You are on page 1of 209

FRANKO FARINELI

GEOGRAFIJA
Jedan uvod u modele sveta

Preveo s italijanskog
Mirko Nikoli

AKADEMSKA KNJIGA
NOVI SAD
SADRAJ

Zatvoriti jedno oko, iscrtati pravougaonik na papiru: priroda


logikog prostora. .......................................................................... .11

PRVI DEO
Piramida i trougao

Dva imena Zemlje................................... .16


ta je geografija i ko (i ta) je Dionis. .18
Izolar i atlas, mesto i prostor................. .20
Nastanak prostora.................................... .22
Epoha slike sveta. .............................. .24
Trajanje sveta: Marko Polo.................... .26
Odisej u prostoru: Kristifor Kolumbo. .28
Ajkulin zub i centar lavirinta................ .30
Linija elje.................................................. .32
Nepromenljivi metar i veni trougao. ,34
Kartografski trougao............................... 36
Semiotiki trougao.................................. .38
Logiki trougao......................................... 40
Logiko-semiotiki trougao.................. 42
Trougao i piramida.................................. .44
Uputstva za upotrebu.............................. 46

DRUGI DEO
Pejza, subjekt, mesto

Ime planine (i Odisejevo ime)...................... 50


Pejza i ikona..................................................... .52

5
19. Humboltov dar: koncept pejzaa................................................................54
20. Pejza je ikona..................................................................................................56
21. Humboltov pogled i domiljatost piktoresknog..................................... 58
22. Neka maglovita daljina. ...........................................................................60
23. Planina i ravnica..............................................................................................62
24. Ako jednog letnjeg dana neki putnik........................................................ 64
25. Herodot u Berlinu i misteriozni subjekt...................................................66
26. Sistem pejzaa..................................................................................................68
27. Jedan geograf imena Kant............................................................................ 70
28. Geografski tip i idealni tip............................................................................ 72
29. Oblici pejzaa...................................................................................................74
30. Anomalni pejzai............................................................................................ 76
31. Limiti pejzaa i glumaka umetnost........................................................... 78
32. Varoica, pejza, dolarski standard:kraj poretka.................................... 80
33. Selo nije jedna kugla, kugla nije jedno selo............................................. 82
34. Nastanjuje se svet, ne jedan jezik................................................................84
35. Lekcija genetike............................. 86
36. Iluzija genoma..................................................................................................88
37. Nasilnost mapiranja....................................................................................... 90
38. Skvant.................................................................................................................92
39. Poznavanje, prepoznavanje, postupanje: slika geografa.......................94
40. Prva smrt gospodara Balantrea...................................................................96
41. ta je jedno d rv o ? ................................................................. 98
42. Druga smrt gospodara Balantrea..............................................................100
43. ta je nula?..................................................................................................... 102
44. Trea smrt gospodara Balantrea............................................................... 104
45. Ko se kree a ko stoji.................................................................................... 106
46. Zemljani poredak nae planete. ..........................................................108
47. Sredozemlje i Sredozemlja.......................................................................... 110
48. Mala etvrtina kruga.................................................................................... 112
49. abe, bara, Zemlja........................................................................................ 114
50. Krivo drvo oveanstva. .........................................................................116
51. Ljudi (ene) i klima........................................................................................ 118
52. Kec u Lamanu...............................................................................................120
53. Kartografija i geografija gena.....................................................................122
54. Zemljouzi.........................................................................................................124
55. ena (ovek) je u pokretu...........................................................................126
56. ivot i vrste ivota.........................................................................................128

6
57. Hamletovmlin............................................................................................... 130
58. Polovina kruga............................................................................................... 132
59. Linija bega.......................................................................................................134

TREI DEO
Grad, mapa, prostor

60. Indeks: put i kua.......................................................................................... 138


61. Bila jednom jedna slatka kua................................................................... 140
62. Kartografska retorika................................................................................... 142
63. Grafika predrasuda. ............................................................................. 144
64. Izmeu mita i arhetipa: ta je g rad ?....................................................... 146
65. Nevidljiva ruka i ona sakrivena............................................................. 148
66. Ruke koje crtaju. ......................................................................................150
67. Putevi, rute, putanje..................................................................................... 152
68. Taksi!................................................................................................................154
69. Teranuova........................................................................................................156
70. Arianuova........................................................................................................158
71. Pohvala ludosti................................................................................................160
72. Raaranost sveta, mogue i virtuelno................................................. 162
73. Zaaranost, slika, raaranost....................................................................164
74. ta je grad........................................................................................................166
75. Bedolina Siti................................................................................................... 168
76. Idealni grad......................................................................................................170
77. Grad, teritorija, demokratija......................................................................172
78. N om os mape................................................................................................... 174
79. Herodotov podsmeh.................................................................................... 176
80. Kvadratura kruga.......................................................................................... 178
81. Razmiljanje o baroku................................................................................. 180
82. Imaginarni prostor. ................................................................................... 182
83. Ishod modernosti......................................................................................... 184
84. Bee jednom more, bee jednom Zemlja............................................... 186
85. Gospoice iz Midija..................................................................................... 188
86. Metropolis: od eleznice do auto-puta....................................................190
87. Mezopolis: od puta do eleznice..............................................................192
88. Gradska samoorganizacija i nastanak kvarternog sektora:
srednji vek....................................................................................................... 194
89. Megalopolis: od mape do metropole.......................................................196

7
90. Urbani sistemi................................................................................................198
91. Fordistiki grad............................................................................................. 200
92. Kijnsovski grad............................................................................................. 202
93. Informacioni grad........................................................................................ 204
94. Ceo krug......................................................................................................... 206
95. Globalni grad.................................................................................................208
96. Elektronski grad............................................................................................210
97. Nemogui lavirint.........................................................................................212
98. Kritika kartografskog uma.......................................................................... 214

Bibliografija............................................................................................................ 217
Imenski registar......................................................................................................241

8
GEOGRAFIJA
Jedan uvod u modele sveta

Prethodno odreeni poredak [geografskog diskursa] pre


svega vodi rauna o ugodnosti prilikom crtanja mapa i stoga ide sa
leva na desno, kao aka kada se kree od stvari koje je ve upisala
[na tablu] ka onima koje tek treba da unese; to e biti uinjeno
crtanjem severnijih stvari pre junijih, i onih zapadnijih pre nego
istonijih, budui da naa konvencija propisuje da u odnosu na
kartografa i na pogled posmatraa gore znai sever i desno znai
istok ekumene, bilo na globusu bilo na mapi.

PTOLOMEJ, Geografija, II, 1.

Bacimo pogled na jedan globus, siuan i krajnje nesavren


lik izvanredne konformacije zemaljskog tela, sposoban da svojom
savrenom okruglou koja spaja mnoge viestruke razliitosti iza
zove duboki utisak u naoj mati i naem duhu, pa ipak nesposoban
da naim oima pokae najmanji trag nekog vidljivog poretka koji
bi upravljao suprotnostima u raspodeli voda i kopna.

KARL RITER, ber rumliche Anordnungen auf der Aufien-


seite des Erdballs und ihre Functionen im Entwicklungsgange
der Geschichten u Einleitung zur allgemeinen vergleichenden
Gographie, und Abhandlungen zur Begriindung einer mehr
wissenschaftlichen Behandlung zur Erdkunde, Reimer, Berlin
1852, str. 206.

Ono to se nalazi u udbenicima, geografije na primer,


smatram, uopte uzev, istinitim. Zato? Odgovaram: sve te injenice
potvrene su sto puta. A kako ja to znam? ime to dokazujem? Ja
imam sliku svetu. Je li ona istinita ili pogrena? Ona je, pre svega,
supstrat sveg mog istraivanja i tvrenja. Stavovi koji je opisuju ne
podleu svi podjednako proveri.

LUDVIG VITGENTAJN, ber Gewissheit, Suhrkamp Ver-


lag, Frankfurt am Main 1984. Srp. pr. O izvesnosti, s nemakog
preveo B. Zec, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad 1988.

9
Slika 1.
Idejna shema izonomijskog grada

Slika 2.
Idejna shema hipodamskog grada

10
0. Zatvoriti jedno oko, iscrtati pravougaonik na
papiru: priroda logikogprostora.

Svaki udbenik, i ovo je na svoj nain udbenik geografije,


zasniva se na dvostrukom poverenju: da ono o emu se pie ima
poredak i da je taj poredak mogue reprodukovati na papiru1, na
stranici. Kao to su nas pre mnogo godina upozoravali: ne moe
se pisati traktat o stvarima koje nisu opisive injenino [Maldo-
nado 1971, str. 9], Ali jedna knjiga o geografiji nije bilo koja knji
ga zato to se vie nego bilo koja druga, ak i ako autor toga nije
svestan, od poetka odnosi na ceo svet, na onu stvar koju, iako
to vie ne znamo, oznaavamo svaki put kada rairimo ruke u
znak predaje sudbini: gest koji se odnosi na nemogunost ostva
renja zadatka u datom trenutku, ali koji proistie iz prvog izvor
nog pokuaja da se uhvati i ponese sa sobom, u eljenom smeru,
totalitet injenica [Wittgenstein 1922, 1.1] od kojih se svet sa
stoji. U tom gestu, ako obratimo panju, udovi nisu potpuno ra
ireni ve lagano zaokrueni, lakat nije ukruen i prsti se prua
ju unapred u odnosu na osu podlaktice, zato to je totalitet koji
bismo hteli da obrglimo sfernog oblika: on je u stvari kugla2, ze
maljska lopta, bala modernih prevodilaca Ptolomeja ( 4-5),
termin koji je jo danas u govornom italijanskom sinonim za iz
miljotinu ili glupost, ili stanje dionizijske opijenosti ( 2), pijan
stva. Nemogunost ovako postaje neverica, kao da samo pribe-
gavanjem mati ili nesavesnosti, moemd da svedemo raune sa
svetom takvim kakav jeste.
Da bi bile svet, injenice moraju da budu u logikom pro
storu [Wittgenstein 1922, 1.13]. Kada bi filozofi itali geografe i
obrnuto, ve odavno bi se shvatilo da je taj izraz jednak geograf
skom predstavljanju, mapi. Shvatilo bi se da je Tractatus jedini
istinski prirunik kartografske logike do sada napisan, najzaokru-

1 Farineli koristi re carta, koja istovremeno znai i (geografska) karta


(prim. prev.).
2 Ovde se koristi re globo, koja istovremeno znai i kugla i globus. U celoj
knjizi Farineli koristi ovu dvoznanost (prim. prev.).

11
eniji pokuaj geografskog shvatanja sveta, zasnovan na njegovom
svoenju3 na geografsku kartu. Kada smo bili mali, nisu nas nita
nauili. Bolje reeno, nauili su nas da radimo stvari ne pamtei
vie njihovo znaenje. Niko nam nije objasnio da su drvca, mali
vetaki napravljeni pravolinijski iseci preko kojih smo se upo
znali sa misterijom pisanja, u osnovi ratnika koplja. Niko nam
nije objasnio da svaki put kada lenjirom i estarom gradimo pra-
vougaonik na papiru ponovo kao Odisej oslepljujemo Polifema,
svodimo svet na prostor. Polifem, monstrum nelogikog razmi
ljanja, predstavlja svet pre bilo kakvog razuma, mo zasnovanu
na sirovoj fizikoj snazi ( 1). Ovaj svet se poklapa sa globusom,
sa ogromnom i tekom stenom koja zatvara ulaz u peinu i pre-
preava Grcima put ka slobodi. Kada budu uspeli da se konano
vrate na svetio dana, za njih zaista vie nita nee biti isto. Izmeu
njih i sveta e stajati neto ega pre nije bilo: Zemlja.
Napad na Polifema je izvren tek poto se din ispruio na
zemlju, opijen vinom i ljudskim mesom, kada se njegova masa
uspravna kao kula pretvorila u vodoravno pruanje. Tada akci
jom Grka u dodir stupaju dve ose ili linije: jedna je telo isprueno
na zemlji, druga je motka koju pridravaju petoro drhtavih ljud
skih bia. Oni su rasporeeni du motke na ravnomernim raz
daljinama, ine jednu pravu ivu skalu, arhetip ili matricu one
metrike ili grafike koja i danas razlikuje kartografsko predsta
vljanje od obinog crtea. I danas crtice na lenjiru, koji odgovara
upravo istesanoj i ispravljenoj motki, predstavljaju Odiseja i nje
gove saputnike u napadakom stroju: na jednom kraju je voa,
i na istovetnoj razdaljini jedan od drugog slede ga njegovi ljudi.
Telo i motka zajedno ine dve poludijagonale pod pravim uglom,
usredsreene ka taki njihovog ukrtanja na njihovim vrhovima:
da bi bolje gurnuli drvo u dinovo oko, neophodan je odree
ni ugao, i stih 382 Odiseje kae da je motka podignuta, tako da
moemo da pretpostavimo da se radi o uglu koji se pribliava 90
stepeni. Upravo i samo zato to oko treba da bude sredite akcije,

3 Ovo je fundamentalan term in u knjizi, u originalu Farineli upotrebljava


re redukcija (prim. prev.).

12
Polifem jeste Kiklop, to e rei bie koje ima okruglo oko (i lice).
Dakle, taj oblik je ve pripremljen za funkciju traumatskog ubo
da koji oznaava nastanak centralnosti. Tekst dodaje da zaare-
na motka zapaljuje obim oka i pri njegove korene. Tako biva
uklonjena svaka dubina, od onoga to je bila jedna lopta ostaje
samo jedna ravna povrina. Tako, divlje iupan i odreen cen
tar, nastavlja da pee: u krunom zboru koji e razgraniiti prvi
oblik politike aktivnosti, kao i idealan oblik grada, nijedan rat
nik ili graanin nee biti u stanju da zauzme sredinje mesto due
vreme, ve e morati ubrzo da ga prepusti drugome. Ishod tog
hodanja tamo-amo e biti ono to nazivamo demokratijom
( 76-79) [Vernant 1966],
Koliko je dugaka motka od maslinovog drveta? Odisej na
reuje da se isee u duini od dva lakta: s obzirom da u celoj pri
i motka deluje kao produetak njegovog tela, onda se radi o du
ini koja odgovara njegovim rukama. U ovom sluaju radi se o
potpuno ispruenim rukama, pravim od ramena do vrhova pr
stiju, to mogue krutijim i ispravljenijim, kao nagovetaj pravo-
linijske sintakse (suprotne sferinoj: 4) ija primena e ih zaista
spasiti. Ta mera je odluujua zato to produava dve prave lini
je tela i motke u dve dijagonale koje prvo crtamo kada na papiru
gradimo pravougaonik. Tako moemo da shvatimo ta je zapra
vo estar. Isei motku u duini dva lakta zahteva pre svega irenje
jednog para ruku, ime automatski proizlazi posredovanje sime
trije desne i leve strane svojstvene ljudskom telu ( 50). I upravo
ta simetrija rukovodi produenjem dve prvobitne poludijagonale
u dve prave dijagonale: centar ostaje nepomian, ali tako postaje
taka ukrtanja etiri poluprave, od kojih je drugi par odraz prve
koja se nalazi na drugoj polovini papira, iji su uglovi sada spoje
ni sa jednog na drugi kraj. Sada onaj ko crta odlae lenjir i olov
ku, dve razliite i posebne verzije motke od maslinovog drveta,
i otvara estar, nita drugo no dve ruke Odiseja. Svaki estarov
krak poseduje jednu od dve funkcije zaotrene i ugljenisane mot
ke, ubadanje i pisanje: svet moe najzad da se pretvori u svoj mo
del, uvod moe da otpone.

13
PRV I DEO

Piramida i trougao
1. Dva imena Zemlje.

Geografija je opis Zemlje. Tako se ponavlja vekovima. Meutim


nije tako, zato to smo u meuvremenu zaboravili najvanije: da se
upravo putem ovog opisa svet svodi na Zemlju, ona u sop- stvenu
povrinu i zatim ova u tablu. Ova definicija dakle povlai za sobom
trostruku transformaciju, koju, ako na poetku proe neopaena,
postaje nemogue drati pod kontrolom.
Svet je skup odnosa (drutvenih, ekonomskih, politikih,
kulturnih) unutar koga se odvija ivot ljudi. On i danas ostaje ono to
je bio za Stare Grke: jedna hijerarhija, kompleks odnosa moi, odnosa
autoriteta [Vemant 1962, p. 114], Problematinije je ustanoviti taje
Zemlja stoga to svaka njena definicija podrazumeva neku linu
taku gledita. Na poetku nove ere Strabon je prebacio Eratostenu
(on je tri veka ranije bio prvi koji je dao naslov G eografija nekoj
knjizi) da je zamislio Zemlju ne kao geograf ve kao astronom,
brinui se prevashodno o tome da izmeri njene dimenzije, kao da se
radi o bilo kakvom nebeskom telu. Ono to nasuprot Strabon u svojih
sedamnaest knjiga geografije (1,4,7; II, 1, 11; II, 1, 41; II, 5, 4; II, 5,
5) opisuje nije Zemlja u celini, nego samo onaj deo koji on poznaje i
za koji poseduje jezik: ono to u klasinoj geografiji dobija naziv
ekumena, poznati i nastanjeni svet. U njegovom sluaju, taj svet se
praktino poklapao sa zemljama oko Sredozemlja, Crnog mora i
Crvenog mora.
Poetkom devetnaestog veka, za Karla Ritera (Carl Ritter)
Zemlja je meutim kua obrazovanja oveanstva. Po njegovom
gledanju, oblici Zemljine povrine (vode, planine, pustinje)
predstavljaju jedan pravi i svojstveni projekat, jedno dinovsko
pisanje preko koga Bog na praktian nain upravlja ljudsku istori-ju
du puta iskupljenja ka spasenju. Usvajanje ove jasno religiozne
perspektive nije spreilo Ritera, Strabonovog sledbenika, da bude
najvaniji geograf svog veka, osniva savremene geografije. On
geografiju naziva Erdkunde, izraz koji moe da se prevede kao

16
istorijsko-kritiko znanje o Zemlji. U prvom od sedamnaest
tomova njegovog opusa on objanjava da svako nauno delo, to jest
svaka to vie mogue objektivna analiza, zavisi od jedne idealne
take kontrole, zasniva se najednom potpuno subjektivnom odabiru
vrednosti, a ne naunom, stoga to su naunici pre svega ljudi,
drutvena bia. Kod Ritera to odgovara ljudskoj taki gledita, na
osnovu koje je on prvi ko na samoj Zemlji trai kriterijume za njen
opis. I danas mi nju u stvari posmatramo kako nas je Riter nauio,
kao jedan skup regiona, svaki obeleen nekim posebnim i specifinim
skupom odnosa izmeu onoga to je Riter razlikovao kao
geografska dimenzija i fizika dimenzija. Prva je zasnovana na
duini i irini, dakle odgovara ravnicama; dok je druga zasnovana na
dubini i visini, tako da odgovara depresijama i reljefima ( 14, 39)
[Ritter 1852, str. 62, 25-26, 6, 27-28, 72-75], U knjizi koja ovde
poinje, Zemlja se shvata kao materijalna, dakle vidljiva, osnova
sveta.
Treba ipak objasniti zato bi ta osnova trebalo da bude jedna
povrina, drugim recima odakle potie njen oblik. Za poetak se
moemo pozvati na jedan tekst, sastavljen u prvoj polovini trinaestog
veka, koji se smatra prvom geografijom ele Zemlje na panskom
jeziku: Slinost sveta. Naslov potie od injenice da je delo
zamiljeno kao neka vrsta ogledala sveta [Bull i Williams 1959], a
ogledalo odraava samo ono to filozofi nazivaju feno- menskim
aspektom stvari, ono to se neposredno vidi. U vezi sa tim treba
primetiti da prvi od dva izraza od kojih se sastoji re geografija, G,
na latinskom odgovara Gei, dakle Zemlji koja ija i blista pod
svetlou. Drugo ime, u stvari prvo, kojim su Grci oznaavali Zemlju
jeste Cton, to jest Hton, koje se do danas zadralo samo u pridevu
htonian, to znai podzeman, peinski: re koja tutnji kada se
paljivo poslua, upravo kao okruenje na
koje se odnosi.

17
2. ta je geografija i ko (i ta) je Dionis.

Izmeu Gee i Htona postoji sistematina opozicija: Gea se


odnosi na Zemlju kao neto oevidno to jest jasno, povrinsko,
postavljeno u horizontalnom poloaju; Hton, nasuprot tome,
implicira nevidljivost to jest tamu, unutranjost a ne spoljanjost,
dubinu i vertikalnost, a ne horizontalnost. Geografija je opis
koji odgovara prvom modalitetu, zapravo nainu gledanja kao u
ogledalu. Ne radi se dakle o jedinom nainu posmatranja, niti o
najstarijem koji se pamti. I on se plaa, ima svoju cenu. Njegovo
poreklo je ispriano u mitu o ubistvu Dionisa (sina Zevsa i Per-
sefone, dakle, takoe i jednog podzemnog boanstva) od strane
Titana, sinova upravo Htona. Ba zbog te svoje osobine, oni su
krenjakim prahom obojili lica u belo, i isti prah su posuli i po
licu boanskog deaka dok spava. Kada on, probudivi se, pogle
da sebe u ogledalu, u uenju ga ne prepoznaje, ne prepoznaje
samog sebe. Upravo taj momenat zauenosti boga, trenutak ne-
pominosti njegovog pogleda nad neim nepredvienim, neim
to nikada nije video, Titani iskoriavaju da bi ga ubili i podelili
na sedam komada. Kao to e nepotpisani sastavlja Slinosti po
jasniti puno i puno vekova docnije: svet je oblika lopte ili jajeta,
isto kao ljudska glava, i problem znanja je upravo u tome kako ga
ralaniti na njegove elemente, kako ga podrazdeliti na sastavne
delove [Bull i Williams 1959, str. 53],
Kao tokom celog antikog doba (pomislimo samo na Cice
rona i na Seneku), i za vreme srednjeg veka se dakle nije uopte
verovalo daje Zemlja ravna. Savreno se znalo daje ona loptastog
oblika, nasuprot onome to je u vezi sa mranim vekovima po
elo da se smatra od poetka XIX veka [Burton Russell 1991]. Ovo
ipak nije sutina. Ne radi se ni o tome da se treba predugo zadrati
na injenici da se upravo od razdeljavanja sveta sastoji filozofija
za jednog mislioca kao to je Ludvig Vitgentajn (Ludwig Witt-
genstein). U vezi sa ovim Strabon (1 ,1,1) je savreno jasan ve od
prvog reda prve sveske svog del: poevi od Homera, i praktino
sve do Aristotela, svi oni koji su neto pisali bili su geografi, po

18
sebno oni koje jo uvek zovemo presokratskim filozofima, i koji
su za ora Kolija [Colli, 1977-80] bili grki mudraci. Drugim
recima, filozofija je jedan razvitak geografije, nastaje iz nje i od
nje, koja je izvorni oblik Zapadnog znanja, od nje usvaja modele i
figure razmiljanja. Ali kao to nas mit ui, sve poinje kada umesto
Dionisa, boga ivota bez prekida i ogranienja, ivota kao jednog
neogranienog i nerazluivog (to e rei nerazdvojivog) procesa
[Kernyi 1976], ogledalo reflektuje belu koprenu od zemlje koja
pokriva njegovo lice i sakriva ga od njegovih oiju. Ono, drugim
recima, ogleda njegovo lice pretvoreno u svetlu povrinu, sada ga
je mogue razabrati, dok pre toga nikada nije bilo vieno. Isklju
ivo zbog efekta tog preobraaja-zamene, maevi i noevi Titana
mogu da deluju i da seciraju totalitet ivotnog procesa, iskoristivi
priliku koja odgovara trenutku njegove delimine paralize. Samo
pomou tih otrica mogue je dobiti konture, granice, linije koje
razdvajaju i definiu stvari, seciraju ih i razdeljuju, i stoga ine
moguim na ivot, koji je upravo na osnovu tih ograniavanja
razliit od ivota bogova.
Dionis, bog koji se ljulja i njie, koji se klima, jeste dakle
kugla, svet. Krenjak je Zemlja svedena na povrinu (G upravo,
od koje i sam izraz proizlazi) i otrice su nai koncepti, manje
ili vie zaotreni. Ali u inventaru elemenata ovog rtvovanja iz
kojeg nastaje Zapadno znanje nedostaje jedan, najvaniji i naj-
neuhvatljiviji zato to je ujedno i najobiniji. I zapravo nijedna
verzija mita ne insistira na ovom elementu. Prenosi se samo to da
se Dionis vraa u ivot nakon to njegov brat Apolon, bog mere,
po Zevsovoj volji ponovno sastavlja telo svog brata. Ipak, delovi
se nikako ne mogu sastaviti ako se prvo ne postave na neku po
vrinu, koja tako postaje prvi oltar: jedna tabla koja, kao i svako
kartografsko predstavljanje, slui samo zbog svoje dve dimenzije,
duine i irine, i jer je to vie mogue ravna. Upravo kao ogledalo
koje na poetku prie odraava bistrinu i povrnost neega to
je jo uvek celovito, dok oltar jeste tabla koja, na kraju, namee
horizontalnost i sadri i ponovo sastavlja razdeljenu celinu.

19
3. Izolar i atlas, mesto i prostor.

S druge strane, bilo bi naivno misliti da tabla slui samo da bi


pasivno primila ostatke kugle. Ona nju naprotiv transformie na
odluuju nain, i zajedno sa njom i nain na koji se mi odnosimo
prema njoj. Na tabli delovi ostaju delovi, ali oni istovremeno ine
jedno jedinstvo. To je mogue zahvaljujui linijima koje ih razlu-
uju i u isto vreme ujedinjuju, ali koje se javljaju samo na tabli,
dakle njen su proizvod, proizlaze iz nje kao i iz seenja otricama.
Njihovo ponovno slaganje se sastoji od postavljanja delova jednog
naspram drugog, jednog pored drugog, sledei originalni model.
Iako tako ne izgleda, ovako priroda i nain delovanja globusa pro-
istiu korenito modifikovani. Po mitu, Dionis zae Arijanu, i od
Arijane se rodi Dionis. Istovetno u hinduskoj mitologiji, na pri
mer, planina Meru, osovina koja podupire svet, ima svoj oslonac
u lancu Himalaja. Jednom rei, u mitu stvari stoje jedna u drugoj,
kao ruske babuke ili slojevi glavice luka, i zbog toga se muimo
da ih razaznamo. Fizika koja iz toga proistie ini se smenom,
kao kada baron Minhauzen uobrazi da moe da se podigne sa
stolice tako to e se uhvatiti za sopstvenu kosu i povui jako. Ali
u terminologiji kibernetike ugnezdavanje jednih stvari unutar
drugih je veoma vano, i zove se rekurzija [Hofsteter 1979].
Kao u mitu, na globusu se stvari rasporeuju sledei rekur-
zivnu vezu, i gotovo do kraja XVI veka i geografski opis ju je
na neki nain potovao. Danas smo naviknuti da razdeljujemo
Zemljinu kuglu na kontinente, drugim recima na velike, konti
nuirane, definisane zemljane mase, idealno razdvojene okeanima.
Anglosaksonska tradicija ih odreuje sedam, upravo koliko i Dio-
nisovih delova tela, dakle, po redu veliine: Azija, Afrika, Severna
Amerika, Juna Amerika, Antarktik, Evropa i Okeanija. Postoje
drugaije razdeobe gde, na primer, Evropa i Azija, s obzirom da u
stvari nisu razdvojene morem, ine Evroaziju. Kontinent je termin

20
koji oznaava neto to sadri neto drugo4, ali nasuprot svom
znaenju, ne poziva se ni na kakvu koncepciju rekurzije. Ovaj ter
min poinje da se afirmie krajem XVII i poetkom XVIII veka i
definitivno se ustaljuje u XIX veku [Lewis i Wigen 1997], usled sve
veeg opticaja i rasprostanjenosti atlasa. Prvu zbirku geografskih
karti na ijoj naslovnoj strani se pojavljuje Atlas koji pridrava
globus objavio je Antonio Lafreri (Antonio Lafreri) u Rimu 1570.
godine. Pre atlasa su postojali samo izolari, knjige sainjene od
karti i opisa u kojima je ceo globus, poevi od Sredozemlja, bio
podeljen na ostrva, na neto to pre nego to sadri neto, ve
je, po definiciji, sadrano u neem drugom, u moru. Smatralo
se da su sve zemlje izronile iz mora, i samim tim jesu u osnovi
ostrva, od najmanjih pa sve do onih, ogromnih, tek otkrivenih u
zapadnom okeanu (zemlja Svetog Krsta, kao to je Amerika bila
imenovana u Izolaru Benedeta Bordonea (Benedetto Bordone) iz
1528). Razlika izmeu atlasa i izolara je zapravo jedna: u prvom je
kugla pretvorena u prostor, dok, nasuprot tome, u izolaru ta trans
formacija nije dovrena, i kopna se i dalje smatraju mestima.
Prostor, sada treba pojasniti, re je koja vodi poreklo od
grkog termina stadion. Za Stare Grke je stadion bio jedinina
mera daljine, i doslovno je vaio kao standardni linearni metriki
interval. Iz toga proizlazi da su u prostoru svi delovi meusobno
ekvivalentni, u smislu da su svi potinjeni istom apstraktnom
pravilu, koje nimalo ne vodi rauna o njihovim kvalitativnim
razlikama. To pravilo je predstavljeno razmerom, koji od XVI
veka poinje sistematski da se pojavljuje na kartama [P. D. A.
Harvey 1985], i koji oznaava odnos izmeu linearnih razdaljina
na crteu i istih u stvarnosti. Mesto, naprotiv, deo je Zemljine po
vrine koji nije jednak nijednom drugom, i koji ne moe da bude
zamenjen nekim drugim mestom a da se tako celina ne promeni
( 58). U prostoru, meutim, svaki deo moe da bude zamenjen
bilo kojim drugim a da se nita ne promeni, isto kao kada na vazi
premestimo dva predmeta iste teine sa jednog na drugi tanjir i
obratno ne naruivi time ravnoteu.

4 Kontinent potie od italijanske osnovice contenere, koja znai sadrati


(prim. prev.).

21
4. Nastanak prostora.

Ekvivalentan se na grkom kae paralelan, i izum prostora


proistie upravo iz uvoenja, u opisivanje Zemlje, onoga to se
zove geografska mrea, to e rei mree meridijana (podneva-
ka) i paraleli (uporednika) koji na karti pokuavaju da preslikaju
zakrivljenost Zemljine kugle. Taj proces rekonstrukcije se zove,
koristei jedan moderan termin, projekcija - re koja vodi po
reklo iz alhemije [Eco 1990] i odnosi se na najizvanredniju trans
formaciju, onu kojom se neki siromaan metal pretvara u zlato,
omoguenu upravo prahom projekcije. Kartografska projekcija
se zasniva na matematikom pravilu koje doputa da se za svaku
taku na kugli, odreenu ukrtanjem jednog podnevka i jednog
uporednika, na ravnoj povrini karte utvrdi korespondencija
jedne i samo jedne taka [Fiorini 1881; Snyder 1993], Drugaije i
neposrednije reeno, kartografska projekcija zaista odgovara jed
noj izuzetnoj metamorfozi, transformaciji na koherentan nain
neega to ima tri dimenzije u neto sa dve dimenzije, oduzimanju
jedne dimenzije Zemlji. Ovo oduzimanje je nuno zbog injenice
da su lopta i ravan meusobno nesvodivi jer njihove povrine
ne poseduju iste karakteristike: prva je okrugla i konana, dok
je druga, nasuprot, otvorena, i njene linije nisu uopte zatvorene
[Reichenbach 1957, p. 9]. Iz toga proizlazi da samo kartografsko
predstavljanje omoguava neogranieni proces i neprekidnu ek
spanziju koji su, u svakom smislu, naroito svojstveni modernoj
epohi i zapadnjakoj kulturi.
ini se da je Eratosten prvi koji je priao problemu projekcije,
u III veku pre nove ere [Prontera 1997], U stvari je Geografija
Egipanina Ptolomeja, pisana na grkom u II veku nove ere,
prenela modernoj epohi metod transformacije Zemlje u prostor,
sfere u mapu. Ve za Ptolomeja, geografa Rimskog carstva u doba
njegovog najveeg sjaja, Zemlja je jedna glava, i on poduava
kako je svesti u ravan koristei mnogo sofisticiranije i preciznije
sisteme projekcije nego bilo ko do tada. Padom Carstva njegovo

22
delo je gotovo sasvim nestalo iz vidokruga zapadne kulture, da bi
se ponovo pojavilo tek posle hiljadu godina zahvaljujui vizantij-
skom uticaju. Istoriari umetnosti [Edgerton 1975; Veltman 1980]
su uvereni da je izum moderne perspektive (linearne firentinske)
direktna posledica tog ponovnog pojavljivanja, koje se upravo i
dogodilo u Firenci na poetku XV veka. Zapravo, ptolomejska
projekcija i linearna perspektiva su ista stvar. Obe iziskuju jedan
fiksan i nepomian subjekt, svode znanje na pogled, drugim re
cima na radnju poverenu iskljuivo oima i stoga trenutanu, i
koncipiraju poredak stvari u jednoj ravni samo u zavisnosti od
njihove meusobne razdaljine. U modernoj perspektivi ak i
veliina predmeta zavisi od razdaljine, za razliku od perspektive
antikih naroda, u kojoj se dimenzija (mnogo pravilnije) odre
uje na osnovu irine ugla gledanja [Panofsky 1927], Perspektiva
i projekcija meutim imaju jo jednu zajedniku osobinu, koja
stoji u osnovi moderne teritorijalnosti. Obe predstavljaju ono to
se vidi u jednom okruenju odreenom istim svojstvima koje
tradicionalna geometrija, euklidska, obino pripisuje ekstenziji:
kontinuitetom, to jest odsustvom prekida, homogenou, to jest
istovetnou materijala od kojeg se sastoji, izotropizmom, to jest
jednakou njegovih delova u svim pravcima. Ta svojstva su ve
oma jasno ona koja konkretno pripadaju tabli, ili karti, to znai
materijalnom nosiocu geografskog predstavljanja [Farinelli 1997,
str. 43-59]. Zajedno sa merljivou, ova svojstva u dlaku i na sveo
buhvatan nain preslikavaju karakteristike oltara na kom Apolon
ponovno sastavlja Dionisovo telo. Odavde, tokom pet vekova koji
protiu izmeu Eratostena i Ptolomeja, ona se proiruju na sliku
delova sveta, na samo kartografsko predstavljanje. Jednom reci,
Apolon je autor prvog primerka onoga to nazivamo karta, za
koju e njegov brat nehotino posluiti kao sastavni materijal, a
oltar e joj dati pravila i osobine. Upravo ovaj poslednji pojam,
oltar, ustanovie model prostora koji odgovara ekstenziji prema
euklidskoj geometriji.

23
5. Epoha slike sveta.

Do Ptolomeja, geografsko predstavljanje, to jest svoenje


sveta na tablu, odnosilo se samo na stvari koje su vidljive. Sa
modernom perspektivom geografija napada i kolonizuje i ono
to se ne vidi, raspon ili prazninu otvorenu izmeu subjekta koji
posmatra svet i objekta koji je posmatran. Oko koje prelazi tu
razdaljinu ne moe vie da zastane za vreme te trke, ve mora
da vidi sve i odmah, namagnetisano takom nedogleda iza koje
se skriva neogranien prazan prostor. Ispred te take prua se
naprotiv matematiki red punog konanog prostora, prostora
popunjenog zemaljskim stvarima kao to su govorili nemaki
geografi sa poetka XIX veka. U tom prostoru sve je pretvoreno
u meru, kontinuitet, homogenost, izotropizam. Ali jo pre toga
subjekt je sveden na oko koje, kao to objanjava Leon Batista
Alberti (Leon Battista Alberti), postaje vladar ula, jedini organ
proglaen sposobnim za saznanje. U skladu sa tim, letee oko
e postati Albertijev emblem [Smith 1994]. Ostatak tela se tako
pretvara u jedan par krila, i ta metamorfoza najbolje odraava
namere koje pokreu transformaciju Zemljine povrine u prostor:
smanjenje vremena putovanja, poveanje brzine pomeranja ljudi i
robe od jedne do druge take Zemljine lopte. Ne radi se ni o emu
novom u poreenju sa rimskom imperijalnom logikom, u odnosu
na celeritas ulija Cezara [Rambaud 1974], Njegov uveni moto
Veni, vidi, vici znai zapravo ovo: pobedio sam zato to sam sveo
znanje na vid (vidi) i stigao sam pre drugih (veni).
Sva velika carstva iz prolosti su se pretvorila u velike sisteme
puteva, koji su teili da dobiju oblik prave linije da bi bili to bri:
od kineskog do carstva Inka, od Napoleonovog do engleskog.
Meutim pravi drumovi koji su bili ponos i prednost Rimskog
carstva pretrpeli su istovetnu sudbinu kao i Ptolomejeva Geogra
fija , da budu naputeni i zaboravljeni. Pa ipak, sintaksa moderne
teritorije e takoe biti zasnovana prevashodno na pravoj liniji.
Zapravo e perspektiva, dakle projekcija, posluiti kao sredstvo

24
povratka pravolinijskog modela funkcionisanja sveta, kao medi-
jum rasprostranjivanja i uoptavanja onoga to je u prolosti bio
imperijalni model. Ne radi se samo o jednom nematerijalnom,
neopipljivom modelu, koji postaje materijalan i izoptava onaj
utemeljen na krivoj liniji. Radi se o jednom modelu koji je takoe
krajnje proimajui: u svojoj jedinstvenosti on naporedno slui
percepciji, predstavljanju i izgradnji Zemljine povrine, do te
mere da e zaposednuti sve oblike naeg odnosa sa njom [Farineli
1986]. Gotovo do kraja XVII veka, koliko god to neobino izgle
dalo, vrlo su retke bile karte koje su prikazivale trase kopnenih
puteva [Dainville 1964, str. 261-263]: oblik puta je pratio tokove
vode, kojima je esto bio paralelan, tako da je kartograf, ne mo-
gavi sve da predstavi, prikazivao vodene a ne kopnene puteve,
koji su esto bili manje vani. Ali od XVIII veka se putevi, zbog
svoje pravosti, osamostaljuju od vodene mree, tako da poinju
da upadaju u oko i na kartama, ba zato to vie ne mogu da se
stope sa vijugavim vodenim putevima. Teko je nai neposredniji
i konkretniji primer razlike izmeu premoderne i moderne epo
he. U osnovi te razlike stoji potpuno preokretanje odnosa izmeu
kartografske slike i stvarnosti. U srednjem veku su kartografske
predstave bile kopije sveta, ogledale su veze od kojih se on sai
njavao, i stoga su bili njegova verska i filozofska interpretacija, a
ne samo njegov crte [Edson 1997]. One su bile portret sveta ali
takoe, samosvesno, i autoportet kulture koja je pravila taj portret
[Barber 2001]. Nasuprot tome, za Hajdegera [Heidegger 1950],
po mnogima najvanijeg filozofa prolog veka, moderno doba je
epoha slike sveta. Prvi moderni in se sastoji u svoenju sveta na
jednu sliku, u naem kontekstu na geografsku kartu. To bi znailo
da u modernom dobu, sasvim suprotno nego u srednjem veku,
nije karta ta koja je kopija sveta ve je svet kopija karte. I ovako se
svet zaista preobraava u Zemljino lice [Farineli 1989a],

25
6. Trajanje sveta: Marko Polo.

Kao na izolarima, u srednjem veku prostor je retka pojava,


i svet je po pravilu jedan skup mest. Svako mesto ima sebi
svojstvenu meru, tako da nijedna od njih nije standardna. Stvari
sveta se ograniavaju na to da budu meusobno u proporciji, kao
na globusu, za koji ne postoji razmer, i na kome, dakle, strogo
gledano, nema nijednog parenceta prostora. Iz toga sledi da u
srednjem veku, uopteno gledano, sem za glasonou ili vojnika,
problem brzine ne postoji. To vai i za trgovce, ije je oruje tajno
vitost veza pre nego brzina. Uzmimo za primer Marka Pola (Mar
co Polo), najslavnijeg srednjovekovnog trgovca i putnika, koji u
poslednjoj etvrtini XIII veka od Venecije stie do Kine pratei
put svile preko Persije, Avganistana i Turkestana. On jae du
dugog i opasnog puta, mada poznatog hiljadama godina, i svaki
dan se prua prilika, ili nunost, da prepravi svoju marrutu ili da
napravi pauzu. U kineskom gradu Kampiku (danas Zangje, poto
se pree pustinja Takla Makan i zapadno od ute reke) Marko,
zajedno sa svojim ocem Nikolom (Nicol Polo) i stricem Mafeom
(Maffeo Polo), provodi na primer celih godinu dana. Tako shva-
tamo kako je mogue da je Marko znao sve jezike oblasti kroz
koje je proao: turski kako se govorio u Mongoliji, arabizovan
persijski, mongolski, turski koji su priali Juguri u Sinkjangu. Pre
povratka, trgovci Polo su iveli u zemljama pod vlau velikog
kana, mongolskog cara, gotovo sedamnaest godina.
Marko dakle jae bez urbe, pravei predahe svako vee u
karavanserajima ili ak po nekoliko meseci, po potrebi ili iz ui
vanja, zadrava se u gradovima, uei jezike i obiaje, sluajui
informacije i prie. I svakoga dana mu stvari sveta otkrivaju svoje
trajanje, i u isto vreme one mere trajanje njegovog ivota. U izu
zetnom opisu Markovog puta, Milionu, pustinje, ume, planine
jo uvek nemaju duinu, kao to pravci kretanja nisu fiksirani po
apstraktnoj rigidnosti etiri strane sveta. Da bi se napredovalo,
polazi se u smeru severca ili severnoistonjaka, dakle prati se

26
pravac vetrova, njihov kurs. U vezi s tim, u Otimovoj verziji ovog
spisa iz XIV veka, mogu da se proitaju ovakva opaanja: -
kam je provincija koja traje pet dana, ili Poto je putnik krenuo i
prejahao dvadeset dana planina Kunkuma, i tako dalje. Kao to u
Milionu ne postoji prostor, na isti nain ne postoji ni vreme, izu
zev u obliku smenjivanja dana i noi i godinjih doba. Naprotiv,
mesta i dani su ista stvar, poklapaju se u doivljaju putovanja, i
jedni slue kao mera za druge i obrnuto. Radi se o jednoj relativ
noj meri koja se menja od sluaja do sluaja, i koja u sebi nema
nita metriko, linearno, standardno. Kao ni mesta, ni dani nisu u
stvari uniformni. Pre svega, vremenski uslovi neprestano variraju:
da bi se vratili iz Kine, avanturistima Polo treba tri i po godine,
kao posledica snega, kie i velikih poplava, i stoga to jahanje zimi
nije isto kao za vreme leta. Pored toga, stalno se menja i priroda
msta i samim tim i prevozna sredstva. Po izvorima iz XIV veka
zakljuuje se da je vreme obino potrebno da se iz Tane na Krimu
stigne do Kine tada, za jednog trgovca, iznosilo oko devet meseci,
i to podeljeno na sledee etape: 25 dana volovskim kolima, 9 dana
vodenim putem, 50 dana u karavanu kamilama, 115 teretnim
magarcima i 75 na konju [Larner 1999, str. 187-190].
Postojala je samo jedna alternativa, zahvaljujui kojoj se za
isti put troilo do jedne desetine redovnog vremena: , po
tanski sistem Mongolskog carstva, zasnovan na mrei stanica za
glasonoe koje su se iz prestonice Kambaluka granale kroz elo
carstvo u razmacima od 25 milja jedna od druge. To je jedini pri
mer prostora koji Marko opisuje, domen linearnosti i stoga brzine
i meusobne jednakosti delova. Ali to sigurno nije njegov svet,
ako je on uopte imao neki. Nesumnjivo bi zapamtio mnogo vie
stvari, pie u jednom neizdatom rukopisu Miliona, da je jednoga
dana odluio da se vrati istim putem. Samo prostor, koji je unifor
man i kontinuiran, podrazumeva povratak, reverzibilnost pravca
pokretanja. Ali ako je svet napravljen od mest, delova koji nisu
kontinuirani, ni homogeni, ni izotropski, onda nije tako izvesno
da e se povratak dogoditi. tavie.

27
7. Odisej u prostoru: Kristifor Kolumbo .

Kod prvog modernog putnika, Kristifora Kolumba (Cristo-


foro Colombo), vai sve obrnuto. Njegov problem je urba, vratiti
se to pre. Zbog toga je on u potrazi za Levantom kreui se ka
zapadu. U onome to je ostalo od njegovog brodskog dnevnika
sa prvog putovanja, u zapisu pod datumom 22. januar, itamo:
Odatle, nastavih ka severu, etvrta ka severoistoku za prostor od
est ampula, to bi trebalo da ini jo 18 milja. Odatle etiri ampu-
le, za vreme druge strae, ka severoistoku, est milja na sat to ini
tri lige ka severoistoku. Odatle, do jutra, nastavih ka istoku-seve-
roistoku, jedanaest ampula, est milja na sat, to ini sedam liga.
Odatle ka istoku-severoistoku, do jedanaest sati ujutro, 32 milje
[Varela 1982]. Dovoljno je znati da su ampule u stvari peani
satovi koji mere pola sata, i da je jedna liga za Kolumba dugaka
etiri milje, da se primeti da su u pitanju pogreni prorauni. Ali
radi se upravo o raunicama, dakle odnosima izmeu prostor
nih i vremenskih veliina koje su potpuno konvencionalne (as,
liga, milja), zasnovanim iskljuivo na injenici da je vana samo
brzina, to jest apstraktni odnos izmeu apstraktnih koliina. Ti
odnosi se smetaju unutar jednog podjednako apstraktnog polja
koje vie nije odreeno imenima vetrova, premda oni nastavljaju
da duvaju, ve je definisano oslanjanjem na nepromenljivu geo
metriju etiri strane sveta. Ovo se dogaa stoga to je geografsko
predstavljanje ve preuzelo ulogu svetu, prostor je ve zahvatio i
upio sva mesta, karta ve zamenjuje ono to bi trebalo da predsta
vlja, i tavie anticipira njegovu prirodu i crte, unapred prikazuje
njegovo postojanje. Razmotrimo ta je zapisano u dnevniku pod
datumom 25. septembar. Kako Kolumbo tako i Martin Pinzon
(Martin Alonson Pinzn), komandant Pinte, tada su ve uvereni
da su blizu kopna. Ovo uverenje se temelji na prostoj injenici
da su obojica pronali nacrtana neka ostrva u tim vodama, naj-
verovatnije na okeanskoj karti koju je Paolo dal Poco Toskaneli
(Paolo dal Pozzo Toscanelli), najvei i najmisteriozniji moderni
kosmograf, napravio za lisabonskog kanonika Fernanda Mar-
tineza (Fernando Martinez), koji je zatim preneo jednu kopiju

28
enovskom moreplovcu. U sumrak, Martin, popevi se na krmu,
likujui prenese Admiralu vest da je ugledao zemlju, traei od
njega nagradu. Zatim se svi popee na katarku i pripone; i svi
potvrdie da razaznaju zemlju, i Admiralu se uini da ona nije
udaljena vie od 25 liga. Tek sutradan bi jasno da ono to su
pomislili da je kopno, nije bilo zemlja, ve nebo [Varela 1982].
Moglo bi se rei da se radi o pukom nestrpljenju, i da kako
god nisu bili predaleko od obale, poto su ve bili prevalili oko
tri etvrtine puta. Stoji injenica da su oni ubeeni, i kada su
stigli, da jesu negde gde nisu. Tek pri kraju ivota, tokom etvrte
ekspedicije, Kolumbo e posumnjati da zemlja koju je dotakao
zapravo nije bajkoviti Kitaj o kom je Marko Polo pisao, ve neki
drugi svet, neki novi svet, izrazi koji znaajno poinju da se
pojavljuju tek u izvetaju sa treeg putovanja. I da u osnovi nisu
tragini, ceo niz nesporazuma koji je usledio iz toga bi bio, kao u
istinskim tragedijama, na trenutke stvarno zabavan. Ono to na
kraju izgleda zaista dirljivo jeste Kolumbovo nastojanje da, onda
kada je stvarno opazio zemlju, uini sve da bi ono to on tada vidi,
a to Toskaneli nikada nije imao prilike da vidi, poklapa sa crtama
i oblicima nacrtanim na njegovoj karti koju nosi sa sobom, i kojoj
slepo veruje. Drugim recima: samo da bi uinio Zemlju vernom
njenoj kartografskoj slici, on iskrivljuje svet prema njoj. Ako u
svetu Marka Pola, gde ni prostor ni vreme ne postoje, stvari imaju
svoje trajanje, u Kolumbovom svetu, u kom vladaju vremensko-
-prostorne apstrakcije, one imaju svoje prostiranje: u zapisima sa
poslednjeg putovanja on objanjava da rudnici Beragve lee na
prostoru od dvadeset dana prema zapadu i nalaze se na jednakoj
razdaljini izmeu pola i ekvatora [Varela 1982], Prostor, kao kod
Ptolomeja, ovde znai interval izmeu dva preseka u mrei pod-
nevaka i uporednika, to jest podrazumeva projekciju i time dakle i
kartu, a ne globus. Tako stvari stoje sasvim suprotno u odnosu na
ono to se i danas esto veruje: efekat Kolumbovog podviga nije
uopte bio taj da Zemljinu sliku, koja se do tada smatrala ravnom,
uini sferinom, ve naprotiv, da pretvori elu Zemlju, od jedne
kugle, to i jeste i to se verovalo da jeste, u jednu dinovsku tablu
( 72).

29
8. Ajkulin zub i centar lavirinta.

Rezimirajmo. Iz mita se izlazi zaista samo projekcijom, to e


rei uvoenjem prostora, koji pretvara neto to ne moemo da
odredimo, emu je nemogue utvrditi entitet, u neto emu na
protiv moemo da kontroliemo prirodu i identitet. Pria poinje
Apolonovim milosrdnim delom kada ponovno sastavlja ostatke
brata, i da bi to uinio, prinuen je da deluje prema onome to mu
tabla oltara namee, prema kartografskoj logici. On rasporeuje
delove jedne pored drugih, sledei poredak koji dakle zavisi od
blizine i udaljenosti (stoga od razdaljine) izmeu delova, dok su
prvobitno oni bili organski povezani jedni sa drugima, tako da su
u najboljem sluaju bili razluivi, ali ne razdvojeni. Treba primetiti
da upravo ovo odreuje razliku izmeu geografije i geologije. Ova
druga, koja prouava strukturu i evoluciju Zemljine kore, nastaje
osamostaljujui se od prve. Ona to ini kada, poetkom druge po
lovine XVII veka, danski naunik i teolog Nikolas Stno (Nicolas
Stno) sebi postavlja pitanje koje danas vie geografi sebi nikako ne
mogu da postave: kako je mogue da se na Malti jedan ajkulin zub
nalazi unutar jednog sloja kamena? Ovo pitanje je na dvostruki
nain zabranjeno geografima, ne toliko zato to se bavi ajkulama
ve iz razloga to, odnosei se na fosil, podrazumeva podzemnu
dimenziju, htoninu, i, jo vie od toga, rekurzivnu logiku. Naslov
eseja kojim Steno 1669. odgovara na ovo pitanje, neposredno to
pokazuje: De solido intra naturaliter contento dissertationis, koji se
prevodi kao Disertacija o vrstim telima koja se prirodno javljaju
unutar drugih vrstih tela. Ve smo videli ( 3-5 ) da, nasuprot
ovome, krajem XVI i poetkom XVII veka svaki rekurzivni model
definitivno nestaje iz prostorne slike na koju geografija svodi svet,
i sve preciznije i matematiki pouzdanije mape ga zamenjuju. Na
njima su stvari rasporeene prema metrikom razmeru, tako da
jedna u odnosu na drugu mogu da budu samo blizu ili daleko,
nikako jedna unutar druge. Upravo preko ovih slika, vrativi se
na Hajdegera ( 5), istina se pretvara u izvesnost predstavljanja,

30
drugim recima u nauku ija rigoroznost neposredno proizlazi iz
mrtvake ukruenosti Dionisovog tela ispruenog na tabli. Prvi
e to javno kritikovati Karl Riter [1852, str. 34-35]: karte su u
odnosu na sutinu sveta isto to i anatomija lea u odnosu na ivu
supstancu srca. Upravo ovako pie Riter.
Treba jo pokazati zato je logika table ta koja zapoveda. Za
to je dovoljna figura lavirinta, slika koja odgovara kataklizmi prve
projekcije, i pometenosti koja iz toga nastaje. Poreklo lavirinta je,
bez ikakve retorike, zaista jednostavno. Lavirint je ono to pro
izlazi iz kraha Vavilonske kule, vavilonskog zigurata, minojsko-
-kritske palate, egipatske piramide: ukratko, iz sloma, gnjeenja
u zemlju svake uspravne strukture iji razliiti nivoi odgovaraju
hijerarhijskom sistemu moi. Drugim recima: on je tvorevina
transformacije sveta u Zemlju. Na taj nain, razliiti spratovi, to
jest nivoi moi, pretvaraju se u podjednak broj horizontalnih di
menzija, rekurzivno rasporeenih jedne u drugima, i upravo ova
rekurzija onemoguava da se govori o prostoru [Farinelli 2002,
str. 227-228], Lavirint e u prostor preinaiti Tezej, izmerivi ga
Arijadninim koncem i pronaavi tako njegov centar. Ali od ega
potie ovaj centar, ta ga proizvodi? On nije u Tezejevom posedu
niti pripada slomljenoj strukturi ve je ukljuen u strukturu table,
u Zemljinu povrinu koja prima ostatke sloma i tako preobliava
u dve dimenzije trodimenzionalnost poetne strukture. Konano
razumemo, dakle, pravi razlog uasa i stoga odbojnosti prema
lavirintu u jednoj kulturi kao to je zapadnjaka, za koju znanje
nuno prolazi kroz proces prikazivanja. Lavirint se ne moe pri
kazati, moe se samo zamisliti: predstaviti ga u bilo kom obliku
znai preobraziti ga u njegovu tanu suprotnost, u neto obdareno
centrom ( 97-98).
U sluaju lavirinta, i samo u njemu, misao i prikaz pokazuju
se nespojivi. To ne bi bilo toliko vano kada i povrina globusa
ne bi bila jedan lavirint, u smislu da, u zavisnosti od toga kako se
lopta okrene, sve njene take mogu da budu centar.

31
9. Linija elje.

Kao i centar, i prave linije proistiu iz postojanja table, one


su plod kartografske logike koja se ogleda na Zemljinoj povrini i
koja nju rasporeuje po svojoj slici i prilici. Na poetku X X veka
an Peren [Perrin 1948], tumaei fundamente atomske fizike,
vrlo dobro objanjava razliku izmeu stvarnosti i njenog kar
tografskog prikazivanja. Na karti, koja je konvencionalni crte,
svaka krivulja ima jednu tangentu, ali samo stoga to je to jedna
od osobina konstrukcije od samog poetka. Po istom principu,
povlaenjem jedne krivulje pretenduje se dokazivanje toga da
svaka kontinualna funkcija doputa jedan izvod. Pomislimo pak
na bilo koji deo morske obale. Za svaku njenu taku bi na karti
mogla da se pronae jedna tangenta, iako ona varira u zavisnosti
od varijacije razmera. U stvarnosti, sa koje god razdaljine da se
posmatra jedno priobalje, za bilo koju njegovu taku je apsolutno
teko utvrditi jednu tangentu: kako joj se pribliavamo, ono to se
ispoetka inilo tangentom pretvara se u jednu krivu ili uspravnu
liniju u odnosu na profil, zato to u njemu svakim korakom otkri
vamo nove nepravilnosti. Ali to ve znamo: isto kao projekcija, i
kartografska slika, koja je njen proizvod, funkcionie samo stoga
to subjekt znanja ini nepokretnim. On tako postaje kopija Dio-
nisovog mrtvog tela, kao to to prvi prepoznaje Leon Batista Al-
berti kada odvaja oko od ostatka tela ( 5). Ako stopalo sledi oko
i priblii se obali, tangenta nije vie ono to je bila. To se deava
zato to je dovoljan jedan korak da bi se uvidelo da obala u taki
koju preseca imaginarna tangenta vie nije prava, jer u prirodi ne
postoje prave linije. S druge strane, i jo pre toga: zato smatramo
da je obala jedna linija, a ne jedan pojas kao to jeste u stvarnosti?
Upravo ovo se pita krajem XIX veka Fridrih Racel [Ratzel 1899],
poslednji naslednik nemake Erdkunde kole. Odgovor glasi: zato
to zamenjujemo stvarnost sa njenom kartografskom slikom.
Prave linije, meutim, postoje na povrini Zemlje, i upravo
one su dokaz da je Zemlja kopija karte. Iste godine kada Steno pie

32
svoju disertaciju, u Francuskoj opat Pikar (Jean Picard) zapoinje
izgradnju parikog meridijana, po elji Luja XIV i pod nadleno
u ministra Kolbera (Jean-Baptiste Colbert): od Dunkerka do
Parpinjana, dakle du ele Francuske, na tlu biva nacrtana jedna
dinovska prava linija, da bi omoguila precizno izraunavanje
prenika Zemljine kugle. Po Volteru, smo ovo delo, koje je 1720.
godine dovrio akomo Kasini (Giacomo Cassini), trebalo je
da doba Kralja sunca uini venim [Francheville 1752, str. 161].
Po prvi put jedna linija apstraktne geografske mree postajala je
materijalna, Zemlja je bivala oblikovana po uzoru na svoj crte,
postajala je kopija sopstvene kopije. I ta kopija postaje konkre
tan model pravolinijske organizacije moderne teritorije. Jo pre
no to je pariki meridijan bio dovren, ekonomista Filiber Ori
(Philibert Orry) je razotkrio njegovu pravu funkciju: da slui kao
osnova i model za ispravljanje svih francuskih puteva ( 67), za
preoblikovanje svih itinerara u prave linije [Vayssire 1980, str.
254-55,257]. To e se i obistiniti tokom XVII veka u gotovo celoj
Evropi kada se radi o putevima ( 5). U XVIII veku e niknuti
eleznike pruge, pravije od svih dotadanjih puteva. U X X veku
e auto-putevi biti jo praviji, ili makar jo bri, zato to e omo
guiti da se izbegne prolazak kroz gradove. Poetkom ezdesetih
godina u izvetaju Buhanan [Buchanan 1963, str. 52, 250-51] o
stanju saobraaja na Britanskim ostrvima, linijima elje e biti
nazvane pravolinijske trase koje u sebi prieljkuje svaki voza da
bi se prevezao od jedne do druge take metropole. One su idealne
linije zato to su mogue na teoretskom nivou, dok u stvarno
sti gotovo nikada nisu ostvarive zbog zabrana i jednosmernih
ulica, dakle istinski one ne postoje. Prava linija, koju oko sledi
u perspektivnom prikazivanju, na poetku moderne epohe, jeste
virtuelna, u smislu da ve postoji ali jo uvek nije konkretna, to
jest ostvarena. Ona to postaje konstrukcijom moderne teritorije,
iji je ona sutinski element. Potom, u proteklih pola veka, ona
ponovo postaje virtuelna zato to vie nije stvarna, vie je nije
mogue doiveti, ve se moe samo zamisliti.

33
10. Nepromenljivi metar i veni trougao.

U predgovoru este knjige svog traktata posveenog arhitek


turi, Vitruvije, najslavniji od arhitekata Starog Rima, pripoveda
o Aristipu, sokratskom filozofu. Nasukavi se na pustu obalu
Rodosa i ne znajui gde se nalazi, on shvati da se obreo na civili-
zovanom mestu kada opazi geometrijske figure ucrtane u pesku.
Bez table ili ravne povrine koja joj slii, geometrija, koja je za
antike narode bila jednaka civilizaciji, ne bi postojala. Kasnije
je cela moderna nauka sledila Galilea Galileja [Galileo 1623] u
uverenju da je knjiga prirode napisana matematikim jezikom,
ija slova su trouglovi, krugovi, i ostale geometrijske figure. Miel
Seres [Michel Serres 1993] smatra da geo-metrija znai da metar
(mera) jeste Zemlja. U tom smislu, onda, geografija je gotovo uvek
znaila da (geometrijsko) pisanje jeste Zemlja. Iz ovog razloga Ri
ter je geografiju nazivao drugim imenom ( 1). On se uopte nije
slagao sa svoenjem Zemlje na smrtonosnu tablu, istovremeno
ogledalo i oltar, koja je geografska karta, i bunio se svim snagama
protiv onoga to je on zvao kartografskom diktaturom [Ritter
1852, str. 33] u odnosu na geografsko opisivanje. Geometrijsko
pisanje Zemlje u stvari nije nita drugo no njeno kartografsko
prikazivanje.
Mera postaje Zemlja, i obrnuto, Zemlja postaje mera upravo
francuskim meridijanom. Francuska narodna skuptina se 1791.
godine obratila Akademiji nauka da nae reenje za zbrku nastalu
injenicom da su svaki rgion ili gradska etvrt primenjivali razli
it sistem teina i mera. Deklaracija prava oveka i graanina je
ve uinila jasnim, odmah po padu Bastilje, da svi akti Skuptine
imaju univerzalnu vrednost, to e rei da se odnose na elo ove-
anstvo a ne samo na Francusku. Radilo se dakle o pronalaenju
jedinice mere koja bi bila stabilna i nepromenljiva i koja bi, u
perspektivi, mogla da vai za ceo svet. I to ne samo u geograf
skom smislu. Poto je oveanstvo najvei subjekt koji se moe
zamisliti i ine ga sve osobe koje su ivele, sve koje ive i sve koje

34
e iveti, ta jedinica je trebalo da vai i za sva budua vremena.
Tako smo dospeli do metra kakvim ga danas poznajemo. On je
jednak etrdesetmilionitom delu Zemljinog obima, izraunatom
poevi od prvog podnevka, upravo onog koji prolazi kroz Pariz.
Ova operacija najbolje ilustruje, zato to anticipira, sudbinu Fran
cuske revolucije i republikanskih ideala koje je ona deklarisala.
Oni e takoe biti predodreeni, u sledeim vekovima, na veliko
rasprostiranje na planetarnom nivou, tano kao to se rauni iz
kojih je izveden metar sastoje iz produenja lokalnih vrednosti na
povrinu ele lopte, dakle u njihovom pretvaranju u opte vred
nosti. Sve nastaje iz francuskog segmenta prvog velikog stvarnog
meridijana. Meutim on, osovina prve moderne karte, Karte
Francuske ije topografsko snimanje se zavrava upravo uoi Re
volucije [Gallois 1909], sa svoje strane duguje svoje odreivanje
postupku triangulacije, jedinom u stanju da osigura tanost i
geometrijsku preciznost crtea.
Jedan od poslednjih pronalazaa neeuklidskih geometrija,
Benoa Mandelbro [Benoit Mandelbrot 1987, str. 19-20], naglasio
je pre nekog vremena nedostatak pamenja kod matematiara,
i paradoksalnu situaciju koja iz toga proistie. Oni su se toliko
zaljubili u modele koje koriste da vie ne pamte da se radi upravo
samo o modelima, i stoga ih esto brkaju sa stvarnou. Tako se
i dalje smatra da je kontinuitet predmeta u euklidskoj geometri
ji injenica koja se podrazumeva a priori, na isti nain kao, na
primer, kontinuitet krivulja u infinitezimalnom raunu. Treba
dodati da se ovo dogaa zato to su euklidski modeli posluili ne
samo da opiu svet ve doslovno da ga izgrade, uoblie, zato su
oni sami postali konkretna stvarnost. Ako se bolje razmisli, sva
kartografija slui da zaista pretvori nevidljivo u vidljivo, softver u
hardver, ono to se moe nacrtati u ono to se moe dotai, iako se
po pravilu veruje upravo suprotno. Trougao na primer nije samo
model jednog oblika, nego model jednog proizvodnog procesa.
Upravo kao to to priroda triangulacije pokazuje.

35
11. Kartografski trougao.

Premda je triangulacija jedan veoma drevan postupak, po


znat ve Egipanima i Starim Grcima, uzima se da je prvi koji ga
je upotrebio Leon Batista Alberti, verovatno stoga to u njegovim
Ludi m atem atici, napisanim oko 1445, prua njegov prvi moderni
opis [Vagnetti 1980]. On zapravo ini neto vie, jer njegovo letee
oko ( 5, 9), odvojeno od ostatka tela u izviakom zaletu, jasno
i neposredno izraava preduslov koji upravlja funkcionisanjem
ovog postupka. Triangulacija koristi jedan od osnovnih zakona
trigonometrije u ravni, prema kome, ako su poznati jedna strani
ca i dva ugla trougla, lako mogu da se izvedu trei ugao i duine
preostale dve stranice. Dovoljno je sa tanou odrediti duinu
jedne stranice, naniati jednu spoljanju taku iz koje mogu da se
izmere uglovi sa tom stranicom, i bez muke, putem jednostavnog
rauna, dakle na apstraktan nain, mogue je dobiti sve ostale
vrednosti. Telo je elo u pokretu samo pri merenju prvog poteza,
koji ono prelazi korak po korak sa kanapom u ruci, i u penjanju
i silaenju na kule, zvonike, uzviene take sa kojih se izvodi po
sredno merenje, u stvari materijalne take koje se podudaraju sa
tri temena trougla. Ostatak posla je na uglomeru, kompasu, olovci
i listu papira kojima upravlja posmatra. On je sada pak postao
nepokretan, i njegovo oko, ne prost deo ve zamenik celog tela,
jedini je organ koji se kree du stranica trougla suprotnih u od
nosu na neposredno izmerenu osnovicu. Prednost ove operacije
se ne sastoji samo u utedi vremena i u preciznosti rezultata, ve u
mogunosti merenja uglova i razdaljina inae (to jest u stvarnosti)
neizmerivih. Zatim, koristei se susednim trouglovima, iscrtanim
jednim na osnovu drugog, dovoljna je jedna jedina osnovica da
zasnuje mreu potrebnu da bi se pokrio itav jedan rgion.
Ogranienje ovakve redukcije sveta na jedan niz trouglova se
sastojao u tome to je svaka mrea bila autoreferencijalna, u smi
slu da je u sebi sadravala naelo koje osigurava njenu preciznost
i koherenciju. Stoga dve zasebne mree nikada nisu proizlazile

36
meusobno savreno susedne, zato to je svaka bila okrenuta u
razliitom smeru, ka nekom sopstvenom referencijalnom siste
mu. Svaka je bila zasnovana na nekom drugaijem kontinuitetu,
nekoj razliitoj homogenosti, nekom posebnom izotropizmu.
Nasloniti na istoj karti jednu pored druge dve mree koje prika
zuju dve susedne gradske etvrti znailo je fatalno otkriti njihovu
meusobnu nesvodivost. Razliitosti osnovica po pravilu se pri
druivala i ona vezana za orijentaciju, to esto nije uopte vodilo
rauna o magnetnoj deklinaciji. Tek u XV II veku [Pouls 1980]
poeo je da se praktikuje drugi metod, za merenje zemaljskih
razdaljina nisu se vie nianili najvii objekti datog regiona ve su
se koristile ugaone razdaljine izmeu zvezda i planeta. Kao sistem
korespondencije se dakle uzeo sistem nebeskih tela, koji je, time
to se nalazi van Zemlje, osigurao jo veu preciznost, i naroito
imao (u odnosu na prethodni) prednost da bude zajedniki na
nivou ele jedne polulopte, a ne vie samo na lokalnom nivou. Na
taj nain je moglo da se pristupi izgradnji kartografskih prikaza
mnogo irih oblasti, kakve su u stvari ispostavljale centralizovane
teritorijalne drave u odnosu na prethodne politike formacije.
Ovako, kao to pria o francuskom podnevku pokazuje, postala je
mogua definitivna projekcija na povrinu Zemlje jednog poretka
po prirodi identinog onome koji odreuje percepciju nebeskih
tela: geometrijskog poretka. Upravo ova projekcija je preobrazila
Zemlju u modernu teritoriju.
Francuski poduhvat je bio prvi primer triangulacije primenje-
ne na razmeri jedne drave, i zahvaljujui ovom uspehu taj metod
bi usvojen u X IX veku u celoj Evropi i u mnogim kolonijalnim dr
avama. Vanost triangulacije se ipak nije ograniila na izgradnju
kartografske predstave teritorije, i time i same teritorije. Ona je
kao konstruktivni proces obrazovala, poput perspektive od koje je
potekla, takoe jedan izuzetno moan i delotvoran model znanja,
iji efekti su dominirali tokom prolog veka i jo danas zadravaju
kontrolu nad naim odnosom sa svetom.

37
12. Semiotiki trougao.

Triangulacija funkcionie tako to hodanje zamenjuje po


gledom, i upravo na toj zameni se zasniva moderni prelazak
sa simbola na znak. Za Stare Grke simbol je bio jedan predmet
razlomljen na dve polovine u posedu dve osobe koje su mogle,
susrevi se i ponovno sastavivi podudarne komadie simbola, da
tako uzajamno osiguraju identitet jedna druge. Simbol je dakle
bio jedan sistem prepoznavanja ali, makar izvorno, ne neki prost
znak, zato to je svaki deli predstavljao jedan konkretan odnos,
na primer poznanstvo ili prijateljstvo: potomak porodice koja je
jednom ugostila nekoga, kada bi se on ovoga puta naao, posle
niza godina, u mestu iz koga potie njihov bivi gost, nosio bi
pare sa sobom koje je svedoilo o prethodnom odnosu izmeu
njihovih predaka i ono bi mu osiguralo gostoljubivost potomaka
druge strane. Vienje simbola, u ovakvim sluajevima, nije zame-
njivalo hodanje, ve je naprotiv bilo rezultat i krajnja taka svih
koraka koji su sainjavali hod putnika nosioca simbola, i tome
se pridodaju i koraci kojima je njegov prethodnik zaeo odnos
prilikom prvog putovanja. Vienje simbola je dakle neto to je
predstavljalo ukupan broj stvarno napravljenih koraka od poet
ka veze, i samo zato to ih predstavlja5 (to jest ponovno ih ini
prisutnim) bilo je u stanju i da ih i zameni.
Znak je takoe neto to stoji na mestu neega drugog, upu
uje na neto (ili nekoga) to nije prisutno, dakle i on pretposta
vlja neku razdaljinu. Ali drukije nego kod simbola, objasnio je
Hegel (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) [1955], u znaku je veza
izmeu izraza i znaenja u potpunosti proizvoljna, u smislu da
je ona spoljanja i oblika. Vrativi se na na primer, to je kao
da izmeu vienja znaka i koraka upravo ponestaje bilo kakva
veza, i znak zamenjuje korake a da ih vie ne predstavlja, nije vie
proizvod puta ve se naprotiv razreuje stvarnog putovanja, ini
ga izlinim. Upravo kao to se dogaa samo sa triangulacijom,

5 U tekstu, reprezentuje (prim. prev.).

38
to jest sa kartografskim znakom. Za semiologe, svet je sastavljen
od neograniene vasione znakova. Ne radi se nikako o sluajnosti
da se semiolozi obino slue trougaonim grafikom da bi saeli
saznajni model. Prvi koji su upotrebili to sredstvo [Eco 1989,
X] bili su, 1923. godine, arls Kej Ogden (Charles Ogden)
i Ajvori Armstrong Riards (Ivory Armstrong Richards) u svojoj
knjizi Znaenje znaenja. Gornje teme trougla uopteno odgovara
nekom znaenju; donja temena odgovaraju, sa jedne strane ozna-
ujuem, na primer rei koja na odreenom jeziku izraava zna
enje, uzmimo bicikl, i sa druge strane oznaenom, ili predmet
bicikl ovde ispred mene ili svi bicikli koji postoje, koji su postojali
i koji e postojati. Ogden i Riards [Ogden i Richards 1989, str.
11] govore, po redosledu, o misli ili referenciji, o simbolu i o
oznaenom, i shvataju simbol kao re i oznaeno kao predmet.
U vezi sa ovim, svaki, ili gotovo svaki, semiolog upotrebljava
drugaije termine [Eco 1973, str. 24-28], Svi se ipak slau da je
odnos izmeu oznaujueg i oznaenog posredan, dok je odnos
izmeu svakog od ova dva temena i treeg koje odgovara znaenju
neposredan. Iz tog razloga se osnovica trougla crta isprekidanom
linijom, a strane neprekidanim linijama.
Drugim recima, semiotiki trougao se rasporeuje tano po
shemi kartografske triangulacije, stoga to se on takoe zasniva
na suprotnosti izmeu prirode odnosa izmeu temena koja ine
osnovicu i odnosa svakog od ovih temena sa vrhom trougla. Isto
vremeno se dogaa i jedna oigledna inverzija, koja bolje od sve
ga izraava efikasnost i mo kartografskog znaka nad bilo kojim
drugim, i objanjava prirodu modernog doba. Kod triangulacije
se osnovica prelazila strpljivo korak po korak, dakle odnos izme
u njena dva vrha je bio konkretan i neposredan, sasvim suprotan
od onoga to se dogaa u semiotikom trouglu. Meutim, ovo
znai samo to da je u pet vekova koji se protekli izmeu prve Al-
bertijeve triangulacije i prvog semiotikog trougla vidljivi odnos,
to jest kartografski nain gledanja, postao prototip za neposredni
odnos, nautrb odnosa koji je podrazumevao elo telo. Quid tum,
to znai: pa ta onda? Ovo je bio moto koji je Alberti postavio
ispod svog leteeg oka. Semiotiki trougao prua odgovor.

39
13. Logiki trougao.

Analiza Ogdena i Riardsa je u osnovi pokuala neto nemo


gue: da odstrani iz prirodnog jezika, koji obino upotrebljavamo,
dvosmislenost odnosa izmeu rei i predmeta, da svede taj odnos
na bijektivnu vezu koja postoji samo u kartografskom predsta
vljanju gde su sve imenice vlastita imena, to e rei da ona znae,
na neposredan i nedvosmislen nain, predmet na koji upuuju.
Zbog toga, vie ili manje svesno, ovi autori uzimaju za model
triangulaciju, to jest proces pravljenja savremene kartografske
slike. Triangulacija je ta koja odreuje da svaki predmet odgovara
jednoj taki, jednom temenu trougla, kome zatim odgovara jed
no jedino ime, isto kao kada na papiru nacrtamo trougao ijem
svakom temenu odgovara jedno jedino slovo. Jedina razlika se
sastoji u tome to kod geometrijskog trougla ta korespondencija
imenice i temena jeste potpuno proizvoljna i konvencionalna, dok
naprotiv, kod kartografskog trougla temena odgovaraju stvarnim
elementima na Zemljinoj povrini.
Po Gotlobu Fregeu [Frege 1892], osnivau moderne analiti
ke filozofije, vlastite imenice (ali i iskazi) imaju ne samo jedno
znaenje ve i jedan smisao. I ponovo kartografskom trouglu pri
pada zadatak da ilustruje ovu razliku. Neka su a, b, c, objanjava
Frege, prave linije povuene od temna jednog trougla do sredita
njima suprotnih stranica. Presena taka dui a i b je identina
presenoj taki dui b i c. Znaenje koje se odnosi na dotinu ta-
ku je dakle isto. To ne vai ipak za njen smisao, to jest nain kojim
se oznaava, nain na koji se prikazuje. Njen smisao je dvostruk,
upravo zato to postoje dve mogue oznake: presena taka a i b,
i presena taka b i c. Po Fregeu, upravo jedinstvenost znaenja
i viestrukost smisla garantuju efektivan saznajni sadraj nekog
iskaza. Ipak, ovde je poenta, moramo rei, u neem drugom:
ilustrujui razliku izmeu smisla i znaenja, Frege ne ini nita
drugo no opisuje prvi in kartografskog postupka koji se, makar

40
od poetka XVIII veka, oznaava izrazom popunjavanje trouglo-
va. On se sastoji od uvrivanja najveeg mogueg broja manjih
trouglova, dakle taki, unutar osnovne trougaone mree, tako
da se taj poetni kostur pretvori u istinsku i pravu topografsku
sliku. Da i ovde model treba da bude upravo kartografski, ponovo
manje ili vie svesno, sugerie analogija na koju se Frege poziva da
bi razbistrio odnos izmeu znaenja, smisla i mentalne slike. Za
mislimo, pie Frege, da astronom posmatra Mesec kroz teleskop.
Mesec, predmet posmatranja, uporediv je sa znaenjem. Optika
slika koju soivo projektuje unutar teleskopa odgovara smislu:
ona je parcijalna slika, to znai da prikazuje samo jednu stranu,
i uz to zavisi od take posmatranja, ali je objektivna, budui da
ostaje ista i ako se promeni posmatra. U tom sluaju se menja,
i stoga je subjektivna, samo poslednja slika, koja se formira na
mrenjai, ona je vlastita i specifina, to jest drukija, u zavisnosti
od oka koje posmatra.
Dovoljno je zameniti Mesec Zemljom i durbin teleskopom
da bismo pretvorili astronoma u kartografa. I tako u Fregeovoj
analogiji prepoznali i neto od Anaksimandrove misli, prvog
oveka koji se, po tradiciji, u estom ili sedmom veku pre nove ere
odvaio da predstavi naseljenu zemlju na jednoj ploici [Farinelli
1998], I po Anaksimandru, kao i po Fregeu, ono to vidimo na
lazi se na dva odstojanja od stvarnosti. Za Anaksimandra postoje
stvari i stvari-koje-jesu. Prve ne moemo stvarno da spoznamo, i
u Fregeovoj terminologiji one odgovaraju znaenju. Moemo da
spoznamo samo druge, smislove sveta, premda ono to vidimo
nisu prikazi stvari (upravo smislovi) ve prikazi prikaza stvari,
prikazi stvari-koje-jesu. Najmanje do X X veka itava Zapadna
filozofija e ostati blokirana limitom na koji je ukazao Anaksi-
mandar, nemogunou spoznaje onoga to je Kant (Immanuel
Kant) nazivao stvar po sebi. Upravo Frege prua objanjenje
ovog fenomena: ba stoga to su smislovi opti i zajedniki, misli
mogu da se prenose sa jedne na drugu generaciju.

41
14. Logiko-semiotiki trougao.

Poput Anaksimandra, i Kant je bio geograf pre nego to je


bio filozof ( 29). Ono to se prenosi sa Anaksimandra na Kanta
pa na Fregea jeste kartografska priroda smislova sveta, to jest
svoenje saznanja na opis geografskog naina prikazivanja, mape
ili karte, kakogod to ve nazvali. Ono to kod Fregea odgovara
smislu, optikoj slici u teleskopu, jeste idealni oblik karte. Oboma
je zajednika dvodimenzionalnost i zavisnost od odreene ta
ke gledita. Nijedna mapa meutim ne postie preciznost slike
koju prelama soivo, iako joj se ona postepeno sve vie pribliava
zahvaljujui neprestanom usavravanju instrumenata za snima
nje. Tek u drugoj polovini prolog veka, snimanjem iz aviona i
zatim sa satelita, karta uspeva, pretvorivi se u fotografiju, da se
priblii sopstvenom modelu toliko da postane gotovo nerazlui
va u odnosu na njega. Umesto topografskih mapa danas se ire
orto foto-karte, izvedene iz avionskih snimaka na koje se dodaju
izohipse, to jest zamiljene linije koje povezuju sve take koje
se nalaze na istoj visini u odnosu na nivo mora. Pre nego to je
ustupila mesto fotografiji, triangulacija je inspirisala, krajem XIX
i poetkom XX veka, najartikulisaniju shemu unutranjih odnosa
za predstavljanje jednog fizikog predmeta putem znaka kojom
raspolaemo do dan-danas. Ona je zasluga arlsa Pirsa (Charles
Sanders Peirce), moda oveka najotrijeg uma ikada roenog
u Sjedinjenim Amerikim Dravama, zasigurno filozofa dobro
obuenog, izmeu ostalog, i u kartografskoj tehnici [Brent 1993,
str. 54], Pirs [Harsthorne i Weiss 1978, str. 156-173] razlikuje tri
vrste referencije: ikona, indeks i simbol. Zajedno, oni grade jednu
hijerarhiju, u smislu da svaki od njih odgovara jednom nivou koji
podrazumeva delovanje prethodnog.
Mentalne slike za Pirsa odgovaraju ikonikom nivou, na
kome je veza izmeu znaka i oznaenog predmeta zasnovana na
slinosti. Ali slinost ne proizvodi ikoninost. Naprotiv, tek poto
se ikonika veza prepozna, mogue je nadati se raspoznavanju
onoga to udruuje dva predmeta ili skupa predmeta. Ikoninost

42
je stadijum koji odgovara, u kartografskom postupku, dranju
onoga ko se priprema da popuni trouglove. Radi se o pretpo
stavci, nimalo naunoj, na kojoj su izgraeni svi drugi oblici
kartografskog predstavljanja. Kao takva, ona je istinska i prava
pretpostavka, jedno preliminarno interpretativno opredeljenje,
kako bi to rekao Riter (1).
Ako je na ikonikom nivou posredovanje izmeu znaka i
oznaenog predmeta obezbeeno slinou ili istovrsnou, na
nivou indeksa ono je osigurano neposrednom blizinom ili kore
lacijom. Ona dakle potie od sastavljanja vie ikonikih veza, i iz
povezivanja fizike ili vremenske prirode koja iz toga proizlazi.
Kada se kae da je neto indeks neega drugog (na primer, dim
je indeks6 vatre), podrazumeva se da su te dve stvari povezane na
uzronom nivou, ili su zdruene jedna sa drugom u prostoru ili u
vremenu. To je sluaj, na primer, kod termometra koji oznaava
temperaturu vazduha, ili kod goniometra koji prilikom triangu-
lacije meri uglove.
Po Pirsu, trei nivo interpretacije je simboliki. Na njemu je
veza izmeu znaka i predmeta zasnovana na konvenciji koja je
potpuno apstraktna u odnosu na fizike odlike kako oznaenog
predmeta tako i znaka. Fregeovo razlikovanje znaenja i smisla
zavisilo je od toga da li rei ukazuju na predmete (i u tom sluaju
imamo znaenje) ili ukazuju na druge rei (i onda imamo smisao).
Za Pirsa, nasuprot, simbol je proizvod jednog logikog ili katego
rikog uoptavanja koje proistie iz prepoznavanja ikonike veze
izmeu dva razliita sistema indeksa. Drugim recima: simboliki
nivo nije nita drugo no rezultat smetanja jednog manjeg trougla
u ve postojei osnovni kartografski trougao, ili iscrtavanja jednog
drugog trougla poevi od stranice nekog ve postojeeg. On je
sve u svemu krajnji proizvod kartografskog postupka, omoguen
samo prihvatanjem svih njegovih poetnih pretpostavki. Ali oda
kle potie ova opsesija trouglom, to jest kartografijom, na kojoj se
dri elo Zapadno znanje, i koja e odvesti Pirsa u propast i oaj?

6 Indeks, na italijanskom, takoe znai i indicija (prim. prev.).

43
15. Trougao i piramida.

Tradicija prenosi daje prvi koji je izmerio visinu piramide bio


Taies, Anaksimandrov uitelj. Da Taies nije ve iz poetka sveo
piramidu na trougao, taj problem se oito ne bi ni postavio. Ako
obratimo panju, piramida nema, u sutini, nikakvu visinu: ona je
njoj strana dimenzija, u smislu da ne samo to se ne vidi ve ju je i
nemogue izraunati na neposredan nain. Potpuno je izvodljivo
popeti se na piramidu i izmeriti razdaljinu od vrha do tla, ali to
rastojanje zapravo ne odgovara njenoj visini, nego visini jedne od
njenih strana. U suprotnom, radilo bi se o kuli a ne o piramidi.
Stoga postaviti problem visine piramide znai pretpostaviti jednu
ikoniku vezu, upravo u malopre spomenutom smislu, izmeu
piramide i trougla, ravne figure koja joj najvie slii i iju je visinu
mogue neposredno i odmah izmeriti. Ta veza podrazumeva
metamorfozu trodimenzionalnog predmeta u bidimenzionalnu
shemu, istovetno kao kod projekcije, postupka koji barem od
Ptolomeja nadalje predstavlja poetni in geografije ( 4 -5).
Diogen Laertije prenosi da je Taies izmerio visinu piramida
poevi od njihove senke, poto je ustanovio trenutak kada je
senka ovejeg tela istovetna njegovoj visini. Plutarhova verzija
je malo drugaija, umesto ovejeg tela koristi se jedan tap, gno
mon, koji, po Heronovom objanjenju, ini sve slinim [Zellini
1999, str. 32-33]. Ono to ostaje isto u obe verzije jeste senka, ona
to na zemlju baca piramida i ona koju baca predmet ija se visina
ve zna. Duina dve senke, izmerene u istom trenutku, doputa da
se posredno izvede visina piramide, koja je tako jedina nepoznata
u proporciji u kojoj su ostale tri vrednosti poznate (visina pira
mide se odnosi prema svojoj senci kao to se visina tapa odnosi
prema svojoj).
Tehniki gledano, stvari su zapravo malo komplikovanije
[Casati 2000, str. 98-101]. Ali upravo injenica da tradicija pre
nosi ovu priu a ne neku drugu potvruje da njeno znaenje nije

44
iskljuivo tehniko. Taies je ostao zabeleen u istoriji geometrije
po tome to je dokazao slinost trouglova iji su uglovi jednaki i
stranice proporcionalne. To znai da bi bilo kakva triangulacija
bez Talesa bila nemogua. I legenda o njemu zapravo opisuje kar
tografski in kao izvorni proces Zapadnog znanja. Ono postaje
iz trougla zato to je baena senka trougaonog oblika. Ta senka
dozvoljava da se izmeri ono to se ne vidi i da se dodeli vrednost
sakrivenoj, ako ne ak odsutnoj, dimenziji. Prva stranica tog tro
ugla je oveje telo ili tap, druga je senka, i trea je zamiljena
linija koja sastavlja vrh prve sa krajnjom takom druge. Na taj
nain, isto kao to je odnos izmeu senke i Zemljine povrine
(rezultata projekcije) ikonike prirode, proporcija do koje se na
kraju dolazi, i koja omoguava raunanje, smeta se potpuno na
Pirsov simboliki nivo.
Hajdeger pie da se senka uobiajeno shvata kao nedostatak
svetlosti, ili poricanje iste, ali u stvari ona je misteriozno svedo-
anstvo skrivenog osvetljenja, ono to je oduzeto predstavljanju,
ali se ipak pokazuje u biu, potvrujui time bivstvo u svojoj
sakrivenosti. Bez straha: Hajdeger, koristei se svojim izrazima,
nesvesno opisuje Talesovo merenje, u kome je bivstvo (piramida)
jednako Anaksimandrovoj stvari i bie (senka) je jednako stva-
ri-koja-jeste. Ali zato bi ono to vai za piramidu i njenu senku
trebalo takoe da vai za tap i njegovu senku? Zato bi isti odnos
koji vai u prvom sluaju trebalo da vai i u drugom? Odgovor
se zasniva na blizini dva izvora senke, na njihovom susedstvu.
Ovaj odnos stoga zavisi od obuhvatanja dva mesta, onoga gde je
piramida i onoga gde je gnomon, u okvir jedinstvenog prostora
[Serres 1993]. Meutim upravo smo videli da bez prostora ne
moe da postoji nikakva indeksna veza. Taies svojim potezom,
dakle, objanjava prvu indeksnu vezu, na osnovu koje e sve dru
ge moi da funkcioniu.

45
16. Uputstva za upotrebu.

Za Pirsa je svaka misao bila svodiva na neki dijagram i razmi


ljanje o sloenosti je bilo jednako beskonanom procesu triangu-
lacije, ne na jednom nego na tri nivoa. Rei koje on koristi da bi
opisao najsloeniji nivo, onaj u stanju da d znaenje dogaajima,
vae sve, pojedinano i u celini, kao sinonimi kartografske slike
i njene funkcije: posredovanje, svrha, optost, red, inter
pretacija, predstavljanje, hipoteza [Brent 1993, str. 331-332],
Meutim, danas stvarnost nije vie potinjena logici mape,
zasnovanoj na sintaksi prave linije i na principu jedinstvenosti
centra. Posredovanje, cilj, optost, red, interpretacija, predsta
vljanje, hipoteza koje obrazuje kartografija (jednom rei, prostor)
ne odgovaraju vie nainu na koji svet funkcionie. Na primer, u
sluaju proizvodnje raunara, rastojanje izmeu lokaliteta gde se
odvijaju razliite faze na neznatan nain udeluje u odreivanju
krajnje cene proizvoda [Castells 1996], Ono to danas nazivamo
globalizacijom je nita drugo no jedna celina sainjena od procesa
ije delovanje nije odreeno, niti gaje mogue interpretirati, kate
gorijama prostora i vremena, koji su tokom itave moderne epohe
upravljali shvatanjem svega to se dogaa.
Ako otuda ekvivalencija sveta i kartografske slike sveta vie
ne vae, ako svet vie nije mogue svesti na mapu i time postupak
saznanja nije vie uporediv sa triangulacijom kakvom je poznaje
mo, ponovo smo vraeni u podnoje piramide. Na njenom vrhu
onda ispiimo jedno ,,S koje oznaava svet. Pri dnu, na donjim
temenima trougla koji predstavlja stranu piramide okrenutu ka
nama, desno upiimo koje oznaava mesto i levo koje
oznaava prostor. Zatim, jo uvek u dnu i podudarno sa posled-
njim i najdaljim temenom koje treba imenovati, onom koje pri
pada bonom trouglu ija jedna stranica je zajednika sa prvim
trouglom, i odgovara liniji izmeu ,,S i , ispiimo jedno
koje oznaava teritoriju. Vano je da italac svojom rukom skicira
figuru iz razloga to, kako je ve Edmund Huserl [Husserl 1954]
upozoravao, svaka geometrijska konstrukcija povlai za sobom

46
jedan uzroni sistem, jednu hijerarhiju uzroka i posledica. Upravo
zbog toga, jedino ako sami napravimo svoj crte, moemo da ne
podlegnemo neprimetno njegovim posledicama i da pokuamo
da ih kontroliemo. Iz istog razloga, ova knjiga poseduje samo
dva crtea ali nema nijednu kartu, kao to ih nisu imali ni tekstovi
kritikih geografa Humbolta i Ritera (ne radi se o poreenju, ve
0 pozivanju na autoritet). Previe dugo se verovalo daje geografija
znanje o tome gde se stvari nalaze, ne primeujui da je u stvar
nosti, ukazivanjem na njih, geografija odluivala ta stvari jesu. I
ona je to odluivala na kartografski nain, takorei implicitno i
tiho, upravo pribegavajui apsolutnoj moi mape koja ne prihvata
kritike ni prepravke. To ne znai da ne bi trebalo da koristimo
atlas i, moda pre i jo bolje, globus, da bismo razumeli o emu
ovde govorimo. Ali samo da bismo postavili na pravo mesto
stvari, fenomene i procese, ali tek nakon to smo ve pokuali da
razjasnimo njihovu prirodu, nezavisno od njihove kartografske
slike.
Ve smo pruili jednu definiciju sveta, mesta i prostora (
1, 3). Teritorija, o kojoj e se opirnije govoriti u knjizi posvee
noj politikoj i ekonomskoj geografiji, jeste podruje odreeno
sprovoenjem moi. U korenu ove rei Zemlja i teror se meaju
1 brkaju.7 Mesto upuuje na odnos ikonikog tipa shvaen u naj-
optijem i najosnovnijem smislu, i odgovara subjektu saznajnog
procesa. Prostor upuuje na odnos indeksnog tipa, i odgovara
razdaljini i njenoj meri. Teritorija upuuje na odnos simbolikog
tipa, i odgovara objektu. Sve ovo je potrebno izneti stoga to samo
jedna sveobuhvatna teorija znanja moe da zameni modele kar
tografskog porekla drugim modelima geografskog opisa, danas
kada mape vie ne predstavljaju svet i kada smo stoga prinueni
da se ne oslanjamo vie na njihovo uobiajeno posredovanje. Ona
to sledi je prvi korak ka jedinoj moguoj globalnoj geografiji:
geografiji smislova, taki gledita, mnogostrukih modela sveta.

7 Zemlja na italijanskom, i latinskom - Terra, i teror imaju istu osnovu


(prim. prev.).

47
D R U G I DEO

Pejza, subjekt, mesto


17. Ime planine (i Odisejevo ime).

Jo uvek se u italijanskim udbenicima kartografije prenosi


pria o topografu kog je na teren u blizinu Bergama poslao Vojni
kartografski institut iz Firence, institucija koja je od samih poetaka
zasluna za kartografiju italijanske drave. Kako se zove ona pla
nina? upita topograf seljaka koji obrauje zemlju. Lako je zamisliti
da je topograf propratio pitanje jednim gestom, ukazujui kaipr
stom prema masivu ije je ime eleo da zabelei na karti. ,,So mia
odgovori seljak, to na dijalektu Bergama znai ne znam. Dobri
kartograf, koji nije poznavao lokalni dijalekt, zapisa Monte Somia8,
i tako i dalje slovi njen naziv na kartama [Bonapace 1990, str. 14].
Imena su skamenjeni smehovi, napisali su Mark Hork-
hajmer i Teodor Adorno [Horkheimer i Adorno 1947], da bi
oznaili proizvoljni karakter svakog imenovanja. Na karti, gde
postoje samo vlastite imenice, svako od njih je plod sistematske
falsifikacije, analogne onoj malopre opisanoj. To se dogaa iz
razloga to je svako ime na karti kristalizacija, opredmeivanje, to
jest transformacija u jedan predmet nekog odnosa, nekog procesa
koji, kao takav, podrazumeva zapravo prisustvo najmanje dva ter
mina, dve namere, dve kulture koje se meusobno ne razumeju i
koje su esto suprotstavljene jedna drugoj. Stoga se svaka vlastita
imenica ispostavlja, kao i svaki isforsiran prevod, kao neto to
neizbeno skree sa pravog puta. Primeri mogu da se redaju do
mile volje. I re kengur se ini da potie od odgovora (potpuno
istovetnog onom koji je dao seljak iz okoline Bergama) jednog au-
stralijskog Aboridina upitanog od strane nekog istraivaa kako
se zove ta tako neobina ivotinja. Topografi i danas navode ime
Monte Somije kao jedan zabavan izuzetak, kao retku greku. On
zapravo razotkriva uobiajeni mehanizam svakog kartografskog
imenovanja. Poto bez kartografskog predstavljanja ne postoji
vlastita imenica [Bateson 1979], taj mehanizam se podudara sa
imenovanjem u apsolutnom smislu, ukratko reeno.

M onte znai planina na italijanskom (prim. prev.).

50
Za sve vai uveni primer, koji se navodi u Odiseji, o imenu
koje Odisej iznosi Polifemu. Uspenost lukavstva grkog heroja
zavisi od injenice daje Polifem nepismen, ono ilustruje nadmo-
nost pisane kulture (kojoj pripada topograf) nad prosto oralnom
koja zdruuje dina sa bergamskim seljakom i australijskim
Aboridinom. Odisej kae Kiklopu da se zove Niko, tako da kada
Polifem priziva pomo zato to gaje Niko (vlastita imenica) osle-
peo, drugi dinovi ne shvataju i stoga ne dotravaju, razumevi da
niko (neodreena zamenica) ne preti njihovom drugu. Nespora
zum (najstariji u zapadnjakoj kulturi) se zasniva na injenici da u
Homerovom tekstu dve rei zvue jednako ali se piu na razliite
naine: Outis, sa velikim poetnim slovom i kao jedna re, i ou
tis, sa malim poetnim slovom i dve odvojene rei. Kasnije emo
videti kako Odisej u potpunosti predstavlja kartografski nain
miljenja. Primetimo za sada da on, na isti nain kao i svaki
kartograf, dodeljuje na potpuno proizvoljan nain jedno ime, sebi
samom. Takoe, lukavstvo sa izmiljenim imenom je delotvorno
zato to ukida, kao to to radi gore spomenuti kartograf, svaki
razmak izmeu dve razliite rei, i na taj nain sagovornik biva
obmanut. Radi se tano o istoj operaciji primenjenoj prilikom
oslepljivanja Polifema nasilnim zarivanjem vrele motke masli
novog drveta u njegovo oko: ponitenju bilo kakve razdaljine,
ukidanju svakog razmaka izmeu onoga to je ovde i to je tamo,
putem pokazivanja, jednim gestom, neke stvari kojoj ne moe
da odgovara nijedan verbalan opis. Upravo kao u sluaju prsta
usmerenog ka planini ili kenguru, prsta kome Odisejeva motka
predstavlja okrutan arhetip.
Taj gest, upravljeni prst, kod Pirsa je upravo prvi primer
indeksne veze (upravo one svojstvene kaiprstu)9 izmeu znaka
i predmeta, zasnovane na jednoj stvarnoj fizikoj snazi u stanju
da ugrabi panju pogleda i da ga odvede do mesta koje odgovara
izabranom predmetu. Ali taj potez zasniva prostor ( 14-15) i
nema nikakve veze sa mestom, sem u smislu da ga prevazilazi.

9 Indeks, pored ostalih znaenja, znai i kaiprst na italijanskom (prim.


prev.).

51
18. Pejza i ikona.

Dokaz za to je upravo ime Somije. Seljak koji je iveo u


njenom podnoju nije poznavao ime planine zato to je ona i
nila deo njegovog mesta, okruenja u kome je on iveo i radio i
koje je tako bilo ceo svet za njega. S obzirom da tu za njega nije
postojala neka druga planina, on nije imao potrebu da razlikuje
jedan planinski masiv od drugog, dakle Somia za njega nije bila
neka planina, ve jedina mogua planina. Kao takvoj, nije joj bilo
potrebno nikakvo naknadno blie odreivanje, kao to je dava
nje linog imena. Nasuprot njemu, topografov jedini problem je
sastaviti geografsku kartu i tako napraviti razliku izmeu jedne i
druge planine. Ime koje je za nju ustanovljeno izraava na uzoran
nain poetno stanje, u kome se topograf nalazi u neznanju, i ne
govori apsolutno nita o samoj planini. Pre nekog vremena Denis
Kosgrouv [Cosgrove 1984] je napravio razliku izmeu figure
insajdera i autsajdera. Prva, na naem jeziku, odgovara stanovni
ku nekog mesta, tako da ono to on vidi jednako je okruenju u
kome ivi. Iz tog razloga, on nema potrebu da na neto pokazuje
prstom, izuzev u sluaju kada eli da obelei neto to ne poznaje.
Druga figura odgovara onome ko dolazi spolja i ko, kao topograf,
pokuava da svede ono to vidi prvi put na neto to ve poznaje.
Uistinu, Kosgrouv uvodi ovu razliku u vezi sa pejzaem, dakle ne
u vezi sa nekim odreenim okruenjem ve sa jednim posebnim
nainom opaanja, jednim specifinim nainom predstavljanja
tog okruenja. On nam skree panju da za insajdera, u sutini,
pejza ne postoji, zato to onaj ko nastanjuje jedno mesto i ne
poznaje drugo ne moe da ima svest ni o kakvoj raznolikosti, da
kle ni o onoj koja se tie razmatranja Zemljine povrine ili nekog
njenog del. Kao to u logici insajdera ne postoji ime stvari, tako
ne bi trebalo da postoji, strogo gledano, ni problem modaliteta
koncipiranja samih stvari.
Ovo pitanje zasluuje adekvatno razmatranje, utoliko pre to
ono pretpostavlja dva idealna subjekta (insajdera koji se nalazi u

52
i samo unutra, i autsajdera koji dolazi spolja) ije postojanje u
istom obliku je veoma problematino, posebno u prvom sluaju
i u dananjem dobu ( 38). Ipak, utvrdimo u meuvremenu ono
to se ini implicitnim u upravo reenom: za razliku od mesta,
pejza se ne sastoji od stvari nego je samo jedan nain posmatra-
nja i stvaranja prikaza (pogleda na) stvari sveta. Pejza je nain na
koji se u modernoj epohi svet posmatra sa take gledita mesta,
drugim recima, kao da je svet jedno prosto lokalno okruenje ili
jedna kolekcija, niz lokalnih okruenja. Pejza je, ukratko, nain
na koji moderni duh shvata svet u obliku mesta, dakle kao jedno
predstavljanje podlono vezi ikonike vrste i koje naelno isklju
uje i indeksni i simboliki nivo. On je, preuzevi ponovo Pirsovu
definiciju, jedna mentalna slika, koje se kartograf otarasi im
pone da radi, ali bez koje nijedna moderna kartografska slika ne
bi mogla da bude napravljena.
Da bi jedan pejza postojao, potrebne su najmanje tri, a ne dve
stvari: ne samo subjekt koji posmatra i neto za posmatranje nego
i najiri mogui horizont, dakle, jedna uzviica koja to omogua
va, izuzev ako se ne radi o nekom potpuno ravniarskom mestu.
Poslednji uslov je najznaajniji. Koliko god to moglo da bude
iznenaujue, tek od poetka XIX veka, sa Riterovom Erdkunde-
om, geografski opis sveta je sistematski poeo da se bavi oblicima
reljefa, koji do kraja XVII veka gotovo da nisu bili uzimani u
obzir. tavie, pre druge polovine XVIII veka, to jest pre nego
to su barometri na pritisak postali pouzdani instrumenti, vrlo
malom broju ljudi je palo na pamet da izmere visinu neke planine
[Dainville 1962], Stoga pejza podrazumeva ne samo modernost,
nego i pripitomljavanje planina, njihovo prikljuivanje ekumeni,
koje se dogaa tek krajem XVIII i poetkom X IX veka. Subjekt
pejsaa, ovek koji sa visine posmatra panoramu koja se prostire
nie od njega, stoga je istorijski odreeni subjekt. U geografiji, on
se poklapa sa nastankom civilnog drutva, javnog mnjenja koje
se u Nemakoj suprotstavlja aristokratsko-feudalnom svetu.

53
19. Humboltov dar: koncept pejzaa.

Ulazak koncepta pejzaa u geografsku analizu zasluga je Alek


sandra fon Humbolta (Friedrich Wilhelm Heinrich Alexander
Freiherr von Humboldt), drugog velikog predstavnika Erdkundea
zajedno sa Riterom. U drugoj svesci njegovog glavnog del Ko-
smos, objavljenog u Berlinu 1847, dakle godinu dana pre nemira
koji e dovesti buroaziju na vlast, on izlae istoriju modela koji
su rukovodili, od samih poetaka, ljudskim pogledom na svet.
Cela ova istorijska rekonstrukcija se vrti oko strateke vanosti
koju zauzima model pejzaa. U vezi s tim, Humbolt [Humboldt
1845, str. 4-6, 8-10, 17-20, 24, 66-67, 71] pravi razliku izmeu
tri stadijuma znanja, tri etape odnosa izmeu oveka i njegove
ivotne okoline, koji vae ne samo sa gledita filogeneze, to jest
istorije ljudske rase u celini, ve i sa stanovita ontogeneze, istorije
pojedinca.
Prvi stadijum je sugestija (Eindruck) koja se javlja u ljudskom
duhu kao izvorno ispoljavanje, iskonsko oseanje naoigled
velianstvenosti i lepote prirode. Njen saznajni oblik je upravo
pejza, koji odgovara svetu shvaenom kao jedan harmonini
totalitet estetsko-oseajne vrste kome je svaka racionalna analiza
(jo uvek) strana, i koji se dakle odnosi samo na psihiku sposob
nost subjekta. Eindruck je jedna sloenica, jednostavna samo na
prvi pogled. Druck zapravo znai utisak, i vai takoe i za otisak
tamparskih slova na belom papiru. Za Humbolta utisak pak
investira oseajnost subjekta koji posmatra: beli papir je njegova
dua i obrisi pejzaa su slova koja se na njoj tampaju. Meutim,
druga polovina termina, prefiks Ein, od jednake je vanosti. On
znai jedan, ali u stvari ima dvostruku funkciju. Sa jedne strane
se odnosi na jedinstvenost, na individualnost subjekta koji po
smatra i tako pokree saznajni proces. U isto vreme, on ukazuje
na sklonost subjekta da ujedini gomilu utisaka, na takav nain da
se ve od poetka, iako tek samo na estetskom planu i na nivou
utiska, polje saznanja uobliava kao jedan totalitet, kao jedna

54
celina pripremljena za otkrivanje poretka skrivenog ispod opne
fenomena.
Zadatak sledeeg stadijuma, koji se naziva Einsicht, drugim
recima ispitivanje, bie da ralani totalitet oseaja i pokrene nje
govo prevoenje u naune pojmove. U terminu Ein-sicht, prefiks,
koji se ini identinim, znai zapravo obrnuto od onoga to izra
ava u Ein-drucku. Sicht ovde znai vid, pogled usko povezan
sa misaonom razradom, sa racionalnim razmiljanjem. Jedinstve
nost koju prefiks iskazuje ne odnosi se na subjekt nego na objekt,
upuuje na sabranost misli na jedan jedini element meu svim
prisutnim, u obliku totaliteta, na intimni utisak sa poetka. U
sredinjem stadijumu, koji je onaj naune analize, ne postoji vie
ni pejza (oseaj, estetski utisak) ni shodno tome totalitet, ve
samo hladno i racionalno seciranje na pojedinane komponente.
Iezavanje totaliteta je ipak samo prolazno, dotie samo
drugi od nivoa saznanja. On se potpuno obnavlja u treem i po-
slednjem stadijumu, onom koji Humbolt identifikuje konceptom
Zusammenhanga, zapravo totaliteta konstituisanog zajednikim
{Zusammen) stajanjem u odnosu uzajamne zavisnosti svih pret
hodno analiziranih elemenata. Radi se o sintezi, krajnjoj taki,
poslednjem pojmu saznajnog postupka. U njemu, na osnovu
posredovanja obrazovanog analitikim ispitivanjem, prvobitni
totalitet je transformisan i ponovno uspostavljen, ne vie na
estetskom nivou i na nivou oseajnog utiska nego na naunom.
Po Humboltu, razvoj svakog znanja je nita drugo do prevoenje
jednog poetnog utiska, onog izraenog upravo u pejzau, u ko
nano naune izraze. Taj utisak apsolutno nije naune prirode, ali
bez njega bi bilo koja nauka bila nemogua.
Humboltovom Zusammenfassungu u jeziku savremene nauke
odgovara kompleksnost, tavie globalna kompleksnost. Nesum
njivo je da kada se zaista bude pisala jedna istorija globalnog na
ina razmiljanja, to jest globalnosti, Humboltu e pripasti mesto
od vrhunskog znaaja.

55
20. Pejza je ikona.

Izmeu Humboltove trodelne saznaj ne artikulacije i Pirsove


trolane artikulacije odnosa izmeu znaka i objekta postoji oe
vidna analogija, iz razloga to, ako se malo bolje pogleda, postoji
jedna precizna uzajamnost izmeu stadijuma prve i naina druge.
Meutim u sluaju prvog nivoa, onog na kome se nalaze pejza
i ikona, radi se o pravoj podudarnosti, jednoj programatskoj jed
nakosti. Upravo na toj jednakosti zasnivala se Humboltova stra
tegija koja je teila da oveka od ukusa preobrazi u posmatraa
prirode.
Njegov cilj je bio da otrgne nemako graanstvo od ispraznih
poetikih igara, kako e to kasnije rei Franc Mering [Mehring
1910], da bi ga, naprotiv, obdario jednim naunim znanjem u
stanju da mu osigura upravljanje nad svetom. Ali sve ovo poevi
upravo od uglednog knjievnog obrazovanja najviih narodnih
klasa, svih uenih slojeva [Humboldt 1845, str. 18]. Poslednji
izraz je prevod nemake rei die Gebildeten, koja doslovno znai
oni koji su vaspitani na slici (Bild ), na prizorima. Prizori iz
prirode (Ansichten der Natur) zapravo e biti naziv del, prvi
put objavljenog u Tibingenu 1808. godine, koje e ubediti itavu
evropsku buroaziju da pone da se bavi prouavanjem fizikog
sveta. Ovim delom se pojam pejzaa, prvi put u Evropi, pretvara
iz jednog umetnikog u nauni koncept, prelazi iz umetnike i
pesnike knjievnosti u geografiju i dobija jedno novo znaenje,
doslovno revolucionarno, sa take gledita istorije znanja. Jo i
danas pojam Ansicht (doslovno vidik) znai dve stvari: ono to
se vidi i ono o emu se misli, kao znak njihovog jedinstvenog
smisla, njihove izvorne nerazdvojivosti, njihove potpune funkci
onalne podudarnosti.
Okruenje u kom Humboltov projekat nalazi svoje mesto i
ostvaruje se jeste polje javnog mnjenja buroazije. Prvi ovek koji
je u Nemaku, poetkom poslednje decenije XVIII veka, uveo
modernu ideju javnog mnjenja bio je Georg Forster (Johann Ge-
org Adam Forster), sa kirnje Humbolt 1790. godine posetio Pariz

56
da bi se upoznao sa republikanskom revolucijom. Forster je posle
tog iskustva postao ubeeni jakobinac i pobornik neodlonog
ponavljanja francuskog pokreta na nemakoj teritoriji. Neuspeh
bune u Majncu u kojoj je bio u prvim redovima samo je nekoliko
meseci prethodio njegovoj smrti. Humbolt se meutim posvetio
ne politikoj ve kulturnoj revoluciji, zasnovanoj na konceptu
pejzaa i na strukturalnoj izmeni njegove funkcije od estetske u
naunu: promena koja je mogla da se izvede iskljuivo poevi
od umetnike slike, jedine slike prirode koju je onda buroazija
poznavala. Radilo se o navoenju glavne figure javne knjievne
sfere, poznavaoca umetnosti, ka jednom nainu gledanja na svet
koji je mogao da se razvije u nauno shvatanje samog sveta, zna
nje koje se ne bi vie zaustavilo samo na stadijumu kontemplacije.
Drugim recima, stvar je bila u tome da se kultura buroazije prei
nai poevi od njene estetske podloge, da se slikarsko i pesniko
znanje, na koje je ta kultura bila ograniena, pretvori u nauku o
prirodi, sposobnu za vladanje a ne samo za jednostavno pred
stavljanje. Pejza, slikarski vidik, bio je za Humbolta instrument
te transformacije. Ukratko, ulazak u polje naunog znanja, za
Humbolta, stratega kritikog miljenja buroazije, pretpostavlja
totalni prolazak kroz carstvo estetskih prikaza. I upravo koncept
pejzaa, poznat celoj graanskoj klasi putem slika i drugih umet-
nikih opisa, bio je koncipiran kao najpodesniji posrednik tog
prelaska [Farinelli 1991].
Georg Forster je kao mladi pratio Dejmsa Kuka (James
Cook) tokom njegovog drugog putovanja oko sveta. I kada
Humbolt bude naznaio poreklo njegove strastvene elje da po-
seti tropske zemlje, setie se, pored opisa Junih mora koje mu je
preneo njegov prijatelj, i Hodsovih (William Hodges) slika obala
Ganga koje je imao prilike da vidi u Londonu u rezidenciji vice-
kralja Indije Vorena Hejstingsa (Warren Hastings). To je jo uvek
bilo doba, po recima Hajnriha fon Klajsta [Kleist, str. 76], kada su
istraivai oplovljavali svet da bi videli da on nije sluajno malo
otvoreniji u nekoj taki sa zadnje strane.

57
21. Humboltov pogled i domiljatost piktoresknog.

Humbolt ipak nikada nije uspeo da poseti Indiju. Englezima


je bilo nezamislivo da se jedan nemaki pijun, koliko god on
bio veliki prijatelj pruskog kralja, nesmetano vrzma po njihovim
posedima. Stoga se Humbolt na kraju okrenuo tropskim predeli-
ma Amerike, uloivi itavo pozamano nasledstvo dobijeno od
majke u poslednje veliko privatno putovanje naunog karaktera.
Posle toga, izvianje Zemljine lopte postaje, na tom nivou, dr
avna stvar. Izmeu 1799. i 1804. godine Humbolt se uputio kroz
sliv Orinoka i zatim preko Anda, popevi se preko amerikog
zemljouza i Kube sve do Vaingtona, ije je projektovanje i izgrad
nju predsednik Deferson (Thomas Jefferson) upravo u to vreme
privodio kraju. Kao to je izjavio atobrijan [Chateaubriand, str.
60], prvi francuski romantiar: u Americi je Humbolt naslikao
i napisao sve. Antonelo Gerbi [Gerbi 1955, str. 543] je u skorije
vreme objasnio da preko Humbolta zapadnjaka misao napokon
izvrava miroljubivo osvajanje i idejno pripajanje svom svetu,
jedinom Kosmosu, onih podruja koja su do tada bila iskljui
vo predmet radoznalosti, divljenja ili podsmeha. Dakle, radi se
o jednoj pravoj revoluciji pogleda, koja prihvata i primenjuje
uenje piktoresknih putnika uoi Francuske revolucije posebno
opinjenih vulkanima Mediterana, ijoj privlanosti nalik zmiji
zvearki ni Gete [Goethe 1903] nije mogao da se odupre. Za njih
je svet ve bio sainjen doslovce od jednog niza prizora, njegovo
opisivanje se zasnivalo na preliminarnom prevoenju zemaljskih
obrisa na jedan skup umetnikih ilustracija. Ovako, na primer,
an Huel [Hoel 1782, str. 2] opisuje polazak sa obala Kampanije
prema Siciliji: ,,U svakom trenu novi objekti se pruaju naem
pogledu. Veoma brzo Vezuv sa desne strane, i Pocuoli i Zaliv na
levoj strani primakoe se, kako se na brod udaljio od obale, i
zajedno oblikovae jedinstven prizor sa gradom Napulj em.
Upravo ovo je piktoreskna slika, kao to je objanjeno u odgo
varajuoj definiciju u Didroovoj (Denis Diderot) i DAlamberovoj
(Jean le Rond dAlembert) Enciklopediji: slika u kojoj prizor u

58
celini proizvodi jak efekat, nameri slikara, ali u isto vreme
pojedinani objekti se razaznaju sa lakoom, po cenu smanjenja
prisustva ljudskih figura na najmanju meru. Funkcija ovih figura
je samo ta da kroz kontrast uine primetnim ogromne dimenzije
prizora koji ini pozadinu slike. Stoga je dovoljno prisustvo samo
nekoliko malih ljudskih figura, tako da prepuste ceo prvi plan de
taljnom i tanom prikazu egzotinih oblika flore i faune i njihovih
neuobiajenih (za evropskog posmatraa) morfologija koje su za
umetnika u stvari glavni subjekat. U raskonim in folio putopisima
Huela i Sent Nona kroz Napuljsku kraljevinu ili po ostrvima pikto-
reskni prizori su sistematski postavljeni pored teksta, u organskom
odnosu koji ini nerazdvojivim ova dva elementa. Monumentalni
opis Humboltovog amerikog podviga, objavljen u Parizu 1810.
godine u 35 svezaka, bio je opremljen sa dva atlasa, jednim geo
grafskim i drugim sainjenim od prizora: Vues des Cordillres et
monuments des peuples indignes de lA merique. Ove tampe u boji,
u kojima piktoreskni kanon i nauna ilustracija ine jedno, bile su
najtananiji i najosetljiviji instrument Humboltove strategije, zato
to se upravo sa njima, po Humboltu, pejza poklapa.
Otvorimo, na primer, sredinju ilustraciju koja predstavlja
imborazo vien sa visoravni Tapija. Indijske smokve, kaktusi,
stene i lame, zajedno sa ponekim domorocem u arenoj odori,
padaju u ou na zaravnini nad kojom se uzdie vulkan za koga
se tada verovalo da je sa svojih oko 6500 metara visine najvia
planina na svetu. Njegova velianstvena masa se mono ocrtava
nasuprot kobaltno plave boje neba, koju jo vie jarkom ini
snenobeli pokriva koji krasi vrh i silazi niz obronke sve dok
ne nestane, jednom savreno ravnom ivicom, ispod odreene
nadmorske visine: granicu venog snega, koju prvi Humbolt
sistematski istrauje, i na koju vie od ostalog eli da posmatrau
oaranom lepotom prizora i sjajnou boja skrene panju. (Za ove
crtee vai isto to i za geometrijske crtee na koje smo se pozvali
na poetku: nijedna reprodukcija ne moe da zameni njihovo di
rektno posmatranje, ali, u ovom sluaju, ne da ne bismo podlegli
pod njihov prikriveni sadraj ve, naprotiv, da bismo zaista bili
zavedeni njima, u skladu sa Humboltovom namerom.)

59
22. Neka maglovita daljina.

Gete u Srodnim duama i sam prepoznaje Humboltovu


izvanrednu sposobnost i umenost zavoenja. Pria o njihovom
meusobnom odnosu nije nimalo jednostavna i sainjena je,
pored perioda tiine, i od razilaenja i razumevanja. Na primer,
Gete, za razliku od Humbolta, nikada nee prihvatiti korienje
instrumenata zarad izuavanja prirode i zastupae da je za nje
no posmatranje dovoljno oko takvo kakvo je, bez potrebe da se
pribegne dodatnim pomagalima. Ali oko jedne stvari se obojica
slau: oko prisustva, u svakom prizoru pejzaa, dakle svaki put
kada se svet gleda sa pejzane take gledita, nekakve izmaglice
na horizontu, postepenog gubljenja bistrine i prozirnosti vazduha
sa poveanjem daljine. Ovde se ne radi o nekom prostom atmo
sferskom fenomenu, rezultatu odreenih klimatskih i meteorolo
kih uslova, kako bismo isprva bili navedeni da pomislimo, ve o
jednoj politikoj i kulturnoj injenici. U Putu kroz Italiju horizont
se Geteu ini magliast zato to je njegov pogled pod snanim uti-
cajem pejzanih slikara kojima se divio u Nemakoj pre polaska,
meu kojima su i neki koje e Humbolt uzeti kao uzor za Kosmos:
Anibale Karai (Annibale Carracci), Ruisdael (Jacob Isaackszon
van Ruysdael), Everdingen (Allaert Pietersz van Everdingen), Pu-
sen (Nicolas Poussin), Klod Loren (Claude Lorrain) [Hard 1969].
Kod Humbolta je ovo pitanje jo komplikovanije, jer ono to
kod Getea nije u potpunosti svesno i svakako nije namerno, kod
Humbolta je naprotiv svrsishodno jednom odreenom i reenom
projektu, prati tok jedne proraunate i koherentne metafore.
Privlanost tropskih predela kod Humbolta, kao i kod bur
oazije, to jest njegovih sugraana, potie, pre svega, od injenice
da u tim podrujima ne postoji bilo kakva despotska vlast ari-
stokratsko-feudalne klase koja, s druge strane, vlada u njegovoj
domovini. Ta vlast dostie najvii stepen u ravnici, ali se ublauje
i ak nestaje na reljefima, pa upravo zbog toga za Humbolta, kao
i za njegovog prijatelja ilera (Friedrich von Schiller), nemake
planine predstavljaju kuu slobode, jednu vrstu domae verzije
tropskih predela. I upravo sa vrhova planina se manifestuje

60
maglovita daljina koja izaziva oaranost prepunu misterije,
oseanje koje se odraava strogo i proroki na duh i njegova
oseanja: slika oseajnosti-beskonanosti [Humboldt 1845, str.
38], takorei sudbinski nepotpunog svojstva onoga to vidimo,
strukturne nedovrenosti onoga to znamo, programske pristra-
snosti (premda usmerene ka totalitetu) onoga to radimo. Za
Humbolta, kao i za Getea, izmaglica koja u daljini obavija stvari
znak je oslanjanja knjievnog opisa na slikarsko prikazivanje, ali
u isto vreme je i mnogo vie. Za stratega, tavie politiara znanja
kakav je bio Humbolt, ona je metafora svakog planiranja, svakog
politiko-drutvenog projekta: uvek na horizontu i nikada dose
gnut, i stoga neodreen u svojim manje bliim oblicima. Kao to
Humbolt iskoriava ambivalentnost termina pejza, u kome su
oznaujue i znaenje nerazbirljivi, na isti nain objekt i koncept
predstavljaju, u prvom stadijumu njegove saznajne strategije, isti
vazduasti i neodreeni oblik [Farinelli 1991].
Od oblika i stadijuma znanja, od faze jedne strategije, od
sredstva jedne tenzije, pejza postaje, naglo i bez objanjenja,
jedan prost skup objekata 1919. godine, sa fundamentima
Landschaftskunde a (koje bi u stvari trebalo da se prevede kao
geografija pejzaa), delom Zigfrida Pasara [Passarge 1919].
Iz teksta se zakljuuje da, poto je pejza jedini oblik stvarnosti
pristupaan geografu, on odgovara samoj geografskoj stvarnosti.
I to je to. Duhovno stanje i saznaj ni momenat, dakle nevidljivo i
bivstvujue (ono to ne moe da se dotakne niti prebroji) na taj
nain postaju stvar, vidljiva i postojea, na dohvatu pogleda i do
dira geografa. Prvi svetski rat je bio povod ili, pre e biti, podstrek
za takvu do tad nepoznatu i neoekivanu ontoloku promenu.
Njen instrument je bio fotografski aparat, sredstvo koje svodi na
trenutno i objektivno proizveden podatak ono to je prethodno
bio rezultat jednog procesa, subjektivno zasnovanog i svesno
odreenog sa drutvene take gledita. Na taj nain je svest o
procesualnoj i drutvenoj prirodi znanja (ne samo geografskog)
doivela istu sudbinu kao izmaglica koja je bila njihova metafora:
nestae sa vidika i tako prestae da postoje.

61
23. Planina i ravnica.

Humbolt posveuje Prizore iz prirode svim potlaenim


duhovima, definicija koja obuhvata i one koji su u potrazi za
planinama kao carstvom slobode i one koji ve na njima ive. Ova
prividna protivrenost se moe objasniti injenicom da je tokom
itave oveje istorije planina veoma esto sluila kao utoite za
manjinske kulture, narode gurane izvan vladaj ue organizacije
naseljavanja koja je uvek zahvatala ravnicu. Ovo se dogaalo i
mnogo pre postanka modernih nacionalnih drava koje su po
pravilu iskristalisale neki ve postojei poredak.
Pomislimo samo na grupisanje jeretikih pokreta Katara i
Albiana krajem XIII i poetkom XIV veka du linije koju ine
Alpi u Provansi i Pirineji. Ili, na suprotnoj obali Mediterana, na
Berbere, zabarikadirane na planinama severne Afrike (Atlasu) i
Sahare (Ahagaru): u stanju da na taj nain odole svim invazijama
putem mora (Fenianima, Rimljanima, Vandalima), ali prinueni
na povlaenje pred prvim i jedinim upadom preko kopna koji su
Arapi izveli poetkom X I veka. Ili uzmimo jo u obzir i kulturnu
geografiju Britanskih ostrva: u njihovoj unutranjosti keltski ele
ment je pre dolaska Cezara zauzimao elu zemlju, dok se danas
pokazuje ogranien na reljefe, koje su paljivo zaobili ne samo
junjaki osvajai nego i njihovi naslednici, Angli i Saksonci pri
stigli iz Skandinavije pet vekova docnije.
Zaista, opozicija ravnice i planine pripada zaetku Zapadne
kulture, i nadmo prve nad drugom vezana je za postanak prvih
gradova. Rimljani su pravili sutinsku razliku izmeu pojmova
ager i saltus, to jest, sa jedne strane, ravniarskog i ureenog okru
enja stalnih naselja i obraivanja zemlje (to jest upravo kulture)
i, sa druge strane, strmih i neureenih reljefnih masa, carstva
nestalnog pastirskog ivota i odsustva civilnih vrednosti (to jest,
doslovno, vrednosti koje se odnose na grad). Za Stare Grke jedna
jedina re, 6ros, znaila je istovremeno i planina i limit, u znak
identine, izuzetno otre suprotnosti nastale u Sredozemlju, koja
je obeleila evropski duh u celosti. To je dovelo i do ponekog zani-

62
mljivog preuveliavanja i gotovo izokretanja: jo na prelazu XVIII
u XIX vek putnici poreklom iz velike evropske kontintentalne
nizije iuavali su se, po dolasku u Napuljsko kraljevstvo, kada
bi videli naselja i naseobine kako se veru uz obronke ili krake
visoravni Apenina, gde ona zaista cvetaju sve do otprilike 1500
metara nadmorske visine [Farinelli 2000, str. 130-131].
Treba istai da manje od 8 procenata celokupnog svetskog
stanovnitva danas ivi iznad 1000 metara, dok vie od polovine
ivi ispod 200 [Ortolani 1992, str. 37]. Pored toga, u modernom
dobu je teko pronai ijedan primer potinjenosti ravnice intere
sima ili ekonomskim potrebama planine. Najrasprostranjeniji i
najoevidniji primer je praksa transhumance, sezonske migracije
domaih ivotinja i ljudi sa brda u ravnicu i obrnuto, sa letnjih
panjaka na visini ka niim zimskim, praksa rasprostranjena u
itavoj ekumeni [Rafiullah 1966], ak ni njen najsloeniji i naj
stroe kontrolisani oblik, planiran na Iberijskom i Apeninskom
poluostrvu od strane Alfonsa od Aragone (Alfonso II dAragona)
sredinom XV veka, nije preiveo naknadno pojaanje potranje za
itaricama, koje je dostiglo vrhunac ustanovljenjem nacionalnih
poljoprivrednih trita: tokom XIX veka visoravan u Apuliji, do
tada jedinstveni dinovski zimski panjak koriten za ovarstvo
(ali i govedarstvo i konjuarstvo), poinje da biva obraen, i od
krize koja je usledila, katunsko ovarstvo na jugu Italije nikada
nije uspelo da se povrati [Mercurio 1990].
Ukratko, kada Humbolt poziva potlaene ka slobodi planina,
u stvari poinje oslobaanje od ovarstva starog kontinenta,
drugim recima, sistematsko podvrgavanje planinskih ekonomija
u korist ravniarskih: dakle, zapravo kraj same slobode planina.
Do tada odbaeni iz politikog i ekonomskog ivota, upravo kra
jem XVIII i poetkom X IX veka reljefi privlae panju i dobijaju
na vanosti u organizaciji dravnih teritorija. Razlog je veoma
jednostavan. Reljefi su bili prepreka ba svrsi zbog koje su nacio
nalne drave nastale i zbog koje su se uvrstile: napretku u brzini
kruenja robe.

63
24. Ako jednog letnjeg dana neki putnik.

To ipak ne oduzima validnost saznajnoj funkciji koncepta


pejzaa u Humboltovo vreme, i izvan Humboltove strategije.
Uzmimo da su prisutni neophodni uslovi za postojanje jednog
pejzaa: posmatra, uzvienje, panorama i svetao, ako ne savreno
vedar dan. Neposredno ispod, u dolini, stvari se razaznaju jedne
pored drugih, i blizina doputa da se sa odreenom sigurnou
izvedu funkcionalni odnosi meu njima: grad, na primer, u
svojim fabrikama iskoriava ugalj iz oblinjeg rudnika, i, ako
izmeu ova dva elementa postoji odreeno odstojanje, trasa
eleznike pruge i oblak dima koji kulja iz dimnjaka lokomotive
jasno i neposredno ukazuju na postojanje veze. Drugim recima,
izmeu funkcionisanja sveta i onoga to se vidi postoji dovoljna
korespondencija. Da se isti putnik redovno vraao na isto mesto,
recimo svake godine, da bi se divio istom krajoliku, mogao je da
osmotri, moda uz pomo nekog dobrog dvogleda, kontinuirani
rast odreenih elemenata, selektivno pojaavanje odreenih
funkcija nautrb drugih: irenje gradskih blokova na raun polja i
livada, udvostruenje eleznike linije i tako dalje. Treba primetiti
da se kontinuirani rast ovde odnosi na materijalni razvoj koji
ne samo da ne poznaje pauze nego se ispoljava u skladu sa tri ve
spomenuta ( 4) atributa euklidske ekstenzije: upravo kontinu
itetom, ali i homogenou i izotropizmom (tramvaji na konjsku
vuu, na primer, povezuju u oba smera centar i rub grada).
Ovaj opis, meutim, odgovara Humboltovom vremenu, to
jest dobu prve industrijske revolucije, zasnovane na sistemu fabri
ka i sa njim usko povezanim poveanjem gradskog stanovnitva,
uglju kao izvoru energije i tekim legurama (elik, liveno gvoe)
kao sirovinama. Pretpostavimo sada da neki putnik posmatra
isti predeo jedan vek kasnije, na poetku X X veka, kada nastupa
druga industrijska revolucija, zasnovana na lakim legurama kao
to je aluminijum, na herniji i neto kasnije plastici, elektrinoj

64
struji. Bandere i elektrini vodovi jo uvek pokazuju trasu pove
zivanja izvora energije i mesta gde se ona koristi, ali ta linija je
mnogo manja i tananija od eleznikih ina. Razdaljina izmeu
mesta proizvodnje i potronje struje moe da bude veoma velika,
ak i na nivou hiljada kilometara. Vee ili manje rastojanje meu
stvarima sveta nema vie nikakvu, ili skoro nikakvu, referenciju
na veze koje upravljaju njihovim delovanjem, tako da njihova
blizina ili udaljenost ne znai vie gotovo nita, ne ukazuje vie ni
na kakav nuan odnos. Izmeu funkcionisanja sveta i onoga to
posmatra vidi gubi se svaka verodostojna sistematska korespon
dencija, svaka manje ili vie neposredna uzajamnost.
Stoga, kada bi trei putnik u nae doba pristigao na isto me-
sto i pogledao u dolinu, ne bi mogao da se pozove gotovo ni na
jednu indiciju, nijedan materijalan trag koji bi mu pomogao da
sudi o meusobnoj zavisnosti stvari koje vidi. Ta nemogunost
je proizvod minijaturizacije, dematerijalizacije i informatizacije,
to jest zajednike primene telematike, kibernetike i elektronike
na industrijsku proizvodnju i izgradnju mrea komunikacija. Iz
toga proizlazi jedan svet u kome, prvi put, delokrug vida vie ne
prenosi skoro nita vano o mehanizmima koji ureuju repro
dukciju aktivnosti samog sveta. Radi se o ogromnom problemu
za Zapadnu kulturu koja je vekovima temeljila znanje na vidu i
koja je u modernom dobu znanje uinila podudarnim sa izvesno-
u predstavljanja. Ipak, jo pre toga, radi se o kljunom pitanju
po geografiju. Kada je poetkom ezdesetih godina Valdo Tobler
[Tobler, 1963] napravio poslednji pokuaj, po hronolokom re-
dosledu, da utvrdi zakonitosti geografije sa namerom da dokae
njenu naunu prirodu, uspeo je da formulie samo jednu koja gla
si upravo ovako: svi predmeti koji postoje na Zemljinoj povrini
deluju uzajamno, ali to su blii jedni drugima ta interakcija je
jaa, a to su udaljeniji to je slabija.

65
25. Herodot u Berlinu i misteriozni subjekt.

Toblerov zakon je zadesila ista sudbina kao i Berlinski zid,


sagraen u istom periodu da razdvoji zemlje Zapadne Evrope od
zemalja Istone Evrope: ni zid ni zakon nisu funkcionisali ni jedan
jedini dan, ili makar ne u svrhu onoga zbog ega su bili smiljeni,
to je u prvom sluaju bio pokuaj da se sprei prelazak sa jedne na
drugu stranu najvrednijih roba, novca i informacija. I to iz jednog
jedinog razloga: upravo tih meseci zapoinjala je informatizacija
sveta. Kroz uzajamni dijalog, od poetka ezdesetih godina, prve
elektronske raunske maine poele su da dematerijalizuju svet
pretvarajui atome u bajtove, dovodei tako u krizu vanost ma
terijalne razdaljine ( 92). Tobler to nije znao, ali model njegovog
zakona potie od Herodota. U Perikleovo vreme, da bi objasnio
razliku izmeu Grka i varvara, to jest onih koji nisu govorili grki,
on je nivo razliitosti uinio zavisnim upravo od razdaljine: svi
oni koji nisu Grci su varvari, objasnio je, ali, to je neki narod dalji
od Grke vie je varvarski.
Berlinski zid i Toblerov zakon su bliski Herodotu zato to
su prihvatili istu logiku kao autor Istorije, po njoj je mehanizam
sveta zavisio od metrike linearne razdaljine, ukratko, od jedne
prostorne funkcije. Meutim, za razliku od Herodotove Istorije
(i od Zida), Toblerov zakon je pretpostavljao postojanje prostora
a ne sveta, tako da se odnosio samo na stvari i nije uzimao u ob
zir mukarce i ene, stanovnike tog istog sveta. To izostavljanje
definitivno geografiji oduzima svaku sposobnost refleksije o
sopstvenim temeljima, proces zapoet na kraju Prvog svetskog
rata Pasarovom Landschaftskunde ( 22) i nastavljen naroitim
intenzitetom u anglosaksonskoj geografiji tree etvrtine X X veka.
Od naina (u velikoj meri pristrasnog) shvatanja stvarnosti, od
stratekog smisla sveta usmerenog ka njegovoj promeni kao kod
Humbolta, pejsa sa Pasarom postaje jedna kolekcija predmeta,
jedan niz elemenata. Od naina interpretacije, on tako postaje
jedan prost kompleks osnovnih crta datih u objektivnom obliku

66
jednom zauvek, naposletku ne vie zavisnih, u njihovoj konstitu
ciji, od idejne aktivnosti subjekta obdarenog nekom psihologijom
i nekom intencijom, nekim projektom. Tim preokretom je posto
janje subjekta geografskog znanja poreeno, i to na najodluniji
nain: ono je odseno i jednim potezom ukinuto.
Zaista je zanimljiva istorija subjekta geografskog znanja,
treba je tek elu ispisati. U vreme Humbolta i Ritera ta figura se
podudara sa onom koja se na slikama Kaspara Davida Fridriha
(Caspar David Friedrich), pionira nemakog romantiarskog
slikarstva, ocrtava uvek sa lea, upravo usred irokih i pustih
pejzaa neogranienih horizonata. Sam Fridrih je politikim
pojmovima objasnio to neobino i misteriozno dranje kao znak
pripadnosti prikazane figure (kao i njenog autora) grupi onih koji
su na poetku XIX veka zastupali ideju ujedinjene Nemake, ute
meljene na ustavu i voene saglasnou graana. Pored politikog
znaenja, sve Fridrihove slike u najmanju ruku sadre jo neko
liko napomena o prirodi subjekta, pejzau i njihovom odnosu,
a to su: 1) subjekt ini deo pejzaa, on je unutranji posmatra
posmatranog sistema, ne nalazi se izvan njega, 2) upravo zbog
toga, nae gledanje je veoma ogranieno, u smislu da ne moemo
da vidimo sve, na primer lice onoga ko na slici posmatra pejza:
videti znai biti privezan iskljuivo za jednu jedinu taku gledita,
dok smo u naem postojanju posmatrani sa svake strane. Zbog
toga je Fridrihov naslikani subjekt mnogo sloeniji no to se ini:
on simbolizuje umetnika-putnika koji se tokom hoda zaustavlja
i svojim prisustvom naznaava da ono to vidimo nije priroda
ve iskustvo prirode kako je mi naknadno ponovno zamiljamo
[Koerner 1990, str. 179-244], Pejza, zapravo prizor prirode,
kao to je Humbolt govorio, slika koja se kroz ono to se vidi ne
ograniava na prikaz onoga to postoji, ve predskazuje ono to
e se ubrzo zatim dogoditi: upravo krizu postojeeg politikog i
drutvenog poretka.

67
26. Sistem pejzaa.

Alfred Hetner [Hettner 1923, str. 49], poslednji naslednik


Erdkunde kritiko-epistemoloke tradicije, prvi je potraio u
Pasarovom delu definiciju pejzaa. Te definicije nema zato to
na poetku X X veka za geografiju vie ne postoji ontoloko pita
nje, samim tim ni epistemoloki odgovor. Zemljine crte, do tada
shvatane kao prazne pojave u iekivanju znaenja koje je trebalo
da im dodeli geograf, na taj nain postaju jedine zaista postojee
stvari. One potuju prvo pravilo pozitivizma, kako ga je odredio
Leek Kolakovski [Kolakowski 1966]: pravilo fenomenizma po
kome, za razliku od onoga u ta je Erdkunde verovao, izmeu
sutine i izgleda stvari ne postoji nikakva stvarna razlika. Tako se
geografija suava na prost popis onih oblika od kojih se misaono
zapaanje Erdkundea kretalo ka dopunjavanju i kritici [Kramer
1875, str. 375] postojeeg geografskog znanja. Tako pejza kao in
strument na kraju biva poistoveen sa samim objektom, ijem je
razumevanju izvorno trebalo da slui. Ono to je na poetku bio
saznajni proces, pretvara se u stvar koju treba saznati, opredmeuj e
se. Posluimo se jednom slikom: let strele nestaje i preostaje samo
meta, tako da je svaki odnos ubudue nezamisliv i niko se vie
ne sea strelca a jo manje njegove prvobitne intencije. Drugim
recima: iz pejzaa svedenog na skup stvari, kompleks objekata,
koji vie nije zamiljen kao dijalektiki model znanja, kao smisao
sveta, subjekt odmah nestaje i sa njim u geografiji iezava svaka
mogunost tumaenja.
Da bismo se u to uverili, otvorimo knjigu koja je i danas, na
vremenskoj distanci od pola veka i na meunarodnom nivou,
kljuno delo geografije pejzaa u analitikom i sistematikom
smislu: Il paesaggio terrestre (Zemaljski pejza) Renata Bjazutija
[Biasutti 1947]. U njoj se na prvoj stranici pravi razlika izmeu
ulnog ili vizuelnog pejzaa, koji oko moe da obuhvati u jed
nom krugu horizonta, i geografskog pejzaa, apstraktne sinteze
vizuelnih pejzaa, sainjenog od svojstava koja se najvie pona-

68
vljaju, to jest onih koja su najea ,,u nekom veem ili manjem
prostoru, u svakom sluaju, veem od onog koji obuhvata jedan
vidokrug. Pejza se tako, u oima geografa, sastoji od jednog ma
log broja karakteristinih elemenata ili malih grupa elemenata.
To ini moguim ne samo njegovo sintetiko opisivanje nego i
utvrivanje i poreenje njegovih glavnih oblika. Bjazuti zasniva
svoju analizu na spletu pojava koje mogu da se poveu sa etiri
vrste fenomena: klimatski, morfoloki (koji se odnose na struk
turu zemaljske povrine, to jest endogeni, i oni koji su izazvani
uobliavanjem od strane egzogenih inilaca kao to su tokovi
vode, lednici, more, vetar), hidrografski i oni koji se odnose na
biljni pokriva. Iz njihovog spoja proizlaze 34 osnovne vrste pej
zaa koje u celini iscrpljuju sve oblike prisutne na planeti. I danas
se ova analiza pokazuje neprevazienom, ali po koju cenu?
Pre svega, ona se iskljuivo odnosi na neke prirodne crte, ne
sve, i ni na koji nain ne obuhvata kulturne elemente, iako autor,
po obrazovanju antropolog, posveuje zavrno poglavlje teksta
objanjenju ljudskog pejzaa i njegovih podruja. Istorija ove-
ka se ne nalazi pored prirode ve u njoj, ponavlja Bjazuti sledei
Ritera. U isto vreme, nastavlja on, ovek je ipak u stanju da se
oslobodi neposrednih spojeva izmeu fizikih i biolokih injeni
ca. to je dovoljno da bi se napravilo razdvajanje prirode i kulture,
dakle specifinost prirodnog pejzaa u odnosu na kulturni i obr
nuto, iako meu njima postoje izuzetno jaki uzajamni odnosi. Ali
skuplja je cena odustajanja, dranog za privremeno, od potrage
za uzronim i drugim vezama meu zdruenim fenomenima
[Biasutti 1947, str. 11, 18]. To odricanje, bolje rei odgaanje, d
se protumaiti na dva naina. Prvi se tie opasnosti od povrnosti
tipine za svaki opis koji se, kao geografski, programski i doslov
no ograniava na povrinu stvari. Meutim, ovo objanjenje je
moda, sa svoje strane, previe povrno. Mogue je i jedno drugo,
malo tananije.

69
27. Jedan geo gra f imena Kant.

Rolan Bart [Barthes 1954, str. 33] je govorio o nedostatku


uzronosti u vezi sa istoriografskim shvatanjem ila Milea (Ju
les Michelet), koji je 1833. godine, neposredno posle objavljivanja
prvog toma svoje Istorije Francuske, izjavio sa ponosom da pre
njega niko nije razmatrao geografiju iz istorijske perspektive. Ovo
nije bilo tano, ali nije u tome stvar. Misle, objasnio je Bart, nije
znao kako da se otarasi mehanistikog poimanja istorijskih pro
cesa, budui da su za njega predmeti istorije bili razliiti trenuci
istog stabla, ili ,,dve manje ili vie udaljene zone na istoj povrini
vode. Kao takvi, oni su bili nesvodivi na neko ureenje zasno
vano na suprotstavljanju heterogenih objekata kao to su uzrok i
njegov efekat. Isto vai, u nekoj meri, i za pejza kod Bjazutija, koji
je bio potpuno svestan da su svi fenomeni i predmeti zdrueni
na odreenom zemaljskom prostoru reciprono povezani nekim
odnosom, drugim recima injenice da blizina sadri neki ekspli-
kativni princip [Biasutti 1947, izd. 1962, str. 7]. Samo u Kantovoj
Physische Gographie (Fizikoj geografiji) se tvrdila ista stvar.
Kant je pisao o filozofiji ali je predavao geografiju. On sam
kao odluujuu prekretnicu u svom razmiljanju oznaava prela
zak sa empirike geografije onoga to se vidi na geografiju uma,
kako on naziva kritiku istoga razuma, to jest geografiju tamnog
prostora naeg intelekta [Cassirer 1918], Radi se o preokretu gde
se tami, to jest nevidljivosti, naeg uma, to je injenica htonske
prirode, pridodaje nematerijalan karakter predmeta prouavanja.
Ali i posle tog preokreta prva stvar koju je Kant predavao studen
tima bilo je razlikovanje logike i fizike klasifikacije. Prvi oblik,
to jest Linejova (Carl Linnaeus) taksonomija koja je uvela pore
dak u biljni svet, grupisala je vrste i rodove biljaka po slinosti
onih delova koji tee da ostanu nepromenjeni tokom evolucije.
Njoj je Kant priznavao zaslugu zasnivanja ekonomije prirode
ali je naznaavao njeno svojstvo inventara izolovanih stvari,
izvuenih iz njihovog izvornog okruenja i okupljenih vetaki,

70
upravo prema jednoj logici: na primer, meusobno daleke biljke,
tipine za uzajamno veoma udaljena podruja sveta, nale bi se
povezane rodnim vezama u istoj porodici biljaka samo zato to
njihov reproduktivni organ pokazuje neki obliki afinitet. Nasu
prot tome, istorija i geografija, koje su za Kanta pre znanja nego
nauke, postupaju upravo koristei se fizikom klasifikacijom,
koja potuje zakone i ureenje prirode. I geografija, naroito,
predstavlja prirodne stvari prema njihovoj vrsti i porodici, ali
nasuprot naukama koje su pod nadlenou ekonomije prirode,
ona ih prikazuje prema njihovom mestu nastanka, ili mestima
na koja ih je priroda postavila. Drugim recima, ona ih predstavlja
po principu susedstva ili blizine, jednu pored druge kao to se
pokazuju u stvarnosti, onako kako se sredozemna makija prua
naem pogledu kao jedna organska jedinica. Dok s druge strane,
po Linejovom metodu, jo uvek autoritativnom, makija je sasta
vljena ne samo od esencija koje su razliite nego koje pripadaju
razliitim vrstama, rodovima, porodicama, redovima i klasama
[Kant 1807],
Kant ne ide dalje u tom pravcu, zaustavlja se na iskazu o su
protnosti logike i fizike klasifikacije, principa slinosti i principa
blizine, i prelazi na prepriavanje dogodovtina ribe kola ( Cola-
pesce), sposobne da ostane satima pod vodom Mesinskog tesnaca.
Meutim, pitanje koje on postavlja je od ogromne i odluujue
vanosti i najposle se odnosi na sutinu razlike izmeu naune
slike sveta i one koju dobij amo kada izjutra irom otvorimo pro
zor, ukratko, kada posmatramo svet kao da je pejza. Samo u tom
smislu, naime, samo u obliku pejzaa, stvari sveta se pokazuju
jedna pored druge, koegzistiraju u njihovom organskom jedinstvu
i opaene su kao skup, pre bilo kakvog ralanjavanja i razmilja
nja. Ali kao to smo videli kod Humbolta ( 19) taj oblik, zapravo,
nije nikako nauni, nego samo prethodi naunom razmatranju
sveta. Moda i zbog toga Bjazuti, koji je poznavao Humboltovo
delo pored Kantovog, iz pejzaa iskljuuje svaku uzronu vezu.

71
28. Geografski tip i idealni tip.

Nakon jednog veka, od Humboltovog projekta nije ostalo


nita, ak ni uspomena. Makar ne u geografiji. Iskljuenje analize
uzrono-posledinog odnosa podudara se sa odbijanjem sklad
nog karaktera pejzaa, estetskog oblika koji je, po Humboltovoj
stregiji, jedini bio u stanju da sprovede prema naunom diskursu
buroaskog subjekta u trenutku njegovog nastajanja. Za Bjazutija
priroda nije skladna ili neskladna, ona je bilo koja stvar. Sve mo
gunosti su otvorene. Da jedan lednik usred ume ili dva ogromna
zimzelena lista tumboe10 u najsuvljoj australijskoj pustinji nisu
moda neskladni elementi? U stvari, nastavlja Bjazuti, skladnost
zavisi od mogunosti otkrivanja uzroka koji su izazvali razliite
fenomene, pravila koja upravljuju igrom njihovih meuodnosa.
Dakle ona je svuda i nigde, ali u svakom sluaju, s obzirom da
je povezana sa uzronim principom, ne tie se pejzaa [Biasutti
1947, izd. 1962, str. 8]. Tako iezava svaka svest o prvenstvu i sa
stavnom delovanju (slikarskog) modela u odnosu na sam pejza,
subjekta u odnosu na objekt, intencije u odnosu na geografsko
znanje. Ali iz geografije nestaje takoe, ako ne svaka svest o nu
nosti orijentacionog modela istraivanja, onda svaka mogunost
tipsko-idealnih koncepta u smislu koji im je Maks Veber dodelio
[Weber 1951] u vezi sa istorijsko-drutvenim naukama. Iako bi se
naizgled reklo upravo obrnuto.
Kao i Maks Veberov idealni tip, u njihovoj konceptualnoj
istoti, i Bjazutijevi tipovi pejzaa ne mogu nikada da se pronau
u empirijskoj stvarnosti. Oni su takoe sinteze koje su, da ne bi
ispale protivrene, dobijene jednostranim naglaavanjem jednog
ili vie karaktera, i grupisanjem drugih koji su udaljeni ako ne ak
odsutni. Na primer, u tropskim savanama vei deo vegetacije je
sainjen od zimzelene familije pravih trava11, proseno visokih
oko jednog metra, meu kojima vrhom odskae rod Andropogon,
koji du Nila dostie visinu i od est metara, i moe da se smatra

10 Weltwitschia mirabilis (prim. prev.).


11 Graminacee ili P oaceae (prim. prev.).

72
najviom poznatom travom. Kao takav, bez obzira to je donekle
redak, i on ulazi u odreivanje dotinog tipa pejzaa. Funkcija
ovog poslednjeg pojma, opte gledano, jeste da bude shema prema
kojoj bi stvarnost trebalo da se poredi i meri, u cilju tumaenja
odreenih znaajnih elemenata pejzanog empirijskog sadraja.
Ali upravo u ovome je problem. Tipsko-idealni karakter moe u
krajnjem sluaju da vai za pojedine pejzae, ne za koncept pejza
a. Upravo stoga to se iz ovog drugog izvode prvi, on dobija na
vanosti koja nije samo logika nego i praktina, rekao bi Veber, u
smislu da vri dunost modela za ono to bi pejza trebalo da bude
po ubeenju autora, to jest postaje vrednost koja je uzeta za trajnu.
On dakle podrazumeva vrednosni sud, ije postojanje je sasvim
nezavisno od vieg ili nieg stepena svesti kojim biva izreen. U
Bjazutijevom sluaju taj sud se uvreava, na potpuno neiskazan
nain, ba na poetku, i sadran je, pre nego u apstraktnom pojmu
koji ukazuje na geografski pejza, ve u ideji vidljivog pejzaa i
sastoji se upravo od navodne nezavisnosti ovog poslednjeg pojma
od svakog poetnog ili optijeg opredeljenja. Taj sud se sastoji u
implicitnom navodnom odsustvu bilo kakvog pred-suda12.
Za Lajbnica [Leibniz 1961] je bilo nemogue percipirati svet
bez istovremenog donoenja suda o njemu. Ali ne moramo bez
potrebe da pominjemo filozofe, dovoljni su geografi. Vilijem
Mori Dejvis (William Morris Davis), sledbenik Ritera i zaetnik
teorije ciklusa erozije u geomorfologiji, 1921. godine pisao je Al-
brehtu Penku (Albrecht Penck): Da li mi zaista iskazujemo samo
ono to vidimo? Verujem da je glupo misliti da moe da postoji
bilo kakvo opaanje bez zakljuivanja. Jedan Kodakov aparat
moe da opaa [Chorley, Beckinsale i Dunn 1973, str. 523]. To
bi znailo da svako gledanje podrazumeva vrednovanje, ishod je
neke dedukcije, proizlazi iz neke pretpostavke. Za Bjazutija, na
protiv, geografija je induktivna nauka, kree se od pojedinosti ka
optosti. Tako ona ostaje opisnog karaktera, i matrica geografskog
tipa ostaje, za razliku od Veberovog idealnog tipa, apsolutno ne-
svesna i nepromiljena. Ali nije zbog toga, videemo u nastavku,
manje aktivna ili manje jaka. Naprotiv.

12 To jest, predrasude (prim. prev.).

73
29. Oblici pejzaa.

Sveden od naina posmatranja na skup elemenata, od sred


stva jednog drutvenog projekta na niz materijalnih crta, od smi
sla sveta na zbirku stvari, od subjektivne projekcije na objektivan
kompleks oblika, pejza odmah pokazuje svoja ogranienja. Njih,
pre i bolje od svih, pojanjava Luo Gambi [Gambi 1973a, str.
148-174] u jednom eseju koji je, uzgred reeno, prvi od veoma
retkih primera gde italijansko geografsko razmiljanje u periodu
posle Drugog svetskog rata prethodi meunarodnom. Gambijeva
teza je jednostavna, pored toga to je zasnovana: ono to nema
vidljiv oblik izgrauje i vaja ono to je u stvari vidljivo, tako da
je ovo drugo, ono to odgovara pejzau, samo posledica prvog.
Stoga koncept pejzaa izgleda sasvim nedovoljnim da ukae na
stvarnost.
Njegovi primeri se nadovezuju na izlaganje Marka Bloha
(Marc Bloch) tano gde ga je on na poetku tridesetih godina,
u njegovom manifestu moderne agrarne istoriografije, ostavio.
Piui o Francuskoj, Bloh je napravio razliku izmeu dva po
ljoprivredna sistema: jednog zasnovanog na otvorenim poljima
(openfield ), bez ikakvih ograda i u obliku vie ili manje izduenih
traka ili pak zbijenijih i nepravilnijih kontura; drugog zasnovanog
na zatvorenim poljima, oivienim zidiima, tarabama ili drveem
i ivicama (bocage). Ovoj oblikoj suprotnosti, odmah vidljivoj
oku i stoga oevidno pejzane prirode, pridruivala se i genetska,
i obe su se tumaile jednom donekle jasnom i kompaktnom dis
tribucijom koja se stoga mogla saeti u shematski oblik. Otvorena
polja, rasprostranjena po celoj centralnoj Evropi, preovlauju u
Francuskoj istono od meridijana koji prolazi kroz Avr i severno
od geografske irine Diona. Ona potiu od praksi, uobiajenih
u srednjem veku, zasnovanih na zajednikoj rotaciji useva, koje
su sledile potrebe i odluke zajednice vie no pojedinanih uzga
jivaa. I oblik nastanjivanja na selu, sainjen od kua grupisanih
zajedno a ne ratrkanih po poljima, svedoi o preimustvu kolek
tivne logike nad individualnom. Na strani Francuske koja gleda

74
ka Atlantiku, i posebno u zapadnoj Francuskoj, preovlauju pak
zatvorena polja, kao znak odsustva kolektivnog duha u poljopri
vredi i stoarstvu. Isto tako, i nain naseljavanja, organizovan u
obliku ili izdvojenih domainstava ili grupica kua veoma niske
gustine, potvruje tradicionalno odsustvo kolektivnog rada,
komunalne solidarnosti, i svedoi o individualizmu u poljopri
vrednim aktivnostima [Bloch 1952], Ko bi danas hteo na uzoran
nain da se u Italiji uveri o postojanju ovakvog kontrasta moe da
obrati panju na suprotnost izmeu primorskih glinastih i pla
ninskih krenjakih predela u regionu Abruco. U ovim drugima
su ostala otvorena polja, decentralizovana naselja, gajenje itarica,
i opstale su zajednike prakse poreklom iz kasnog srednjeg veka
kao to su pravo prolaza i navodnjavanja (pravo svakog seljaka da
sprovede svoju vodu preko polja drugih ili da dopusti prolaz vode
preko njegovog). Brda okrenuta ka Jadranskom moru su naprotiv
vekovima carstvo zatvorenih polja, kua rasejanih po zasebnim
imanjima, samostalno organizovanog rada, intenzivne meane
polikulture svojstvene sredozemnim zemljama.
Upravo ukljuivanjem pejzaa meanih kultura Gambi uslo-
njava Blohov binarni sistem, ini ga strukturiranijim i primenji-
vijim na regione juno od velike kontinentalne evropske nizije.
Izraz drevne vetine, sredozemna polikultura na istom polju obje
dinjuje ne dva, kao to je to sluaj na severu, ve tri nivoa kulti
vacije, jedan iznad drugog: travu, drvenaste biljke (vinova loza)
i drvee. Njihovo udruivanje gradi veoma sofisticirane poljske
arhitekture, koje su ve Latini opisali poetkom nae ere. Mada
u nestajanju, vinova loza spojena sa maslinom ili crnim jasenom
(dakle poredana sa njima i njima pridrana u drvoredima du
polja ita) ostaje i danas ista, od Emilije do Lacija, kao ona koju
je opevao Vergilije. Za razliku od prethodno spomenutih oblika
pejzaa, ono to u ovom sluaju ispada odluujue za njegovo
prepoznavanje nije prisustvo ili odsustvo ograde, ili fiziki oblik
polja ili prebivalita, nego splet drvoreda, zasada, iji oblik je izraz
jedne prave poljoprivredne strukture [Desplanques 1959, str.
29-64], To jest jedne izuzetno originalne istorije.

75
30. Anom alni pejzai.

Toliko originalnoj istoriji da se istoriarima i danas ini


potpuno anomalnom. Ako bolje pogledamo, arhitektura zasada
ili drvoreda je bila (i u meri u kojoj opstaje, jeste) jedan oblik
dosetke da bi se obradiva povrina utrostruila, ona uspeva u
skoro paradoksalnom poduhvatu da zdrui tri biljke koje su u
osnovi jedna drugoj suparnice. Ako se tome doda da se posle
setve na isto polje vodila stoka na ispau, postavlja se pitanje zato
je meana zemljoradnja toliko dugo bila smatrana ekstenzivnom,
uprkos sofisticiranim i intenzivnim procedurama kojima ona
uspeva da koristi zemljite. Odgovor je u kontinentalnom, a ne
sredozemnom, poreklu istoriografskih i geografskih modela.
Pre nekog vremena Mori Ajmar [Aymard 1978, str. 1169
1182] je odredio kao neto nemogue za klasifikaciju polovinu
milenijuma italijanske istorije od XIV-XV do kraja XIX veka, ako
se poredi sa klasinim engleskim modelom prelaska sa feudali
zma na kapitalizam. U ovom drugom sluaju, prelazak se dogaa
krajem XVII i poetkom XVIII veka i poklapa se sa naglaenom
i raspostranjenom industrijalizacijom, dakle, tranzicija je jasna i
smena modela je brza. U Italiji, meutim, komune Centra-Seve-
ra ve od srednjeg veka razvijaju oblike kapitalistikog razvoja,
pokreu takorei jedan rani proces defeudalizacije. Ali on nije
propraen, kao u sluaju Britanskih ostrva, razvojem teke indu
strije, koji e se dogoditi tek posle ujedinjenja poluostrva. U tom
razmaku, koji traje upravo pet vekova, po Ajmaru, prisustvuje se
najduoj ekonomskoj fazi neodlunosti ikada vienoj u nekoj
zapadnjakoj zemlji. Radi se tano o razdoblju rasprostiranja
meane zemljoradnje sa drvoredima, koja nikada nije prela sred-
njovekovnu granicu izmeu urbane Italije u ravnici oko Poa i cen
tralnih regiona sa jedne strane, i feudalne Italije na jugu sa druge
strane, sa izuzetkom napuljske oblasti. Ona izraava neodlunost
italijanske moderne poljoprivrede, njeno srednje reenje, njen
sredinji i uravnoteeni odgovor, izmeu proizvodnje za sopstve-

76
ne potrebe (koja prethodi kapitalistikom razvoju) i proizvodnje
za trite, svojstveno zrelim kapitalistikim sistemima. I upravo to
tree reenje, obratimo panju, sainjava ono to najvie oarava i
privlai strane posetioce u italijanskom pejzau.
Anomalija, iji je izraz pejza sa drvoredima, zasnivala se na
napoliarstvu. Po njemu, vlasnik zemlje, koji je obino prebivao
u varoi, i glavar neke seljake porodice dogovorili bi se o zapoi
njanju obrade nekog imanja (zemljita) i o podeli letine otprilike
po pola. Iako je ovakvo raspodeljivanje zemljita bilo spojivo i sa
sistemom rente, koji je predviao fiksnu mesenu otplatu od stra
ne zemljoradnika, i uz to su postojali i oblici napoliarstva koji
nisu podrazumevali meani usev, ova dva pojma su bili gotovo
neraskidivo povezani. Razlog je jasan: zemljoradnja je trebalo pre
svega da zadovolji prehrambene potrebe dve porodice, seljaka i
vlasnika, jedan zemljoradnik i drugi graanin, i stoga napoliar-
stvo nije poznavalo oblike specijalizacije u proizvodnji koji su se
kasnije afirmisali i koji su danas uobiajeni. Uostalom, i imanja
su bila srednje veliine, u skladu sa radnim kapacitetima jednog
jezgra radnika lienog, sem u skorije vreme, mehanikih pomaga
la. Tek ono to je od letine preostajalo posle dvostruke raspodele
meu porodicama slato je na trite, zaustavljajui se po pravilu
na lokalnoj pijaci koja je jednom nedeljno zauzimala glavni trg
varoi. Mala koliina namirnica predodreena za kupoprodaju
bila je povezana sa malim dimenzijama naseljenih mesta koja su
sainjavala kostur centralno-severne Italije. Sa toliko malim pre
hrambenim zalihama nije bilo mogue nahraniti i tako podrati
neki intenzivan demografski rast. Na taj nain je postojala jedna
strukturalna, ako ne i oigledna, veza, izmeu veliine naselja,
pejzaa i razmera poljoprivredne proizvodnje. Upravo u uskom
meusobnom odnosu grada i sela, njihovoj meusobnoj zavisno
sti, sastoji se sutina zasada; tako da njegovo iezavanje, gotovo
dovreno u dananjem dobu, upozorava pre svega na prekid te
veze, cepanje te vekovne i razlikovne solidarnosti.

77
31. Limiti pejzaa i glumaka umetnost.

To nestajanje ukazuje, tavie, na injenicu da se ta bliska


koegzistencija pretvorila, u drugoj polovini prolog veka, u pro
past jedinstvenog sistema. Upravo u nemogunosti objanjenja
bilo kakvog sistema sastoji se, za Gambija, ogranienje pejzaa
kao saznajnog instrumenta. On nabraja niz inilaca koji se stiu
na neki ne sporedan ili sekundaran nain u konstituciji prakse
zemljoradnje, ali ije je svoenje na pejzane termine (to jest na
neto spoljanje ili upadljivo fizikim ulima) nemogue. Ovi
inioci, iako ostavljaju pozamane tragove u vidljivoj stvarnosti,
ako ih prethodno ne poznajemo, ne mogu da se na precizan i
smislen nain dedukuju zato to su posledice onoga to se ne vidi,
to jest mentalnih struktura ili drutvenih ustanova. Kao primer
mogu da se uzmu odrazi religije na iscrtavanje polja i mree ulica,
esto sprovedeni po propisima solarnih kultova, to jest odreeni
po stranama sveta: u tom smislu, dovoljno je pomisliti na rimsku
centurijaciju u kolonijama, sistematski precizno trasiranje ulica i
kanala pod pravim uglovima, koje esto uopte ne sledi topograf
sko stanje, raspored reljefa ili reni tok. Ili psiholoki inioci kao
to su, na primer, snaga tradicije i navika imitacije, koji neretko
odreuju nain stanovanja ili obrazac poljoprivredih praksi. Ili
takoe postojanje ili ne slobodnog trita, to jest sudar izmeu
srednjovekovnih raspodela zajednikih imanja, utemeljenih na
ravnopravnosti, o kojima smo malopre govorili, i selektivne kapi
talistike logike, zasnovane na konkurenciji i inicijativi pojedinca.
Ili jo raznolikost pravnih obiaja u vezi sa porodinom imovi
nom, na osnovu kojih, na primer, u planinama Junog Tirola posle
smrti glave porodice sva imovina se prenosi na prvoroenog sina,
dok se u drugim krajevima imovina deli meu svim potomcima,
to dovodi do naknadnog rasparavanja porodinih preduzea.
ak i ekonomsko-poljoprivredno upravljanje je u nepreciznoj i
povrnoj vezi sa onim to moe da se zakljui vizuelnim opaa
njem. Moe se primetiti samo da, u poreenju sa ekonomijom ne-

78
posredne potronje poljoprivrednih proizvoda [Slicher van Bath
1962], trina ekonomija vodi ka veoj uniformnosti u izgledu
polja zato to, uopteno gledano, broj kultura tei da bude manji,
i parcele su po pravilu vee i sjedinjenije.
Pomislimo, u vezi sa tim, na uticaj grada na svoju okolinu,
i vratimo se na primer zasada. Obratimo panju, sputajui se
niz Jadransku obalu, na sudbinu spoja drveta i vinove loze, na
drvo venano lozom, kako su agronomski tekstovi XIX veka
to definisali. U pokrajini Marke, na brdima koja se sputaju u
aluvijalnu dolinu Tronta, istorijske granice izmeu Papske drave
i Napuljskog kraljevstva, zasad se sputa korak po korak, raspore
en kontra brdu, to jest u smeru nagiba, vertikalno u odnosu na
izolinije visine. Sa one strane reke, na prvim uzviicama Abruca,
napoliarsko preduzetnitvo poprima ve tipske odlike junja
kog majura, i na poljima, vinova loza i maslina idu svako svojim
putem, bilo kakvo pravolinijsko slaganje grma loze i drveta naglo
nestaje: znak slabijeg i kasnog uplitanja gradskog kapitala, slabe
sposobnosti projekcije grada, koji u ovim krajevima istorijski gle
dano nije bio u stanju da u svoju okolinu utisne isto pravilo koje
vlada njegovim unutranjim ureenjem - pravolinijsku sintaksu
njegovih ulica [Farinelli 1976, str. 631, slika 98].
Ono to se od sveta moe prikazati na karti, ono to je mogu
e topografski snimiti, nije jednom rei ono to moe da objasni
njegovo funkcionisanje. U sutini, Gambijeva kritika koncepta
pejzaa se moe sintetizovati u ovom iskazu. Kao to je rekao
jedan uveni pozorini glumac, za koga je istraivanje ivota
znailo pronalaenje oblika, ali istraivanje oblika je znailo na-
lazak smrti. Poreenje glumake umetnosti i geografskog znanja
nije tako nesmotreno kao to se ini. Na kraju krajeva, i glumac i
geograf imaju posla sa tablama: u prvom sluaju, sa pozornicom,
u drugom, sa onim to mi nazivamo kartama, ali to se do XIX
veka nazivalo tablama. Jedina razlika stoji u tome to je glumac
gazi stopalima to jest potinjava je, dok geograf postupa s njom u
rukavicama i stoga, ako nije obazriv, postaje njen plen.

79
32. Varoica, pejza, dolarski standard: kraj poretka.

Konanom krizom meanog useva i poljoprivredne proizvod


nje za line potrebe zavrava se moderna epoha, to jest verovanje
u mogunost svoenja sveta na sliku, i tako poinje epoha dema-
terijalizacije stvarnosti. U avgustu 1971. godine predsednik SAD
prekida konvertibilnost dolara u zlato. Time propisuje kraj sistema
koji je Meunarodni monetarni fond ustanovio posle Drugog
svetskog rata i zapoinje era fleksibilnog kursa [Eichengreen 1996],
Nekoliko nedelja kasnije u Italiji donet je zakon koji zabranjuje
napoliarske dogovore i koji, pretvorivi napoliare u plaene po
ljoprivredne radnike, stavlja taku na ono to je Ajmar nazvao ,,ita-
lijanskom anomalijom ( 30). Radi se o dva aspekta istog procesa
zahvaljujui kome aktivnost sveta ne zavisi vie, sem u najmanjem
delu, od onoga to moemo da vidimo ili dotaknemo ( 24): dve
funkcije iji su se rezultati, pre modernosti, savreno slagali.
Za seljaka je njegovo imanje bilo svet. Iskaz ne treba tuma
iti samo u smislu ogranienosti i suenosti tog okruenja, dakle
mogunosti iskustva, ve u smislu specifinog naina odnoenja
prema stvarima. On se zasnivao upravo na verovanju u to da je
odnos izmeu telesnih ula i sveta potpun, drugim recima da je
svet u svakom aspektu mogue odrediti i obuhvatiti zemaljskom
reprodukcijom stvarnosti. U sutini, isto verovanje je u osnovi
ideje po kojoj se u vrednosti monete najvee svetske ekonomske
sile i dalje odraava neto od dragocenog metala par ekselans.
Poetkom tridesetih godina X X veka konano naputanje zlatnog
standarda je ukazalo na nemogunost da se vrednost pojedinih
moneta odredi koliinom zrna suvog zlata u kovanicama. Neto
od odnosa izmeu teine zlata i vrednosti novca je ipak opstalo,
premda u posrednom obliku, u mehanizmu dolarskog standarda:
mehanizmu koji je ulivao poverenje da je prevoenje izmeu
onoga to je najkonkretnije (zlata) i onoga to je najapstraktnije
(nominalne vrednosti jedne novanice) jo uvek mogue, i da
jedno objanjava drugo. Danas je veoma teko ustanoviti na
emu se temelji vrednost monete. Jedna teorija tvrdi da ona za
visi od koliine informacija kojom se smatra da upravlja subjekt
(dravni ili meunarodni) koji puta u opticaj odreenu monetu

80
[Goldfnger 1986, str. 239-402], Sigurno je to da vie ne postoji
jedan standard. Jo pre toga, vie ne postoji neto to svojom ma-
terijalnou moe da prui konkretnu meru apstrakcije kakva je
vrednost jedne monete, koja moe da poslui kao njena opipljiva
i vidljiva osnova. Pejza i dolarski standard, poslednji odraz zlat
nog standarda, doivljavaju tako isti proces ieznua, izgubivi
zajedno, izmeu ezdesetih i sedamdesetih godina prolog veka,
vanost i konzistentnost.
Budui da ako je shvaen kao skup vidljivih oblika, pejza
jeste kompleks objanjiv odnosom izmeu grada i zemljita izvan
grada13, na ovaj nain gubi znaaj i ono to zovemo varoica14,
upravo mehanizam koji funkcionie kao razmera izmeu urba
nog i seoskog okruenja. Njegova najbolja i najsaetija definicija
se nalazi na poetku knjige Anrija Deplanka Campagnes ombrie
nnes (Umbrijska polja) [Desplanques 1969], najopirnije i naj
istananije studije italijanske poljoprivredne geografije: Dolina
sa svojim zasadima u drvoredima, brdo sa svojim maslinjacima
i antikim akropoljima, planina sa svojim golim livadama, pa
njacima i ibljacima namenjenim sei. I zavrava: Na horizontu
radnika u polju se uvek ocrtava jedna varoica. Ovaj opis, koji
se odnosi na centralnu Italiju, vredi kao jedan munjevit opis sre
dozemnog pejzaa uopte, konteksta koji je on izraavao i koji
ga je u isto vreme odreivao. Penica, loza i maslina sainjavaju
prehrambenu trilogiju Sredozemlja. Meana poljoprivreda je
razmetala na razliite ali sistematski ureene nivoe ova tri ele
menta. Pejza sa svoje strane, kao to pokazuje Deplankova skica,
preuzima i proiruje taj trodelni motiv, potvrujui istovremeno
ovaj poredak i njegovu vidljivu prirodu. Upravo koherentan uza
jamni odnos svih stvari sveta sa jednim jedinstvenim vidljivim
poretkom, dakle sa jednim kulturnim jo pre no materijalnim
modelom, sainjavalo je ono to se nekada zvalo varoicom.

13 Ovde Farineli upotrebljava izraz cam pagna, koji istovremeno znai


i zemljite van grada i polja, uopteno priroda, ali u irem smislu znai i
selo (prim. prev.).
14 Farineli koristi veoma slojevit izraz paese, koji znai zemlja, drava,
ali zatim i kraj, oblast, dok je pravo znaenje ovde selo, varoica, uopteno
reeno manje naselje (prim. prev.).

81
3 3 . Selo nije jedna kugla, kugla nije jedno selo.

U prethodnom citatu varoica stoji namesto sela. Njeni sta


novnici, dakle, po onome to smo rekli, sainjavaju jednu ne samo
audio-taktilnu zajednicu, kako je Maral MekLuan [McLuhan
1962] defmisao slabo pismena podruja, ve audio-taktilno-vizu-
elnu, drugim recima zavisnu od vida isto kao i od dodira i sluha.
Ako je ovo ispravno, ono to je MekLuan [McLuhan 1989] nazvao
planetarnim ili globalnim selom ne postoji, uprkos uspehu tog
izraza, pre svega zato to ne postoji podela koja bi ga zasnovala.
Kakogod, izuzetno vanom ostaje injenica da ovaj izraz nastaje
upravo u ezdesetim godinama prolog veka i pretpostavlja gu
bljenje na znaaju onoga to se vidi u korist onoga to se uje.
Po MekLuanu, izmeu vizuelnog i zvunog prostora trebalo
bi da postoji jasna opozicija, iako su u osnovi neodvojivi, oni su
komplementarni ali neuporedivi. Prvi je nastao grkom fonet
skom alfabetizacijom koja je pretvorila re, time i shvatanje sveta,
u neto vidljivo, linearno, ralanjivo, homogeno, statino. Drugi,
nikao na ostacima alfabetske civilizacije kao rezultat nastupanja
sredstava elektrine komunikacije (radio, televizija) i elektronske
tehnologije, u novom obliku bi ponovo konstituisao polje simulta
nih odnosa, zvune prirode, svojstveno pre-alfabetskom oveku.
MekLuan [McLuhan 1962] je uo bubnjanje elektromagnetskih
plemenskih doboa, koji su istovremeno ograniavali i ujedi
njavali osnovu nae egzistencije. Na osnovu elektronske dilatacije
smislova akustini prostor mu se pokazivao u posedstvu ne jed
nog jedinstvenog centra ve mnotva sveprisutnih centara, dakle
prividno haotine prirode i u kontinuiranom toku. Dovoljno je
razmisliti o ovom poslednjem aspektu da bi se razumelo kako je
izraz globalno selo loa, ali privlana i uspena, metafora.
Primetimo pre svega da selo po pravilu ima samo jedan cen
tar, upravo suprotno od kugle15 ( 8). to se tie shvatanja Zemlje
kao jedinstvene ogromne skupine osoba, ona nije nova i potie,

15 Kugle, ali i globusa, imajui u vidu dvostruko znaenje koje prati re u


celoj knjizi (prim. prev.).

82
svedok je Plutarh, u najmanju ruku od stoicizma. Tako da ono to
na kraju od metafore preostaje nije njena novina ili preciznost,
ve paradoksalno upravo suprotno od onoga to se obino podra-
zumeva: potvrda svoenja sveta na prostor ( 0, 3, 4). Ona slui
tome da prevede globus u prostorne termine, jedna je od mnogih
(obino nesvesnih) konceptualnih verzija ptolomejske projekcije.
Za MekLuana, i jo jasnije za njegove sledbenike, selo znai u
stvari krajnje smanjenje meuljudske razdaljine i, samim time,
krajnje poveanje komunikacije. Ono je dakle doslovno na impli
citan nain preobraeno u prostor, koji, kako znamo, podrazume-
va standard. Na ovaj poslednji termin se onda kradimice globus
prevodi, nautrb njegovih mnogobrojnih nestalnih centara.
Bolje reeno: upravo nepromiljeno pozivanje na prostorni
model implicitan u metafori sela onemoguava MekLuanu da
se stvarno razrauna sa logikom globalnosti. Netano je da svi
komuniciraju sa svima, to jest, kako je rekao MekLuan, da ivimo
,,u zvunom svetu simultanih dogaanja i sveopte svesti. To
dokazuju cifre koje prua Meunarodna unija telekomunikacija,
agencija Ujedinjenih nacija koja se bavi irenjem telekomunika-
cionih tehnologija. Na poetku naeg milenijuma, u dravama sa
najveim dohotkom, gde ivi samo jedna petina svetskog stanov
nitva, koncentrie se 70 procenata korisnika Interneta, 60 pro
cenata vlasnika mobilnih telefona i isti procenat vlasnika fiksnih
telefona. U dravama sa najniim dohotkom, meutim, gde ivi
dvostruko vei broj ljudi, fiksne telefonske linije ne dostiu jednu
desetinu na svetskom nivou, i broj korisnika Interneta i mobilnih
telefona je neznatan. Moemo pomisliti da je uspostavljanje rav
notee samo pitanje vremena. Zapravo izgleda da nije. Naprotiv,
nejednakost drava sa najviim dohotkom u odnosu na drave sa
najniim dohotkom u ovom pogledu ak raste eksponencijalnom
brzinom. Ako smo iznenaeni ovom injenicom, to je samo zato
to smo jo uvek naviknuti da mislimo, prema naunoj teoriji ko
munikacije [Shannon i Weawer 1949], da je ovaj fenomen jedan
sekvencijalan proces, logian i linearan poput neke matematike
funkcije.

83
34. Nastanjuje se svet, ne jedan jezik.

Komunikacija nije jednom reci ak ni pitanje prostora, to


je sa take gledita mogunosti analize, ako ne i svetskog stanja,
jo gore. Pomislimo ta se deava u bilo kojoj stambenoj zgradi
u bilo kom gradu, koliko malo se komunicira sa komijama, sa
osobama koje su nam fiziki ipak sasvim blizu, ponekad i na ve
oma dugake periode. Uzgred reeno, kao to je primetio Vilijam
Bunge [Bunge 1969, str. 3]: nije sluajno da se o geografiji bilo
kog oblakodera zna mnogo manje nego o najdaljem i najsitnijem
selu Ognjene Zemlje ili Laponije, esto predmetu podrobnih i
briljivih istraivanja.
Ovo se dogaa stoga to je MekLuan, u jednom smislu, bio
mnogo vie u pravu nego to se misli, ali, u trenutku njegove
prognoze, proces dematerijalizacije sveta je bio tek pri poetku,
bio je, dakle, veoma nepredvidiv, ne samo u svom razvoju ve i
u svojoj prirodi. Tano je da zvuni prostor ne trpi (za razliku
od sela) nikakvu hijerarhiju, izuzev u nekom krajnje privreme
nom i intuitivno kratkotrajnom obliku. Ali je takoe tano da se
informatizacija prostora odvija putem veoma selektivnih procesa
kanalisanja, kroz iroko diskreciona sjedinjavanja, dakle na osno
vu pre svega ekskluzivnih, i svakako individualistikih, mehani
zama. Izraz urbani pejza, koji se esto moe uti ili proitati,
od veoma je sumnjive znaajnosti. To ne prei da razlike izmeu
dva gradska prizora mogu da budu izuzetno znaajne. Jedan od
najsveijih primera se moe opaziti u italijanskim gradovima,
u obliku nizanja satelitskih antena na prozorima ili balkonima
u predgraima, posebno u doseljenikim kvartovima, koji se
formiraju u okvirima ili na marginama gradova, ali i u seoskim
podrujima. Na prvi pogled, radi se o potvrdi onoga u ta se
jo uvek veruje u filozofiji - da se ne nastanjuje svet ve jezik: u
smislu da svet, drugim recima krug, ije se nijanse neprestano
prelivaju, sainjen od odluka i del, akcija i odgovornosti, dakle
od ponaanja, zavisi od izvornijeg dobra jezika, to e rei

84
od mogunosti dodeljivanja imna, koje uspostavlja esenciju
stvari [Heidegger 1981], Drugim i uoptenijim recima: svet za
visi od kompleksa kulturnih vrednosti koje u jeziku nalaze svoje
sredstvo i sintetiki oblik izraaja. Tako bi satelitska antena, koja
omoguava imigrantu prijem emisija na njegovom maternjem
jeziku, trebalo da ukazuje na izvorni oblik te mogunosti, koja je
za Hajdegera temelj istorije i vrhunski dogaaj tu-bivstvovanja
oveka. I naoigled ne tako retkog sluaja seoskih kua povezanih
sa ostatkom sveta samo uskim putiem izmeu polja, ali opre
mljenih upadljivim instrumentom koji ih povezuje sa satelitima,
doe nam da pomislimo da su MekLuan i Hajdeger, svako na svoj
nain ali zajedno, stvarno u pravu.
Ipak, ako tako razmiljamo, zaboravljamo najvaniju stvar, to
da, pre nego to je stanovnik, subjekt koji tu stanuje jeste migrant,
njegovo bivstvovanje na tom mestu ishod je jednog dogaaja koji
podrazumeva pomeranje, sudar izmeu prostora i raznih mesta.
I razmiljamo tako zato to posmatramo i stoga zamiljamo svet
jo uvek sledei pravilo moderne perspektive ( 4 ,5 ,9 ), po kome
je subjekt koji gleda osuen na nepominost, paralisan kao da je
otrovan kurareom, kako je to slikovito opisao Florenski [1967].
Posmatrani subjekt, imigrant, poprima tako iste osobine subjekta
koji posmatra. Posmatrati, u tom smislu, znai proiriti na dru
gog svoje osobine, projektovati na drugog sopstvenu prirodu. U
geografiji se dogodila ista stvar koju je Mandelbro ( 10) alio u
matematici: model je prevagnuo nad stvarnou. I u ovom sluaju
u pitanju je model euklidske geometrije, umeane ovde ne vie
zbog kontinuiteta njenih objekata nego zbog statinosti njenih
elemenata: subjekt nije nita drugo no jedna taka [Natoli 1996,
str. 305], tako da je nepomian i ne moe da zauzme dva poloaja
u istom trenutku. Dakle, tvrditi da se nastanjuje jedan jezik a ne
svet jeste drukiji nain da se kae, na kraju krajeva, da se ne na
stanjuje svet nego jedna tabla, jedna geografska karta.

85
35 . Lekcija genetike.

Da bismo danas stekli ideju o prvim seobama naih pre


daka ( 52), pozivamo se na genetsku geografiju, zasnovanu na
frekvenciji dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) koja odreuje
sastav molekula proteina u ljudskom telu. Na osnovu onoga to
nam je poznato, izgleda da ljudske migracije otpoinju malo vie
od 100.000 godina unazad, kada se u istonoj i junoj Africi poja
vio Homo sapiens sapiens, to jest ovek koji se sa anatomske take
gledite moe okarakterisati modernim ( 53). Za nau raspravu,
treba uzeti u obzir najmanje dva rezultata istraivanja iz oblasti
genetike oveka. Prvi se odnosi na pravilno smanjivanje genetske
slinosti meu pojedincima sa porastom geografske razdaljine.
Drugi je otkrie visokog stepena uzajamne zavisnosti, na nivou
ele planete, izmeu genetske i jezike evolucije stanovnitva, i to
bez obzira na injenicu da se jezici razvijaju mnogo bre od gena:
usled progresivnog razdvajanja, dva idioma mogu da postanu je
dan drugom nerazumljivi za manje od hiljadu godina. Oevidno,
kao i crte DNK, tako se i jezik prenosi nasledno sa roditelja na
potomke (takozvana vertikalna transmisija), i to ne samo u tra
dicionalnim drutvima [Cavallli-Sforza, Menozzi i Piazza 1994],
Kontinent koji se izdvaja po najveem broju genetskih po
dataka jeste Evropa, koja je ujedno i najtea za analizu usled
komplikacija njene istorije. Barbujani i Sokal [1990] su na njenoj
teritoriji ustanovili 33 barijere, shvaene kao granice izmeu dva
razliita podruja, od kojih se svako odlikuje relativno niskom
unutranjom promenljivou gena. Prema njihovoj studiji, ceo
kontinent ispostavio bi se podeljen na manje od etrdesetak
regiona sutinski odreenih granicama koje su istovremeno i
genetske i lingvistike (ova podudarnost vai za 31 sluaj od 33).
Smatra se da je ovo poklapanje objanjivo, uopteno gledano,
uticajem jezika na gene pre nego obrnuto: dakle, lingvistike bari
jere bi trebalo da pojaaju genetsku podvojenost [Cavalli-Sforza,
Menozzi i Piazza 1994], Na prvi pogled, ovo bi trebalo da odista

86
potvrdi, na naunom planu, prvenstvo jezika nad svetom. Stvari,
ipak, stoje suprotno tome. Istina je da lingvistike barijere mogu
da se suprotstave meanju raznih naroda, ali upravo Barbujani i
Sokal su prinueni da prepoznaju prevashodno fiziku prirodu
gore spomenutih barijera, tako ponovno uspostavljajui prioritet
Zemlje i njenih crta nad jezikom: 18 lingvistiko-genetskih gra
nica se poklapa sa renim rukavcima ili morskim tesnacima i 4
sa planinska venca. Preostalih 9 sluajeva potvruju prvenstvo
sveta ( 0) u uskom smislu u odnosu na jezik (i gene). Kod njih se
granica ne podudara ni sa jednim vidljivim fizikim elementom,
ve su one proizvodi kompleksnih procesa politike ili istorijsko-
drutvene prirode. Od ovih 9 sluajeva, tri granice dele Laponce
od nelaponskih naroda, to jest razdvajaju severnu Finsku od ved
ske, centralne Finske i poluostrva Kola. Pored primetne izvorne
genetske razliitosti, u ovom sluaju utiu i velike kulturne i
ekonomske razlike, uzroci i, u isto vreme, posledice par mileni-
juma odvojenog istorijskog razvoja: sve neopipljivi elementi koji
su ometali, ali ne i spreili, meane brakove izmeu Laponaca i
susednih naroda. U preostalim sluajevima se verski i politiki
faktori odraavaju jo jasnije, kroz njihov istorijski razvoj, na geo
grafiji gena, podiui nevidljive granice koje mogu, a ne moraju,
da se podudaraju sa vidljivim. Prvoj vrsti pripadaju genetske ba
rijere izmeu Holandije i Nemake, Austrije i Maarske, severne
i june Jugoslavije. Drugoj vrsti pripada granica izmeu severne i
june Nemake, gde narodi ak koriste isti jezik.
U ovom trenutku nije mogue napraviti jasnu razliku meu
iniocima koji se stiu u genetskom izdvajanju, ili u podudarnosti
genetske i lingvistike evolucije. To moe da izgleda kao nau
ni poraz, ali ako se prenese u polje genetike, radi se o pomaku
napred: iskljuenje jednostranog objanjenja je danas svojstveno
kritiki i refleksivno nastrojenim naunicima, koji odbijaju da u
egzaktnom hemijskom sastavu DNK prepoznaju prost i jedinstven
razlog svakog ovejeg ponaanja.

87
36. Iluzija genom a.

Mnogi drugi smatraju upravo suprotno. Svaka elija u naem


telu trebalo bi da sadri u svom jezgru dve kopije DNK. Jedna od
njih vodi poreklo od oca, druga od majke, i njihova unija potie
od izvornog spoja izmeu sperme i jajne elije. DNK je jedan veo
ma dugaak molekul, diferenciran u segmente odvojenih funkcija
koji se zovu geni, dok se skup svih gena jedne osobe naziva zajed
nikim imenom - genom. Za mnoge molekularne biologe nae
telo i um su iskljuivo proizvod naeg genoma. Neograniena
raznolikost pripadnika jedne vrste je nita drugo no rezultat razli
itih kombinacija izmeu raznih moguih gena. Kao to je, meu
prvima, pisao Ervin redinger [Schrodinger 1944], geni su u isto
vreme i zakonik i izvrna vlast, to jest arhitektonski projekt i
ujedno umeni graditelji. Ovo bi trebalo razumeti doslovno. Jo
poetkom devedesetih godina DNK je bio shvaen kao nosilac
podataka koje elija tokom proizvodnog procesa ita, poput niza
instrukcija. Gen je, ukratko, bio izjednaen sa jednom ivom ma
pom, obdarenom sposobnou samoizgradnje na isti nain kao
telo. Frensis Krik (Francis Krick) je 1957. godine izloio pravilo
koje rukovodi tom transformacijom u obliku hipoteze sekvence:
specifinost jednog del DNK izraena je jedino u sekvenci nje
nih baza, a ta sekvenca je kd sekvence aminokiselina odreenog
proteina. Biohemiji je bilo dato u zadatak da otkrije kd prelaska
sa jedne sekvence na drugu [Keller 2000]. Nadalo se da je iz mape
tih sekvenci (jedinici instrukcija, poruka) mogue izvui infor
macije korisne za objanjenje svakog procesa bioloke varijacije,
poevi od bolesti, svedenih na odstupanja od normalnog modela
samih frekvencija.
Ovo je bila iluzija koju su skoriji razvoji genetike odluno po
rekli. Gen ija mutacija izaziva cistinu fibrozu je bio lokalizovan,
izolovan i sekvenciran, i protein koji on kodira je bio otkriven: ali
on je slian mnogim drugim proteinima koji ine strukturu elije,

88
tako da postaje teko nastaviti u tom smeru. Nasuprot tome, gen
ija mutacija izaziva Hantingtonovu bolest do sada je izbegao
preciznu lokalizaciju, i nije bilo mogue ustanoviti nijedan de
fekt biohemijske ili metabolike prirode koji bi mogao da bude
izaziva ove uasne bolesti koja razara centralni nervni sistem.
Jo neizvesnije je ta se dogaa sa porukama DNK: ista sekvenca
signala moe da kodira vie razliitih instrukcija, u smislu da sve
poruke imaju jednu funkciju, ali se ona ne poklapa sa istim znae
njem [Lewontin 1992, str. 35], Gotovo pola veka smo se zavaravali
da bi deifrovanje poruka u sekvenci nukleotida DNK trebalo da
nam otkrije tajnu ivota, da nam dopusti da shvatimo program
koji ini organizam to to jeste. Koliko pre deset godina biolozi
su objanjavali da sekvenca od tri milijarde baza moe da stane
na jedan kompakt-disk, i da je dakle mogue izvui ga iz depa
i rei: Evo ga jedno ljudsko bie: ovo sam ja [Gilbert 1992, str.
94], Ova iluzija je bila utemeljena na ubeenju da se struktura,
materijalni sastav i funkcija jednog gena stiu u jedinstvenu fizi
ku jedinicu. Meutim, otkriveno je da funkcija nije kartografski
ucrtana u strukturu, i da uopte nije mogue dodeliti joj odreenu
lokalizaciju unutar hromozoma. Od jednog relativno stabilnog
i nepromenljivog nosioca linearnih podataka, DNK je postao
neto to varira i neprestano menja poziciju. Nije ak mali broj
genetiara koji poinju danas da razmiljaju da gen, za razliku od
hromozoma, nije jedan materijalni predmet nego prosto jedan
koncept, jedan sada ve prevazieni model. Sekvencijalna priroda
ljudskog genoma se sada, pre nego sa geografskom kartom, pore-
di sa skupom jo uvek nedeifrovanih hijeroglifa [Keller 2000],
Priseamo se onoga to je Riter ( 8), i jo pre njega Aleksander
Poup (Alexander Pope), govorio: prouavati ivot u neemu to
je razdeljeno, to je preliminarno secirano, uzaludan je poduhvat,
zato to to znai izgubiti ga ba u trenutku kada mislimo da smo
ga pronali.

89
37. Nasilnost mapiranja.

Iluzija genoma zavisi od nasilnosti mapiranja. Ne bez razloga


su Anaksimandra, prvog koji se usudio da iscrta obris ekumene,
to jest prvu geografsku sliku ( 13), njegovi savremenici okrivili
za bezbonost, oholost, da je preao liniju onoga to je dozvolje
no smrtnicima. Ue nas da se ovo dogodilo stoga to je on sebi
dozvolio da predstavi zemlju i more odozgo, onako kako je samo
bogovima doputeno daje vide, ali ne i ljudima. Ova interpretacija
nikako nije istinita, ili makar nije samo tako. Pravi razlog optube
je neto drugo: svojim crteom Anaksimandar je paralizovao
i dakle ubio neto (physis, prirodu) to je pak u neprekidnom
porastu i kretanju, ona je poreklo stvari koje rastu, kao to nas
Aristotel podsea, jedan dinamian proces a ne njegov inertan
rezultat. Priroda je ivot, ona je Dionis pre napada Titana, kao to
je mapa njegovo telo koje je Apolon ponovo sastavio (2). Kom-
pakt-disk koji je biolog proglaavao ekvivalentom ljudskog bia je
dakle najskorija i najmonija verzija table koju je Anaksimandar
izmislio, po tradiciji, pre vie od 2500 godina. Princip je potpuno
jednak: napraviti mapu neega podrazumeva, u Anaksimandro-
vim terminima, preliminarno svoenje neke stvari na prikaz
stvari-koja-jeste, dakle njenu transformaciju u jedan entitet koji
ve poseduje, po definiciji, sve kartografske atribute, entitet ve
prethodno sveden na jednu tablu. Upravo u tom prethodnom i
najee neopaenom svoenju se sastoji izvorna i utljiva, jer je
implicitna, nasilnost mapiranja.
Osnovnim matematikim pojmovima, mapiranje se obja
njava kao korespondencija dva skupa koja za svaki element iz
prvog odreuje jednog parnjaka iz drugog [Fauconnier 1997, str.
1]. Ova definicija, ipak, ima tu manu da uzima zdravo za gotovo
preduslove te korespondencije, koji se mogu saeti u dva verova-
nja, ista dva na kojima se svaka geografska karta zasniva: prvo,
da se svakoj stvari moe dodeliti jedno precizno mesto, jedan
odreeni i jedinstveni poloaj; drugo, da svaka re (u sluaju ge-

90
noma, svaka sekvenca) ima jedno i samo jedno znaenje. Malopre
smo videli da u sluaju genoma uopte nije tako. Svaka sekvenca
koda sainjena je od inicijala etiri baze od kojih se svaki molekul
DNK sastoji: Adenin, Timin, Guanin i Citozin. Na primer, elija
moe da proita sekvencu GTAAGT na razliite naine, ona je
jedna vrsta vieznane poruke: moe da odgovara instrukciji
unoenja nekih specifinih aminokiselina u neki protein, ili moe
da oznaava kraj same poruke, ili njena funkcija moe da bude
jednostavno perifrazna iliti pomona, ili pak moe da slui da
odvoji jedan deo poruke od drugog. Niti ita znamo o tome kako
e u odreenom sluaju elija odluiti da proita ovu sekvencu. U
jeziku DNK, kao u svakom sloenom jeziku, isti pojmovi menjaju
znaenje promenom konteksta i menjaju funkciju u okviru istog
konteksta [Lewontin 1992, str. 35].
Na jednoj mapi se dogaa upravo suprotno. Kada bismo imali
mapu na kojoj imena i stvari nisu povezani bijektivnim odnosom,
gde se jedno ime ne odnosi iskljuivo na jednu stvar i obrnuto,
gde se jedna stvar ne odnosi samo na jedno ime, prosto ne bismo
znali ta da radimo sa njom. Na mapi svi pojmovi jesu vlastita
imena (Gang), ili, u krajnjem sluaju, njihova blia odreenja
( Gang). I njihovo znaenje je neto to uopte ne zavisi od
konteksta, ve je dato jednom zauvek, i vai za bilo koga u bilo ko
joj situaciji. Ako je jedna drava izmerena triangulacijom, pisao
je na kraju XIX veka Tomas Holdih [Holdich 1902, str. 417], jedan
od rukovodilaca kartografske slube Britanskog carstva, nema
vie potrebe ni za kakvim nepreciznim definicijama, nema vie
zabune u vezi sa imenima mesta, nikakve opasnosti od buduih
sporova: naprotiv, svaki predmet od odreene vanosti dobija
oznaku ija ispravnost moe da se dokae podjednako lako u ne
koj londonskoj kancelariji ili u nekoj ekspediciji na terenu. Sada
moemo potpuno da razumemo sutinu optube upuene Anak-
simandru: mapa ne ubija samo Zemlju, ve takoe umrtvljuje
jezik, zato to ukruuje ne samo objekt nego i nain upuivanja
na njega, dakle paralizuje i subjekt.

91
38. Skvant.

Meutim, posluimo se Vitgentajnovim recima [1956],


,,ta se deava ako slike [to jest mape] zaponu da se njiu? To
je upravo ono to se u poslednje vreme deava u geografiji, kao
i u genetici i antropologiji: kartografske predstave su poele da
se klimaju, to jest gube diktatorsku mo (kao to se Riter izra
avao) nad znanjem, i time subjekt, ne vie paralizovan, ponovo
dobija slobodu kretanja, isto kao gen. Danas smo prinueni da
priznamo da gen nikako nije fiksan: njegovo postojanje zavisi od
dinaminog procesa itavog organizma, i njegova funkcija je, u
zavisnosti od konteksta specifinog programa razvitka, u stanju
da promeni sopstvenu strukturu tokom samog razvoja. Na isti
nain, antropologija, u nae vreme, sve vie shvata tradicional
no selo kao ekaonicu na aerodromu: dakle, smatra pomeranje,
putovanje, migraciju, ne pukom sluajnou ovejeg postojanja,
neki sluajan i sporedan dogaaj, ve naprotiv kao praksu koja
sainjava identitet subjekta, tavie svakog kulturnog izraza.
Obeleje tog preokreta je pria o Skvantu, kao to je prenosi
Dejms Kliford [Clifford 1997], Ve na pedeset milja od obale, u
novembru 1620. godine, hodoasnici su osetili miris jelovine No
vog sveta. Meutim, kada su se iskrcali sa broda Mejflauer da bi
osnovali u Plimutu u Masausetsu prvu stalnu englesku koloniju
u Americi, na plai naioe na Skvanta, pripadnika plemena Pa-
tukset, koji je savreno govorio engleski zato to se tek vratio sa
Britanskih ostrva. Bez Skvantove pomoi, naseljenicima bi bilo
mnogo tee da prebrode svoju prvu, izuzetno hladnu, ameriku
zimu. Uprkos tome, stoji da je njihova prva reakcija pri susretu sa
jednim domorocem tako udno familijarnim bila krajnja zbunje
nost. Upravo zbog te jezike familijarnosti on je paradoksalno bio
jo vie uznemiruju, jer obeleen jednom sasvim neoekivanom
razliitou, koja prevazilazi matu: onom u kojoj najvea mogu
a suprotnost nenadano poprima koju crtu, ako ne i oblik, onoga
to meutim verujemo da nas razlikuje. Pouka koju istraivai

92
kulturnih procesa izvlae iz Skvantovog sluaja u sutini stavlja
pod znak pitanja strategije obeleavanja ne-Zapadnjaka pojmom
domoroci. Ova definicija je odluno opovrgnuta u savremenoj
antropologiji, koja posmatra subjekt ne vie kao izraz nekog uo
kvirenog polja ve jednog niza promenljivih lokalizacija, ne vie
kao proizvod neke statine situacije ve jednog dinaminog pro
cesa. Ukratko, subjekt deluje ne vie u nekom opsegu okruenom
granicama nego u iroj ili uoj zoni kontakta, sainjenoj od veza,
interakcija, i trenutnih i meusobno povezanih ponaanja, obino
zasnovanih na radikalno asimetrinim, to jest neravnopravnim,
odnosima moi, du tenih i pokretnih granica.
Po Ardunu Apaduraju [Appadurai 1988, str. 39] domoroci,
uroenici, nikada nisu zaista postojali, ako se pod tim pojmom
podrazumeva neki ovek ogranien u mestu (i od strane mesta) u
kome se nalazi, nekontaminiran materijalnim i idejnim razmena-
ma sa ostatkom oveanstva. To shvatanje bi bilo rezultat onoga
to Apadurai naziva metonimiko zamrzavanje, po kome jedan
deo ili jedan aspekt ivota subjekta (u ovom sluaju, njegovo sta
tino stanje) biva zamenjen totalitetom, i na kraju ga tako oznaa
va sa konceptualne take gledita. Iz te perspektive, gen i subjekt
su doiveli istu sudbinu, i od strane istog inioca: kartografske
slike. Apadurajevo zamrzavanje taan je ekvivalent procesa koji
zapoinje sa Anaksimandrom, u prethodnom poglavlju oznae
nom kao umrtvljavanje objekta i ujedno subjekta, dakle, jednom
rei, saznajnog procesa. Ono postaje dominantno afirmacijom
moderne perspektive ( 4, 34) i samo u Humboltovoj strategiji
( 19-22) subjekt povraa kratkotrajnu slobodu kretanja: on je
putnik koji se zaustavlja da bi se zamislio nad problemom prika
zivanja ( 25). Meutim, ponavljao je Humbolt [Beck 1961, str.
195-196], ako je 1848. godina revolucije, u kojoj je na vlast dola
pruska buroazija, 1849. jeste godina reakcije: oznaava dakle
kraj putovanja i povratak u epistemoloku paralizu.

93
39. Poznavanje, prepoznavanje, postupanje: slika
geografa.

Subjekt Erdkundea je bio moralan ovek, pojedinac koji se


trudio da potuje pravilnik ponaanja koji je sam sebi propisao
[Ritter 1974, str. 41]. Za Ritera [Ritter 1852, str. 26-27], osnov
no pravilo naunog rada se zasnivalo na postupanju od jedne
opservacije ka drugoj, ne od miljenja i hipoteza ka opservaciji.
Upravo na to podsea Riard Hartshorn [Hartshorne 1939, str.
28] u delu koje je krajem tridesetih godina prolog veka odredilo
oblik, do danas nepromenjen, istorijske svesti anglosaksonske
geografije. Meutim, Hartshorn u vezi s tim izostavlja ono to je
za Ritera jo vanije: da bi bio metodian i da bi se kretao ka
jednom prirodnom sistemu, poredak svih prikupljenih injeni
ca mora da ima idejnu osnovu, to jest mora da zavisi od neke
pretpostavke ili preliminarne teorije ( 1): samo tako empirijska
injenica moe da bude dovedena u vezu, i viestrukost ponovo
dovedena do jedinstva. Budui da, Riter zakljuuje, upravo naj
postojanija uverenost da se istraivanju pristupi ne oslanjajui se
na neku teoriju sainjava u osnovi prvu teoriju. Drugim recima:
odsustvo deklarisane teorije nikako ne vodi bre ka istini, kao
to je i veoma daleko od imparcijalnosti. Iz ovoga proizlazi da, po
Riteru, kao i po Humboltu, nikada ne dolazimo do prostog ne
zavisnog poznavanja (Kenntniss) Zemljine povrine, nego samo
do prepoznavanja (Er-kenntniss) te iste [Daniel 1862, str. 18],
tano kao to je, u osvit modernog doba, prvi dokazao Kristifor
Kolumbo. Uz razliku, jedinu ali presudnu, da je Kolumbo uzimao
za model kartografsko predstavljanje ( 7). Sledbenici Erdkundea
zasnivali su svoje delovanje, suprotno tome ( 8, 36), na uku
pnom sadraju svih validnih istina, na prisnoj i potpunoj viziji
koju je naunik razvio tokom svog ivljenja ,,u Prirodi i u svetu
ljudi, da jo jednom upotrebimo Riterove rei. Odavde proizlazi
definicija Erdkunde a kao jedan previe komplikovan diskurs da
bi mogao da bude obuhvaen bilo kojom kartografijom [Liidde
1849, str. XI],

94
Uostalom, dovoljno je malo blie pogledati ikonografiju,
sliku geografa. Jo neposredno pre Francuske revolucije karte
neizostavno prate lik geografa, one su neka vrsta emblema koje ga
ine smesta prepoznatljivim kod posmatraa. Meutim, u prvoj
polovini XIX veka, iznenada, na mesto te figure dolazi jedna dru
ga. Zatvoreni prostor studija zamenjen je otvorenim prostorom i
mapa je nadometena pisaim perom: gotovo nijedan geograf vie
nije predstavljen kako razmatra ili iscrtava kartografske prikaze,
pa ak ni zajedno sa njima; naprotiv, gotovo svi su prikazani kako,
sa perom u ruci, posmatraju prirodu ili dok piu. Otvoreni prostor,
prirodno okruenje, podrazumeva upravo putovanje, pomeranje,
pokretnost subjekta: sve elemente koji do tada nisu postojali u
kabinetu dvorskog geografa. Sa druge strane, pero naznaava
diskurs, to jest njegovu nedovrenost, njegovu programsku pri
vremenost i parcijalnost, njegovu diskutabilnu prirodu, potpuno
suprotnu normativnosti i apodiktinosti kartografskog crtea, koji
ne doputa ni primedbu ni kritiku [Farinelli 1989b, str. 45-46]. Za
Ritera je Erdkunde u stvari bila samo poznavanje planete koje
smo do sada stekli kao istorijski odreeni pojedinci, a nikako ne
jedna dovrena nauka o Zemlji (Erdwissenschaft). Kod Ritera
i Humbolta teorija prethodi i upravlja celokupnim epistemolo
kim putem, i kao put koji sledi za njim, postupak koji je upravo
samo pre-poznavanje, on funkcionie samo pod jednim uslovom:
ako se prvobitno prihvati istorijska i drutvena odreenost, da
kle relativnost, sopstvene prirode. Stoga Riter definie Zemlju
najveim od ivih pojedinaca [Daniel 1862, str. 32, 17], dakle
planeti i kontinentima dodeljuje oblik identian onome subjekta
geografskog znanja: predstavnika graanskog drutva jo uvek
protivnog aristokratsko-feudalnoj Dravi, inioca buroaskog
javnog mnjenja, koji upravo tih godina osvaja, u pravnom smislu
i kao glavni akter na tritu, svoju linu emancipaciju, pravo na
svoju subjektivnu jedinstvenost, upravo na svoju individualnost
[Farinelli 1981a, str. 53].

95
40. Prva sm rt gospodara Balantrea.

Ovog subjekta e zadesiti ista sudbina koju je doiveo gospo


dar Balantre u romanu Roberta Luisa Stivensona (Robert Louis
Stevenson). Kao to svi znamo, gospodar Balantre tri puta lano
umire, tavie tri puta zaredom se spasava prave smrti tako to
se svaki put pravi da je stvarno mrtav. U stvari on ostaje samo
trenutno paralizovan. Isto se dogaa sa subjektom geografskog
znanja.
Njegova prva prividna smrt se poklapa, na prelazu XIX u X X
vek, sa izumom geografije oveka Pola Viala de La Blaa [Vidal
de La Blache 1922], geografije okrenute oveku koja e dominirati
tokom celog prolog veka, adaptacije antropogeografije Fridriha
Racela francuskoj kulturi i ukusu [Pinchemel 1972, str. 266].
Izvorni smisao Vidalove geografije se sastojao u insistirajuem
pozivu da se posmatra karta, kao to su to, ne bez iznenaenja,
primetili njegovi savremenici [Bourgeois 1920, str. 19]. Ovo izne
naenje proizlazi iz toga da je taj poziv podrazumevao naputanje
svakog oblika memorije, to jest (kao to Hegel poduava) svake
ideje o postojanju svesti i jezika. Podsetimo samo u prolazu da su,
naprotiv, istorija i jezik bili glavna oruja Erdkundea. Paradoksal
no, Vidalovo obrazovanje je bilo istorijsko i ujedno arheoloko.
Meutim, posle iznenadnog i poniavajueg ishoda francusko-
-pruskog rata bitkom na Sedanu, Vidal je bio doslovno primoran
od strane parike vlade da uskoi u ulogu geografa i da osnuje
jednu modernu nacionalnu kolu geografije: meu razlozima po
raza je bilo ustanovljeno da vojska nije posedovala odgovarajue
poznavanje francuske teritorije, tako da je valjalo to popraviti
[Berdoulay 1981, str. 30]. Stoga je Vidal [Vidal de La Blache 1904,
str. 120] kartografsko predstavljanje video kao instrument pre
ciznosti, egzaktan dokument koji ispravlja pogrene predstave.
Ovo gledite je moda ispravno za voenje rata, ali nije sasvim
prihvatljivo ako se primeni na nauni diskurs, to je bila Vidalova
namera. Kako se i dalje ui na univerzitetima u celoj Francuskoj,

96
on je uvek polazio od stvarnog, izbegavao je sve ono to se inilo
teorijom, nekom a priori konstrukcijom. On je nauio da se dri
konkretnog, to jest karte [Claval 1964]. Ovaj iskaz, koji odaje
bezrezervno odobravanje, dokazuje dve stvari. Prvo, govori o du
gotrajnom uticaju Viala, koji traje u Evropi (sem u germanskim
zemljama) tokom celog prolog veka. Drugo, upravo odbijanjem
svake prethodne teorije i neposrednim prihvatanjem kartograf
skog diktata uzetog za sinonim stvarnosti, geografija oveka se
uobliava kao tana suprotnost prethodnoj nemakoj kritikoj
geografiji Erdkunde a.
Iz ovoga proizlazi (prividna) smrt subjekta geografskog zna
nja, njegova paraliza, nepokretnost: svaki epistemoloki kritiki
put, to jest svaki postupak koji kree od poetne teorije zasnovane
na relativnom shvatanju sveta da bi stigao do finalnog naunog
opisa, ovako je ukinut kao izlian, od trenutka kada izmeu teorije
i opisa vie nema nikakve razdaljine. A nje vie nema zato to od
samog poetka, za Viala i njegove pristalice, postoji samo jedan
opis, zasnovan na kartografskom predstavljanju, koje u svojoj
stvarnoj konkretnosti (ili konkretnoj stvarnosti), time to je ve
nauno po definiciji, svaku teoriju ini nepotrebnom. Opisivati,
definisati i klasifikovati, zatim izvui zakljuke [Vidal 1913, str.
298]: ovo je za Viala bio korektan metodoloki redosled, u
kome opisivati treba razumeti kao pravljenje mape ili izvoe
nje prirode stvari sa mape, u naivnom uverenju da ona prenosi
stvarnost bez teorije (dakle bez neega to bi moglo da je a priori
iskvari). Sa Vidalom, i sa pozitivistikom geografijom koja se u
poslednjoj etvrtini X X veka uspostavlja u Nemakoj, geografska
karta iznova postaje ono to je bila u vreme aristokratsko-feudalne
geografije [Farinelli 1992, str. 107-150,156-167]: jedna strahovi
ta ontoloka naprava, neujan instrument za implicitnu, dakle ne
podlonu razmatranju, definiciju prirode stvari sveta. Povrh toga,
prema njoj vie nisu zamislivi ni bes savremenika kao u vreme
Anaksimandra ( 37) niti ironija kao u Herodotovo doba (IV, 36)
( 79).

97
41. ta je jedno drvo ?

Napravimo prvi primer. Za Viala je topografska karta bila


instrument preciznosti u pravom smislu rei. U udbenicima
kartografije, topografska je svaka karta u razmeru ( 3) izmeu
1:5000 i 1:200000, na kojoj dakle jednom centimetru odgovara
najvie dva kilometra u stvarnosti [Selvini i Guazzetti 1999, str.
78], Treba naglasiti, u vezi sa ovim, da se odnos predstavljen raz-
merom tie samo duina, i ne vai ni za jednu drugu dimenziju.
Kartografsko predstavljanje, ako je to neophodno, rtvuje svaku
drugu crtu sveta da bi sa najveom moguom tanou pruilo
samo jedan podatak: linearno rastojanje izmeu dve take. U
svakom sluaju, u istorijskom svetlu, topografska karta nije bilo
koja karta: ona predstavlja portret, iskljuivo poveren vojsci, te
ritorije modernih nacionalnih centralizovanih drava, slika koju
su ove drava napravile o sebi, i koju su poele da reklamiraju
od 1840. godine [Stavenhagen 1900, str. 510-511], Kao i svaka
druga mapa, i topografska funkcionie tako to neizbeno pravi
odabir iz neogranienog broja elemenata koji ine stvarnost. Bez
ovog izbora svaka karta bila bi prenatrpana, jedna jedinstvena
crna mrlja, na kojoj ne bismo bili u stanju da razaznamo bilo ta:
najblie poreenje bi odgovaralo jednoj kolskoj tabli bez ikakvog
grafikog izraza, potpuno praznoj. Meutim, takva slika bila bi
u potpunosti neupotrebljiva. Tako se za svaku mapu postavlja
problem odabira, procesa redukcije ili modifikacije koji se tie
formata, oblika i broja predstavljenih fenomena [Balodis 1988,
str. 71; Neumann 1977; Joo 1998],
U tom smislu grafika semiologija pravi razliku izmeu
konceptualne generalizacije i strukturalne generalizacije. Prva
odgovara promeni postavke fenomena, stoga je ona praena
njegovom novom konceptualizacijom, kao kada se uma zameni
jednim drvetom. Strukturalna generalizacija, naprotiv, podra-
zumeva ouvanje date konceptualizacije. Ona se zadrava na
pojednostavljenju njegove strukture [Bertin 1967, str. 300-301],

98
kao kada simbol ume postaje, pretpostavimo, umesto jednog
broja stabala proporcionalnog prostiranju ume, jedan odreeni i
ogranieni broj stabala za svaku umu. Meutim, ova razlika samo
ocrtava prelaz sa jednog razmera na drugi, ne objanjava nam
nita o izvornom problemu svoenja stvarnosti na kartografski
znak. Dokaz toga je razliit nain obrade istog i pojedinanog
drveta na topografskim kartama iste razmere.
Uzmimo, na primer, topografske karte veeg razmera koje
pokrivaju celokupnu nacionalnu teritoriju, table Vojnog geo
grafskog instituta razmera 25000. Kao i ivotinje na ivotinjskoj
farm i Dorda Orvela (George Orwell), sva stabla su ista, ali neka
su slinija od drugih, u smislu da postoje dva tipa drveta: neka
su oznaena optim znakom u obliku siunog kruga (koji pred
stavlja jedno stablo), dok se druga odlikuju posebnim grafemom,
malim crteom koji prenosi stilizovani obris drveta (hrast, dud,
maslinovo drvo i tako dalje). Odakle potie takva neravnoprav
nost u obradi? U osnovi tu nema nikakve posebne sutine, ve ova
razlika zavisi od jednog kompleksa relativnih merila. Ispitajmo
najjednostavniji sluaj.
Vratimo se temi zasada ili drvoreda ( 29-30), plodu jednog
sloenog istorijskog okruenja, drutvenog i ekonomskog, pre
nego odreenih fizikih i klimatskih uslova. On na jugu Italije
predstavlja izuzetak, meutim upravo samo u dolini Kampanije
zasad je oznaen jednim specifinim simbolom (dva jablana
povezana vencem loze), dok je na ostatku poluostrva obeleen
pravilnim reanjem dva opta znaka koji svuda oznaavaju
lozu i drvo. Objanjenje je jednostavno: na poljima oko Averze,
bujni prirodni inioci (klima e teren) omoguuju velianstvene
dimenzije i stabla nadmauju ak 20 metara, i upravo ova veliina
je element koji se topografija trudi da zabelei i istakne ( 63).
U ovom sluaju to znai da kartografsko prikazivanje pretvara
najvetakiju i najfiniju seosku arhitekturu u delo prirode. I upra
vo u ovom smislu karta deluje kao autentina ontoloka sprava
[Farinelli 1976, str. 631-632, ii. 99].

99
42. D ruga sm rt gospodara Balantrea.

Jednom reci, sve ono to je rezultat istorijskih i drutvenih


procesa, transformisano je topografskim predstavljanjem u
jednu prirodnu formaciju, u prost materijalni agregat. Moe
se rei da ono menja prirodu, kada to ne bi izgledalo kao igra
rei. To se dogaa zato to je kartografski sistem oevidno jedan
autentian logiki sistem, kao to su Riter i Humbolt vrlo dobro
znali, i kao to tek posle Drugog svetskog rata geografi ponovo
poinju da priznaju. Predstavljanje na karti je jedna teorija koju
su geografi (manje ili vie svesno) prihvatili, belei Edvard Luis
Ulman [Ullmann 1953, str. 57]. Meutim, umesto da podstakne
ka analizi te teorije, njenoj kritici, prihvatanje teoretskog svojstva
kartografske slike, do tada nezamislivo za geografiju, postaje neka
vrsta priznanja svrenog ina, iz ega preostaje samo da se izvuku
krajnje posledice. To e uiniti Vilijem Bunge [Bunge 1962, str.
33]: karte su predstavljale logiku strukturu na kojoj su geografi
izgradili geografsku teoriju. One, dodaje, ipak nisu nita vie od
jednog matematikog podskupa, dakle, jedna vrsta nedovrenog
prenoenja sveta u matematike termine, ija jedina mana stoji
upravo u toj nesavrenosti, to jest nepotpunosti. Ako su se geo
grafi, nastavlja Bunge, do sada uzdali u karte, morali bi tim pre
da se uzdaju u matematiku, zato to su te iste karte zasnovane
na njenim principima. Zato bismo se najzad zadovoljili jednim
deliminim prevoenjem kao to je kartografsko i zato ne bismo
produili ka jednoj do kraja formalizovanoj, to e rei matema
tikoj, verziji geografije?
Upravo ovo je bio program takozvane kvantitativne geo
grafije, koja je dominirala anglosaksonskom scenom, posredno
i evropskom, tokom ezdesetih i sedamdesetih godina prolog
veka. U njoj, pojedinani konkretni fenomeni bivaju zamenjeni
apstraktnim, drugim recima, geometrijskim svojstvima modela
njihovog rasporeivanja u prostoru: tako reni basen postaje
grafem jedne vodene mree; gradovi nekog regiona dobijaju oblik

100
jedne vie ili manje simetrine mnogougaone matrice; prividan
haos eksploatacije zemljita biva ureen, na primer, crtanjem
idealnih koncentrinih krugova. Istovremeno, pribegavanje ma
tematikom jeziku, mnogo preciznijem i apstraktnijem od pri
rodnog, omoguava neposrednu kvantifikaciju empirijskih feno
mena [Burton 1963; Dematteis 1970], Po Brajanu Beriju [Berry
1960, str. 282], najuglednijem predstavniku ove struje, na ovaj
nain bi konano bilo mogue napraviti fundamentalno razliko
vanje izmeu injenica koje ine predmet geografije, teorija koje
uvruju injenice u modele zasnovane na opaanju prostornih
pravilnosti, i metoda upotrebljenih za povezivanje injenica sa teo
rijom, formuliui ovu poslednju tako na najprecizniji i najsaetiji
nain. Meutim, ne pominje se nita o tome ta je to injenica
ili teorija. Priroda predmeta istraivanja od poetka je izuzeta
iz razmatranja i odreena, na mehaniki, to e rei neopaen,
nain, samim uslovima praktikovanja primenjenog metoda: za
kvantitativnu geografiju injenica je u osnovi samo ono to moe
da se svede na koliinu, dakle to moe da se izmeri, i sve ono to
je nemerljivo zato biva iskljueno iz analize ( 90).
U vezi s tim, kvantitativna geografija je zaista nesvesni pro
duetak pozitivistike geografije XIX veka. Ona na definitivan
nain uklanja subjekt geografskog znanja budui da u celosti
ukida pitanje smisla, to e rei namere dodeljene geografskom
znanju u kontekstu drutvenog totaliteta, u okviru sveta. Za
Gregorija Betisona (Gregory Bateson) injenica je bila rezultat
opisa, a teorija je bila opis opisa. Vidal je jo uvek polazio od opi
sa, premda kartografske prirode, koji je, po definiciji, neosporan.
Kvantitativna geografija polazi, meutim, od poslednjeg pojma u
Vidalovom metodolokom nizu, od dedukcije. Ne zove je, ipak,
njenim imenom, ve je naziva injenicom i poto ona zadobija
geometrijsko-matematiko ruho, pretenduje se da se njena pre
ciznost proiruje na celokupan bezlian mehanizam koji od te
preruene dedukcije uzima zamah. Brkajui preciznost oblika sa
korektnou postupka.

101
43. Sta je nula ?

Greka Vilijema Bungea lei upravo u poetnoj pretpostavci


prema kojoj kartografsko predstavljanje jeste jedan grubi derivat
matematike, njena jo nedovoljno proiena vrsta. Pre e biti
da je istina upravo suprotno: nije mapa (to jest tabla) izvedena iz
brojeva, ve, naprotiv, brojevi su ti koji su izvedeni iz table. Uz
mimo primer najneuhvatljivijeg, najmisterioznijeg i najopasnijeg
broja: nule.
U raunskom sistemu kasne vavilonske civilizacije, nula,
oznaena sa dva kriva i paralelna klina, bila je prosto jedna vrsta
meuznaka, simbol zajedno prazno polje na abakusu ili na raun
skoj tabli. Ona je odgovarala jednoj jo uvek praznoj koloni, zato
to su svi kamenii ( calculi) i dalje stajali nagomilani pri dnu.
Nula nije imala supstancu niti unutranju vrednost, bila je jedna
cifra, ne broj. Na Zapadu, upotreba abakusa je dokumentovana
od VII veka pre nove ere, dakle, bila bi savremena sa pravljenjem
prve kartografske predstave sveta, Anaksimandrove table ( 13). U
oba sluaja se radi o tablama, i osoba koja rauna deluje istovetno
kao kartograf, obojica popunjavaju povrinu koja je na poetku
bez simbola ili znakova, to jest bela. Tano kao belina na mapi,
nula na raunskoj tabli nije neka stvar, broj, nego jedno stanje, po
pravilu prolazno ili trenutno, jednog del same table. Leonardo
Fibonai (Leonardo Fibonacci) je svojom Liber Abaci, napisanom
1202. godine, uveo u Evropu arapske brojeve, ukljuujui i nulu.
Meutim, kako je ovaj broj u meuvremenu, na Istoku, uspeo da
postane najvaniji od svih brojeva?
Po Robertu Kaplanu [Kaplan 1999], prazan krug koji danas
oznaava nulu potie od traga koji ostavljaju okrugli kamenii
na povrini raunske table pokrivene peskom, tako da na njoj
ostaje obris, to jest seanje na sam raun. Ovaj momenat je odlu-
uju iz najmanje dva razloga. Prvo, ako blie pogledamo, ovde se
radi tano o procesu projekcije ( 4): u oba sluaja prisustvujemo

102
transformaciji kugle u dvodimenzionalni znak, sferi se oduzima
jedna dimenzija. Za Vitgentajna, projekcija je nain izmene
znaenja neega putem menjanja tehnike njegovog predstavljanja
[Diamond 1976, str. 43,49], I to je tano ono to se ovde deava sa
nulom. Drugi razlog koji bi trebalo da razmotrimo je sledei: ako
okrugli kameni ostavlja trag, to znai da e posle niza raunica
sve kolone na koje je tabla razdeljena sada nositi znak nule, ili
(to je jo vanije) sve mogu da budu obeleene njome. To je jed
nako priznanju neeg to je trebalo da bude ve jasno, ali to tek
prisustvo traga ini oevidnim: nula oznaava deo table koji nije
zauzet kameniima, dakle, veoma jednostavno, nula oznaava
samu tablu, ona je sama tabla.
Upravo iz tog razloga, usudili bismo se, na tablici mnoenja
ne postoji nula: zato to su Pitagora i njegovi sledbenici ve znali
da je sama tabla velika nula od koje svaka notacija potie, prva
velika nula koja sama po sebi nema vrednost ali koja svojim posto
janjem daje vrednost svim drugim stvarima. Za Pitagoru je svaka
stvar bila broj, to jest neto to je poticalo od table, izvanrednog
instrumenta nad kojim se, sem njega, nijedan filozof nije ozbiljno
zamislio [Kaplan 1999], Izmeu mensa i mens, izmeu latinskog
termina za tablu i onog koji oznaava um, postoji, u krajnjoj liniji,
oigledna srodnost, gotovo podudarnost. To ne znai samo da
moemo da poredimo na um sa jednom tablom, ve i obrnuto:
trebalo bi da zamislimo tablu (ili nulu) kao jedan um, u stanju
da pravi ideje. Ako se ovo ini preteranim, moemo se pozvati
na rei Mahavire (Mahvra), indijskog matematiara iz IX veka
nove ere: Nula postaje ono to joj se doda [Kaplan 1999]. Ove
rei vae u istoj meri i za onu tablu koju, ako joj se dodaju odre
eni znaci, zovemo geografskom kartom: zato bi inae trebalo da
verujemo da je grad prikazan na njoj upravo taj, izuzev ako sama
tabla nekako ne postaje taj grad?

103
44. Trea sm rt gospodara Balantrea.

Lane smrti gospodara Balantrea se deavaju zbog zamrzava


nja, a one subjekta geografskog znanja (koji je, kao i prvi, otet od
strane amerikih pirata) usled metonomikog zamrzavanja (
38). Utemeljena na statistikoj obradi podataka i na raunu vero-
vatnoe, kvantitativna geografija zamenjuje istraivanje uzronih
veza (razloga) fenomena onim linijama njihovih verovatnih
tendencija, to jest nainom. Istovremeno, ona pokuava da iz
vieg ili nieg nivoa korelacije brojanih indeksa koji proizlaze iz
merenja izvede pretpostavke o uzajamnim vezama, o meusobnoj
zavisnosti samih fenomena. Meutim, jedan brojani indeks, koji
predstavlja polaznu taku, samo je jedna krajnja procena koja u
sebi ne sadri nijedan trag odluka i razmiljanja koji su doveli do
njega. to e rei da u kvantitativnoj geografiji nema mesta ni za
jednu vrstu subjekta, ni u jednom momentu analize. Funkcija
subjekta se, u osnovi, sastoji u tome da na nevidljivu strukturu
procesa primeni jedan poredak koji ve u domenu vidljivog ( 24)
nije vie funkcionisao: poredak euklidske geometrije, bez razlike
primenjivan na fizike fenomene kao i na istorijsko-drutvene
pojave.
Subjekt ponovo postaje problem geografskog znanja na
poetku sedamdesetih godina prolog veka, prilikom nastanka
takozvane bihevioristike geografije [Gold 1980]. U stvari i ovo je
jedna naknadna smrt, zato to se, ovde pre nego o pravom subjek
tu, radi o nekoj vrsti zombija, nekoj sorti ivog mrtvaca. Po vudu
tradiciji, nacionalnom kultu Haitija, zombi je dua preminulog
odvojena od tela i upotrebljena u magijske svrhe, ili, nasuprot,
mrtvo telo lieno due, svedeno tako na automat bez sopstvene
volje, koji se kree samo po naredbi. Upravo ovo se dogaa u
bihevioristikoj geografiji. Za razliku od kvantitativne geografije,
u njoj subjekt igra ulogu jedne promenljive postavljene izmeu
ambijenta i prostornog ponaanja. Meutim, ovo ponaanje is-

104
pada rezultat jednostavne veze izmeu ambijentalnih stimulusa
i reakcija, kao da drutveno delovanje nije odreeno ciljevima i
vrednostima prema kojima se subjekt upravlja, i koji moraju da
budu shvaeni ako elimo da razumemo smo ponaanje. Zaista,
drutveni procesi nisu sainjeni od mehanikih ponaanja i ne sa
dre neko objektivno znaenje, ve se zasnivaju na nekom smislu,
i stoga motivaciji, poseduju subjektivnu vrednost, temelje se na
subjektivnoj interpretaciji injenica. Prema tome, smo ponaa
nje treba da bude shvaeno kroz interpretaciju interpretacije sveta
od strane dejstvujueg subjekta, iako ova poslednja izmie nepo
srednom posmatranju. Ovo je princip sociologije razumevanja,
koja proistie iz velike lekcije Maksa Vebera o teoriji drutvene
akcije [Weber 1951]. Ipak, njegova lekcija je ostala strana analizi
u bihevioristikoj geografiji.
U odnosu na kvantitativnu geografiju, ova druga je ponovo
postavila problem na koji je od kraja XIX veka geografija zabo
ravila: pitanje preliminarne hipoteze koja se tie prirode objekta
ispitivanja ( 61), u ovom sluaju oveka. Meutim, oblik po
novnog uvoenja ovog problema odmah odraava nedostatak te
operacije: ovek je shvaen kao jednostavni obraiva podataka, a
priroda kao skup podataka koji treba du budu obraeni. Stvarnost
je tako svedena na sistem koji deluje na osnovu input-output mo
dela, ulaza i izlaza, u kome je ambijent samo skup ulaza u odnosu
na sistem. Prouavati neto na ovaj nain znai ispitivati izlaz
(promenu izvedenu u ambijentu) i njegove odnose sa ulazom (sa
dogaajima i spoljnim faktorima koji menjaju samu stvar). Dejvid
Boiter [Boiter 1984] je definisao one koji prihvataju to gledanje na
oveka i prirodu kao Turingove ljude, po imenu matematiara
koji je 1936. godine prvi pruio simboliki opis logike strukture
onoga to e otprilike deset godina kasnije postati prvi kompjuter.
I onoga to i dalje upravlja lep-topom na kome piem.

105
45. Ko se kree a ko stoji.

U tekstu kineske mudrosti koji se smatra Biblijom taoizma,


Tao-te-ing [Duyvendak 1953], na kraju je opisana srea jedne
idealne zemlje: u njoj se, izmeu ostalog, ne koriste instrumenti
za rad, ne upotrebljavaju se prevozna sredstva, iz nje se ljudi ne
iseljavaju, i, mada postoje sela koja su toliko blizu jedna drugi
ma da moe da se uje kukurikanje petlova i lave pasa, njihovi
stanovnici se nikada ne susreu. Ovakvo mesto verovatno nikada
nije postojalo, barem ne u istorijski zabeleenom dobu i ne na
Zapadu. Da Odisej nije zauo glasove Kiklopa i meketanje ovaca
sa kopna na iju je plau pristao zajedno sa svojim saputnicima,
prostor nikada ne bi bio izmiljen, kao to emo videti. tavie,
upravo zemlja Kiklopa, neobraena i nezasejana, nastanjena
dinovima koji ive pored mora ali ne znaju za brodove, veoma
podsea na zemlju koju je opisao taoistiki uitelj. Sukob Odiseja
i Polifema je sukob, s jedne strane, onoga koji poznaje zakone i
zborove, dakle deluje u politikim terminima, koji pretpostavljaju
postojanje grada, i, s druge strane, onoga koji ne poznaje nita od
svega ovoga. Ali, jo pre toga, radi se o sukobu onoga ko se kree
i onoga ko stoji: iskonska suprotnost, iji ishod, u korist pokret-
nosti, ini nju fundamentalnim uslovom za sve ono to nazivamo
kulturom.
Kada bismo nastanjivali ne svet ve samo jedan jezik, onda
bi bilo mogue iveti stojei u jednom mestu. Meutim, ako se
nastanjuje svet, onda je to mnogo tee. Sam koncept ekumene
( 1) na neki nain podrazumeva kretanje, to jest irenje znanja
i shodno tome nastanjenih predela takoe, i pored toga to su
antiki narodi, iz nae perspektive, moda imali jedno poprilino
kruto i siuno shvatanje toga ta je nastanjena zemlja: po Erato-
stenu, ekumena se prostire duinom od oko 9000 kilometara od
Iberije, krajnje take Evrope prema Atlantiku, do Indije, i irinom
od 6000 kilometara, od geografske irine Britanskih ostrva do
ostrva Cejlon. Izvan ove zone smatrane umerenom, dralo se da

106
uslovi ne bi dopustili oveku da preivi, ili zbog prevelike toplote
ili hladnoe. Geografi prolog veka podrazumevali su pod ekume
nom skup zemalja gde ovek stalno boravi i gde se razmnoava.
Sledei ovu definiciju, u nae vreme bi iz ekumene ostao iskljuen
otprilike esti deo Zemljine kugle, itava povrina juno od zami
ljene linije koja spaja krajnje take kontinenata june polulopte:
u sutini, Antarktik, najhladniji kontinent od svih, podruje koje
se prostire, preciznije reeno, ispod linije koja spaja Ognjenu
Zemlju i Junu Dordiju, Rt dobre nade, Maskarenska ostrva,
Stjuartovo ostrvo i Uskrnja ostrva [Ortolani 1992, str. 77], Treba
dodati da se poslednjih godina na Antarktiku belei sve vei broj
privremenih boravaka u naune svrhe ili, jo skorije, i u turistike
svrhe, na osnovu ega se da pretpostaviti njihov porast u bliskoj
budunosti.
Ovo je poslednja epizoda onoga to je krajem XIX i poet
kom X X veka bilo slavljeno kao osvajanje Zemlje, koje dostie
svoj vrhunac neposredno pred poetak Prvog svetskog rata,
upravo stizanjem do Polova: Amerikanac Robert Piri (Robert
Peary) je prvi, 1909. godine, tvrdio da je stigao do Severnog pola;
dok su Norveanin Roald Amundsen 1911. i Britanac Robert
Skot (Robert Scott) 1912. godine prvi dospeli do Junog pola. U
geografskim istraivanjima, ne radi se svakako o neposrednim
reakcijama na ambijentalne stimuluse kao to bi to zahtevala bihe-
vioristika geografija, ve su ona povezana sa viestrukim i nijan
siranim oblicima posredovanja ekonomske, politike, drutvene i
kulturne prirode. Isto vai takoe, samo u razliitoj meri, za sve
oblike geografske pokretnosti. Istovremeno, svaki oblik migracije
je neko preseljenje koje se odvija izmeu dva mesta sledei neki
poredak. Sredinom X X veka, Karl mit [Schmitt 1974], italac
Erdkunde geografa, podsetio nas je da pojam nomad, osoba koja
po navici nastanjuje svet kreui se, potie neposredno od grkog
pojma nomos, to znai zakon: poredak upisan na neki nain u
samu Zemlju. Tano to je lealo na srcu Karlu Riteru kada kae:
zemljani poredak nae planete.

107
46. Zemljani poredak nae planete.

Pod ovim izrazom Riter je mislio na asimetrian odnos izmeu


tenih oblika i vrstih oblika koji vlada povrinom Zemlje, na
nejednaku raspodelu morskih voda i suvog kopna. Ova asimetrija
pre svega dolazi do izraaja u razliitim veliinama njihovih povr
ina (361 miliona kvadratnih kilometara mora, 149 kopna) ali se u
stvari odnosi na njihovo naspramno rasporeivanje na Zemljinoj
kugli. Riter je razaznavao kopnenu poluloptu na severoistoku,
usredsreenu na Evropi, i jednu relativno veu morsku poluloptu
na jugozapadu. One su u meusobnom dodiru preko venca ostr-
va, prekinutog samo na potezu izmeu rta Horn i Rta dobre nade:
od junog iljka Amerike do junog vrha Afrike, odatle preko
kinesko-malajskog Sredozemlja (Indonezija, Malezija, Filipini),
zatim preko vulkanskih arhipelaga uz istonu obalu Azije i onda,
dalje od Japana, prema poluostrvu Kamatka, Aljasci, amerikom
severozapadu, da bi ponovo stigao, putem kalifornijskog poluostr-
va, do krajnje june take amerikog kontinenta. Suprotnost ova
dva univerzuma, kopnenog to jest kontinentalnog i morskog to
jest pelagijskog, sainjavala je za Ritera osnovni i izvorni kontrast
Zemljine kugle, onaj od koga svi drugi potiu [Ritter 1852, str.
104, 204-246], Helford Makinder [Mackinder 1943] je preradio
Riterovo gledite (uostalom, i ne citirajui ga) u ono to moe s
pravom da se smatra prvom geopolitikom doktrinom, i ona jo
uvek uiva odreeni ugled kod velikih drava.
Makinder je napravio razliku izmeu tri prirodna sedita
snage na svetskom nivou: jedna potpuno suvozemna povrina,
najvea kopnena masa, Zemljino srce, unutranjost Evroazije
u uskom smislu, opasana ledom na severu i svakako nepristupa
na brodovima, iz koje je izostavljena Evropa zasuta atlantskim
kiama; jedan perimetralan unutranji polumesec, periferijski
pojas sa pristupom moru, rasprostrt od zapadne Evrope sve do
Kine i Kamatke; jedan spoljanji polumesec koji se podudara sa

108
morskom poluloptom kod Ritera. Kao i za Ritera, Makinderov
problem je bio razumevanje oveje istorije kao del ivota
organizma-sveta. Po Makinderovom gledanju, prvo podruje,
od obala Arktika do srednjoazijskih pustinja, i na zapadu do i
rokog praga koji deli Baltiko more od Crnog mora, sainjavalo
je upravo geografsku osovinu istorije, strateki gledano najveu
prirodnu tvravu na svetu. Kao to e Makinder [Mackinder
1943] upozoriti za vreme Drugog svetskog rata: ako onaj ko za
uzima podruje-osovinu (u tom trenutku: Sovjetski Savez) uspe
da se proiri na zemlje unutranjeg polumeseca (tada: Nemaka),
postae prva svetska sila, zato to e dosezanjem izlaza na more
pomeriti ravnoteu upisanu u poredak sveta.
Ali pre nego to e posluiti kao polazna taka Makinderovoj
geopolitici, Riterovo delo prua, osniva, uz duno potovanje,
Hegelovu filozofiju istorije. On sam ukazuje koliko duguje prvoj
svesci Riterove Erdkunde, posveenoj Africi, u kojoj se tvrdi da
istorija oveka prati tok sunca, od istoka ka zapadu [Ritter 1852,
str. 10-15], Od njega Hegel preuzima ideju da osnova svakog
istorijskog procesa jeste geografske prirode, to e rei da se
svetska istorija pokorava jednom razvoju koji zavisi od razliite
fizionomije kontinenata, zato to njihova konfiguracija uslo-
vljava sudbinu naroda. Meutim, po Riteru, ostvarivanje istorije
zahvata elu Zemljinu kuglu, dok Hegel, naprotiv, ograniava
pozornicu istorije na umereni pojas Starog sveta. Za Ritera su
pojmovi istoka i zapada bili relativni i pokretni, primorani da se
ponovno odrede usled iznenadnog otkria Novog sveta. Za He-
gela [1837] oni pak ostaju apsolutni pojmovi: prvi se podudara
sa Azijom, kontinentom zaetaka, drugi je Evropa, krajnji cilj
istorijskog procesa, podruje konanog ostvarenja duha sveta.
Na taj nain evroafriko Sredozemlje za Hegela postaje osovina
svetske istorije, jedini geografski centar sveta [Rossi 1975, str. 41].
Neto nepojmljivo za Ritera, za koga je svet uvek bio jedna sfera,
obdarena stoga neogranienim brojem centara ( 8).

109
4 7 . S red o z em lje i Sredozem lja.

Do sada smo prosto pominjali Sredozemlje, ali je sada neop


hodno blie odrediti o kom Sredozemlju je re. Pojam Sredoze
mlje, pisao je Pjer Defonten [Deffontaines 1972, str. 13], trebalo
bi uvek koristiti u mnoini, zato to je ono sainjeno od jednog
skupa odvojenih mora, basena opasanih kopnom, koji se niu od
istoka ka zapadu kao zrna brojanice. Defonten je istovremeno u
pravu ali i grei, odmah emo objasniti zato. Ko u potpunosti grei
je Fernan Brodel [Braudel 1949], kada naglaava, u uvodu u svoje
ivotno delo, da na amerikom kontinentu ne postoji nita to se
moe porediti sa Sredozemljem. Nije u pravu zato to Sredozemlje
nije nita drugo no uvlaenje okeana odreeno nekim profilom
u kome kopno nesumnjivo prevlauje nad tenim elementom.
I takvih zaliva ima puno: eto zato zaista nikada ne bi trebalo,
s tim u vezi, upotrebljavati jedninu. Postoje mnoga potencijalna
Sredozemlja, nekoliko mora gotovo u potpunosti opasanih relje
fom, vie nizova tenih ravnica koje su povezane preko vie ili
manje irokih prolaza, po definiciji koju je Brodel [Braudel 1949]
zadrao samo za Sredozemlje Starog sveta. Najmanje jedno takvo
postoji i u Novom svetu, jedno ameriko Sredozemlje sainjeno
od Meksikog zaliva i Karipskog mora, kao to postoji jedno ki-
nesko-malajsko sainjeno od Junog i Istonog kineskog mora,
od utog mora i od indoneanskih i filipinskih mora. To su druga
dva Sredozemlja koja su se do sada (istorijski gledano) uobliila
kao funkcionalne jedinice, oba preseena severnim povratnikom,
i oba otprilike istog obima kao i evropsko-afriko: jedan koridor
od oko 4000 km duine i oko 1200 km u svojoj najiroj taki.
Ali obratimo panju, u severnom delu amerikog konti
nenta, na kompaktnu celinu sainjenu od Hadsonovog prolaza,
istoimenog zaliva i Foksovog basena. Ili razmotrimo, severno od
Korejskog prolaza, dva velika basena, uspravno poredana jedan
za drugim i meusobno povezana, na Japansko i Ohotsko more.
Na nivou fiziografije, dakle na prvi pogled, upravo izneseni pri-
meri s punim pravom ulaze u kategoriju Sredozemlja. Meutim,

110
zato je slika prvog gore spomenutog sainjena od jednog niza
uvala, dok se u ovim sluajevima radi o pukom sledu razliitih
mora? Drugim recima: ta pretvara neko obino unutranje more
u Sredozemlje u pravom smislu rei? Odgovor je jednostavan:
pre svega, funkcija dijafragme neophodne za interkontinentalnu
ili meuokeansku komunikaciju, kao to upravo nije (jo uvek?)
sluaj kod Hadsonovog zaliva ili kod mora koja razdvajaju Japan i
Kamatku od evroazijske mase. I kao to naprotiv jeste sluaj, bez
izuzetka, u morskom prostranstvu izmeu Evrope i Afrike, onom
izmeu Severne i June Amerike, i onom izmeu Azije i austra-
lijskog kontinenta. Jedina razlika je to su zemlje koje odreuju
Mare Nostrum Latina primaknute mnogo blie jedne drugima
nego to je to sluaj kod drugih Sredozemlja: Gibraltarski prolaz,
koji razdvaja paniju od Maroka, irok je 13 km, a Bosfor, koji
deli Evropu od Azije, kanal je od svega jednog i po kilometra
irine. Naprotiv, plae Floride i Kube udaljene su gotovo 200 km,
i skoro dvostruko vea je razdaljina izmeu Tajvana i Filipina, sa
ove i one obale Luzonskog prolaza, vrata izmeu Tihog okeana i
Junog kineskog mora.
Razliitog miljenja je Iv Lakost [Lacoste 1982, str. 5], za koga
postoje samo dva Sredozemlja, poto ono u jugoistonoj Aziji ne
ulazi u tu kategoriju zato to, za razliku od drugih, nije smeteno
izmeu dva velika kontinentalna bloka. Ova interpretacija se ipak
ini poprilino ogranienom i trpi preveliki uticaj zapadnjakog
modela. Sredozemlje16 u osnovi znai medium, to jest sredstvo
komunikacije izmeu vie zemljanih masa. Stoga se radi o jednoj
vlastitoj imenici koja neposredno oznaava jednu ulogu: onu
ogromnog prostora-pokreta, jedinstvenog sistema cirkulacije u
kome se kopneni i pomorski putevi stapaju do te mere daje nemo
gue razabrati ih, kao to je to Brodel [Braudel 1986] prepoznavao.
Upravo zbog te funkcije i iz potovanja prema toj vrsti opte teri
torijalne ekvivalentnosti, Sredozemlje izgleda ne vie jedinstveno,
i u svojoj unutranjosti sve manje razliito [Farinehi 1995].

16 Na italijanskom - Mediteran (prim. prev.).

111
48. Mala etvrtina kruga.

Za Ptolomeja (I, 1), geografija je bila opis glave, horografija


opis nekog njenog del, na primer uha. Projekcija je bila sistem
koji je garantovao ekvivalentnost skupa svih delova (karti) sa
celinom. Svaka karta, svaki deo, ima svoj centar. Stoga na kraju
Zemlja ostaje lavirint za Ptolomeja kao i za Ritera. Razlika izme
u njih, to jest izmeu geografije i Erdkundea, poiva upravo na
injenici da u prvom sluaju skup karti moe da prenese celinu
lopte, dok je u drugom sluaju tano obrnuto: skup svih delova
ne odgovara totalitetu. Ona ostaje neto to je nemogue svesti
na sabiranje pojedinih delova. Geografsko vienje je aditivno.
Vizija Erdkunde a je naprotiv holistika, utemeljena na svesti da
ak i da sastavimo sve mogue kartografske predstave Zemlje,
neto uvek ostaje nedostaje: upravo lavirintska priroda sveta, koja
je kartografskoj verziji ukinuta. Radi se o jo jednoj posledici
nesvodivosti sfere u ravan ( 4 ). Ali njeno razumevanje zahteva
razmatranje poloaja subjekta znanja.
U vezi s tim Ptolomej (I, 20) je izrazito jasan, premda se
ini da neto preutkuje. On savetuje da pravimo mape i da ne
pribegavamo loptastom modelu iz praktinih razloga: globus je
nezgodan za korienje, pie on, zato to je neophodno nepre
stano kruiti oko njega, ili ga treba stalno obrtati rukom. U oba
sluaja, primetiemo, subjekt je osuen na pomeranje ba kao
neko ko bez mape krui po lavirintu. Nasuprot tome, ako je slika
jedna mapa, onda subjekt nema potrebu da se kree zato to ne
mora da trai centar i odmah vidi sve stvari ( 8). U nae vreme
se zavaravamo da nismo vie sledbenici Ptolomeja, samo zato to
smo prestali da verujemo da je Zemlja centar svemira, kao to je
Ptolomej u astronomiji poduavao. Zapravo smo i danas njegovi
sledbenici i pokazujemo to nae nesvesno verovanje svaki put kada
otvorimo atlas, zato to je ba Ptolomej bio taj koji je prvi sveo
svet na skup taaka odreenih parom matematikih koordinata
izraunatih astronomskim merama. Pre toga, Ptolomej je bio taj

112
ko je, zabranivi globus, definitivno odredio da subjekt treba da
bude nepokretan, da je znanje funkcija jedne dvostruke povezane
stabilnosti: one subjekta i one objekta. Danas, kada zapadnjaki
subjekt posmatra doseljenika, time to je moderni subjekt, on na
njega projektuje svoju statinu prirodu ( 34). Ali sa njegove stra
ne ta priroda potie od nepominosti, i usredsreenosti na samu
sebe njegove slike sveta, one kartografske. Ukratko, jo pre pojave
moderne firentinske perspektive, efekat projekcije je bio, ve kod
Ptolomeja, to da paralizuje pogled, da pretvori ljudsko bie u kip:
upravo kao Meduza, udovite koje je ljudima uzvraalo istom
merom za ono to su oni radili ostatku prirode preobraajui je
u stvari, tako da je pretvarala subjekte koji bi ukrstili s njom po
gled u inertne kamene predmete. Poetkom X IX veka i Hegelova
filozofija se preputa njenoj smrtonosnoj privlanosti: tok sunca
se zaustavlja, Zapad i Istok staju u mestu ( 46). Samo Erdkunde
odoljeva i nastavlja da posmatra Zemlju kao kuglu: zbog ovoga
Riter, posmatrajui je iskosa i odozdo nagore, sa zadnje strane
( 20), dakle obilazei oko nje, moe da napravi razliku izmeu
pomorske i kopnene polulopte. Hegel, naprotiv, posmatra kuglu
kao da je ona karta, iji je centar jednom zauvek postavljen u
Sredozemlju, kao u Ptolomejevo doba. Stoga antropolozi danas
mogu da postave zanimljivo pitanje [Clifford 1997]: za Hegela,
Minervin uk, to jest filozofija, uzlee u sumrak. Ali gde je taj
suton ako se Zemlja okree? Za koga i za koliko njih on vai?
Miel Seres [Serres 1993] zadivljeno primeuje daje dovoljno
pomeriti taku gledita za jednu etvrtinu kruga, odozdo navie,
da bi se arhaian model sveta, po kome Zemlja poiva na jednoj
vani, poklopio sa Anaksimandrovim geometrijskim modelom,
plodom projekcije vertikalne dimenzije u ravan. Ono to Seres ne
opaa jeste da taj krug podrazumeva pokretnost subjekta, koga
izumom geografske table ( 13, 37) upravo Anaksimandar prvi
ini nepokretnim.

113
49. abe, bara, Zemlja.

Kao za Platona, i za Hegela ljudski rod ostaje jedna skupi


na aba uurenih oko evroafrikog sredozemnog jezerceta.
Jo i danas se oveanstvo uglavnom rasporeuje u priobalnim
podrujima oko svetske bare, kao efekat viestrukih asimetrija.
Neke su fizike vrste, dok druge proizlaze iz odnosa izmeu
Zemlje i kolektivne organizacije oveanstva. Najvanija, koja
se odnosi na neravnomernu podrazdeobu zemaljske povrine
na more i kopno ( 46), jo vie je naglaena njihovim daljim
raspodelama i razliitim oblicima, zavisno od toga da li se radi
o severnoj ili junoj polulopti na koje uobiajeno delimo nau
planetu. U prvom sluaju, na severnoj polulopti, gde kontinenti
tee irenju u pravcu arktike polarne oblasti, koncentriu se dve
treine kopna i devet desetina od oko est milijardi osoba koje
danas ine svetsko stanovnitvo. Kreui se ka jugu preko june
polulopte, kopnene mase tee skupljanju i broj ljudi naglo opada,
sa veoma malim brojem zgunjavanja kao izuzecima: Kalifornija,
brazilska obala, estuar Rio de la Plate, ostrvo Java, jugoistona
Australija. Ovo su demografska arita koja su, u poreenju sa
onima na severnoj hemisferi, neuporedivo manja, po konzistenci
ji i ekstenziji. Sa svojih 800 stanovnika po kvadratnom kilometru,
Java je bez premca najgue naseljeno ostrvo na planeti, meu
velikim, ak vie i od japanskih ostrva (da bismo stekli sliku, po
mislimo samo da prosena gustina italijanskog poluostrva iznosi
191 stanovnik). Meutim, ukupan broj stanovnika Jave, malo vie
od 100 miliona, jednak je svega sedmom delu evropskog stanov
nitva, devetom delu indijskog i dvanaestom delu kineskog, koji
zajedno sainjavaju polovinu oveanstva. Na taj nain, polovina
trenutnog stanovnitva Zemlje se tiska na jednoj estini ukupne
povrine kopna, po grubom proraunu zasnovanom na velikim
isecima kakvi su politiko-dravni organizmi. Zapravo, posebno
u Kini i u Evropi, gustina varira, i to u velikoj meri, u odnosu na
to koliko se sa obale ue u zalee. Ako od Kine uzmemo u obzir

114
njen istorijski oblik sainjen od 18 istonih provincija, gde na 4
miliona kvadratnih kilometara boravi vie od milijardu ljudi, i
od Evrope njen poluostrvski deo, zapadno od zemljouza izmeu
Crnog i Baltikog mora ( 54), evroazijska koncentracija stanov
nitva ispada dvostruko via: vie od dve i po milijarde osoba,
skoro polovina svih ljudskih bia, na malo vie od dvanaestog
del kopna (iliti ni 2,5 procenata ukupne Zemljine povrine).
Jedna skorija studija [Mittermeier i dr. 2003] doputa da se
uoi i nalije, da tako kaemo, ove koncentrisanosti demografske
presije: 68 miliona kvadratnih kilometara, dakle malo vie od
polovine svih kontinenata i ostrva, trebalo bi da je i dalje u di
vljem stanju, podrazumevajui pod ovim atributom svaku zemlju
sa sledeim svojstvima: vie od 70 procenata njenog zelenila je
netaknuto; njeno prostiranje nije manje od 10.000 kvadratnih
kilometara; gustina naseljenosti nije vea od 5 stanovnika po kva
dratnom kilometru. Skoro treina te povrine sainjena je od leda,
pre svega antarktikog ledenog pokrivaa. Arktika tundra, hlad
na pustinja bez drvea odmah do Severnog pola, ini etvrtinu te
povrine. Pojas polarnih uma, koji se prostire juno od tundre,
pokriva malo manje od jedne petine. Slede vrele pustinje, sa malo
vie od estine, i tropske ume sa malo vie od dvanaestine. Pet
regiona se izdvaja od ostalih po divljini: Amazonija poseduje vie
od polovine svih uma na planeti i ima najviu koncentraciju ivih
vrsta; Kongo, takoe bogat umom; Nova Gvineja, tropsko ostrvo
sa najveim brojem biljnih i ivotinjskih vrsta; donji sliv Zambe-
zija u Mozambiku, gde ivi vie od dve treine svih slonova sveta;
vrele pustinje severne Amerike. Ova podruja, koja ine malo
vie od 7 procenata kopna, sadre vie od 60 posto svih biljaka
i vie od 40 posto svih kimenjaka na planeti. To nam govori da
distribucija biljaka i ivotinja, kao i ljudi, proizlazi koncentrisana
i asimetrina.
Ali zato bi ova distribucija uopte trebalo da bude, naprotiv,
simetrina, to jest uniformna i imuna na neku moguu promenu?
[Rosen 1995, str. 1-4]?

115
50. Krivo drvo oveanstva.

Ovim izrazom je Kant mislio na uroenu nesavrenost


oveka, njegovu sastavnu slabost i nestalnost. Ali kako i kada u
zapadnjakoj kulturi nastaje ideja pravog, to jest, da je ono to je
pravolinijsko takoe i dobro, bolje od onoga to to nije?
Da bismo odgovorili, vratimo se u Polifemovu peinu, gde su
Odisej i njegovi saputnici zatoeni. Problem je kako izai i za to je
potrebno mnogo vie od lai sa promenom imena ( 17). Odiseja
nije Hiljadu ijedna no, i Kiklopova jama nije nimalo slina onoj
Ali Babe i njegovih etrdeset razbojnika: nijedna tajna formula i
nikakva jezika igra nisu u stanju da je otvore. tavie, Odisejeva
la izaziva suprotan efekat i ona ostaje zaptivena, zato to na kraju
postie samo to da onemogui drugim dinovima da priteknu u
pomo svom srodniku. U stvari, istinska domiljatost koja grkoj
druini doputa da pobegne lei u neem drugom, mnogo manje
direktnom, ije posledice su bile presudne, i dan-danas su oi
gledne.
Kao prvo, Odisej odabira jedno deblo maslinovog drveta,
meu mnogim iseenim stablima kojih je peina puna. Maslina,
kao to se zna, od sveg drvea u Sredozemlju, sigurno je najizuvija-
nije. Zatim ga see u duini od dva lakta. Ova mera podrazumeva
primenu onoga to Herman Vejl [Weyl 1952] belei kao prvo geo
metrijsko poimanje simetrije: bilateralno, to jest simetrija desne
i leve strane svojstvena odrazu u ogledalu ali, jo pre, ljudskom
telu ( 0). Kod nje, vertikalna linija sainjena od glave, trupa i
nogu predstavlja ravan u odnosu na koju dve ruke zajedno ine
horizontalnu pravu, koja je see pod pravim uglom. Na toj pravoj,
taki P na jednom vrhu odgovara samo jedna taka P, koja lei,
u odnosu na ravan, sa druge strane. Ovime se odluno izlazi iz
mitskog okruenja, u kome desno i levo nikako nisu ekvivalentni,
ve odgovaraju razliitim i meusobno nesvodivim svojstvima
[Hiibner 1985], Naprotiv, mehanizam simetrije sadri koncepte
identiteta, razlike, kao i proces koji stavlja u vezu prvi sa drugim,

116
koji takorei utvruje uslove njihove uzvratnosti i jednakosti.
Apstraktna priroda ovog mehanizma izraena je u operaciji koju
Odisej odmah poto je isekao deblo nareuje svojim ljudima da
izvre: tesanje, rektifikacija, u stvari pretvaranje iskrivljenog u
ispravljeno, onoga to je krivo, hrapavo i neujednaeno u neto
glatko, uglaano, uniformno ali, pre svega, pravolinijsko. Ukratko,
radi se o transformaciji jednog prirodnog oblika, ba onog naj
udaljenijeg od prave linije, u njegovu tanu suprotnost, u jednu
pravu, jedini oblik koji ne postoji u prirodi ( 9). Ep navodi da
Odisej izabira najnepravilnije drvo od svih ba da bi se naznaio
kontrast izmeu izvornog i izvedenog oblika, da bi se podvukla
vanost i egzemplarna priroda te metamorfoze. Budui da se ona
tie razlike izmeu prirode i kulture, maslinovo drvo je krivo drvo
oveanstva, drvo od kog ono potie.
Ispravljanje je tako poetak tehnike. Ali ono je takoe i
poetak, za Zapadnu kulturu, primene simetrinog modela na
poznavanje sveta. Obilaenjem sredozemne bare vrlo brzo su bila
uoena neka periodina ponavljanja, pravilnosti, analogije, i to da
samo ako se ovi elementi urede oko jedne apstraktne prave linije,
mogu da postanu stvar predvianja, izraunljivi unapred, drugim
recima, bez toga da su neposredno doivljeni. Ta linija, nazvana
dijafragmom, poklapala se sa uzdunom osom basena i debla je
njega i okolne zemlje na dva sektora, jedan gornji i jedan donji:
u prvom, temperature opadaju prema tome koliko se udaljavamo
od zamiljene linije ka severu; u drugom, naprotiv, one rastu to
se vie pomeramo od linije ka jugu [Aujac 1987b, str. 152-154;
Bianchetti 1997, str. 73-74], Ovaj model je tako zdruivao tri
osnovna svojstva na kojima se svaka simetrina struktura zasniva:
predstavljanje, transformacija, nepromenljivost [Auyang 1995, str.
32-38]. I njegovom primenom, ono to je do tada bio samo jedan
skup empirikih opaanja, postao je kljuna ideja za razumevanje
rasporeivanja ljudi po planeti: ideja klime.

117
51. Ljudi (ene) i klima.

Ako, dakle, tehnologija (makar ona iji model zasniva mo


derno doba i stie do naih dana) poinje rektifikacijom debla,
nauka zapoinje apstraktnom pravom linijom; ona bi bila ne
zamisliva bez te iste operacije. Tek krajem XIX veka poeli smo
da raspolaemo dugoronim meteorolokim merenjima u tom
broju da omogue pravljenje jednog priblinog okvira varijacija
Zemljine klime. Prvi pokuaji klasifikovanja razliitih klima su
stoga skorijeg datuma, kao to je skoranji i na trenutni koncept
klime, shvaene kao skup ogleda koji se tiu vremena i atmosfer
skih prilika koje zahvataju odreeno podruje tokom nekog niza
godina. Ono to ja za nas klima danas poinje da se uobliava
sredinom XVII veka, kada se pojavljuju adekvatni instrumenti za
merenje njenih inilaca (ivin barometar za pritisak, termometar
za temperaturu). Pre toga klima je bila neto drugo, nije bila skup
promenljivih fenomena ve jedan fiksan i stabilan deo poznatog
sveta: bila je pare, tavie, jedan pojas zemlje, rasprostrt izmeu
dve paralelne prave linije, na kojima se, od jedne do druge, u
razmacima od pola sata, moglo opaziti razliito trajanje najdueg
dana u godini, dakle, izmeu razliitih geografskih irina.
Klima je za Stare Grke znaila inklinacija, oito nagib
Zemljine ose u odnosu na Sunce. Mnogo pre no to je podelilo
Zemlju na sedam kontinenata ( 3), zapadnjako znanje je raz-
delilo ekumenu na sedam klima. Krajem I i poetkom II veka pre
nove ere, Posejdonije, najueniji stoiki filozof, opisuje sistem
klima obuhvatajui pojas od ua dananjeg Dnjepra, reke koja se
uliva u Crno more, do Sudana. Meutim, Posejdonije, kako mu
prigovara Strabon (II, 3, 7), pravi razliku izmeu pet klima i dve
zone, a ove poslednje dve nemaju nikakve veze sa geografskom
irinom. Tako da za opis sedam klima ekumene danas treba da se
vratimo na poetak X III veka, na traktat o sokolarstvu Fridriha II,
cara Svetog rimskog carstva, koji prihvata arapsku verziju al-Idri-
zija, ali posebno na Liber de natura locorum Alberta Velikog. Po

118
njoj, prva i sedma, to jest tropska i severna, jesu ekstremne klime,
druga i esta malo manje, dok su etvrta i peta blagonaklone i
umerene [Glacken 1967, str. 224-29]. U Enciklopediji odrednica
0 klimi, koju je napisao lino Didro, belei prelazak sa antike
teorije na moderno znaenje rei. Ono to kod obe ostaje nepro-
menjeno jeste zapravo postojanje jedne umerene zone u kojoj se
okuplja najvei deo svetskog stanovnitva. I ona ostaje ista bez
obzira na ogromno proirenje naseljenih zemalja koje se odigralo
u meuvremenu.
Po Hasingeru [Hassinger 1931, str. 18-36], prvobitna arita
ivota su se redala du pojasa koji je obuhvatao sva mesta u kojima
se prosena godinja temperatura nalazi izmeu 25 i 15 stepeni (da
bismo stekli neku predstavu: u Milanu, koji je na istoj geografskoj
irini kao ue Dnjepra, ona iznosi malo vie od 11 stepeni, dok
je u Kataniji gotovo 17). U antiko doba, glavna ila naseljavanja
protezala se du pojasa suptropske klime severne polulopte, od
Sredozemlja ka Mesopotamiji, ka Indiji i Kini, gotovo sasvim u
skladu sa teorijom klima ako se izuzme trouglasti pic Indijskog
poluostrva. Ovaj pojas se takoe gotovo savreno podudara sa
Hasingerovom toplotnom zonom ako se iskljui jezgro kineske
kulture, koje se nalazi malo severnije. Tokom poslednjih vekova,
teite evropske demografske mase se pomerilo prema severu,
privueno manje toplim predelima u okviru zemalja umerene kli
me. Ipak, bez obzira na to pomeranje, i danas polovina svetskog
stanovnitva ivi izmeu 20. i 40. podeoka severne geografske
irine, unutar sredinjeg pojasa antikih klima. Ako se ukljue
1 umereno hladne zemlje, gde danas prebiva jedna petina svih
stanovnika Zemlje, severna polulopta, izmeu 20. i 60. podeoka,
dom je dvema treinama svih ljudskih bia [Ortolani 1992, str.
25-29]. To znai da ako prenoenje znaenja klime, od jednog
del Zemljine kugle na jedan kompleks atmosferskih fenomena,
doputa da se ona i dalje shvata kao jedna donekle simetrina she
ma, to nikako ne vai za ono to se u modernom dobu odvojilo od
koncepta klime: skup mukaraca i ena koji nastanjuju Zemlju.

119
52. Kec u Lamanu.

Riter je objanjavao da, na prvi pogled, nema nikakve si


metrije u arhitektonskom skupu zemaljske Celine [Ritter 1852,
str. 206-9, 240]. Ali ovo ne znai da prostor ispunjen zemalj
skim stvarima ne odgovara nekom poretku, nekoj organizaciji.
Upravo nepravilno prostiranje i nejednaka raspodela kopnenih i
vodenih povrina, sa promenljivou temperatura i naizgled ne
ureenim kretanjem vetrova koji iz toga proizlaze, ine osnovni
razlog sveprisutnosti i povezanosti svih elemenata. Ispod haotine
spoljanosti te opte meupovezanosti kriju se, po Riteru, oblici
koji odreuju sudbinu oveanstva, njegovu avanturu. U vezi s
tim, poetkom X X veka, francuska sociologija i istoriografija su
izmislile bajku determinizma, pripisavi na polemian nain po-
slednjem Erdkunde geografu, Fridrihu Racelu, ideju sistematskog
uticaja fizikih oblika na istorijske procese. U stvari, ovo pitanje je
mnogo sloenije [Farinelli 1980] i svakako za Racela, mnogo vie
no za Ritera, radilo se o jednom dijalektikom odnosu izmeu
prirodnih inilaca i kulturnih elemenata, ali ovde nije u tome
poenta. Bolje je, meutim, naglasiti domet, moe se rei riterov-
ski, poslednjih saznanja u polju istorije oveanstva u odnosu na
okruenje i na biljno i ivotinjsko carstvo.
Zato se poljoprivreda rairila drukijim ritmovima na ra
znim kontinentima? To se pita Dered Dajmond [Diamond 1997,
str. 135-146] u knjizi koja nosi podnaslov: Sudbine ljudskih za
jednica. I odgovor je sledei: razlika izmeu amerikih, afrikih,
evropskih razvoja zavisi pre svega od razliite usmerenosti ose tih
kontinenata. Amerike su dugake 14.000 kilometara od severnog
do junog vrha i iroke 4800 kilometara od zapada do istoka u
najiroj taki, a 65 km u najuoj taki koja odgovara Panamskom
kanalu: drugim recima, glavna osa amerikog kontinenta, koji je
dui nego to je iri, usmerena je u pravcu sever-jug. Za Afriku
vai ista stvar, mada u manje naglaenoj meri. U sluaju Evroazije
se pak dogaa suprotno: rastojanje izmeu Lamana i Japanskog
mora, koje dostie gotovo 12.000 km, uveliko nadmauje odstoja-

120
nje izmeu junog vrha Indijskog poluostrva i Severnog ledenog
okeana, tako da je kontinentalna osa upravljena u smeru istok-
zapad. Budui da sva mesta rasporeena du iste geografske irine
imaju dan istovetne duine i istovetne sezonske varijacije inso-
lacije, iz toga proizlazi da evroazijska masa poseduje jedinstven
kontinuitet i homogenost klimatskih uslova. Poto se ovi uslovi
neposredno odraavaju na genetski program biljaka, brzina nji
hovog rasprostiranja se veoma razlikovala od jednog kontinenta
do drugog.
Gotovo zasigurno, najstarija zona poljoprivredne proizvodnje
na svetu se poklapa sa onim to se sada naziva Plodni polumesec,
kako su ga prvo imenovali francuski geografi: lk koji obuhvata
zemlje koje od jugoistoine obale Sredozemlja pa do Mesopo-
tamije zaokruuju sirijsku pustinju sa severne strane. Ovde je
poljoprivreda dokumentovana poevi od 8000 godina pre nove
ere i odavde su se domai krupnik, jeam, graak, lan rairili brzi
nom veom od jednog kilometra godinje prema Evropi i prema
dolini Inda [Ammermann i Cavalli Sforza 1973]. Kako naznaava
Dajmond: u Hristovo vreme, bliskoistone itarice su rasle elom
duinom od 16.000 km koja ide od irskih do japanskih obala,
du najire neprekidne trake kopna na Zemljinoj kugli. Nasuprot
tome, samo radi primera, u novoj eri, kukuruz je stigao brzinom
manjom od pola kilometra godinje od Meksika do istone oba
le Severne Amerike. I suprotnost je jo otrija ako se sa biljaka
pree na ivotinje. Gotovo sve vrste domaih ivotinja Polume-
seca pratile su irenje lokalnih biljaka. Meutim, nijedna domaa
ivotinja sa Anda (lama, alpaka, morsko prase) nije dospela do
susedne Srednje Amerike pre moderne epohe, kao posledica ve
likog klimatskog kontrasta izmeu planinskih venaca Kordiljera
i toplih i kinih tropskih dolina koje ih dele od meksikih reljefa:
ekstreman primer uopteno vee tekoe prenoenja ivotinja i
biljaka u pravcu podnevaka nego du uporednika [Gourou 1982,
str. 130-133]. To je pravilo koje je Riter stigao samo da nasluti
[Ritter 1852, str. 183-205].

121
53 . Kartografija i geografija gena.

Meutim, izgleda da to pravilo vai samo do odreene mere,


u sluaju genetske transmisije izmeu ljudi, makar po trenutno
dostupnoj kartografiji. Genetska slinost izmeu jednog i drugog
naroda se ravnomerno umanjuje poveanjem razdaljine meu
njima ( 35). Ovo se deava zato to se skoro svi narodi meaju
sa svojim susedima putem migracija: vremenom taj fenomen
odreuje jak uzajamni odnos izmeu genetske i geografske
razdaljine [Malcot 1969]. Stvari se komplikuju zbog toga to
su genetske frekvencije stalno podlone promenama i od strane
druga dva inioca, prirodne selekcije i genetskog odstupanja, to
je fluktuacija od jedne do druge generacije usled nasuminog
kombinovanja sperme i jajnih elija. Radi se, uopteno gledano,
o veoma sloenim meuodnosima. Njihov ishod se, na osnovu
odgovarajuih mapa kojima raspolaemo danas [Cavalli-Sforza,
Menozzi i Piazza 1994], pokazuje jako izraajan iako je, imajui
u vidu trenutni nivo znanja, tek malo vie no indikativan. Treba
precizirati da se radi o sintetikim mapama dobij enim putem
predstavljanja linearnih kombinacija frekvencija gena svojstvenih
nekom datom stanovnitvu. Kao takve, ove mape su posebno
podobne za isticanje gradijenata nastalih migracijama, zato to
ove, za razliku od prirodne selekcije, deluju na sve gene na isti
nain, same po sebi imaju linearni efekat na frekvencije [Menozzi,
Piazza i Cavalli-Sforza 1978].
Da bi objasnili migracije, genetiari se koriste konceptom
ekspanzije i modelom napredujueg talasa [Cavalli-Sforza,
Menozzi i Piazza 1994]. Prvim oznaavaju pojaanje zauzimanja
nekog regiona ili zauzimanja novih podruja od strane odree
nog stanovnitva, esto usled kulturnih stimulusa koji menjaju
njegov odnos sa okruenjem. Ovako celokupna istorija naselja
vanja Zemlje biva shvaena kao jedan proces proaran takvim
ekspanzijama ili talasima, koje su otpoele iz Afrike i zapadne
Azije. Po onome to znamo, iz ovih predela se Homo sapiens sa-

122
piens rairio ka istonoj Aziji, Evropi, Americi i Australiji, prema
stopama napredovanja zavisnim od lokalne gustine stanovnitva i
od razdaljine od izvora.
Samo u Africi se tri glavne etnike skupine rasporeuju jasno
sledei horizontalne genetske gradijente, odoka poredane para
lelno u odnosu na liniju ekvatora: na severu, Afrikanci kavkaskog
tipa poreklom sa Bliskog istoka; u sredini, etniki crni tip Afrika
naca; na jugu, Bumani i Hotentoti, donekle srodni Azijatima. Na
drugim kontinentima, suprotno tome, razlika izmeu severnih i
junih naroda je manje-vie sekundarna i preteu vertikalni gra
dijenti, koji deluju veom snagom na distribuciju komponenti. To
vai za Aziju, u kojoj najvea razlika postoji izmeu kavkaskog
tipa na zapadu i mongolskog na istoku. Isto tako, Severna Ameri
ka je podeljena izmeu severnjakih Indijanaca i naroda na-dene
jezika, dok u Junoj Americi venac Anda razdeljuju dve glavne
struje migracija. To se jo jasnije vidi na sluaju Australije, iako
ovde opta slika posebno trpi zbog nepotpunosti i oskudnosti
podataka. Moda usled postojanja veeg broja podataka, Evro
pa pokazuje jedan vie artikulisan genetski poredak, koji se ne
moe odrediti pragovima frekvencija usmerenim samo u jednom
pravcu. U njoj prevlauju dva glavna toka migracija: jedan je tok
neolitskih zemljoradnika poreklom sa Bliskog istoka, upravljenih
ka severozapadu, prema Balkanu, i ka zapadu, to jest Sredozemlju,
dok je drugi tok stepskih nomada, usmerenih takoe sa istoka ka
zapadu.
ak iako se ograniimo samo na Evropu, moe da se zakljui
da su genetske migracije mnogo sloenije od biljnih ili ivo
tinjskih, ako ni zbog ega drugog onda zato to manje podleu
uticaju horizontalnog razmetaja raznih klimatskih pojaseva (
51). Raspored linija koje razdvajaju genetske gradijente u smeru
sever-jug dokazuju pre obrnuto. Meutim, jedan skup gena nije
ni neki mukarac ni neka ena, nije jedan pojedinac ( 36).

123
54. Zemljouzi.

Bilo koji ivi organizam je u stvari jedinstvena posledica neke


istorije koja je proizvod determinacije i interakcije unutranjih
i spoljanjih sila. Ove druge se obino zajednikom imenicom
nazivaju ambijent [Lewontin 1992, str. 34], Dve treine evropskih
genetskih barijera poklapa se sa geografskim granicama (mora i
planine), koje su takoe i jezike ( 35). Ali, dosadanje ilustracije
genetskih distribucija potpuno potvruju i ulogu jedne kopnene
granice koja je manje otra i oigledna, naizgled manje presudna,
zato to ne odgovara nikakvom vidljivom ogranienju. Radi se o
zemljouzu. Kao to objanjavaju renici, zemljouz je vrpca zemlje
koja povezuje dve kopnene povrine znatnih dimenzija. Radi se
0 velikom prirodnom mostu sagraenom izmeu kontinenata,
kao to pojanjava Racel [Ratzel 1899]. Po njemu, to je geografski
oblik koji najbolje dokazuje koncept geografskog poloaja. On je
svojstven svakom paretu Zemlje: drugim recima, radi se o jednoj
rezultanti njegove veliine, njegovog oblika, ali nadasve njegove
sposobnosti da zrai (i prima) uticaje i razmene u odnosu na druge
delove Zemljine lopte. Krajem X IX i poetkom X X veka, Suecki,
Korintski i Panamski zemljouzi, najui i najravniji u evroafrikim
1 amerikim sredozemljima, pretvoreni su u prolaze i tako ubaeni
u sistem pomorskih komunikacija. Oni su do tada funkcionisali,
poput drugih zemljouza, kao pojasi suoavanja i prelaska izmeu
razliitih naroda i kultura, i genetske mape dananjeg stanja to
tano pokazuju: Centralna Amerika, na primer, prikazuje jedan
veoma komplikovan mozaik, oekivan u podruju kroz koje su
vie puta prole razne etnike grupe, dok u Junoj Americi prevla-
uju komponente potpuno odsutne u Severnoj [Cavalli-Sforza,
Menozzi i Piazza 1994],
Meutim, istraivanje distribucije gena jo jasnije potvruje
razdvajajuu funkciju velikih kontinentalnih zemljouza. Najoe-
vidniji primer ine crnomorsko-baltiki zemljouz i onaj koji lei
izmeu eina i Trsta, dve velike zamiljene linije koje povezuju,

124
u prvom sluaju, ue Visle sa uem Dnjestra, i u drugom, ue
Odre sa Transkim zalivom. Istono od ovog suenja lei zdepa
sto i nabijeno telo Evrope okrueno zatvorenim morima, koje se
stapa sa prostranom Azijskom masom; dok, nasuprot, na zapadu,
ostaje jedna ipka, korak po korak sve tanja, razuena i isecka-
na u ostrva, Evropa zapljusnuta otvorenim morima Atlantika i
Sredozemlja. Izmeu ova dva zemljouza se smetaju i odigravaju
prelazi koji omoguuvaju razlikovanje kontinentalne i primorske
Evrope. Oni se tiu pre svega klime, biljnog pokrivaa i istorije.
Meu njima lei ne samo linija koja oznaava 750 mm padavina
na godinjem nivou nego i putanja zimske izoterme koja ozna
ava dva stepena ispod nule: to e rei da, prema tome koliko
se udaljavamo od njih, ka istoku zimska temperatura i padavine
ravnomerno opadaju. Naprotiv, naglo se poveava termiki skok,
razlika izmeu srednje temperature najhladnijeg i najtoplijeg
meseca. Iz ovoga sledi da, sa ove i one strane pojasa zemljouza,
ka zapadu lei Evropa umerene i vlane klime, a ka istoku Evropa
otre i suve klime, gde vinova loza i bukovina nestaju i pojavljuju
se tundra i stepa. I bez ikakvih vrstih fizikih prepreka, posle
pada Rimskog carstva nijedna invazija poreklom sa istoka (Huni
i Avari, Bugari i Ugri, Turci i Mongoli) nije prekoraila elom
svojom masom zapadni zemljouz izmeu Baltikog i Jadranskog
mora [Dainelli 1933].
Ovo je precizno dokumentovano geografijom ljudskih gena.
Komponenta koja potie od nomadskih pastira i stepskih naroda
zaustavlja se tano u skladu sa suenjem, dok sa suprotne strane
jasno prevlauju narodi germanskih jezika i Sredozemlja [Cavalli-
-Sforza, Menozzi i Piazza 1994]. Crnomorsko-baltiki i einsko-
-transki zemljouzi dakle dejstvuju kao genetski pragovi, u znak
nemogunosti razdvajanja specifinosti biolokog sklopa oveka
od crta Zemljine povrine. To takoe znai da su, ak mnogo pre
transformacije atoma u bajtove ( 25), najmonije granice esto
bile one koje nisu mogle da se zapaze.

125
55. ena (ovek) je u pokretu.

Jedna stara izreka u francuskoj geografiji oveka kae da je


ovek najpokretnije od svih ivih bia, i jasno je da ovde ovek
oznaava skup mukaraca i ena. I dalje vai ono to smo napisali
0 paralizi geografskog subjekta, izraza koji se odnosi istovremeno
na onoga koji pravi geografsku analizu i na onoga koji je predmet
te analize ( 37-38, 40-44). Ipak, takoe je istina da pokretnost
ljudskih bia jeste jedan toliko vaan deo funkcionisanja sveta da
ak ni geografija nije mogla da je sasvim ignorie, iako je dodelila
tom fenomenu drugorazredni znaaj u odnosu na njenu glavnu
temu: oblike naselja, poistoveujui sa njima ne proces ve re
zultat samog procesa, boravita [Farinelli 1981b], shvaena kao
emblem ljudskog vezivanja za tlo. Najmisaoniji i najsistematiniji
potomak Viala de La Blaa, Maks ore, posvetio je temi ljudskih
migracija ono to i dalje ostaje njena najsloenija i najdetaljnija
geografska analiza. Nije sluajno da je u njoj osetio potrebu da
ralani dvojnost kretanja i boravka. ore objanjava, izmeu
ostalog, kako je jedina stvarnost u stvari kretanje, i kako boravak
nije nita drugo no varka koja potie od sporosti samog kretanja.
Ova tvrdnja je u otroj suprotnosti sa uenjem njegovog uite
lja, za koga je kartografsko predstavljanje bilo temelj stabilnosti
1 sigurnosti znanja ( 40). Za Sorea [Sorre 1955, str. 14], svaka
slika, ak i ona prividno najvie definisana i homogena, naprotiv,
u stvari je meanog sastava i prolazne prirode, i njena stabilnost je
uvek relativna a nikada apsolutna. Ako bolje razmislimo, radi se o
zavretku, tihom jer implicitnom, geografije oveka koju Francuzi
i dalje nazivaju klasinom [Claval 1964]. I ovo se dogaa samo
stoga to predmet geografije ponovo poinje da se kree i sa njim i
um geografa, ne vie blokiran prihvatanjem kartografskog modela
sveta, po kome se svi elementi od kojih se svet sainjava pokazuju
lieni ivota, i stoga nepokretni.
ore pre svega pravi razliku izmeu migracija organizovanih
grupa koje se kreu sopstvenim sredstvima, migracija radne
prirode na pojedinanom nivou ili na nivou neorganizovanih

126
grupa, i periodinih pomeranja koja nisu motivisana radom. Prve
mogu da budu definitivne, da imaju neogranien domet, i mogu
a ne moraju da podrazumevaju osnivanje novih naselja: u tom
sluaju se razlikuju a) migracije ratnika, kao, na primer, Angla i
Saksonaca ka Britanskim ostrvima oko sredine prvog milenijuma
nove ere; b) migracije lovaca, pastira i poljoprivrednika koji su
iscrpli kapacitete zemljita, kao najvei deo varvarskih najezdi u
ranom srednjem veku; c) razvijeni oblici, kao to su, na primer,
kolonizacije Amerike, Azije i Afrike od strane evropskih zemalja
u modernom dobu. Sa druge strane, grupno organizovane migra
cije mogu da budu ritmine, u okviru odreenog okruenja, ili
pak oko nekog manje ili vie stalnog boravita. One u tom sluaju
ukljuuju a) putovanja nomadskih pastira u stepama i pustinjama,
kao plemena koja i danas odlaze iz basena Inda ka Hindukuu, da
bi se vratile nazad u jesen; b) oblici vezani za tipove letine, lova
ili ribolova, ili tehnike putujue zemljoradnje, jo uvek rairene
u junoj Aziji, zasnovane na spaljivanju spontanog rastinja i na
kontinuiranom pomeranju; c) polunomadizam zemljoradnika ili
pastira u planinskim predelima, kao to je transhumanca, koju su
u Italiji praktikovali pastiri centralnih Apenina do sredine prolog
veka, provodei zime sa stadima u dolinama Apulije ili Lacija (
23).
Neorganizovane ili pojedinane radne migracije su (mada
sada treba rei: bile su) sezonske, kao one uobiajene u planina
ma Sredozemlja i Evrope, iji su se stanovnici zimi preseljavali
u doline da bi radili. U nekim sluajevima su ta pomeranja bila
irokog dometa, pa ak i izmeu dva kontinenta, i esto su bila
podstaknuta pozivom kulturnog identiteta. Takav je sluaj mi
gration golondrina17, radnika koji su krajem XIX i poetkom XX
veka posle etve u Italiji odlazili svake godine i do Argentine da
obrauju zemlju, igrajui se tako suprotnou godinjih doba
izmeu dve polulopte. Ba o ovoj vrsti pokretanja korisno je na
trenutak razmisliti.

17 Emigracija lastavica na panskom (prim. prev.).

127
56. ivot i vrste ivota.

Po jednoj proceni, pred poetak Prvog svetskog rata bilo je


oko 100.000 golondrinas, to jest lastavica [Bade 2000]. Znaaj
koji se ovim transatlantskim migracijama dodeljuje u udbenici
ma [George 1959] obino je vezan za interpretaciju ovog procesa
kao jedne folklorne pojave, dok on u stvari dovodi u pitanje, pre
svega, logiku geografske klasifikacije pomeranja stanovnitva.
Ako obratimo panju, sva ritmika i sezonska pomeranja podle-
u, sa izuzetkom malopre pomenutog, euklidskim kriterijumima
kontinuiteta, homogenosti (okruenja unutar koga se pomeranje
deava) i izotropizma, to e rei referencije na jedan jedini centar.
Ona su, dakle, zamiljena kao da se odvijaju ne u stvarnom svetu
ve na karti, materijalnom nosiocu kartografskog predstavljanja,
od koga na kraju preuzimaju osobine. Geografija, kao to smo
rekli, do sada je znaila, sem u nekoliko digresija, opisivanje sveta
upravo na takav nain da bi se sve ovo ostvarilo ( 1-2). Ovo
se ipak ne dogaa direktno ve posredovanjem, u ovom sluaju,
najmonijeg i najspornijeg koncepta koji su razradili Vidal de La
Bla [Vidal de La Blache 1911] i njegova kola: koncepta vrste
ivota. On oznaava celinu praksi, tehnika i mentalnih modela
pomou kojih neka grupa ljudi preivljava u okviru odreenog
fizikog ambijenta. Uveden poetkom X X veka, ovaj koncept nije
odoleo drutvenoj analizi zasnovanoj na podeli rada i dvostru
kom, povezanom razlikovanju izmeu drutvene i profesionalne
diferencijacije. I to bez obzira na reviziju, delo upravo Maksa
Sorea, izvorne formulacije, koja je bila zasnovana na bijektivnoj
zavisnosti izmeu okruenja i vrste ivota. Za Sorea [Sorre 1948;
1952, str. 11-37; 1957, str. 197-199], naprotiv, u svakom okru
enju postoji onoliko vrsti ivota koliko ima zanimanja: reenje
koje zanemaruje artikulaciju drutva, zato to, na primer, lekari i
inenjeri, pored toga to imaju razliite profesije i ritmove ivota,
pripadaju istoj drutvenoj klasi, u koju meutim ne ulazi mladi
pomonik u inenjerskom studiju [Derruau 1961, str. 107-113].

128
Zbog ovoga geografi silaze sa scene na koju odluno stupaju soci
olozi [Le Lannou 1949, str. 147-151; George 1966].
Naalost, nagli izlazak sa scene geografa je onemoguio, u
vezi s tim, razumevanje prikrivene ali odluujue funkcije ideje
vrste ivota: prenoenje kontinuiteta, homogenosti i izotropizma
jednog ambijentalnog kompleksa, sainjenog od fiksnih i stati
nih elemenata koji veoma sporo menjaju svoj oblik i svoje mesto,
na drutveni sastav onih koji prebivaju unutar njega i pomeraju
se unutar i van njega. Upravo zbog ovoga je migracija lastavica,
koja je prestala izmeu dva rata, dovodila u krizu tu shemu, i kao
takva shvaena je pre svega kao fenomen folklora. Ona je prela
enjem preko okeana poricala kontinuitet sredine (zemlja i more,
ne samo planina i dolina kao u mnogim drugim sluajevima) kroz
koju se pomeranje vri. Taj prelazak sa jedne polulopte na drugu
je potvrivao postojanje jedne ambijentalne homogenosti, u su
protnosti sa Herodotovim zakonom po kome to je neko mesto
dalje to je vie razliito ( 25). Razdelivi migrantima godinu na
dva perioda i dva mesta boravita gotovo jednaka po duini tra
janja i po svojstvima, migracija lastavica je dovodila u sumnju
izotropizam u prilog nekog oblika bipolarizma, dvostrukog smera
orijentisanja.
Zapravo, ako se kolektivni subjekt, koji poseduje euklidska
geometrijska svojstva time to je obdaren odreenom vrstom
ivota, zameni pojedincem, uopteno gledano ogromna veina
dananjih pomeranja stanovnitva izgleda diskontinuirano, ne
homogeno, anizotropsko. Ova pomeranja, vie ili manje trajna i
definitivna, jesu ona koja je ore stavio na kraj svoj klasifikacije.
Izuzimajui periodine tokove kretanja turistike ili verske priro
de, radi se o prinudnim migracijama (ilegalna trgovina ljudima) i
svim drugim oblicima pomeranja koja ekonomske potrebe ili pri
like i politiki motivi ine neminovnim. Ovo je fenomen koji ne
prestaje da raste po frekvenciji i intenzitetu, i ne zaobilazi nijedno
podruje Zemljine kugle, i od njega stoga zavisi ivot jednog sve
veeg broja osoba.

129
57 . Hamletov mlin.

Najlepu geografsku knjigu druge polovine X X veka napisali


su jedan istoriar nauke i jedan antropolog, oro de Santilana
i Herta fon Dehend [de Santillana i von Dechend 1969], Knjiga
dobij a naziv od mlina koji, po drevnoj norvekoj legendi, mrvi u
pesak morske grebene i udove ivih stvorenja. Njega je pokretala
iskoenost ekliptike, inklinacija Zemljine ose u odnosu na putanju
Sunca u toku godine ( 51). On, jednom rei, predstavlja Zemlju
samu, koja u dananje doba bez predaha kida u paramparad
jedinstvo politikih, drutvenih i kulturnih formacija i razbacuje
ovamo i onamo tela ena i mukaraca. Oni su tako prinueni da
ponovo otkriju na svojoj koi i mesu, nasilnim putem, varljivu
prirodu bilo kog shvatanja sveta utemeljenog na jedinstvenosti
umesto na mnogostrukosti, i na statinosti stvari umesto na
odnosima zasnovanim na tokovima: antinomiju u osnovi svake
mitske prie, dakle celokupnog Zapadnog znanja.
Nekoliko podataka. Izraunato je da je tokom tridesetih go
dina ne manje od 600.000 Jevreja napustilo Nemaku beei od
nacionalsocijalizma, naavi utoite u vie od osamdeset drava
[Bade 2000]. Drugi svetski rat je prouzrokovao prebeg, isterivanje,
deportaciju oko 60 miliona ljudi, otprilike jedne desetine celo
kupnog evropskog stanovnitva, ukljuujui u taj broj i evropski
deo Rusije [Fischer 1987, str. 44 i si.]. Ova cifra je jednaka broju
evropskih graana koji su od prve etvrtine XIX do prve etvrtine
X X veka preko Atlantika otili u Severnu Ameriku [Nugent 1992,
str. 78]. Zavretak poslednjeg svetskog sukoba je obeleio i kraj
kolonijalnog perioda i poetak procesa dekolonizacije, koja je u
Evropu privukla oko 7 miliona osoba evropskog porekla [Emmer
1993, str. 309], istovremeno aktivirajui privlano dejstvo naeg
kontinenta. Tokom sedamdesetih godina, od podruja iseljavanja,
Evropa u stvari postaje oblast doseljavanja, u smislu da je prvi put
njen migracioni saldo pozitivan. U meuvremenu, unutar nje,
poev od pedesetih godina, premestilo se vie od 15 miliona ljudi

130
u potrazi za zaposlenjem [Bade 2000], Pad Berlinskog zida je ras
plamsao ovu tendenciju: procenjuje se, moda sa preterivanjem
[Tonizzi 1999, str. 129], da je raspad Sovjetskog Saveza izazvao
priliv od 30 do 50 miliona osoba, to jest izmeu jedne desetine i
jedne estine itavog stanovnitva te drave, ka zapadnoj Evropi u
prvoj polovini devedesetih godina [Santel 1995, str. 117 i si.].
Tokom prolog veka i na drugim kontinentima stotine mili
ona osoba su se premestile, ili su bile premetene, u okviru ogro
mnih migracionih pomeranja. Ekstreman primer, ako se uzmu u
obzir proporcije, danas je sluaj Palestinaca, koji broje oko 4 i po
miliona podeljenih na 3 i po miliona izbeglica i na neto manje od
milion iseljenika: prvi rasejani po Jordanu, Siriji i Libanu, pored
same Gaze i Zapadne obale; drugi ratrkani po Saudijskoj Arabiji
i drugim zemljama Persijskog zaliva, na amerikom kontinentu,
posebno u SAD, u Magrebu, u Evropi [Gresh i Rekacewicz 2000].
Na drugoj krajnosti, i na drugom kraju Arabijskog poluostrva, vie
od treine od 600.000 stanovnika emirata Bahreina je pristiglo,
na primer, iz oblinjih zemalja i prevashodno iz Indije, privueno
naglim procvatom naftne industrije sedamdesetih i osamdesetih
godina [Stork 1996], Opte gledano, doseljavanje Afrikanaca
i Azijaca u evropske gradove i sela, svuda predznak politikih i
drutvenih tenzija, predstavlja jednu malu kap u dinovskom
okeanu preseljenja radne snage iz manje razvijenih zemalja: radi
se tek o dvadesetom delu, po najizdanijoj proceni, svih migra
cija u drugoj polovini prolog veka [Bade 2000]. Na kraju veka,
napomenimo, samo u Aziji, vie od 35 miliona osoba, preteno
ena, kretalo se zbog posla od jednog do drugog kraja kontinenta,
i tenja izgleda u neprestanom porastu [Lim i Oishi 1996; Morice
1997]. Oigledno da se Hamletov mlin sve bre okree. Najposle,
kao to je njegovo postojanje za drevne narode zavisilo od razila
enja ekliptike i idealne ravni nebeskog ekvatora, tako ga danas
pokree nepodudarnost izmeu pokretanja oveanstva i jedne
ravni potpuno druge vrste: one svetskog dravnog poretka, i on je
takoe geometrijske prirode i on je takoe izigran.

131
58. Polovina kruga.

I Odisej krui, kao to je objanjeno u prvom stihu Odiseje,


tavie on pravi puno krugova: pojam polutropos, prvi pridev koji
mu je dodeljen u epu, znai upravo da je on puno kruio, bez
obzira to su nam kao deci objasnili da bi ovaj pridev trebalo da
iskae njegovo mnogoliko otroumlje. Pre nego obmane, trikovi
i dosetke, Odisejevi krugovi su fiziki i materijalni, ne mentalni,
podrazumevaju kretanje itavog tela, ne samo kola nervnih elija.
Najvaniji krug koji on pravi jeste polovina obrtaja ispod trbuha
ovna koji mu slui kao skrovite i za koga se vrsto hvata da bi se
spasio, da bi napokon pobegao iz Polifemove peine.
Ovim okretajem Odisej postaje prvi subjekt: doslovno, zato
to taj pojam potie od sub-iectum, to znai onaj ko stoji ispod.
Filozofi Frankfurtske kole u vezi sa tim govore o mimezi mr-
tvaka [Horkheimer i Adorno 1947] i ukazuju na nepokretnost
junaka, paralizovanog od straha da ga din, koji opipava elo
stado u potrazi za svojim neprijateljima, tako ne otkrije. Uistinu
ovaj subjekt je ipak u isto vreme i pokretan, ba zato to ga ivo
tinja prevozi, dakle on se ujedno nalazi u dva stanja, stabilnosti i
pokretnosti, pri emu je prvo svrsishodno i podreeno drugom:
ne zaboravimo da je cilj Odiseja i njegovih saputnika da uteknu i
iskljuivo da bi u tome uspeli, oni se prikrivaju pravei se mrtvi.
Filozofima je odavno jasno da se subjekt kree. Njihov problem
je kako on uspeva, iako se kree, da vri ulogu fundamenta
onome to postoji, da obavlja neizbenu potrebu zasnivanja,
neophodnu da bi stvarima dala smisao [Natoli 1996, str. viii]. Od
pre nekoliko godina uobiajeno je da se za sve pomalo okrivljuje
Dekart [Damasio 1994; Devlin 1997], I u vezi sa ovim pitanjem,
Dekartova greka je oigledna: sveo je subjekt na razmiljanje i
odbacio je telo. Meutim, tei se zaboravljanju da je mnogo pre
njega neko drugi ve uklonio sve ostalo, to je u Odiseji pak opisa
no sa krajnjom preciznou: peinu, dina, ivotinju, ukratko elu

132
priu, da bi stigao do prirode kretanja od kog ne egzistencija ve
preivljavanje subjekta zavisi.
Svakako je sigurno to da se ovnovo kretanje ne ograniava
na to da vodi iz unutranjosti peine ka spoljanosti, na slobodan
vazduh, ve prenosi subjekt iz mesta u prostor ( 3). Tano u
ovom smislu nita vie nije kao pre, za Odiseja i sadruge spasene
razjarenosti dina ( 0). Tvrdili smo da je mesto jedno polje
panje, ija snaga zavisi od investiranja emotivne energije onoga
ko ga poseuje. Za razliku od nekog spomenika, ne moemo da se
upoznamo sa jednim mestom sa spolja, ve iskljuivo iz unutra.
Ono je usko povezano sa naim identitetom, to je neto odredi-
vo jedino u nadmetanju sa drugima. Upravo zbog ovoga svako
mesto je jedan mali svet, u smislu toga da zavisi od jednog skupa
odnosa meu ljudima [Tuan Yi-Fu 1974, str. 233-46]. Prvo mesto
na koje zapadna kultura uva seanje jeste Polifemova peina.
Ono zadovoljava sve uslove definicije koju smo malopre izneli, sa
tom razlikom da se u ovom sluaju odnosi tiu ne samo Odiseja i
njegovih saputnika, ve se proiruju na odnose izmeu ljudi i svih
drugih oblika ivota. U isto vreme, primeeno je, oznaiti danas
jedno mesto kao to je kua, jednim stabilnim i nepromenljivim
okruenjem kome se vraamo, samo je po sebi jedan muki stav
[Massey i Jess 1995]. Bilo bi pogreno tako shvatiti Itaku, koju
Odisej u elom epu nikada ne spominje sa aljenjem i nostalgi
jom. Pre svakog rodnog razlikovanja, u svetu u kome je i sama
razlika izmeu onoga to je ivo i beivotno problematina kao u
sluaju Polifema, mesta su nimalo mirne sredine, ona su po sebi
sedita sukoba i promene: kao to potvruje ba primer Itake, po
Odisejevom povratku. Njegovo putovanje, od zemlje dinova do
Itake, odvija se izmeu dva mesta samo zato to pri izlasku iz pe
ine, i da bi se spasio, on izmilja novi model sveta, koji pretvara u
mesta, to jest u suprotno od sebe, sve delove sveta koji mu izmiu:
prostor.

133
59. Linija bega.

Izai iz jazbine udovita naime jo uvek ne znai biti na


sigurnom. To e biti postignuto tek kada se druina pridrui
ostatku flote, koja ih eka na plai naspram zemlje Kiklopa.
Upravo u potezu mora koji razdvaja dve obale prostor e se prvi
put pojaviti u potpunosti. Odisejeva varka unutar peine ukida
prvo pravilo sveta, ono po kome poredak zavisi od postojanja
nivoa i od poklapanja uloge i poloaja stvari. Sakriti se ispod
trbuha ivotinja umesto zajahati ih znai, pre svega, tretirati dva
nivoa ivotinjskog tela, gornji i donji, kao proste dimenzije: ne
priznaje im se nikakav hijerarhijski odnos, koji je tavie implicit
no poreknut i izokrenut, ve samo jedna odreena, ekvivalentna
prostranost. Nije vaan njihov odnos, ve samo njihova povrina.
Uporedno, dovodi se u krizu bilo koja mogunost zakljuivanja
o funkciji (ljudskih bia) na osnovu njihovog poloaja, stvar koja
je unutar neke hijerarhijski odreene strukture sasvim normalna,
zato to je taj odnos neposredno vidljiv. U vezi s tim, pomislimo
na sedite bilo kog preduzea i na kancelarije sa zaposlenima i
rukovodiocima, koje su razmetene na veoj ili manjoj visini u
zavisnosti od njihove vanosti; ili, u bilo kojoj stambenoj zgradi,
na viu cenu potkrovlja u odnosu na nie spratove: uzgred, ova
hijerarhija se uspostavlja tek od pojave lifta, to jest od kada su
zgrade konano preobraene u prostorne mehanizme. Meutim,
upravo biti nevidljiv je Odisejev problem, i kao po pravilu u gr
kom svetu [Detienne i Vernant 1974, str. 10], on primenjuje svoju
domiljatost na ono to je pokretno i to izmie rigoroznom raz
miljanju, egzaktnoj raunici, preciznoj meri: ukratko reeno, na
sve suprotno onome to znai prostor ( 3). Da bi se on pojavio,
nuna su druga iskuenja, u pravolinijskom pravcu: onom linije
bega.
Vrativi se pod vedro nebo, Odisej pre svega mora ponovo
da nad svojim saputnicima povrati autoritet, doveden u pitanje
time to ih je uvukao u stranu nevolju. I iz tog razloga on silovito

134
apostrofira sada ve slepog Polifema koji je ostao na rubu obale,
dok njegovi saputnici veslajui hitaju da naprave najveu moguu
razdaljinu izmeu amca i dina. Odgovor dina na Odisejev ver
balni napad je zastrauju: okree se ka poviku i baca stenu koja
pada ispred pramca broda, tako da talas podignut hicem ponovo
vraa amac na poetnu taku. Poto su se vratili na puinu, Odisej
se ne uzdrava i uzvikuje svoje pravo ime ka Kiklopu, koji iznova
baca jednu gromadu u pravcu glasa: ali ovoga puta hitac pada iza
krme broda, ne vie ispred ve iza njega, tako da time proizveden
talas gura amac unapred, odbacivi ga u jednom mahu do plae
gde ih ekaju ostali Grci. Zato prvi povik ima nesreno dejstvo
i ponovo ih dovodi u najveu opasnost? Zato je dejstvo drugog,
iako posredno, takvo da ih neposredno i u trenutku konano
sprovode na sigurno?
Prvi put Odisej vie kada smatra da se od dina nalazi na
razdaljini ravnoj domaaju glasa (stih 473), to jest kada se plai
da bi dalje oklevanje ugrozilo mogunost da ga din uje, da bi
moglo da onemogui stizanje njegove grdnje do odredita. Dru
gim recima, on izvodi ne jedan proraun nego jednu procenu,
koja se tie odnosa izmeu dve fizike performanse, dve telesne
funkcije: njegovog grla i neprijateljevog uha. Meutim, procena
ne funkcionie i ishod je katastrofalan. Drugi put se, naprotiv, radi
o jednom pravom proraunu, koji deluje iznad svakog oekivanja:
Odisej, po tekstu, saeka da preu dva puta veu razdaljinu nego
prvi put (stih 491). Kako je u stvarnosti junak uspeo da izvri po
stupak novog merenja nije jednostavno ustanoviti. Ono to ipak
proizlazi odluujue jeste to da je spasenje rezultat apstrahovanja
svake materijalne veze, svakog odnosa fizike prirode. Udvostru
iti prvobitnu razdaljinu, jedna iskljuivo umna radnja, odgovara
prelazu sa jedinice na dvojku na Pitagorinoj tablici mnoenja (
43), povlai za sobom postojanje jednog standardnog intervala
kao to je onaj koji postoji izmeu jednog i drugog prirodnog
broja. Dakle, radi se o pozivanju na jedan strahoviti opti ekviva
lent: upravo prostor ( 85).

135
TREI DEO

Grad, mapa, prostor


60. Indeks: put i kua.

Brod klizi po vodi, razdeljeni valovi se vraaju u svoj pr


vobitni oblik i brazda se brie; zemlja je vernija i uva trag staza
koje su ljudi zarana ugazili. Put se utiskuje u tlo; on seje zametke
ivota: kue i zaseoke, sela, gradove. Ovako Vidal de La Bla
[Vidal de La Blache 1922, str. 231] zasniva svoju geografiju na
selja, na vezi indeksnog tipa izmeu saobraajnica i naselja. Ova
veza je jo jaa i sistematinija od one koju je Pirs ( 14) odredio
izmeu dima i vatre: strogo gledano, u nekom sluaju dim moe
da se pojavi bez vatre, ali ne moe da postoji mesto stanovanja
bez saobraajne veze, koliko god ona bila tanka i majuna. I radi
se o jednom odnosu koji nije utemeljen samo na prostoru i vre
menu, nego i na jednom povezivanju uzrone prirode, kao to
Vidal, upravo upuivanjem na tvorilako svojstvo puta, stavlja u
prvi plan. U stvari, veza kue i puta toliko je prisna da moemo
da se zapitamo na osnovu ega i do koje mere mogu da se odvoje
jedno od drugog, i da li to ima smisla. Stoji injenica da se ra
zvoj geografije naselja utemeljio naprotiv ba na prekidu odnosa
izmeu fenomena nastanjivanja i fenomena saobraaja [Farinelli
1981b, str. 12-32], Tako da boriti se za organsko shvatanje ovog
odnosa znai ui u raspravu sa celokupnom geografijom oveka
X X veka, ba kao to je Dejn Dejkobs (Jane Jacobs) pristupila
kritici urbanistike misli, upravo zahtevajui povraaj neraskidive
prirode te veze.
Kada razmiljamo o nekom gradu, tvrdi Dejkobsova, prva
stvar koja nam pada na pamet su njegove ulice, i kada razmilja
mo o prividnom neredu starih gradova, treba obratiti panju na
sloeni drutveni poredak osiguran gustom meavinom razliitih
gradskih funkcija du trotoara: poredak sainjen funkcionisanjem
najrazliitijih delatnosti jedne pored druge, svake sa sopstvenim
ritmom i radnim vremenom, to stoga ostvaruje neposredno i
neprekidno nadgledanje samih ulica. Sav moderni urbanizam se,
naprotiv, upravlja suprotnim principom, poretkom zasnovanim

138
na segregaciji, to jest na razlikovanju i odvajanju odreenog broja
elementarnih upotreba gradskog tla, kojima bivaju dodeljeni
autonomni i izolovani poloaji. Ovo se dogaa zato to ne ulica
ve blok kua biva uzet za osnovnu arhitektonsku jedinicu. Ishod
je taj da, sve i da su nadahnuti najboljim namerama, arhitekti i
urbanisti toliko slepo veruju u ono to su nauili u koli o tome
kako bi gradovi trebalo da funkcioniu da ne uspevaju da razu-
meju kako to zaista u konkretnoj svakodnevici izgleda. Suprotno
tome, stvarni red, onaj koji svaka ulica nekog starog grada prika
zuje svakog dana, sainjen je od pokreta i promena, on je ivot
[Jacobs 1961],
Kritika Dejkobsove se zaustavlja na ovome, i ako bolje pogle
damo, slina je onoj Mandelbroovoj ( 10, 34) o prevazi modela
nad stvarnou. Ali njena gore pomenuta opservacija neposredno
nas vraa na polemiku starog Ritera, na suprotstavljanje ivota
sveta i njegovog mrtvakog, to jest kartografskog, predstavljanja (
8). Upravo to pozivanje odaje logiku mape kao sheme protiv koje,
nesvesno, i Dejkobsova reaguje: radi se o istoj shemi iji protokol
geografija naselja najvernije sledi. Hajde da vidimo kako.
Racelova antropogeografija [Ratzel 1899] jo je uvek imala
ambiciju, kao i svest, da bude jedna filozofija istorije. Njen naum
je bio razumevanje meusobnih odnosa koji se vre izmeu
naroda i teritorije i izmeu nje i Drave. Stoga je bilo neophodno
pogledati ka prolosti da bi se u njoj potraili uzroci koje nam sa
danjost otvoreno ne pokazuje. Naprotiv, za Ota lutera [Schliiter
1906, str. 1 0-11, 2 6 -2 7 ; 1919, str. 18], geografija nije vie znanje
koje se odnosi na neki niz problematinih veza, ve po prvi put
postaje jedna nauka objekta. Po luteru postoje samo dve vrste
nauka: prva posmatra fenomene po njihovom vremenskom po-
stajanju, ovde se radi o istorijskim naukama; druga ih razmatra
pak po njihovom postojanju, dakle kao proste objekte, jedine
stvari koje moemo da razaznamo, i ovoj vrsti znanja pripada
geografija. Kao da je lako utvrditi ta je to jedan objekt.

139
61. Bila jednom jedna slatka kua.

Za geografe prolog veka ovo je bilo u stvari odista veoma


jednostavno: objekt je ono to proistie iz kartografskog, jo bolje
ako topografskog ( 41), oblika stvari. Za Humbolta [Humboldt
1845, str. 171] oblik ( Gestalt) svedoi o nainu formacije objekta
geografskog razmatranja, on je njegova istorija, dakle vidljivi
izraz nekog procesa koji bi trebalo rekonstruisati ako elimo da ga
razumemo. luter [Schliiter 1906, str. 2 2 ,2 4 ] naprotiv vie ne trpi
upravo opisivanje koje, kao istorijsko, polazi od Gestalta, jer je za
njega ono jednako individualnom gleditu. Ve je Oskar Peel
[Peschel 1876, str. 3 -5 , 68], umesto ove vrste opisa, za polaznu
taku uzeo geografsku homologiju, to e rei ispitivanje sli
nosti meu samim konformacijama kao to su one predstavljene
na karti: na taj nain je sveo, u polju geomorfologije, geografsku
analizu na kartografsko opisivanje. luter [Schliiter 1952, str. 89;
1899, str. 67] prenosi lekciju svog uitelja na geografiju oveka,
iji cilj se tako svodi na prouavanje prostog vidljivog oblika
( Form ) na topografskoj karti. Upravo ova vrsta oblika, karto
grafski odreenog, vladae itavom geografijom naselja, koja
e, zajedno sa geografijom stanovnitva, tokom celog X X veka
razdeliti delokrug koji su u X IX veku odredile problematine
veze istraivane u Erdkundeu. I to uprkos indeksnoj vezi koju je
predloio Vidal. Dokaz za to je klasifikacija seoskih kua, koju je
sastavio njegov uenik i naslednik na elu francuske geografije
oveka, Alber Demanon (Albert Demangeon).
Radi se o krajnje ubedljivom primeru, zato to Demanon
polazi upravo od prepoznavanja istorijske prirode objekta u pi
tanju. Seoska kua je plod jednog dugog razvoja, orue rada u
kojem su saeta iskustva pokolenja i pokolenja zemljoradnika. I
kod nje stoga treba ispitivati ne materijale od kojih je sagraena ili
njene spoljne oblike ve njenu unutranju strukturu, odnose koje
ona uspostavlja sa ljudima, ivotinjama i stvarima, to e rei nje
nu poljoprivrednu funkciju [Demangeon 1942, str. 262, 263]. Pa

140
ipak, tipologija koju je Demanon razradio unekoliko obezvreuje
ispravnost poetne namere. Demanon pravi razliku izmeu dve
glavne vrste seoskih kua: 1) kua u bloku, iliti unitarna, nazvana
i globalnom kuom zato to je sainjena od samo jedne zgrade
pod ijim krovom se sve nalazi; 2) dvorina kua, kod koje se dve
ili vie zgrada nalaze zdruene oko jedne slobodne povrine, dvo
rita. Prva vrsta je prebivalite siromanih zemljoradnika, koji
ive od obrade nekog malog zemljita. Treba zabeleiti da je bar
do sredine prolog veka vie od polovine svetskog stanovnitva
ivelo u kuama ove vrste, esto izgraenim samo od zemlje i
drveta [Gourou 1973, str. 211; Ortolani 1984, str. 53, br. 6]. U za
visnosti od njihovog oblika odreene su etiri osnovne varijante:
1) elementarna kua, kod koje su stan i tala jedno pored drugog;
2) kua sa poprenim, to jest uporednim, elementima, na ijem
proelju su poredana tri sutinska elementa: stan, tala, senik; 3)
kua sa uzdunim elementima, izduena u dubinu, ne du proe
lja; 4) kua sa preklopljenim elementima: stan gore, ostali dole. Sa
druge strane, dvorina kua, izraz sloenijih i artikulisanijih eko
nomskih i drutvenih odnosa, javlja se u samo dve varijante: 1) sa
zatvorenim dvoritem, gde se zgrade dotiu i potpuno zaokruuju
dvorite izmeu sebe; 2) sa otvorenim dvoritem, gde se zgrade ne
naslanjaju, tako da delimino ograuju povrinu na koju gledaju
[Demangeon 1942, str. 230-235].
Kada blie pogledamo, iz te klasifikacije proizlazi jedan oe
vidan paradoks, plod upravo strukturnog ignorisanja bilo kakve
indeksne veze: unitarna kua ne poseduje dvorite. Razume se,
to nikada nije sluaj: upravo potujui Demanonove premise, ne
postoji nijedna seoska kua, koliko god prosta ili siuna bila, a
da nema jednu nepokrivenu istinu ispred sebe. Ona je apsolutno
neophodna za odvijanje svakodnevnog ivota i tu se esto provo
di najvei deo vremena [Farinelli 1977, str. 82], Kako je mogue
da, uprkos svojim premisama, geografija naselja svom predmetu
amputira funkcionalno najvaniji deo?

141
62. Kartografska retorika.

Koliko god moda bilo udno, odgovor je primerno ilustro-


van razvojem italijanske geografije. I to je odgovor koji ukljuuje
elu prirodu kartografskog znanja. Vie od pola veka pre pojave
kvantitativne geografije ( 42), poetkom X X veka Olinto Mari-
neli [Marinelli 1902, str. 234-235] prepoznavao je u kartografiji
jednu istinsku alatku misli, sposobnu da materijalizuje kom-
plikovane odnose, to jest da mehaniki pojednostavi ideje.
Shodno tome, produava Marineli, kao to moemo da u geo
grafskoj karti skupimo sve opte ideje vezane za nau disciplinu,
u topografskoj moemo da skupimo sve specijalne, to jest ideje
vezane za pojedine Zemljine regione. Radi se o naunom progra
mu koji osea posledice Peelovog, kome dodaje vii stepen svesti
o kontroli koju mehanizam razmere vri na nivo koncipiranja (na
nae pravljenje ideje) mapiranog fenomena: neto to e posle
Marinelija geografija, ne samo italijanska, potpuno zaboraviti, da
bi to ponovo otkrila na traumatian nain poetkom poslednje
etvrtine prolog veka [Lacoste 1975].
Znaajno, to ponovno otkrie sledi u korak iskljuivanje iz
geografije naselja svih tipologija zasnovanih na planimetriji ili to
pografiji kao to su to Demanonova. Predmet rasprave je upravo
oblik boravita sa zatvorenim dvoritem, koje se u Italiji javlja
od ravnice oko Poa do ostrva: ali, iako je oblik u optim crtama
isti, ustanovljeno je da je on izraz dubinski razliitih pa ak i su
protnih ekonomsko-drutvenih realnosti i istorijskih procesa. Sa
tog stanovita ocrtava se polaritet izmeu, sa jedne strane, velike
zgrade kapitalistikog preduzea, podignutog na monokulturi i
najmu radne snage, i sa druge, malog poljoprivrednog preduzea
pod vodstvom jedne ili vie kua direktnih uzgajivaa, posvee
nih prevashodno polikulturi. Na odreenim podrujima, kao na
primer u ravnici Lombardije i Pijemonta, distribucija ova dva
tipa se gotovo savreno slae sa dva razliita prirodna ambijenta:
preduzea prvog tipa se rasporeuju u niskim predelima koji se

142
navodnjavaju, drugog tipa u viim suvim predelima i susednom
brdskom pojasu. Ali ova podudarnost fiziografskog podruja sa
oblikom boravita nije neposredna, ona ne bi postojala bez razli
itosti poljoprivredne strukture iji plod je kua [Pecora 1970, str.
2 1 9 -2 2 0 ,2 3 4 -2 3 5 , 237],
Zaista, odbacivanje proste oblike ili planimetrijske analize
oduzima kartografskom ureaju elu njegovu ontoloku snagu,
njegovu sposobnost da determinie prirodu objekta ispitivanja.
U sluaju tipologije prebivalita ova sposobnost se ne tie toliko
pretvaranja u fiziki ili prirodni fenomen ( 4 1 ) neega to je
pak plod jednog istorijskog ili drutvenog procesa, ve svoenja
objekta, kroz mehaniku upotrebu razmere, na sinegdohu ili me
tonimiju samog sebe: boravite, to jest zgrada, obeleava preduze-
e na kome se ona uzdie, iji je dakle ona deo [Farinelli 1976, str.
6 3 4 -6 3 5 , ii. 104]. Geografska homologija, ako se nadoveemo
na originalni Peelov izraz, temelji se dakle na retorici i njenim
figurama. Upravo stoga to uzrok (preduzee, skup proizvodnih
inilaca i odnosa proizvodnje) zamenjuje posledicom (graevin
skim kompleksom, kuom) poetkom sedamdesetih godina X X
veka geografija naselja, jedan evropski izum, zvanino prestaje da
postoji. Istih ovih godina u anglosaksonskoj sferi, i kvantitativna
geografija ( 42) ulazi u krizu, u sutini iz istog razloga, zato to je
uoena nemogunost zakljuivanja o procesu na osnovu oblika:
ak i u domenu matematikih i geometrijskih simbola, koji su
mnogo vie apstraktni od topografskih, suprotni procesi proizvo
de identine oblike, jednake profile. Ovo e navesti najjeretinije
geografe da sebi postave problem znaenja slinih prikaza, oni e
sa opisa fizikih fenomena upraviti svoje razmiljanje na dubinsku
strukturu argumentovanja [Olsson 1974].
Ostaje da razjasnimo kako u stvarnosti kartografska retorika
deluje, kako topografsko predstavljanje uspeva da uzrok pretvori
u posledicu. Jednom rei, ostaje nam da razotkrijemo ubistveno
majstorstvo grafike predrasude [Febvre 1922],

143
63. Grafika predrasuda.

Fevr koristi ovaj izraz da bi opisao pristup onoga kome je


dovoljna oblika slinost da bi samo na osnovu njihovih karto
grafskih obrisa poredio stvari koje ne dele nita zajedniko sa
stanovita svog postanka. Njime on kritikuje geografsku homo-
logiju, koja, kao i svaka homologija, izvlai iz slinosti oblika do
kaze o evolutivnoj korelaciji dva organizma [Bateson 1979]: ba
ona korelacija, kao to je sluaj kod seoske kue sa dvoritem, ije
nepostojanje je objasnio Pekora. Ali pre nego to zauzme mesto u
umu posmatraa karte, grafika predrasuda se ugnezdila unutar
samog naina predstavljanja, kartografski profil stvari je ve njen
odraz.
Do sada smo uzeli za primer izdvojeno seosko prebivalite i
posebnu vrstu zaseoka (to jest veoma suenog jezgra stambenih
zgrada) koji odgovara velikom kapitalistikom dvoritu. Preimo
sada na trei oblik naseljavanja koji Vidal nabraja u citatu od koga
smo poli: selo ( 60). Otvorimo bilo koji renik: veoma teko
e se definicija sela puno razlikovati od jedne grupe kua, manje
od grada i vee od zaseoka. I svakako e znaenje biti ono jedne
grupe graevina, graevinskog kompleksa, izgraene celine. Da
nas se sve ovo ini normalnim, i u stvari ovde upuujemo ne na
geografske renike (to bi bilo previe lako) ve na one koje obino
koristimo da bismo saznali ta rei znae. Pa ipak to ne bi trebalo
da bude ba tako normalno, ako je dovoljno da odemo malo kroz
prostor ili kroz vreme da bi, za isti pojam, naili na jedno sasvim
suprotno znaenje u odnosu na ono trenutno. U Indiji, na primer,
selom se smatra neko zemljite ogranieno meama, koje moe
da bude i bez kua ali pak svakako obeleeno jednim imenom
koje naznaava postojanje korisnikih ili vlasnikih prava nad
samom povrinom. Selo je, ukratko, zemljina i poreska jedinica,
pre nego to je stambena jedinica [Farinelli 1981b, str. 10-11].
Uostalom, bez zemljita na kom bi se uzdizale, kue ne bi ni m o
gle da postoje. Zbog toga zvui logino jedna definicija koja pre

144
poznaje prvenstvo prvog nad drugim elementom, to jest premo
osnovice proizvodnih odnosa (zemlje) u odnosu na proizvod rada
(kue, koje su na indijskim selima po pravilu takoe napravljene
od same zemlje). Dovoljno je brzo prelistati Oksfordov engleski
renik da bismo uvideli da je do pre nekoliko stotina godina i u
zapadnjakoj kulturi selo imalo isto znaenje koje danas zadrava
u istonjakoj.
Tako da se postavlja sledee pitanje: kako, kada i zato u
modernom dobu pojam selo poinje da oznaava naseobinu a ne
vie obradivo zemljite? Odgovor se nalazi u najuvenijem delu
polemologije X IX veka, u O ratu Karla fon Klauzevica (Cari von
Clausewitz), pruskog generala i Riterovog uenika. Klauzevic
objanjava [Clausewitz 1832] da oblici terena utiu na borbu na
tri naina: kao vidna prepreka, kao prepreka prohodnosti i kao
zaklon od neprijateljske vatre. U skladu sa tim, upravo na osnovu
ovih kriterijuma se krajem X IX i poetkom X X veka u Evropi (
41) pristupilo pravljenju topografskih karti, odabirajui elemente
po merilu vee ili manje taktike vrednosti i pretvarajui u pre
preke ili prednosti sve konture Zemljine povrine. Kao to e rei
Marineli [Marinelli 1902, str. 236]: jedino zbog ega bi geografi
trebalo da budu zahvalni vojsci jeste njena aktivnost u kartograf
skom snimanju. Na taj nain ono to je nepokretno, oevidno,
glomazno biva sistematski povlaeno, u geografiji takoe, u
odnosu na ono to izgleda nasuprot pokretno, nestalno i male
zapremine: drveu se daje prednost nad zeljastim usevima, koji
su pored toga to su nii i manje kabasti po pravilu i privremeni;
mee zemljinih poseda (time i sam koncept poljoprivrednog
preduzea) nestaju iz vidokruga, sem ako nisu obeleeni vrstim
materijalnim ogradama, i tako dalje.
Zbog ovoga se selo, mehaniki ogoljeno svih znakova koji
bi ukazali na njegovu prirodu drutvene formacije, preobraava,
prvo na karti pa zatim u naoj glavi, u jedan prost skup kua, u
jednu zbirku graevina.

145
64. Izmeu mita i arhetipa: staje grad?

Isto vai, utoliko pre, za grad, ija najprostija ali i najrairenija


definicija i dalje insistira na tome da je on jedan aglomerat grae
vina prostraniji od sela. Ali ta je zaista grad?
Jedan grad je jedan grad. Za istoriare ovaj oigledni
truizam, koji je smislio Roberto Lopez [1963, str. 9], ve neko
vreme iskazuje odustajanje od svakog pokuaja da se nae neki
sveobuhvatni odgovor na ovo pitanje, zato to bi koncept grada
trebalo da varira od jednog vremenskog perioda do drugog i od
jedne zemlje do druge. Naprotiv, kroz epohe i kulture nivo svesti
savremenika o postojanju grada se uopte ne bi promenio, ili
bi se promenio u maloj meri. Stoga bi se uporeivanje razvoja
i funkcija meusobno razliitih gradskih organizama pokazalo
mnogo produktivnijim za istraivanje od neke jednostrane, to e
reivanistorijske, formulacije urbanog fenomena [Berengo 1975],
Ovaj tip istraivanja je i bio sproveden u toku poslednje etvrtine
prolog veka, iako je uporedni pristup na kraju dao prvenstvo
svojstvu politike institucije grada, shvaenom kao kompleks
struktura i funkcija povezanih sa vrenjem vlasti, sa slabim refe-
rencijama na njegove unutranje mehanizme [Rossi 1987],
Ovako stoje stvari kod istoriara. Geografi se, naprotiv, i
dalje batrgaju u kontradikciji izmeu oblikog razmatranja, to
jest topografskog, i funkcionalnog posmatranja grada, na osnovu
sledeeg paradoksa: ako se obrati panja na fiziku zapreminu, na
kontinuirano irenje izgraene povrine, na sve vei broj grad
skog stanovnitva, izgleda da grad danas raste i iri se; ali, ako se
uzmu u obzir funkcije tipine za grad (koordinacija, upravljanje,
kontrolisanje okolne teritorije), onda bismo bili navedeni na
zakljuak da se grad danas razreuje i da nestaje, zato to se te
funkcije sve vie koncentriu na ogranienom broju podruja na
planeti [Dematteis 1978, str. 185].
U vremenu iz kog potie prethodni citat, vei deo svetskog
stanovnitva je po statistikama jo uvek obitavao na selu, ne u

146
gradu. Danas, tano u skladu sa prelaskom iz jednog milenijuma
u drugi, isto po statistikama, ova proporcija se obrnula, i vie od
polovine oveanstva (dakle vie od tri milijarde ljudi) stanuje
u gradovima, ta god ova re znaila. Zbilja, ona ima poprilino
razliita znaenja od jedne do druge drave, u smislu da ono to
varira jeste najmanji broj stanovnika potreban da bi se jedno na
selje klasifikovalo kao urbano: na primer, 250 u Danskoj, 40.000 u
Koreji [Ortolani 1984, str. 32]. Ono to ne varira jeste priroda kri-
terijuma koje popisi primenjuju, ona je uvek strogo kvantitativna.
Statistike, ukratko, ne ine nita drugo no to da svode na jedan
drugi jezik, numeriki, topografsku ideju naselja. One takoe
svode ovaj zadnji pojam, koji je u stvarnosti proces, na jedan niz
stvari, i onda razlikuju te stvari, zavisno od njihove veliine, na
seoska i gradska naselja. Jedina razlika se sastoji u tome da je sa
topografske take gledita vaan oblik, dok je u statistici meroda-
van format, to jest upravo ono to proizlazi iz oblika.
Odavde potie gore navedeni paradoks, stoga to se funkcija
grada, izbaena iz definicije, vraa kao bumerang, silovito i ne-
opaeno, otpozadi. Ovo se dogaa zato to se ,,u naem jeziku na-
taloila jedna itava mitologija [Wittgenstein 1967]: po kojoj su
razbacane kue, zaseoci, sela i gradovi, karakterisani ne samo ra
stuom veliinom ve i rastuom sloenou funkcija koje sadre,
gotovo kao da postoji neposredna veza izmeu njihove vanosti i
ekstenzije graevinskog sklopa. Radi se o mitolokom shvatanju
pitanja, u smislu da se za mit uzima lana oevidnost utemeljena
na navici, koja sm koncept poteuje analize [Horkheimer i
Adorno 1947]. Meutim, kada se radi o postanku gradova, mit
nikada nije prva verzija dogaaja, ve uvek ona finalna [Wheatley
1971, str. xv]. I u ovom sluaju mit je u uzajamnoj vezi sa jednim
iskonskim arhetipom koji se odraava u nizu oblika naselja rastu
ih po dimenziji i sloenosti: mit ih stavlja u ovaj redosled zato to
ih arhetip reda u genealokom smislu. I obrnuto.

147
65. Nevidljiva ruka i ona sakrivena.

Arhetip na koji se pozivamo je taj po kome je nastanak ci


vilizacije (re koja potie od latinske civitas, grad) rezultat jedne
sekvence koja zapoinje skupljanjem opalih plodova i lovom, na
stavlja se zemljoradnjom i dostie vrhunac formiranjem gradova i
drava. Ovo je jedan linearni, kontinuirani i kumulativni redosled
koji je tek u drugoj polovini X X veka odluno doveden u pitanje,
i odgovara jednoj verziji istorije oveanstva podeljenoj na stadi-
jume ili faze. Pripazimo na sledee: u ovom sluaju takoe, kao
to emo videti, model zasnovan na nizu stadijuma podrazumeva
prostor, bio bi nezamisliv bez nastupanja prostornog poretka
sveta ( 3).
Najivlja reakcija protiv ovog arhetipa, koga se na primer ak
i Luis Mamford [Mumford 1961] u sutini pridrava, dolazi od
Dejn Dejkobs. Zato bi, pitala se ona, poljoprivreda po svaku
cenu trebalo da prethodi pojavljivanju gradova? Kako su antropo
lozi to utvrdili? Iznenaeni time da ovako jasna i oigledna stvar
moe da bude dovedena u raspravu, antropolozi kojima je pitanje
postavljeno, odgovorie da su tako ustanovili ekonomisti. Kada su
ekonomisti potom bili ispitani, oni odgovorie pak da su to sazna
li od antropologa i arheologa. Svako je dakle dodao vru krompir
drugome. Finalna pretpostavka Dejkobsove je da ovaj arhetip ne
potie od Darvinove (Charles Robert Darwin) evolucionistike
sheme, kako bismo isprva bili navedeni da pretpostavimo, ve od
jednog ranijeg izvora: Adama Smita (Adam Smith), ije Istrai
vanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda izlazi iz tampe 1776.
godine [Jacobs 1969, str. 42]. Razvoj impliciran u nizu naselja koji
od seoskih formi vodi ka urbanim tako ne proizlazi iz bioloke
evolucije ve iz istorijske, iz ekonomske politike a ne iz zoologije.
Ovo bi trebalo da objasni mnotvo stvari, poevi od strogo
kvantitativnog kriterijuma razlikovanja sela i grada. Ono do ega
je Smitu stalo jeste tehnika podela rada, to je neto drugo u od

148
nosu na specijalizaciju zanata, i uzrok je porasta produktivnosti,
dakle svih dostignua oveanstva. Meutim, podela rada, koja
potie od prirodne tenje oveka za razmenom, sa svoje strane za
visi od trita, zato to je njegov zadatak da apsorbuje proizvod. I
tako Smit razmatra sela, gradove, velike gradove prevashodno kao
izolovana trita, ija ekstenzija se meri ne njihovim dimenzijama
nego iskljuivo masom kupaca i mogunou plasmana neke robe
[Smith 1776], Podela rada, koja prua tritu neogranienu spo
sobnost proizvodnje, tako je funkcija odgovarajue demografske
mase. Iskljuivo iz ovog razloga, Smit shvata prelaz sa sela na grad
samo u terminima poveanja broja stanovnika, i u isto vreme i
specijalizovanih delatnosti: zato to su grad i selo uzeti u obzir
samo kao izolovana trita.
Preostaje jo da razjasnimo kako i zato je ovo vienje zatim
postalo jedino prihvaeno, ne samo u geografiji, i tako napravilo
osnovu za jednu optu evolutivnu teoriju gradskog razvoja. Ako
bolje pogledamo, i ona je, isto kao niz geografskih oblika naselja
vanja, bila definisana po logici podele rada, prema kojoj je svakom
stadijumu evolucije i svakom elementu u nizu oblika bio dodeljen
jedan specifian zadatak koji ga razlikuje od drugih. Za Smita je
finalni stadijum drutva, onaj trgovaki, regulisan nevidljivom
rukom koja vlada ekonomijom, i ije je delovanje opisano u prve
dve sveske njegove knjige. Njenom nehotinom delovanju treba
pripisati pomirenje izmeu slobode i elje za napredovanjem
pojedinca i drutvenog reda, putem mehanizma kompeticije. Ali
kao to je pokazao Daglas Hoftater [Hofstadter 1979] u vezi sa
Eerevom (Maurits Cornlius Escher) litografijom Ruke koje
crtaju: da bi nevidljiva ruka postojala, potrebno je ispuniti jedan
precizan uslov: crta treba da svede svet na crte koji obuhvata i
samu njegovu ruku, i da stoga izbrie stvarno postojanje te ruke,
prenesene tako na nivo neprikosnoven oku. Upravo kao to, u
delu koji sledi, ideja grada primerno svedoi.

149
66. Ruke koje crtaju.

Eerova litografija je ilustracija rekurzivnosti: jedna ruka crta


drugu koja sa svoje strane, ukrug, crta prvu. Riba ribi grize rep.
Ovo se dogaa, objanjava Hoftater, samo zato to ovako slika
skriva stvarnost, prikriva ruku crtaa (koja je nacrtana ali nije
prava) koji je nacrtao sam crte. Ruka ovako sakrivena je ona
nevidljiva, a ona vidljiva, to jest nacrtana, ona je lana. Ali sve ovo
obuhvata samo jednu stranu pitanja, i to ne najvaniju. Mentalni
gr koji doivljavamo posmatrajui Eerov crte potie od neega
mnogo dubljeg, dolazi od nunosti jednog zastraujueg prizna
nja, koje dopunjava ono to je upravo reeno: upravo sam crte je
nosilac jedne intencije, jedne volje, koja je nezavisna od intencija
i volje (ruke) bilo kog crtaa. Zbog ovoga Smitova nevidljiva
ruka postupa nehotino: zato to sledi jednu nameru koja je ve
upisana, na nevidljiv nain, u jednu sliku. Upravo evolucija zna
enja pojma grada usmerava nas ka shvatanju o kojoj nameri i
o kojoj slici se radi.
Ponimo od Gradske skuptine Los Anelesa, sagraene
dvadesetih godina X X veka sa namerom da visinom izjednai,
bez obzira na opasnost od zemljotresa, biblijsku Vavilonsku
kulu, vavilonski zigurat ( 8). Natpis na njenom spoljnom zidu
podsea na neto sa im se Aristotel potpuno slagao, toliko da je
on to i napisao: grad je nastao da bi uvao ivot, on postoji da bi
omoguio ljudima da ive dobro. Do kraja XVI veka se misli na
isti nain. Traktat koji pokree moderno teoretsko razmatranje o
prirodi grada [Gambi 1973b, str. 3 6 7 -3 7 1 ], O razlozima veliine
gradova ovanija Botera [Botero 1598, str. 329], poinje ovako:
Grad je jedno okupljanje ljudi, koji se stiu zajedno da bi iveli
sreno. Odmah zatim dodaje neto sa im e se nekoliko vekova
kasnije, iz drugih razloga, Adam Smit bez problema sloiti: veli
ina jednog grada nije data njegovom ekstenzijom ili duinom
obima njegovih zidina, ve se nalazi u mnotvu stanovnika i u
njihovoj snazi. Meutim, u XVIII veku, ideja grada belei jedno

150
oigledno i vanredno preokretanje: on poinje da oznaava ne
vie ljude nego stvari, kue. Upravo sa Smitom, ljudi e opstati u
ekonomskoj politici, pretvoreni u proizvoae i potroae. Tako
se i definicija grada transformie u onakvu kakvom je danas
poznajemo ( 64), jo uvek onu kodifikovanu u doba prosveti-
teljstva. Pod tom odrednicom u Enciklopediji stoji: skup vie
kua rasporeenih du puteva i zaokruenih nekim zajednikim
elementom koji su po pravilu zidine ili anci. I odmah zatim se
precizira: Ali da bi jedan grad bio tanije odreen, krug zidina je
taj koji obuhvata etvrti, ulice, javne trgove i ostale graevine.
Posmatrajui fotografije Pariza koje je snimao Euen Ate
(Eugne Atget) krajem X IX i poetkom X X veka, Valter Benjamin
[1955] se iuavao to na njima nema ljudi, gotovo kao da je
grad prazan, bez stanovnika. I on je upozoravao na skriveni po
litiki karakter ovih slika, karakter iju prirodu ipak nije uspeo
da deifruje. Da bismo to uspeli, trebalo je poeti od promene
ideje grada razraene u prvim vekovima modernog doba: iz te
promene proizlazi odsustvo ljudi koje pada u oi prilikom posma-
tranja prvih gradskih fotografija. Zato prve fotografije ine svaki
grad jednim gradom duhom? emu treba pripisati ovo prisilno
iseljenje ljudi? Proitajmo ponovo definiciju iz Enciklopedije koju
smo malopre preneli. Zapisana, knjievna definicija je precizno
precrtana kopija kartografske definicije grada, iz koje mehanizam
razmere iskljuuje svako ljudsko bie: prva otpoinje sa zidinama,
kartografski najistaknutijim elementom. Njeno poetno kolebanje
u vezi sa zidinama upravo naglaava njenu pokornost logici gra
fike predrasude ( 63). U vremenskom rasponu izmeu Botera i
prosvetitelja u XVIII veka, dogodilo se neto presudno. To neto je
pravljenje prve topografske karte, Karte Francuske zasnovane na
parikom podnevku ( 9), na kojoj je rad, zapoet 1669, dovren
upravo u godini pada Bastilje ( 10). Posle nje nita na svetu nee
biti kao pre. Razume se, posle ove karte.

151
67. Putevi, rute, putanje.

Karta Francuske, prva velika istinski nauna karta, ne modi-


fikuje u stvari samo ideju grada ili oblik puteva ve i oblik gradova
i ideju puta, pokazujui tako nemogunost pravljenja razlike, na
mapi, izmeu oblika i ideje. Ovo je potvrda silovitog ontolokog
delovanja, uz proizvodno, vezanog za kartografski rad i njegov
ishod.
Uzmimo ponovo Enciklopediju i potraimo stavku putanja18
(chemin). Saznajemo da su jo sredinom XVIII veka staza, put19
(voie) i ruta20 (route) bili sinonimi. Ipak se odreuje da e put
oznaiti nain kojim se ide napred, i moe biti kopneni ili vodeni.
Ruta obuhvata, naprotiv, skup mesta kroz koja treba proi da bi
smo otili od jednog do drugog naselja: od Pariza do Liona ide se
rutom Borgonje ili rutom Niverne. Najposle, putanja se odnosi na
traku zemlje po kojoj se ide svojom rutom. Koji je model ovakve
specifikacije?
Godine 1669. Kolber, premoni premijer u slubi Kralja Sun
ca, dodelio je andomeniku Kasiniju (Giandomenico Cassini)
nadlenost nad velikim operacijama astronomsko-geodetskih me-
renja upravljenih ka redefmiciji francuske teritorije u geometrij
skom (to jest prostornom) smislu. Njegov unuk ezare Franesko
Kasini (Cesare Francesco Cassini), akomov sin, zvan di Turi, da
bi ga razlikovali od oca i dede, ilustrovao je pred Kraljevskom aka
demijom nauka 1745. godine najuu vezu izmeu ovih operacija i
saobraajnih puteva. Njegovo izlaganje je polazilo od primedbe da
je do tada, usled ogromnih trokova i nedostatka obuenih osoba,
samo jedan veoma mali broj karti bio sastavljen geometrijskim
putevima (par les voies gomtriques). Otuda, poreenjem starih

18 U tekstu Farineli koristi re cam mino, ije osnovno znaenje je hod,

staza i koja deli isti koren sa chemin (prim. prev.).


19 U originalu Farineli koristi re via , koja ima itavu lepezu znaenja. Pre

svega znai ulica, ali ovde se koristi kao put, drum, a u tercijarnom znaenju
jeste i nain, sredstvo, znaenje koje put ima i na srpskom (prim. prev.).
20 Farineli upotrebljava re strada, koja pre svega znai put, drum, ali smo

izabrali re bliu francuskom znaenju jer ono na ta Farineli misli jeste zapravo
pravac kretanja ili putovanja ili marruta (prim. prev.).

152
i modernih karti izlazile su na videlo brojne greke, zato to su
njihovi sastavljai sledili veoma razliite rute (routes). Neki su se
zadovoljili time da procene razdaljine na osnovu vremena utroe
nog na putovanje. Drugi su stvarno izmerili, odmotavanjem jedne
vrpce, duinu putanje (chemin). Napokon, neki su, postupajui
briljivije, vrili neku vrstu primitivne triangulacije, oslanjajui
se, meutim, na previe kratke osnovice, i one takoe izmerene
konopcem, i nadasve orijentiui njhove karte samo uz pomo
kompasa ( 11): ovi postupci su bili toliko grubi da, umnoavajui
nepreciznosti u sluaju sklapanja vie karti u jednu, dolazilo je do
skretanja i od 30 stepeni u odnosu na taan pravac podnevaka.
Zatim, kao to Kasini di Turi naglaava, bez tanog poznavanja
ekstenzije, granica i pozicije raznih mesta postaje teko doi
do preciznih mera za veliki broj projekata korisnih za dravu i
trgovinu: izgradnje novih puteva, novih mostova i brana, novih
kanala koji bi olakali prevoz poljoprivrednih proizvoda i druge
robe meu provincijama, tako spreavajui oskudice i izazivajui
izobilje kao rezultat poveanja saobraaja i veza. Stoga, da bi se sa
preciznou utvrdila Generalna karta Francuske, on je predloio
da se uopti metod upotrebljen za opisivanje Parikog podnevka
( 10). Trebalo je, dakle, pokriti celokupnu povrinu carstva tro-
uglovima, meusobno povezanim preko redom izmerenih obje
kata, poevi od jednog ka drugom [Cassini de Thury 1749].
Kao to smo videli, razlika koju Enciklopedija pravi izmeu
puteva, ruta i putanja se ini kao da upravo potie, lan po lan,
od Kasinijevog projekta geometrijskog opisa Francuske, od
razlikovanja koje on uvodi meu pojmove u pitanju. Osnovna ra
zlika se sastoji u tome da ruta, koju Kasini koristi u apstraktnom
smislu kao postupak, postaje naprotiv jedan virtuelni postupak,
u Enciklopediji se pretvara u jedno stvarno ali samo hipotetino
reanje lokaliteta, upravo kako se ruta samo na karti pokazuje i
na kojoj se moe izraunati. Kada ne bi bilo tako, ne bismo mogli
da razluimo ni po emu rutu od putanje, koja i po Kasiniju i po
Enciklopediji odgovara samo onome to se gazi stopalima. To jo
jednom znai da bismo bez kartografskog predstavljanja brkali
znaenje jednih rei sa drugima. Ili pak to znai da jeziki red
zavisi od kartografske logike.

153
68. Taksi!

U stvari sve ukazuje na to da je ovani Botero preuzeo svoju


definiciju grada od Torkvata Tasa [Tasso 1958, str. 4 1 4 -4 1 5 , 342],
On je ve 1587. jasno odredio razliku izmeu sela i grada sledeim
recima: selo je skup ljudi i prebivalita sa stvarima neophodnim
za ivot; grad je isto to, samo sa stvarima neophodnim za dobar
ivot. Pritom dodaje da se srea kod ivota u vili sastoji, makar
delimino, upravo u oslobaanju od zavisnosti od grada za stvari
koje su neophodne za dobar ivot, a kamoli za ivot.
Ono to je svakako nesporno jeste gotovo opsesivna uloga
koju figura grada i njegov kartografski prikaz zauzimaju kod Tasa.
On se u vie navrata, ime se verovatno najvie ponosio, hvali
time da je bio prvi koji je od grada napravio centar neke poeme:
Ilijada, istie u vezi s tim, ne opeva Troju i rat koji se vodio za nju
nego Ahilov bes [Tasso 1853, str. 86], Kada poetkom X IX veka
vikont atobrijan [Chateaubriand, str. 3 7 4 -3 7 5 ], sa Osloboenim
Jerusalimom pri ruci, bude posetio okolinu svetog grada, ostae
zapanjen preciznou Tasovog topografskog opisa: da je bio
napisan na licu mesta, ne bi bio taniji. Uostalom, preovlaujua
tema pisama koja Taso [Tasso 1853, str. 86, 133] razmenjuje sa
svojim rimskim dopisnikom Lukom Skalabrinom (Lua Scala-
brino) izmeu 1575. i 1576, u periodu pisanja poeme, samo je
jedna: mape Jerusalima koje je mogue nabaviti u Rimu, i koje se
ne mogu nai u Veneciji niti bilo gde drugde. Stoga nije sluajno
da u Izlaganjima o pesnikoj umetnosti [Tasso 1959, str. 387] on
opisuje svoju poemu kao delo u kome su stvari jedna sa drugom
povezane kao u jednom malenom svetu, kao u jednom gradu,
tako da ako jedna stvar nestane ili je pomerena sve ostalo se rui.
Grad, koji poema uzima za model, jeste Ferara. I Ferara i
Jerusalim su organske tvorevine unutar kojih je nemogue pome-
ati dva razliita i suprotna, premda susedna, okruenja: paganski
i hrianski svet u poemi, srednjovekovni i moderni grad u Ferari,
koji je krajem XV veka nacrtao i realizovao Bjao Roseti (Biagio

154
Rossetti) po volji Erkolea I dEstea (Ercole I dEste). Upravo struk
tura moderne Ferare prua model za kompoziciju poeme, zato to
i Taso i Roseti, prvi moderni evropski urbanista, reavaju na isti
nain problem centralnosti: Roseti asimetrinim pozicioniranjem
trga novog grada, odstupajui od ose srednjovekovnog zamka
[Zevi 1960, str. 161], to jest od starog centra; Taso asimetrinom
kompozicijom izlaganja, iji centar ne odgovara desetom od
dvadeset pevanja koja ine poemu, ve se podudara sa trinaestim
[Raimondi 1980, str. 91].
Da izmeu asimetrije koju primenjuje arhitekta i one kojom
se slui pesnik postoji neka veza sugerie jedno opaanje po-
tvrdivo na mapi Ferare. Podelimo u dvadeset delova (koliko je
pevanja u poemi) pravu koja ini kimu Rosetijevog proirenja
grada, du koje nie novi trg. Sada brojimo sa zapada ka istoku,
to jest sledei pravac krstaa: videemo da se novi trg podudara sa
trinaestim segmentom [Farinelli 1985, str. 7 8 -7 9 ]. To bi znailo
da struktura Jerusalima oponaa sklop nove Ferare ak i u mate
matikim odnosima. Matematikim a ne prosto aritmetikim zato
to se radi o modelu koji je ujedno, i prevashodno, geometrijski:
Ferara je prvi moderni grad Evrope, kao to tvrdi Burkhart (Jacob
Christoph Burckhardt), zato to se u njoj prvi put, posle klasine
epohe, pojavljuje na prevlaujui i eksplozivan nain pravouga-
ona i pravolinijska sintaksa ulica, jedina u stanju da svede grad
na prostornu ekstenziju ( 3 -4 ). U Ferari se tako raa, u sused-
stvu srednjovekovnog naselja, moderni gradski prostor u uem
smislu, onaj na koji smo mi danas toliko naviknuti da ga vie ne
primeujemo. Prostor koji i danas proslavljamo, kada, elei da
ga to bre savladamo, zovemo taksi, ime koje potie upravo od
Tasovog. Njegova familija je od Karla V dobila u opti zakup pote
Carstva (Taxis je i dalje ime nemakog ogranka): familija koja je,
dakle, od brzine, unitenja mest, transformacije sveta u prostor,
napravila sebi profesiju. Nju Torkvato ipak ne deli, i moda, do
svoje smrti, ne prihvata.

155
69. Teranuova21.

Sa vie taki gledita Rosetijevo proirenje Ferare moe da se


smatra poslednjom i najsjajnijom od svih novih zemalja, obele-
je hiljada novih varoi koje su u srednjem veku udvostruile broj
urbanih centara u Evropi. Ba kao mnoge od njih, pa ak i u veoj
meri, nova Ferara je unutar svoje povrine sadrala, tik uz zidine
grada, jedan prazan pojas bez zgrada, koji je omoguavao vojni
cima da se bre kreu [Fara 1993, str. 47]. I upravo kao mnoge
druge, pa ak i u veoj meri, nova Ferara je bila jedna pravougaona
struktura, sainjena od pravih uglova i pravih linija. Meutim, ime
kojim i dalje modernu Feraru zovu njeni stanovnici, Arianuova2122,
ukazuje na jednu korenitu razliku, jednu strukturalnu suprotnost,
kao to je ona koja postoji upravo izmeu vazduha i zemlje, na
jednu novinu drukiju u odnosu na sve druge teranuove. Ta ra
zlika je odluujua za razumevanje modernosti, prostora, kao i,
moda, Tasove sudbine.
Oko porekla pravougaone sheme, koja izdvaja teranuove od
drugih gradova, suprotstavljaju se dve hipoteze. Prva zastupa
nasledstvo, preneseno kroz srednji vek, od znanja rimskih ze-
mljomera, naviknutih da organizuju grad ( 73) prema ukrtanju
pod pravim uglom jedne horizontalne ose ( decumanus ) i jedne
vertikalne ( cardo ) [Comba 1993], Druga, potpomognuta otkri
em proporcionalne osnovice u nacrtima [Guidoni 1970, str.
2 1 5 -2 1 7 ], insistira na savremenim izvorima, srednjovekovnoj
geometrijskoj praksi i posebno na geometriji sinusa: u teoriji, ali i
u praksi, kod crtanja novih srednjovekovnih firentinskih blokova,
njihove granice su bile utvrene sinusnim linijama a njihov centar
je odreivao taku ukrtanja dve glavne ulice. Imajui u vidu da se
sinusna geometrija zvanino pojavljuje u arhitektonskoj literaturi
1545. godine objavljivanjem prve sveske Arhitekture Sebastijana
Serlija (Sebastiano Serlio), postavlja se pitanje: koji crtei su

21 Terranuova - nova zemlja (prim. prev.).


22 A rianuova - novi vazduh (prim. prev.).

156
mogli da inspiriu projektante prve polovine XIV veka? Gde je
tada bilo mogue videti geometrijske strukture zasnovane na
krugu, u stanju da pokrenu svoenje sveta na prostor? Zasigurno
na portolanima, nautikim kartama iji prvi primerci potiu iz
XIII veka, i na astrolabu, instrumentu koji se u to vreme koristio
za raunanje kretanja zvezda, ija zadnja strana je imala ucrtanu
trigonometrijsku skalu [Friedman 1988].
Iz ove rekonstrukcije se izvodi najmanje par opaanja. Prvo je
da mrea radijalnih linija na nautikim kartama i skala na astro
labu, slue samo kao vizuelna a ne tehnika sugestija, pomalo kao
model nove Ferare za Tasa ( 68), u smislu da u Firenci u XIV
veku niko nije bio u stanju da zaista primeni geometriju sinusa. U
oba sluaja, radilo bi se o primernom ostvarenju jednog od pravila
vizuelnog razmiljanja, na osnovu koga oblici koji nas okruuju
i koje vidimo stoje na zaetku naih koncepta [Arnheim 1969].
Drugo se pak odnosi na problem modernog postanka prostora,
i potvruje njegovo sutinsko nepostojanje tokom celog srednjeg
veka ( 6). Struktura teranuovi, mnogo pravilnija od drugih
srednjovekovnih gradova, nije jo uvek u potpunosti prostorne
prirode, bez obzira na njen geometrijski i simetrian karakter. I to
ne samo zbog aproksimacije merenja, to jest injenice da nijedna
od njih u stvarnosti nije jednaka sopstvenom projektu, ve upravo
zbog njihove proporcionalne prirode: proporcija nikako nije stan
dard, ona samo podrazumeva saglasnost izmeu vie elemenata
u recipronom odnosu, u ovom sluaju izmeu luka krunice i
njegove tangente [Friedman 1988]. Ba za razliku od standarda,
kod novih zemalja kriterijum njihove proporcije je unutar same
strukture naselja, on proistie iz odnosa njegovih sastavnih delova.
U San ovaniju Valdarnu dubina gradskih blokova se smanjuje
kako se od ose glavne ulice udaljavamo ka gradskim zidinama.
U teranuovi ujedinjujua dimenzija jednaka je razdaljini, du ose
glavne ulice, izmeu sredita glavnog trga i kraja prvog gradskog
bloka. Iz nje se izvode sve druge proporcionalne vrednosti struk
ture [Friedman 1988], Meutim, u Arianuovi nita od ovoga ne
vai, zato to nju od teranuovi deli perspektiva.

157
70. Arianuova.

Razliku izmeu stare Ferare i Arianuove je objasnio Bruno


Zevi: u prvoj (i to vai za sve teranuove) gradski razvoj se poklapa
sa onim graevinskim, tako da bi bilo besmisleno zamisliti njene
ulice kao proste saobraajne trase, bez tree dimenzije kua; u
drugoj, naprotiv, vai upravo i iskljuivo ravan, ono to upravlja je
dvodimenzionalnost projekta, i samo u funkciji njegove definici
je, arhitekture i palate, tamo gde postoje du ulica, stiu znaenje.
Ne postoji dakle vie nijedno zajedniko pravilo koje, kao kod
teranuovi, vai i za zgrade i za ulice, odreujui njihove odnose i
dimenzije: sada meutim zapremine graevina moraju da se pri
lagode regularnosti i pravolinijskom karakteru saobraajnica da bi
ublaile njihovo umanjenje u perspektivi, kroz jedno izvanredno
doziranje punih oblika i praznina prema kome se izmeu jedne
i druge graevine otvaraju iroke pauze, kao u sluaju portika
izmeu zgrada i ulica [Zevi 1960, str. 143, 158-159]. Teranuove
poseduju jedan metriki smisao23 koji je unutranji i podudara se
sa nekim elementom ili nekim odnosom u planu grada. Arianuova
ima metriki smisao koji se ne podudara ni sa jednim elementom
ili razmerom u nacrtu, ve sa smislom plana samog po sebi, sa
logikom koja vlada celinom svih njegovih odnosa: u ovom smislu
treba shvatiti tvrdnju da je moderna Ferara grad koji nije vezan ni
za jedan tip, zakon, doktrinu, ve je konkretno sm po sebi [Zevi
1960, str. 512]. Sm je sebi mera, i upravo u ovome i zbog ovoga
on je prvi, zato to se u njemu prvi put oprobava moderni gradski
prostor (zapravo, smisao plana), i treba napomenuti, upravo pre
ko onoga to se u prvi mah ne bi uinilo, ba cezurama izmeu
graevina du ulica. Ti prekidi u gradnji ne izraavaju prosto pro
gresivan karakter izgradnje, njihova priroda nije samo vremenska
ve doslovno prostorna, oni vre jednu strukturalnu funkciju, ne
privremenu. Oni sveano uvode jedan princip koji preobliava s
kraja na kraj prirodu indeksne veze izmeu kue i puta, ukidajui

23 Farineli ovde koristi re ragione , koja pored toga to znai smisao, znai
i razmera, dualitet znaenja fundamentalan za ovo poglavlje (prim. prev.).

158
njenu neposrednost i sistematinost. Na ovaj nain zaee grada
gubi svaku postojanost i moe da se razloi, za razliku od onoga
to se deavalo kod teranuovi, u razne faze i operacije, od kojih
se prva sastoji u potvrivanju autonomije saobraajne mree u
odnosu na ostale elemente.
Radi se o raskidu organske veze izmeu saobraajnih arterija
i graevina, predmetu kritike Dejkobsove ( 60) i izvoru kon
tradikcije izmeu oblikog i funkcionalnog razmatranja grada (
64). Upravo stoga to je usmeren ka svoenju sveta na trajanje
putovanja, posledica tog raskida je bila u stvari, paradoksalno, ne
ukidanje indeksne veze ve, naprotiv, njeno uoptavanje u obliku
perspektive koja e obeleiti itavo moderno doba: oblik zasnovan
na prethodnici pravolinijske ose i na manje ili vie naknadnom i
sledeem irenju u beskonanost graevina. Po Beloziju [Bellosi
1980, str. 2 3 -2 4 ], otkrie pravila perspektive je bio jedan izrazito
firentinski dogaaj, graanski, prouzrokovan vidikom ulica koje
funkcioniu kao pozorine kulise du kojih se krovovi, prozori,
ispusti rasporeuju na razliitim nivoima. Ali upravo ta razliitost
naglaava jednu konstantu: sve te linije se naizgled usmeravaju u
dubinu ka jednoj jedinoj taki. Moemo da se zapitamo da li bi
bez tada tek ponovno otkrivenog ptolomejskog modela projekcije
( 4) sve to uopte bilo uoeno. Ali, u svakom sluaju, dok Firenca
otkriva tokom XV veka da je ona grad perspektive, i da je to odu-
vek nesvesno i bila, Arianuova se podie ni iz ega kao takav, i kao
takav se uobliava na mnogo moderniji nain u perspektivnom
smislu od same Firence. Zbog ovoga, za razliku od onoga to se
deava unutar firentinske strukture, perspektive Arianuove su
otvorene, uline kulise nikada nisu zatvorene, ose saobraajnica
nikada nisu eono prekinute graevinama, i na kraju izviru u
otvorena polja, spremne da kolonizuju sve ostalo.
Ba kruei po ovom gradu-duhu lienom kua i stanovnika
i stoga upravo sainjenom od vazduha, i upravo zbog svoje vaz-
duastosti prvom modernom gradu Evrope, Taso privodi kraju,
izmeu 1572. i 1577. godine, prvu modernu evropsku poemu. I
postaje prvi bezumnik modernog doba.

159
71. Pohvala ludosti.

Poetkom X IX veka Taso postaje tipska figura melanholije


jer se, kao Ovidije i an ak Ruso, usudio da zavoli enu iz viih
slojeva, i stoga poludi od ljubavi [Starobinski 1922], Toj legendi,
optem mestu romantiarskog doba, svoj doprinos daje Gete
[Goethe 1790] naglasivi nuno dramatian karakter odnosa
pesnika sa drutvom, ideala sa realnou. Ta realnost je bila jesen
renesanse, u Italiji pocepanoj i u punom opadanju, jedan svet na
zalasku gde je sjaj dvorova sluio samo da zamaskira nadolazeu
krizu. U ovoj Italiji Taso nije bio graanin nijednog grada [Ca-
retti 1961, str. 92], iupan iz korena vie od postiljana koji su sa
druge strane Alpa vozili koije bogatog ogranka familije, sa jasno
istaknutim pramenom jazavije dlake24 da bi se lake probili kroz
saobraaj. Fijakeristi su praktikovali svet sa take gledita njegove
modernizacije, oni sami su bili izvrioci njegove transformacije u
tom pravcu. A Taso, mnogo pre Geteovog Fausta ili istog Rusoa,
tragino doivljava prvo strano iskustvo modernosti, koja upra
vo u Ferari debituje.
Naa dua je jedan grad, pie on [Tasso 1875, str. 471], I
njegova dua, ba kao grad Ferara, ne samo da je podeljena napola
ve pokazuje sve znakove modernog sukoba, to jest kontradik
cije izmeu vrtoglave metamorfoze postojeeg i unitenja, stoga,
svega onoga to nam je drago. Maral Berman [1982] primeuje
da se u poslednjem inu Fausta velia ono to on naziva ,,fau-
stovskim modelom razvoja, koji privileguje faraonske projekte
u polju prevoza nautrb brzih profita, imajui u vidu naknadni
razvoj proizvodnih snaga. Krajem X IX i poetkom X X veka ovaj
model e zaista promeniti lice ele Zemlje: pomislimo na preseca-
nje Sueckog i Panamskog zemljouza ( 54). Ali on nastaje krajem
XV veka u Ferari, unitenjem [Bocchi 1982] vrtova, vila i bati,
koje je bilo nuno da bi se naglo udvostruio obim grada. Zai-

24 Na italijanskom tasso, to jest Torkvatovo prezime, znai jazavac (prim.


prev.).

160
sta, moderna Ferara je prvo mesto za koje vai citat iz Manifesta
komunistike partije do koga je Bermanu [Berman 1982] veoma
stalo, i koji Marks upotrebljava da bi opisao kapitalistiki nain
razvoja: Sve ono to je vrsto rasprava se u vazduh. svaka sveta
stvar je oskrnavljena. i ljudi su napokon prinueni da otrenieno
pogledaju na svoj stvarni poloaj i odnose sa svojim blinjima.
Ovo je novi vazduh koji se po prvi put udie u Arianuovi, du
njenih pravih i irokih ulica, sagraenih za stanovnike koji veko-
vima nee pristii. Jo i danas, Ferara je jedini stari italijanski grad
u kome drvee i leje stiu do centra, blizu koga, duboko unutar
gradskih zidina, mogu i dalje da se primete ne samo bate ve
prava pravcata polja, parii obradivog zemljita. Taso je izuzetno
trezveno opazio unitenje i oskrnavljanje mesta ( 3) u svrhu
pravljenja mesta prostoru [Farinelli 1985]. Njegova ludost je bila
u nepomirenju sa nunou i neizbenou tog procesa, i u tome
to nije eleo da ispuni jo jedan uslov na koji doivljaj modernosti
subjekta: otrenjenje o sopstvenom poloaju i o svojim odnosima
sa blinjima.
Ovo se moe rei drugaije, ako pribegnemo ne Marksu
ve najlepem putopisu ikada napisanom. Putopisi se dele u tri
osnovne kategorije: oni koji govore o putovanjima, oni koji su
napisani u putu, i oni koji su zaeti i napisani u putu ali ne govore
0 putovanju. Ovoj poslednjoj vrsti pripada Pohvala ludosti Era-
zma Roterdamskog, koncipirana na konju 1509. godine. Prvi deo
knjige se zasniva na jednoj ideji: ne postoji nekakav apstraktan
smisao, ve racionalnost svakog ponaanja zavisi od konteksta.
Prevedeno na nae termine: nikakva razmera, poput plana nove
Ferare, ne moe da diktira pravila koja bi, unitavajui sve lokalne
razlike, pretendovala da, kao neka prostorna norma, vae svuda
1 u svakom sluaju. Onda, na kraju, jedina razlika izmeu Era-
zmove i Tasove ludosti jeste ta to prva uspeva da prihvati ono to
druga ne eli ili ne uspeva: iluziju koju ljudi stiu verujui da su
figure ije maske nose, svodei tako ceo svet na jedan dinovski i
ironian osmeh.

161
72. Raaranost sveta, mogue i virtuelno.

Izrazom raaranost sveta Maks Veber se odnosio na uki


danje magije kao tehnike za spasenje oveka, na nestanak vetaca.
Pre nekoliko godina Marsel Goe (Marcel Gauchet) je preuzeo
ovaj izraz da bi naznaio iscrpljenje carstva nevidljivog, da bi
odredio proces koji pokree politiku istoriju vere. Za Goea
sutina verskog fenomena poiva na jednoj mnogo dubljoj antro
polokoj strukturi, u stanju da, menjajui ruho, preivi ak i kraj
same religije: ona se temelji na principu pokretnosti stavljenog
u slubu onoga to je nepokretno, na principu transformacije
mobilisanom da bi garantovao nedodirljivost stvari [Gauchet
1985, str. II, 10-11].
Burno i posebno promenljivo Tasovo ovozemaljsko bivstvo-
vanje i njegova nadahnuta smrt u manastiru Sant Onofrio na i-
anikolu, inila bi se kao ovaploenje te sutine na polju ivotnog
iskustva. Znaajno je to da su oba principa, kao i raaravajua
tenja, potrebni i dovoljni da bi se definisala moderna perspektiva
( 4 ,5 ,9 ,3 4 ), model percepcije-predstavljanja-konstrukcije sveta
razraen u periodu od izgradnje teranuovi do osnivanja Arianuo-
ve. Ono to se ne kree jeste subjekt, u ijoj slubi se kree krilato
oko. Metamorfoza oka, koja zahvata ne samo njegov oblik nego i
delovanje, slui ba tome da potedi modernog oveka od zamor
nog odnosa sa stvarima, koji iziskuje fiziki i neposredan dodir
sa svakom od njih. Kolonizacija stvarnosti koja iz ovoga proistie
takoe tei ka njenoj raaranosti, u skladu sa pravilom po kome
nevidljivo, koje je u prolosti uestvovalo u nekontrolisanom
obliku u konstrukciji sveta, sada biva ukroeno na dva naina:
ili ostaje sabijeno i koncentrisano iza take nedogleda, obuzdano
u obliku beskonanosti, na nivou opaanja i predstavljanja; ili,
na nivou materijalne konstrukcije, nevidljivo poprima prirodu
mogueg, i tako oduzima teren virtuelnom.
Virtuelno nije ono to se protivi onome to je realno, ve
onome to postoji, ostvarenom ( 9), ega je mogue jedna od

162
goena kopija. Mogue je isto to i realno, statino je i ve je kon-
stituisano, nedostaje mu samo egzistencija [Lvy 1995]. Naprotiv,
virtuelno moe da se ukljui u ono to postoji ali se nikada nee
integrisati sa njim, zato to mu neto uvek nedostaje, ne samo
u odnosu na postojee ve i u odnosu na samog sebe: polovina
koju mu nedostaje naziva se razlika i odsustvo [Deleuze 1968],
upravo ono to osigurava zaaranost sveta. Njegova raaranost
se ispunjava, u modernom dobu, preko zamenjivanja mesta pro
storom, posredstvom irenja indeksne veze izmeu puta i zgrada
po modulu firentinske linearne perspektive. Kao u svakom
doivljaju nesvesnog ili dubokog, u praksi prostora afirmacija i
negacija koegzistiraju [Dupront 1946]. I ovo posebno vai za nje
gove pionire. Oigledan je mig istorije injenica da Bjao Roseti
zapoinje izgradnju Arianuove na leto 1492. godine, ba dok Ko
lumbo sprovodi poslednje pripreme za svoje putovanje. Obojica,
moreplovac i urbanista, rade istovetnu stvar: potvruju prostor i
istovremeno ga poriu. Kolumbo ( 7) to radi tako to skoro do
kraja odbija da prizna prirodu Novog sveta. Roseti tako to ne
priznaje nikakvu apstraktnu nadmo prostornoj sintaksi, logici
prave linije i pravog ugla, i naprotiv pokuava, ne uspevajui u
tome, da je stavi u slubu jednog ivog grada. Ono to povezuje
Kolumbov i Rosetijev poduhvat jeste upuivanje na globalnost,
na totalitet polja delovanja: Zemlja kod prvog, grad kod drugog.
Po Zeviju, Roseti je prvi moderni urbanista upravo zato to je
sistematski povezao sve pojedinane arhitektonske intervencije
sa celinom urbanog konteksta Ferare.
Upravo zato to u njihovim poduhvatima, kao i u Tasovom,
prostorna logika i globalna logika koegzistiraju, za pionire mo-
dernosti nevidljivo, koje jo uvek postoji, zadobija oblik virtuel-
nog. Tek za njihove naslednike e poprimiti oblik mogueg, sve
do ieznua.

163
73. Zaaranost, slika, raaranost.

Ali nijedna pria nije pravolinijska, pa ak ni ona o pravim


linijama [Brusatin 1993], tavie. Pisati istoriju pravih puteva
znailo bi ponovo proi kroz itavu istoriju oveanstva, ak i
ako se ograniimo samo na gradske ulice. U stvari, poevi od
paleolita, i to po celoj Zemljinoj povrini, ljudska naselja su bila
smiljana i pravljena sa neverovatnom istrajnou i kontinuite
tom sledei pravolinijsku i pravougaonu shemu, i po prostornom
orijentisanju koje je imalo samo jednu svrhu: uiniti programski
vidljivim i opipljivim ono to u stvarnosti to nije, projektovati ne
beski poredak na zemaljski, prevesti metafiziko u fiziko. Kako
objanjava Dozef Rikvert [Rykwert 1988] uvezi sa dve glavne ose
ukrtene pod pravim uglom na osnovu kojih je bio podizan grad
u Starih Rimljana ( 69): kreui se du karda25, graanin je znao
da hoda paralelno sa osom oko koje se vrti Sunce, i etajui du
dekumanusa26, znao je da prati tok nae zvezde; na taj nain grad
je bio instrument za deifrovanje znaenja kosmosa i ta izvesnost
je inila da graanin prisno osea svoje mesto u njemu. Grad je
jednom rei bio proizvod obreda, njegov oblik je bio simboli
ki, dakle neto to stoji na mestu neeg drugog ( 12). Upravo
iz njegove simbolike prirode, iz tog upuivanja na nevidljivo i
nedodirljivo, proistie njegova zaaranost: zaaranost koja se, po
vezujui njegov oblik sa oblikom kosmosa, prenosi na ceo svemir
i, istovremeno, pokree njegovo raaravanje. Odatle proistie
mogunost tree definicije grada, pokretljive kao i odnos iz koga
proizlazi, i razliite od obe (ljudi i kue) koje smo ve ispitali ( 66):
grad kao dinovski simbol u slubi pamenja i znanja, kompleks
znakova putem kojih se stanovnici fizikim ueem u obredima
identifikuju sa jednom zajednikom prolou [Rykwert 1988].

25 Cardo.
26 Decumanus.

164
Oigledno se radi o definiciji analognoj onoj Riterovoj kojom je
elu Zemlju shvatao kuom za obrazovanje oveanstva ( 1 ).
Da bismo istinski razumeli razloge urbane raaranosti, svo
enja grada bez izuzetaka na kompleks vidljivih stvari, treba da
imamo u vidu jo jedno Rikvertovo zapaanje, koje se suprotstavlja
svakom svoenju grada na prirodni, fizioloki fenomen: ako grad
ba mora da bude povezan sa fiziologijom, on je sliniji snu nego
bilo emu drugom. Prednost ovog opaanja se sastoji u uvoenju
posredovanja koje vri slika grada u razumevanje samog urbanog
fenomena. Dakle, sa fizioloke take gledita, u toku sna mi zaista
vidimo stvari, tako da nema nikakve razlike izmeu sanjane i m a
terijalne slike. A koja je to materijalna slika koja odgovara gradu?
Ako je grad ono to Rikvert tvrdi, i ono to smo malopre preneli,
dakle ako je on izvorno jedan dinovski simbol koji povezuje nebo
i zemlju [Duncan 1990], postoji samo jedna slika koja mu izriito
odgovara: kartografska slika, iji razlikovni zadatak i ekskluzivna
funkcija jesu upravo transpozicija stvarnosti, zaduena da vlada
jednim objektom koji je sam po sebi nesamerljiv, teko podloan
integraciji u vidno polje [Wunenburger 1997],
Dakle, izmeu grada i geografskog predstavljanja postoji je
dna uzajamno zavisna veza, na osnovu koje jedno podrazumeva
drugo. Zaaranost grada, i ona sveta, zavise od svesti o nepot
punom karakteru te veze, od svesti da nesamerljivost i tekoa
integracije pogledom jesu odrazi jedne razlike u prirodi, u onto
lokom statutu, izmeu slike i sveta. Tako pitanje postaje: kako i
zato dolazi do toga da svest o ovome ponestane? Kada slika grada
zauzima mesto grada i on postaje kopija svog modela? Jednom
rei, kada zapoinje raaranost? Da li je to isto kao i upitati se
kada indeksna veza izmeu puta i kue prestaje da bude virtuelna
i postaje samo mogua: zaista samo u modernom dobu?
Odgovor ne sme da bude ishitren. Pre nego to pokuamo da
odgovorimo, ne bi trebalo da propustimo priliku da na jedan nov
nain definiemo grad.

165
74. Staje grad.

Bez grada nema kartografskog iliti geografskog predstavljanja


kako ve elimo da ga nazovemo, i obrnuto. Ali iznova, onda: ta
je to grad?
Kao reakcija na vladajui model zasnovan na linearnoj i
kumulativnoj evolutivnoj sekvenci, koja od delatnosti skupljanja
opalih plodova vodi preko zemljoradnje i sela do grada, i dostie
vrhunac pojavom Drave ( 65), u poslednje vreme afirmie se
njena potpuna suprotnost: tenja da se urbana aglomeracija
shvati kao pokretajua sila ne samo razvoja zemljoradnje nego i
same pojave poljoprivrednih sela i ruralnog i pastirskog naina
ivota [Soja 2000, str. 19-49]. Sredinom X IX veka, Karlo Kataneo
[Cattaneo 1972] je grad proglasio idealnim principom itali-
janske istorije. Danas arheolozi, urbanisti i geografi, preokreui
svaku prethodnu rekonstrukciju, poinju da grad prepoznaju kao
materijalni izvor svetske istorije, mada bez ikakve pretenzije da
ovime sasvim zamene staru teoriju. Iz toga proizlazi jedna mnogo
komplikovanija i artikulisanija slika nego ranije, ali u isto vreme i
mogunost jednog uproenja koje se neposredno tie pitanja na
koje elimo da odgovorimo.
Kanonski primer, u vezi s tim, ini atal Hejuk (atal
Hyk), arheoloko nalazite otkriveno na anatolskoj visoravni
sredinom prolog veka, datirano izmeu 7000. i 5000. god. pre
n. e. i naseljeno sa 6 -1 0 .0 0 0 stanovnika: broj koji ovaj aglomerat
ini najveim do sada poznatim naseljem na svetu u doba neolita.
Podjednako neuobiajena je sloenost drutvene podele rada koja
se da rekonstruisati na osnovu iskopina: pored sakupljaa i lovaca,
koji su do kraja inili vei deo stanovnika, tu su i zemljoradnici,
pastiri, trgovci i jedan vanredan skup manuelnih radnika, visoko
specijalizovanih zanatlija i umetnika [Melaart 1967, str. 2 2 -2 3 ,
99]. Iz ove poslednje grupe potie autor ili autori jedinog danas
poznatog preistorijskog plana nekog grada iz tog doba [Melaart
1967, ii. 60; Delano Smith 1987, str. 7 3 -7 4 ]. Radi se o fresci, pro
naenoj u jednom od najdrevnijih hramova, koji potie otprilike

166
iz 6150. god. pre n. e. Ona prikazuje atal Hejuk, nad kojim se
pretei nadnosi masa Hasan Daga u trenutku erupcije. Vulkan
je predstavljen u aksonometriji, to jest kao da stoji frontalno od
posmatraa dok je naselje pak prikazano odozgo, kao da se oko
nadnosi nad njim pod uglom od 90 stepeni, kao da ono nekako
zauzima, rekli bismo danas, taku gledita vulkana. Samo da su
obrisi zgrada (u potpunosti slini onima koji su iskopani) nasli
kani tek malo pravilnijim potezom, ne bismo oklevali da ovaj plan
defmiemo kao geometrijski, bogat detaljima ali u isto vreme,
zbog zenitskog pogleda, potpuno apstraktan. Upravo zahvaljujui
toj apstrakciji, ova slika je mnogo vie od prvog pravog pejzaa
ikada naslikanog, ona je pravi in gradske samosvesti, svesti o
specifinosti prirode jednog gradskog organizma [Soja 2000, str.
40]. Drugim recima: ba zbog ove freske, kojom je u stanju da na
apstraktan nain ogleda samog sebe, atal Hejuk treba smatrati
gradom, bez obzira to je bio nastanjen preteno lovcima, ratari
ma i pastirima.
Da bismo uopteno definisali grad, dovoljno je proiriti ovu
ideju: grad je svako naselje u stanju da napravi materijalnu sliku,
javnu i stoga zajedniku, oblika i funkcionisanja sveta ili nekog
njegovog del. Samim tim, svako suparnitvo izmeu gradova se
iskazuje, na viem nivou, borbom za afirmaciju i difuziju slika
koje su proizveli. Nijedan dogaaj ne svedoi bolje o italijanskoj
urbanoj krizi u XVII veku od poziva koji Versaj upuuje Vin-
encu Koroneliju (Vincenzo Coronelli) [Scianna 1999, str. 123],
poslednjem nasledniku kartografskog znanja na poluostrvu. On
1681. godine dobija zadatak da za Kralja Sunce konstruie velike
globuse koje niko u njegovoj domovini nije mogao ili nije hteo da
mu narui: poziv koji na uzoran nain pokazuje konaan gubitak
renesansnog primata Italije u kontroli sveta i u poznavanju nje
govih mehanizama, i transfer tog znanja u gradove kontinentalne
Evrope. Kao to emo videti ( 88), proizvodnja specijalizovanih
informacija je pokreta urbane aktivnosti [Pred 1977, str. 7 1-74]
jo pre modernog doba. I tek u nae vreme ona tei da poprimi
nematerijalan oblik, kao i samo funkcionisanje grada.

167
75 . Bedolina Siti.

Upravo iznesena definicija grada sasvim zadovoljava relativnu


prirodu urbanog fenomena koju istoriari naglaavaju i doputa
da izbegnemo paradoksalan kontrast oblika i funkcije koji ve
due vreme paralizuje geografsku analizu ( 64). Pored toga, ona
nam doputa da se konano oslobodimo topografske predrasude
( 63) i da potpuno preokrenemo nau ideju urbanog fenomena,
dotle da transformiemo u grad ono to smo do sada brkali sa
njegovim odsustvom.
Razmotrimo jo jednu uvenu preistorijsku mapu, takozvanu
stenu sa njivama u Bedolini, kamenorez otkriven u srcu Alpa u
Valkamonici, izmeu jezera Izeo i lednika Adamela i evedalea.
On potie iz srednjeg bronzanog doba (oko 1400 godina pre nove
ere) i najpoznatiji je primerak najdrevnijih evropskih geografskih
prikaza. ak i danas zavoji potoka koji silazi niz planinu na kojoj
je mapa uklesana, kao i oblik polja, sa kamenim zidiima, malim
kanalima i stazama koji ih razdvajaju, odgovara linijama i takama
urezanim hiljadama godina unazad [Blumer 1964; Anati I960].
Istoriari kartografije se ne kolebaju da povezu ovaj shematski
arhetip sa vizuelnim svojstvima savremenih topografskih mapa,
izuzimajui zgrade koje su, za razliku od mape atal Hejuka, na
crtane uzdignute i potom prevrnute u ravan stene [Delano-Smith
1987, str. 68]. U stvari ovi poslednji znaci su dodati naknadno,
i mogu da se datiraju u gvozdenom dobu, dakle u poslednjem
milenijumu pre nove ere, kada u kamunskoj kulturi mape ove
vrste gube na znaaju sve do potpunog nestanka [Sansoni 1982,
str. 68]. Kanali i planiranje eksploatacije vode i zemlje (na mapi
se razlikuju polja odreena za ispau i za obradu, i etiri razliite
vrste useva) navode nas da zamislimo neku vrstu zemljoradni
kog kolektivizma po klanskoj ili plemenskoj osnovi [Anati I960].
Ipak, koliko god pokuavali da uslonimo drutvenu organizaciju
preistorijskih stanovnika ovog mesta, njihovo naselje ostaje jedno
selo sainjeno od koliba. Ovako je sa take gledita antropologa
ili izuavaoca preistorije. Jasno je ipak da se, po definiciji grada

168
o kojoj raspravljamo, ovo selo preobraava, sa gledita funkcio
nalnosti i u odnosu na nivo materijalne kulture tog doba, u pravi
gradski organizam. I upravo umetnost kamenoreza kartografske
prirode koju ovaj grad proizvodi ovlauje ovaj preobraaj. Kao
to je freska u hramu mapa atal Hejuka, tako je stena sa njiva
ma mapa Bedoline. Jedina razlika je to u prvom sluaju genitiv
ima dvostruku funkciju, oznaava naselje koje svojim nivoom or
ganizacije proizvodi tu sliku kao i sam objekt predstavljanja, koji
se ovde podudaraju; u drugom sluaju genitiv ima jednostruku
funkciju, koja se ograniava samo na prvi smisao od dva prethod
no navedena: ali zauzvrat, prikaz obuhvata ne samo naselje ve i
njegovu teritoriju, stoga odraava upravo funkciju dominacije i
kontrole koja jedan skup kua ini pravim gradom.
Problem je u stvari jo suptilniji. Nije uvek jednostavno usta
noviti da li jedan skup preistorijskih znakova jeste jedna mapa. Po
pravilu se oslanjamo na skup nekoliko kriterijuma, na ispunjenje
niza uslova ustanovljenih na sumnjiv nain: 1) da je autorova
namera da predstavi prostorne odnose izmeu objekata (ovde
prostorno treba shvatiti u metaforikom a ne specifinom smislu,
podrazumeva samo razdaljinu i udaljenost, ne nuno i merenje
po nekom standardu); 2) da su svi znakovi napravljeni u isto vre-
me (meutim kod mape Bedoline se dogaa suprotno); 3) da su
znakovi usvojeni i da se ponavljaju, to jest da su uestali i identini
unutar samog prizora; 4) da njihov broj prelazi neki odreeni naj
manji prag; 5) da meu njima postoji neko maksimalno rastojanje,
iliti da nisu previe rasparani [Delano-Smith 1987, str. 6 1 -6 2 ,
74], Ako izuzmemo prva dva uslova, koji su predmet rasprave ili
su opovrgnuti upravo analizom klasinih primera, ovi principi se
u stvarnosti suavaju na poslednja tri. Pogledavi paljivije, radi
se o istim onima koji vae za utvrivanje toga da li vie zgrada
ini jedinstveno naselje. Tako se postavlja jo jedno pitanje: da li
ideja mape zavisi od ideje grada ili obrnuto. Da li mape i gradovi
proizlaze meusobno konstitutivni, drugim recima, da li se one i
njihovi modeli hrane jedne drugima.

169
76. Idealni grad.

Pored stvarnog i sanjanog grada, koji su jedan te isti, postoji


jo jedna vrsta - idealni grad. To je grad koji ostvaruje model geo
metrijske jednakosti, svemone za bogove kao i za ljude, o kome
Platon govori u Gorgiji [507e-508b] i koji opisuje u Zakonima
[745b-e]: sainjen od donjeg grada u kome su kue i polja svih
pojedinanih stanovnika ukupno rasporeena oko centralnog
gornjeg grada (akropolja) krunog oblika tako da se nalaze na
istoj prosenoj udaljenosti od njega u odnosu na kue i polja svih
drugih. Dakle i ovaj grad je krunog oblika, idealan kako sa take
gledita oblika tako i funkcionisanja, tavie idealan upravo zbog
apsolutnog podudaranja ova dva elementa to ih stoga ini lako
itljivim: grad za kojim upravo zbog ovoga urbanisti i dalje ale.
Ovakav grad nikada nije zaista postojao. ak ni u antikom svetu
jedan prosto kruni grad nikada nije postojao, sa deliminim izu
zetkom polukrunog oblika Mantineje [Rykwert 1988]. Odakle
onda potie Platonov model? Ne iz sna, ve od same mape, i to po
jednoj veoma pounoj putanji.
Da bismo je razumeli, treba ponovo krenuti od Anaksimandra
i njegovog izvornog geografskog poduhvata, pravljenja prve mape
( 13, 37, 40, 48). Radilo se o jednoj tabli, verovatno od peene
gline, iji okrugao oblik, koji tako postaje oblik sveta, podsea
na onaj zbora ratnika opisan vie puta u Homerovim epovima:
jedna kruna sredina koja, dakle, poseduje i jedan centar. Njega
redom zauzimaju govornici, od kojih se svaki, poto bi zavrio
svoje izlaganje, vraa na svoje mesto da bi prepustio trenutan cen
tralni poloaj narednom ( 0). Po Mihailu Bahtinu [1975], model
centra i kruga svojstven je epopeji kao knjievnom rodu, velikoj
knjievnosti klasinog doba. Po an-Pjeru Vernanu upravo ovo je
model koji izdvaja grki grad u odnosu na druge gradove antikog
sveta. Nijedan od njih (od fenianskih do Vavilonije) nije imao
centralni trg, koji su Grci nazivali agom, mesto javne rasprave i

170
time kolevka svake politike institucije. U slobodnoj raspravi koja
se dogaa na njemu uesnici se definiu kao jednaki, blinji.
Ovako se raa jedno drutvo u kome odnosi meu graanima
poprimaju oblik jednakosti, simetrije, povratnosti, ravnotee,
reciprociteta: kvaliteti koji su u osnovi sistema koji jo uvek nazi
vamo demokratijom [Vernant 1966], Najupeatljiviji opis takvog
grada, grada izonomije, jednakosti blinjih pred zakonom, pruio
je Horhe Luis Borhes [Borges 1985]: dva Grka, koji su se konano
oslobodili mita i metafore i zaboravili molitve i magije, razgova
raju i slau se samo oko jedne stvari, da se dijalogom moe stii
do istine. Ovakav razgovor podrazumeva jedno centralno mesto,
podrazumeva praksu rasprave i proizvodi neto veoma vredno -
informaciju. Prepriava Majk Dejvis [Davis 1990], da, doavi u
Los Aneles da sklope poslove, Japanci, dezorijentisani nehomo
genim funkcionisanjem ogromnog urbanog agregata, upituju: ko
ovde upravlja? U sluaju izvornog grkog polisa odgovor bi mogao
biti samo jedan: ne neka osoba ve jedna stvar, mehanizam.
Rezimirajmo: iz modela zbora proistie model grada, iji
centar (agora) jeste pandan centru prvoga, i iz ovog prevoenja
jednog nematerijalnog obrasca u materijalne elemente u Sredoze
mlju nastaje jedan novi urbani plan, u kome su sve kue usmerene
u istom pravcu. Do ovog trenutka geometrija ne utie sem kao
odraz, centar i krug, elementi koji potiu od jednog obiaja,
zbora, postaju model grada i, sa Anaksimandrom, model sveta
i svemira. U njegovo vreme drutvena praksa proizvodi obliku
shemu znanja, i ujedno i materijalni lik grada: arhetip, onaj zbo
ra, konkretan je i deskriptivan. Dva veka kasnije, sa Platonom,
kruni model postaje naprotiv apstraktan i preskriptivan, zapravo
geometrijski, i primenjen je da bi opisao jedan nepostojei grad,
da bi konstruisao jedan obliki model grada. Zato? ta se to u
meuvremenu dogodilo to bi opravdalo ovu inverziju izmeu
zemlje i njenog simulakruma?

171
77. Grad, teritorija, demokratija.

U meuvremenu se dogodila jedna presudna stvar: krajem VI


veka pre nove ere nastao je prvi geometrijski grad, Atina po volji
Klistena, bez koje Platon nikada ne bi mogao da pribegne kru
nom obliku kao tehnici za ostvarenje nekog drutvenog projekta.
Ve u Platonovo vreme klistenski grad, racionalan i homogen kao
Anaksimandrovo geometrijsko vienje vasione [Lvque i Vidal-
-Naquet 1964, str. 123], vie ne funkcionie, tako da u Platono
vom vraanju na idealni model moe da se primeti i aljenje. Ali
u svakom sluaju, kako Anaksimandrov prikaz tako i Klistenov
izonomijski grad poprimaju oblik kruga, ba kao jonski novii
tog vremena ili mape kojima se Herodot podsmeva ( 40). Odnos
izmeu prvog i drugog pojma se postavlja po obrascu G - M - G,
grad - mapa - grad, to e rei: polis - Anaksimandrova mapa
koja uzima za model polis - Klistenov polis koji uzima za model
Anaksimandrov model. Drugim recima: Klistenova konkretna
politika konstrukcija potie, jo pre Platonove idealne, od jednog
modela koji nije konkretan ve po prirodi apstraktan, plod pre
noenja jedne forme iz njenog izvornog okruenja u jedno drugo.
Klistenov polis, Atina krajem VI i poetkom V veka, ureen je u
stvari po ekvivalenciji koju Anaksimandar prvi u grkom svetu
uspostavlja: ona izmeu sveta i slike (geometrijske, to jest karto
grafske) sveta, ako se posluimo Hajdegerovim terminima ( 5).
I sve ovo dva milenijuma pre doba koje sam Hajdeger odreuje
za trenutak nastanka ove ekvivalencije. Klistenova reforma je u
stvari njeno prvo, m ono ispoljavanje, i upravo stoga je zaetak
modernog koncepta politikog identiteta prvi izuzetni ishod ove
reforme.
Pre Klistena, identitet graana se zasnivao na poreklu od
neke loze ili na pripadanju odreenoj kultnoj zajednici. Politika
igra se vodila meu klanovima, sainjenim od piramide lanova
koja je odgovarala aristokratskom vrhu. Meutim, sa Klistenom,
poevi od 508. god. pre n. e., osnovna administrativna jedinica
Atike postade demos: selo, lokalitet, gradska etvrt, iji visoki

172
inovnici, izabrani demokratskim putem, zamenie najvaniju
porodicu na lokalnom nivou [Forrest 1963]. Ovime, politiki
identitet bi doslovno ponovno osnovan na drugim terminima,
drugim recima po prvi put na osnovu termina27, to jest granica:
poe da zavisi pre svega od pripadnosti datoj teritoriji i, u isto
vreme, od priznanja svog poloaja unutar jedne do tada potpuno
nepostojee ravni. Ova ravan je bila ono to se po prvi put po
stavlja izmeu drutvenog i politikog poretka. Drutvo, sa svim
svojim nejednakostima, ostalo je isto kao to je bilo: ene su ostale
ene, robovi robovi, stranci stranci, i niko od njih nikako nije ui
vao puna prava, to jest nije prisustvovao zboru. Ali pored drutva
nastao je jedan drugi nivo, na kom je zavisnost od drutvenih veza
bila uklonjena, plemii i obini graani (mukarci i dobrostojei)
prvi put su svi bili jednaki, uprkos njihovoj nejednakosti. Ova
ravan, koja je carstvo slobode u politikim terminima, nema ni
kakve veze sa carstvom nunosti sainjenim od skupa drutvenih
odnosa, ve se preklapa sa njim [Meier 1980]. Stoga, da bi od svog
mesta stanovanja otili do trga, povlaenog mesta za sprovoenje
prava povezanih sa graanstvom, Atinjani su svaki put morali da
prekorae preko jednog ambisa [Arendt 1958], i onda kada je
staza bila potpuno ravna: morali su, i dalje ostajui ista osoba,
da se popnu uz nepremostivu visinsku razliku izmeu drutvene
razliitosti i politike jednakosti i ponovo siu niz nju.
Ali odakle potie mogunost takve ontoloke modifikacije
sopstvenog stanja, koja je priroda te nove jednakosti, tog uopte-
nog ali po sebi tako ekskluzivnog identiteta? Odakle potie ovaj
novi nivo, novi poredak, iji nastup Herodot [VI, 131] poklapa sa
nastupom novog demokratskog naina vladavine? Odakle nastaje
autonomija politike realnosti u odnosu na drutvenu realnost?
Jednom rei: odakle potie demokratija, ako ne od iste karto
grafske matrice iz koje nastaje, zajedno sa prvim geometrijskim
gradom, teritorija?

27 Termin na italijanskom znai i granica, mea (prim. prev.).

173
78. Nomos mape.

Izonomija pre svega povlai za sobom injenicu da o proble


mu vlasti u gradu ne odluuje jedan ovek ve samo funkcionisa-
nje institucija. Osobu tako zamenjuje jedan bezlian mehanizam
( 76), nomos. Karl mit [Schmitt 1974] nam skree panju da
je nomos, pre Platona, re ije izvorno znaenje jeste neraskidivo
povezano sa prostorom, i oznaava prvo merenje iz kog proizlaze
svi ostali kriterijumi merenja. Uistinu mit zastupa strogu deri
vaciju termina iz konkretnog zauzimanja i razdeobe zemljita,
ali se radi o znaenju koje je re oigledno ve u V veku pre n.
e. izgubila. Izonomija je, bar od Klistenovog doba pa nadalje,
isto politiki pojam, jasno razdvojen od pojma isomoiria, rei
koja makar od Solonovog vremena nadalje naznaava specifino
razdeobu njiva [Lvque i Vidal-Naquet 1964, str. 31]. Iz ovoga
proistie neto to nam je i dalje teko da prihvatimo: odluujua
funkcija mape u transformaciji znaenja ovog termina u opti
smisao zakona, pravilnika ili propisa na neki nain postavljenog
ili donesenog, i svakako u njegov isto politiki smisao. to je
jednako potvrdi geometrijske, dakle kartografske, prirode samog
politikog zakona, i politikog, to jest doslovno urbanog, poretka,
na kome Klisten temelji jednakost izmeu graanskog okruenja
i teritorijalne strukture: jednakost na osnovu koje se mo zapravo
mea sa povrinom zemljita ( 16). Tako se teritorija definie kao
povrina kojom jedan politiki subjekt, razgraniavajui je i vla
dajui nad njom, nastoji da odluuje o fenomenima, ponaanju
ljudi i odnosima [Sack 1986, str. 19].
Upravo u Klistenovo doba vetina postaje tehnika, oslo
baa se takorei svakog maginog i verskog elementa i postaje
racionalna [Vernant 1996], Ali ovo, to se zbiva u prvom gradu
ija unutranja odstojanja jesu geometrijski izmerena [Lvque i
Vidal-Naquet 1964, str. 2 1 -2 2 , 78], nikada se ne bi dogodilo da za
primer nije uzeta Anaksimandrova osionost i slika vasione i sveta

174
koja je iz nje proistekla ( 37, 40). Stoga se radi o preokretanju
onoga to se obino veruje u vezi sa klistenskom revolucijom: ona
se dogaa ne prosto kada nove realnosti mogu da se ucrtaju na
mapu [Lvque i Vidal-Naquet 1964, str. 13]. Naprotiv, ba zato
to posle Anaksimandra mapa postaje maina svake konstrukcije,
nove realnosti i nove ideje mogu da niknu, ukljuujui i Platono
ve. Nije tehnika zaetak mape nego je mapa zaetak sve tehnolo
gije ( 0). U arhainom polisu, dakle pre Anaksimandra i jo i u
njegovo vreme, jednakost graana proizlazila je iz fundamentalne
homogenosti graana, koji su bili homoiotes, to jest blinji, zato
to su bili srodni ili slini sa kvalitativne take gledita. Nasuprot,
izonomija koja se afirmie u V veku zasniva se na kvantitativnoj
jednakosti, zato to odreuje neto to moe da se podeli na
potpuno jednake delove, kao neki plen [Meier 1980].
Odmah emo videti o kakvom se dragocenom plenu ovde
radi. Primetimo pre svega da u zboru kod Homera, kao i u okviru
polisa za vreme njegovih prvih vekova, ne postoji prostor, zato to
odnosi izmeu subjekata i objekata izmiu bilo kakvoj apstrak
tnoj ili standardnoj meri, svakoj razdaljini utvrenoj bezlinim
merilima. Koje je rastojanje, u zboru, izmeu besednika i ostalih
ratnika? Ono je ravno polupreniku ija duina je potinjena,
kao uostalom i kruni oblik skupa, potrebi da osigura najravno-
pravniju distribuciju informacije svim uesnicima. Isto kao kada
grupa osoba sedne da se ugreje oko vatre, krug je oblik u stanju
da omogui svakom lanu najpriblinije jednaku koliinu onoga
to izvor zrai. I kod zbora odstojanje zavisi, kao i kod prvog Odi-
sejevog povika upuenog Polifemu ( 59), od odnosa izmeu dve
telesne funkcije: glasa govornika i sluha njegovih blinjih. Stoga je
Klistenova Atina poslednji grki grad po meri oveka, zato to u
njoj, gradu koji poinje da uzima za model mapu, ta mera poinje
da biva nadvladana apstraktnom prostornom metrikom.

175
79. Herodotov podsmeh.

Izonomija je tvorevina Anaksimandrove operacije, izvoe


nja mape iz urbanog oblika. Budui da na toj operaciji Klisten
zasniva graansko okruenje ( 7 7 ), ono ostaje diferencirano sa
kvalitativne take gledita [Lvque i Vidal-Naquet 1964, str. 77].
Perikleova demokratija, pola veka kasnije, potie pak od prevage
kartografske slike nad gradskom realnou, od njenog uobliava-
nja po uzoru na ovu sliku. Da bismo razumeli razloge za ovo treba
da u raspravu uvedemo, pored Herodota, drugog Perikleovog
prijatelja, Hipodama iz Mileta, koji je prvi veliki arhitekta urbani
sta grkog sveta, ujedno i prvi politiki teoretiar u uem smislu
rei. Njegovo ime danas se pamti prevashodno po tome to je bio
autor, ali bolje bi bilo rei kodifikator, pravougaonog urbanog
plana, u kome se ulice ukrtaju pod pravim uglom unutar jednog
etvorougaonog prostora: shema ahovske table [Morachiello
2003, str. 5 9 -6 9 ],
Nije sluajno da se Herodot, roen u Halikarnasu, ponosno
proklamuje, u prvom redu svog del, graaninom jednog takvog
grada: graanin Turija, panhelenske kolonije osnovane 444. god.
pre n. e. u junoj Italiji sa namerom da osigura vrstu vezu izme
u istonih i zapadnih Grka. Turij je bio grad koji je sjedinjavao
sliku sveta u slubi atinskog imperijalizma sa njenim projektom
stvaranja zajednikog sredozemnog trita, unutar koga bi ak i
antiteza izmeu Grka i varvara bila ponitena. O tome svedoi
jedan drugi Perikleov prijatelj, Antifont, kada tvrdi da su po pri
rodi svi bili jednaki, stranci i Grci [Diels i Kranz 1922, 87, B44].
Perikleova politika vladavine nije se zasnivala samo na prostom
teritorijalnom proirenju ve i na irenju atinskog vienja sveta
[Nenci 1979, str. 4 5 -4 6 ], oslanjala se takorei na izvoenje i na
metanje egzemplarnih modela: poevi upravo od najupadljivijeg
i najvelianstvenijeg - urbanog modela. Ne zavisei, za razliku
od Atine, ni od kakvog urbanistikog naslea iz prolosti, ni od
kakvog istorijskog uslovljavanja, Turij je jednom rei bio ono to

176
je po Perikleu Atina trebalo da bude, otelovljavao je njen idealni tip,
ili mu se svakako najvie mogue pribliavao. Stoga on nije bio
kruan ve potinjen jednoj nevienoj shemi, bar u Grkoj: bio je
pravougaonog oblika.
Pravi razlog za primenu ovog oblika bie razotkriven tri veka
kasnije, manje ili vie svesno, kada stoik Gemin u svom Uvodu u
fenomene [16.5] pie: Ne treba da verujemo razdaljinama zapisa
nim na okruglim kartama poto ekumena ne moe da bude obu
hvaena jednim krugom, budui d aje ona deo lopte ija duina je
dvostruko vea od irine. Stoga to je zapadnjako poznavanje
sveta pratilo konture evroafrikog Sredozemlja, odavno je bilo
primeeno da se ono prostire vie od zapada ka istoku nego od
severa ka jugu [Aujac 1987a, str. 135], I zaista sve karte kojima se
Herodot koristi u svojoj Istoriji jesu etvorougaonog oblika,
konstruisane po linearnoj osi koja se podudara sa saobraajnim
putem, kao to je bio persijski obiaj [Myres 1986, str. 628], Evo
zato se Herodot podsmevao jonskim mapama, koje je nalazio
priglupo oblim kao da su tek izale iz ruku lonara ( 40): zato to,
kao to Gemin istie, mana krunih mapa jeste bila ta da to se vie
udaljavamo od centra, to relativno odstojanje izmeu dve take
(prva nuna informacija za organizaciju nekog funkcionalnog
trita) neizbeno biva vie krivotvoreno. To se, naprotiv, ne
dogaa ako, kao na mapama koje Herodot koristi, svet poprimi
oblik etvorougaonika, zato to u tom sluaju i take pri ivicama, i
ako su udaljene jedna od druge, razdvojene su jednim pravoli-
nijskim segmentom. Nije li i danas mapa onaj model sveta koji
rtvuje, zarad vemosti linearnom odstojanju izmeu taaka, svaku
drugu informaciju?
Upravo kako Levek i Vidal-Nake [Lvque i Vidal-Naquet
1964, str. 77] tvrde, novo vienje politikog ureenja, koje od Hi-
podama stie do Platona, nije vie utemeljeno na samom gradu,
nego na poretku sveta. Ispravno: ali samo ako se pod svetom
shvati mapa, stoga to se jednakost sveta i mape pretvorila u do
minaciju mape,to jest prostora,nad zemljom.

177
80. Kvadratura kruga.

Da bismo razumeli o kakvom poretku se ovde radi pogledaj


mo ilustraciju 1 koja prikazuje idejnu shemu izonomijskog grada,
i poveimo je sa trouglom koji je konstruisao Frege da bi protu
maio razliku izmeu smisla i znaenja ( 13). U krunom gradu
smislovi28 su bezbrojni, a vektori smerova, ulice, to jest zraci ija
trasa odgovara hipotetikoj marruti graana usmerenih ka cen
tru, ka trgu, proizlaze po definiciji meusobno sasvim jednaki.
Rastojanje izmeu dve take (izmeu boravita dva graana) po
veava se u skladu sa pomeranjem od agore ka periferiji: segment
ab je krai od segmenta a2b2. Upravo iz ovog razloga, verovatno,
Platon osmilja model koji smo prethodno izloili ( 76). Meu
tim, odluujua ostaje injenica da u odnosu na sam centar, to
e rei na javni prostor, udaljenost ostaje apsolutno istovetna za
obojicu, i ovo je najbolja definicija onoga to bi stvarno trebalo
da se podrazumeva pod izonomijom. Uzgred reeno, radi se o
najboljem objanjenju toga kako je trg mesto u kome se mnogo
strukost smislova pretvara u znaenje ( 76).
Pogledajmo sada ilustraciju 2, etvorougaonu shemu hipo-
damskog grada: odnos izmeu centra i graana, i izmeu jednog
i drugog graanina, proizlazi preokrenut u odnosu na prethodni
primer. Pre svega treba istai neto to na shemi nije oigledno:
dok se u krunom gradu geometrijski centar poklapa sa funkcio
nalnim, seditem svih najvanijih delatnosti, u etvorougaonom
gradu, koji je sloeniji, ova podudarnost vie ne vai, i hram,
agom, trnica se razdvajaju i smetaju na razliitim takama. U
svakom sluaju, odstojanje pojedinanih graana od centra (geo
metrijskog) programski je razliito, zato to njihovi vektori imaju
tri razliite duine. Nasuprot, rastojanje izmeu pojedinanih
graana ostaje uvek istovetno, nezavisno od njihovog rastojanja
od centra: segment ab je jednak segmentu a2b2. Tako se ocrtava
jedna istinska opozicija: unutar krunog grada graansko odsto-

28 U ovom poglavlju treba imati na umu da re senso na italijanskom znai i


smisao i smer (prim. prev.).

178
janje jednako je od centra, nejednako meu graanima; unutar
etvorougaonog grada ono je, tano suprotno, jednako meu
graanima, nejednako od centra. I prelaz sa izonomije na demo-
kratiju ostvaruje se upravo ovom inverzijom.
Jedinstvena prednost ove druge sheme odnosi se na brzinu
kruenja informacija, koje se u hipodamskoj shemi pokazuje
mnogo veom nego u klistenskom gradu, upravo zbog jednake
razdaljine meu graanima. Dakle, informacija je dragocen plen
koji treba razdeliti ( 78), i njeno kretanje postaje bre samo stoga
to je rastojanje izmeu graana sada standardno, samo zato to
shema grada sada prvi put postaje u potpunosti prostorna. Za
Periklea demokratija je izonomija plus brzina informacija, osigu
rana pravolinijskim i pravougaonim osobinama osa, po principu
koji ureuje transformaciju itavog Mediterana u jedinstveno
trite: onaj koji se sastoji u ispravljanju krivih linija, svoenju
sveta i gradova u njemu na jednu dinovsku etvorougaonu mapu
( 79). Klistenov grad, idealno kruan, jo uvek je grad u kome
su graani jednaki pred zakonom i uestvuju u odluivanju, u
centru koji jemi, sopstvenom jedinstvenou i sopstvenim geo
metrijskim karakterom, koherenciju urbanog poretka i poredak
vasione ( 73). U Perikleovom gradu, u kome je ova koherencija
izgubljena i centar vie ne postoji kao jedinstven, informacija je
bra ali odluivanje vie nije kolektivno, i malo je njih koji znaju
ta se uistinu dogaa. Kao to objanjava Tukidid [2, 65, 9]: Na
recima je to bila demokratija, ali u stvarnosti je bila vladavina
prvog graanina.
Perikleov projekt nije uspeo, zato to se ispostavilo nemogu
im nai reenje za problem koji jo uvek pogaa i nas: kako usa-
glasiti demokratska prava sa funkcionisanjem trita. to je zatim,
iako se toga vie niko ne sea, pravo pitanje skriveno iza problema
kvadrature kruga, konstrukcije kvadrata ija povrina je jednaka
povrini prethodno datog kruga, to jest problemu ispravljanja
obima kruga. Samo naizgled se radi o problemu geometrijske
prirode, ali to je u stvari pria o dva grada koji su nesvodivi jedan
na drugi: kruni i etvorougaoni, grad izonomije i onaj prostora
[Farinelli 1994],

179
81. Razmiljanje o baroku.

Po Vernanu [Vernant 1966] Hipodam jo uvek nastoji da u


istom razmatranju dri zajedno fiziku, politiku i gradsku sferu.
Ovo je otvoreno pitanje. Ali zasigurno njegovim planom grad
prestaje da bude delo prirode i bogova i postaje neto sasvim
drugo. Mnogo pre Hipodama ve Babilonija je imala, na primer,
nacrt u obliku ahovske table, i u njoj su se ulice ukrtale pod
pravim uglom. Ali je vrlo verovatno da upravo Hipodam preina-
uje vrednost i funkciju pravog ugla, oslobodivi ga, zajedno sa
pravom linijom, svake verske simbolike i dodelivi mu suprotan
zadatak: uspostaviti poredak razuma u graanskom okruenju.
Aristotel objanjava u Politici da je Hipodam izmislio geometrij
ski nacrt gradova. Kao to je napisao an-Bernar Rasin [Racine
1993, str. 141], on postavlja ljudsko stanovanje na jednu novu
zemlju, matematiku. Na taj nain on obesveuje grad, ali ga u
isto vreme organizuje u sistem, zato to gradska shema postaje
rezultat jednog rauna apstrahovanog od bilo kakve referencije
na oblike spoljne samom gradu i njegovom funkcionisanju. Ve
434. godine kolonija Turij nee vie priznati Atinu kao metropolu,
grad-maticu, u znak predstojeeg kraja Perikleovog sna: izvoziti
politikom sile jednu formulu vladavine zasnovanu na najradikal
nijoj i najdirektnijoj demokratiji. Meutim, i u modernom dobu,
od panskih novih gradova u Junoj Americi do holandskih i
engleskih u Severnoj Americi, hipodamski nacrt e oznaiti na
predovanje zapadnjakog kolonijalizma u Novom svetu. Po istoj
osnovi, u Evropi e se rairiti gradovi prosvetiteljskog obrasca:
pomislimo samo na etvrt izgraenu u Bariju poetkom X IX veka
koja i danas nosi ime oakina Murata, napuljskog kralja u vreme
Napoleonovog osvajanja italijanskog poluostrva.
Plan Muratove etvrti, upravo oblika ahovske table, nago-
vestio je program urbanistikog obnavljanja koji e se afirmisati
u mnogim italijanskim gradovima nakon Ujedinjenja [De Seta
1976, str. 406]. Meutim, celokupni urbanizam XVII i XVIII

180
veka, kao i onaj koji je za njim usledio, zavisi od prirode baroknog
grada. On predstavlja vrhunac identifikacije grada sa prostorom,
organizacije urbanog fenomena po kartografskom principu. Ba
rokni grad je taj koji je preuzeo i do krajnosti razvio operaciju
koju je zapoeo Hipodam: transformaciju grada u mapu samoga
sebe. Ostaje klasik analiza baroknog regulacionog plana koju je
pruio Luis Mamford [Mumford 1938]: grad je rtvovan zarad
arterije, to jest saobraaja; apstraktna geometrijska shema odre
uje drutveni sadraj u smislu da prethodi ivotnim potrebama
i uslovljava institucije zajednice; ako je teren izabran za izgradnju
nepravilan, on biva izravnan (oigledno, isto kao to se kompleks
zgrada uobliava po ve postojeem crteu, tako, i jo pre njega,
osnova grada se uobliava prema osnovi samog crtea, to jest
tabli). Izmeu ostalog iz ovoga proizlazi, usled prekomerne sime
trije i rigidnosti plana, takoe i izbacivanje bilo kakve vremenske
dimenzije, bilo kakvog prilagoavanja urbane formacije tokom
vremena potrebama narednih generacija. Barokni grad je morao
da bude izgraen onako kako je bio projektovan: u samo jednom
potezu, i pod rukovodstvom jednog arhitekte tiranina. Kao to
rezimira il Delez [Deleuze 1988]: grad postaje jedna informaci-
ona tabla.
Upravo u ovom gradu priroda indeksne veze izmeu puta i
kue postaje nepovratno mogua, a ne vie virtuelna ( 6 0 ,7 2 ,7 3 ),
drugim recima, poprima oblik prostorne veze u pravom smislu
rei. Grad postaje dijagram u kome je postojee ve kolonizovalo
sve oblike budunosti. Ovo se dogaa zato to u baroknom gradu
prave ulice vre upravo funkciju mapa, kao to je to Robert Her-
binson [Harbinson 2000, str. 60-64] primetio na raskru Kvatro
Kanti u Palermu: one izmiu neposrednom doivljaju okolne
krivudave realnosti, omoguavaju da se vidi sve i odmah, i da se
u trenutku pristupi delu koji najvie interesuje, kao u nekom do
brom sistemu fajlova. Dakle, krajem XVII i poetkom XVIII veka,
preko posredovanja ulica, gradovi postaju, kao i Zemlja sama (
5, 9), kopija svoje kopije.

181
82. Im aginarni prostor.

Sa funkcionalne take gledita, barokne saobraajnice su pro-


tivrene u odnosu na njihov oblik: one pravom linijom razbijaju
srce grada, ali su u stvari jednake zaobilaznicama iji zadatak je
da izbegnu trenje prolaska kroz grad ( 9). Iza te protivrenosti
dejstvuje veoma mono otkrie imaginarnog prostora, neophod
no za razradu modernosti. On je delo Tomasa Hobsa, filozofa
zaslunog i za razmiljanje koje prati i osniva centralizovanu
teritorijalnu dravu.
Za Hobsa je svet zaista jedna geografska karta. Koncipirati
neku stvar po njemu znai zamisliti je u nekom mestu, sa odree
nom ekstenzijom, deljivu na sastavne delove i takvu da ne moe
da koegzistira u isto vreme na dva razliita mesta, kao to dve
stvari ne mogu da stoje u isto vreme na istom mestu. Jedina na
uka koju je Bog podario oveanstvu jeste geometrija, i sa njom
zapoinje fiksiranje znaenja stvari, kako ljudi zovu definiciju.
Takvo fiksiranje odgovara zakonu, u smislu da namera zakona,
njegovo znaenje, jeste njegov doslovan smisao, koji je jedan i
samo jedan [Hobbes 1651]: tano kao na karti i samo na njoj,
gde sve imenice jesu lina imena [ 17; Farinelli 1992, str. 3 -1 4 ]
i gde postoji bijektivna korespondencija izmeu imena i stvari,
ime oznaava stvar i ta stvar je njeno znaenje, kao to pie Vit-
gentajn u Traktatusu [3.203], Na osnovu ovih kriterijuma, to jest
na osnovu kartografske slike, barokno doba pristupa materijalnoj
konstrukciji Drave kao vetakom proizvodu ljudskog raunanja
i mehanizaciji dravnog predstavljanja: odluujui korak u od
nosu na koji sav ostatak modernog sveta, od vodene pumpe do
hemijskog procesa, proizlazi iz toga, i nema nikakvu potrebu za
nekom naknadnom metafizikom odlukom [Schmitt 1982, str.
53, 59].
Za Hobsa nauno znanje nije bilo izvorno, nije se ticalo
ontolokog polja, nije bilo u neposrednoj vezi sa strukturom ili
prirodom spoljanjeg sveta, ve je, naprotiv, poticalo, u svojoj

182
mogunosti, iz jednog pravog ponitenja sveta. Subjekt naunog
znanja je bio zamiljen kao ovek kome su, poto je svet nestao,
preostale samo ideje i slike stvari koje je prethodno video i opa
zio. Stoga nije mogao nita sem da rauna na osnovu sopstve-
nih ideja, sopstvenih privida, kao da su oni spoljanji i da nisu
proizvodi njegovog uma. Odavde potie nametanje svetu, u cilju
upravljanja njim, shema koje su vetake zato to su zasnovane
na nekom unutranjem kriterijumu vrednosti. Ne iznenadimo se
sada ponovnom pojavom sveta: Hobsova hipoteza nije imala u
sebi nita egzistencijalno, nije se odnosila na stvarno postojanje
stvari, ve je bila samo ilustracija naina gradnje znanja. Shema
dobijena ponitenjem spoljanje stvarnosti je bio imaginarni
prostor, jedna nestvarna ekstenzija, privid onoga to stvarno
postoji. On je bio apstrakcija one dimenzije zbog koje se tela,
liena svojih akcidencija i osobina, pokazuju prosto kao spoljanji
objekti, vetaki sistem taaka i poloaja koncipiran kao jedino
sredstvo za razumevanje ponaanja fizikih objekata. Imaginarni
prostor je tako omoguavao da se odredi kretanje tela, koja nisu
uopte imaginarna, zato to je omoguavao da se odredi mesto,
to jest deo prostora sa kojim se telo podudara ili sa kojim se
pokazuje koekstenzivno [Gargani 1971, str. 138]. Kao to Hobs
pie: mesto nije nita izvan uma; fizika veliina nije nita unutar
uma. Unutar njega nalazi se jedan prazan beli papir, tabula rasa
[Hobbes 1651]. Izvan njega, u ravni izvornog znanja ili injenice,
tela se pokazuju prema zakonu i poretku koji se povinava jed
nom sistemu mehaniki odreenih interakcija, kao to je Bekon
odredio [Gargani 1971, str. 131]: objekti, dakle, ve poprimaju
kartografski oblik. Za Hobsa se znanje tako ve rasporeuje, na
kraju, sledei model mapiranja ( 37), odnos izmeu dve mape.
Upravo stoga to onaj unutranji, koji odgovara imaginarnom
prostoru, nadvladava spoljanji i u sebi ga ponovno obuhvata,
vetaki pravolinijski oblik preuzima na sebe celokupno funkci-
onisanje sveta.

183
83. Ishod modernosti.

Ishod modernosti sastoji se dakle zaista u svoenju sveta, pu


tem mapiranja, na jednu mapu, na jednu tablu. Preko tog postup
ka nestvarno se pretvara u stvarno, Zemljino lice se preobraava
u Hobsov imaginarni prostor, poprima takorei crte euklidske
ekstenzije: ona postaje jedna povrina potinjena pravilima
kontinuiteta, homogenosti, izotropizma ( 4). Rezultat i ujedno
pokreta te transformacije jeste moderna teritorijalna drava, ija
se konkretna artikulacija odvija po sledeem redosledu: prav put
- eleznica - auto-put. Prvi, ija afirmacija je zreo plod baroknog
doba ( 5), deluje kao model za drugu, i druga za trei: i danas
se u Nemakoj auto-put zove Autobahn, to znai eleznica za
automobile. Najposle, ako nastupanje pravolinijskih putnih trasa
odgovara prvobitnom stadijumu formiranja drave ( 9), razvoj
eleznice se poklapa sa njenom zrelou, a auto-put sa poetkom
njenog opadanja.
Pravi putevi se pre svih pokoravaju, po obliku, jednom veta-
kom modelu, ali ivotinjska vua kola koja do prve polovine X IX
veka prevaljuju te puteve jo uvek odgovara logici prirodnog po-
meranja. Tek mehanizacija saobraaja na kopnu (i na vodi) usled
upotrebe snage vodene pare preokree ovu vezu izmeu prirodne
sredine i prevoznog sredstva. Sa njom brzina i svojstva kretanja ne
zavise vie od okruenja ve od sredstva, zato to mehanika vua
sebi gradi svoju sredinu, emancipovanu od svih fizikih crta pri
rode. Ona se u svemu i po svemu podudara sa ishodom Hobsove
operacije: ona, time to je polje mehanikih veza, jeste zapravo
jedno telo lieno svih kvaliteta i svedeno na prostu apstraktnu
ekstenziju. Dok je Hobs govorio o annichilatio mundi [Gargani
1971, str. 138], prvi oevici irenja eleznike pruge govore o
annihilation of time and space [Schivelbusch 1977], brkajui
tako ono to se raalo sa onim to je umiralo: zato to je upravo
eleznica ta koja konano transformie svet u prostor.

184
To je veoma dobro objasnio Volfgang ivelbu [Schivel-
busch 1977]: parna lokomotiva proizvodi uniformno mehaniko
kretanje i jedinstvo toka i ine prenosi ovaj pokret na zemaljsku
povrinu. eleznica je stoga tehniko sredstvo primene prvog
Njutnovog (Isaac Newton) zakona na lice Zemlje, po kome svako
telo istrajava u svom stanju mirovanja ili uniformnog i pravoli-
nijskog kretanja, sem ako ga dejstvo neke druge sile ne primora
da promeni stanje. Iz ovoga sledi da ako bi izmeu dve take bilo
mogue izgraditi jedan put koji je savreno gladak, ravan, vrst i
prav, da bi se po njemu neko vozilo pokrenulo, dovoljan je pogon
u stanju da prevazie otpor vazduha. Drugim recima, upravo sa
eleznicom, koja je model idealnog puta stoga to je osloboena
trenja, mehanizacija kretanja prenosi na koru ele Zemlje odluu
jui atribut za njeno prevoenje u prostorne pojmove: standard.
I ovo vai i sa ekstenzivne i sa intenzivne take gledita. Vidal de
La Bla [Vidal de La Blache 1922, str. 2 4 7 -2 5 0 ,2 5 3 -2 5 6 ] slikovito
opisuje sutinsku i neraskidivu vezu izmeu eleznice i procesa
kolonizacije amerikog kontinenta i izmeu eleznice i obrazo
vanja evropskih nacionalnih drava. Zaista, sistem eleznikih
pruga i moderna Drava deluju tano po istim principima, po
naaju se kao jedna velika maina i iziskuju unitarno upravljanje
i koordinisane pokrete, upravo zato to su obe izvrioci i u isto
vreme prozvodi prostornog modela: oba sistema podrazumevaju
jednu prostranu povrinu, kontinuiranu, homogenu i na kojoj su
sve take usmerene ka jedinstvenom centru.
Protivpredlog: kriza prostornog modela povlai za sobom
krizu kako Drave tako i eleznice. Samo jedno poreenje: 1840.
godine duina eleznikih pruga na celoj Zemlji nije dostizala
8000 km, 1870. godine ona je iznosila 206.000, 1900. godine
790.000, 1911. godine vie od 1.300.000 km, duina vea od 25
obima Zemljine lopte [Vidal de La Blache 1922, str. 244]: potpuno
identina onoj dananjoj na osnovu podataka Meunarodne ele-
znike unije (International Union of Railways).

185
84. Bee jednom more, bese jedn om Zemlja.

Prethodni podatak u stvari ne prua uvid u razliku izmeu


ukupne duine eleznike pruge, to jest koloseka, i duine sistema,
koji je u mnogim potezima sainjen od vie paralelnih koloseka.
U svakom sluaju, zamah eleznice se zaustavlja neposredno pred
poetak Prvog svetskog rata, upravo kao posledica svog razvoja.
Vidal objanjava [Vidal de La Blache 1922, str. 250] da se tek posle
nekog vremena uvidelo da se eleznika revolucija sastojala vie u
premetanju stvari nego putnika, i ovo je zasigurno tano, iako na
poetku niko nije mislio o ljudima [Capot-Rey 1946, str. 9 8 -9 9 ],
Meutim, u isto vreme, ba napredovanjem eleznikih trasa,
stvari su otpoele da se pretvaraju u nematerijalne impulse, i da
se kreu od jedne do druge take mnogo bre nego to je to sama
lokomotiva mogla da postigne. Upravo eleznika pruga je vodila
nastanak telekomunikacija i time pruila prvi zamajac ka demate-
rijalizaciji sveta ( 24), i shodno tome, procesu koji je tek u skorije
vreme, u drugom kontekstu, naao svoju najprecizniju definiciju:
despacijalizacija29 [Abu-Lughod 1999, str. 272], eleznicajebila
ta koja je odista podsticala i usmeravala napredovanje elektrinog
telegrafa.
U Sjedinjenim Amerikim Dravama, poevi od tridesetih
godina X IX veka, njihovo rasprostiranje se odvijalo u nekoj vrsti
simbioze. Telegraf je omoguio eleznici sa jednim kolosekom
da izbegne kako nezgode tako i dodavanje drugog koloseka, zato
to je omoguio eleznikim kompozicijima koje su putovale u
suprotnim smerovima da izbegnu sudare bez predugog ekanja
na stanicama, ve samo onoliko koliko je potrebno [Hugill 1993,
str. 320], On je, dakle, izazvao utedu vremena i novca, koji upra
vo ovako konano postaju ista stvar. Tako se model eleznikog
sistema preneo na telekomunikacije, i ve krajem prve polovine
X IX veka u vezi s tim biva kodifikovan koncept mree shvaene

29 Radi se o veoma vanoj reci za literaturu koja se bavi prostorom:


spazializzazione (spazio - prostor), znai dodeljivanje prostornog karaktera
neemu. U ovom kontekstu Farineli koristi antonim, despazializzazione, to bi
znailo oduzimanje prostornog karaktera (prim. prev.).

186
kao splet objekata rasporeenih po linijama [Mattelart 1994],
Ova definicija bolje od bilo koje druge izraava svoenje Zemlji-
ne povrine na njenu kartografsku sliku. Godine 1855. poelo je
polaganje podmorskih kablova i Velika Britanija, koja tako gradi
prvi globalni sistem informacija, zadrae hegemoniju na polju
komunikacija itav jedan vek, u stanju da povee sve kontinen
te, mora i okeane, izuzimajui polarne: tek instalacijom prvog
transatlantskog telefonskog kabla, dovrenog 1956. godine, ta
dominacija e poeti da se premeta ka Sjedinjenim Dravama
[Hugill 1999, str. 2 7 -5 1 , 228-2 3 1 ].
Na ovaj nain kopno i more, lieni svakog akcidenta i kvali
teta kako bi rekao Hobs, postae tano ista stvar, barem u onome
to se tie prenoenja najvrednijih roba, novca i informacija, onih
koje su najvanije za funkcionisanje sveta. Meutim, ova stvar ve
nije samo prostor, upravo zato to je to funkcionisanje postalo sve
manje objanjivo samo jednom metrikom, ili problemom brzine.
Stiven Kern [1983] podsea daje psihijatar, koji je uveo dijagno
stiku kategoriju neurastenije, tvrdio da su telegraf, eleznice i
snaga vodene pare omoguili da se, u odnosu na XVIII vek, broj
transakcija izvrenih u datom vremenskom opsegu ustostrui.
eleznica i telegraf, iako sarauju na izgradnji novog sveta (i
njegovim specifinim bolestima), ipak ne funkcioniu, svaka po
naosob, na isti nain. Telegraf, kao i eleznica, na prelazu X IX u
X X vek doivljava poveanje brzine: od kapaciteta transmisije od
2 5 -2 8 rei u minutu do vie od 100 poetkom prolog veka, pa do
vie od 300 dvadesetih godina [Hugill 1999, str. 35]. Ali za razliku
od eleznice, telegraf menja prirodu stvari, na polaznoj taki de-
materijalizuje poruku na papiru i zatim je na ciljnoj taki ponovo
stvara, razdvaja kruenje specijalizovanih informacija od ljudskog
optenja, od konkretnog meuljudskog odnosa. On takorei pre
obraava ono to postoji, ono to se moe dotai i izbrojati, u neto
to bivstvuje, to se moe pomisliti ali ni izbrojati niti dotaknuti.
Upravo ovo cepanje i podela rada (ono to postoji dodeljeno je
eleznici i, uoptenije gledano, materijalnim saobraajnim pu-
tevima, dok je ono to bivstvuje domen elektronske transmisije,
nematerijalne komunikacije) jesu prvi uzroci krize prostora.

187
85. Gospoice iz M idija30.

Glas o gospoicama iz Midija potie barem od Gvida Kaval-


kantija (Guido Cavalcanti), Danteovog (Dante Alighieri) prija
telja, koji u jednom sonetu opisuje svoje pobono hodoae od
Firence ka svetilitu Santjaga de Kampostele, prerano prekinuto
u Tuluzu upravo zbog ljupkosti iteljki tog grada. Stanovnice
Avinjona su 1907. godine dale naslov Pikasovom (Pablo Picasso)
delu kojem se obino pripisuje kriza modernog slikarskog naina
predstavljanja upravo ruenjem tradicionalnih vremensko-pro-
stornih odnosa: nestaje slika kao imitacija objektivne stvarnosti,
prirode, zato to iezava linija horizonta, dubina polja, razlikova
nje izmeu razliitih planova, dakle nestaje model perspektive, i
otuda i jedinstvenost subjekta i unitarnost objekta [Lefebvre 1974;
Kern 1983]. Sve ovo se dogaa zato to kubizam pre svega sliku
pretvara u geografsku kartu.
To su primetili, ne znajui da su u pravu, carinici koji 1917.
godine zaustavljaju Stravinskog na granici izmeu Italije i vaj-
carske i optuuju ga da eli da prokrijumari jednu mapu, samo
zato to u prtljagu nalaze portret kompozitora, crte upravo Pika-
sa [Stravinskij 1935], Na njemu, kao na kubistikim delima i kao
na kartama, jedinstvena povrina potpuno pokriva sliku, i u taj
jedinstven plan biva svedena i trea dimenzija, ona koja pripada
visini objekata, koji se tako pokazuju svedeni na niz geometrijskih
oblika. Gospoice iz Avinjona su prilikom svog pojavljivanja
uzburkale duhove zato to su imale iskrivljene noseve i oi, kao
da ih subjekt posmatra istovremeno sa dve razliite take gledi
ta: i upravo dovoenje u pitanje jedinstvenosti take gledita i
nepokretnosti subjekta koje proistie iz slike ( 4, 34) izazvalo je
skandal. Sve ovo se, meutim, ne bi desilo da Pikaso prethodno
nije utei na frontalno gledanje preneseno na platno primenio
ista pravila koja kartograf, ije oko se statino nadnosi pod uglom 30

30 Le Midi - jug Francuske (prim. prev.).

188
od 90 stepeni, primenjuje na mapu. Radi se o jo jednoj polovini
kruga ( 58), ovaj put ga opisuje samo oko to je za modernost
normalno ( 5, 9, 11), ali upravo zbog toga je skandalozno.
Ovim poluobrtajem se izlazi iz modernosti, iz sveta svedenog na
prostor, kao to se Odisejevim, koji je ukljuio elo telo, ulo u
njega. Od njega zavisi razbijanje i objekta i subjekta, koji pogaa
i samog Pikasa, prvog slikara ije delo je mogue razumeti samo
kroz niz razliitih perioda, mnogih i raznolikih izraajnih sti
lova. Sa svoje strane, ovo razbijanje zavisi od sloma centralnog i
odluujueg elementa u sistemu subjekt - standardno metriko
odstojanje - objekt, koji je krunisao bekstvo od Polifema ( 59):
onog sistema koji u ukupnom mehanizmu sveta, na prelazu X IX
u X X vek, telegraf ugroava mnogo vie od lokomotive, i koji u
posmatranju umetnikog del kubistiki potez dovodi u sumnju,
zato to prisiljava na posmatranje slike sa iste distance sa koje se
gleda karta.
U isto vreme, Pikaso razglobljava ne samo objekte ve i samu
povrinu slike-mape, ba zato to su to godine krize prostorne
sheme koja je rezultat nametanja kartografskog modela svetu.
Upravo u tom smislu Pikaso prua nain gledanja koje je svet
sam iekivao, kako tvrdi Lefevr [Lefebvre 1974]: znaee biva
razdvojeno od izraajnog, znak (oznaujue) od onoga to ozna
ava (znaenja), znak nije vie objekt ve predmet na platnu,
postaje takorei obrada koju objektivna injenica, ralanjena
i svedena, doivljava. Radi se, obratimo panju, o tano onome
to se dogaa sa recima tokom telegrafske transmisije, sa jedinom
razlikom da hartija stoji namesto platna. Sa ove strane, dakle,
odista je posredi unitenje prostora, kako se pogreno tvrdilo u
vezi sa eleznikom mreom ( 83), unitenje njegovih svojstava
kontinuiteta, homogenosti i izotropizma. Prostor tako snosi istu
sudbinu koju u svom najmisterioznijem i najaluzivnijem spisu
Humbolt [Humboldt 1849] dodeljuje konceptu vitalne snage:
dan njegovog trijumfa (eleznikog, u ovom sluaju) je takoe
dan poetka njegove smrti (telegrafske).

189
86. Metropolis: od eleznice do auto-puta.

Za Stare Grke metropola je znaila grad-maticu, i implicirala


je vezu sa jednim gradom-detetom, sa jednom kolonijom, kao u
sluaju Atine i Turija ( 79). Ovde pod metropolom podrazume-
vamo grad u kome se opaa trijumf i istovremeno smrt prostora,
uzetom ne samo u njegovom uopteno tehnikom znaenju
upotrebljenom jo od poetka ( 3), nego i kao specifian oblik
mogue indeksne veze izmeu puta i naselja ( 72, 81).
U unutranjosti amerikog kontinenta, kao u brazilskom ser-
tau31 nasuprot priobalskog pojasa sa starim naseljima, eleznica
je zasluila titulu sadilice gradova [Deffontaines 1938, str. 323],
stvarateljke gradskih realnosti ni iz ega. I u svim velikim aglome
racijama koje su nastale tokom prethodna dva veka u umerenom
podruju na obe polulopte, ona je svakako odigrala odluujuu
ulogu u njihovom razvoju i irenju. U njima je eleznica zasluna
za razvoj predgraa, prema jednom procesu koji svuda pokazuje
iste osobine i koji je, pre pojave automobila poetkom X X veka, bio
podstaknut pre svega nunou snabdevanja hranom [Capot-Rey
1946, str. 2 5 4 -2 5 8 ], Moda je najoitiji primer, u ovom smislu,
formiranje Velikog Berlina 1920. godine spajanjem grada Berlina
sa 7 drugih gradova i 85 okolnih ruralnih optina u samo jednu
administrativnu jedinicu. Ova fuzija ne samo da je prihvatila
pravce postojeih eleznikih trasa nego su preduzea za trgovinu
nekretninama, sa ciljem parcelisanja periferija, povezala ove zone
sa centrom novim linijama nazvanim linije kolonizacije [Le
Roy 1935], One su u svom imenu sauvale spomen na njihovu
prvobitnu funkciju, koja se i dalje odraava na model dananjih
metroa, rairen po elom svetu. Berlinska nije bila prva gradska
eleznica: London je poeo sa izgradnjom svoje ezdesetih godina
X IX veka, poetna trasa njujorke je sveano otvorena 1904, i obe
su sluile, kao i berlinska, da prethode i predvode razvoj grada,
vrsto spajajui ve postojea naseljena jezgra. Uopteno gleda
no, u prvoj polovini X X veka eleznika pruga jo funkcionie

31 Na portugalskom: serto - zalee (prim. prev.).

190
kao indeks gradskog naselja, u smislu da upuuje na njega i da
ga usmerava. U razvoju savremenih metroa (pomislimo samo na
primer Los Anelesa), naprotiv, naselje ide ispred pruge, koja vie
ne uspeva da kanalizuje graevinski rast.
Ova inverzija, mnogo znaajnija nego to se ini, odvija se
preko potpunog raskida veze izmeu saobraajnih osa i gradske
strukture. Ona otuda naznaava totalni gubitak funkcionalnog
znaaja prostornog modela, prouzrokovan pojavom auto-puteva:
puteva sa kojih se programski ne pristupa nijednoj zgradi. U Evro
pi, kontinentu vekovima i milenijumima prebogatom gradovima,
auto-put slui da bi se gradovi izbegli, da bi se utedelo vreme
( 9), za razliku od eleznice koja, naprotiv, ojaava vezu izmeu
gradskih naselja i puteva [Gambi 1984, str. 136]. Prvi auto-putevi
su bili izgraeni u Italiji, Nemakoj i Holandiji u periodu izmeu
dva svetska rata, da bi se posle Drugog svetskog rata rairili po
ostatku Evrope. Veoma drugaiji se ispostavljaju priroda i razvoj
amerikih auto-puteva, i, u poreenju sa evropskim, ovo je indi
cija duboke razliitosti njihovog odnosa sa gradskim centrima.
U SAD, otadbini individualne motorizacije, auto-putevi a ne
samo eleznice, na sebe su u X X veku preuzele zadatak da, preko
urbanizacije periferija, pretvore gradove u metropole. Godine
1911. je u Njujorku otvoren Long Ajland Motor Parkvej32, prvi
auto-put sa ogranienim pristupom33 na svetu, izgraen da bi
omoguio ljudima koji svakodnevno putuju do posla da stignu
do kancelarija na Menhetnu od njihovih kua u radijusu od 50
do 55 kilometara. Pedesetih godina u Los Anelesu se pojavljuju
prvi freeways, prvi urbani auto-putevi koji, zamenivi gradske
linije masovnog prevoza po inama, pretvorie ulice u njihovu
tanu suprotnost: u zidine, pregrade podignute izmeu bogatih i
siromanih etvrti [Abu-Loghod 1999, str. 198, 253-2 5 4 ], I tako,
sa putevima namenjim za automobile, koji razdvajaju umesto da
sjedinjuju, prostor zaista, kao i grad, poinje da se blii kraju, i
metropola otpoinje da u samoj sebi gradi svoje kolonije.

32 Long Island Motor Parkway.


33 Limited-access road.

191
87. Mezopolis: od puta do eleznice.

Meutim, u Evropi, zemlji antikog naseljavanja, ve mnogo


pre telegrafa i automobila, postojali su skupovi solidarnih grado
va, sainjeni od niza manjih ili veih meusobno zavisnih jezgara
tako da se svaka znaajna promena u ekonomskoj delatnosti, u
strukturi zapoljavanja, u dohocima ili u demografskom sastavu
u okviru neke jedinice odraavala neposredno ili posredno na
druge. Jedan od najizvanrednijih istorijskih primera predstavlja,
u Italiji, neponovljivi dvomilenijumski fenomen Vie Emilije
[Kormoss 1978, str. 42]: jedno reanje centara, tik uz Apenine,
koje skoro pravom linijom ide od Riminija do Pjaence. U celini,
oni konstituiu jednu konurbaciju, upravo u smislu koji je ovom
terminu 1915. godine dao njegov izumitelj Petrik Gedes: ne jedna
urbanizovana povrina bez prekida [Fawcett 1932, str. 100] ve
jedna galaksija gradova, prirodni savez gradova, jednom rei
grad-region [Geddes 1915],
U sluaju Emilije ovaj poslednji izraz treba shvatiti doslovno:
Via Emilija je jedan dinovski dekumanus ( 69, 73) koji deli
rgion na dve polovine, ravnicu i planinu [Nissen 1902, str. 243],
Poetkom II veka pre nove ere, Rimljani su iz mediteranskog sveta
izvirili u onaj kontinentalni, naavi se lice u lice sa neuhvatljivim
prostranstvom nizije oko Poa, neizmernim u odnosu na skuene
planinske basene na koje su bili navikli, behu prinueni da pro
men razmeru svojih programa [Chevalier 1980, str. 141-143], I
da bi se prilagodili novoj i proirenoj dimenziji, njihove tehnike
kolonizacije, zasnovane na urbanoj strukturi, doivee odgova
rajue i gotovo mehaniko proirenje: tako nastade jedan rgion
kao da je jedan jedinstveni grad i obrnuto, sa superdekumanusom
dugakim oko 260 km i mnotvom osa u pravcu sever-jug, koje
su sledile doline reka koje se sputaju ka Pou. Upravo na prese-
cima tih tokova sa Via Emilijom razvila su se naseljena jezgra,
na razdaljini izmeu 10 i 25 km jedno od drugog, to je jednako
najvie dva dana hoda pri prevozu robe. Na osnovu pravougaone

192
osnovice saobraajne strukture Vidal [Vidal de La Blache 1922,
str. 295] povlai paralelu izmeu amerikog grada i onih Rimskog
carstva. Ova paralela se ipak izlae opasnosti da prikrije jednu
dubinsku razliku, naroito vidljivu u sluaju emilijskog koridora:
organsko jedinstvo koje rimski kolonijalni sistem uspostavlja
izmeu grada i sela i koje ini prvi proizvodom drugog. Grad je
ovde neka vrsta kvrge na raskrsnici lokalnih i regionalnih tokova
sa onim kontinentalnim, i zaduen je da osigura njihovu vitalnost
razmenom sa spoljanou. Na emilijskim selima se proizvodilo; u
gradovima, od kojih nijedan nije nikao zarad eksploatacije nekog
odreenog prirodnog bogatstva, organizovale su se i sprovodile
usluge kratkog i dugog dometa: vojne, administrativne, kulturne,
verske i naravno trgovinske, i uopteno sve onih vezane za op
ticaj ljudi i vesti. Najvee blagostanje su doiveli gradovi koji su
bili centri jedne strukturirane lepeze uloga, uglavnom tercijarne
prirode, koje je Rim, uvek obazriv da nijedan centar ne razvije
previe u odnosu na druge, modulirao regulacijom tokova u nji
hovom smeru [Chevallier 1980, str. 247].
Iz ovog mehanizma upravljanja nad gradom-regionom, za
snovanom na programskoj decentralizaciji proizvodnih funkcija,
proistekla su dva glavna svojstva. Prvo je ne prevelika konzisten
cija centara, od kojih nijedan nije odluno prevagnuo nad dru
gima: odatle naziv Mezopolis, koji pre svega znai skup srednjih
gradova [Farinelli 1984, str. 16, 50]. Drugo je njihova prirodno
transakcijska funkcija, kako se to danas obino kae ovim ter
minom koji se grekom smatra primenjivim na najnovije oblike
velegradskog razvoja [Gottmann 1982; 1982], ali koji pak
savreno defmie prvobitni karakter emilijskih gradova. Emilija
- Romanja je jedini rgion na svetu koji dobija ime po jednom
putu, zato to je ba taj put, vie nego Rim, njegova metropola,
istinska matica njegovih gradova. Kada zatim, posle nacionalnog
ujedinjenja, Emilija takoe bi ukljuena u nov elezniki prostor,
ovaj bi primoran da se prilagodi ve postojeoj trasi, kao kopija
originalu.

193
88. Gradska samoorganizacija i nastanak kvarter-
nog sektora: srednji vek.

Drugim terminima: validnost, sa funkcionalnog stanovita,


indeksne veze izmeu puta i naselja traje tokom dve hiljade go
dina sve do druge polovine X X veka, odolevi tako i na poetku
doba telekomunikacija [Farinelli 1984, str. 4 7 -8 4 ]. Uostalom,
bez obzira na sav tehnoloki napredak i na ekonomske ustanove,
razvoj jednog urbanog sistema danas ostaje utemeljen na istom
mehanizmu koji je vaio u dobu pre telegrafa, na kontinuiranoj i
uzastopnoj interakciji tri komponente: ekonomskih odnosa koji
ve postoje na lokalnom i meugradskom nivou; konformacija
koje odreuju sa prostorne take gledita meugradsku cirku
laciju specijalizovanih informacija; irenja postojeih odnosa na
lokalnom nivou i izmeu gradova i uspostavljanja novih [Pred
1977, str. 174],
Ali kako je reagovao emilijski koridor na slom Rimskog
carstva, na nestanak, izmeu III i IV veka nove ere, tokova koje
je u njega usmeravala prestonica sa spolja? Ako se zadrimo
na sutinu, istorija Vie Emilije u poslednjih hiljadu i po go
dina sastoji se od pokuaja prelaza sa elementa u komandnom
sistemu, to e rei jednog heteronomnog elementa, na jedan
samoorganizujui sistem: to jest na sistem u stanju da preko svog
rastueg uslonjavanja transformie svoju konkretnu strukturu,
ne menjajui ipak logiku sopstvene organizacije, i uz nju ni svoj
identitet [Varela 1983; Livet 1983], Samoorganizacija se hrani
neredom, koji zna da pretvori u red. Da bi ona bila efektivna a ne
samo prosto prilagoavanje na izmenu uslova koji odreuju ivot
sistema (u ovom sluaju nestanak komandnog centra) jedan uslov
je apsolutno neophodan: urbana osovina treba da uspe da izvue
korist iz poremeaja da bi se na drukiji nain zatvorila sama oko
sebe, stvorivi nove uloge i delatnosti u stanju da odre i ojaaju
prvobitnu prirodu funkcionisanja, tako da sauva svoj konsti-
tucionalni identitet. Pre svega je dakle nuno jedno materijalno

194
operativno zatvaranje [Dupluy 1982, str. 2 3 1 -2 3 2 ], o kome u
tekuem sluaju postoji nepobitno svedoanstvo u topografskom
razvoju, zabeleenom neposredno pre i posle 1000. godine pola
zei od krajnjih gradova Vie Emilije: du ove trake Pjaenca se
iri prema istoku i Rimini prema zapadu, kao da su se, izaavi iz
oluje kasnog srednjeg veka, oni iznova okrenuli jedno ka drugom
[Farinelli 1984, str. 2 4 -2 5 , 28]. Ono to je pak sutinski jeste i
njenica da za svaki organizam mehanizmi samoorganizacije jesu
mehanizmi kognitivne aktivnosti [Maturana i Varela 1980]: jedini
koji svojim razvojem omoguavaju, prepoznavanjem i prevazi-
laenjem krize, nastanak novih funkcija u stanju da organizmu
osiguraju opstanak pa ak i napredak. ta je bilo, u osvit XI veka
u Bolonji, osnivanje Studija, univerziteta, ako ne ispoljavanje te
aktivnosti od strane bolonjskog organizma-grada?
U ivotu grada funkcija univerziteta jednaka je nekoj finan-
sijskoj funkciji vieg nivoa, iz koje nastaju sve druge vie funkcije,
one kvaternarne koje interpretiraju, analiziraju, recikliraju i ob
navljaju informacije [Gottmann 1976a i b, str. 35; 1978, str. 29].
To bi trebalo da znai da razvoj centara du Vie Emilije podriva i
gotovo preokree dominantan model kojim se, u geografiji, i dalje
preteno objanjavaju modaliteti urbanog razvoja u zemljama
razvijene ekonomije: model zasnovan pre svega na podudar
nosti ovog razvoja sa industrijskim [Lampard 1955]. Naprotiv,
stavljanjem u pokret kulturnih funkcija vieg ranga Bolonja je u
srednjem veku utvrdila svoj primat du koridora, mada on nikada
nije izazvao uklanjanje drugog strukturalnog svojstva Mezopolisa,
koje se odraava u njegovom imenu. Pojam msos kod Herodota
[III, 142] izraava, jo pre sredinjeg stanja, pojam centralnosti,
izonomije ( 76), to jest odsustva vladavine: ak ni dolazak ele-
znice nije uspeo da unutar koridora u Emiliji nametne nekakvu
istinsku dominaciju Bolonje nad drugim gradovima, neku njenu
izraenu ulogu hijerarhijskog upravljanja. Matica gradova je osta
la Via Emilija, matica i eleznike pruge kao to e, kasnije, biti i
auto-puta, koji e takoe biti kopija njene trase.

195
89. Megalopolis: od mape do metropole.

Kada su, meutim, u Sjedinjenim Dravama metropole


poele, tokom pedesetih godina, da obavljaju preteno tercijarne
funkcije, govorilo se o revoluciji belih kragni, suprotstavljenih
plavim kragnama radnika. Osetila se potreba da se za ove
gradove nae neko novo ime: megalopola, sugestivna kovanica,
predodreena za veliki uspeh [Mumford 1961]. Megalopolis je
ime koje je an Gotman [Gottmann 1961] dodelio koncentraciji
gradova rasprostrtim du severoistone obale Atlantika od Bo
stona do Filadelfije, i jo danas u geografskim renicima [George
1970, str. 271] ovaj termin oznaava urbani rgion. Drugim
terminima: Megalopolis bi bio rezultat reciprone integracije vie
metropolskih podruja [Gottmann 1961], ukratko jedan urbani
sistem [George 1978, str. 143], Da lije ba tako? Da li Megalopo
lis stvarno postoji?
Na zaetku koncepta mgalopole [Gottmann 1957, str. 189]
nalazi se slika koju Aristotel u Politici [III, 3, 1276a, 25] prua
o Vaviloniji: urbana formacija koja ima domet jedne nacije pre
nego jednog grada. Ipak, odmah zatim dodaje, Vavilonija je bila
osvojena ve dva dana pre nego to je to jedan njen deo primetio.
Vavilonija je ukratko bila neto to je izgledalo kao jedna jedinica
samo zato to je bila opasana zidinama, zato to je tako izgledala
sa topografske take gledita. Ali u stvari ona uopte nije delovala
na unitaran nain, tavie nosila je u sebi frakture izmeu centra i
periferije, o emu Herodot [I, 191] takoe svedoi. Isto ovo izgle
da vai za severnoameriku megalopolu.
Gotmanovo uverenje o efektivnom zajednikom funkcioni-
sanju, dakle o postojanju jedinstvene amerike supermetropole
koja bi obuhvatala, izmeu ostalih, Boston, Njujork, Filadelfiju,
Baltimor i Vaington, zasnivala se na samo jednom konkretnom
podatku, koji se odnosio na komunikacije. Po Gotmanu, razmena
telefonskih poruka je bila mnogo intenzivnija, apsolutno i broj-

196
ano po glavi stanovnika, izmeu gore pomenutih centara nego
izmeu njih i ostalih gradova Sjedinjenih Amerikih Drava.
Meutim, drukijom obradom istih podataka Hans Blumenfeld
[1979] je dokazao da su dotini centri posedovali mnogo veu
razmenu sa centrima svojih regiona i svojih drava nego sa dru
gim centrima mgalopole. Pored toga, po Blumenfeldu, nijedno
vee pomeranje dobara i osoba nije odlikovalo okruenje m
galopole u odnosu na nivo metropole. Nijedan fenomen jasnog
preklapanja ili spajanja meu gradovima mgalopole nije bio oit.
Unutar nje najzad, izuzevi jedan lanac pekara, nije bilo mogue
pronai nijednu ustanovu niti preduzee koji ne bi bili prisutni i
van njega, ili koje bi snabdevalo robom ili uslugama sve delove
Megalopolisa, ali nijedno podruje van njega. Blumenfeldov
zakljuak je odluan: ako termin megalopola ukazuje na jedan
skup metropolskih podruja, on oznaava jednu injenicu; ali
ako bismo hteli da on ukazuje, kao to je Gotman eleo, na neku
novu i vie integrisanu jedinicu naseljavanja u odnosu na nivo
metropole, onda on oznaava jedan privid. Njegov cilj bi bio taj
da opravda, putem opsene o nekoj iroj dimenziji upravljanja, na
putanje analize na nivou metropole, koji za Blumenfelda ostaje
jedini stvarni nivo urbane intervencije.
Ovako je Gotman takoe upao u zamku onoga to bi m o
glo da se nazove topografskim aksiomom, nesvesnim odrazom
grafike predrasude ( 6 2 -6 3 ), po kojoj geografski objekt nije
nita drugo do objekt koji proizlazi iz skupa topografski odre-
divih linija. Upravo iz navodne i preliminarne individualnosti
u topografskom smislu, one vidljive na mapama, Gotman je
doao do zakljuka o nastanku jednog novog urbanog entiteta,
o specifinosti Megalopolisa u sutinskom smislu. Jedinstvenosti
dimenzija aglomerata (topografskom primatu, posebnosti oblika)
on je pripisao jedinstvenost unutranjeg mehanizma, funkcional
ni primat ( 64). inei to, nije izvukao nikakvu pouku upravo iz
vavilonske lekcije na koju je ovaj sluaj ipak pre svega podseao.

197
90. Urbani sistemi.

Onda u kom smislu se moe govoriti o urbanim sistemima,


da li je mogue razaznati ih danas?
Da bismo pokuali da odgovorimo, treba odmah napraviti
dva blia odreenja. Prvo se tie okruenja u kome se, u tehni
kom smislu, izraz u poslednjih etrdeset godina afirmisao: regio
nalno i nacionalno okruenje. Urbani sistem je skup meusobno
povezanih gradova u okviru neke dravne teritorije ili nekog
njenog del [Berry 1964; Pred 1977; Bourne i Simmons 1978].
Drugo odreenje se odnosi na prirodu naselja, to jest na nestanak
iz urbanog sistema svake informacije o materijalnoj konstituciji
grada, njegovoj telesnosti, njegovoj stvarnoj dimenziji. Radi se
o svojevrsnoj revoluciji, koja se konano obistinila sredinom
sedamdesetih godina ( 42).
Njen zaetak se verovatno moe utvrditi u ideji urbanog po
lja [Friedmann i Miller 1965; Friedmann 1973], shvaenog kao
osnovna teritorijalna jedinica postindustrijskog grada, ona koja je
koncentrisana vie od drugih na tercijarne i kvaternarne delatnosti
(proizvodnju usluga i specijalizovanih informacija). Urbano polje
je povrina irih dimenzija koja se razlikuje od tradicionalnog gra
da iz dva razloga. Pre svega ono se ne moe vizuelno doiveti kao
jedna celina ve, zbog njegovih dimenzija, moe da se vidi samo
deo po deo, dakle u sekvenci. Pored toga, ono se d prepoznati
ne po kontinuitetu tkiva gradnje, kao to je to sluaj kod urbanog
regiona, ve, naprotiv, po tome kako ljudi koriste to okruenje,
do te mere da se njegove spoljne granice poklapaju sa prostorima
koje njegovi stanovnici periodino koriste u rekreativne svrhe. Na
prvi pogled ovakvo podruje se ne udaljava puno, ukljuenjem
ruralnih zona unutar urbanog okruenja, od konurbacije ( 87),
koncepta teoretisanog pred poetak Prvog svetskog rata kako bi
prevaziao tradicionalnu ideju sela i grada kojom smo bili vaspi-
tani [Geddes 1915], Meutim, razlika stoji u funkcionalnom a ne
vie topografskom odreivanju granica, i ono zapoinje unitenje
samog koncepta urbane granice, ako nita drugo onda njegove

198
materijalne varijante. Do tada je ekstenzija grada ostala idealno
euklidska ( 4 ). Uklanjanje statike i geometrijske definicije nje
govih granica povlai za sobom krizu homogenosti i topografskog
kontinuiteta grada, i jedino izotropsko svojstvo njegovih delova
ostaje, na poetku, nepromenjeno.
Ovako otpoinje prepoznavanje urbanizovanog ili urbanog
prostora kao jednog prostora funkcionalno odreenog tokovima
osoba, novca i robe, to na nivou modela podrazumeva jednu
korenitu promenu, kojom vremenska dimenzija preuzima glavnu
ulogu od prostorne. Istraivanje se koncentrie na analizu velikog
broja pojedinanih ponaanja vezanih za ekonomije aglomeracije,
na brzinu reakcije stanovnitva, na njegovu sklonost ka segregaci
ji, na osetljivost prema razdaljini ili zaguenosti i tako dalje. Ova
ponaanja su specifikovana a priori jednim nizom kvantitativnih
parametara, to jest shemama ije uobliavanje ne zadrava nika
kvu vezu sa samim urbanim oblikom. U stvari ovi parametri, a ne
gradovi koji sadre aktere na koje parametri upuuju, jesu ti koji
se ispostavljaju povezani na sistematski nain [Pumain, Saint-Ju
lien i Sanders 1989; Bguin 1991].
Moda nije sluajnost da se ova revolucija, ta autentina de-
materijalizacija urbanog fenomena, to naglo uklanjanje fizikog
grada iz plana analize, odvija ba naporedo sa svetskim krahom
trita nekretnina poetkom sedamdesetih godina ( 32). Po
Dejvidu Harviju [Harvey 1985, str. 6 -7 ], radi se o dogaaju koji
sveano otvara jednu novu fazu procesa urbanizacije kapitala. U
svakom sluaju, oigledan paradoks se sastoji u tome da upravo u
trenutku svog najveeg irenja, esto posle stagnacije koja je bar u
Italiji trajala vekovima [Carozzi i Rozzi 1980], uporedo sa svojim
najveim graevinskim poletom, grad upada u krizu u pogledu
svog izvornog zadatka: elaboriranje slike samog sebe u kojoj moe
da se prepozna i kojom tako moe da upravlja svojim razvojem.
I upravo ovaj paradoks, zbog koga grad u krajnjoj liniji prestaje
to da bude, jeste poslednji znak raskida indeksne veze izmeu
puteva i zgrada. To je jedina sistematina stvar koja se odigrala na
urbanom polju tokom X X veka.

199
91. Fordistiki grad.

Od kraja Prvog svetskog rata pa do osamdesetih godina bile


su prihvaene, pa onda opovrgnute ili izmenjene, razne hipoteze
ili generacije prostornih modela koji se odnose na korienje ze
mljita unutar gradova. Svi su bili osmiljeni da odgovore na jedno
pitanje: da li je mogue u unutranjem rasporedu urbanih funkcija
utvrditi neku vrstu poretka ije periodino ponavljanje bi implici
ralo slinost prirode i mehanizama razvoja samih gradova?
Prvi odgovor je bio model koncentrinih zona Ernesta
Bardisa [Burgess 1925], sainjen od centra i pet krunih venaca,
svaki obdaren jednim posebnim zadatkom. Centralno jezgro vri
ulogu upravljanja graanskim ivotom, njegovim ekonomskim i
drutvenim aspektima. Oko njega se prua jedna prelazna zona,
prsten u degradaciji u kome se trgovinske delatnosti i laka industri
ja meaju sa stambenim kvartovima. Ovaj prsten je zatim okruen
kompaktnom aureolom radnikih kua. Iza nje se razvijaju venci
kua srednjih i viih klasa, da bi se sa druge strane usko reeno
gradskih granica rasprostro prsten malih predgraa-spavaonica
u kojem stanuju oni koji dnevno putuju do posla. Sa vremenske
distance od nekoliko decenija [Beaujeu-Garnier i Chabot 1963],
lako je bilo kritikovati preteranu rigidnost tog modela, upravo
poredei ga sa razvojem ikaga, grada koji je bio cilj Bardisove
analize. U isto vreme, pokuaji primene ovog modela u drugim
kontekstima ukazali su na dejstvo raznih iz njega odsutnih faktora,
poevi od znaaja istorijske inercije, od istrajnosti nekih upotre
ba zemljita prouzrokovanih pre svega fiksnom prirodom kapitala
investiranog u grad [Racine 1971, str. 4 0 0-402], Nijedna od ovih
kritika, premda ispravnih, ne shvata osnovni nedostatak uvreen
u samom poreklu modela, nedostatak prisutan i u drugoj shemi
nastaloj iz istraivanja ikake socioloke kole. Radi se o shemi
koju je sugerisao Mekenzi [McKenzie 1933] i koju su preuzeli i de
taljno razradili dvojica geografa, Heris i Ulman [Harris i Ullmann
1945], poznatoj pod imenom teorije mnogostrukih jezgara. Po
njoj se upotreba gradskog zemljita funkcionalno organizuje ne

200
vie oko jedinstvenog srca nego oko mnogobrojnih ganglija. One
su udaljene jedna od druge ali svaka je obdarena privlanom moi,
izazvanom unutranjom specijalizacijom njenih funkcija. Iz ovoga
proizlazi potpuno unitenje krunog poretka, i niz koncentrinih
krugova zamenjen je nekom vrstom pevorka34.
Grami je objasnio [Gramsci 1948-51, izd. 1975, str. 2145
2146] da se fordizam, praksa serijske proizvodnje za masovnu
potronju, koju je 1914. godine uveo automobilski magnat Henri
Ford, zasniva na ukljuenju grada, posebno njegovog prevoznog
sistema, u sam proizvodni proces. I upravo na gradskom prevozu
temelji se trei model, takozvani model zrakastih sektora, koji
je uobliio ekonomista Homer Hojt [Hoyt 1939]. Njegova ori
ginalnost se sastoji u prepoznavanju tenje razvoja delova grada
du osa, to jest du glavnih saobraajnica, tako da se pravi jedno
ureenje zvezdastog oblika. Po Hojtu, rast grada du neke arterije
obino se zasniva na identinoj vrsti korienja zemljita, na za
mahu pojedinane delatnosti. Tako bi snop zrakova saobraajnica,
nastalih iz centra, dejstvovao kao glavni element defmisanja ur
banih funkcionalnih zona, koje bi zadobile upravo izgled krunih
sektora. Hojtov model takoe, kao i prethodni, rezultat je jednog
uoptavanja koje pokazuje dva glavna obeleja: nastao je na osno
vu empirijskih istraivanja u jednoj amerikoj metropoli i usme-
ren je ka celokupnoj rekonstrukciji gradskog aparata, zasnovanoj
na bijektivnoj korespondenciji izmeu pojedine zone i pojedine
funkcije.
Upravo ovo je poenta, zato to se radi tano o istoj korespon
denciji izmeu pojedinane jedinice radne snage i pojedinane
funkcije na kojoj je ustrojen Fordov model montane trake
[Marazzi 1994, str. 17]. Jo pre toga, ipak, u toj korespondenciji
saima se ono to moe da se nazove kartografskom logikom,
koju svaki od prethodnih pasusa, od prvog do poslednjeg, ilustru-
je u razliitoj verziji, u razliitom aspektu. Stoga urbani modeli
formulisani izmeu dva rata jesu opet topografski: zato to grad
jo uvek oponaa kartu, i zato to se njegovo funkcionisanje jo
pokorava njenoj logici.

34 Patchwork.

201
92. Kijnsovski grad.

Meutim, ovo je poslednji put. Za ikaku kolu grad je


bio jedno sazvee prirodnih oblasti, svaka sa svojim karakte
ristinim okruenjem i svaka sa svojom specifinom funkcijom
u okviru gradske ekonomije kao celine. Pod prirodnom oblasti
treba shvatiti, sa socioloke take gledita, zonu u kojoj tee da se
koncentriu individualni tipovi koji po jednoj osobini ili neem
drugom mogu da se smatraju homogenima. Bez ovog postulata
smo nauno posmatranje drutvene realnosti bilo bi nemogue
[Pizzorno 1967, str. xvii-xviii]. Sa svoje strane, homogenost u
pitanju je samo refleks one povezane sa euklidskom ekstenzijom
o kojoj smo do sada u vie navrata diskutovali, potie neposredno,
iako nesvesno, od svojstava mape ( 4 ,9 0 ), ija valjanost poinje
da jenjava prelaskom sa fordistikog grada na kijnsovski grad.
Fordistiki grad je grad proizvodnje, kijnsovski grad je grad
potronje. On dobija ime po Donu Majnardu Kijnsu (John
Maynard Keynes), engleskom ekonomisti koji je tridesetih godina
teoretisao intervenciju Drave u rukovoenju fiskalnom i m o
netarnom politikom, usmerenu ka stimulisanju urbanizacije sa
strane potranje, da bi se tako reio problem nezaposlenosti. Posle
Drugog svetskog rata, kapitalizam bi teko opstao bez potronje
promovisane od strane Drave i fmansirane dugom [D. Harvey
1985, str. 2 0 6 -2 0 7 ], Ta potronja je povukla za sobom restruktu-
raciju teritorije, i ostvarila se putem beskrajnog rasta periferija:
nain da se uine potrebnim proizvodi graevinskih preduzea,
naftnih i automobilskih industrija, fabrika gume. Jednom rei,
ona je preobrazila grad u jedan dinovski artefakt za preraspode-
lu prihoda. Urbani okviri se promenie, i aglomerati se proirie
sledei jedan stil koji je u Evropi, i u Italiji posebno, poprimio
mnogo manje nego u Sjedinjenim Amerikim Dravama vredno-
sti niske gustine naseljavanja. Iz toga su, u Italiji, proistekli pravi
regioni, funkcionalni sa ekonomske i urbanistike take gledita,
usredsreeni, posebno na severu, oko sposobnosti zraenja veli
kog grada, u stanju da vri ulogu koordinacionog centra mree
srednjih i velikih naselja oko njega [Gambi 1972, str. 5 5-58],

202
Ostavivi po strani razliitosti od zemlje do zemlje, koje su
izraavale teinu razliitih istorijskih naslea, radilo se o jednom
kontinuiranom procesu tokom itavih sedamdesetih godina u
elom svetu, sve jasnije usmerenom po logici i interesima veli
kih preduzea. Ona su poela da se oslobaaju obaveza vezanih
za referentni okvir drave-nacije i da koriste punom snagom,
prema logici univerzalnosti apstraktnog rada, raznolike odnose
nove artikulacije svetske ekonomije: nacionalne, internacionalne
(izmeu samo dve drave), multinacionalne (izmeu vie od dve
drave), planetarne [Beaud 1987]. Tako moe da se razume nasta
nak koncepta urbanog polja, verne slike jednog razvoja usmere-
nog ka razlikovnim potroakim okruenjima, i zasnovanog na
rasplinjavanju vrstine svake prethodne granice. U isto vreme ap
strakcija finansijskog kapitala kome se kijnsovski grad potinjava
objanjava matematiku apstrakciju modela koji su rukovodili
njegovom analizom. I dok pri poetku on delimino zadrava bar
izotropski kvalitet ( 90), konano ga gubi sedamdesetih godina
sa funkcionalne take gledita, zato to je njegovo telo sve manje
izraz odluka donetih u njemu, i sve vie rezultat onih donetih van
njega: kao to su na primer otvaranje neke filijale banke ili osni
vanje neke marketinke agencije, po nahoenju matinih kua
multinacionalne prirode od kojih one zavise i prema kojima su
stoga, kao urbane komponente, upravljene.
Nasuprot fordistikom gradu, nacionalnom, topografskom
i vidljivom, kijnsovski grad poinje da se preobraava u jedan
transnacionalni organizam nesvodiv na topografski model, i ne
vidljiv u svojim mehanizmima. On je takav zato to 1969, tano
iste godine prvog sletanja na Mesec, u Sjedinjenim Amerikim
Dravama nastade prva mrea elektronskih komunikacija [Gillies
i Cailliau 2000], tako da materija oko nas poe da se pretvara u
nematerijalne jedinice informacija. Dogaaj uporediv samo sa
mitskim sukobom Odiseja i Polifema ( 0, 50, 58, 59): onda se
prostor raao; sedamdesetih godina, uhvaen u mreu, on poinje
da umire.

203
93. Informacioni grad.

Informacioni grad, koji se formira sedamdesetih i osamdese


tih godina, ne nalazi se vie, funkcionalno gledano, unutar nekog
nacionalnog kompleksa pa jo manje regionalnog, i mnogo manje
od kijnsovskog svodiv je na prost topografski model. Informacio
ni grad je vidljiv samo dopola. Od poetka sedamdesetih godina,
sama logika kijnsovskog grada ulazi u krizu, bar u Sjedinjenim
Dravama ( 32), i urbani proces ponovo poinje da bude rukovo
en pitanjima vezanim ne za organizaciju potronje ve proizvod
nju [D. Harvey 1985, str. 2 1 2-221], Ovo pak nikako nije znailo
povratak topografskom obliku kao principu definicije urbanog
fenomena, ili okretanju ka graevinskim izrazima kao principu
rekonstrukcije generativnih fenomena grada. Naprotiv. A razlog
rastue apstrakcije analitikih modela naspram vidljivih injenica
proistie maskiran: on zavisi od toga to sam proces proizvodnje,
ukljuujui i onu samog grada, biva postepeno progutan nema
terijalnim i nevidljivim, informatikom revolucijom. Pod ovim
izrazom treba shvatiti sve vei zahvat koji u funkcionisanju sveta
vri sistem elektronskih tokova, koji odreuje podruje informa-
cione ekonomije i koji stoga silovito iznova iscrtava elo Zemljino
lice.
Nastupanje ovog sistema je nerazdvojivo od jednog niza upo-
rednih fenomena, povezanih sa njim na tako prisan nain da esto
uopte ne moe da se razazna ta je uzrok a ta posledica: 1) na
putanje kijnsovskog programa drutvene preraspodele od strane
drava; 2) ubrzanje internacionalizacije ekonomskih procesa; 3)
decentralizacija proizvodnje spojena sa fleksibilnom lokalizacijom
postrojenja; 4) razvoj novih tehnologija obrade podataka. Ishod
ovakvih preokreta se koncentrie u diferencijaciji dva podjednako
dinamina sektora rada: formalne ekonomije zasnovane upravo
na informacijima, i neformalne ekonomije, to e rei ilegalne,
koja iskoriava sve degradirane oblike rada [Castells 1989, str. 13,

204
2 5 -2 7 ,1 2 7 -1 3 7 ,2 2 5 ]. I ba iz ilegalnosti neformalne ekonomije, i
ujedno iz elektronske a ne materijalne prirode tokova informaci
ja, proistie polovina nevidljivost novog urbanog oblika. Logika
sistema tokova dezartikulie, u drutvenom jo pre nego u pro
stornom smislu, svaku lokalnu strukturu. Meutim, u isto vreme
lokalne vrednosti su i dalje neophodne, zato to upravo na njima
informaciona ekonomija poiva. Zato to je ba informacija njena
sirovina, ona se zasniva na nematerijalnoj sposobnosti simbolike
manipulacije, drugim recima, na kulturi: neemu to zavisi od
celokupnog ambijenta u kome se ljudi vaspitavaju, koji varira od
mesta do mesta i glavni je resurs kojim radna snaga raspolae na
planetarnom tritu [Castells 1989, str. 351]. Kada se, na primer,
ponavlja da doseljenici iz zemalja van Evropske unije imigriraju
u nju da bi radili poslove koje lokalno stanovnitvo vie ne eli da
radi, u stvari to znai neto drugo: da su neki mentalni stavovi i
obiaji (pomislimo na brigu o starim ljudima) kod nas iezli, iako
se potreba za njima jo osea na drutvenom nivou; zbog ovoga
je nuno obratiti se osobama koje, dolazei iz mesta razliitih od
Evrope, i dalje poseduju takve kulturne dispozicije.
Tokom osamdesetih godina je rast sistema elektronskih to
kova, sprovodei u delo konanu krizu topografsko-euklidskog
modela, preobliavao odnos izmeu njega i pluralizma mest,
izmeu modela prostora i modela mest. I ovakvo preoblikova
nje je, kao svi odnosi, podrazumevalo mogunost razaznavanja
jednog od drugog pojma, postojanje recipronog odstupanja
izazvanog raznolikou njihovih priroda, kao to je bilo tokom
itavog modernog doba. Na taj nain je funkcionisanje sveta jo
moglo da se zamisli u terminima dijalektike artikulacije izme
u razliitih a ipak integrisanih okruenja, izmeu dva smisla
( 13) koji se mogu pripisati istom znaenju: upravo kao to je
informacioni grad sainjen od dvodelnog modela, sastavljen iz
dva razliita drutvena i topografska segmenta, svaki pokrenut
jednom sopstvenom logikom.

205
94. Ceo krug.

Danas vie nije tako, ili je sve manje tako.


Vratimo se Ptolomeju i njegovom savetu da uzmemo mapu,
a ne globus, za model sveta ( 48), savet tako bespogovoran da
lii na pravu zabranu, do te mere da kada je 1492. godine monah
Martin Behaim napravio prvi moderni globus Zemlje, nazvao
ga je jabukom: ba kao plod drveta poznanja dobra i zla, plod
istonog greha. Za ljude u srednjem veku bog je bio jedna kugla35,
sfera koja je imala centar svugde i obim nigde. I u zlatnom dobu
pravljenja globusa, u XVII veku, Paskal e tu definiciju primeniti
na prirodu. Globus je u stvari prototip barokne skulpture, delo
koncipirano tako da posmatra krui oko nje celih 360 stepeni.
Ali ako je on statua Zemlje, kuda hoda posmatra koji tako ostaje
izvan Zemlje, ako ne u neemu to treba zamisliti kao beskona
no i prazno, suprotno od ogranienosti i ispunjenosti globusa sa
koga je posmatra izuzet? I kako je mogue ovo stvarno misliti
pre prvog kosmonauta, to jest prvog subjekta istinski postmoder-
nog, zato to je prvi ko je izmakao, svojim kolom naokolo Zemlje,
modernoj ekvivalenciji ( 5) izmeu sveta i njegove kartografske
slike?
Kruiti oko globusa, to Ptolomej ne preporuuje, ne navodi
samo na implicitno priznanje postojanja apsolutne praznine, ne
proizvodi samo horror vacui koji do XVIII veka paralizuje zapad
njaku kulturu, ve odgovara jednoj specifinoj praksi: onoj po
kojoj znanje jeste rezultat procesa koji podrazumeva vreme, ono
je doslovno ishod jednog perioda, to jest krune staze oko neega,
koja na kraju ne vodi nigde drugde sem tano do polazne take.
Stajati pak u mestu i vrteti globus rukom, to je jedina druga al
ternativa, podrazumeva ideju da se znanje zasniva na isti nain
i na pogledu i na dodiru, a ne na njihovom razdvajanju. Ostaje
svakako odluujue da u oba sluaja (to jest pod uslovom da se ne
poslua Ptolomej) bila bi pobijena fundamentalna pravila moder-

35 Kao i prethodno, treba imati na umu da re globo istovremeno znai i


kugla, lopta i globus (prim. prev.).

206
ne epistemologije, rigidnog protokola odnosa izmeu subjekta i
kartografskog predstavljanja, fiksiranog perspektivnim vienjem:
subjekt stoji nepomino i da bi doao do saznanja dovoljan mu
je pogled, kojim prevaljuje u trenutku, to e rei vanvremenski,
rastojanje do objekta ( 4, 5, 9, 34, 72). To bi znailo da ako
upotrebljavamo globus ne moemo biti sledbenici Kanta, ne m o
emo razaznati vreme od prostora, i upravo zbog ovoga je Nie
(Friedrich Wilhelm Nietzsche) tvrdio da treba da razmiljamo
pleui, to jest tako da ne odvajamo jedno od drugog. Za subjekta
koji krui oko globusa prostor ne postoji, ni tamo gde se subjekt
nalazi ni na lopti: koraci subjekta podleu nekoj meri koja nikako
nije standardna, i na globusu ne postoji razmera, ve proporcije
njegovih delova zavise od unutranjih uzajamnih odnosa, potuju
jednu iskljuivo autoreferencijalnu logiku ( 0, 3, 8). Po logici
globusa, na kome ne postoje prave linije ( 9), jednoj maloj po
vrini odgovara jedna velika zapremina [Volk 1995, str. 10-13],
Ovaj princip saglasan je sa principom kapitalistike akumulacije
koja, dok se u prolosti koristila prostorom ( 4), danas izgleda
sve vie uobliena svojom suprotnou: ona je selektivna i stoga
diskontinuirana, fragmentarna i stoga nehomogena, anizotropna
zato to je ustrojena bez jednog centra, i zasnovana, naprotiv, na
postojanju mnoine moguih virtuelnih centara, ba kao to se
zapravo dogaa na povrini globusa ( 8).
Isto tako selektivan i stoga diskontinuiran, fragmentaran i zato
nehomogen, i nimalo izotropski, jeste grad dananjice, onaj koji
se pojavio na licu Zemlje u protekloj deceniji i koji ve upravlja
njome: upravo globalni grad, u ijem mehanizmu vreme i prostor
vie ne objanjavaju gotovo nita, i iji topografski izgled, ono
to je vidljivo, jeste samo ruho iz koga se vie ne zakljuuje nita
verodostojno ili konkretno o funkcionisanju sveta ( 24). To je
grad u kome svi mi u stvari ivimo ak i kada imamo utisak da se
nalazimo zbilja veoma daleko od njega, da smo na drugom kraju
planete: onaj u kome, kao u hotelima u Hong Kongu, asovnici
otkucavaju vreme u nanosekundama, po meri neupotrebljivoj za
bilo kakav sastanak.

207
95. Globalni grad.

Posle avionskog atentata na Kule bliznakinje na Menhetnu


11. septembra 2001. godine, o geografiji nebodera u stvari znamo
neto vie ( 34). U decembru 2002. godine broj rtava ruenja
Svetskog trgovinskog centra utvren je na 2792. Malo manje od
dve treine rtava poreklom je bilo iz drave Njujork, neto manje
od etvrtine iz susedne drave Nju Dersi, samo stotinak iz ostat
ka Sjedinjenih Amerikih Drava i sve ostale, vie od tri stotine,
vodile su poreklo iz ostatka sveta, posebno iz Azije. U urbanom
ivotu gotovo svi odnosi poinju razmenom sa tuincima [Meier
1962], ali nikada u istoriji oveanstva ovi odnosi nisu bili, na tako
velikom dometu, tako intenzivni. Tragine posledice napada na
Menhetnu pruaju, ako i dalje ima potrebe za tim, jo jedan dokaz
o maloj vanosti fizike blizine za funkcionisanje sveta. Ona je
dala potvrdu kraja Megalopolisa, ako je on ikada zaista postojao
( 89). Meu rtvama 11. septembra, nevelik je broj ljudi iz drava
koje bi trebalo da ine njegov deo, sa izuzetkom ezdeset osoba iz
Konektikata: vie od dvostruko vie ljudi poginulih u padu kula
je bilo poreklom iz Bangladea nego iz susedne Pensilvanije. Ova
m rana kartografija u velikoj meri pokazuje prirodu gradova koji
danas upravljaju globalnom ekonomijom, glavnih sedita finan-
sijske delatnosti i inovacije u tom polju: globalni gradovi, kako ih
nazivaju od poetka devedesetih godina [King 1990],
Globalni gradovi nisu nuno najvei gradovi na Zemlji. Kada
su prvi bili oznaeni tim terminom, po klasifikaciji Ujedinjenih
nacija bilo je vie od 13 gradova koji su premaivali 10 milio-
na stanovnika: Tokio sa 25 miliona, Sao Paulo sa 20, Njujork i
Meksiko Siti sa 15, zatim angaj, Bombaj, Los Aneles, Buenos
Aires, Seul, Peking, Rio de aneiro, Kalkuta i Osaka. Od ovih se
samo prva etiri trenutno ubrajaju u globalne gradove, i njima se
pridruuju London, Pariz, Frankfurt, Cirih, Amsterdam, Sidnej,
Hong Kong [Sassen 1994]. Kao to se uvia prostim i brzim po-

208
reenjem, evropski i severnoameriki gradovi upravljaju, azijski i
junoameriki nesrazmerno rastu, dok se Afrika ne pominje. Iako
spisak globalnih gradova treba shvatiti dinamino, isto kao i spisak
megagradova, u njemu se izmene dogaaju sporo, pored ostalog
i zbog specifine logike finansijske industrije, tipino selektivne
i hijerarhijske: dok se njene aktivnosti neprekidno ire na niem
nivou, istovremeno raste koncentracija pri vrhu. Ovo se dogaa
zato to su globalni gradovi meusobno integrisani u jednu pravu
finansijsku proizvodnu liniju: sredinom osamdesetih godina, na
primer, Tokio je bio glavni izvoznik sirovine zvane novac; Njujork
najvei centar njene obrade, zasnovane na pretvaranju novca iz
njegovog sirovog i kreditnog oblika u nove proizvode usmerene
ka maksimiranju dobiti; London, oslonjen na administrativno
naslee Britanskog carstva, vorina taka za manja finansijska
trita rasejana po elom svetu [Sassen 1994],
Meutim, ove funkcije zavise prevashodno od informatike
revolucije sistema komunikacija, njegove transformacije u jednu
elektronsku mreu. Otuda sledi da ne postoji srazmera izmeu
malog obima radne snage i enormne veliine finansijskih trans
akcija koje prolaze kroz vorove mree [Abu-Lughod 1999, str.
32 7 -3 2 8 ], Drugim recima: globalni gradovi, kao i megagradovi,
povezani su globalno i nepovezani lokalno, fiziki i drutveno
[Castells 1996], to vai sa take gledita euklidskog grada, onog
nastalog iz table i zavrenog krizom fordistikog grada ( 4, 24,
61, 63, 7 2 -7 3 , 7 6 -7 9 , 81, 91). Egzistencija globalnih gradova se
odvija, veim delom, u nekom nevidljivom prostoru, onom koji
pripada elektronskim tokovima. I upravo zato to se sastoje, kao i
ostatak dravnih teritorija, od fragmenata onoga to je prethodno
teilo da bude jedan vidljiv prostor, kontinuiran, homogen i izo-
tropan, oni udomljuju stanovnitvo koje je drutveno fragmen-
tirano i kulturno nehomogeno: kao to je smrtonosna geografija
11. septembra 2001. naglo pokazala svetu.

209
96. Elektronski grad.

Euklidski grad i onaj elektronski stoje u istom odnosu kao


analogna i digitalna stvarnost - druga nije suprotnost prve nego
njen razvitak: tano kao to digitalna tehnologija, koja se sastoji
u obradi informacija u diskretnom obliku (upravo diskontinuira
nom) sledei binarni kd, potie od logike koja upravlja odnosom
znaka sa tablom, na kojoj on moe samo da se nalazi ili da se ne
nalazi. Jedino to se ovde radi o jednom razvoju koji se ini da
razara sve ono to postoji, i od ega on potie. Elektronski grad
je problematian za svoje stanovnike zato to on ponovo uvodi
nevidljivo, zaarava u funkcionalnom obliku svet koji, makar
u urbanim realnostima na Zapadu, tek to je bio raaran (
7 2 -7 3 ). On sa jedne strane pravi ograniene prostore nevienog
bogatstva za mali broj ljudi, one koje Kastels [Castells 1997] na
ziva globopolitama, visoki funkcioneri mree koji su pola iva
bia a pola tokovi, a sa druge, sve vee siromatvo za sve ostale
[Kotkin 2000, str. 182], Sredstva meuljudskog sporazumevanja,
proizvodnje i potronje su minijaturizovana, dematerijalizovana
i osloboena svake fiksne lokalizacije. Adresa elektronske pote
jednaka je linom imenu nekog pojedinca, u znak istovremene
redefinicije prostora, linog identiteta i subjektivnosti koja izlazi
na povrinu rastom mree [Mitchell 1995, str. 8], Sa te strane,
kartografska logika, za koju postoje samo lina imena ( 17,
82), biva potpuno oborena. I zajedno sa njom izgleda da nestaje
odluujui preduslov za svaku mogunost saznanja, uverenje da
postoji neka veza izmeu onoga to vidimo i funkcionisanja sveta
( 24).
Najbolja definicija svega toga, ovog novog sveta, ostaje jedna
ne tako skoranja, skovana u prvoj polovini ezdesetih od strane
Melvina Vebera [Webber 1964, str. 7 -3 7 ], koji je ve tada govorio
o razmetenom urbanom podruju (nonplace urban realm).
Ovim izrazom Veber nagovetava ono to e se zatim obistiniti:
dodelu superiornih funkcija, tradicionalno vezanih za grad, me-

210
stima potpuno lienim ne samo bilo kakvih gradskih obeleja ve
i lokalnih, koja je nemogue precizno locirati ak ni u terminima
mesta. Ovo je ono to se, na primer, devedesetih godina dogodilo
u Nju Dersiju, tik van Njujorka, du ruralnog koridora imena
Sikoukus, do tada poznatog samo po uzgoju svinja. Meutim, ovo
je danas prestonica elektronskog novca u SAD, i od 1998. godine
ona pokree vie novca nego sam grad Njujork, prestonica kapita
lizma, zato to se du Sikoukusa reguliu sve operacije koje se vre
putem automatskih maina koje zovemo bankomat [Abu-Lughod
1999, str. 530 -5 3 1 ], Ili pomislimo na najnoviju granicu ameri
kog grada, edge city, ivini grad, iznikao u okolini starih velikih
centara u Kaliforniji, na obali Atlantika, u Arizoni, Teksasu, i
razliit od svih gradova do sada vienih na Zemlji. On je bilo koje
mesto koje ispunjava sledee uslove: ima najmanje tri miliona
kvadratnih metara iznajmljivih kancelarija, koje su radno mesto
informatikog doba; ima vie od desetine te povrine iznajmljive
za maloprodajnu upotrebu; ima vie radnih mesta nego spavaih
soba; oni koji tu ive doivljavaju ga kao jedinicu; povezan je ne
eleznicom ili metroom ve auto-putevima, avionskim linijama,
satelitskim antenama [Garreau 1991, str. 6 -7 , 4], ali pre svega
informatikim mreama. Poslednje navedenom elementu ove pe
riferne oblasti duguju svoj oblik i svoju prirodu, mogunost svoje
egzistencije. I upravo ovo nas na kraju navodi da ne mislimo da
smo pred oprotajem od jueranjeg sveta, i pred ulaskom u neki
potpuno novi i stoga nepoznati svet. tavie.
Jedna informatika mrea podrazumeva jedan put, ak jednu
mreu puteva, koja slui kao vodilja za instalaciju podzemnih
kablova potrebnih za njeno napajanje. Ali kada su kablovi insta
lirani, odnos izmeu onoga to je iznad i onoga to je ispod se
obre, zato to prvi poinje da zavisi od drugog koji do malopre
nije bio tu, ali koji ga sada svodi na svoj odraz. Rezimirajmo: ovde
nema vie centra i stoga nema ni prostora, individualni identitet
je u opasnosti, i ono to vidimo nije nam dovoljno da bismo se
orijentisali. To je trenutno stanje: ali je takoe i ono arhaino.

211
97. Nemogui lavirint.

Da li smo ikada stvarno shvatili ta je lavirint? Na poetku


( 8) smo ponudili jedno njegovo mogue objanjenje. Anri Fo-
sijon je o arhitekturi [Focillon 1943] pisao da je njen najudesniji
aspekt taj da je osmislila i kreirala svoj sopstveni univerzum: po
darivi definisan oblik onome to je uplje, ona je napravila neto
obrnuto u odnosu na ono to je bilo van, u odnosu na spoljnu
dimenziju koja je na poetku bila jedina pristupana oveku, koji
tada nije imao nikakvu vezu sa svim stvarima. Revolucija srodna
po vanosti i dometu bila je, na zaetku grke kulture, podvrgava
nje vertikalne dimenzije horizontalnoj, ponitenje prve u drugu,
koje se upravo izraava u figuri lavirinta.
Iz te kataklizme izranja na povrinu mehanizam iji cilj je da
pokua da razume prirodu kao organizovani skup sila koje se
mogu izraunati, koje bi trebalo da sredi imajui u vidu njihovo
korienje, i iji nain postupanja je egzaktnost predstavljanja
[Heidegger 1954]: tabla, mapa, karta, iz koje, mnogo pre moder
nog doba, proizlazi sva tehnika. Ve na nju se primenjuje prva
od Krancbergovih zakonitosti [Kranzberg 1985, str. 50] u vezi sa
tehnolokom revolucijom koja u nae doba pogaa proizvodnju
i kruenje informacija, ona koja tvrdi da tehnologija nije ni loa
ni dobra, ali nije ni prirodna. Da mapa nije neutralna svojstvo je
koje se dokazuje njenom strahovitom ontolokom moi, drugim
recima sposobnou odluivanja o postojanju ili nepostojanju
stvari: o emu upravo figura lavirinta treba da posvedoi. To je
bilo napomenuto na prvim stranicama: prikazati lavirint je ne
mogue, zato to svako predstavljanje povlai za sobom, svojom
materijalnom objektivnou, svojim konkretnim statutom stvari,
neki centar, ili svakako odreivanje nekog sistema centara. Na
protiv, po definiciji lavirint odgovara odsustvu centralnosti. Crte
(kao ni skulptura) lavirinta ne postoji, zato to ako je lavirint izva-
jan ili nacrtan, drugim recima sveden na tablu, on sam od sebe

212
prestaje da bude takav, stoga to je tako neizbeno centriran. Tako
ovaj termin oznaava arhetipsku protivrenost izmeu onoga
to se moe misliti, izmeu ivotnih situacija koje mogu da nas
zadese (ko se bar jednom nije izgubio?) i onoga to se pak moe
prikazati, izmeu onoga to postoji i onoga to bivstvuje. Lavirint
manifestuje nemo sistema tabla-grafija da prevede svako stanje
u crte, svaku situaciju u shemu. Meutim, u isto vreme, upravo
strah prema njemu nas opominje na to da je ceo na svet izgraen
na njegovoj suprotnosti, upravo na tabli.
Sa tog stanovita, u vezi s tim izvornim gestom, modernost
ne izmilja nita, ve samo nastavlja u ve utvrenom pravcu.
Pismo u obliku koji poznajemo danas, nastalo je u Mesopotamiji
pre vie od 3000 godina prikazivanjem stvari sveta na jednoj tabli,
putem jednog manje ili vie shematinog skiciranja, to jest jedne
piktografije [Bottero i Kramer 1990]. Piktografija je tako postala
model interpretacije prirodnih pojava, u smislu da fenomeni
shvaeni kao nagovetaji poinju da budu smatrani nekom vr
stom boanskih piktograma: stvari u stanju da ukazuju na druge
stvari, kojima su se bogovi sluili da bi anticipirali ono to e se
naknadno obistiniti. Na ovaj nain je ceo zemaljski svet poeo
da se smatra jednom podlogom za boje pisanje [Botero 1987]:
sa jedne strane je bila tabla jezika bogova, sa druge je svet ostao
ono to je bio, ali sada je bio interpretiran na osnovu prve. Samo
asimilacija sveta u jednu ravan, ega je grki lavirint ujedno i izvr
itelj i nacrt, transformie znanje u kontinuiranu funkciju izmeu
dve table, jedne koja pripada alfabetskom pismu i druga svetu:
prelaz koji neposredno prethodi mapiranju ( 37).
Grki lavirint, izvorno prikazivanje koje upravo zbog toga ne
moe da bude prikazano, izvorno pismo koje upravo zbog toga ne
moe da bude napisano, odraava pobedu horizontalne dimen
zije, to jest geografske, nad vertikalnom strukturom sveta. Jedan
drugi lavirint, manje poznat, ima zadatak da sauva seanje na
pravu prirodu naeg sveta.

213
98. Kritika kartografskog uma.

Uzmite jednu olovku (onu koju Odisej zabada u oko Polife-


mu) i nacrtajte jednu pravu liniju (onu na koju Odisej nareuje da
se svede deblo maslinovog drveta) na belom listu papira (onom
na koji Hobs svodi svet). Ovako je nastala Zemlja, ona to imamo
u i na glavi, jedina koja je vana, i ovako je nastala geografija. Ako
iznad linije ispiete jedno malo ,,z, i ispod nje jedno veliko ,,Z,
dobiete znak kojim se Ferdinand de Sosir [de Saussure 1916] po
sluio da odredi znak znaka: odnos izmeu znaeeg i Znaenja,
to jest rezultat strane prie na koju smo podsetili na poetku, one
0 rasparavanju Dionisa od strane Titana i naknadnog sastavljanja
rukom Apolona. Uzgred reeno: Apelej, koji je po poznatoj dejoj
brojalici njegov sin36, mora da je nauio od oca neto o tehnici
ponovnog sastavljanja u loptasti oblik jednog tela pocepanog i
rastavljenog na delove.
Ali ako umesto malog i velikog ,,z napiete malo i veliko ,
dobiete jedan jo drevniji i gotovo praiskonski model: model
egipatskog lavirinta opisan od strane Herodota [II, 148], koji
jo vie od piramida prevazilazi ono to je izrecivo, jednu kon
strukciju veu od svake druge ljudske tvorevine. Na prvi pogled
on je zdanje veoma razliito od grkog, ali je u stvari isto. Ono
to se pak menja jeste najvanija stvar: proces je taj koji vodi do
oblika, uprkos izgledu istovetnom Minotaurovoj kui. Egipatski
lavirint je savreno geometrijski: sastavljen je od dvanaest su-
sednih pokrivenih dvorita, rasporeenih est sa severne strane
1 est sa june, tako da se vrata jednih otvaraju pravo na vrata
drugih, i jedan spoljanji zid, od kamena kao i sve ostalo, sve ih
opasava. Svako dvorite je okrueno jednom belom kolonadom
koja prua ulaz u niz soba, ukupno 1500, i svako dvorite i svaka
soba je toliko prenatrpana stvarima koje mogu da se vide da ih je

36 Farineli se ovde poziva na italijansku deju pesmicu: Apelle, figlio di

Apollo / Fece una palla di pelle di polio / Tutti i pesci vennero a galla / Per vedere
la palla di pelle di polio / Fatta da Apelle figlio di Apollo (Apelej, sin Apolona /
Napravi loptu od pilee koe / Sve ribe izronie / Da vide loptu od pilee koe /
Napravljenu od Apeleja sina Apolona) (prim. prev.).

214
nemogue proi pravom linijom: ba kao u luksuznim ulicama
rezervisanim za oping kroz koje se kreemo cikcak od jednog do
drugog izloga.
Ali ako je svaka stvar geometrijska, orijentisana i simetrina, u
emu se sastoji lavirintska priroda ovog kompleksa, gde je lavi- rint?
U vezi koja postoji izmeu onoga to stoji iznad, na povrini, i onoga
to je ispod zemlje. Vidljiva struktura je u stvari odraz, vema kopija
onoga to lei ispod, nevidljivo i nepristupano, pod nadzorom
svetenika i gde se uvaju grobnice dvanaest kraljeva koji su izgradili
zdanje, kao i grobnice svetih krokodila. U svim ostalim priama
u Istoriji, Herodot se obino ograniava na opis spoljanjosti zgrada.
U ovom sluaju on meutim jasno naglaava to da je video ta se
nalazi unutra, i pada nam na pamet Humbol- tov ponos kada tvrdi da
je proputovao i unutranjost amerikog kontinenta, za razliku od
prethodnih putnika koji su se ograniili na njegove obale. Ipak, za
Herodota, prvog koji je opisao ekumenu koristei se prostornim
terminama ( 79), ono to stoji ispod, i to objanjava sve ostalo kao
to podzemne informatike mree danas objanjavaju globalni grad,
ostaje neumoljivo zapreeno, i stoga iskljueno iz vienja i
opisivanja sveta. Zbog ovoga je on otac geografije. I zbog ovoga
njena istorija poinje sa Egiptom, a pria o Egiptu se zavrava
lavirintom.
I od njega danas treba krenuti dalje, zato to uopte nije ta- no
da je postmodemo doba, kako se uobiajeno oznaava nae,
determinisano precesijom simulakruma, prethoenjem mape u
odnosu na teritoriju [Baudrillard 1981, str. 10], Ovoje zasigurno bilo
istinito u itavoj modernoj epohi, i ve je bilo istinito i za
Anaksimandra. Naprotiv, na svet se temelji upravo na kraju te
anticipacije, zato to sada karta i teritorija vie nisu meusobno
razluive, u smislu daje ono to od druge vidimo u celosti poprimilo
oblik i prirodu prve, i stoga razumemo malo o tome kako svet
ftmkcionie. Upravo zbog toga moramo da ponovo otkrijemo
lavirintski karakter ne zemaljske povrine ve nae planete, onoga
to stoji iznad i onoga to stoji ispod, Gee i zajedno i Htona: koji,
iako smo to ve odavno zaboravili, jesu jedna jedinstvena stvar. Kao
to pria o lavirintu dvanaest kraljeva i svetih krokodila jo uvek go
vori onome ko eli da je razume.