You are on page 1of 8

ГЛАГОЛСКИ СИСТЕМ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Глаголи су ријечи које означавају радњу, стање и збивање. Припадају промјенљивим
врстама ријечи. Наиме, глаголи као врста ријечи имају опште значење процесуалности
(нпр. радити, писати), које је код неких глагола мање изражено и тада се назива стање
(нпр. лежати, спавати). Поред тога, глаголи имају неке само њима својствене граматичке
категорије (лице, вријеме, вид, начин, стање), а неки глаголски облици имају и категорије
рода, броја, падежа и аниматности. Глаголи имају и тип промјене која је само њима
својствен, а назива се конјугација. Најзад, глаголи имају карактеристичне синтаксичке
функције, од којих је најважнија функција предиката.
Глаголи су врста ријечи са најразвијенијим системом облика и граматичких
значења. Иако глаголи имају више облика и већи број парадигми него друге врсте ријечи,
ипак немају сви глаголи исти број облика, јер то зависи од глаголског вида, његове
прелазности, лексичког значења и других околности. Укупна глаголска парадигма обухвата
више потпарадигми (за презент, футур, перфекат, императив, итд.). У српском језику
глаголи имају и просте (синтетичке) и сложене (аналитичке) облике, нпр. чита према
читао је.
Глаголски облици према с т е п е н у с л о ж е н о с т и могу бити једночлани (нпр.
пиши), двочлани (нпр. писао је) или трочлани (нпр. био је писао). Једночлани глаголски
облици називају се прости, а двочлани и трочлани – сложени. Прости глаголски облици су:
инфинитив, презент, императив, аорист, футур I, имперфекат, придјев радни, оптатив,
придјев трпни, несвршени прилог и свршени прилог; а сложени облици су: футур I, футур
II, перфекат, плусквам перфекат, потенцијал, прошли потенцијал, партиципски пасив,
замјенички пасив.
Глаголски облици према с т е п е н у г р а м а т и ч к е у о б л и ч е н о с т и могу
бити потпуни и непотпуни (градивни, конструктивни). На примјер, презентски облик
пишеш је потпуни глаголски облик, а облик радног глаголског придјела писала јесте
непотпун, односно градивни глаголски облик пошто служи за грађење неких потпуних
облика (нпр. перфекатског облика писала је).
Глаголски облици традиционално дијеле на двије групе:
1. л и ч н е – у којима се предикативношћу однос према лицима одређује (verbum finitum) и
2. н е л и ч н е – у којима се предикативношћу однос према лицима не одређује (verbum
infinitum).
У оквиру прве групе – личних глаголских облика – разликују се:
а) глаголска в р е м е н а (tempora verbi) – у која спадају:
1. садашње вријеме (презент)
2. прошло свршено вријеме (аорист)
3. прошло несвршено вријеме (имперфекат)
4. прошло вријеме (перфекат)
5. давнопрошло вријеме (плусквамперфекат)
6. футур први
7. футур други
б) глаголски н а ч и н и (modi verbi) – међу које спадају:
1. заповиједни начин (императив)
2. могућни начин (потенцијал)
в) глаголска с т а њ а или р о д о в и (genera verbi):
1. радно стање (актив)
2. трпно стање (пасив).
У оквиру друге групе – неличних или именских глаголских облика – разликују се сљедећи
облици:
1. инфинитив
2. глаголски придјев радни
3. глаголски придјев трпни
4. глаголски прилог садашњи
5. глаголски прилог прошли.
Слична подјела глагола је и у српском језику. Разликује се највише по томе што су неки
глаголски облици изгубљени (супин и партицип презента пасива), а неки су добили своје
континуанте (партицип презента актива – глаголски пролог садашњи, партицип претерита
актива – глаголски прилог прошли, партицип претерита пасива – глаголски придјев трпни
и партицип перфекта – радни глаголски придјев).
Нелични глаголски облици у српском језику немају лична значења ни личне облике,
за разлику од личних који сваким својим обликом изражавају и неко граматичко лице и
број, поред осталих својих граматичких значења. Нелични глаголски облици дијеле се на
промјенљиве и непромјенљиве. Промјенљиви нелични глаголски облици су радни придјев
и трпни придјев, а непромјенљиви су инфинитив, несвршени и свршени глаголски прилог.
Лични глаголски облици имају значење и облике лица у спрези са другим
глаголским категоријама: времена, вида, начина и стања. У граматици глагола у српском
језику постоје граматичке категорије које су искључиво глаголске (лице, вријеме, вид,
начин, стање) и граматичке категорије које постоје и код неких других врста ријечи (род,
број, падеж, аниматност).
Глаголска категорија лица обухвата систем облика који упућују на учеснике у
комуникацији, и то на говорно лице (прво лице) и на његово саговорника (друго лице) или
на лице или широко схваћени предмет или појаву који не учествују у комуникацији (треће
лице).
Глаголска категорија времена обухвата систем глаголских облика који упућују на
вријеме вршења радње глагола у предикату, повезујући то вријеме, непосредно или
посредно, с временом говорне ситуације. Глаголских времена има укупно седам (презет,
перфекат, аорист, имперфекат, плусквамперфекат, футур I и футур II).
Категорију вида имају сви глаголи у српском језику. Глаголски вид обухвата
несвршени вид (нпр. чинити) и свршени вид (нпр. учинити). Глаголи несвршениг вида
(имперфективни глаголи) немају обавезно значење границе у остваривању неке радње. У
несвршене глаголе глаголе спадају и глаголи са значењем учесталости радње (нпр.
куцкати, лупкати). Категорији глаголског вида је поред граматичке категорије времена
најближа лексичко-граматичка категорија а к ц и о н а л н о с т и, у оквиру које се
префикаслним и суфиксалним средствима изражава начин на који говорно лце представља
глаголску радњу. Основни типови акционалности су:
1. т е м п о р а л н о – ф а з н и, који обухвата више подтипова: инохативни, с почетним
значењем (нпр. заиграти), игресивни, са значењм извјесног трајања (нпр. заиграти се),
финитивни, са завршним значењем (нпр. отпјевати), комплетивни, са допунским
значењем (нпр. дописати), делимитативни, са значењем ограниченог трајања (нпр.
поиграти), пердуративни, са значењем дужег трајања (нпр. престојати);
2. к в а н т и т а т и в н и, чији суподтипови: семелфактивни или тренутни (нпр. куцнути),
атенуативни, са значењем почетка краткотрајне радње (нпр. прилећи), итеративни, са
значењем учесталости (нпр. пребацивати), итеративно-деминутивни (нпр. куцкати),
итеративно-реципрочни (нпр. дошаптавати се);
3. р е з у л т а т и в н и, у оквиру кога постоје подтипови: кумулативни, са значењем
остваривања веће количине или интензитета нечега (нпр. накупити), сативни, са значењем
чињења до крајње границе (нпр. наспавати се), дистрибутивни, са значењем остваривања
радње на разним мјестима (нп. поразбацати).
Сви глаголи у српском језику имају вид, али нема сваки глагол свој видски парњак.
Глаголи који немају видски парњак, а имају значење вида , јесу једновидски глаголи (нпр.
имати, морати, уживати, преминути, згромити, итд.). Посебну групу чине глаголи који
се традиционални називају д в о в и д с к и г л а г о л и. Двовидски глаголи, наравно, имају
исти облик за оба вида. Најчешће се вид ових глагола разликује из контекста реченице.
Неки од двовидских глагола су: видјети, чути, разумјети, ручати, вечерати, итд. Грађење
глагола свршеног (перфективног) вида од глагола несвршеног (имперфективног) вида зове
се перфектизација, а грађење глагола несвршеног од свршеног вида назива се
имперфектизација.
Категорија начина обухвата систем глаголских облиа којима се изражава однос
говорног лица према ономе што је ознаачено датим глаголом. У српском језику постоје три
глаголске начина: индикатив, императив и потенцијал.
Категорија стања обухвата облике који показују да се радња означена предикатом
врши на ономе што означава граматички субјекат (нпр. Закон је оборен), и облике који
могу означавати било активну улогу онога што значи граматички субјекат (нпр. Ова пјесма
је одушевила слушаоце) било његову пасивну улогу (нпр. Ова пјесма се пјева у народу).
Категорија стања као граматичка категорија интерпретативне природе, омогућава да се
иста ситуација граматички представи или из угла вршиоца радње као граматичког
субјекта, или из угла онога на коме се или на чему се радња врши као граматичког субјекта
(а што би у активној реченици било исказано објектом). Односи између граматичког
субјекта и објекта, с једне стране, и вршиоца радње и онога на коме се или на чему се
радња врши, с друге стране, могу се изразити на два граматичка начина, а то су:
1. партиципски пасив, у чијој је основи трпни придјев (нпр. Указ је примпремљен);
2. замјенички пасив, који се изражава глаголским облицима с морфемом се (нпр. Указ се
припрема).
Прелазност глагола (транзитивност) јесте један од услова за употребу пасивне
конструкције. Тако глаголи могу да буду прелазни и непрелазни. Непрелазни галголи не
могу имати директни објекат, нпр. лежати, ићи, спавати, висити, расти и слично; док
прелазни могу.
Рекција је вид зависне синтаксичке везе у синтагми у којој од лексичког значења
главног члана и врсте ријечи којој он припада зависи падежни или приједлошко-падежни
облик зависног члана. Рекција може бити глаголска (нпр. вјеровати доказима), именичка
(нпр. вјера у побједу), придјевска (нпр. вијеран својим идеалима) или прилошка (нпр.
далеко од куће).
Валентност је особина глагола (и других ријечи непредметног значења) да у
реченици отварају или не отварају одређени број синтаксичких позиција. Глаголи могу
бити невалнетни (=авалентни), нпр. раздањивати се, кад не допуштају да у реченици буде
ни субјекта ни допуне; једноваленти, нпр. стајати (нпр. Она стоји – само субјекат);
двовалентни, нпр. читати (Она чита новине – субјекат и објекат); тровалентни, нпр.
поклањати (Он поклања књигу брату – субјекат, директни објекат и индиректни објекат);
четворовалентни, нпр. преводити (Он преводи књигу са чешког на словачки – субјекат,
објекат и двије допуне).
Повратни глаголи су они у чијем је сложеном граматичком облику увијек повратна
енклитичка замјеничка морфема се (односно повратна замјеница се), једнака у свим
лицима и увијек се пише одвојено од основног дијела глаголског облика. Прави повратни
глаголи изражавају радњу која је непосредно или посредно усмјерена на свог вршиоца, тј.
онај ко врши радњу у ситуацији означеној реченицом с таквим глаголом у предикату –
врши је на себи, нпр. облачити се, хвалити се, чувати се, итд. Неправи повратни глаголи
обухватају више значењских група, од који су главне:
1. м е д и ј а л н и г л а г о л и,који имају наспрам себе прелазни глагол (као прави
повратни глаголи), али се радња догађа у субјекту, нпр. родити се, плашити се, чудити се;
2. у з а ј а м н о – п о в р а т н и г л а г о л и (реципрични глаголи) подразумијевају два
субјекта или више субјеката који врше радњу један на другом, нпр. вољети се, мрзјети се,
тући се;
3. а п с о л у т н и п о в р а т н и г л а г о л и су они који постоје искључиво у споју с
повратном морфемом се, нпр. надати се, дивити се, бојати се, смијати се, црвењети се,
итд.

БЕЗЛИЧНИ ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Нелични глаголски облици дијеле се на промјенљиве и непромјенљиве.
Промјенљиви нелични глаголски облици су радни придјев и трпни придјев, а
непромјенљиви нелични глаголски облици су инфинитив, несвршени и свршени глаголски
прилог.
Радни придјев и трпни придјев су прије свега градивни, односно непотпуни
глаголски облици, јер је њихова главна улога да служе извођењу сложених, потпуних
глаголских облика. Радни и трпни придјев се, по правилу, не употребљавају самостално у
некој синтаксичкој функцији.
РАДНИ ПРИДЈЕВ. Радни придјев има просте облике, које чини инфинитивна
основа и наставци -О, -ЛА, -ЛО; -ЛИ, -ЛЕ, -ЛА. На примјер: читао, читала... Основна
функција радног придјева је да улази у састав сложених времена (перфекта,
плусквамперфекта, футура другог) и потенцијала. Мањи број радних придјева од
непрелазних глагола употребљава се и атрибутивно, аналогно правим придјевима, нпр.
одрастао човјек.
ТРПНИ ПРИДЈЕВ. Трпни придјев има просте облике које чине инифнитивна
оснава и наставци трпног придјева. Трпни придјеви имају један од 4 наставка: -Н (-НА,
-НО), -ЕН (-ЕНА, -ЕНО), -ВЕН (-ВЕНА, -ВЕНО) и -Т (-ТА, -ТО). На примјер: чита-н,
скри-вен, печ-ен, прекину-т... Основна функција трпног придјева је да улази у састав
партиципског пасива, нпр. збуњени су, мада може бити употријебљен и атрибутски, нп.
образован младић. Трпни придјев имају само прелазни глаголи, али опет не сви, нпр.
немају глаголи имати, значити, разумјети, мрзјети, итд.
Непромјенљиви глаголски облици немају своју потпарадигму, односно односно ужу
промјену којој припадају. Текавим облицима без флексије традиционално се сматрају
инфинитив и глаголски прилози садашњи и прошли.
ИНФИНИТИВ. Инфинитив је прости, нелични глаголски облик који има
категорију вида и којим се именује нека радња, стање или збивање. То је основни облик
глагола. Инфинитив нема категорију лица, времена и начина, као ни категорију
граматичког броја и рода. Инфинитив чини инфинитивна основа и суфикси. У савременом
српском језику суфикси су -ти или -ћи, од којих -ћи долази на крњу основу глагола с
коријенском морфемом на -к, -г или -х, односно долази непосредно на коријенски
самогласник (или слоготворно р) таквих глагола, нпр. пе-ћи, стри-ћи. Данас инфинитиву
највише конкурише контрукција да + презент.
Српски језик има два глаголска прилога, који се најбоље разликују према
категорији вида, који оба прилога имају. То су несвршени прилог (читајући) и свршени
прилог (прочитавши). Њихово временско значење увијек је релативно, јер зависи од
граматичког времена предиката у реченици са глаголским прилогом. Глаголски прилози се
традиционално сматрају дијелом просте реченице, као и други прилози, иако се они од
других прилога суштински разликују по томе што значе исто што и просте реченице у
саставу сложене, у које се лако могу преобликовати, нпр. Говори замуцкујући --- Кад
говори, замуцкује. Поред тога, глаголски прилози, као полупредикативни облици, могу
имати допуну (нпр. Заспала је читајући књигу) и улазе у конструкције с предикативним
атрибутом (нпр. Настрадао је возећи пијан). С друге стране, глаголски прилози су нелични
глаголски облици, па не могу сами оформити ни реченицу ни клаузу.
НЕСВРШЕНИ ПРИЛОГ или ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОГ НЕСВРШЕНОГ ВИДА, као
прости облик чије је основно значење истовременост радње са радњом глагола у
предикату исте реченице, чини основа несвршеног прилога (идентична с 3.л.мн. презента
истог глагола) и формант -ЋИ, нпр. чекају-ћи, раде-ћи. Дакле, увијек треба несвршени
прилог изводити из основе 3.л.мн. презента, а не из инфинитива. Несвршени прилог
традиционално се назива глаголски прилог садашњи што је назив који само дјелимично
одговара функцији тог облика, који обично означава истовременост двију радњи не само у
садашњости, него и у прошлости и у будућности.
СВРШЕНИ ПРИЛОГ је прости облик који чини основа радног придјева и суфикс
-ВШИ (или, у истој ф-ји, али знатно рјеђе у употреби, -В), нпр. написав, написавши.
Испред суфикса -В, -ВШИ, самогласник је дуг. Свршни прилог имају глаголи свршеног
вида, а само по изузетку неки несвршени глаголи. Свршени прилог традиционално се
назива глаголски прилог прошли, али тај назив само донекле одговара функцији облика
свршеног прилога, који обично означава антериорност у прошлости, у садашњости или,
најрјеђе, у будућности. У неким случајевима свршени прилог може изражавати
истовременост са радњом предиката (тад има исто или скоро исто значење као и
несвршени прилог), нпр. Сједи ослонивши се лактовима о сто, или постериорност, нпр.
Изашла је залупивши вратима (изашла је и затим залупила врата).