You are on page 1of 300

ЧАСОПИС ЗА ЈЕЗИК, КЊИЖЕВНОСТ

И ДУХОВНОСТ, ГОДИНА IV, БРОЈ 9
„Бокатин Дијак“
Часопис за језик, књижевност и духовност
Излази два пута годишње
Издавач:
Центар за културу и информисање Лопаре
За издавача:
Мирко Стевић
Уредништво:
Слободан Јовић (главни и одговорни уредник),
Марко Томић
Адреса:
Десанке Максимовић 1, 75 240 Лопаре
Телефон: 00387-65-223-688
Сајт: www.dijak.org
Имејл: bokatindijak@gmail.com, slobodjov@gmail.com
Савјет часописа:
Проф. др Мирјана Влајисављевић, проф. др Бранко
Брђанин, др Јана Алексић
Лектура и коректура:
Јелена Лучић
Прелом:
Јелена Лучић
Штампа:
Студио „Знак“, Београд
Тираж:
300 примјерака
Рукописе слати у електронској форми, ћирилицом
Овај број часописа илустрован је радовима Ранка
Крстајића.
САДРЖАЈ

ЈЕЗИК
Вера Чолаковић: Јат (Ѣ) на графемско-орто-
графском и фонетском плану у Српско-далма-
тинском магазину............................................7
ПРОЗА
Славица Гароња: Руски сан...........................21
Слађана Илић: Уређеност, да се најежиш......55
ПРЕВОДИ
Луис Мекнис: Јесењи дневник......................63
Вјачеслав Купријанов: Бели мантил...........102
Захар Прилепин: Све што мора да се реши...
хроника текућег рата...................................117
ПОЕЗИЈА
Немања Митровић: Одрон небеске земље...129
Енес Халиловић: Тло и дно..........................135
Желимир Вукашиновић: Љубав или прије
него што помислим на смрт........................138
Жарко Миленковић: Пред Црквом Светог
Марка............................................................148
ДРАМА
Зоран Тодоровић: Чаробњак из воза
(елегична бајка у десет сцена)...................153
КРИТИКА
Александар Дунђерин: Приче о Косову.....179
Симеун Симић: Приповиједање као
„скровиште боли“.........................................198
Жарко Миленковић: Друга епска димензија
.......................................................................205
ТУМАЧЕЊА
Олег Солдат: Тетрагора 1 – основи српске
геопоетике....................................................210
ДУХОВНОСТ
Саша А. Шољевић: Црквена јурисдикција на
тлу Босне и Херцеговине у средњем веку.....223
ЗАПИСИ
Здравко Крстановић: Клацкалица...............253
Никола Париповић: Зборник.......................258
АРХИВ
Бојан Зекић: Српске школе у БиХ
крајем 19. и у 20. вијеку..............................275
ЛИКОВНА УМЈЕТНОСТ
Данијела Одабашић: Крстајићеви пејзажи –
простори без времена... Materia prima...............287
Галаксија Дурмитор.............................289
БИЉЕШКЕ О АУТОРИМА..................................290
d ЈЕЗИК c

Вера Чолаковић

ЈАТ (Ѣ) НА ГРАФЕМСКО-ОРТОГРАФСКОМ
И ФОНЕТСКОМ ПЛАНУ
У СРПСКО-ДАЛМАТИНСКОМ МАГАЗИНУ

Апстракт: У раду се говори о питањима графе-
ме јат у Српско-далматинском магазину (1836–1873)
у поређењу с устаљеним графемско-ортографским
приликама код српских писаца и у публикацијама из
19. вијека. Затим о рефлексима некадашњег вокала и
устаљивању одређеног изговора, за који се опредјељују
уредници Српско-далматинског магазина.
Кључне ријечи: графема јат, рефлекси јата,
избор изговора, реформа писма и језика.

1. У кључном вијеку за реформу српског књиже-
вног језика и ћириличког писма својеврсну пробле-
матику представља јат, односно избор изговора као
одраза рефлекса некадашњег гласа, а на плану гра-
фије и ортографије употреба графеме <ѣ>. Иако као
глас више не чини саставни дио вокалског система
српског језика, графема се задржава у парадигми
српске ћирилице и у другој половини 19. вијека у
дјелима писаца као и периодичним публикацијама.
Једна од периодичних публикација објављиваних

_____
7
српским језиком и ћирилицом у 19. вијеку јесте и
Српско-далматински магазин (1836–1873). У овом
раду1 циљ нам је да освијетлимо предочену про-
блематику у вези с јатом у Српско-далматинском
магазину,2 и то на оба плана, графемско-ортограф-
ском и фонетском.

2. Јат <ѣ> на графемско-ортографском плану
Иако се нашла на удару при реформи ћирилице,
графема <ѣ> се током 19. вијека одржала у систему
писма. Реформаторске кретње Саве Мркаља предо-
чене у књижици Сало дебелог јера либо азбукопро-
трес (1810. г.), истискивале су графему јат <ѣ>, а
такође ју је Вук искључио из реформисане ћирилице
да би досљедно спровео начело „пиши као што гово-
риш“ или „један глас – једно слово“.
На плану ортографије и графије у Српско-дал-
матинском магазину (СДМ) графема јат <ѣ> одр-
жала се у два случаја: у етимолошкој позицији и
функционалној употреби.

1
Рад представља знатно прерађене и прилагођене сегменте
из магистарског рада Особине графије и језика у Српско-
-далматинском магазину у периоду од 1836. до 1850. годи-
не, који је одбрањен у јулу 2016. године.
2
Српско-далматински магазин излазио је од 1836. до 1873.
године под уредништвом Божидара (Теодора) Петрановића,
Ђорђа (Георгија) Николајевића и Герасима Петрановића.
Наведени уредници уложили су велики труд да публика-
ција опстаје и шири се у друге крајеве ка пренумерантима.
Посљедњу књигу Српско-далматинског магазина уређују
Љубомир Вујновић и Никодим Милаш. Објављено је укупно
30 свезака, садржински веома разноликих, од забавно-поуч-
них текстова и пјесништва до текстова објективног каракте-
ра из различитих области. Доношени су преводи с руског,
италијанског и њемачког језика, али и оригинални текстови.

_____
8
2.1. Писање јата тамо гдје му је етимолош-
ки мјесто илуструјемо примјерима:3 рѣчи (1844/
IX, 4), Нѣмацъ (1848/XIII, 4), у звѣзде (1838/III, 4),
пѣсме (1838/III, 5), дѣца (1849/XIV, 3), хлѣбъ (1846/
XI, 56), бѣсъ (1839/IV, 69), за народну просвѣту (1847/
XII, 148), овѣковѣченïе човеческïе мисли (1836/I,
37), изъ сусѣдства (1851/XVI, 115), заповѣдь (1864/
XXIII, 25), одъ кое є дѣлила рѣка Тимокъ (1836/I, 31),
лѣпый (1852–1853/XVII, 20), по цѣломъ (1854–1859/
XVIII, 79), свѣтске (1866/XXV, 56), увѣренъ (1843/
VIII, 3), освѣдочавали (1842/VII, 3), су се [...] смѣяли
(1848/XIII, 4–5), обдѣлавати (1838/III, 2), умѣо (1838/
III, 3), излѣчити (1846/XI, 71), вѣровати (1846/XI, 69),
промѣнити (1860/XIX, 8), смѣюћи се (1849/XIV, 81),
овдѣ (1846/XI, 67), гдѣгдѣ (1846/XI, 79).
Етимолошко писање јата могло је бити мање
или више досљедно, а уобичајено је и код других пи-
саца предвуковског и вуковског периода, као код: М.
Видаковића (в. Кашић 1968: 14), П. Соларића (в. Ба-
бић 2012: 54–55), Ј. Хаџића (уп. Суботић 1989: 53–62),
Ј. Игњатовића (в. Јерковић 1972: 33). Посебан однос
према статусу графеме јат има Јован Суботић, који
је, иако је прихватио Вукову ћирилицу, инсистирао
на задржавању графеме јат <ѣ> у етимолошким
позицијама, чиме би се избрисала разлика између
два изговора српског језика у писаном дискурсу, али
се тиме уједно нарушава Вукова концепција српског
књижевног језика (в. Милановић 2014: 65).
У СДМ писање графеме јат у етимолошкој
позицији у ријечима примјењује се до књиге XXVIII
из 1869. године, уз спорадичне примјере с писањем
рефлексâ (в. т. 3). У периоду етимолошког биље-

3
Модел скраћеница уз ексцерпиране примјере из СДМ: го-
дина издања/годиште, број стране.

_____
9
жења тешко је поуздано одредити избор изговора
јер нема довољно потврда, а може зависити и од оп-
редјељења уредникâ, као и од аутора прилога. По-
ред тога, гласовна вриједност означена графемом
<ѣ>, у дјелима писаца 19. вијека, могла је бити и у
вези с рускословенском гласовном вриједношћу на
шта упућује Ј. Кашић, говорећи о јату код М. Вида-
ковића (уп. Кашић 1968: 14). Поједини писци, попут
Јована Стејића (в. Милановић 2014: 68), износили су
ставове да графему јат свако може читати на свој
начин, у чему се може видјети разлог њеног дугог
опстајања у употреби и парадигми ћириличког пис-
ма.
2.2. Функционална употреба графеме <ѣ> реа-
лизује се у обиљежавању фонема /љ/ и /њ/ у секвен-
цама /ље/ и /ње/ према устаљеном предвуковском
(рускословенском и славеносрпском) моделу <лѣ>
и <нѣ>. Наведену функцију јат у СДМ задржава
веома дуго, све до седамдесетих година, односно све
док се у потпуности не устале Вукове графеме <љ>
и <њ>.
Илуструјемо примјерима обиљежавање секвен-
це /ље/ помоћу словне комбинације <лѣ>: здравлѣ
(1836/I, 68), на Богоявлѣнѣ (1850/XV, 45), люблѣни
(1868/XXVIII, 51), набавлѣне (1846/XI, 58), пошалѣ
(1846/XI, 72).
Илуструјемо примјерима обиљежавање секвен-
це /ње/ помоћу словне комбинације <нѣ>: иманѣ
(1846/XI, 77), станѣ (1851/XVI, 29), къ ближнѣму
(1840/V, 71), изображенѣ (1866/XXV, 4), садашнѣ
(1837/II, 77), найзаднѣмъ краю (1838/III, 52), нѣга
(1839/IV, 103), нѣгово (1860/XIX, 10).
Обиљежавање фонема /љ/ и /њ/ словним комби-
нацијама, од којих је једна и помоћу графеме <ѣ>,
обиљежје је графије и ортографије других писаца и

_____
10
листова прије озваничења и устаљења Вуковог ре-
формисаног писма и правописа, као што су сљедећи:
лист Призрен (в. Вукићевић 1976: 71), новине Сте-
фана Новаковића (в. Албин 1968: 15), П. Соларић
(в. Бабић 2012: 73), Ј. Хаџић (в. Суботић 1989: 39), Ј.
Суботић (Милановић 2014: 55, 57), у писмима Ђуре
Јакшића (Јерковић 1971: 153), као и код Његоша у
одређеним ранијим фазама (в. Младеновић 1973:
54–56; Младеновић 1995: 125–126).

3. Јат <ѣ> на фонетском плану
С обзиром на то да је СДМ излазио дуго и да
се смијенило више уредника, те да приступ како на
графемском плану, тако и на фонетском, није исти
када је у питању јат, издвајамо три фазе: 1. пери-
од изразито фреквентног писања јата у етимолош-
ким позицијама, 2. прелазни период и 3. период оп-
редјељења за један изговор и неписање јата у ети-
молошкој позицији у ријечима.
3.1. У првом периоду (од књиге I до књиге
XXVIII из 1869. године), премда доминира писање
јата, ипак су потврђени и примјери с писањем у го-
вору одавно успостављених рефлекса некадашњег
вокала. Знатно фреквентнији су екавски рефлекси
од ијекавских.
3.1.1. Потврде екавске замјене илуструјемо при-
мјерима: време (1836/I, 33; 1838/III, 3; 1842/VII, 3;
1846/XI, 72; 1850/XV, 14), човека (1838/III, 4), млеко-
мъ (1846/XI, 57), на западнѣмъ брегу Мораве (1839/
IV, 87), єданъ вредный и врстныы златаръ (1842/VII,
72), осведочаваю (1843/VIII, 3), поднеговати (1846/
XI, 3), су [...] растерани (1848/XIII, 9), засведочи-
ти (1838/III, 2), донети (1846/XI, 65), су [...] терали
(1846/XI, 79), да [...] болѣ укорени (1836/I, 37), пред-
видећи (1837/II, 60), да дрема (1845/X, 4), две (1838/

_____
11
III, 5), найпре (1838/III, 16), после (1838/III, 3), овог
последнѣгъ народа (1836/I, 30), до последнѣгъ свогъ
издиханïя (1838/I, 47), а у напредъ (1847/XII, 148).
3.1.2. Потврде ијекавске замјене илуструје-
мо примјерима: свіетнякъ (1839/IV, 68), Попіевке и
пѣснице любовне и моралне (1838/III, 4), ліепо (1838/
III, 2), збогъ ліепогъ (1838/III, 4), прïе (1836/I, 29).
Ијекавска замјена није фреквентна у првом пе-
риоду, али је потврђена у различитим прилозима
као што су оригинални прозни књижевно-поучни
и други текстови с нагласком на „науку и поуку“.
Пјесме чине редовну рубрику у Магазину, а у онима
које су писане по узору на народно пјесништво оче-
кивали бисмо да су ијекавски ликови фреквентнији,
ако не и досљедни. Mеђутим, у њима су потврђени
најчешће ијекавски ликови устаљених епитета, као
у примјеру: Од біела Задра (1846/XI, 102), док су при-
сутни и екавски ликови попут: млеком біелим (1846/
XI, 115).
3.1.3. У СДМ на мјесту некадашњег јата посвје-
дочен је вокал /и/ у стандардизованим категоријама,
али и оним које су обиљежје шумадијско-војвођан-
ског дијалекта, односно нису нормативно прихваће-
не у савременом српском језику.
Категорије с вокалом /и/4 на мјесту етимолош-
ког јата:

4
Појава вокала /и/ на мјесту некадашњег вокала јат у на-
веденим категоријима (т. 3.1.3. а–к) везује се за фонетске
и аналошке процесе, а у литератури се провлачи термино-
лошко одређење икавизам, односно фонетски и морфолош-
ки икавизам, али прилично неуједначено од аутора до ауто-
ра. Тако се, рецимо, А. Пецо ограђује од термина икавизам
у оваквим случајевима, стављајући га под наводнике (уп.
Пецо 1989: 78).

_____
12
а) Одрични облик презента глагола јесам (би-
ти): нисамь (1843/VIII, 41), ниси (1848/XIII, 8).
б) Суперлатив и компаратив: већій (1843/VIII,
3), маньій (1843/VIII, 3), раніе (1847/XII, 3), іошь муч-
ніе и подозрителніе (1849/XIV, 4), ученіи є одъ мене
(1838/III, 17), найправіе (1843/VIII, 3), найдоцніе
(1848/XIII, 3), у найбурніе доба (1849/XIV, 3), у сво-
мъ найобичнïемъ значеню (1836/I, 30), найвиспернïе
(1836/I, 54), наймиліе (1845/X, 51).
в) Радни глаголски прилог мушког рода (јат
испред о<л): сѣдïо (1836/I, 31), видіо самь (1847/XII,
43).
г) Имперфекат глагола бити: Нѣзини погра-
нични градови бïяху (1836/I, 31).
д) У наставку за датив и локатив једнине име-
ница женског рода некадашње ā деклинације: къ ис-
ᲅорïи (1836/I, 34), у руцы (1844/IX, 35).
ђ) У наставку за датив и локатив једнине лич-
них замјеница и повратне замјенице (замјенице за
свако лице): обећавамо Теби (1836/I, 49), себи (1846/
XI, 45).
е) У нaставцима за падеже старе старословен-
ске тврде замјеничко-придјевске промјене, тј. у
инструменталу једнине: Такова новина не допадне
се Чавчићу, єръ му се съ тымъ дизаше заповѣдъ и
владанѣ надъ Млѣтомъ (1838/III, 5), управляти сами-
мъ собомъ (1838/III, 16), съ великимъ удовольстві-
емъ (1838/III, 5).
ж) У генитиву множине некадашње (старосло-
венске) тврде замјеничко-придјевске промјене: одъ
млади свои година (1838/III, 4), дужни мртвихъ се
споминяти (1846/XI, 119), ова спроћу блаженихъ
онихъ душа (1846/XI, 119).

_____
13
з) У дативу множине некадашње (старословен-
ске) тврде замјеничко-придјевске промјене: подоб-
ни онимъ странимъ воћкама (1838/III, 2), коимъ се
мы самымъ Ангелима уподобити [...] можемо (1846/
XI, 45).
и) У инструменталу множине некадашње (ста-
рословенске) тврде замјеничко-придјевске промје-
не: показуе ли намъ Исᲅорïя овогъ народа догађае;
кои бы се съ оныма баремъ у нѣчемъ споредиᲅи мо-
гла? (1836/I, 35).
ј) У локативу множине некадашње (старосло-
венске) тврде замјеничко-придјевске промјене: у
младымъ годинама (1846/XI, 126–127), у дѣвственымъ
непроходнымъ шумама Русіє (1843/VIII, 41).
к) Код глагола VII Белићеве врсте: єръ самь ви-
дила (1842/VII, 71), увидиће (1848/XIII, 8), живити
(1846/XI, 77), живили су (1836/I, 30), штедити (1846/
XI, 75), постидити (1838/III, 17), трпити (1846/XI, 71).
3.1.4. Овдје ћемо се осврнути на најважније осо-
бине у вези с јатом у префиксима, приједлозима,
прилозима и карактеристичним групама.
а) Префикс /прѣ-/ репрезентован је у лику
/пре-/: прекрасну (1838/III, 3), премного (1838/III,
4), преузимала (1949/XIV, 3). Поред тога присутне
су форме с /при-/ умјесто устаљене форме с /пре-/,
као у примјеру: припознатъ као отацъ србске поезіе
(1838/III, 5).
б) Приједлог преко посвједочен је у форми с /е/:
Преко зиме (1847/XII, 64). Приједлог пред и сложе-
нице с приједлогом пред: предъ ньима (1839/IV, 71),
унапредъ (1842/VII, 3).
в) Прилог прије у СДМ, изван форми с писањем
графеме <ѣ>, потврђен је у оба изговорна лика:
Найпре (1848/XIII, 170), прïе (1836/I, 29).

_____
14
г) У периоду фреквентног писања графеме
јат према етимологији, посвједочен је прилог гдје
у форми гди, што представља одлику говора шума-
дијско-војвођанског дијалекта и обиљежје језика
писаца из 19. вијека. Илуструјемо примјерима: Гди
(1836/I, 48), гдикоя (1838/III, 2), бïяше [...] гдикой
Гркъ (1837/II, 111).
3.1.5. Ријетко се јављају икавски рефлекси јата,
односно нису фреквентни икавизми који су каракте-
ристични за сусједне нејекавце5 из средине у којој
Магазин излази. Примјер: Нѣговъ Генïи описуе у
ньима цилу природу (1837/II, 28).
3.2. Прелазни период у коме се више јављају
облици с рефлексима некадашњега гласа јат, али
и даље важе ортографска начела писања јата у ети-
молошким позицијама, почиње од шездесетих годи-
на, прецизније од књиге XXII из 1863. године, а свој
врхунац достиже у књигама XXVI из 1867. и XXVII из
1868. године. У прелазном периоду кроз фреквент-
није ијекавске форме наговјештава се да ће се уре-
дници опредијелити за ијекавски изговор, који се
уједначава у различитим прилозима у трећем пери-
оду, од књиге XXVIII из 1869. године до краја изла-

5
Закључујући о говору личких јекаваца у односу према
сусједним нејекавским говорима, М. Драгичевић наводи
да је „у говору личких јекаваца занемарљиво мало трагова
који би се могли посматрати као посљедица утицаја оних
нејекавских говора с чијим представницима лички јекавци
већ неколико вијекова живе непосредно, тијесно контакти-
рају па и мијешају се. Тако би се нпр. списак појединости
чије би се јављање могло повезати с непосредним утицајем
буњевачких икавских говора могао готово свести само на
општераширену употребу икавских форми дùчак, дичàчина,
дичàчић, спорадично и нерегуларно јављање неког другог
икавизма [...]“ (Драгичевић 1986: 229).

_____
15
жења, дакле до посљедње књиге XXX из 1873. годи-
не. Од 1869. године, премда је годину дана раније
у Србији званично прихваћена Вукова реформа, јат
се задржава у СДМ, али само као графема у функ-
ционалној употреби.
СДМ из шездесетих година карактерише напо-
редност форми: умѣсто (1863/XXII, 3), видећи (1863/
XXII, 63), запријети (1863/XXII, 62); свѣдочанство
(1864/XXIII, 22), пјесму (1864/XXIII, 64); пробуђене
свѣсти (1866/XXV, 3), биљешке (1866/XXV, 184).
Књиге из 1867. и 1868. године доносе прилоге у
којима се ауторима допушта могућност избора (ети-
молошко јат, ијекавски или екавски изговор): дѣла
(1867/XXVI, 134), рѣшеня (1867/XXVI, 136), на свиєту
(1867/XXVI, 38), лијепо (1867/XXVI, 39); сѣнка (1868/
XXVII, 41), рѣч (1868/XXVII, 46), око мјеста (1868/
XXVII, 1), најпре (1868/XXVII, 1), примјер (1868/
XXVII, 36), погрјешку (1868/XXVII, 3 [?!]).

4. Закључак
Вукова реформа писма искључила је графему
<ѣ> из српске ћирилице заједно с другим графема-
ма које су постале сувишне у спровођењу фонетског
начела. Идеја о задржавању графеме <ѣ> (да је сва-
ко чита на свој начин), мада је била присутна код
писаца и интелектуалаца 19. вијека, није заживјела
нити надживјела 19. вијек. У СДМ дуго се задржала
пракса писања етимолошког јата, иако уредницима
нису биле непознате Вукове реформаторске идеје.
Евидентно је присуство рефлекса и у првим
бројевима Магазина. Док први период карактерише
фреквентнији екавски рефлекс, у другом периоду
је обрнуто, што је условљено опредјељењима прва
два уредника. За вријеме уредништва Божидара
(Теодора) Петрановића у СДМ из 1845. године обја-

_____
16
вљен је чланак у коме се препоручује сремски говор
као узор за књижевни језик (СДМ 1845: 104), дакле
екавски изговор, а други уредник Ђорђе (Георгије)
Николајевић потиче из Срема.
Одраз све јаснијег тока реформе књижевног је-
зика у СДМ осјећа се тек од шездесетих година у
вријеме уредништва Герасима Петрановића, који
заправо даје слободу избора ауторима. Годину дана
послије озваничења Вукових идеја, на мјесту ети-
молошког јата у СДМ усталиће се одговарајући ре-
флекс, онај који је карактеристичан за најзападније
говоре источно-херцеговачког дијалекта, односно за
српске говоре простора на коме настаје СДМ.

ИЗВОРИ

Српско-далматински алманах, књига I, 1836, Карл-
штат, уредник Теодор Петрановић.
Српско-далматински алманах, књига II, 1837, Карл-
штат, уредник Теодор Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига III, 1838, За-
дар, уредник Теодор Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига IV, 1839, За-
дар, уредник Теодор Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига V, 1840, Задар,
уредник Теодор Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига VI, 1841, За-
дар, уредник Теодор Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига VII, 1842, За-
дар, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига VIII, 1843, За-
дар, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига IX, 1844, За-
дар, уредник Георгије Николајевић.

_____
17
Српско-далматински магазин, књига X, 1845, За-
дар, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XI, 1846, За-
дар, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XII, 1847, За-
дар, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XIII, 1848, За-
дар, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XIV, 1849, За-
дар, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XV, 1850, За-
греб, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XVI, 1851, За-
греб, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XVII, 1856 [за
1852–1853. годину], Беч, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XVIII, 1859 [за
1854–1859], Беч, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XIX, 1860, За-
греб, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XX, 1861, Беч,
уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XXI, 1862, За-
дар, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XXII, 1863, За-
дар, уредник Герасим Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига XXIII, 1864,
Задар, уредник Герасим Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига XXIV, 1865, За-
дар, уредник Герасим Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига XXV, 1866, За-
дар, уредник Герасим Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига XXVI, 1867,
Задар, уредник Герасим Петрановић.

_____
18
Српско-далматински магазин, књига XXVII, 1868,
Задар, уредник Герасим Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига XXVIII, 1869,
Задар, уредник Георгије Николајевић.
Српско-далматински магазин, књига XXIX, 1870–
1871, Задар, уредник Герасим Петрановић.
Српско-далматински магазин, књига XXX, 1873, За-
дар, уредници Љубимир Вујновић и Никодим Милаш.

ЛИТЕРАТУРА

Албин 1968: Албин, Александар, Језик новина Сте-
фана Новаковића (1792–1794), Нови Сад: Матица српска.
Бабић 2012: Бабић, Биљана, Ортографске и језич-
ке карактеристике у штампаним дјелима Павла Сола-
рића, Бања Лука: Филолошки факултет.
Вукићевић 1976: Вукићевић, Милисав С., „О језику
листа ʼПризренʼ“, Зборник за филологију и лингвистику,
XIX/1, Нови Сад: Матица српска, стр. 65–89.
Драгичевић 1986: Драгичевић, Милан, Говор личких
јекаваца, Српски дијалектолошки зборник, XXXII, Бео-
град: САНУ, Институт за српскохрватски језик, стр. 11–
241.
Јерковић 1971: Јерковић, Јован, „Језик писама Ђуре
Јакшића“, Зборник за филологију и лингвистику, XIV/2,
Нови Сад: Матица српска, стр. 145–169.
Јерковић 1972: Јерковић, Јован, Језик Јакова Игња-
товића, Нови Сад: Матица српска.
Кашић 1968: Кашић, Јован, Језик Милована Видако-
вића, Нови Сад: Филозофски факултет.
Милановић 2014: Милановић, Александар, Језик Јо-
вана Суботића, Београд.

_____
19
Младеновић 1973: Младеновић, Александар, „Одли-
ке графије и правописа у првим Његошевим штампаним
делима“, Зборник за филологију и лингвистику, XVI/2,
Нови Сад: Матица српска, стр. 39–64.
Младеновић 1995: Младеновић, Александар, „Фило-
лошке напомене уз критичко издање Његошеве ʼЛуче
микрокозмаʼ“, Зборник Матице српске за филологију и
лингвистику, XXXVIII/2, Нови Сад: Матица српска, стр.
119–148.
Пецо 1989: Peco, Asim, Pregled srpskohrvatskih dija-
lekata, Beograd: Naučna knjiga.
Суботић 1989: Суботић, Љиљана, Језик Јована Хаџи-
ћа, Нови Сад: Матица српска.

_____
20
d ПРОЗА c

Славица Гароња

РУСКИ САН

Има ли туге, тужније од моје
(Запис на фризу једне руске цркве)

Поглед на џепни сат купљен у Москви, са угра-
вираним једрењаком на полеђини и видим последњу
слику са Црвеног трга: девет је увече, а живот као
да тек почиње.
Памтићу и остале слике:
Служба у цркви. Тај народ, та словенска право-
славна паства и истинска побожност, која потреса.
Цркву испуњава мирис чистоте, новог, свих тих ба-
кица у неким светлосним нијансама голубијеплавих
марама и белог рубља, као чистоте душе, ко зна у
каквим шкрињама чуваног, и само за ову прилику. И
та лица, тако пуне чистоте, светлости и млечне бе-
лине, што зраче добротом и милосрђем, која се више
нигде не могу срести. Смерне и кротке, светлопла-
вих очију, забрађене живописним плавим марамама
са белим туфнама. Одавде је потекла светост Пра-
мајке, одавде су потекли Мајчини синови, неприме-
рена храброст у свим ослободилачким ратовима, и
прва породица сачињена од мајке и детета.

_____
21
После ћу призоре такве побожности, истинске
вере у Бога, сретати широм Русије. И увек ће ми се
плакати од тога. Та доброта, неоскрнављена живо-
том, та чедност и у старости, које више нигде нема,
која се давно, на свим другим странама света, давно
изгубила, нарочито код нас. Посматрајући њихова
лица, као да гледам уживо странице из Шолохова.
Први силазак на железничкој станици: деча-
чићи у шивеним капутићима и панталоницама – сива
оделца из једног, у мом сећању, давно прохујалог,
сопственог времена – детињства. И свуда, уопште,
стално срећем нешто блиско, драго, подсећајуће на
нешто давно нестало: људи обучени у неке класичне
кројеве панталона „са цртом“, и жене са марамама
на глави – то је оно доба, овде још увек стварно, а
код нас (у мени) давно нестало, које ми се сад одјед-
ном чудно буди, као у магновењу, неке заборавље-
не праслике среће, и сећања на неке наше... наше...
шездесете.
Све ово посматрам као заустављени времеплов.
Русија је била прва половина сна.
А мало пре тога, пејзажи Карпата: заклон бла-
гог зеленила и брежуљака, иза чијег окриља смо се,
некада, кажу, давно отиснули у Авантуру, која ево,
још траје. И сва је земља потом, питома, равна и зе-
лена, непрегледно зеленило – као и на мапи.
Љвов. Први град. Украјина. Још није Русија,
иако стално тако говоримо. Гледајући потом у карту
увиђамо – па ми смо једва зашли у то огромно, зе-
лено пространство мапе. Тек смо мало од границе
одмакли, а путујемо данима, и скоро нас хвата страх
од тог сазнања.
Дочекује нас ренесансни градић са тргом. На
многим зградама старог градског језгра Љвова,
стилски уједначених зграда и фасада, попут оних

_____
22
у Верони, угравиран печат: „Жилнаја обшест“. Све
су то куће четвороспратнице, раскошних прочеља и
капија, одавно запуштене, а сада у ужурбаном обна-
вљању и ревитализацији. Свака од њих је сада под
заштитом државе. Завирујемо у полусводове капи-
ја: унутра масивно дрвено степениште, које води на
спратове, и у одаје. На многима натпис: „Општежил-
ница“. Многе су већ претворене у привлачне музеје
и галерије.
У вечерњем, белом сутону, када се зажмури
пред овим фасадама, помислиш – Италија. Све ово
одаје силан замах једног пограничног, трговачког
центра, у доба када је Љвов био важна раскрсница за
даљи пут, у дубоку, царску Русију Катарине Друге.
Исечак једног времена, у који се уденула и Српска
улица, као траг сеоба свих наших Исаковича, савре-
меника Симеона Пишчевића, који је такође овуда
морао проћи. Након галантних 17. и 18. века, гледа-
мо живот који се поново буди. Хармонична градска
четврт, са патинираним спомеником на љупкој пја-
цети, била је прво мало „остранение“, на овом путу.
Памтићу и: дивно зелено кубе цркве, које доти-
че тамноплаво небо, у сутону.
Споменик Ивану Фјодорову, првом штампару
руске књиге, сав у модерним линијама, у чијем ка-
мену су исклесане најбитније одлике душе руског
човека.
А увече, град се пробудио у неком свом новом
лицу. Испред хотела су неке превејане фаце: шверц
девизама, робом са Запада, цвета. Лупање врата так-
сија, који долазе и одлазе. И одједном осећај неси-
гурности, чак и у овој земљи. У убогом ентеријеру
хотела, без рецепције и са забраном уласка у ресто-
ран „после обедовања“; у доњим просторијама јавни
тоалети – са исеченим прозорчићима кроз које увек

_____
23
може да се види нечија глава, а по потреби и завири
и види шта се ради – преостали симболи стаљинизма
и општег прислушкивања. Ни то се није могло оба-
вити, без сведока.
Али роба по продавницама је сусрет, са тек кас-
није подробно упознатим, вредним рукама овог на-
рода: свила, памук, сувенири од бајковитог камена
– малахита. Детаљи овде понуђени оку су и симболи
ове чудне, велике земље, које ћу одмах одлучити да
понесем са собом за успомену. Јер, прво упознато
правило и чудо ове земље – роба се сместа распрода,
како се појави на рафовима! И нема повратка после,
ако се одмах не купи, јер их више неће бити нигде.
Ко понесе кајаће се, ко не понесе, кајаће се.
Шеталиште на главном тргу са (још увек) брон-
заним Лењином који стреми са говорнице. Дуж
Трга, у парку, старији људи играју шах (многи имају
ленту или орден из Великог отаџбинског рата, зака-
чен на реверу), млади стоје окупљени око транзис-
тора из којег се чују неки нови ритмови и метални
звуци хард-рока. И ово је неки заборављени живот,
који је давно напуштен код нас. Те вечери, пред наш
одлазак, у лепом градском театру на главном тргу,
који има антички фриз и златног орла са размахну-
тим крилима на врху забата, давао се „Запорожец за
Дунаем“ (и почињао незамисливо рано за нас, у 19
часова, док је дан још увелико белео небо). Потомци
Запорожаца, како су нам рекли, и Пољаци, запо-
чињу у овом граду свој нови узлет у историју, застао
пре два века.
Русија нуди низ тема за размишљање. И ис-
куство. Једна општа словенска особина, у којој нисмо
сами: Руси имају способност да све тековине осталог
света апсорбују и практично прилагоде свом духу и
потребама, без комплекса, дајући им свој печат. И

_____
24
то чине, за разлику од нас, без икаквог комплекса,
и нарочито бриге како ће то изгледати странцу са
Запада, на пример. (Код нас је обрнуто. Мада су се
некада немачки позоришни комади такође прила-
гођавали домаћој публици, од имена главних јунака
до превода на српски, и то се звало – „посрбице“,
тога је код нас давно нестало. Напротив, сада је част
што више личити на увезени „оригинал“ и не личи-
ти на себе).
Такви су њихови аеродроми. У овој земљи неса-
гледивих пространстава (из чега је све у руском духу
преливено том монументалношћу и огромношћу),
они су и саобраћајне везе, а то је пре свега авио-
-превоз, подредили потпуно једном домаћем духу и
атмосфери. Код њих аеродроми и изгледају и имају
улогу наших аутобуских станица по унутрашњости.
Практични су, не сувише уређени – сведени на саму
своју сврху – превоз – и далеко су од појма аеродро-
ма и блештавости западне земљине полулопте. Де-
лују као мало веће железничке чекаонице из којих
се излази право на писту, и пешке стиже до авиона.
Затим, врхунац: улазак у њега, покретним „пред-
седничким“ степеницама (које смо гледали давних
шездесетих, када су нам са њих махали наши пред-
седници и њихови гости). А на писти, слободно се
игра и умиљава питома керуша са два штенета, која
очигледно живи ту негде, у близини, уз аеродром-
ске зграде, и слободно се игра по писти, скроз док
авион не полети! Велики авион „Аерофлота“ увек је
пун. Сви су летови увек такви, кажу. Пилот и поса-
да улазе после путника, и на иста врата. Без икакве
мистификације, скоро фамилијарно. Послужење је:
слабо газиран сок у пластичним шољама, које све
пребројане, морају да се врате. Путници путују са
завежљајима. Све је овде фамилијарно, демистифи-
ковано, животно.

_____
25
Лет од Љвова до Лењинграда (тада се још увек
тако звао), траје два сата. Незамисливо је, колико
би времена било потребно да се сувоземним путем
премости огромна раздаљина између ова два града.
Зато је све друго, у саобраћају, сем авиона и возова,
овде неразвијено (и отуд из воза, посматрам полу-
пусте, скромне магистралне путеве, са тек понеким
аутомобилом, „волгом“ у пролазу).
А горе, у облацима, настаје први сан пред буд-
ним оком.
Полетање у ноћ, у небо црвено од блиског, за-
лазећег сунца. Стреловит успон у тај ватромет боја.
Призор за научно-фантастичан филм. А када је зах-
ватио сутон, са неком мешавином сивила и бледила
(са помишљу да се ту зачињу беле ноћи), у једном
тренутку, пред очима је пукао хоризонт земљине по-
лулопте, са јасно оцртаном кривуљом планете, онак-
ве каква је на глобусу, у соби, на столу, тако блиске
и на дохвату руке. Сунце је још тако јарко блистало
и у заласку, да је засењивало очи. И одједном, потпу-
но видљива река, а нико још није био свестан, да су
светла под нама већ досегнут наш циљ – насеобина
Петра Великог, и да је танка речна пруга испод нас,
Нева. Поноћ је. Слетање у светлости, која обећава
искуства, надстварна.
Санкст-Петербург, тако га Руси изговарају – уз-
дах на Невском проспекту! Јутро је. Импресивни ре-
дови велелепних здања, стилски уједначених фаса-
да, западњачког стила. Низови улица. Све је хармо-
нија и одмор за душу и око. Невски мост под сунцем.
Блиста и плава Нева, стопљена са бојом неба.
Озон. Јединствени удисај овога Града.
Иза леђа је Петропавловска тврђава, на поза-
дини бесконачног хоризонта. Најсевернија до сада
тачка, у властитом искуству. Овде се већ наслућује
близина севера, и дах Исидорине Норвешке.

_____
26
На Неви, иза Ермитажа, усидрена „Аурора“.
Цео кеј и шеталиште са Поморском академијом,
подсећају на неку џиновску Венецију.
„Аврора“ – обновљена, сва у мирисној коло-
масти, новом бродском поду и дрвету. Топови у зеле-
ном, ужад, радио-станица, тегетплава одела морна-
ра испод стаклених витрина.
„Аврора“ – пораз идеје, епохе. Двадесетог века.
На Тргу испред Ермитажа у подне, ходам боса.
Нетипична Русија – сунце нас је дочекало, жесто-
ко пржећи. Пече врели асфалт, тридесет девет је у
хладу! Трг цара Александра Другог, победника На-
полеона, несагледивог пространства, са обелиском,
као на тргу Конкорд у Паризу, са трујумфалним чет-
воропрегом. У сенци паркиран совјетски војни џип.
Ермитаж, Зимски дворац – златом надсјајава
све досад виђено. Блесак Русије остаје у том злату
Ермитажа и у московским црквама. Калеидоскоп
призора из њега: Златна дворана, веома озбиљна
колекција највећих дела старих мајстора, нарочито
оних из 18. века. И два Леонарда.
Огроман камени цвет од малахита, на улазу код
степеништа. Као донет, право из бајке „Чудотворни
цвет“, који се уселио и заувек усадио у машту једног
давног детињства.
Царски Петербург, град настао из замисли,
визије, воље, супротан свим традицијама и повино-
вању историји, оваплоћен у јединствен и заокружен
облик. За свега два века ушао је у све духовне поре
велике руске традиције, натопивши у себи толико
људских енергија и садржаја, који су се стопили са
његовим кућама и улицама, трговима и парковима,
гробљима, уденувши се срећно у историју, равно-
правно са оним већим и древнијим градовима, и не
само царске Русије.

_____
27
Санкст-Петербург, настао из главе свог оснива-
ча, цара Петра Великог, пре свега је споменик једној
царској вољи.
Затворено гробље код Цркве Александра Нев-
ског, где лежи Достојевски и остали великани 18. и
19. века (које нисмо могли обићи због раног закљу-
чавања капија).
Исакијевски сабор – чудесност (или типичност)
руске црквене раскоши.
Северни, поморски положај Лењинграда, чини
га блиским Западу, њиховом разумевању и интере-
совању.
Интернационални програм у ресторану „Стре-
ла“: плес козака на бини, и после много времена,
поново букнули образи животом и здравом бојом.
Кавијар и вотка.
А потом, тренутак истинског сна на јави:
Излазак у белу ноћ.
Сат показује тачно поноћ, а напољу је бели дан.
Трљање очију, гледање поново на сат, све је полуде-
ло, али је истина да је све баш тако како је пред очи-
ма: усред поноћи бело је небо, и гужва на улицама
је бела, таксији чија се врата непрестано затварају и
отварају, људи који пролазе, саобраћај – цео град је
будан, као усред поднева!
Први пут посумњах у своју свест.
И после, наставак овог „сутока“. Без застоја.
Излазак на Балтичко море, додир воде босим нога-
ма. Као Ђурђевски уранак! Преко, у даљини је Фин-
ска. Никада ближе Северу. Јутарња сумаглица, на
оном преласку боја, из пепељастосиве ноћи, у нови,
бели дан.
И треће чудо у том, лењинградском „сутоку“:
мостови на Неви. У два сата по поноћи. Маса дуж
обале, километрима – туристи, млади… чека. У ваз-

_____
28
духу свечаност, као пред дочек Нове године. А тачно
у два, пале се црвена светла на мосту, тик испред
нас, и он се, заједно са још три стотине шездесет
мостова, дуж читаве реке, колико их има, подиже
пред нашим очима. Само се чује шкрипа неких опру-
га, као у старинског сата, овог чуда људске маште,
и беспрекорног механизма. И у један мах, у једном
тренутку, сви мостови стоје усправни у полутами, са
црвеним светлима на врху, колико год поглед допи-
ре кроз лењинградску белу ноћ. Аплауз, спонтан, и
одушевљење – узвици из хиљада гласова уз обалу.
И потом, права представа: елегантно клизећи низ
воду, поносно пролазе први бродови – мањи, већи и
они, огромни, са димњацима, заставицама и светли-
ма. Трубе весело, и чини се да баш нас поздрављају.
Сваки брод који прође, нова је радост, махање,
усхит, усклик. Омладина, као на трен отета од свих
врста стега, стоји по парковима скупљена у круг,
као стадо, игра се и пуши уз касетофон, у џинсу, са
дугим косама, док хиљаде туриста траже таксије –
да их, после ове чаролије, врате у удаљене хотеле.
Таксисти ове ноћи убирају своју најуноснију жетву,
наплаћујући десет пута већу тарифу од прописане!
Негде, на километар од Неве, по већ уснулим улица-
ма, и ми ћемо се, као у сну, зауставити покрај оних
чувених аутомата, пребројати копејке, и жедно пити
воду, сви из исте чаше, којом су се већ претходног
дана служиле хиљаде жедних грађана у пролазу, че-
кајући за тај гутљај (кваса) у реду. Али, сада најмање
размишљамо о хигијени.
Искрсава ми тако, одједном, излог сувенирни-
це у неком хотелу. Ти њихови ручни радови, трагови
народне уметности, смисао за ситницу, детаљ, кит-
њасто украшавање у дуборезу, у металу, камену,
порцелану, на црквеним дверима и на сребрним ка-

_____
29
шичицама, на луткама и народним инструментима
(балалајкама), орнаменти на цветиће и листиће, са
склоношћу ка арабескама, и те живе боје: небес-
коплава, светлозелена, црвена и жута… Њихове
бабушке од дрвета и народни костими певачице у
интер-програму ресторана „Стрела“ су истог квали-
тета: тонови светли и чисти, не тешки и тамни као
наши, већ нежнији и чеднији, прозрачни – словен-
ски! Таква им је и музика: прозрачно лаки, меки и
топли тонови, а онда продорна октава са потресном
емоцијом која прожима до сржи, али не на начин
наше мутне, балканске страсти, већ неке узвишене,
а достојанствене трагике и туге.
(Мотив који чујем на балалајци, на путу, у купеу
воза – ту је сва Русија, у та два акорда.)
У свим тим бојама и звуцима, обдржала се јед-
на препознатљива нит, изворног руског бића. Стара
руска традиција, која је подземно и упорно трајала
упркос прогону током већег дела 20. века, у свим ус-
ловима и временима који су је прекривали, опстојала
је готово неоштећена, и сада као да избија, нагло и
незаустављиво. И тек треба поново да засија у свом
целокупном сјају и слојевитости – да настави тачно
тамо где је насилно стала и била прекинута, поче-
тком овог века. И задивљује, тим више, тај руски
ген, који ју је, упркос свему у нашем веку, сачувао:
Коњић Грбоњић од уралског камена.
На подлози од дрвета, на Арбату, у дивним уља-
ним бојама, Василиса Прекрасна.
Испливава на површину хиљадугодишња тра-
диција старе бојарске и царске Русије, а оно што ју
је заклањало, потискивало, читав скоро овај 20. век,
нестало је тако, као да никада није ни постојало.
У неком етно-музеју, у неком од градова, посма-
трам изванредну поставку руског народног живота:

_____
30
сеоска изба, са свим детаљима сеоског ентеријера
– каљева пећ у традиционалним, плаво-белим пло-
чицама, са раскошним и маштовитим шарама. Такво
је и посуђе на дрвеном рафу. Све личи на утуткану
руску бајку, која је и потекла из овакве атмосфере,
из овог поднебља, и из руске душе и маште.
Као и велики, зелени камени цвет од малахита,
на степеништу Ермитажа. Затим, у витринама, пуно
шарених, живописних, обредних ускршњих јаја. И
она, царска окована у злату, то чудо моћи и раскоши
руског царског трона, који се чинио неуништивим,
и вечним. Потом, ношње. Разнолике, лепе, женске –
оличење женствености, мушке – оличење мужастве-
ности. Са тако нечим блиским и познатим и код нас.
Пажњу привлачи једна женска ношња изузет-
но елегантног кроја. Морала ју је носити стасита и
лепа жена. И боје ове ношње су тамне, мрке, много
тамније од типично руских, живахних и повреме-
но јарких комбинација. Испод пише да је то ношња
Черкескиње: блуза са ве-изрезом, рукавима дугим и
звонастим, сукња у снажним и еротским наборима,
појас који истиче струк. Ношња словенских жена
је питомија, стидљивија, мекша и практична, више
чедна него изазовна, наговештава, али не истиче.
У ношњи ове Черкескиње је наговештена страст. То
осликавају и њене мрке боје. И овај азијски уметак
је оно што оплемењује руску женску ношњу неоп-
ходном оштрином, опасношћу, у оној мери, колико
је и нас обогатило присуство оријенталних, турских
елемената у Врању, по Космету и у Босни, ојачавши
нашу сувише словенску мекоту.
Видим потом и обредне лутке: моделе обуче-
не у одећу разних занатлија. У време поклада оне
се бацају у воду, као супституција људске жртве. И
одједном схватим ту свеприсутност, паганско пан-

_____
31
славистичко братство, тај јаки култ воде, живо сачу-
ваног обреда у овом народу до најновијих времена,
али конзервираног, који се сакрио и у свакодневним
радњама и покретима у свакодневном животу.
Русија живи у вечитом кружењу. Као митска
прича.
И све што видех на овом месту уверило ме је у
то, по богатству и обиљу сачуваног овде, у свежи-
ни прикупљених детаља, по потпуним, брижљиво
реконструисаним обичајима по исцрпним етнограф-
ским описима, да су пагански словенски обреди били
веома јаки, присутни и неискорењени ни хришћан-
ством, а камоли социјализмом – да су се одржали
до самих наших дана и обновили одскора. Читам у
запису и две обредне лирске песме: стих, метрика,
исти као наши. Музички инструменти, којима не до-
кучујем имена, представљају благи утицај Истока, у
понечем слични нашим даирама, до гломазних жи-
чаних инструмената, налик на античке китаре или
наше гусле, на којима су можда, народни певачи
– сказитељи – пратили себе певајући древне руске
биљине: као зов далеких тајги и степа.
Петров дворац и Балтик. Као на крају света.
У полудремљивом сфумату, светла тишина и не-
дирнутост, чистота, ваздух, ширина и оплемењеност
људском руком. Змај-фонтана, водоскоци и златне
фигуре-статуе у царском парку. Овде се сликам са
нашим водичем Маром, коју сам ја у међувремену
прозвала Тања, јер је сва тако у складу са земљом
по којој нас води, и о нама матерински брине. Кре-
вет цара Петра у скромном летњиковцу уз саму оба-
лу белосивог мора. Доказ да је сан сваког човека и
људске среће, ма био он и цар, једноставан живот у
миру и складу с природом. Киша, сунце и глисер пун
америчких туриста, којима је још само ова тачка на

_____
32
глобусу остала непозната, сада су и ту стигли. Лине-
арна перспектива пристаништа.
Санкст-Петербург. Задужбина и сан Петра Ве-
ликог, који се остварио.
Али овде за мене постоји још једна, нова рели-
гија.
Музеј Пушкина, Мојка 12.
Само да је Пушкин био становник Петрограда,
био би то по култури велики и славан град.
Пушкинов музеј – Мојка 12.
Најлепши руски језик који сам чула. Девојка-
-кустос, тужног лица, овде дочекује хиљаде ходоча-
сника Пушкину, и сваком, баш сваком, на увек исти
и проживљен начин, дочарава последње дане и ча-
сове великог руског песника. Мелодија њених рече-
ница, тече пригушено, течно, као најлепша до сада
чута музика, и са трагичним тоновима, као најбоља
руска литература. Лице јој је младо и сетно, као про-
истекло из теме са којом стално другује, о којој је
већ толико пута говорила, са којом се саобразила.
А Пушкин?
Видела сам једну мукотрпну борбу песника, ге-
нија, са убитачном и баналном свакодневницом и ок-
ружењем, и то треба да теши. У чему је и Он морао
да исцрпљује свакодневно, своју драгоцену, божан-
ску енергију! Колико позе и глуме у друштвеном и
јавном животу, оних улога према недостојнима, који
му ни до колена нису били! Зашто му се још једном
није поновио тромесечни мир и идила села Болоди-
на 1830, када је урадио тако много, на граници са
немогућим, по квалитету и обиму? Зашто је и тако
мало великима недоступно? Онда, као по звезданом
фатуму, који се не може избећи: смрт у сплеткама и
мрежи, сатканој од три најстрахотнија људска гре-
ха: злобе, зависти и глупости.

_____
33
Поновљена прича о Моцарту и Салијерију.
Видим уговор о закупу ове „квартире“, последње
у Пушкиновом животу. Брижљиво реконструисан
амбијент у којем је дисао, мислио и стварао. Поно-
вила се велика руска способност за оживљавање
прошлог, пластична до опипљивости. Готово да сам
удахнула на овом месту честице Пушкинове душе,
његову Личност, па и више – као да сам упознала
неког драгог и блиског пријатеља, неког коме смо
изненада били у гостима, ненајављени. Или, упозна-
ла један гостопримљив руски дом.
Нарочита радост је откриће Пушкинове изра-
зите музичке обдарености: пијано, народне песме
и њихово нотно записивање. Пушкин пише: „Музи-
ку не рачунам у уметност. Музика је као љубав.“ А
најупечатљивија је, у то не треба сумњати, Његова
радна соба са библиотеком: прави интимни одбле-
сак Песникове душе. Скупоцен сто за писање, са низ
дивних, с емоцијом одабраних детаља Његовог сва-
кодневног погледа, последњег рукописа, започетих
писама. Бројне књиге по полицама. (По наводима из
књиге „Пушкин“ београдског Југо-истока из 1937.
на овим полицама има их „1287 томова“, са опаском
да је Пушкин на књиге „немилице трошио“.)
Полуканабе, одмах до писаћег стола, открива
човека који после напорног рада спушта трудно тело
да се одмори, или у предаху писања, да се испружи и
размишља. И поглед Песников са тог канабеа, падао
је тачно на супротан зид и омиљену, огромну уља-
ну слику „Предео са Кавказа“, на којој се увек, са
блаженом и тихом радошћу одмарало ово племенито
око: преко стеновитих брда је пут који води некуд,
губећи се у даљини… Дивни, прави реализам. Мо-
тив, који га је, кажу, бескрајно радовао и подсећао
на његово источњачко порекло.

_____
34
На зиду са стране, портрет пријатеља Жуков-
ског, са посветом. „Ученику од побеђеног учитеља…
на дан свечаног завршетка његове поеме ʿРуслан и
Људмилаʾ, 26. марта 1820. На Велики Петак.“ То је
исти онај човек који ће му касније рећи: „Ти си ство-
рен да уђеш у ред богова“. На Пушкиновом столу
је и фигурица Малог Арапина, поклон руског цара
Николаја Првог, са посветом која алудира на његово
порекло по мајци – прадеду Ибрахима Ханибала.
Само је сат на зиду заустављен и више не ради.
Све друго је исто, као да је Песник малопре изашао
из собе и ускоро ће се у њу вратити. Сат је зауста-
вљен на 14. 45, када је овај божански дух отишао
из свог трошног тела, и са лица земље винуо се у
безвреме. Последње две просторије, после ове, је-
данаеста и дванаеста по реду у закупљеном стану,
посвећене су реконструкцији трагичног Песниковог
краја. Сплет несрећних околности након женидбе, а
пре двобоја, ружне анонимне доставе упућене Пуш-
кину, његова писма људима од удела у овом злочи-
ну. Мрежа у коју се постепено заплитао и силом
крутих друштвених норми више није могао из ње да
се искобеља. Последња соба је потпуно посвећена
Њему – „пост мортем“. У стакленој витрини, уз пра-
вила двобоја у царској Русији 19. века, Пушкинов
прслук прострељен метком у пределу слезине. (Био
је то, омањи, крхко грађен човек, племић, са белим
рукавицама.)
Девојка тужног лица прича: „А када су га доне-
ли рањеног, маса стишаног света прилазила је вра-
тима стана и распитивала се како му је. (Что он?) А
кочијаши су заустављали коње да не лупкају копита-
ма по дрвеној калдрми на Мојки, и тако ремете борбу
самртника.“ Пријатељ А. Тургењев, који је докраја
остао са њим, тешио га је да ће све бити добро, да ће

_____
35
он и даље живети и писати, али Пушкин је само са-
милосно одговорио: „Жизнь уже уехаеть.“ Последња
витрина чува његову посмртну маску, прамен косе
у медаљону и свећу са погреба. Умро је 29. јануара
1837, а сахрањен тајно, 6. фебруара, у породичној
гробници своје мајке (јер су двобоји у царској Русији
били строго забрањени). По наводима исте књиге о
Пушкину (Југо-исток, 1937), тог дана, у Свјатогорск,
где је Пушкин сахрањен, „допутовао је и овде задр-
жан српски митрополит Петровић“, заправо влади-
ка Његош. Треба ли рећи више, о непрекинутим и
конгенијално повезаним нитима и укрштајима вели-
ких песничких егзистенција.
На изласку из „квартира“ на Мојки 12, беше ми
жао што се нисам лично захвалила девојци тужног
лика. Пушкин, љубав целе Русије, легенда за живо-
та, још више после смрти, све до данас, постао је
драги, интимни пријатељ, нада, утеха, да се може и
мора преживети све болно и ометајуће на земљи од
људског соја, да бисмо се чисти и блистави духом,
винули оним што носимо у себи, славећи тиме бо-
жанску искру, оним чиме се ванвремено, поклања-
мо другима.

***
У Русији сам, у ствари, лично упознала два чо-
века: Пушкина и Лењина. Они се преклапају својим
енергијама свуда, и сваки у свом граду.
Мој мртви сан и тешко отварање ока – поглед
кроз прозор. Москва.
При првом јутарњем уласку у Москву, као пре-
нети смо, право на Црвени трг, пред Маузолеј Лењи-
на. И одједном, стојиш у том фамозном реду, двоје
по двоје, као ђаци. Иде се брзо, чекања нема, ни
застајкивања. Повремено, поред нас пролазе мла-

_____
36
денци, који по већ новоустаљеном обичају, полажу
цвеће испред Маузолеја. А пред самим платоом, дис-
кретна рука официра, зауставља ред и пресеца га
тачно испред наших очију.
Управо се одигравала смена страже. Боја гар-
диста маслинаста, балетски корак, свечана озбиљ-
ност, беле рукавице. Кораци према гонгу на вели-
ком сату Кремља. Сваки откуцај је један корак. Та-
чно је 12 часова. Подне. А стражари су већ елегант-
но, дискретно, скоро невидљиво, измењали своја
места. Улазимо. Свуд јако обезбеђење. Силазак је
као у крипту, у праву гробницу. Мркли мрак. Црни
гранит. Широко степениште води у дубину. Онда,
призор који очекујемо, о коме се толико прича, који
је заправо, само нова религија, само преиначен об-
редни култ у новом руху двадесетог века. Који, сем
личног искуства, никако не може бити испричан.
У средишњој просторији, усред тог гранитног
мрака, лежи Лењин. Као у сну. Под стаклом осве-
тљен лик. Врло веран, врло упечатљив. Лице, чело,
брадица, склопљене очи. Две руке преко покрива-
ча, једна згрчена (од болести). Све реално и ако се
може рећи, умесно. Ничег страшног у свему, иако
се у овој вајкадашњој искључивости у борби људи
против пролазности, спознаје, сем фараонског и тај
својеврсни, готово некрофилични нагон руски, за
смрћу. Има ту нечег од паганског идолопоклонства,
староегипатске припреме за загробни живот, неш-
то од православног односа према моштима светаца.
Даље од оваквог поимања смрти, мислим, даље се и
не може.
Руски осећај света је реализам, а њихов култ
је традиција. Сви музеји: по перфектно реконструи-
саним детаљима, пластичности утиска и доживљаја,
као да сте били у тим временима, и са тим људи-

_____
37
ма. Даље упознавање Лењина наставило се, сасвим
случајно, у његовом музеју, на излазу из Кремља, на
Плошчади Победи. Први осећај у овој згради био је –
комфор: тапецирана седишта, покретне степенице,
беспрекорна температура из еркондишна – све оно
што је недостајало, на пример, у великим робним
кућама у граду. Али о томе, после.
И овде се одмах могао упознати жив човек: тај,
Владимир Уљанов. Сваки предмет из његовог живо-
та и рада, по садржајима ове поставке, заслуживао
би пажњу. Било је занимљиво видети, после толико
фотографија по уџбеницима, енциклопедијама, фо-
то-монографијама, и стварно, под стаклом, тај његов
тамни зимски капут и шубару под којима је држао
чувене говоре, док му је пара руске зиме излазила
из уста, говоре којима је ускоро запалио читав свет,
онај потлачени и сиромашнији део света – интерна-
ционалу. Осећа се биће човека са говорнице (после
заустављено и у бројним споменицима), и у другим
личним предметима, рукописима, у оделу у којем је
био рањен, а нарочито у његовом радном кабинету,
где се опет поновио утисак о директном упознавању
Личности, и њеног духа.
Музеј Лењина је сачувано памћење о још једном
(неуспелом) покушају остварења Утопије о људској
срећи на земљи (оног што већ није успело хришћан-
ство). Али, треба извући шири утисак: тај руски сми-
сао за аутентично представљање прошлог, да би се
управо на тако пластичном осећању традиције на-
ставило ново, садашње и будуће. Васпитна улога,
по овом, сваког музеја у Русији је огромна, и све за-
служује, у том смислу, по уложеном труду, дужну
пажњу: и народни обичаји, и Бородинска битка, и
Октобарска револуција, и Други светски рат, и мно-
ги специјализовани музеји писаца и великих лично-

_____
38
сти и догађаја. Утисак руских музеја је увек ненад-
машан. Код њих нема симболичних стилизација (где
се замагљује суштина, као наш цвет Јасеновца). Све
је право и истинито.
Издалека, Москва има изглед старе руске гра-
вире.
Не знам зашто ме је њена архитектура одмах
подсетила на неку омиљену бајку из детињства. Из
њених зидина морала је бити измаштана Василиса
Прекрасна, или Иља Муромец: низ зубастих кула,
златна кубета цркава, која подсећају на багдадске
дворове, са мостићима и топовима около. Замишљам
бојаре и огромне ратнике око цара на престолу, свег
у злату, од чијег сјаја се у њега не може ни гледати.
Москва је прави руски град, истинска Престо-
ница.
Када би се замишљао главни град Русије, онда
би он морао само овако изгледати. Москва – у при-
родном развоју, тако дуговека, са женским родом
у свом називу, она је симболично срце, свеколике,
древне, прамајке Русије. Москва је и данас све то.
И прошлост и садашњост. А Руси – Мајчини синови.
(И отуд неуништивост те војске у одсудним биткама
освајача који су се дрзнули до ње да дођу – Наполе-
он, Хитлер – који су се овде редовно ломили. Када је
два пута спаљивана у повлачењу, да би поново ва-
скрсла, још лепша. Кад се ломила кичма света, сви
историјски преокрети настајали су овде – исправља-
ла се и све је поново почињало одавде). Само одјед-
ном, сине ми и пролети нека затурена, и одједном
васкрсла слика:
Црква Василија Блаженог, која се прва угледа
с моста у прилазу граду, са својим живописним, као
турски турбани, кубетима.

_____
39
Универзитет Ломоносов, оријентир у овом ог-
ромном граду, са свих наших лутања по њему.
Свићу све више, одбљесци те Москве.
И тамо нас је дочекало сунце, и високе темпе-
ратуре.
Потом – пуно сензација, широм отворених очију
у вртоглаво слободном лутању, помало сетном и у
моментима, резигнираном – почему?, рекли би Руси.
И онда, само одједном, пролете ми главом злат-
на кубета, три кремаљске цркве са двоструким кр-
стом (који је откриће и утеха), што сјаје из даљине!
И све ми дође на своје место.
Тај двоструки крст – нисам ли дошла само зато
на ово место, као откриће свих тајни? Да ли је то
одговор на питања којима се дуго тражио одговор?
Има у руском човеку нешто древно у вери, од
нашег, загубљеног и понешто поједностављеног
веровања и схватања православља. Није ли овде, у
овом двоструком крсту, исходиште вере, траг Све-
товида – Светлости, али изворније прилагођеног,
присаједињеног са Христовим знаком, за разлику од
нашег, никада неприлагођеног паганизма? Да ли је
то свесагласје, Целину руске душе, појачао снажан
бескрај азијских степа?
Двоструки крст – то је до крајности појачана
вера, удвостручена у постојаности и безмерју пове-
рења у предавању Свевишњем.
Као и руске службе. То закрштавање, широко,
са три прста, „царско“, разапето по крајњим са-
кралним тачкама људског тела, затим то клечање,
потресно метанисање, у истинској вези с Богом, то
поверење и обожавање, та старост и сама вредна по-
штовања, која се на коленима враћа да још једном
целива икону, што тако потресно верује и никад не
престаје, и тако ће бити докраја живота и преко смр-

_____
40
ти – буди нешто у човеку и тешко га може оставити
равнодушним.
(После овога, први пут сам пожелела да се кр-
стим.)
Двоструки крст – то је утеха о првобитно про-
нађеној, па изгубљеној истини, сазнање и понос због
прадревних, заједничких исходишта из којих смо по-
текли и којима се треба увек враћати.
Црква Василија Блаженог. Изданак руске ар-
хитектуре, та раскошна и дивља лепота. Најоријен-
талнија хришћанска црква на свету. Оријенталнија
је и од поисламљене Аја Софије у Цариграду. Око
не може довољно да се наужива тих детаља и боја
њених флоралних мотива фасаде и валовитих кубе-
та, која истовремено изазивају утисак и словенске
милине и азијске свирепости, попут имена њеног
ктитора, Ивана Грозног. Њена шарена и драга, ва-
ловита силуета из даљине, са небројеним торњићи-
ма као од чоколаде, попут бајке о Ивици и Марици,
била је незамењива слика сваке историјске ведуте и
гравире града. И моја лична.
Москва је остварила и свој савремени изглед
руске метрополе двадесетог века, која не личи ни на
једну (виђену) на свету.
Читаво једно преподне у метроу. Са џепним са-
том и угравираним сребрним бродом на позадини и
метро-картом, вожња и прелазак са станице на ста-
ницу, улазећи и излазећи (као наши Циганчићи по
трамвајима), играм се и ја. Зачуђујућа једноставност
сналажења, и беспрекорног доспевања до жељеног
циља, водећи се само оним чаробним знаком: „пере-
ход“. Чудесно осећање одједном стечене свемоћи и
слободе! Горе, на површини је врело лето, гужва на
прометним булеварима, робне куће без расхладних
уређаја… А доле, господски мир, чистоћа, хладовина

_____
41
и тишина. Промичу призори подземних станица, све
лепша од лепше (опет асоцијација: као у њиховим
бајкама): огромне скулптуре и кристални лустери, о
чему су, још у доба Хрушчова, причана чуда. Али, из-
рања из тога и она права, најважнија истина, за мене
болна – удобност нама тешко достижна. Још читаве
деценије ће проћи док ми ово доживимо у власти-
том граду. Москва је удобност свакодневног живота
у велеграду, оно што он и треба да буде: бар мало
достојанства у гужви и вреви великих саобраћајних
артерија. Ово ми је вратило мало самопоштовања.
Путују Московљани у најразличитијим правцима
свог великог града, непресецани, неометани, непо-
журивани до једног сата после поноћи (докле метро
ради), најчешће седећи с књигом руци (такође, не-
домашен сан у мом граду), или загледани и занети
својим мислима. И ту су господствени, и ту се гради
култура – у оном где то човек највише може да осе-
ти, непонижен у свакодневним условима живота (по
претрпаним аутобусима, као код нас).
Постоји овде још нешто што чини живот праз-
ником. То је померен биолошки часовник дана. У
девет увече сунце још греје, људи тек излазе око
једанаест. Трговине се затварају у девет, метро у је-
дан попоноћи. Нигде се не жури. Касније се устаје
на посао, у школу, више и боље се припада обавеза-
ма, а штеди драгоцена животна енергија. Човек је
по овом биолошком сату, свој суштински власник и
господар. Боље рећи, господар свога времена. И све
је померено – још од Балтика, дан као да траје мно-
го дуже од обичног дана, као да је и живот много
дужи него што јесте. За све постоји осећај да се има
много, много више времена. Није ли то формула за
срећан и сређен живот, за којим помало (или искљу-
чиво), сви трагамо?

_____
42
А онда изничу пукотине оног, управо смењеног,
система овде. Свуда редови. Највећа робна кућа (ма-
газин) код Црвеног трга, покривена стакленим кро-
вом, са небројеним тезгама по спратовима, одблесак
неког истинског трговачког Вавилона, са добром ро-
бом, али без неопходних комерцијалних погодности,
без гондола и слободног приступа роби, него осуђе-
ност да се, ако ти је до нечег већ стало, стане у ред
(без расхладних уређаја), и у свеопштој гужви и нер-
вози купаца и продаваца, буде осуђен да, кад се већ
дође до тезге, брзо, као лекција научена напамет,
одрецитује који жељени предмет хоће да се купи,
пред углавном намргођеним и непријатним лицем
(социјалистичке – што је правило које запазих и по
Мађарској, Пољској), продавачице. (Тако сам купи-
ла мали руски самовар, са изузетним, егзотичним
шарама, тик пред затварање, у неколико минута пре
девет, да бих се ослободила преостале, веће количи-
не рубаља.)
Руски смисао за практично, без удворичког
праћења, како се то у свету ради, готово да изази-
ва онај здрави смех – када смо установили, да није
шала, већ да у скоро свакој продавници, постоје ог-
ромне, џиновске дрвене рачунаљке (као код ђака-
-првака), на којима су продавачице сасвим озбиљно
рачунале пазар и водиле неке своје, сасвим посеб-
не књиговодствене евиденције. Прва реакција је за-
пањеност да тако нешто постоји, потом и смешно (уз
згодно пронађен наш слоган да је то „праисторијски
компјутер“), а потом, пратећи ефекат ових справа,
почело је већ сасвим озбиљно интересовање за на-
чин њиховог коришћења и нарочито математички
ефекат. Видели смо да све те жене и девојке, супе-
риорно и сасвим озбиљно, на овој дечијој играчки
врше све своје главне контроле и дневни промет, не

_____
43
верујући много електричној каси поред њих, али се
нисмо усуђивали да уђемо у математичке финесе и
детаље: како сабирају незаокружене цифре, како ко-
пејке… И то је била једна мала загонетка ове велике
земље.
У апотеци на Арбату, док купујем топломер, сас-
вим старински, посматрам паковања бочица лекова
и завоја, и све то неодољиво буди и зове у нека наша
давна времена, на моју апотеку у Улици 7. јула на
Дорћолу, којих се једва сећам у затомљеној измаг-
лици. И помаља се нека топлина од додира по нечем
драгом, блиском, препознатом овде, али и неповрат-
но несталом (код нас). У књижари, гледам шестар на
који се ставља мала графитна оловка. Такав сам и ја
са мамом куповала, комплетирајући прибор за први
разред основне школе, такође у оближњој књижа-
ри „Шумадија“ у истој дорћолској улици. И обли ме
миље од тог изненада, поново пронађеног (а мисли-
ла сам заувек изгубљеног) времена. То је оно доба
када смо и ми још били чисти и невини Словени, као
и они (још увек), па смо се потом муњевито отргли
и – заборавили себе. И видим колико смо се одрекли,
не само неких давних и драгих навика, слика и ства-
ри, него колико смо збрисали, покидали нити ове
нежности и постепености у духовном развоју, чију
цену ћемо тек плаћати.
Арбат се буди. Права пешачко-уметничка, бо-
емска четврт, у срцу Москве. Носи патину која уско-
ро може да досегне Монмартр. Арбат је нова осећај-
ност, већ овековечена у роману Анатолија Рибако-
ва „Деца Арбата“ (који сада читам). Али, више од
сетних тонова „дети Арбата“, овде привлаче пажњу
љупке куће из 18. и 19. века, продавнице сувенира,
продаја слика и графика на улици, зачеци кафића
(са тужним сладоледима, са највише – леда), отво-

_____
44
рене радњице са пуно света, странаца и нарочито,
малишана. На крају, кућа-музеј Пушкина, живопис-
не фасаде, са пространим, старинским двориштем и
уређеним дворишним зградама (у које нисмо ушли,
био је затворен). Само два месеца овде је живео. И
свуд му је траг позлаћен.
Много сам испешачила Москву.
Видим кроз ту необавезну скитњу чудесну фаса-
ду зграде где је Фјодор Иванов штампао прву руску
књигу, и место на којем је Ломоносов основао први
универзитет (само спомен-табла). У Москви се иш-
читава и стара бојарска историја Русије, више него
што обичан посматрач то може на први поглед да
очекује.
Старе московске улице: као живе сцене из Тол-
стоја, са обесним младим племићима (и Курагином
на челу), љубавним авантурама и после, двобојима.
Све се то морало управо у оваквом амбијенту догађа-
ти.
Такве су улице при Црвеном тргу: уске, не-
дирнуте, просечене још у средњем веку, типично
руске архитектуре, чији су власници биле старе,
имућне племићке московске породице.
На једној табли пише: Улица племените поро-
дице Третјаковске. Попречна уличица, у самом срцу
града, у миру својих истоветних, стилских зграда,
некада вероватно власништво у целини ове породи-
це тако знаменитог имена, још чувенијих власника
колекција слика у истоименој галерији.
Бољшој театар: обишла сам га три пута, као
цркву на Ускрс, са благородним осећањем да сам
била под његовим сводовима, ако не и унутра, да
осетим његову енергију, иако не видевши никакву
представу, јер жарко је лето и сезона је давно прес-
тала. Али, обећавам, вратићу му се (барем у госто-
вањима код нас, ако дођу).

_____
45
Одсијавају плочници пространих московских
булевара.
Колико пута се прошло тим правцем, свакога
дана, удаљавајући се толико, да се у помоћ морало
дозвати неко превозно средство, од метроа до так-
сија. Нова Москва је сва од правих, модерних линија
и стамбених целина, сва у зеленилу, са спомеником
Гагарину што стреми високо горе у небо (и преко
неба), са непрегледним булеварским артеријама, по
којима немилосрдном брзином промичу руске „вол-
ге“.
Оно што недостаје госту у овом граду (и у овој
земљи), јесу – ресторани. Место за јавни, слободан и
опуштен живот и предах у градској вреви. Биолошка
потреба да се седне, одмори, попије нешто за осве-
жење, и иде даље. Сањало се и маштало, у летњој
жези, о флаши пива, али њега није било нигде. Квас
и понижавајући редови за њега на улицама – и то је
стварност Русије, још увек. Храна је слаба замена за
ону праву, квалитетну и укусну, док се она типич-
но руска (кавијар) ексклузивно служи само стран-
цима по (вечерњим) клубовима и за девизну валуту.
У хотелу само и стално: купус, пиринач, кромпир,
пита, црни хлеб и боршч (у који се Руси куну), заче-
ци неких сокова, кафа реткост, најчешће чај. Вотка
је недостижна чак и као флашица-сувенир. Ипак,
како нас је гануло, када смо сазнали да имамо изу-
зетну привилегију, јер су у нашем хотелу годинама
пре одседали југословенски радници: на врху хоте-
ла „Орлонок“ (Орао) налазио се ресторан у којем се
служи и може попити пиво! Ура! Укус Русије!
А уместо тога, у излогу, ипак нешто што ћу по-
нети као право подсећање на ову земљу: пакован
ексклузивно, у пресованим листовима, од по кило-
грам тежине – азербејџански чај.

_____
46
Кремљ, средњевековно утврђење, са новом ис-
торијом у нашем веку. Сат на главној кули, са пето-
краком на врху, означавао је половином нашег века
својим гонгом – посредством радија, који се кришом
слушао у поробљеној Европи, под ћебетом, на тава-
ну – милионима у свету, једно пресудно историјско
време. Прво, наду у боље друштво, а потом и буквал-
но – ослобођење од фашизма. И то се не сме забора-
вити.
А иза Лењиновог маузолеја, уклесана имена и
гробови великана столећа који су оставили у јеку
Октобарске револуције овде и своје кости: од Аме-
риканца Џона Рида (пише: Джон Рид), новинара и
Лењиновог саборца (који је и две године раније по-
ходио ратом и тифусом опустошену Србију 1915. и о
томе написао такође потресну књигу), преко сасвим
обичне бисте и гроба Ј. В. Стаљина, поред којег ни
сада, и поред наизглед обичности, не пролази равно-
душно нико, и још увек са страхом, скоро са жељом
да што пре оде.
(А један тихи и ненаметљиви старац, туриста из
наше групе, неопрезно је насео и у оближњем парку
хтео да промени „на црно“ девизе – и дао их право у
руке прерушеном полицајцу. Водич Тања и он целу
ноћ су провели у полицијској станици, она објашња-
вајући његов нехат и наивност, они закон. Пустили
су га, мислим, без заплењеног новца. Вратио се тихо
у групу, и целим путем имао неки загонетни смешак.
Све је постајало јасније када је Тања испричала: он
је бивши голооточки робијаш. Страдао и одробијао
за Стаљина, волео Русе. Целог живота скупљао за
овај пут у Русију. Да види земљу из снова, своје ране
младости. Неколико пута потом, кришом бих га по-
гледала. Није му силазио онај смешак са усана.)

_____
47
Бисте, све до последњих председника совјет-
ског Президијума, чија су имена донедавно обеле-
жавала главне наслове на новинским страницама и
у ТВ вестима.
Унутар зидина древног града-тврђаве, садашња
зграда Владе. Али све је, и све више, прилагођено
наглој експлозији светског туристичког ходочашћа
овде, од када су пале све баријере, и од када се може
видети све што је скоро до малопре, било недодир-
љиво. Пут стално пресецају луксузне црне „волге“ и
људи из обезбеђења (типично руски, плави типови,
веома култивисани, насупрот стереотипу, нарочито
из америчких филмова), који показују правац турис-
тима ка кремаљским црквама.
И то је Русија! Тај темељни контраст Црвеног
трга са Лењином и руских цркава унутар Кремља!
Јер, руске цркве су једно од чуда (старе) Русије.
Златна кубета кремаљских цркава красе и само небо.
Начичкане у низу, као позлаћене лопте или ватрене
кугле, све лепша од лепше и све маштовитијих обли-
ка од претходног. Гужва је овде истинска, светска.
Чују се разни језици. Црква Ивана Грозног са лаж-
ним вратима, као сведочанством неограничене моћи
једног цара, који је на трен помислио да је старији
и од Божије моћи. Престона црква са саркофазима
бојара и царева свуд унутар здања, која одају пома-
ло морбидан утисак. Раскош Исакијевског сабора,
која заслепљује очи. Иконе џиновских димензија,
оковане златом, поређане дуж зидова унутар црк-
ве, у величанственом изобиљу моћне царевине. И
одједном се јавља архетипско сазнање: ово је нека-
да била земља џинова. Јер, све је у Русији огромно,
монументално, гигантских размера: не само земља
и њено пространство, већ и дела људских руку овде
су остваривала што је на другим странама света из-

_____
48
гледало тешко домашиво. А као (једина) православ-
на империја, остваривала је тај империјализам им-
пресивно и стално самеравајући свој домет, злато и
грађевине (уништеној) Византији, чинећи се дослед-
ном наследницом и самог Цариграда.
Фреске српских светаца, Светог Симеона и Све-
тог Саве, на стубу под куполом, деловале су као мало
озарење и откриће. И још једно сазнање, утешно и
достојно поштовања: пред овом раскоши, огромно-
шћу и изобиљем где се није штедело, уочих колико
су наше фреске (у Дечанима, Грачаници, Сопоћани-
ма, Милешеву) јаче, лепше, уметнички јаче, боја јар-
кијих, чак и тамо где су тешко оштећене. Неки бољи
мајстори су их радили, него што су ови овде.
Темпераментни и црнопути Кубанци, такође ве-
роватно први пут овде, дају колорит узаврелој летњој
туристичкој маси у Кремљу. Тамнопути, коврџави и
лепи, дају једну необичну живост, чак недостајућу
овој земљи. Темперамент им извире чини се испод
коже, сав од поднебља из којег долазе, са оним утис-
ком нагле ослобођености, такође дуго спутаване,
која на овом путу далеко од родног егзотичног ос-
трва, добија повремено облик распусности, ка првој
земљи социјализма коју су пожелели да походе. А
тек кад су чули одакле смо ми, одмах је уследио је-
дан заједнички „братски“ снимак.
Кремљ – плочници по којима сада ходамо, по-
приште су светских политичких збивања од пре
само неколико месеци. И схватам да се овде ма како
је игнорисала, не може побећи од политике. Да смо
у центру светске политичке сцене, на једном крају
земљине кугле, сведочи и низ паркираних „волги“
испред хотела „Росија“ на Црвеном тргу. Кеса из
робне куће, ретко луксузна за прилике у трговини,
понета је и као сувенир, са сликом укрштене аме-
ричке и совјетске заставе:

_____
49
СОВЕТСКО-АМЕРИКАНСКАЈА ВСТРЕЧА НА
ВЪШЕМ УРОВНЬЕ!
Дах новог, осећа се и у оживљеном руском црк-
веном животу. Даниловски манастир: обновљен
манастирски комплекс, сав умивен и свеж, и стога
нестваран, поново живи тек од пре месец дана. Овде
је свечано обележена хиљадугодишњица руског
православља. О овом великом догађају, сведочи и
укусан, симболичан споменик насред ограђеног све-
тилишта, са уклесаним старим црквеним руским
словима.
Девични манастир, на периферији Москве, до-
чекује посетиоце са више патине. Потонуо у пар-
ковно зеленило, са огромним споменицима и по-
родичним гробницама московских аристократских
породица (ратници Отаџбинског рата 1812), место
је боравка и смрти прве жене цара Петра Великог,
након развода и замонашења. И сада је црква овог
манастира активна. Управо се вршио обред сахране:
испред црквице, што је привукло пажњу, налазио се
усправно постављен, у живописним, јарким бојама,
са наивним сеоским сликаријама, дрвени сандук –
као део још једне необичности, или очуваности оби-
чаја и руског менталитета у овој великој земљи.
Али тек иза овог манастира очекивала је ис-
тинска фантазија: право „Лабудово језеро“ – један
по идили и миру усред градске вреве, скоро нества-
ран пејзаж воде са белим и црним лабудовима који
спокојно плове по његовој површини. Овде је, кажу,
Чајковски у честим шетњама дочуо своју чаробну
симфонију и започео своје велико, божанско дело.
Један краљевски пар црних лабудова, као да нас је
чуо, допловио је до нас, тик уз обалу, пружајући своје
прелепе, грациозне вратове, који су, овековечени у

_____
50
музици, постали непресушна инспирација највећих
балерина света, широм светских позорница. И не-
хотице, пред призором воде и лепотом ових птица,
јављала се мелодија, прво једва чујна, Чајковског, а
потом све јача, која је наткрилила цео овај призор
пред очима, преиначавајући га у величанствену ви-
зуелну симфонију и балетску позорницу у природи.
А дуговрати лепотани, потом, као лађе, нечујно и
грациозно поново отпловише на средину језера.
На Црвеном тргу последњи одблесци сунца. Оп-
роштај са њим.
Црква Василија Блаженог букти у њему. По-
следњи поздрав лепоти која ће увек недостајати оку.
Благи успон уз Трг, од реке, поред обзиданог беде-
ма цркве, као тврђаве, у подножју булевара. И ус-
пон на врх Трга, као на кров куће, где се управо оди-
гравао занимљив призор: последња смена страже,
у тренутку када је пространи плато испред Маузо-
леја постајао отворен за слободну шетњу свих грађа-
на Москве. И ова слика била је последњи поздрав
Москви: снимак масе која је нагрнула по црвеним
плочницима, и у чијем се покрету губила и почасна
стража у парадном кораку, која је одлазила са своје
смене.
Иако је девет увече, дан као да тек почиње. И
живот.
Морала сам поново да дођем на овај Трг и да се
поздравим са овим Градом.
Осећам: као да се растајем од драгог, и блиског
пријатеља, и није ми свеједно.
Последња знаменитост:
Два сата је по поноћи, другог „сутока“ путо-
вања, пред границом. Мењање точкова на возу. Прво
буновно буђење од дужег стајања воза, а потом, за-
интересовано посматрам кроз прозор блиндираног

_____
51
вагона. Трљам очи које пеку и гледам призор на-
пољу. Невидљиви железничар, као онај мужик у
Ани Карењиној, пролази поред сваког вагона, куцка
у точкове и проверава их.
Све тече изузетно брзо. Откачи се нешто и сви
точкови одоше, а вагон стоји у ваздуху. Онда, до-
лазак других точкова, за ужи колосек, постављање
испод, куцкање, и готово. За целу композицију, овај
посао је сведен на пола сата. Настављамо кроз ноћ.
У искиданим зачецима новог сна, јављају се и
бистре мисли.
Чудна земља: широке шине, шире од европских,
специјално за пространство ове огромне земље, али
и опрезно искуство из рата (немачке композиције
нису могле даље од границе да на време снабдевају
своје трупе, што је било од и те каквог значаја за
одбрану земље); њихови утикачи на 250, уместо на
стандардних 220, како је у Европи. Све посебно и
њихово. Ван стандарда, без зазора. То даје само јак
идентитет и интегритет и то ми се свиђа, то јача, то
теши. Техничка беспрекорност задивљујућа, као на
невским мостовима. Та посебност, са тако јаким и
моћним исходиштима, можда ускоро постане и неки
општеприхваћени стандард, узор, путоказ.
Путовања се догађају као љубав. Нешто те
нејасно привлачи некоме, и онда, кроз низ детаља
постепено откриваш ту особу, и ако баш добијеш то
за чим трагаш, чему стремиш и жудиш, спознајеш:
то је љубав.
Русија ми је пружила то. Понудила је пуно духу
који је осећа и уме да је разуме. Она зове да јој се
вратиш барем још једном, ако не, да останеш у њој
засвагда. Пружила је све што се очекивало од ње.
И све ми је било јако, јако познато, а ипак ново, у
заблескујућем сусрету стварног искуства. Она је

_____
52
понудила и осећај величине словенске расе, једно
уистину моћно (и једино) пансловенско, генетско
осећање припадности нечему Великом. А то Велико
је по први пут Наше.
Али је још важнији сплет звезда у историјском
ходу ове велике земље и тренутка када смо је упозна-
ли.
Видели смо земљу из које одједном бујају сви
притајени и пригушивани духови, као из Аладино-
ве лампе, када се настављају, истина скромно, сви
њени прекинути токови традиције и архетипови,
једне некада моћне индивидуалности и духовности
која ће то постати опет. Од васкрслог рада минулих
генерација у протеклим столећима, прво паганске
па бојарске, онда царске и Петрове Русије, преко
Октобарске, која је видно и драматично обележила
читаво ово столеће, Русија се поново враћа својим
исходиштима и својим коренима.
Видела сам Русију у жарком лету, са температу-
рама које су се пењале преко тридесет пет степени,
што се, кажу, не памти у последњих деведесет годи-
на; када смо газили боси по врелом асфалту испред
Ермитажа и није се могло дуго стајати на једном мес-
ту; и када смо мокри изашли у белу ноћ, а одећа на
нама се моментално сушила; и загазили у Балтичко
море у тим белим ноћима, или јутрима, свеједно…
Можда смо у понечем имали среће, јер смо срели
неку нову земљу у буђењу, једно џиновско митолош-
ко биће, које још није отресло са себе свој давнашњи
сан, а када се то догоди, у свој еманацији његове по-
тенцијалне силе и снаге – можда ће се ипак испра-
вити све у следећем веку, што није у овом. Можда
је срећа постојала само у овом лету, када је Русија
била истински туристички „бум“, са мноштвом тури-
ста из читавог света, као на било којој другој тачки

_____
53
планете, у тренутку када су јој рафови били пуни
робе (која би се, истина, сместа и разграбила, како
би се појавила, покупована од странаца и домаћих);
можда се само овог лета видело у Русији оно што
није било могуће дуго пре, скоро читав век, а можда
дуго неће бити могуће ни после…
Али, Русија ће пружити свету један уистину нов
квалитет живота, у то дубоко верујем. Иако је сама
пропадала читаво столеће, све подсећа на тај поче-
так новог, духовног раста и тражења новог пута. У
Русији је све монументално и чудно, древно и сло-
жено, у контрасту је много новог и старог, сачува-
ног у духу и пред оком. Руси једноставно настављају
тамо где су стали: посечени аристократизам постоји
и буди се, васкрсавају минула духовна богатства, ве-
лика царевина наставља царски да се представља
свету, тамо где је прекинута, а нарочито се обнавља
вера – она велика, само овде толико величанствена,
православна вера. Нема шта много да се научи од
данашње, светске, западне елите – они су већ то, и
они ће је богато допунити.
Завршила се прва половина сна. Као прочиш-
ћење. Спремала се друга.
Поглед на сат са угравираним сребрним бродом
на полеђини, поново. Како се озарих:
Као да сам видела поново, читаву Русију!


1988.

_____
54
Слађана Илић

УРЕЂЕНОСТ, ДА СЕ НАЈЕЖИШ!

На срећу, ми не живимо у Швајцарској. Они који су
тамо били, вратили су се истраумирани због тоталне
уређености, свеколике чистоће, рада, реда и дисципли-
не. Међутим, наша земља џиновским корацима стреми
том истом циљу, па се чини да ће наведене депресив-
не чињенице постати део наше свакодневице пре него
што ћемо на то бити спремни. Као што смо остали
затечени и другим бољицима који су нас муњевитом
брзином снашли. Страшно! Кад помислим на било шта
што је синоним нашег вртоглавог бољитка и прибли-
жавања цивилизацији, заиста ми се узнемире кристали
у средњем уву! Не знам како да у будућности сагледам
нас који нисмо дорасли свим тим сјајним стварима!
Што је још горе, морам да вам признам још нешто што
је стварно забрињавајуће – осим што наша неспрем-
ност личи на отпор, мада нам то није ни накрај паме-
ти, ми волимо печене прасиће и јагњиће, као и погачу
испод сача! Да ли то значи да зато нисмо патриоте?
Кад боље размислим, не би требало да се бринем. Па и
наши славни преци јели су то исто, а бранили су своју
земљу свим срцем. Кад смо већ код тога, не верујем у
моћ цивилизованих чија војска, или пак вође, или пак биз-
нисмени, или пак политичари, кљуцају мусли. Но, има
још наде, чини ми се. Сведочанство о томе је прича која
следи, мада се у њој уопште не приповеда ни о печењу
ни о погачи.

_____
55
Моја мајка каже да ноћима не спава зато што
нећу да плаћам карту у градском превозу. Кажем јој
да је срећна јер, очигледно, других проблема нема.
У ствари, потенцијално има зато што, осим што се
брине да ћу због тога завршити у затвору, брине
се да ћу, што је, ваљда, још горе, завршити на те-
левизији, баш као једна обесна студенткиња која се
шверцовала, а није хтела контролорима да покаже
личну карту, па су је ови поштено, и наравно, заслу-
жено, измалтретирали, а потом је изложили и јавној
срамоти.
Шта је, заправо, извор мог малог грађанског
бунта?
Ваљда предосећај да држава, као и моја мама,
нема већих брига од поменуте. То значи да је све
остало уређено перфектно, па да у свеколиком са-
вршенству контролори не би џабалебарили, висе по
стајалиштима, тролама, трамвајима и аутобусима и,
као сасвим поштен и одговоран свет, малтретирају
слепе путнике.
Доказ да је код нас све уређено је и, на пример,
то што је у свим кафеима и ресторанима, најчешће
цветним жардињерама, подељен простор за пуша-
че и непушаче. На основу тога, иако тотални лаик
за било коју грану биологије, закључила сам да се у
цвећу, ваљда, одвијају неки процеси који прерађују
загађен ваздух невероватном брзином – пре но што
он стигне из пушачког у непушачки део. Једино је
битно да пушачи не дувају увис, тачније, да не ду-
вају изнад висине тог чудесног и моћног биља, пош-
то није реч о пузавицама.
Доказ да је код нас све уређено јесте и то што,
како увек поуздани медији објављују: „У стамбеним
зградама од следеће године ништа неће бити исто“.
Питала сам се шта се крије иза тог меланхоличног

_____
56
наслова на основу кога, логично, закључујем да је
тачно да је све што припада прошлости ведрије и
лепше него оно што припада светлој будућности, а
што ће нас, неопозиво, снаћи. Ипак, прва реченица
антрфилеа готово да ми казује да сам човек предра-
суда. Она гласи: „Свака зграда ће од следеће године
имати свог управника“. Лепо, помислих, и одмах се,
логично, запитах, да ли ће свака зграда у тој блиској
будућности имати и свог Деда Мраза који не мора
баш да нам дели поклоне, али који ће китити јелку
у холу зграде и увек нам се љубазно смешити када
се празничних дана будемо враћали из језгра града
у којем, нормално, увек има слободних места за пар-
кирање, а у које ћемо ићи искључиво због шопинга,
јер ће, у духу либералног капитализма, све радити,
јер је потрошач светац тог система и јер ће, коначно,
тада моћи да троши, јер не стиже осталим, непраз-
ничним, данима, пошто ради у компанијама у који-
ма, наравно, нема одмора док траје обнова, а које
су силно заинтересоване за добробит наше државе
и, наравно, грађана, својих запослених пре свега,
којима су плате толико високе да чак, осим тог, увек
само празничног шопинга, могу да се луксузирају,
па да уместо гаћа купују пелене које ће носити на
послу, како не би прекидали процес производње или
како, не дај боже, не би прекидали неки значајан
састанак.
Друга реченица антрфилеа већ помало изазива
скепсу: „Сви станари мораће да плаћају одржавање
зграде“. Добро, свакако редак и непопуларан спорт.
Нико не воли да плаћа, а и нема кад, уколико не
може онлајн, из већ горе наведених разлога.
Трећа реченица у потпуности ме поражава:
„Станодавци неће моћи да избегну порез на из-
најмљивање стана“. У њој уочавам и једну несмотре-

_____
57
ну грешку. Зашто стана, а не станова? Као да није
познато да, осим што се сваки запослени у страним
корпорацијама луксузира куповином пелена, луксу-
зира се и куповином бројних стамбених јединица. То
му некако дође као компензација, јер ношење пеле-
на није баш увек угодно, а ни секси, а и где би, и
када, осим празницима, потрошио зарађени новац?!
Зато се у нашој земљи толико гради, све сам поштен
свет, а агенти за некретнине падају у депресију и
дају отказе – због превеликог обима посла. Дакле,
станови на све стране! Заиста, јесте непријатно то
плаћање пореза, али, ако је и то цена напретка и
приближавања цивилизованом свету...
Нешто размишљам, осим што имам три стана
вишка, сва три, наравно, поштено зарађена, мож-
да да издам и онај у којем живим? Тако ћу платити
порезе на остала три, ионако никада нисам у њему,
због посла. Уосталом, увек могу да се накалемим
мужу.
Питате се, кад је већ тако, где сам сада, одакле
се јављам, откуда ми толико слободног времена?
Налазим се у центру Београда, у једној од
најзначајнијих здравствених установа у земљи. До-
шла сам да родим бебу. Какав сајбер простор! Нисам
никада доживела ништа слично – чак ни у возили-
ма ГСП-а, чак ни у пушачко-непушачким локалима,
као ни у било којем стану – на који се плаћа или не
плаћа порез. Посреди је, свакако, нека потпуно луда
игра! Која, вероватно, служи да трудницама скрати
време до порођаја или пак да скрене њихову пажњу
са евентуалних страхова.
На одељењу високоризичних трудноћа, за нас,
жене које се бавимо бизнисом, па се одлучујемо да
касније рађамо, на сваком кораку исписане су чу-
дне добродошлице. На пример: „Добро дошле, дра-

_____
58
ге труднице! Хигијена тоалета зависи искључиво од
вас“. Осврћем се по тоалету збуњено. Поглед ми ни-
где не налази убрусе, ни сапун у било ком виду, као
ни тоалет-папир. Добар штос, мислим. То је, верова-
тно, почетак те луде игре. Загледам у сваки буџак не
бих ли пронашла све наведено, али – не налазим! У
соби немам јастучницу од када сам дошла, пре три
дана. Нико и не помиње могућност да је добијем.
Ваљда би требало и њу да наоколо тражим, или кад
већ имам толико слободног времена, могла бих да
је и ручно сашијем, или да и то ставим на списак
мужу? Док развијам стратегију, медицинска сестра
ме већ стоти пут данас позива на ЦТГ и сваки пут
ми каже: „Душо! Понеси своје влажне марамице!“
Њима се након ЦТГ-а брише гел са стомака. Док ле-
жећи на боку слушам откуцаје бебиног срца, љубаз-
на теткица доместосом брише под. Од њега ми сузе
очи, а чини ми се да се и рад бебиног срца убрзава.
Успут ме обавештава да ме муж чека у холу, пошто
ми је донео ручак. Радујем се! Хрлим мужу и ручку!
Пошто сам размажена, па сам мислила да се џем,
маслац и хлеб за доручак једу само у војсци, а за
ручак дрнч, а за вечеру макароне с јајима, наручила
сам мужу да ми донесе подварак! Сваки нормалан
човек, без обзира да ли је трудан или не, воли подва-
рак. Добро, ручак сад може малко да сачека. Важно
је да је донесен. Седим мужу у крилу, разговарамо.
Начелник одељења пролази поред нас, запањено нас
гледа и упозорава да се пристојно понашамо. Опет
сам збуњена и проверавам да нисам мужу ставила
руку у гаће. Нисам. Онда ми није јасно... „Уместо да
се цмачете, боље би вам било да одете до апотеке, да
купите завоје за њене ноге. Два комада за две ноге.
Почетком наредне недеље радићемо царски рез.“
Гледамо запањено – ми њега – он нас. Добро, то је,

_____
59
вероватно, део те игре о којој вам причам. Добро је
да немам четири ноге, то би већ био озбиљан тро-
шак, размишљам.
Потом гледам у свог мужа који каже: „Не бри-
ни, срећа што је болница у центру града, па ти могу
купити шта хоћеш. Шта још да ти донесем, осим
убруса, сапуна, тоалет-папира, влажних марамица,
доручка, ручка, вечере и завоја, мила? Само кажи!“
Игра већ улази у финиш, осећам! „И да, звала је твоја
мама. Моли да јој обећаш да ћеш, када изађеш одав-
де, увек куцати бус-плус. Ред је да се коначно пона-
шаш као удата жена и као узоран модеран грађанин,
који се не сећа прошлости.“

_____
60
d ПРЕВОДИ c

Луис Мекнис

ЈЕСЕЊИ ДНЕВНИК
(Autumn journal)

Певања I–VI: Бокатин Дијак бр. 8, 2016.

VII

КОНФЕРЕНЦИЈЕ, одгађања, ултиматуми,
Ешалони у ваздуху, тврђаве у ваздуху,
Аутопсија преговора, динамит под мостовима,
Крај laissez faire-а.
После врелих дана киша долази приштећи
Камени плочник белилом
И са кишом савест нације, пузећи,
Пробијајући се кроз ноћ.
И у раскаљаном парку недељни протестни
Митинзи нису сазвани сад, као тако често,
Само да би објавили неки нови чудотворни лек
Већ напросто да признају
Потребу да се одржава ров; пуко признање
Које можда може да значи
Смрт пред вратима за недељу дана ако не
можда напослетку
Раскринкавање лажи.

_____
63
Замисли број, удвој га, утрој, учетвори,
И избриши
И понови ad libitum, и кандидате са изборне листе
крстићима означи;
Није време за сумњу
Ако питање заиста има одговор. Хитлер урла са
радија,
Ноћ је магловита и тиха
И ја чујем потмуле ударе ветра у шуми на коју гледа
мој прозор;
Стабла се подсецају на Примроуз Хилу.
Шума је бела као печена пилетина,
Свако дрво клонуло као склопљена лепеза;
Нема више проматрања видика са столице испод
грана,
Све се одвија по плану;
Врх овог брда потребан је противавионској одбрани,
Топови ће да запоседну видик
И рефлектори ће да траже у небесима бациле
Уским сноповима плавила.
И киша је наишла док сам осматрао територијалце
Како тестеришу и цепају и конопцима тегле дебла
као момци
Уже што надвлаче у селу; и открих
да је моја керуша нестала
И помислих „Ово је крај старог режима“,
И истом установих да су је полицајци ухватили
на станици Сент Џонс Вуд
И довели је по киши и отиђох на шољицу
Кафе у целоноћно свратиште да чујем уверавање
Такси возача „Желудац ми се окрене
Кад видим војнике у камионима“ – тандркање
приколица са муницијом
У стабла туче

_____
64
Парајући бубне опне силованим дријадама –
То ми окрену желудац, кафу молим.
И док одлазим видим како брисач ветробрана
На празним колима
И даље чисти као луд и запањен осећам
Да су ствари предалеко отишле.
И враћам се овде у свој стан и питам се
Да лʼ засад уопште треба да се потрудим
Да изађем и тканину за завесе изаберем
Пошто никог не познам да ми завесе
Брзо постави. Свако би морао
Шиштање гаса брзо да заустави илʼ ров да ископа
И предузме друге ситне мере у очекивању доласка
Незнаног Иберменша.
Али сваком – контам – досадан је, мени је досадан,
исход
Који принцип укључује али обавезно у ствари
Принцип растаче у панику и самозаваравање –
Узгредне околности после чина,
Тако да све што предвиђамо бујичне су воде из
којих клијају
Руке дављеника
И телеса која плутају као мртве жабе док реке
Саме себе губе у песку.
И ми који смо васпитани да мислимо
о „Отменој Белгији“
Као о великој лагарији
Сад се спремамо опет да искушамо добро кроз зло
Ради Прага;
И морамо, претпостављамо, да постанемо
некритични,
осветољубиви,
И морамо, како бисмо победили
Противника, да уобличимо себе према противнику,
И радио, који урла, у нашег саветодавца.

_____
65
Ноћ не престаје да влажи, секира да пада,
Брдо постаје голо и суморно
Не више једна од знаменитости Лондона алʼ можда
Имаћемо овде ватромет још ове недеље.

VIII

СУНЦЕ угодно сија, сунце сија весело
На лудницу, складиште, пивару, продавницу,
На фабрику чоколаде и B. S. A.,
На градску већницу у грчком стилу и Џошуа
Мејсн,
На Мичелс и Батлерс Тјудор пабове,
На безазлену полицију и једносмеран саобраћај
И одблескује са хромираних главчина
И металних клинова по углађеном макадаму.
Уназад осам година у ово време
Дошао сам да живим у овом магловитом граду
Да радим у почађавелој згради
Предавајући класике студентима
из Средње Енглеске;
Вергилије, Ливије, уобичајени посао,
Најважнији одломци и изгубљена дигама;
И у сали за предавања налик затвору да слушам
како одјекује
Хомер са акцентом из Дадлија.
Али Живот је био лагодан, живот је био леп
За двоје у постељи са крпежима јастука
И рачунима и кићанкама на прању,
Грамофоном, мачком, и мирисом јасмина.
Одресци су били меки, филмови забавни,
Зидови испругани као у руском балету,

_____
66
Много је било неуређених ствари
Алʼ нико није био забринут, јер били су то рани
дани.
Нико није цепидлачио, нико марио,
Душа је била глува за нарастајуће дугове,
Душа је била неспремна
Али светлост ватре титрала је
по шперплочи плафона.
Возили смо се по Шропшајру у драгуљу од
аутомобила –
Бjудли, Kлибари Mортимер, Ладлоу –
И мапа Енглеске била је тричарија из дућана
И телефонске жице биле су залудна музика.
Сунце је пријатно сијало, сунце је сијало опоро
На скоро опали цвет са дрвета крушке
И голубове што су се удварали по калдрмисаном
дворишту
Блескавих вратова и гргољивог поја.
Спавали смо у ланеној постељини, кували са вином,
Плаћали готовином и нисмо обраћали пажњу
На то како се воз креће у правцу
Сунца противно сигналу.
Живели смо у Бирмингему у време кризе –
Обрис твојих чизама са комадом хартије –
Уз сунчеву светлост која је плесала по депонији
смећа,
По дугим редовима радника и хладним
димњацима.
И предстојећи избори су дошли –
Порази лабуриста у Ердингтону и Астону;
И живот се наставио – за нас наставио се на исти
начин;
Ко смо били ми да бројимо губитке?
Неки су се вратили на посао и празнина
Се уобличила док су други успињући се

_____
67
Узбрдицом ноћи без запослења
Будили се јутром на звук фабричких сирена.
Мрвице у тањиру и ништа у пошти;
Стоје и чекају у реду на киши или претражују
јавну
Библиотеку где очи могу да плове
Штампаним ступцима ка луци пуној наде.
Али путеви су лагодно хрлили, путеви су хрлили
весело
Далеко од града и ми смо одједном
Могли да спремимо твидове за одлазак
Јужно или западно од Клија или Катсвоулда.
Четрдесет за галон; у зелена
Поља у прошлост Енглеске историје;
Муве на хауби и прашина на ветробрану
И без освртања на узаврели град.
То је било тад и сад је сад,
Опет овде у посети која пролази,
Која посве пролази алʼ како
Сећање блокира пролазак.
Баш као деветсто тридесет прве
Сунце угодно сија али ја више
Не уписујем то у место под сунцем –
Ни жену, ни кулу од слоноваче, ни сигурно
прибежиште.
Ноћ расте гримизна, криза виси
Над крововима попут персијске војске
И сви парасангови Ксенофона
Значили би нам само прст од погибељи.
Помрачење праксе и А. R. P.,
Колпортери који врше галамџијски посао,
Измахујући новинама шчепаним да се види
Шта се, или није, збило.
И ја одлазим на бирмингемски Хиподром
Крцат до крова и приправан за смех

_____
68
И лепо је код куће
Уз укулеле и шаљиве отрцане вицеве;
„Као што пријатеље срећемо, тако се
с пријатељима растајемо“ –
Гојазност и нова тијара;
Лакрдијаш просипа таљиге
Двосмислених и лоших стихова
И следећи дан започиње
Опет са алармом и брижним
Слушањем извештаја
Издалека, одмерених гласова
Који заговарају мир
Док нулти час се ближи,
Док се орлови купе и бензин и уље и мазиво
Сви су употребљени и стрвинари растерују орлове.
Aли опет
Криза се одгађа и ствари изгледају боље
И ми осећамо да преговори нису узалудни –
Кожу ми сачувај и савест осуди.
И преговори побеђују
Ако се то може назвати победом,
И ми смо ту – као и увек – сигурни у својим кожама;
Слава Богу за Минхен.
И акције скачу и олупине
Спашене су и угледи политичара
Скачу као Џек-на-врежу-пасуља, само Чеси
Прогутани су и без борбе.

IX

САДА смо опет будни, сад ум је
Опет у једноличности обичног дана
Не суљајући се више по несигурној џомбастој
Цести ноћне море.

_____
69
Ми смо безбедни иако су други скршили ограду
Над речним кањоном; трагови њихових точкова
банкину секу
Али после свега све што можемо да чинимо је
да се споримо
И бројимо све шире намрешкаје воде
где су потонули.
Октобар долази са кишом која по глежњевима шиба
У таласима белила у ноћи
И јаркове пуни житком иловачом (ружан су призор
Лондонски паркови).
За недељу дана враћам се послу, предавањима,
подучавању,
Као импресарио Старих Грка
Који су носили хитон и живели од рибе и маслина
И филозофију илʼ бестидност заговарали
на скуповима;
Који су у младост веровали и нису улепшавали
неугодне
Последице година;
Шта је живот, неко је рекао, или шта је ужитак
Кад се страница окрене
Љубави? Дани постају гори, коцке су бачене
За живог човека који у сузама плаћа за уздах;
Најбоље би било никад се не родити, срећном
не називати иком
Ову страну смрти.
Свесни – много пре Енгелса – нужности
И у том смислу слободни
Они су живот свој од очевидности и хумора саздали
Између љубоморног неба и бездушног мора.
И Пиндар је испевао венац од дивљих маслина
А Алкибијад живео од данас до сутра
Варајући Атину, Персију, Спарту
И многи у граду од куге су умрли, и многи од суше

_____
70
У каменоломима Сицилије, и од копаља и стрела
многи
И многи још који су лажи своје прекасно изустили
Узапћени у вечита фракцијашења и преврате
Града-државе.
И слободан говор на копљима скрхао се Македоније
И касније на мачевима Рима
И Атина је постала пуки универзитетски град
И богиња из пене рођена
Постала је славна хетера, Менандарова хероина,
И филозоф фокус свој је сузио, ограничио
Свој труд на довођење властитог духа у ред
И одржање спокојног ума.
И после хиљаду година ишли су и даље говорећи,
Правећи тако прикладне опаске,
Сој не више хероја већ професора
И покварених пословних људи и секретара
и службеника
Који су изнедрили гиздаве мале елегичне стихове
О иронији судбине, пролазности свих
Осећаја, опрезно се клонећи претеривања
Алʼ узрокујући самртнички пад.
Слава што је била Грчка: уврстити то у наставни
план,
ускладити
Страницу по страницу
Ум да обучи илʼ чак на морал укаже
Садашњег тренутка:
Обрасци логике и луцидности, достојанства
и разборитости,
Златна средина између зала супротстављених
Иако било је изузетака свакако али само изузетака –
Крвавих Баханалија по трачким брдима.

_____
71
Тако хуманист у својој соби са Јакобовим сликама
Жваћући своју лулу и лењо проматрајући
градску четврт
Сецира Стари Свет проповед да преокрене
У вишњу славу Господа.
Али ја не могу ништа тако корисно нит тако обично
да учиним;
Мртви су мртви
И кад морам да се сетим бисера Хеладе
Ја замишљам уместо
Варалица, авантуриста, опортуниста,
Безбрижне атлете и наочите дечаке,
Цепидлаке, ситничаре, тврдокорне скептике
И Агору и вику
Демагога и шарлатана; и жене које изливају
Жртвено вино преко гробова
И глагољивце у Делфима и ћутљивце у Спарти
и напослетку
Замишљам робове.
И како ико може да замисли себе међу њима
Ја стварно не знам;
Све је то било тако незамисливо друкчије
И све тако дивно.

X

И ТАКО опет на послу – тóга Професора Уметности,
Алфе и Бете, централно грејање, улашћен под,
Демостен против Круне
И Едип на Колону.
И ја размишљам о почецима другачијих услова
Који постоје преко мора у непознатој Енглеској
И сећање потврђује
Ту зебњу и усхићење доласка:

_____
72
Беле дрвене преграде, бат цокула, задах
Свлачионица – спасоносни сапун и каљаво рубље –
И поврх свега звоно
Које нас одгони у спаваоницу или учионицу,
Звонећи језиком мраза преко голих
Клупа и столова означених иницијалима;
Седели смо уз вреле цеви поред зида, свесни
Зиме у нашим костима и галаме и звона
које предстоји.
Рибљи реп гасног светла у тами клозета;
Креда и мастило и редови вешаљки и ормарића;
Рат је био на реду – кукуруз и маргарин
И лекције над картом Фландрије.
Па ипак имали смо своје играчке – своје батеријске
лампе, своје стаклене
Псе и мачке, и пластелин и дивље кестење,
И имали смо своје игре, учили смо да дрибламо
и додајемо
У пругастим дресовима попут тигрова.
И имали смо своје фикције, своју привидну
Слободу у шетњама удвоје утроје недељом,
Чепркали смо фосиле из жуте стене
Илʼ испијали раздаљину до Дорсета.
И имали смо своја ситна цупкава мњења, опрез
У скоку на чињенице и сањарије и статистике
И своје ситне досетке о простоти Билија Бантера
И гомиле догми створених код куће.
И Опатијска звоњава оцакљивала је
пожутелу улицу,
Вода из чесме у купатилу била је жута,
Стабла су била пуна сова, слаткиши су били слатки
И живот издужене лестве.
И читајући романсе жудели смо да одрастемо,
Да шутирамо из кука и оженимо се дражесним
госпођама

_____
73
И пушимо цигаре и живимо на црвеном вину
И у постељу лежемо ујутро;
Узимајући здраво за готово да ће ствари ипак
Постати боље и важније и боље и важније и боље,
Да пут преко брда
Водио је у Рајски врт;
Све у очекивању и ништа за жаљење,
Угодни дани изван муклог обзора
И ништа за сумњу уоколо, за оклевање
У крчми на пола пута детињства.
И свакако нисмо оклевали, ишли смо даље
Растући и растући, незасити будућности.
И четири од шест стопа је минуло
И открили смо да је време за одлазак
Школа да се промени, пешчара за креду замени
И амонити за кремените љуспице сунђера,
Други језик да се користи
И дресови у другачијим бојама.
И тихо стицање неповезаних чињеница,
Низа датума из војне историје,
И Јеванђеља и Закона
И логаритама и Грчког језика и Елијевих есеја;
И тих усхићујући ритам слободног
Кретања при пливању или сервирању у тенису,
Духовите брбљарије на игралишту фајвза
Или ознојано тело на киши.
Али живот је почео да се сужава на оно што је
учињено –
Претежан герундив –
И Други мора да опонаша Првог
У држању, заклињању, ставу и акценту.
И тако смо одбацили све
Наше детињасте фантазије и анархизме;
Слабић мора пропасти
Али снага подразумева систем;

_____
74
Мораш се лишити свог духа да би био снажан,
не можеш да стојиш
Само на властитим ногама или властитим идејама;
На дневном реду потпун је конформизам и
Махинално самозадовољење.
И био је такав дневни редослед; само покаткад
Будала међу удворицама блескао је у својој одори
дворске луде
Да би коснуо њихове псеудозакључке својим римама
И своје зрнце соли спустио на удворничко
понашање.
И каткад шаптај у књигама
Пркосили би кодексу, или цензурисано сећање
каткад,
Каткад провала врана,
Каткад пуки удар светла на чула.
И критичар заточен у мњењу вируцкао би кроз
решетке
И промукао од дуге ћутње, отмено мрмљао
Да труло је нешто у држави
Данској иако држава није читава Данска,
И пик је још увек пик
И разлика није одлучујућа између кројачког
Одела и конфекције
И сазнање није – нужно – мудрост.
И исправан нагласак једино не може да осигура
Сезонску улазницу за Vita Nuova;
И много бољих људи има по страни
Него икад одзива у прозивци.
Али критичар није победник, није победио још
Иако нас увек подсећа на заборављене тренутке;
Ми журимо да заборавимо
Исто толико колико он да подсети.
И школа је била што се увек говорило да је била,
Приправнички стаж за живот, упућивање,

_____
75
И све оно боље јер
Полазници су били повезаних очију;
Рефлексно деловање пса или овце
Довољно је за уобичајене послове
И живот се одвија у служби сна
Док год су ствари уобичајене.
Што се и претпостављало да ће увек бити;
На тој претпоставци услови су почињали и
окончавали;
И сада, у Деветсто тридесет осмој н. е.,
Услов је опет почетак.

XI

АЛИ посао је отуђење; зашто бих бринуо за Учитеља
Оних што знају, знају превише?
Више ме муче моји уобичајени демони,
Које не могу да видим, не смем да дотакнем;
Савршено сам свестан доброг у мислима, на хартији,
И како су расипна и апсурдна
Лична одређења алʼ пулс наставља да туче
И глас њен нејасно се чује
Кроз све зидове равнодушја и апстракције
И сврх кровова Лондона
И свако тако често надања зазива ниоткуд,
Удаљени бат корака,
И мој прост разум пориче да се она враћа
И каже, ако се и врати, да се неће задржавати;
И мој понос, у име разума, говори ми да отпишем
губитке
И завршим с тим.
Што бих, да поседујем кукавичлук својих уверења,
Учинио свакако

_____
76
Алʼ сумња још увек изговор налази
Да се коцка на још један рандеву.
И ја покушавам у мислима да је осетим алʼ мисли
У праменове магле расплињују се
И ја покушавам да је сажмем алʼ похлепна
Љубав ваљан аналитичар како да буде?
Јер изненада је мрзим и усмртио бих
Сећање на њу да могу
И онда изненада је видим како нежно спава
Недоступна у уснулој шуми
Али трње и трње је око ње
И крици ноћи
И ја немам ни нож ни секиру да прокрчим пролаз
себи
До опет изгубљене насладе.
И онда помислим на друге и љубомора ускипи
У немогуће планове
Да их побијем са свом машинеријом чињеница и
свим
Патњама из снова.
Па ипак, драга, иако само из сопствене разбибриге,
Покушавам да проценим
Лепоту твога тела, парадокс твога духа,
Чак укус твој у облачењу.
Тебе, чије су емоције замршена дијалектика,
Чија жудња за
Многостраним животом могла би се сажаљевати
као недоследна,
Непрактична илʼ само знатижељна.
Површан коментар; јер твој инстинкт
Одобрава све што чиниш,
Ти која знаш да истина није у апстракцији,
Да дело обистињује обоје и жељу и принцип;
И чије мене имају уверљивост призме,
Чија воља ствара,

_____
77
Која никад не оклева цепидлачећи на прагу,
Вагајући за и против док не буде прекасно.
Каткад тврдоглава, јетка, исувише критична
Оштра на језику;
Претерано стидљива каткад, мрзовољна, малодушна,
Каткад знак да свет је млад;
Склона претеривању, неопрезна,
Пребрза да огласиш складну звоњаву
Осетљиве интуиције, каткад злобна
И великодушна каткад.
Ти чије су све калеидоскопске навике аутентичне,
Чија истина није исказ већ плес
Тако да чак и кад вараш твоје преваре су само
Техничке и немају значење.
И тако, кад мислим на тебе, у мислима те морам
На твом властитом тлу срести;
Алгебарска моја правила применити на тебе
Напросто било би погрешно;
И, признавши ово, не могу да уравнотежим
Надања своја илʼ страховања за тебе у за и против;
Доказано је да Ахил не може да стигне Корњачу,
Доказано је да људи су аутомати,
Све лажно је доказано. Нећу се више
Доказима замарати;
Видим будућност како присуством твојим светлуца
Као месец на шкриљчаном крову,
И мој дух буди се опет. Октобар је,
Божанство године које умире на суђеној ломачи
Са свим бојама шароликог сутона
И свом погребном отменошћу ватре
У сивом свет да би почивао учаурен али обликујући
Свој постепени повратак;
Нико не може циклус да заустави;
Ложиште је пуно пепела алʼ ватра увек ће горети.

_____
78
Зато, ослушкујући таксије
(У којима те никад нема) што тако редовно
пролазе,
Чекам задовољан, рачунајући на пролеће и зурећи
У мртво лишће које се ковитла по запуштеној
трави.

XII

ОВИ дани су магловити, самотни, тихи
Кô избледела таписерија и педала кочнице лагано
Спушта се и жуто лишће опада
И ми више немамо храбрости да се уплићемо
У личне етике и јавне обавезе;
Људи се нису опоравили од кризе,
Лица њихова далека су, звук речи
Не одговара оном што тврде.
Јер говоре да несумњиво сад је време да се делује,
Поени да се сакупе,
Да критичност, претходно врлина,
Сад може само да слаби
И кад се у Рим упутимо
Да се морамо понашати као Римљани, клицати
углас
Хлебу и играма; тоге своје сад обуците
Јер ово римска клима је.
Игре смрти и са највиших редова
Слап избуљених лица која урлају;
На песку арене
Они који ће умрети увежбавају своје кораке.
Сад ноћ је, хладна магла пузи, ноћ
Влажна и пуста мирује;
Крај врата седећи тешко је себи предочити
Да пред капијама легије чекају и само мало
остало је

_____
79
Времена за починак мада не заслужен починак,
Пре за брушење воље, за процењивање
Компромиса између нужде и жеље,
Док за шегртовање да би се изучио занат мржње
касно је.
Сети се мајора који је на вежби с бајонетом урлао
Кад си био јадан;
Да убијеш лутку мораш да опонашаш лутку
Или свакако без ефекта је све.
Сад је опет јутро, 25. октобар,
У млечној магли жута светла кола имају,
Студен у зглобове пуже, сунце је бледожуто,
Тихи сати кô сталактити топе се.
И читајући Платона који о Праоблицима својим
говори
Да би проклео уметника који се преслишава,
пред огледалом,
Срећан сам што ми је трећи по ваљаности лежај
уступљен
И у грешном свету што живим.
Његов свет раскошних иницијала, трансцедентних
Идеја хладан је исувише;
Тамо за мене у сваком случају остаје
Седам дана у недељи
И ниједан Уторак није неки други и ти га разараш
Ако разлику елиминишеш и посве га сведеш
На Праоблик Уторка. Ово је Уторак
25. октобра, 1938.
Бољи је био Аристотел који је осматрао како се
инсекти легу,
Разграњује свет природе,
Истичући функцију, Праоблик Сопства одбацујући,
Узимајући коња са полице и у трк га пуштајући.
Образовање нам сувише правила даје
И клишеа, сувише Гордијевих чворова пресеца;

_____
80
Обучава нас да се држимо путева и не истражујемо
Ниједан леп или опасан предео.
Не велим да бих сељак био радије; Срећан Сељак
Као и Дивљак Отмен мит је;
Не завидим бресту на самопоседовању
Нит на сигурности гранитном монолиту.
Све што желим је да будем човек, удео да имам
У цивилизованој, срећној и довољно складној
Заједници где разуму је пружено што му припада
Алʼ ни у тело се не сумња.
Ствари како стоје, такозване хуманистичке студије
Лагодна запослења могу да осигурају
Алʼ људе који их заврше духовно пропалим
Интелектуалним снобовима чине.
И не да ми није драго што имам своје удобности,
Непатворено богатство од лажног бога боље је;
Да немам књижевно образовање можда бих се
успињао
Са кофом малтера уз мердевине.
И седам стотина годишње
Подмириће кирију и гас и телефон и бакалина;
(Император заузима своје место под балдахином,
Они који ће умрети...) Дођи, брзо навуци завесе.

XIII

И КОЈЕ ствари су такве, каквим смо их исказивали
док смо изучавали
Класике, требало би да будем срећан
Што сам класике студирао на Марлбороу и Мертону,
Овде свако није имао
Привилегију да учи језик
Који је неоспорно мртав,

_____
81
И таљига дрангулију-кутију мраморних изрека
са златарским жигом
Уоколо у својој глави.
Саставе смо писали на грчком што се сматрало
лекцијом
Из логике и корисним за ум;
Марширали смо, одступали уз фелдмаршалску
палицу
плаве оловке,
Равнали се надесно и опет преписивали
сентенцију.
Учили смо да господин никад не греши у свом
акценту,
Да нико не зна како се говори, а још мање
како се пише
Енглески ко се није дружио са прадедовским
енглеским,
Момак из Реалке само да је паразит
Док студент класичар одгајан је за гримиз, његова
обука
из синтаксе
Такође је обука у мишљењу
Чак у моралности; ако је у бâр позван или касарну
Увек ће оно што треба да учини.
И знање, уосталом, треба да буде цењено
ради знања;
Оксфорд је врвео од богова на полицама камина –
Скалигер, Хајнсијус, Диндорф, Бентли, Виламовиц –
Док смо учили своја поклоњења за Онор Модс.
И онда су нам предавали филозофију, логику
и метафизику,
Негативан суд и Ding an sich,
И сваки мислилац био је моћан као Наполеон
И лукав као Метерних.

_____
82
И заиста било је замамљиво бити у стању да се
разговара
уокруг столова
И пита се да ли сто постоји,
И отчепи нека стара загонетка
И осматрају успенушали парадокси.
И неког самопоузданца то је навело да помисли
како ништа
Заиста није онако како је изгледало под сунцем,
Да стварно није истинско и истинско није са нама
И све што је важно је Једно.
И речено је: „Човек са улице тако је наиван да никад
Уместо дрвећа шуму не може да види;
Он мисли да зна шта види али не може
Да вам каже како зна оно што мисли да види“.
И, о, како сам обожавао Конкретну Општост,
Никада нисам ни помислио да треба
Узвратити обрнуто
Да уместо шуме дрвеће не може да се види.
Али зацело било је забавно док је трајало
И ја сам добио своје академско звање
И био жигосан као интелигентна и културна особа
Засвагда где год су се две или три
Интелигентне и културне особе
Затекле у разговору
Исписујући дефиниције на невидљивој школској
табли
Непостојећом кредом.
Али такве обредне околности
Данас су поприлично ретке;
Вазда постоји жена или шеф или утеривач дугова
или муштерија
Који загађују ваздух.
Варвари вазда, живот с појединостима вазда,
Мноштва људи на улици,

_____
83
И дуговечност уколико је неважан проблем
Довољно зарађивати за јело.
Тако треште трубе преко метафизичара,
Чист ум нек се врати Чистом Уму;
Морам да будем задовољан што остајем
у свету Појавности
И седим на пукој појави стражњице.
Али у случају да се помисли како је моје образовање
било залудно
Журно се изјашњавам
Да у то што некад беше на Универзитету у Оксфорду
Никад не може заиста поново
Да се поверује шта год неко да каже и наравно
да је то предност
У свету какав је наш;
Зашто водом да се јади врт
Кад је папирним цвећем засађен?
О, Слободо штампе, закаснела коначна Ноћи,
Пулпо сутрашњице;
Не бих ни гутљај ничијег порта али како то није
Порто, гутљај ћу тога иако ни гутљај не желим
Већ по свој прилици тек колико да изгустирам боју
И излијем га у лавабо
Јер не дотичу ме се рекламне објаве
Нити икоје надрилековито пиће.
Збогом сада, Платоне и Хегелу,
Продавница се затвара;
Никакви филозофи-краљеви нису потребни у
Енглеској,
Ни општости не постоје у овом граду човека.

_____
84
XIV

СЛЕДЕЋЕГ дана возио сам се ноћу
Између црвенила и амбре и зеленила, копаља и
свећа,
Спирала и прамења светла одсликаног
У огледалу искислог асфалта
Дуж Северне обилазнице и Главног западног пута
Пролазећи кроз шибљик осиромашене маште
Где домаћице подупиру своја несолидно
грађена станишта
Са amour propre и навиком Куповине на кредит.
Точкови су жвањкали мокрину, блистави редови
Неонских светиљки се расплитали, брисач
на ветробрану
Држао се свог посла као тигар у кавезу или цврчак
који пева
Сву ноћ посве за џабе.
Фабрика, градилиште фабрике, депоније смећа,
Приземљуше од летава и малтера, од цигле,
од бетона,
И блистави полукрузи бензинских пумпи
Попут бескомпромисних силеџиjских идола.
И пут лелуја око моје главе као ласо
У омчу сводећи све шире и шире просторе таме
И сеоски предео наслеђује град и сеоски предео
одвећ је
Влажан и таман и зао.
И долазећи од Чилтернса мртво лишће одскаче
Срљајући на ветробран као бараж срдитих
Птица док грабим стрм
Спуст ка Хенлију или Хаду.
И на завоју пута телефонске жице
Сјакћу као праменови свиле и живица мами

_____
85
Моје непоуздане гуме
На незгоду, на постељу у влажној трави.
И у тихим кривим улицама само сеоска крчма
Излива златну локву
По плочнику и дрвеће се повија и чеше
Неотворене кровне прозоре својим надланицама.
Нетлебед, Шилингфорд, Дорчестер – одмотавају
Пут за Оксфорд; Qu’allais-je faire сутра
Возим гласаче на изборе
У ту кућу пуких илузија?
И због чега то чиним?
Углавном рад забаве, делимично рад половичног
веровања у
Принцип, језгро
Збиље у пулпи празнословља,
Спомињући се да овај сирови и такозвани истрошен
Лабав досадан парламентарни систем
Наше је једино спремно оружје да се поразе
Легије орлова и секире ликтора;
И спомињући се да они који због своје склоности да
мрзе
Политику више не могу да очувају своје личне
Вредности уколико не отворе јавну капију
За бољи политички систем.
Да Рим који није изграђен у дану није изговор
За laissez-faire, за падање на колена пред надмоћи
над нама;
Каква је корист
Од питања: која је вајда од једне цигле само?
Перфекциониста заувек стоји у магли
Очекујући да се магла разиђе; боље бити припрост
И ноге своје искористити и празно оставити за Хога
И крстић за Линдзија ставити.

_____
86
Само превише је оних који кажу „Каква је разлика
учинити нешто
На један начин или други?
Ток историје да се преусмери треба да се освоји
Више од превремених избора“.
И тако је дошао Четвртак и Оксфорд је изашао
на биралишта
И дао свој кукавички глас и улице су одјекивале
Победничким усклицима изгубљених душа –
Профитера, глупака, паметњаковића.
И ја се враћам за Лондон кроз јутарњу таму, дрвеће
Искрсава у фаровима исечено од картона;
Домишљајући се која је болест
Гора – Status Quo или Пука Утопија.
Јер од сада
Свака прилика мора да буде искоришћена,
ма како тривијална,
Редови да се окупе оних чија могућност
ускоро ће се свести
Чак на герилско ратовање.
Најљубазнији људи у Енглеској увек су били
последњи
Спремни за солидарност или поравнање
Али сви они морају сад да се сврстају против звери
Која вреба на свака врата и лаје у сваком наслову.
Праскозорје и Лондон и дневна светлост и најзад
сунце:
Заустављам ауто и скидам жути плакат
Са хаубе; тај послић је обављен
Иако без последица или славе.
Лишће платана са стране опада
(Шчепај своје гвинеје, шчепај своје гвинеје)
И сунце целива Кемден Таун,
Колица пуна поморанџи и јабука.

_____
87
ХV

ШЕЛИ и џез и lieder и љубавне арије и химне
И дан се пребрзо враћа;
Направићемо пијанку међ ружама
У месечевој долини.
Дајте ми афродизијак и дајте лотос,
Исто ми дајте опет;
Учините да сви љубавни песници Рима и Јоније
И Фиренце и Провансе и Шпаније
Десети део свог шећера у мој напитак додају
И ускипе ми дане
Звуцима Хаваја и тутњима Конга,
Нек стара Муза стезник свој развеже
Илʼ нову Музу дајте ми са високим чарапама
и подвезицама
И осмехом мачке,
Са вештачким трепавицама и пурпурним ноктима
У одећи Скапарелија, са округлим шеширићем.
Славни авијатичари нек бучно круже око
Бруклендса,
Магнетофони нек се напију,
Пурпурне уперите рефлекторе, продужите Vox
Humana,
У гардероби леш нечији у коферу нађите.
Узбуђења нам дајте и опет узбуђења –
Стриптиз, ватромет, рвање слободним стилом, џин;
Страћите свој капитал, створите своју кућу и у залог
дајте своје катанце,
Критичко расуђивање нек изађе и Жестоки
Момци нек уђу.
Дајте ми хурије алʼ хурије су одвише лаке,
Дајте ми монахињу;
Анђеле силоваћемо са златне полеђине олтара
Пре него што јесмо.

_____
88
Жене-тигрице и Лезбос, бубњеви и утроба,
И небеса нек се врте,
Са звездама играћемо рулет, седећемо и пићемо
Пред Крвниковим Вратима.
О, гледајте ко долази. Лица им не видим
У колони док корачају, полако у колони;
Боси су, кврге на њиховим глежњевима
Блескају на месечини док ограду пролазе
И прелазе вресиште између костура фосилног
дрвећа
у тресетишту
Следећи пут од вешала натраг у град;
Свакоме о врату крај ужета виси. Питам се
Ко је допустио овим људима да се врате,
ко их је скинуо –
И сада вратима се примичу и сврставају насупрот
Неонских светиљки на средњевековном зиду
И под небеским знамењем
Свако своју кукуљицу свлачи и пушта је да пада
И лица им видимо, сва иста,
Мушкарци и жене, свако налик
забрављеним вратима,
А ипак око њихових лица нешто присно је;
Где смо их видели раније?
Је лʼ то убица био на стропу дечије собе
Илʼ Јуда Искариотски на Крвној Њиви
Илʼ са Галипоља неко илʼ из Фландрије
У блато заглибљен које окончава све?
Алʼ не осврћите се на њих, укулеле дајте,
Саксофоне и коцке;
Сигурно ће отићи ако не обраћамо пажњу;
Још једна рунда пића, или боље две.
Та је била добра, још коју нам кажи, не заклапај
лабрњу,
Надмаши своје приче; ако

_____
89
Немаш нових причај старе,
Причај колико год хоћеш и можда они
језиви укочени
Људи безизражајних, а опет присних лица
Неће бити ту кад поново погледаш, алʼ
Не гледај још, времена им дај да нестану. Да нестану
кажем;
Како то мислиш – неће?
Дајте нам песме Харлема и Митилене –
Бисере у вину –

Пакао не може да постоји ако нема божанског
царства
И ђаво би морао да буде божански
А тако нешто у сваком случају је немогуће;
То знано је;
У исту реку не можеш два пута да угазиш па тако
не могу ни да постоје
Духови; хвала Господе, што реке увек теку.
У трену довољан је трен;
Прошлост и будућност просто немају смисла
А ипак причинило ми се да видео сам их...
Алʼ како, ако само садашње време постоји?
Хајдемо, момци, не плашимо се утвара,
Дајте нам још једно пиће;
Ова госпођица фетиш има,
У крзну куне у постељу одлази.
Пошла кока на пазар –
Мислим да сад можеш да погледаш, мислим
ваздух је чист.
Добро, зашто не одговараш?
Не могу да одговорим јер још су тамо.

_____
90
XVI

НОЋНА мора за собом оставља умор:
Завидимо људима од акције
Који снују и буде се, убијају и сплеткаре
Без двоумљења, без опсесивности.
Завидим непоколебљивости мојих властитих
Земљака који пуцају да убију и никад
Жртву не гледају у лице долично свом властитом
Илʼ не увиђају њен повод саботаже својих повода.
Тако читајући мемоаре Мод Ган,
Кћери Енглескиње и оца официра,
Запажам како једини смисао може да буде
заснован на
Збрци супротности:
Даблински замак, бал вицекраља,
Европске амбасаде,
Мржња исписана на зиду,
Тамнице и револвери.
И сећам се, кад сам био мали, страх се
Ширио међу послугом
Да прозорски рам слетеће на пристан
Рад војске и руље побуњеника;
И како смо уобичајили да очекујемо, другом
приликом,
Док је ветар дувао са запада, буке пуцњаве
Која је кретала увече у осам
У Белфасту, у окружју Јорк Стрита;
И вудуизма банди Оранжиста
Који су гвоздену мрежу вуцарали
кроз најмрачнији Улстер,
Кињили пределе чистилишта –
Млинове за лан, прокислу траву, отрцан глог.

_____
91
И један где је читао црно, други је читао бело, нада
једног
Другом је проклетство човека:
Живели Устаници, у Пакао с Папом,
И Бог чува – како ко више воли – Краља или Ирску.
Земља учених и светаца:
Учених и светаца, о боже, земља заседа,
Приглупих прогласа, бескрајних жалби,
Рођеног мученика и отмене будале;
Бакалин пијан са бубњем,
Земљопоседник устрељен у свом кревету,
гневни повици
Који продиру кроз поломљено надсветло
у сиротињском делу града,
Уогрнута шалом жена која јеца на накинђуреном
олтару.
Каталин и Холајхен! Зашто
Земља мора, попут брода или аута, увек да буде
жена,
Мајка или драгана? Жена у близини пролази,
Истом смо уочили њен пролазак.
Пролазак попут комадића сунца над окислим брдом
И чак волимо је заувек и мрзимо нашег комшију
И свако у свом тестаменту
Своје наследнике обавезује на настављање мржње.
Бубњеви на хрпи сена, бубњеви на жетви, злокобни
Бубњеви у ноћи који тресу прозоре:
Краљ Виљем јаше свог белог коња натраг
Ка Боин под заставом.
Хиљаде застава, хиљаде белих
Коња, хиљаде Виљема
Који машу хиљадама мачева и спремни су да се боре
Док плаво море постаје оранж.

_____
92
Таква је била моја земља и мислио сам добро је
што сам био
Изван ње, образован и настањен у Енглеској,
Иако штавише њено име одржава се звонећи попут
звона
Са звоника под водом.
Зашто обожавамо да смо Ирци? Делом јер
То нам даје упориште пред сентименталним
Енглезима
Као члановима света ког никад није било,
Крштени смо вилинском водицом;
И делом јер Ирска довољно је мала
Да би још била домишљана породичним осећањем,
И јер су таласи неумољиви
Који је одељују од комерцијалније културе;
И јер овде се осећа да коначно може
Да се површи кућевни посао који није
у милости света
И на овој сићушној позорници уз срећу човек
Могао би да види крај неког законског поступка.
То је самообмана свакако;
Ни имуности нема на овом острву;
Таљиге коју тегли нечији коњ
И превоза добара на пијацу неког другог.
Бомбе у врећи репе, снајпер на крову,
Грифит, Конели, Колинс, где су нас довели?
Нама самима једино! Кружна кула нек остане по
страни
У свету испуцалог малтера!
Нек ђаци шепртљају са својим рачуницама
На полумртвом језику;
Нек цензор замајава се над књигама; поруше
Џорџијански сиротињски делови града;
Нек се игре играју међу Келтима.

_____
93
Нек им успева шећерна репа, нек им се граде
Фабрике у сваком засеоку;
Душе убијених нек им се разврстају
На овце и козе, патриоте и издајнике.
И Север, где сам био дечак,
Још увек је Север, лакиран чађу Глазгова,
Хиљаде људи којима нико неће дати посао
Стоје по ћошковима, кашљу.
И деца улице играју се на мокром
Плочнику – школице или кликера;
И свака богата породица дичи се отромбољеном
тениском мрежом
На спужвастом травњаку уз грмље које капље.
Пушећи се димњаци наговештавају
Благостање иза угла
Али они праве своје Улстер платно од страног
предива
И новац који пристиже одлази да начини више
новца.
Град саграђен на глибу;
Култура саграђена на профиту;
Слобода говора сасечена у заметку,
Мањина вазда крива.
Зашто бих пожелео да се вратим
Теби, Ирска, моја Ирска?
Мрље по страници су тако црне
Да их не може покрити лист детелине.
Мрзим твоје помпезне уздахе,
Твој патос, твој смех и твоје шепурење,
Твоју претпоставку да се свако брине
Ко је краљ твога дворца.
Дворци су застарели,
Плима кола уокруг детиње песковите илузије;
Дигните заставу коју волите, сувише је касно
Душу своју да спасите тканином заставе.

_____
94
Odi atque amo:
Хоћемо ли урезивати тај знамен у стабла
зарђалим бодежом?
Њене планине још увек су плаве, њене реке теку
Пенушајући се преко шљунка.
Она је обоје, досадна жена и куја;
Боље ликвидирајте видокруг,
Више јој не шаљите сање, више ни жудње које су
По кобном ценовнику.
Мода је за здрав разум
И ни смисао ни новац не пружа следбеницима
својим
Који се смуцају диљем света с гестикулацијама
и ирским акцентом
И педером бескорисних сећања.

(Наставак у сљедећем броју)

ОБЈАШЊЕЊА

VII (стр. 63–66)

laissez faire – нек свако ради шта хоће (француски); деви-
за економског либерализма која означава неограни-
чену слободу конкуренције и немешање државе у
економска питања.
ad libitum – по вољи

VIII (стр. 66–69)

B. S. A. (Birmingham Small Arms) – компанија за производ-
њу војних мотоцикала.

_____
95
Џошуа Мејсн (Јosiah Mason Trust) – компанија за опрема-
ње кућа и станова.
Мичелс и Батлерс (Mitchells&Butlers) – енглеско-велшки
ланац ресторана и пабова.
Ливије (Livius Titus) – римски историчар (59. пре н. е. –
17. н. е.); главно дело „Историја од оснивања града“
обухвата римску историју од њеног почетка до 9.
године пре н. е. (142 књиге, сачувано 35).
дигама – шесто слово најстаријег грчког алфабета.
Дадли (Dadley) – град у западном делу Средње Енглеске.
Шропшајр (Shropshire) – покрајина на западу Средње Ен-
глеске која се граничи са Велсом.
Бjудли, Kлибари Mортимер, Ладлоу (Bewdley, Cleobury
Mortimer, Ludlow) – градови у покрајини Шропшајр,
Енглеска.
Кли (Clee Hills) – ланац брда у Шропшајру.
Катсвоулд (Cotswold) – ланац брда који се пружа западом
централне Енглеске.
парасанг – староперсијска мера за удаљеност, око 5,6
километара.
Ксенофон – хеленски војни писац и историчар (око 430 –
355. пре н. е.), Сократов ученик; учествовао у вој-
ним походима Кира Млађег.
A. R. P. (Аbsolute Return Partners) – инвестициона фирма
предузетника основана у Лондону, за управљање
малим и средњим предузећима у Великој Брита-
нији.
укулеле – полинежанска мала гитара са четири жице;
саставни део џез-оркестра.
тијара – папска круна
... Џек-на-врежу-пасуља... – асоцијација на енглеску бајку
(Jack and the Beanstalk) o дечаку који се успео уз џи-
новску врежу пасуља у небо и тамо нашао дворац у
коме живи див; бајка је први пут штампана 1807.
године.

_____
96
IX (стр. 69–72)

Алкибијад – (450–404, пре н. е.), атински војсковођа и др-
жавник, наследник Периклеов. Успео да наговори
Атињане да обнове рат против Спарте и тако за-
почну Други пелопонески рат, кобан по Атину.
Менандар – (432–290, пре н. е.), хеленски комедиограф,
представник Нове античке комедије карактера и
збивања. Није сачувана ниједна његова комедија.

X (стр. 72–76)

Демостен – (384–322, пре н. е.), највећи беседник старог
века; прославио се беседама против Филипа II Ма-
кедонског у периоду оштре борбе поборника атин-
ске демократије за очување независности.
Едип на Колону – Софоклова трагедија
Дорсет – грофовија на југозападној обали Енглеске
Били Бантер (Billy Bunter) – дебељушкасти ученик чији је
лик створио Френк Ричардс у сету прича о фрање-
вачкој школи, објављиваним у дечијем недељном
листу „Магнет“ од 1908. до 1940.
Елијеви есеји (Еssays of Elia) – сабрани есеји које је писао
и објављивао у „Лондонском магазину“ Чарлс Лам-
ба од 1820. до 1825. године. Били су врло популар-
ни током деветнаестог века. Први том објављен
1823. а други 1833.
фајвз (fives) – спорт у Енглеској, често практикован у
школама; игралиште је са три стране оивичено
високим зидовима; лопта, величине тениске, баца
се према зиду и после одбијања не сме да падне на
тло; игра се удвоје или у паровима, голим рукама
или са рукавицама.

_____
97
герундив – у латинској граматици: придевски употреб-
љен партицип футура пасивног.

XIII (стр. 81–84)

Марлбороу (Marlborough) – приватна школа у Енглеској
Мертон (Merton) – кoлеџ у Оксфорду
Скалигер Јозеф Јустус – италијански професор филологи-
је, пореклом Француз, назван „отац хронологије“
(1540–1609).
Хајнсијус Данијел – холандски песник, професор на Лај-
ден Универзитету, један од највећих познавалаца
класичних књижевности у доба ренесансе (1580–
1655).
Диндорф Карл Вилхелм – немачки класичар (1802–1883).
Бентли, Артур Фишер – амерички политиколог и фило-
зоф који се бавио епистемологијом, логиком и линг-
вистиком; дела: Процес владања, Релативност чо-
века и друштва, Лингвистичка анализа математи-
ка... (1870–1957).
Виламовиц (Урлих фон Мелендорф-Виламовиц) – немачки
филолог и класичар, угледни зналац античке Грчке
и њене књижевности; жестоки критичар Ничео-
вог дела Рађање трагедије... (1848–1931).
Онор Модс (Honour Mods) – први сет испита на Оксфорд-
ском универзитету за поједине курсеве.
das Ding an sich – немачки: ствар по себи (Kaнт).
Метерних Клеменс – кнез, аустријски политичар и др-
жавник, министар спољних послова и канцелар;
био је вођа коалиције против Наполеона I (1773–
1859).

_____
98
XIV (стр. 84–87)

amour prope – самољубље (француски); појам у философи-
ји Жан Жакa Русоа.
Чилтернси (Chilterns) – кречњачка побрежја између Окс-
форда и Лондона.
Хенли (Henley) – град на Темзи чије постојање датира из
1179. године.
Нетлебед (Nettlebed) – село у близини Хенлија
Шилингфорд (Shillingford) – локалитет са мостом на
Темзи
Дорчестер (Dorchester) – село на Темзи
Qu’allais-je faire – Да, хтео сам да
ликтор – пратилац римских конзула, диктатора и пре-
тора који је испред свога господара носио сноп пру-
ћа из кога је штрчала секира као знак судске вла-
сти; иначе слепи извршилац господарове воље.
Хог (James Hogg) – Џејмс Хог, шкотски песник и романо-
писац (1770–1836).
Линдзи (Maurice Lindsay) – Морис Линдзи, шкотски пес-
ник и романописац (1918–2009); био је под великим
утицајем Одна и Мекниса.
Кемден Таун (Camden Town) – централни део Лондона

XV (стр. 87–90)

lieder – немачка уметничка песма за соло глас и клавир.
vox humana – људски глас; оргуље које имају звук необич-
но сличан људском гласу.

_____
99
XVI (стр. 90–94)

Мод Гон (Мand Gonne) – кћи енглеског пуковника, даблин-
ска лепотица, неостварена љубав В. Б. Јејтса;
страсно се борила за ирску ствар, чак је била уме-
шана у припремање неких атентата у Лондону.
Оранжист – члан тајног удружења (Orange Order), осно-
ваног 1795, које је за циљ имало очување британ-
ске владавине и протестантске доминације у Се-
верној Ирској. Име је добило у знак сећања на ен-
глеског краља, протестанта, Виљема III Оранж-
ског (William of Orange, 1650–1702), који је сломио
политичку моћ ирских римокатолика.
Улстер – Северна Ирска, већим својим североисточним
делом припада Уједињеном Краљевству.
Каталин и Холајхен (Kathaleen ni Houlihan) – драма у јед-
ном чину коју су написали В. Б. Јејтс и Леди Гре-
гори. Тема драме је устанак 1789. а премијерно је
приказана у Даблину 1902.
Боин (Boyne) – река у североисточноj Ирскoj на којој се,
у близини града Drougheda, одиграла 1690. битка
између претендената на енглеско-шкотски пре-
сто и ирски престо – протестанта Виљема III и
католика Џејмса VII, из које је Виљем изашао као
победник.
Грифит, Конели, Колинс (Griffith, Connolly, Collins) – ирски
политички лидери: Артур Грифит (1872–1922),
Џејмс Конели (1868–1916), Мајкл Колинс (1890–
1922).
Лист детелине – ирски национални симбол
Odi atque amo – мрзим и волим (латински – „odi et amo“;
Катул, „Песме Лезбији“, 85).

_____
100
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

Луис Мекнис (Luis MacNeice), види биљешку у: Бока-
тин Дијак, 8/2016, стр. 83–84.

Певања: XI, XII, XV, с енглеског превела:
Даница Жугић
Остала певања с енглеског превео,
белешку и додатна објашњења сачинио:
Зоран М. Бундало

_____
101
Вјачеслав Купријанов

БЕЛИ МАНТИЛ

Дајте песнику бели мантил –
маскирни:
са наиласком хладноћа
он је извиђач
кога топлина наде
посла по језик
висибаба

Дајте песнику бели мантил –
он је санитарац и лекар
најређи стручњак
за неговање душе
једини који
може да исцели
преломе
човечијих крила

Не журите да му натакнете
покров
и лудачку кошуљу

Дајте песнику бели мантил –
његов рад
захтева чистоту

_____
102
***

Настојим да нађем
оно заборављено старо
које је добро
и које је могуће наћи
као стварно ново.

Надам се
да, налазећи га,
истински налазим
још и нешто ново,
такође добро,

али различито од добро заборављеног старог
по томе га за сада не налазе
и заборављају,

надам се дотле
док не постане
заиста старо,

толико,
да је и њега коначно
могуће
пронаћи.

_____
103
ЗЛАТНА ЈЕСЕН

Очигледно је превише речи
бачено у ветар
јер ветар је тако продоран.

Очигледно су пречесто
тицали прстом у небо –
јер је небо магловито.

Очигледно да многима
гори земља под ногама
јер лишће пламти.

Очигледно да је сувише воде
отекло откад
не налазимо заједнички језик, –
јер вода би да се следи.

Колико још таланата
ваља закопати у земљу што се хлади,
е да опет
наступи пролеће?

_____
104
ТРЕНУЦИ ЛЕТА

1.

Малена је птица
те су јој траве
чудесније од небеса
Кроз њих
просијава сунце што се спушта
и као да је
треперави пламен запаљен
по ободу сваке тратинчице
а птица
никако да узлети
загледала се

2.

Птица још пева
прекрасно и безбрижно
и девојке су већ запевале
своје песме
од којих ниједну
не знају
докраја
и сунце је застало
никако да зађе
занело се слушајући

_____
105
3.

Сунце је
зашло
Заром његовим
пробуђени
поздрављају га
ти
за које је оно
саткано од других
звукова и слова

4.

Месец се
задржао –
тамо у старом небу
угледао је своје
неземаљске замисли
Брезе су га
чекале и чекале
па су саме засјале
млечним млазевима
Обиђите
око белог брезовог сјаја
ту се негде
месец
заглавио

_____
106
5.

Чини се: о чему
ти и ја да причамо
дању
све је било као и обично
вече
исто као и синоћ
ноћ
ставља речи да спавају
а ми никако да заспимо
запричасмо се

6.

Пламте окна
васељене
где је у људима све више светлости
Пламти небо
васељена
где је све већ постало
недостижна светлост
а наша срца куцају
у непрестаном узлету
једно у сусрет другом –
не уснути
не уморити се
не охладити

7.

Сјајни се освит – сећаш се –
умивао брезовим јутром
отро зеленим ручником

_____
107
и тако прошао по маслачцима
да се ни нишнули нису.
Сећаш се –
сунце је дању било тако високо
да је видело месец иза хоризонта
а да се бар мало расхлади
дувале су на њега звезде
којима се
сувише приближило.
И залазак нам се учинио ненадним:
никад нема времена ни да се окренемо
окренусмо се –
а сунца више нема
само су му зраци
попали по лишћу
сећаш ли се?

8.

Дани су нам као деца
све су већи и већи
ускоро ће нас дозивати
присним речима
и једном ће сваки да себи нађе
невесту
и сваки дан ће
у вези с њом да нам тражи савет
и већ не ми једно другом
него ће нам наши дани рећи:
сећате се, били смо тако неприметни
да вам нисмо увек могли пасти
на памет?

_____
108
***

Готски храмови
уперени су у небо –
само што не узлете
и са нечим
се врате

Руске цркве
под златним
падобранима купола
већ су се приземљиле.

_____
109
ДИМ

Диме – напоље из небеса! –
одлучили су на висинама
и ево се дим
што је отишао са земље
враћа у огњишта
у очи, које је изједао
у ватру, без које
наводно, нема дима

дим се вратио
у плућа свих пушача
па су се ови надули
као дирижабли
и узлетели над хрпом кровова
смушено
су се лупкали по џеповима
и над читавом планетом
шибице су им праштале

као црни
искричави снег
над земљом се надвијао дим
све је прекривала чађ
и сви су постајали црни
сви од албиноса-пингвина
до председника Америке

У моја задимљена врата
покуцаше, и ја отворих
тамо у тмини
на челу нејасне
групе људи стајао је

_____
110
сам Ђордано Бруно
са големом торбом
у којој се над гомилом књига
разазнавао 2. том
Мртвих душа
нечији пророчки
женски глас, рекло би се
Јованке Орлеанке, изговори –
имате ли папирни отпад?

дадох им своје песме

ИСПОВЕСТ СОПСТВЕНИКА

Прионуше ствари.
У студењаку дадоше кревет, он
приања уз леђа, чак га и дању
вучеш на себи,
као корњача оклоп, а ипак
прија – нешто
своје... А онда
једнособан женин стан, ипак
стан, куд год
да кренеш, вуче се
за тобом, као реп
диносауруса... Пријатно?
Своја кућа, најзад,
с дневном собом чак, огромна,
покрива те, као капа –
невидимка, а ти се притајио негде
у углу, већ остарео, не би никог
да видиш, а ипак

_____
111
гости могу доћи
а да те не примете, нагазе,
згњече као паука
и оду, слежући
раменима – па где је
домаћин?

ЛИЦЕ

У своје лице
сабрао сам сва лица
оних које волим

и нек ми неко каже
да нисам леп

СЕЋАЊЕ

Седам градова се спорило за право
да се сматра домовином Хомера,
а он је зависио од случајног водича
али и сам је био домовина
Илијаде и Одисеје.
Беше изгнан из Рима Овидије
и не у Малу Скитију,
него у необухватну савременост,
а ако је са нама из месеца у месец,
разлог томе је „Умеће љубави“,
а не гнев Августа Октавијана.

_____
112
Време увеличава оног
што је рекао своје.
Његов глас
звучи у сваком правичном говору.
Он лови умове
и пушта их у море живота
са духовном храном.
Мрежа сећања му је
чврста као звездано небо.
На картама света
време брише границе
свештених империја.
Непрелазне
линије Пакла и Раја
са земље је видео
стари Данте.

ГЕНИЈИ

Из вечности
долазе у невреме
да би отишли безвремено
остављајући нам
времена
Бесмртни –
узимају смртоносну дозу
живота
да би живот
постао
животнији

_____
113
СЕЋАЊЕ

Згажена је
она трава
по којој су ми ходиле ноге
без снаге да је повију
Полегло је дрвеће
на које сам се пео
због девојчица
што су одавно
постале мајке
Са њиховим синовима
морам
још
да растем

ТРАЖЕЊА

Тражи
пахуљица на небу
на какву земљу да падне
Тражи девојка
у детињству
кога да заволи
Траже деца
широм отворених очију
од кога ће
да се роде

_____
114
***

С пролећа
дечији гласови
разлежу се
по свем белом
свету.
Долећу
до најудаљенијих
звезда
и,
кад се одразе,
враћају се натраг
на земљу
као позна јесења
јека:
тако
почиње
снег.

ВЈАЧЕСЛАВ ГАЛЕБОВИЧ КУПРИЈАНОВ, рођен је 23.
децембра 1939. године у Новосибирску. Студирао је на
Вишој војно-поморској школи за инжењере оружја у
Лењинграду. Завршио је Московски институт иностраних
језика, преводилачки факултет, одсек за аутоматско пре-
вођење и математичку лингвистику (1967). Преводи по-
езију са немачког језика. Један је од пионира слободног
стиха у Русији. Аутор је тридесетак поетских и прозних
књига, а заступљен је у стотинак антологија које су обја-
вљене у Русији, Немачкој и другим земљама. Књиге песа-
ма објављене у Русији: У првом лицу (1981), Живот тече
(1982), Домаћи задаци (1986), Ехо (1988, 1989), Огледа-
ло (1994), Дозволите да кажем (2002). Роман: Алкион

_____
115
(1994). Вјачеслав Купријанов је лауреат фестивала пое-
зије у Гонезеу (Италија, 1986), као и Европске књижевне
награде у Југославији 1987. Добитник је Македонског
књижевног жезла 1988. године. Члан је Савеза писаца
Русије и Удружења књижевника Србије. Члан је руског
ПЕН центра.

Са руског превела
и биљешку сачинила:
Вера Хорват

_____
116
Захар Прилепин

СВЕ ШТО МОРА ДА СЕ РЕШИ...
ХРОНИКА ТЕКУЋЕГ РАТА

2016.

Ово је из књиге о Донбасу и за Донбас.
У овој књизи нема или готово да нема мене: мој
лични Донбас остаје иза кадра.
Овде је моја улога – слушалац и посматрач.
Главни ликови књиге су људи који су видели
све што се дешавало од почетка и нису напуштали
места радњи.
Они који нису само преживели ову историју већ
су је и сами – правили.

O Донбасу

У Донбасу су куполе цркава – тамне. Много там-
није него у великој Русији.
Тамно им је злато, као да је помешано с угљем.
Возиш се аутом по Доњецкој Народној Републи-
ци – и видиш: час овде, час тамо блесне тамна купо-
ла.
Веома је много порушених православних хра-
мова. Вероватно треба појаснити да с оне стране по
њима пуцају – артиљерија, минобацачи или тенкови
ВСУ.16

ВСУ (Вооружённые силы Украины) – Оружане снаге Ук-
16

рајине. – Прим. прев.

_____
117
Понекад је храм на отвореном простору, види се
издалека, као јединствен главичасти цвет у ливади.
– Ово није случајан погодак – каже мој сапут-
ник. – Често су смишљено гађали управо у храмове.
Ако ћемо тачно: само на територији Доњецке
Републике за време овог рата срушено је седамдесет
православних храмова. Нека неко покуша да докаже
да је то случајно погађање.
Од јутрос смо у друштву Александра Захарчен-
ка, председника Доњецке Народне Републике у не-
ком веку, идемо не ратним послом већ с мирнодоп-
ским циљем – да кључеве од нових станова уручимо
становницима Дебаљцева: тамо су подигли 111 но-
вих, врло симпатичних кућица.
Неочекивано звони мобилни телефон председ-
никовог заменика, са којим путујем у његовој раз-
дрнданој „ниви“.
Постоји информација да успут може бити атен-
тат на председника.
Убити Захарченка – безусловни је сан за многе.
Информацију су одмах пренели председнику и
његовом шефу обезбеђења. Требало би одгодити пу-
товање.
За три минута од Захарченка преносе одлуку:
не, идемо. Само ћемо променити маршруту.
Увек се рачуна с неколико маршрута, а којом ће
тачно да пође председник, до последњег момента не
зна готово нико, или ама баш нико – зато што минут
пре поласка сам Захарченко може да донесе нову
одлуку.
Овога пута му је одлука – парадоксална.
Требало је да одемо у Дебаљцево правећи оз-
биљну окуку – како бисмо се држали што даље од
прве линије фронта.

_____
118
Али Захарченко се забавља или верује свом
осећају: летимо друмом који пролази право предњом
линијом фронта.
– Ено, видиш кућу? – показује ми председников
заменик. – Ту седе украјински снајпери. А тамо су
им положаји… Ево, има их и у оном шипражју…
Али овде нас, изгледа, уопште нису очекивали.
Напољу – сунчан децембарски дан, све изгледа
безбрижно и мирно.
Гледам у куполе и сећам се где сам већ виђао ту
тамну светлост.

***
Захарченко не пуши једино под инфузијом.
Када су нас упознали – он није пушио.
Го до појаса, лежао је на кревету, у собичку иза
своје собе за пријем. Поред њега, за столом, седе-
ли су лекарка и медицинска сестра, тихе и тактичне
жене.
Капала је нека животворна течност, из две боце
истовремено.
Разговарајући, Захарченко је с времена на вре-
ме незадовољно погледао у те боце, чинило му се да
се све дешава сувише споро.
Касније сам запазио да му увек изгледа тако:
живот мора да се одвија брзо – да лети таквом брзи-
ном како би се цвеће и траве повијали на путу.
Најзад су га откачили од боца, он је брзо устао
и почео да облачи своју готово обавезну „ветровку“
која му, шта да се ради, стоји кудикамо боље од са-
коа, па чак и парадне блузе.
„Ветровка“ му је била опрана, уредна, али очи-
гледно изношена.
– Читав рат си је носио? – упитао сам. Пред дру-
гима ћу му се обраћати на „ви“; у незваничним при-
ликама на „ти“.

_____
119
– А види се по њој. Сад ћу да ти покажем. Ево,
она је крпљена и прекрпљена, просенута, похабана.
Прали су је од зноја и од крви. Када ме је погодио
метак, распарали су ми панталоне; после су их уши-
ли. И у овим цокулама сам провео сав рат. Ево, на
цокулама су ми поставили закрпу – наши мајстори
обућари.
Последњи пут Захарченко је био рањен у ногу,
метак му је прошао изнад саме пете – приметно хра-
мље.
„Требало би – мислим – да остави старе цокуле.“
Али за сада га не питам о сујеверју; није ми сас-
вим јасно: ходање у прострељеним цокулама – то му
је сујеверје, или као шепурење, или још нешто; мож-
да му је само жао цокула.
– Променићеш униформу?
– Наравно, обући ћу нову.
– Кад не буде рата?
Захарченко качи нож о опасач, увек је с ножем
па, пошто је брзо дигао поглед, секунду ме гледа:
– Не буде рата? Биће га. Како је почео Други
светски? Исто тако од оваквих, ево, несхватљивих
сукоба: час Пољска, час Чехословачка, час Финска,
час још нешто. А сада смо то ми, сада је Сирија.
Хајде да погледамо истини у очи. Ми смо се сад у
потпуности зарили. Већ смо се заглибили. Полазећи
од искуства историје, проћи ће две-три године – и
ухватићемо се укоштац. Све што мора да се реши
крвљу и гвожђем, решиће се крвљу и гвожђем, и
више ничим. Без примене силе ниси у стању да ук-
лониш 70% цијаша из СБУ.2 7Ниси у стању да из њи-
ховог Министарства одбране уклониш све путујуће

СБУ (Служба безопасности Украины) – Служба безбедности
27

Украјине. – Прим. прев.

_____
120
саветнике. А како ћеш да разговараш са Јацењуком?
Тај је агент ЦИА, и није само он – затеже опасач
Захарченко и, већ на путу у свој кабинет, довршава:
– Све што мора да се реши ратом, пре или кас-
није, решиће се њиме. Свака туча мора да се заврши
нечијом победом или поразом. Ако ово, што нам се
дешава, решимо миром, онда ћу ја, и 90% од ових
људи који су остали овде – сви ћемо сматрати да
су нам украли победу. А ти који су тамо, на другој
страни – како ће они да нас доживљавају? Ако им
је погрешна Влада, која је себи изабрала погрешне
савезнике, и армија им се понашала погрешно – не
може то да се заврши тек тако, као сад. Људи на дру-
гој страни и ја – исте смо крви, и овде не може бити
ни победника ни поражених. Ако си ти носио речи
истине и изгубио битку – дакле, враћај се на другу
страну и постани победник.
У Захарченковим речима видим противречност:
ако нема победника ни поражених, како се може
постати победник, али истовремено схватам да овде
нема никакве противречности: зато што он не гово-
ри о победи над сопственим народом.
– Повратак у нормалан живот мора да прати
промена вредности – каже брзо Захарченко, говор
му је уопште брз, као да не сустиже своју мисао. –
Немогућно је увиђање да си ти јачи докле год не по-
кажеш да си јачи. Док својом чизмом не нагазиш
на његово грло и не кажеш му: сад својом чизмом
могу да ти сломим врат или да склоним своју чизму
и подигнем те – да живиш. Само да живиш по нашим
законима, да сагледаш нашу истину. Нећеш? Торњај
се у Европу. Слобода избора. То је моје мишљење.
Не знам је ли исправно или није. Победа може бити
различита. Можемо ми да освојимо сву Украјину.
Али можда то и не треба радити. Зато што би заузи-

_____
121
мање Харкова или Кијева било пропраћено великим
губицима међу мирним становништвом. И на фону
тих убистава доживљавали би нас као окупаторе.
Али овде, на својој земљи, дужни смо да покажемо
силу оружја. Истерали смо их, показали им снагу
и остали смо на граници, мада смо могли да идемо
даље. Иако сте нам срушили и наш дом, ми нисмо
звери, ми нисмо џукеле, ми нећемо поћи да рушимо
код вас. А то, што ваших четрдесет милиона војника
није било у стању да уради ништа са два милиона
нас – озбиљна је ствар, то је повод за огроман психо-
лошки слом код тамошњег становништва. То је че-
мер понижења, пораза. Јасно је да они нису војевали
с онима који су се јављали у улози џелата, убица и
пљачкаша. Ето, тако је то.
– То, што ти говориш, то је… на ивици окрут-
ности.
– Нисам био окрутан у априлу.

***
У Донбасу сам боравио у најразличитијим свој-
ствима.
У почетку сам одлазио као ратни дописник, а
репортаже су ми објављивале новине са вишемили-
онским тиражима.
После сам на све начине, да тако кажем, потпо-
магао рад једне јединице ополченаца.
Истовремено сам се бавио хуманитарним радом
јер нисам имао снаге да гледам све то – па сам својим
„мицубиши паџером“ прокрстарио сав Донбас уздуж
и попреко, дијагонално и натраг. Први пут сам допу-
товао у крцатом џипу а за мном је возила „газела“,
као око пуна лекова, последњи пут довезли смо већ
три фургона, за нама је опет ишла обавезна „газе-
ла“, плус још четири натоварена џипа и импозантна
екипа мојих другова.

_____
122
После, вољом судбина, почео сам да радим у
администрацији Доњецке Народне Републике, код
Захарченка, кога прве године рата нисам познавао.
Сећам се, рекао сам то ратном дописнику Жењи
Подубном, мом изузетном другу, овај ми је с добром
иронијом климнуо главом кријући свој фирмирани
осмех.
– Па, чувај се.
– Шта, он је скроз шандрцнуо? – питао сам га,
јер сам се наслушао којекаквих прича о Захарченко-
вом понашању, и у ситуацији бојевих дејстава, али и
кад их нема.
– Углавном – одговорио је кратко и јасно Подуб-
ни.
„Дивота“ – помислио сам.
Тако да почињем бркати кад год покушам да
пребројим колико пута сам одлазио у Донбас.
Зато знам у главу све смене на царини у Изва-
рину и све смене на царини у Успенки.
Знам поименично половину шверцера на грани-
ци Луганске области; и они знају мене.
Када сам први пут возио преко Изварина – тамо
су остали ровови и утврђења, а даље, у воћњаку,
осећао се задах људских лешева, и сви ивичњаци су
били минирани.
Одмах после царине доспевао сам у задивљујућу
реалност: разноврсни ополченци, налик на анђеле
или на демоне, рудари и Козаци, Осетини и Чече-
ни, много оружја, јаки гласови, шале – сви су били
весели, као на највеселијој свадби. Више пута сам
примећивао да је рат – барем док нема пуцњаве – ра-
достан и пркосан посао; мушкарцима се свиђа.
Тада је било топло, први пут.

_____
123
Сећам се јесењег пута у Доњецк. Знам зимски
пут у Доњецк. Видео сам и пролећни друм што води
у Доњецк.
Сваки друм памтим по више пута.
Сваки пут су ми сва чула била изоштрена, изу-
зетна, вид ми је постајао обиман, њух – псећи, и слу-
шао сам онолико свега колико обично не чујем.
Воћњаке и жбуње видиш – понекад ти се чини
– скроз.
Мирис оружја – оружје мирише исто тако раз-
личито, мирис униформе, мирис цокула, мирис по-
гођеног тенка, мирис недавно прошле колоне, ми-
рис карауле, мирис разбијеног асфалта, мирис заба-
чених ливада, мирис напуштеног боравишта.
Овога пута сам ноћу пролазио царине – прво
руску, а затим доњецку; ноћу је увек мало народа;
само возила, углавном фургони, стоје у километар-
ским редовима.
Мене су дочекала два стара познаника – пре
годину или чак више дана, видео сам их у својству
ополченаца; тек недавно сам сазнао да су обојица
из доњецке специјалне јединице, где су радили још
пре рата – па и кад је почео рат… момци су такође
радили у својој струци.
Подразумева се разговор – о најважнијем: где
и шта се десило, дешава и тек ће да се деси у овом
рату.
Сада су заподенули говор о странцима који су
дошли овамо да ратују.
Одмах треба рећи да и на ову, и на ону страну
иду најчешће – из идејних мотива.
Али постоји једна битна разлика: тамо су одмах
ишли за новац, а овамо им уопште нису плаћали –
донедавно; сад им дају плату – 14 000 месечно, мал-
чице више или малчице мање. По садашњем курсу
– двеста долара. За те паре нема правих најамника.

_____
124
Она страна је згрнула најамнике – у огромном
броју.
Ова страна – примала је добровољце.
Моји пратиоци причају како су у јулу први пут
видели убијеног црнца – лежао је на путу, упуцан,
огроман, одлично опремљен.
Највише је Пољака. Само убијених – око пет
стотина особа.
– Затим следе Балтичанке – прича возач. – Три-
десет их је убијено, знам. Снајперке. Многе од њих
– мајстори су спорта и шампионке. Али и код нас су
такође мајстори и светски шампиони – каже он под-
смешљиво, али се не упушта у детаље: таква имена
не треба превише истицати. – У Изварину су били
Чеси… Често им је то – већ други или трећи рат.
– А код нас? – питам ја, мада и сам знам много
тога, али ипак не може се знати све. Моји пратиоци
немају статистику, зато се само сећају где су кога
виђали у последње време.
– Два Финца у „пјанашки“ сада…
– И један Шпанац…
– Француз је био…
– Из Србије је долазило много…
– Норвежане сам виђао!

Сутрадан сазнајем да је за Донбас погинуо не-
мачки добровољац – сва породица му је у Немачкој.
… Кривудајући разбијеним друмом, уз разговор
прилазимо Доњецку – сада више нема унутрашњих
караула, путовање је постало веселије…
Поготово што нема возила – полицијски је час.
Доњецк – силан, широк, самоуверен, булевари
су му у блиставим лампионима: овај град је увек из-
ражавао спокојство, упркос свему што се овде деша-
вало и дешава.

_____
125
– Овде – кажу ми на следећој раскрсници – по-
родица је улетела под паљбу. Минобацачка грана-
та погодила право у ауто. Мајка, отац и дете од пет
година. Сви су погинули. – Возимо се неко време.
– Ову болницу су погодили. Гађали су Министарство
државне безбедности а погодили болницу. Лекар је
погинуо.
Готово у свакој улици је по таква прича. Ако по-
ставе споменике погинулима, приказујући их у оном
облику у каквом их је овде задесила смрт – у свако
доба дана и ноћи биће гужва: ту иде бака с мрежа-
стом торбицом, тамо на станици стоје људи, овде је
ауто пун људи, тамо трамвај…
А онда и читава кућа од мермера, пуна станара
које више ничим не можеш уплашити.

ЗАХАР ПРИЛЕПИН, рођен 1975. године у селу Иљин-
ка, у Рјзанској области. Дипломирао је на Филолошком
факултету Нижегородског државног универзитета. Мла-
дост је провео у граду Дзержинску. Радио је као физика-
лац, гробар, избацивач у ноћним клубовима, командант
јединице Одељења милиције за посебне намене. Учество-
вао је у борбеним дејствима у Чеченији. Књижевна дела
објављује од 2003. године. Аутор је осам књига прозе, ла-
уреат бројних награда, међу којима је и државна награда
Русије за књигу деценије Грех. За роман Сањка добио је
у Кини међународну књижевну награду „Најбољи страни
роман године“ за 2007. годину. Дела Захара Прилепина
преведена су на 25 језика.

Са руског превела
и биљешку сачинила:
Радмила Мечанин

_____
126
d ПОЕЗИЈА c

Немања Митровић

ОДРОН НЕБЕСКЕ ЗЕМЉЕ

КРЧМА СРБИЈА

Ко баш здраво ужегла салата
воња сјај умашћеног алата

којег се нико никад не лаћа
јер нико више ником не плаћа.

Рукав живо натапају бале,
а мртав осмејак красе жвале.

Точи се златно пиво у кригле
па уз блатне зидове, низ цигле.

Уместо песме глува галама
праћена ниским, бедним шалама,

срце, а некад и кости, слама,
док на мрцину смрди салама.

_____
129
РОЂЕНИ РОБОТИ

Цела Србија, земља земљака,
у црни Београд, град сељака,

уз мало муке лепо је стала
јер је данас натприродно мала.

Између пустог села и града
невесела техно-фолк парада

од роднога до неродног краја
куља из муда пуних до јаја.

Џибери у бесним џиповима,
бесне волине за воланима,

не воле стару песму народну,
оће нову музику наводну.

_____
130
КРИЦИ РОДНОГ КРАЈА

Песме лишене сваког значења,
прате крајње тужна шегачења.

Кукуричу певчићи без слуха
песмице без једног дашка духа.

Сами родољуби па не знају
рођени језик, али не хају

него на пали месец урличу
док сурле зурли мило ћурличу.

Топе се унук и стара бака
у њакању нових народњака.

Кују се у сјајне с неба звезде
вештачки надуте млечне жлезде.

_____
131
ГОЗБА

Износи се прасеће печење
па настаје свињско черечење.

Распаљене, подмазане страсти
замршене су у свињској масти.

Није да свињарија не прија,
ал боље кад је ту и ракија

и с ракијом беседе блесаве
које углавном безглавост славе.

Ређају се шале малко масне
и врле, врло мудре и красне

басне, басме, песме и беседе
које бркају главуџе седе.

_____
132
ПОДЗЕМНА ЗЕМЉА

Деца старе, а деде детиње
крај крње њиве и мртве свиње,

насред олујом брисане мапе,
голи, боси, без капута, капе,

изгубљени између прошлости
и будућности, без садашњости.

Сабласт на ветровитој ледини,
на леденој ветрометини, сни

кошмар од јаве, блатне облаке
земље нам небеске, наопаке

и пита се ко је то измозго
да тешка земља дође одозго.

_____
133
СЕЛО УВЕЛО

У колевци давно нема чеда.
Сам у кући трули неки деда.

Вуку се облаци као црева,
други пут ће зора да изгрева.

У Мерцедеса је млада села
и Мечка је заувек однела

веселу вилу свиленог вела
далеко од невеселог села

Њиву риља свиња, копка кокош.
Кукурикање пуни празни кош.

Није још све пропало, јер ипак
нешто успева, а то је шипак.

_____
134
Енес Халиловић

ТЛО И ДНО

То зна вода. То зна лопта. И лист који пада са гране.
То зна чаша која пада са стола. То зна и саксија која
пада са прозора. И пас који поскакује.
И мачка која се дочека на ноге.
То знају стопала и точкови бицикла који за трен
скоче у свемир.
То зна и торба која клизне са рамена.
То је у жени. Жена ћути на дну мисли. Мисао ћути
на дну душе.

Све што падне
падне на дно.
Гдје год се простире тло, то може звати се дно.

Па и књига која падне са полице
слети на своју суштину.

Погледај око себе: Име је тло. Презиме дно.

_____
135
КУЛА НА КОЊАРНИКУ

Некима је дато много,
некима мало. Нема ту никакве забуне, мислио сам

јутрос када је човјек скочио са петог спрата
на травњак.

Неколико нас је то видјело:
док је будући мртвац летио према земљи.

И би туп удар.
Притрчасмо.

Испали му кључеви из џепова,
новчаник и презерватив, нераспакован.

Неко је мртвацу давао вјештачко дисање,
неко је позивао полицију,

неко је отворио новчаник, тражио документа
како би утврдио идентитет преминулога,

а ја сам подигао презерватив и гледао га, усхићен,
знајући да је ријеч о музејском примјерку:

презервативи обично надживе милионе људи
а овај надживи само једног човјека.

_____
136
ВРАНА, Corvus cornix

Око 15 милијарди кокошака колико су данас
избројали стручњаци,
и јаребице, и тетријеби, и пауни, и пингвини, и
гњурци, и албатроси,
и пеликани,
и птице селице,
и јастребови,
и орлови из породице јастребова,
и мочварице, посебно чапље,
и шљуке, сове и голубови,
и родарице,
и дјетлићи, и птице пјевачице,
и ждралови и водомари,
и голупчарке,
па чак и кукавице,
и птице гњурци,
посебно короморани
и ној чије јаје тежи килограм и по,
па и колибри чије јаје није теже од грама,
и сав пернати свијет (десет хиљада врста),
сви сложно стрепе од тог тврдог кљуна
у власништву
вране
(која од свих јаја не конзумира само своје
зеленкасто јаје).

Ни ја никад не читам своје књиге.

_____
137
Желимир Вукашиновић

ЉУБАВ
ИЛИ ПРИЈЕ НЕГО ШТО ПОМИСЛИМ НА СМРТ
(Одломци из рукописа)

(… ово је радикална љубавна пјесма,

књига о једној љубави
која разара лирску поезију,
чини је прекомјерном,
неподношљивом,
излишном.

књига о љубави која је себи у тишини довољна.

… све што нам је битно остаје са нама.)

***

Post scriptum из писма Петру Џаџићу.
Бранко Миљковић, Загреб, 1961:

Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта.
Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има
назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница
која се на Њу односи за мене је од непроцењиве
вредности. Ако престанем да мислим о Њој, почећу
да мислим о смрти. Поноћ је. До виђења,
Бранко.

_____
138
***

Прво писмо

Измишљам ријечи
зато што је она стварна.
Уз проституцију
поезија је најстарији занат на свијету.
Мајсторство је бити старомодан,
а бити другачији и нов.
Ако постанем пјесник опробаћу се и као
проститутка.
Кад наплатим сву љубав коју немам
вратићу се на почетак,
у њену материцу
и бићу плод
да би ме она породила
која ми није мајка,
да бих био баш такав каквог ме она жели.

Вратићу се на почетак,
у њену материцу
и бићу плод
да би ме она породила
као срна на снијегу.

(заборави,
ако можеш...
успори се
а не распадни.
рекла је:
твој се језик сада тражи.
твој језик сада хоће да се породи као најљепши
и најопаснији

_____
139
од свих језика за које знаш.
твој ритам хоће да буде севдалинка,
најбољи блуз с оне стране дрине без филтера.
у тоалет отиђи цјеловит,
умиј се, опери зубе
и врати ми се као химзо половина.
нећу те потпуног.)

And the colored girls start to sing:
Hey, babe, take a walk on the wild side.

***

Кад Маниту силази са неба
он клепеће нанулама.
Спалиће ме живог.
Слупаће ме кроз Drive-thru вјечних ловишта.
Скупићу се у њене посуде за сочива.
Тако ће ме унијети у своје зјенице
и покрпити.
Гледаћу свијет њеним очима.
(за мене неће бити милости.
упорно је говорила да ме воли.)

***

Још увијек сањам како одлазим низ ријеку
старим паробродом који вози сол
и собом носим

једну трајну љубав…

_____
140
стару, дугачку цигару
и пар мамуза од злата,
да сам Ш е ј н,

… да собом носим
једну љубав.

Само тако нећу мислити на смрт.

Вјерујмо у наше ријечи
да нас тишине не би било стид.

Љубав.

(волим је зато што не подноси буку.
она је horse whisperer.
видио сам како јој мустанг
од дивљих 5 000 кубика једе из руке
и галопира у рикверц на површини од 20 квадрата.
она, која ни по води не би ходала боса
а камоли над расцјепом свјетова,
тамо негдје,
на два чвора од мога пакла.)

***

Друго писмо

Купићу прекоокеански брод са родословом,
да пловимо крмом далеко,
на питоми исток
што даље од дивљег запада,
да пловимо крмом далеко,

_____
141
најисточније од раја.
И писаћу ти писма
са све четири стране свијета,
а пловићемо скупа…

ка сунчаној страни улице.
Увијек и свуда скупа.

Написаћу ти четири писма,
са свих страна свијета,
мада, даље од нас ми немамо куд.

Историја свијета је довршена на мјесту
гдје сам, везан твојим рукама, изгубио дах.
Ништа изван нас више није битно.
Ти си моја бит.

Без тебе сам расточено барило,
без тебе сам крњ,
половина која је изгубила свој глас.

Без тебе моје ријечи не знају шта желе,
без тебе могу да зашијем уста
и све моје се окреће против мене.

Без тебе сам терориста.
Драга моја.

***

Њени ми додири ору кичму.
Одвајају ме од тла.
Човјек сам звани коњ
на својој прекоокеанској олупини.

_____
142
Спуштам се низ оријентална уља у тамно срце
делиричног свијета.
Apocalypse Now.

***

На палуби прекоокеанске олупине која ме плови
источно од раја,
пијем црну беванду.
Сунце ми улази у морем осољену кожу.
У посуди од дрвета разабирем крљушт личне
историје.
У срчаној тами свијета чујем
како ми крв струји кроз вене
и гласове у којима љетује трећа смјена,
гастарбајтери и окупатори,
војна лица и шалтерске паћенице,
чујем бруј августа у вечерњој шетњи,
Монализин осмјех миловиде Чехиње,
и дрхтаје једне госпе са косом од угљена.
Под мојом кожом пржи 40 ℃
и нема хлада.
Само море,
хоризонт,
чисти простор живота
из кога израња делфин који блиста.
На прамцу сам властите историје.
Ја сам капетан своје продане душе.
(пришла ми је тихо.
донијела је памучни шал да ме штити од буре
и бијели сламнати шешир под чијим ободом ми је
шапутала тајне које шкргућу рибе.
привила ми се уз леђа
и срасла.)

_____
143
На дну тамног срца свијета,
у упаљеном грлу апокалипсе,
упловио сам у мирну луку Атлантиде.

***

Треће писмо

Ја знам одакле долазим.
Из братског рата,
из болесних тијела,
из поломљених кукова,
из ампутиране материце,
из песничења са животом,
из дриблинга у празно.
Из пакла љепоте.
Гланцам бродско звоно да се мој пут чује,
полирам лице пластичног Исуса.
Ја сада и напокон знам
куда идем преко свога гријеха.
Сјетите се своје љубави,
Прежалите живот који живите
и плачите уз моје пјесме.

Отишао сам полован
а враћам се расут у једној љубави.
Враћам се да њен пут
упамтите као рефрен.
Да се пробијете кроз свој бол
и распечатите своје ране.

Враћам вас на почетак,
кроз минско поље историје коју знате.

_____
144
(и мене све боли, љубави.
тим се ријечима привијала на моје ране.)

Не уједајте.
Изгубите зубе и престаћете режати.
Плачите…
Јер сада сте на почетку.

А ја…
Хоћу златан зуб
да могу да заблистам и када сам тужан,
да изроним из кала по млаз сунчева бљеска
да ме таквог види моја љубав,
и када губим све
да ми кожа блиста,
да истрајем кроз сав свој,
кроз сав наш бол,
лако
као делфин.

Да испод златног зуба
преко три акорда
о својој тузи пјевам.
Да истрајем лако.

***

Четврто писмо

(иза нас неће остати поезија,
само дани љубави
и љепота земље.
брига.

_____
145
њежност.
мир.
трајање скупа са лакоћом.)

***

Пристани на све тешке мисли:
Да након ове љубави има само смрти.
Да немаш пријатеља, родбину, сестру, оца, ни
мајку,
да немаш никог откад си срасла уз мене.
Да немаш свакодневницу када сам далеко.
Да ћу се разбољети,
да ћеш се разбољети.
Да ћу умријети.
Да нећеш имати дом.
Да нећеш родити дијете.

Да ћу те оставити.

Онда ме пољуби…

па се привиј тик уз мене
и запјевај ако знаш
било што.

***

Док губим све знам да не могу изгубити тебе,

а изнад нас
одувијек стоји небо од олова,
стрепња и слутња,
слика краја.

_____
146
(растанак.
ћутање у двоје.
наш тихи и вјечни плач у глуво уво свијета.
мила моја…

љубави.)

Још мало шетње уз море…
и готово.

_____
147
Жарко Миленковић

ПРЕД ЦРКВОМ СВЕТОГ МАРКА

ТРИПТИХ ЗА СВЕТОГ ЈОВАНА

Te Deum

I

Чујеш ли Господе крик овај
што до неба разлеже се

Чујеш ли крик слуге твога
што у пустињи тражи Тебе

Чујеш ли глас вапијућег самотњака
што зарад Тебе напусти све

Чујеш ли како Те зове
како вапи душа његова
жељна правог живота
живота у Теби о Господе

II

Има те Господе
у свему

У капи росе

_____
148
Ти си Цвет и Роса
и сунчан пролећни Дан

III

Цвет усред
пустиње
Проговори Име Твоје
Господе

ЈУДИНА ИСПОВЕСТ

Ово сам ја, Јуда.
Последњи потомак Јудиног племена
у земљи Јудејској.
Вечно проклет сам
што издадох Онога ког сам морао,
(тако је писано)
а промисао се не може преварити.
И ко сам ја да то не учиним!?
Против Њега се не може,
све и да се хоће,
Он је велика риба!
И зар је мој грех већи од Томиног!?
А ево где сам ја,
а ко је сада он!?
Увек је умео да се извуче,
тај лажљиви подлац што сумња.
Ја сам увек веровао,
веровао и у вери се преварио!
Веровао сам да ја само извршавам

_____
149
оно што је пророковано
(а пророци никада не греше).
И да то нисам ја учинио,
учинио би Тома вероватно,
илʼ онај лицемер Петар,
зар га се није одрекао три пута
(три пута еј, пре првих петлова)!
Ја га се никад нисам одрекао,
ја сам га пољубио.
Не одричем га се ни сада
док висим на овом конопцу.
Верујем да бих га више повредио,
да то нисам учинио,
јер Он је морао на Крст,
тако је писано!
А ко сам ја да то не учиним!?
И зар бих ја био ја (Јуда!)
да то не учиних,
а да сам знао, да ће ме проклети, не бих,
не бих дозволио оном сумњичавом Томи
и подлом Петру да ми се насмеју.
Веровао сам му, а Он ме је издао,
Он је издајица, а ја висим
док се Он размеће на Крсту.
Али Он је велика риба,
а велика риба једе малу рибу!
Нисам ја пророк. Не! А могао сам бити!
Ја сам Јуда! Јуда издајник!
Док пророци пророкују, ја висим на конопцу!
Он, Он је крив,
Он се постарао да ноћас будем Јуда,
онај који издаје, онај који јесте оно што није,
Јуда Искариотски.
И што се само Он дере на том крсту,
као да мене не боли овај конопац око врата

_____
150
и зар се није радовао томе!?
Радуј се, Месијо, јер Твој Отац
учини с тобом оно што си Ти мени!
Радуј се, јер ћеш васкрснути, а ја!?
Радуј се, велика рибо!
О Јерусалиме, граде лажних пророка,
курви, губавих и смрадних. Болесних.
Граде богаља.
Граде плача, патњи, бола.
О граде, граде! Граде издајица и изданих,
граде распетих и обешених.
Граде неверних!
Сви ви у том граду, сви сте браћа моја,
сви издајице, сви до једнога.
И Он је издајица!
Издао ме је, Он коме сам веровао!
Тај кога сам љубио,
Он ме је убио!
О граде, о Јерусалиме,
да камен на камену не остане од тебе!

_____
151
ПРЕД ЦРКВОМ СВЕТОГ МАРКА

Пред Црквом Светог Марка,
седео сам и гледао у крст
на врху куполе и размишљао
о смислу живота, док је поглед
блудио све више ка небу.
Питао сам се: Ко то управља нама
као играчкама на конопцу?
Каква ме то невидљива рука
милује по коси, шамара по образу!?
Чији ми дах дува за вратом,
његов или Твој, невидљиви Боже?
Да ли ме ти једном руком подижеш,
а другом гураш у амбис
или ми се само тако чини!?
Смишљаш за нас немогуће ствари
и уживаш да нас мучиш.
Створио си свет, да би га уништио,
па опет створио, само да би нам показао ко смо.
(Нико и ништа, свећа у затвореној тегли.)
Питам се има ли те или нема?
А онда се још једно питање намеће уместо одговора:
Ако Ти не постојиш, ко је то?

_____
152
d ДРАМА c

Зоран Тодоровић

ЧАРОБЊАК ИЗ ВОЗА
(елегична бајка у десет сцена)

ЛИЦА:

ЛАВ, педесет шест година. Богат. Хипохондар.
Духовит.
СТРАХИЊА, педeсет пет година. Богат. Финан-
сијски геније. Алцхајмер? Деменција?
ГВОЗДЕН, педесет година. Богат. Усамљен. Ал-
кохоличар.
ОЗИ, бармен у вагон-ресторану. Касне тридесе-
те. Гвозденов „терапеут“.
ЗЕЛЕ, ситни дилер, кладионичар, пробисвијет.
Ране тридесете.
СТАНИСЛАВ, четрдесетпетогодишњак. Доста-
вља намирнице, плаћа рачуне.
ДР НИЧЕВИЋ, психијатар у пензији.
ТОТО, мушкарац обучен као пас, са клемпавим
ушима. Млађи, неодређено.
ДОРОТИ, дјевојка, тинејџерка. Стално у покре-
ту, радознала.
ПУТНИК 1

_____
153
ПУТНИК 2
ПОЛИЦАЈАЦ
ИНСПЕКТОР

МЈЕСТО: Било гдје.
ВРИЈЕМЕ: Можда садашње.

................

СЦЕНА ПЕТА

Свјетло се нагло пали на лијевом дијелу сцене.
Музика се утишава и полако скроз гаси. Звук воза.
У вагон-ресторану су бармен, Гвозден и један пу-
тник. Гости пију своје пиће у тишини. Бармен бри-
ше шанк и звиждуће тихо мелодију („Somewhere
over the Rainbow“). Свјетло на секунд затрепери.
Непознати путник се изненади. Гвозден полако ди-
гне главу. Очи су му закрвављене. Сако је скинуо,
као и кравату. Подврнуо је рукаве и мућка пиће у
чаши. Погледа у бармена.
ГВОЗДЕН: Како то да радиш само ноћне вожње?
Прије су се бармени мијењали, а ти си стално...
ОЗИ: Одговара ми тако. Ноћу је мирније.
ГВОЗДЕН: И не запиткујеш пуно. То ми се до-
пада... Да...
ОЗИ: Овдје сам да будем на услузи, а не да до-
сађујем. Ви желите пиће, ја сипам пиће и то је то.
Сви срећни.
ГВОЗДЕН: Живјела радна етика! (Наздрави сам
за себе и испије пиће из чаше. Скрцка зубима једну
коцку леда и стави чашу пред бармена, да му је на-
пуни.) Далеко бисмо догурали да сви гледају своја
посла. Нажалост... Колеге прије тебе су ме често ис-

_____
154
питивали, изокола. Из досаде, или сам им био зани-
мљив, не знам. А ти... Ништа.
ОЗИ: Никад нисам био занимљив говорник, па
сам научио да слушам. То је један од разлога, вјеро-
ватно. А и ноћне вожње су некако мирне, опуштајуће.
За мене барем.
ГВОЗДЕН: Хајде, сад ми... (Погледа око себе
и покаже руком на путника који их слуша.) НАМ
испричај нешто о себи.
ОЗИ: Ех, нема ту шта да се каже.
ГВОЗДЕН: Сви имају неку причу. Ето, кад ти
нећеш да питаш мене, питаћу ја тебе... Може? (Ок-
рене се ка другом госту.) Шта ви кажете, господи-
не? Да нас Озрен... пардон, Ози, мало забави својом
биографијом?
ПУТНИК 1: (Устане и пређе на столицу ближе
овој двојици.) Зашто да не. Свакако се досађујем, а
не могу да спавам.
ГВОЗДЕН: Млади господине, имате нашу пуну
пажњу. Кад смо код пуну... (Отпије мало пића из
чаше и загледа се у бармена са изразом очекивања.)
ОЗИ: Па добро. Укратко... У Шведску сам дошао
прошле године. Промијенио сам више послова, док
нисам нашао овај, у ноћној смјени, ноћне линије.
За сада ми је добро, тако да немам неких планова
унапријед...
ГВОЗДЕН: Е чуј, нема планова?! Тако млад мо-
мак...
ОЗИ: Нисам баш толико млад (насмије се), само
изгледам тако... Углавном, често мијењам локације.
Не држи ме мјесто. Прије овога сам био у Холандији,
Њемачкој, Италији... Волим да путујем, а таленто-
ван сам за језике. Живим неку врсту слободе у дана-
шњем свијету... Ето...

_____
155
ГВОЗДЕН: Слобода је извикана ствар. Пре-
цијењена и афирмисана од стране узалудних роман-
тичара и кукавица!ПУТНИК 1: Јако храбра изјава
господине, ако смијем да примијетим и да...
ГВОЗДЕН: Не, не смијете!
ПУТНИК 1: Али...
ГВОЗДЕН: На то „али“ увалим ти мали... Не
могу вам превести јер губи смисао, али добро сам
вам га шукнô! Е јеби га, не могу ни то да преведем...
Углавном, ти пингвин да ћутиш!
ОЗИ: (Смије се, али види се да му је мало неу-
годно због непознатог путника.) Господине Гвозде-
не, па немојте баш тако...
ГВОЗДЕН: Што немој?! Ко га је звао уопште?
ОЗИ: Па ви сте га позвали да нам се придружи...
ГВОЗДЕН: Баш, је ли? Е ко га јебе што ме схва-
та озбиљно! Трт.
Човјек их гледа зачуђено, затечен неочекива-
ном ситуацијом. Мршти се и неугодно му је. Бар-
мен се смијуљи, али пази да не увриједи непознатог
човјека. Гвозден попије половину садржаја чаше и
погледа збуњеног путника. На лицу му се мијешају
изрази задовољства и изазивања.
ГВОЗДЕН: Дај господину пиће. Опростите на
мојој, вама очигледно неугодној, реакцији. Малчи-
це сам попио, а у мојој домовини је иначе обичај да
нико никога не чује, чак и када га слуша... Живје-
ли... Дакле, слобода...
ПУТНИК 1: У реду је господине, разумијем вас.
Живјели...
ГВОЗДЕН: Па добро, јебогати, могу ли ја нешто
рећи без прекидања?!
ОЗИ: Молим вас, господине...
Путник искапи своје пиће. Устане и оде без
поздрава. Бармен заусти да га дозове, али Гвоз-

_____
156
ден му покаже руком да се заустави. Бармен за-
тим крене да нешто каже Гвоздену, али одустане.
Само одмахне главом и наспе себи минералну воду.
ОЗИ: Нисте требали тако. Осјетљиви су ови Ев-
ропљани. Не разумију наш хумор.
ГВОЗДЕН: Па да. Нама хумор, њима умор. А и
ово ти је нека врста слободе. Ја причам шта ми је
курцу мило, а пингвин одмах почне да се митари.
Није добар концепт...
ОЗИ: Није да га браним, него ето... Ја сам миран
по природи, па нисам љубитељ свађе. Опростите сад
ви мени што пуно причам. Изволите, наставите
ГВОЗДЕН: Ако ћемо право, немам појма зашто
ме изнервирао. Небитно, гдје сам оно стао?
ОЗИ: Концепт слободе, романтичари...
ГВОЗДЕН: И кукавице Озрене, не заборави ку-
кавице! Погледај мало кроз историју, шта се све на-
зивало слободом, или борбом за исту. Разни револу-
ционари и племенити циљеви који никоме нису били
баш јасни.
ОЗИ: Немогуће је да су сви били лажњаци. Мож-
да ви мало једнострано посматрате?
ГВОЗДЕН: Нису сви били лажњаци. Многи су
заиста вјеровали у оно што чине, а самим тим и
цијела прича је добијала на волумену и стварности.
Убиједивши себе, увјерили би и остале, покорне и
спремне да прате. Било кога. Само да нико не удара
и да се нађе покоја векна хљеба. И покоја глава да
се скине, да дода мало укуса ужеглом брашну. То је
основа сваке револуције. Детаљи су оно што их при-
видно разликује...
ОЗИ: Ипак, појединци су покретали масе. Мије-
њали свијет у ходу.
ГВОЗДЕН: Јесу, то стоји. Али би се и губили у
том ходу. Импровизација није нешто чиме би па-

_____
157
метни људи требали да се служе. Импровизација је
добра кад ти на забави понестане неког пића, или
кад екипа фасује два црвена картона у току првог
полувремена. У најгорем случају имаш мамурлук су-
традан и реванш меч идуће суботе. Мале су шансе
да неко изгуби главу.
ОЗИ: Могу навијачи да се потуку и да неко по-
гине у гужви.
ГВОЗДЕН: Сад ми банализујеш причу. Немој
буквално да посматраш. Може и то да се деси, али
та намјера није извјесна. Можда буде, можда не
буде. Код револуционара ти се увијек зна: напра-
виће срање по сваку цијену, макар само образ да са-
чувају... Дај мало тог леда, и подвуци вискија испод.
Само да замирише...
Насмију се обојица овој промјени тока приче.
Ози ставља лед у чашу и обилно га прелије пићем.
Потом ставља лед и у своју воду и одлаже је на
страну.
ОЗИ: То вам је на рачун куће, да не кажем воза.
Кренуло вас је, могао бих нешто и да научим. А то
се цијени...
ГВОЗДЕН: Да научиш, него шта. Из туђих гре-
шака је најбоље. За мале паре добијеш квалитет. Ако
си паметан...
ОЗИ: Волим се лагати да јесам. Или барем дру-
ге да заварам.
ГВОЗДЕН: Тако је. Само лажи и варај. Некад и
негдје ћеш то искихати, али до тада... Уживаш!
ОЗИ: Руку на срце, нисам баш неки велики фо-
лирант. Све је то ситно, никоме нисам наудио него
тек толико да мени буде лакше дочекати сутра. А
и нисам имао неког избора, могао сам се ослонити
само на себе.

_____
158
ГВОЗДЕН: Е то је зајебано, посебно ако имаш
савјест да те стално боде под плећку. Ево, погледај...
Ако узмеш нека од најпознатијих револуционарних
имена у историји, шта ћеш наћи да им је заједничко?
ОЗИ: Па не знам... Храброст, визија...
ГВОЗДЕН: Тако је, алʼ мало сутра. Визија...
ОЗИ: Па добро, шта је онда?
ГВОЗДЕН: Миришу љубичице одоздо! То им је
заједничко. Чегевара, Робеспјер, Роза Луксембург,
Запата, Троцки... Бирај. Не бисмо их набројали до
краја вожње. Да не рачунамо колико их је доживјело
издају од стране најближих сарадника...
ОЗИ: Али свако доба има неког свог вођу у по-
кушају. Зашто се понављају исте грешке? Шта је са
учењем на туђем искуству?
ГВОЗДЕН: То је већ друга врста патологије.
Људи су препотентна говна. Сваки наредни мисли
да је важнији, храбрији и паметнији од претходника.
Други его им елиминише онај први. Самоубице без
намјере... Ријетки су они који буду дио неких промје-
на, а да изиђу на крају без оштећења.
ОЗИ: Ја нисам никад био учесник у нечему ор-
ганизованом и намјерном. Имао сам важнијих ства-
ри на памети.
ГВОЗДЕН: (Отпије пиће. Узме цигарету и из-
вади сребрни упаљач. Опет не може да укреше.
Бармен му пружа свој, пластични.) Као на примјер?
ОЗИ: Као на примјер, да преживим. Да нађем
кров над главом, да не будем гладан.
ГВОЗДЕН: Јеботе, па ја још увијек не знам ништа
о теби. А попио сам у твом друштву више него што
су неки препливали. Одакле си ти родом, тачно?
ОЗИ: Рођен сам у Загребу. Тако је барем за-
биљежено у сиротишту гдје сам провео првих десет
година живота. Родитељи непознати. Са једанаест

_____
159
сам усвојен у једну породицу која ми је пружала све,
али недовољно да смири моје већ довољно оштећене
мисли. Побјегао сам од њих са непуних четрнаест
година, придружио се једној циркуској трупи која је
гостовала у околини града.
ГВОЗДЕН: (Гледа га са интересовањем. Траго-
ви пијанства на њему скоро су непримјетни.) Е чуј,
циркуској трупи. Како то?
ОЗИ: Сакрио сам се у једну приколицу, док нис-
мо прешли мађарску границу. Послије је било касно
да ме врате. Нису хтјели да имају проблема са зако-
ном, а ја, опет, нисам хтио да се вратим. Остало је
историја за себе...
ГВОЗДЕН: Јеботе... Дај, причај још. Не можеш
ту стати.
ОЗИ: Ништа епохално. Путовао сам с њима,
учио разне вјештине. Једно вријеме сам имао и соло
тачку, као мађионичар-илузиониста. То ми је нај-
боље ишло од руке. Са навршених двадесет поздра-
вио сам се и са тим животом и кренуо даље. Не знам
зашто, једноставно... ето.
ГВОЗДЕН: Понекад људи послушају своје срце,
иако не виде логику у томе. То је импулс, а ти си се,
друг, тиме опасно приближио ономе што називаш
слобода... Довољно млад, довољно себичан.
ОЗИ: Да би човјек био себичан, мора остварити
неки близак однос... Ја га нисам имао. Није по жељи,
него једноставно тако. Мислим да сам највише био
везан за једног пса. У циркусу. Једног блентавог мје-
шанца. Усвојио ме чим сам се појавио. Али нисам ни
њега напустио, јер је умро од старости задње зиме
коју сам провео са караваном. Без њега, остали су
постали само објекти који се крећу око мене... До
дан-данас, крећем се сам. Упознајем људе, а онда
идем даље.

_____
160
ГВОЗДЕН: Одавде нећеш даље, никуд, барем док
не попијемо још по једну... или двије, хех... (Попије
остатак пића из чаше и пружи је бармену. Сми-
рен његовом причом, опет је утонуо у полупијано
стање.) Значи, луталица. Кад бих знао како је то,
можда бих ти завидио. Овако, нека остане на томе
да си помало чудан момак (насмије се), који сипа
нимало чудан виски са сасвим обичним ледом. А ви-
диш, имао сам и ја једног пса у свом дјетињству...
ОЗИ: Мислим да сваки човјек, барем док је дје-
чак, има неког пса којега се у животу радо сјећа.
Гвозден узме нову чашу пића и стави је пред
себе. Обори поглед и не говори ништа. Вади таба-
керу са цигаретама и отвара је, али је опет затво-
ри и стави на пулт пред себе. Прстима протрља
очи као да га мучи главобоља. Окрене се око себе да
види има ли још неког у вагону.
ГВОЗДЕН: Да ти право кажем, није био баш мој
пас. Нити га се радо сјећам... То је био пас из ули-
це, заједнички, све дјеце која су живјела ту. Вели-
ки црни пас, са дугим блесавим ушима. Питом као
јагње и прелијеп. Сви смо га вољели и пазили као
најбољег друга. Арап смо га звали. Не сјећам се ко
га је тако први пут прозвао, али је одмах прихваће-
но. Појавио се као повеће штене, однекуд. Сви су га
хранили, играли се с њим. Свуда је ишао за нама.
Зими је спавао у једној просторији коју смо среди-
ли за њега, у напуштеном задружном објекту. Љети
би спавао сваку ноћ у другој авлији, а понекад смо
се отимали око њега. Арап је био сила. НАШ пас.
(Поново отвори табакеру и узме цигарету. Ози му
аутоматски пружи свој упаљач. Гвозден повуче
два-три дима.)
ОЗИ: Па шта је било са Арапом, послије?

_____
161
ГВОЗДЕН: Не сјећам се сад. Мислим да је нес-
тао, отишао негдје...
ОЗИ: Како се не сјећате? Малочас рекосте...
ГВОЗДЕН: Шта се ти сад митариш ту? Па ниси
ти пингвин. Ти си друга птица, селица...
ОЗИ: Опростите. Није моје да запиткујем, само
ми се учинило да желите подијелити нека сјећања...
Други пут можда.
Бармен се насмијеши и пође да доспе још пића
у Гвозденову чашу. Овај је поклопи руком, као знак
да сада не жели више. Оборио је главу. Ћути, пуши.
Бармен узме једну чашу, да је исполира. Не гледа у
Гвоздена. Звук воза се појачава. Свјетло се полако
гаси. Мрак. Тишина.

СЦЕНА ШЕСТА

Пали се топ свјетла на средини рампе. У кру-
гу свјетлости су Тото и Дороти. Он сједи на поду,
прекрштених ногу. Држи неку књигу и чита. Доро-
ти стоји поред њега и прави балоне од сапунице.
Пуше их и према Тоту. Он их растјерује руком, али
не диже поглед са књиге. Чују се звуци љетног дана
у природи.
ТОТО: (Чита из књиге, наглас.) Манија се састоји
од промене расположења у трајању од најмање једне
до две недеље, и са испољавањем истовремено бар
два од следећих симптома: хиперактивност, нагон
за говором, навирање идеја, идеје величине, растре-
сеност и смањена дужина дневног сна. Критеријуми
за дијагнозу депресије, у истом смислу, састоје се
од промена расположења у трајању од најмање две
до четири недеље и испољавањем бар четири симп-
тома заједно од следећих: анорексија или губитак

_____
162
у тежини, проблеми сна, губитак енергије, губитак
интересовања, самооптуживање или осећање криви-
це, честе мисли о смрти или самоубиству...
Заклопи књигу и спусти је поред себе. Гледа у
празно. Дороти и даље пуше балоне од сапунице.
Обилази око њега и смешка се. Тото је замишљен,
одмахује руком када су му балончићи испред лица.
Извади из џепа напола поједен сендвич и настави
да га једе.
ТОТО: Јеси ли ти ишта разумјела од овога што
сам прочитао? Нисам ни ја. Нисам знао ни да умијем
читати. Како сам отворио књигу, одмах сам препоз-
нао ријечи, слова... Свакога дана, у сваком погледу,
све више напредујем. Али чему?... Ко је Доли Бел?...
Зар ниси могла наћи неку занимљивију књигу?! Не,
ти си морала поред пута да нађеш изгубљену књи-
гу из психологије. Ма одакле ја то све знам?!... Што
ниси нашла још један овакав сендвич? Или кост?!
Госпођица је нашла књигу, јеботе... Хајде бона, одбиј
са тим мјехурићима! Нервирају ме. И ти ме нерви-
раш...
Дороти одједном престане да прави балончиће
и сједне поред Тота. Радознало га гледа и смјешка
се. Тото жваће залогај сендвича и опет погледа не-
гдје у „даљину“.
ТОТО: Синоћ сам уснио чудан сан. Као ја сам
млад, разигран. Око мене је много насмијане дјеце.
Мало су млађа од тебе и сва причају. Љето је. Трчи-
мо поред неке рјечице, сви нешто галаме, играју се.
Ја лајем колико ме грло носи, да им покажем како
је и мени драго. Све мирише на цвијеће, на свјежу
хладну воду, на срећу. Зову ме неким чудним име-
ном. Добро, не знам је ли чудно јер не разумијем,
али ми се свиђа како звучи... Како изговарају то
име... Трчимо тако, дјеца се купају у ријеци, па ска-

_____
163
чем и ја за њима. Свиђа ми се. Одједном, као да се
све смрачи, а они мириси изблиједе. Дјеца се ути-
шају. Ја лајем, куражим их да наставе са весељем.
Али њихова лица блиједе, утапају се у магловите об-
лике. А онда чујем неки други, много већи глас. Или
гласнији, ако се тако то каже. И тај глас ме зове по
имену. Препознајем га. Моје име које не знам, али
препознајем. Хоћу да му одговорим. Али умјесто да
залајем, ја почнем да завијам. И не могу да преста-
нем. Онда све постаје сиво и густо, а наша два гла-
са се преплићу. И понављају. Моје име у његовом
гласу... Његова туга у мом завијању... И онда сам се
пробудио. (Дороти га пажљиво слуша и гледа. Више
се не смијеши, помало је тужна. Ставља му руку
њежно на раме, а затим га почеше полако иза ува.
Тото мало затопће ногом, као од драгости. Али ос-
таје озбиљан.) И све ми се чини да нисам први пут
то сањао. Некако, као да сањам први пут, али знам
шта ће бити на крају... Или неће бити. Јој како бих
ја волио да ти можеш причати са мном. Овако, јеси
ми драга, али ме и нервираш. Глупка... Хајде, пуши
те балончиће, ја ћу још мало да се чудим како знам
читати. Хајде, иш.
Њежно је гурне од себе. Она се насмије и ус-
тане. Отвори бочицу са пјеном и почне шетати
око њега. Тото стави посљедњи залогај сендвича
у уста. Обрише се „рукавом“ и почеше иза десног
ува. Узме опет књигу и насумично је отвори. Чита.
Звуци шуме се појачавају док се свјетло гаси. Мрак.

_____
164
СЦЕНА СЕДМА

Пали се свјетло на десној страни сцене. Днев-
на соба је празна. Чују се гласови из „ходника“. Ула-
зи Страхиња у пратњи двојице мушкараца. Један
је доста старији господин, а други средовјечан чо-
вјек, крупан и, упркос тежини, жустрих покрета.
СТРАХИЊА: Е баш ми је драго што сте обојица
дошли. Онај ручак неки дан ме је „уништио“. Нис-
мо стигли ни кафу да попијемо како треба, ја сам
заспао. (Сједа на своју фотељу. Показује руком гос-
тима да сједну. Старији сједа на другу фотељу.
Млађи узима клупицу и привлачи је столићу.) Лав
спава, али не брините, нећемо га пробудити. Узео је
неку таблету за спавање, одлучио је да се добро на-
спава. Није му лако са мном у задње вријеме, баш...
ДР НИЧЕВИЋ: Нека, и треба да се наспава. Ја
не могу да спавам, само по који сат саставим. Ваљда
то дође са годинама... (Нагиње се и отвара кутију
са цигарама. Узима једну.) Ја ћу да се послужим.
СТРАХИЊА: Наравно, докторе, само ви... Као
код своје куће. (Страхиња узима кутију и пружа
према другом госту.) Станиславе, молим те...
СТАНИСЛАВ: Може једна, хвала. Иначе, слабо
кад запалим, али ове ваше... Миришу брате, милина.
СТРАХИЊА: А ето, волимо квалитетну робу, а и
може нам се, богуфала. Јесте ли за кафу вас двојица?
Докторе?
ДР НИЧЕВИЋ: Хвала, нема потребе. Мислим да
ће коњак који видим бити сасвим довољан.
СТРАХИЊА: Мој докторе (насмије се), не знате
ни ви шта ваља, а? Станиславе?
СТАНИСЛАВ: Сагласићу се са доктором. Ми-
слим, ипак је он доктор.

_____
165
Насмију се сва тројица. Страхиња сипа пиће.
Станислав узме даљински и упали ТВ. Доктор поди-
гне ноге на клупицу и почне да пали цигару. Стра-
хиња наздравља.
СТРАХИЊА: Е па, живјели и добро нам дошли.
Или барем мени, она коњина спава. (Сва тројица
отпију и прихвате шалу.)
ДР НИЧЕВИЋ: Па шта има ново код тебе, Стра-
хиња? Стварно нисмо стигли прозборити људски
прошли пут. Али ручак је био гозба и по.
СТАНИСЛАВ: Ја сам га три дана варио. Мислио
сам да нећу више ништа јести... никад.
СТРАХИЊА: А и вино си изабрао Станиславе,
свака ти част. Мислим да га још има. Погледаћу
послије...
ДР НИЧЕВИЋ: Имамо све што нам треба. Него,
причај ми, како се оно твоје „стање“ манифестује
сада? Лав је споменуо да се радикално промијени-
ло...
СТРАХИЊА: Па јесте. Одједном. Знате како
је прије знало да буде и често и у размацима, али
увијек у кратким интервалима. Сат-два максимално.
А сада... И Лав се брине, утиче то и на њега. А знате
какав је иначе. Свугдје види проблем. И реалан и
измишљен.
ДР НИЧЕВИЋ: Примијетио сам да је он мало...
како бих рекао, страшљив. Не мислим да је кукави-
ца, чак супротно, али помало је параноичан. Нарав-
но, твоје ново, пардон, новије стање, није нимало на-
ивно. Мора утицати и на њега.
СТРАХИЊА: Лав ми је најбољи друг. Брат којег
нисам имао. Знам да би дао живот за мене, али би
ми то касније некако набио на нос. Али кад крене
сезона прехлада и грипе... Онда је неподношљив са
својим опрезом и кукњавом. И никад се он не жали

_____
166
на мене. Не... Али зато нађе хиљаду и један други
разлог.
ДР НИЧЕВИЋ: Све то иде у рок службе. Читав
живот сте скупа, навикли сте.
СТАНИСЛАВ: Праштајте што прекидам, али не
могу да не питам нешто. Знамо се ево има скоро де-
сет година, али никада нисам чуо вашу верзију при-
че...
СТРАХИЊА: Какве приче, Станиславе, друже?
СТАНИСЛАВ: Па знате... У крају се свашта о
вама прича. Ја, наравно, не учествујем у томе. Ми-
слим, откада сам се јавио на ваш оглас, ми имамо до-
бар однос. Увијек ме уредно плаћате, и много више
него што је реално. И захвалан сам на томе, неиз-
мјерно. Радује ме и то што смо постали пријатељи.
Али, никада нисам смио да питам о вама, а ни ви
нисте пуно причали о себи.
СТРАХИЊА: Станиславе, претерано сереш!
(Страхиња и доктор се насмију. Станислав се на
тренутак збуни, али онда прихвати шалу.) Одавно
чекам да ово пласирам! Не замјери.
СТАНИСЛАВ: Опуштено шефе, волим ја добру
шалу.
СТРАХИЊА: Иначе не причаш пуно, а сад све
нешто унаоколо, као мачак око вруће каше. Питај
шта ти је на срцу.
СТАНИСЛАВ: Па добро... Интересује ме само
једно. Зашто сте се вас два толико изоловали од ос-
татка свијета? Схватио сам до сада и сам да одлично
стојите са новцем, као и да волите себи угађати. А
схватио сам одавно и да нисте пар... мислим... Зна-
те? Оно, пар... (Страхиња и доктор се насмију весе-
ло. То охрабри Станислава па се и он насмије.)

_____
167
СТРАХИЊА: Добро си схватио то задње. Нисмо
такав пар, али смо читав живот скупа. Откад знам за
себе, знам и за њега.
У том тренутку из собе излази Лав. Намрш-
тен је, као да му смета свјетлост. На челу му
стоји маска за спавање. Погледа их, па оде у купа-
тило. Они га гледају изненађено, а Страхиња од-
махне руком и наставља.
СТРАХИЊА: Мора да смо га пробудили. Сад ће
да се жали, као и обично. Него, Станиславе... Лав и
ја се познајемо од првог дана основне школе. Сје-
ли су нас у исту клупу и од тада се, неком чудном
судбином, нисмо раздвајали. Осим војног рока. Мада
је Лав отпуштен кући послије два мјесеца јер је стал-
но био прехлађен и болестан... наводно. Углавном,
игром случаја, постали смо тандем који се савршено
допуњује, са свим својим манама. (Чује се звук во-
докотлића. Лав опет улази и долази до њих. Узима
клупицу од доктора и сједа.)
СТРАХИЊА: Добро јутро, или шта је већ.
ЛАВ: Једи говна... Докторе. Станиславе.
СТРАХИЊА: Неко је устао на лијеву ногу, а?
ЛАВ: Ма нисам могао заспати. А онда сам чуо
вас, па контам, није ред да се не јавим. Шта има код
вас двојице? Којим добром?
ДР НИЧЕВИЋ: Станислав и ја смо се срели пред
вашом зградом, сасвим случајно, па сам предложио
да вас обиђемо, ненајављени. Опрости ако смо те по-
реметили...
ЛАВ: Ма јок. Нека сте дошли. Ионако сам се вр-
тио у кревету као на ражњу. Не могу да спавам по
дану. А још и ако је вруће...
СТРАХИЊА: Па зар ниси баш зато попио ону
таблету за спавање?
ЛАВ: Нисам је попио. Предомислио сам се.

_____
168
СТРАХИЊА: А зашто?
ЛАВ: Знаш да не подносим кад клима ради. Па
сам морао отворити прозор. Онда контам, укинуће
ме она таблета, а ако будем дуго спавао гарант ће ме
поткачити пропух...
СТРАХИЊА: Знао сам! Знао-сам... Какав про-
пух, јебô га ти? Па јули је мјесец. А и не знам никога
да је умро од тог „митског“ пропуха.
ЛАВ: У свакој легенди има дио истине.
СТРАХИЊА: Сад је пропух и легендаран?
ЛАВ: Зајеби. Знали су стари људи шта причају.
Ево, и у једном роману сам баш недавно прочитао
сљедеће: пропух, или промаја, је струјање ваздуха
за које се у Босни неосновано вјерује да је погубно.
По-гу-бно!
ДР НИЧЕВИЋ: Драги мој, управо сте рекли да
се вјерује неосновано.
ЛАВ: То је сигурно писац ставио да се огради,
јер нема чврстих доказа. Али лијепо је нагласио да
је погубан. Није случајан одабир ријечи.
СТРАХИЊА: Кô бива, пазите се пропуха, убиће
вас, али нисам ја то рекао, већ се тако у народу при-
ча. Нисам ја, неко из масе! Е стварно си будала...
ЛАВ: Нека, свако своје. Ја се лако прехладим,
а онда белај. Хоће ли Зеле долазити? Кад смо код
белаја...
СТРАХИЊА: Не вјерујем. Завалио је неког кри-
моса на кладионици, па се примирио мало. Рекао сам
му да дође код нас по новац, да исплати кретена, да
не зијани главу. Каже Зеле, господин највећи, нека
тих пара, ако те жуљају даћеш мени касније, имам
нека фина улагања. А онај ће, као, свакако забора-
вити ускоро. Мислим, Зеле је не-над-јебив. Икона!

_____
169
ЛАВ: Е будале, мајко мила. Стварно ће зијанит
негдје без потребе, али с разлогом. Има ли још оне
„ганџе“ што је доносио?
СТРАХИЊА: Има, не мораш га цимати.
ЛАВ: Одлично. Касније ћемо, уз текму. Осим
ако гости желе сада мало?
ДР НИЧЕВИЋ: Хвала добри мој, али ја то одавно
не трошим. Довољно сам успорен сам од себе...
СТАНИСЛАВ: Хвала, ја нећу. Није то мој ђир.
Доста овај коњак и фина цигара. Мени таман.
ЛАВ: Онда послије. Него, о чему сте ви причали
кад сам вас прекинуо?
СТРАХИЊА: Ништа посебно. Станислав је на-
покон стиснуо да пита за наш историјат. Али скон-
тао је да нисмо пар, хехе...
ЛАВ: Мој Станиславе, па ниси ваљда мислио...?
Нејсе, само наставите гдје сте стали. Мени се једе
нешто слатко. (Устаје и излази.)
СТАНИСЛАВ: Ма није важно шефе, то сам ја
онако питао, из доколице...
СТРАХИЊА: А ја ћу ти одговорити из фотеље...
И не зови ме „шефе“. Рекох ти већ да смо од малих
ногу нераздвојни. Лав јесте пичкица, рекао би чо-
вјек кад га слуша, али кад сам ја упадао у невољу
то је била друга прича. Увијек сам имао потребу да
вербално шамарам глупе људе, оне који привлаче
пажњу а не знају пертле завезати. Самим тим, при-
влачио сам и батине, али ту је увијек упадао Лав.
Друга особа скроз. Тако је било све до војске. А и
послије, ако се добро сјећам...
ДР НИЧЕВИЋ: Тај његов заштитнички став из-
ражен је и данас. Толико смо навикли на њега да
понекад сав труд и бригу узимамо здраво за готово.

_____
170
СТРАХИЊА: Тачно, докторе. У праву сте. Али
толико смо дуго скупа у овом животу да смо се, што
кажу, свикли један на другог. Другачије не знамо.
ДР НИЧЕВИЋ: Баш зато што сте, како кажеш,
свикли један на другог, промјена твог стања му теш-
ко пада. Не може ништа учинити да помогне и тај
осјећај немоћи га сигурно излуђује.
СТРАХИЊА: Како год, мораће да прихвати
чињеницу како се моје стање погоршава. Заправо,
да се мијења. Не знам...
Лав се враћа. У једној руци носи велику чинију
са сладоледом, а у другој тањир са колачима. Жваће
нешто и изгледа задовољан. Ставља слаткише на
столић и стаје изнад осталих. Пљесне рукама и за-
довољно их протрља. Станислав се окрене и гледа
га помало збуњено. Доктор пуши и узима чашу са
пићем. Страхиња га гледа са упитним изразом на
лицу.
ЛАВ: Хах! Господо, послужите се. Чупавци су
боговски. Три су дана одстајали, најмање, и тек сад
ваљају... кô пасуљ, неподгријан.
СТРАХИЊА: Је лʼ то што је Зеле правио, они
„ботанички“?
ЛАВ: (Пуних уста, јер је управо загризао ог-
роман комад новог чупавца.) М-ххх... Велетови ту-
павци... Мвтва уфта да иф једу... кмффф (Загрцне
се.).
СТРАХИЊА: Па што си донио само једну каши-
ку за сладолед? Зашто си уопште донио сладолед?!
ЛАВ: (Сипа воду у чашу, да се „избори“ са кола-
чем.) Па зато што ће ми требати у року пет минута,
а онда ће ми бити мрско да идем по њега.
СТРАХИЊА: Али само једну кашику...
ЛАВ: Хоће ли неко од вас сладолед?
ДР НИЧЕВИЋ: Не, хвала...

_____
171
СТАНИСЛАВ: Нећу ни ја.
ЛАВ: Ето, проблем ријешен. Више за мене...
СТРАХИЊА: Добро, заборави... Господо, послу-
жите се колачима. Уколико мислите да наставимо
разговор на истој фреквенцији.
СТАНИСЛАВ: Колач може. Добри чупавци, а?
СТРАХИЊА: Ниси боље јео, вјеруј. Узмите и ви
докторе, нећете зажалити. (Гости узимају по парче.
Страхиња одмахује главом и гледа у Лава. Овај га
гледа и смјешка се. Страхиња се насмије, узме пар-
че.) Станиславе, гдје сам оно стао?
СТАНИСЛАВ: Како сте били нераздвојни, па
послије војске...
СТРАХИЊА: Да... Онда је услиједио и факултет,
наравно. Лаву је ишло добро, волио је књижевност...
Мени баш и не. Са филозофије се пребацим на еко-
номију, и то је било то. Провалим да ми добро иде
рачуница, повежем се са неким студентима из Ита-
лије, на размјени. Одем мало и ја преко гране, али
умјесто да купујем фармерке и злато, уложим неки
новац у дионице. Посрећи ми се ту, видим може се
зарадити без превелике муке. Повучем Лава са со-
бом, кренемо са улагањима, посрећи се опет. Убрзо
смо сконтали да није само срећа, него да имам та-
лента за те ствари. Баталимо школу, почнемо се ба-
вити великим цифрама, и у релативно кратком року
стекнемо репутацију озбиљних играча. Остало је,
што се каже, историја. Прије тридесете смо имали
рачуне у Швици, дионице у неколико највећих свјет-
ских компанија, и све вријеме овог свијета...
СТАНИСЛАВ: Како сте то описали... Помислио
би човјек да је то нешто најлакше на свијету.
ЛАВ: Ако ћемо поштено, нисмо помакли малим
прстом а узели смо огромне паре. Страхиња је имао
неко, назовишесто чуло за улагања. Ја сам ту био

_____
172
само да му правим друштво... И ево ме гдје сам завр-
шио. (Насмије се.)
СТРАХИЊА: Како год, једном кад смо упали у
машину све је ишло узлазном путањом. А онда се
десила Сомалија, деведесет трећа...
ЛАВ: То је био баксуз... Зла срећа.
СТРАХИЊА: Није требало да се деси... уопште.
ДР НИЧЕВИЋ: (Завршио је са колачем. Задо-
вољно се смјешка и узима цигару из пепељаре. Ста-
нислав узима још једно парче, гледа са пажњом у
Страхињу.) Мислим да се не може рећи „зла срећа“.
Нема смисла...
СТАНИСЛАВ: Јесте, јесте. Често сам то чуо, али
прећутим. Контам, нисам много писмен, обрукаћу
се. Али кад доктор тако каже...
СТРАХИЊА: Могло – не могло, десило се вели-
ко срање.
ЛАВ: Причали смо о томе милион пута. Није
твоја грешка. Није наша.
СТАНИСЛАВ: (Видно расположен.) Ама, шта се
десило? У Сомалији, тамо...
ЛАВ: Није сад важно...
СТРАХИЊА: Имали смо велико улагање у јед-
ној фармацеутској компанији. Разбијала је почетком
деведесетих, а ми смо огроман новац претворили у
још већи.
СТАНИСЛАВ: Фармација? Лијекови? А је лʼ се
онда правила ова „Афричка шљива“? Ту су, богами,
велике паре.
СТРАХИЊА: (Погледа у Станислава који је за-
мазан чоколадом око уста и насмијешен. Погледа
затим у Лава, који скрене поглед, и одмахне гла-
вом. Насмије се кратко.) Не знам за то, али правили
су лијекове потребне неразвијеним земљама. Огром-
не количине. У том периоду већина је извезена баш
у Африку. И онда... (Нагло ућути. Уздахне.)

_____
173
ДР НИЧЕВИЋ: Ако вам је тешко, немојте при-
чати о томе. У ствари, било би добро да то избаците
из себе. Или не би?! Не знам сад, али ме свакако ин-
тересује. Наставите, молим вас, по мојој препоруци.
ЛАВ: (Гласно се насмије. За њим и Страхиња.
Станислав гледа некуд између њих.) Ако је по пре-
поруци... Сазнали смо, можда годину дана послије,
да је у Сомалију, на ратно подручје, испоручена ве-
лика тура лијекова који су били са грешком. Заправо,
који су требали бити уништени. Нешто се зајебало у
процесу производње. Не да су били неупотребљиви,
већ јако отровни...
СТРАХИЊА: (Накашље се да прочисти грло и
наставља.) Нису уништени. Радник задужен да их
спали није то урадио. Продао их је некоме, никад
нисмо сазнали коме. Овај је добио уплату на рачун
само да остави камион са лијековима на одређеном
мјесту. Никад се није срео са купцем. Тај купац,
неко, препродао их је даље, у Сомалију. Више сто-
тина дјеце је умрло у једном дану. Док су љекари на
терену реаговали, било је касно. Вакцинисали су их,
као да их заштите од заразних болести, а у ствари су
их убијали не знајући...
ЛАВ: Случајно смо сазнали. Наравно, нисмо
имали никакве везе са тим, али пошто смо били јед-
ним дијелом власници...
СТРАХИЊА: Наравно да смо имали везе! Тре-
бали смо...
ЛАВ: Нисмо требали ништа. Имали смо диони-
це у тој компанији, то је све. Хоћеш ли икада прес-
тати да се ждереш због тога. Зашто си уопште спо-
мињао...
СТРАХИЊА: Нећу престати. Не могу престати.
То нам је била казна за сав прелако зарађени но-
вац...

_____
174
ЛАВ: Хајде, не сери више! Па докле ћеш исту
причу жвакати? Не интересује ме тај твој концепт
лоше карме или чега већ. Не могу да пролазим опет
кроз све. Осим тога, нисам баш примијетио да си се
касније одрекао тог новца, нити овога што и дан-да-
нас пристиже!
СТАНИСЛАВ: У колико сте ви то компанија
улагали паре? (Опет се уозбиљио. Попио је велику
чашу воде наискап.)
Страхиња ћути. Гледа у под. Лав уздахне и на-
спе себи пиће. Доктор само ћути и гледа у обојицу.
Станислав опет наспе воду, али је спусти, као да
ће тиме нешто пореметити. Лав испије коњак.
ЛАВ: У много. Превише. Немамо појма колико
тренутно новца имамо. Добро, један велики износ
иде сваког мјесеца у неколико болница и установа
за незбринуту дјецу. Како се ниједан од нас није же-
нио, нити има дјецу, одлучили смо да је најбоље за
нас да се изолујемо, а донације су анонимне свака-
ко. Докторе, нисмо вам прије рекли, не знам заш-
то... Страјино „стање“ је почело да се јавља пошто
смо чули шта се десило у Сомалији. Имао је нервни
слом, или тако нешто. Инсистирао је да не говори-
мо никоме. Искрено, то је била заједничка одлука
и нека врста покајања. Нека врста, кажем, јер не
вјерујем у сву ту хришћанску, или било какву другу
врсту гријеха и опроста.
ДР НИЧЕВИЋ: Не тврдим да би се нешто про-
мијенило, али било би ми драже да сте ово раније
испричали... Можда бисмо до сада наишли на неко...
СТРАХИЊА: Не би наишли ни на шта! Тако је
како је, заслужио сам шта год ми се деси, али није
фер према њему. (Покаже главом на Лава.) Сад сам
му комплетна обавеза и одговорност. Прије се и мог-
ло некако поднијети, сада...

_____
175
ЛАВ: Да се ниси мало касно сјетио мене?
(Насмије се у покушају да поправи расположење.
Станислав је узео још један колач и полако га жваће
док гледа у њих. Скоро да не трепће.) Станиславе
друже, да не претјераш са тим колачима?
ДР НИЧЕВИЋ: Нека, воли човјек слатко. А и
мени се баш допадају, иако ријетко једем колаче. А
ријетко чујем и овакву причу. Драги Страхиња... Ис-
пада да је то што се вама дешава нека врста реакције
на шок који сте доживјели сазнавши за тај грозни
инцидент у Сомалији. Ово је сад закључак напречац,
али сам се по себи намеће. На претрагама, раније,
нисте никада ово спомињали?
СТРАХИЊА: Нисам. Знам да је кретенски, али
нисам могао. Једноставно, нисам могао то да прева-
лим...
ДР НИЧЕВИЋ: Добро, узалуд је сада причати
шта је могло или требало. Треба да се оријентишемо
на проблем из новог угла, са новим сазнањима. С
друге тачке гледишта...
ЛАВ: И хајде реци да Зелетови чупавци нису
били добра идеја, хехе...
СТРАХИЊА: Мах... свеједно је. Али кретен си
свакако. И Зеле... Реци, Станиславе?! (Станислав је
сав замазан око уста. Изгледа као да ће заплакати.
А онда се насмијеши. Доктор и даље нешто „броји“
испод гласа, за себе. Свјетло се полако гаси. Лав
сипа пиће Страхињи. Испијају обојица.)
СТАНИСЛАВ: Може ли ме неко усмјерити у ве-
це?
Мрак.

_____
176
d КРИТИКА c

Александар Дунђерин

КОСОВСКА ПРИЧА

(Приче о Косову, „Лагуна“, Београд 2016,
приредили Александар Илић и Игор Маројевић)

Косовска мисао је у историји српске књижев-
ности – било да садржи подсећање на „косовско оп-
редељење“, па тиме и афирмацију вредности које у
себи носе косовски мит и косовски завет, било да га,
ослоњена на, одувек трагичну, косовску реалност,
преиспитује и превреднује, па, каткад, и негира –
често била централна тема, кључни мотив: од старе,
црквене средњовековне књижевности, преко наро-
дне, усмене традиције, до модерне уметности речи.
Због богате традиције, али и историјских околности,
као и актуелних друштвено-политичких дешавања
на Косову и Метохији, сасвим је очекивано да овај
простор, митопоетски и стварни, дражи интелекту-
ални и уметнички нерв и савремених српских писа-
ца. Отуда је и логично, а, дакако, и пожељно, да из-
давачи у Србији препознају интерес за објављивање
књига које настављају косовску причу, обогаћену
новим погледима на косовски мит, косовску исто-
рију и косовску стварност, обликовану на основу
_____
179
разнородних стилова и поетика, посматрану у кљу-
чу различитих, па чак и дијаметрално супротставље-
них идеја и идеологија.
На први поглед, таква једна књига је и издање
Приче о Косову („Лагуна“, Београд 2016), у коју је
уврштено шеснаест прича из пера шеснаест аутора,
а чији су приређивачи Александар Илић и Игор Ма-
ројевић. Међутим, избор аутора, а поготово садржај
и вредност њихових прича о Косову, чине напоре из-
давача (ако их је уопште и било) узалудним, а пома-
ло и трагикомичним – безмало све приче показују да
њихови творци уопште не познају српску традицију
и историју српске књижевности, камоли суштину
косовске мисли и „косовског опредељења“, те ко-
совску збиљу првих деценија 21. века; осим тога, од-
суство било какве стваралачке имагинације и инвен-
тивности, недостатак инспирације приликом одаби-
ра теме и мотива за причу, показатељ су да приче у
овој књизи ни по чему не могу да буду репрезента-
тивне у контексту савремене српске прозе, поготово
не у оквиру богате књижевне традиције посвећене
Косову; тим пре што већину аутора представљених
у овој збирци Косово и Метохија, чини се, уопште не
интересује, не дотиче, не покреће, не мучи, не про-
гања, не изазива у њима стваралачку кризу…

Англосаксонско Косово

Књигу отвара „Чај бабе Кристине“, проза Вука
Драшковића, од кога су приређивачи, можда, оче-
кивали да у својој новој причи подебља кружницу
балканског пакла у којем нико није „аболиран од
почињених грехова и грешака“. То би било саглас-
но његовом политичком (од великосрпског национа-
листе до човека који је, надахнут космополитском

_____
180
енергијом, мазохистички аплаудирао НАТО бомба-
ма) и књижевном путу – од Ножа, у којем је, 1982.
године, острашћено, сведочио о геноциду над Ср-
бима у Другом светском рату у Независној Држа-
ви Хрватској, до Исусових мемоара (2015), где, са
једнаким жаром, описује српске злочине над Мус-
лиманима током рата на простору некадашње СФР
Југославије, деведесетих година прошлог века. Но,
читалац Драшковићеве приче остаће затечен и за-
чуђен, не само због тога што „Чај бабе Кристине“ не
суочава са прошлошћу ни Албанце ни Србе, већ пре
свега зато што је у питању једна крајње конфузно
испричана прича. Радња Драшковићеве приче оди-
грава се у Призрену, у судници, а главни јунак (ујед-
но и приповедач), Србин, оптужен је јер је, наводно,
по сведочењу његових колега Албанаца, одбио да
прегледа и пружи адекватну медицинску помоћ из-
весном Бериши, успут му псујући „шиптарску мајку“
и „претећи да ће Срби сву арнаутску марву метлом
ћушнути преко Проклетија, у Албанију“. Шизофре-
ни искази главног јунака, у којима се, у потпуно
хаотичном следу, преплићу историјски догађаји и
личности са актуелним дешавањима и протагонис-
тима, мит са реалношћу, сновиђења са јавом, спре-
чавају читаоца да докучи шта се заиста тог априла
1973. догодило у призренској болници, и да ли је
главни јунак заиста починио кривично дело „изази-
вања националне, верске и расне мржње“ (за које
је осуђен на десет година строгог затвора), или је
жртва великоалбанског шовинизма и југословенске
идеје „братства и јединства“. Читалац, заправо, при-
суствује својеврсном театру апсурда на чијој сцени
дефилују гротескни и бизарни ликови, попут карика-
тура и креатура, који ваљда треба да покажу како је
Косово и Метохија, као и Србија, и Балкан у целини,

_____
181
земља „неуредне историје“, средиште неодређеног
хаоса који су оставили наши очеви и дедови, и који
нас чини здруженим кривцима и крвницима.
Ако је Драшковић поштедео читаоце директ-
нијег суочавања са мрачном прошлошћу услед срп-
ског и албанског ултранационализма и верског фа-
натизма, приређивачи Прича о Косову – нису. Исти-
на, један од њих, Игор Маројевић, у причи „Породи-
ца“, не инсистира толико на наводном „геноцидном
гену“ српског народа који је био тематско и идејно
језгро романа Шнит (2007) (српско лудило узрок је
наводног страдања Хрвата и Немаца у Срему за вре-
ме Другог светског рата, у оквиру Независне Држа-
ве Хрватске!?) и Мајчине руке (2011) (масовни зло-
чини које су Срби починили над Немцима у Војво-
дини између 1944. и 1948. године). Иако у новој
причи прати живот албанске породице Радоњићи у
Призрену до 1999. године, односно трагичну судби-
ну Скендера Радоњићија, његове успоне и падове,
брачни живот и развод са Српкињом, нови брак са
Албанком, сукобе и мирења са оцем и братом, и по-
ред тога што је, дакле, „Породица“ нацрт за могућу
породичну хронику, испричану у реалистичком ма-
ниру, попут документарне прозе, фактографски, Ма-
ројевић, ипак, губи осећај за уметничку дистанцу,
за објективност и непристрасно приповедање када
описује односе чланова албанске породице са срп-
ском средином. То је најуочљивије управо на крају
приче, у њеном идејном закључку, када главни ју-
нак, неправедно оптужен од српске полиције да је
снабдевао оружјем „Ослободилачку војску Косова“,
„због дводневних душевних патњи“ добија излив
крви у мозак, и скончава у призренској болници, по-
што нова супруга Раза потписује захтев за његово
скидање са апарата, уз одобравање и задовољство

_____
182
лекара српске националности, који је на такву одлу-
ку и подстиче.
Прозни текст другог приређивача књиге, Алек-
сандра Илића, већ је у потпуности „прича са тезом“.
После обрта, изневереног хоризонта очекивања,
изазваног насловом („Косовска девојка“) и првим
поглављем приче (у којој читалац сазнаје да опис
девојке не одговара ни историјско-митској, нити са-
временој српској Косовки, већ Албанки из Пришти-
не, Љуљети Белуши), следи љубавна сторија између
Албанке и агента британске обавештајне службе
(испричана из угла Британца), нежна и суптилна,
прожета болом и патњом, пре свега због чињени-
це да Љуљета носи трауму из прошлости када су јој
Срби поубијали браћу, а њу силовали. Патетичан и
сладуњави мелодраматични љубавни текст чији је
врхунац до крајности банализована сцена силовања
где, у пренаглашеном контрасту, читалац прати бру-
тални чин разуларених наоружаних људи, уз саучес-
ништво, мирних и непомичних, неба („смиреног“,
„немог“ и „пастелно плавог“) и траве (која је, док
прима шамаре, не гребе и не жуља, већ нежно ми-
лује, као да је „покварени гнев и казна мајке земље“;
оне косовске, наравно).
Да је писцима из Србије, поготово онимa млађе
и средње генерације, веома тешко да из сопствене,
камоли српске перспективе, сагледавају косовске
догађаје из ближе прошлости, сведочи и „Нема хра-
брости“ Дејана Стојиљковића. Прича, наиме, пра-
ти исповест капетана Бланта, иначе поп-певача у
британском контингенту НАТО војске на Косову и
Метохији, који одбија да изврши наређење генера-
ла Веслија Кларка и, после окупације јужне српске
покрајине, нападне Русе на аеродрому у Приштини.
Наравно, ситуације у којима „Енглез цитира Руса,

_____
183
у албанској кући, на парчету земље које је некад
било српска држава“, притом спуштајући слушали-
цу америчком генералу, не одражавају реалност на
терену, ни пре, ни за време, ни после агресије на СР
Југославију 1999. године, али ипак делују уверљи-
вије од унутрашњих монолога и дијалога у, рецимо,
роману Дуге ноћи и црне заставе (2012), у којем се
историја и косовски мит сагледавају из, наоко, срп-
ске тачке гледишта. Стојиљковићу, као писцу, на-
просто, лежи англоамерички поглед на свет – отуда
је прича „Нема храбрости“, написана у духу нека-
дашње неореалистичке минималистичке америчке
прозе, много искренија, прецизнија и истинитија,
уметнички упечатљивија (иако не доноси ни српској
ни светској литератури никакву нову вредност), од
поменутог романа у којем је аутор био много амби-
циознији у намери да, тематизујући дешавања на
српском и на турском двору непосредно пред тро-
годишњи српско-турски рат (1386–1389), преплете
и историјске изворе и народна предања и легенде
са митологијом, религијом и фантастиком, али се,
не познајући довољно (српску) традицију (поготово
православље), није ни за педаљ удаљио од жанров-
ске прозе, односно епске фантастике коју потписују
његови литерарни узори попут Стивена Пресфилда,
Дејвида Гемела или Џорџа Мартина.
Најдаље је у суочавању Срба са њиховом на-
водном злочиначком прошлошћу, а тиме и од књи-
жевне уметности, отишао публициста Бојан Тончић.
Његов есеј, заправо политички памфлет „Плитка ду-
бина“, посвећен „дезертерима, истинским херојима
балканских ратова, и њиховим заштитницима“, за-
мишљен је као мали бедекер о Србији, земљи страве
и ужаса, где се грађани поносе што су у њихово име
почињени стравични, монструозни злочини.

_____
184
Но, политички трактати у којима доминира ем-
патија према Другом и разумевање Другог, те обра-
чун са својима, не представљају доминантан тон у
Причама о Косову, и нису једина, па чак ни највећа
слабост ове књиге. Недостатак велике већине при-
ча у овој збирци јесте у непостојању аутентичног
доживљаја Косова и Метохије, што се уочава пре
свега код оних аутора који су, углавном поштујући
реалистички модел приповедања, психолошко-со-
цијалну мотивацију и карактеризацију ликова, језик
и стил који одликују реалистичко-натуралистич-
ку доктрину у прози, желели да прикажу косовску
збиљу првих деценија 21. века. Такав доживљај не
ствара се нужно дужим или краћим боравком на од-
ређеном простору, али свакако не може да настане
само на основу информација из медија, и без одно-
са према том простору који је збир личног осећања,
емоције, (политичког) става, познавања историје,
митологије, па и духовне спознаје, а свакако и про-
живљеног искуства.
Када тога свега нема, лични доживљај Косова
и Метохије своди се, рецимо, на информисаност о
страдању Ђорђа Мартиновића (набијен на колац
1985), о масакру Азиза Кељмендија (убио четворицу
регрута у касарни у Параћину), о доласку на власт
Слободана Милошевића („Нико не сме да вас бије“),
о генералном штрајку албанских рудара у рудни-
ку „Трепча“, о хапшењу Азема Власија, о прослави
шестсто година Косовске битке на Газиместану, о
агресији НАТО снага на СРЈ, о Резолуцији 1244 Са-
вета безбедности Уједињених нација, о трговини
органима, о апелу за ослобађање песникиње Флоре
Боровине, о хладњачи са лешевима косовских Алба-
наца, о Мартовском погрому 2004, о једностраном
проглашењу независности Косова 2008. године – као

_____
185
у причи „Моје Косово“ Срђана В. Тешина. За Теши-
на је, дакле, Косово претежно састављено од новин-
ских наслова које свако може да изгугла на интерне-
ту; обогаћено, како напомиње у својој (фингираној)
аутобиографији, тек сећањем на једну фотографију
Имреа Сабоа на којој се налази табла „Кућа на про-
дају“, и на Омера и Рамиза, Горанце, посластичаре,
који су, на самом крају деведесетих година прошлог
века, протерани из Мокрина (села надомак Кикин-
де), иначе родног места С. В. Тешина. Међутим, како
се на крају приче испоставља, и личним искуством
аутора који је, како каже, учествовао у Приштини
у оквиру српско-албанског књижевног дијалога, где
је, признаје, схватио да је Косово „безимена земља
која на шалтеру чека на родни лист“. И то је, запра-
во, његово Косово – „безимена земља“, земља и људи
без идентитета – сасвим у складу са политичким
платформама Брисела и Вашингтона, територијал-
ним претензијама Тиране и Приштине, „политиком
мира и стабилности“ Београда.
За Мухарема Баздуља, аутора иначе доброг ро-
мана Сјетва соли (2010), није чак ни делић тога.
За овог босанскохерцеговачког писца, новопеченог
Београђанина, Косово је по свему судећи неки неја-
сан појам, погодан да у причи „Из Призрена мјеста
питомога“, у југоносталгичном тону, призове време
социјализма, идеализовано, у којем су, једни поред
других, живели југословенски народи и народности,
и у јаком контрасту га супротстави суморној свако-
дневици савремене Србије. Центар Баздуљевог ин-
тересовања су разговори пијанаца из различитих
делова некадашње СФРЈ, који се окупљају у кафани
„Сиријус“, смештеној између Дедиња и Бањице. Је-
дан од њих је и Србин са КиМ, који преко старих
пријатеља Албанаца успева свом другу по пићу да
набави карте за Новогодишњи концерт у Бечу.

_____
186
Још мање везе са Косовом и Метохијом има при-
ча „Нерешено“ Љиљане Дугалић. У тој причи, која
је пре недовршена скица за неку будућу прозу, нес-
танци и насиље над девојчицама, и некад на Косову,
и данас у Србији, вероватно жели да нам саопшти
ауторка, само су примери људског зла и монструоз-
ности, историјска константа и доминанта.
А најмање прича „… српска земља кроз облаке
лети“ Марка Видојковића, за кога је оно територија
на којој се иживљавају шовинизмом и клерофашиз-
мом надахнути српски наркомани, момци са бео-
градског асфалта, који, и када буду ухапшени у ал-
банском делу Косова, док пијани и надувани просла-
вљају Видовдан, са косовским полицајцима (такође
некадашњим битангама) налазе заједнички језик,
па бивају пуштени да из Приштине пешке стигну до
Грачанице (!?).
Већи број „прича“ о Косову – када се узме у
обзир и њихов тематско-мотивски склоп, живот,
судбина и унутрашњи свет јунака, идеја и идеоло-
гија – могле би подједнако да се односе и на Мозам-
бик. Оне су испуњене општим местима, и многим
универзалијама, поједностављењима, било да је реч
о приказивању сукоба и узрока који су до њих до-
вели, било да су у питању међуљудски односи које
граде припадници различитих нација и конфесија,
односно њихови погледи на историју, актуелна де-
шавања, живот, било да се ради о страдањима и па-
тњама жртава, сведочењима и сећањима неутрал-
них сведока, или о поривима за злочин џелата.

Баштина, гето, криминал

Донекле су другачије приче оних аутора који су
ређе или чешће боравили у „јужној српској покраји-

_____
187
ни“. Рецимо, у причи Владимира Кецмановића „Прс-
ти“ јунаци су фасцинирани количином ауто-пери-
оница и ауто-пијаца између насељених места, кућа-
ма саграђеним тик до путева (а могли би бити, да
имају већу моћ запажања, и бензинским пумпама и
хотелима на сваких пола километра), и уплашени од
Албанаца који им показују два подигнута прста, или
средњи прст (то, ипак, могу да доживе само они који
се јужно од Ибра возе службеним возилом Владе
Републике Србије уз косовску полицијску пратњу);
путници им не узвраћају показивањем три прста,
јер, како то саопштава Јована, а то је и поента (па и
једина уметничка загонетка) ове приче обликоване
у дијалошкој форми, тим прстима треба да се крсте
у манастиру Високи Дечани.
То што примећују јунаци Кецмановићеве приче,
оно је што свако најпре уочи када први пут крочи на
простор Косова и Метохије, било да се до Приштине,
односно Грачанице, вози путем од граничног пункта
(„административног прелаза“) Мердаре или од Мит-
ровице. Онда следи сусрет са заборављеном култур-
ном и духовном баштином, понекад и спознаја да она
открива уметност захваљујући којој је српска култу-
ра, барем некада, била вредан и равноправан, чак
и репрезентативан део укупне светске културе. Па
затим и упознавање гета у којем Срби јужно од Ибра
животаре већ деценију и по, док се у „албанским оа-
зама“, али и у појединим манастирима Срп-ске пра-
вославне цркве (из чије су околине грађани српске
националности протерани), развија бизнис. А потом
и неизбежно суочавање са лоповлуком и кримина-
лом, и Срба и Албанаца и представника „међунаро-
дне заједнице“, двоструким идентитетима (личним
документима, аутомобилским регистрацијама), бри-
селском окупацијом, приштинском (неуспешном)

_____
188
борбом за независност, београдским (успешним) гу-
бљењем ингеренција, креирањем политичког, еко-
номског, културног, образовног обрасца живота на
Косову од НВО сектора који воде и Албанци и Срби и
Французи и Немци, продајући маглу (људска права,
помирење и суживот, мултиетничност и мултикул-
туралност, интеграције) и перући огромне количине
новца, али и чудесним спојем мржње и хистерије и
шизофреног и пијаног смеха који разблажава суза-
ма натопљену „историјску неправду“ и трагедију,
напослетку и косовским блатом, ђубретом које пре-
крива сваки педаљ свете српске земље.
Део те разнородне актуелне стварности Косова
и Метохије, стављајући акценат пре свега на нега-
тивне појаве и аномалије у косовском друштву, уо-
чила је Ана Радмиловић, и преточила у велики број
публицистичких текстова, па и у псеудодокумента-
ристички роман Тезге, пумпе, у брдима манастири
(2012), напослетку и причу „Косово – триста чуда“
у овом зборнику. Штета је што ова ауторка није ус-
пела, ни у поменутом роману, као ни у новој причи,
да додатно развије радњу, посебно нагласи поједине
мотивске рукавце, прецизније уобличи карактере,
поентира. Ана Радмиловић је, очито, и гласове ју-
нака, и наратора, и своје, ауторске, коментаре, за-
огрнула, пречесто, разговорним језиком, „социјал-
но типичном речју“, а публицистички стил и језик
медија не доминирају у њеним прозним текстовима
зато што такав језик и стил одговарају књижевном
поступку, него су, чини се, пре одраз стваралачке
немоћи и књижевног неумећа, недовољног позна-
вања уметности речи. Уочљиво је то, можда, и у
кључним деловима приче, када доживљај природ-
них лепота Шар-планине и манастира Високи Деча-
ни треба описати тако да буде у опозитном односу

_____
189
према испразној идеологији НВО сектора – небо је
високо, снег је бео, а манастир леп. Да, Ана Радми-
ловић јесте храбра особа, храбра новинарка, која је,
упознавши косовску стварност изблиза, имала сна-
ге и воље, неустрашивости, да отворено проговори,
између осталог, и о српским криминалцима који су,
под плаштом патриотизма и борбе за националне и
државне интересе, у спрези са политичарима свих
идеолошких боја и етничких заједница, битно утица-
ли да многи Космет данас перципирају искључиво
као земљу којом влада албански, српски, европски
и светски олош, искоришћавајући и злоупотребља-
вајући и мит, и историју, и религију, и људске потен-
цијале и природне ресурсе, искључиво зарад личног
богаћења. Али не и да напише уметнички упечатљи-
ву причу. Напросто, Ана Радмиловић није књижев-
ница, нити је уметница.
А то, свакако, није ни Неле Карајлић (који се
у збирци појављује и као аутор и као споредни ју-
нак приче Мухарема Баздуља), чија прича „Косово
1389“, међутим, има потенцијал да буде развијена у
узбудљив и интригантан роман. У њој се Милош Оби-
лић, непосредно пред одлучујући Бој на Косову, по-
што га је кнез Лазар прогласио издајником, двоуми
да ли да погине часно или да дипломатијом покуша
да спаси и свој живот и опстанак својих сународни-
ка. И, у тренутку када се чини да је прагматичност
победила, а идеја земаљског царства однела превагу
над идејом небеског царства, дешава се неочекива-
ни заокрет – вероватно под утицајем магије, када му
пред очима блесне визија да ће, уколико не убије
турског султана Мурата, исламска мегадржава
завладати читавим светом (из самог тока приче не
може се утврдити да ли је реч о Милошевом магно-
вењу и сновиђењу, или ислам заиста завлада светом,

_____
190
а васкрсли Милош, у телу једног студента, одлази из
будућности у далеку прошлост да поново измени ток
историје), Обилић ипак узима нож и њиме распори
трбух врховног владара Османлијског царства. На-
гли, неочекивани обрти, недовољно мотивисани, без
копчи које би повезале причу у заокружену, чвршћу
целину и учиниле је разумљивијом и логичнијом, не-
достатак продубљеније психологизације јунака, која
би обезбедила већи степен уверљивости карактера
у најрадикалнијим животним ситуацијама, али и на-
глашенију разлику међу њима, доследно спроведено
хронолошко приповедање, иако се догађаји одвијају
у великом временском размаку од неколико стоти-
на година, једноставна композиција и стилски пос-
тупци, идентичан језик казивања, уз то сиромашан,
поготово на лексичком плану – сви ови побројани
недостаци указују заправо на то да „Косово 1389“
представља у најбољем случају квалитетне, али не
и разрађене тезе, на основу којих би умешан припо-
ведач могао да створи штиво које би могло да буде и
занимљива проза, да кореспондира и са духом вре-
мена и са актуелном друштвено-политичком и вој-
ном ситуацијом у свету. Попут, рецимо, стваралаш-
тва Мишела Уелбека, који је, ипак, роман Покора-
вање – где описује потпуну исламизацију Француске
– објавио годину дана пре него што је Карајлићева
прича штампана у Причама о Косову.
На начелу „историографске метафикције“ и
„параисторије“ настала је, на први поглед, и при-
ча Вулета Журића „Крвава порота“, која прати до-
гађаје за време боравка Милана Ракића у конзулату
у Приштини. Међутим, као што је то случај са гото-
во свим делима овог писца, иза привидне Журићеве
модерности крије се најпростији реалистичко-на-
туралистички наративни модел, а аутор се открива

_____
191
као архивар (језичких, стилских, рефлексивних) ба-
налности, што у „Крвавој пороти“, делимично, јесте
у вези и са покушајем детронизације Ракићевог
значаја, и као песника и уметника, и као државног
службеника и политичара.

Све или ништа

У квалитативном смислу, уметничком и естет-
ском, одскачу свега три приче из збирке.
Прича Весне Капор „Чега би волео да се сећаш“,
интимна је исповест професора књижевности Ста-
нише Игњатовића (иначе, пријатеља ауторке), који
је после Погрома морао да избегне са Косова и Ме-
тохије, носећи у коферу једино фотографије, односно
сећања. Изразито лирична по своме тону, ритмички
беспрекорно организована, по атмосфери, стилу,
семантици, у дијалогу са поезијом Милоша Црњан-
ског и Даринке Јеврић, „Чега би волео да се сећаш“
веома је добра поезија у прози, која из „угла буба-
швабе“ посматра историјске околности, стављајући
у центар посматрања угроженог појединца осуђеног
на нестајање у ковитлацима „великих нарација“. На
идејном плану, прича Капорове јесте и болан шамар
српским политичким елитама за које је Косово тек
део испразних политичких парола и флоскула, али
и Београђанима у целини, који, са једне стране, уз-
викују на уличним демонстрацијама звучне слогане
о јужној српској покрајини, док су са друге стране
потпуно равнодушни и незаинтересовани за судби-
не својих избеглих сународника. На том плану „Чега
би волео да се сећаш“ универзална је поразна бе-
лешка о нестанку људскости и хуманости у савреме-
ним друштвима.

_____
192
„Славуј-пиле“ Бранислава Јанковића, једи-
на је прича у збирци – ослоњена у потпуности на
српско народно стваралаштво, предање и легенде
– која проблематизује, односно варира мотив Косо-
ва као митопоетског и реалног простора. Успешно
смењујући гласове и токове свести гаврана и мајке
девет Југовића непосредно после Косовског боја,
пресецајући их дијалозима, Јанковић је успео да до-
следно спроведе занимљив приповедачки поступак,
али се, имајући у виду семантички слој дела, чита-
лац тешко пробија кроз шуму метафора, симбола,
алузија и реминисценција.
Једина прича која је до сржи прожета косов-
ском мишљу, управо је она у којој Косово није ни сре-
дишња тема ни мотив, ни место одигравања радње,
нити јунаци имају директније везе са њим. Реч је о
приповеци Мирослава Тохоља „Божићње јутро или
крст по Гришки“, која прати последње дане главног
јунака, писца Григорија Божовића, осуђеног на смрт
стрељањем децембра 1944. године, због наводне са-
радње са (италијанским) окупатором у Црној Гори и
Санџаку. Док у тамници чека извршење смртне пре-
суде, осуђени писац – сећајући се „старинског ама-
нета“ по којем „ако си Србин и ако те због тога изве-
ду пред суд, знај да је наступило пошљедње вријеме“
– уместо над собом, започиње да кука и плаче над
Косовом. Пред читаоцима одједном блесне Косово
као нека врста крика и очаја, као збир свих наших
несрећа, лутања, трагања и бежања, као „тајанство
народног живљења и васкрсавања“, после свих ис-
торијских страшних (не само косовских) сумрака.
Тохољ, овом причом, између осталог, жели да нас
подсети да корен косовског завета не потиче од Боја
на Косову, нити се нужно односи на косовски мит,
већ представља, у суштини, новозаветни савез са

_____
193
Христом. Отуда косовско опредељење, и наратора и
јунака, као несумњивих повереника косовске мисли,
зрачи, и поред трагедије која их је задесила, неким
чудесним оптимизмом, и представља, уједно, оштру
критику управо оним писцима који су Приче о Косо-
ву приређивали и састављали.
„Божићње јутро или крст по Гришки“ потврђује,
као и сва друга његова ранија остварења, Тохоља као
изврсног мајстора приповедања. Прича почиње кроз
дијалог иследника и оптуженог писца, где доминира
управни говор ликова, наставља се кроз глас нара-
тора, у којем се, постепено, преплићу искази при-
поведног и доживљајног „ја“, да би се типови „туђег
говора“, како прича одмиче крају, све чешће транс-
формисали у ауторски говор (глас самог писца), а
овај, напослетку, добио обележја колективне свести,
што је сасвим у складу са идејном потком дела да је
косовска мисао централна мисао српске литературе
и српске филозофије живота.
И досадашњи књижевни опус Мирослава То-
хоља, као и ова његова прича, и квалитетом и идео-
логијом, одудара од свега што су до сада написали
писци чије су приче представљене у зборнику. Сто-
га чуди што је Тохољ пристао да учествује у једном
оваквом пројекту, у књижевном друштву против
којег се, и својим књижевним делима, а и укупним
радом, већ деценијама бори. Његова прича свакако
не може да побољша више него скромне домете ове
књиге, нити Тохољу битно допуњава ионако богату
стваралачку биографију.
Да су приређивачи Прича о Косову заиста има-
ли, како пишу, „свеобухватан приступ савремене
српске књижевности кључном националном про-
блему“ и да су желели, како је нескромно истак-
нуто на корицама књиге, да окупе на једном месту

_____
194
„мајсторе савремене српске приче“, онда би, ваљда,
у овом зборнику било места и за Горана Петровића,
Николу Маловића, Владана Матијевића, Лауру Бар-
ну, Радована Белог Марковића, Фрању Петринови-
ћа, Владимира Пиштала, па, ако је већ био циљ,
како напомињу, да „процвета хиљаду цветова“ и за
Светислава Басару, Давида Албахарија, Александра
Гаталицу, Виду Огњеновић; а и за неке писце који
живе и стварају и данас на Косову и Метохији: за
Петра Сарића обавезно, а можда и за, рецимо, Но-
вицу Соврлића, који је свакако много бољи писац и
уметник од барем половине аутора у овом зборнику.
Био би то, сасвим сигурно, репрезентативнији
узорак савремене српске приче, мада би и у том слу-
чају тешко могло да се говори како је индивидуални
таленат побројаних српских писаца обогатио тради-
цију Косова и Метохије у српској књижевности.
Јер њу чини обиман корпус књижевног ствара-
лаштва, којем већина етаблираних савремених срп-
ских писаца, углавном неталентованих, недовољно
образованих, без љубави, вере и храбрости, личног
става, без спремности на жртву, напросто није до-
расла. Уистину је потребно бити изузетна личност,
интелектуалац и уметник, па се усудити написати
нешто што би требало да настави и надогради (камо-
ли проблематизује и превреднује!) традицију Косова
и Метохије у српској књижевности. Писати о Косову
после епских народних песама преткосовског, ко-
совског и покосовског циклуса, косовских лирских
песама, од којих се неке могу убројати у најлепшу
поезију икада насталу на српском језику… Писати
о Косову после неких српских житија, која су, по
својим стилским карактеристикама, међу водећим
делима светске средњовековне литературе… Па и
после (романтичарских) трагедија Симе Милути-

_____
195
новића Сарајлије, Јована Стерије Поповића, Јована
Суботића, Милоша Цветића, Ива Војновића, стихова
српских романтичара, као што су Ђура Јакшић или
Лаза Костић… Писати о Косову после Петра Петро-
вића Његоша који је, захваљујући својој рефлексив-
ној поезији, по Иву Андрићу стекао епитет „трагич-
ног јунака косовске мисли“, вративши косовски за-
вет у средиште српске културе и основе национал-
ног идентитета… Писати о Косову после Бранислава
Нушића или Милана Ракића, којима је приштинска
каљуга и тама смисленија од блештавила ондашњих
светских метропола, а Газиместан крајње одре-
диште… Или после Растка Петровића, Станислава
Винавера, Војислава и Драгутина Илића, Милути-
на Бојића… Па и после Милана Ћурчина, Алексе
Шантића, Јована Дучића… Писати о Косову после
Милоша Црњанског, било да су у питању стихови
прожети најгорчим српским патриотизмом икада
записаним, било да је реч о опису Видовдана, руској
освети Косова, или албанском питању… Или после
Ива Андрића… Писати о Косову после Васка Попе,
Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Дарин-
ке Јеврић… После Десанке Максимовић или Дани-
ла Николића… Писати о Косову после свих поброја-
них српских писаца (а они представљају књижевну,
уметничку, естетску парадигму целокупне српске
књижевности), а не испасти будала – веома је тешко.
Зато би било од изузетног значаја да коначно
неки од државних или приватних издавача покрену
едицију „Косово и Метохија у српској књижевнос-
ти“, и у педесетак књига саберу дела овде поброја-
них аутора, а не да финансирају пројекте који осим
што афирмишу књижевни и уметнички дилетанти-
зам у Србији (част изузецима), представљају и израз
несвакидашњег политичког насиља.

_____
196
Уосталом, о каквом пројекту је реч, најбоље
сведочи одговор једног од приређивача збирке При-
че о Косову, који је на питање шта данас значи реч
Косово, за њега, овде у Србији, одговорио: „Косово
значи много шта… За мене… мислим да није далеко
од Ништа“.

_____
197
Симеун Симић

ПРИПОВИЈЕДАЊЕ КАО „СКРОВИШТЕ БОЛИ
(Катарина Ковчин: „Крпене лутке“, Матица српска,
Нови Сад, 2015)

Положајем душевних болесника у дискримина-
торским структурама друштвене моћи, те дискур-
зивним праксама у којима се то манифестује, врло
озбиљно, подсјетимо се, бавио се Мишел Фуко, а
његова књига „Историја лудила у доба класицизма“
представља, у том смислу, незаобилазно, култно
штиво. Разматрајући „лудило“ као посебан феномен
унутар комплексне историје свијета (премрежене
различитим културолошким „кодовима“), Фуко на то
питање гледа у контексту озбиљних алтруистичких
недостатака модерног друштва, у коме је „лудило“,
како он каже, „не узрок већ посљедица идеолошког
искључивања“, односно одбачености (чему су изло-
жени душевни болесници). Управо овом тематиком,
али у оквиру социјалног специфицитета модерног
српског друштва, и, наравно, на терену књижевне
имагинације, бави се и млада списатељица Ката-
рина Ковчин (1990) у својој књизи „Крпене лутке“,
објављеној 2015. године у едицији „Прва књига“ но-
восадске Матице српске.
Ова занимљиво писана и стога веома читљива
књига (што, можда, и није својствено овој темати-
ци?), садржи ниску од 13 приповједака (овај број
није, дакако, тек случајност, већ „кодирани“ израз
зле коби која прати „малериозне“ актере прича),
конципираних тако да се свака од њих бави живот-
ном судбином једног од душевних болесника, иначе

_____
198
штићеника психијатријске установе „Боривој“. По-
ред тих 13 прича, ова занимљива књига садржи и два
међусобно повезана текста, један на почетку, други
на крају књиге, који не само да је значењски обо-
гаћују (и тематски проширују), већ, ношени посеб-
ном врстом наративне „игривости“, проблематизују
питање њеног жанровског статуса (тог најчешћег
мјеста „спотицања“ модерне прозе). Уводни, од-
носно први дио књиге, писан је у форми „обраћања“,
односно писма, које управница ове психијатријске
установе, др Корделија Косов (аутобиографски „оти-
сак“ приповједачице Ковчин овдје је, дакако, очит),
упућује свом „надлежном“ (са иницијалима Ђ. Д.),
као апел (или, боље, вапај) за помоћ; док се епилош-
ки дио (са насловом „Олуја“), састоји од докторки-
них реминисценција, везаних за њен давни долазак
у ову установу, разговор (који је био од „пресудне
важности“) са др Боривојем (њеним претходником
на мјесту управника и човјеком по коме установа
носи име), а ту је и њено хватање укоштац са аве-
тима сопствене болести (рашчишћавање са „својим
демонима“). У овом дијелу, који је иначе знатно
дужи од претходног, посебно мјесто заузимају сцене
везане за оно што је у књизи названо „заједничким
активностима“ (рад са пацијентима), гдје најупе-
чатљивије дјелује онај „ритуални“, исцјељитељски,
„плес на киши“, који призива библијске слике „пото-
па“ (на што експлицитно упућују и ријечи пацијента
Велимира), али и обред „свеопштег пречишћавања“
(кад пацијенти, захваћени кишним пљуском, постају
„други људи“).
Било је потребно доћи до краја књиге како
бисмо сазнали да ни докторка Косов није имуна на
поремећаје, односно болест, да је, као некадашњи
пацијент, „једна од њих“, што само учвршћује онај

_____
199
раширени стереотип (овдје и у функцији оснажи-
вања увјерљивости ових прича) о „спорном“ ментал-
ном здрављу психијатара, обдарених способношћу
(ништа чудно, рекло би се!) да своје слабости вјешто
прикривају. Будући да је докторка Косов истовреме-
но и наратор (дакле, неко ко је „уписан у текст“),
онда та чињеница не утиче само на увјерљивост
причања, како смо већ истакли, већ и на аспект ја-
чања зачудног карактера текста, преко формирања
посебног (фокализаторског) угла из кога се прозна
материја конституише. Свакако да је наративни „ин-
фантилизам“ (свијет виђен оком „лудила“) био, на
овом мјесту, и те како примјенљив, доприносећи, да-
боме, већој дубини и самом рафинману приповједне
уобразиље.
Свакако да „писмо“ (упућено Ђ. Д.) и „Олуја“
проблематизују жанровски статус књиге, тако да
она, гледано пажљивије, фигурира као нека врста
хибридне жанровске структуре, негдје између тзв.
прича са оквиром и лабаве (закржљале) романескне
форме. Ипак, приче у њој представљају самосталне
ентитете, па ово рјешење (жанровске напетости)
можда можемо посматрати и као неку врсту игре,
којој приповједачица прибјегава, како би свој при-
повједни свијет приказала као неку врсту парадок-
салног, „уоквиреног расула“? И то оним средстви-
ма која неће, како би рекао Данило Киш, „деловати
лажно“.
Јунаци овог „дезоријентисаног свијета“ су, на-
равно, њему примјерени, дакле „атипични“: скупина
пацијената са несређеним менталним профилима,
иза којих се крију злостављане особе, насилници и
убице, порочни и депресивни људи, најчешће са де-
белим досијеима и пренапученим здравственим кар-
тонима. Преко њихових трагичних судбина, а оне су

_____
200
редом такве (без изузетка), приповједачица открива
не само наличје савременог српског друштва већ и
тамне стране модерног (дехуманизованог) друштва
уопште. Она у ствари прати онај простор људске тје-
скобе коју је са нетипичном оштроумношћу препоз-
нао Ерих Фром (можда најексплицитније у „Бјекству
од слободе“?), а визионарски наслутили, у својим
нихилистичким штивима, Кјеркегор и Ниче. Свједо-
чанство о нарави те „тјескобе“, налазимо, познато
је, и у дјелу Франца Кафке, чија грандиозна умјет-
ничка фикција је постала глобална метафора егзис-
тенционалног безнађа у коме се заглибио савреме-
ни свијет, не налазећи из њега излаз.
Иначе, приповједачица је склона да у тијело
свог текста уграђује („учитава“) различито мета-
текстуално предиво (радо зазива и цитира Шекспи-
ра, поиграва се клишеима и културолошким евока-
цијама, као, рецимо, у насловима „Сан Јозефа К.“
и „Питијин оклоп“, на примјер), потврђујући, чини
се, крајње увјерљиво, да овај тип прозе може бити
веома плодан ако се заснива на интертекстуалној
меморији (и свеобухватном „памћењу“ модерне кул-
туре), на чему приповједачица, како се потврђује, и
те како инсистира.
Можда ће се, додуше, ова проза некоме учинити
одвећ „затамњеном“ (оптерећена афазивно-депре-
сивним ткањем), без оног наративног свјетла које
тексту удахњује смисао, а због, практично, варија-
ција само једне теме („лудила“), као „упрошћен“, он-
толошки сужен и наративно једноличан свијет. Али,
био би то, свакако, тек привид, и одлазак на стран-
путицу тумачења. У ову прозу је уткано много више
приповједачког умијећа него што то изгледа на први
поглед, при површном и исхитреном читању.

_____
201
Рекосмо да је у књизи „малерских“, 13 прича,
колико и животних судбина „крпених лутака“, од-
носно „невидљивих људи“, који сачињавају једну
шаренолику друштвену структуру. На њеном пси-
хијатријском каучу нашли су се, редом (према ре-
досљеду прича): професорка историје („Питијин
оклоп“), глумац („Нарцисово огледало“), банкарка
(„Memento mori“), радник („Пајац“), студент („Лих-
вар“), правник („Сан Јозефа К.“), доктор филозофије
(„Загонетка једне мрље“), професор књижевности
(„Радио Вијетнам“), земљорадник („Напред, назад“),
једно лице непознате професије („Проповедникова
смрт“), академски сликар („Непокретно време“), ко-
нобарица („Последња станица жедне“) и аниматор
(„Летња киша“); дакле особе из различитих социјал-
них структура и различитог друштвеног статуса.
Сама природа њихових „дијагноза“ (шизофренија,
параноја, агорафобија, суицидне склоности), као и
тешка животна искуства (стварна и измишљена), од-
вела су их у застрашујући понор „зазорног“ (термин
је Јулије Кристеве), чија је, како Кристева наводи,
„интимна страна бол, а јавно лице ужас“.
Али, простор „болести“ је прожет и инспира-
тивним садржајима, па је то, понекад, и „привилего-
вано“ мјесто, предвиђено (да не кажемо предодређе-
но) за скок у простор „вишег реда“. Јулија Кристева,
која се овом тематиком бави у књизи „Моћи ужаса“,
са, несумњиво, посебно изграђеним осјећајем за
ову проблематику, закључује да је „приповиједање
– скровиште боли“. Тематика болести, особито „лу-
дила“ (као старе књижевне теме), заузима, запра-
во, посебно мјесто и унутар наративних стратегија
савремене књижевности, будући да зрачи изван-
редним зачудним потенцијалом, односно обнови-
тељском енергијом, без које су незамисливи нови
(оригинални) текстови.

_____
202
Мора се рећи да приповједачица Ковчин са дос-
та умијећа користи ову „обновитељску енергију“,
значајно освјежавајући своју наративну стратегију.
Она у свом приповиједању изванредно мијеша карте
документарног и фиктивног, одлично управља тех-
никама „фокализације“, што њен приповједни свијет
чини, са аспекта рецепције, веома „атрактивним“,
проширујући поља значења тог свијета, као и његов
контекстни оквир. Она своје причање (које почесто
клизне у срачунате афазивне конструкције) темељи
на снажном културолошком контексту, напуштајући,
или углавном напуштајући, оне укоријењене, тради-
ционалне приповједне обрасце, налазећи ослонац
у књижевној пракси коју су оснажили писци ради-
калних модернистичких усмјерења (понајприје Џој-
сове и Прустове линије). Приповједачица је заправо
упослила језик на начин који је омогућио да болест
проговори „својим језиком“.
Посебну занимљивост у овој књизи налазимо
свакако и у томе што свака прича у њој има свој
„кључ за читање“. То су психијатријске „биљешке“
које стоје на крају сваке приче, као нека врста „апен-
дикса“, а исписане су „јасним“, готово службеним
језиком, са намјером да се читалац „обавијести“ о
оним суштинским подацима из биографије болесни-
ка. Ови „документи“ (мање је важно да ли су ствар-
ни или их приповједачица „подмеће“ као стварне),
као и неки поступци преузети из жанровске прозе
(кримића, прије свега), не само да су подигли чи-
тљивост ових штива (што је циљ сваког аутора), већ
су их увели и у такозвани „детективски тип читања“,
а то је онај тип читања када читалац, попут детекти-
ва који трага за убицом, трага у ствари за „скриве-
ним смислом текста“.

_____
203
Тако долазимо до кључне врлине ове прозе.
Приповједачица, наиме, овим, и сличним страте-
гијама, значајно унапређује вишезначност својих
текстова (производњу „смисла“), доводећи, заправо,
у равнотежу идеолошки слој прича (душевни болес-
ници као жртве друштва) са естетским дигнитетом
тих прича. Тако се она, у ствари, на најбољи начин
лишила непотребних идеолошких примјеса, које су
јој пристигле (попут „слијепих путника“) са самом
тематском грађом приповједног материјала. Треба
ли рећи да списатељски изазов који иза овога стоји,
изискује посебну врсту приповједачког умијећа, ко-
је Катарина Ковчин, очито, посједује. Стога с нестр-
пљењем ваља очекивати њен сљедећи прозни руко-
пис.

_____
204
Жарко Миленковић

ДРУГА ЕПСКА ДИМЕНЗИЈА
(Александар Б. Лаковић, Силазак анђела,
Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2015)

Реченицом „Ова је драма почела на Косову“, за-
почео је Иво Андрић есеј о Његошу као трагичном
јунаку косовске мисли; касније ће Зоран Мишић,
поводом поезије Растка Петровића употребити син-
тагму „косовско опредељење“ која је дочекана на
нож као националистичка, а о којој је касније на-
писао есеј „Шта је то косовско опредељење?“. Не-
како, морам признати, најтеже је писати о Косову,
нарочито ако живите на Косову – то је увек мач са
две оштрице. Може се десити да неке ствари потпу-
но превидите, да вас заслепи „косовска трагедија“ и
мисао о њој, јер се она никада не завршава, већ се
изнова и изнова обнавља. Љубав према Косову, на
Косову се истовремено претвара у страх од Косова.
Питањем где и када, мит о Косову престаје да буде
мит и постаје стварност, постаје кључно питање које
нам се намеће у вези са најновијом песничком збир-
ком доктора, песника и књижевног критичара Алек-
сандра Б. Лаковића – Силазак анђела.
Сам аутор нам већ на почетку збирке, подна-
словом „Покосовски циклус“ и посветом „Години
1999. и њој сличним независно од географије“, су-
герише, али опет не даје коначан одговор на намет-
нуто питање. Истовремено ова књига постаје и по-
тврђивање мита о Косову, али и његова деконструк-
ција у циљу приказивања да косовски мит није мит,
већ стварност, која се и данас живи, проживљава и

_____
205
доживљава. У песми која отвара збирку „Пре него
утонемо у сан“ Лаковић каже: „не играјте се / са ми-
том о себи и Косову // он је неуништив“. Косовски
мит тако постаје потврда живота и истине са којом
се живи:

када помислите
да је потпуно заборављен
умртвљен
и коначно изгнан из себе
(и нас)

он се вулкански разгоропади

Варирајући значење мита од нечега прошлог,
заборављеног, до оног потврђујућег и свеприсутног,
обнављајућег, Лаковић косовском миту, у овој пе-
сми, даје значење „мере за све“:

и за опстанак
на који до јуче
нисмо рачунали
а без којег не можемо

Дајући миту значење „мере за све“, дакле и за
прошло, садашње и будуће, за себе као појединца
и нас као нацију, и конструкцију и деконструкцију,
живот и смрт, Лаковић косовски мит, од кога смо се
историјским недаћама удаљили а који је у међувре-
мену грешком добио „неку другу / епску димензију“,
приближава косовској, тј. српској стварности.
Сва три времена (прошло, садашње и будуће),
подједнако су доминантна у Лаковићевој збирци, а
самим избором наслова књиге Силазак анђела акти-
вира се и оно есхатолошко, заокружујуће у својој пу-

_____
206
ноћи, постбудуће време, ако се смем тако изразити.
Косовски мит и косовска стварност су оно што обје-
дињује сва ова времена у збирци. Косово постаје си-
ноним за сеобе. Сеобе са Косова у једном тренутку,
нарочито у претпоследњем циклусу збирке, постају
сеобе из себе и отуђивање од себе и света. Нацио-
нална криза постаје дубоко лична, али и стваралач-
ка криза, као у песми „Не пишем више“:

никако песму да започнем
а имам све
и папир
и оловку
и бол
и остављену земљу

само себе немам

Изгубљен идентитет, који заправо није сасвим
изгубљен, јер мисао о Косову и сећање на Косово
спречавају да се потпуно отуђи од себе, те су с тим
у вези уметнички, емоционално и искуствено, нај-
уверљивије и најуспелије оне Лаковићеве песме из
ове збирке које за тему имају сеобе испеване кроз
однос старе (оне косовске) и нове куће (оне поко-
совске): „Родитељима“, „Знам, нова кућа“, „Речник“,
„Гледање у небо“, „Бодријарска“, „Истина“, „Мит о
старој кући“, „Промене“ и др. Косово је стара кућа,
сан који одржава нову кућу, без које би се ова потпу-
но урушила:

а данас
у новој кући
лишени страха и обруча
живимо понето јуче

_____
207
Друга кућа, иако своја, опет постаје друга,
туђа кућа. Јер то, како Лаковић каже „понето јуче“,
постаје и оно што је било и оно што је сада и оно што
ће бити, оно је све („Знам, нова кућа“):

знам
ти нам најбоље мислиш
и на долазеће
не би обраћала пажњу
само када би знала
колико
мало зрна будућег из прошлог
мени треба

Косово постаје једини сан који се сања у новој
кући, без тог сна нема живота: „Истина је // у новој
кући / оно што је моје / постоји / само у сну // а сна /
одавно нема“ („Истина“). Без Косова, јунак песме не
може да замисли нити да пронађе себе, свој смисао
постојања и опстанка; он је растрзан између себе и
себе, између једне и друге куће:

иако
загледан
у два времена
и два простора

још увек
не видим ништа
што мене
види

ни огледало
које је обећавало

_____
208
У претпоследњем циклусу Лаковићеве збирке
песама Силазак анђела, а који чини поема саставље-
на од тридесет песама са насловом „Одлазак и(ли)
повратак“, аутор сугестивно лирски разматра пи-
тање сеоба, почесто алудирајући на питање поврат-
ка у коме се губи и прикрива број оних који и даље
одлазе са Косова, али и из себе. Толико је много
одлазака да „нико није сигуран / да ли се долазећи
одлази / или / одлазећи долази“, но наши доласци
и одласци у 12. песми ове поеме постају синоним
трајања: „свака помисао на одлазак / нарочито / на
пут / кроз време и себе // метафора је трајања / пре
свега“. У том вртложном хаосу одлазака и долаза-
ка или обратно, долазака и одлазака, две речи су-
протних значења које у Лаковићевој поеми добијају
исто значење, а у којој су поједине песме посвећене
оним песницима који су изгубили свој завичај, пес-
ник закључује: „зар није најсрећнији / човек / који
умре / у родном дому“. Тако се ти одласци и доласци
претварају у једну жуђену смрт у својој кући, али у
оној од које се одлази то није могуће, а она у коју
се долази није место у којој смрт има повлашћену
улогу.
Александар Б. Лаковић нам је овом збирком пе-
сама показао како и даље има песника који су, како
то рече Андрић „трагични јунаци косовске мисли“, а
о томе који је ово по реду покосовски циклус могло
би се доста тога рећи, а да се не стави тачка.

_____
209
d ТУМАЧЕЊА c

Олег Солдат

ТЕТРАГОРА I – ОСНОВИ СРПСКЕ ГЕОПОЕТИКЕ

Српске земље се могу са становишта културе
простора и карактерологије човјека који обитава у
свакој од секција подијелити на четири „базена“.
То су: 1) „крајишки прстен“, 2) „јужни темељ“, 3)
„сјеверна капија нестабилности“, и 4) „осовински
плодни коридор“. Ове четири зоне не одређујемо
геополитички, већ геопоетски и митогеографски.
„Крајишком прстену“ одговара област Војне и Бо-
санске Крајине, „јужном темељу“ – крашки простор
Херцеговине и Црне Горе, „сјеверном простору“ –
Војводина, а „осовинском плодном коридору“ – ду-
гачко подручје које се протеже долином ријеке Вар-
дар, Метохијом, те долином ријеке Мораве, све до
Београда (в. Сл. 1).
Карактеролошки и митолошки, човјеку и прос-
тору сваког од ових „базена“ можемо да припише-
мо по један елемент који их најбоље описује. Тако,
„крајишком прстену“ одговара елемент ватре (на
мапи црвено); „јужном темељу“ – камен (на карти
бордо); „сјеверном појасу нестабилности“ – вода/
ваздух (плаво); „осовинском плодном коридору“ –
земља (зелено).

_____
210
Сл. 1

_____
211
Идеја овог огледа је да национални и цивили-
зацијски баланс културе не може да се постигне
без равнотеже четири основна елемента. Идеално,
свака култура се уравнотежује у атељеима својих
артикулација кроз четири основна елемента, али
не посједује увијек и свака култура те четири нише
свога историјског темперамента. У српском случају,
свака од четири регије мора да испуњава природну
функцију, остајући вјерна своме примордијалном
елементу, што значи да свака регија и сваки елемент
морају да употпуњују своју „хемију“ разноврсношћу
своје психолошке братске околине. Другим ријечи-
ма, уколико Срби желе да опстану, неопходно је да
темељито упознају једни друге. То и јесте искон-
ски смисао „агоре“ која је мјесто сусрета, и овакве
„тетрагоре“, начињене од заједничког камповања
сва четири основна елемента.
Крајине (Војна и Босанска), јесу ватрени омо-
тач око централних и унутрашњих српских земаља.
Оне традиционално затварају, али и отварају циви-
лизацијска врата према хиперкатоличким земљама,
од Млетачке републике, до хабзбуршких територија
касније обухваћених Аустроугарском. Суштински,
без обзира у чијем најамништву се налазио Крајиш-
ник у историји, он је по превасходству чувар. Краји-
не су својом непрестаном флуктуацијом чувале
српска врата. Како је тај простор још с унутрашње
стране вијековима био притиснут османлијским
културно-политичким обрасцем, то онда значи да
притиску, суровости и нестабилности овог простора
нема равна међу српским земљама. Број устанака је
ту и највећи – историчари помињу још једино источ-
ну Херцеговину као земљу са сличним устаничким
потенцијалом. Крајине су капије према Европи, тј.
према Западу (или према Истоку, ако је било гле-

_____
212
дати из Беча), тако да је ова двосмјерност погледа,
омогућеног Крајинама, њихово суштинско обиљежје
које генерише нестабилност. Као и свака капија,
то је високо турбулентна област, промјењивих де-
финиција, због чега чак и у условима губљења те-
риторија никада не треба заборављати да се ради
о тренутачном стању. Има једна ствар, међутим,
која нарочито у западним дијеловима Крајина пра-
ви разлику у односу на нестабилну Панонију, која
је исто тако вијековима била отворена и неразрје-
шена у својим миграционим кретањима према За-
паду, а то су крајишке планине. Нарочито Козара
и Грмеч са својом високом околином, својим рас-
простирањем и шумским наборима кроз које није
пенетрирао ни Вермахт, стварају извјесну духовну и
стварну микроклиму на просторима данашње Краји-
не. Крајине, нарочито унутрашње, које данас дефи-
нишу „наковањ“ на мапи Републике Српске, одређе-
не су сјенком својих планина, како физички, тако и
митолошки. Тај простор је и данас тврдиња против
Запада: то је регија која, на примјер, историјски не
познаје феномен покатоличавања, док је и турчење
на једном Змијању поред Бање Луке наишло на тврд
бедем. Крајине су динамиком својих култура обли-
ковале посебан тип човјека – Крајишника, о којем
ће више ријечи надамо се бити у каснијим написи-
ма. Креативни допринос ових људи општој српској
баштини не само што је огроман (Тесла, Принцип,
Мештровић, Ћопић, Кочић, Милан Будимир), већ
носи на себи управо нарочити печат „огњености“.
Ватреност, стихијност, олујност је свакако основни
архетип и топос крајишке креативности. Постоји код
Будимира, код Тесле, Мештровића, код Кочића, код
Ћопића, Скендера Куленовића, па чак и код поједи-
них данашњих представника ове крајишке поетике,

_____
213
један фетиш огња, нарочите концентрације, снаге и
покрета. Могуће би било повући једну црвену нит
од Теслиних разговора са муњама, преко Кочићеве
језичке грмљавине, до Ћопићевог „проламања“ на
Грмечу. Најчишстији обриси Крајина су брда и пла-
нине, али основни њихов амбијент су – шуме; шуме
непрегледне, најшумовитије српско подручје. Без
поетике шума, које код нас у Крајини и данас на не-
колико мјеста формирају прашуме знатно веће од
Перућице, није могуће разумјети крајишког човјека.
Остаје да се дода да су Крајине, по мишљењу ауто-
ра, гориво и покретач мотор српских земаља, што се
види и у данашњим околностима, када многи и у Ср-
бији препознају Републику Српску готово као нову
матицу. Као и сваки огањ, гориво и мотор, Крајине и
њени људи имају склоност ка самосагоријевању; као
ватрено подручје, и као људи, Крајине и Крајишни-
ци носе печат нестабилности, која природно иште
креативност као своју противтежу.
Прави антипод, и природни баланс крајишком
ватреном прстену је српски крашки југ Херцегови-
не и Црне Горе. Ако су Крајине простор инхерентне
нестабилности, онда је југ изразито стабилан прос-
тор. Његов елемент је и на југу свуда доминантан
камен. Заједно са плодним коридором земље, чији
је центар у Шумадији, Херцеговина са Црном Гором
као по превасходству динарско подручје, предста-
вљају српско сидро генетике и идентитета. То је ду-
боко, древно српско подручје, које је хиљаду година
у српским рукама и које у свему носи конвенцио-
налне знакове навикнутог, реалистичног српства.
То је подручје које се нарочито не колеба, као ни
његови људи (мислим нарочито на Херцеговину). Ту
је изражена једна конвенционална креативност. На
сваком друштвеном и когнитивном чину људи с тог

_____
214
подручја видљиви су трагови формулаичког, орално
гусларског менталитета, а древни, другдје већ пре-
вазиђени и редундантни рефлекси, у Херцеговини и
дијеловима Црне Горе су доведени до ритуализова-
ног савршенства. То је подручје које суштински мало
познаје или се занима за онај свијет који лежи за
крајишким капијама; свијет који по вегетацији, рјеч-
ном сливу и ружама вјетрова, припада другачијем
поретку од сјевера. То је првенствено тврдо подручје
темеља, са својим кршом и каменом, али и рудним
благом које лежи испод. Од свих српских подручја,
југ је данас вјероватно посљедња лабораторија тра-
диције, која је ту још увијек жива, нарочито усмена
традиција и епске навике. Геополитички, Херцего-
вина (без њеног католичког дијела) нема гдје да се
отвори, сем на своју залеђину Црне Горе, што удара
одређен печат њеном хабитусу. Али, та заблокира-
ност Херцеговине српским земљама смјештеним у
њеном залеђу, ствара својеврсну тромост, крашки
аутизам и стабилност која каткад досеже до карика-
туре. Природни хабитус овог појаса је чисто крашко
поље и камењар, а његов стваралачки допринос Срп-
ству је неизмјеран. Савршен хемијски партнер ове
регије, који може да унеколико „размрда“ крашку
свикнутост и ритуализованост, требало би да буде
„љута“ Крајина која не трпи ниједан статус одвише
дуго. Ако се у Крајинама све „ресетује“ с времена на
вријеме, онда у Херцеговини и Црној Гори једном ба-
чена и остављена ствар има тенденцију да заувијек
ту остане.
Сљедеће подручје нестабилности, које је гео-
графски партнер Крајине, јесте сјевер, Војводина.
То је најнестабилније и можда најкритичније српско
подручје, чији елемент је вода-или-ваздух. То је под-
ручје разливених спрудова, влажне и ниске равни-

_____
215
це, заправо најдаљег језичка панонске хунске степе.
Историјски рефлекс европоцентричности, тежње ка
асимилацији у европејство, овдје је традиционално
највећи, још од времена Доситеја. То није због њега,
већ због тог што је ово подручје вазда откључана ка-
пија према екстремном мађарском и аустријском ка-
толицизму. Док је било Војне Крајине, ово подручје
је могло да се држи, касније је ту досељени крајишки
живаљ могао да твори некакав патриотски баланс.
Ово је нестабилни коридор сеоба, српски демограф-
ски издувник, а његов главни пјесник је Црњански,
који је топос сеоба и ишчезавања у измаглицама Ев-
ропе и Русије довео до вјечно важећег архетипа. И
код Црњанског поетским пејзажом доминира плаво
небо изнад, са својим бескрајним кругом, и трула
вода рукаваца, мртваја и врбика – доље, под ногама.
То подручје је једина права, непрестано отворена
капија према Европи. Еквивалент крајишких тврђа-
ва у Војводини је Фрушка гора, на чијим обалама
се исцрпио и франачки продор у деветом вијеку, од
чега јој потиче име. Али ни ова гора ни њени мана-
стири не представљају довољно јаку брану, уколико
се елемент расплинутости не уравнотежи психиком
своје браће и других елемената. Као најфлуиднији
и најраспршенији психолошки материјал, то је под-
ручје значајно у научном и цивилизацијском сми-
слу, ако се само знадне уравнотежити га, како је већ
речено, са древним елементима српске духовности,
који традиционално обитавају на југу. Најприрод-
није би то било урадити помоћу славонске Крајине,
која је у физичком сусједству, али која је и темељно
другачији простор. Због своје неухватљиве супстан-
ције, то је вјероватно и наредно свесрпско жариште
за сецесију.

_____
216
Четврти „базен“, простор друге стабилности је
плодни коридор који се протеже од долине ријеке
Вардара, преко Метохије и долине Мораве, до под-
ножја Београда, гдје се зауставља. Београд је у овој
геопоетској митологији, караулски, гранични град,
који више нагиње лабилном сјеверу, неголи стабил-
ној Шумадији. На цијелом Балкану то је најплодније
(једино плодно) подручје, чији примордијални али
и фактички елемент је – земља. Ово је вишеструко
значајно и индикативно. То је подручје српске држа-
вотворности и уставности, првих таласа немањићко-
га средњовјековља, који преко манастира успоста-
вљају уставотворност и идентитет Срба: то је дакле
подручје српске осовине, или централни простор
српске фабрике. Традиционално, ту живе виолент-
ни али стабилни људи, не као Крајишници. Док је
код Крајишника и Херцеговаца виолентност елемен-
тарна, ова психолошка испупченост Србијанаца је –
ритуализована. Народ се на ова подручја досељавао
са динарских подручја, остављајући за собом сву из-
нијансираност клаустрофобичног задружног живота
и тијесне психологије „Босанца“, свиклог да трпи три
вјере, а доносећи само једно – интенцију и енергију
да буде и постане „домаћин“, свој на своме, „газда“.
Плодност и милост овог подручја даје доцније нашу
прву буржоазију и прву грађанску класу и елиту. То
је подручје које настањују (идеално гледано) људи
који би, с обзиром на централно мјесто које у психо-
лошкој алхемији елемената заузима земља, из које
се једино добија хљеб, требало да измирују остале
противрјечности и творе склад. Доминантан хабитус
овог подручја су троме, плодне ријеке, брежуљкасто
поетско подручје пропарано шумарцима, што даје
доста прилике за ширину визије. То је подручје при-
родно стиснуто и сабијено између осталих српских

_____
217
земаља: то је наша географска „средња класа“, те
је као таква склона, рекло би се, рефлексу самодо-
вољности и незаинтересованости за остале. То је
подручје из којег је готово сасвим ишчезло сјећање
на турску културу; подручје толико прошарано оста-
цима српског средњовјековља и новије српске исто-
рије, да се лако заборавља да оно није и – сва српска
земља. Србијанац, нарочито Шумадинац, веома је
државотворан (идеално гледано) човјек, коме је по-
литика, држава и економија – урођена ствар. Он је
сав телургијски, сав хтоничан. Та хтоничност мјес-
тимично, нарочито на југу према Старој Србији Ма-
кедоније и Космета, постепено прераста у мистично
балканско подземље, и македонско надземно храмо-
вље; у древни свијет који је створила Византија: уп-
раво је тај јужни коридор, који се преко Македоније
и Космета рачва на југ Србије с једне стране, и на
запад, с друге – управо је он и својеврсни традицио-
нални византијски коридор вјере. С друге стране,
са истока Србији и српским земљама, од Бугарске,
нема да дође ништа ново ни значајно: српске земље
су плодна одскочна даска, напета према Европи, са
евроазијском затезном силом иза леђа. Због тог би
Србија нарочито требало да поведе рачуна о својем
спољном ватреном омотачу, Републици Српској.
Све у свему, имамо четири „базена“, два ста-
билна – централни србијански коридор и крашки југ,
и два нестабилна – панонско „море“ и крајишки те-
риторијални омотач. На стабилност и нестабилност
уопште не треба гледати са становишта дневне по-
литике већ, као што видимо, културолошки. Ријеч је
о темпераменту и текстури човјека и културе који
утискују свој облик у поменуте регије. За терито-
ријално и културно здравље једне популације неоп-
ходан је баланс између „стабилног“ и „нестабилног“

_____
218
дијела. Ово кажемо стога што готово све европске
државе краси регионална диференцијација. За том
регионалношћу барем раније, у историји, слиједила
је културна диференцијација: свака регија је посје-
довала свој етхос, свој културни одраз и потпис.
Понављам да је ријеч о прошлости, пошто је исто-
рија свједочила уништењу регионализама културе.
Случај Уједињеног Краљевства је веома познат. На
културном регионализму Острва постављена је ције-
ла библиотека на ту тему, Виљем Блејк је на њему
засновао свој опус. Енглески југ се културолошки,
колико и акцентом, разликује од сјевера; исто тако
запад од истока. Током историје је једна регија чес-
то настојала да крене другачијим путем од друге, те
је само велики напор централизовања из престони-
це спријечио такав развој догађаја.
Осврнућемо се само кратко на још неке слу-
чајеве. Све до данас примјена економског мјерила
доводи до врло неповољних поређења југа и сјеве-
ра Италије: сва главна економија и индустрија се
природно везују за културу радиности и заузето-
сти италијанског сјевера. Француски случај је ком-
пликованији, али се са сигурношћу може наићи на
битну регионалну дискрепанцију ако се вратимо до
француског 13. вијека. Тада је спецификум југа до
те мјере испровоцирао политичку елиту сјевера да
је покренута цијела крижарска кампања да се лице
Југа преуреди тако да би личило што више на сјевер.
На крају је југ уништен. Ријеч је о Албижанским (ка-
тарским) походима.
Треба ли да се сјетимо Америчког грађанског
рата, који је у потпуности подразумијевао непомир-
љивост и несамјерљивост двије географске регије,
када је такође јужна регија, већа од цијеле Европе,
уништена културно и економски?

_____
219
Не идући у даље и детаљније примјере, можемо
само подсјетити да се регионална конфликтологија
никад није заустављала на констатовању разлика,
већ је подразумијевала радикално саображавање
једне регије другој, тј. одређена регија је морала
бити уништена. Тако су уништени, како видимо, ен-
глески сјевер, француски и амерички југ, италијан-
ски југ је препуштен клановима, итд.
У том смислу српски случај је јединствен. Срп-
ски географски простор се диференцира по оси сје-
вер–југ, исто колико по оси исток–запад, и твори
препознатљиве регије. Али, за разлику од запада,
тим српским регијама је током историје дозвоље-
но да истрајавају у својим аутентичним обрасцима,
што случајно, што срећним околностима. До битне
централизације по једној регији никад није дошло.
Али исто тако, не долази до довољне или потпуне са-
моспознаје, до упознавања регија код нас, што може
имати крупне посљедице. То је нарочито важно јер
је са становишта диференцираности четирију регија
српски случај можда тежи од случаја једне Русије,
гдје хиљаде језика, култура и нација монолитно фи-
гурише под унифицирајућим кишобраном централ-
не власти.

_____
220
d ДУХОВНОСТ c

Др Саша А. Шољевић*8

ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА НА ТЛУ БОСНЕ
И ХЕРЦЕГОВИНЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
(наставак из претходног броја)

Црквене прилике после досељења Словена

Цар Константин Порфирогенит пише среди-
ном 10. века у делу „De administrando imperio“ да
се прво крштење досељених Словена (укључујући
и Србе) одиграло у време цара Ираклија (610–641),
у чије време ова племена насељавају читаву про-
винцију Далмацију. Од ових освајања поштеђени су
само утврђени приморски градови под византијском
влашћу – Задар, Сплит, Трогир, Дубровник и Котор,
у које је избегло романско становништво из залеђа.
Како је приметила Нада Милетић, постојање овог
приобалног појаса, који је у политичком и култур-
ном погледу био византијски оријентисан, одиграло
је изузетно важну улогу у формирању и развоју сло-
венизованог залеђа (Милетић 1984: 391).

*аsoljevic@gmail.com

_____
223
Према подацима Константина Порфирогенита,
на позив цара Ираклија дошли су латински свеште-
ници из приморских градова који су крстили Србе
и Хрвате, па први покушаји христијанизације Сло-
вена у Далмацији и Западном Илирику припадају
Византији у сарадњи са Римом, али је овај процес
у стварности имао мало успеха; докази о успешној
христијанизацији владајућих слојева код Срба одно-
се се тек на почетак 9. века. Са друге стране, ар-
хеолошки остаци бројних касноантичких базилика
показују да су оне напуштене крајем 6. и почетком
7. века и да је дотадашња црквена структура у Или-
рику сачувана само у приморју. Срби се насељавају
на територијама између Саве и Дунава на северу и
Јадранског мора на југозападу као савезници Визан-
тије против Авара, а ефективна византијска власт у
унутрашњости некадашње префектуре Илирик, коју
су Словени населили, није постојала; она је опста-
ла само на далматинској обали. Зато Ромеји, заузе-
ти ратовима на Истоку, нису могли да се посвете
изградњи црквене организације, а Далмација је до
краја 8. века остала на периферији политичких зби-
вања (Живковић 2004: 59).
Значајна промена у црквеном животу уследила
је 732. године, када је иконоборачки цар Лав Иса-
вријанац све византијске територије у Илирику, где
су се већ настанили Словени, подредио цариград-
ском патријарху. Поред Илирика, потчинио је и сле-
деће области: Македонију, Тесалију, Епир, Ахају,
Крит, Дакију, Мезију, Дарданију и Превалитану.
Према византијским изворима ова промена изазва-
на је папином одлуком да цару ускрати црквене при-
ходе из Јужне Италије, а било ју је лако спровести,
јер је јерархија у већини одузетих покрајина била
грчка. Од 732. па до 923. године, када цар Роман
Лакапин предаје јурисдикцију римском патријарху

_____
224
Јовану Десетом, провинција Далмација ће бити из-
ложена јаким црквеним утицајима који су долазили
са Истока. Зато не изненађује да је Хумачка плоча,
најстарији пример словенске ћирилске писмености
у Босни и Херцеговини, датирана у 10. или почетак
11. века, настала на подручју западне Херцеговине
(тада у саставу Паганије), коју су знатно после су-
седних области крстили византијски свештеници у
време цара Василија Првог (друга половина 9. века),
везана за византијски круг, о чему, поред посвете,
сведочи и ћирилско писмо (уз неколико слова старе
глагољице старог округлог облика), донесено у ове
крајеве преко словенских свештеника из Бугарске,
Македоније или Рашке (Милетић 1984: 400). Хумач-
ка плоча, која је по свом садржају ктиторски натпис,
припадала је древној Цркви архангела Михаила, а
узидана је у католички клостер изграђен у 19. веку
на Хумцу код Љубушког. Како у раду „Хумачка пло-
ча“ истиче Марко Вего, утицај са Истока појачан
је у време када је кнез Часлав (око 933 – око 950)
владао Босном, а затим у време цара Самуила (976–
1014) који је освојио Рашку, Босну, Зету, Травунију
и Неретванску Крајину. После победе цара Василија
Другог над Самуилом, тема Далмација поново је под
византијском влашћу, и преко ње је вршен јак по-
литички и културни утицај и на целокупну Хумску
земљу, па чак и на острво Брач, где је пронађена
најстарија ћирилска повеља из 1185. године. Тај
континуитет народног језика и писма задржали
су Немањићи у западном делу Хумске земље све
до 1322. године, а прилике се нису промениле ни
када је бан Стефан Други Котроманић владао овим
подручјем. Зато у Хуму (укључујући и западни део)
и Травунији није пронађен ниједан латински спо-
меник из средњег века, него само ћирилски (Вего
1980: 103–104).

_____
225
Преднемањићки храмови грађени почетком
другог миленијума у Хуму такође показују јак визан-
тијски утицај, као архитектонски комплекс Светог
Петра у пољу у Црнчу код Требиња, који су изгра-
дили бенедиктинци и Црква Светог Михаила у Сто-
ну. Тако је Храм Светог Петра у пољу имао форму
уписаног крста, а Храм Светог Павла имао је облик
триконхоса, што су доминантни типови византијс-
ке архитектуре (Милетић 1984: 404). Храм у Пани-
ку код Билеће, са византијским фрескама и грчким
сигнатурама из средине 12. века, сведочи о јаком
утицају византијске културе, као и о континуитету
хришћанства на том простору (Поповић 2014: 25,
27). Нада Милетић закључује да су градитељи хра-
мова у Босни и Хуму радили под јаким утицајем реда
Светог Василија и реда Светог Бенедикта, који су
као врсни градитељи, клесари и сликари преносили
своја занатска и ликовна искуства из јужноиталских
области, нарочито из Апулије (Милетић 1984: 405).
Несумњиво је да се у културном развоју Срба у Хуму
и Босни сусрећу источни и западни упливи. Како
истиче Тибор Живковић, Византија је у 9. веку пре-
ко теме Драч и теме Далмација утицала на залеђе
и српске кнежевине – Захумље, Травунију, Дукљу и
саму Србију (Живковић 2006: 14). Ширење хришћан-
ства у овим крајевима било је средство да се међу
новим византијским поданицима победи ратобор-
ност и осигура њихова оданост Царству (Оболенски
1996: 75, 96).
Политички и културни препород Византије у
9. веку, који је почео после окончања иконоборачке
кризе, када је византијски утицај на западу Балкана
ослабио, промениће друштвене и црквене прилике,
укључујући и области насељене Србима. До 11. века
створено је десет тема, приморских територијалних

_____
226
области са властитом управом, војском и полицијом,
које су наследиле старе римске провинције.
Тема Далмација организована је између 868.
и 878. године, са центром у Задру, са циљем спро-
вођења контроле над словенским племенима од
Неретве до Скадарског језера и проширења ути-
цаја на Хрватску (Оболенски 1996: 95). Укључивање
словенских области на Балкану у административно
уређење тема праћено је културним асимиловањем
Словена, а то је подразумевало христијанизацију; на
линији Солун–Драч овај процес је окончан до краја
10. века. Тако су тек настале словенске државе трај-
но или привремено уведене у орбиту византијске ци-
вилизације (Оболенски 1996: 100). На југу Балкана,
у крајевима који су били у саставу Ромејског цар-
ства, словенским досељеницима наметнута је јели-
низација, без права на словенско богослужење.
У другој половини 9. века у Босну, Хум, Траву-
нију и Паганију (тада под надлежношћу Цариград-
ске патријаршије) стижу ученици равноапостолних
Кирила и Методија. Према Житију Светог Наума,
Методијеви ученици који су протерани из Моравске,
дошавши у Београд, отишли су на разне стране: у
Србију, Зету, Хум, Травунију, Далмацију и Хрватску,
а каснији словенски проповедници који су потекли
из Охридске школе Климента и Наума, наставили су
да шире јеванђељско дело Светих Кирила и Мето-
дија међу Јужним Словенима; по речима Димитрија
Оболенског, Климент је био један од најважнијих
градитеља византијског културног комонвелта (Обо-
ленски 1991: 44).
Захваљујући мудрости и визионарству Светог
цариградског патријарха Фотија који је Словенима
послао мисионаре – солунску браћу Кирила и Ме-
тодија, не заступајући униформисану форму верског

_____
227
живота, источно хришћанство привукло је већину
Словена. Истина, Западни Словени доћи ће ускоро
под римску доминацију, али традиција византиј-
ско-ромејске књижевности и културе није угашена.
Из Моравске и Паноније она је стигла међу Јужне
Словене, од Бугарске, Македоније и Рашке све до
Босне, Хума, Травуније, Паганије, Зете, Далмације и
Хрватске. То је био други, много успешнији период
христијанизације Срба. Крштење Срба вероватно се
одиграло између 867. и 874. године. Тада је у Рашкој
прихваћено царско сизеренство, али није познато
да ли је то изазвало велике друштвене и политичке
напетости (Оболенски 1996: 122). Ипак, јасно је да
је христијанизација изазвала преобликовање идеје о
кнежевској власти и увођење владарске идеологије,
што је био додатни мотив за успостављање црквене
организације (Живковић 2004: 74, 84).
Према подацима Константина Порфирогени-
та, цар Василије Први Македонац послао је Србима
свештенике из Цариграда. Тако су према речима
Димитрија Оболенског преко словенског богослу-
жења и књижевности Србија, Хум и Босна поста-
ли и остали део византијског комонвелта; Кирило
и Методије створили су традицију која јe верска,
књижевна и интелектуална. Српски народ је, изгра-
дивши сопствени литургијски језик и културу, добио
пуноправно место међу члановима свеопште поро-
дице хришћанских народа (Оболенски 1996: 400). И
међу Хрватима у приморју словенска литургија била
је у оно време ознака народне посебности. Својом
словенском проповеди и просвећивањем, следбени-
ци Светих Кирила и Методија чврсто су утемељили
хришћанство и византијску културу у јужнословен-
ским земљама, што је био природан процес, истиче
Георгије Острогорски (Острогорски 1969: 233). Са

_____
228
друге стране, словенско богослужење није се укла-
пало у процес латинске унификације, оно је изазива-
ло отпор Рима. Наследници папе Јована Осмог (872–
882), забранили су словенску литургију. Срби се
окрећу ка Византији и њеној култури; на ову оријен-
тацију јако је утицала школа словенске писмености
и хришћанског образовања, коју су створили Свети
Климент и Наум. Младе словенске кнежевине чу-
ваће словенску културу, а подручје од Ниша до Хума
и Дукље биће чврсто повезано са центрима словен-
ске писмености на југу Балкана. Ипак, романски
утицаји из приморја били су присутни и у следећим
вековима.
У време кнеза Мутимира (око 854 – 891), под
чијом влашћу је Босна, основана је Епископија у
Рашкој под Цариградском патријаршијом; у то вре-
ме, 873. године римски папа Јован Осми уплиће се
у црквена питања у Србији и пише кнезу Мутимиру,
тражећи од њега да Цркву стави под надлежност Па-
нонске архиепископије, као најисточније епархије
под јурисдикцијом Рима и да се клони „неканонски
постављених епископа“ и „лажних свештеника“, који
црквени живот воде по своме нахођењу. Ови „лажни
свештеници“ могли су да буду само словенски свеш-
теници. Црквени центри у приморју: Задар, Сплит,
Дубровник и Котор, тада нису подређени римском
папи, него су још под јурисдикцијом Цариградске
патријаршије, а Мутимир је под византијским ути-
цајем и византијску политику следи и у црквеним
питањима (Живковић 2006: 28).
Јасно је да је седамдесетих година 9. века до-
шло до појачаног византијског присуства на ширем
простору Балканског полуострва. Црквени сукоби
и јурисдикциони спорови Рима и Цариграда у вре-
ме патријарха Фотија омогућили су Византији цара

_____
229
Василија Првог да несметано шири црквени утицај
и христијанизацију према српским кнежевинама
(Живковић 2004: 163). Словенска литургија била је
оруђе свих мисионарских подухвата у Фотијево доба
међу Јужним, Западним и Источним Словенима
(Оболенски 1996: 182). Борис Нилевић закључује да
будући да је до овог таласа христијанизације Срба
дошло у време када је Босна била део Србије, најра-
нија хришћанска организација била је заједничка
(Нилевић 1990: 20). Ипак, процес христијанизације
првобитне Босне слабије је познат него ширење
хришћанства на суседним подручјима. Истовреме-
но, чин примања хришћанства имао је и политичку
димензију, следећи схватање да власт византијског
цара потиче од Бога, и да пошто је он трајно на челу
хришћанских владара, има право да поставља вла-
даре другим народима. Хришћанска држава имала
је у средњем веку значење међународно признате
државе (Живковић 2004: 80). У време кнеза Часлава
Клонимировића (око 933 – 943), под његовом влашћу
су уједињене Србија, Зета, Хум, Травунија, Босна и
Неретва, и у њима преовладава словенско богослу-
жење.
Kада се у другој половини 10. века, после
Часлављеве смрти, Босна одвојила, почело је цркве-
но одвајање, па се за јурисдикцију боре епархије у
Сплиту, Дубровнику и Бару (Нилевић 1990: 20). По-
знато је да је Босна од 1067. године била под јурис-
дикцијом Барске архиепископије. Крајем 12. века
босански епископ постаје суфраган дубровачког
архиепископа, а Епископија се од своје метрополе
разликује по свештенству и по обреду; свештеници
и епископи имају словенско православно богослу-
жење и народна имена, за једног епископа који је
дошао на хиротонију у Дубровник записано је да

_____
230
не зна латински језик. Монаштво у Босни такође је
било православно; чини се да се дубровачки архие-
пископи нису трудили да измене тамошње прилике,
било им је довољно да приме заклетву и да сачувају
своју јурисдикцију (Нилевић 1990: 21).
Како примећује Тибор Живковић, историјска
наука данас не располаже новооткривеним исто-
ријским изворима који би боље осветлили питање
најраније црквене организације код Срба, али ана-
лиза раније објављених извора и пажљива употреба
података из области археологије и филологије дају
одређену слику о прихватању хришћанства и поче-
цима црквене организације (Живковић 2004: 20).
Христијанизација Срба био је процес који се дуго
одвијао из различитих праваца, и са честим пре-
кидима; граница између Источне и Западне цркве
пролазила је преко подручја насељених Србима.
Тибор Живковић истиче да Константин Порфиро-
генит преноси доста верне вести о крштењу Срба и
Хрвата (свакако тачније о Србима) у време њиховог
досељења у седмом веку, које је дошло из далматин-
ских градова, са чиме су у сагласности подаци из
папских писама тога времена (Живковић 2004: 78).
Хришћанство тада није имало јачи уплив на следеће
генерације досељеника, нити је подстакло крупније
промене у друштвеној структури; оно је било усме-
рено само на горњи владарски слој. Досељено сло-
венско становништво живело је у патријархалном
уређењу и племенској демократији, удаљено од грч-
ких и латинских центара, чију културу нису прихва-
тали. За њих примање хришћанства са грчким или
латинским богослужењем није било привлачно.
Забрањујући словенску литургију и анатеми-
шући Методија и његово православно учење, папа
Стефан Осми (939–942) учинио је да се већина Сло-

_____
231
вена насељених у Илирику удаље од латинског Запа-
да, и то на простору где су се вековима прожимали
и сукобљавали Исток и Запад. Крајем 9. века, када
је христијанизација Срба било много успешније
спроведена него у доба цара Ираклија, њихове те-
риторије потпадале су под две црквене области тада
још јединственог хришћанства: под Сплитску архи-
епископију (која је владала подручјима старе Дал-
мације Салонитане) и Драчку архиепископију (под
чијом влашћу је била стара Превалитана), али тачне
границе ових архиепископија у залеђу нису познате
(Слијепчевић 1978: 50).
У другој половини 9. века почела је дуготрајна
борба за црквени примат у унутрашњости Балкана
између Цариграда и Рима, као последица политичке
подршке коју су франачки владари пружили папа-
ма, омогућивши им тиме одлучнију политику према
Византији. Истовремено, Ромејско царство у време
цара Василија Првог Македонца јача и врши јак по-
литички и верски утицај на словенске народе. Како
примећује Тибор Живковић, сукоб између патријар-
ха Фотија и папе Николе Првог носио је посебну иде-
олошку димензију црквеног и политичког примата.
Крајње области њиховог утицаја које једни други-
ма нису оспоравали – папска превласт у Франачкој
држави, или византијска у Малој Азији – нису биле
предмет њиховог спорења. Они су се сукобили у
оним зонама где су се источне и западне области су-
сретале, пре свих у некадашњој префектури Илирик,
где папа покушава да обнови своју власт (Живковић
2004: 67). Папа Никола Први (858–867), уздигавши
утицај папства на Западу, желео је да потчини и ви-
зантијски Исток, настојећи да наметне арбитражу у
црквеним питањима. Овај папа захтевао је да Ромеји
под папску јурисдикцију врате Далмацију и Јужну

_____
232
Италију. У Цариграду је 869–870. одржан лажни ан-
тифотијевски сабор, на коме је под притиском пап-
ских легата осуђен и анатемисан патријарх Фотије,
јер је указао на римске догматске новотарије као
праве разлоге црквених подела. Када је 878. годи-
не папа Јован Осми (872–882) све грчке епископе и
клирике у Бугарској, због које је вођен јурисдикцио-
ни спор, прогласио изопштенима из Цркве, борба за
црквену јурисдикцију доживела је врхунац.
Сукоб Истока и Запада измирен је на Цариград-
ском сабору 878–879. године, уз учешће свих пет
патријаршија. На овом Сабору, који у православ-
ном свету ужива значај Осмог васељенског сабора,
осуђене су одлуке незаконитог сабора из 869–870.
године; папски легати тражили су да под римску на-
длежност буду враћене Јужна Италија и Далмација,
али њихов захтев није уважен. Цариградски сабор
одбацио је учење о папском примату схваћеном као
примат јурисдикције уместо првенства части (primus
inter pares), како су одредили васељенски сабори, као
и папско мешање у црквена питања на Истоку, како
би био очуван канонски поредак Цркве; призната је
јурисдикциона равноправност Цариградске катедре
са Римском. Такође је забрањено свако уношење
додатака у Символ вере, због ширења Fillioque-а на
Западу, који је Рим званично прихватио у 11. веку.
Римска црква је две године касније одбацила одлу-
ке Цариградског сабора из 878–879. године (Васи-
лиадис 2003: 90, 93–95). Тако је јачањем Цариград-
ске патријаршије у време патријарха Фотија Рим
потиснут са Истока, а христијанизацијом Јужних и
Источних Словена почела је нова византијска епоха
обележена великим културним и верским полетом.
Чак је и у Хрватској византијски утицај у време цара
Василија Првог Македонца потиснуо утицај Франа-
ка и Римске цркве (Острогорски 1969: 219, 233).

_____
233
Већ смо поменули да је 923. године, у време
цара Романа Лакапина, Црква у Далмацији због по-
литичких разлога враћена под власт римског папе;
напомињемо да ово подручје остаје под влашћу Ви-
зантије све до краја 12. века. После ове промене у
црквеној јурисдикцији, Рим је могао да јаче шири
свој утицај у залеђу. Године 925, у време папе Јована
Десетог (914–928), који пише да је Методијево учење
помешано са аријанизмом, одржан је Први сплитски
црквени сабор, на коме је извршена реконструкција
црквене организације по римском обрасцу и про-
мењене границе Сплитске архиепископије (Живков-
ић 2004: 57, 198). Усвојена је забрана рукополагања
кандидата који служе на словенском језику, а већ
рукоположени словенски свештеници могли су да
припадају само нижим редовима или да буду мона-
си, и да служе само ако влада оскудица латинских
свештеника, по изричитој дозволи римског папе.
Ожењени свештеници могли су да задрже супруге,
уз обавезу да живе као брат и сестра, а дозвољено је
рукоположење само целибатних свештеника, у скла-
ду са правилима Западне цркве, а противно апостол-
ским правилима и канонима сабора. Како би зажи-
вело ново црквено уређење у Далмацији, тамошњим
хришћанима саветовано је да образују своју децу да
би њих касније, када изуче школе, пре слушали него
странце (тј. свештенике Источне цркве) (Живковић
2004: 121, 122, 127). У залеђу ове одлуке нису прих-
ваћене, као ни учење Fillioque. Црква у Босни на-
стојала је да остане засебна, па су је отада католич-
ки писци почели да називају „шизматичком“ (Дучић
2008: 249).
Хрватски историчар Цркве Фрањо Шањек за-
кључује да је у Далмацији, као и у Хрватској (са
црквеним центром у Нину), у 10. веку словенска ли-

_____
234
тургија, тачније православно богослужење, тако ра-
ширено да изазива бојазан Рима и домаће јерархије,
а папу забрињава што сплитски надбискуп и њего-
ви суфрагани ништа не предузимају против „друге
науке које нема у светим књигама, а она се, како
сазнаје, несметано шири на подручју њихове јуриз-
дикције гдје се многи – наставља папа – утјечу науци
Методија, којега не налазимо ни у једној књизи међу
светим писцима“ (Шањек 1988: 85).
Црквени утицаји из Далмације према залеђу до-
лазили су тада из два центра – Дубровника према
Србима и Сплита према Хрватима. Током средњег
века Дубровник истиче своју црквену супремацију
на српске земље, која је вероватно имала основа
само према Травунији, док су дукљански владари
ове аспирације покушавали да оспоре изграђујући
сопствену црквену организацију (Барску архиепис-
копију). Чињеница да је Дубровник дуго био центар
византијске власти, чак и после враћања под римску
јурисдикцију, стварала је велике проблеме у цркве-
ноорганизационом погледу. Зато је развој црквене
организације у српским земљама текао споро и са
прекидима. Тек од времена цара Василија Другог
(976–1025), када Византија војно надзире српске
кнежевине, стварају се услови за формирање озбиљ-
није црквене организације (Живковић 2004: 198,
199). Познато је да је Босна била у саставу Саму-
иловог царства; када је оно 1018. године престало
да постоји, повучена је граница између Охридске
архиепископије и приморских католичких еписко-
пија. Босна је била под јурисдикцијом Римске цркве,
која је тада имала организован црквени живот само
у приморским крајевима. Залеђе још није било јасно
омеђено, јер у црквеном погледу још није било орга-
низовано (Драгојловић 2009: 24). Зато у залеђу није

_____
235
било утицаја реформног покрета који је у 11. и 12.
веку донео велике промене на Западу.
У Сплиту је 1060. године одржан Црквени са-
бор који се бавио унификацијом католичког бого-
служења, забранивши словенску (православну) ли-
тургију и рукополагање словенских свештеника који
не познају латински језик и богослужење, као и но-
шење браде и дуге косе. У делу „Historia Salonitana”
аналиста Тома Архиђакон пише да је на овом Сабо-
ру словенски равноапостол Методије оптужен да је
пронашао „готска“ слова (глагољицу), да је на сло-
венском језику писао лажи против католичке вере и
зато назван јеретиком (Шањек 1988: 85). Ова оцена
показује какав је однос према делу Кирила и Ме-
тодија Западна црква имала у средњем веку; исто
мишљење имали су и хрватски владари и велможе,
присталице латинштине и противници народне кул-
туре. Ипак, малобројни глагољаши у приморју су оп-
стали, служећи на словенском језику по правилима
католичке литургике, док је у залеђу, које је било
заштићено од папске пресије, опстало православно
богослужење. Византија је 1069. године Хрватској
уступила административну власт, али не и сувере-
нитет над Далмацијом. Византија на тим простори-
ма остаје до краја 12. века, па је тако словенска гла-
гољашка традиција постала део културног наслеђа
Хрвата (Оболенски 1996: 179).
Наглашавамо да је суседно подручје Хума још
од друге половине 9. века било унутар сфере визан-
тијског утицаја, који је Цариград спроводио преко
српских кнежевина на истоку, а и Босна је била
послушни штићеник Византијског царства у већем
делу 11. века (Оболенски 1996: 263). На Сплитском
сабору одржаном 1111. године православна вера
осуђена је као јеретичка и наређено је затварање

_____
236
свих храмова у којима се не служи по западном об-
реду, после чега су одузете православне богомоље
у приморју. У залеђу је опстало православље, а ћи-
рилица која је општеприхваћена у Хуму и Босни, не-
заобилазни је показатељ припадања православној
цивилизацији; зато је, како примећује Милорад Ек-
мечић, ратне 1915. године генерал Јосип Саркотић
забранио употребу ћирилице, јер ју је доживео као
саставни део непријатељског Истока. Да је Рим же-
лео да трајно подржи равноапостолне Кирила и Ме-
тодија, односно њихове ученике и настављаче, Срби
би се можда окренули Западу у верском, културном
и политичком погледу.
На територији Барске епископије било је мана-
стира који су припадали различитим традицијама;
папа Александар Други у писму упућеном тамошњем
епископу Петру у марту 1067. године тражи од њега
да се брине о латинским, грчким и словенским ма-
настирима, али и да наметне латински језик и обред
(Слијепчевић 1978: 39). Такође и антипапа Климент
Трећи у були из 1089, у време краља Константина
Бодина (1081–1099), којом Барску епископију уз-
диже у ранг Архиепископије, чиме су заокружени
сви елементи зетске државности, помиње словенске
манастире. Тако су настале промене у црквеним од-
носима, јер су под јурисдикцију римских папа који
су забранили црквену службу на словенском језику
дошла подручја која су дуго била под надлежношћу
Драчке и Охридске архиепископије. Од 11 епархија
Барске архиепископије само три су биле у залеђу,
по једна за Травунију, Босну и Хум, док је на малој
територији у приморју било чак седам епархија:
Бар, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст и Пилот.
Границе Барске архиепископије пратиле су поли-
тичке границе Дукље и вазалних држава, које су

_____
237
биле потчињене Константину Бодину; како је Дукља
политички слабила, Барска архиепископија губила
је јурисдикцију над епископијама (Живковић 2006:
99). Упркос јачању утицаја Рима, Босна и Хум од-
лучно се супротстављају; у залеђу опстаје источно
богослужење, односно православље и после доласка
под надлежност Дубровачке архиепископије, о чему
сведочи расправа вођена 1181. године између ве-
ликог хумског кнеза Мирослава и папе Александра
Трећег.
У Зети, чије приморје је било настањено број-
ним романским становништвом, јаче је наметан ла-
тински језик и богослужење, у настојању да се из-
брише вековно православно наслеђе изграђено под
јурисдикцијом Драчке митрополије, нарочито јако у
време Светог краља Јована Владимира (мученички
страдао 1016. године), чија је Зета била православна,
а краљ је много учинио за јачање словенске култу-
ре. Требало је уништити верско и културно предање
које су градили и штитили зетски владари, што ипак
није учињено успешно као у Хрватској и Далмацији.
Зато је 1199. године у Бару одржан Црквени сабор
који је усвојио одлуке против свештеничког брака
и свештеницима забранио да носе дугу браду (Јире-
чек 1978: 126). Ове одлуке биле су у супротности са
канонима Пето-шестог Васељенског (Трулског) са-
бора из 691. године (на коме су учествовали легати
Римске цркве), којим је епископима забрањено да од
свештеника захтевају целибат. Римска црква одба-
цила је правила Трулског сабора којим су осуђене
противпредањске новотарије Рима и потврђено да
цариградска катедра ужива једнаке повластице као
римски престо. То се десило у време папе Николе
Првог (858–867); тада су канони Пето-шестог сабора
означени као источни канони (Поповић 2005: 776).

_____
238
Римска Црква увела је нове верске дефиниције и дог-
ме, не поштујући учење које су предали Оци Цркве и
Васељенски односно Помесни сабори.
У 12. веку Зета је изгубила политички значај
који је имала у другој половини претходног века.
Рашки велики жупан Деса осваја Горњу Зету, За-
хумље и Травунију средином 12. века. У следећем
столећу, папа Климент Четврти (1265–1271) увео
је Дубровник у чин митрополије над свим еписко-
пијама у Дукљи, Србији и Хуму, али српски влада-
ри нису прихватали фаворизовање Дубровника на
штету Барске архиепископије, која је била у саставу
Српског краљевства. Покушај Рима да уведе рефор-
ме у црквеном животу у Босни уклањањем словен-
ских епископа и довођењем латинских бискупа у пр-
вој половини 13. века, доживео је потпуни неуспех
(Драгојловић 2009: 75).
Како је приметио историчар Борис Нилевић,
одвојени латинским богослужбеним језиком, неспо-
собни да шаљу људе и да образују свештенство, за-
узети настојањем да подигну свој значај тако што
ће добити ранг архиепископија, приморски црквени
центри потпуно су запустили мисионарски рад у за-
леђу, трошећи много енергије и времена у распра-
вама око граница јурисдикције приморских катедри
(Нилевић 1990: 16). Поред тога, 11. и 12. век су мрач-
но доба Римске цркве; од 1044. до 1046. године вла-
дају тројица папа истовремено, које цар Хајнрих свр-
гава, а између 1046. и 1150. године цареви предла-
жу папе. Уплитање у избор папа јасно показује да
је цар био господар Цркве (Францен 1996: 148–149).
У време цара Манојла Комнина (1143–1180), Босна
је после периода када је признавала угарску власт
поново потчињена Ромејима, а након његове смрти
бан Кулин номинално признаје Угарску.

_____
239
У Хуму, Травунији и Босни служено је од друге
половине 9. века на старословенском (касније срп-
скословенском) језику по источном обреду из књига
писаних глагољицом, све док је није потиснула ћи-
рилица (Дучић 2008: 90). О црквеном животу у овим
областима мало тога је познато. У другој половини
12. века босански епископ био је суфраган дуброва-
чког архиепископа, али се разликује по обреду, а
свакако и по догматском учењу. Епископ и свеште-
ници имају народна имена, а монаси припадају реду
Светог Василија (Нилевић 1990: 21). Словенски ка-
рактер Босанске епископије и њену припадност ис-
точном обреду потврђује и позната абјурација на Би-
лином Пољу 1203. године, када су прваци крстјана у
присуству инквизитора Де Казамариса били примо-
рани да се формално одрекну, како у документима
Римске цркве пише, „шизме“, односно литургијског
обреда Источне цркве, обећавши да ће убудуће жи-
вети према правилима и заповестима Римске цркве
(Драгојловић 2009: 30).
У средњовековној Босни, у крилу Православне
цркве, словенске Босанске епископије под јурисдик-
цијом Рима и цркве босанске употребљаване су биб-
лијске књиге чија структурална, садржајна и темат-
ска подударност са књигама Светог писма источног
огранка јужнословенске књижевности показује да
им је заједничка матица у Охридској књижевној
школи, одакле је стигло целокупно књижевно бла-
го византијско-словенске културе. Њихово непо-
средно исходиште је у библијским књигама старије
српске, зетско-хумске редакције, а мањим делом и
рашке редакције из прве или друге генерације ћи-
рилских преписа. Најстарији сачувани рукописи у
Босни писани су у истој језичкој редакцији и истој
кодиколошкој и литургијској форми као Вуканово

_____
240
и Мирослављево јеванђеље (Драгојловић 2009: 50,
107–108). Језик, писмо и ортографска традиција са-
чуваних босанских рукописа из 12. и првих деценија
13. века идентични су са тадашњим споменицима
насталим у Рашкој (Драгојловић 2009: 46).
Литургијска подела у библијским књигама сло-
венске Босанске епископије под Римом одговара об-
расцима Источне цркве, па је јасно да је ова Еписко-
пија користила светописамске књиге Источне цркве,
како литургијске, тако и нелитургијске, писане ћи-
рилицом; уосталом, дубровачки извори извештавају
да босански бискупи не познају латински језик ни
обреде Западне цркве; исто се односило и на свеш-
тенике који су такође били домаћи људи. Библијске
књиге словенске босанске Бискупије преузели су
каснији босански крстјани и преписивали их. Ови
остаци литургијских подела у босанским библијским
књигама показују пре свега источно порекло њихове
изворне матице. После пропасти средњовековне др-
жаве, један део босанских библијских књига нашао
се у српским манастирима и црквама и накнадно је
у целини подељен на литургијска зачала. Потпуно
другачија структура библијских књига на хрватском
глагољашком подручју у мисалима и бревијарима и
уз потпуно одсуство четверојеванђеља, праксапосто-
ла, псалтира и целовитих текстова Апокалипсе, који
формацијски нису улазили у богослужбени систем
Западне цркве, показује да оне нису могле да буду
ни посредни ни непосредни изворници библијске
књижевности у Босни (Драгојловић 2009: 116, 127).
Такође, у Рашкој и Босни глагољица је из употребе
нестала пре него што су словенско писмо и словен-
ске библијске књиге у овим областима прихваћени
(Драгојловић 2009: 45). Загребачки каноноик и исто-
ричар Фрањо Рачки, који је заступао мишљење да је

_____
241
босанска црква била дуалистичка, такође је закљу-
чио да се књиге Светог писма које су користили
нису разликовале од књига које су биле у употреби
међу Словенима Источне цркве (Рачки 1931: 571).
Литерарни извори и повеље из средњег века не
доказују да су припадници цркве босанске припада-
ли дуалистичко-докетистичком покрету, да су били
хулитељи крста, одбацивали оваплоћење Христо-
во, Пресвету Богородицу, свете тајне, старозаветне
пророке и Светитеље. Тако нпр. Баталово Јеванђеље
преписано 1393. године и Срећковићево босанско
Јеванђеље не садрже дуалистичко учење; напротив,
поменута су Света Тројица, године преписивања
израчунате су од Христовог рођења, а украси ука-
зују на поштовање крста. Хвалов зборник из 1404.
године, украшен сликама Светитеља, показује да
је црква босанска поштовала слике и иконе, а при-
суство Декалога, Псалтира и библијских песама све-
дочи о прихватању Старог Завета. Литургијска по-
дела у библијским књигама које су настале у кругу
цркве босанске указује на признавање литургије и
црквених обреда Источне цркве (Драгојловић 2009:
121, 169). Сачувани су и фрагменти егзегетских,
агиографских и омилитичких текстова коришће-
них у цркви босанској, који сви припадају источном
огранку јужнословенске књижевности (Драгојловић
2009: 31).
Тестамент госта Радина, који је живео на двору
херцега Стефана Вукчића Косаче и своју веру нази-
вао правом апостолском, помиње Господње, Бого-
родичне и светитељске празнике на које треба дати
милостињу сиромашнима; такође је забележено Ра-
диново крсно име Свети Ђорђе. На натпису госта
Милутина из Хумског код Фоче, насталом у 14. веку,

_____
242
текст почиње призивом Пречисте (Свете) Тројице.
Стећак госта Мишљена сведочи о поштовању старо-
заветних патријараха и Божанства Христовог. Краљ
Твртко Котроманић у својим повељама заклиње
се на Јеванђељу и на светим моштима, обраћа се
Христу као Владици, по угледу на православну хим-
нографију. Ранији владари из династије Котрома-
нића у повељама често помињу Свету Тројицу, али
и Светог Григорија Назијанзина који је био заштит-
ник ове династије и Босне (Драгојловић 2009: 227,
237). Повеље банова и краљева, од Кулина бана до
последњег краља Стефана Томашевића, садрже по-
зивање на Свету Тројицу и уздање у Божју милост.
Печати босанских владара и хумских односно
босанских кнежева и војвода имају у легендама
знак крста, а разлика између српских и босанско-
хумских печатних легенди не постоји. Писмо дје-
да цркве босанске Дубровчанима из 1404. године,
на почетку текста има знак крста (Вего 1980: 333).
Страни извори, примарно католички, говоре о јере-
тицима дуалистима у Босни и Хуму, али у народној
традицији нема помена о богумилима; овај назив по-
тиче од историчара 19. века, а назив патарени је,
према Владимиру Ћоровићу, изворно на Западу оз-
начавао противнике целибата (Ћоровић 1940: 181).
Црква босанска била је правоверна, али није била
под јурисдикцијом Католичке цркве, од које се раз-
ликовала по веровањима и обреду, не прихватајући
римске новотарије, па је у духу тадашње политичке
и лингвистичке некоректности називана јеретич-
ком. Историчар Марко Вего помиње извештај бис-
купа требињско-мрканског Марка Ригија упућен у
Рим из нама много ближе 1703. године, у коме пра-
вославне монахе назива патаренима, као и њихове
вернике, а бискуп требињско-мркански Сигисмунд

_____
243
Тудусић шаље извештај у Рим 1751. године, у коме
пише да су хришћани источног обреда у требињском
крају манихеји и јеретици, који не верују да је Хрис-
тос страдао на крсту за спасење света, а њихова
заједница је секташка. Ово су докази о дезинформа-
цијама које су стизале у Рим о верском стању у Босни
и Херцеговини, закључује Вего (Вего 1980: 334–335).
Јасно је да су за Западну цркву сви становници на-
ших крајева који нису сједињени са Римом дуго били
јеретици, јер нису признали папски примат власти.
Означити верску заједницу као јеретичку, био је до-
бар изговор за покретање крсташких ратова. Исти-
на, постоје и средњовековни православни извори и
записи који вернике босанске цркве означавају као
јеретике иако то нису били у догматском погледу.
Разлог лежи у чињеници да они нису стајали у ка-
нонском јединству са Православном црквом, одли-
кујући се архаичном варијантом хришћанства.
После бројних археолошких испитивања које је
обавио, Марко Вего истиче да мотиви и симболи на
стећцима не показују никакву симболику катарске,
патаренске или такозване богумилске секте. На-
против, може се закључити да ликовна остварења
на стећцима и каменим крстовима у средњем веку
имају хришћански карактер без икакве примесе је-
реси и да ликови на споменицима никако не могу
припадати катарској, патаренској и манихејској
јереси, јер заступници ових јереси нису поштова-
ли никакве ликове нити ликовна остварења. Вегo
закључује: „Босанска самостална народна црква је у
своме наслову јасно изјавила да је кршћанска. То си-
гурно не би учинили представници манихејске, ду-
алистичке, катарске и патаренске цркве. Зато сма-
трам да претходни заступници постојања херезе у
Босни и Херцеговини немају никаква права стварати

_____
244
закључке о некој религиозној појави у једној земљи
на основи голих страних израза, не узимајући у об-
зир споменике културе на терену као прворазредне
изворе. (...) Треба узети у обзир цјелокупну грађу,
све хисторијске и споменичке изворе, те из њих из-
влачити ваљане закључке.“ (Вего 1980: 375–376).
Вего је, као и многи други истраживачи, био сигу-
ран да је босанска народна црква била правоверна
кирилометодијевска црква са израженим конзерва-
тивизмом.
Босна је у средњем веку водила сталну борбу
против притисака Рима и Угара да наметну орга-
низацију Католичке цркве и сизеренство Угарске.
Постојање самосталне цркве босанске на географ-
ски затвореном подручју, чије извориште је било на
Истоку, било је израз жеље за постојањем незави-
сне народне цркве, што је било неприхватљиво за
римску универзалну еклисиологију; Римска црква
са латинским богослужењем била је туђа, под заш-
титом освајачке Угарске. Папа је Босну прогласио
јеретичком земљом, „леглом гуја“, позивао на крс-
ташке ратове, слао доминиканце, подредивши ово
подручје Надбискупији у Калочи. Вероватно је нај-
тачнију оцену дао Владимир Ћоровић, закључивши
да је босанска хришћанска црква, која је имала ки-
рило-методијевско порекло, деловала у економски,
социјално и политички неразвијеном друштву, па се
зато није организационо развила нити унапредила
свој рад после коначног расцепа Цркава 1054. го-
дине. Босна је остала политички-културно изолова-
на, задржавши источни обред на словенском језику.
Православна архиепископија у Србији није имала
организациони утицај на цркву босанску, јер Ср-
бија и Босна нису биле у политичкој заједници од
12. века (Ћоровић 1940: 184–185). Наравно, друга-

_____
245
чије стање било је у Хуму под влашћу Немањића, где
су православци били најбројнији. У Хумској земљи
сусретали су се западни и источни утицаји; у кас-
ноантичком времену ова област имала је добро ор-
ганизован црквени живот са великим бројем храмо-
ва. Вероватно је Хум био засебна кнежевина још од
насељавања Срба у време цара Ираклија, дуго при-
знајући врховну власт кнежева Србије. Настојања да
се Хум осамостали остварена су најкасније у првој
половини 9. века (Живковић 2006: 61). У архонтији
моћног хумског кнеза Михаила Вишевића (око 912
– око 935), био је и Стон на полуострву Пељешац;
тамо је било седиште древне епископије под јурис-
дикцијом Сплитске архиепископије, први пут у из-
ворима поменуте 928. године (Живковић 2004: 159).
Кнез Михаило Вишевић био је, у настојању да
одбрани свој легитимитет од Византије, савезник бу-
гарског цара Симеона, такође у пријатељским одно-
сима са хрватским владаром Томиславом и окренут
Западу, па присуствује Сабору у Сплиту 925. године
(седиште стонског епископа је у његовој кнежеви-
ни), али Вишевићеви српски поданици и после овог
Сабора остају већином православни, чувајући право-
славни обред и учење. Истина, постоје мишљења да
кнез Михаило није учествовао на Сабору у Сплиту,
јер је већ раније постао византијски савезник, и да је
његово име у изворима каснија интерполација. Ово
мишљење заступали су Константин Јиречек, Вјекос-
лав Клаић и други историчари (Византијски извори
за историју народа Југославије 1959: 60). Михаилов
Хум постаје најмоћнија српска и уопште јужносло-
венска кнежевина, јер је Србија под бугарском доми-
нацијом после слања у заточеништво српског кнеза
Петра Гојниковића (око 917. године), који је владао
Босном, Паганијом и вероватно Травунијом. Петро-

_____
246
вом одласку у интернацију у Бугарској, где је умро,
Вишевић је допринео својим интригама; касније се,
926. или 927. године, поменути владар Хума окреће
Византији и постаје њен савезник, играјући важну
улогу у византијској политици према Далмацији и
залеђу; о томе сведоче његове титуле проконзула и
патрикија (Живковић 2006: 39–40, 63–64). Констан-
тин Порфирогенит становнике Захумља изричито
назива Србима који су се ту населили од времена
цара Ираклија, али не можемо бити сигурни да су
Захумљани, Травуњани и Неретљани у време сеобе
заиста били Срби или словенска племена која су у
савезу са Србима или Хрватима стигла на Балкан-
ско полуострво. Подаци Константина Порфирогени-
та ипак показују да је средином 10. века српско име
општеприхваћено на широком простору и да је про-
цес етногенезе у архонтијама Захумље, Травунија и
Паганија већ био довршен (Живковић 2006: 60).
После смрти Петра Гојниковића бугарски цар
Симеон поставља и смењује српске владаре, чак
организује и казнену експедицију, па Србија није
могла да надзире околне архонте, пре свих захум-
ског Михаила Вишевића (Живковић 2006: 44, 47).
Доласком на власт кнеза Часлава Клонимировића
(933–943), после смрти цара Симеона, Србија јача и
стиче предност над осталим српским кнежевима –
Травунија, Хум, Дукља и Босна су под Часлављевом
влашћу. После његове смрти централна власт сла-
би, земља је под влашћу сукобљених банова и жу-
пана, а Босна се вероватно тада издваја као засебна
политичка целина (Живковић 2006: 55–57). Хум ће
ускоро доћи под власт Зетске државе, па у првој по-
ловини 11. века под византијску власт, а онда је од
времена кнеза Радослава до средине 12. века поново
под влашћу Зете.

_____
247
Хумски велики кнез Мирослав (стриц Светог
Саве), у сукобу са Дубровачком архиепископијом
протерује 1181. године стонског епископа, који се
настањује на Локруму, па на Корчули (Ћоровић
1940: 224). Велики кнез Мирослав не дозвољава
постављање нових епископа у својој кнежевини и
одбија да прими папског изасланика који му носи
писмо папе Александра Трећег, пуно прекора због
непокорности. Папе нису биле задовољне стањем
Цркве у Хуму, јер није усвојена служба по западном
обреду ни после 1054. године, а кнез Мирослав се
у црквеној политици угледа на свога брата великог
жупана Стефана Немању (Дучић 2008: 257). Осим
Цркве Светог Петра у Бијелом Пољу (Полимље), Ми-
рослав гради и Цркву Светог Кузмана и Дамјана у
Подграђу код Благаја. Мирослављево Јеванђеље, пи-
сано око 1185. године за поменутог великог кнеза,
сведочи о развијеној писарској и калиграфској тра-
дицији у Хуму.
Мирослава наслеђује његов син кнез Петар,
којег архиђакон Тома назива јеретиком и пата-
реном, иако је јасно да је био православан (Клаић
1990: 102). Велики жупан Стефан Немања ратовао
је против кнеза Петра, оставивши му област источно
од Неретве до Цетине; Стонско приморје и Попово
добио је Андрија, млађи син кнеза Мирослава, а ос-
тали део Радослав, син Стефана Немање (Ћоровић
1940: 223). Велики кнез Андрија завладао је кас-
није читавим Хумом; у уговорима са Дубровником
и Сплитом он се позивао на своје претке и потпи-
сао се око крста на начин византијских приватних
повеља (Јиречек 1978: 171, 172). Андрија, који је
био вазал Стефана Немање и његових синова, имао
је престоницу у Стону, а око 1250. године сахрањен
је у тамошњој Богородичној цркви, седишту Хумске
епископије.

_____
248
Јужно од Хума, Травунија је такође насељена
Србима, а Епископија у Требињу признаје власт
Сплитске архиепископије, али је богослужење сло-
венско. Травунија, која је била под влашћу српских
архоната, међу првим српским подручјима била је
подвргнута христијанизацији. Српски кнез Власти-
мир (830–851), ово подручје је, као и друге западне
области, надзирао преко жупана намесника, а своме
зету Крајини, као вазалу, дао је титулу архонта; у
духу средњовековне владарске идеологије (Живко-
вић 2006: 15–16, 18). Црквено седиште Травуније
било је у Храму Светог Петра у пољу, у околини Тре-
биња, вероватно изграђеном у 10. веку. Храмови у
Травунији често су били посвећени Светитељима
који потичу са хришћанског Истока, као што су Све-
та Текла, Свети Трифун, Света Варвара (Живковић
2004: 158). Јасно је да су Травунија у 9. и Хум у 10.
веку стекли елементе државности и да су касније
били интегрални делови државе Немањића. У зајед-
ничку државу са Босном Хум и Травунија улазе тек
после освајања бана Стефана Другог Котроманића
1326. године, али ни у време краља Твртка Првог Ко-
троманића нису све припојене области биле чврсто
повезане и нису чиниле јединствену државну цели-
ну, што се види из Тврткове титулатуре, која наводи
чак осам земаља које су задржале своју посебност
(Благојевић 2011: 171, 216).

_____
249
ЛИТЕРАТУРА

Баслер 1984: Ђ. Баслер, „Касноантичко доба“, у
књизи: Културна историја Босне и Херцеговине. Сараје-
во: Веселин Маслеша.
Благојевић 2006: М. Благојевић, „Предговор“ књизи:
Епископија захумско-херцеговачка. Београд: Свет књиге.
Брија 1999: Ј. Брија, Речник православне теологије
(са румунског превео епископ Митрофан Кодић). Бео-
град: Хиландарски фонд при Богословском факултету
СПЦ.
Василијадис 2003: П. Василијадис, Исток и Запад:
Патријарховање Светог Фотија Цариградског. Београд:
Хришћанска мисао.
Вего 1980: М. Вего, Из историје средњовјековне
Босне и Херцеговине. Сарајево: Свјетлост.
Вирвол 2013: Н. Вирвол, Политичко или петровско
првенство? Два сведочанства о схватању првенства у
9. веку (са немачког превела Мирјана Аврамовић). Бео-
град: Хришћанска мисао.
Византијски извори за историју народа Југосла-
вије 1959: Књига друга. Београд: Византолошки институт
Српске академије наука.
Драгојловић 2009: Д. Драгојловић, Историја српске
књижевности у средњовековној српској држави. Бео-
град: Службени гласник.
Дучић 2008: Архимандрит Н. Дучић, Историја Српс-
ке православне цркве. Гацко: Доб, Београд: Нова доб.
Живковић 2004: Т. Живковић, Црквена организа-
ција у српским земљама (рани средњи век). Београд: Ис-
торијски институт, Службени гласник.
Живковић 2006: Т. Живковић, Портрети српских
владара (9–12. век). Београд: Завод за уџбенике и нас-
тавна средства.

_____
250
Зизјулас 2001: Ј. Зизјулас, Еклисиолошке теме (са
грчког превео С. Јакшић). Нови Сад: Беседа.
Јиречек 1978: К. Јиречек, Историја Срба, књига
друга (са немачког превео Јован Радонић). Београд: Сло-
во љубве.
Клаић 1990: В. Клаић, Повијест Босне. Сарајево:
Свјетлост.
Милетић 1984: Н. Милетић, „Рани средњи век“, у
књизи: Културна историја Босне и Херцеговине. Сараје-
во: Веселин Маслеша.
Нилевић 1990: Б. Нилевић, Српска православна
црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријар-
шије 1557. године. Сарајево: Веселин Маслеша.
Оболенски 1996: Д. Оболенски, Византијски комон-
велт (са енглеског језика превела Ксенија Тодоровић).
Београд: Просвета.
Оболенски 1991: Д. Оболенски, Шест византијских
портрета (са енглеског језика превела Нада Ћурчија
Продановић). Београд: Српска књижевна задруга, Про-
света.
Острогорски 1969: Г. Острогорски, Историја Визан-
тије. Београд: Просвета.
Поповић 2005: Ј. Поповић, Опћа црквена историја,
књига прва (са немачког језика превео ђакон Мојсије
Стојков). Београд: Бард, Бања Лука: Романов.
Поповић 2014: Ч. Поповић, Манастир Косјерево.
Никшић: Свевиђе, Манастир Косјерево.
Рачки 1931: Ф. Рачки, Борба Јужних Словена за
државну неодвисност. Богумили и патарени. Београд:
Српска краљевска академија.
Слијепчевић 1978: Ђ. Слијепчевић, Историја Српс-
ке православне цркве, књига прва: Од покрштавања Срба
до краја 18. века. Диселдорф.
Слијепчевић 2006: Ђ. Слијепчевић, „Хумско-херце-
говачка епархија и епископи (митрополити) од 1219. до

_____
251
краја 19. века“, у књизи: Епископија захумско-херцего-
вачка. Београд: Свет књиге.
Ћоровић 1940: В. Ћоровић, Хисторија Босне, први
том. Београд: Српска краљевска академија.
Флоровски 2005: Протојереј Г. Флоровски, „Два за-
вета“, у књизи: Црква је живот (са енглеског превео
Матеј Арсенијевић). Београд: Православна мисионарска
школа при храму Светог Александра Невског.
Францен 1996: А. Францен, Кратка повијест Цркве
(са њемачког превео Јосип Ритиг). Загреб: Кршћанска са-
дашњост.
Шањек 1988: Ф. Шањек, Црква и кршћанство у Хр-
вата. Загреб: Кршћанска садашњост.
Шмеман 1989: А. Шмеман, „Идеја примата у пра-
вославној еклисиологији“, у књизи: Примат апостола
Петра. Становиште Православне цркве (са енглеског
језика превео Јован Олбина). Крагујевац: Каленић.
Шмеман 1994: А. Шмеман, Историјски пут Право-
славља (са енглеског језика превели Марија и Бранислав
Марковић). Цетиње: Светигора.

_____
252
d ЗАПИСИ c

Здравко Крстановић

КЛАЦКАЛИЦА

Прошао сам кроз пустињу
где утваре разне живе
Ал-Ахтал (630–710)

„КЊИЖЕВНИЦИ“

Како су бучни, масни, сиви, надувени, ужурба-
ни, јадни – толики наши „књижевници“. Вуку трго-
вачке торбе, продају све: претке и потомке, дјечју
сузу, муку патника, тзв. идеје. У њиховој кујни ђаво
мијеша отровну чорбу, пливају у мокраћи и измету.
Тај смрад тјера душу да се склони.

9. VIII 1996.

ЧАСОВНИК

А можда је и човјек часовник, савршено преци-
зан, али не умије да се собом служи као часовник?
Као што не умије да се служи бескрајним обиљем

_____
253
које у себи носи. Обузет буком и бијесом, захвата
само жличицом.

24. I 2003.

СТРАСНА ЖЕНА

Госпођа Олга, гојазна службеница из сусједне
зграде, сва се уноси у оно што говори. Глас јој иде
од шапата до вике.
Било да је ријеч о блузи, спремању сарме, ком-
шиници, хаљини или чарапама.

23. VII 2007.

ВОЗ

Тмурно небо.
На бријегу огроман воз. Километарски. Вагони
су теретни, са једним вратима, пуни људи. Знам да
су унутра, али не дају гласа од себе.
Отварам, с муком, тешка врата.
Све крцато, не могу да уђем, неки младић ме
одгурну, затвори вагон.
Па, добро је што нема мјеста за ме – по-
мишљам.
И будим се.

7. II 2009.

_____
254
ПЛАТОН И МАЧАК МУКИ

Дубока ноћ.
Није ми се дало заспати, устао сам. За мном и
Соња.
Уби нас беспарица. Јуче смо посудили неке сит-
не паре. Али о томе не причамо. Помињем оно мјес-
то у Платоновој Гозби гдје се каже како су људи, на
почетку, били округла бића, али су их богови, због
рђавог живота, преполовили. Сад свака од двије по-
ловине, тражи да се споји у цјелину.
Мачак Муки је на столу.
Пажљиво ме слуша.
– Шта ти мислиш о овоме, јеси ли и ти преполо-
вљен? – питам га.
Одговори ми жалосним мјауком.

***

Ујутро, Соња је још у сну, ја и Муки будни.
– Написао сам причицу Платон и мачак Муки
– рекох.
Муки склапа очи од драгости.

29. X 2009.

РУЗМАРИН ЗИМИ

Хладна, свјетлуцава, децембарска ноћ. Изишао
сам на балкон да видим је ли жив цвјетић рузмарина.
Процвјетао је прије четири дана. Жив је. Скинем му
сњежну капицу. Неке гранчице украсили су пупови.

_____
255
Посматрам снијег.
Осваја ме тишина.

15. XII 2009.

БЕЗБРИЖНОСТ

– Ја имам унука, а он има мачка. Гледам их –
како су безбрижни! – каже ми продавац лутрије.

19. V 2010.

КЛАЦКАЛИЦА

Дуго и предуго титра питање: – јесам ли жив,
дакле, бесмртан, или нисам?

19. VI 2011.

ТУРГЕЊЕВ

Приповиједа мирно, лагано, чисто – из Божије
близине.
Прозрачан је.
Дивио му се мајстор Мопасан.
Иначе, Иван Сергејевич бијаше несташан. Неу-
морни, страсни ловац. Уловио је много јаребица.
И много, много жена.
Ето.

_____
256
***

Овај запис ставио сам на папир пред зору. По-
ранио сам на бувљак и тамо, поред осталих, купио
руску Дјечију енциклопедију, X том, Књижевност
и умјетност. Малоприје (сада је касно вече) потра-
жим одредницу о Тургењеву. Почиње цитатом Сал-
тикова-Шчедрина који пише да се, након читања
Тургењевљевих дјела, осјећамо лагано и прозрачно.

18. II 2011.

МУКА

Јутрос у парку један старац говори другом: –
Мучимо се, кажу. А кад нема муке, нема ни живота.
Онда је готово.

21. XII 2011.

СЛУШАЈУЋИ МОЦАРТА

Свијет умјетности чине умјетници. И малоброј-
ни којима се отвара.
Остало је гомила.

10. XI 2016.

_____
257
Никола Париповић

ЗБОРНИК
Књига у настајању

Људе и животиње спасићеш, Господе.
Псалам 35: 6

У здравим породицама чак и животињице до-
бијају особине личности.
У болесним породицама чак и личности постају
предмети.

*
Од свих очију домаћих животиња, у очима мач-
ке има највише зебње, а очима пса највише туге. То
су двије крајности дома.

*
Сва дјеца су (наивни) умјетници, само, за разли-
ку од одраслих умјетника (наиваца), не владају тех-
ником сликања.

*
Мали Нестор: „Дим из цигаре је као плави дух!“
Ево поезије: дијете је препознало сличност и
радосно ускликнуло.

*
Нема површног дјетета. Површност је вјештина
коју човјек у заносу комуникације савлађује година-
ма.

_____
258
*
Христос је бирао људе за апостоле као што чо-
вјек бира животиње за љубимце.

*
Зашто није досадно у друштву дјеце и живо-
тиња?
Зато што они живе своју судбину.
Одрасли људи се траже.
Тачније: мањина се тражи. Већина никад није
ни посумњала да је изгубљена.

*
Пролазећи кроз шуму, бићеш задивљен, за-
чуђен или поједен.
Пролазећи кроз град, бићеш растројен.

*
Возић – играчка за дјецу, понуђена на продају
на многољудном тргу. У кружењу тог наранџастог
возића има више склада и љепоте него у кретањима
свих људи који га мимоилазе.

*
Птићи пију воду из локве на плочнику у сре-
дишту града.
Ту нема власти кнеза овога вијека.

*
Прва хостеса у историји била је змија у Еден-
ском врту.

*
Жене кокетирају са мушкарцима, мушкарци –
са идеологијама.

_____
259
*
Жена кондензује мушкарца и чува га да се не
расплине.

*
Стрпљивост је садашњост бременита плодом
будућности.

*
Њежност је осјећање за тананост другог бића.

*
Смирење је агрегатно стање љубави.

*
Љубав нема структуре.
Мржња је увијек вишеслојна.

*
Слобода је Ја које одлучује.
Судбина је Ти које ме сусреће.

*
Човјек је оно чему се диви.

*
Без етике, свака естетика завршава на надгроб-
ном мермеру.

*
„Све тече“. Реците то колекционару.

*
Претјераном љубазношћу као да је хтио да се
оправда што постоји.

_____
260
*
Сваки је додир прожимање површинâ.

*
И хумор и одушевљење имају исти извор: ана-
логију.

*
Пародија је увијек демонска, јер свака пародија
је пародирање једне аналогије. Дакле, пародија је
промашена, грешна аналогија.

*
Један закопава таланте, а други од њих излива
идоле.

*
Однос умјетника и душевног болесника је као
однос атомске централе и атомске бомбе.

*
Пјесник не мора да познаје теорију књижевнос-
ти, као што ни светитељ не мора да познаје догма-
тику.

*
Бог се скрива у примраку, а ђаво иза бљешта-
вила.

*
Бог је лиричар, ђаво је логичар.

*
Желимо све да схватимо да бисмо свиме влада-
ли, а то је демонски нагон. Сатана све боље схвата

_____
261
од највећег умника, па шта му то помаже? Ово нису
ријечи против учености, већ против замјене љубави
ученошћу. Циљ свег знања и учености је дејстве-
ност љубави.

*
Знам много људи који су добротом надокнадили
недостатак читања.
Не знам ниједног човјека који је читањем на-
докнадио недостатак доброте.

*
Умјетност: сарадња талента и вјештине.
Спасење: сарадња милости и слободне воље.

*
Љубављу се стиже до суштине, а анализом до
ништавила.

*
Досада у самоћи: тешка.
Досада у друштву: неподношљива.

*
Само онај који зна за добре осаме – имаће пло-
доносне сусрете.

*
Један од оних људи који не знају за одушевљење.
Јер, одушевљење је увијек ризик, као и повјерење.

*
У сложености је свијета и таштина и љепота ње-
гова.

_____
262
*
Неки своју неуротичност лијече писањем, а
дејственије би то чинили пијењем, смијањем, пла-
кањем...

*
Кад већ немамо дар ћутања, боље се расипати у
ћаскањима, неголи тонути у анализе.

*
Паркови су, на неки начин, слични резерватима
у којима живе сјеверноамерички Индијанци. При-
роди је ту, усред градског ткива, допуштен живот
и раст, али у прописаним и ограниченим условима.

*
Пушење дувана постало је симбол на свим под-
ручјима гдје је дуван присутан. Код сјеверноамерич-
ких Индијанаца лула мира била је начин општења
са Великим Духом. У данашње вријеме, пушење ци-
гарета је начин општења са саговорником, или, шта
више – начин монолога. Отуђење човјека смањује
ширину симболичности дувана: од разговора са Бо-
гом дошли смо до разговора са самим собом.

*
Жеља да све буде златно, коју срећемо у древ-
ним легендама, не потиче од духа идолопоклонства,
већ од чежње да цијела творевина буде непропадљи-
ва.

*
Преводити индијанска предања посредством
енглеског језика исто је што и преводити Стари за-
вјет са њемачког.

_____
263
*
Чиме је кажњен постмодерни Прометеј, велики
жрец Технике?
Закован је по цио дан за екран, а свијет му кљује
не јетру, већ цијело биће.

*
Југовина је најчудеснији вид ваздуха, а ваздух
најтананије дејство Земљиног омотача.

*
Зашто не могу ући у наше болнице, а да ме не
подсјете на Чеховљев Павиљон бр. 6?

*
Телевизијске емисије о кулинарству су вид
порнографије. Један свакодневан и уобичајен чин у
њима добија вид који нема у атмосфери домаће ку-
хиње. Зато је и лажан.

*
Христос: „Истина ће вас ослободити“.
Медији: „Информисаност ће вас осигурати“.

*
Треба испитати повезаност испијања пива са
неким појавама њемачког духа. Да ли је могуће за-
мислити Хитлерове почетке у неком винском подру-
му?

*
Тајна човјека није у језику, као што ни тајна
Бога није у Писму.

_____
264
*
Три су врсте језикољубаца:
1. Језик им је средство споразумијевања и
унапређења рада,
2. Језик им је фетиш, кићанка, арабеска на би-
ографији,
3. Језик им је ријека мелодије – у сваку би да
порину.

*
Али – зашто учити стране језике због љепоте
мелодије њихове, кад и пјесма птичице прожима
већом радошћу?

*
Као што се електрон, у зависности од ситуације,
понаша и као честица и као талас, тако се и ријеч
исказује и као звук и као знак: у поезији више као
звук, а у прози више као знак, али никад у цјелости
само као звук или као знак.

*
Копајући по другим словенским језицима, нала-
зим неостварене могућности српскога језика.

*
Језик није кућа бића, али јесте море у које је
биће уроњено до раменâ.

*
Енглески је језик тривијализације човјечан-
ства. Можда не видим далеко, можда ће он бити
језик евангелизације свијета, али говорим о ономе
што видим сада.

_____
265
*
Као што појединац употребом троши предмете,
тако и друштво општењем троши појмове. Зато су
најпрометније ријечи потпуно испражњене од зна-
чења и осјећајног садржаја.

*
Двије основне теме сваке поезије су љепота и
патња бићâ.

*
У књижевности намијењеној дјеци нагласак
треба да буде на трагизму, будући да само поука
изведена из трагичног осјећања може да освијести
човјекољубиво осјећање.

*
Постмодерна јесте игра, али, за разлику од дје-
чије игре – безрадосна.

*
Више примјењујемо јеванђелске теме у књи-
жевности, него јеванђелске поуке у животу. А све на
штету и књижевности и живота.

*
Бог у тексту може да остане сакривен и неи-
менован, али да се осјети у тону, мелодији, ритму,
атмосфери. А може да буде и именован, а одсутан.

*
Сви текстови осим Јеванђеља истрошени су ци-
тирањем.
Али су се и хришћани истрошили цитирајући.

_____
266
*
Сви се ствараоци дијеле у двије скупине: оне
који се муче са својим ријечима и оне који се диве
својим ријечима.

*
Само Бог ствара зато што хоће.
Умјетник ствара зато што мора.

*
Стих је или занос или поза. Сиромашни смо за-
носима, а пребогати позама.

*
Нема мање поетичног дјела од оног чији је циљ
поетичност.

*
Мисли о бескрају – полудјећеш.
Пјевај о њему – чућеш га.

*
Поезија не смије много да мисли, јер ће почети
да убија.

*
Понижења слова: од јеванђелиста до журнали-
ста.

*
Ако је старозавјетни пророк настојао да, прево-
дећи Божије ријечи на људски језик, потпуно скрије
сваку особеност – постмодерни блогер жели да свије-
ту проповиједа управо сопствену различитост и изу-
зетност и да на својој несличности било коме и било

_____
267
чему заснује проповијед. Проповиједајући себе, он
проповиједа ништа. Не никог. Ништа.

*
Постмодерни текст је начин обесмишљења чи-
таоца.

*
Ко пише дневник – мучи се самоанализом.
Ко објави дневник – трује друге сопственим из-
нутрицама.

*
Афоризам је локва, плитка локва.
Философски систем је црна рупа.
Истински стил је свијетло језеро.

*
Мисао мора умријети као афоризам, да би нано-
во била рођена као слика.

*
Каква је корист човјеку ако све књиге прочита,
а души својој науди?

*
Циљ читања сваког умјетничког дјела је да чо-
вјек заволи Творца и цијелу творевину.

*
Читање је један неприродан подухват, али чес-
то неопходан за ублажавање човјековог стања у кос-
мосу.

_____
268
*
Читајући праве књиге, можемо заборавити све
идеје и ликове, али њихов дух остаје у нама и ништа
га не може одузети.

*
Шта са савременом прозом? Толико исприча-
вање лажних свјетова...

*
Проза умара на здрав начин.
Поезија на разбољевајући.
Музика на очајавајући.

*
Библиофилија није ништа друго него један од
истанчанијих (а тиме и опаснијих) облика некрофи-
лије.

*
Једном сам у гимназији, на часу логике, сложио
сљедећи низ премиса, са завршном конклузијом:
Човјек тежи савршеном.
Савршено је оно што се не мијења.
Човјек тежи ономе што се не мијења.
Сложио сам још један низ:
Ништа се не мијења.
Ништа је савршено.
Човјек тежи – ничему.
Тако ме је формална логика навела на стран-
путицу нихилизма. А нисам знао да је то „ништа“ у
ствари оно што је Жарко Видовић именовао надби-
тијем, тј. превазилажењем бића.

_____
269
*
Свака анализа је рационална.
Свака анализа је тужна.
Разум је, дакле, главно средство очајања.

*
Док су се најутицајнији (не највећи) српски
писци XX вијека башкарили у градским комитетима
Савеза комуниста Југославије, најутицајнији руски
писци XX вијека трунули су у совјетским логорима.
Упоредите судбине Ћосића и Солжењицина, Попе и
Мандељштама.

*
Попа је најбољи доказ да се врхунска поезија
може писати само на матерњем језику. Бирајући из-
међу румунског и српског, он се опредијелио за онај
језик који му је у том времену давао више удобности,
а не пјесничког замаха, који је достижан само у ма-
терњој мелодији. Геополитичке околности су рије-
шиле поетичке недоумице.

*
Киш преводи пјесму Чревоугодие Николаја
Ољејникова као Благоутробије. Ово мање говори о
Кишовом непознавању црквенословенске лексике
и мијешању стомакоугађања и милосрђа, а више о
природи совјетско-југословенске културне размјене.

*
Читајући Миљковића, човјек се разбољева.
Коначни исход читалачког опијања његовом патети-
ком ума је очајање. Он је најопаснији српски пјес-
ник.

_____
270
*
Код Буњина је трагизам често загушен мело-
драмским тоном. Зато он није писац Чеховљевог
реда.

*
Кустурица је одушевљен Чеховом и не пропушта
прилику да у својим лошим књигама то нагласи.
Чини ли то одушевљење његове књиге бољим?
И да ли би се и Чехов тако одушевљавао Кусту-
рицом?

*
Квантитет увијек штети квалитету.
И Хомер задријема. А Чехов?

*
Чињеница да је један писац у размаку од дваде-
сетак година објавио пјесничке књиге Снови Јосипа
Броза и Монашки сонети можда говори о непостоја-
ности његове поетике, али свакако говори о постоја-
ности његове етике.

*
Стилиста нема времена за истину: Флобер.
Истинољубац нема времена за стил: Достојев-
ски.

*
Зашто је Достојевски највећи писац?
Зато што је у његовим дјелима људска личност
средиште космоса. Није историја, ни природа, ни
идеја ни језик.

_____
271
*
„О себи се забавио“. Ова народна клетва може
да стоји као мото на почетку Знакова поред пута.
Читати Андрићеву медитативну прозу (и дијелове
уметнуте у приповиједне цјелине) значи уструјати у
бескрајни солипсистички ковитлац и препустити се
његовом току до потонућа.

*
У Првом париском дневнику Ернст Јингер пише:
„Већ ми је безброј пута призор животиња, попут из-
вора живота, давао нову снагу“. Потврђујући његове
ријечи, додаћу да ми је књижевност врло ријетко да-
вала нову снагу за живот. Живот се храни животом,
а књижевност књижевношћу.

*
Штефан Цвајг у једној књизи набраја предмете
знаменитих личности које је прикупљао и посједо-
вао. Тај фетишистички (а на концу некрофилски) па-
сус довољан је да човјек више никад не отвори нијед-
ну његову књигу.

*
Откуд оволико занимање за суфијску литерату-
ру на Западу?
Човјек Запада, гушећи се у индивидуализму, а
не знајући за тројични монотеизам, своје посљедње
осмишљење, прибјежиште и расплинуће налази у
Румијевом пантеизму.

*
Витмен је преширок, треба га сузити, тј. његове
стихове да би се могли читати.

_____
272
*
Читам Кавафија: схизофрено тумарање по ис-
торији и тражење тема из грчке старине, доба Ви-
зантије и отуђеног савременог друштва; задах веле-
градске атмосфере, прожете хомосексуализмом; на-
стојање да се логички бране чулношћу презасићене
и болесно перфекционизоване лирске слике. Доста
је.

*
Не марити за поезију значи стварно пјевати.
Филип Вишњић није имао поетику.

*
Класици су писци који нису читали савремени-
ке (осим оних који су и сами класици).

*
Класици су они који стоје на почетку, они који
нису тумачили друге, већ говорили о Богу, човјеку и
природи.
Сви потоњи су коментатори.

*
Треба темељно изучити сва важна дјела нацио-
налне књижевности. И свјетске. Да знамо на шта
више не треба губити вријеме. Ако га преостане.

*
Књижевност која се бави собом личи на неуро-
тичара утонулог у самоанализу. Коначни исход по-
духвата: ништа. Нити ће књижевности бити јаснија
она сама, ни неуротичару лакше сопствено бреме
себе.

_____
273
*
Пишући о књигама, нисам био вођен оду-
шевљењем, већ гњевом: хтио сам срушити идолске
жртвенике.
На концу видим да је и то бескорисно: коме није
дато одозго да их сам сруши, ништа му неће помоћи
нечија сувисла убјеђивања.
Све почиње не од разговора, већ од чуда.

_____
274
d АРХИВ c

Бојан Зекић

СРПСКЕ ШКОЛЕ У БиХ
КРАЈЕМ XΙX И У XX ВИЈЕКУ

О српским школама у Босни и Херцеговини
крајем XIX и у првој половини XX вијека не може се
говорити као о школама у њиховом данашњем зна-
чењу. Почеци писмености у БиХ, као и у осталим на-
шим крајевима, везани су за улогу и потребе Цркве
и владара. Папић (1978: 9) пише: „Стога је разумљи-
во што су и први писмени људи били у служби црк-
ве или канцеларија на дворовима властеле“. Падом
БиХ у другој половини XV вијека и завођењем једног
нехришћанског режима, Црква постаје још изра-
зитија и, у ствари, једина организација око које се
окупља хришћанско становништво у БиХ. Потребе
Цркве, читање и преписивање молитава и богослуж-
бених књига у већој мјери подстичу развој писме-
ности, али се она, међутим, још не шири изван Црк-
ве и манастира. То што је ова писменост претежно
везана за богослужбени језик – који није био народ-
ни – представљало је, сем осталих невоља, сметњу
ширем продирању писмености у народ.

_____
275
Манастирским школама називамо описмења-
вање појединих младића који су се спремали за ка-
луђере и који су, осим физичких радова на манастир-
ским имањима, стицали и основна знања из писме-
ности. Пaпић (1978) нaвoди дa су се они најчешће
учили писању црквенословенског писма, јер су на
томе језику писане црквене књиге и вршено је бо-
гослужење. Ова писменост изучавала се и уз паро-
хијске цркве, гдје би најчешће свештеник подучавао
свога сина да би га овај могао наслиједити послије
његове смрти. Младићима који су се описмењавали
у манастирима, као и онима који су срицали слова да
би наслиједили очево занимање у парохији, придру-
живао би се, понекад и понегдје, и понеки младић
који није имао намјеру да ступи у црквену службу.
Тако су настајале мале скупине у којима се зајед-
нички учила писменост – у почетку у манастирским
просторијама или у кући парохијског свештеника – а
наставу су држали писменији калуђери или свеште-
ници.
Овакво стање задржало се, у мањој или већој
мјери, све до прве половине XΙX вијека. Турска власт
је само понекад (и то, по правилу, у посљедњим де-
ценијама свога трајања) спречавала рад школа и
школовање хришћанског народа у БиХ. Школство у
цјелини је до краја периода турске владавине остало
у сфери приватне иницијативе, док су школе, у од-
носу на државу, задржале такав статус и за вријеме
аустроугарске окупације јер им је тадашња управа
правила чешће и смишљеније сметње од оних повре-
мених из ранијег раздобља.

_____
276
ВРСТЕ ШКОЛА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
КРАЈЕМ XIX И У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XX ВИЈЕКА

Аустроугарска окупација БиХ (1878), затекла је
у овим крајевима извјестан број школа. Оне су носи-
ле конфесионална или национална обиљежја. Осни-
вале су их и издржавале поједине вјерске организа-
ције. Наставници и ученици, са незнатним изузеци-
ма, припадали су конфесији која је школу и органи-
зовала; тако су постојале школе за православне, ка-
толике, муслимане и Јевреје. Школе за православну
дјецу носиле су назив српске школе. Много прије
Берлинског конгреса Аустроугарска је припремала
окупацију БиХ. „Слабљење централне турске вла-
сти, револуционарно врење у Босни и Херцеговини и
појачана пропаганда из сусједних земаља, а нарочи-
то из Србије, стављало је Аустро-Угарску у положај
да не смије губити вријеме.“ (Папић, 1972: 7)
С друге стране, политички и војни односи снага
у Европи пред Берлински конгрес пружали су Мо-
нархији довољно гаранција да ће њена теза о окупа-
цији БиХ добити подршку. Стога се врло интензивно
и студиозно радило на прикупљању потребних пода-
така и информација о свим кретањима у БиХ и при-
преман је програм будућег уређења ових покрајина.
Било је сасвим разумљиво да просвјетна политика
мора бити у складу са основним циљевима окупа-
ције. Ако се овоме дода и посебна обавеза примљена
на Конгресу – подизање просвјете у једној заоста-
лој земљи, онда би се могло рећи да се цјелокупна
просвјетна политика за вријеме окупације кретала
у правцу уклапања у политичке циљеве окупације
и да је била у знаку само привидног просвјећивања
становништва (Папић, 1972: 7).

_____
277
Треба нагласити да је БиХ и просвјетно и кул-
турно била веома заостала јер је тада бројала око
97% неписменог становништва. Стога је отварање
школа и свако ширење писмености представљало
одређен прогрес, без обзира чиме је то било мотиви-
сано. О почецима писмености босанских Срба оста-
ло је мало поузданих докумената, а о првим школа-
ма још мање. Рана писменост, као и школе, везане
су за потребе Цркве и свештенства. Папић (1972: 7),
пише: „У посљедњим годинама турске владавине,
кроз Босну и Херцеговину је прошао већи број људи
из Аустрије, у својству путника, туриста или допи-
сника, који су поред осталог прикупљали податке о
стању у Босни и Херцеговини“.
Генерални конзулат у Сарајеву и неколико кон-
зула у БиХ прате развој догађаја и обавјештавају
Владу у Бечу. Монархија се у овом периоду јавља у
улози заштитника хришћана у БиХ и помаже неке
њихове иницијативе, материјално подупире осни-
вање католичких, па и православних школа. Посеб-
на улога у прикупљању података и проучавању бо-
санскохерцеговачких (бх.) прилика припада Бења-
мину Калају, који ће касније, у својству заједничког
министра финансија, као веома изразита индивиду-
алност, дати печат окупационом режиму за пуних
двадесет година.
Калај је неко вријеме био конзул у Београду,
па је имао више могућности да прати политичка
струјања у БиХ. Био је посебно информисан о аспи-
рацији Србије према овој покрајини. Апарат који је
припремао програм развоја окупираних покрајина
био је врло добро информисан о свему, па и о стању
просвјете, а посебно о односима који су владали
међу оснивачима и носиоцима школства које је има-
ло конфесионално обиљежје. Затечену припадност

_____
278
бх. становништва разним религијама окупатор је
сматрао једним од главних тактичких оруђа у поли-
тици уопште, а посебно у области образовања и вас-
питања, и то га оруђе није изневјерило.
У Калајевом Меморандуму о будућем уређењу
БиХ, који је из Пеште послао Фрању Јосипу 17. ап-
рилa 1877. године, вјерска подвојеност у овим краје-
вима названа је највећом тешкоћом и највећом
користи за будуће окупаторе (Поповић, 1936: 8).
Није се преварио – јер је за четрдесет година њего-
вог боравка у БиХ, иако више пута и у више питања,
долазило до заједничког груписања и иступања ста-
новника припадника двију или трију религија. Ипак
би у пресудном моменту редовно превагнула међу-
собна неразумијевања, што је ишло у корист зајед-
ничком непријатељу – окупатору, који је изванредно
вјешто маневрисао овим оруђем. Полазећи са овог
становишта и узимајући у обзир националну и вјер-
ску осјетљивост становништва, власт је привремено
остављала на миру затечене конфесионалне школе,
иако је имала спреман план стварања новог школ-
ског система, који би одговарао економским, војним
и политичким циљевима окупације (Папић, 1972: 9).
Овоме треба додати и то да окупатор није био
ни материјално ни кадровски спреман за нагло ши-
рење својих школа у БиХ. Осим тога, било је потреб-
но извјесно вријеме и тактизирати, провјеравајући
истовремено однос снага на лицу мјеста. Не може
бити да Аустроугарској, која је студиозно припре-
мила окупацију, није било познато да, као хришћан-
ска држава, ни послије савладаног оружаног отпора
неће бити прихваћена од муслимана – јер смјењује
једну исламску државу, те да није била спремна на
отпор Срба – јер ће им угрозити основни политички
идеал – припајање БиХ Србији, и на крају – на отпор

_____
279
хрватске националне свијести, која је прижељкива-
ла припајање ових крајева Хрватској.
Полазећи од становишта да школа није само
мјесто гдје се стиче знање него и васпитна установа,
окупатор је сву своју пажњу, у првом реду, усмјерио
ка њеној улози. Стога је режиму било унапријед јас-
но да ће се, када се ради о просвјети, најснажнији
отпор јављати тамо гдје се буду јављала питања ко
треба да има пресудан утицај на васпитање школ-
ске омладине. Најбитније интенције аустроугарске
просвјетне политике управо се и крећу у сфери ових
проблема у БиХ, с једне стране, а најснажнији отпор
и протести с друге (Папић, 1972: 9).
У првим бројевима службених новина у којима
се најављује просвјетна и културна мисија нове др-
жаве налазе се написи о културној заосталости БиХ.
Стање се приказује чак и тежим него што је стварно
било, а истиче се као посљедица лошег дјеловања
раније државе. Све то пишу анонимни домаћи људи
или, можда, неко у њихово име, са великом надом у
Хабсбуршку монархију, њену милост и разумијевање
за бх. становништво. Пишући готово из броја у број
о просвјети и култури, у првој години окупације БиХ
стално се истиче да напредак просвјете не би треба-
ло тако брзо очекивати. Папић каже: „Тако на јед-
ном мјесту, под насловом Још мало стрпљења пише
поред осталог Бог је у седам дана свијет створио.
То Вам је Бошњаци и Херцеговци познато“ (Босан-
ско-херцеговачке новине, 1878, број 3 од 8. септем-
бра), а даље исти аутор наводи: „Исто тако биће
оним међу Вама, који су проницива духа посве јасно,
да се све оно, што је у Босни и Херцеговини кроз 400
година запуштено, покварено и изопачено, не може
у једном дану, у једној недељи, у једном мјесецу по-
правити и надокнадити“.

_____
280
Земаљска влада била је та која је доносила од-
луке о оснивању школа и одобравала наставни план
и програм. Прва гимназија отворена је у Сарајеву
1879, а требало je пуних четрнаест година да се от-
вори и друга, у Мостару. Ово је значајно за нашу
тему јер су у почетку ђаци могли уписати богосло-
вију само са завршеном гимназијом. Основно што
прожима све подухвате и мјере предузете у обла-
сти школства и просвјетне активности јесте будност
окупаторског режима према било каквом облику ис-
пољавања националних тежњи и његова спремност
да такве идеје, уколико се јаве, најбруталније угуши.
Са тога становишта режим је изграђивао односе,
како према државним школама, тако и према конфе-
сионалним, које су, програмски, имале искључиво
карактер вјерских школа.
Као што смо раније рекли, Бењамин Калај био
је један од најизразитијих идеолога окупационе по-
литике, те је на њу утицао и прије доласка на чело
заједничког режима у БиХ. Почетак његовог апсолу-
тизма је, у исто вријеме, и почетак снажнијег курса
против свега што би имало чак и призвук неке од на-
ционалних идеја. Папић (1972: 12) пише: „Стварање
такозване, босанске нације, колико год није било ре-
ално Калају као добром познаваоцу историје, толико
му је било нужно као политичару, и он то узима као
идеју водиљу у области читаве политике у Босни и
Херцеговини, а посебно у сфери васпитног утицаја
на омладину, а то значи у првом реду школама“.
Најизоштренија пажња била је усмјерена пре-
ма кретањима у редовима српског становништва, уз
остало и због тога што су међу њима пропаганда и
национални утицаји споља били најјачи и што су до-
лазили изван Монархије, док су утицаји на хрватско
становништво могли долазити само из Монархије, а

_____
281
на муслиманско, тј. на груписање муслимана у неку
националну или етничку цјелину, није имао ко ути-
цати споља. Према онима који су будили веће сумње
предузимана је јача предострожност, а тамо гдје је
очекивана снажнија подршка Владиној политици,
и режим је био дарежљивији и више склон. Школа
постаје један од инструмената путем кога би треба-
ло у коријену угушити било какве и било чије нацио-
налноослободилачке тежње.
Наставни програми и уџбеници креирани су
са становишта буђења босанског патриотизма код
ученика (што је било под заштитом Монархије), из-
бјегавајући све што би имало призвук српског или
хрватског. Положај ћирилице у школама за вријеме
окупације често се мијењао, што није представља-
ло само однос власти према Србима него је поло-
жај овога писма повремено служио и за удаљавање
српског од муслиманског становништва. У инструк-
цији цареве канцеларије главнокомандујућем гене-
ралу окупационих снага препоручивало се, поред
осталог, како биљежи Хамдија Капиџић (1985: 13):
„Затим Вас се препоручује да доведете муслима-
не у ближи контакт са католицима и да нарочито
спријечите приближавање или савез муслиманског
са православним становништвом“. Спровођењу ово-
га курса, уз остале видове, служила је и школа, као
и за реализовање прописа о учењу латинице и ћири-
лице. Наиме, утврђујући какву-такву равноправност
ових писама, прописано је да католици и муслимани
обавезно најприје уче латиницу, а касније ћирили-
цу, а православни обратно. Тек 1910. године било је
дозвољено родитељима муслиманима и Јеврејима да
се могу опредјељивати прво за ћирилицу (АRBiHZV
бр. 4931 од 28. 8. 1910).

_____
282
Школа је била врло брижљиво и обазриво чува-
на од непожељних утицаја споља. Осим прописаних
уџбеника, смјеле су се набављати само оне књиге
које је Влада сваке године прописивала наводећи
имена њихових аутора и наслове. На крају школске
године ученици су награђивани књигама, опет само
оним које је Влада одобрила. Дисциплинским пропи-
сима ученицима је строго забрањивано било какво
удруживање или ступање у друштва изван школе.
Политичке новине или сличне списе наручивати ђа-
цима било је такође забрањено (Disciplinski propisi
za srednje škole, 1908). Након 1911. године дозвоље-
но је оснивање ђачких друштава, али само у оквиру
једне школе, уз услов да се не баве политиком, a три
године касније, 1914. године, Влада их је забранила
(ARBiHZM, 8. 11. 1914).
Владина политика према такозваним конфе-
сионалним школама (српске школе могле су се
само условно назвати конфесионалним), полазила
је, у основи, са истих политичких позиција на који-
ма је изграђивана концепција државних школа. На-
име, и њихов рад је третиран првенствено са стано-
вишта режимске политике у погледу националних
струјања споља. Прва жртва такве политике била
је Српска гимназија, из које су одмах протјерана
двојица наставника, Петар Црнчевић и Филип Шпа-
дијер (Крушевац, 1960: 402). За 40 година владавине
у БиХ, аустроугарски режим је у просвјетној поли-
тици, као што смо видјели, повремено мијењао так-
тику чинећи некада мање уступке, а некада преду-
зимајући строже мјере према овој или оној вјерској
или националној групацији. Папић (1972: 19) пише:
„Међутим режим се никада није одрекао своје нај-
битније концепције по којој су димензије просвје-
те, и по ширини и по дубини увијек мјерене према
политичким, стратешким и економским циљевима

_____
283
окупације, а ти циљеви су захтијевали писменијег и
образованијег поданика“, а даље овај аутор наводи:
„С друге стране, мјере предузимане у смислу нацио-
налног угњетавања становништва увијек су рађале
нове иницијативе и будиле нове подстицаје у редо-
вима домаћег становништва, па је поред оснивања
културних установа и покретања листова, просвјета
продирала и у све шире слојеве народа“.
Овај период, гледан у цјелости, насупрот основ-
ним политичким интенцијама окупатора, обиљежа-
ва знатан културно-просвјетни напредак у односу на
турско раздобље и затечено стање.

ЛИТЕРАТУРА

Arhiv Bosne i Hercegovine, Zajedničko ministarstvo
(АRBiHZM) 4931, од 28. 8. 1910. и ARBiHZV 284934
од 8. 11. 1914.
Босанско-херцеговачке новине, 3, од 8. септембра
1878.
Disciplinski propisi za srednje škole (gimnazija i realka),
27. maj 1908.

Kapidžić, H. (1985). Hercegovački ustanak 1882.
godine. Sarajevo: Izdavačko preduzeće Veselin Masleša.

Крушевац, Т. (1960). Сарајево под аустроугарском
окупацијом 1878–1918. Музеј града Сарајева.

Папић, М. (1972). Школство у Босни и Херцеговини
1878–1891. Сарајево: ИП Веселин Маслеша.

Папић, М. (1978). Историја српских школа у Босни
и Херцеговини. Сарајево: ИП Веселин Маслеша.

Поповић, В. Калајев план о Босни. Просвјета – Календар.

_____
284
d ЛИКОВНА УМЈЕТНОСТ c

Данијела Одабашић

КРСТАЈИЋЕВИ ПЕЈЗАЖИ – ПРОСТОРИ
БЕЗ ВРЕМЕНА... МАТЕRIA PRIMA

Крстајићеви пејзажи приказани реалистично,
садрже слојевита значења, асоцијативног и натчул-
ног.
Подела на живу и неживу природу је доведена
у питање, јер површине на слици, доживљене и ос-
ликане традиционалним техникама уља на платну и
реалистичне – у својој унутрашњости садрже дина-
мичне контрасте облика и величина, који стварају
ритмове и у коначном приказу сугеришу на орган-
ску материју – живу и пулсирајућу.
Камена брда, осликана до најситнијих детаља,
јесу микросветови забележених архетипских кодо-
ва, у којима се неретко очитавају и људски ликови,
док је општа композициона целина увод у нову асо-
цијацију доживљаја природе као материје у покрету,
са текстуром попут људског ткива или коже... Повр-
шине су фрагментиране и пажљиво формиране. Де-
таљи, иако одражавају природну структуру, у својој
свеобухватној представи имају вишезначне асоција-
ције.

_____
287
Тај дуализам између реалног и надреалног, сли-
кар поставља на једну раван.
Иако је лични израз у оквирима рационалног
и реалног, контролисан са наглашеном структуром
вредности материјала, он истовремено јесте и иреа-
лан – са посебном атмосфером која води ка натчул-
ном.
Крстајић пределима, иако јако личним и дубоко
доживљеним, даје један универзални карактер.
Он елементе природе – воду, камен, земљу, па
чак и ветар – приказује као примарну, живу мате-
рију свега постојећег.
Доживљаји стварног призора природе, преко
ритмова боја и облика, сакупљају и разливају повр-
шине, уводећи посматрача у материју, која наставља
да живи у метафизичком простору.
Све се креће без рађања и умирања.
Спаја се унутрашње са спољашњим.
Крстајићеви призори природе су у атмосфери
тишине и мира, у којој се ствара илузија зауставље-
ног тренутка, јер је све у покрету и промени.
И време постаје илузија, а природа је – у стању
метаморфозе – и сама креација.

Београд, 2016.

_____
288
ГАЛАКСИЈА ДУРМИТОР – КОСМИЧКО ОГЛЕДАЛО

Крстајић је својом сликом Галаксија Дурмитор
појачао снагу и моћ сликарства и померио границе
визуелног и доживљеног.
Сама перцепција и перспектива посматрања
слике изнад и над, ствара осећај суптилног, духо-
вног уздизања.
Забележени ритам кретања који образују ко-
лоритне масе боја и облика, асоцира на космичко
– у коме се разлива бела површина на тамноплавој
позадини, попут галактичког млека од којег се све
ствара и разара.
Дурмитор је тачка сусретања, чулног и надчул-
ног, у коме се космички одраз појављује као у огле-
далу.
Извор истине реалности се одражава у иреал-
ном, надземном и метафизичком.
Дурмитор је космички одраз и његово огледало.
То огледало одражава све.
Крстајић нас овом сликом уводи у ново поље
посматрања.
То посматрање и постаје неограничено, као
нешто без почетка и краја. Оно се одражава у нама
самима, без одвојености и поделе између нас и све-
това.

Београд, 2016.

_____
289
БИЉЕШКЕ О АУТОРИМА

БУНДАЛО, М. ЗОРАН, рођен је 1947. године у Са-
рајеву. Школовао се у Ваљеву и Земуну. Дипломирао
на Архитектонском факултету у Београду. Прото-
мајстор је Храма Св. Аранђела Михајла у Јабучју код
Лајковца и централног спомен-обиљежја у Источној
Илиџи, у Сарајеву, које је у градњи. Објавио је збирке
пјесама Лив (1974, „Бранкова награда“), Последњи
силазак (1983), На ставама светла и таме (1995),
Са вршка усана (2000), Трактат о сенци (2000),
Свеопшта земља (2007), Ситнине (2014). Приредио
је избор из пјесништва Вука Крњевића Запретени
храм (2007). Књиге преода: В. Х. Одн Песме (1972,
избор и превод, у сарадњи са Србом Митровићем) и
Вистан Хју Одн, Испод Сиријуса (2012, избор, превод
и предговор, са Србом Митровићем).

ВУКАШИНОВИЋ, ЖЕЛИМИР, рођен је у Сарајеву
1970. Године 2003. докторирао филозофију на La
Trobe University у Мелбурну. На Одсјеку за филозо-
фију Филозофског факултета у Источном Сарајеву
изабран у звање ванредног професора за Естети-
ку. Од 2005. до 2008. предавао Увод у филозофију
и Увод у естетику на Филолошко-уметничком фа-
култету Универзитета у Крагујевцу. Од 2008. године
у звању доцента на Филолошком факултету Универ-
зитета у Београду предаје Увод у филозофију, Увод
у естетику и Филозофију књижевности. Уредник
је часописа Дискурси – друштво, религија, култура
(ЦЕИР, Сарајево). Објавио: двокњижје Композиција
философије: По-етика пада и Генеалогија историје
будућности (2006), Бивствовање, херменеутика,
субјект (2010), Не читај како је написано (2016) и

_____
290
књиге поезије Лирика предаје (2002), Гравитација
душе (2006), Отпад (2014), 14 (2016), Фитиљ (2016),
и Хистерион (2016).

ГАРОЊА, СЛАВИЦА (РАДОВАНАЦ), рођена је 1957.
године у Београду. Професор универзитета и књи-
жевница. Бави се усменом књижевношћу (фолкло-
ристиком), историјом књижевности из родне перс-
пективе, књижевношћу Срба из Хрватске, књижев-
ном критиком и белетристиком. Важније књиге
из народне књижевности: Српско усмено поетско
наслеђе Војне Крајине у записима XVIII, XIX и XX
века (2008), Од Цариграда до Будима (2014), Српска
књижевна Крајина: од баштине до егзодуса (2015),
Жена у српској књижевности (2010), Жене говоре
(2013), Врт тајни: антологија женске приповетке
до 1950. године (2016), Жена и идеологија (2016).
Романи: Под Месечевим луком (1992), Повратак
у Аркадију (2014, награда „Печат времена“). Збир-
ке приповедака: Девета кућа (1994), Изидана коп-
ча (2013). Песничке књиге: Исповедање тишине
(1996), Мој предак је дрво (2007). Живи у Београду.

ДУНЂЕРИН, АЛЕКСАНДАР, рођен је у Новом Саду
1974. године. Завршио је студије српске књижев-
ности и језика на Филозофском факултету у Новом
Саду. Оснивач је и уредник новосадског часописа за
различите видове уметничког изражавања Стање
ствари (2003–2008), новинар, уредник и члан про-
дукционог тима новосадске компаније Color group
(2002–2008), уредник београдског недељника Печат
(2008–2012) Од 2012. године задужен је за културу,
уметност и очување културне баштине на Косову и
Метохији као сарадник Канцеларије за Косово и Ме-
тохију Владе Републике Србије. Објавио роман У на-

_____
291
пуклој љусци (2002). Књижевну и филмску критику,
есеје и приче објављивао је у уметничкој периодици
и у недељнику Печат.

ЗЕКИЋ, БОЈАН, рођен је 1979. године у Сараје-
ву, основну школу завршио је у Палама. Богосло-
вију и Богословски факултет завршио је у Фочи.
Постдипломске студије окончао је на Филозофском
факултету на Палама, гдје је и одбранио магистар-
ски рад 2014. године. Објавио монографију: Васпит-
но-образовни рад Рељевске богословије (1882–1941)
(2015). Ожењен, отац двоје дјеце. Свештеник од
2008. године. Живи у Источном Сарајеву.

ИЛИЋ, СЛАЂАНА, рођена је 1974. године у Краље-
ву. Прозни писац, књижевни критичар и есејиста.
Дипломирала је на Групи за српски језик и југо-
словенске књижевности Филозофског факултета у
Нишу. Магистарски рад одбранила је 2005. године
на Филолошком факултету у Београду. Од 2000. го-
дине активно пише књижевну критику и учествује
на научним скуповима и симпозијумима о књижев-
ности. Радови су јој објављивани у свим значајним
српским часописима и новинама. Била је члан уред-
ништва часописа за књижевност, уметност и култу-
ру Градина (Ниш) 2001. године. Објавила је: Нешто
се ипак догодило: огледи о савременој српској прози
сезоне 2000–2004 (2005) и књигу прича Женски у
сто техника (2014). Живи и ради у Београду.

КРСТАЈИЋ, РАНКО, рођен је 1952. године у Жабља-
ку, под Дурмитором. Гимназију је завршио у Ни-
кшићу, а Филолошки факултет у Београду. Књиге
приповијетки: Ноћи црног месеца (1988, 1997), Ми-
рис дивље руже (2008), Одабране приче (2009). Ро-

_____
292
мани: Случај господина Асимова (1984, 1996), Сен-
ка у магли (1994), Мартинов грех (2000), Илузија
(2012). Приредио је Антологију светске фантас-
тике (1989, друго допуњено издање, 2000). Романи
су му превођени на македонски и бугарски језик,
а приче су му превођене на осам језика. Поред пи-
сања, бави се и сликарством. До сада је имао дваде-
сет самосталних изложби у земљи и иностранству.
Живи и ради у Београду.

КРСТАНОВИЋ, ЗДРАВКО, рођен је 1950. године у
Сиверићу, у Далмацији. Пјесник, прозаиста, крити-
чар, драмски писац, сценариста. Гимназију је по-
хађао у Книну и Сплиту, југословенске језике и књи-
жевности и компаративну књижевност дипломирао
на Филозофском факултету у Загребу. До октобра
1991. живио је у Сплиту, а отада живи у Београду.
Објавио је књиге пјесама: Кнежевина риба (1974),
Кућа (1978), Слогови од воде (1981, двојезично, на
српском и македонском), Динамит (1982), Обрну-
ти мајстор (1984), Друге планине (1989), Пјесме на
друму (1994), Изабране пјесме (1995), Исус Христ
у пољу (1996), Рукопис из росе (1997), Ускоро свиће
(1998), Соба без огледала (2000), Изабране пјесме
(2008), Песме о наказама (2009). Збирке лирских
записа: Књига од сна и јаве (1998), Шопенова вода
(2003). Роман: Бувљак (2012). Његова књига Приче
из хада преведена је на више језика, а од 1992. до
2000. доживјела је дванаест издања. Аутор је моно-
драме Човик на свиту, кап на листу, у двије верзије
(1979, 1980), ТВ драме Старац (1983) и сценарија
за кратки играни филм Рајски врт (1980). Приредио
је Либар Миљенка Смоје (1981), Еротске народне
пјесме (1984), антологију српске народне поезије
Златна пјена од мора (1990), Дубровачке елегије

_____
293
Луја Војновића (1997), Гозбу Павла Соларића (1999),
Чудесни кладенац – антологију српског пјесништва
од Барање до Боке Которске (2002), Белешке из оку-
пираног Београда Луке Лазаревића (2010) и Цар Ду-
шан у Дубровнику Вида Вулетића (2012).

МИЛЕНКОВИЋ, ЖАРКО, рођен је 1988. у Пришти-
ни. Пише поезију, прозу, есеје, књижевну и ликовну
критику, као и научне радове. Бави се проучавањем
српске књижевности 20. века. Тренутно је на док-
торским студијама Филозофског факултета у Новом
Саду. Објављује у часописима и зборницима (Лето-
пис Матице српске, Кораци, Политика, Књижевни
магазин, Повеља, Моћ речи и др.). Књига песама:
Кенотаф (2011). Живи и ради у Преоцу и Грачани-
ци.

МЕЧАНИН, РАДМИЛА, рођена је 1953. године. Ди-
пломирала и магистрирала на Филолошком факул-
тету у Београду, на Групи за југословенске и општу
књижевност. Преводи са руског језика, теорију
књижевности и прозу. Неке од многобројних преве-
дених књига: Историјска поетика Н. Веселовског,
Школа за лудаке С. Соколова, Јаре у млеку Ј. Поља-
кова, Сањка З. Прилепина, Историјска поетика епа
романа Ј. Мелетинског, После будућности: судбина
постмодерне М. Епштејна итд. Живи у Београду.

МИТРОВИЋ, НЕМАЊА, рођен је 1960. године у Па-
ризу. Објављене књиге прозе: Сан рата (1980), Расе
(1983), У знаку рибе (1987), Душе и ствари (1988),
Приче за очи (1990), Град поред света (1994), Пе-
сма из мора (1995), Врата на дну (2000), Нерасве-
тљени Светозаров нестанак (2004), Сценарио за
сан (2003), Предања с Месеца (2005), Тамна стра-

_____
294
на Сунца (2005), Бајке с Венере (2007). Књиге песа-
ма: Страх од свега (1996), Цртам по мраку (2004),
Паре или живот (2006). Приче и песме Немање
Митровића уврштене су у бројне антологије и избо-
ре. Живи у Београду.

ОДАБАШИЋ, ДАНИЈЕЛА, рођена је 1970. године у
Београду. Дипломирала на Филозофском факултету
у Београду, на смеру Историја уметности. Пише ли-
ковне критике савремених уметника. Имала самос-
талну изложбу 2016. године под називом „Бело свет-
ло“, као и више колективних изложби. У припреми
прва књига прича, поезије и слика под називом
„Бело светло“. Излаже накит у Музеју примењених
уметности у Београду. Живи у Београду.

ПАРИПОВИЋ, НИКОЛА, рођен је 1988. године у
Ливну. Живио је у Гламочу, а од 1995. живи у Бањој
Луци, гдје је завршио гимназију и дипломирао на
Одсјеку за српски језик и књижевност Филолош-
ког факултета. Књиге поезије: Под древним дубом
(2007) и Ведрине (2013).

СИМИЋ, СИМЕУН, рођен је 1956. године у Круш-
ковом Пољу код Шамца. Завршио је студије југо-
словенске и опште књижевности на Филолошком
факултету у Београду. Радио је као средњошколски
професор, у писаним и електронским медијима и у
издавашту. Пише књижевнокритичке текстове више
од три деценије, сарађујући са бројним листовима и
часописима. Приредио је за штампу књиге: Прекла-
пуше и друге пјесме (2002) и Зборник кратких при-
ча (2006), обје у издању шамачке „Просвјете“. Живи
и ради у Шамцу.

_____
295
СОЛДАТ, ОЛЕГ, магистар философије, виши асис-
тент на Филозофском факултету у Бањој Луци, гдје
живи и ради.

ТОДОРОВИЋ, ЗОРАН, театролог, рођен је 1975. годи-
не у Сарајеву. Послије потписивања Дејтонског спо-
разума настанио се у Лукавици, Источно Ново Са-
рајево, гдје и данас живи. Радио је годинама као то-
нац и водитељ на Радију Српско Сарајево, а послије,
по оснивању и на РТВ Источно Сарајево, као проду-
цент и технички реализатор, те као продуцент и ре-
ализатор музичко-документарне емисије о аматер-
ској музичкој сцени у БиХ и региону. По отварању
Катедре за театрологију на Филозофском факултету
у Источном Сарајеву, уписује студиј за Општу књи-
жевност и театрологију. Као студент бавио се прак-
тичним радом у оквиру студијског програма. Аутор
је више радио-драма, позоришних комада и једног
сценарија за цјеловечерњи играни филм. Практични
дио позоришне глуме и режије остварио је радом на
представи Емигранти Славомира Мрожека. Дипло-
мирао на теми Драме Тенесија Вилијамса и Едварда
Олбија на сцени Народног позоришта у Бањој Луци.
Објавио је радове у неколико часописа и зборника.
Један је од стручних сарадника и на изради моногра-
фије Фестивал малих сцена – монодрама Српске
(1995–2015).

ХАЛИЛОВИЋ, ЕНЕС, рођен је 1977. године у Новом
Пазару. Збирке поезије: Средње слово (1995, 2016),
Блудни парип (2000), Листови на води (2007), Песме
из болести и здравља (2011), Зидови (2014). Збирке
прича: Потомци одбијених просаца (2004) и Капи-
ларне појаве (2006). Драме: In vivo (2004) и Кемет
(2010). Романи: Еп о води (2012) и Ако дуго гледаш

_____
296
у понор (2016). Основао књижевни часопис Sent и
веб часопис за књижевни интервју Eckermann. При-
че, поезија и драме Енеса Халиловића објављене су
у засебним књигама у преводу на бројне језике. За-
ступљен је у бројним песничким и прозним антоло-
гијама у земљи и иностранству. Добитник најзначај-
нијих књижевних награда.

ХОРВАТ, ВЕРА, песник, есејиста, преводилац, књи-
жевни и ликовни критичар, историчар уметности,
рођена је у Смедереву. Магистрирала је историју
уметности на Филозофском факултету у Београду.
Аутор је неколико песничких и есејистичких књига,
а као преводилац потписује двадесетак књига пое-
зије преведених са руског, енглеског, украјинског,
пољског и бугарског језика. Књиге су јој преведе-
не на руски и енглески језик. Добитник је више до-
маћих и иностраних награда и признања за поезију,
преводилаштво као и за посебан допринос и ино-
вације у култури. Радила је у просвети и култури,
бави се уредничким и приређивачким радом, а 2011.
стиче статус самосталног уметника. Живи и ради у
Београду.

ЧОЛАКОВИЋ, ВЕРА, рођена је у Сарајеву 1984. го-
дине, завршила је гимназију 2003. године у Бијељи-
ни, а дипломирала (2009) и магистрирала (2016) на
Филолошком факултету у Бањој Луци. У звање асис-
тента изабрана је 2013. године на Филолошком фа-
култету у Бањој Луци.

ЖУГИЋ, ДАНИЦА, рођена је 1979. године у Бео-
граду, где је похађала основну школу и гимназију.
Студирала је енглески језик и књижевност на Фи-
лолошком факултету Универзитета у Београду и ди-

_____
297
пломирала на Групи за немачки језик и књижевност
Универзитета у Сао Паулу (USP). Објављивала је у
домаћим и страним часописима, углавном преводе
поезије англофоних аутора (В. Х. Одн, Берндан Ке-
нели, Дон Патерсон, Маргарет Етвуд, Луис Мекнис,
Роберт Лоуел, Пенелопа Шатл). Живи и ради у Бра-
зилу.

ШОЉЕВИЋ, САША, рођен је 1969. године у Сараје-
ву. Студирао је историју на Филозофском факултету
у Сарајеву (1989–1992), дипломирао је на Духовној
академији Светог Василија Острошког у Фочи, 2002.
године. Од школске 2002/2003. запослен је као биб-
лиотекар Богословије Светог Петра дабробосанског
у Фочи. Магистрирао је из области Историје Српске
православне цркве 2008. године, а докторирао 2012.
године (оба пута под менторским руководством
проф. др Предрага Пузовића). До сада је објавио ви-
ше научних радова из области Историје Српске црк-
ве у часописима Годишњак и Нови Источник. Живи
у Сарајеву.

_____
298
ШТАМПАЊЕ ЧАСОПИСА ОМОГУЋИЛИ СУ
ОПШТИНА ЛОПАРЕ
И
АЦО ТОДОРОВИЋ