You are on page 1of 144

Политичка анатомија једне пресуде

(Ментална десупстанцијализација Републике Српске)
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна и универзитетска библиотека
Републике Српске, Бања Лука

343.4(497.6)
341.48/.49

БЛАГОЈЕВИЋ, Милан, 1965-
Политичка анатомија једне пресуде : (Ментална десуп-
станцијализација Републике Српске) / Милан Благојевић; [превод
на енглески Лидија Дангубић]. - Бања Лука : Републички центар
за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица,
2016 (Бања Лука: ЈУ Службени гласник Републике Српске). - 276
стр.; 21 cm

Насл. стр. приштампаног превода: Political Anatomy of one
Judgment (Mental desubstantialization of the Republic of Srpska). -
Тираж 300. - Библиографија: стр. 137-140.

ISBN 978-99955-622-6-7

COBISS.RS-ID 5843224
Проф. др Милан Благојевић

ПОЛИТИЧКА АНАТОМИЈА
ЈЕДНЕ ПРЕСУДЕ
(Ментална десупстанцијализација Републике Српске)

Бања Лука, април 2016.
Политичка анатомија једне пресуде
(Ментална десупстанцијализација Републике Српске)

Аутор:
Проф. др Милан Благојевић

Издавач:
Републички центар за истраживање рата,
ратних злочина и тражење несталих лица

За издавачa:
Мр Милорад Којић, директор

Рецензенти:
Академик проф. др Витомир Поповић
Др Марко Миловић
Слободан Наградић
Жељко Вујадиновић
Мр Александар Врањеш

Технички уредник:
Горан Зеленбаба, спец. струк. инж. технол.

Лектор:
Проф. Милорад Телебак

Превод на енглески:
Лидија Дангубић, професор

Штампа:
ЈУ Службени гласник Републике Српске

За Штампарију:
Боро Лубурић, дипл. граф. инж.

Тираж:
300 примјерака
Политичка анатомија једне пресуде

САДРЖАЈ

I. Увод ...............................................................................7
II. Оптужба и суђење због стварања
Републике Српске......................................................19
III. Трагедија Срба из Сарајева....................................59
IV. Правосудна неистина о Сребреници.....................75
V. Завршни дио..............................................................127
КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА...................................137

5
Политичка анатомија једне пресуде

I. Увод

Од њеног настанка па све до данас не престају на-
стојања бројних домаћих и иностраних снага које за
коначни циљ имају уништење Републике Српске. Оста-
вљајући по страни настојања да се у току грађанског рата
у БиХ она војнички уништи, у уводу ће бити ријечи о
суштини настојања која имају исти циљ (уништење Ре-
публике Српске), а која се предузимају невојним сред-
ствима од завршетка тог рата до данас. За потребе овог
уводног дијела та настојања ћу разврстати у двије велике
групе.
Једну од њих представљају активности тзв. међу-
народне заједнице и канцеларије високог представника
у БиХ (те бројних високих представника лично), којима
су Републици Српској отимани дијелови њене територије
(у Брчком и на подручју сарајевске Добриње), чиме се у
територијалном смислу (нарочито на простору Брчког)
жели обесмислити постојање Републике Српске. Плане-
ри и извођачи ових активности посебно су рачунали на

7
Проф. др Милан Благојевић

психолошки моменат који такве одлуке (а нарочито она
везана за успостављање Брчко дистрикта) имају на психу
овдашњег српског народа који је створио Републику Срп-
ску. Наиме, несумњиво је да такве одлуке у психолошком
погледу изазивају не само љутњу и разочарење станов-
ништва Републике Српске (као почетно стање колективне
свијести) већ, како вријеме одмиче, и његову резигнира-
ност те осјећаје безизлазности и мирења са таквом судби-
ном што, према рачуници планера, у једном тренутку (уз
економско осиромашивање становништва) треба да дове-
де и до таквог стања колективне свијести која више неће
имати позитиван однос према својој Републици. Из тога,
у коначном, треба бити произведена спремност тог ко-
лективитета да и сам укине своју Републику или да барем
само пристане на то, тј. да се не успротиви активностима
које би у истом правцу биле предузете од стране такозва-
не међународне заједнице иза које, у ствари, стоје САД,
Велика Британија и Европска унија.
У исту групу спадају и активности високог пред-
ставника у БиХ којима је неуставно развлашћивао Репу-
блику Српску од бројних њених уставних надлежности.
И те активности су, поред својеврсне (не)уставне десуп-
станцијализације Републике Српске, имале за посљедицу,
хтјели ми то признати или не, и ефекте на психолошком
пољу, јер је тиме створен не само посебан образац со-
цијално-политичке (не)културе, већ је у значајној мјери
произведено и резигнирано стање колективне свијести
8
Политичка анатомија једне пресуде

која прихвата све што наметне високи представник, сма-
трајући да с тим у вези не може ништа промијенити. Јед-
ноставније казано, произведена је фаталистичка колек-
тивна свијест, која све то сматра својом судбином те је
као такву и прихвата.
Другу групу активности чине пресуде Трибунала у
Хагу, а као својеврсна круна свега тога је недавна пресу-
да претресног вијећа у предмету против др Радована Ка-
раџића. Та пресуда је донесена 24. марта 2016. године и
она је предмет овог рада. Она је од важности не само због
тога што је донесена у поступку против човјека који је
био први предсједник Републике Српске, већ и због тога
што је она својеврсни сублимат бесправних и неморал-
них схватања Трибунала у Хагу (Тужилаштва и судских
вијећа тог трибунала) о Републици Српској. Таквим схва-
тањима жели се, између осталог, произвести стање јавне
свијести, а посебно код српског народа, да је Република
Српска злочиначка творевина, чиме се жели извршити
њена ментална десупстанцијализација. О чему је ријеч?
Да би се разумио појам менталне десупстанцијализације
Републике Српске, што је суштина наведене пресуде,
неопходно је подсјетити на то да државу (па и јединице
чланице сложено уређене државе) не чине само терито-
рија, становништво и државна власт, већ и посебно стање
свијести становништва чија маса прихвата и хоће ту
државу као своју. То је посебно случај са националним
државама (и националним политичко-територијалним
9
Проф. др Милан Благојевић

јединицама унутар сложених држава), јер су оне превас-
ходно због тога прихваћене од свог становништва, што је
посебан вид њихове супстанцијалне легитимности. Уко-
лико нема и таквог стања колективне свијести, будућност
те државе је осуђена на пропаст.
Да би дошло до те пропасти, у савременим услови-
ма живљења више се не тежи само томе да се војничким
путем покоре одређена држава и њено становништво.
Умјесто тога, настоји се (споља – заправо од Запада фи-
нансираним масовним медијима и тзв. организацијама
цивилног друштва) убиједити то становништво да про-
мијени свој однос према сопственој држави на начин да
се она у масама делегитимизује. Кад се успије у томе,
тиме се разграђује сама супстанца државе тамо гдје је то
најважније, то јест у главама њеног становништва, што је
суштина менталне десупстанцијализације државе.
У том смислу треба гледати и на све пресуде Три-
бунала у Хагу, јер је њима настојано да се пресуди не
само појединцима него и Републици Српској. Стога је
и потоња пресуда др Радовану Караџићу дио тог про-
цеса, с тим што она има специфичну тежину у односу
на све претходне одлуке тог трибунала јер је донесена у
поступку против првог предсједника Републике Српске.
Имајући управо наведено у виду, погрешно је када се у
овдашњој јавности каже да ова пресуда није и пресуда
против Републике Српске. У редовима који слиједе биће

10
Политичка анатомија једне пресуде

указано не само на правну и моралну неутемељеност ста-
вова изнијетих о Републици Српској у пресуди против
др Радована Караџића као и против њега лично, већ и на
неоснованост размишљања према којем та пресуда није
пресуда против Српске.
Наставак рада подијељен је у четири дијела. На овак-
ву подјелу одлучио сам се због тога што суштину иначе
волуминозне пресуде (од преко 2000 страна) против др
Радована Караџића чине три цјелине које су од важности
за предмет којим се овдје бавим. Прва се односи на оп-
тужбе за догађања у појединим општинама бивше БиХ
(Бијељина, Братунац, Брчко, Фоча, Рогатица, Соколац,
Вишеград, Власеница, Зворник, Бања Лука, Нови Град -
Босански Нови, Кључ, Приједор, Сански Мост, Хаџићи,
Илиџа, сарајевски Нови Град, Ново Сарајево, Пале те
Вогошћа). Друга цјелина се односи на, казано терми-
нологијом Трибунала у Хагу, “кампању снајперисања и
гранатирања цивила у Сарајеву’’, док се трећа цјелина
односи на догађања у Сребреници из јула 1995. године.
Стога ће излагање у наставку пратити наведену структу-
ру из пресуде, док завршни дио представљају закључна
разматрања. Прије него што пређем на излагање према
наведеном редослиједу, морам дати четири напомене.
Првом од њих указујем на то да се у овом раду изно-
си суштина предметне пресуде. Због тога у раду неће
бити говора о свакој од претходно побројаних општина.

11
Проф. др Милан Благојевић

Умјесто тога, навешћу пар примјера, јер су они образац
по којем судско вијеће, у битном, поступа и у случају
осталих општина.
Друга напомена се односи на начин (формулације)
оптуживања и “образлагања’’ у предметној пресуди.
С тим у вези неопходно је рећи како су и оптужница и
пресуда својеврсна потврда кафкијанског процеса вође-
ног против др Караџића. Када ово кажем, имам у виду да
су најприје у оптужници, а усљед тога и у пресуди, упо-
требљаване такве формулације да сваки човјек који се су-
очи са таквом оптужбом напросто не зна од чега се брани.
Као један у низу таквих примјера навешћу сљедеће. Тако
се у параграфима 11. и 12. предметне треће измијењене
оптужнице др Караџићу ставља на терет сљедеће (курзив
у цитату је мој):

“11.Радован КАРАЏИЋ је дјеловао у договору с дру-
гим учесницима тог злочиначког подухвата, укључујући:
Момчила КРАЈИШНИКА, Ратка МЛАДИЋА, Слободана
МИЛОШЕВИЋА, Биљану ПЛАВШИЋ, Николу КОЉЕ-
ВИЋА, Мићу СТАНИШИЋА, Момчила МАНДИЋА,
Јовицу СТАНИШИЋА, Франка СИМАТОВИЋА, Жељка
РАЖНАТОВИЋА (званог “Аркан”) и Војислава ШЕ-
ШЕЉА. Свака од тих особа је својим чињењем или не-
чињењем допринијела постизању њиховог заједничког
циља.

12
Политичка анатомија једне пресуде

12. Међу учесницима тог удруженог злочиначког
подухвата били су чланови руководства босанских Срба;
чланови СДС-а и државних органа босанских Срба на
републичком, регионалном, општинском и локалном ни-
воу, укључујући кризне штабове, ратна предсједништва
и ратна повјереништва (даље у тексту: политички и др-
жавни органи босанских Срба); команданти, помоћници
команданата, виши официри и начелници јединица Ми-
нистарства унутрашњих послова Србије (даље у тексту:
МУП Србије), Југословенске народне армије (даље у тек-
сту: ЈНА), Војске Југославије (даље у тексту: ВЈ), војс-
ке Српске Републике БиХ, која се касније звала Војска
РС (даље у тексту: ВРС), Министарство унутрашњих
послова босанских Срба (даље у тексту: МУП) и Тери-
торијалне одбране босанских Срба (даље у тексту: ТО)
на републичком, регионалном, општинском и локалном
нивоу; и вође српских паравојних снага и добровољачких
јединица из Србије и из Босне. Алтернативно, неке или
све те особе нису биле учесници удруженог злочиначког
подухвата, али су их учесници удруженог злочиначког по-
духвата користили да изврше злочине почињене у сврху
реализације циља тог подухвата, како се описује у на-
ставку текста.”

Пред оваквим наводима сваки објективан човјек на-
просто се мора ухватити за главу. У претходном цитату

13
Проф. др Милан Благојевић

каже се да је др Караџић дјеловао у договору с другим уче-
сницима тог злочиначког подухвата и да је свако од пои-
менично наведених лица својим чињењем или нечињењем
допринијело постизању њиховог заједничког циља. Међу-
тим, нема у оптужници (а морало би бити) објашњења како
је то др Караџић на примјер био у договору са осталим
лицима, када су, на који начин и гдје постигли тај наводни
договор и шта су се то договорили те који су докази за то,
као и у чему се огледа чињење а у чему нечињење сваког
од тих лица. Или, каже се у оптужници да су чланови СДС
и државних органа Републике Српске били чланови удру-
женог злочиначког подухвата, али се не објашњава како су
то они били чланови тог наводног подухвата, као и како их
је то др Караџић користио да наводно изврши злочине (и
које) у сврху реализације злочиначког подухвата. Једнос-
тавније казано, сваки човјек који би се суочио са оваквом
оптужбом не би објективно могао знати од чега се у ствари
брани, па је због тога његова одбрана унапријед осуђена
на неуспјех. У томе се, дакле, огледа кафкијанска природа
цијелог овог процеса. Када такве оптужбе прихвати пре-
тресно вијеће (што је, нажалост, учињено у предметној
пресуди од 24. марта 2016. године) онда и та пресуда садр-
жи исте дефекте, против којих је немогуће (из)борити се
ни у жалбеном поступку.
У непосредној вези са претходним је оно што се до-
годило у предмету против др Војислава Шешеља. Наиме,
31. марта 2016. године, седам дана по објављивању пре-
14
Политичка анатомија једне пресуде

суде др Радовану Караџићу, претресно вијеће донијело је
пресуду у предмету против др Шешеља. Та пресуда је од
нарочите важности, јер је њоме у погледу одлучних пита-
ња утврђено сасвим другачије стање ствари од оног које
се наводи у пресуди против др Караџића. Стога ћу овдје
сумарно приказати главне закључке из те пресуде, наведе-
не у њеном сажетку од 31. марта 2016. године (доступном
на интернет порталу Трибунала у Хагу на адреси http://
www.icty.org/x/cases/seselj/tjug/bcs/160331_judgement_
summary.pdf). Тако се у сажетку ове одлуке, сасвим су-
протно од закључака претресног вијећа у предмету про-
тив др Караџића везаних за општину Зворник и шире
подручје Сарајева, каже сљедеће (курзив у цитату је мој):

“Већина чланова Вијећа, уз издвојено мишљење су-
дије Латанци, је закључила да тужилаштво није доказало
ван разумне сумње да је цивилно несрпско становништво
било изложено распрострањеном и систематском на-
паду у великим дијеловима .... Босне и Херцеговине,
конкретно у општинама ..., Зворник, на ширем подручју
Сарајева.... . Предочени и размотрени докази показују да
је постојао оружани сукоб између противничких војних
снага, које су обухватале цивилне елементе.”

Сљедећи дио из сажетка одлуке може се довести у
везу са циљем стварања Републике Српске. О ставу који
15
Проф. др Милан Благојевић

поводом тога има претресно вијеће у предмету против др
Шешеља може се закључити из оног дијела сажетка ње-
гове пресуде који се тиче навода Тужилаштва о стварању
Велике Србије. С тим у вези претресно вијеће каже (кур-
зив у цитату је мој):

“Већина сматра да тужилац предлаже веома фраг-
ментирано тумачење кад је ријеч о догађајима који, по
његовом мишљењу, свједоче о злочиначком плану ства-
рања Велике Србије, односно ентитета било којег другог
еквивалентног назива. Приказујући успостављање срп-
ских аутономних области у Хрватској и БиХ као акте
који су дио злочиначког плана стварања Велике Србије,
без расвјетљавања њиховог ширег контекста, тј. отцје-
пљења и Хрватске и БиХ, у оквиру којих је до њих дошло,
тужиочево тумачење у најбољем случају замагљује хро-
нологију догађаја, а у најгорем случају их искривљује, с
обзиром на доказе предочене Вијећу, углавном управо од
стране тужиоца.”

Наредни дио је везан за противправну конструкцију
удруженог злочиначког подухвата која се оптуженим Ср-
бима упорно намеће у оптужницама и пресудама Трибу-
нала у Хагу. Поводом те конструкције из оптужнице про-
тив др Војислава Шешеља претресно вијеће каже (курзив
у цитату је мој):
16
Политичка анатомија једне пресуде

“Вијећу су предочени бројни докази који потврђују
наоружавање локалних Срба у Хрватској и БиХ. Међу-
тим, докази такође показују да су се наоружавали и хр-
ватски и муслимански цивили. Та општа слика чини вје-
родостојним, по мишљењу већине, разумну могућност
да су се све зараћене стране припремале за неминовна
непријатељства како би сачувале територије за које су
сматрале да им припадају, а не да се радило о јединстве-
ним и једностраним поступцима српских агресора које
је покретао искључиво злочиначки циљ протјеривања
цивила других националности. Одсуство доказа у вези с
постојањем злочиначког плана је правно гледано довољ-
но да се одбаци навод о злочиначком подухвату.”

С обзиром на то да је у пресуди против др Караџића
наведено како је он био члан наводног удруженог злочи-
начког подухвата те да је и др Шешељ био члан тог по-
духвата, претресно вијеће у предмету против др Шешеља
о томе каже сљедеће (курзив у цитату је мој):

“Тужилаштво усредсређује главни дио својих наво-
да на идентичност ставова Војислава Шешеља и Мило-
шевића, који представља ЈНА/ВЈ и српски МУП; иден-
тичност ставова Војислава Шешеља и других чланова с
РС-ом и ВРС-ом;... . По мишљењу већине, ... многи докази
показују да је циљ договора био одбрана Срба и тради-
17
Проф. др Милан Благојевић

ционалних српских територија или очување Југославије,
а не почињење злочина који се наводе.”

Како видимо, о наведеним кључним стварима ово
претресно вијеће је утврдило нешто сасвим друго од оно-
га што се истим поводом каже у пресуди против др Радо-
вана Караџића. Стога то треба имати у виду у свакој од
цјелина које слиједе у наставку.
Најзад, четврта напомена везана је за извор који је
коришћен приликом писања ове монографије. Наиме,
у вријеме писања монографије (април 2016. године) на
интернет порталу Трибунала у Хагу пресуда претресног
вијећа против др Радована Караџића била је доступна
само у њеној енглеској верзији. Због тога ћу у наставку,
када за то буде било потребе, цитирати одговарајуће дије-
лове из те енглеске верзије пресуде, која је доступна на
интернет порталу Трибунала у Хагу на адреси http://www.
icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf.

18
Политичка анатомија једне пресуде

II. Оптужба и суђење због стварања
Републике Српске

Иако је посвећена оном дијелу пресуде који се од-
носи на догађаје у претходно побројаним општинама,
овој цјелини сам дао наведени наслов не без разлога.
Наиме, у наставку ће бити показано како је с тим у вези
у ствари оптуживано и суђено за стварање Републике
Српске. Да би се то разумјело неопходно је подсјетити
како је у параграфу 14. треће измијењене оптужнице Ту-
жилаштва у Хагу (број ИТ-95-5/18-ПТ од 27. фебруара
2009. године) др Радован Караџић оптужен на сљедећи
начин (курзив у цитату је мој):

„14. Радован Караџић је у значајној мјери допринио
да се постигне циљ трајног уклањања босанских Мусли-
мана и босанских Хрвата с подручја на које су босански
Срби полагали право, чињењем злочина на један или
више сљедећих начина:

19
Проф. др Милан Благојевић

(а) формулисањем, унапређењем и/или подстицањем
развоја и провођења политике СДС-а и државних органа
босанских Срба, чија сврха је била остварење циља удру-
женог злочиначког подухвата, и/или учешћем у томе;
(б) учешћем у оснивању, подржавању и/или одржа-
вању политичких и државних органа босанских Срба,
ВРС-а, ТО-а и МУП-а, паравојних снага и добровољачких
јединица босанских Срба (даље у тексту: снаге босанских
Срба), преко којих се остваривао циљ удруженог злочинач-
ког подухвата...”

Дакле, др Караџићу ставља се на терет да је учество-
вао у оснивању и одржавању државних органа, то јест
Републике Српске, као и да је те органе, а то значи Репу-
блику Српску, користио да би преко њих остваривао циљ
наводног удруженог злочиначког подухвата. То је, хтјели
ми признати или не, оптужба не само против др Караџића
него и против Републике Српске. Такву оптужбу прихвата
претресно вијеће у предметној пресуди, за шта издвајам
одговарајуће параграфе из те пресуде. Тако се у параграфу
3477. (стр. 1311. пресуде) каже како претресно вијеће на-
лази да је др Караџић имао кључну улогу у формулисању
политике и активном промовисању стварања паралелних
државних, војних, полицијских и политичких структура
као и да су, како стоји у пресуди, “те паралелне структу-
ре биле креиране како би подржале постојање издвојене

20
Политичка анатомија једне пресуде

државе босанских Срба као и да омогуће ширење циљева
општег (у смислу сводног, кровног – моја опаска) удруже-
ног злочиначког подухвата”. У верзији на енглеском језику
овај дио пресуде гласи (курзив у цитату је мој):

“3477. The Chamber also found that the Accused was
pivotal in making careful preparations to allow the Bosnian
Serbs to respond to any move towards independence by BiH
with the creation of its own parallel structures and take-over
of power at a municipal level.
The Accused’s involvement in this regard included
formulating policies and actively promoting the creation
of the parallel governmental, military, police and political
structures that were used to gain or retain control of Bosnian
Serb claimed territory. These parallel structures were
designed to support the existence of a separate Bosnian Serb
state and allow for the furtherance of the objective of the
Overarching JCE.’’

Потом се у параграфу 3507. (стр. 1323. пресуде) и
за органе власти у локалним заједницама (општинама) у
Републици Српској каже да су њихови кризни штабови,
заједно са припадницима Територијалне одбране, Ми-
нистарства унутрашњих послова Републике Српске и
Војске Републике Српске, чинили злочине ради ширења

21
Проф. др Милан Благојевић

заједничког плана унутар општег (у смислу сводног,
кровног) удруженог злочиначког подухвата приликом
преузимања власти у општинама. Овај дио пресуде у вер-
зији на енглеском језику гласи (курзив у цитату је мој):

“3507. The Chamber found that the Crisis Staffs,
paramilitaries, and members of the TO, MUP, and VRS
carried out crimes in furtherance of the common plan of the
Overarching JCE during the take-over of the Municipalities.”

На цитирани начин претресно вијеће је правно
неутемељено изнијело у пресуди став према којем су
државни органи Републике Српске (Народна скупшти-
на, Влада, Министарство унутрашњих послова и
Војска Републике Српске) злочиначки, с обзиром на
то да се за њих каже да “These parallel structures were
designed to ... allow for the furtherance of the objective
of the Overarching JCE “, то јест да су као паралел-
не структуре били основани ради ширења циљева
општег (у смислу сводног, кровног) удруженог злочи-
начког подухвата, што се затим понавља и код органа
власти (кризних штабова) на локалном нивоу.
Када се заузме овакав став, онда је одатле само ко-
рак до једностраног посматрања и неистинитих закљу-
чака о догађајима који су се на почетку рата у БиХ збили

22
Политичка анатомија једне пресуде

у локалним заједницама из оптужнице, што је једна од
карактеристика пресуде против др Радована Караџића. У
наставку ћу навести примјере неколико општина који то
потврђују. Из источног дијела Републике Српске навешћу
примјере општинa Зворник и Фоча, из западног дијела
навешћу примјере општина Кључ и Приједор, а у дијелу
који се односи на Сарајево навешћу примјере општина
Ново Сарајево и Вогошћа. Сваки од тих примјера биће у
исто вријеме и критика предметне пресуде.
У случају општине Зворник претресно вијеће у пре-
суди избјегава да утврди праве размјере милитаризације
друштва на том подручју, што подразумијева потпуно утвр-
ђивање наоружавања како Срба, тако и Муслимана у то
вријеме. Умјесто тога, примјетно је да је претресно вијеће у
највећој мјери своју пажњу усредсредило на наоружавање
Срба, док у односу на Муслимане само понегдје наведе да
су се и они наоружавали. Такав приступ може се уочити у
параграфу 1240. (стр. 503. пресуде) у којем вијеће каже да
су се од почетка 1992. године наоружавали и Срби и Мус-
лимани. Међутим, када ово каже вијеће у истом параграфу
као да изражава своје жаљење у дијелу који се односи на
наоружавање Муслимана, будући да с тим у вези каже:

“1240. From early 1992, both Bosnian Serbs and Bosnian
Muslims were arming themselves, but the Bosnian Serbs were
better armed as they received support from the JNA.”

23
Проф. др Милан Благојевић

Дакле, вијеће као да жали што су Срби били боље
наоружани од Муслимана, јер је Србима наоружање дава-
ла тадашња Југословенска народна армија. Међутим, ос-
тављајући по страни то жаљење Трибунала, један други
превид Трибунала с тим у вези је од важности. Он се тиче
чињенице, која није карактеристична само за општину
Зворник него и за цијелу бившу СР БиХ, да су Муслима-
ни у то вријеме избјегавали на све могуће начине службу
у ЈНА као легалној оружаној сили СФРЈ. То избјегавање
у вези је са директивама њиховог политичког руковод-
ства којима је од њих тражено управо такво понашање,
све зарад отцјепљења БиХ из СФРЈ па и оружаним путем,
чему се противио српски народ. Но, и поред настојања
претресног вијећа да не каже много о наоружавању Му-
слимана у општини Зворник, евидентно је из других дије-
лова исте пресуде да је тога било у значајној мјери. То се
посебно може уочити из оних дијелова образложења пре-
суде везаних за оружане сукобе у којима су Муслимани
нападали ЈНА, као и оружане борбе вођене на Кула Граду.
Тако се из параграфа 1242. (стр. 504. пресуде) види да је
04. априла 1992. године извршен напад на колону ЈНА.
Затим се из параграфа 1249. пресуде види да је око 08.
априла 1992. године почео оружани сукоб између Срба
и Муслимана и да је тек након 20 дана готово сав преос-
тали дио (дакле, ипак не сав) града био под српском кон-
тролом, али и да је након тога муслимански дио општине
око Сапне остао под муслиманском контролом. Колико

24
Политичка анатомија једне пресуде

су српско - муслимански оружани сукоби били снажни
свједочи и чињеница наведена у параграфу 1260. пресу-
де. Наиме, из тог дијела, у којем су описани оружани су-
коби на Кула Граду, може се између осталог закључити
да је ЈНА у борбама против муслиманских снага морала
употријебити и тенковску јединицу.
У случају општине Фоча у параграфу 848. (стр. 329.
пресуде) претресно вијеће каже да су се мјесецима прије
избијања сукоба наоружавали и Срби и Муслимани, али
да су Срби били боље наоружани. Међутим, ову потоњу
тврдњу вијеће не образлаже ваљано, а осим тога она је
у контрадикцији са оним што се износи у фусноти 2761.
пресуде, везаној управо за наведену тврдњу. Наиме, у тој
фусноти вијеће дословно каже сљедеће:

“2761 The Chamber is, however, satisified that Bosnian
Muslims were also armed to some extent and that Bosnian Muslim
paramilitary formations, such as the Patriotic League and Green
Berets, were present in Foča before clashes broke out.”

Како се види, претресно вијеће не само што при-
знаје чињеницу да су се и Муслимани у Фочи наоружа-
вали (при чему пропушта да утврди и каже у ком обиму),
него признаје и да су били оружано организовани не било
како, већ кроз паравојне организације Патриотске лиге и

25
Проф. др Милан Благојевић

Зелених беретки. Стога је сасвим несувисло када вијеће у
параграфу 848. своје пресуде каже: “Bosnian Serbs armed
themselves surreptitiously...”, што ће рећи да су се Срби
наоружавали потајно, кришом, а да то Муслимани нису
чинили. Па ако то и Муслимани нису радили на тај на-
чин, откуд им онда парамилитарне организације Патри-
отске лиге и Зелених беретки, чије постојање у Фочи у
то вријеме вијеће утврђује у претходно цитираној фус-
ноти 2761. пресуде. Сада се сасвим природно поставља
питање: шта ће у то вријеме у Фочи такве по злу чувене
парамилитарне организације? Свакоме ко је објективан
јасно је да су оне ту како би насиљем успоставиле мусли-
манску власт у Фочи, усљед чега је природно право Срба
да се војно организују и онемогуће успостављање такве
власти у Фочи. Иста запажања вриједе не само за Фочу
него и за све остале општине у бившој БиХ, па тако и за
остале општине из предметне пресуде. Када се то има у
виду, само се тиме може објаснити оно што и претресно
вијеће утврђује у пресуди (параграф 853), а то је да су по
завршетку правно ишчашеног референдума у БиХ, одр-
жаног у организацији тадашње муслиманско-хрватске
коалиције, 06. априла 1992. године избили оружани су-
коби између Муслимана и Срба. С обзиром на исход тог
ишчашеног референдума, на којем није учествовао срп-
ски народ и који је одржан противно његовој вољи, јасно
је да су поменуте парамилитарне муслиманске организа-
ције покушале да оружаним путем освоје власт у Фочи.

26
Политичка анатомија једне пресуде

Тај оружани сукоб није био спорадичан, на шта указује
параграф 855. пресуде из којег произлази да су се борбе
водиле на сваком кораку или, како стоји на том мјесту
у пресуди: “...area by area, including the areas Donje Polje
and Šukovac where there was resistance by Bosnian Muslim
forces”. С обзиром на то да су, како произлази из пресуде,
борбе трајале шест или седам дана, и тај податак указује
на јачину оружаног сукоба, односно на настојање мусли-
манских снага да оне умјесто Срба овладају Фочом.
У случају општине Кључ у образложењу пресуде
претресног вијећа (стр. 602 - 640) у вези са војним ор-
ганизовањем Муслимана најприје се у параграфу 1500.
пресуде каже да се у муслиманским насељима почело са
организовањем ноћних патрола за одбрану на улазима
и излазима из села ради заштите од насиља. Потом се у
параграфу 1507. каже да су оружане операције у Кључу
почеле 27. маја 1992. године, када је око 11 часова прије
подне смртно рањен помоћник командира Станице јавне
безбједности Кључ Душан Стојаковић, до чега је дошло
за вријеме оружаног сукоба са Муслиманима, док су вој-
ни полицајац и редовни полицајац такође рањени током
тог сукоба. Затим се каже како је Станица јавне безбјед-
ности Кључ открила и да је седам припадника српских
снага ухапшено два дана прије тога у мјесту Црљени.
Оно што је од важности у вези са војним организовањем
Муслимана садржано је у параграфу 1508. пресуде, који
овдје преносим у цијелости у његовој енглеској верзији.
27
Проф. др Милан Благојевић

Дакле, у том дијелу пресуде каже се сљедеће (курзив у
цитату је мој):

“1508. The Chamber received conflicting evidence
regarding the establishment and level of organisation of
a Bosnian Muslim TO, as well as its involvement in the
events of 27 May 1992. According to a Ključ SJB dispatch
dated 25 September 1992, Bosnian Muslim forces began
to obtain weapons through individual purchases in early
1992, and established a “Bosanski Ključ TO” in April 1992.
Asim Egrlić acknowledged that guards had been assigned
to various Bosnian Muslim settlements located north of
Ključ since early 1992, but suggested that they lacked any
military organisation. Although he initially denied that a
Bosnian Muslim TO existed and suggested that Bosnian
Serbs considered the entire Bosnian Muslim population to be
members of the TO, Egrlić later conceded

(i) that after Bosnian Muslim representatives were
expelled from the Ključ Municipal Assembly around 10
May, they had established an office in Pudin Han in order to
communicate with the population, and
(ii) that Omer Filipović was appointed TO Commander.”

Even when shown an SJB report from July 1992 which
estimated the numerical strength of Muslim forces in Ključ
28
Политичка анатомија једне пресуде

at the outbreak of the conflict as being approximately 1,300
to 1,500 men, and an official note of the 2nd Krajina Corps
Command’s Intelligence Department dated 11 July 1992
which described a fully-functioning staff, Egrlić maintained
that the Bosnian Muslim TO staff had not had time to set
up any units. However, the Chamber finds that, in light of
contemporaneous documents of the Banja Luka CSB and the
Ključ SJB, the events of 27 May 1992 were carried out by
Bosnian Muslim forces.’’

У цитираном дијелу пресуде има неколико важних
чињеница. Као прво, из њега се види да је у вези са наору-
жавањем и војним организовањем тамошњих Муслимана
претресно вијеће имало контрадикторне доказе. Према
акту Станице јавне безбједности Кључ од 25. септем-
бра 1992. године муслиманске снаге су почеле добивати
оружје већ почетком 1992. индивидуалном куповином и
основале су територијалну одбрану. Свједок Асим Егрлић
је настојао приказати како није било војне организације
и да није постојала муслиманска територијална одбрана.
Међутим, касније је признао да су Муслимани након 10.
маја у Пудином Хану основали канцеларију општине и да
је извјесни Омер Филиповић био именован за командан-
та Територијалне одбране. Ако, дакле, постоји овакав
командант, јасно је да постоји и оно чему он командује,
а то је територијална одбрана као облик војног органи-

29
Проф. др Милан Благојевић

зовања. Из преосталог дијела може се закључити да је
Станица јавне безбједности Кључ у извјештају од јула
1992. процијенила бројно стање муслиманских снага на
1.300 до 1.500 припадника, а обавјештајна служба Дру-
гог крајишког корпуса је у акту од 11. јула 1992. утврди-
ла да муслиманске снаге имају штаб који у потпуности
функционише. С тим у вези вијеће само налази да се у
догађајима од 27. маја 1992. (када је убијен поменути по-
моћник полицијског командира те рањена два полицајца)
радило о нечему што је било извршено од стране мусли-
манских снага. Међутим, као што се може закључити из
претходног цитата, судеће вијеће неће да заузме свој став
о томе јесу ли муслиманске снаге у општини Кључ биле
војно организоване, иако претходно изнијети докази нео-
бориво говоре да јесу биле војно организоване.
У прилог томе говори нешто што се, везано за ова
питања, налази у једној пресуди Трибунала у Хагу из
2004. године. Ради се о предмету против Радослава Брђа-
нина и пресуди претресног вијећа која је донесена 01.
септембра 2004. године. У праграфу 108. (стр. 46. те пре-
суде) наведено је сљедеће (курзив у цитату је мој):

“108. За догађаје уопштини Кључ карактеристи-
чан је ефикаснији отпор босанских Муслимана. Када су
босански Срби заузели град Кључ, босански Муслимани
који су пружали отпор повукли су се у муслиманско село

30
Политичка анатомија једне пресуде

Пудин Хан. Муслимански борци су 27. маја 1992. напа-
ли војну колону босанских Срба у околини Пудин-Хана.
Истог дана је убијен замјеник командира СЈБ-а у Кључу,
Душан Стојаковић. Идућег дана Кризни штаб општине
Кључ издао је ултиматум босанским Муслиманима да
предају оружје, ... . Прије истека ултиматума војска бо-
санских Срба почела је гранатирати Пудин Хан, а након
тога и Велагиће, Прхово и друга села босанских Мусли-
мана у општини Кључ. Посљедица тог напада била је по-
гибија више становника” (не каже се којих становника,
то јест испушта се рећи јесу ли то били војници и јесу ли
убијени као учесници оружане борбе - моја опаска) “Пу-
дин-Хана и Прхова. Идућих дана убијања су се настави-
ла, а највише убијених” (и овдје се намјерно пропушта
рећи јесу ли убијени били војници и јесу ли убијени као
учесници оружане борбе - моја опаска) “било је на путу
за Пећи и у школи у Велагићима.”

Дакле, из овог цитата, који се односи на исти простор
као и у предмету против др Радована Караџића, очиглед-
но је да се у општини Кључ нису само Срби наоружали и
војнички организовали за рат, већ су то учинили и Мусли-
мани који су, како и сам Трибунал каже, пружали ефика-
сан отпор. С тим у вези не смије се испустити из вида да
Трибунал ни у овој пресуди неће да каже (а требао је, јер је
то задатак сваког објективног суда у оваквим предметима)

31
Проф. др Милан Благојевић

зашто су та села баш гранатирана. Одговор на то питање
је важан, јер се управо из те ријечи може закључити да се,
казано терминологијом Трибунала у Хагу, радило о јаком
оружаном отпору војно организованих муслиманских
снага, које су настојале војно поразити српске снаге и тако
преузети власт у општини Кључ.
И у случају општине Приједор уочљива је потреба
претресног вијећа да углавном говори о војном органи-
зовању Срба тог краја, уз избјегавање да се наведе исти-
на о свему што је у то вријеме учињено од муслиманске
стране. Тако се у параграфу 1614. (стр. 658. пресуде) каже
да је у октобру 1991. шеф локалног одбора Странке де-
мократске акције мобилисао 120 мушкараца у тзв. тери-
торијалну одбрану Козарца. Такође се на истом мјесту у
пресуди каже и ово:

“Beginning in the period before the take-over of Prijedor,
members of the TO, the Green Berets, and other armed Bosnian
Muslim groups were active in the Kozarac area.”

Претресно вијеће овим признаје да су не само тзв.
територијална одбрана Козарца него и Зелене беретке и
друге наоружане групе Муслимана биле активне на по-
дручју Козарца. Међутим, индикативно је да вијеће након
тога неће ништа да каже о томе колико је било припа-

32
Политичка анатомија једне пресуде

дника наведених оружаних формација, које су то дру-
ге наоружане групе Муслимана, као и на који начин су
то они били активни. Ово је од важности између оста-
лог и због разлога на које указујем у наставку. Наиме, у
параграфу 1583. (стр. 646. пресуде) каже се да је почев
од 1991. па до прољећа 1992. године из складишта ЈНА
дистрибуисано оружје јединицама територијалне одбра-
не и мјесним заједницама. Међутим, одмах затим вијеће
каже да је оружје које је давано Муслиманима било старо
и са погрешном муницијом, а да су Срби добијали више
оружја које није имало наведене недостатке. Из овога би
необавијештени читалац стекао утисак како су Муслима-
ни варани и да се нису војно организовали. То, међутим,
не одговара истини, а њу претресно вијеће неће да каже
у пресуди. Тако је вијеће прећутало чињенице за које се,
нажалост, умјесто у оваквим пресудама може сазнати тек
у документима каква је Студија о Приједору, која се нала-
зи у документацији Републичког центра за истраживање
рата, ратних злочина и тражење несталих лица Владе Ре-
публике Српске. У тој студији извршена је анализа ситуа-
ције у општини Приједор у релевантном периоду, с чим у
вези преносим одговарајуће дијелове од важности за овај
дио рада:

„....22. маја 1992. године избили први ратни сукоби
на подручју општине Приједор. Тога дана, муслимански

33
Проф. др Милан Благојевић

екстремисти су на пункту испод села Хамбарина напали
шест српских војника, који су били у патроли, од којих су
тројица смртно страдала, а тројица су била рањена;
24. маја 1992. години ратни сукоби на подручју
општине Приједор интензивирани су нападом мусли-
мана на војну колону у селу Јакуповићи. На ове нападе
припадници ВРС и МУП-а РС су одговорили, а борбе су
пренесене на подручје насеља Козарца, Козаруше, Трно-
поља и Камичана, да би се сукоб проширио и на остала
подручја општине Приједор;
30. маја 1992. године, у 4:30 часова, из више права-
ца, изван и из самог града, припадници “зелених берет-
ки’’ и њихови саучесници извели су организован напад
на Приједор концентричним и истовременим дејствима
са више страна. Муслимани су организовали и извршили
напад из приградских мјеста: Тукови, Стари Град, Раш-
ковац, а њихове наоружане групе су ушле у Приједор до
зграде Општине, зграде ЦЈБ и зграде Радија Приједор.
Након вишечасовних борби, напад је одбијен, а снаге на-
падача разбијене и дјелимично уништене. У тим борбама
на градским улицама Приједора, животе је изгубило 17
српских бораца, међу којима и 5 припадника полиције
(МУП-а);
Као последица оружане побуне, дошло је до отвара-
ња “ПРИХВАТНИХ ЦЕНТАРА У ОМАРСКОЈ И КЕРА-
ТЕРМУ’’, где су смјештани ратни заробљеници и друга

34
Политичка анатомија једне пресуде

лица која су припремала, помагала и организовала оружа-
ну побуну, те је отворен и “ПРИХВАТНИ ЦЕНТАР У ТР-
НОПОЉУ’’, за бескућнике и лица која су сама напуштала
своја огњишта .....“.

(Проф. др Драгомир Кесеровић, Ранко Тодић, Мом-
чило Тепић: Војна ситуација у Босанској Крајини 1990
- 1995. анализа ситуације – општина Приједор, Студија
Приједор, Бања Лука, фебруар - март 2014, стр. 9. и 10.
Студија је необјављена и налази се у архиви Републичког
центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење
несталих лица Владе Републике Српске)

Када се прочитају овакви подаци сасвим основано
се поставља питање па како су то Муслимани могли на-
пасти Србе у Приједору и побити их, односно ранити у
наведеном броју, ако су Муслимани добијали старо на-
оружање и погрешну муницију. Очито је да оно што о
догађањима у општини Приједор пише у пресуди про-
тив др Караџића није истина. Међутим, и када се при-
лично бојажљиво у предметној пресуди говори о наору-
жавању и војном организовању Муслимана, ипак је и из
тога више него јасно како су се и Муслимани спремали
за рат, што је подразумијевало и њихово наоружавање.
С тим у вези постављају се два сасвим логична питања:
против кога су се то Муслимани спремали за рат и због
35
Проф. др Милан Благојевић

чега? Очигледно је да су то биле припреме за рат про-
тив Срба (што је потврда мржње која постоји између те
двије цјелине). Разлог за тај рат је у потреби Муслимана
да силом наметну Србима да прихвате БиХ изгласану на
неуставном двонационалном (муслиманско-хрватском)
референдуму те да на тај начин униште Републику Срп-
ску. Та потреба се затиче и на хрватској страни, јер су се
и они са истим разлогом наоружавали. Из таквог стања
ствари ништа друго и не може произаћи до грађански и
међунационални рат. У таквом рату (као и у било којем
другом рату) свака од сукобљених страна по природи
ствари тежи да порази непријатеља, јер је то conditio
sine qua non њеног опстанка.
На исти начин ствари стоје и када је ријеч о осталим
општинама из оптужнице, односно пресуде, па тако и у
општинама Вогошћа и Ново Сарајево које сам издвојио
за ову прилику. У случају општине Вогошћа у парагра-
фу 2366. (стр. 932. пресуде) каже се да су се од 1991. до
прољећа 1992. године како Срби тако и Муслимани ан-
гажовали на сопственом наоружавању и организовању.
Међутим, као и у осталим случајевима, слиједи навођење
онога шта су тим поводом радили Срби уз истовремено
изостављање образложења о томе шта су истим поводом
предузимали (а и те како су предузимали) Муслимани.
На исти начин вијеће поступа и у случају Новог Сараје-
ва, јер с тим у вези у параграфу 2257. (стр. 894. пресуде)
само каже сљедеће:
36
Политичка анатомија једне пресуде

“2257. Bosnian Muslims also armed themselves and
organised militarily in Novo Sarajevo. They started forming
units in the first half of 1991.”

Дакле, само се каже да су се и Муслимани наору-
жавали и војно организовали у Новом Сарајеву те да је
са тим почето у првој половини 1991. године. Међутим,
након тога нема (а требало је бити) образложења о раз-
мјерама тог наоружавања, ко је осмислио и спровео ту
политику, а нарочито из којих разлога.
Овакво (не)поступање претресног вијећа посљедица
је тога што Трибунал у Хагу не узима у обзир, иако му је
то познато, неколико чињеница од кардиналне важности,
које се тичу уставноправних односа у БиХ прије отпо-
чињања рата. Те чињенице везане су за појам конститу-
тивности народа у предратној БиХ. За појам конститу-
тивности народа се каже да: „...у политолошком смислу и
унутар конкретног државно-правног оквира имплицира
одређени ступањ аутономности из које произлази спо-
собност конститутивног субјекта на самоодлучивање
и самостално дјеловање у областима релевантним с
аспекта очувања његове конститутивности, али и суодлу-
чивање на равноправним основама с другим конститу-
тивним субјектима о питањима од заједничког интереса.“
- (Дејан Вањек: Представници и припадници конститу-
тивних народа – питање конститутивности и легити-

37
Проф. др Милан Благојевић

митета, доступно на http://www.idpi.ba/konstitutivnost-
legitimitet/, приступ од 14.01.2015. године).
Коријени овог појма налазе се у закључцима Резолу-
ције ЗАВНОБИХ усвојеној на његовом засједању одржа-
ном 26. и 27. новембра 1943. године. У петом закључку те
резолуције се каже (курзив у цитату је мој):

“5. Данас народи Босне и Херцеговине кроз своје
једино политичко представништво, Земаљско антифа-
шистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцего-
вине, хоће да њихова земља, која није ни српска, ни хр-
ватска, ни муслиманска – него и српска, и муслиманска и
хрватска, буде слободна и збратимљена Босна и Херце-
говина, у којој ће бити осигурана пуна равноправност и
једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата.”

Све вријеме постојања БиХ у СФРЈ, БиХ је у њеним
уставима била одређивана на начин који је, у суштинском
смислу, одговарао ономе на шта сам указао у претходном
цитату. У основним начелима (I) Устава СР БиХ из 1974.
године наведено је да су Народну Републику Босну и Хер-
цеговину створили радничка класа, радни људи и народи
Босне и Херцеговине – Срби, Муслимани и Хрвати и при-
падници других народа и народности. Досљедно овом
уставном начелу, у члану 1. Устава СР БиХ из 1974. го-

38
Политичка анатомија једне пресуде

дине БиХ је одређена на сљедећи начин (курзив у цитату
је мој):

„Социјалистичка Република Босна и Херцеговина је
социјалистичка демократска држава и социјалистичка де-
мократска заједница радних људи и грађана, народа Босне и
Херцеговине – Муслимана, Срба и Хрвата, припадника дру-
гих народа и народности, који у њој живе, заснована на вла-
сти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи и
на суверености и равноправности народа Босне и Херцего-
вине и припадника других народа и народности, који у њој
живе.“

Како видимо, БиХ није била само држава радних
људи и грађана него и држава сваког од поименично на-
ведених народа којима су биле признате сувереност и
равноправност. Другим ријечима, конститутивни субјект
БиХ био је сваки од тих поименично одређених народа.
У јулу 1991. године усвојени су бројни амандмани (њих
31) на Устав СР БиХ. Једним од њих БиХ је одређена као
“демократска и суверена држава равноправних грађана,
народа Босне и Херцеговине – Муслимана, Срба, Хр-
вата и припадника других народа и народности који у
њој живе”. Дакле, поново је одређено да је БиХ држава
и сваког од поименично одређених народа - Муслимана,
Срба и Хрвата, што је у уставноправном погледу имало
39
Проф. др Милан Благојевић

за посљедицу да се није могло, а да то буде уставно ваља-
но, усвојити ниједну одлуку од виталне важности само
вољом грађана него и већинском вољом сваког од консти-
тутивних народа. Усљед тога би се радило о неуставном
акту ако би два народа приликом одлучивања о неком пи-
тању од виталне важности прегласали онај трећи народ.
Такве акте свакако представљају Меморандум (писмо
о намјерама) и Платформа о положају БиХ, усвојени у
октобру 1991. године од стране крње Скупштине СР БиХ
(само гласовима хрватских и муслиманских посланика)
без посланика српског народа. У тим крњим документи-
ма се јасно истиче да Босна и Херцеговина (тј. Муслима-
ни и Хрвати) не жели остати у југословенској заједници
(пошто у њој није ни Хрватска), већ да се жели издвојити
као самостална и независна држава, чему се противио
конститутивни српски народ.
Очигледно је да су наведени акти донесени од стра-
не само два народа, без учешћа српског народа као кон-
ститутивног народа у тадашњој СР БиХ, због чега су ти
акти донесени contra constitutionem. Тиме (и само тиме)
се може објаснити зашто су тадашњи политички предста-
вници српског народа на сједници одржаној 24. октобра
1991. године донијели Одлуку о оснивању Скупштине
српског народа у Босни и Херцеговини, јер је постало
очигледно да се њихова мишљења у погледу будућег ус-
тавноправног статуса БиХ не уважавају од стране пред-
ставника остала два народа. Убрзо затим Скупштина срп-
40
Политичка анатомија једне пресуде

ског народа у БиХ донијела је одлуку о расписивању и
одржавању референдума (боље рећи плебисцита) који је
и одржан 9. и 10. новембра 1991. године, на којем се срп-
ски народ, као конститутивни народ, огромном већином
од око 96,4% изјаснио за самосталну државу српску која
може да буде у саставу Србије и Југославије.
Према томе, легитимна воља цијелог једног консти-
тутивног народа представља основу стварања Републике
Српске, а не било какав стратешки план руководства тог
народа, на чему упорно и правно неосновано инсистира
у својим одлукама Трибунал у Хагу (па и у пресуди про-
тив др Радована Караџића). Због тога Република Српска
није настала ради реализације било каквог великодржав-
ног пројекта нити је настала на противуставан начин, јер
су рјешења која је садржавао тадашњи Устав СР БиХ срп-
ском народу гарантовала статус конститутивног и држа-
вотворног народа. Када неки народ има уставом гаранто-
ван такав статус у некој држави, и када мишљења његових
демократски изабраних и легитимних политичких пред-
ставника о будућем уставноправном положају те државе
не уважавају представници других конститутивних наро-
да, онда тај народ има право на самоопредјељење (све до
отцјепљења) које укључује и право да се слободно орга-
низује и у државнополитичком смислу.
Насупрот томе, референдум (о државноправном оса-
мостаљењу БиХ) који је одржан 29.02. и 01.03.1992. годи-

41
Проф. др Милан Благојевић

не није ваљан у уставноправном погледу, јер на њему није
учествовао српски народ, већ само остала два конститу-
тивна народа (Муслимани и Хрвати). О томе на својевр-
стан начин свједоче подаци према којима је од укупно
3.253.847 гласача на референдум изашло 2.073.568 гласа-
ча. Ако се има у виду да је према попису становништва
у БиХ из 1991. године Срба у БиХ било 1.366.104 или
31,21 %, јасно је да преостали број од преко милион гла-
сача који нису изашли на референдум представља српски
народ. Стога су само остала два народа (Муслимани и
Хрвати) гласали за независност БиХ, а не и српски на-
род, чиме је српском народу послана јасна порука да има
да прихвати вољу остала два народа која му се таквим
правно ишчашеним референдумом намеће или ће тај ре-
ферендум бити наметнут и силом према њему. Једностав-
нијим језиком казано, тим неуставним референдумом ов-
дашњим Србима је поручено ништа друго до да га морају
прихватити, јер ће у противном бити војно прегажени од
стране муслиманско-хрватске коалиције. Када се пошаље
таква порука, онда она, као и спремност на рат против
сваког ко тако не мисли, у визури Трибунала у Хагу није
злочин, већ је, према истом трибуналу, злочин то што
је српски народ, у таквом стању ствари, користио своје
уставно право на самоопредјељење и стварање своје др-
жаве како би се одбранио, које право му је припадало као
конститутивном народу у БиХ.

42
Политичка анатомија једне пресуде

Све претходно наведено чини овај референдум не-
ваљаним у уставноправном погледу, с обзиром на то да је
у вријеме његовог извођења била на снази одредба Уста-
ва БиХ према којој је БиХ демократска и суверена држа-
ва равноправних грађана, народа Босне и Херцеговине –
Муслимана, Срба и Хрвата. То, пак, значи да не могу, а
да то буде ваљано у уставном погледу, само два од тих
народа гласати за независност, већ то треба да учини у
већини сваки од тих народа. Уколико то изостане, а упра-
во то се десило на овом референдуму, онда је исправно
да конститутивни народи приступе даљим преговорима
о уставноправној будућности одређене политичко-тери-
торијалне цјелине, а не да (као муслиманско-хрватска ко-
алиција) силом намећу своју вољу Србима. Како је то из-
остало, онда и ова чињеница говори у прилог легалности
и легитимности плебисцитарне одлуке српског народа у
БиХ из новембра 1991. године, којом се српски народ, а
не његово политичко руководство, изјаснио за самостал-
ну српску државу која може да буде у саставу Србије и
Југославије.
Овај подужи екскурс у поље уставног права био
је неопходан како би се увидјело колико су неосноване
тврдње Трибунала у Хагу везане за Републику Српску
и њене органе (Војску Републике Српске и Полицију).
Поред тога, када се има у виду спремност Муслимана и
Хрвата да БиХ и силом одвоје од било какве заједнице
са Србијом и Црном Гором, и тиме онемогуће Србе као
43
Проф. др Милан Благојевић

конститутиван народ у тадашњој БиХ да то не прихвате,
нема ничег противправног у циљевима које је Скупштина
српског народа у Босни и Херцеговини усвојила на Шес-
наестом засједању одржаном 12. маја 1992. године. Те
циљеве претресно вијеће наводи у параграфу 2857. (стр.
1091. пресуде). Ради се о сљедећим циљевима у којима,
како рекох, нема противправности када се узму у обзир
сви претходно наведени разлози (а посебно спремност
муслиманско-хрватске коалиције да у то вријеме војнич-
ки напросто прегази свакога ко се противио одвајању
БиХ од заједнице са Србијом и Црном Гором):

а. раздвајање од остале двије националне заједнице
и подјела државе;
б. стварање коридора између Семберије и Крајине;
в. стварање коридора у долини Дрине којим би та
ријека била елиминисана као граница између српских др-
жава;
г. стварање границе на ријекама Уни и Неретви;
д. подјела Сарајева на српски и муслимаснки дио и
ђ. излазак Републике Српске на море.

Када се има у виду плебисцитарно изражена воља
српског народа у БиХ за стварањем српске државе (Ре-

44
Политичка анатомија једне пресуде

публике Српске), јасно је да настанак Републике Српске
и њено трајање нису посљедица било каквог стратешког
криминалног плана одређене групе људи (коју Трибунал
назива руководством Срба у БиХ). С обзиром на одсуство
таквог плана, отпада и теза Трибунала у Хагу која, у су-
штини, полази од тога да је стварање Републике Српске
за собом повлачило трајно уклањање значајног дијела
несрпског становништва с њене територије. Посебно
отпада теза Трибунала у Хагу да су ту силу било како,
а камоли широко и систематично, према несрпском ста-
новништву примјењивали Војска Републике Српске, По-
лиција Републике Српске или било који други државни
орган Републике Српске.
Сада се, сасвим логично, поставља питање узро-
ка страдања у то вријеме муслиманског, као и хрватског
цивилног становништва. Страдање тог становништва,
као и страдање српског цивилног становништва на те-
риторији под контролом Армије РБиХ, односно Хрват-
ског вијећа одбране, треба тражити у међусобним ду-
боко укоријењеним анимозитетима, што се (нажалост)
као константа провлачи вијековима у овдашњем станов-
ништву. И садашње вријеме (вријеме писања рада) оби-
лује бројним примјерима тих анимозитета. Довољно је
само прочитати коментаре о актуелној политичкој збиљи
који се појаве на овдашњим друштвеним мрежама, или
коментаре уз чланке у електронским издањима дома-
ћих дневних листова, па да се запази колика количина
45
Проф. др Милан Благојевић

међунационалне мржње и даље тиња у овдашњем чо-
вјеку, чекајући сљедећи погодан тренутак за сопствену
ескалацију у нешто што ће, по свему судећи, бити још
прљавије од протеклог рата у БиХ. Стога је својеврсна
константа оно што је сада већ давно запазио и генијално
објаснио нобеловац Иво Андрић, рекавши за овдашњу
мржњу сљедеће (Иво Андрић: Писмо из 1920. године,
Беокњига, Београд, 2013, стр. 29):

„Да, Босна је земља мржње. То је Босна. И по чуд-
ном контрасту, који у ствари није тако ни чудан, и можда
би се пажљивом анализом дао лако објаснити, може се
исто тако казати да је мало земаља у којима има толико
тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежно-
сти и љубавног жара, толико дубине осећања, приврже-
ности и непоколебљиве оданости, толико жеђи за прав-
дом. Али испод тога крију се у непрозирним дубинама
олује мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи
које сазревају и чекају свој час.“

Стога не чуде ријечи које је у вези са истом траге-
дијом много година касније, пред крај свог живота, Иво
Андрић изговорио Добрици Ћосићу у њиховом приват-
ном разговору. Присјећајући се тих ријечи, Добрица Ћо-
сић каже сљедеће:

46
Политичка анатомија једне пресуде

„Не могу да се у овој прилици не сетим добро за-
памћеног разговора са Ивом Андрићем по његовом по-
вратку из Босне 1972. када је Република Босна и Херце-
говина званично прослављала осамдесетогодишњицу
Андрићевог рођења. На моје питање: “Какви су вам
утисци из Босне, где су вас сигурно заморили хваљењем,
гошћењем, слављењем?’’ Иво Андрић ми је резигнирано
одговорио: “У Босни вам је сада тако, Добрице, како је
покојни Бењамин Калај само сневао да се оствари, али то
никад није смео јавно да каже. И нека да Бог да моја нога
више никад не крочи преко Дрине.’’ И колико је мени по-
знато, није ни крочила“.

(Добрица Ћосић: Босански рат, ЈП “Службени гла-
сник’’, Београд, 2012, стр. 243 – 244)

Када се све ово има у виду, што овдашњи људи
тешко прихватају а странци не могу да разумију, тиме
се, а не наводним удруженим злочиначким подухватом
лица која су била на челу Републике Српске, могу објас-
нити (не и оправдати) злочини којима су у вихору рат-
них дешавања склони појединци и групе којих је увијек
било и, нажалост, биће у сваком од овдашњих народа. У
тим појединцима и групама леже они урагани сапетих
мржњи о којима говори Андрић који, када дође час рата
какав је био и протекли рат у БиХ, не презају ни од чега
47
Проф. др Милан Благојевић

нити имају скрупула према било коме у намјери да убију
или малтретирају некога само зато што припада другом
народу. То је, нажалост, овдашња истина и константа.
Но, када је ријеч о пресуди Караџићу претресно вијеће
не жели то да прихвати иако зна како нема доказа да је
др Караџић (нити државни органи Републике Српске)
наредио, починио или на било који начин учествовао у
извршењу било ког појединачног кривичног дјела које
му је стављено на терет. Штавише, у параграфима 3400-
3408. пресуде налази се подужа листа бројних наредби
предсједника Караџића којима је забрањивао вршење
злочина и налагао надлежним органима (Министарству
унутрашњих послова и Војсци Републике Српске) ис-
трагу у случајевима злочина извршених од стране поје-
динаца и група.
Како, дакле, нема доказа да је др Радован Караџић
починио иједан злочин у поменутим општинама (нема
у пресуди доказа да су он и било који други члан др-
жавног руководства Републике Српске починили или на
било који други начин учествовали у извршењу иједног
од убистава или других кривичних дјела из оптужни-
це), претресно вијеће прибјегава противправној кон-
струкцији удруженог злочиначког подухвата. Ова кон-
струкција, о којој нема ни слова у Статуту Трибунала
у Хагу (а касније ни у Римском статуту Међународног
кривичног суда), постоји само у појединачним одлука-
ма Трибунала у Хагу, у чему и јесте њена противправ-
48
Политичка анатомија једне пресуде

ност, а трагедија је тим већа што је она, како је вријеме
показало, употребљавана у Трибуналу само против оп-
тужених српских руководилаца (политичких и војних).
Дакле, вријеме и појединачни до сада пресуђени пред-
мети су показали да је она креирана како би се (пре)
судило лицима српске националности који су за вријеме
ратних дешавања били на руководећим позицијама у Ре-
публици Српској, Републици Српској Крајини и Репу-
блици Србији. У параграфу 560. (стр. 212. пресуде) и
претресно вијеће каже да је ова конструкција призната
у јурсипруденцији Трибунала (дакле, не у прописима) и
да према тој јуриспруденцији има три облика.
Према првом, основном облику ова конструкција
би обухватала оне ситуације у којима сви учесници, дје-
лујући са истим циљем, посједују исту намјеру оства-
рења тог циља. Други облик припада организованим
системима лошег третмана (на примјер, у затворима).
Разлози које сам претходно изнио указују, понаособ и у
међусобној вези, на то да се др Караџићу не може припи-
сати одговорност ни за један од наведена два облика ове
конструкције. Да би се она подробније објаснила, послу-
жићу се примјером из пресуде жалбеног вијећа у предме-
ту против Радослава Брђанина (пресуда жалбеног вијећа
од 03. априла 2007. године), након чега ћу то повезати са
оптужницом против др Радована Караџића. Дакле, у пре-
суди жалбеног вијећа против Радослава Брђанина каже се
сљедеће (курзив у цитату је мој):
49
Проф. др Милан Благојевић

“430. Остали услови за изрицање осуђујуће пресуде
на основу доктрине УЗП-а једнако су стриктни. Пресу-
дитељ о чињеницама мора ван разумне сумње утврдити
да је више особа дијелило заједнички злочиначки циљ;
да је оптужени допринио остварењу тог заједничког
злочиначког циља; и да се заједнички намјеравани зло-
чин (односно, за изрицање осуђујуће пресуде на осно-
ву треће категорије УЗП-а, предвидив злочин) заиста и
догодио. Ако се не докаже да је главни извршилац при-
падао УЗП-у, пресудитељ о чињеницама мора додатно
утврдити да се злочин може приписати барем једном
учеснику удруженог злочиначког подухвата и да је тај
учесник, послуживши се главним извршиоцем, дјеловао
у складу са заједничким планом. Приликом потврђивања
тих елемената, суд, поред осталог, мора: утврдити да је
УЗП-у припадало више особа (мада није нужно утврдити
именом идентитет сваке од тих особа); прецизно дефи-
нисати заједнички злочиначки циљ како у смислу намје-
раваног кажњивог циља тако и у погледу домашаја (нпр.
утврдити временска и географска ограничења тог циља;
и општи идентитет намјераваних жртава); утврдити
да тај злочиначки циљ није само јединствен, него и зајед-
нички за све особе које су заједно дјеловале у оквиру удру-
женог злочиначког подухвата; те тачно оквалификовати
допринос оптуженог том заједничком плану. Што се тиче
овог посљедњег елемента, Жалбено вијеће напомиње да
тај допринос, иако не мора да буде неопходан односно

50
Политичка анатомија једне пресуде

знатан, мора бити у најмању руку значајан допринос
злочинима, за које се одговорност приписује оптуженом.
431. Ако су ван разумне сумње остварени сви ти
услови за приписивање одговорности на основу УЗП-а,
то значи да је оптужени скривио много више од пуког уд-
руживања са криминалцима. Он је посједовао намјеру да
почини злочин, удружио се са другима како би остварио
и тај циљ, и дао је значајан допринос почињењу злочи-
на. На основу јуриспруденције – која одражава стандарде
усвојене у међународном обичајном праву за утврђивање
општих оквира удруженог злочиначког подухвата – опту-
жени се основано може прогласити кривим не само због
сопственог доприноса, него и због поступака осталих
учесника УЗП-а који су дјеловали на остварењу предмет-
ног злочина (прва категорија УЗП-а), односно за дјела
која су била предвидива посљедица извршења тог злочи-
на ако се његово стање свијести може оквалификовати
као dolus eventualis (трећа категорија УЗП-а). Није пре-
судно да ли су ти остали учесници УЗП-а лично оствари-
ли actus reus злочинā или су се за то послужили главним
извршиоцима који нису дијелили заједнички циљ.”

Цитирани дио пресуде представља став Трибунала у
Хагу не само у предмету против Радослава Брђанина већ
и у другим предметима. У претходном цитату могу се за-
пазити бројне произвољности којима се нарушава правна

51
Проф. др Милан Благојевић

сигурност као једна од темељних вриједности у сваком
правном систему. Наиме, жалбено вијеће каже да ако се
не докаже да је главни извршилац (нпр. локални крими-
налац који је током рата извршио убиство или силовање
лица друге националности) припадао удруженом злочи-
начком подухвату, суд мора додатно утврдити да се зло-
чин може приписати барем једном учеснику удруженог
злочиначког подухвата и да је тај учесник, послуживши
се главним извршиоцем, дјеловао у складу са заједничким
планом. Према Трибуналу, у том случају оптужени ће од-
говарати за неки злочин који је учинио главни извршилац
иако он није припадао злочиначком подухвату, уколико се
злочин тог главног извршиоца умјесто оптуженом може
приписати било ком другом члану (учеснику) злочиначког
подухвата. Ово је за Трибунал довољно, без обзира на то
што тај други члан подухвата прије извршења злочина
није, на примјер, имао било какав контакт са оптуженим
на основу којег би оптужени могао знати да ће бити извр-
шен злочин. За приписивање извршеног злочина оптуже-
ном у овом случају довољно је само то да су оптужени и
то друго лице (учесник) чланови удруженог злочиначког
подухвата, што је недопустива произвољност. Овај по-
духват, како даље произлази из поменуте пресуде, мора
имати дефинисан заједнички злочиначки циљ. Тај циљ де-
финише најприје Тужилаштво у својим оптужницама и
то, на примјер, као циљ трајног уклањања неког станов-
ништва са одређене територије, након чега судећа вијећа

52
Политичка анатомија једне пресуде

то само преузму у својим пресудама. У пракси Трибунала
то је значило да политичко руководство српског народа,
иако је демократски изабрано и легитимно, својим одлу-
кама о стварању Републике Српске није чинило то, већ су
такве одлуке (према схватању Трибунала) биле удружени
злочиначки подухват чији је наводни прецизно дефини-
сани заједнички циљ био да се трајно уклоне Муслимани
и Хрвати са територије Републике Српске.
О каквој произвољности је ријеч најбоље потврђује
пракса Трибунала према којој све што, ношени најнижим
људским поривима (нпр. мржњом, осветољубивошћу, ко-
ристољубљем), након тога учине локални криминалци
(убијањем, тјелесним повређивањем, силовањем или на
неки други начин) представља дио наводног удруженог
злочиначког подухвата.
На примјеру оптужнице против др Радована Ка-
раџића то значи да је он, према Трибуналу, одговоран за
убиство или силовање сваког цивила у некој од општина
из оптужнице само зато што је прије тога у тачки 14. оп-
тужнице речено да је др Караџић учествовањем у ства-
рању политичких и државних органа Републике Српске
наводно значајно допринио постизању циља да се трај-
но уклоне Муслимани и Хрвати са територије Републи-
ке Српске извршењем кривичних дјела. Другим ријечима,
учествовање др Радована Караџића, а то значи и осталих
чланова државног руководства, у стварању Републике

53
Проф. др Милан Благојевић

Српске не представља то, већ наводни удружени злочи-
начки подухват са наведеним циљем чије постизање по-
дразумијева извршење сваког од појединачних кривичних
дјела из оптужнице. Ово је таква произвољност најприје
од стране Тужилаштва, а потом и судећих вијећа, због
које би сваки од њих требао кривично одговорати за зло-
употребу службеног положаја.
С обзиром на то да је увијек било и биће појединаца
склоних вршењу злочина, али који се не могу ни на који
начин довести у везу са државним органима, у Трибуналу
је за такве случајеве произвољно осмишљен тзв. трећи
облик удруженог злочиначког подухвата. У овом случају
ради се о непосредним извршиоцима злочина који нису
чланови наводног удруженог злочиначког подухвата,
а који изврше убијања, силовања и друге злочине пре-
ма одређеном становништву. Према пракси Трибунала
и тада постоји одговорност осталих учесника наводног
удруженог злочиначког подухвата. Једини услов је да је
то убиство или неки други злочин за њих био природна
и предвидива посљедица њиховог подухвата, а да ли је
нешто било предвидиво о томе, наравно, одлучује Три-
бунал у Хагу. Подразумијева се да је у свим предметима
против Срба оптужених у Трибуналу, па тако и у предме-
ту против др Радована Караџића, појединачни злочин за
њих увијек био природна и предвидива посљедица, јер то
напросто тако сматрају Тужилаштво и судећа вијећа. Од-
мах пада у очи правна несигурност овакве конструкције,
54
Политичка анатомија једне пресуде

јер нема нити може бити поузданих мјерила на основу
којих би се унапријед могло знати да ли је нешто при-
родна и предвидива посљедица нечијег понашања (да ће,
на примјер, у некој општини локални криминалац убити
или силовати некога зато што припада другом народу).
Међутим, тако нешто је створено у судској пракси Три-
бунала и само од оцјене, боље рећи воље судија, зависи
одлука о том питању. Није тешко закључити, што је по-
казала и досадашња пракса Трибунала, да је овај трећи
облик одговорности примјењиван искључиво у случаје-
вима оптужених српских функционера. Тако је било и у
пресуди против др Радована Караџића. Дакле, у његовом
случају он је, казано једноставним језиком, правно не-
основано проглашен кривим за све оне случајеве кри-
миналних појединаца и група на српској страни који су,
ношени ураганима сапетих мржњи, вршили убиства, си-
ловања и друга недјела према Муслиманима и Хрватима
током рата. „Разлог“ за такву осуду др Караџића је, како
сматра претресно вијеће (параграф 3521. пресуде), што
су та недјела по оцјени судија била предвидива(???) за др
Караџића. Међутим, о томе како је то др Караџић могао
да предвиди шта ће учинити неки локални криминалац,
у пресуди је изостало било какво ваљано образложење,
што не треба да чуди јер се неразумне конструкције (как-
ва је конструкција удруженог злочиначког подухвата) и
не могу објаснити. Очигледно је да се ради не само о не-

55
Проф. др Милан Благојевић

чему што нема темељ у праву, већ је ријеч и о крајње не-
рационалној и произвољној конструкцији.
О каквом апсурду је ријеч, вјероватно најбоље свје-
дочи оно што се недавно догодило у пракси Врховног
суда Велике Британије. Наиме, трећи облик конструкције
удруженог злочиначког подухвата као облик одговор-
ности тзв. секундарних учесника у кривичним дјелима
проширен је (судском праксом, а не законом) 1984. годи-
не одлуком британског Државног вијећа. Од тада је тај
облик постојао све до 18. фебруара 2016. године, када је
стављен ван снаге одлуком Врховног суда Велике Брита-
није у предмету Ruddock v The Queen (текст одлуке до-
ступан је на интернет адреси (https://www.supremecourt.
uk/cases/docs/uksc-2015-0015-judgment.pdf). Том одлуком
Врховни суд је утврдио како је (све протекле деценије)
била погрешна одлука из 1984. године којом је уведен на-
ведени облик удруженог злочиначког подухвата. У прак-
тичном погледу то значи да се кривично право у вези са
овим питањем вратило тамо гдје му је једино мјесто, то
јест на захтјев да се у оваквим случајевима за одговор-
ност саучесника тражи исти субјективни елемент као и
за непосредног учиниоца. Још једноставније казано, а
пренијето на терен примјера убиства којим сам се прет-
ходно послужио, не може бити одговорности саучесника
за убиство које је извршило друго лице ако то дјело није
обухваћено умишљајем саучесника.

56
Политичка анатомија једне пресуде

То је, дакле, суштина ове конструкције која је
својеврсни правни злочин. Он је у основи сваке од тача-
ка оптужнице против др Радована Караџића, како оних о
којима говорим у овом дијелу, тако и оних које се односе
на Сарајево и Сребреницу. Стога све оно што је о томе
претходно речено треба имати у виду и у дијеловима мо-
нографије посвећеним Сарајеву и Сребреници, како би се
избјегла непотребна понављања.

57
Политичка анатомија једне пресуде

III. Трагедија Срба из Сарајева

Овом дијелу рада сам не без разлога дао наведени
наслов. Наиме, непобитне чињенице на које мора бити
указано у вези с пресудом др Радовану Караџићу свједоче
о страдањима Срба у том граду током протеклог рата. У
том рату у дијелу Сарајева под контролом муслиманских
власти побијено је 3.036 Срба, за шта постоји одговара-
јући списак у бази података Републичког центра за истра-
живање рата, ратних злочина и тражење несталих лица
Владе Републике Српске.
Поред тога, само у једној монографији (Марко Ми-
керевић: Сарајевски казани смрти, Добој, 2004, стр. 110-
287) описане су патње и страдања бројних сарајевских
Срба, као и информације о 845 индивидуално одређених
лица српске националности која су систематски побије-
на од стране припадника Армије Р БиХ и муслиманских
паравојних формација током рата у дијелу Сарајева под
контролом муслиманских власти. Дакле, само овај један
доказ (којем треба додати и бројне друге доказе) указује

59
Проф. др Милан Благојевић

на злочиначки начин настанка данашње БиХ. Посебна
вриједност наведене монографије је у чињеници да је
њен аутор за вријеме рата живио у дијелу Сарајева под
муслиманском контролом те радио као судија поротник у
тамошњем Окружном војном суду. Дакле, ради се о свје-
дочењу из прве руке. Захваљујући чињеници да је радио
као судија поротник у поменутом суду, Марко Микеревић
у наведеној монографији наглашава (стр. 51. моногра-
фије) да је око 5.000 затвореника српске националности
прошло кроз логор „Виктор Бубањ“ у којем су, какве ли
ироније, данас смјештени Тужилаштво БиХ и Суд БиХ.
Имајући у виду ове, као и бројне друге податке у њој,
ова монографија је не само свједочанство о злочинима
према Србима и њиховом страдању током рата у БиХ, већ
и својеврсна потврда константне међунационалне мржње
на овом простору.
Поред претходно наведеног, о систематским злочи-
нима почињеним против Срба у дијелу Сарајева под мус-
лиманском контролом говоре и казивања бројних свједо-
ка очевидаца. Једно од њих издвојио сам за ову прилику, а
ради се о свједочењу заштићеног свједока очевица ГРМ-
311, датог у Трибуналу у Хагу у предмету против генера-
ла Ратка Младића. У наставку то свједочење преносим у
цијелости, онако како је приказано у извјештају новин-
ске агенције Срна, који преноси дневни лист Глас Српске
(курзив у цитату је мој):

60
Политичка анатомија једне пресуде

“05.06. 2014. 23:28 Срна

Хаг – На суђењу бившем генералу Војске Републике
Српске /ВРС/ Ратку Младићу заштићени свједок ГРМ -
311 описао је да је на почетку рата у Сарајеву био 11 пута
киднапован и злостављан само зато што је Србин, те да
су му особе које су то учиниле показале ‘гомилу убијених
људи, пријетећи да ће и он тако завршити’.
‘Вјероватно, да би ме психички убили. Сваки пут
сам био изударан и сваки пут ми је било запријећено да
се не смијем ни са ким састајати’, изјавио је свједок, опи-
сујући начине на који су га злостављали непознати људи.
Он је посвједочио да су га 5. јануара 1993. године
маскиране особе одвеле до јаме на Пофалићима у којој је
било 10 лешева, а да је при врху јаме видио тијело дјете-
та одсјечене главе, на којем је био урезан крст, преносе
медији.
Свједок је описао и како га је 27. априла 1993. го-
дине, на путу ка послу, један мушкарац приморао да уђе
у кола и одвезао до православне цркве Светог преобра-
жења у Новом Сарајеву, гдје је видио да на вратима висе
три одсјечене људске главе.
Заштићени свједок који је од 1992. до 1994. године
радио у фабрици ручних бомби у цивилном објекту у Са-
61
Проф. др Милан Благојевић

рајеву, истакао је да српске снаге нису држале Сарајево
под опсадом, већ да су браниле своје положаје.
Свједок је описао да је у граду видио нападе Армије
БиХ на цивилна подручја под властитом контролом, како
би за то била оптужена Војска Републике Српске. ‘Неда-
леко од Телевизије Сарајево свакодневно су дјеловала два
минобацача Армије БиХ и углавном су те гранате падале
по Швракином Селу и Храсном Брду. Сутрадан, послије
тога, сви сарајевски медији су јављали да су злочинци с
брда разрушили Швракино Село, наводећи број жртава,
као и Брдо Храсно’, устврдио је свједок.
Он је рекао и да је неколико пута видио дјеловање
Армије БиХ минобацачима из болнице Кошево по поло-
жајима ВРС. ‘Минобацаче сам у болници видио у више
наврата’, тврди заштићени свједок”.

(Цитирано према http://www.glassrpske.com/novosti/
vijesti_dana/Svjedok-U-Sarajevu-11-puta-kidnapovan-
i-zlostavljan-jer-je-Srbin/155231.html. Приступ од
06.06.2014. године)

Посебно страдање сарајевских Срба, које је савре-
мена трагедија епских размјера, представља њихов ко-
лективни егзодус из Сарајева по завршетку рата у БиХ.
До тога је дошло јер за те Србе више није било услова

62
Политичка анатомија једне пресуде

за слободан живот на њиховим вјековним огњиштима,
након што је тај дио територије БиХ Дејтонским спора-
зумом припао ономе што се у вријеме његовог ступања
на снагу звало муслиманско-хрватском Федерацијом. У
егзодусу из Сарајева те 1996. године заувијек је отишло
120.000 Срба.
Но, муслиманска страна током рата у Сарајеву није
вршила злочине само против Срба већ је то исто чинила
и према сопственом становништву. О томе на најбољи
начин свједочи предмет против генерала Ратка Младића.
Током тог суђења саслушан је заштићени свједок ГРМ-
116, који је за вријеме рата био припадник обезбјеђења
Алије Изетбеговића. Он је свједочио о гранатирању са-
рајевске пијаце Маркале 05. фебруара 1994. године. Како
је 15.12.2015. године пренио дневни лист Независне но-
вине (http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Izetbegovicev-
cuvar-Alija-odobrio-napad-na-Markale/342465, приступ
од 15.12.2015. године), овај свједок је током саслушања
изјавио да је као припадник специјалне јединице ‘Бисе-
ри’ у периоду 1992-1994. био у обезбјеђењу Предсјед-
ништва БиХ те да је имао прилику да чује шта су Алија
Изетбеговић, реис-ул-улема Мустафа Церић, генерал
Сефер Халиловић и други званичници говорили на са-
станцима. У вези са гранатирањем пијаце Маркале овај
свједок је, како су пренијеле Независне новине, рекао
сљедеће:

63
Проф. др Милан Благојевић

„Говорећи о нападу на Маркале, ГРМ-116 посвје-
дочио је да је ‘та идеја потекла од реиса, а спровели су
је генерали Халиловић и Мустафа Хајрулаховић звани
Талијан. Њих двојица изнијели су тај план да се мино-
бацач постави у правцу Шпицасте стијене, код села Мр-
ковићи, јер се знало да Срби тамо имају артиљерију која
гађа често, тако да се та граната утопи у ту паљбу’, рекао
је. “Алија и реис су то прихватили, а Сефер се окренуо
ка Талијану и рекао: ‘Талијан ће то...’, описао је свједок,
наглашавајући: “Био сам присутан када је Алија то одо-
брио’’. На сљедећем састанку, међутим, Халиловић је из-
вијестио да ‘први покушај није успио’ јер је ‘граната пала
на неки кров близу Маркала’, а затим је за нови покушај
чекано да на осматрачком положају Унпрофора буде иста
посада, са којом је постојао договор да не ‘броје наше
гранате’. ‘Алија им је рекао: Покушајте поново. Они су
отишли и ускоро смо чули шта је било с Маркалама’,
изјавио је ГРМ-116.“

Због оног о чему ћу говорити у дијелу рада пос-
већеном Сребреници, неопходно је рећи да је заштићени
свједок ГРМ-116 приликом свједочења изјавио и сље-
деће (http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Izetbegovicev-
cuvar-Alija-odobrio-napad-na-Markale/342465, приступ од
15.12.2015. године):

64
Политичка анатомија једне пресуде

„Изетбеговић и реис-ул-улема Церић сусретали су
се, према ријечима свједока, и са командантом 28. диви-
зије АБиХ у Сребреници Насером Орићем. Наложили су
му да организује нападе на околна српска села како би
‘испровоцирао Србе да гранатирају Сребреницу, не би
ли изазвао међународну интервенцију против Срба. Чуо
сам како причају да Насер добро обавља посао’, казао је
ГРМ-116“.

Имајући у виду претходни цитат о гранатирању соп-
ственог становништва на сарајевској пијаци Маркале, не
чуди што је члан претресног вијећа у предмету против др
Радована Караџића, судија Мелвил Берд, издвојио своје
мишљење (стр. 2542-2549. пресуде) о овом питању, гла-
савши да др Караџић буде ослобођен за наведену оптуж-
бу. У закључном дијелу издвојеног мишљења овај судија
је, узимајући у обзир доказе, истакао да постоји разумна
сумња да је муслиманска страна испалила минобацачку
гранату на пијацу Маркале, због чега сматра да др Ка-
раџић мора бити ослобођен од ове оптужбе.
У дијелу оптужнице везаном за Сарајево др Радова-
ну Караџићу стављени су на терет терорисање и кампања
снајперисања и гранатирања цивила у Сарајеву. Када се
сусретне са оваквом оптужбом, човјек би помислио да је
из тог Сарајева према вани излазио само мир и да одатле
нико није био нападан, већ су око њега били “злочинач-

65
Проф. др Милан Благојевић

ки органи и борци Републике Српске’’ који су само теро-
рисали изнутра иначе мирно Сарајево. Међутим, такво
закључивање напросто не одговара истини коју и овдје,
као и случају поменутих општина из претходног дијела
рада, неће да изнесе претресно вијеће у својој пресуди.
Стога је, подсјећања ради, неопходно рећи да је током
цијелог рата у БиХ на простору под муслиманском кон-
тролом у Сарајевском региону дејствовао Први корпус
Армије Р БиХ. На почетку рата тај корпус је имао 34.500
војника и тај број је након тога само растао, да би 1995.
године достигао цифру од 40.500 војника. Ова војна сила
била је распоређена у три дивизије, три оперативне групе
и 15 бригада, које су за вријеме рата извеле 36 офанзи-
ва против Републике Српске у којима је убијено више од
7.000 њених војника и цивила. Дакле, готово сваки мјесец
рата је Први корпус Армије РБиХ из Сарајева изводио
по једну офанзиву против Републике Српске, настојећи
да пробије линије њене одбране у чему, на срећу, није
успио. Но, да му је то којим случајем пошло за руком,
тиме би била уништена Република Српска, па не би било
ни Дејтонског мировног споразума, јер за таквим спора-
зумом у том случају не би било потребе, а српски народ
(онај његов дио који би успио да преживи) са тог као и
осталих простора Републике Српске би доживио судбину
Срба из Републике Српске Крајине.
Према томе, то су чињенице које се морају имати у
виду и бити изнесене у пресуди. Нажалост, ништа од тога
66
Политичка анатомија једне пресуде

нема у њој, а и како би било јер би у том случају отпао и
овај дио оптужнице против др Караџића. Међутим, како
он пошто-пото мора бити осуђен, у пресуди се настоје из-
нијети “разлози’’, али се њихова правна неутемељеност
препознаје на сваком примјеру из пресуде. За ову прили-
ку издвојио сам само један примјер. Ријеч је о параграфи-
ма 3671-3684. (стр. 1426-1433. пресуде), везан за Попис
Ф. 8 (Schedule F. 8) оптужнице.
У том случају, како произлази из пресуде, ради се
о догађају од 19. јуна 1994. године у којем су, док су се
возили трамвајем кроз Сарајево (улицом Змаја од Босне
према Алипашином Пољу), рањени Јасмина Кучинар и
њен четворогодишњи син Дамир Кучинар, као и Менсур
Јусић и Белма Сукић. Према пресуди радило се о снај-
перском поготку, па је требало утврдити из ког правца је
пуцано том приликом. У ту сврху пред вијећем су, изме-
ђу осталог, саслушани свједок оптужбе Богдан Видовић,
криминалистички техничар тадашњег Центра служби бе-
збједности Сарајево, а потом вјештак одбране Миле По-
парић. Свједок Видовић је послије догађаја учествовао у
истрази на лицу мјеста као криминалистички техничар.
У коначном извјештају истражног тима Центра служби
безбједности Сарајево наведено је, како је рекао свједок
Видовић, да је зрно дошло из правца Грбавица – Враца
и да је „вјероватно испаљено са агресорских положаја
на Грбавици“ – стр. 1427. и 1428. пресуде. У параграфу
3674. пресуде стоји да се током унакрсног испитивања
67
Проф. др Милан Благојевић

Видовић сложио са тим да је пуцање могло бити изврше-
но и са зграде данашње Парламентарне скупштине БиХ
(зграда некадашње Скупштине СР БиХ), у чијој непо-
средној близини се, као што је познато сваком ко познаје
Сарајево, налази и зграда некадашњег Извршног вијећа
СР БиХ (сада зграда Савјета министара БиХ). Овај дио
казивања Видовића истичем с разлогом. Наиме, у свом
казивању вјештак Миле Попарић је истакао како истра-
жни тим Центра служби безбједности Сарајево није одре-
дио правац из којег је испаљено зрно, већ је једноставно
претпоставио да је испаљено са положаја Војске Репу-
блике Српске на Грбавици (параграф 3677. пресуде). За-
тим вјештак Попарић каже да је, на основу анализе видео
снимка Ван Линдена који се односе на српске положаје
на Јеврејском гробљу, запазио да због дрвећа која блоки-
рају видик, трамвајска линија није била видљива са те
позиције (параграф 3678. пресуде). На основу сопственог
испитивања лица мјеста, вјештак Попарић је утврдио да
је зрно испаљено под углом од 28,8 степени у односу на
бочну страну трамваја, те је дошао до закључка да зрно
није испаљено из правца Јеврејског гробља (удаљеног од
мјеста догађаја 570 метара) него је испаљено са зграде
Извршног вијећа СР БиХ (што треба довести у везу са ка-
зивањем свједока Видовића, који је у унакрсном испити-
вању дозволио могућност да је зрно испаљено са зграде
Скупштине БиХ у непосредној близини зграде Извршног
вијећа СР БиХ). Утврдивши то, вјештак Попарић у при-

68
Политичка анатомија једне пресуде

лог таквом налазу даје и једно врло важно додатно поја-
шњење. Наиме, он каже да је зрно имало такву енергију
да је пробило бочну металну страницу трамваја и удари-
ло у сједиште на супротној страни трамваја оштетивши
металне пречке за ограду, што указује на то да је испаље-
но са релативно кратке удаљености која опет имплицира
зграду Извршног вијећа СР БиХ као локацију са које је
испаљено (параграф 3679. пресуде). Међутим, ово поја-
шњење претресно вијеће не подвргава својој анализи већ
одбија налаз вјештака Попарића, након чега закључује
да је зрно испаљено са српских положаја на Јеврејском
гробљу. Тиме је закључак вијећа не само у супротности
са налазом вјештака Попарића, већ и са казивањем свје-
дока Видовића, који је рекао да је у извјештају истражног
тима Центра служби безбједности Сарајево наведено да
је зрно дошло из правца Грбавица – Враца. Поред тога,
закључак претресног вијећа је у супротности и са још два
важна дијела казивања свједока Видовића. Наиме, он је у
свом исказу дозволио могућност да је зрно испаљено и са
зграде Скупштине СР БиХ а она је у непосредној близини
зграде Извршног вијећа СР БиХ коју је вјештак Попарић
утврдио као мјесто са којег је испаљено зрно. О томе су у
пресуди претресног вијећа изостали било какви разлози.
Исто тако су у пресуди изостали било какви разлози и о
чињеници, коју је такође изнио свједок Видовић, да се у
вријеме предметног догађаја мјесто на којем је до њега
дошло налазило (параграф 3674. пресуде) недалеко од ли-

69
Проф. др Милан Благојевић

није оружаног сукоба између српске и муслиманске стра-
не, што такође указује на могућност да је зрно испаљено
са муслиманске стране.
Претходно наведено не само што указује на карди-
налне пропусте претресног вијећа већ доказује и његову
потребу да у што већој мјери сва негативна догађања у
Сарајеву у којима су страдали недужни људи припише
српској страни. Наравно, све то је потребно како би се
др Караџићу могла импутирати одговорност и за то, иако
нема било каквих доказа да он има било какве везе са
овим догађајем. Ово стога што и у овом дијелу пресуда
претресног вијећа о тако нечему није навела нити је мо-
гла навести иједан доказ.
Како, дакле, нема доказа да је др Радован Караџић
(нити било који други члан државног руководства Репу-
блике Српске) наредио, подстрекао или на било који дру-
ги начин учествовао у извршењу иједног злочина, ту је
противправна и неморална конструкција удруженог зло-
чиначког подухвата помоћу које је он (и остали члано-
ви политичког и војног руководства Републике Српске)
оглашен кривим за наводе попут оних на које се односио
овај дио оптужнице.
Стога ћу, завршавајући овај дио рада, подсјетити на
двије ствари које су тако међусобно повезане. Једна је
у вези с правим разлогом настанка Трибунала у Хагу, а
друга је a propos правосудне срамоте зване удружени зло-

70
Политичка анатомија једне пресуде

чиначки подухват. Што се тиче прве ствари, историчар
Жељко Вујадиновић с правом примјећује како:

„...процеси пред Међународним кривичним судом
за бившу Југославију .... имају и ту димензију – да се Ср-
бији и Србима припише одговорност за избијање грађан-
ског рата 1991 – 1995, да се они декларишу као агресор
на Хрватску, Босну и Херцеговину, Косово и Метохију, а
тиме да се правно и морално оправда НАТО ангажовање
у југословенском грађанском сукобу“.

(Жељко Вујадиновић: Међународни кривични суд за
бившу Југославију као израз свог времена, Политеиа, на-
учни часопис Факултета политичких наука у Бањој Луци,
број 1, Бања Лука, 2011, стр. 228)

Овај дио казивања Вујадиновића треба довести у
везу и са сљедећом чињеницом на коју је он указао овим
ријечима:

„Према истраживањима Норе Белоф, теоријска
основа (за одлуку о оснивању Трибунала у Хагу – моја
опаска) створена је на универзитету у Чикагу, у шта је
био укључен и Џорџ Сорош, банкар, суфинансијер мно-

71
Проф. др Милан Благојевић

гих невладиних организација, носилац почасних док-
тората универзитета у САД, В. Британији и Мађарској.
Амерички дипломата Ричард Холбрук свједочио је пред
конгресним Комитетом САД за безбједност и сарадњу у
Европи да се идеја о трибуналу односила превасходно на
процесуирање Срба као одговорних за ратне злочине.“
(Жељко Вујадиновић: Исто, стр. 231)

Друга ствар на коју желим указати, а која је везана
за оно о чему говори Жељко Вујадиновић, изречена је од
стране Метју Периша. Он је о конструкцији удруженог
злочиначког подухвата рекао сљедеће:

„Појам ‘удруженог злочиначког подухвата’ из-
мишљен је као нови концепт како би људи били осуђени
за ратне злочине у случајевима када су докази њиховог
директног учешћа у убиствима или другим актима нечо-
вечности били танки.
У магли рата често је немогуће утврдити ко је убио
кога, када, да ли је то учињено по наредби претпоставље-
них или за који су претпостављени знали шта се уопште
догађа. Ово је још теже у погледу ратова у бившој Југо-
славији, где је насиље било крваво, све стране су спро-
водиле операције путем паравојних милиција, командне
структуре су биле нејасне а писане наредбе ретке. Начин

72
Политичка анатомија једне пресуде

откривања чињеница карактеристичан за домаће судове
и случајеве обичних кривичних дела није био доступан
МКТБЈ. Упркос томе, Трибунал није могао ослободити
сваког ко би дошао пред њега. То би изазвало подсмех
а његови међународни донатори би га убрзо напустили.
Стога је удружени злочиначки подухват створен као све-
обухватна правна теорија за осуђивање оптужених без
доказа који би били потребни за домаће кривичноправне
стандарде.
Цивили су страдали и становништво је насилно пре-
мештано. Конкретан оптужени је био део групе људи која
је на један или други начин учествовала у догађајима.
Стога је оптужени крив независно од тога шта је знао,
желео, урадио или намеравао.“
(Метју Периш: Судска политика и ратови на Балка-
ну, часопис Страни правни живот, број 2/2013, Београд,
2013, стр. 11).

73
Политичка анатомија једне пресуде

IV. Правосудна неистина о
Сребреници

Дио посвећен догађајима у Сребреници из јула 1995.
године биће нешто дужи у поређењу са осталим дијело-
вима монографије. Чиним то због тога што се пресудама
Трибунала у Хагу у вези са овим догађајима Републици
Српској и српском народу жели приписати геноцид као
злочин над злочинама. Досљедно таквој намјери, Репу-
блика Српска и српски народ били би стигматизовани за
сва времена као геноцидни.
С тим у вези треба рећи како је (очекивано), и у пре-
суди против др Радована Караџића изостало утврђивање
истине о страдањима Срба у овом крају током рата од
1992. до 1995. године. А чињенице с тим у вези говоре о
2.428 Срба (међу којима је велики број жена, дјеце и ста-
рих особа) које су у бројним нападима извођеним у кон-
тинуитету током цијелог рата побиле муслиманске војне
снаге из Сребренице, што је задокументовано у бази по-

75
Проф. др Милан Благојевић

датака Републичког центра за истраживање рата, ратних
злочина и тражење несталих лица Владе Републике Срп-
ске.
На десетине српских села су у тим нападима спаље-
не те је протјерано српско становништво које је успјело
да преживи нападе. О каквим страдањима се радило го-
воре бројни подаци прикупљени и систематизовани о тим
злочинима у бројним изворима. За ову прилику издвојио
сам вриједно дјело професора Миливоја Иванишевића
под насловом Књига мртвих Сребренице и Бирча 1992
– 1995. (ова књига доступна је на интернет адреси http://
www.serb-victims.org/). У тој књизи професор Иванише-
вић је прикупио податке о хиљадама Срба овог краја
убијених у периоду од 1992. до 1995. године.
Уништено је на десетине српских села, што су мус-
лиманске снаге учиниле у првим мјесецима рата, о чему
у наведеној књизи (стр. 1. и 2) говоре сљедеће ријечи
професора Иванишевића:

„Какве је конкретне последице проузроковала та
вишемесечна муслиманска оружана активност, могуће је
оценити на основу следећих чињеница. Само у сребре-
ничкој и братуначкој општини од 93 насеља у којима су,
по попису становништва БиХ извршеном априла 1991.
године, живели и Срби, уништено је њих 81 (муслимани
нису уништили једино села Црвица, Лијешће, Петрића
76
Политичка анатомија једне пресуде

и Скелани у Сребреничкој општини, а у братуначкој оп-
штини поред урбаног дела града Срби су опстали и у се-
лима: Дубравице, Јелах, Красановићи, Побрђе, Полом,
Реповац, Раковац и Слапашница (Братуначка општина
има 48 села). Том броју треба додати и око најмање 30
уништених српских села и заселака у општинама Ми-
лићи, Власеница и Зворник.
Од 9390 мештана српске националности у општи-
ни Сребреница на својим огњиштима и у својим селима,
после овог муслиманског похода, остало је њих само 860
или, у процентима свега 9%.“

Злочине према Србима муслиманске снаге из
Сребренице су вршиле континуирано и систематично
током цијелог рата. У вршењу злочина њихови починиоци
су показали, свирепост, упорност и немилосрдност, јер
су убијани и старци и жене и дјеца. Колико су починиоци
били нељуди и колико код њих није било милости ни за
кога, показује неколико сљедећих примјера.
У злочину у Кравици убијено је 51 и рањено 80 Срба.
Међу убијенима је православни свештеник Јанко Савић,
који је, прије него што је убијен, подвргнут страховитом
мучењу, о чему говори чињеница да му је тијело нађено
без руку и ногу. На мјесту злочина остављен је као трупац,
постављен као да сједи, а око њега су остављени филџани
као да пије кафу.
77
Проф. др Милан Благојевић

(http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/
aktuelno.293.html:554469-Srpska-sela-jos-u-crnini.
Приступ од 24.06.2015. године)

У истом злочину на ширем подручју села Кравица
опљачкано је и запаљено 688 српских кућа те око 2.000
помоћних и 27 друштвених објеката. Тако је у једном
дану, тог 07. јануара 1993. године, око 1.000 становника
остало без својих домова те се кроз сметове пробијало
према Дрини како би избјегли сигурну смрт.
(http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=182712.
Приступ од 04.01.2016. године)

Након злочина почињеног у Скеланима, у засеоку
Кушићи, у то вријеме четрнаестогодишњем Цвјетку
Ристићу убијени су мајка Иванка, отац Новак, шеснаес-
тогодишњи брат Мићо те деветнаестогодишња сестра
Митра Ристић.
А шта тек рећи за једанаестогодишњег дјечака Сло-
бодана Стојановића, који је погинуо правом мученичком
смрћу у злочину који су муслиманске снаге починиле по-
четком јуна 1992. године у селу Доња Каменица у општи-
ни Сребреница. Леш овог дјетета је пронађен са шест
избијених зуба горње вилице и стомаком разрезаним у
облику крста, а руке су му биле одсјечене до лаката.

78
Политичка анатомија једне пресуде

Забиљежен је и случај да су муслимански злочинци
пекли на ражњу Ненада Ранкића, као и да је од педесетак
Срба који су остали у Сребреници почетком рата прежи-
вјела само једна старица, а да је друга старица Иванка
Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном
прагу.
(http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=182712.
Приступ од 04.01.2016. године)

Из претходно наведених примјера може се сасвим
поуздано закључити не само о свирепости испољеној
при извршењу злочина и немилосрдности на страни
починилаца, већ и о томе да је код злочинаца и њихо-
вих наредбодаваца постојала намјера да се затре траг
свему српском на овом простору. Стога не чуди што
је и француски генерал Филип Морион приликом свог
свједочења у предмету против Слободана Милошевића
у Трибуналу у Хагу казао како су наведени муслиман-
ски злочини код Срба проузроковали осветничко распо-
ложење. У наставку ћу изнијети одговарајући извод из
свједочења генерала Мориона (транскрипт Морионовог
свједочења у верзији на енглеском језику налази се на ин-
тернет порталу Трибунала у Хагу, на адреси http://www.
icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/trans/en/040212ED.
htm. Приступ од 29.01.2016. године). Генерал Морион је
најприје описао Насера Орића на сљедећи начин:

79
Проф. др Милан Благојевић

“Насер Орић је нападао за вријеме православних
празника и уништавао села, масакрирајући све становни-
ке. То је креирало степен мржње који је био веома изузе-
тан у овом региону...”.

Генерал Морион је у свом свједочењу рекао и ово:
(курзив у цитату је мој):

“Насер Орић је био господар рата који је у свом
крају над становништвом завео владавину терора ....
Нисам био изненађен када су ме Срби одвели у једно
село да ми покажу евакуацију тијела становника који су
били бачени у једну рупу, то је било једно село у близини
Братунца. То ми је омогућило да схватим у коликој мјери
је то паклено стање крви и освете .... било увод у ситу-
ацију гдје сам ја лично страховао да би се могло догоди-
ти најгоре у случају да босанским Србима пође за руком
да уђу у енклаву и у Сребреницу. .... Плашио сам се да су
Срби, локални Срби... жудјели да се освете за све што
су приписивали Насеру Орићу... они су се налазили у том
пакленом циклусу освете.”

Након што му је судија Патрик Робинсон поставио
питање сматра ли да је масакр муслиманских заробљени-
ка у јулу 1995. био непосредна реакција за све оно што

80
Политичка анатомија једне пресуде

је Србима учинио Насер Орић током претходних година,
генерал Морион је одговорио:

“Да, убијеђен сам у то. То не умањује одговорност
појединаца који су извршили тај злочин, али ја у то јесам
убијеђен.”

Влада тадашње СР Југославије доставила је УН
извјештај о злочинима почињеним на овом подручју у пе-
риоду од априла 1992. до априла 1993. године, који ника-
да није разматран на сједницама Савјета безбиједности.
Због тога не чуди што ни у Резолуцији број 819 којом је
Сребреница проглашена заштићеном зоном Уједињених
нација ниједном једином ријечју нису поменути, а камо-
ли осуђени муслимански злочини према српском стано-
виштву сребреничког краја. Дакле, избјегавана је истина
о страдањима Срба овог краја.
Са том праксом настављено је и у Трибуналу у Хагу
све вријеме његовог постојања. Када је у том трибуналу
подигнута оптужница против Насера Орића, у њој није
било ријечи ни о једном од бројних злочина над српским
цивилима (старцима, женама и дјецом) из сребреничког
краја почињеним од стране муслиманских војних снага
из Сребренице којима је командовао Насер Орић. Наиме,
у трећој измијењеној оптужници против Насера Орића

81
Проф. др Милан Благојевић

од бројних српских страдања помиње се само неколико
њих. Међутим, и то је учињено на начин за који се може
рећи да је понижавајући за жртве. Будући да ни у једној
тачки оптужнице нема ни слова о бројним побијеним
Србима. Умјесто тога, само се спомиње неколико села за
која се каже да су нападнута од стране јединица којима
је командовао Насер Орић. Но, и када се наводи тих не-
колико села, у оптужници се задовољава само тврдњом о
уништавању и разарању српских кућа и других објеката,
а намјерно изостављају убијања бројних српских циви-
ла. Када се напише и поднесе оптужница као у предмету
против Насера Орића, тиме се припреми терен и судећим
вијећима (претресном и жалбеном) да суде само о ономе
што пише у оптужници. Штавише, пресудом претресног
вијећа од 30. јуна 2006. године (која у том дијелу није
касирана пресудом жалбеног вијећа) Насер Орић је осло-
бођен и од таквих ишчашених тачака оптужнице (тачке
3. и 5. оптужнице), уз стереотипно “образложење’’ пре-
тресног вијећа које гласи: “Нема доказа да је оптужени
вршио ефективну контролу над групама бораца босан-
ских Муслимана” (видјети параграфе 709-711 пресуде
претресног вијећа).
На исти начин истина о страдањима Срба из сребре-
ничког краја остала је заташкана и у пресуди против др
Радована Караџића, јер се о тим страдањима не говори у
тој пресуди.

82
Политичка анатомија једне пресуде

Проблем утврђивања истине о догађајима у Сребре-
ници из јула 1995. године, а нарочито њихове правилне
правне квалификације и броја стријељаних, направљен
је од стране Трибунала у Хагу још у пресуди против ге-
нерала Радислава Крстића. Кажем ово због тога што је
у тој пресуди случај Сребренице правно (а и морално)
неосновано оквалификован као геноцид, након чега су
сва остала судећа вијећа Трибунала напросто слиједила
ту праксу, што је случај и са пресудом против др Радо-
вана Караџића. Стога је случај Сребреница један од до-
каза нечега што би се могло назвати трагедијом право-
суђа, која је својствена и домаћем правосуђу. Често се зна
десити да судови доносе одлуке које немају упориште у
закону. Међутим, када се укаже на незаконитост такве
праксе, дешава се нешто што је тешко рационално објас-
нити. Наиме, тада носиоци правосудних функција који су
направили проблем почну још горљивије да бране своје
“размишљање’’ и штавише успијевају да га наметну на
начин да оно постане важеће, без обзира на то што за-
кон о томе говори сасвим супротно. Ствар се доводи до
апсурда тиме што се таквим носиоцима правосудних
функција, који су поступали и поступају contra legem и
contra constitutionem у појединачним случајевима, повје-
рава улога предавача о темама у којима су они направили
проблем, а које теме се обрађују на стручним скупови-
ма организованим ради стручног усавршавања осталих
носилаца правосудних функција. У фебруару 2014. годи-

83
Проф. др Милан Благојевић

не присуствовао сам једном таквом скупу у Сарајеву, на
тему неуставне ретроактивне примјене Кривичног закона
БиХ из 2003. на догађаје који су се збили у рату од 1992.
до 1995. године. Иако је Европски суд за људска права
на својеврстан начин касирао одговарајуће пресуде Суда
БиХ којима је на догађаје из протеклог рата неуставно
ретроактивно примјењивано кривично дјело ратног зло-
чина против цивилног становништва из Кривичног зако-
на БиХ, предавање на ту тему држала је ни мање ни више
до судија Суда БиХ која је учествовала у доношењу такве
неуставне пресуде.
Зашто указујем на ово? Чиним то из простог разлога
што и све пресуде Трибунала у Хагу о случају Сребреница
нису ништа друго до кретање погрешном стазом којом је тај
трибунал, а за њим и Међународни суд правде, кренуо након
што су је “утабали’’ претресно и жалбено вијеће у предмету
против генерала Радислава Крстића. Да би се то разумјело,
подсјетићу на одговарајући дио пресуда претресног и жалбе-
ног вијећа Трибунала у Хагу у наведеном предмету. У пресу-
ди претресног вијећа од 02. августа 2001. године догађаји у
Сребреници су оквалификовани као геноцид, до које квали-
фикације је претресно вијеће дошло јер је прије тога написа-
ло сљедеће “образложење’’ (курзив у цитату је мој):

„84. Претресно вијеће се увјерило да су у јулу 1995.
снаге босанских Срба, након пада Сребренице, погуби-

84
Политичка анатомија једне пресуде

ле неколико хиљада босанских Муслимана. Укупан број
погубљених креће се врло вјероватно између 7000 и 8000
мушкараца.“

У другостепеном поступку жалбено вијеће у пре-
суди од 19. априла 2004. године одмах на почетку каже
сљедеће:

„2. ... Бошњачке жене, дјеца и стари људи одведени
су из енклаве, а 7.000 до 8.000 мушкараца босанских Му-
слимана систематски је побијено.“

Након овога све пресуде у осталим предметима, па
и пред Међународним судом правде, прихватале су наве-
дену правну квалификацију. Једино у чему се разликују је
број стријељаних, јер се у пресуди против Вујадина По-
повића и др. говори о броју од 5.336 убијених, у пресуди
против генерала Здравка Толимира тај број је 4.970, док у
пресуди против др Радована Караџића претресно вијеће
говори о броју од 5.115 (параграф 5519. стр. 2304. пресу-
де). Међутим, како у погледу правне квалификације тако
и у погледу броја стријељаних све пресуде напросто не
одговарају истини.
У погледу правне квалификације све пресуде су
правно неосноване из сљедећих разлога. Дефинишући
85
Проф. др Милан Благојевић

појам геноцида, његов творац Рафаел Лемкин га у књизи
Axis Rule in Occupied Europe (Власт сила Осовине у оку-
пираној Европи) одређује трослојно. Најприје каже да је
то координисани план различитих активности усмјерен
на уништење суштинских основа живота националне
групе, ради уништења те групе. Циљ таквог плана је
дезинтегрисање политичких и друштвених институ-
ција културе, језика, националних осјећања, религије и
економске егзистенције националне групе, те разарање
личне сигурности, слободе, здравља, достојанства, као
и живота појединаца који припадају тој групи. Најзад,
Лемкин каже да је геноцид усмјерен против националне
групе као цјелине, док су радње које он укључује усмје-
рене против појединаца не због њихових индивидуалних
својстава већ због њихове припадности одређеној нацио-
налној групи.
(Raphael Lemkin: Axis Rule in Occupied Europe Laws of
Occupation, Analysis of Government, Proposals for Redress,
Washington, Carnegie Endowment for World Peace, 1944, p.
79).
Овом ставу у суштини одговара и став Међунаро-
дног суда правде, изнесен у савјетодавном мишљењу од
28. маја 1951. године. У том мишљењу, које је Суд дао по-
водом постављеног питања о могућности да државе ставе
резерве на Конвенцију о спречавању и кажњавању злочи-
на геноцида, поновљена је и својеврсна дефиниција гено-

86
Политичка анатомија једне пресуде

цида дата још у Резолуцији 96 (I) Генералне скупштине
Уједињених нација од 11. децембра 1946. године. Суд с
тим у вези подсјећа на то да настанак Конвенције пока-
зује намјеру Уједињених нација да осуде и казне геноцид
као (курзив у цитату је мој):

„...злочин према међународном праву који подра-
зумијева негирање права на постојање читавих група
људи, негирање које шокира савјест човјечанства и резул-
тира великим губицима за човјечанство, што је супротно
моралном праву и циљевима и духу Резолуције 96 (I) Ге-
нералне скупштине Уједињених нација од 11. децембра
1946. године“.

Међутим, од наведених стандарда биће одступљено
у пракси Трибунала у Хагу и само у односу на Републику
Српску, боље рећи против ње. Прије него што изнесем
начин на који је створена подлога за наведено одступање,
указаћу на понашање једног од његових креатора, про-
фесора Шерифа Басиунија. Понашање Басиунија везано
је за злочине према српском становништву на подручју
Сребренице које су починиле муслиманске јединице под
командом Насера Орића, на шта у једној монографији
указује Џорџ Богданич. Овај аутор у вези са професором
Басиунијем истиче сљедеће:

87
Проф. др Милан Благојевић

„Шериф Басиуни, вођа експертске комисије УН,
египатски стручњак за исламско право који је предавао
на правном факултету универзитета ДеПол у Чикагу, у
завршном извештају експертске комисије није ни поме-
нуо Орићеве убилачке нападе на околну популацију, иако
је на располагању имао форензичке доказе из обимних
извештаја др Станковића.“

(Џорџ Богданич: Увод у освајање Сребренице. Обја-
вљено у монографији Масакр у Сребреници, докази, кон-
текст, политика, приредио Едвард С. Херман, издавач
Фонд „Историјски пројекат Сребреница“ Холандија, Бе-
оград, 2011, стр. 46. и 47.)

Претходне ријечи довољно говоре о понашању једне
од веома важних особа која је учествовала у креирању
идејних основа за одступање од дотадашњих правних
стандарда везаних за геноцид. Оне су осмишљене изван
Трибунала у Хагу, о чему на посебан начин свједочи на-
редни подужи цитат из рада под насловом „Појам гено-
цида у праву и науци: Јаз који се шири?“, шведског про-
фесора Кјела Магнусона (курзив у цитату је мој):

„Комисија постављена од стране Савета безбед-
ности Уједињених нација 6. октобра 1992. од великог је

88
Политичка анатомија једне пресуде

значаја за каснији правни развој питања геноцида. Њен
задатак био је да истражи ратне злочине и тешке злочи-
не против човечности учињене у бившој Југославији од
1991. На челу комисије био је М. Шериф Басиуни, профе-
сор на одељењу за међународно право ДеПаул Универзи-
тета у Чикагу. Финални извештај Комисије представљен
је Савету Европе 24. маја 1994. и о њему се расправљало
28. децембра исте године. Извештај се састоји од увода,
подужег резимеа и 12 анекса на отприлике 3.300 страна.
Финални извештај ће касније постати круцијална осно-
ва за рад МКТЈ-а. Представљао је архивску базу за судске
поступке и иницијално је одредио случајеве који су кас-
није били предмет суђења.
Од једнаке важности је било и Басиунијево схва-
тање концепта геноцида, који је несумњиво утицао како
на судски процес, тако и на јавност. Његова иновација
био је концепт „локалног геноцида“.
На саслушању у америчком Конгресу дискутовало
се о томе да ли се оно што се догодило у Босни може
сматрати геноцидом или не. Басиуни истиче да је основа
Финалног извештаја у томе да не постоји сумња да су
у Босни учињени злочини против човечности, али да је
ситуација нешто другачија када је у питању геноцид, те
да је питање дефиниције од велике важности. Уколико
се конвенција Уједињених нација користи као стандард,
тешко је дешавања у Босни означити као геноцид, али

89
Проф. др Милан Благојевић

уколико се заузме „прогресивни“ став, тј. да се геноцид
може извршити на локалном нивоу, ситуација може
бити различита:” (након чега професор Магнусон ци-
тира оно што је тим поводом Басиуни изјавио на саслу-
шању у америчком Конгресу – моја опаска)

“Питање геноцида је компликовано због нацрта кон-
венције у погледу тога да се захтева постојање посебне
намере у начину на који се спроводи, као и да ли се кон-
венција тумачи тако да се односи на читаву групу или не.
Ми смо у оквиру Комисије прихватили прогресивни
став и рекли да геноцид не би требало тумачити у свет-
лу читаве групе као што је учињено након Холокауста
јер је то образац који су прихватили нацисти, већ га тре-
ба посматрати у једном посебном контексту.“
(Кјел Магнусон: Појам геноцида у праву и нау-
ци: Јаз који се шири?, доступно на http://www.ius.bg.ac.
rs/crimenjournal/articles/Crimen_001-2013/Broj%20
1-2013%20-%2003%20Kjell%20Magnusson.pdf. Приступ
од 21.12.2015. године.)

Дакле, било је, како ће вријеме показати, довољно да
вођа комисије (професор Басиуни) изнесе два своја става
и да они буду прихваћени у поменутој комисији, да би се
на основу њих промијенио објективни смисао злочина ге-

90
Политичка анатомија једне пресуде

ноцида. Први став је у ствари концепт локалног геноцида.
Из њега је произашао други став према којем „геноцид
не би требало тумачити у светлу читаве групе као што
је учињено након Холокауста јер је то образац који су
прихватили нацисти, већ га треба посматрати у једном
посебном контексту“. Након овога само је требало (боље
рећи морало) да се по сваку цијену (про)нађе неки до-
гађај како би на њега била наметнута наведена схватања
геноцида. За то ће послужити сребреничка дешавања из
јула 1995. године, а институција помоћу које ће се одра-
дити преостали дио посла је већ била формирана у виду
Трибунала у Хагу.
Тужна страна оваквог односа спрам злочина гено-
цида је у томе што његови креатори таквом приступу
желе дати епитет прогресивног става, што је својеврсна
софистерија, јер се ласкавим етикетирањем сопственог
мишљења као прогресивног става жели прибавити леги-
тимитет том ставу, упркос томе што се њиме извитопе-
рује објективни смисао злочина геноцида и уноси правна
несигурност. Због тога не чуди што професор Кјел Маг-
нусон у интервјуу шведском листу Geteborgsposten 2014.
године каже не само то да се „...у БиХ није десио геноцид,
као ни у Сребреници“, већ и да „Данашња употреба тер-
мина геноцид девалвира злочине који су почињени против
Јевреја у Европи“.

91
Проф. др Милан Благојевић

(Пренесено према http://www.rtvbn.com/mobile/
vijest/24049/u-bih-nije-bilo-genocida. Исто и у http://www.
klix.ba/vijesti/bih/svedski-profesori-negiraju-genocid-u-
bih-sistematskog-progona-bosnjaka-nije-bilo/140130026.
Приступ од 21.12.2015. године)

Објективни смисао злочина геноцида извитоперује
се и школом мишљења на коју указује Стефан Каргано-
вић, према којој је за утврђивање геноцида у суштини
небитан број жртава. С тим у вези Каргановић основа-
но каже сљедеће: “Можда је reductio ad absurdum ипак
најефикаснији начин раскринкавања једног очигледно
апсурдног аргумента да када се ради о великом злочину
број убијених није битан и да га зато не би требало ис-
траживати”.

(Стефан Каргановић, Љубиша Симић: Сребреница:
Деконструкција једног виртуелног злочина, друго издање,
Београд, 2011, стр. 13).

Претходно цитирано је од важности из сљедећих ра-
злога. Наиме, reductio ad absurdum се у правном смислу
може посматрати и као дио једне посебне технике логич-
ког тумачења права, која се зове argumentum ab absurdo.
Тај аргумент, који се у теорији права назива и “претпо-

92
Политичка анатомија једне пресуде

ставком о разумном законодавцу”, каже да треба искљу-
чити она значења правне одредбе која би водила бесмиле-
ним посљедицама (Др Никола Висковић: Теорија државе
и права, Загреб, 2001, стр. 258).
Стога је бесмислено када се каже да дјело геноцида
постоји ако је предузета нека од радњи из његовог бића
“...и само према једном лицу под условом да је постоја-
ла геноцидна намјера” (Др Милош Бабић, др Иванка
Марковић: Кривично право, Посебни дио, прво издање,
Бања Лука, 2005, стр. 466), односно да ће ово дјело “...
постојати и у случају подузимања само једне од радњи
која улази у састав дјела, нпр. убојство само једне особе,
уколико је почињено у наведеној намјери потпуног или
дјеломичног уништења одређене скупине” (Коментари
кривичних/казнених закона у Босни и Херцеговини, књи-
га I, Сарајево, 2005, стр. 560).
Оваква схватања доводе до бесмислених ситу-
ација на сљедећи начин. Замислимо да је неко лишио
живота једно, два или пет лица због њихове припад-
ности одређеној националној групи коју има у виду
кривично дјело геноцида. Очигледно је да у том слу-
чају објективно не може бити доведен нити је доведен
у питање опстанак заштићене групе, како у цјелини
тако ни дјелимично. Ово стога што убиство тих људи
ни према којем мјерилу не може довести до наступања
наведених посљедица. Стога је напросто бесмислено

93
Проф. др Милан Благојевић

тврдити да је у оваквом случају дошло до потпуног или
дјелимичног уништења заштићене групе, а тиме и до
извршења геноцида. Када се то има у виду, очигледно
је да се у тумачењу и примјени одредаба из бића кри-
вичног дјела геноцида мора искључити као апсурдно
значење да је за постојање тог дјела довољно убити и
једног човјека ако на страни извршиоца постоји на-
мјера потпуног или дјелимичног уништења заштиће-
не групе којој припада убијено лице. У противном,
то јест када би се прихватило да биће геноцида има и
такво значење, долази се у бесмислену ситуацију да се
кривично одговара и буде осуђен на најтежу казну не
за радњу и посљедицу, већ за садржај мишљења учи-
ниоца, а при томе у спољњем свијету усљед тих мисли
објективно није дошло не само до потпуног него ни до
дјелимичног уништења заштићене групе као цјелине.
Према томе, јасно је да се приликом тумачења и при-
мјене одредаба из бића кривичног дјела геноцида мора
узети у обзир не само намјера учиниоца него и број
лица који су били објекти напада, а затим се тај број
(нпр. убијених) мора довести у везу са укупним бројем
припадника заштићене групе посматране у цјелини.
Ако број страдалих објективно није такав да доводи
у питање опстанак групе, ни у цјелини а ни дјелимич-
но, јасно је да се не може радити о злочину геноцида.
Само тако ће се омогућити објективна оцјена о томе да
ли се у сваком конкретном случају ради или не ради

94
Политичка анатомија једне пресуде

о злочину геноцида. Тиме ће се, у коначном, онемо-
гућити и политизација овог злочина те предуприједити
апсурдне ситуације каква је и она везана за догађаје
у Сребреници из јула 1995. године, за коју се износе
тврдње да је ту извршен злочин геноцида, иако чиње-
нице и докази говоре да у тим догађајима није извршен
тај злочин.
Имајући у виду претходно изнијете разлоге неосно-
вано се у пресуди против др Радована Караџића износи
сљедеће (курзив у цитату је мој):

“5672. The Chamber recalls that where part of a
protected group is targeted for destruction, such part must
be substantial. With regard to the targeted group, which was
the Bosnian Muslims in Srebrenica, the Chamber recalls that
the Appeals Chamber has found that although the Bosnian
Muslim population in Srebrenica constituted a numerically
small percentage of the Bosnian Muslim population, the
enclave’s seizure was of particular strategic importance due
to its geographic proximity to Serbia, its symbolic stature as a
refuge for Bosnian Muslims, and the fact that its elimination
despite its status as a safe area would be demonstrative of the
potential fate of all Bosnian Muslims. The Chamber agrees
with this analysis and, accordingly, finds that the Bosnian
Muslims in Srebrenica constituted a substantial part of the
Bosnian Muslim population.

95
Проф. др Милан Благојевић

(3) Conclusion

5673. On the basis of the analysis set out above, the
Chamber finds that—with the intent to destroy the Bosnian
Muslims in Srebrenica, which constituted a substantial part
of the Bosnian Muslim protected group—members of the
Bosnian Serb Forces killed thousands of Bosnian Muslim
males and caused serious bodily or mental harm to thousands
of Bosnian Muslims in Srebrenica. The Chamber therefore
finds that the acts described above constitute genocide within
the meaning of Articles 4(2)(a) and 4(2)(b) of the Statute.”

Више навода из цитираног дијела пресуде не може
издржати озбиљну научну критику. Као прво, претрес-
но вијеће у овој пресуди нема сопствени став у погледу
појма “значајан дио’’ из бића инкриминације геноцида.
Умјесто тога оно само преузима оно што је с тим у вези
рекло жалбено вијеће у пресуди против генерала Ра-
дислава Крстића од 19. априла 2004. године. А у њој је
речено више бесмислица. Наиме, у тој пресуди (у пара-
графима 15. и 16. на које се ослања и претресно вијеће
у пресуди против др Караџића) најприје је признато да
муслиманска популација у Сребреници представља само
мањи проценат цјелокупног муслиманског становни-
штва у БиХ. Тиме је речено нешто што је истина, то јест
да та популација (дакле, ни сви Муслимани Сребрени-
96
Политичка анатомија једне пресуде

це) нису значајан дио у односу на укупну муслиманску
популацију у БиХ. Међутим, након тога жалбено вијеће
у предмету против генерала Крстића сасвим арбитрарно
каже како муслиманска популација из Сребренице упр-
кос наведеном јесте “значајан дио’’ усљед стратегијске
важности Сребренице због њене близине са Србијом и
зато што она има симболички значај као уточиште за
Муслимане те да би њеном елиминацијом као заштићене
зоне била демонстрирана потенцијална судбина и свих
осталих Муслимана. Ово је примјер судских бесмислица
пред којима сваком објективном аналитичару (а и опту-
женом који се суочи са овим) не преостаје ништа друго
до да се ухвати за главу. Очигледно је да се овдје ради о
“аргументима’’ силе, а не о сили аргументације, што је
својствено само силнима (према старој латинској Quod
licet Iovi, non licet bovi).
Поред тога, вијеће и у пресуди против др Радована
Караџића (параграф 5831. стр. 2444. пресуде) не узима
правилно у обзир чињеницу да је 25.000 људи (жена,
дјеце и старих особа) на њихово тражење евакуисала
Војска Републике Српске до територије под контролом
муслиманских снага. Ова чињеница је од кардиналне
важности, јер извршилац злочина геноцида не прави
селекцију према жртвама већ их (као у случају мусли-
манских злочина над Србима сребреничког краја у про-
теклом рату) убија све због њихове припадности заш-
тићеној групи.
97
Проф. др Милан Благојевић

Исти закључак о непостојању геноцидне намјере се
намеће и у случају бројних заробљених муслиманских
војника који су, након заробљавања на подручју Сребре-
нице у јулу 1995. године, од стране Војске Републике
Српске пребачени у Батковић код Бијељине, одакле су
након одређеног времена проведеног у заробљеништву
пуштени на слободу. Тако Винко Пандуревић, у то врије-
ме командант Зворничке бригаде, износи податак да је у
периоду од 18.07. до 08.08.1995. године његова бригада
заробила 145 муслиманских војника и да су сви упућени у
Батковић (Винко Пандуревић: Живот се брани истином,
Хаг 2011 – Београд 2015, стр. 550). У случају извршења
геноцида сигурно не би било ниједног оваквог случаја.
Када је ријеч о броју стријељаних, ту најприје
треба рећи сљедеће. У сребреничким догађајима у јулу
1995. године извршен је ратни злочин против ратних
заробљеника. О овом злочину се ради и у случају уби-
става муслиманских ратних заробљеника у складишту
у Кравици, без обзира на то што је до тога дошло као
реакција на чињеницу да је претходно један од тих за-
робљеника отео пушку српском војнику Крсти Драги-
чевићу, који је чувао заробљенике, и убио га, након чега
је командиру Радету Чутурићу, који је покушао да отме
пушку од заробљеника (држећи пушку за цијев док је
заробљеник из ње пуцао), спржена рука, због чега је
хитно пребачен у болницу у Братунцу ради указивања
медицинске помоћи (параграф 5228. пресуде).
98
Политичка анатомија једне пресуде

Ратни злочин против ратних заробљеника извршили
су појединци из српског народа, мада се међу починиоци-
ма нашао и одређен број појединаца припадника других
народа (хрватског и словеначког). Сви они треба да буду
приведени лицу правде и кривично одговарају како поје-
диначно, тако и због међусобног договора усмјереног на
убијање ратних заробљеника. Међутим, форензички до-
кази (о којима ће касније бити ријечи) неумољиво пока-
зују како је број стријељаних заробљеника далеко испод
броја који се неосновано жели наметнути пресудама Три-
бунала у Хагу, па тако и пресудом против др Радована Ка-
раџића. Овај проблем у вези је с чињеницом да су четири
ствари све до данас остале обавијене велом тајне. Једна
од њих је везана за креирање броја несталих муслиман-
ских војника у јулским догађајима у Сребреници, друга је
везана за муслиманске војнике погинуле у пробоју њихо-
ве колоне према Тузли и мјеста њиховог укопа, трећа се
односи на број муслиманских војника који су се у борбе-
ној колони успјели пробити до територије под контролом
муслиманских снага, а четврта тајна се тиче рада Међу-
народне комисије за нестала лица.
Када је ријеч о првом питању, оно је у непосредној
вези са чињеницом да никада није утврђено колико ста-
новника је било у Сребреници и њеној околини у тре-
нутку њеног пада. У предметима вођеним у Трибуналу
у Хагу тај број се пењао до 42.000 становника, што је
веома сумњиво јер није поткријепљено ниједним прециз-
99
Проф. др Милан Благојевић

ним доказом. Штавише, оно на шта указујем у наставку
говори да се таквим бројем манипулисало од стране мус-
лиманских власти прије пада Сребренице, што је касније
прихваћено и од стране Трибунала у Хагу. У наставку
цитирам један службени акт предсједника Предсједни-
штва Општине Сребреница из јануара 1994. године, који
својом садржином потврђује претходно речено. Дакле, у
том акту записано је сљедеће (курзив у цитату је мој):

„Република Босна и Херцеговина
ОПШТИНА СРЕБРЕНИЦА

Број: 01-05/94
Датум: 11.01.1994. године

ЗАВОД ЗА СТАТИСТИКУ РЕПУБЛИКЕ БиХ
С А РА Ј Е В О

ОДЈЕЉЕЊЕ ЗА СТАТИСТИКУ У ТУЗЛИ
ТУЗЛА

100
Политичка анатомија једне пресуде

ОКРУЖНИ СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА ОДБРАНУ
ТУЗЛА

На основу вашег акта број: 031-01/3 од 07.01.1994.
године достављамо вам тражене податке:

- Број локалног становништва на Општини 9791;
- Број локалног становништва које се у оквиру
Општине дислоцирало са својих огњишта 10 756;
- Број прогнаног становништва са других Општина
је 16708.

НАПОМЕНА: Тражене податке вам прилажемо за
статистику које ви не бисте требали давати на увид
међународним организацијама јер ми са истим калкули-
шемо са бројем од 45000 становника.

ПРЕДСЈЕДНИК
ПРЕДСЈЕДНИШТВА
ОПШТИНЕ СРЕБРЕНИЦА
Салиховић Фахрудин дипл. вет.“
Према овом документу, стварни број становника је
био 37.255, али се у комуникацији са међународним орга-

101
Проф. др Милан Благојевић

низацијама (зло)употребљавао други број који је за скоро
8.000 био већи од стварног броја становника.
Важност наведеног броја може се запазити када се
доведе у везу са бројем лица избјеглих из Сребренице
након њеног пада у јулу 1995. године. Међународни ко-
митет Црвеног крста је почетком августа 1995. регистро-
вао 35.632 људи избјеглих из енклаве Сребреница, то јест
1.623 мање од броја становника из наведеног акта Пред-
сједништва Општине Сребреница.
Малочас је речено како се у наведеном документу
Предсједништва Општине Сребреница стварни број ста-
новника повећавао до броја од 45.000, па је разлика изме-
ђу тог броја и броја избјеглих које је регистровао Међу-
народни комитет Црвеног крста била основ за тврдњу о
8.000 несталих, односно стријељаних Бошњака.
О томе како су након догађаја у Сребреници правље-
ни спискови несталих свједоче ријечи професора Мили-
воја Иванишевића које дајем у наставку:

„Свако је могао да дода несталу особу на списак, а
да није било ни елементарне провере лица које то чини.
Не треба због тога критиковати Међународни комитет
Црвеног крста. Пријаве су често подносили појединци
који су се, не пружајући никакве доказе, представљали
као чланови породице, колеге, саборци, суседи. Овај је

102
Политичка анатомија једне пресуде

списак, без даљих поступака или провера, објављен и
претворен у списак жртава Сребренице, да би то касније
отишло и даље, па је списак претворен у листу масакри-
раних муслиманских цивила.“
(Миливоје Иванишевић: Сребреница јул 1995: у
трагању за истином, Београд, Хришћанска мисао, друго
издање, 2010, стр. 76-78)

При томе професор Иванишевић скреће пажњу на
то да овај списак обухвата и (курзив у цитату је мој):
„... многе који су чинили злочине на овом подручју и
у чијем је интересу било да се воде као “нестали’’. Они
су променили име и са другим идентитетом наставили
живот у [Босни и Херцеговини] или у иностранству као
избеглице.“
(Миливоје Иванишевић: Исто)

Нажалост, до данас није утврђен ни тачан број особа
из колоне које су погинуле у борбама против Војске Репу-
блике Српске, што такође омогућује манипулације. Како
тај број ни послије толико година није утврђен, готово је
извјесно да то ни у будућности неће бити учињено, а то
је маневарски простор да се и за тако погинуле најприје
наводи како су нестали, из чега у коначном произлази и
тврдња да су стријељани. Међутим, постоје докази који
103
Проф. др Милан Благојевић

говоре о томе да се радило о хиљадама припадника мус-
лиманске борбене колоне погинулих приликом пробоја
у борбама са јединицама Војске Републике Српске. Тако
је генерал Армије РБиХ Енвер Хаџихасановић приликом
свједочења у предмету против генерала Радислава Кр-
стића изјавио како се може „...са сигурношћу тврдити да
је погинуло 2.628 припадника, како војника тако и офи-
цира, припадника 28. дивизије“.
(Доступно на интернет порталу Трибунала у
Хагу, на адреси http://www.icty.org/x/cases/krstic/trans/
en/010406ed.htm. Приступ од 01.02.2016. године).

На суђењу генералу Ратку Младићу вјештак одбра-
не Душан Павловић навео је да је приликом пробоја из
Сребренице погинуло најмање 4.000 до 5.000 припадника
колоне.
(http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/
Vjestak-U-proboju-iz-Srebrenice-poginulo-4000-do-5000-
pripadnika-ABiH/202031.html. Приступ од 01.02.2016. го-
дине).

Карл Билт у својој књизи Мисија мира такође наво-
ди да је у овим борбама погинуло око 4.000 припадника
муслиманске колоне. (Карл Билт: Мисија мира, Крагује-
вац, 1998, стр. 103).

104
Политичка анатомија једне пресуде

У дневном листу Вечерње новости од 21. јула 2015.
године дато је казивање једног од преживјелих из мусли-
манске колоне. Ради се о Нуризу Селимовићу, референту
за оперативно-наставне послове команде 284. бригаде. У
изјави коју је по пробоју колоне дао команди 28. дивизије
26. јула 1995. у Тузли он је рекао:

„Велики број људи је дошао и пребацио се у току дана
преко асфалта, од њих сам сазнао да је број људи који се
креће одсјечен од колоне између 2.000 и 3.000. Тек тада саз-
најем да се дешавају лоше и погубне ствари за наше људе,
да се командант бригаде Ибро Дуда предао, да су се неки
људи сами убијали. Људи су се скупљали у групу од по 20
око бомбе и загрливши се заједно вршили самоубиства. ...
Ми смо наставили пут претресањем Крижевачких њива све
до Парлога. Од тада већ људи који су били у позадини по-
чели су да се масовно убијају, дајући знаке психичких поре-
мећаја, гдје се дешавало да се распрште једни од других и
отварају ватру једни на друге.... Цијеним да смо имали 4.000
– 5.000 губитака војно способних људи“.

У истом новинском чланку изнесен је још један
занимљив податак. Наиме, у чланку је записано и да је
вјештак одбране у поступцима против хашких оптуже-
ника у случају Сребреница, адмирал Бошко Антић, „...
указао на кључну улогу Мухамеда Жилића, шефа без-
105
Проф. др Милан Благојевић

бедности Другог корпуса Армије Босне и Херцеговине, у
прикривању истине о сребреничкој несрећи. Наиме, сви
релевантни документи Другог корпуса из јула 1995. го-
дине су нестали и нису били доступни истражитељима
ратних злочина. Зашто их службеници суда нису одлучно
тражили као што су тражили сва документа Војске РС из
Бањалуке и Београда, питање је на које никада нећемо
добити одговор.“
(Цитирано премо истом новинском извору, доступ-
но на http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.
html:558644-Prolaz-kroz-devet-krugova-pakla. Приступ од
01.02.2016. године)

Најзад, у вези са бројем оних који су као припадни-
ци муслиманске борбене колоне погинули у борбама про-
тив Војске Републике Српске потребно је истаћи и нешто
на шта је указао Стефан Каргановић. Наиме, овај аутор,
позивајући се на мапу Ендија Вилкоксона на којој је при-
казан пробој борбене колоне, у чланку под насловом Слу-
жбене тајне Сребренице каже:

„Већина наводних ‘секундарних’ гробница налази се
на само километар или два од линије пробоја. Очигледна
је географска блискост између трасе пробоја и оближњих
масовних гробница. Та места укопа лажно су представље-

106
Политичка анатомија једне пресуде

на као секундарне гробнице да би се посмртни остаци
који се у њима налазе могли додавати жртвама стрељања.
Поред тврдњи сведока-сарадника Момира Николића,
који је свој исказ подешавао у договору са Тужилаштвом
заузврат за блажу казну, материјалних доказа о наводном
прекопавању примарних гробница и измештању њиховог
садржаја – нема. Нема ниједног сателитског снимка ак-
тивности која је наводно трајала неколико дана, корис-
тила тешку опрему и велики број возила и где је учест-
вовало више десетина људи. На мапи се такође види да
се гробнице које су стварно везане за места стрељања
налазе тамо где би се очекивало, у непосредној близини
стратишта, на поприличном растојању од простора којим
се кретала колона. Сви подаци унесени у мапу преузети
су из доказног материјала који је Тужилаштво користило
у разним предметима МКТБЈ.“

(Стефан Каргановић: Службене тајне Сребренице,
цитирано према http://www.balkanmagazin.net/novosti-
ipolitika/cid128-68337/sluzbene-tajne-srebrenice. Приступ
од 31.01.2016. године)

И када је ријеч о тачном броју муслиманских војни-
ка који су се у борбеној колони успјели пробити до тери-
торије под муслиманском контролом, тај број више неће
моћи бити утврђен са извјесношћу будући да то ни до
107
Проф. др Милан Благојевић

сада није учињено у Трибуналу у Хагу. Међутим, да се
ради о хиљадама таквих лица може се посредно закљу-
чити, о чему свједочи и сљедећи примјер. У већ помену-
тој књизи Винка Пандуревића Живот се брани истином
(стр. 468) записано је да је судија О Гон Квон приликом
изрицања пресуде Винку Пандуревићу рекао и ово (кур-
зив у цитату је мој):

„Пандуревићева одлука да, супротно наређењима
својих претпостављених, отвори коридор (за муслиман-
ску борбену колону која се пробијала према Тузли – моја
опаска) у Баљковици и тако омогући пролаз колоне, спа-
сила је животе хиљадама босанских Муслимана. Чак и у
нормалним околностима борбених дејстава, такав би се
поступак сматрао необичним.“

Дакле, и сам Трибунал овдје признаје да се радило
о хиљадама војника, што поуздано указује не само на то
него и на одсуство геноцида, будући да код извршења та-
квог кривичног дјела његови учиниоци немају милости
према било ком припаднику заштићене групе, а посебно
не према онима из те групе који им се оружаним путем
супротстављају. Све то међутим Трибунал у Хагу не узи-
ма у обзир, па ни у пресуди против др Караџића.

108
Политичка анатомија једне пресуде

Најзад, остало је да се још размотри питање ве-
зано за рад поменуте Међународне комисије за неста-
ла лица, на чије налазе се ослања Трибунал у Хагу у
свим својим оптужницама и пресудама у вези са бројем
стријељаних муслиманских војника. О каквој комисији
је ријеч и шта је она до сада (у)радила? Да би се одго-
ворило на ова питања, неопходно је подсјетити на то
да је Трибунал у Хагу само у периоду од 1996. до 2001.
године имао контролу над ексхумацијом посмртних
остатака из разних гробница везаних за догађања око
Сребренице у јулу 1995. године, што је потврђено и у
параграфу 5523. пресуде претресног вијећа у предме-
ту против др Радована Караџића. За то вријеме форен-
зичка анализа је, како указује Стефан Каргановић, дала
сљедеће резултате:

„- Само за 442 ексхумиране особе би се непобитно
могло тврдити да су жртве стрељања, с обзиром на то да
су имале повезе преко руку или очију;
- 627 особа имају повреде од фрагмената метака или
метала, што може да буде последица погубљења, али и
борби;
- 505 тела има повреде од метака, што може да буде
последица погубљења, али и борби;
- за 411 тела се не може утврдити узрок смрти;

109
Проф. др Милан Благојевић

- 1583 ‘случајева’ представљају само делове тела, с
тим што су форензички стручњаци МКТЈ констатовали
да се за 92,4% њих не може утврдити узрок смрти.“
(Стефан Каргановић, Александар Павић: Сребрени-
ца 1995 – 2015, Београд, јун 2015, стр. 16).

Ако оставимо по страни 1583 тзв. случаја који пред-
стављају само дијелове тијела за које се у 92,4% случаја
не може утврдити узрок смрти, у преосталом броју свака-
ко је мањи број оних који су страдали стријељањем (442).
То потврђује и судски вјештак Душан Дуњић током ње-
говог саслушања у предмету против др Караџића, када је
утврдио да је било између 400 и 500 тијела на којима су
нађене лигатуре, због чега се та лица могу сматрати жр-
твама стријељања (параграф 5552. пресуде).
На наведене резултате поуздано указује и истражи-
вање др Љубише Симића, изложено у његовом раду под
насловом „Анализа аутопсијских извештаја масовних
гробница Сребренице“, који је објављен у зборнику ра-
дова са међународног научног скупа одржаног у Руској
академији наука у Москви 22. и 23. априла 2009. годи-
не. Из тог рада издвојио сам подужи извод, прије којег
напомињем да су предмет истраживања др Симића били
резултати судско-медицинских извјештаја стручњака
Трибунала у Хагу сачињених након што су ти стручња-
ци од 1995. до 2002. године у региону Подриња на не-
110
Политичка анатомија једне пресуде

колико локалитета откопали и обрадили више стотина
људских остатака за које се претпоставља да су везани
за сребреничке догађаје. Дакле, др Симић с тим у вези
у закључном дијелу свог рада износи сљедеће резултате
свог истраживања (курзив у цитату је мој):

„Прегледани материјал, а то је целокупан фонд
посмртних извештаја који су се налазили на располага-
њу Хашког трибунала 2008. године, садржи укупно 3.568
извештаја, и сваки смо од њих у овој анализи обради-
ли. С разлогом користимо термин “3.568 извештаја’’, а
не “3.568 тела’’. Разлог је јасан: један извештај не зна-
чи једно тело. Као што се могло запазити у претходном
излагању, присутна су мање-више комплетна тела, не-
комплетна тела, фрагменти тела, а у 44,4 одсто укупних
извештаја ради се само о једном делу тела, што понекад
значи само једну кост. Остаци на које се висок проценат
ових извештаја односи не дозвољавају извлачење никак-
вог закључка о начину и узроку смрти, што их чини не-
употребљивим за утврђивање било каквих судско-меди-
цинских чињеница. Када се узме у обзир да људско тело
садржи преко 200 костију, јасно је такође зашто се не
може повући паралела између једног аутопсијског изве-
штаја и једног тела. То свакако указује на чињеницу да
је број тела, односно погинулих лица, далеко мањи од
броја извештаја. .... На основу анализираних обдукцио-

111
Проф. др Милан Благојевић

них налаза и изведене класификације њиховог садржаја,
професионално одговорно могли би се извући следећи
закључци о вероватној судбини лица на која се овај ма-
теријал односи.
1. Прва група састоји се од 442 тела на којима су
пронађени повез преко очију и/или лигатуре на рукама,
што указује на то да су те особе биле стрељане.
2. Код 655 тела пронађене су повреде од метка и на
основу само те чињенице није могуће прецизирати да ли
су те особе биле стрељане или су подлегле повредама за-
добијеним током борбених дејстава, или је до смртног
исхода дошло на неки други начин, на пример самоубист-
вом.
3. За известан број жртава (477) може се са при-
хватљивим степеном професионалне извесности рећи да
нису били стрељани јер је код њих било утврђено при-
суство шрапнела и других металних фрагмената који
не воде порекло од метка и који се не уклапају у тео-
рију стрељања. Тај образац повреда указује на погибију
током борбених дејстава, а не начину на који се врши
стрељање.
4. За 411 тела није било могуће утврдити да ли се
ради о егзекуцији или не зато што су та тела некомплетна
и не може се установити узрок смрти. Овој скупини та-
кође припадају и тела на којима нису пронађени никакви

112
Политичка анатомија једне пресуде

трагови пројектила, па самим тим узрок насилне смрти
није ни могао бити утврђен.
5. Значајан проценат извештаја, укупно 1.583 (од
укупно 3.568 извјештаја, при чему разлику од 1.985 до
броја 3.568 представља збир претходно наведених броје-
ва 442, 655, 477 и 411 - моја опаска), садржи само по не-
колико костију. Ако кренемо од чињенице да тело садржи
више од 200 костију, онда је јасно да такви извештаји нису
могли послужити као поуздана основа за извођење било
каквих закључака. То потврђује и чињеница да, званично,
од стране судско-медицинских стручњака трибунала у
92,4 одсто случајева узрок смрти није био утврђен.“

(Љубиша Симић: Анализа аутопсијских извештаја
масовних гробница Сребренице, објављено у зборнику ра-
дова под насловом Делатност Међународног трибунала
за бившу Југославију: Садржај, резултати, ефикасност,
у издању Фонда „Историјски пројекат Сребреница“, Бе-
оград - Москва, 2010, стр. 276-277. Ради се о зборнику
радова са међународног научног скупа одржаног 22. и 23.
априла 2009. године у Руској академији наука у Москви.)

Наведеним резултатима до којих су дошли судско-
медицински стручњаци Трибунала у Хагу, а који су били
познати и прије него што ће бити објелодањени на начин

113
Проф. др Милан Благојевић

на који је то учинио др Љубиша Симић, може се објасни-
ти не само зашто је морала бити формирана Међународна
комисија за нестала лица него и зашто је радила на начин
на који је радила. Наиме, када се имају у виду претходно
цитирани резултати, свакоме постаје јасно да се помоћу
њих не може доћи до пројектованог броја од преко 8.000
наводно стријељаних Бошњака из Сребренице. Међутим,
пошто се тај пројектовани број мора постићи по сваку
цијену, бива створена наведена комисија. То је, нимало
случајно, учињено на иницијативу тадашњег предсједни-
ка САД Била Клинтона. Стефан Каргановић је проникнуо
у суштину овог подухвата, због чега ћу у наставку дати
одговарајуће изводе из његовог објашњења о овом про-
блему (курзив у цитату је мој):

“Мршави резултати форензичара Тужилаштва изме-
ђу 1996. и 2001. претили су да озбиљно уруше кредибили-
тет сребреничког наратива, али уз помоћ сведока-сарад-
ника Момира Николића загонетка непронађених жртава
стрељања најзад се решавала.
Институт за нестала лица Босне и Херцеговине
и Међународна комисија за нестала лица из Тузле, та-
кође позната као ICMP, бацили су се на посао да доку-
ментују Николићеве тврдње. Обе организације се чврсто
држе званичне линије. Институт је под контролом Амора
Машовића, чиновника-ветерана сарајевске владе Алије

114
Политичка анатомија једне пресуде

Изетбеговића још из времена рата. ИЦМП је основан
1996. године на иницијативу предсједника САД, а њего-
вог директора поставља Стејт департман. По лондон-
ском дневнику Фајненшел тајмс од 11. децембра 2007. го-
дине, 93 одсто особља ICMP чине службеници бошњачке
националности.
Резултат оперативне симбиозе ове две “неутралне’’
екипе био је да се тежиште даљњих ексхумација поме-
ри са већ обрађених места везаних за стрељање на дру-
ге просторе са богатим налазиштима људских посмрт-
них остатака. То је била траса колоне 12.000 до 15.000
припадника 28. дивизије и цивила који су се, после пада
Сребренице у јулу 1995, под оружјем пробијали преко
60 км српске територије према Тузли. Нико није обавес-
тио јавност да је подручје, где су ове екипе радиле, било
поприште огорчених борби између наоружане војске из
‘демилитаризоване’ Сребренице и јединица Војске Репу-
блике Српске. Нити су помињани огромни људски губици
на обе стране. ....
Масовна злоупотреба и лажно представљање
посмртних остатака ексхумираних на подручјима бор-
бених дејстава један је од највећих моралних скандала
и кључна компонента сребреничке обмане. У процедуру
укопа у Меморијалном центру у Поточарима нико нема
увид под изговором да је то верски обред из којег су сви
немуслимани искључени. Делови људских тела из гробни-

115
Проф. др Милан Благојевић

ца које немају везе са стрељањем служе као извор си-
ровине за масовне сахране које се обављају у јулу сваке
године. ....
При томе, исламско законодавство налаже да се тело
не може сахрањивати по верском обреду ако није најмање
три четвртине целовито. Да ли се то правило поштује у
Поточарима или се у већини табута налази само по неко-
лико костију? Тачан одговор на ово питање највероват-
није нећемо сазнати никад. ...
Лешинарска жетва људских удова дуж путање кре-
тања колоне 28. дивизије омогућава још једну импре-
сивну сребреничку опсену. У недоступној лабораторији
ICMP у Тузли, ти остаци се наводно ‘идентификују’. ...
Међутим, јавност до сада није видела ништа осим ци-
фре од око 6.000 тобоже идентификованих жртава,
без поименичног списка. Уз подршку Хашког трибунала,
лабораторија се позива на право покојника и сродника
на приватност и зато одбија да одбрани достави узор-
ке без којих је немогуће проверити резултате наводних
идентификација.”

(Стефан Каргановић: Службене тајне Сребренице,
цитирано према http://www.balkanmagazin.net/novosti-
ipolitika/cid128-68337/sluzbene-tajne-srebrenice. Приступ
од 31.01.2016 године)

116
Политичка анатомија једне пресуде

Дакле, рад ове комисије обавијен је велом тајни, а
не може бити подвргнут контроли било кога. Чак се то
не дозвољава ни у сврху одбране лица оптужених пред
Трибуналом у Хагу. Да апсурд буде већи, ни тај трибу-
нал нема увид у њен рад, тако да ни он не подвргава соп-
ственој контроли оно што пред њега буде изнесено из те
комисије. С тим у вези посебно је индикативно да Трибу-
нал, иако свјестан да за тако нешто нема никакво правно
ваљано упориште, своје закључке о броју стријељаних
(па и у предмету против др Караџића) изводи упорно
понављајући за уво обичног човјека примамљиве изра-
зе, попут израза “на основу ДНК анализе’’. Претресно
вијеће то чини у параграфима 5558 – 5568. своје пресуде.
Тако нас Трибунал, након уводних објашњења о настан-
ку ове комисије, у наставку пресуде у параграфу 5562.
обавјештава о начину упаривања ДНК профила узетих
из скелетних остатака са ДНК профилима узетим од
чланова породице. Да би се, како даље стоји у пресуди,
добио позитиван резултат упаривања, захтијева се по-
клапање наведених ДНК профила са минимално 99,95%.
Након описивања сличних оним претходно наведеним,
претресно вијеће у пресуди (параграф 5568) каже како је
ова комисија „...угледна, непристрасна и поуздана инсти-
туција...“ те да је вијеће задовољно прикладношћу и по-
узданошћу њене методологије, као и поузданошћу њених
ДНК анализа.

117
Проф. др Милан Благојевић

На материјал овакве комисије наслања се налаз
вјештака Тужилаштва Душана Јанца, о којем се говори у
параграфима 5583-5599. пресуде претресног вијећа и који
служи као подлога претресном вијећу за “утврђивање”
укупног броја стријељаних (параграф 5590. пресуде). Из
тог дијела пресуде може се запазити како је вјештак Јанц
користећи ДНК налазе ексхумираних остатака, сачињене
од стране поменуте комисије (у које одбрана ниједног од
оптужених нити било који орган Републике Српске нису
могли имати увид), дошао до броја “...5.977 као укупног
броја особа идентификованих у гробницама повезаним
са Сребреницом...” (параграф 5589. пресуде). Одбрана је
основано указала на то да је вјештак Јанц у свом извје-
штају погрешно сматрао да су сва ексхумирана тијела
жртве стријељања (параграф 5591. пресуде). Одбрана је
основано указала и на то да се у гробницама налазе ос-
таци особа које су умрле или погинуле прије догађаја у
Сребреници из јула 1995. године, као и тијела оних који
су у тим догађајима погинули у борбеним активностима,
али је и тај приговор одбране, потврђен налазом вјештака
Душана Дуњића, претресно вијеће неосновано одбило.
Све то, а прије свега налази поменуте комисије на
које су се ослањали вјештаци Тужилаштва, треба да пос-
лужи како би претресно вијеће најприје изнијело тврдњу
о хиљадама наводно стријељаних муслиманских војника
из чега, у коначном, произлази и тврдња о наводном ге-
ноциду. Но, како не може доказати нешто што др Радован
118
Политичка анатомија једне пресуде

Караџић није учинио, претресно вијеће се служи спеку-
лацијама. Примјера ради, у параграфу 5811. пресуде каже
се:

„5811. The Chamber also finds that the Accused
adopted and embraced the expansion of the plan to entail
the killing the Bosnian Muslim men and boys in Srebrenica
during his conversation with Deronjić on the evening of
13 July. Given the Accused’s position as RS President and
Supreme Commander, as well as the evidence demonstrating
the continuous flow of information he was seeking and
receiving from the ground from many different sources the
Chamber considers that the Accused must have known about
the killing aspect of the plan to eliminate at some point prior
to his conversation with Deronjić in the evening of 13 July.“

Дакле, претресно вијеће само каже како оно налази
(без објашњења како то налази) да је др Караџић током
разговора са Мирославом Дероњићем (цивилним повје-
реником за Сребреницу) усвојио наводни план, али се не
објашњава (нити поткрепљује доказима) начин како га је
наводно усвојио, а који план је према претресном вијећу
за посљедицу имао убијање муслиманских мушкараца.
Како видимо, ради се о голим тврдњама које у пресу-
ди нису образложене нити поткријепљене било каквим
правно ваљаним доказом. Или, у цитираном дијелу пре-
119
Проф. др Милан Благојевић

суде претресно вијеће каже како оно сматра да је др Ка-
раџић морао знати за план убијања, на основу тога што
је предсједник Републике Српске и врховни командант,
као и на основу доказа (не каже се каквих) који демон-
стрирају континуирани проток информација (не каже се
којих информација нити шта је њихов садржај) које је до-
бијао из различитих извора (не каже се из којих то изво-
ра). Другим ријечима, вијеће и с тим у вези пропушта не
само да наведе на основу којих је то доказа др Караџић
могао сазнати за понашање појединаца на терену, него и
које су то информације, односно шта је њихов садржај,
из којих би он могао знати да су се одређени појединци
на терену одлучили на то да убијају ратне заробљенике.
На све ово указујем због тога што се из издвојеног несла-
жућег мишљења судије Приске Матимба Ниамбе, датог у
предмету против генерала Здравка Толимира, јасно види
да је до убијања муслиманских ратних заробљеника до-
шло радњама мале групе појединаца који су дјеловали без
ичијег одобрења и у тајности, о чему ће у наставку бити
више ријечи
Но, прије тога, а у вези са радом поменуте Међуна-
родне комисије за нестала лица, треба указати на још не-
што. Наиме, позивање Трибунала у Хагу на ДНК налазе
те комисије као “доказ’’ о хиљадама наводно стријеља-
них муслиманских војника је ирационалност о којој не
треба трошити много ријечи, јер је и лаику јасно да узи-
мање ДНК узорака од неког живог лица и њихово упо-
120
Политичка анатомија једне пресуде

ређивање са ДНК узорком смртно страдалог лица (а то
је поменута анализа којим изразом се тако често служи
Трибунал) могу бити од помоћи само у идентификацији
смртно страдалог лица. Међутим, ДНК анализа не може
одговорити на питање на који начин је дошло до смрти
страдалог лица (у борби, стријељањем или на неки други
начин), а то је кључно форензичко питање у овом случају.
С обзиром на предмет овог рада, у наставку ћу пренијети
казивање Џонатана Рупера везано за приступ документи-
ма (доказима) поменуте комисије на суђењу др Караџићу.
Џонатан Рупер о томе каже сљедеће (курзив у цитату је
мој):

“Упркос чињеници да су докази засновани на ДНК
имали пресудну улогу у доношењу осуда на суђењима
за Сребреницу пред Међународним кривичним судом за
Југославију, сада је потврђено да Међународна комиси-
ја за нестала лица том суду никада није предала доказе
засноване на ДНК које је, наводно, прикупила. Тим за од-
брану Радована Караџића није могао да добије приступ
доказима ове комисије везаним за ДНК, а тужилац Ме-
ђународног суда у Хагу, Хилдегард Уерц-Рецлаф, чак је
пред судом изјавила да ‘Међународна комисија за неста-
ла лица ни нама није доставила ДНК’. Ово је изузетно
важно признање: да Међународни кривични суд у поступ-
ку доношења озбиљних одлука о тврдњама о “геноциду’’

121
Проф. др Милан Благојевић

није ни видео ни испитао квалитет доказа заснованих на
ДНК које је представила заинтересована страна, Међу-
народна комисија за нестала лица којом руководе босан-
ски Муслимани.”

(Џонатан Рупер: Поигравање бројкама, објављено у
монографији Фонда „Историјски пројекат Сребреница“:
Масакр у Сребреници, докази, контекст, политика, при-
редио Едвард С. Херман, Београд, 2011, стр. 119)

Ради се о озбиљним повредама процесних права,
иако управо остваривање тих права служи утврђивању
истине о томе да ли је у Сребреници учињен геноцид над
муслиманским становништвом и да ли је у том правцу
постојало удруживање државног руководства Републике
Српске. Нажалост, истинит одговор о тим питањима је
изостао и у пресуди претресног вијећа против др Радова-
на Караџића.
Но, иако је изостала ту, истина се може наћи у
издвојеном мишљењу судије Приске Матимба Ниамбе,
која је била члан жалбеног вијећа у предмету против ге-
нерала Здравка Толимира. Мада се њено образложење
односи на предмет против генерала Толимира, закључци
судије Ниамбе у погледу непостојања геноцида и удру-
женог злочиначког подухвата могу се mutatis mutandis

122
Политичка анатомија једне пресуде

примијенити и у случају др Радована Караџића. Дакле,
судија Приска Матимба Ниамбе у свом издвојеном несла-
жућем мишљењу од 12. децембра 2012. године о наведе-
ним кључним питањима каже сљедеће (курзив у цитату
је мој):

“85. Супротно ставовима већине чланова Вијећа, не
слажем се са ставом да је међу појединцима у снагама
босанских Срба и руководством РС-а постојао УЗП при-
силног уклањања становништва, босанских муслимана.
Не сматрам да је постојао заједнички циљ за такав
злочиначки подухват него да је становништво енклава
жељело да оде и да је, уз помоћ АБиХ и Ратног предсјед-
ништва Жепе, постигло споразум о евакуацији људи из
разлога ратне нужде. Сходно томе, не могу да закључим
да је било какво ‘присилно премјештање’ допринијело
закључку о геноциду или удруживању ради вршења гено-
цида. Као што не могу да закључим, на основу укупних
доказа из списа, да су муслимански цивили у сребренич-
кој и жепској енклави били прогоњени од стране босан-
ских Срба с траженом посебном намјером. Као што ни-
сам могла да утврдим постојање присилног премјештања
као дјела у основи или УЗП-а присилног премјештања
становништва енклава, тако не могу да закључим ни да
оптужени по било ком виду одговорности сноси кривич-
ну одговорност за то кретање становништва.

123
Проф. др Милан Благојевић

86. ..... не слажем се са ставом већине чланова
Вијећа да се, кад је ријеч о УЗП-у убиства, ради ‘о врло
организованој операцији убиства коју су разрадиле и ус-
војиле бројне високе старјешине ВРС-а, а у дјело провели
многобројни припадници снага босанских Срба’. По мом
мишљењу, ‘спонтани’ карактер тог УЗП-а у оквиру кога
је требало позивати добровољце да би убиства могла да
се изведу такође доводи до разумног закључка да је он
потекао од мале групе појединаца који су дјеловали без
ичијег одобрења и у тајности.
87. Поред тога, сматрам да нису доказани ни зна-
чајан допринос оптуженог УЗП-у убиства ни намјера
која се тражи за УЗП, тј. ‘са циљем почињења кривичног
дјела’ и са заједничком намјером учесника. Сходно томе,
не могу закључити да је оптужени био учесник УЗП-а
убиства и из тог разлога закључујем да он није одгово-
ран за дјела почињена у оквиру заједничког циља УЗП-
а убиства. Будући да оптужени није био учесник УЗП-а
убиства, не поставља се ни питање његове одговорности
за кривична дјела почињена ван оквира заједничког циља
тог УЗП-а која су била његова природна и предвидљива
посљедица. С тим у вези, не сматрам да докази говоре у
прилог томе да је оптужени ван тога непосредно почи-
нио, планирао, подстицао, наређивао или на друге начине
помагао и подржавао планирање, припрему и извршење
тих кривичних дјела.

124
Политичка анатомија једне пресуде

88. Што се тиче тачке 1 (геноцид), закључила сам
да оптужени није посједовао намјеру која се тражи за
геноцид. Поред тога, будући да сам утврдила да опту-
жени није одговоран за убиство и да није било присилног
премјештања из Сребренице и Жепе, као ни с њим пове-
заног злостављања цивилног становништва, не постоји
основа за закључак да је починио било које од дјела у
основи геноцида према члану 4(2) Статута...
89. Пошто оптужени није посједовао намјеру која
се тражи за геноцид, не може му се приписати кривична
одговорност за удруживање ради вршења геноцида ....
90. Оптужени није одговоран за убиство ни по јед-
ном виду одговорности. Из тога слиједи да би га требало
ослободити оптужби за убиство као злочин против човјеч-
ности и као кршење закона и обичаја ратовања... . Будући
да оптужени није одговоран за убиство, не може му се
приписати ни одговорност за истребљивање као злочин
против човјечности ... јер је истребљивање убиство ма-
совних размјера.”

Једино што се претходно цитираном треба додати
на крају овог дијела монографије јесте чињеница да и
овдје у пресуди претресног вијећа нема правно ваљаних
доказа да је др Радован Караџић (као ни остали чланови
државног руководства Републике Српске) починио, наре-
дио или на било који други учествовао у убиству иједног
125
Проф. др Милан Благојевић

заробљеног муслиманског војника или да је на било који
начин повезан са убиствима тих заробљеника почиње-
ним, казано аргументацијом судије Ниамбе, од мале гру-
пе појединаца који су дјеловали без ичијег одобрења и у
тајности.

126
Политичка анатомија једне пресуде

V. Завршни дио

У овом дијелу монографије неопходно је указа-
ти на суштину политичке позадине пресуде против др
Радована Караџића. За правилно разумијевање те по-
задине најприје је неопходно рећи нешто о начину на
који се пресуде, каква је и пресуда која је била предмет
овог рада, користе не само у Трибуналу у Хагу него и
у Суду БиХ. Вођен старом латинском изреком Exemplis
discimus (на примјерима учимо) за објашњење поме-
нутог начина послужићу се једним примјером каквих,
нажалост, у пракси има далеко већи број.
У пресуди Суда БиХ, објављеној 16. октобра 2009.
године у предмету број Х-КР-07/386, у којој је лице срп-
ске националности оглашено кривим за кривично дјело
наводног геноцида у Сребреници, претресно вијеће се у
“аргументацији’’ свог става да се у конкретном случају
радило о том злочину није послужило сопственим разло-
зима. Умјесто тога, оно је рекло сљедеће:

127
Проф. др Милан Благојевић

“224. Међународни суд правде закључио је да су дје-
ла која су починили припадници ВРС након пада Сребре-
нице у јулу 1995. године почињена са конкретном намје-
ром да се дјелимично уништи група Муслимана Босне и
Херцеговине као таква, те да се сходно томе овдје ради о
дјелима геноцида који су припадници ВРС извршили у и
око Сребренице у периоду који је почео око 13. јула 1995.
године.
225. Претресно вијеће МКСЈ у предмету Крстић је
закључило да “намјера да се побију сви војно способни
босански Муслимани у Сребреници представља намјеру
да се дјелимично униште босански Муслимани као група
у смислу члана 4, што се стога мора оквалификовати као
геноцид’’. Претресном вијећу је јасно да није постојао
војни нити сигурносни разлог за ова убиства и да су
[С]наге босанских Срба морале бити свјесне катастро-
фалних посљедица нестанка двије или три генерације
мушкараца за опстанак традиционално патријархалне
заједнице.... Снаге босанских Срба су знале, у моменту
кад су одлучиле да побију све војно способне мушкарце,
да ће та убијања у спрези са присилним премјештањем
жена, дјеце и стараца, неизбјежно за посљедицу имати
физички нестанак босанскомуслиманског становништва
у Сребреници.”

128
Политичка анатомија једне пресуде

Овај дио поменуте пресуде цитирао сам из два ра-
злога. Као прво, одмах пада у очи одсуство критичког
приступа Суда Бих према било чему што долази из Три-
бунала у Хагу, с обзиром на то да Суд БиХ свој став о
правној квалификацији дјела у конкретном случају не
заснива на сопственом размишљању, већ на томе шта је
о овом питању рекао Трибунал у Хагу. То је непобитан
доказ својеврсне индоктринације унутар правосудног си-
стема. Истина, у цитираној пресуди најприје се позива
на Међународни суд правде, али се испушта из вида да је
о томе најприје одлучи(ва)о Трибунал у Хагу у предме-
ту против генерала Радислава Крстића, па је тек након
тога Међународни суд правде такође некритички само
преузео неосноване закључке Трибунала у Хагу како у
погледу броја стријељаних ратних заробљеника, тако и у
погледу правне квалификације дјела.
Прихватајући као своје размишљање све оно што
каже Трибунал у Хагу, Суд БиХ некритички прихвата и
закључак Трибунала о наводној намјери српских снага
да “побију све војно способне мушкарце”, иако то на-
просто не одговара истини. Наиме, нити је таква намје-
ра постојала нити је дошло до такве посљедице, о чему
најбоље свједочи аргументација судије Приске Матимба
Ниамбе, као и материјални докази о којима је претходно
било ријечи. Усљед тога се неосновано у пресуди Суда
БиХ прихвата и “аргумент” Трибунала у Хагу којим
се жели сугерисати наводни физички нестанак мусли-
129
Проф. др Милан Благојевић

манског становништва у Сребреници. Колико је овакво
поступање тек неосновано (и у правном и у моралном
смислу) најбоље потврђују чињенице које су постојале
како у вријеме доношења цитиране пресуде тако и да-
нас, а које говоре да из Сребренице није нестало нити
ће нестати муслиманско становништво, јер оно тамо и
даље живи и живјеће. Међутим, Суд БиХ затвара очи
пред овим непобитним чињеницама само зато што то
није рекао и Трибунал у Хагу.
И управо на оваквом примјеру виде се посљедице које
пресуде Трибунала у Хагу остављају на један дио овдашњег
правосуђа, а које се, како је речено, огледају у својеврсној
индоктринацији унутар правосуђа свим оним што каже
Трибунал у Хагу, па и када то не одговара истини. На овај
начин ствари стоје и када је ријеч о пракси Суда БиХ веза-
ној за инкриминацију злочина против човјечности. Наиме,
у раду тог суда примјетна је вишегодишња пракса неус-
тавне ретроактивне примјене поменуте инкриминације на
догађаје из протеклог рата у БиХ, упркос чињеници да зло-
чини против човјечности нису били прописани као кри-
вично дјело у домаћем законодавству све до 2003. године,
када је високи представник наметањем Кривичног закона
БиХ прописао и то кривично дјело. Међутим, упркос не-
уставности такве праксе, њоме се служе Тужилаштво БиХ
и Суд БиХ у поступцима против некадашњих припадни-
ка Министарства унутрашњих послова и Војске Републи-
ке Српске. Разлог за то је у чињеници што само помоћу
130
Политичка анатомија једне пресуде

ове инкриминације може бити наведено да је неко дјело
(нпр. убиство или премлаћивање) учињено у оквиру на-
водно широког и систематског напада Полиције и Војске
Републике Српске против муслиманског становништва,
без обзира на то што у конкретном случају докази не по-
тврђују постојање таквог напада. А такав напад се умеће
у оптужнице и пресуде јер се он може приписати држави
или некој другој организацији која у датом тренутку врши
власт на одређеној територији. Када се, дакле, уметну так-
ве формулације, то значи да је за њих оптужена Република
Српска. Тиме се ова суђења и бројне пресуде Суда БиХ
претварају у суђење не појединцима него у суђење Репу-
блици Српској којој, да ствар буде гора, није омогућено да
у тим поступцима путем својих заступника оповргне такве
неосноване тврдње из оптужница Тужилаштва БиХ.
На све претходно наведено указао сам због тога што
у том погледу ствари стоје на исти начин и када је ријеч
о пресуди против др Радована Караџића. Према томе, и
та пресуда није била само пресуда њему него и српском
народу и Републици Српској, што говори о њеној поли-
тичкој природи. Наиме, имајући у виду све оно о чему је
било ријечи у претходним дијеловима ове монографије,
циљ те пресуде је својеврсна стигматизација Републике
Српске и српског народа. То се чини тако што се легитим-
на тежња једног конститутивног народа да се стварањем
Републике Српске организује и у државно-политичком
смислу, на шта су га напросто натјерала остала два на-
131
Проф. др Милан Благојевић

рода, оваквим и бројним другим пресудама Трибунала у
Хагу проглашава као наводни удружени злочиначки по-
духват.
Стога и за овај случај важи запажање Мила Ломпа-
ра о “узорном примеру идеологизације кривице’’, при
чему Ломпар, бавећи се проблемом инструментализације
Сребренице, износи схватање према којем:

“Као што због злочина у српским насељима око
Сребренице не могу бити криви босански муслимани као
народ, тако због злочина у Сребреници не може бити крив
српски народ, нити - ако ствар поставимо на општој рав-
ни, не изгубивши ни намах свест о битним посебностима
сваког примера - због Јасеновца може бити крив хрватски
народ, као што због Аушвица не може бити крив немачки
народ, нити амерички народ због огромних злочина пре и
после 1945. године. Не могу бити криви народи.”

(Мило Ломпар: Дух самопорицања, Прилог крити-
ци српске културне политике, У сенци туђинске власти,
треће допуњено издање, Нови Сад, 2012, стр. 490-491)

Нажалост, пресуде каква је и пресуда против др Ра-
дована Караџића су нешто сасвим супротно од онога што
је истинито запазио Мило Ломпар. Таквим пресудама
132
Политичка анатомија једне пресуде

доприноси се остварењу два циља. Први од њих, истина
другим поводом, исправно запажа Мирјана Васовић, го-
ворећи о регионалној мржњи. С тим у вези она каже:

“Објективном посматрачу, наиме, просто боде очи
чињеница да мржња, посебно према српском народу, већ
двадесет година јача, уместо да, као што би се очекива-
ло и као што је природно, постепено јењава. Штавише,
непрестано се проналазе нови разлози и изводе ‘докази’
који је потпирују (као што се у Сребренци, једном го-
дишње, ритуално умножавају сахрањена тела). ... У ства-
ри, степен анимозитета према српском народу у региону
досегао је тачку после које можемо бити потпуно мирни.
Нема тог злодела - почињеног, приписаног или намерава-
ног - којим би се оволика и оваква мржња могла оправ-
дати. Ипак, ако погледамо изблиза, није то ни нека мета-
физичка мржња. Има она своју конкретну предисторију
(историјске мржње не застаревају), као што има и сасвим
одређену, актуелну улогу и инструменталност. Најкраће
речено, она служи да се консолидују недовршене државе,
хомогенизују идентитетски несигурне нације и легити-
мише пољуљана власт.”

(Мирјана Васовић: Регионална мржња, објављено
27.08.2015. на http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/
Regionalna-mrznja.sr.html)
133
Проф. др Милан Благојевић

Двије ствари ћу из цитираног издвојити за ову
прилику. Прва је да се, нажалост, пресудама каква је и
пресуда против др Радована Караџића само доприноси
продубљивању српско-муслиманског јаза, што је вели-
ка трагедија с обзиром на њихову блискост која своје
коријене налази у далекој прошлости. Друга ствар је
да се оваквим пресудама, хтио то неко признати или
не, настоји деконсолидовати Република Српска, што је
суштина њихове политичке анатомије. То се покушава
учинити на начин који, истина невезано за оно што је
било предмет ове монографије, Мило Ломпар назива
стварањем логике потпуног опортунитета. О суштини
тог процеса Ломпар каже сљедеће:

„...уместо логике појединачности и посебности,
логике самотника у духу, каткад и у свету, противљења
ономе што насилно влада јавним дискурсом, неопходно
је поунутрашњити логику потпуног опортунитета. На
том путу нема никаквог интелектуалног односа према
истини. То је стаза на којој дух сам себе пориче. Отуд
у темељу пожељног културног обрасца лежи дух само-
порицања као двоструки дух. Он је дух који сам себе
пориче, јер пориче потребу духа за преиспитивањем јав-
ног дискурса. Он је, штавише, дух који устројавајући
културни образац заједнице неумитно остварује и њено
најосновније самопорицање. То је културни образац

134
Политичка анатомија једне пресуде

који настаје у оквиру позитивног мита да Европа нема
алтернативу.“
(Мило Ломпар: Исто, стр. 19)

Видјели смо малочас како се овом логиком руководи
најприје Суд БиХ, када некритички у својим пресудама
преузима све што је о одређеном питању рекао Трибунал
у Хагу. Од таквог понашања институција до истог таквог
понашања појединаца у свакодневном животу само је ко-
рак. А када и појединци почну некритички прихватати
одређене ставове зато што долазе од одређених инсти-
туција, онда је то сигуран пут у њихову индоктринацију
и самопорицање, којем је нарочито склон српски народ.
Из тих разлога је већ у уводу ове монографије наглашено
да се и оваквим пресудама покушава убиједити станов-
ништво Републике Српске да промијени свој однос према
сопственој држави, на начин да се она у масама делегити-
мизује, што је суштина менталне десупстанцијализације
државе. Тиме се жели олакшати посао бројним снагама
(у БиХ и иностранству) које настоје на сваки начин сру-
шити Републику Српску. Њима, наиме, овакве пресуде
требају да би остварили свој коначни политички циљ,
то јест да би позивањем на овакве пресуде исходили не-
станак Српске мирним путем, мада се неће либити да то
учине и насилно у одређеном тренутку уколико покушај
њене менталне десупстанцијализације не дадне резулта-

135
Проф. др Милан Благојевић

те. Стога сам, указујући на неистине у пресуди против др
Радована Караџића, овом монографијом желио објасни-
ти како нема основа духу самопорицања у нашем народу
нити окретању леђа Републици Српској, јер то она не за-
служује на било који начин нити због било чега.

136
Политичка анатомија једне пресуде

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА

Књиге и чланци

(Попис је дат према редослиједу коришћења литера-
туре у монографији)

1. Проф. др Драгомир Кесеровић, Ранко Тодић, Момчило
Тепић: Војна ситуација у Босанској Крајини 1990 - 1995.
анализа ситуације – општина Приједор, Студија Прије-
дор, Бања Лука, фебруар - март 2014. Студија је необја-
вљена и налази се у архиви Републичког центра за истра-
живање рата, ратних злочина и тражење несталих лица
Владе Републике Српске.
2. Дејан Вањек: Представници и припадници конститу-
тивних народа – питање конститутивности и легити-
митета, http://www.idpi.ba/konstitutivnost-legitimitet/
3. Иво Андрић: Писмо из 1920. године, Беокњига, Бео-
град, 2013.
4. Добрица Ћосић: Босански рат, ЈП “Службени гла-
сник’’, Београд, 2012.
5. Марко Микеревић: Сарајевски казани смрти, Добој,
2004.

137
Проф. др Милан Благојевић

6. Жељко Вујадиновић: Међународни кривични суд за
бившу Југославију као израз свог времена, Политеиа, на-
учни часопис Факултета политичких наука у Бањалуци,
број 1, Бања Лука, 2011.
7. Метју Периш: Судска политика и ратови на Балкану,
часопис Страни правни живот, број 2/2013, Београд, 2013.
8. Миливоје Иванишевић: Књига мртвих Сребренице и
Бирча 1992-1995. (доступно на интернет адреси http://
www.serb-victims.org/).
9. Raphael Lemkin: Axis Rule in Occupied Europe Laws of
Occupation, Analysis of Government, Proposals for Redress,
Washington, Carnegie Endowment for World Peace, 1944.
10. Џорџ Богданич: Увод у освајање Сребренице. Обја-
вљено у монографији Масакр у Сребреници, докази, кон-
текст, политика, приредио Едвард С. Херман, издавач
Фонд „Историјски пројекат Сребреница“ Холандија, Бе-
оград, 2011.
11. Кјел Магнусон: Појам геноцида у праву и науци:
Јаз који се шири?, http://www.ius.bg.ac.rs/crimenjournal/
articles/Crimen_001-2013/Broj%201-2013%20-%2003%20
Kjell%20Magnusson.pdf.
12. Стефан Каргановић, Љубиша Симић: Сребреница:
Деконструкција једног виртуелног злочина, друго издање,
Београд, 2011.

138
Политичка анатомија једне пресуде

13. Др Никола Висковић: Теорија државе и права, Загреб,
2001.
14. Др Милош Бабић, др Иванка Марковић: Кривично
право, Посебни дио, прво издање, Бања Лука, 2005.
15. Коментари кривичних/казнених закона у Босни и Хер-
цеговини, књига I, Сарајево, 2005.
16. Винко Пандуревић: Живот се брани истином, Хаг
2011 – Београд 2015.
17. Миливоје Иванишевић: Сребреница јул 1995: у тра-
гању за истином, Београд, Хришћанска мисао, друго из-
дање, 2010.
18. Карл Билт: Мисија мира, Крагујевац, 1998.
19. Стефан Каргановић: Службене тајне Сребренице,
http://www.balkanmagazin.net/novosti-ipolitika/cid128-
68337/sluzbene-tajne-srebrenice.
20. Стефан Каргановић, Александар Павић: Сребреница
1995-2015, Београд, јун 2015.
21. Љубиша Симић: Анализа аутопсијских извештаја
масовних гробница Сребренице, објављено у зборнику
радова под насловом Делатност Међународног трибу-
нала за бившу Југославију: Садржај, резултати, ефика-
сност, издавач Фонд “Историјски пројекат Сребреница”,
Београд - Москва, 2010.

139
Проф. др Милан Благојевић

22. Џонатан Рупер: Поигравање бројкама, објављено у
монографији Фонда „Историјски пројекат Сребреница“:
Масакр у Сребреници, докази, контекст, политика, при-
редио Едвард С. Херман, Београд, 2011.
23. Мило Ломпар: Дух самопорицања, Прилог критици
српске културне политике, У сенци туђинске власти,
треће допуњено издање, Нови Сад, 2012.
24. Мирјана Васовић: Регионална мржња, http://www.
politika.rs/rubrike/Komentari/Regionalna-mrznja.sr.html.

140
9789995562267