ARTUR OPENHAUER

ERISTIKA DIJALEKTIKA
ILI

UMEE KAKO DA SE
UVEK BUDE U PRAVU
OBJANJENO U 38 TRIKOVA

Prevod sa nemakog

DUAN GLIOVI

Naslovi originala:
Eristische Dialektik oder Die Kunst, Recht zu behalten in 38 Kunstgriffen dargestellt
Zur Logik und Dialektik

SVETOVI /NOVI SAD

 Eristika dijalektika je umee voenja prepirke, i to prepirke da se uvek bude u
pravu, dakle per fas et nefas (doputenim i nedoputenim sredstvima). U samoj stvari
se objective moe biti u pravu, a da se pri tom u oima prisutnih, i tavie u
sopstvenim, ne bude u pravu. Kada, naime, protivnik pobije moj dokaz, a to vai i kao
pobijanje samog tvrenja, za koje, pak, mogu postojati drugi dokazi, pri emu je,
naravno, za protivnika odnos obrnut: on ostaje u pravu pri objektivnom nemanju
prava. Dakle, objektivna istina jednog tvrenja i njegovo vaenje u prihvatanju od
strane zavaenih i slualaca, dve su razliite stvari. (Na ovu drugu se odnosi
dijalektika.)

Odakle to? Od prirodne pokvarenosti ljudskog roda. Kada toga ne bi bilo, bili
bismo u potpunosti estiti, pa bismo u svakoj raspravi gledali samo da iznesemo istinu
na videlo, ne vodei rauna o tome da li e to ii u prilog naem preanjem miljenju
ili miljenju onog drugog. Bilo bi to svejedno ili bar u potpunosti sporedno. Ali sada
je to glavno. Uroena sujeta koja je izuzetno razdraljiva kada je u pitanju intelekt, ne
doputa da se ono to smo prvobitno rekli pokae kao pogreno, a ono to je rekao
protivnik kao pravilno. Shodno ovome bi, pak, svako trebalo da se potrudi da sudi ni u
kom sluaju drugaije do tano, zbog ega bi prvo trebalo da misli a potom da govori.
Ali, uz sujetu najee idu brbljivost i uroena neestitost. Ljudi govore pre nego to
su promislili, i ako potom primete da je njihovo tvrenje pogreno i da nisu u pravu,
ipak treba da izgleda kao da je obratno. Interes za istinu, koji je najee, pri
iznoenju pogreno-istinitog tvrenja bio jedini motiv, uzmie sada sasvim pred
interesom sujete. Istinito treba da izgleda kao pogreno, a pogreno kao istinito.

Ali, sama ta neestitost, to insistiranje na tvrenju koje se nama samim ini

pogrenim, ima opravdanje. esto smo u poetku vrsto ubeeni u istinitost naeg
tvrenja, ali izgleda da ga protivnikov argument pobija. Dignemo li sada ruke od
itave stvari, videemo potom, najee, da smo ipak bili u pravu. Na dokaz je bio
pogrean, a u prilog tvrenju mogao je da postoji taan dokaz. Nismo se odmah setili
argumenta koji bi nas spasao. Usled toga se u nama javlja maksima: usprotiviti se
argumentu protivnika ak i onda kada izgleda da je ispravan i kada pobija na dokaz,
u uverenju da je njegova ispravnost samo prividna i da emo se u toku prepirke setiti
nekog argumenta da bismo pobili onaj protivnikov ili da bismo, s druge strane,
potvrdili nau istinu. Na to smo, dok traje prepirka, skoro prisiljeni, ili bar pomalo
zavedeni. Na taj nain se uzajamno potpomau slabost naeg intelekta i izvitoperenost
nae volje. Otuda dolazi da se onaj ko se prepire, po pravilu, ne zalae za istinu nego
za svoje tvrenje, postupa na nain pro ara el focis (za dom i ognjite) i per fas et
nefas, a drugaije, kao to smo videli i ne moe.

Makijaveli /Machiavelli/ savetuje vladaocu da iskoristi svaki trenutak slabosti

svoga suseda i da ga napadne, jer bi ovaj mogao da iskoristi takav trenutak i da
napadne njega. Kada bi vladale vernost i estitost, bilo bi to drugaije. Poto se tome
ne treba nadati, ne smemo ih ni upranjavati, jer bi se slabo isplatilo. Isti je sluaj i s
prepirkom. Dam li za pravo protivniku im izgleda da je u pravu, on e to teko
uiniti prema meni. On e tavie, postupiti per nefas, dakle, moram i ja. Lako je rei
da treba ii samo za istinom, bez sklonosti ka jednom miljenju, ali se ne sme
pretpostaviti da e to uiniti i onaj drugi. Dakle, ne smem ni ja, Uz to, ako bih hteo da
se, im mi se uini da je on u pravu, odreknem svoga tvrenja, koje sam pre toga
promislio, moe se lako dogoditi da zaveden trenutnim utiskom napustim istinu da bih
prihvatio zabludu.

Svako e, dakle, po pravilu, nastojati da progura svoje tvrenje, ak i kada mu se

ono na trenutak uini pogrenim ili sumnjivim. Pomona sredstva, donekle, svakom
dolaze od njegove lukavosti i pokvarenosti. Tome nas svakodnevno ui iskustvo u
prepiranju. Svako, dakle, ima svoju prirodnu dijalektiku, kao to ima svoju prirodnu
logiku. Samo ga ona prva ne vodi ni priblino tako sigurno kao ova druga. Ne moe
neko tako lako da misli ili zakljuuje suprotno zakonima logike. Pogreni sudovi su
esti, pogreni zakljuci veoma retki. Dakle, nedostatak prirodne logike je redak.
Drugaije je s nedostatatkom prirodne dijalektike. Ona je neravnomerno raspodeljen
prirodni dar (po ovome je slina moi suenja, koja je neravnomerno podeljena, dok
je razum, u proseku, ravnomereno podeljen). Dozvoliti da budete pobijeni, da vas
zbune neim to je na izgled argument, gde ste zapravo u pravu ili obratno, esto se
dogaa. Onaj ko izae kao pobednik iz prepirke, esto ima da zahvali ne samo
tanosti svoje moi suenja pri izlaganju tvrenja, nego u veoj meri lukavosti i
sposobnosti kojima ga je branio. Uroenost je ovde, kao i drugde, najbolja stvar. Ali
uvebavanjem i razmiljanjem o obrtima kojima pobijamo protivnika, a koje on
najece koristi da bi pobijao, moe mnogo da se doprinese da bi se u toj vetini
postao majstor. Dakle, iako logika, zapravo, nema nikakve praktine koristi, onda je,
u svakom sluaju, moe imati dijalektika. Mislim da je i Aristotel svoju stvarnu
logiku {Analitiku) uglavnom izlagao kao osnovu i pripremu za Dijalektiku, i da mu je
ona bila najbitnija. Logika se bavi istom formom tvrenja, dijalektika njihovom
sadrinom ili materijom, njihovim sadrajem. Zato se pri analizovanju mora pristupiti
formi kao optem, a sadraju kao posebnom.

Aristotel ne odreuje svrhu dijalektike tako precizno kao ja. On, dodue, navodi
kao glavnu svrhu prepirku, ali ujedno i iznalaenje istine. Docnije, opet, kae: pristu-
pimo tvrenjima filozofski sa stanovista istine, dijalektiki sa stanovista priinjavanja
ili dopadanja, miljenja drugih (), Topika, I, 12. On je, dodue, svestan
razlikovanja i odvajanja objektivne istine tvrenja od sticanja vaenja ili prihvatanja.
Ali, on ih ne odvaja dovoljno jasno da bi dijalektici pripisao samo ovo drugo. U
njegovim pravilima o drugoj, esto su umeana pravila o prvoj svrsi. Zato mi se ini
da svoj zadatak nije u potpunosti reio.

Da bi se izloila ista dijalektika mora da se, bez obzira na objektivnu istinu (to
je predmet logike), posmatra samo kao vetina da se uvek bude upravu, to e biti
utoliko lake, ukoliko smo pri tom stvarno u pravu. Ali, dijalektika kao takva treba
samo da poduava kako da se odbranimo od napada bilo koje vrste, naroito od
podlih, i isto tako, kako sami da napadamo ono to drugi tvrde, a da pri tom sebi ne
protivureimo i uopte da nas niko ne opovrgne. Iznalaenje objektivne istine mora se
strogo odeliti od umea da se lina tvrenja uine takvim da vae za istinita. To je
predmet sasvim drugaijeg (delanja), to je delo moi suenja,
razmiljanja, iskustva, a tu nema nikakve posebne vetine. Ono drugo je svrha
dijalektike. Definisali su je kao logiku privida, pogreno. Onda bi bila upotrebljiva
samo za odbranu neistinitih tvrenja. ak i kada smo u pravu, potrebna je dijalektika
da bismo se odbranili, a moraju da se poznaju i podli trikovi da bismo ih prepoznali.

tavie, i sami emo esto upotrebiti neke od njih da bismo neprijatelja tukli istim
orujem. Zato, dakle, u dijalektici objektivna istina mora da se ostavi po strani ili da
se smatra sluajnom, a da se panja usredsredi samo na odbranu svojih tvrenja i
pobijanje protivnikovih. Pri upotrebi pravila koja se na ovo odnose, ne sme da se vodi
rauna o objektivnoj istini, jer je najee nepoznato gde se ona nalazi. esto ni sami
ne znamo da li smo u pravu ili nismo, esto verujemo da jesmo i prevarimo se, esto
to veruju oba uesnika. Jer, Veritas est in puteo ( /istina je u dubini/,
Demokrit). U poetku prepirke svako, po pravilu, misli da je istina na njegovoj strani.
Potom obojica u to posumnjaju. Kraj, pak, treba da pokae, da potvrdi istinu. Dakle,
dijalektika u to nema ta da se uputa. Isto onoliko malo kao to se sudije u duelu tie
ko je u svai, koja je dovela do duela, zaista u pravu. Ubosti i parirati je bitno. Isti je
sluaj i u dijalektici. Ona je intelektualna vetina maevanja. Samo tako isto
shvaena moe da se izlae kao samostalna disciplina. Ako sebi postavimo za cilj
objektivnu istinu, vraamo se na puku logiku. Ako postavimo za cilj izvoenje
pogrenih tvrenja, imamo puku sofistiku. A u oba sluaja treba da bude
pretpostavljeno da ve znamo ta je bilo objektivno a ta pogreno. To je unapred
retko kad izvesno. Pravi pojam dijalektike je, dakle, ono to smo sada rekli:
intelektualna vetina maevanja da bi se tokom prepirke uvek ostalo u pravu. Mada bi
naziv eristika vie odgovarao. Najtanije je, verovatno, eristika dijalektika:
dialectica eristica, a ona je veoma korisna. Neopravdano je zapostavljena u novije
vreme.
U tom smislu dijalektika treba da bude samo rezime i prikaz prirodno uroenih
vetina, svedenih na sistem i pravila, kojima se slui najvei broj ljudi kada primete
da u prepirci istina nije na njihovoj strani, a da bi ipak ostali u pravu. Zato bi i zbog
toga bilo veoma nesvrsishodno ako bi se u naunoj dijalektici uzeli u obzir objektivna
istina i njeno iznoenje na videlo, poto se to ne dogaa u onoj iskonskoj i prirodnoj
dijalektici, jer je cilj samo da se bude u pravu. Nauna dijalektika, po naem
shvatanju, ima zato kao glavni zadatak da izloi i analizuje podle trikove u polemici,
da bismo ih u stvarnim prepirkama odmah prepoznali i pobili. Upravo zbog toga, u
izlaganju za krajnji cilj mora da se uzme samo nain kako da se uvek ostane u pravu,
a ne objektivna istina.

Nije mi poznato da je neto u tom smislu napisano, mada sam se podrobno

informisao. To je dakle, neorana ledina. Da bismo ostvarili cilj, moramo da se
posluimo iskustvom i da obratimo panju na ovaj ili onaj trik koji upotrebljavaju obe
strane u estim svakodnevnim raspravama, zatim svesti trikove koji se ponavaljaju u
razliitim oblicima na njihovu optost i na taj nain izloiti izvesne opte lukavtine
koje bi bile od koristi za sopstvenu upotrebu, kao i za njihovo osujeivanje, ako ih
onaj drugi upotrebi.

Ovo to sledi treba shvatiti kao prvi pokuaj.

OSNOVA SVAKE DIJALEKTIKE

Prvo treba analizovati ono sutinsko u svakoj prepirci, ta se tu dogada.

Protivnik je izloio jednu tezu (ili mi sami, to je svejedno). Za njeno pobijanje
postoje dva modusa i dva metoda.

1) Modusi: a) ad rem; b) ad hominem ili ex cancessis. To jest, pokazaemo da

tvrenje ili nije u saglasnosti sa stanjem stvari, apsolutno objektivnom istinom, ili sa
ostalim tvrenjima ili prihvatanjima, tj. sa relativnom subjektivnom istinom. Ovo
poslednje je samo relativno dokazivanje i ne utie uopte na objektivnu istinu.
 2) Metodi: a) direktno pobijanje; b) indirektno. Direktno napada tezu u njenim
polazitima, indirektno u njenim posledicama. Direktno pokazuje da teza nije istina,
indirektno da ne moe biti istinita.

1) Sa direktnim moemo dve stvari. Ili da pokaemo da su razlozi pritivnikovog

tvrenja pogreni (nego majorem; minorem /pobijam gornji stav; donji stav/), ili da
priznajemo razloge, ali pokazujemo da tvrenje ne potie odatle (nego consequentiam
/opovrgavam zakljuak/). Napadamo, dakle, konsekvencu, formu zakljuka.

2) U indirektnom pobijanju upotrebljavamo ili apagogu ili instancu.

a) Apagoga. Uzmemo protivnikovo tvrenje kao istinito i onda pokazujemo ta iz
toga sledi; ako ma koji iskaz priznat kao istinit uzmemo za premisu nekog zakljuka, i
tada nastane konkluzija koja je oigledno pogrena, pri emu je kontradiktorna u
odnosu na stanje stvari ili na ostala protivnikova tvrenja, dakle ad rem ili ad
hominem pogrena {Socrates in Hippia maj. el alias), shodno tome je i stav bio
pogrean, jer iz istinitih premisa mogu da slede samo istiniti stavovi, mada iz
pogrenih ne slede uvek pogreni.
(Ako je apagoga kontradiktorna u odnosu na neku nesumnjivu istinu, protivnika
smo doveli ad apsurdum.)
b) Instanca, , exemplum in contrarium. Pobijanje opteg iskaza direktnim
dokazivanjem pojedinanih sluajeva zahvaenih protivnikovim stavom, na osnovu
kojih tvrenje nema vanost, dakle, i samo je pogreno.
To je osnovna struktura, skelet svake prepirke. Imamo sada, dakle, opis njene
osteologije. Jer, na ovo se, u sutini, svodi svaka prepirka. Ali, sve to moe da se
odvija iz stvarnih ili prividnih, istih ili neistih razioga. I poto se o ovome ne da
neto tano rei, prepirke su tako duge i mukotrpne. ak ni u objanjenju ne moemo
da razlikujemo stvarno od prividnog, jer ni suparnici nisu s tim naisto. Zato i dajem
trikove, bez obzira na to da li je ovek objective u pravu ili nije. Jer, to ni sami ne
moemo uvek tano da znamo, poto tek kroz prepirku to treba da izae na videlo.
Inae, ovek mora pri svakom dijalogu ili tvrenju uopte da bude saglasan s neim,
iz ega se kao princip moe prosuivati o sledeem pitanju: contra negantem
principia non est disputandum (s nekim ko negira poetna tvrenja ne moe se
raspravljati).

1. trik
Proirivanje. Izvesti protivnikovo tvrenje preko granica prirodnog, tumaiti ga
to uoptenije, shvatiti ga u to irem smislu i preterivati, a sopstveno, pak, svoditi u
to ui smisao, u to tenje okvire. Jer, ukoliko je jedno tvrenje optije, utoliko je
izloenije mnogobrojnim napadima Sredstvo za pobijanje je precizna postavka
punctuma (take prepirke) ili status controversiae (stanje prepirke).

1. primer. Rekao sam: "Englezi su u drami prva nacija." Protivnik je hteo da

pokua instantia i uzvratio: "Poznato je da nisu u stanju da ostvare nita znaajno u
muzici, a usled toga ni u operi." Odbacio sam to, podseajui ga "da muzika ne spada
u dramu. Ona oznaava samo tragediju i komediju", to je on veoma dobro znao i
samo pokuao da moje tvrenje uopti na taj nain to pozorine predstave, dakle i
opera, ukljuuju i muziku, da bi me opovrgao.
Obratno se sopstveno tvrenje moe spasavati suavanjem u odnosu na prvobitnu
nameru, ako to upotrebljeni izraz dozvoljava.
 2. primer. A, kae: "Mirovni sporazum iz 1814. vratio je ak svim nemakim
hanzeatskim gradovima njihovu nezavisnost." B. upotrebljava instantia in conrarium
da je Dancig izgubio tim mirovnim sporazumom nezavisnost koju mu je dao
Bonaparta. A. se spasava ovako: "Rekao sam svim nemakim hanzeatskim
gradovima. Dancig je bio poljski hanzeatski grad."

3. primer. Lamark (Philosophie zoologique, knj. I, str. 203) negira postojanje

oseta kod polipa, jer nemaju nerve. Sada je utvreno da imaju drai jer se kreu prema
svetlosti i idui veto s grane na granu - uhvate svoj plen. Zato je izveden zakljuak da
je nervna masa ravnomerno podeljena u masi njihovog tela, s kojom se istovremeno
stopila. Jer, oigledno je da primaju drai bez izdvojenih organa ula. Poto to obara
Lamarkovu hipotezu, on tvrdi dijalektiki sledee: "Onda bi svi delovi polipovog tela
morali da budu u stanju da opaaju svaku dra i pokret, volju i misli. Onda bi polip u
svakoj taki svoga tela imao organe najsavrenije ivotinje. Svaka taka bi mogla da
vidi, osea miris, ukus, da uje itd, tavie, da misli, rasuuje, zakljuuje. Svaka
estica njegovog tela bila bi savremena ivotinja, a sam polip bi bio iznad oveka,
poto bi svaki njegov deli imao sva svojstva koje ovek ima tek u celosti. Dalje, ne
bi bilo nikakvog razloga da ono to se tvrdi za polipa ne bi moglo da se proiri i na
monadu, najnesavrenije od svih bia, a konano i na biljke, koje takoe ive, itd."
Upotrebom takvih dijalektikih trikova autor preutno priznaje da nije u pravu. Poto
je rekao: "itavo njegovo telo je osetljivo na svetlost. dakle ima nerve", on odatle
izvlai da celo telo moe da misli.

2. trik

Upotrebljavati homonime da bi se postavljeno tvrenje proirilo i na ono to osim

iste rei ima malo ili nema nieg zajednikog s onim o emu je re, a onda to
lukulentno (jasno) pobiti i tako izazvati utisak da smo pobili tvrenje.

Primedba. Synonyma su dve rei za isti pojam. Homonyma su dva pojma

oznaena istom rei (vidi Aristotel, Topika, knj. I, pog. 13). Duboko, otro, visoko -
upotrebljeni as za tela, as za stvari - jesu homonimi. asno i estito su sininimi.
Ovaj trik se moe smatrati identinim sa sofizmom ex homonymia, ali, pak,
oigledan sofizam homonima nee stvarno da obmane.

Omne lumen potest extingui.

Intellectus est lumen.
Intellectus potest extingui.
(Svako svetlo moe da se ugasi.
Razum je svetlo.
Razum moe da se ugasi.)

Ovde se odmah vidi da su etiri terminusa; lumen shvaeno stvarno i lumen shvaeno
u prenosnom smislu. Ali, u sluajevima u kojima postoji fina nijansa u razlici dolazi
do obmane, naime, tamo gde su pojmovi oznaeni istim izrazom srodni i gde se u
znaenju delimicno podudaraju.

1. primer. (Namerno smiljeni sluajevi nisu dovoljno fini da bi delovali

obmanjujue; moraju se, dakle, uzeti iz stvamog, linog iskustva. Bilo bi odlino kada
bi svakom triku mogao da se da kratak i ogovarajui naziv, kojim bi, u datom
sluaju, ovaj ili onaj trik mogao u istom trenutku da se pobije.)
A: "Vi jo niste upueni u tajne Kantove filozofije."
B: "Ama, o onome gde ima tajni ne elim nita da znam."

2. primer. Kritikovao sam princip asti kao neracionalan, po kojem se posle

upuene uvrede gubi ast, ako se ne uzvrati jo veom uvredom ili ne spere
protivnikovom ili svojom krvlju. Kao razlog sam naveo da prava ast ne moe biti
uvreena onim zbog ega bismo patili, ve samo onim to bismo uinili, jer svakom
moe svata da se dogodi. Protivnik je krenuo da direktno pobija osnovu. Jasno mi je
pokazao da bi neosnovano tvrenje o trgovcu da podvaljuje, da nije estit, da je
nemaran, predstavljalo napad na njegovu ast, koja bi na taj nain bila povreena
samo onim zbog ega pati i koju bi mogao da povrati samo kada bi uspeo da
izdejstvuje kanjavanje vinovnika i opovrgavanje onog to su oni rekli.

On je ovde, dakle, homonimijom podveo graansku ast, koja se inae zove

dobar glas i ije skrnavljenje nastaje klevetom, pod pojam viteke asti, koja se
naziva i point d'honneur i ije skrnavljenje nastaje uvredom. I poto se nasrtaj u
prvom sluaju ne sme zaobii, ve se mora uzvratiti javnim pobijanjem, zato s istim
pravom ne bi smeo da se zaobie ni nasrtaj u drugom sluaju, ve da se odbrani
veom uvredom ili duelom. Dakle, brkanjem dve sutinski razliite stvari
homonimijom rei ast, nastaje mutatio controversiae (promena pitanja prepirke).

3. trik

Tvrenje koje je, na primer, , relative izloeno shvatiti kao da je opte,

simpliciter, , absolute izloeno, ili ga, pak, shvatiti kao da se odnosi na neto
sasvim drugo, a onda ga tako shvaenog pobiti. Aristotelov primer glasi: crnac je crn,
a to se zuba tie - beo. Dakle, crn je i istovremeno nije crn. To je izmiljen primer
koji nikoga stvarno nee obmanuti. Uzmimo zato primer iz stvarnog iskustva.

1. primer: U jednom razgovoru o filozofiji priznao sam da moj sistem uzima u

zatitu i hvali kvijetiste. Ubrzo potom povede se razgovor o Hegelu i ja sam tvrdio da
je mahom pisao besmislene stvari, ili su bar mnoga mesta u njegovom delu takva da
autor daje rei, a italac treba da doda smisao. Protivnik nije pokuao da pobije to ad
rem, nego se zadovoljio upotrebom argumentum ad hominem: "da sam upravo hvalio
kvijetiste, a da su ovi pisali dosta besmislenih stvari".
Priznadoh to, ali sam ga ispravio u tome da ja ne hvalim kvijetiste kao filozofe i
pisce, dakle, ne zbog njihovih teorijskih postignua, ve samo kao ljude, zbog
njihovog delanja, samo u praktinom smislu. U sluaju Hegela, pak, re je o
teorijskim postignuima. Tako napad bee odbijen.

Prva tri trika su srodna. Zajedniko im je to to protivnik zapravo govori o neem

drugom od onog to je izloeno. Poinili bismo, dakle, ignoratio elenchi (nepoz-
navanje protivargumenta), ako bismo se time zadovoljili. Jer, u svim izloenim
primerima ono to protivnik kae je istinito, ali ne stoji u direktnoj, ve samo u
prividnoj protivurenosti s tezom. Dakle, onaj koga je on napao negira konsekvencu
njegovog zakljuka, tj. zakljuak o istini njegovog tvrenja na osnovu pogrenosti
naeg. To je, dakle, direktno pobijanje njegovog pobijanja per negationem
consequentiae (pobijanjem zakljuka).
Ne priznavati istinite premise, zato to se predvida konsekvenca. Protiv toga
postoje, dakle, dva sredstva, pravilo 4. i 5.

4. trik

Kada elimo da izvuemo neki zakljuak, ne smemo dozvoliti da ga neko predvidi,

ve se neprimetno prihvataju premise pojedinano i rasute u razgovoru, inae e
protivnik pokuati svakojake lukavosti. Ili, kada nije sigurao da e ih protivnik
prihvatiti, treba izloiti premise tih premisa. Dati prosilogizme. Dozvoliti da se
prihvate premise vie takvih prosilogizama ratrkane bez reda, dakle, prikriti svoju
igru dok se ne prihvati sve to je potrebno. Izvesti stvar izdaleka. Ta pravila daje
Aristotel, Topika, knj. VIII, pog. 1.
Ne potrebuje nikakav primer.

5. trik

Za dokazivanje naeg tvrenja mogu se upotrebiti lana prethodna tvrenja,

ukoliko, naime, protivnik ne bi priznao ona koja su istinita, zato to ili ne uvia
njihovu istinitost, ili zato to vidi da bi teza odmah mogla odatle da sledi. Onda treba
uzeti tvrenja koja su po sebi pogrena, ali ad hominem istinita, i argumentovati iz
protivnikovog naina miljenja ex concessis. Jer, istinito moe da sledi i iz pogrenih
premisa, kao to pogreno nikada ne moe iz istinitih. Upravo zato se pogrena
protivnikova tvrenja mogu opovrgavati drugim pogrenim tvrenjima, koje, pak, on
smatra istinitim. Jer, posla imamo s njim, pa se mora koristiti njegov nain miljenja.
Na primer, ako je pristalica neke sekte koju mi ne odobravamo, moemo protiv njega
da upotrebimo stavove te sekte kao principia; Aristotel, Topika, knj. VIII, pog. 9.

6. trik

Izvedemo prikriven petitio principii, pri emu se ono to bi se tvrdilo postulira ili
1) pod drugaijim nazivom, npr. umesto "ast" "dobar glas", umesto "devianstvo"
"vrlina" itd, a i zamenjivim pojmovima: "crvenokrvne ivotinje" umesto
"kimenjaci"; ili 2) ono to je pojedinano sporno, ali se uopteno moe prihvatiti,
npr. nesigumost medicine tvrdi da postoji nesigumost svakog ljudskog znanja; 3) kada
vice versa proizlaze dva, od kojih prvo treba dokazati, postulira se ono drugo; 4) kada
treba dokazati opte, a dozvoli se prihvatanje svake pojedinosti (obratno od br. 2)
(Aristotel, Topika, knj. VIII, pog. 11)
O uvebavanju dijalektike dobra pravila sadri poglavlje Aristotelove Topike.

7. trik

Ako se prepirka vodi neto stroe i formalnije, a elimo da se to jasnije

sporazumevamo, onaj koji je izloio tvrenje i koji treba da ga dokae ponaa se
prema svome protivniku upitno, da bi iz njegovih sopstvenih prihvatanja zakljuio o
istinitosti tvrenja. Ta erotematska metoda je naroito bila upranjavana u antici
(zovu je i sokratska). Na nju se odnosi ovaj i nekoliko sledeih trikova (svi slobodno
obraeni po Arisototelu Liber de lenchis sophisticis, pog. 15).
Pitati odjedared mnogo i nairoko, da bismo prikrili ono to elimo da bude
potvreno. A onda svoju argumentaciju brzo razviti iz potvrenog. Jer, oni na
miljenju spori ne mogu tano da prate i predviaju eventualne greke ili praznine u
dokazivanju.

8. trik
Iznervirati protivnika da pobesni. Jer, u besu nije u stanju da pravilno rasuuje i
uvidi svoju prednost. Do besa ga dovodimo tako to mu otvoreno nanosimo nepravdu,
ikaniramo ga i uopte se nepristojno odnosimo prema njemu.

9. trik

Pitanja ne postavljati po redosledu koji zahteva zakljuak koji treba odatle da se

izvue, ve mimo redosleda. Onda protivnik ne zna ta hoemo i ne moe da planira.
A mogu i njegovi odgovori da se upotrebe za razliite zakljuke, ak i za
kontradiktorne, u zavisnosti od toga kako ispadnu. To je srodno triku br. 4, kada svoj
postupak valja maskirati.

10. trik

Kada primetimo da protivnik namerno negira pitanja ije bi prihvatanje bilo od

koristi za nae tvrenje, moramo da pitamo za suprotno od naeg tvrenja, kao da
elimo da to potvrdi, ili da mu bar ponudimo da bira i jedno i drugo, da ne bi primetio
koje od tvrenja elimo da bude prihvaeno.

11. trik

Izvedemo li indukciju i on prihvati pojedinane sluajeve pomou kojih je

izloena, ne moramo da ga pitamo da li priznaje i optu istinu koja proizlazi iz tih
sluajeva, ve ih potom uvedemo kao dogovorene i prihvaene, jer e u meuvremenu
i on samo pomisliti da ih je prihvatio, a i sluaocima e se to isto uiniti, jer e se setiti
onih mnogih pitanja u pojedinanim sluajevima, koji su, ipak, morali da dovedu do
cilja.

12. trik

Vodi li se razgovor o nekom optem pojmu koji nema sopstveni naziv, ve se

mora prenosno oznaiti parabolom, moramo odmah uzeti takvu parabolu koja je
povoljna po nae tvrenje. Tako su, na primer, u paniji nazivi kojima su oznaene
dve politike partije, serviles i liberates, svakako odabrani od strane ovih drugih.
Naziv protestanti odabrali su oni sami, kao i naziv evanelisti. Naziv jeretik, pak,
potie od katolika.
Imena stvari imaju veu ulogu od stvarne. Na primer, ako je protivnik predloio
promenu, to treba nazvati "novinom" jer je ta re omraena. Obratno, ako smo mi
predlagai. U prvom sluaju spomenuemo kao suprotnost "postojei poredak", u
drugom "jarevu kesu". ("Bocksbeutel" - trbuasta, pljosnata flaa u kojoj se prodaju
visokvalitetna franaka vina. Naziv potie od rei der Bock - jarac i der Beutel - kesa,
tj. jareve monice. Priblian prevod u ovom kontekstu bio bi "krtavanje ovaca". -
Prim. prev.)
Ono to bi neko ko stoji po strani i ko je neutralan nazvao "kult" ili "javna
veronauka", to zagovonik naziva "pobonou", "bogougodnou", a protivnik toga
nazvae to "bigoterijom", "praznoverjem". U sutini, to je fini petitio principii. Ono
to hoemo prvo da izloimo unapred ugradimo u re, u naziv iz kojega, iz istog
analitikog suda, potom proizlazi ono to smo smerali. Ono to jedan naziva "uveriti
se u njegovu linost", "staviti na bezbedno mesto", njegov protivnik naziva
"zatvoriti". Govornik esto ve unapred otkriva svoje namere preko naziva koje daje
stvarima. Jedan kae "svetenstvo", drugi "crkvenjaci". Od svih trikova ovaj se
najee upotrebljava instiktivno. Verska revnost = fanatizam; izlet ili galatnost =
brakolomstvo; dvosmislenost = nepristojna ala; nered = bankrotstvo; "putem uticaja i
veza" = "putem podmiivanja i nepotizma"; "srdana zahvalnost" = "dobro plaanje".

13. trik

Da bismo uinili da protivnik prihvati tvrenje, moramo dati uz to i suprotno

tvrenje, da bi mogao da bira, a suprotno tvrenje dati veoma upeatljivo, da bi on, da
ne ispadne paradoksalan, prihvatio nae tvrenje, koje naspram toga izgleda sasvim
prihvatljivo. Na primer, on treba da prihvati da se mora raditi sve to otac kae, pa
zato pitamo: "Treba li u svim stvarima sluati ili ne sluati roditelje?" Ili, ako je o
neemu reeno da je "esto", pitamo da li se pod "esto" podrazumeva malo ili mnogo
sluajeva, on e rei "mnogo". To je kao kada se pored sivog stavi crno, pa se moe
zvati belo, a stavimo li ga pored belog, moe se zvati crno.

14. trik

Najdrskija smicalica je kada posle nekoliko pitanja na koje je odgovorio, a da pri

tom odgovori nisu ispali u korist zakljuka koji mi prieljkujemo, izloimo zakljuak
koji smo eleli izvesti iz njegovih odgovora, a koji iz njih uopte ne sledi, no ipak
izloimo ga kao dokazan i trijumfujui prekinemo dijalog. Ako je protivnik zbunjiv ili
glup, a mi smo dosta bezobrazni i imamo snaan glas, to moe lepo da zvui. Spada u
fallacia non causae ut causae (obmanjivanje prihvatanjem ne-razloga kao razloga).

15. trik

Ako smo izloili paradoksalno tvrenje u iju dokazanost nismo sigurni,

ponudimo protivniku ma koje istinito, ali ipak ne u potpunosti istinito tvrenje na
prihvatanje ili odbacivanje, kao da odatle elimo da izvuemo dokaz. Ako ga odbaci
iz sumnje, dovodimo ga ad apsurdum i trijumfujemo. Ako ga, pak, prihvati - onda
smo, ipak, rekli neto razumno i moramo nastaviti. Ili, dodamo sada prethodni trik i
tvrdimo da je na taj nain na paradoks dokazan. Uz ovo ide najvea drskost, ali to se
u ivotu dogada i postoje ljudi koji sve to rade instiktivno.

16. trik
 Argumenta ad hominem ili ex concessis. U protivnikovom tvrenju moramo da
utvrdimo da li je ono moda nekako, ak i samo prividno, protivureno ma s im to
je ranije rekao ili priznao, ali s naelima neke kole ili sekte koju je on hvalio i
prihvatio, ili s delanjem pristalica te sekte, ili ak samo onih lanih i toboe lanova,
ili s onim kako on ivi i radi. Ako na primer, ustaje u odbranu samoubistva, odmah
viknemo: "Zato se ne obesi?" Ili, on tvrdi, na primer, da je u Berlinu neprijatno
iveti. Odmah viknemo: "Zato pod hitno ne napusti grad?"
Nekako se, ipak, moe izvesti neka lukavost.

17. trik

Kada nas protivnik pritiska nekim protivargumentom, esto se moemo spasti

finom razlikom, na koju, naravno, nismo prvo mislili, ako stvar ima neko dvostruko
znaenje ili dvostruki ishod.

18. trik

Primetimo li da se protivnik dokopao nekog argumenta kojim e nas pobijati, ne

smemo da dopustimo da dotle dode, da to izvede do kraja, ve na vreme prekinemo
prepirku, preemo na drugu temu ili skrenemo panju i ukaemo na druga tvrenja.
Ukratko, izvedemo mutatio controversiae.

19. trik

Ako protivnik izriito zahteva da kaemo neto protiv odreene take njegovog
tvrenja, a mi nemamo nita pogodno, moramo to vie da pomerimo stvar ka optem
i onda govorimo protiv toga. Potrebno je da kaemo zato ne treba verovati odreenoj
fizikoj hipotezi, jer tako govorimo o varljivosti ljudskog znanja i objanjavamo je na
razliite naine.

20. trik

Kada smo protivnika ispitali o predtvrenjima, a on ih priznao, moramo sami da

izvuemo zakljuak ne pitajui dalje. ak i ako predtvrenju ovo ili ono nedostaje,
ipak ga smatramo gotovim, izvodimo zakljuak, to je primena fallacia non causae ut
causae.

21. trik

Jedan samo prividan ili sofistiki protivnikov argument koji smo prozreli,
moemo zapravo da pobijemo ralanjivanjem njegove zapletenosti i prividnosti, ali
je bolje uzvratiti istim takvim prividnim i sofistikim protivargumentom i na taj nain
ga pobiti. Jer, ne radi se o istini ve o pobedi. Ako se on poslui, na primer,
argumentom ad hominem, dovoljno je da ga ublaimo protivargumentom ad hominem
(ex concessis). I, uopte, krae je da se umesto dugog raspredanja o pravom stanju
stvari upotrebi argumentum ad hominem, ako za to postoji prilika.

22. trik

Zahteva li protivnik da priznamo neto iz ega bi onda neposredno sledio problem

prepirke, odbijamo to i oznaavamo kao petitio principii, jer e i on i sluaoci lako
poistovetiti neko tvrenje koje je u vezi s problemom, a na taj nain mu oduzimamo
njegov najbolji argument.

23. trik

Protivurenost i prepirka izazivaju i dovode do preterivanja u tvrenju. Moemo

da ljutimo protivnika protivurenostima, da jedno po sebi i u odreenim okvirima
istinito tvrenje uzdiemo iznad istine. I kada smo to preterivanje pobili, izgleda da
smo pobili i njegovo prvobitno tvrenje. Ali, zato i sami morarno da se uvamo da
nas on protivurenostima ne zavede na proirivanje naseg tvrenja. A esto e i sam
protivnik pokuavati da nae tvrenje proiri. Tada ga odmah moramo prekinuti i
vratiti na granicu naeg tvrenja: "to sam rekao i nita vie".

24. trik

Umee povlaenja konsekvenci. Iznude se iz protivnikovog tvrenja, neistinitim

zakljucima i obrtanjem pojmova, stavovi koji se u njemu ne nalaze, niti predstavljaju
protivnikovo miljenje, tavie, apsurdni su i opasni. Poto sad izgleda kao da iz
njegovog stava slede stavovi koji su sami sebi ili priznatim istinama protivureni,
onda to vai za indirektno pobijanje, apagoge; i opet je to jedna od primena fallacia
non causae ut causae.

25. trik

Odnosi se na apagoge putem instance, exemplum in contrarium. Inducito,

, potrebuje veliki broj sluajeva da bi mogao da izloi svoje tvrenje. Samo
jedan jedini sluaj kojem izloeni stav ne odgovara treba da se izloi i on
pada. Jedan takav sluaj zove se instanca, , exemplum in contrarium,
instantia. Na primer, tvrenje: "Svi preivari imaju rogove" pobija se jednom jedinom
instancom - kamila.
Instanca je sluaj primenjivanja opte istine, neeg to se moe podvesti pod njen
centralni pojam, ali od ega da - ta istina ne zavisi i zato se moe u potpunosti pobiti.
Ali, pri tom moe da dode do obmana. Dakle, moramo da obratimo panju u
instancania koje protivnik upotrebljava na sledee: 1) Da li je primer stvarno istinit.
Ima problema ije je jedino istinito reenje da sluaj nije istinit. Na primer, mnoga
uda, prie o duhovima itd. 2) Da li stvarno potpada pod pojam izloene istine. To se
esto moe reiti prividno i otrim odvajanjem. 3) Da li je stvarno kontradiktorna
izloenoj istini. I to je esto samo prividno.
 26. trik

Sjajnu smicalicu predstavlja retorsio argumenti kada se argument koji protivnik

hoe da upotrebi za sebe moe bolje primeniti protiv njega. Na primer on kae: "To je
dete, zato se mora blae postupati s njim". Retorsio: "Upravo zato to je dete, moramo
ga strogo vaspitavati da mu se rave navike ne bi ustalile."

27. trik

Kada se pri pomenu nekog argumenta protivnik neoekivano naljuti, na tom

argumentu valja estoko insistirati, ne samo zato to je dobro da bude besan, nego
zato to se treba nadati da smo dirnuli u slabu stranu njegovog tvrenja i da se na tom
mestu moe naneti vise tete nego to smo to oekivali.

28. trik

Uglavnom je za primenu tamo gde se obrazovani spore pred neobrazovanim

sluaocima. Ako nemamo nikakav argument ad rem, pa ak nijedan ad hominem,
imamo ad auditores, tj. nevaeu upadicu, iju nevanost vidi samo strunjak, a to je
protivnik, ali ne i sluaoci. U njihovim oima protivnika pobijamo utoliko pre ukoliko
upadica karikira njegovo tvrenje. Ljudi su odmah spremni na smeh, a oni koji se
smeju na naoj su strani. Da bi dokazao nevanost upadice, protivnik bi morao da
zapodene dugaku raspravu i da se pozove na naune principe i druge injenice. Za to
ne bi naiao na strpljenje slualaca.
Primer. Protivnik kae: "Pri stvaranju prvobitnih planina, masa se sastojala od
mase od koje je granit, a sve ostale prvobitne planine kristalisale su se iz tenog stanja
zagrevanjem, dakle, topljenjem. Toplota je morala da iznosi oko 200R. Masa se
kristalisala pod morskom povrinom kojom je bila pokrivena" Mi upotrebimo
argument ad auditores: da pri pomenutoj temperaturi, tavie, dugo pre toga, pri 80,
more je odavno isparilo i lebdelo u vazduhu u vidu pare. Sluaoci se smeju. Da bi
protivnik to pobio, trebalo bi da pokae da taka kljuanja ne zavisi samo od stepena
toplote, nego isto tako i od atmosferskog pritiska, a ovaj je, im polovina vodene mase
mora pone da lebdi u vidu pare, do te mere povien da do kljuanja ne dolazi ni pri
200R. Ali, on ne stie to da kae, jer laicima u pitanjima fizike nepotrebna je
rasprava.

29. trik

Primetimo li da nas protivnik pobija, preduzimamo diverziju, tj. odjedanput

ponemo da govorimo o neem sasvim drugom, kao da je to deo predmeta o kojem je
re i argument protiv protivnika. To se odvija s izvesnom skromnou, ako se
diverzija, ipak, na neki nain odnosi na thema quaestionis. Drsko je ako se odnosi
samo na protivnikovu linost i nema nikakve veze s predmetom prepirke.
Na primer, ja sam se pozitivno izrazio o tome to u Kini nema plemstva po
roenju i to se poloaj dodeljuje na osnovu ispita. Moj protivnik je tvrdio da uenost
daje isto tako malo kvalifikacija za poloaj kao i roenje (do ega je on drzao). Sada
je, po njega, krenulo nagore. Odmah je upotrebio diverziju da se u Kini svi stalei
kanjavaju bastonadom (kazna batinanja ili ibanja tabana - Prim. prev.), to je doveo
u vezu s obilatim pijenjem aja i jedno i drugo zamerio Kinezima. Ko na sve odmah
reaguje, dao bi se time smesti i ispustiti iz ruku ve zadobijenu pobedu.
Drska je diverzija kada se u potpunosti ne odnosi na stvari quaestionis i poinje
sa: "Da, tako ste i nedavno tvrdili itd." Jer, ona tu spada donekle u "intimizovanje", o
emu e biti rei u poslednjem triku. Ona je, strogo uzev, meustupanj izmeu
argumentum ad personam, to tom prilikom treba objasniti, i argumentum ad
hominem.
U kojoj meri je taj trik uroen, pokazuju sve prepirke meu obinim ljudima Ako
jedan upuuje drugom line zamerke, ovaj ne odgovara njihovim pobijanjem ve
linim zamerkama koje upuuje onom prvom, a one koje su mu upuene ne pominje,
dakle, istovremeno ih i priznaje. On postupa kao Scipio, koji Kartaginjane nije napao
u Italiji nego u Africi. U ratu takva diverzija, u odreenoj prilici, moda vredi. U
prepirci nije od koristi, jer primIjene zamerke ostaju po strani, a slualac sazna sve
najgore o obojici protivnika. U prepirci je u upotrebi zbog faute de mieux (u
nedostatku boljeg).

30. trik

Argumentum ad verecundiam (argument koji se odnosi na strahopotovanje).

Umesto injenica potrebni su autoriteti po meri protivnikovog znanja. Unusquisque
mavult credere quam judicare (svako vie voli da veruje nego da prosuuje), kae
Seneka. Dakle, lako je kada je uz nas autoritet koga protivnik respektuje. Ali, za njega
e postojati utoliko vie vaeih autoriteta, ukoliko su njegova znanja i sposobnosti
manji. Ako su oni prvog ranga, postojae najverovatnije nekoliko autoriteta, ili skoro
nijedan. Sigurno e priznati strunjake neke njemu malo poznate ili skoro nepoznate
nauke, umetnosti ili zanata, ali i njih s nevericom. Nasuprot tome, obini ljudi duboko
potuju strunjake svake vrste. One ne znaju da onaj ko se profesionalizovao za neto
ne voli predmet svoga rada, nego dobit koja odatle proizlazi; niti da onaj ko predaje
neki predmet retko kad taj predmet dobro zna, jer onome ko ga temeljito studira
najee nedostaje vreme za uenje drugih. Ima veoma mnogo autoriteta koji
izazivaju respekt prostog sveta. Ako ne moemo da se setimo nekog pogodnog
autoriteta, treba rei neki koji je prividno pogodan, navesti neto to je neko drugi u
nekom drugaijem smislu ili okolnostima naveo. Autoriteti koje protivnik ne razume,
najee najbolje deluju. Neobrazovani imaju respekta prema grkim i latinskim
citatima. Mogu se autoriteti, ako zatreba, ne samo preokrenuti, nego i skoro
falsifikovati ili, tavie, izmisliti. Najee protivnik nema tu knjigu pri ruci, a ne zna
ni da je upotrebi. Najbolji primer za ovo dao je Francuz Kire [Cure], da ne bi morao,
kao ostali graani, da kaldrmie deo ulice pred svojom kuom, citirajui izreku iz
Biblije: "Paveant illi, ego non pavebo" (neka drugi i drhte, ja neu drhtati - to su slu-
aoci kojima latinski nije poznat protumaili francuskom reju bliskom po zvunosti
paver - kaldrmisati). To je delovalo ubedljivo na upravnika optine. Kao autoriteti se
mogu uzeti i opte predrasude. Jer, veina misli, kao i Aristotel, "
" (ono to je za mnoge tano, to, kaemo, jeste). Elem, nema te
apsurdne misli koju ljudi nee olako prihvatiti, im nam poe za rukom da ih ubedimo
da je ona opteprihvaena. Primer deluje na njihovo miljenje isto kao na njihovo
delanje. Oni su ovce koje idu za ovnom predvodnikom, ma kuda ih on vodio. Lake
im je da umru, nego da misle. Veoma je udno da im opteprihvaeno miljenje tako
mnogo znai, poto na sebi samima mogu da vide kako se bez prosuivanja i bez
dejstva ikakvog primera prihvataju miljenja. Ali, oni to ne vide jer im nedostaje bilo
kakvo poznavanje samih sebe. Samo se odabrani slau s Platonom: "
" (mnogi imaju mnoga miljenja), tj. prost svet ima dosta gluposti u glavi,
i kada bismo o tome vodili rauna, imali bismo pune ruke posla.
Opeprihvaenost nekog miljenja nije, ozbiljno uzev, nikakav dokaz, pa ak ni
dokaz o verovatnoi njegove ispravnosti. Oni koji to tvrde moraju da pretpostave: 1)
da vremenska udaljenost oduzima opteprihvaenosti njenu dokaznu mo, jer bi inae
svi morali da se sete svojih starih zabluda, koje su izvesno vreme vaile kao istinite,
npr. Ptolomejev sistem ili uspostavljanje katolicizma u svim protestantskim
zemljama; 2) da isto dejstvo ima prostorna udaljenost, inae bi opteprihvaeno
miljenje dovelo u neprijatnu situaciju poslenike budizma, hrianstva i islama.

Ono to se zove opteprihvaeno miljenje, otvoreno uzev, miljenje je dve ili tri
osobe, i u to bismo se uverili kada bismo mogli da prisustvujemo nainu nastajanja
jednog opteprihvaenog miljenja. Konstatovali bismo, tada, da se radi o dve do tri
osobe koje su ga prve smislile ili izloile, tvrdile da je ono istinito, i kojima se
dobronamerno poverovalo da su ga temeljito proverile. Zavedeno predrasudom o
njihovoj priznatoj strunosti, prvo ga je prihvatilo nekoliko drugih osoba. Njima su,
opet, poverovali mnogi drugi, kojima je tromost miljenja nalagala da odmah
poveruju, a ne da mukotrpno proveravaju. Tako je iz dana u dan rastao broj takvih, na
miljenju tromih i lakovernih pristalica. Jer, kada je opteprihvaeno miIjenje
zadobilo dobar deo glasova, njegove pristalice su objanjavale da je to postignuto time
to njegove injenice odgovaraju pravom stanju stvari. Oni preostali sada su bili
primorani da dopuste da vai ono to je optevaee, da im ne bi prikaili da su
neposluni, jer se bune protiv opteprihvaenog miljenja, i da su sveznalice koje ele
da budu pametnije od ostalog sveta. Sada je prihvatanje postalo obaveza. Manjina
sposobna da rasuuje od sada mora da uti, a oni kojima je doputeno da govore
potpuno su nesposobni da oforme sopstveno miljenje i sopstveni sud. Oni su puki
odjek tueg miljenja, ali su utoliko eci i netrpeljiviji branioci tog miljenja. Jer,
kod onog ko drugaije misli, oni ne mrze toliko tue miljenje za koje se onaj
opredelio, nego smelost da sam prosuuje, to sami nikad ne pokuavaju i ega su
preutno svesni. Ukratko, samo mali broj ume da misli, ali svako eli da ima
miljenje. ta im onda drugo preostaje nego da, umesto da ga sami oforme, uzmu ve
oformljeno od drugih.
Poto stvari tako stoje, ta jo vredi glas stotine miliona ljudi? Skoro isto onoliko
kao i jedan istorijski podatak koji se nalazi u delima stotine istoriografa, poto su svi
prepisivali jedan od drugog, pa se naposletku sve svodi na miljenje jednog jedinog.

"Dico ego, tu dicis, sed denique dixit et ille.

Dictaque post toties, nil nisi dicta vides."
(Ja sam to rekao, ti si to rekao, a onda i onaj kae.
Poto se to tako esto reklo, ostaje jo samo da se vidi reeno.)

U svakom sluaju, u prepirci s obinim ljudima moemo se posluiti

opteprihvaenim miljenjem kao autoritetom.
I uopte se moe videti, kada se dva obina oveka prepiru, da je autoritet oruje
koje su zajedno odabrali. Time udaraju jedan na drugog. Ako pametan ovek ima
posla s nekim takvim, najpreporuljivije je da se i on poslui tim orujem i da ga
odabere prema stepenu neznanja svoga protivnika. Jer, protiv oruja injenica ovaj je
ex hypothesi oelieni Zigfrid (Junak nemakog nacionalnog epa "Pesma o
Nibelunzima". Okupao se u krvi ubijene adaje i postao neranjiv, osim na jednom
mestu, na leima, na koje se u toku kupanja zalepio list. - Prim, prev.), okupan u
poplavi nesposobnosti miljenja i rasuivanja.

Pred sudom se uglavnom raspravlja samo autoritetima, autoritetima zakona koji su

kodifikovani. Posao prosuivanja je iznalaenje zakona, tj. autoriteta koji se u datom
sluaju mora primeniti. Dijalektika, pak, raspolae s dovoljno manevarskog prostora
da bi se, ukoliko zatreba, sluaj i zakon, koji u sutini ne odgovaraju jedno drugom,
mogli da obru sve dok se ne stekne utisak da jedno drugom odgovaraju, a i obratno.

31. trik

Ako ne znamo kako da odgovorimo na injenice koje je protivnik izneo,

izjaviemo u finom ironinom tonu da smo nekompetentni: "Ono to vi govorite
prevazilazi moje male intelektualne moi. To moe da bude i tano, ali ja to nisam u
stanju da razumem, i odustajem od svakog komentarisanja." Na taj nain insinuiramo
kod slualaca, kod kojih uivamo ugled da je re o besmislici. Tako su posle pojave
"Kritike istog uma", ili tavie na poetku, kada je to delo poelo da izaziva veliko
interesovanje, mnogi profesori stare eklektike kole govorili: "Mi to ne razumemo" i
mislili su da su na taj nain pobili Kanta. Kada su im neke pristalice nove kole, ipak,
pokazale da su u pravu i da to stvarno ne razumeju, veoma su se naljutili.
Ovaj trik moe da se upotrebi samo onda kad smo sigurni da kod slualaca
uivamo znatno vei ugled nego protivnik. Na primer, profesor protiv studenata.
Zapravo, ovo spada u preanji trik i predstavlja potvrdivanje sopstvenog autoriteta
umesto injenica, na veoma maliciozan nain. Protiv-smicalica glasi: "Dozvolite,
budui da posedujete tako veliku mo rasuivanja, mora vam biti lako da to razumete,
u protivnom je krivo moje lose objanjenje", i sada protivniku stvar tako nabiti na nos
da nolens volens mora da je razume i da mu postane jasno da je malopre stvarno nije
razumeo. Tako smo uzvratili. On je hteo da nam insinuira "besmislenost", mi smo
dokazali "nerazumevanje". Oboje uz finu utivost.

32. trik

Protivnikovo tvrenje upereno protiv nas inoemo da pobijemo kratkim

postupkom, ili bar da ga uinimo sumnjivim dovodei ga pod neku omraenu
kategoriju, ako samo ima neku slinost ili je na ma koji nain s tim u vezi. Npr: "To je
manihejizam; to je arijanizam; to je pelagijanizam; to je idealizam; to je spinozizam,
to je panteizam; to je braunijanizam; to je naturalizam; to je racionalizam; to je
spiritualizam; to je misticizam itd." Pri tom pretpostavljamo dve stvari: 1) da je jedno
tvrenje stvarno istovremeno ili da je bar sadrano u toj kategoriji, pa zato
uzviknemo: A. to ve znamo; i 2) da je ta kategorija ve u potpunosti pobijena i da ne
sadri nijednu istinitu re.

33. trik

"To moe da bude tano u teoriji, u praksi je to pogreno." Tim sofizmom

prihvataju se injenice a poriu posledice. Suprotno pravilu a ratione ad rationtum
valet consequentia (zakljuak je neminovan od injenice ka posledici). Pomenuto
tvrenje zahteva nemogue. to je u teoriji tano, mora da vai i u praksi. Ako ne
vai, neka greka je u teoriji, neto se previdelo i nije uzeto u obzir, pa je zato
pogreno i u praksi.

34. trik

Ako protivnik na neko pitanje ili argument ne da nikakav odgovor, ili se ne

izjasni, ve protivpitanjem ili indirektnim odgovorom, ili navoenjem neeg to s
predmetom razgovora nema veze, eli da se izvue i pree na neku drugu temu, to je
pouzdan znak da smo (a da to do tada nismo znali) dirnuli u slabu taku. To je
relativno zatakivanje s njegove strane. Na pomenutoj stvari treba insistirati i ne dati
protivniku da skrene razgovor, ak i kada ne znamo u emu je slabost koju smo
pogodili.

35. trik

Ovaj trik je do te mere praktian da sve ostale ini izlinim. Umesto

dejstvovanjem injenica na intelekt, valja dejstvovati motivima na volju, a protivnik,
kao i sluaoci, ako imaju iste interese kao i volja, odmah su pridobijeni za na stav, pa
bio pozajmljen i od ludaka, jer najee vie vredi gram volje nego tona uvida i
ubedenja. Naravno, to moe da uspe samo pod odredenim okolnostima. Ukoliko
moemo protivniku da predoimo da bi njegov iskaz, ako se prihvati, vidno tetio
njegovom interesu, on e ga brzo napustiti kao usijano gvoe koje je pre toga
nesmotreno uzeo u ruku. Na primer, neki svetenik brani jednu filozofsku dogmu.
Stavimo mu do znanja da je ona neposredno u suprotnosti sa osnovnom dogmom
njegove crkve, i on e je napustiti.
Veleposednik zagovara prednosti mainstva u Engleskoj, u kojoj parna maina
obavlja posao umesto velikog broja ljudi. Stavimo mu do znanja da e uskoro parne
maine da vuku kola, pa e cena konja u njegovim mnogobrojnim konjunicama
morati da padne - i valja pogledati efekat. U ovakvim sluajevima svako, po pravilu,
uvida: "quam temere in nosmet legem sancimus iniquam" (kako lako donesemo zakon
koji je protiv nas).
Isti je sluaj kada sluaoci, zajedno s nama, pripadaju jednoj sekti, esnafu, zanatu,
klubu itd, ali ne i protivnik. Makar njegova teza bila jo toliko tana, pomenemo li
samo da to teti optem interesu pomenutog esnafa itd, svi sluaoci e protivnikove
argumente - makar oni bili i sjajni, a nai, pak, slabi i bedni, i da su uzeti iznebuha
-smatrati netanim i neodgovarajuim, hor e se glasno oglasiti za nas, a protivnik e
postien da ode. Sluaoci e najee, verovati da su glasali iz istog ubedenja. Jer,
ono to nam se ini od koristi, intelektu se ini kao apsurdno.
Intellectus luminis sicci non est etc. (u potpunosti: intelekt nije svetlo koje gori
bez ulja, ve se hrani strastima). Taj trik bi mogao da se oznai sa "uhvatiti drvo za
koren", uobiajen naziv mu je argumentum ab utili.
 36. trik

Zaseniti, zapanjiti protivnika besmislenom bujicom rei.

"esto zamilja ovek,

kada uje samo rei,
da se pri tom, ipak, neto moe misliti."

Sad kada je preutno svestan sopstvene slabosti, kada se navikao da mnogo tota
uje to ne razume, a pri tom se ipak pravi kao da razume, moemo mu imponovati na
taj nain to emo mu natrabunjati, ozbiljnog izraza lica, besmilice koje zvue ueno i
dubokosmisleno, tako da ga proe volja za sluanjem, gledanjem i miljenjem, i to
uzeti kao nepobitan dokaz njegove sopstvene teze. Kao to je poznato, u novije vreme
je nekoliko filozofa primenilo ovaj trik sa najsjajnijim uspehom kod nemake publike.
Poto su exempla odiosa, uzeemo primer iz Goldsmitovog Vejkfildskog vikara:

"U redu, Frenk!", uzviknu veleposednik, "makar se uguio poto popijem ovu
au, ako jedna lepa devojka ne vredi koliko svi svetenici na ovom svetu! ta su
njihovih deset posto poreza i njihovi merifetluci drugo do prevara, prava avolska
la? I ja to mogu da dokaem." "Bilo bi mi drago kada biste vi to bili u stanju",
uzviknu moj sin Mozis, "i ini mi se da u biti u stanju", nastavi on, "da vas osporim."
"Sjajno, moj gospodine", uzviknu veleposednik, koji ga je, bez daljeg, zafrkavao i
mahnuo rukom ostalima, pripremajui nas na alu, "ako vam je stalo do trezvenog
razmatranja tog problema, spreman sam da prihvatim taj zahtev. Ali, prvo: da li ste za
analogni i dijaloki pristup?" "Ja sam za racionalan pristup", viknu Mozis, presrean
to je naao priliku za prepirku. "Dobro", ree veleposednik, "prvo, pod jedan, nadam
se da neete porei da sve to jeste jeste. Ako to ne prihvatite, ne mogu da izlaem
dalje." "Pa, dobro", uzvrati Mozis, "mislim da to mogu da prihvatim i da odatle
izvuem najveu prednost." "I meni se to ini", odgovori drugi, "vi ete priznati da je
deo manji od celine." "I to priznajem", viknu Mozis, "to je potpuno tano i razumno."
"Nadam se", ree veleposednik, "da neete porei da su tri ugla jednog trougla ravni
dvoma pravim uglovima." "Nita ne moe biti jasnije", uzvrati onaj drugi i pogleda
svojom uobiajenom uobraenocu oko sebe. "Lepo", ree veleposednik govorei
veoma brzo, "poto su, dakle, premise utvrene, prelazim na primedbu da je
povezanost po sebi bivstvujuih egzistencija progresivna u naizmeninom
dvostrukom odnosu, da po prirodi stvari produkuje dijalogizam koji u izvesnom
smislu potvrduje da se esencija spiritualiteta odnosi na drugu predikabiliju." "Stanite,
stanite" uzviknu onaj drugi, "ja to ne prihvatam. Mislite li vi da mogu smerno da
prihvatim takva heterodoksna tvrenja?" "ta!", ree veleposednik uznemiren, "ne
elite da smerno prihvatite! Odgovorite mi na jedno veoma prosto pitanje. Mislite li
da je Aristotel u pravu kada kae da se relativi nalaze u vezi?" "Van sumnje", uzvrati
onaj drugi. "Ako je to tako", viknu veleposednik, "odgovorite mi tano na moje
postavljeno pitanje: smatrate li analitiku analizu prvog dela moga entimema
nedovoljnom secundum quoad ili quoad minus? I navedite mi njene principe, i to
smesta "To morani da odbijem", ree Mozis, "ne razumem tano ta vae objanjenje
treba da dokae. Ali ako se svede na jednostavno objanjenje, ini mi se da se za
njega moe nai odgovor." "O, moj gospodine", viknu veleposednik, "ja sam va
odani sluga, ali koliko vidim, vi elite da je to potkrepim argumentima, i povrh toga
razumom! Ne moj gospodine; tu protestvujem. Isuvie mi je teko da se sa vama
sporim." To izaziva glasan smeh na Mozisov raun, koji je kao jedini nesrean sedeo
u drutvu zadovoljnih. Nije prozborio ni rei za sve vreme daljeg razgovora (iz VII
poglavlja).

37. trik

(Ovaj trik bi trebalo da bude jedan od prvih). ak i kada je protivnik u pravu, a

pritom je, sreom, odabrao lo primer, lako e nam poi za rukom da taj dokaz
pobijemo, a onda to izlaemo kao da smo pobili itav predmet prepirke. U osnovi se
sve svodi na to da argumentum ad hominem izlaemo ad rem. Ako se u datim
okolnostima protivnik ne seti tanijeg dokaza, pobedili smo. Na primer, kada neko o
postojanju Boga izloi ontoloki dokaz koji se lako da pobiti. To je nain na koji loi
advokati gube dobre predmete. ele da ih obrazloe nekim zakonom koji ne
odgovara, a onog koji bi odgovarao ne mogu da se sete.

poslednji trik

Kada primetimo da je protivnik nadmoan i da neemo biti u pravu, treba prei na

nivo linog, vreati, biti grub. Intimizovanje se sastoji u tome da se sa predmeta spora
(jer smo tu ve izgubili) pree na onog sa kojirn se prepiremo i da se nekako napadne
njegova linost. Mogli bismo to nazvati argumentum ad personam, za razliku od
argumentum ad hominem. Ovo zavisi od isto objektivnog predmeta, da bismo se
pridravali onog to je protivnik o tome rekao ili priznao. Pri prelazu na linost
potpuno se naputa predmet, a napad usmerava na protivnikovu linost. Postajemo,
dakle, zajedljivi, zlobni, uvredljivi, grubi. To je, umesto poziva snagama duha, poziv
snagama tela ili ivotinjskom u oveku. To pravilo je veoma omiljeno, pa se zato
esto primenjuje. Postavlja se sada pitanje koje protiv-pravilo ovde vai za onu drugu
stranu. Jer ako i on to isto upotrebi, doi e do tue, dvoboja, ili do tube zbog uvrede
asti.
Veoma bismo se prevarili ako bismo pomislili da je dovoljno da ne preemo na
linost. Jer, na taj nain to emo nekom potpuno mirno staviti do znanja da nije u
pravu i da, dakle, pogreno sudi i misli, to je sluaj u svakoj dijalektikoj pobedi,
ogoriemo ga vise nego grubim, uvredljivim izrazom. Zato? Jer, kao to kae Hobs:
"Omnis animi voluptas, amnisque alacritas in eo sita est, quod quis habeat,
quibuscum conferens se, possit magnifice sentire de seipso" (sva radost srca i veselost
poivaju na injenici da ima ljudi u odnosu na koje moemo visoko da mislimo o
sebi.)
oveku nije stalo ni do ega vie nego do tatine i nijedna rana ne boli jae nego
kada se dirne u nju. (Otuda izreke poput: "Vie vredi ast nego ivot", itd.)
Zadovoljenje asti nastaje uglavnom iz poreenja svoje linosti s tuom u svakom
pogledu, ali uglavnom u odnosu na duhovne snage. To se dogaa effective i veoma
naglaeno u prepirkama. Otuda ogorenost poraenog a da mu nije uinjena nepravda,
i otuda njegovo posezanje za poslednjim sredstvom, poslednjim trikom, koji ne
moemo da izbegnemo pukom ljubaznou. Od velike pomoi moe ovde da bude
hladnokrvnost, ako, naime, im protivnik pree na polje linog mirno uzvratimo da o
tome nije re i odmah vratimo razgovor na stvar i nastavimo da dokazujemo da nije u
pravu, ne obraajui panju na njegovu uvredu kao to Temistokle veli Evribijadu:
" " (udri me, ali uj me). Ali, to nije dato svakom.
 Zato je jedina sigurna protivmera ona koju je ve Aristotel dao u poslednjem delu
Topike. Ne prepirati se bilo s kim, ve s onima koje poznajemo i za koje znamo da
imaju dovoljno pameti da ne bi rekli neto apsurdno to bi nas postidelo; da bi
raspravljali sa injenicama a ne argumentima koji poivaju na moi i da bi uli
razloge i njih razmatrali: i, konano, da cene istinu, rado uju dobre razloge i iz usta
protivnikovih i imaju dovoljno strpljenja da podnesu to to nisu u pravu kada se istina
nae na drugoj strani. Odatle sledi da od stotinu jedva ima jedan koji je vredan da se s
njim raspravlja. Ostale ostavimo da priaju ta hoe, jer desipere est juris gentium
(ovekovo je pravo da bude nerazuman); valja imati na umu i ono to veli Volter: "La
paix vaut encore mieux que la verite" (mir vie vredi od istine); a jedna arapska izreka
kae: "Na drvetu utanja visi mir, njegov plod."

Prepirka je kao trljanje glavom o glavu, esto od obostrane koristi, radi

ispravljanja sopstvenih stavova i stvaranja novih pogleda. Ali, oba uesnika u prepirci
moraju biti jednaka po obrazovanju i intelektu. Nedostaje li jednom ono prvo, nee
razumeti sve, nee biti an niveau. Nedostaje li ono drugo, ogorenje izazvano time
zavee ga da se slui neistim sredstvima, smicalicama ili grubou.
 DODATAK

1. dopuna poetnog poglavlja

Logiku i dijalektiku su jo u antici upotrebljavali kao sinonime, iako su

- promisliti, razmiljati, proraunati i - sporazumevati se, dve
veoma razliite stvari. Naziv dijalektika (,
/dijalektiko delanje/, /dijalektiki ovek/) prvi je (kako je zapisao
Diogen Laertije) upotrebio Platon, a zatiemo da u Fedru, Sofisti, Dravi, knj. VII itd,
stalno pod tim podrazumeva um i vinost. Aristotel upotrebljava u istom
smislu, ali kau da je (po Lavrentiju Vali) upotrebljavao prvo u istom smislu.
Zatiemo kod njega , npr. argutias (logike tekoe, tj.
pronicljivosti), (logika premisa), (logika
aporija). Po tome bi bila starija od . Ciceron i Kvintilijan
upotrebljavaju dijalectica i logica u istom optem znaenju. Cic, in Lucullo:
Dialecticam inventam esse, veri et falsi quasi disceptatricem (dijalektika je
ustanovljena da bi odluivala izmedu istinitog i pogrenog). Stoici enim judicandi
vias diligenter persecuti sunt, ea scientia, quam Dialecticen appellant (stoiari su
paljivo prouavali metode rasuivanja uz pomo nauke koja se zove dijalektika). Cic
Topica, pog. 2 Quinct. knj. XII, 2 itaque haec pars dialeciticae, sive illam
disputatricem dicere malimus (otuda vodi taj deo dijalektike ili, kako mi to radije
zovemo, umee odluivanja). Ovo poslednje imalo je za njega znaenje latinskog
ekvivalenta od . (Toliko po Petri Rami dialectica, Audomari Talaei
praelectionibus illustrate), 1569). Takva upotreba rei logika i dijalektika kao
sinonima zadrala se od srednjeg veka do danas u novije doba. Ali u novije doba je
naroito Kant "dijalektiku" esto upotrebljavao u loem smislu kao "sofistiko umee
raspravljanja" i otuda koristio naziv "logika" kao izvinjenje. Ali, pak, u osnovi oni
znae jedno te isto i poslednjih godina se na njih gleda ponovo kao na sinonime.

2. dopuna poetnog poglavlja

teta je to se dijalektika i logika od davnina upotrebljavaju kao sinonimi, pa mi

zato nije u potpunosti doputeno da odvojim njihovo znaenje kako bih to inae hteo,
i da defmiem logika (od , promisliti, proraunati; od , re i um, to je
nerazdvojivo) kao nauku o zakonima miljenja, tj. o nainu funkcionisanja uma, a
dijalektiku (od , raspravljati; svakim raspravljanjem se saoptavaju
injenice ili misli, tj, ili je istorijsko ili savetodavno) kao umee prepiranja (ova re u
savremenom smislu). Oigledno je da logika onda poseduje ist apriori, bez
empirijske primese odreeni predmet, zakone miljenja, funkcionisanja uma (),
koji ove sledi preputen samom sebi i neometano, dakle, pri miljenju za sebe jednog
umnog bia koje niim nije zavedeno. Dijalektika bi se, pak, ticala zajednitva dvaju
umnih bia, koja, naravno, zajedno misle, odakle, ako se ne podudaraju kao dva
asovnika koja idu isto, nastaje prepirka, tj. duhovna borba. Kao ist um morale bi
obe individue da se usaglase. Njihova odstupanja potiu od razliitosti, to je
karakterisitno za individualnosti, koje su, dakle, empirijski element. Logika, nauka o
miljenju, tj. funkcionisanju istog uma, dala bi se, dakle, isto a priori konstruisati;
dijalektika veim delom samo a posteori, iz iskustvenog saznanja o smetnjama koje
isto miljenje trpi od razliitosti individua pri uzajamnom miljenju dveju
individualnosti i od sredstava koje individue upotrebljavaju jedna protiv druge da bi
svaka svoje individualno miljenje potvrdila kao isto i objektivno. Jer, u ljudskoj
prirodi je da, ako pri zajednikom miljenju , tj. saoptavanju miljenja
(istorijski razgovori su iskljueni). A. sazna da se ono to misli o B. o istoj stvari
razlikuje od njegovog miljenja, ne revidira prvo svoje miljenje da bi naao greku,
ve pretpostavlja greku u tuem miljenju, tj. ovek po prirodi eli da bude u pravu,
a ono to sledi iz tog svojstva je disciplina koju bih da nazovem dijalektika, ali u je,
da bih izbegao nesporazum nazvati eristika dijalektika. Ona bi, dakle, bila uenje o
nainu funkcionisanja ljudske prirodne potrebe da bude u pravu.

Napomena uz poetno poglavlje

Eristika bi bila jaa re za istu stvar. Aristostel (po Diog. Laert. V, 28) je spojio
retoriku i dijalektiku ija je svrha ubedivanje potom analitiku i filozofiju
ija je svrha istina. ,
, (dijalektika
je umee govora kojim neto pobijamo ili dokazujui potvrdujemo, i to putem pitanja
i odgovora sagovornika), Diogen Leartije, III, 48; Platonov ivot. Mada Aristotel
razlikuje: 1) logiku ili analitiku kao teoriju ili uputstvo za istinite, apodiktine
zakljuke; 2) dijalektiku ili uputstvo za istinito vaee, kao istinito korenite - ,
probailia (Top. Ic. 1, 12) zakljuke, pri emu, pak, nije usaglaeno da su pogreni, ali
ni da su istiniti (po sebi i za sebe), iako to nije bitno. ta je to drugo do umee da se
bude u pravu, svejedno da li smo to stvarno ili nismo? Dakle, umee postizanja
prividne istine, bez obzira na predmet. Otuda ono to je na poetku reeno. Aristotel,
zapravo, deli zakljuke na logike, dijalektike, kao to je upravo reeno, zatim 3) na
eristike (eristika), pri emu je zakljunica pogrena, ali, pak, izgleda kao tana. Sve
tri vrste zapravo spadaju u eristiku dijalektiku, poto im cilj nije objektivna istina ve
njen privid, ne vodei rauna o njima, dakle, samo da se bude u pravu. I knjiga o
sofistikom zakljuivanju je tek kasnije objavljena posebno. Bila je to poslednja
knjiga Dijalektike.

Napomena uz str. 8

("ali ih on ne odvaja dovoljno precizno da bi dijalektici pripisao samo ovo

poslednje.")
A na drugoj strani se u knjizi de elenchis sophistic isuvie zauzima za odvajanje
dijalektike od sofistike i eristike, pri emu razlika treba da lei u tome to su
dijalektiki sudovi po obliku i sadrini istiniti, eristiki ili sofistiki (koji se samo
razlikuju po cilju: kod prvih /eristike/ je da se bude u pravu po sebi, kod drugih
/sofistike/ ugled koji se time stie i novac koji se tako moe dobiti), ali koji su
pogreni. Da li su iskazi po sadrini istiniti, uvek je isuvie neizvesno da bi se odatle
izvlaio razlog razlikovanja, a ponajmanje sam uesnik prepirke u to moe biti
siguran. ak, rezultat prepirke donosi tek neizvesnu informaciju o tome. Pod
Aristotelovom dijalektikom treba da podrazumevamo sofistiku, eristiku, peirastiku, i
da je definiemo kao umee da se u prepirci uvek bude u pravu, pri emu je najbolje
pomono sredstvo da se unapred u datoj stvari bude u pravu. Ali to samo je pri
ljudskom nainu miljenja nedovoljno, a, drugo, pri slabosti njegovog uma ni u kom
sluaju potrebno. Uz to idu jo neki trikovi, upravo zato to se od objektivnog biti u
pravu mogu upotrebiti iako nismo objektivno u pravu, a kada je to sluaj, nikad se
tano ne zna.
Moja je namera da dijalektiku preciznije odelim od logike nego to je to uinio
Aristotel, i da logici ostavim objektivnu istinu jer je formalna, a da dijalektiku
ograniim na to da se uvek bude u pravu. Pri tom ne odvajam od nje sofistiku i
eristiku, kao to je to uinio Aristotel, poto ta razlika poiva na objektivnoj
materijalnoj istini o kojoj ne moemo unapred da budemo naisto, ve moramo da se
pitamo kao Pontije Pilat: "Sta je istina?", jer veritas ist in puteo
(istina se nalazi u dubini), izreka je Demokritova. Diogen Laertije IX, 72. Lako je
reeno da ne treba ni na emu drugom insistirati nego na obelodanjivanju istine. Ali
jo se tano ne zna gde je. Bivamo zavedeni protivnikovim i naim sopstvenim
argumentima. Uostalom, reintellecta, in verbis simus faciles (ako je stvar pravilno
shvaena, lako emo s reima). Poto postoji obiaj da se naziv "dijalektika" u
potpunosti izjednai sa "logika", nau disciplinu emo da nazovemo dialectica
eristica, erislieka dijalektika.

Napomena uz str. 8

("Aristotel ne odreuje svrhu dijalektike tako precizno kao ja.")

Aristotel je u Topici sopstvenim naunikim duhom izuzetno metodino i
sistematino izloio dijalektiku, i to je vredno divljenja, iako svrha koja je ovde
praktine prirode nije bogzna kako ostvarena. Poto je u Analitici analizovao
pojmove, sudove i zakljuke po istoj formi, prelazi sada na sadraj, gde zapravo ima
posla samo s pojmovima, jer se u njima nalazi sadraj. Stavovi i zakljuci su isto za
sebe puka forma. Pojmovi su njihov sadraj. Njegov postupak je sledei: svaka
prepirka ima tezu ili problem (oni se razlikuju samo po formi), a i iskaze koji treba da
poslue njihovom reenju. Pri tom se uvek radi o meusobnom odnosu pojmova. Prvo
postoje etiri takva odnosa. Od jednog pojma se zahteva: ili 1) njegova definicija, ili
2) njegov rod ili 3) njegovo specifino, bitno svojstvo, proprium, ili 4) njegov
accidens, tj. ma koje svojstvo, svejedno da li specifino i posebno ili ne. Ukratko,
nekakav vrednosni sud. Na jedan od tih odnosa moe se svesti problem svake
prepirke. To je osnova celokupne dijalektike. U osam knjiga Dijalektike izlae sada
sve odnose u kojima pojmovi u ona etiri odnosa meusobno mogu da budu i daje
pravila za svaki mogui odnos, kako, naime, jedan pojam treba da se odnosi prema
onom drugom u pogledu njegovog propriuma, njegovog accidensa, njegovog genusa,
njegovog definituma ili definicije. Kakve se greke pri izlaganju lako mogu poiniti i
na ta uvek pri tom treba paziti, ako i sami izlaemo jedan takav odnos
(), i ta se moe uiniti poto ga je onaj drugi izloio da ga pobijemo
(). Izlaganje svakog takvog pravila ili svakog takvog opteg odnosa tih
klasa pojmova naziva , locus, i navodi 382 takva -a. Odatle naziv Topika.
Tome dodaje jo nekoliko optih pravila o vodenju prepirke uopte, koja ni priblino
nisu iscrpljenja.
Nije materijalne prirode, ne odnosi se na odreeni predmet ili pojam, ve se
uvek tie odnosa itavih klasa pojmova, koji moe da bude zajedniki bezbrojnim
pojmovima, im se posmatraju u odnosu jedan prema drugom u etiri navedena
odnosa koji se dogaaju u svakoj prepirci. I ta etiri odnosa imaju potklase. Analiza je
ovde jo u izvesnom smislu formalna, ali ne tako isto formalna kao u logici, jer se
bavi sadrajem pojmova, ali na formalan nain, naime, ona pokazuje kako sadraj
pojma A treba da se ponaa prema pojmu B, da bi ovaj mogao da se izloi kao njegov
genus, ili njegov proprium (svojstvo), ili njegov accidens, ili njegova definicija, ili
prema njemu podreenim rubrikama, suprotno od, uzroka i dejstva,
osobine i nedostataka, itd. I oko jednog takvog odnosa treba da se vrti svaka prepirka.
Najvei broj pravila koje daje ba u vidu o tim odnosima nalaze se u prirodi
odnosa pojmova, gde je svak svestan sebe, na ijem praenju od strane protivnika i
sam insistira, ba kao i u logici, i koje je lake ispitivati u specifinom sluaju ili
primetiti njihovo zapostavljanje nego se setiti apstraktnog -a. Otuda praktian
znaaj te dijalektike nije velik. On pominje sve same stvari koje se razumeju same po
sebi i koje zdrav razum i sam zapaa. Primer: "Ako se uz neku stvar tvrdi rod, pripada
joj i jedna od karakteristika tog roda. Ako to nije sluaj, pogreno je tvrenje. Na
primer, tvrdi se da se dua kree. Onda joj mora biti svojstven odreeni nain
kretanja: let, hod, rast, smanjivanje, itd. Ako to nije sluaj, ne kree se. Dakle, gde se
ne moe dati svojstvo, tu se ne moe dati ni genus.
To je . Taj slui za izlaganje i pobijanje. On je deveti . I obratno.
Ako se ne moe dati rod, ne pristaje ni svojstvo. Na primer, neko je govorio (kae) o
nekom loe. Dokaemo li da nije uopte govorio, ne vai ni ovo drugo. Jer, gde nema
roda nema ni svojstva.
U rubrici svojstvo, proprium, 215, locus glasi: "Prvo o pobijanju: ako protivnik
navodi neto to se jedino moe ulno opaziti, to je loe navedeno. Jer sve ulno
postaje neizvesno im izae iz domena ula. Na primer, protivnik tvrdi da je svojstvo
sunca to to je najsvetlije nebesko telo koje se kree nad Zemljom. To nije tano. Jer
kada Sunce zade, ne znamo da li se kree nad Zemljom, poto je onda van domaaja
ula. Drugo, o izlaganju. Svojstvo tano navodi kada se izlae, da nije ulima
spoznato, ili ako je ulima spoznato, onda nuno postoji. Na primer, kao svojstvo
povrine navodi se da se prvo oboji. To je, dodue, ulno obeleje, ali takvo koje
oigledno stalno postoji, dakle tano." Toliko, da bih vam dao sliku o Aristotelovoj
dijalektici. ini mi se da ne ostvaruje cilj. Ja sam pokuao drugaije. Cicerova Topika
je imitacija Aristotelove po seanju. Veoma nesadrajno i jadno. Cicero ni u kom
sluaju nema jasnu predstavu o tome ta je topos i brka i trua ex ingenio (po
sopstvenom izumu) svakojake stvari i bogato ih kiti pravnim primerima. Jedan od
njegovih najgorih spisa.

Napomena uz str. 48

("Stavovi i zakljuci su isto za sebe puka forma. Pojmovi su njihov sadraj.")

Ali, pojmovi se mogu podvesti pod izvesnu klasu kao rod i svojstvo, uzrok i
dejstvo, osobina i suprotnost, imati i nemati i slino. I za te klase vae neka opta
pravila. To su loci, . Na primer locus o uzroku i posledici je: "Uzrok uzroka je
uzrok posledice." Primenjeno: "Uzrok moje sree je moje bogatstvo. Dakle, i onaj koji
mi je dao to bogatstvo je uzronik moje sree." Loci suprotnosti: 1) Iskljuuju se na
primer, pravo i krivo. 2) U istom su subjektu. Na primer, ljubav ima sedite u volji
(), ali isto tako i mrnja. Ali ako ona ima sedite u oseanju ()
ima i ljubav. Ako dua ne moe da bude bela, ne moe da bude ni crna. 3) Ako
nedostaje nii stepen, nedostaje i vii. Ako neko nije pravian, nije ni dobronameran.
Odavde vidite da su loci izvesne opte istine, koje se odnose na cele klase pojmova,
na koje, dakle, mogu da se svedu mogui pojedinani sluajevi, da bismo iz njih
izvlaili nae argumente, i da bismo se pozvali na njih kao optejasne. Ali, oni su
najee varljivi i podreeni mnogim izuzecima. Na primer ovo je locus: suprotne
stvari imaju suprotne odnose. Na primer, vrlina je lepa, a porok ruan. Prijateljstvo je
dobronamerno, neprijateljstvo zlonamerno. Ali sad: razmetanje je mana, dakle, tvr-
diluk je vrlina. Lude kazuju istinu, dakle pametni lau. Ne ide. Smrt je prolaznost,
ivot nastanak. Pogreno.
Primer o varljivosti takvih toposa. Scotus Erigena u knjizi De praedestinatione,
pag. 3, eli da opovrgne jeretike koji su o Bogu pretpostavili dve predestinacije (jedna
radi zdravlja izabranih, druga radi prokletstva odbaenih), i upotrebljava za to ovaj
topos (bogzna otkuda mu): "Omnium, quae sunt inter se contraria, necesse est eorum
causas inter se esse contraria efficere ratio prohibet." (Od svega to je suprotno jedno
drugom, uzroci moraju jedan drugom biti suprotni. Jer da jedan te isti uzrok moe da
izazove razliite posledice, zabranjuje um.) Tako! - ali experientia docet (iskustvo
ui) da jedna te ista toplota stvrdnjava glinu, a omekava vosak, i stotinu slinih
stvari. A ipak, taj topos zvui prihvatljivo. On, pak, mirno izlae na osnovu tog
toposa, to nas se dalje ne tie.
itavu zbirku locisa sa njihovim pobijanjima sakupio je Baco de Verulamio pod
naslovom Colores boni et mali. Oni se ovde mogu upotrebiti kao primeri. On ih
naziva sophismata.
Kao locus moe da se uzme argument na osnovu kojega u Simpozijumu Sokrat
dokazuje Agatonu koji je pripisao ljubavi sve vrhunske vrline, lepotu, dobro itd: "Ono
to neko trai, to ne poseduje. Kada ljubav trai lepo i dobro, ona to, dakle, ne
poseduje". Ima neto to vara da postoje izvesne opteprihvaene istine, koje bi se
dale primeniti na sve i putem koje bi se svi mogui pojedinani, makar jo toliko
razliiti sluajevi, mogli da reavaju bez uputanja u njihova svojstva. (Zakon o
kompenzaciji je veoma dobar locus.) Ali to ne ide, upravo zato to su pojmovi nastali
apstrahovanjem razlika i zato poimaju najrazliitije, to se iznova pokazuje kada se
pomou pojmova pojedinane stvari najrazliitijeg porekla dovedu u vezu, a odluuje
se samo na osnovu viih pojmova. ak je prirodno da ovek u prepirci, ako je u
neprilici, potrai spas u nekom optem toposu. Loci su i lex parsimoniae naturae
(zakon o ekonminosti prirode) i natura nihil facit frustra (priroda ne ini nita bez
razloga). tavie, sve poslovice su loci sa sklonou ka praktinom.
 O LOGICI I DIJALEKTICI

1.

Odnos svake opte istine prema posebnoj je kao odnos zlata prema srebru, ukoliko
se znatna koliina posebnih istina, koje iz nje slede, moe da izvue kao to se zlatnik
moe promeniti u sitan novae. Na primer, ivotni vek biljke je proces dezoksidacije,
dok je kod ivotinje to proces oksidacije; ili: gde god protie struja, nastaje odmah
magnetizam koji struju see pod pravim uglom; ili: nulla animalia vocalia, nisi quae
pulmonibus respirant; ili: tout animal fossil est un animal perdu; ili: nijedna ivotinja
koja nosi jaja nema dijafragmu; - to su sve opte istine iz kojih se mogu izvui mnoge
pojedinane, da bi se upotrebile za tumaenje raznih fenomena, ali i da bi se odmah
anticipirale. Opte istine su isto tako znaajne i u moralnom i psiholokom smislu.
Koliko zlata vredi svako opte pravilo, svaka sentenca te vrste, tavie, svaka
poslovica. Jer, to je kvintesencija hiljade procesa koji se ponavljaju svakog dana i
kroz koje se one pokazuju i ilustruju.

2.

Analitiki sud je samo jedan razvuen pojam. Sintetiki sud je, pak, spoj jednog
novog pojma od dva, koja se ve nalazi u intelektu. Ali, njihova veza onda mora da se
prikae i obrazloi. U zavisnosti od toga da li je empirijska ili a priori, zakljuak koji
odatle proistie bie sintetiki a posteriori ili a priori.
Svaki analitiki sud sadri tautologiju, a svaki sud bez ikakve tautologije je
sintetiki. Odatle proistie da se u izlaganju analitiki sudovi mogu primeniti samo
pod uslovom da onaj kome se obraamo ne poznaje u potpunosti subjekatski pojam,
ili ga se ne sea dobro kao onaj koji govori. Drugo, sintetiko u geometrijskim
postulatima moe se dokazati na taj nain to oni ne sadre nikakvu tautologiju. U
aritmetikim postulatima to nije tako oigledno, ali je ipak sluaj. Jer, na primer, da
brojanje od 1 do 4 i od 1 do 5 ponavlja jedinice upravo onoliko puta kao i brojanje od
1 do 9, nije nikakva tautologija ve proistie iz pukog poimanja vremena i bez toga se
ne da razumeti.

3.

Iz jednog suda ne moe da proistie vie nego to je u njemu sadrano, tj. ne vie
od onog to on kazuje o potpunom razumevanju njegovog smisla. Ali iz dva suda, ako
su silogistiki spojeni u premise, moe da proistekne vie nego to svaki od njih
posebno sadri - kao to hemijski sazdano telo moe da ima osobine koje nisu
svojstvene nijednom od njegovih sastavnih delova. Na ovome poiva znaaj
zakljuaka.

4.

Svaki dokazni postupak je logiko izvoenje tvrenja iz jednog ve pripremljenog

i proverenog suda, uz pomo drugog kao druge premise. Novi sud mora sada da
pokae
neposrednu, tanu, prvobitnu pouzdanost, ili da logiki sledi iz nekog suda koji to
ima. Takvi sudovi od prvobitnih pouzdanosti, dakle, nisu prosleivani nikakvim
dokazima, kao to su osnovne istine svih nauka uvek nastajale prenoenjem empirijski
shvaenog u misaono, u apstraktno. Zbog toga se zovu evidentni, to kao obeleje
pripada zapravo samo njima, ali ne i samo dokazanim sudovima, koji se kao
conclusiones ex praemissis mogu nazvati samo tanim po sledu. Tako je njihova istina
uvek posredna, izvedena i pozajmljena. Ali, isto tako, mogu da budu pouzdani kao ma
koji sud o neposrednoj istini, ako se, naime, iz takvog jednog, makar to bilo i uz
pomo meusudova, pravilno zakljuuje. Stavie, pod takvom pretpostavkom, njihova
istina moe se izlagati i svakome objasniti lake od istine prasuda, ija se istina moe
saznati samo neposredno i intuitivno, jer za prepoznavanje jednog takvog suda as
nedostaju objektivni, as subjektivni uslovi. Taj odnos je analogan onome da
namagnetisani elik, koji je pretvoren u magnet, ima ne samo istu, ve esto i veu
mo privlaenja od prvobitnog magnetskog kamena.
Naime, subjektivne okolnosti o saznavanju neposredno istinitih sudova, ine ono to
se naziva mo suenja, koja, pak, predstavlja odliku najpametnijih glava, dok
sposobnost da se iz datih premisa izvede tana konkluzija, ne nedostaje nijednoj
zdravoj pameti. Jer, utvrivanje prvobitnih, neposredno istinitih sudova, zahteva
prenoenje empirijski, neposredno spoznatog u apstraktnu spoznaju. Sposobnost za to
retko poseduju obine glave, i ona zahvata samo lako saznatljive odnose, kao
Euklidove aksiome ili sasvim jednostavne, nedvosmislene injenice koje se nalaze
pred njima. Sve to ide iznad toga moe, po njihovom ubedenju, da dospe jedino na
put dokazivanja, koji ne trai nijednu drugu neposrednu spoznaju od one koja se u
logici iskazuje sudovima o suprotnosti i identitetu, a u dokazima se ponavlja na
svakom koraku. Na takve naine mora da im se, dakle, sve svede na najjednostavnije
mogue istine, koje su jedino sposobni da shvate. Ide li se pri tom od opteg ka
posebnom, onda je to dedukcija, obratno, pak, indukcija.
Ljudi sposobni da misle, pre svega pronalazai i otkrivai, imaju u mnogo veoj
meri sposobnost prelaska od empirijskog ka apstraktnom, ka misaonom, tako da ona
obuhvata prosuivanje veoma sloenih odnosa, zbog toga je polje sudova o
neposrednoj istini neuporedivo prostranije i obuhvata mnogo od onog to oni drugi
nikad nee moi da sagledaju drukije do u obliku slabih, samo posrednih ubeenja.
Za ove poslednje se potom trai nekakav dokaz o novootkrivenoj istini, tj.
vraanje na ve spoznate, ali inae nedvosmislene istine. Ali, ima sluajeva u kojima
to nije mogue izvesti. Tako, na primer, ne mogu da naem dokaz za est brojanih
razlomaka uz pomo kojih iskazujem est osnovnih boja, i koji jedino predstavljaju
uvid u jedinstvenu, specifinu bit svake od njih i na taj nain, po prvi put, boju
stvarno objanjavaju razumu. Ali, ipak, neposredna pouzdanost toga tako je jaka da e
teko neko ko je sposoban da pravilno misli posumnjati u to, zbog ega je i gospodin
prof. Rofas (Rofas) u Beu uzeo da ih izlae kao rezultat svojih ispitivanja, o emu
sam govorio u "Volji u prirodi" (drugo izdanje, str. 14 i tree izdanje, str. 14)

5.

Prepirka, rasprava o nekom teorijskom predmetu moe, van svake sumnje, za obe
strane da bude od koristi, jer koriguje, potvrduje, ili budi nove misli. To je jedno
trenje, kolizija dveju glava, to esto prouzrokuje varnice i to je analogno koliziji tela
gde slabiji esto pati, dok jai pri tom osea zadovoljstvo i likuje. Zbog toga je
potrebno da oba sagovornika budu jedan drugom dorasla po znanju, intelektu i vetini
voenja dijaloga. Nedostaje li jednom ono prvo, nije au niveau i zbog toga ne moe
da shvati argumente sabesednika, i istovremeno je u toku borbe izvan domaaja. Ali,
ako mu nedostaje ono drugo, onda e ga ogorenje, koje zbog toga nastaje u njemu,
navoditi na raznorazne neestitosti, smicalice, podmetaine u prepirci, a kada mu se to
bude dokazalo, moe da postane i grub. Zato, kao to su na turnir putali samo
meusobno ravne, uen ovek ne treba da raspravlja sa neznalicom, jer protiv njega
ne moe da upotrebi svoje najbolje argumente, poto ovom nedostaje znanje da ih
razume i proceni. Ako u toj bezizlaznoj situaciji ipak pokua da ih ovom drugom
objasni, to e najee ostati bez uspeha. Oni e, tavie, uz upotrebu nekog loeg i
glupog protivargumenta, ostati u pravu u oima isto tako neukih slualaca. Zato Gete
kae:
"Nikada ne dozvoli
da upadne u prepirku.
Ueni postaju neznalice,
kada se sa neznalicama prepiru."

Ali u jo gorem poloaju nai emo se ako protivniku nedostaju razum i duh, osim
ako taj nedostatak eli da nadoknadi estitim stremljenjem ka istini i uenju. Inae,
uskoro e se osetiti povredenim na najranjivijem mestu, pa e onaj ko je s njim u
prepirci odmah primetiti da vie nema posla s njegovim intelektom, ve s radikalnim
u oveku, s njegovom voljom, jer samo od nje zavisi da li e ostati u pravu bilo per
fas ili per nefas, te je zato njegov razum usmeren samo na smicalice, toseve i
svakojake neestitosti. Ako mu dokaemo kakvim se rabotama slui, pribei e
grubosti, da bi, na ovaj ili onaj nain, mogao da kompenzuje inferiornost, koje je
svestan, i pretvorie duhovnu borbu u telesnu u kojoj se moe nadati boljim
izgledima. Otuda drugo pravilo - ne treba voditi prepirku s ljudima ogranienog
razuma. Uskoro e se uvideti da nema mnogo onih s kojima se u najgorem sluaju
moe upustiti u prepirku. I svakako bi to trebalo uiniti samo s onima koji spadaju u
izuzetke.
Ljudi, pak, kakvi su po pravilu, odmah zameraju ako nismo istog miljenja kao i
oni. Valjalo bi da svoje shvatanje podese tako da ga i mi moemo prihvatiti. Upustimo
li se, pak, u prepirku s njima, iako ne poseu za malopre navedenim ultima ratio
stultorum, doiveemo neprijatnosti jer neemo imati posla samo s njihovim
intelektualnim nesposobnostima, ve uskoro i s njihovom moralnom manom. Ona e
se, naime, javiti u estim neestitostima tokom prepirke. Smicalice, tosevi i varke
kojima se slue da bi ostali u pravu, mnogobrojni su i raznovrsni, a pri tom se tako
esto ponavljaju, da su me u mlaim godinama podstakli na razmiljanje koje je bilo
usmereno na pitanje njihove forme, poto sam shvatio da ma koliko bili razliiti
predmeti diskusija i njihovi uesnici, iste smicalice i tosevi su se ponavljali i mogli
su lako da se uoe. To me je tada dovelo na ideju da od datih smicalica i toseva
izdvojim samo njihovo formalno znaenje i da ga kao ist anatomski preparat izloim.
Sakupljao sam, dakle, sve neestite trikove koji se javljaju tako esto u prepirci,
izloio ih na osnovu njihovih specifinosti kroz primere i oznaio posebnim nazivima,
dodao uz to i sredstva koja se mogu protiv njih upotrebiti, kao i protivtrikove, iz ega
je nastala prava eristika dijalektika.
U njoj su upravo hvaljeni trikovi ili lukavosti zauzeli ono mesto koje u logici
zauzimaju silogistike, a u retorici retorike figure s kojima su srodni, pri emu
njihova praksa prethodi teoriji, pa se, ako se ele uvebavati, ne moraju prethodno
uiti. Njihovo isto formalno izlaganje bilo bi, tako, dodatak Tehnici intelekta, koja se
sastoji od logike, dijalektike i retorike, i koju sam izloio u drugom tomu moga
glavnoga dela. Poto, koliko je meni poznato, ne postoji nikakav raniji pokuaj te
vrste, nisam mogao da koristim nikakve prethodne radove, samo sam tu i tamo mogao
da koristim Aristotelovu Topiku i neka pravila za izlaganje () i
pobijanje () tvrenja, koja su mi bila od koristi. Ovome, zapravo, mora
da je odgovarao Teofrastov spis A
, koji pominje Diogen Laertije, a koji se uz ostale njegove spise, izgubio. I
Platon (Drava, V, str. 12) se dotie jedne , koja zagovara
. Od novijih knjiga, najblia onome to sam izloio je knjiga
biveg halskog profesora Fridemana najdera (Friedemann Schneider) "Tractatus
logicus singularis, in quo processus disputandi, seu officia, aeque ac vitia
disputantium exhibentur", Hale, 1718, i to samo onaj deo o poglavljima o
iskrivljavanjima, u kojima razotkriva nekolike eristike neestitosti. Ali, on se samo
zadrava na zvaninim akademskim raspravama, a i cela knjiga je bleda i mrava, kao
to je ta fakultetska roba i inae, pri tom je pisana i loim latinskim jezikom. Studija
"Methodus disputandi" Joahima Langea (Joachim Lange), koja se pojavila godinu
dana kasnije, mnogo je bolja, ali ne sadri nita to bi meni koristilo. Posle
pregledanja mojih ranijih radova, smatram da vie ne odgovara mojim pogledima
takva iroka i minuciozna analiza smicalica i trikova, kojima se slui prosena ljudska
priroda da bi sakrila svoje nedostatke, pa se zato neu pozivati na nju. Da bih onima
koji e ubudue biti raspoloeni da se late bavljenja prouavanjem tog problema, moj
pristup stvari blie objasnio, hteo bih da ovde izloim nekoliko takvih lukavosti kao
uzorak ali da pre toga izloim iz mog pomenutog rada osnovne elemente svake
prepirke, poto bi to bila apstraktna konstrukcija, slina skeletu itave prepirke. Bila
bi to osteologija prepirke, koja zbog preglednosti i jasnoe zasluuje da ovde bude
izloena.
Ti osnovni elementi glase:
U svakoj prepirci, bilo da se ona vodi javno, u akademskim sluaonicama ili
sudnicama, ili u obinom razgovoru, njen osnovni tok izgleda ovako: Izloi se jedno
tvrenje koje treba da bude pobijeno. Za to postoje dva modusa i dva metoda.
1) Modusi su: ad rem i ad hominem ili ex concessis. Samo prvim pobijamo
apsolutnu ili objektivnu istinu tvrenja, pokazujui da nije u saglasnosti s predmetom
o kojem je re. Onim drugim pobijamo samo relativnu istinu tvrenja, argumentujui
da ostale teze i odobravanja zastupnika tvrenja stoje u protivrenosti u odnosu na
samo tvrenje, ili kada dokaemo da su protivnikovi argumenti neodrivi, pri emu
objektivna istina predmeta spora ostaje nereena. Na primer, kada u prepirci oko
filozofskih ili prirodnonaunih pitanja protivnik (koji bi, uz to, trebalo da bude
Englez) sebi dopusti da iznosi takve dokaze iz Biblije, moemo ga pobijati takode
argumentima iz Biblije, ma koliko to bili argumenti ad hominem, koji u datom sporu
nita ne odluuju. To je isto kao kada bismo nekoga platili papirnim novcem, koji smo
upravo od njega dobili. U nekim sluajevima se taj modus procendi moe porediti sa
sporom u kojem je tuilac izdao lanu menicu, a tueni poravnao dug lanim
raunom. Pozajmica je, ipak, mogla da se odigra. Ali kao i u tom sluaju, tako esto
argument ad hominem ima prednost, jer kratko traje, a naroito ako je, u ovom ili
onom sluaju, razjanjenje stvari teko i dugo.
2) Metodi mogu biti direktni i indirektni. Prvi pobija razloge tvrenja, a drugi
njegove posledice. Prvi pokazuje da nije istinito, drugi da ne moe da bude istinito.
Osmotrimo ih blie.
a) Pobijajui direktnim metodom, dakle, napadajui na razloge tvrenja,
dokazujemo da ne moe da bude istinito, pri emu kaemo: nego majorem ili nego
minorem. Na oba naina usmeravamo pobijanje na materiju zakljuka koji proizlazi iz
tvrenja. Ili, pak, prihvatamo navedene razloge, ali dokaemo da tvrenje ne proistie
iz njih, pa kaemo: nego consequentiam, pri emu usmeravamo pobijanje na formu
zakljuka.
b) Pobijajui indirekmim metodom, dakle, usmeravajui pobijanje na posledice
tvrenja, da bi se na osnovu njegove neistine, uz pomo zakona a falsitate rationati ad
falsitatem rationis valet consequentia, zakljuilo o njegovoj pravoj neistini, moemo
se posluiti ili samo instancom ili i apagogom.
) Instanca, , puki je exemplum in contrarium. Ona pobija tvrenje
dokazivanjem stvari ili odnosa koji su obuhvaeni tvrenjem ili iz njega slede, a na
koje se tvrenje ne odnosi pa zato i ne moe biti istinito.
) Apagogu ostvarujemo na taj nain to ispiva prihvatamo tvrenje kao istinito, a
potom poveemo s njim ma koji stav priznat kao istinit i neoboriv, tako da oboje ine
premise jednog suda ija je konkluzija oigledno pogrena, pri emu je u
protivrenosti s prirodom stvari uopte, ili sa sigurno prihvaenim svojstvom
predmeta spora, ili, pak, s nekim drugim protivnikovim tvrenjem. Apagoga, dakle,
moe, po modusu, da bude ad hominem kao i ad rem. Ako su to izvesne nesumnjive,
ak a priori istine koje su u protivurenostima s bilo kakvom konkluzijom, onda smo
protivnika doveli ad absurdum. U svakom sluaju, poto je dodata premisa neosporno
istinita, pogrenost konkluzije mora da potie od njegovog tvrenja. Dakle, ono ne
moe da bude istinito.
Svaki postupak pobijanja u prepirci moe se svesti na ovde formalno izloene
procedure, koje su, dakle, u dijalektici ono to su u umeu maevanja pravilni udarci
kao terca, kvarta itd. U poreenju s trikovima i lukavostima koje sam sastavio,
smicalice i, konano, ispadi u prepirci bili bi, kako to univerzitetski majstori
maevanja zovu, udarci toljagom. Kao uzorak i primer za lukavosti koje sam sastavio,
neka ovde budu izloene sledee:
Lukavost sedma: proirivanje. Protivnikovo tvrenje izvodi se preko prirodne
granice, dakle, uzima se pod iri smisao nego to je on to nameravao ili ak iskazao,
da bi se onda u tom smislu pobijalo.
Primer: A. tvrdi da Englezi prevazilaze u dramskoj umetnosti sve ostale nacije. B.
se slui providnom instantia in contrarium: u muzici su, dakle i u operi, njihovi
rezultati slabi. - Odavde sledi, kao pouka uz ovu smicalicu, da se pri izloenom
protivargumentu, nae izgovoreno tvrenje odmah suava na tu upotrebljene izraze, ili
prosto na njihov smisao koji odatle sledi; uopte, svesti ih na to manje okvire. Jer
ukoliko je jedno tvrenje optije, utoliko je izloenije veem broju napada.
Lukavost osma: konsekvencijaenje. Uz protivnikov stav se esto preutno doda
drugi, koji je ovome slian po subjektu i predikatu. Iz te dve premise se izvue
neistinita, najee zlobna konkluzija, koju stavimo na teret protivniku.
Primer: A. hvali to su Francuzi prognali Karla X. B. odmah uzvraa: "Dakle,
hoete da oteramo naeg kralja." Stav koji je on preutno dodao kao major je: "Sve,
koji proganjaju svoga kralja treba hvaliti." To se moe svesti na fallacia a dicto
secundum quid ad dictum simpliciter.
Lukavost deveta: diverzija. Ako se tokom prepirke primeti da se stvari loe
odvijaju po nas i da e protivnik pobediti, na vreme se trudimo da izbegnemo poraz uz
pomo mutatio controversiae, dakle skretanjem diskusije na drugi predmet, naime, na
neku sporednu stvar, u nunom sluaju bezobzirnim prelaskom na neto drugo.
Pokuavamo onda da to poturimo protivniku, da bi to stao da pobija i da bi to postalo
tema prepirke umesto prvobitnog pitanja, tako da protivnik mora da napusti svoju
predstojeu pobedu, jer je zauzet ovim drugim. Ako i ovde vidimo, na nesreu,
pojavljivanje jakog protivargumenta, e, onda postupimo isto onako, preemo hitro
opet na neto drugo, a to se moe tokom petnaest minuta uiniti desetak puta, ukoliko,
pak, protivnik ne izgubi strpljenje. Te strateke diverzije mogu se najvetije izvoditi
tako to e se prepirka neprimetno i postepeno prenositi na predmet slian onome o
kojem je re, po mogustvu na neto to mu je po prirodi istovetno, ali samo u
drugaijem smislu. Manje je otmeno ako se samo zadri subjekt tvrenja, a ostali
njegovi odnosi stave na tapet, koji, pak, s onim o emu je re nemaju nikakve veze.
Na primer, ako se s budizma Kineza pree na njihovu trgovinu orujem. Ali ako to
nije izvodljivo, onda se uhvatimo za jedan izraz koji je protivnik upotrebio, da bismo
oko njega zapoeli novu prepirku i osobodili se one prethodne. Na primer, protivnik
se ovako izrazio: "U ovome je tajna prepirke"; i onda brzo reagujemo: "Da, ako
govorite o tajnama i mistici, onda se ne moemo razumeti, jer to se toga tie" itd, i
sad smo se oslobodili. Ali ako se ni za ovo ne prui prilika, moramo postupiti jo
drskije i iznenada prei na sasvim drugu stvar, npr.: "Da, tako ste i nedavno tvrdili da"
itd. Uopte, od svih trikova kojima se uesnici neiste prepirke slue, diverzija je
instinktivna, najomiljenija i skoro neizostavna im se dospe u nelagodan poloaj.
Izloio sam i objasnio otprilike etrdesetak slinih lukavosti ali mi se sada gadi od
svih tih izmicanja koja su srodna sa svojeglavou, tatinom i neestitocu,
ogranienou i nesposobnou. Zato u se zaustaviti na izloenim primerima i
utoliko ozbiljnije upuujem na ranije navedene razloge za izbegavanje prepirke s
ljudima koji su proseni. Moe se uz pomo argumenata dosta postii, ako onaj drugi
moe da ih razume, ali im se kod protivnika primeti svojeglavost, odmah treba
prestati. Jer, uskoro e postati i neestit, a u teoriji je sofizma ono to je u praksi
ikana. Lukavosti o kojima je ovde bilo rei mnogo su nedostojnije od sofizama. U
njima volja poprima masku razuma, da bi igrala njegovu ulogu, to uvek ispadne
odvratno, jer malo koja stvar izaziva takvu indignaciju kao kada se primeti da neko
namerno hoe da ne razume. Onaj ko ne doputa da vae protivnikovi valjani razlozi,
dokazuje ili direktno slab intelekt ili pod vlau volje podjarmljen, dakle, indirektno
slab intelekt. Zato s takvima treba razgovarati samo ako to nalau sluba i dunost. Pri
svemu tome moram da dam za pravo smicalicama, da se s odustajanjem od
sopstvenog miljenja, pri tanom protivnikovom argumentu, moe pranagliti. Mi
oseamo pri tom snagu protivnikovog argumenta, ali protivrazlozi ili neto to bi ve
moglo da obdri nae tvrenje i da ga spase, ne padaju nam tako brzo na pamet. Ako u
tom trenutku odmah napustimo nau tezu, moe da se dogodi da smo izneverili istinu,
a potom se ispostavi da smo, ipak, mi bili u pravu, ali da smo zbog slabosti i
nedostataka poverenja u sopstveno miljenje ustuknuli pred trenutnim utiskom. ak,
moe da se dogodi da je dokaz koji smo izloili u korist naeg tvrenja stvarno
pogrean, ali da postoji drugi koji je taan.
U oseanju ovoga dogaa se ak, da estiti ljudi, koji vole istinu, ne uzmiu lako
pred valjanim argumentom, tavie, pokuavaju kratko pruanje otpora, pa ak
insistiraju izvesno vreme na svome stavu, ako im je protivargumenatacija izazvala
sumnju u istinitost sopstvenog tvrenja. Oni u tome lie na vojskovou koji svoju
poziciju, koju ne moe da odri, a to zna, ipak, u nadi da e doi preokret, pokuava
jo malo da brani. Oni, naime, veruju da e se u meuvremenu, dok se brane loim
razlozima, setiti dobrih razloga, ili da e im prividnost protivnikovih argumenata
postati jasna. Na taj nain bivamo primorani na malu neestitost u prepirci, pri emu
se za trenutak ne borimo za istinu nego za stav. To je u velikoj meri posledica
neizvesnosti istine i nepotpunosti ljudskog intelekta. Ali, u istom trenutku nastaje
opasnost da emo u tome ii predaleko, predugo se zalagati za pogreno ubeenje,
konano zastati, dati maha pokvarenosti ljudske prirode per las et nefas, dakle i uz
pomo neestitih lukavosti braniti svoj stav iz petnih ila. Neka ovde svakog titi
njegov intelekt, da ne bi morao potom da se stidi. Ovde iznesena saznanja o prirodi
stvari o kojoj je bilo rei, podstiu na izgraivanje sopstvene linosti i u tom smislu.

POGOVOR

OPENHAUEROV DOPRINOS DIJALEKTICI

Ovaj kratak, nedovren i tek posmrtno objavljen spis (najpre ga 1864. objavljuje J.
Frauenstadt u svesci koja sadri openhauerovu zaostavtinu, a zatim A. Hbscher
prireuje definitivno kritiko izdanje, i u tom okviru Der handschriftliche Nachlass,
Frankfurt/M, W. Kramer, 1966-1977; "Eritische Dialektik" se nalazi u Bd. III, gde su
Berlinski rukopisi 1818-1830, a Hiber datira spis sa 1830/31) od interesa je za
openhaureovo miljenje (Arthur Schopenhauer, 1788-1860), ali i za njegov ivotni
stav i iskustvo, na koje se izriito poziva; on je od interesa za ideju dijalektike, za
razvoj te ideje, po openhauerovom doprinosu tome razvoju, najzad, po aktuelnosti
dijalektike u situaciji dananje filozofije. openhauerov opusculum je ostao fragment,
po psiholokoj nemogunosti autora da ostvari svoju zamisao, kako on sam o tome
svedoi, ali je taj neuspeh od interesa za njegovo filozofsko gledite. Polemiki
branei to svoje gledite protiv vladajueg nemakog idealizma, naroito protiv
Hegela, ali i protiv svake metafizike duha, openhauer je i sam bio predmet
polemikih napada i osporavanja. Iz tog svog refleksivnog i ivotnog iskustva, on je
doao na ideju o "eristikoj dijalektici", kojom nije hteo da iskoreni svaku dijalektiku,
kako se obino ali pogreno uzima, ve da da jedan nuni korektiv, neku vrstu
"negativne dijalektike" u nastojanju na njenom istinitijem obliku.
To naroito vai za njegovo "eristiko" pobijanje Hegelove dijalektike, pri emu
su njegovi argumenti bili neodrivi, upravo u smislu one "negativne" dijalektike koju
je prozreo u njenim psiholokim motivima i, ak, antropolokim korenima, kao to su
bili opravdani i zasnovani u smislu onog istinitijeg oblika dijalektike, ka kojem je
openhauer teio, odbacijui Hegelovu spiritistiku metafiziku, kao i apsolutizovanje
uma u nemakom idealizmu uopte.
openhauer uzima dijalektiku u njenom prvobitnom znaenju kao vetinu
raspravljanja (dialektike techne), voenja rasprave, disputa, diskusije, razgovora ili
dijaloga (dialegein, dialegesthai), pogotovu filozofskog razgovora, u kojem se ispituju
neki pojam ili neka stvar sa razliitih gledita. Pod "eristikom dijalektikom" (od
grkog eris, to znai zavada, svaa, spor), openhauer razume umee ili vetinu
voenja rasprave (spora, polemike), tako da, sluei se svesno ili nesvesno nekim
tipinim trikovima u argumentaciji, osiguramo sebi prednost i uvek budemo i
ostanemo u pravu, bez obzira na istinu. U nastojanju na tipologiji takvih "zahvata"
(trikova, Kunstgriffe), openhauer je, u stvari, otvorio pitanje njihove prividne
neophodnosti i neotklonjivosti, jer je za njih uglavnom znao Aistotel, kao to su se
svuda i oduvek upotrebljavali. Otuda ih on dovodi u vezu sa ljudskom prirodom
uopte, sa svojim pogledima na tu prirodu, sa svojim filozofskim gleditem asketskog
uma. On, sledstveno, pie neku vrstu filozofije polemike, koja u literaturi nema
paralele, ni prave prethodnice, ni uzora. Sam openhauer upuuje na neke
savremenike i na stare primere, ali vie zato da bi pokazao razliku u pogledu namera i
izvodenja, koja postoji izmeu njih i njegovog rada. Dakle, openhauer polazi od
realnosti ljudske prirode i od sopstvenog iskustva neeg to je dokumentovano u
celokupnoj kulturnoj istoriji oveanstva, u svakodnevnoj ljudskoj praksi, u
kulturnom ivotu u uem, ali i irem drutvenom smislu rei, naroito u politikom
ivotu, u parlamentarnim raspravama. Tu spadaju polemike u knjievnom i naunom
ivotu, itd.
"Tehnika" tog raspravljanja, u kojoj se upotrebljavaju uvek na isti nain, formalno
poput silogistickih figura u logici zakljuivanja, prividni ili lani argumenti, radi
postizanja nekog praktinog cilja - to predstavlja sadrinu ovog spisa. To to
openhauerov spis nema panadana u filozofskoj literaturi, jo ne znai da je time
formalno opravdan, ve to tek moramo razmotriti, ali to upuuje na moguni interes
za taj spis, i meu nama, gde su rasprave ili polemike u drutvenom ili kulturnom
ivotu skoro drugaije nisu ni vodile do na eristiki nain, u smislu openhauerove
"negativne" dijalektike. Tako imamo pred sobom, na svom jeziku, ovaj neobini tekst,
i na jezik je prvi nacionalni ezik na kojem se on pojavljuje u formi knjige, to ne
treba tumaiti kao nacionalnu prednost. Ne treba, naravno, oekivati da e
openhauerov spis uticati na polemiare da asketski odustanu od svoje prirodne
udnje da u raspravi javno pobede, ili bar ostave utisak o tome, i to svim sredstvima
"eristike dijalektike" koju openhauer opisuje. Nikada i nigde se nije dogodilo da
jedan filozofski tekst ima takav uinak, i sam openhauer nema nikakve iluzije u
pogledu neke takve povoljne mogunosti i napretka. No moda se, ipak, sme oekivati
neto jasnija svest o prirodi raspravljanja ili polemisanja kao o dijalektikom umeu,
to se u samoporicanju moe primenjivati i radi razjanjenja neke stvari u interesu
istine, a ne jednoznano, uvek i nuno iz partikularnih ili optih interesa, iz primarnog
i masovnog interesa za istinu ili neistinu, i to svakako ne kao pozitivno dejstvo
openhauerovog spisa.
Sa mogunim pozitivnim obrtom u tumaenju i upotrebi pojma "dijalektika",
povezuje se aktuelnost dijalektike kao naina miljenja u dananjem svetu, koji
razdiru protivreja i u kojem se nerazluivo prepliu istina i neistina u prividima i
simulakrima drutvenog, politikog i kulturnog ivota, gde se, budui usred toga,
moramo boriti istim takvim sredstvima za saznanje istine, neophodne istine da bismo
kao oveanstvo preiveli. Tako se dijalektika pojavljuje kao "zajedniki zadatak
dananje filozofije" (W. Schirmacher: "Schopenhauer als Kritiker der Dialektik", in:
Zeit der Ernie. Studien zura Stand der Schopenhauer-Forschung, Festschrift f. A.
Hiibscher, ed. W. Schirmacher, Fromman-Holzboog, Stuttgart/Bad Canstatt, 1982, S.
300-324).
Tako smo najpre skicirali ideju i znaaj ovog spisa, sto bi sada trebalo obrazloiti i
ispuniti drugim momentima iz openhauerovog dela, zatim iz istorije dijalektike, kao
i iz aktuelne recepcije openhauerovog dela i sadanje situacije dijalektike.
openhauer je koncipirao "Eristiku dijalektiku" 1819. i otada u vie mahova
nastojao da izvede svoje nacrte, ali je konano odustao od svega i spis je ostao
nedovren. Po Hiberu ga datiramo sa 1830/31. godinom, to bi moglo biti samo
vreme konanog formulisanja, a ne i nastajanje ovog teksta: to "konano" upuuje
ovde na poslednju reviziju i definitivnu verziju nedovrenog teksta.
O svojoj ideji eristike dijalektike, o nastojanju da je izvede i o razlozima svoga
odustajanja svedoi openhauer u Parerga i paralipomena (A. Schopenhauers Sam-
mtliche Werke hrsg. von J. Frauenstadt, 2. Aufl., Neue Ausgabe, 6 Parerga unci
Paralipomena, Zweiter Band, Leipzig, Brockhaus, 1919, Kap. II "Zur Logik und
Dialektik", S. 25-34).
 On polazi od toga da rasprava (kontroverzija, diskusija, polemika) o nekom
teorijskom predmetu moe biti plodna za obe strane, ali da to obino nije, i to zbog
"intelektualne nesposobnosti i moralne pokvarenosti". Naime, uesnici obino nisu
ravnopravni partneri, otuda se slabiji osea povreenim, pati zbog toga i iz ogorenja
pribegava nekorektnim potezima, ikanama i grubostima. Slabiji partner upravlja svoj
razum jo samo na lukavstva, trikove i svakojake podvale "da bi kompenzirao svoju
inferiornost". Zbog tamnih strana nae prirode, zbog "moralne pokvarenosti ljudi"
dolazi do toga da partneri u diskusiji ne deluju intelektom ve voljom, intelekt im
slui samo kao "maska volje", pie openhauer, anticipirajui saznanja psihoanalize,
kao i filozofske antropologije u naem stoleu. Tako openhauer prelazi sa
psiholokog objanjenja pojava o kojima je re na naelno filozofsko tumaenje. Nije
vie u pitanju samo intelektualna ogranienost: "Nedostatak duha i razuma ne moe se
nadoknaditi tenjom kao istini i pouci." openhauer se poziva na princip volje, na
kojem poiva sva njegova filozofska sistematika. Volja je "ono radikalno u oveku"
(das Radikale des Menschen), a to "radikalno" treba razumeti doslovno kao korenito"
(ex radicis), to ne samo da aficira razum, ve ga stavlja u svoju slubu. Otuda izvire
dijalektika kao "vetina grenja, ruenja, psovanja" ("Kunst des Schimpfens" je izraz
A. Hibera).
openhauer pie (sve to na navedenom mestu u Parerga i paralipomena) kako su ti
nekorektni postupci u raspravama i polemikama mnogobrojni i raznovrsni, ali da se
zato sa nekom pravilnou ponavljaju, to je on rano uoio. Razmiljajui o tome
obratio je panju upravo na tu pravilnost ponavljanja "trikova", odvajajui formalnu
stranu od predmeta raspravljanja, kao i od osoba koje sudeluju u raspravljanju. Na taj
nain je sabrao takve nekorektne postupke i izloio ih kao "ist anatomski preparat".
Zatim je svaki prikazao u njegovoj specifinoj sutini, naveo primere i, najzad,
sredstva koja se u raspravljanju mogu uspeno upotrebiti protiv njih. Tako je zamislio
formalnu eristiku dijalektiku i izloio je u figurama, poput silogistikih figura u
logici ili retorikih figura u retorici. Svim tim figurama je zajedniko da su nam
unekoliko "priroene", jer njihova praksa prethodi teoriji. openhauer uzima da bi to
formalno postavljanje eristike dijalektike dopunjavalo "tehniku uma", koja se sastoji
iz logike, dijalektike i retorike (prema njegovom osnovnom delu Welt als Wille und
Vorstellung. Bd. Ill, Kap. 9, ranije cit. izd.)
Na taj nain openhauer je obrazloio svoju ideju eristike dijalektike, pa je stoga
morao postaviti pitanje istorijskih odnosa, prethodnih pokuaja prema njegovom
sadanjem nastojanju. Ustanovio je da u tome nema prethodnika (ibid.), da je
Aristotel, dodue, znao za takve postupke, o emu svodoi Topika, ali ih nije
sistematski obradio. U klasinoj starini postoji jedan Teofrastov spis koji bi bio
prethodnica i paralela eristikoj dijalektici, ali je on izgubljen zajedno sa svim drugim
Teofrastovim retorikim spisima.
I Platon (Politeja, knj. V) pominje "antilogike tehne" koja poduava voenju
rasprave (eriksein), kao to dijalektika poduava voenju razgovora. Od novije
literature openhauer pominje nekog F. najdera (Schneider), koji izlae "processus
disputandi" "na izvrsno loem latinskom", ali je to "akademski mrava stvar, kakva je
obino fakultetska roba" (to podsea na jednu uredniku primedbu Miroslava Krlee
uz lanak predloen za Enciklopediju, iji je autor fakultetski nastavnik: "Nepismeno
kao da je iz fakulteta!"). Jo navodi J. Langa (Lange), koji govori o "methodus
disputandi", ali ni to nema onaj cilj ka kojem openhauer tei.
openhauer je eleo da izloi "obris onoga to je bitno u svakoj raspravi",
apstraktni osnovni nacrt, "skelet kontroverzije", ono "to moe vaiti kao njena
osteologija". Bitni tok svake rasprave ini postavljanje jedne teze, koja se zatim pobija
ili opovrgava, i to u razliitim modusima i razliitim putevima, koje openhauer
analizira i u svemu tome pronalazi izvestan broj nekorektnih postupaka ili trikova.
Iako je to u vie mahova pokuavao da uini, on ipak nije zavrio svoju "Eristiku
dijalektiku". Pri poslednjoj "reviziji" (u: Parerga i Paralipomena, ibid.), on uvia da
"iscrpno razmatranje takvih zahvata kojima se slui niska priroda ovekova" vie ne
odgovara njegovom "duevnom raspoloenju" (Gemiitsverfassung), i on obustavIja
dalji rad. "Sada mi je odvratno rasvetljavanje svih tih pribeita samovolje, tatine,
nepotenja..." Tako odustaje od izvrenja svoje zamisli, a etrdesetak "stratagemata",
koliko je uspeo da sabere, ostavlja onima "koji bi ubudue bili raspoloeni da tako
neto preduzmu".
U teorijskom pogledu openhauer odreuje nekorektne postupke u raspravljanju
kao sofizme, ali nedostojnije od svih drugih sofizama, jer u njima volja igra ulogu
razuma. U praktinom pogledu to su ikane. Pobeda nad protivnikom po svaku cenu
jedini je cilj, pa to vie i nije duhovna ve pre telesna borba. Po svaku cenu biti u
pravu, to moe samo onaj ovek koji malo dri do svojih sposobnosti, kome nedostaje
samopouzdanje i koji nastoji da prikrije svoje slabosti, a sve to vai za veinu ljudi.
Time to filozofija analizira te zahvate (trikove) u raspravljanju, oni postaju dostupni
miljenju i njihovim otkrivanjem zapoinje borba za istinu naeg ivota. openhauer
je u poetku verovao da e "jasno saznanje" i tu "voditi samoobrazovanju", da e
tano imenovanje trikova u raspravljanju uiniti da oni postanu bezopasni, ali se iz
sopstvenog iskustva uverio da to nije tako.
U eristikoj dijalektici se tako izraava tamna strana naeg bia, nepotenje koje
izvire iz diktata volje za ivotom. "Ko ne priznaje dobre razloge protivnika, dokazuje
slabu volju, ili pak slab razum koji volja potiskuje", pie openhauer. Sa filozofskom
analizom nekorektnih postupaka u raspravljanju, to predstavlja zadatak "naune
dijalektike", ne samo da zapoinje borba za istinu naeg ivota, ve ta borba tek tada
na povoljan nain postaje neizvesna, tako da se unapred ne moe znati da li e se
samo volja probiti, ili e se sa jasnim saznanjem potvrditi naa humanost i duhovna
priroda same te borbe.
Tako u punom obimu problema dijalektike, u dijapazonu od eristike dijalektike
kao izraaja iracionalne volje za ivotom, straha od smrti i drugih nesvesnih sila i
motiva, do proziranja nepotenog naina raspravljanja u trikovima, to predstavlja
zadatak naune dijalektike, posmatramo na delu openhauerovo gledite asketskog
uma, koje podjednako odbacuje apsolutizovanje kao i poricanje uma. Poto emo o
openhauerovom gleditu jo govoriti na kraju ovog uvoda, sada se zadrimo na
njegovom shvatanju dijalektike i na njegovom doprinosu toj ideji, pri emu se
pozivamo na njenu istoriju, jer je to put kojim se kretao sam openhauer i onaj koji
zahteva filozofska metoda.
Vano je uoiti da se openhauer u definisanju dijalektike, naroito u njenom
razluivanju od logike, kao i od moi suenja ne poziva na stare, tradicionalne
odredbe niti sa svoje strane postavlja nove, ve polazi od toga kako se "dijalektika",
kao i "logika" i sposobnost "suenja", upotrebljavaju u svakodnevnom govoru. Pojam
"dijalektika" on sa veoma vanim pravom vezuje za situacije razgovora u stvarnom
drutvenom ivotu ovekovom, za one kritine situacije u kojima se ne zna ta je
istina, u kojima nije moguno razluiti bie od nebia, privid od stvarnosti.
Dijalektiar je, smatra openhauer, onaj ko u situaciji razgovora u raspravljanju
(kontroverziji, sporu, polemici) ne zna da li je u pravu ili nije, ali mu je stalo jedino do
toga da bude u pravu. "Lako je rei da u raspravljanju nita drugo ne treba da bude na
cilj do da se istina iznese na videlo; ali jo se ne zna gde je istina: argumenti
protivnika, kao i nai sopstveni, zavode nas na pogrean put", pie openhauer u spisu
koji je pred nama. Iz toga se moe videti, zakljuuje on, da dijalektika na neki jo
neodreen, ali stvaran nain prethodi logici, i da treba povui i odrati tu razliku koja
postoji medu njima.

openhauer ustanovljuje da se od poetka nae tradicije, kod starih Grka, u

srednjem veku, kao i u novijoj filozofiji, logika i dijalektika uzimaju kao sinonimi. Da
bi naveo distinktivna obeleja eristike dijalektike, on nastoji da pokae ta je
dijalektika uopte i zapoinje sa razluivanjem, odnosno nerazluivanjem logike i
dijalektike u helenskoj filozofiji. Pitanje: Sta je dijalektika? prihvatamo zatim,
nezavisno od openhauera i posle njega, u novoj filozofiji i, naroito, u dananjoj
situaciji gde emo posebno, saeto, navesti i razmotriti oprena gledita K. Popera
(Popper) i V. ulca (W. Schulz).
Iako se logiksesthai (razmiljati, promiljati, proraunavati) veoma razlikuje od
dialegesthai (razgovarati, voditi razgovor, dijalog), grki filozofi su, ipak, poistovetili
logiku sa dijalektikom i ta dva imena upotrebljavali sinonimno. Ne uzimajui u obzir
Heraklita, openhauer najpre pominje Platona, koji je prvi upotrebio ime
"dijalektika", i to u pozitivnom smislu kao vodenje razgovora, dijaloga, u kojem se
putem teze i antiteze, pitanja i odgovora dolazi do istine o jednom stanju stvari. Pod
dijalektikom Platon razume pravilnu upotrebu uma uopte, koja obuhvata logiku
podelu na vrste i podvrste, odnosno klasifikaciju pojmova, te uzdizanje do najviih
pojmova i prvih principa.
Aristotel upotrebljava termin "dijalektika" u istom smislu kao Platon, ali on ve
zna za njena negativna znaenja obuhvaena u sofistici, eristici i peirastici (uenje o
iskustvu, pokuaju i poduhvatu). Zato openhauer vidi u Aristotelu prvu taku
oslonca za svoje tumaenje dijalektike, a to znai za prvo razluivanje logike od
dijalektike. Negativno znaenje dijalektike sastoji se, po Aristotelu, jo i u tome to se
dijalektiki diskutuje suvie optim argumentima, koji stoga ostaju na povrini, zatim
dijalektiko miljenje, za razliku od logikog, moe biti samo verovatno, najzad, ono
pokazuje preterane suptilnosti i izlinu finou.
openhauer prihvata to razluivanje logike od dijalektike, ali smatra da je tu
razliku potrebno jo otrije povui nego to je to uinio Aristotel. Tako, logika je u
svome zahtevu za objektivnom istinom formalna, a kao nauka o zakonima miljenja -
analitika. openhauer kritiki primeuje da ona stoga nije u stanju da ispravi
pogrene sudove. Kao transcendentalna, logika, po openhaueru, ostaje bez temelja,
vezana za usamljeni subjekt saznanja, za formalnu apriornu istinu, dok dijalektika
poiva na objektivnoj materijalnoj istini, za koju unapred ne moemo biti sigurni, jer
ne znamo ta je istina i gde je ona. Dok se logika moe izgraditi a priori, dijalektika
najveim delom samo a posteriori: iz iskustva, pokuaja i poduhvata.
Otuda definicija dijalektike kao vetine (umea) raspravljanja, vetine da se u
raspravljanju bude i ostane u pravu: "Pri tome je, naravno, najpre najvea pomo biti
stvarno u pravu: ali to samo za sebe nije dovoljno za ljude takvi kakvi su, a to s druge
strane, nije neophodno zbog slabosti ljudskog razuma..." im se upotrebe misaone
forme, logika prelazi u dijalektiku, im pone razgovor. Dok je logika vezana za
usamljeno miljenje jednog razumnog bia, dijalektika, naprotiv ima posla "sa
zajednicom dva razumna bia, koja sledstveno skupa misle... Kao isti um, individue
bi se morale usaglaavati. Njihova odstupanja izviru iz razliitosti koja je bitna za
individualnost, one su, dakle empirijski element..." Odmah zatim dolazi najvanije
mesto, gde openhauer tumai izvor dijalektike iz "smetnji koje nastaju u istom
miljenju prilikom zajednikog miljenja (dialegesthai) razlitiitih individualnosti dva
razumna bia", kao i iz "sredstava koje upotrebljavaju individue jedna protiv druge,
da bi svaka prikazala svoje individualno miljenje kao isto i objektivno. U ljudskoj je
prirodi da prilikom zajednikog miljenja, kada jedan partner iskusi da se miljenje
drugog razlikuje od njegovog, ne tei najpre da revidira sopstveno miljenje da bi
greku pronaao, ve je pretpostavlja u tuem miljenju, tj. ovek po prirodi tei ka
tome da uvek bude u pravu: ono to iz te osobine proistie poduava disciplina koju
bih hteo da nazovem dijalektika, i to eristika dijalektika. To bi bilo uenje o
postupanju oveku priroene tenje da bude u pravu".
Tako najpre iz odnosa prema logici, a zatim i iz odnosa prema moi suenja
(donoenja ili izricanja suda), openhauer odreuje pojam dijalektike, i posebno
eristike dijalektike. Zadatak suenja u svakodnevnom ivotu i u naunom miljenju
je saznanje istine, i to jednoznane naune i filozofske istine, dok je eristika
dijalektika vetina da se bude u pravu bez obzira na istinu, a logika zna samo za
formalnu istinu. Otuda nauna dijalektika ne zastupa formalnu logiku, niti se svodi na
suenje prema kriterijumima naunog ili filozofskog neprotivrenog saznanja, ve
predstavlja jeziku logiku (dijaloko miljenje), pretpostavljajui principe asketskog
uma u etikom i ontolokom pogledu i polazei od "sveta ivota", od praktinih
situacija u kojima se ne zna gde je istina i ne rnoe razluiti bie od nebia, stvarnost
od privida.
openhauer odreuje dijalektiku iz dijalokog odnosa kao genuino socijalnog
odnosa, ali ne sa Platonom kao traenje istine u razgovoru, niti sa J. Habermasom kao
komunikativno delovanje, ve kao jeziko ophoenje oveka kao bia koje je iz
osnove i po prirodi pokvareno, bia izopaene volje i slabog razuma. Sav dosadanji
ivot ljudskog roda pokazuje da se pridravanje istine smatra prekrajem protiv
dobrog morala i samoobmana kao dunost, pri emu nam pokvarenost drugog slui
kao glavni argument za sopstveno loe postupanje. Ljudska komunikacija je zbrkana i
u njoj, umesto prozirnog jezika i potene jezike namere, vlada interes za neistinu,
koji se ispoljava u "duhovnom umeu maevanja", u raspravljanju (kontroverzijama)
sa drugim, u dijalokoj situaciji u kojoj nam je jedino stalo do toga da, sluei se svim
sredstvima, nepotenim zahvatima i trikovima, odrimo svoju tezu. Eristika
dijalektika, koja to otkriva, slui tako kao vaan korektiv dijalektike i kao uputstvo da
um sam sebe oisti.
openhauer realistiki uzima da se u diskusiji (i komunikaciji uopte) probijaju
motivi sveg naeg delanja, i da se ovek, takav kakav jeste, moralno pokvaren i slabe
pameti, raduje porazu svoga partnera, pobijanju i odbacivanju njegove teze u
diskusiji, kao to se svim sredstvima trudi da dokae svoje pravo, da sprei pobijanje i
odbacivanje sopstvene teze.

Nasuprot tome, K. Poper zastupa svoj poznati princip falsifikacije, po kojem je

napredovanje u naunom saznanju bitno povezano sa formalnom mogunou
pobijanja teze, koju u diskusiji branimo, pa se ta mogucnost pobijanja (opovrgavanja)
uzima kao kriterijum naunosti jedne teorije. Otuda bi se trebalo radovati ako drugi u
diskusiji opovrgnu nau tezu, ili ako sami to uinimo u stalnom samokritikom
revidiranju sopstvene teze, jer imamo snage da priznamo sopstvenu slabost, a
pobijanje sopstvene teze ne shvatamo kao lini napad. Ipak, openhauerovo gledite
je blie ivotnoj stvarnosti, jer polazi od toga da nije sve u racionalnom voenju
diskusije u upravljenosti prema istini, ve na tok i ishod diskusije (kontroverzije)
utiu vanteorijski momenti, partikularni interesi, moralni i drugi praktini razlozi, a
upravo takvo je argumentisanje u eristikoj dijalektici.
Otuda je u razmatranju eristike dijalektike presudan etiki sud, koji openhauer
zasniva na svojoj metafizikoj odluci i na svom filozofskom gleditu na sledei nain.
 Etiki opravdana diskusija je samo ona iji je motiv sapatnja (Mitleid).
Sledstveno, diskusija voena na eristiki dijalektiki nain, to potvruje ivot i
prihvata princip svetske volje, poveava patnju u svetu, pa etiki nije opravdana,
tavie, nije humana jer iskljuuje oveka kao bie kadro za sapatnju. Tek u askezi,
smatra openhauer, postajemo ljudi, jer askeza okonava patnju. Otuda je nehumano
pozivanje na nau voljnu prirodu, a etika je u tom smislu, po openhaueru,
protivprirodna.
Ako nepoteno argumentisanje u formi eristike dijalektike postoji oduvek, i ako
se ono, po svemu sudei, ne moe iskoreniti, kako je to iskusio i sam openhauer,
onda je najpre pitanje - zato se uopte uputamo u razgovor i kontroverziju sa
ljudima koji tako argumentiu, a zatim, kako se moe reiti takva situacija, prema
principima na koje se openhauer poziva?
Odgovor na prvo pitanje proistie iz openhauerovog pojma oveka kao bia s
nedostacima (Mangelwesen je formalno slino odreenje oveka, koje nalazimo u
filozofskoj antropologiji A. Gehelena u naem stoleu). Prinueni smo na to da
saraujemo s ljudima, koji su po prirodi takvi kakvi jesu, da bismo uopte preiveli:
otuda se neizbeno suoavamo s eristikom dijalektikom.
to se tie drugog pitanja, jedini nain da reimo situaciju u razgovoru ili diskusiji
sa ovekom koji nepoteno argumentie je, po openhaueru, prekid komunikacije. To
se ne moe smatrati nedemokratskim ili nehumanim nainom, niti taj nain proistie
iz mizantropije, koja se neopravdano pripisuje openhaueru. To je jedini nain da ne
izdamo etike mogunosti svoje egzistencije, a prekid razgovora i prezir nepotenog
sagovornika ne iskljuuju sapatnju i ne znae naputanje askeze kao ivotnog stava.

Tako ovaj nedovreni spis ukazuje na opasnost od dijalektike, na mogune

zloupotrebe, na ono to dijalektika moe, ali ne mora biti; i to je neophodni doprinos
dijalektici, jer onaj ko previa tu opasnost, ini samu dijalektiku bespomonom pred
zloupotrebom. Ali openhauerov doprinos dijalektici odnosi se i na temeljnu kritiku
njenih pretpostavki, pre svega u suoavanju sa Hegelovom idejom dijalektike. U
"Eristikoj dijalektici" openhauer je razvio uglavnom instrumentalnu kritiku
dijalektike, dok je u delu Dva osnovna problema etike (Beide Grundprobleme der
Eihik, 1840), pobijajui Hegela, izneo svoje glavne argumente u formi naelne i
radikalne kritike dijalektike uopte.

Svi argumenti protiv Hegela ispostavili su se kao neosnovani, i to u potonjem

nauno-filozofskom razvoju i miljenju, najzad u svetsko-istorijskoj situaciji u naem
stoleu, kao i u savremenoj filozofiji. Neosnovan je openhauerov prigovor da "zdrav
ljudski razum" odbacuje dijalektiku, da je apsurdno Hegelovo poricanje principa
uzronosti i konstantnosti materije: sve to je dobilo neobino ubedljivu potvrdu u
razliitim podrujima stvarnosti i u filozofskom miljenju u dananjem svetu. Pa ipak,
openhauerovi prigovori ne spadaju ni u eristiku dijalektiku, u onom smislu koji je
sam openhauer odredio, kao to ni ne izraavaju samo filozofsku antitipiju koja tu
postoji, ve pre uzajamno dopunjavanje razliitih gledita. Osim toga, openhauer u
svojoj radikalnoj kritici nije iao za unitenjem ili ukidanjem dijalektike, ve za
njenim ouvanjem i ustanovljenjem nekog njenog istinitijeg oblika.
U odnosu na Hegela, svi njegovi prigovori svode se na odbacivanje dijalektike kao
ekcesivne antropocentine pretenzije istorije prirode, to se u nae vreme izraava kao
pretenzija ljudske povesti na potinjavanje kosmikog poretka. U pogledu dijalektike
uopte, openhauer se dri dijalektike jezika kao autentinog razumevanja oveka i
stvari, dri se istinitosti samog jezika, u kojem se pokazuje ne samo etika nunost
naeg opstanka, ve se, takoe, otkriva svet, kao i mogunost promene sveta i naina
miljenja o svetu.
Otuda, konano, pitanje: ta je dijalektika? Upotreba termina "dijalektika" u
dananjoj filozofskoj jezikoj praksi, koja se ne moe lako odvojiti od ideolokih
uticaja, pokazuje takvu neodreenost i irinu kriterijuma, ili nedostatak kriterijuma, da
se moe smatrati potpuno opravdanim zahtev savremenog pozitivizma, zatim tzv.
analitike filozofije i kritikog racionalizma K. Popera i njegovih sledbenika - da
svako ko se poziva na dijalektiku obavezno navede svoju definiciju ili logiki
kriterijum (slino upotrebi termina "transcendentalan" i nekih drugih). U istoriji
dijalektike postoje razliita gledita koja se dre te ideje, ali je oduvek bilo i onih koji
je poriu i odbacuju. I u razvoju posle Hegela, od koga potie moderni pojam
dijalektike, opet postoji veliki dijapazon dijalektikih gledita i otvorena situacija te
filozofske metode, sve do ovog asa. openhauerova eristika dijalektika spada u taj
razvoj posle Hegela: njen odnos prema Hegelu ve smo oznaili; pitanje njene
aktualnosti za dananju filozofiju u promenjenom svetu, na kraju ovog uvodnog
razmatranja, treba jo prihvatiti.
Otuda pitanje: ta je dijalektika? U nae vreme voena je vrlo znaajna diskusija
izmeu Popera i njegovih sledbenika (H. Alberta, E. Topitscha i dr.) i Adorna,
Habermasa i drugih predstavnika Frankfurtske kole oko mogucnosti valjane upotrebe
termina "dijalektika" i oko same dijalektike metode. Poznati su argumenti iz te
kontorverzije (saeto i pregledno prikazani u R. Simon-Schaefer: Dialektik. Kritik
eines Wortgebrauches, Problemata N 24, Fromman-Holzboog, Stuttgart-Bad
Canstatt, 1973). Ovde se samo pozivamo na antidijalektiku Poperovu tezu iz njegove
rasprave "Sta je dijalektika?" ("What is dialectic?" in: Mind, N. S., vol. 49, 1940,
prev. u ed. E. Topitsch: Logik tier Sozialwissenschafien, Kiepenheuer Witch, Koln,
1966) i, s druge strane, na tezu V. ulca koji, polazei od Hegela, uzima kao osnovni
zadatak filozfije tumaenje dananjeg sveta, savremenosti (Gegenwart), zadatak koji
se, po ulcu, moe reiti samo dijalektikom metodom (W. Schulz: Philosophic in der
veranderten Welt, Neske, Pfulingen, 1972).
Poper razmatra dijalektiku metodu (poev od Hegela i Marksa) i nalazi da ona
unekoliko uspeno opisuje razvitak (naunog) miljenja, kao i duhovnu istoriju
oveanstva, ali da ne omoguuje uspenu izgradnju naune teorije (za tu svrhu je
bolja metoda "pokuaja i pogreke"). Poper nalazi da je upotreba metaforinosti u
dijalektikom miljenju izvor mnogih zbrka i tekoa, ali je po posledicama mnogo
ozbiljnija zbrka sa logikom. Tzv. dijalektika logika doputa princip protivreja u
naunoj teoriji, to znai da se iz takve teorije sve moe izvesti i u isti mah nita, to
je naroito podesno za ideoloku imunizaciju od kritike. Dijalektika teorija naroito
ne omoguuje nikakvo predvianje. Konano, prihvatanje protivreja u naunoj teoriji
vodi "lomu nauke i kraju kritike". Zbog toga Poper preporuuje krajnje opreznu
upotrebu termina "dijalektika" ili, jo pre, njegovo potpuno odbacivanje. Njemu se
naroito Hegelova filozfija ini apsurdnom i neverovatnom teorijom, a Hegelova
logika prednaunim i, ak, prelogikim miljenjem. On kritikuje Marksov istoricizam
ukoliko se tumai dijalektiki, ali zato prihvata Marksov antidogmatizam, koji su
njegovi sledbenici uspeli da pretvore u najgori dogmatizam.
ulc zavrava svoju iscrpnu analizu sadanjice na taj nain to odreuje novi
pojam stvarnosti, koji se nalazi u sreditu novog jedinstva ne samo svih filozofskih
disciplina, ve i filozofije i posebnih nauka. To je dijalektika stvarnost shvaena kao
proces, kao zbivanje u kojem su subjekt i objekt, u uzajamnom uslovljavanju i
odreivanju, nerazluivo povezani. Stvarnost se, dakle, vie ne zahvata kao u
metafizikoj tradiciji, ni kao prethodno dati svet objekta, niti ona poiva na
postavljanju subjekta.
Hegel je, po ulcu, prvi otkrio ishodite tog novog pojma stvarnosti, to tek u
naoj sadanjosti dobija puno znaenje. Ali Hegel je ostao u metafizikoj tradiciji po
tome to je dijalektiki odnos uzajamnog uslovljavanja subjekta i objekta opet
metafiziki fundirao, hipostazirajui refleksiju, u apsolutnome duhu. Pravi pojam
stvarnosti mogu je iz uslovljene, dijalektiki uslovljene refleksije, iz konkretnih,
deliminih analiza u razliitim podrujima, iz pojedinanih interpretacija koje tek
otkrivaju smisao celine: otuda hermeneutiko razumevanje pojma "dijalektika".
Neodreenost i irina toga pojma su neophodne oznake, radi njegovog diferenciranja
u konkretnom istraivanju. Najzad, dijalektika se mora drati otvorenom, to proistie
iz procesualnog karaktera stvarnosti.
Najvanije ulcovo uvianje je da se jedino dijalektikom metodom misaono
moe obuhvatiti naa sadanjost, u kojoj miljenje naputa vrste odredbe bia u
prilog dijalektike zbivanja, iju smo strukturu ve upoznali.
Kako, konano, treba razumeti tvrenje da je jedino dijalektika metoda u stanju
da misaono obuhvati sadanju svetsko-istorijsku situaciju, stvarnost dananjeg sveta?
Dijalektika uopte potie iz same ivotne prakse, kao najdinaminiji deo ivotne
tehnike, ona se danas pokazuje kao vetina mogunog preivljavanja oveanstva, kao
metoda koja moe izdrati protivreja dananjeg sveta i otuda kao "zajedniki zadatak
dananje filozofije" (V. Sirmaher). To proistie iz onog velikog prekida u
razumevanju sveta do kojega je dolo gubitkom svake vrste take oslonca u
stvarnosti i u miljenju, posle "prekida sa tradicijom". Sve to se tvrdi da jeste,
preokree se u svoju suprotnost, i taj obrt je istinit, dijalektika je medijum svog
sopstvenog negiranja. Snaga dijalektike potie otuda to ona deluje iz nas samih, to
je ovek u stanju da misli protiv samog sebe i da sebe i svoje ubeenje dovede u
pitanje. Ali dijalektiko miljenje ne bi bilo dijalektiko ako ne bi znalo za sopstvene
granice, dok je svest o tim granicama dokaz da su one prekoraene.

ivimo usred drastinih protivreja ekonomskog, socijalnog, politikog, kulturnog

ivota, gde uveliko vladaju simulakri, neto to nije ni pojava ni stvarnost, i to se tek
dijalektikim kategorijama misaono moe savladati. ivimo, tako, usred tehnike
svemoi ovekove, koja se okree protiv njega i postaje izvor njegove nemoi.
openhauer je zahtevao uzdravanje da se ne bi poveala patnja, to dobija neobino
aktuelan prizvuk, uzdravanje koje, po openhaueru, proistie iz osnovnog etikog
motiva i asketskog uma, to u eristikom raspravljanju zahteva od uviavnog
pojedinca prekid komunikacije (znai, dijalog nije uvek mogu i potreban), a s
gledita oveanstva - neinjenje svega ovog to moemo uiniti (takav etiki postulat
formulisao je u nae vreme C. F. von Weizsacker bez ikakvog odnosa prema
openhaueru). Ali i s gledita saznajueg, delujueg i vrednujueg subjekta, kao i s
gledita planetarnog Mi, presudna je dijalektika jezika, jezika koji se nalazi u sreditu
teorijskog i praktinog bia oveka, jezika koji u svojoj prozirnosti i istinitosti otkriva
igru sveta, dijalektiku same stvarnosti i, s druge strane, jezika koji se u meuljudskom
i socijalnom komuniciranju upotrebljava na eristiki nain, u praznim formulama koje
su podesne za svakojaka teorijska objanjenja, u ideolokim podvalama i, uopte, u
svakom nepotenom nainu voenja razgovora.

Otuda ovaj kratki i nedovreni Sopenhuerov spis poziva na odluku o dijalektici

kao pukom arlatanstvu, svesnoj ili nesvesnoj podvali, nepotenom i nehumanom
postupanju koje izvire iz tamne strane ljudskog bia, ili pak o dijalektici kao
obuhvatnom principu, po kojem jedino moemo misliti svet sadanjosti u njegovim
protivrejima, u promenama i podrugojaenju, to znai misliti heteroloki, misliti
drugaije i delovati na drugi nain da bismo ne samo preiveli, ve iveli na drugi,
najzad na humani nain, u svetu drugaijem od istorijski poznatog sveta.

***

Iz kritikog Hiberovog izdanja ovde je, radi itljivosti, izostavljen sav vrlo veliki
nauni aparat.

Milan Damnjanovi

SADRAJ

Osnova svake dijalektike11

Dodatak...43
O logici i dijalektici53
Pogovor (Milan Damnjanovi)...68

CIP
,

162.6 Schopenhauer

,
Eristika dijalektika ili Umee kako da se uvek bude u pravu objanjeno u 38 trikova /
Artur openhauer ; prevod s nemakog Duan Gliovi. - [2. izd.]. - Novi Sad :
Svetovi, 1997 (Novi Sad : Art print). - 87 str. ; 17 cm. -(Biblioteka Svetovi)

Prevod dela: Eristische Dialektik oder Die Kunst, Recht zu behalten in 38

Kunstgriffen dargestellt: zur Logik und Dialektik. - openhauerov doprinos dijalektici
/ Milan Damnjanovi: str. 68-87.

ISBN 86-7047-257-0

112207367