Реља Новаковић

ЈОШ О ПОРЕКЛУ СРБА

И СВА СРБСКА ИДОЛУ
СЛУЖАШЕ ДАГОНУ
прво издање
Издаје:
Издавачко прометна агенција „МИРОСЛАВ"
Адреса издавача:
Гоце Делчева 9, 11080 Земун Телефон / факс: 011/693-805
П. фах 108 Земун Југославија
Главни уредник:
Мирослава Петровић
Рецензија:
др Ђорђе Трифуновић др Миодраг Петровић
Ликовна и графичка обрада
Жељко Шкаламера, Антоније Антић
Дизајн корица:
Мирослава Петровић
Коректура:
Аутор
Тираж: 2000
Штампање завршено октобра 1992. год.
Штампа:
„Космос" - Београд, Светог Саве 16-18

Мада и сами свесни сложености проблема о којем је у овој књизи реч, рецензенти су
оценили да заслужује да буде обрађен с обзиром да је, до сада, у науци био готово сасвим
занемарен.Већ то је писцу књиге биле велико охрабрење.
Примедбе и предлоге које су рецензенти ставили писац сматра веома корисним и оцењује
да је њиховим прихватањем текст знатно поправљен.
Међутим, у току готово четворогодишњег чекања и припрема рукописа за штампање, писац
је извршио и неке друге допуне. Ако је у томе био нешто смелији него што тема у овом тренутку,
због своје крајње сложености, дозвољава, онда је то искључиво пишчева кривица.
Реља Новаковић
1

И вса србска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки именујут се; от сера же
Србље" податак је који чудно звучи, неуобичајено. У нашој историјској науци није о њему ништа
поуздано утврђено, а готово да није ништа ни писано. Тек недавно је на горњи податак наших
родослова скренуо пажњу Хајнрих Кунстман, а то исто је, независно од Кунстмана, и готово у
исто време, учинио и писац ових редова, па се може рећи да је проучавање горње вести на самом
почетку.1
Да је наведена родословна белешка занимљива јасно је већ на први поглед. Не знамо
пример да се у једној вести, релативно краткој, налазе овако набројани подаци.' Док у историјској
науци истраживачи још увек настоје да проникну у порекло Срба и у значење њиховог имена, у
наведеној вести непознати састављач обавештава нас да Срби воде порекло од Сера, да су сви у
неко прадавно време служили идолу Дагону, и да се, по том истом Дагону, називају и Даки
(Дачани). Пада одмах у очи да се уз историјски утврђене народе, Даке (Дачане) и Србе, јавља и
прастаро божанство Дагон и сасвим непознати, тобожњи, родоначелник Срба-Сер. Ако бисмо
покушали да горње податке сагледамо у неком временском оквиру, ако искључимо Сера као
историјски сасвим непознатог, могли бисмо рећи да од идола Дагона, кога као божанство наука
познаје и објашњава, до прве појаве Срба и Дачана, постоји временски распон од, можда, више
хиљада година. Упадљиво је и то да се Срби помињу као о6ожаваоци једног прастарг семитског
божанства, дакле блискоисточног. А, како има неких знакова, макар и крајње нејасних, да и за
Сером треба трагати негде на истоку, то је, чини се, логично да закључимо да бисмо можда и неке
Србе морали тражити тамо где се наслућује њихов неизвесни, наводни, родоначелник Сер и где је
било широко распрострањено обожавање идола Дагона. Тахав закључак, ма колико донет из
невоље, коси се са свим што је у вишевековној историјској литератури закључивано о пореклу
Срба, о њиховим кретањима и доласку на Балканско полуострво.
1 Један краћи осврт на горњу родословну белешку штампан је недавно под насловом: Р. Новаковић, On the
hitherto unused source of information on the origin of the Serbs. Balcanica Posnaniensia. Acta et studia, IV, Poznan
1989.

Прапостојбина Срба најчешће је тражена у Европи, углавном на простору од пограничног
појаса између Азије и Европе на истоку до реке Лабе на западу. Ретко се ко усуђивао да за
пореклом Срба трага и преко Кавказа, према Персији и Индији. Мада није нађен никакав
неоспорни доказ о европској прапостојбини Срба, ипак се такво решење прихвата као
највероватније. Срби су тако укључени у општу масу Словена о чијем се настанку, такође, не зна
ништа поуздано. Ипак, кад је требало објаснити како су настале три велике групације Словена у
Европи, источна, западна и јужна, на изглед најбоље решење нађено је у постојању једне
првобитне заједничке постојбине Словена у Европи. Из ње су се Словени, незнано ни када ни
зашто, раселили у три правца, те су тако настали Источни, Западни и Јужни Словени. Да
неизвесност буде још већа, Срби су се после наведене сеобе нашли и међу Западним и међу
Јужним Словенима. То је, између осталог, изазвало и дуге и сложене спорове око сродности и
разлика ове две истоимене групе Срба. Спорове и око питања да ли су западни Срби настали
сеобом јужних Срба на север и запад или су јужни Срби настали досељавањем северних и
западних Срба на југ, на Балканско полуострво.
Наравно, у тим расправама врло јак утицај је имала, а и сада има, струја чији су заступници
уверени да су балкански Срби постали као део оних Словена који су у своје време на Балканско
полуострво стигли однекуд с простора северно од Црног мора, што ће рећи ни са северног, ни са
западног, већ са источног правца.

2

Сл. I: Првобитна станишта Словена према К. Јажджевском (F. Dvornik, The Slave, Their Early
History and Civilization).
Ко је иоле пажљиво пратио вековна доказивања порекла Словена, а међу њима и Срба, лако
ће закључити да у свему што је постигнуто има још веома много неизвесности. И заиста, ништа се
поуздано не зна ни о прапостојбини Срба нити о значењу њиховог имена, па ни о правцима којима
су пристизали на просторе на којима данас живе, односно на којима наилазимо на име Срби.
Постоје само бројна мишљења, многа од њих на изглед врло прихватљива, али, да поновимо, ни за
једно не бисмо могли рећи да сасвим објашњава све што нас о давнашњим Србима интересује.
Отуда, кад у једном домаћем рукопису наиђемо на податах у којем стоји да је "сва србска идолу
служила Дагону", не треба нам замерити ако зажелимо да кренемо тим трагом очекујући да ћемо
сазнати нешто ново, па макар и не стигли до коначног решења.
Горњи податак је заиста јединствен, чудан и на први поглед невероватан. Прво што нам
пада на ум јесте да се запитамо: какве везе могу имати балкански Срби са неким идолом који је
обожаван још у време асировавилонског царства, ако не и раније. Кад бисмо нешто поузданије
знали о пореклу Срба уопште и о правцима њихових кретања од неизвесне прапостојбине до
њихових садашњих балканских станишта, можда се не бисмо усудили ни да поменемо неку везу
Срба са Дагоном, као што се нису усудили ни досадашњи истраживачи порекла Срба. Али, ако већ
не знамо ништа поуздано о прапочецима Срба, зашто не бисмо покушали да сазнамо куда нас воде
ови, досад, код нас, готово сасвим запостављени подаци. Можда смо сувише под утицајем
схватања да су Словени, па међу њима и сви Срби, могли доћи на Балканско полуострво само са
доњег Дунава или преко Паноније. Заборавља се да су одвајкада народи са истока продирали у
Европу не само дуж северних обала Црног мора, већ и дуж јужних, малоазијских.Тим јужним
путем продирали су у Европу и разни освајачи са којима су ишле и шаролике и бројне масе
народа, покренуте још са јужних падина Кавказа или из Ирана и успутних малоазијских области.
Уз то, ни Црно море није увек било негостољубиво. И преко њега се могло стићи до Тракије и
суседних области. Ако се сложимо да нам досадашња проучавања порекла Словена, пре свега
Срба, (било да су још од почетка припадали Словенима или су се "пословенили" много касније),
нису дала потпуни одговор на најбитнија питања, онда нам се чини да не може бити сувишан нити
штетан наш покушај да, идући трагом наведене вести о Србима као поклоницима идола Дагона,
3

кренемо другим смером од онога на који смо навикли и од којег одустајемо можда само зато што
сматрамо да су сви Срби придолазили на Балканско полуострво само са својих старих европских
станишта.
Можда већ на почетку овог нашег приступа треба да се сетимо оног обавештења Географа
Баварског из краја IX века н.е. по којем су сви Словени произишли из Срба ”Zеriuani quod tantum
est regniun, ut ех ео cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant”). He
знамо од кога је Географ Баварски преузео горњи податак и кад је та вест настала, али, ако су
Зериуани исто што и Срби, како многи тврде, онда је веома значајно да се још и у IX веку
сматрало да су Срби постојали и пре него што се јавило име Словени. Ако се то може прихватити,
онда има оправдања да трагамо за Србима исто тако ревносно као и за Словенима, а да у том
трагању не стрепимо од неке тешко докучиве временске удаљености. Процес настајања једне
етничке скупине из неке друге, сродне или разнородне, морао је бити веома дуг. Можда неки
стари хроничар није без разлога записао да Срби потичу од неког Сера. Он ту није поменуо
Словене. Та привидна недокучивост не треба да потисне нашу жељу да сазнамо шта се све мисли о
том наводном родоначелнику Срба. У сваком случају, уверени смо да наша намера, да на особен
начин покушамо да протумачимо вест по којој је "сва србска" служила идолу Дагону, не мора
читаоца да доведе у забуну нити да изазове нову заблуду о пореклу Срба. Овај покушај треба
једноставно схватити као један од небројених настојања којима су у току протеклих векова
историчари и други стручњаци покушавали да објасне појаве и догађаје које је било тешко
објаснити, па су зато и остали необјашњени. У тим настојањима многи су добро познавали и своје
и туђе слабости, али ипак нису одустајали од жеље да сазнају нешто ново. Други су уочавали те
слабости, али су и сами продужавали да трагају за истином упркос неизмерних тешкоћа пред
којима су се налазили. Тако се, ипак, ишло напред, корак по корак. Увек је једна мисао, макар и
недовршена, рађала другу. Стручњаци су се осећали обавезним да се упусте у врло често веома
сложена истраживања. Много пута нису били сугурни да ће их жеља довести до очекиваног
успеха. Но, понекад је успех чак и у случају кад се докаже да примењеним методама и
тумачењима није постигнут жељени резултат. Онима који настављају да истражују и то може да
олакша напоре.

И СВА СРБСКА ИДОЛУ СЛУЖАШЕ ДАГОНУ
Као што је познато, у Карловачком родослову под насловом Историја в кратце о србских
цареј као прва налази се ова белешка: "Глагољут истини списатеље јако Лики(ни)ју Србину бити
родом, Јелину мудрованијем, и вса србска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки
именујут се; от Сера же Србље".2 Мало даље, поводом Лицинијевог прогона хришћана забележен
је и овај податак: "Прежде сего мучи светих Јермила и Стратоника, јеште си в Дагони близ Истра,
и иних многих".3 О мучеништву Јермила и Стратоника бележе и родослови Загрепски, Пајсијев и
Врхобрезнички, али не помињу Дагони(ју), већ само кажу да је Лициније био на Дунаву ("и бившу
јему на реце Дунавсцеј и мучи ту...").4
Стари српски родослови и летописи нису у нас свестраније и темељније проучени нити
судовољно коришћени као историјски извори. Тако је остала готово сасвим запостављена и вест о
идолу Дагону и Серу као тобожњем родоначелнику Срба. С обзиром на чињеницу да наведену
белешку у Карловачком родослову наши научници нису оценили као вредну пажње, чини нам се
да утолико пре пажњу заслужује настојање једног страног истраживача који је покушао да
протумачи значење и смисао реченице "и вса србска идолу служаше Дагону, отсуду и Дагони и
Даки именујут се. Наиме, у једној својој расправи, у којој настоји да докаже да Пољаци воде
порекло са Балканског полуострва, Хајнрих Кунстман се у одељку "Was bedeutet Dagome?"
задржао и на наведеној белешци Карловачког родослова. Повод да се задржи на тој белешци
Кунстман је нашао тражећи одговор на питање "Шта значи Дагоме" ("Was bedeutet Dagome?"), и
то у првом одељку своје расправе под насловом Über die Herkunft der Polen vom Balkan ("О
пореклу Пољака са Балкана").
4

2

Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд- Сремски Карловци 1927, с. XVI,
(даље Љ. Стојановић)
3 Исто, 10
4 Исто, 14,15

Приказ Дагона (барељеф у Лувру)
Ту на једном месту Кунстман је под насловом "Mieszko, der Name des ersten historischen
Herschers und die Dagome- iudex-Regeste" најпре саопштио да постоји шест рукописа документа
под именом "Dagome-iudex-Regeste", за који се у Риму зна од 1087.године, а који је, каже, можда
настао од 990. до 992. у Риму или у Гњезну, а онда је прешао на разјашњеље значења израза
Дагоме ("Was bedeutet Dagome"), при чему је скренуо пажњу на чињеницу да се међу примерцима
рукописа "Dagome-iudex-Regeste" трипут помиње израз Дагоме, а трипуг Дагоне, додајући одмах
да једино израз Дагоне може да буде исправан. На такав закључак потакло га је постојање имена
бога Дагона, па зато и додаје да у основи речи Дагон(е) лежи име бога Дагона, Δαγον, акадског
dagânn, хебрејског dagônn, главног семитског божанства средњег Еуфрата.5 Кунстман даље каже
да је обожавање Дагона започето у земљама горњег Еуфрата и да се Дагон далеко пре израелског
времена појавио у Палестини, али да му је и у Феникији указивано велихо поштовање (подвукао
Р.Н.). Занимљиво је и једно Кунстманово даље запажање по којем је име бога Дагона морало бити
познато и у римским дунавским провинцијама, што поткрепљују, каже, бројни натписи из којих се
сазнаје да је Трајан преселио у Дакију многе становнике из Азије, а они су, природно, пренели са
собом и своје домаће култове. Временом, у току векова, продужава Кунстман, значење имена
Дагон знатно се изменило и постало је nomen dei falsi -односно обележје незнабожачког култа.
5 Heinrich Kunstman, Ober der Herkunft der Polen von Balkan. Die Welt der Slawen, Halbjahresschrifl Bir
Slavistik, Jahrgang XXIX. Hefl 2, IV.F.Vffl. 2 MUnchen 1984, 302-304 (даље: Кунстман)

Да је име Дагон временом постало обележје паганства и да је, како Кунстман каже, било
уобичајено и међу балканским Словенима још и 1503. године, Кунстману као доказ служе
наведене белешке о Дагону у Карловачком родослову ("Eine Urkunde aus Karlovac..."). Кунстман је
убеђен да у белешци "отсуду и Дагони и Даки именујут се" Дагони означавају множину и то у
смислу многобошци, пагани, али да под тим незнабожачким Дагонима ваља подразумевати Даке,
Дачане. Додајући, по Шафарику, и онај део белешке у којем стоји "јеште си в Дагони близ Истра",
Кунстман тај податак тумачи као да се некадашња римска провинција Dacia на словенском звала
некад Dagonь и то у смислу многобожачка, паганска земља. Ту сад Кунстман износи једну
5

оригиналну и занимљиву мисао. Он, наиме, каже: "Ако се у повељи из 1503. године, под овим
паганским изразом Дагони подразумевају "дачки" Срби, тада би се у том огледао и део историје
сеоба (прелаза) од Дачана ка Словенима".6
Већ сама чињеницада се у једном српском родослову уз назив србска (земља?) помиње име
паганског божанства Дагона довољан је разлог да уз осврт на Кунстманова напред поменута
запажања и тумачења помена Дагона у Карловачком родослову, а не у повељи како Кунстман
тумачи, кажемо неколико речи о самом Дагону, поготову што је, колико је познато, у нашој
историјској литератури то питање сасвим запостављено, сигурно неоправдано, па ће бити од
користи некоме ко буде оценно да је помен Дагона уз име Срба вредан пажње.
Но, као што ће се видети, помен Дагона, Дачана и Срба, као и неки други подаци у
Карловачком родослову за које бисмо рекли да пристају уз ове, изазивају потребу да се овом
приликом размотре и неке друге појединости које проистичу из навода у поменутој родословној
белешци. Чини нам се да је ово заиста права прилика да покушамо, колико смо у стању према
постојећим недовољно јасним подацима, да продремо што дубље у прошлост у жељи да сазнамо
има ли икакве основе да за неким Србима трагамо тамо где их до сада нисмо тражили, као и да
проникнемо у све на шта нас уопште упућује помен Срба уз Дагона, Дачане и Сера. Садржај ове
књижице сав је посвећен том покушају пуном неизвесности, али неизбежном.
Али најпре нешто о Дагону. Сиријски и кананитски бог зрна, сазревања и жетве, Дагон,
најпре се јавља, како неки сматрају, у документима акадске династије (23. век пре н.е.), и то као
значајно и широко распрострањено божанство, што указује да је његов култ имао чврсту основу и
у средњим и горњим регионима Еуфрата, око река Balikh и Кхабур. Ово подручје називано је и
«земља Дагонова» јер је Дагон ту празнован као "божански краљ земље". Храмови посвећени
Дагону налазили су се у Mari и Terga, главним градовима региона. Истиче се да у овом крају
постоји и велики број личних имена везаних за Дагоново име.
6 Wenn die Urkunde von 1503 unter diesen heidnischen Dagoni "dacische" Serben versteht, dann spiegelt sich darin
auch ein Stück Siedlungsgeschichte von den Daciern zu den Slaven wider" (Kunstman, 306)

Државе на средњем Еуфрату
За време треће династије Ура (21-20. век пре н.е.) култ Дагона захватио је и Сумер, можда
преко западних Семита. Претпоставља се да су за време треће династије Ура западни Семити
(Аморити и Акађани) основали у близини Нипура економски центар "сточну пијацу" ("cattle
park"), названу Silluš Dagan (данас Drehem).7 Дагонова популарност достигла је висок ниво у време
6

треће династије Ура у раном периоду старовавилонског царства (19. век пре н.е.). Дагонов култ
био је значајан у време прве вавилонске династије. Хамураби је за Дагона говорио "мој творац".
Ипак, и поред свег тако раширеног утицаја, северна Месопотамија остала је главно Дагоново
средиште. Из докумената нађених у Мари сазнаје се да је и тамо култ Дагона био јако развијен.
Угаритски документи (15-14. в. пре н.е.) први нешто више осветљавају култ Дагона међу
западним Семитима у Сирији. Тамо, као и у Канаану, етимологија имена Дагон указује на њега
првобитно као на бога жита (grain): угаригски dgn, хебрејски даган ("grain"). У угаритским
еповима један од епитета богаЈ Баала је «син Дагонов». Док се сматра да су га Кананићани
изједначавали са Илом (Il), Фило из Библоса (I век н.е.), који је према старим изворима описивао
религију у Феникији изједначавао је Дагона са Хроносом, оцем грчких богова.
7 Град око шест миља јужно од Нипура и три миље југоисточно од данашњег села Афаја.

Даље, известан број личних имена у текстовима А1аlakh-а и Ugarit-a садрже елементе
имена Дагон. Најстарије лично име у централној Cирији jeDagan-takala које не припада јужној
Палестини, како се раније мислило, већ централној Сирији. С друге стране доказ о постојању
Дагоновог култа у Канаану и приморској области нађен је у именима два насеља Beth-Dagon, која
се помињу у Библији. Према подацима у Библији Филистинци су прихватили Дагона као свога
бога и подигли му храмове у Гази и Ашдоду (Ashdod).
Иначе, међу различитим тумачењима назива и значења имена Дагон постоји и једно по
којем је име Дагон деминутивни облик изведен из семитског корена dàg у значењу «мала риба»,
што ће рећи да име означава бога у облику рибе. У вези са овим мишљењем указује се и на
Библију у којој се говори о Дагону поштованом у Азоту (Azotus): имао је, каже се, лице, руке и део
тела налик на делове рибе. Овим описима нађеним у Библији одговарају фигуре на новцу из
разних филистинских или феничанских градова. На већини је Дагон представљен као фигура са
горњим делом у облику човека, а доњим у облику рибе. Из тога неки закључују да је Дагон био
бог-риба, што, кажу, не треба да зачуђује будући да је Дагон био пре свега божанство приморских
градова Азота, Газе, Ашкалона (Ascalon) и Арвад-а.

Градови и државе средњег и горњег Еуфрата и Тигриса

7

8 Encydopedia Judaica, Volume 6, Jerusalem 1971. У вези са веровањем да је Баал "син Дагонов" занимљиво је
да су у рушевинама Бет-Шана нађени остаци храмова подигнутих под египатским фараонима XVIII - XIX
династије, напосе под Сетијем I (1337-1317) и Рамзесом II (1317-1251). У тим храмовима верници су се
клањали месним сирско-феничанским боговима Баалу-Дагону и Баалат-Ашторет" (В.И. Авдијев, Историја
старог истока, са руског превео Мирослав Марковић, Београд 1952, 227), Даље: Авдијев.

Но, неки научници не прихватају овакво тумачење значења имена Дагон, већ сматрају да је
Дагон био бог агрикултуре, при чему се позивају на Фило Библијуса (Philo Biblius), који је писао:
«Дагон, то је ,жито.» Хебрејска реч за жито је dâgân: И док међу научницима постоји
размимоилажење у погледу значења имена Дагон, већина се слаже да је и име и обожавање Дагона
пореклом из Вавилоније. Иначе, истиче се да се веома мало зна о верском ритуалу у вези са
обожавањем Дагона. Остало је, међутим, записано у делима старих писаца да су се многи у Сирији
уздржавали од једења рибе.9
Мада у вези са простором на којем је био раширен култ Дагона постоје међу
истраживачима неслагање, као и у погледу имена под којим се ово божанство јавља, ипак неки
верују да се Дагон, Одакон и асирски бог Dakan-Dagan могу довести у везу један с другим.
Одакона Халдејац Бероз означава као персонификацију Оана (Oannes), за кога се претпоставља да
се појавио из Персијског залива, и да је идентичан са Дагоном. Трагајући за што прихватљивијим
решењим а један део научника сматра да фигуре Дагона на вавилонским цилиндричним записима,
на комаду скулптуре у Корсабаду и Нимруду, на којима су на различите начине приказане фигуре
човека и рибе, нису ништа друго до разни прикази бога Дакана-Дагана. Неки из тога закључују да
је Дагон персонификација идеје о океану који је обожаван као главни извор не само људске
исхране већ и људске културе, па је само божанство поштовано како у близини Персијског залива
тако и на Средоземном мору. Ваља имати у виду и таблице у Ел-Амарни у којима као да се говори
о трговини дуж Еуфрата и Тигра и Западне Азије и Египта, што се у великој мери поклапа са
подручјем на којем је раширен култ Дагона.10
9 The Catholic Encydopedia, Volume four, New York 1908. Уз бројна тумачења божанства Дагона ваља додати
још и то да се Дагон као божанство понегде помиње напоредо са богињом Atargatis или Деркето и сматра се
да је поред женског Принципа живота и вечног располођавања постојао и један мушки Принцип. Иначе,
мисли се да су Атаргатис или Атергатис и Астарте (асирски Иштар), уопште узев, једно, с тим што се
Атаргатис описује искључиво као богиња-риба, док је за Астарте то неизвесно. Уз Атаргатис још чешће се
помиње Деркето за чије име неки сматрају да је само једна дијалекатска варијанта имена Атаргатис. Отуда се
Атаргатис или Деркето сликовито приказује са горњим делом тела као жена на коју је придодато тело рибе.
Као главно средиште њеног обожавања сматра се феничански град Ашкалон (у земљи Филистинаца). За
Атаргатис постоји веровање да је била краљица Сирије и да се најпре звала Гатис, па пошто је радо јела рибу
наредила је да осим ње нико други у земљи не сме да једе рибу, те се отуда сматра да име Атаргатис значи
"осим Гатис". За богнњу Деркето (Дерцето) постоји веровање да је била Семирамидина мајка, што ће рећи
принцеза из рода најстарије асирске династије. Осим тога верује се да су Сирци, тамо где је Дерцето потонула
у море, подигли храм. Иначе, Дерцето је приказана као девојка чији је доњи део тела у виду рибе.

Кунстманово занимљиво и свакако корисно разматрање и тумачење податка о Дагону у
једном српском родослову дало нам је повода да се донекле упознамо са оним што се о Дагону
говори у општим цртама, али нам, као што смо рекли, налаже и обавезу да се на овом податку у
српском родослову задржимо и мало дуже, јер, видећемо, постоји доста разлога да се на овом
месту запитамо какве везе има једно прастаро божанство са пореклом Срба? Такво се питање
може поставити утолико пре кад нам је познато да о пореклу Срба и значењу имена не знамо
ништа поуздано. Но, пре него што се упустимо у нека детаљнија разматрања поменутог податка, у
којем се Срби доводе у везу са семитским божанством Дагоном, да наведемо још један податак,
додуше исто тако непроверен, али свакако занимљив по томе што се односи на изворне пределе
Еуфрата и Тигра, дакле на подручја на којима је, како неки мисле, и поникао култ идола Дагона.
Наиме, један наш историчар, Милош С Милојевић, чији су радови у домаћој историографији
оцењени углавном као безвредни, на једном месту, под насловом "О земљама српским уМалој
Азији" забележио је ово: "Морићи, којих се земља звала Поморија или Морјани, Морзи а земља
Морена - живели су све по морском брегу (обали), међу њима је једно племе, које се звало
8

Венаши-Венанин-и, у ових је био храм Сербца-бога-Дакског". Простор на којем је Милојевић
однекуд запазио и забележио ове податке налази се приближно између малоазијске обале Црног
мора и Јерменије. Милојевић, на жалост, није имао обичај да хако треба наводи одакле је шта
узимао или је то ретко чинио, па не знамо сигурно како је дошао до наведеног несумњиво јако
занимљивог податка, па морамо бити опрезни у оцени његове вредности. Да одмах кажемо да нас
занимају и Милојевићи Венаши-Venanii који доста подсећају на малоазијске Венете о којима се
свашта просуђује, а не треба изгубити из вида ни назив Suani Sarmate и Sasone Sarmate кoje
налазимо на Појтингеровој табли уз црноморску обалу северно од Кападокије. Па ипак, овде нас
највише привлачи "храм Serbca-бoгa-Дакског". Кад бисмо ближе знали где су живели МоrziМорићи, ако су заиста постојали под тим именом, и да ли су Venanii могли бити малоазијски
Венети, што неки наслућују, онда би уз постојање групе Сармата, Suani и Sasone, већу вредност
могао добити и податак о храму
10 The Jewish Encyclopedia, Volume IV. New York and London 1916, Vollmer's Mythologie aller Völker, Dritte
Auflage, Stutgart, 1874; Jüdisches Lexicon, Band II, 1928; Encyclopedia Britannica Volume 6 (1947)
11 М. С. Милојевић, Одломци Историје Срба, I свеска, Београд, 1872, 112 (Даље: Милојевић)

Бог Еа у облику човека-рибе, Еа-Хана одн. Оана (приказ на зиду у Нимруду)

Положаји Сармата према Појтингеровој карти (Die Welt der Antike, Gotha 1961)
9

Serbca бога Дакског, јер бисмо могли помислити, ако је у питању подручје између
црноморске обале и Јерменије, да је можда реч о изворним пределима Еуфрата и Тигра, па би оно
"Дакски" могло бити и "Дагски" од dag, јер појаву бога Дагона, као што смо видели, неки
уверљиво везују за горњи Еуфрат, а име Дагон изводе из корена dag у значењу "мала риба", или
риба уопште. У том случају и оно Serbca звучало би нам слично податку у белешци Карловачког
родослова у којој стоји да је сва српска служила идолу Дагону, само што бисмо тада морали имати
у виду неко прастаро време, далеко пре наиласка неких Срба на Балканско полуострво.
Када је Милојевић писао о Морцима, Венашима и храму Serbca-бora-Дакског позвао се на
Черткова наводећи његово дело «Фракијска племена у Малој Азији, Италији и на Балканском
полуострву.О Протословенима, штампано у Москви 1850», али је колега Е.П. Наумов скренуо
пажњу на то да наслов књиге није сасвим тачан. На жалост до ове књиге коју је Милојевић
користио тешко је доћи. Ваља одмах знати да су радови руског археолога и историчари ХIX века
А. Д. Черткова касније претрпели озбиљну критику. Ми бисмо ипак волели знати којом је
приликом Чертков навео податак о храму Serbca. Тешко да га је измислио. Да је Милојевић само
преузео наводе Черткова можемо да наслутимо по томе што је назив Serbca написао латиницом,
вероватно зато што је тако нашао код Черткова а овај можда у неком другом делу где је тај назив
био написан латиницом. Предусретљивошћу колеге Наумова о неким налазима Черткова
сазнајемо и из његове књиге "Очерк древњеишеј историји протославен. Глава втораја. Фраки,
жившије собствено во Фракији (Омировој) или Фракији и Македонији (Страбоновој)" Москва
1851. Е. П. Наумов скреће пажњу да је на корицама други наслов: О переселении фракијских
племен за Дунај и далеко на север, к Балтијскому морју и к нам на Рус.

Положај Маријандина (Westermanns Atlas zur Weltgeschichte (1956)
У тој књизи се налази и једно објашwење назива "Morzi", поводом којих се Чертков позива
на Тита Ливија (XXVIII 26): "Ови Морци или Поморци живели су по обалама Црног мора, у
Тракији Азијској близу реке Галича (Halis), где су боравили и Галичани (Халичани) - Halyzones и
Енети (Венеди), који су се одатле преселили на обале Јадранског мора (Strabo, ХII, 2). У том делу
Чертков помиње и античке Морисене. По његовом мишљењу ти Морисени (који су према Плинију
живели око Понта) -"такође су поморци, Морјачане (као и полочане)".
Е. П Наумов указује и на дело Черткова "Фракијска племена, жившије в Малој Азији,
Москва 1851 Ту се на страни 59 помиње племе Морци, а дуж Понта налазила се земља (област)
Морена, која почиње од Мизијског Олимпа.Тим поводом Чертков пише даље:"Ми сматрамо да ти
10

Морци (у једнини Морец) нису ништа друго него Поморци, то јест Пафлагонци, који су претежно
живели уз обалу Понта".

Ширење Индогермана (Индоевропљана).
Према: dtv-Atlas zur Weltgeschichte, Band I, München 1964.
Да Милојевића Мориће, Морјане не треба одбацити само зато што ни о њима ни о храму
Сербца не знамо ништа поближе, можда је довољно што уз Морисене Черткова и један наш
признати научник, Милан Будимир, наводи неке малоазијске Марјане, који би, можда,
могли бити идентични са Милојевићевим Морјанима, Морићима, Морцима или са Морисенима,
поморцима, Морјачанима. Видећемо да се са разлогом задржавамо на овим називима. Све то може
да има везе са насловом ове књиге.
Као што је познато М. Будимир је један од ретких наших научника, и не само наших, који
је истрајно настојао да проникне у најстарију прошлост Срба, да лингвистичким методама проучи
порекло и појаву Словена, а посебно да сазна из којих је облика настало и развило се име Срби,
као и да истражи географске оквире у којима се ти облици јављају. Будимир је особиту пажњу
посветио везама које су у најстарије време постојале између малоазијског и балканског простора,
посебно подунавског. Тако се уједној од својих бројних расправа, "Protoslavica", М. Будимир
задржава на низу питања која везује за објашњење порекла Словена и њихових најранијих
станишта, пре свега европских. Говорећи на једном месту о келтско-прасловенским везама и
неким другим питањима из прадавне прошлости Словена, М. Будимир каже "како је LehrSplavinski прихватио Wijk-oвo учење да су словенска племена растављена од балтских
Индоевропљана у области лужичке цивилизације средином II миленијума под притиском
неких кентумских Индоевропљана са југа, валда илирских, и да од тог времена почиње посебна
историја словенске дијалекатске групе. То би уједно била и најстарија хронологија до које смемо
ићи кад се ради о протословенској историји. Некако у то исто време помињу се у Закавказју
Mariani, као име оног друштвеног слоја који је држао власт и који представља војничку—аристократију индоевропских освајача. У вези са овим Марианима, Будимир подсећа да се у
најстаријој јадранској историји словенских освајача спомињу као господари неретљанског
приморја Mariani Њихов се заповедник зове dux Marianorum а целу област зове Тома Архиђакон
Маronia".12 М. Будимир верује да је овде реч о остацима словенске војничке аристократије. И кад
је на другом месту говорио о протословенским и староанадолским Индоевропљанима истичући
низ примера о постојању протословенских веза са староанадолским матријархатом и његовим
главним божанством, Будимир је додао да та веза није једина, при чему скреће пажњу на Хрозног
11

(Hrozni) који је, каже, у Закавказју и северној Месопотамији још средином другог миленијума
старе ере утврдио "документоване представнике индоевропске војничке аристократије зване
marijani".
12 Милан Будимир, Protoslavica, Академија наук СССР Словјанскаја филологија 2, Москва 1958,112, н даље.
(Даље: Протославика)
13 Милан Будимир, Протроловени и староанадолски Индоевропљани, Зборник Филозофског факултета, II
Београд, 1952, 258 и даље.
Bedrich Hrozny1879-1925),чешки археолог, асириолог, хетитолог и оријенталист. Хрозни је решио
загонетку хетитског (хититског) језика. Он је успео да прочита бројна хетитска документа нађена у архиву у
Богазкеју (Boghazkeui), писана клинастнм писмом. Дешифровањем до тада непознатог хетитског језика
Хрозни је 1915. године установио да је тај језих индоевропски, блиско сродан са иранском, келтском,
италском и словенском породицом говорних језика. На почетку оспораван и нападан, Хрозни је преводом
једног хетитског зборника закона, објављеног 1922, доказао да је у праву: Code Hittite provenant de 'Asie
Mineure, 1 Partie: Transcription, traduction francais (према: Encyclopaedia Britannica, vol. 11, 1966) Можда овде
вреди имати у виду и ово што је Магарашевић забележио ка својим путовањима по Србији 1827. године: "...
Потом отидемо на поклоњење епископу, који се и митрополитом назива, господину Герасиму, који је пре
неколико година у Шабац дошао и доста прилично србски говорити научио... Највише говораше он о језику
грчком и славенском, о њиховом сродству, о старим словенског народа обитавалиштима и обичајима
следујући по већој чести древних грчким списатељима, из који је читањем много себи знања прибавио.
Примечања је достојно што нам казиваше да недалеко од Трапезунта, места његовог рођења, има Словена
који језиком говоре својим, но тако с другима источнима смешаним да га ни Руси, који овамо трговине ради
долазе, разумети не могу". На ово Магарашевић, који је и сам био образован човек, у напомени примећује:
"Да нису ови остаци они Словени који су под царем Јустинијацом II године 688. из Тракије преко Хелеспонта
прешли у Опсик (Opsicium)? Или, оних 208000 Словена који су 758. године преко Црног мора у Витанију
прешли и око реке Артана населили се? или пак да они које је 665. године кнез сарацински, Абдерман, числом
5000 у Сирију одвео? Види: Memoria popul. t. II, п. 80".3бог питања и догађаја о којима се у овој књизи говори
ваља обратити пажњу на географски положај области Трапезунта у односу на горњи Еуфрат, стару Јерменију
и јужно подножје Кавказа.

Коментаришући овај израз Будимир каже да би протоиндоевропски архетип овог важног
Друштвеног термина гласио marianos са неодређеним квантитетом првог слога и са добро
познатим балканско-анадолским и протословенским суфиксом –áно.Устајући затим против
мишљења Л. Хауптмана и П. Скока који су, поводом тигуле Dux Marianorum у поречју Неретве и у
Истри почетком IХ века израз mariani доводили у везу са речју море, Будимир је истицао да
"староанадолски Аријевци маријанни те скитски мариантàс а можда и италско-илирска титула
маро допушта друкчије тумачење. Зна се да суфикс -áно, документован у простору од Карпата до
Палестине (Канаан), казује првенствено припадност. Тако би се средњевековни словенски
маријани могли интерпретирати Порфирогенитовим изразом склабàрхонтес као представници
словенске војничке аристократије а не демократије. У том случају имали бисмо у називу mariani
чланове војничке дружине, без чијег руководства нису могли ићи напред ни словенски
земљорадници.
У прилог тумачењима Хрозног и М. Будимира који о Маријанима мисле као о некој врсти
војничке аристократије, а насупрот мишљењима Хауптмана и Скока, говори још један пример. У
њему се Маријани помињу током другог миленијума пре наше ере, значи, некако баш у време које
и Хрозни наводи.
Прилог, заправо, говори о Хуритима који су у другој хиљади година пре наше ере из
околине језера Ван продрли у северну Месопотамију. Са овог подручја подузимали су походе у
Асирију, Месопотамију, Малу Азију, Сирију и Палестину. На свим овим местима образовали су
један горњи слој - Маријане..14
По свој прилици да се исто значење израза Маријани односи и на помен Миријана - војника
цара Акија. Описујући своју победу над градом Арахати, хетски цар Шупилулиума вели: "Акију,
цара Арахоти, Аки-Тешупа, брата Такаве и њихове Маријана-војнике, све скупа, заједно са
њиховим синовима заробио сам и одвео у земљу Хета".15
Кад већ помињемо ове хуритске и арахотске Маријане да не изоставимо и Маријандине у
залеђу старог малоазијског града Хераклеје (Heraclea Pontica) римској провинцији Bithynia et
12

Pontus, на карти Höhepunkt und Auflösung des Assyrerreiches, као i назив Mariandyni на карти Die
Provinzen zwischen Donau und Euphratgrenze (Westermanns Atlas zur Weltgeschichte, Braunschweig
1956, 9, 39).
Због помена Кавказа и Мале Азије можда треба да се сетимо и једног продора Хетита и
Лувија (Hethiter und Luwier) који су из правца Кавказа око 200 године продрли на протохетски
простор (централни део Мале Азије) и ту се населили, али је почетак њихове државе нејасан.
После тешких ратова су домаћим становништвом одвојили су се и основали државу у Анадолији
са главним градом Kussar (dtv-Atlas zur Weltgeschichte, Band 1, c. 35).
Тако би Милојевићеви Морјани, Морићи, Морци, а ваљда и Морисени, Поморци, Морјачани
Черткова могли бити oни исти које много касније научници називају Маријани и налазе их у
Закавказју окo Понта и у Северној Месопотамији те Милојевићев податак не бисмо одбацили као
безвредан, а у вези с тим не бисмо одбацили ни вест о постојању храма Serbca-бога-Дакског.
Можда ће то потврдити и наша даља разматрања.
14 Im 2. Jt Einwanderung der Churiten aus der Gegend des Wan-Sees in das nördl. Mesopotamien. Von dort aus
unternehmen sie Züge nach Assyrien, Mesopotamien, Kleinasien, Syrien und Palästina. Überall bilden sie eine
Oberschicht (Marjanni-Ritter, vlg. ind. marja junger Held). Grundbesitz ist erblich und unverkäuflich, doch werden
die Bestimmungen durch 'Adoptionen' und "Schenkungen" umgangen. - Überlegenheit im Kampf durch
pferdbespante Streitwagen"(dtv-Atlas zur Weltgeschichte, Karten und chronologischer Abriss,Band, 1, München,
1964, 29). Дaље: dtv-Atlas. Kaд већ помињемо Хурите можда ће бити интересантно сазнати шта на једном
месту каже класични филолог Олга Луковић-Пјановић; "По великом "Ларусу" то је народ којим је владала
вероватно једна индо-европска аристократија и који већ од трећег миленија живи у Северној Месопотамији,
где и данас постоји река Сербица" (Olga Luković-Pjanović, Sanskritski The Classical, Sacred. And Noble
Language и српски језик кao његов живи део. Американски Србобран. Нов. 7.1972).
15 Авдијев, 189-190

Као пгго је речено, Будимир је веома много настојао да проникне у што дубљу прошлост
Словена, међу њима и Срба. Завршавајући своју занимљиву расправу «Protoslavica« Булимир је
изнео и једно своје убеђење по којем cy "најстарија словенска насеља морала бити знатно ближа
балканско-анадолским културама, па се према томе нису могла налазити северно од линије букве.
Има дакле разлога, макар и само лексичких, који говоре за ревизију традиционалних схватања о
простору и времену најстаријих словенских племена".16 Не мање интересантна су и Будимирова
разматрања у расправи "О старијим поменима српског имена". Његови налази и закључци у тој
расправи особито су привлачни у вези са нашом жељом да што подробније испитамо основе и
корене из којих су могли настати наведени подаци у Карловачком родослову и Бранковићевом
летопису, као и у тексту рукописног Зборника. манастира Никољца, о чему ћe нешто касније бити
речи, а можда и са Милојевићевим храмом Serbca бога Дакског, вероватно на простору на којем су
у Закавказју и Северној Месопотамији установљени Маријани. Тако на једном месту, желећи да
каже шта се дешавало са српским именом, Будимир примећује да се оно "више него хрватско, на
основу новијих етимологија, морало селити даље од Азовског мора према источно-кавкаским
старинцима, у чијим многобројним идиомима треба да постоји колективни форматив -b- за
сингулар sur-ser ''човек''..( Тако би се, на крају крајева, Срби ипак могли схватити људима*.
Указујући за овим на значајну околност "да се оба ова балканско- словенска племена (Хрвати и
Срби) проналазе у оним крајевима у које већ Плиније (Nat hist 6,19. смешта своје Serbi као суседе
Скита у Азији (где су и Птоломејеви Serboi).
16 Protoslavica, 131-134. Уз ова и многа друга Будимирова запажања поводом истраживања најстаријих трагова
Словена, Будимир, у вези са објашњењем порекла и старости термина «злато и сребро» на једном месту каже: "У
сваком случају словенски облик независан је од балтске и германске варијанте, па према томе указује на
самосталну и непосредну везу словенских Индоевропљана са понтско-анадолском металургијом, која је свакако
знатно старија од западноевропске, па и иберске". Осврћући се, даље, на неке лингвистичке представнике
германског нордизма, међу којима су неки тврдили да се Индоевропљани налазе у данашњој централној
Немачкој већ од палеолитика, насупрот схватањима неких лингвиста који су у Анадолу и Закавказју трагали за
најстаријим Индоевропљанима, Будимир закључује да је нордистичка школа неприступачна проверавању
помоћу писаних докумената који се налазе далеко од Балтика у предњој Азији, па стога сматра да је гледиште Ј.

13

Schmidt-a "подесније за озбиљан рад, јер омогућава проверавања и контролу помоћу сведока који су старији од
најстарије индоевропске дијаспоре. У том погледу интересантни су словенски термини tulmacû и tulkû чији је
радикални елеменат (s)tel/r-'светао, јасан' (исп лат. stella и грч. astêr) очигледно идеоглотског а не страног
порекла. Етрурски Гласник и Interpres deorum Turma и западноанадолски Адрамон у Лидији, исто хао и митански
talami 'interpres' из XV в.ст.е. откривају врло старе везе словенских Индоевропљана са анадолсхим културама"

Ако би прихватили ове Плинијеве Serbi као неко словенско племе, овда би се приоритет у
погледу историјске документације померио бар за цео век унатраг, у корист Срба (насупрот
Погодиновим Хрватима)", мислећи притом на облике Khoro(u)athos у Танаису (2-3 век н.е.).
Тражећи, даље, дубље корене српског имена, Будимир се задржава и на Фазмеровој
(Vasmer) интерпретацији српског имена за коју, каже, "речито говори композит paserb и
деноминатив priserbit-sja, "придружити се". Предност комбинације лежи у томе што српско име
добива одличан смештај у словенском речнику, поготово ако нађемо начина да фонетски
објаснимо везу са синовима simbru sebar "друг, земљорадник али не и наполичар, него спрежник,
сувезник". Задржавајући се, даље, на неким словенским синонимима као што су "sirbu pasirbu
priserbiti sja sjarbu присјарбити сја поред prisjerbiti sja i sebër, одвајајући од њих sêbras, M. Будимир
истиче да за све њих треба тражити заједничко порекло. Одмах додаје и да је "заједнички архетип
овог важног друштвено-политичког термина морао гласити у протословенској епоси simbra, са
којом се не може преко просте метатезе ликвидног форматива успоставити веза с не мање старим
термином sirba савезник, саплеменик, рођак"*. Мало даље Будимир каже да се "протослов. simbra
може повезати са sirba на тај начин што ћемо поћи од лексемског минимума simb- ca назалним
инфиксом и његовог деривата помоћу суфиксног -rо". Пажљиво анализирајући све могућности
које доводе до жељеног резултата, М. Будимир се одлучио за закључак "да су у протословенском
постојала два корадикална облика simba и simbra. Овај други се сачувао непромењен, а први је
путем диференцијације дао sirba, тј. у контексту с лабијалом налаз је десимилован у ликвиду -r".17
На основу својих досадашњих запажања М. Будимир је закључио да се Плинијеви Serbi
Птоломејеви Serboi "јављају управо у оним oбластима које су источно од Кимеријског Боспора, а у
те области стигла су кимерска племена из простора трипољске цивилизације у којој
Порфирогенитови обавештајци знају за српске Словене. Тај податак потврђује и геоморфолошки
термин праг за дњепарске катаракте. То би значило да се српско име помиње знатно раније но што
је то случај са именом осталих словенских племена, па и са именом Словенину."
17 М. Будимир, О старијим поменима српског имена, Глас САН CCXXXVI, Београд 1959, 35

Пратећи у другом делу ове своје расправе разна тумачења друштвеног термина simbrasebar, предлажући при том и своја решења, М. Будимир се задржао и на терминима sibones, sibyna,
simbunê и sigunna, односно sigunos, jep се, каже, иза тих термина крије друштвено-политички
термин simbra "sebar" и simbu "заједница". Спомињући да у вези са фонетском променом у неким
трачким градовима постоји размимоилажење у тумачењима појединих наука, М. Будимир је
прихватио мишљење Ј. Розвадовског сматрајући да се с довољно разлога могу "здружити имена
Abioi, Gabioi, Sapai, Kaprontai, Sabini, Sabelli, Samnites c именом карпатско-подунавских Кимбера,
Сибина и Сигина, чија је металургија, исто као и трачка и кимерска, била у вези с моћном
анадолском обрадом метала".18 Убеђен да се део проблема може објаснити на горњи начин, М.
Будимир продужава излагање једном врло занимљивом опаском: "Лудо би било с наше стране да
сва наведена балканска и италска имена племена напросто идентификујемо са Сербима и
Сибинима, па да тако дамо оне патриотске тезе Симе Лукина Лазића 'Срби сви и свуда'. "Овде се",
каже М. Будимир, "ради само о томе да се пронађу и објасне класични трагови и старији помени
српског имена, колико је то могуће на основу античких података и историјске фонетике. Како је
значење тог имена доста широко, "савезник, сродник", сасвим је природно да се оно јавља и ван
најстаријег територија карпатско-подунавских Кимбера и Кимеријаца".
Задржавајући се при крају ове своје расправе само на вези са сложеницом пасерб и
подвлачећи да се у том случају српско име као обележје словенске господе може
идентификовати.са латинским називом биљке сорбус чије је значење «црвен». Будимир у вези с
14

овим у продужетку даје овакво објашњење: "Тако би Срби били, слично староруским Вјатићима и
Венетима, назив за чланове друштвене врхушке која је имала право на црвену боју, као и
старомакедонска господа и донедавно Турци и потурице у Босни, где ниједан хришћанин није
смео носити ,нешто црвено од текстила. Ни у том случају апофонска база имена Срба не би била
усамљена, јер се потпуно уклапа са хидронимом Sirbis како се још друкчије звала тројанска река
Ksantos односно Skamandros. Оба та хидронима указују на боју као онамасиолошки моменат.
Ипак, при оваквом би везивању остале тешкоће због сложенице пасерб, која се при изнесеном
тумачењу може лепо сместити и објаснити у заједници с термином sebar и именом Srb".20
18 Исто, 36-39
19 Исто, 39-43
20 Исто, 52-55. Занимљиво је да и Милојевић у два маха уз Xanthus и Xanthos помињe реку Србицу. Тако на
једном месту он каже: "... Likija Mila ili Miljača-Lycya, Milias кроз коју протичу реке Србица доцније названа
од Гpкa Xanthus i Limara-Limyrus, а још су били градови: Србица, Патара, Мира итд На другом месту, уз
читав низ старих назива које Милојевић на свој начин тумачи, забележенo је и ово: "... Ксантис, или Срб
племе, живело је у Троји и у данашњој европској Рашки, око Ибра или Марице". (Милојевић, 108,114). Као
што видимо, овде Милојевић не каже као Будимир да је Сирбис била тројанска река Ксантос односно
Скамандрос. Он не помиње ни реку Скамандер, која се заиста уливала у Јегејско море недалеко од Илијума
(Ilium). Како Милојевић неуобичајено наводи изворе и литературу не знамо да ли је ове податке нашао код
Черткова или негде на другом месту.

На овим Будимировим запажањима и закључцима задржали смо се можда и нешто дуже у
тежњи да сазнамо има ли у линвистичкој науци макар неких наговештаја који би указивали да
наведени подаци у нашим домаћим рукописима потврђују и оправдавају оно што поједини
научници наслућују кад су у питању Срби, пре свега кад је реч о географском простору на којем се
име Срби јавља у јаснијем или мање јасном облику. Осим тога, мишљења неких научника могу да
нас охрабре да смелије размишљамо и просуђујемо и о нашим подацима при настојању да их
пажљивом анализом, колико смо у стању, што боље протумачимо и уклопимо у одређене
просторне и временске оквире покушавајући да их повежемо међусобно макар и сасвим танким
нитима и тако уклопимо у историјске оквире.

Део Палестине са Јерусалимом (из рунописног зборника манастира Николца (XVI вех). Ово је
вероватно најстарија карта једног нашег ходочасника
15

Из тих разлога враћамо се оној белешци Карловачког родослова у којој на крају стоји "от
Сера же Србље", што је у нашој историјској литератури остало непроучено и необјашњено, а из
онога што смо запазили у Будимировим разматрањима закључујемо да заслужује пажњу мада на
први поглед делује као безвредни податак.
Као што је познато, податак "от Сера же Србље", налазимо и у Бранковићевом летопису
сачуваном само у латинском преводу. Првобитно овај је летопис био написан на српском језику.
То сазнајемо из наслова летописа: Ех Servico historico excerpta quae in rem nostram. Chronica
Serbica Despotae Georgii Brankovic. E codice serbico latine reddita operante L. B. Francisco Xav.
Pejačević. Дакле, Пејачевић је приликом превођења скренуо пажњу да је у заоставштини грофа
Бранковића рукописни текст летописа био на српском језику ("Е codice serbico...").
У првој белешци општег дела Бранковићевог летописа двапут се помиње Ser и једном
Serbli. Она гласи: "Var, cum haberet enjugem Lieggam, ab hac et Parte cognominati sunt Loggibardi. Et
ab ea nati sunt Varo filii Kala, Sera, Melphiti, Viona, Jarvana. Hi quinque ex Var et Legga sunt prognati
et cognominati Loggobardi. Et ex Kala quidem rursus cognominati sunt Kalabri, ex Sera Serbli, a
Melphite Melphitani, a Viona Venetici, ab Arvana Arbanasi...21
У трагању за изворима српског оригинала Бранковићевог летописа свим досадашњим
истраживачима и издавачима, укључујући ту и писца ове књиге, некако је промакао један текст
који се у своје време, налазио у рукописном Зборнику манастира Никољца, под бројем 4. У том,
необично интересантном и значајном зборнику, налази се више текстова, а међу њима на 301.
листу, и једна белешка која почиње овако:22
21 Љ. Стојановић, 277. Р. Новаковић, Бранковићев летопис, Београд 1960,37 (даље:Бр. Бранковићев
летопис).
22 О рукописном Зборнику манастира Никољца писао је В. Ћоровић у Зборнику за
Историју Јужне Србије и суседних области, књ. I, Скопље 1936. У рукописном
Зборнику манастира Никољца налази се и Никољски летопис штампан у Зборнику
Филозофског факултета, III књига, Београд. 1955.Читајући ове драгоцене податке у поменутом Зборнику у
Карловачком родослову и Бранковићевом летопису долазимо на помисао да се можда у овим нашим старим
изворима сачувало неко давнашње сећање на порекло и долазак неких народа на источне обале Јадрансиог
мора (Сербли и Арбанаси и можда Венети) и на јужни део Италије (Калабри и Мелфитани, на које подсећа
средњовековни бискупски град Мељфи). У сваком случају вреди имати у виду да то, наизглед, мутно сећање
налази женског претка чак на Кавказу (Legga, Liegga), док њена веза са Варом (Баром) можда треба да значи
везу и мјешање балканских и јужноиталски староседелаца са кавкаским дошљацима. Није искључено да и
Будимирова размишљања у чланку "Анадол и античка Србија" могу да се односе иа време кад су Сербли,
Арбанаси и други наишли на Балканско полуострво. Кад би тако заиста било можда би нам била јаснија и
имена као што су Била Зора, Сагора, Тристол, Охра, Лиса, која на Балканском полуострву наводе неки стари
писци.

У тој белешци, која је могла послужити као један од изворних текстова и састављачу
српског рукописа Бранковићевог летописа, горње две реченице, касније преведене на латински,
гласе:

Кад се белешке у штампаном тексту Бранковићевог летописа упореде са онима у рукопису
Никољског зборника, могу се запазити доста јасне разлике. Ако је горња белешка у српском
оригиналу Бранковићевог летописа састављена према тексту одговарајуће белешке у Зборнику,
16

онда је преводилац на латински неке појединости или погрешно схватио или из других разлога
изменио. Тако у српском тексту рукописног Зборника стоји Бар а не Вар, а жена његова је Lеgga a
не Liegga. После тога у текстовима настаје једна још већа разлика. Наиме, док у српском тексту
после имена Леге стоји "и од ње роди синова пет, Кала, Сера, Мелфита, Виона и Арвана", у
Пејачевићевом латинском Преводу тај део гласи "ab hac et Parte cognominati sunt Loggi-bardi", што
је однекуд уметнуто и на том месту је без икаквог смисла. У свим издањима Бранковићевог
летописа име петог сина је Јарвана, а тако стоји и у Пејачевићевом латинском рукопису, док је у
српском тексту у Зборнику правилно написано Арвана, а мало даље стоји да су по њему названи
Арбанаси, што је као и у латинском тексту на том месту. Ваља, даље, указати и на разлику код
назива Срби. У латинском тексту стоји Serbli, док је састављач српског текста у Зборнику записао
Срьблъ што за филологе може да има значаја.
Као ни податак о божанству Дагону коме је, наводно, служила "сва српска" тако ни податак
о Серу као тобожњем прапретку Срба није у нашој историјској литератури схваћен као вредан
пажње. Једино је, колико нам је познато, Нико Жупанић, опширно анализирајући Плинијеве и
Птоломејеве вести, закључио да корен Сер може да има везе са именом Срба мада није помињао
податке ни у Карловачком родослову ни у Бранковићевом летопису, док му подаци у рукописном
Зборнику нису ни били доступни. Као што је познато, Жупанић је за Плинијеве Serbe и Serrei-e
закључио "да су у I столећу после Христа, или можда пре, Serbi и Serrei живели између
северозападног гребена Кавказа (Corax) и Азовског мора, у суседству Ziga (Zinha), Konapsena, Tata
и Vala (Hala)", док је за Птоломејеве Србе рекао да их треба "тражити северно од Вала, отприлике
у области централног Кавказа, тако да су они имали своју постојбину у северној Иберији, а Тусци
и Турани су им били источни суседи..."

Положаји Плинијевих и Птолемејевих Срба и Сереја према Н. Жупанићу (Срби Плинија и
Птолемеја)

17

Иначе, као што знамо, Жупанић је у својој расправи заступао тезу ; да кавкаски
староседеоци "нису сродници Индоевропљана, ни Монгола, ни Семита, већ спадају у породицу
Алародијеваца чији су чланови осим споменутих Кавказаца још и стари Египћани, Либијци,
Берберци, Иберци. Баски, Лигури,Рети, Етрушћани, Пелазги, Хетити, Митани, Каспијци, Еламци и
многа староевропска племена пре поплаве Аријеваца (Индоевропљана)".
Ваља још подсетити да Жупанић кавкаске аутохтоне дели на три главне скупине, и то на:
Черкеску (Adighe, антички κερκεια), између Кубана и Црног мора, Лезгинску Legae, Лигиес на
југоистоку, у Дагестану, и Грузинску у Колхиди и Иберији. Жупанић уз ово додаје да је "за нaшe
питање од важности једна особина кавкаских дијалеката, наиме, употребљавање номиналних
суфикса и префикса", при чему истиче да су за питање Плинијевих Срба у првом реду занимљиви
плурални суфикси код кавкаских номина. Наводећи неколико примера у овом смислу, Жупанић
закључује ово: "Из наведених примера видимо да су кавкаски народи употребљавали номиналне
плуралне суфиксе исто тако у античко доба као и данас (особито -bi и -ni), и да су за исти народ
тако у античко доба постојали разни облици имена. Ако ово искуство применимо на Србе можемо
добити облике Ser+bi = Serbi, Ser+ni = Serni. Корен је безуветно Ser. Облик Ser+i = Seri могли су
дати "индоевропски суседи, а још пре извесна, кавкаска племена, која су исто тако правила плурал
са суфиксом -i као данас Hürkanci и Туши у Дагестану... Корен, дакле, остаје увек Сер. Мењају се
само плурални суфикси...23
Кад је Људмил Хауптман писао о сеоби Хрвата и Срба рекао је да је Жупанић успео са
тумачењем антског и српског имена; "Ант од анд људи, народ, а Србин од Ser човек, множина
Ser-bi људи".24^
Колико нам је познато, у дискусији поводом Жупанићевих размишљања и закључака о
пореклу и значењу имена Срби, Србин, нису узимани у обзир напред наведени подаци у
рукописном Зборнику нити у Карловачком родослову и Бранковићевом летопису, а то је свакако
пропуст, као што је пропуст и то што је сасвим запостављен и податак о свој српској која је
служила идолу Дагону. Да су узете у обзир белешке у наведеним домаћим рукописима, да их је
запазио барем Жупанић, вероватно би му пало у очи да се тамо помињу Бар (Var) и Лега (Legga, у
Бранковићевом летопису Liegga) и да су њих двоје имали пет синова од којих је један био Ser.
Осим тога, као што смо видели, Жупанић једну кавкаску групу аутохтона назива Лезгинском
(Legae, Лигуес). Он је, дакле, и не знајући за свакако врло стари податак у домаћем извору о Леги
и Серу, закључио да име Срби мора да потиче од имена чији је корен Сер, а тиме што једну
кавкаску групу аутохтона назива Лезгинском, везујући тај назив за име Legae, ако и није успео да
неке научнике убеди у оправданост своје анализе и закључке, верујемо да је с правом покренуо
једно питање које заслужује пажњу истраживача порекла Срба. Тешко да је овде у питању нека
случајна коинциденција. Да се само подсетимо: "Сва српска је служила идолу Дагону", божанству
првобитно горњег Еуфрата и Тигра, а затим и далеко ширег простора, најпре преко Месопотамије.
23 Н. Жупанић,Срби Плинија и Птоломеја,Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу, Београд, 1924,564, 572573
24 Људмил Хауптман, Сеобе Хрвата и Срба, ЈИР, год III, свеска 1-4, Љубљана - Загреб - Београд
МСМХХХУII (1937), Може бити да на неку прастару везу Срба са кавкаским простором указују и имена као
што су Џоџик, Шушан и Марин, личности које су живеле у манастиру Панда, који је је у Јерусалиму основао
пустињак Панон из Кавкаске Албаније. Манастир је разрушен у ХII веку, али подаци указују да је постојао
још у VI веку (Movzes Kalankatuaci, история страны Алуанк, Ереван 1984,143,225-220). Захваљујем доценту
Ђорђу Јанковићу који ми је скренуо пажњу на ову занимљиву и значајну књигу.

Жупанић Плинијеве и Птоломејеве Србе налази међу кавкаским народима убеђен да им је
име настало од корена ser. Он једну кавкаску групу аутохтона назива Legae, а сачувани стари
домаћу рукопис бележи Сера као сина неког Бара (Vara) и жене Леге (Legga).

18

Срби, Леге и Геле на подручју Кавказа.
Дакле, за три податка у домаћим рукописима, за Дагона, Легу и Сера, верује се да су
заснована на стварности која је постојала у неко прадавно време. Овде не треба изгубити из вида
ни то да Жупанић кавкаске староседеоце убраја у групу Алародијеваца међу које, између осталих,
наводи и Хетите, Митане, Еламце, Сумере и Каспијце, дакле народе са подручја на којем је, у
већини случајева, био раширен и култ идола Дагона. Ако неко, неко, ипак, помисли да се све то
случајно тако стекло треба доказати да једно с другим нема везе, и ако се посумња да је у
рукописном Зборнику набрајање свих имена и указивање на порекло неких народа само плод неке
наивне етимологије треба доказати да је тако, и добро би било да упућени у ова питања докажу
да ниједан од горњих података није вредан пажње и да су научници у заблуди кад име Србин,
Срби везују за кавкаски простор или кад, као М. Будимир, наслућује и верује у неке прастаре везе
Протословена, а међу њима и Срба, са анадолским простором, значи, опет са подручјем на
средокраћи путева од Закавказја за Европу, односно за Балканско полуострво.
У међувремену, док се свестраније и продубљеније не проучи све ово о чему је досад било
речи, погледаћемо шта се може у овом смислу прочитати у делу једног јерменског историчара из
почетка средњег века, и колико његова запажања могу да буду од користи за проучавање
Протословена или, како нам се чини, боље рећи Протосрба. Мозес из Хорене (Моses Chorenatsi),
кога неки називају "Оцем јерменске књижевности", сматран је раније писцем V века н.е. и
мислило се да је умро 489. године, али се ипак процењује да у његовом делу постоје неки
анахронизми који упућују на вероватноћу да је дело делимично дописивано и до IX века. Ипак,
оцењује се да у Историји Јерменије под именом Хоренског има драгоцених података из
јерменских старина. Видећемо да у њој има занимљивих и привлачних појединости и за наше
питање.
Једно од тих занимљивих места у казивању Мојсеја Хоренског односи се на збивања која су
се десила наводно за време владања цара Вахаршака, који је, каже, једном приликом сазвао дивље
народе, који су дошли са севера, са подножја велике горе Кавказа. Вахаршак им је наредио да се
окану разбојништва и вероломства и да се покоре царевим наредбама и плате данак управницима
и кнезовима које им он одреди. Када је све ово обавио Вахаршак је сишао у области које су
касније населили дошљаци Vehendur Bulgara Venda и по њему назване Ванандомъ. Насеља тих
дошљака, каже Хоренски, до данас се (значи до његовог времена) називају именима браће и
потомака његових (Venda).
Други занимљиви догађај десио се за време владе Аршака, сина Вахаршаковог, када је у
кавкаским планинским венцима, у земљи Булгара (въ землъ Булгаровъ) дошло до великих побуна.
Оданде су се, каже писац, многи одвојили, дошли у нашу земљу и населили се у плодоносним и
житородним низинама Koxá.
19

Поводом ових несумњиво интересантних описа, једно због помена Кавказа, а друго због
назива племена која су наводно сишла у подножје (јужно) кавкаских гора и населила северне
делове Јерменије, Н. Емин, преводилац Мозесове књиге са јерменског на руски, даје у напоменама
нека занимљива објашњења. Он скреће пажњу да се у вези са горњом вешћу многи европски
научници, међу њима и Нојман (Geschichte der Armen. Litter. 1836,589-596), на основу помена
Булкара и њиховог вође Вунда закључивали о историјском постојању Словена Бугара још у II веку
пре н.е. Емин на то указује да су Булікари, који се јављју у северној Јерменији за време владе
Вахаршака (између 127 и 114 год. пре н.е.), вероватно у току неких немира, напустили своју
отаџбину и населили се северно од Аракса. Они су, каже, првобитно живели далеко иза кавкаских
планина, у приволшким крајевима, око Коме, у западним пределима уралске Угурије. Сматра се,
додаје Емин, да су припадали финском племену, или, како каже Шафарик, "покољење Уралочудском, чије су (Бугара) име много касније усвојили себи Словени у Мизији, баш као Гали име
Франака". На ово Емин додаје да је Венелин истицао дијаметрално супротно мишљење од
Шафариковог тврдећи да су приволшки Бугари били словенског порекла. Не желећи да се дубље
упушта у проблем порекла ових Бугара (Булкара), Емнн каже да оставља стручњацима да реше
ово питање, а он са своје стране скреће пажњу на лична имена и називе које јерменски историчар
(Хоренски) помиње међу тим дошљацима, а. то су Вохендурь, Булкарь, Вундь или Вендь
(Венеть?) и најзад Ванандь - земља коју су населили ти досељеници Булкари. Емин још напомиње
да би пажљиво истраживање тих имена може бити колико-толико осветлило словенски свет, али
додаје да је одмах обавезан да каже да се у тим именима не осећа дух јерменског језика (что въ
стих именахъ не слышно духа Армянского")25
Кад смо већ код горњих назива које помиње Хоренски биће можда корисно да се сетимо
шта је Николајевић још 1861. године писао поводом речи Срб, Венд и слово. Он за њих каже: "Три
су старе речи у словенском језику, које осим свога етимологичког значења имају још једно од
далеко веће важности. Оне су први исторички споменици народа данас званих Словена; јер све три
биле су им, заједно или једна за другом, најстарија обштенародна имена".
25 История Армении Моисея Хоренского, перевелъ с арменсхого и объясниль.... Н Еминъ, Москва 1858.
(даље: Хоренски)
Можда неће бити сувишно да овде ухажемо на још једну Еминову интервенцију. Наиме, поводом
помена Мешака, сродника Арама Хаикида, кога је, по Мозесу Хоренском, јерменски цар поставио за
управитеља Кападокије 1769. године пре н.е., Емин хаже да му нерадо пада на ум мишљење Славенофила,
међу њима и Мицкијевича, који настоје да докажу "да су Словени поред својих познатих обитавалишта у
Европи, заузимали сву Малу Азију и Месопотамију, па су, према томе, били aborigini у Лидији, Карији,
Пафлагонији,Фригији, Кападокији, Сирији, Асирији и другим земљама. На основу такве хипотезе знаменити
словенски песник Мицкијевич, понет својом жестоком уобразиљом, види Словене, особито Србе код Сура и
Асура (въ сурахъ и ассурахъ). Осим тога, у својим историјским истраживањима, он олако приписује
словенско порекло по многим личним именима, па макар имали и најмању сличност са словенским именима.
Да не говоримо о Навуходоносору, о Дачанима (о Даках) и о многим другим именима, која су прихватана и
објашњавана као чисто словенска. Он претвара у Словена чак и Мешака...". Ову своју јетку критику упућену
Мицкијевичу и другим словенофилским занесењацима Емин завршава иронично: "Позната је ствар кад се
тако с поетском побудом поступа са историјским чињеницама, да се Словени лако налазе не само у Асирији,
Вавилонији и Јерменији, већ и у Америци, и, ако је по жељи, и у Аустралији".
Ако су Словенофили заиста у много чему претерали, ни Емин није много уздржљивији у другој
крајности.Кад смо већ код података које наводи Хоренски, да укажемо и на следеће. Наиме, Хоренски прича
да је у време кад су Алани са севера (од Кавказа) прешли реку Куру и упали у Јерменију, јерменски цар
Арташас склопио са њима мир, али да је у то време дошло опет до неких побуна. Цар, који је тада боравио у
Арташату, пошаље свога сина с великом војском и наредбом да угуши побуну и истреби многе из "покољења
Мурацана", а потом је наредио да се спали дворац Аргама и униште «најзнатнији из рода Мурацана»
(Хоренски, 121). Овде помињемо Мурацане јер нам се чини да се могу довести у везу са Милојевићевим
Морцима, Морисенима или са Будимировим Маријанима. Чини се да ће Будимир бити у праву кад хаже да су
Мариани "име оног друштвеног слоја који је држао власт и који представљају војничку аристократију
индоевропских освајача". Дакле, Мариани не морају бити становници Приморја како неки мисле. Можда би
било добро да се Маријанима посвети више пажње. Можда пре свега у вези са улогом коју Србима приписују
Дворник, Сулимирски, Л. Ленард и други кад о њима говоре као о владајућем слоју у маси покореног
(словенског?) становништва.

20

Проучавајући корене горњих облика и њихов развој, Николајевић на једном месту каже:
"Што се тиче трећега Венди (онај монограм представљаће четири главне варијанте овога имена:
Енди, Енти, Венди, Венти; а влашка форма све старије и позније изговоре словенских јусова).
Шафарик је сматрао и ову реч као страну словенском језику, а име само од туђина давано
Словенима. Но гласовити слависта овде је заиста неправедно одузео Словенима једну од
најдревнијих, најсветијих и безпорних њихових својина".
Подробно приказујући на који начин су, по његовом мишљењу, настајали поједини облици,
Николајевић даје овакво објашњење: "Indi, Antes, Entes, Vandi, Vendi, Venedi, Vindi, Vinidi, Venthi,
Veneti опет су, дакле, исто што и умници «humani, homines» словесници Словени. Древни Срби
сигурно су оба имена, као синониме, наизменце себи додавали на исти начин, као и синониме
својих географичких". Колико је Николајевић овде и на другом месту у праву још је проблем како
лингвистички тако и историјски, али да је веома добро упознат са изворима и литературом у то не
сумњамо. За проблем о којем је у овој књизи реч сигурно да вреди изнети још нека
Николајевићева запажања.
Тако на једном месту Николајевић иронично примећује да "Има археолога, који су име и
ред Syrbah погађали још у древним Syrima Аssyrima, Misyrima, првим од индскога племена о
владатељима семитске Азије и Африке, при чему наводи Мицкијевичев рад Coura de littеrature
slave du College de France, 87-138, Рaris 1845, a онда продужава овако: "У Европи су Плинијe и
Птоломеј, у I и II веку наше ере, већ известније налазили Србе, па Сарпи и Сарепти као последње
задстраже Славена над Кавказом, а Римљани у Sarbacum, Serbinum, Serbitium, још трагове
њихових предстража пред Алпима".
Такве задстраже и предстраже, продужава Николајевић, "одкривало им је врло вероватно
њихово име Ента у Малој Азији и Вента (Veneti) у Италији и Галији, а Енда (Indi), Ента (Antes) и
Венда (Vendi, Venedi, Vindi, Vinidi) исторички још јасније од Дона и Волге па до Сале и Лабе на
северу Европе.
Словени истина је тек у историчној ери обште постало; но и ово је (Словени) још Птоломеј
споменуо, а оно сигурно није тек у његово време (161-182) први пут постало".

Словени у I и II веку н.е.
а. Два подручја најстарије словенске хидрономије
б. Граница Римског царства (Lech Ledejewicz, Slowinszczyzna Zachodnia)
21

На основу горњих помена имена Николајевић износи како мисли да су колоне Словена
ступале у Европу и даље напредовале. Он ту помиње две дуге и широке колоне: "Једна је ишла
јужном зоном кроз Малу Азију у трачки полуостров и лево подунавље... а друга зоном северном
преко Кавказа и простора доцније Сарматије и Свевије..." (подвукао Р.Н.).
Налазећи да су у овим кретањима постојали предњаци, задњаци и.. средњаци, и констатујући да је
кретање Словена и њихове "удесе" за око 2500 година (од V века н.е. па уназад) најдубље
истражио Шафарик, Николајевић те резултате истраживања своди на ово: "да њих (Словена) од
неколико стотина година пре тројанског рата, па до конца V века н.е., једни за другима наизгред
поплављаше, искорењаваше, разгоњаше или подјармљене држаше - из Азије њихови први
задњаци: Пелазги, Кимери, Скити, Сармати, Хуни - са запада, југа и севера Европе сви троји први
им предњаци: Гали, Римљани, Германи. Као у новом рату унакрсне ватре, све ове поплавице
највише се над њима сукобе у њиховој подунавској и полапској зони, и одатле њих најпре, а после
свака једна другу наизгред потисну, истребе или на слабе остатке сведу, па напоследку и саме се
разиђу. Потиснути староседеоци Словени листом избегну к својим суплеменицима у зону
карпатску, и одатле прежаху на сваку прилику, кад која од старих им постојбина пуста иза туђина
остајаше, или од нејачих њихових остатака бијаше брањена, да се у њу поврате jure post-limini".
Николајевић сматра да су се Слопени почели враћати на стара огњишта још у првим вековима
наше ере, а ( завршили повратак у другој половини VII века.
Да би сад показао где, докле и каквим су се именима Словени звали у време Прокопија,
Јорнанда (Јордана) и Вибијуса Секвестра, Николајевић дословно каже:
Прокоп: "Име Словенима и Ентима (Антима) једно је било некада: Срби звали су се у старо
време обоји".
Јорнанд: "Венди (Vinidae) и ако сад по различитим племенима и местiма имена мењају,
поглавито ипак Словени (Sclavini) и Енти (Antes) зову се... Из једног стабла происходећи, они сад
сва три имена носе: Venti (Veneti, Venthi), Енти (Antes, Entes), Словени (Sclavi)".
Вибијус Секвестер: "Свеве од Срба (Servitii, Cervitii) дели Лаба, и излива се у Оцеан".
Занимљиво је и шта Николајевић поводом помена Пелазга истиче у напомени позивајући се
на Херодота (VII, 20): "Са Ксерксовом експедицијом не може се сравнити ни Даријева против
Скита, ни Скитска против Кимера, ни Атрида против Троје, ни сама Mysah и Teukrah (дарданских
Пелазга), који пре тројанског рата, прешавши Босфор нагрнуше у Европу, покорише све Траике
(Trakes, Treikea) и силазећи к Јонском мору, допреше до Пенеја, који тече к југу" (Херодот, VII,
20); а к северу до Дунава и к западу до Дрине, докле основаше једну европејску Мизију и
Дарданију могао је још додати отац историје - примећује Николајевић.
Колико је Николајевић био у праву наука је нешто већ оценила, а нешто ће ваљда тек
оценити. Ми смо овде нека његова размишљања и закључке изнели највише поводом помена
Вунда, Венда и земље Вананд Мозеса Хоренског, као и због прастарог струјања утицаја из Мале
Азије у Европу и насељавања малоазијских и блискоисточних народа на Балканском полуострву.
Кад смо већ код помена несумњиво занимљивих назива Вунд, Венд (Венет?), као и
Николајевићевих Ванда, Венда, Венета, и др., биће сигурно корисно да се подсетимо шта о
Вендима казује знаменити савремени пољски нзучникГерард Лабуда. Beћ на почетку свога
излагања он каже да се етноним "Венеди" појављује у изворима још од Хомерских времена па све
до краја антике, дакле у размаку од скоро 1500 година. У изворима с краја антике и почетком
средњег века назив Венеди недвосмислено одређује Словене.
26 Константин Николајевић, Критичка покушења у периоду од првих пет векова србске историје, Србски
летопис за годину 1861, част друга, година XXXV, кн.ига 104, у Будиму 1862, 29-36. Можда код ових
Николајевићевих запажања о зонама кретања и напредовања Словена према Балканском полуострву треба
подсетити и на већ више пута помињане називе које као податке старих писаца наводе Антон и други: Bila
Zora, Sagora, Tristol, Ochra, Lissa, уз које можемо додати и место Срб, још увек нео6јашњено: "које је старије
од досељења садашњег српског живља у том крају". Ваља знати, између осталог, да се једна Zagora на старим
картама налази на црноморској обали Пафлагоније. То што Николајевић, а и неки други, сматра да је овде реч
о кретањима и насељавању Словена не мора да је тако. Горњи називи нису само славофонн већ и србофони.

22

Лабуда за овим каже да у принципу постоје три могућности тумачења назива Венеди:
1. "Сви етноними типа Венед - означавају Словене"
2. "Неки етноними типа Венед - односе се на Словене; неки, пак, само на неке друге
индоевропске народе"
3. "Сви антички етноними Венед - означавају индоевропски народ, али несловенски, а
назив Венеди прешао је на Словене тек пошто су освајачи овладали њиховим
првобитним венедским боравиштима".
Прелазећи после ове поделе на одељак "Сведочанства", Лабуда је у једанаест тачака изнео ко
је, када и како споменуо Венеде. Овом приликом ћемо се задржати само на неким његовим
запажањима.
1. Најстарију напомену о Венедима оставио је Хомер у Илијади:
Enetoi у Пафлагонији (Мала Азија), а следећу Корнелије Непос, а затим и Ливије.
2. Половином првог тисућлећа пре наше ере Венеде помиње на Јадрану, у реону
Венеције, Херодот (Enetoi kai en to Adrie), после њега Страбо (Enetoi), а онда веома
често римски писци од времена Катона у облику Венети.
3. У исто време нека група Венеда налазила се на територији Македоније.
4. У првом веку наше ере, скоро истовремено, у реону Висле, Венеде помињуПлиније и
Тацит. Овде такође припадају једно столеће старији, али исто тако засновани на старим
предањима, Птоломејеви записи, који је међу бројним сарматским племенима помињао
о Венедима, који су живели у Вендском заливу..., помиње се и запажање Корнелија
Непоса о вендским морепловцима које је бура натерала на Северно море.
7. Не баш потпуно тачно може се одредити и напомена о насељу Енета у коментару на
Еурипидов текст, "Хиполит", који је дефинисао као 'место у Епиру', што се може
односити како на територију данашње Албаније (пре), тако и на Епир у Малој Азији.
10. На време из првог века наше ере односе се и два записа из тзв. Tabula Peutengeriana,
segment VIII, 41: 'Venadi Sarmatae, на обали мора које додирује Европу са севера, као и
segment VIII, 4: Venadi, лево од планине .. Alpes Bastarnice, између Доњег Дунава и реке
Agalincus.'"
У другом одељку под насловом "Назив" Лабуда подвлачи да су облици vend-, vindсекундарни и да у разрешавању разних варијаната имена Venedi треба поћи од најстаријих облика:
-enet, грчки ouenet (при чему је ou-v), Venet-i и томе слично, које има много еквивалената у
латинско-келтској лексици, као келтски veni 'род', староирски fin, fine, породица, сродство';
"основа ven- са суфиксом -eto значи дакле толико, као онај који воли род, који припада роду,
сродник, и скоро дословно у том значењу може одговарати називу Венети".

Вероватна праотаџбнна Венета. Према Т. Sulimirski, Veneden und deren Verhältnis zu den Slawen
23

Под насловом "Првобитно пребивалиште" Лабуда каже да "... треба Венетима одредити
пребивалиште између Балта на истоку, и Германа и Келта на западу. У тој ситуацији на југу
Венети су били у суседству са Илирима и са племенима која су касније улазила у оквире латинске
заједнице, што у потпуности објашњава специфичне језичке везе, које су приметили лингвисти,
између Балта и Латина".
У одељку "Миграције" Лабуда истиче да расељавање Венеда пада у средњу и завршну фазу
Лужичке културе..., на југ и југозапад отишао је прво јужни огранак Венеда од којих се најмоћнија
група населила на Јадрану, шаљући одатле збирне групе на Балкан и Малу Азију.
У одељку "Славизација" Лабуда каже "да су сви словенски истраживачи прихватили да се већ
под именом Венеди, које су помињали Плиније, Тацит и Птоломеј појављују Словени", али ипак
сматра да је то само хипотеза коју треба прихватити са потребном резервом.27
27 Gerard Labuda, Учешће Венеда у етногенези Словена (Etnogeneza i Topogeneza Slowian, Materialy z Konferencji
naukowej w Poznaniu w dniach 8-9.ХП.1978, PWN, Warszawa-Poznan, 1980 (превео Владан Продановић)

Чудно је овде зашто Лабуда, кад је већ поменуо Појтингерову таблу и назив Venadi
Sarmate, није навео и малоазијске Suani Sarmate и Sasone Sarmate, поготову кад већ помиње
Хомерове Enetoi у Пафлагонији. А можда је требало поменути и Portae Sarmaticae на југоисточној
падини Кавказа, па и називе Хоренског Вунд, Венд и земљу Вананд. Рекли бисмо да би све то
ишло у прилог његовом мишљењу по којем је још увех хипотеза да под Венедима Плинија,
Тацита и Птоломеја треба подразумевати Словене. Проблем Словена, као и Срба, много је
сложенији него што се понекад мисли.
Критичка историографија, чији је нови дух у истраживању прошлости прихватао, као што
смо видели, још Емин, а касније, донекле, и Николајевић, немилосрдно је разобличавала слабости
романтичарске школе чији је дух провејавао и у делима Славенофила, у којима је са патриотским
заносом истицана прошлост, величина и значај словенског света. Но, чини нам се да је у првим
деценијама и критичка школа унеколико зашла у крајност. Мада је поставила добре принципе и
указала на целисходније методе у истраживању историјске истине и она се у многим
појединостима нашла пред готово непремостивим препрекама кад су у питању порекла појединих
народа, значења њихових имена и њихова кретања од још увек неизвесне прапостојбине до
садашњих станишта. Због тога се, у каснијем времену, сталоженије поступало са неким делима
раније историографије, уз констатацију да је потребно пажљивије размотрити може ли се и у
делима "романтичара" наћи које зрно истине (између осталих види и пример Кетжинског у
пољској историографији).
Кад смо се малопре задржали на Еминовој и Николајевићевој поразној, али по свој прилици
оправданој, критици Мицкијевичевог романтичарског заноса поводом тумачења порекла Словена
и Срба, чини нам се да би утолико пре требало да се задржимо на још једном писцу који у свом
делу такође помиње Мшака и Јерменију, али и Сармате и Словене, па и Србе, а припада безмало
истом времену. Времену Мицкијевича. Реч је о Готлобу Антону, којије познавао дело Мојсеја
Хоренског. За историографију нашег питања нека Готлобова запажања могу да буду занимљива.
Задржаћемо се мало више на неким његовим схватањима и тумачењима не да бисмо истакли наше
слагање са његовим закључцима, већ просто зато што су неке појединости у његовом излагању у
доста тесној вези са темом о којој се расправља у овој књизи, започетој освртом на наведену
белешку у нашим родословима и летописима. Да не заборавимо да је Готлоб Антон неке ствари
запажао и тумачио као писац још у ХVIII веку.
Већ на почетку своје занимљиве књижице Антон указује на велику неизвесност око
утврђивања порекла и првобитних станишта Словена, додајући одмах да је Форстер старији
сматрао да су Словени пореклом из Јужне Азије, јер, каже, њихов језик садржи веома много
азијских речи, посебно за неке животиње. Сам Антон на једном месту указује на могућност да
један део европских становника води порекло из Јерменије, при чему подвлачи да се траг грчког,
латинског, германског и особито траг словенског јеика може наћи у јерменском језику.
24

Он чак мисли да је очигледно да горња четири језика и њихов још увек живи, германски
огранак потичу од неке заједничке основе. Антон подсећа да је ова сличност била примећена још у
XVII веку али, каже, није објашњена.
Антон претпоставља да је пресељавање из Јерменије ишло овако:
1."Један део народа прешао је Кавказ, избио на реку Rha (Волга) и Tanais (Дон) и ту је био
обухваћен Савроматима или Сарматима. Кад бих сад овде хтео да нађем неку сличност са именом
Јермена начинио бих", каже Антон, "глупост, коју је начинио Диодор, који је у Савроматима
нашао Миђане и тако их сматрао миђанских насељеницима. Име Сармати", продужава Антон,
"можда је словенско, али шта значи, то не знам. Но mat, wat, wak су словенски завршеци, као
Sarmat, Dalmat, Morawat, Slowak, Chrowat".
2. Други део је отишао у Кападокију што изричито тврди Мозес из Хорене. Краљ Арам,
каже он, у време Нина победио је Асирце и освојио Кападокију. Ту је оставио једног рођака по
имену Mschak ca десет хиљада људи и наредио становницима да науче јерменски језик. Овај рођак
је саградио град који је по њему назван Mschak".
Антон даље казује да су очеви Јермена били можда Персијанци, док су, доцније, Грци
(Hellenen) и Германи Трачани, а Словени су скривени међу Сарматима. Антону се чини да на овај
начин може да докаже сродност европских народа и да разреши загонетку сличности персијског
језика са јерманским. Уосталом, Антон мисли да је јерменски језик сроднији са словенским него
са неким другим европским језицима, јер се у словенском, више него у другим језицима могу
запазити јерменске речи. Овде сад Антон даје преглед једног броја речи на јерменском, немачком
и словенском. Између осталих он наводи и ове речи:
Јерменски

Немачки

Словенски

(Миклошић
(Lericon...))
Tun ................ Haus .....................Dom ................. домђ
Unku ............. Ohr ...................... Ucho ..................оухо
hur28 ............ ..Feuer .................... horju (gorim) ....gorim
Kos ................ Ziege .................... Koza .................коза
Kosch ............ Bok ...................... Kosel (jarac) ......козьлъ
Jeghn ............ Hirsch ................... Jelen ..................јелень
Akn29............. Auge ..................... Oko ................. .око
Sakr............... Beil ....................... Sekera............... сикера
Mis ............... Fleisch .................. Mieso ................мясо
Gluch ............ Haupt .................... Glawa ................глава
Sert ............... Herz ...................... Sertsche ........... cpъдьце
Tschueri ........ Vier ..................... Tscheture.............четырие
Tal.................. Geben ................... Dat.....................дати
Mjegu ........... Honig..................... Mjed ..................мъдь
28 Уз реч хур Н. Емин каже да на зендском хуро значи огањ
29 Н. Емин каже да је јерменска реч за око akêi

Упуштајући се у даље поређење неких јерменских речи са словенским, Антон подсећа да се
оснивач града Мазаке у Кападокији зове Mschak, што значи ратар при чему додаје да у словенском
musch значи човек а на pyском muschik значи сељак, ратар.
Настављајући своја разматрања у овом смислу Антон каже да бисмо Словене морали
тражити међу Сарматима. То су, каже, многи прихватили, али су неки историчари отишли и
сувише далеко, па су све Сармате сматрали Словенима, на шта Антон примећује да не постоји
народ који се звао Сармати, исто тако не постоји народ који се звао Скити, Келти, Французи или
25

Американци. Међу народима који су становали у Азији и у Европи, на Дону и Волги на Црном и
на Азовском мору, налазили су се од најстаријих времена и Словени, при чему додаје да се често
Скити замењују за Сармате и обрнуто. Овде Антон износи једну мисао врло занимљиву, а можда и
значајну, с обзиром на све оно што ће о том питању казивати истраживачи стопедесет година
касније. Наиме, Антон дословце каже да међу Скитима на Волги налази Србе (die Serben) за које
држи да су Словени. Међу осталим народима које су Грци назвали општим именом Савромати
налазим, каже Антон, Јазиге. Оба. народа, Јазиге и Србе сматрам родитељима Словена. Може
бити, додаје Антон, да сарматским племенима треба прибројати, између осталих, Будине,
Роксолане и Удене (Udenen). Антон мисли да би можда и Амазоне требало убројати у Сармате,
при чему се позива на Херодота и Помпонија Мелу.
Кад је прешао на поглавље "О Србима. и Јазигима", Антон је одмах поновио да мисли да.
су Срби и Јазиги прародитељи Словена, али додаје да му изгледа врло вероватно да им је
првобитно име било Срби, а да су се тек после поделили на два племена - на Србе и Јазиге. Овде
Антон у напомени каже да је био пријатно изненађен кад је накнадно прочитао у напису
Добровског о именима Čeh, Prag и Wien и видео да је Добровски (1782) исто мислио о Србима.
Антон даље казује како је доста чудно да се прво име, Срби, иначе врло старо, код неких племена
јасно очувало, при чему скреће пажњу на Плинија који их је споменуо на Волги међу Скитима, а
онда и Птоломеј, после чега су, каже, ишчезли из историје.
Што се тиче Јазига, Антон истиче да се они увек јављају уз име Сармати. Тако их Страбо
назива Jaziges Sarmate, a и Птоломеј их налази међу становницима Сарматије. Сармати су, каже,
рано дошли у везу са Римљанима. Становали су најпре на пространом подручју које је обухватало
велики део Русије, Подолије и Молдавије, а. онда је, изгледа, један њихов део потукао Даке и
проширио се све до римског логора код Карнунтума (данас Hainburg). Ту су, каже, сада живели
између карпатских планина, Дунава и Тисе и још су их Плиније и Тацит називали оностраном
браћом Јазига Сармата. Затим су, временом, да би се разликовали од осталих Сармата, названи
Јазиги Метанасте (Jazyges Meta-nastae), то јест дошљаци. Њих је у II веку покорио Марко
Аурелије.
У даљим разматрањима проблема порекла Срба и њихових кретања Антон примећује да су
се Срби још увек налазили на Волги кад су се, каже, њихова браћа Јазиги, већ налазила с оне
стране Карпатских планина, али додаје да по свој прилици у Плинијево време више нису били
тамо, а и Птоломејево сведочанство се свакако не односи на његово време већ на претходни век.
Антон верује да су Срби услед ширења хунске моћи били приморани да пре или у време
Христовог рођења напусте своја стара станишта и оду у Европу. Иначе, у даљим анализама. Антон
настоји да докаже да садашњи Словени воде порекло од два народа једног истог стабла, од Јазига
и од Срба.
Позивајући се на резултате других истраживача који су проучавали проблем Срба и
Словена уопште, Антон на једном месту истиче да су Срби један од најславнијих народа. Још
увек, каже, имамо једну краљевину Србију, још увек се Венди у Горњој и Доњој Лужици називају
Србима; Мајсен и Лужица су у средњем веку имали назив Serbia.
Спомињући даље најпре Прокопијеве Анте и Словене, који су, каже, некада имали назив
Спори, затим Јорданесове Венеде, које он дели на Словене и Анте, као и мишљење Поповића и
Тређаковског о словенском и вендском језику, Антон мало даље примећује да су Срби, кад су
продрли дубље у Европу, добили називе Анти, Хенеди, Венеди, Венди, а име Јазиги је временом
напуштено, док није прешло у име Словени, које су Грци називали Слави.
Да би допринео што бољем разјашњењу проблема Словена, Антон наводи и овај пример из
Страбона, који је, каже, навео да међу Сарматима и Скитима живи једна животиња која се зове
Колос. Она је, прича Страбон, средње величине, између јелена и овна, бела је и брза као јелен.
Антон мисли да се то име још увек задржало међу Словенима у називу лоса, па мисли да и овај
пример може да укаже да су се међу разним сарматским племенима. налазилии потоњи Словени.
Што се горња реч, каже Антон, приписује Скитима није чудо ако се сетимо Херодотовог
обавештења по којем Сармати говоре исквареним скитским језиком.
26

При крају овог поглавља о Србима и Језигима Антон обавештава да је завршивши овај свој
рад сазнао да је и славни Гатерер сматрао да су Јазиги праоци Словена, при чему наводи ове
Гатерерове речи: "Не остаје нам ниједан други народ од којег би Словени могли водити порекло
осим такозваних Сармата.Метанаста, чије је право име Јазиги, које је језички чисто словенско, јер
Jazyk у посебном значењу означава народ :ови Јазиги на Тиси и Дунаву били су само једна
отргнута грана великог народа, они су били Метанасте; остали Јазиги су живели дуж европске
обале Меотиса".
Овом проблему Антон посвећује пажњу и у поглављу О имену Словени и одмах каже:
"Старо име Јазиги прешло је, дакле, у назив Словени, а оба назива указују на људе који су
говорили истим језиком, који су се међусобом разумели. У току времена суседи су све народе који
су овим језиком говорили назвали Словени; једино су још Византинци извесно време разликовали
међу њима Словене и Анте. Но, ускоро се опет појавило име Срби".
Иначе, Антон сматра да се име Словени (Slawen) појавило најпре код Прокопија 491. године и
после их наводи час као Sklawanen, час као Sklawinen, а код Кедрена као Sthalawinen и Sthlawen.
Антон овде скреће пажњу и на Мозеса из Хорене, за кога каже да је у V веку назвао један народ
Skalawazen, чијих је 25 племена насељавало велики део Траkије. Ако би то били Словени, Антон
каже да би то била најстарија вест у којој се они јављају под новим именом, али он у то сумња.
Антон даље поново спомиње Прокопијев податак по којем су се Словени и Анти раније звали
Спори, јер су били раштркани и становали су у колибама, при чему Антон додаје да сам
Прокопије не каже да су Словени и Анти сами себе тако звали, већ да су их тако називали други
народи. Антон указује још и на то да се Грцима дешавало да су, пре него што су успели да
разликују и да сазнају права имена, називали Словене Спорима, односно растуреним, разбацаним,
покретним.
Но, без обзира на разна мишљења, Антон је био уверен да је име Спори могло бити
словенско. Он чак сматра да су Словени и Анти могли у своје време имати заједничко име
(Спори), које није морало потећи од Грка. Овде се Антон опет позива на Добровског за кога каже
да је срећно објаснио питање имена Спори, баш онако, каже, како се и њему чини да је било, при
чему додаје да је Добровски био уверен да је глас Срб (Serb, Sorb) био Грцима тежак за изговор, па
је зато
прешао у неко друго име, слично, чије је читање одговарало њиховом језиху. Добровски зато
сматра да је Прокопије могао рећи да је прво постало име Срби (Serben), да је затим дошло до
поделе, па је једно племе добило назив Словени (Slawen, Slowen), Јазиги, а друго Анти, Хенеди,
Венди, Срби, на шта Антон примећује да се све то слаже и са његовом тврдњом при чему додаје да
су византијски историчари Анте сматрали браћом Словена. Антон и у поглављу под називом
Словенска племена подвлачи да су Јазиги или Словени и Срби означавали опште име целог
стабла.29
На свим овим, досадашњим мишљењима, задржали смо се да бисмо колико-толико
установили постоји ли у научним разматрањима нека основа, макар и нејасна, на коју бисмо се
могли ослонити у нашем веровању да Дагон и Сер заиста заслужују пажњу. Да помени њихових
имена, у нашим средњовековним изворима, означавају траг који нас упућује да део Протосрба
тражимо правцем који преко Мале Азије и Јерменије води у масив Кавказа и у Иран, а можда и
још источније.
Да се подсетимо: и Плиније и Птоломеј налазе Србе у масиву Кавказа. Жупанић, а и неки
други, налазе да је корен те речи Sеr-.
У Кавказу су и Legae које помиње наш извор у истој белешци у којој наводи Сера као
родоначелника Срба. Видећемо мало касније да и византијски писац Псеудо-Цезарије бележи да
се неки Сери налазе у низу других народа на истоку. Он их наводи између Персијанаца и Гела
(кавкаски народ). Мозес из Хорене помиње најезду кавкаских племена која су продрла у северну
Јерменију и ту се населила. Хоренски говори и о Аланима, Вундима, Вендима (Венетима?) и
земљи Вананд.
Чертков, а преко њега и наш Милојевић, спомиње Serbca, храм бога Дакског, а говори и о
Морцима и Венанијима, Венашима, чије нас име подсећа на Венеде.
27

На Појтингеровој табли (IV век) уз северну обалу Мале Азије (Пафлагонија?) налазимо
називе Suani Sarmate и Sasone Sarmate.
М. Будимир је уверен да лингвистичка истраживања указују да трагове Протословена треба
тражити и на тлу Анадолије. Ово усмеравање према Малој Азији и Јерменији важно нам је због
нашег каснијег трагања за Србима у Подунављу, ближе Дакији, дакле у источном делу данашње
Србије где обично не тражимо Србе убрзо после досељавања Словена на Балканско полуострво.
29 Karl Gotllob Anton, Erste Linien eines Vrsuches Ober die Alten Slawen Ursprung, Sitten, Gebräuche,
Mainungen und Kenntnisse, Leipzig 1783,1-31. Кад је Аделунг настојао да протумачи значење речи Словени
рекао је да та реч мора да има неко шире, опште, значење и да означава људе или народ и мисли да то
значење имају и имена као што су Deuten, Deutsche, Hunnen, Gothen, Withen, Jazygen, Almag, Boja, Chasovo,
Ninez и стотине других, дакле, да су то једноставно људи, народ: Männer, Menschen, Volk, Leute (J. Chr.
Adelung, Direktorium, D. I. Chronologisches Verzeichnis der Quellen der Südsächsischen Geschichte, Meissen,
1802, XXVI-XXVII)

Кад већ помињемо Сармате и Алане, уз које више научника везују Словене и Србе, биће
свакако од користи да се упознамо и са мишљењем до којег је у наше време дошао Тадеуш
Сулимирски истражујући порекло и историју Сармата, уз које помиње и Алане, Србе и Хрвате.
Говорећи о појави Срба у Европи, Сулимирски сматра да су "источно-алански Срби" у хунсхој
војсци сачињавали гарнизон који је имао задатак да у покореним областима одржава власт Хуна.
Кад је Атила 453. године умро, Срби су источно од реке Сале постали независни и задржавали су
власт над месним словенским становништвом, али су се ти, алански Срби, временом стопили са
словенским живљем. Траг тих Срба очувао се међу Лужичким Србима које Немци називају
Вендима. Познати су и као "Западни" Срби, што значи "Бели" Срби, исто као што су, источније од
њих, међу словенским становништвом названи "Западни" Хрвати, односно "Бели" Хрвати.
Сулимирски сматра да се вероватно сличан процес одвијао и у југословенској Србији и Хрватској,
где су се нашли други огранци аланских Срба и Хрвата, или је реч, што је могуће, о групама
Словена под влашћу већ пословењених Алана придошлих са севера.

Првобитна станишта Словена према L. Niderlu
(F. Dvornik, The Slavs, Their Early History and Civilization)

28

Верујући у источно, иранско, порекло "Белих" Хрвата и "Белих" Срба, Сулимирски скреће
пажњу на многе њихове карактеристичне одлике, које су приметили и забележили неки арапски
путници половином Х века. Тако, каже, Ал-Масуди указује на обичај сахрањивања Срба, хоји
изједначује са индијским и кавхаским (хазарским). Сулимирски сматра да је значајан аргуменат
који указује на источно порекло југословенских Срба и тај што су се они још и у IX веку позивали
на ближе недефинисану "источну" Србију као на своју првобитну отаџбину. Сулимирски овде
додаје да није од значаја то што они ту отаџбину не зову сарматско-аланском већ словенском, јер
су, каже, дотле Срби, односно њихов виши слој, већ три века били потпуно словенизирани.
Задржавајући се и даље на неким доказима о источноаланском пореклу Хрвата и Срба,
Сулимирски каже да су, према арапским извештајима, "Бели" Хрвати и организовани били слично
Аланима и Хунима. Поред владара, краqа, имали су и вицекраља, а жупан, каже, није словенски
термин. Није словенски, односно прасловенски, ни обичај храњења кобиљим млеком, већ је то
уобичајено међу степским народима. Осим тога, Сулимирски скреће пажњу наТадеуша Левицког
који је писао да "A-ld-a-jr", име краља Вислана (које он идентификује са Белим Хрватима),
забележено код Ал-Масудија, има одговарајући облик у осетско-аланском језиху, дакле
сарматском. Реч "Aeldar", чији је архаични облик био "Aldair", означава "начелника", "кнеза".
Према томе назив забележен код Ал-Масудија није било лично име владара висланских
Хрвата, већ његова сарматско-аланска титула. Сулимирски сматра да на источноаланско порекло
Хрвата и Срба упућују и деформисане лобање нађене у Европи на подручју на којем су боравили
Алани у III и IV веку, док се тај обичај у средњој и западној Европи губи после смрти Атилине
453. године. Према тумачењу Јоакима Вернера обичај деформисања лобање у средњој и западној
Европи, примењиван код Хуна искључиво међу члановима владајућег слоја, прихваћен је и од
аристократских кругова неких германских племена, али верује да су откривене деформисане
лобање источно од Сале највероватније припадале Аланима, који су, каже, то подручје држали у
име Хуна, а после њиме самостално владали. Како је то подручје оно исто на којем се у
раноисторијско време јавља назив "Беле Србије", сматра. се да се и налази деформисаних лобања
на том терену могу довести у везу са сарматским Аланима, чије је племенско име прихватио и
очувао покорени словенски народ.
Као што смо видели, Сулимирски и за балканске Србе и Хрвате верује да су огранци
аланских Срба и Хрвата или да је реч о групама Словена под влашћу већ пословењених Алана, за
које мисли да су дошли са севера, али у то није сигуран. Но, кад већ нисмо сигурни у правце
којима су Алани придолазили у Европу, не можемо без доказа одбацити ни могућност да су неки
Алани као припадници сарматске групације племена, пошли из кавкаских области најпре на југ, па
онда преко Јерменије и Мале Азије продрли на Балканско полуострво. Да се подсетимо: вероватно
да Мозес из Хорене не измишља догађај који се десио за време владе Вахаршака кад су дивља
племена са подножја Кавказа (свакако јужног) сишла на југ или кад су Алани, уједињени са
кавкаским брђанима допрли до велике реке Куре (Кура, антички Cyrus). У вези са овим ратовима
против Алана помињу се за време Арташеса и неки алански заробљеници који су насељени на
југоисточној страни Масиса (Masis-Apapaт?). Уз већ раније поменуте Булкаре-Вунде или Венде
(Венете?) и земље коју су населили, по имену Вананд, као и уз ове две групе Сармата најужној
обали Црног мора (у Пафлагонији), и ови описи сукоба са Аланима (припадницима сарматске
групације), који су прелазили реку Куру, рекли бисмо да су неки знаци по којима бисмо
закључили да постоји каква-таква основа за претпоставку да су се неки Алани могли упутити у
Европу преко Јерменије и МалеАзије. Ако су, пак, Срби (и Хрвати) својим пореклом везани за
сарматско-аланску групацију племена, онда и недовољно проверени Serbca, храм бога Дакског,
Дагон и наведени родоначелних Срба - Сер постају интересантнији, па тиме и оправданија наша
намера да се на Балканском полуострву задржимо нешто више у дачком Подунављу очекујући да
ћемо; тамо наићи на још неки траг тих алано-сарматских или јерменско-малоазијских Срба.
30 Thadeusz Sulimirski, Sarmaci (превод са енглеског), Warszawa, 1979,174-179

29

Што се тиче самог простора који је требало прећи да би се, рецимо, из Индије, са Ирана и
Кавказа, или из Месопотамије, Јерменије и Мале Азије стигло до Тракије и дачког Подунавља, ни
тај ни много већи и дужи простор не представља готово никакву препреку кад су у питању
кретања већих или мањих етничких скупина. Овде се не морамо задржавати на опште познатим
кретањима народа у време такозване Велике сеобе народа у IV и V веку наше ере, кад су поједине
групе из западне Азије и са источне границе Европе стизале чак до данашње Португалије (Алани)
или до Шпаније (Западни Готи), или, пак, до северне Африке (Вандали). Зна се и одакле су пошли
Хуни из Азије допревши чак до преко Рајне. Прелажен је простор хиљаде километара дуг, а да
најчешће не знамо зашто су сви ти народи напуштали своја првобитна станишта и зашто су се
задржали тамо где их историја налази као дошљаке из врло често непознатих даљина.
Историчарима је најтеже што у највећем броју случајева успевају да сазнају где се сва та кретања
завршавају, али не успевају да сазнају одакле су уистину започета и шта је прави узрок тих
полазака у неизвесност. Ту има чудних појава, заиста тешко објашњивих.
31 Magnus Björnstjerna.Det brittskariketi Ostindien, Stockholm 1839. На руски превео П. В. Голубков, Мосива
1847.

Индија с ове стране Ганга и с оне стране Ганга (Welt der Antike, Gotha 1961.)
Једна таква је несумњиво и она коју је забележио образовани гроф Бјорнстерна описујући
садржај једног мита у Индији: Необично је чудно, каже он, да у једном миту о пореклу каста у
Индији, стоји да су припадници виших каста дошли са стране, из земље која би, по свему судећи,
морала бити Скандинавија. У том миту се прича да се северни појас земље назива Tulь.
(Прокопијево Туле?) и да у њему влада бог рата Skandi, док се његова жена зове Svea (Svedga),
30

што је, каже Бјорнстерна, необично слично имену Шведске. Писац даље вели да се у епу
Магабхарата северни пол зове Guta (Gota или Gotiя) и да одатле потичу брамани. Ти су брамани,
наводи даље писац, по освајању Индије поделили земљу на округе по сто домова. Начелник тих
округа звао се у Индији Fudgarь, a у Шведској Fogdari. Овакву поделу, каже, извршили су Assi по
доласку у Шведску.31 Но, за наше питање можда ће бити занимљиво и једно место из Бјорнсове
књиге "Путовање у Бухару" (руски превод, Москва 1848). Ту се напомиње да се земља између река
Рави и Ченаба зове Rična, између Бијаса и Рави Bari, a да се једна врста риба у Инду зове palla.
Ваља затим имати у виду и податак Бјорнса по којем се земља између Кабула и Балка "до сада
назива Бахтарь Заминь, што Голубков преводи са "бахтарскаја земља". Сетимо се само да је
Кетшински још 1868. године указао да се на санскритском земља пише Семено.32
Помало зачуђује да ову легенду, која овако упадљиво повезује индијски и скандинавски
простор није поменуо и Bal Gangadhar Tilak у својој, веома занимљивој књизи Arktička
Pradomovina Veda. Заступајући теорију да Арији воде порекло из области блиских северном полу
где су, како каже, живели између два последња глацијална периода, Тилак као једну од бројних
потврда своје теорије наводи и Риг-Веде у чијим химнама постоји сећање на стотину ноћних
жртава сока Соме Индри у току његове борбе против Вритре или Виле, односно против тмине,
која је трајала највише сто година. Тако је Индра називан "господарем стотину моћи" или
"господарем стотину жртава". Помен ове поделе на стотину округа по сто домова у Индији и
Шведској као да у сваком случају, иде у прилогТилаковој теорији.
Тилак на крају своје занимљиве књиге каже: "Наш предмет био је напросто да покажемо да
у Ведама и Авести има довољно доказа да се установи постојајње арктичког завичаја
Индоевропљана у међуледеном добу..." (Tilak, 402).
Можда би требало размислити и о томе нису ли, може бити, и необјашњиве сеобе и лутања
бројних народа, у неким случајевима, последице сећања на неку прадавну постојбину о чијем је
постојању одржавана традиција кроз многовековна веровања и култне обреде.
Уз ове још увек чудне и необјашњиве појединости из далеке прошлости неких народа
можда ће бити корисно да се сетимо и познатог открића Питеаса из Масилије (Марсеја). Као што
се зна, мисли се да је чувени грчки морепловац и географ Питеас око 310. године пре н.е. открио у
северном поларном кругу земљу Thule за коју је у своје време сматрано да је најсевернија тачка на
земљи (UltimaT.). Питеас је тврдио да се та тачка налази на шест дана пловидбе северно од
Британије. У настојању да тачно утврде где се налазила Питеасова земља Туле, научници
најчешће спомињу Норвешку, Шетландска острва и Исланд.
32 Вероватно се на ову Бахтарь Заминь односи и ова напомена Н. Емина у Историји ЈерменијеМојсеја
Хоренског. Наиме, код речи Бактра Емин каже: Бактра старих Грка, престоница Бактрије, налазила се у
источном делу Персије, близу индијских планина... Још је D. Herbelot приметио да име Бактрија потиче од
персијске речи бахтер што значи исток (восток). Стари Персијанци су имали обичај да својим провинцијама
дају називе по одговарајућем међусобном положају. По томе Бактрија значи ''источна земља".- То име се
сачувало и до сада у новом имену Бактрије, наиме у Хорасону (у Хорасоне) (Chorasan), што означава "место
сунца", то јест исток... Ако сада пређемо на реч аравати, то у њој лако запажамо јерменску реч, која у свом
садашњем правилном облику треба писати аравотíи, што значи јутарњи (од аравот-сунце)... отуда утровосточнии (источни).Ову Еминову напомену наводимо пре свега због познатог мишљења да су називи "Бели
Срби" и "Бели Хрвати" иранског, персијског порекла.

Од године 1910. Thule je ескимска и трговачка станица на полуострву Науеs, на
северозападном Гренланду. Ту су се у другој половини ХVIII века доселили Ескими са острва
Ellesmere и Devon-а (амерички арктички архирелаг). Из Туле је Расмунсен 1910. године започео
своју чувену Туле експедицију. Данас је Thule америчка авионска база, радарска станица и
метеоролошка опсерваторија.
Као што знамо, крајем V или почетком VI века један део поражених Херула, после сукоба
са Лангобардима, упутио се из западне Паноније, преко Варна, у своју постојбину Туле. Без
обзира на то што нисмо сасвим сигурни где се почетком VI века налазила земља Туле, убеђени
смо да у трагању за узроцима сеоба разних народа вреди имати у виду и пут Херула у Туле и
31

Питеасово уверавање да се Туле налази на шест дана пловидбе од Британије према северу, што,
без обзира на чињеницу да не знамо сигурно којом су брзином пловили Питеасови бродови,
упућује, пре свега, на простор северног поларног круга, при чему ваља имати у виду и могућност
да је Питеас користио прво Голфску а затим и Гренландску струју, која га је довела до самог
залива полуострва Науеs.
У сваком случају, уз Тилаково уверавање да су Арији у Индију дошли однекуд са
арктичког простора и овај податак о Питеасовој земљи Туле може да буде интересантан. Сигурно
је да су веома привлачне претпоставке о томе да се Туле односи на Шетландска острва, Норвешку,
Исланд или можда и на Гренланд. Кад се веома мало зна о почецима и далекој прошлости
европских и других народа не треба унапред одбацивати теорије ове врсте па ма колико на први
поглед оне звучале невероватно.
Дакле, што се тиче величине простора и праваца којима се из Азије стизало у Европу и
обратно, доказано је да никакве природне препреке нису могле зауставити народе који су
напуштали своја првобитна или ранија станишта и упућивали се најчешће у непознате земље и
даљине. И кад су у питању кретања Срба сигурно је да ни они нису презали од неизвесности.
Невоља је била и остала једино у томе што не знамо поуздано где им је била прапостојбина и
којим су путевима стигли на подручја на којима их историја затиче. То само наслућујемо. Значи,
наша жеља да пратимо којим су смером неки Срби стигли на Балканско полуострво, пре свега у
Тракију и у дачко Подунавље, зависи од тога где су боравили непосредно пре тог свог поласка на
запад, јер претпостављамо да су наилазили са истока. Ту претпоставку заснивамо, за сада, само на
Плинијевим и Птоломејевим Србима у масиву Кавказа, а затим на њиховим могућим везама са
алано-сарматском групацијом чије трагове, ако је веровати Хоренском и Појтингеровој табли,
налазимо и у Јерменији и Малој Азији, уз црноморску обалу Мале Азије. Наравно да се за сада
ослањамо и на помен Дагона и Serbca, мада ће нам неко замерити што се ослањамо на још увек
непроверене вести, али поуздане аргументе није имао ни М. Будимир, па је ипак чврсто веровао у
потребу да за неким Србима, боље рећи, Протосрбима, треба трагати у Анадолији (Малој Азији).
За наше питање биће ситурно занимљиво шта о селидби народа у Европу преко Мале Азије
пише и Михаел Генер кад помиње Сигине (Sygynnen), чије нас име подсећа на Будимирове
карпатско-подунавске Сигуне (Sigunos), који је њихову металургију доводио у везу са анадолском
обрадом метала.. У својој необичној али веома занимљивој књизи Генер на једном месту каже да
су Сигини кренули "из великих степа на истоку и северу. Као пастири прешли су преко
Вавилоније, затим државе Мари на Еуфрату и Мале Азије, али су пре доласка у Европу њихова
лутања захватила и много шире просторе". На другом месту Генер помиње Сигине у вези са
Херодотовим казивањем о Трачанима, тамо где Херодот истиче да се ништа не зна ко станује у
северном делу (те) земље: "Ништа више нисам могао сазнати осим да тамо живе неки људи које
називају Сигинима и који су одевени као Међани... Њихово подручје изгледа да се пружало до
Енета (=Veneti) који су живели на Јадранском мору. Они су сматрали да су потомци Међана, али,
додаје Херодот, како је уистину било не бих знао рећи, јер у току тако дугог времена свашта се
могло десити". Задржавајући се, даље, на сродности назива Sigynnen, Zigeuner, Tsiganes, Генер
запажа да пада у очи још и то да се у другим изворима Сигини изричито називају Sindoi (=Sinti), а
што ce, каже, тиче трачког племена Bantoi (читај Vantioi) они су очигледно идентични са
норвешким циганским племеном Fante.33
Да би један од путева којима су делови Рома стигли у Европу, најпре на Балканско
полуострво, водио преко Мале Азије истиче и Рајко Ђурић у својој веома документованој,
занимљивој и корисној књизи "Сеобе Рома". Свестан тешкоћа у утврђивању порекла Рома, Ђурић
је ипак прихватио мишљење "да су Роми као етничка група индијског порекла", али да се још "не
може сасвим поуздано одговорити где су били настањени у Индији и услед чега су и када
напустили Индију". Ђурић истиче да постоје бројна питања и "недоумице које се јављају поводом
назива у старим изворима-књижевним и историјским - (Sinti, Singini, Luri, Kuri, Aškali), a који су
истоветни или слични с називима ромских племена". Одељак завршава логичном констатацијом
да: "Ако су Роми индијског порекла, онда је логично да је њихова далека прошлост део историје
Индије, а затим Ирана (Персије), па арапског, византијског и османског царства".
32

33 Michaél Genner, Spartacus, Eine Gegengeschichte des Altertums nach den Legenden der Zigeuner, Band I,
München 1979,69-70, 96

Одељак о сеоби Рома из праотаџбине, Р. Ђурић започиње овим речима: "Из Ирана и
Авганистана, до Каспијског мора на северу и Персијског залива на југу, једна група Рома (северна)
прешла је у Арменију. Ту су се, судећи према лексици, дуже задржали, а онда су, поделивши се у
више грана, кренули у различитим правцима. Једна група је преко Кавказа отишла у Русију, а
друга је наставила пут према Грчкој и земљама Балканског полуострва.
Јужна група кретала се токовима Тигра и Еуфрата. Но известан је број племена из ове групе
касније пошао према Црном мору, док су други наставили пут према Сирији. Највећи број
племена стигао је у азијску Турску. Најјужнија грана наставила је пут уз Средоземно море преко
Палестине и Египта... Група која је остала у Турској прешла је Босфор и стигла у Грчку и у све
земље Балканског полуострва. Крајње границе експанзије у то доба биле су Енглеска и
Шкотска".34
Дакле, и проучавањем порекла и кретања Рома, утврђено је, да је још од прадавних
Кимераца, у кретању народа са Средњег и Блиског истока ха Европи, малоазијски смер био и те
како прометан.
Та непосредна географска веза Мале Азије са Европом, преко Балканског полуострва,
потврђује се и ширењем разних верских утицаја, нарочито ширењем секти које су настајале на
Блиском истоку а продирале на Балканско полуострво и даље према западу. О том утицају из
Азије доста исцрпно говори и Драгољуб Драгојловић у својој књизи .Богумилство на Балкану и у
МалојАзији. Указујући да је тешко доказати директну зависност богомилства од аутентичног
манихејства, Драгојловић, да би објаснио неке појединости у овом смислу, казује овако: "Морамо,
дакле, поћи од Мале Азије и Јерменије где бројни извори говоре не само о ширењу манихејства,
већ и о трансформацији манихејства у нове дуалистичке изданке, што је код неких јерменских
историчара средњег века и посебно наглашено. Мада се овај процес, продужава Драгојловић,
одигравао приближно истовремено у Јерменији и у Малој Азији, он није довео до истих резултата.
У Јерменији "неоманихејство се манифестовало углавном у појави павликијанства, док је у Малој
Азији претегла богомилска оријентација".
34 Paјкo Ђурић. Сеобе Рома. Кругови пакла и венац среће, Београд 1987,16,39

За наше питање може да буде занимљиво и од значаја и Драгојловићево подсећање на неке
хронолошке податке у вези са ширењем павликијанства на Балкану: "Павликијанство се на
Балкану почело ширити скоро два века пре појаве богомилства. Заслуга за то припада императору
Константину Копрониму који је у два наврата, прво 745, а затим 757, населио Тракију сиријским
монофизитима и Јерменима, очито павликијанцима из Теодосиполиса и Мелитене. Нешто касније,
778. године, император Лав IV насељава Тракију сиријским јаковитима. Двеста година доцније
император Јован Цимискије пресељава у Тракију, у околину Филипополиса, павликијане из
Јерменије и земље Халиба, да би бранили северне границе балканског дела империје...".
Кад је већ реч о павликијанима и ширењу киховог утицаја међу Словене, Драгојловић,
говорећи о словенској традицији о пореклу павликијанства, истиче две варијанте. По једној се
павликијанство јавља у IV веку, у доба св. Василија: "Оснивач секте је Павл(е) или Паил, а јерес
међу Словене проширују Павлови ученици, Суботин и Шутин или Шупил који долазе из
Кападокије. Центар њихове ахтивности је град Петрич. Име секте није дошло по јесиарху Павлу
већ по апостолу Павлу, чији су култ ширили међу Словенима и по коме су и названи павлићани
или павликијани.
И друга варијанта појаву павликијанства хронолошки уоквирава у IV век, а убицира у
Кападокију у Малој Азији. Творац секте је ђаво, а јерес међу Словенима у околини града Петрича
шире ученици Павле и Јован. Име секте потиче од Павла, али се не наглашава да је то апостол
Павле".35
33

Но, после овог подужег осврта на неке појединости за које бисмо рекли да могу имати неке
посредне везе са основним проблемима истакнутим на почетку ове књиге, то јест са Дагоном,
Сером, храмом Sеrbca и Дакима (Дачанима), да се вратимо Кунстмановим запажањима поводом
помена Дагона и "све српске", са жељом да се и са оскудним, нејасним и непровереним подацима
приближимо неком прихватљивом решењу или барем да кажемо шта нам се чини вероватннм.
Као што смо запазили, Кунстман сматра да се култ бога Дагона појавио у римским дунавским
провинцијама, у првом реду у Дакији, у време цара Трајана (98-117), и то у вези са пресељењем у
Дакију једног дела становника из Азије. То није немогуће, али бисмо морали знати из којег су дела
Азије пресељени и у којој су мери ти становници и крајем I века н.е. на својим азијским
стаништима поштовали прастаро божанство Дагона, дакле у време кад је хришћанство већ
увелико хватало корен у римским азијским провинцијама. Али, кад већ говоримо о могућности да
је култ Дагона доспео у Подунавље пресељењем једног дела азијског становништва, пада нам на
ум и велики Даријев поход на европске Ските (514-512 пре н.е.), а још далеко пре тога продор
Кимераца и Скита. Зна се да је у Даријевој многољудној војсци било и становништва из свих
делова Персијског царства, па их је могло бити и из Јерменије, са подручја Еуфрата и Тигра и из
Мале Азије.
35 Драгољуб Драгојловић, Богумилство на Балкану и уМалој Азији, I, Београд 1974, 13,16,168-169

Границе Александровог царства (одсечак) и хеленистички свет око 185. године пре н.е. (Из књиге:
Фанула Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба, Сарајево 1969. године),
Даријев поход био је временски ближи оним вековима кад је култ Дагона био још увек јак и
раширен на великом простору. Могуће је да се после Даријевог неуспелог похода и повратка са
подручја европске Скитије, северно од Црног мора, један део људства задржао у близини Дунава,
поготову ако је требало задржати персијску власт у Тракији, макар и привремено.
Само, у оба случаја, ако је било осипања Даријеве војске или пресељења у доба Трајана, ми
немамо никакве доказе да је и у једном и у другом случају у тој маси било Срба, мада то није
немогуће с обзиром на све оно што се говори о спуштању на југ алано-сарматских и других
кавкаских племена и о њиховом продору у Јерменију. Ипак, и поред Плинијевог и Птолемејевог
помена Срба у кавкаском масиву, тек треба доказати да ли је уистину "сва српска служила идолу
Дагону" и ако јесте где је то било и кад. Треба размислити и о томе не односи ли се горња вест на
време док су ти Срби боравили још на тлу Јерменије или на неком делу Мале Азије? У сваком
случају овде би нам много помогло кад бисмо знали да ли је заиста постојао храм Serbca, бога
34

Дакског и где се налазио. То што верујемо да горњи подаци нису измишљени није довољно. Није
довољно ни то што нас чудни облици глава нађених у Лепенском Виру, исклесаних у камену,
доста подсећају на неке представе Дагона приказаног као јединство човека и рибе. Наравно, тек би
требало испитати колико ово поређење има основе, али је већ сада упадљиво да је у нашем случају
Црно море било нека врста моста између малоазијске обале и дачко-тракијског простора, па би
можда уопште вредело пажљивије истражити шта све у Европу доносе народи који су наилазили,
са истока, било преко подручја северно од Црног мора или из Мале Азије.
Но, било како да се домишљамо за сада тешко налазимо прави одговор на питања која се
намећу уз податке о "Свој србској", Дагону и Дакији у најраније време. Збуњује нас такав скуп
података. Чак и ако је заиста реч о неким Србима не знамо ни када су ни одакле су дошли на
простор Дачана. То само наслућујемо. Навикли смо да о Србима, о њиховом пореклу и доласку на
Балканско полуострво размишљамо и просуђујемо готово једино на основу писања византијског
цара и писца Константина Порфирогенита, а по њему, како га већина тумачи, Срби су под називом
Бели били пре доласка насељени "с оне стране Турске (тј. Мађарске), у крају који се код њих
назива Бојка; њима је у суседству и Франачка.- исто као и велика Хрватска, која се назива и Бела.
Тамо су дакле и ови Срби од давнина (од почетка) настањени". Ваља, међутим, имати у виду да
Порфирогенит говори углавном о Србима у оквиру некадашње провинције Далмације, па није
искључено да их је било и у другим деловима Балканског полуострва, само што он у свом делу
(DAI) није имао намеру да описује шта се дешавало у тим другим деловима Балкана, нити је
помињао народе на. том простору.
Има научника који не прихватају могућност да су Срби (Бели) на Балканско полуострво
дошли као део Западних Словена, већ сматрају да су Срби на Балкан дошли као део Источних
Словена, па је у том случају њихов пут на југ могао водити и преко некадашње римске провинције
Дакије. Кад бисмо имали неке поуздане доказе да је тако било, могли бисмо помислити да су ти
Срби привремено живели у Дакији, где су још у то рано време, могли бити познати и негде
забележени као "дачки Срби". Међутим, чак и ако су неки Срби прешли преко Дакије, задржавши
се једно време у њој, не знамо како бисмо за те Србе могли у првим вековима наше ере везати култ
бога Дагона. Тај култ су могли неговати само неки Срби који су то божанство поштовали још
вековима пре доласка у Подунавље, а ако су се кретали северним обалама Црног мора једва бисмо
могли и да помислимо да су ти Срби обожавали идола Дагона, осим ако ти Срби нису пошли негде
са Ирана, прешли преко Кавказа и измешали се са масом која се кретала из правца северно од
Црног мора. Дакле, ако је уопште тачно да су неки Срби икада обожавали идола Дагона, онда је то
морало бити веома давно, у најмању руку давно пре примања хришћанства, а могло је бити само
тамо где је култ Дагона постојао вековима. Ако су неки Срби ишли преко Дакије и у њој се једно
време задржали као присталице идола Дагона, у Дакију су могли стићи само оданде где је култ
Дагона бпо поштован много векова и одакле су га ти Срби пренели и једно време поштовали као
подунавски народ.
Поменимо, ипак, још једном да се вест о "свој српској" и идолу Дагону можда односи само
на то прадавно време, да је однекуд такав пода.тах забележен у неком старом рукопису.
Овакво размишљање, међутим, изазива потребу да поново покренемо питање постојања, у дубокој
прошлости, две или више група Срба. Одавно је познато да у науци постоји мишљење да је име
Срби било у даљој прошлости веома распрострањено и да је чак старије од имена Словени.
Сетимо се само да и Плиније и Птоломеј помињу у области Кавказа и Црног мора само Србе, а не
Словене, а да се тамо где бисмо очекивали Словене или још пре Протословене зна углавном за
Сармате (Сауромате), Ските и Алане. Појава Словена и значење њиховог имена још увек нема
објашњења. Подсетимо се само да неки научници Зервијане Географа Баварског (IX век н.е.)
сматрају претечама Словена и небројено пута они наводе његове речи по којима су Зервијани
толико пространи и моћни да су од њих произишли сви Словени и, како се тврди, од њих воде
порекло ("Zeriuani, quod tantum еst regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem,
sicut afirmant, ducant").36 Ако Географ Баварски овако казује у IX веку можемо претпоставити да је
тај податак био познат и у VIII веку, а врло вероватно и још много раније. Уз ово нам опет пада на
ум да се запитамо није ли и Порфирогенит из сасвим одређених разлога поменуо Беле Србе и Беле
35

Хрвате? Можда је то учинио зато што су осим Белих Срба, полапских, постојали и неки други које
није могао назвати Белим Србима. Ако је Полапске Србе назвао Бели зато што су у његово време,
односно и који век раније, боравили на западу, а у односу на њихово источно порекло (кавкаско,
иранско?) названи Бели, западни, могућно је да су постојали и неки други Срби који због свог
положаја у Европи (у Дакији или негде у суседству, у Тракији) нису могли бити названи по белој
боји која је означавала запад. Кад је Порфирогенит описивао географски положај Срба на Балкану
споменуо је само оне Србе ("ови Срби") који су на Балканско полуострво дошли са запада и
населили се у Далмацији и у суседству. Да ли је поред тих, некадашњих Белих Срба, било у тим
раним вековима на Балкану и других Срба ми још не знамо сигурно, али има неких знакова који
указују да их је могло бити. Због наведених података у нашим старим рукописима и због
Кунстманових "дачких Срба" покушаћемо да сазнамо да ли заиста има неких јаснијих наговештаја
да је поред Срба на подручју некадашње римске провинције Далмације, било и другах Срба,
рецимо на подручју некадашње Трибалије, Мезије или Приобалне Дакије (Овостране). У сваком
случају, дужни смо да поводом наведених података у домаћим рукописима кажемо све што смо у
стању да кажемо и што мислимо да вреди рећи.
36 Bohuslav Horák a Dušan Trávniček, Descriptio civitatum ad septentrionalem plagam Dunubii (tzv. Bavorsky Geograf).
Rozpravy Českosklovanské akademie Vêd, Ročník 66. Sešit 2, Praha 1966,

Од раних писаца који помињу реку Дунав и народе у његовој близини, свакако вреди
поменути Псеудо-Цезарија, за чије се дело Диалоги (Caesarii Dialogi, односно Questiones et
responsiones) сматра да је написано почетком петог века. Оно што је у његовом делу за наше
питање посебно интересантно јесте помен Словена који, према писцу, живе негде у близини
Дунава. Држи се да је то "најстарији помен словенског имена... најстарији византијски податак о
животу балканских Словена." Као што је познато, Псеудо-Цезарије на једном месту помиње
Склавине и Фисонце "који се називају и Подунавцима". Овај рани помен Словена оправдано
збуњује истраживаче, поготову ако њихово станиште замишљамо на простору првобитне Дакије,
где бисмо пре очекивали име Анта, али опет можда не тако рано јер, ако је писац саставио своје
дело почетком V века, с правом сматрамо да је он забележио стање које је на том простору већ
постојало, значи још у IVвeкy, ако не и раније.

Део народа између Црног и Каспијског мора
(Die Welt der Antike, Gotha 1961; H. Жупанић, Срби Плинија и Птоломеја)

36

Ако би Псеудо-Цезаријев податак о Склавинима био поуздан, онда би то било од великог
значаја за појаву и кретање Словена уопште, а посебно за њихову појаву на домаку Балканског
полуострва.
У том случају морали бисмо мало другачије размишљати и о Прокопијевим и Јордановим
подацима о Словенима и Антима, па чак помишљати да се за општу словенску групацију знало и
много раније него што мислимо.
Иначе, у писању Псеудо-Цезарија остаје посебно нејасан податак о Фисону и Фисонцима.
Није једноставно одгонетнуги с једне стране пишчев помен географског положаја Вавилонаца, а с
друге, насупрот њима, "на крају земље", помене Склавина и Фисонаца "који се називају и
Подунавцима". Откуда такво поређење? Ако и оценимо да макар наслућујемо ко су у то време
били Словени, не знамо ништа поуздано о томе ко су Фисонци, па и Вавилонци, ако се и једни и
други односе на његово време и ако није неко подсећање на прадавну прошлост. Ко су Вавилонци
почетком V века н.е., па било да је заиста мислио на Вавилонце или на Вавилонско царство? До
његовог времена већ много векова нема ни Вавилонаца ни Вавилонског царства.
Како се, међутим, сматра да је Псеудо-Цезарије родом из малоазијске земље Киликије
могуће је да је у овом свом делу приказао стање за које је или чуо или нашао у неким старим
рукописима, а које су временски могла бити јако удаљена једна од других. Није редак случај да се
некритички склапају поједини делови старих рукописа. У сваком случају упадљиво је да је
Псеудо-Цезарије од географских имена поменуо, између осталих, Дунав, Фисон и Инд, а од
народа Словене, Фисонце, Вавилонце, Халдејце, Персијанце, Сере, Геле, Амазонке, Германе, Гале,
Илире, Лангобарде, Норе, а помиње и Британију. Све је то тешко временски и просторно
ускладити за IV или почетак V века н.е. Обичаји које Псеудо-Цезарије приписује појединим
народима можда су и постојали у неко прадавно време, али свакако не сви почетком V века н.е., те
Псеудо-Цезаријево казивање треба веома пажљиво проверити. Нас овде, на пример, посебно
интересују Фисонци, те мислимо да није свеједно да ли ћемо сматрати да је Фисон (Пишон) исто
што и Ганг, Инд или Дунав, као што се раније мислило, или су у питању реке Тигар, како је име
Фисон идентификовано према грчкој народној традицији, односно Еуфрат, како је очувано у
румунској традицији.
37 Византијски извори за Историју народа Југославије, I, Београд 1955, 5 (даље: Византијски извори).Можда
овде вреди указати на француског слависту Сипријана Робера (Syprien Robert) који у свом делу "Европска
Турска" (Turque d'Europe) тврди да је Дунав у једно давно доба био "словенска река", на шта поменута Олга
Луковић-Пјановић примећује "да у доба, на које он у свом делу мисли, није било ни трага имену Словен",
очигледно убеђена да је ту у ствари реч о Србима. Уосталом и сам Робер је сматрао "да су Срби заиста
најстарнји између свих Словена".
Овде бисмо могли додати и занимљиво мишљење француског професора Абела Овелака, оснивача
Антрополошке Високе школе и антрополошког часописа у Паризу, који је био уверен да су "и латински и
грчки у многим случајевима удаљенији од заједничког индоевропског неголи српски", на шта Олга ЛуковићПјановић додаје: "То значи да је српски од та два - како се погрешко сматра најстарија језика Европе, много
ближи древном спеву Веда, који је директна грана на древном индоевропском стаблу". Ако, као што ћемо
касније видети, има основе да малоазијске називе Сурф, Сурфе, Сурпе и сличне, вежемо за месопотамску
реку Србицу или за тројанску реку Ксантос (Ксамандер), онда и ова мишљења о старости српског језика не
треба напречац одбацити као ненаучна. Можда треба само другачије размотрити досадашње резултате и
савесније трагати за новим подацима у овом смислу.

У сваком случају истовремено помињање Фисона и Дунава и упоређивање Фисонаца са
Склавинима као Подунавцима, уз тумачење да се Фисон може односити или на Тигар или на
Еуфрат, за питање све српске земље у служби идола Дагона може да буде у најмању руку врло
занимљиво и вредело би испитати шта се све из тога може закључити. Да не заборавимо да је
Псеудо-Цезарије родом из Мале Азије, да је можда познавао неке тамошње старе рукописе и да је
понешто из тих рукописа некритички унео у свој спис, а могао је познавати и део очуване
традиције. Ако су именом Фисон некада били називани било Тигар или Еуфрат, онда бисмо могли
помислити да би Фисонци уз Склавине као Подунавце могли бити неки некадашњи малоазијски
становници са подручја Тигра и Еуфрата, пре свега. са њихових горњих токова. То би се слагало
37

са нашом, за сада недовољно расветљеном претпоставком о могућности да су се или у време
персијског цара Дарија (VI век пре наше ере) или за владе римског цара Трајана (II век н.е.), неки
некадашњи становници Мале Азије, или Јерменије, нашли и задржали у дачком Подунављу.
Упадљиво је да Псеудо-Цезарије јасно помиње и Склавине и Фисонце. Питамо се: зашто не
помиње Мезе и Трачане или Трибале, већ баш Фисонце? Неки разлог је морао постојати. Оволико,
колико сада знамо, говори нам да је можда реч о некој посебној групи становника које бисмо радо
довели у везу са Дагонијом.
Међутим, писању Псеудо-Цезарија вреди посветити пажњу и због помена Сера.
Приређивач Псеудо-Цезаријевих "Дијалога", преводећи то место, казује : "Сери (Кинези?) не
краду, не чине блуд, не врше убиства, не верују у демоне нити им праве кипове". Затим су, као
што знамо, у тексту поменути "Бактријанци или Брахмини, Инди, Халдејци, Вавилонци,
Персијанци и Гели (кавкаско племе), дакле све народи западно од Инда. Не знамо зашто је
приређивач уз Сере ставио "Кинези", додуше уз знак питања, што би могло да значи да ни сам
није био сигуран да су у питању Кинези. Сетимо се да је Жупанић, истражујући Плинијеве и
Птоломејеве Сербе и Сереје, на једном месту рекао: "Облик Ser+ i = Seri, могли су дати
индоевропски суседи, а још пре извесна кавкаска племена, која су исто тако правила плурал са
суфиксом -i као данас Hurkanci и Туши у Дагестану... Корен, дакле, остаје увек Ser. Мењају се
само плурални суфикси..." Ако је то све тако, чини нам се да се с правом можемо запитати: зашто
и Псеудо-Цезаријеви Сери не би ногли бити потомци Плинијевих и Птоломејевих Серба и Сереја?
И ред набрајања: Персијанци, Сери, Гели..., указује да је реч о народима западно од Инда, па ако
су Гели протумачени као кавкаски народ, зашто то не би могли бити и Сери? За нас је и због тога
важно што се Сери помињу јер то може да буде знак да су дуго били познати или као бројни или
као моћни и утицајни.
Дакле, без обзира на још увек велику неизвесност у вези са народима које помиње ПсеудоЦезарије рекли бисмо да би се можда у његовим подацима могао назрети неки траг који повезује
кавкаско-јерменско малоазијски простор са дачким и мезијским Подунављем. Географски ти
простори нису много удаљени једни од других, а за народе у кретању нема непремостивих
препрека.
Али, поводом помена Псеудо-Цезаријевих Подунаваца и Фисонаца вреди се подсетити шта
се о тим или о суседним просторима, може сазнати из казивања других византијских писаца,
особито оних који у разним приликама помињу Србе. Желели бисмо да сазнамо може ли се из
њихових казивања ишта наслутити о "дачким Србима", како их је Кунстман назвао, или, уопште, о
било којим Србима на домаку Дунава. Као и увек, да поновимо, кад је у питању долазак Срба и
њихов размештај на Балканском полуострву, полазимо најпре од Порфирогенитових вести, које,
иако су небројено пута анализиране још увек у неким појединостима остају нејасне. Као што је
познато, кад је већ навео да су Срби дошли на Балканско полуострво и описао одакле су пошли,
Порфирогенит казује даље да им је цар Ираклије "као место насељавања" дао Сервију у солунској
теми "која отада тај назив носи" (Сервија). Међутим, прича даље Порфирогенит, "после неког
времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Када су прешли реку Дунав,
покају се, и преко стратега који је тада управљао Београдом, јаве цару Ираклију да им додели
другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и
земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, а те земље опусте од Авара (јер из тамошњих
земаља они изгнаше Романе који сада станују у Далмацији и Драчу), то цар у оним земљама
насели исте Србе и беху они потчињени цару Ромеја"38 (подвукао Р.Н.). У ових неколико реченица
има, рекли бисмо, више нејасних података, и поред свег труда, чини нам се још увек нерешивих.
Прво, цар помиње да су Бели Срби, сви колико их је дошло (?!), добили за насеље место
Сервију. Без обзира да ли је заиста реч о месту или о неком ширем подручју невероватно звучи да
је читава маса тих Срба дошљака могла бити смештена само на једном релативно мањем простору.
Необјашњиво остаје и царево казивање о одласку тих Срба из Сервије "после неког времена". Кад
знамо да је "место" Сервија и после, и до данас, сачувало то име, занима нас колико је трајао
боравак тих првобитних Срба у Сервији и да ли су заиста сви "исти" Срби одлучили да се врате "у
своје земље".
38

38 Византијски извори, II, Београд, 1959, 48-49

С обзиром да ни до данас није сасвим јасно одакле су Срби (сви) дошли на Балканско
полуострво, остаје нејасно и у које су се то "своје земље" упутили ти Срби, и где су прешли
Дунав? То што су се они, после прелаза Дунава, покајали и обратили стратегу који је тада
управљао, наводно, Београдом, не мора да значи да су Дунав прешли баш код Београда. То зависи
од правца кретања дуж Велике Мораве. Ваља имати у виду да Порфирогенит своје дело пише три
века после догађаја које описује, па не знамо сигурно да ли он пред собом има слику стања оног
времена које описује (што је мање вероватно) или то време описује према географској слици и
управној подели ближој своме времену. Исто тако, не знамо шта је написао према писаним
документима из времена које описује, а шта према усменој традицији Порфирогенит не каже да су
Срби питали стратега за дозволу кад је требало да пређу Дунав идући "у своје земље", али том
приликом нису ни морали да га питају. Уосталом, велико је питање какво је стање уопште било у
појасу око Саве и Дунава кад су Срби "после неког времена" боравка, наводно у Србици (Сервији),
кренули на север. Ако су кренули са југа на север само неколико година после боравка у Србици
(не заборавимо да се по Порфирогениту све то дешавало за владе Ираклија) питање је да ли је
Византија, већ за време Ираклија (641), успела да успостави такав поредак око Саве и Дунава, тј.
да има тамо и стратега, што би значило и организовану контролу у том граничном појасу. Зато се
питамо није ли Порфирогениту средином Х века изгледало нормално да неко ко се са севера креће
на југ мора да се обрати стратегу у Београду, мада средином VII века тај стратег у Београду, или у
том крају, није ни морао постојати.
Но, за нас би овде било јако важно, кад бисмо могли да утврдимо, где су Срби прешли
Дунав и зашто се помиње баш Дунав. Ако је Порфирогенит чак и после три века тачно знао да су
Срби тада прешли баш Дунав, онда су га вероватно прешли или преко дунавских острва код
Београда или преко острва између Београда и ушћа Велике Мораве. И у једном и у другом случају,
пошто цар не каже да су прешли Саву, при прелазу Дунава Срби су се морали наћи у Банату, на
простору некадашње Дакије чију западну границу неки протежу до Тисе. Наравно, за њихов
правац кретања даље од Дунава интересовало би нас и да ли су се Срби покајали, ако се то уопште
тако и догодило, убрзо по прелазу Дунава (и зашто?) или кад су већ били мало поодмакли? То би
нам указивало на правац у ком су се упутили, па бисмо на тај начин нешто више сазнали и о
правцу из којег су ти Срби пошли и дошли на Балканско полуострво, а можда бисмо, уз мало већи
напор, могли да проникнемо и у разлоге због којих су се предомислили и зажелели да се врате на
не баш блиски југ, на своја ранија станишта. На жалост, о свему томе не знамо ништа поуздано, па
нам остаје само да се питамо шта се дешавало тих година, како и зашто. Оно што у нама изазива
посебну неверицу јесте Порфирогенитова тврдња да је лично цар Ираклије тим истим Србима,
повратницима, некадашњим становницима "места" Сервије дозволио да населе "садашњу Србију",
Паганију (Неретљанску област), Захумље, Травунију и Конавље. А зашто не и "место" Сервију,
ако су желели да се врате тамо одахле су и пошли? Дакле, један тешко схватљив и прихватљив
хронолошки оквир и географски простор.
Ево због чега за време Ираклија (610-641), и то како већина процењује, тек после 20-тих
година VII века Срби долазе на Балканско полуострво, наводно право у место које ће по њима
добити назив Сервија. Ту се задрже неко време и, "после неког времена" крећу натраг "у своје
земље". Прелазе Дунав, предомишљају се и враћају опет на југ, али сада не више у Сервију. И све
се то дешава по царевом казивању приближно између двадесетих година VII века и 641. године
када се завршава Ираклијева владавина, јер Порфирогенит сав тај однос према Србима приписује
искључиво Ираклију. Тешко је поверовати у такав ток збивања и то баш у прве четири деценије
VII века кад се Византија налазила у тешким приликама због најезди Авара и Словена, а и
Персијанаца са Истока. Ипак, овде је, рекли бисмо, највећа неизвесност око "садашње Србије".
Кад Порфирогенит помиње појам "садашње Србије" неизбежно се морамо питати шта је
подразумевао под појмом Србије пре "садашње Србије". Он за Сервију код Солуна каже да је
"место", а уз "садашњу Србију" он убраја читав низ области. Невоља је и то што ни приближно не
знамо колико је било Срба у Сервији и колико је из Сервије кренуло натраг у "своје земље", а не
39

знамо ни колико је Срба при повратку са Дунава населило "садашњу Србију" и друге области (у
литератури има неких прорачуна али сасвим произвољних). Овде свакако ваља имати у виду
вероватноћу да нису само Срби насељавали та подручја. То што Порфирогенит каже да су те
земље.опустеле, не мора да значи да су биле сасвим пусте, ненасељене, већ само са проређеним
становништвом. Ако Порфирогенит каже да је Ираклије ту населио повратнике са Дунава, то може
да значи да их је на том простору распоредио, ако је то он уопште и учинио, и да су продужили да
живе било са Словенима или са другим становницима који су се ту задржали и после ратова са
Аварима. Било би, иначе, несхватљиво да су само они Срби, из "места" Сервије, населили огроман
простор негде од Цетине на западу, па, рецимо, до Ибра, Ситнице и Дрима на истоку. Вероватно
да је најбројнија маса Срба населила само онај простор на којем се до Порфирогенитовог времена
развила "садашња Србија". Њене границе, на жалост, нисмо у стању да омеђимо осим што можемо
смелије да кажемо да се вероватно налазила око река: Таре, Пиве, Лима и Дрине и источније од
тих река, али можда и нешто западније од Дрине. Но, кад говоримо о повратку оних Срба који су
се вратили са Дунава, пада нам на ум да се питамо нису ли се неки делови Срба. задржали и на
простору одмах јужно од Дунава, у Подунављу, и дуж ВеликеМораве, Млаве и Ресаве, а можда и
источније, према Поречкој реци и Тимоку. Ако Византинци нису имали неке посебне разлоге да
им не дозволе да се ту населе, а тешко да су у оно време уопште и могли да их спрече, Срби су и
сами, без тражења дозволе, могли у том делу Подунавља наћи веома повољне услове за живот.

Малоазијске теме VII - IX век (Г. (Острогорски, Историја Византије, Београд,1969.године)
Мало даље ћемо видети да има неких знакова да се то заиста могло десити. Наравно, Срби
ту нису морали бити једини становници, већ измешани или са неким другим Словенима или са
становницима који су ту живели још од римског времена, ако не још и одраније. Да се у том делу
није одмах могла развити Србија, али да је ту већ у VII веку могло бити Срба, као да произилази
из казивања других раних византијских писаца, на чијим ћемо се вестима задржати мало касније.
Дотле ћемо још мало размислити о природи и смислу Порфирогенитових вести о досељењу и
насељавању Срба.
Мада и у новије време неки наши историчари сумњају да је све било онако како је казивао
Порфирогенит, ту сумњу је један наш историчар изразио још средином XIX века. Наиме, кад се М.
С. Милојевић задржао на Порфирогенитовом извештају о насељаваау Срба, отворено је рекао да
цар није знао историју народа о којем прича. "Нарочито кад се човек опомене оне измишљотине ",
40

каже Милојевић, "што су се Срби тобож населили најпре у Маћедонији, основали, на граници
Тесалије, град Србицу, па тада одма вратили се натраг, дошли до Дунава и ту молили грчког неког
претора у дан. Београду?! да им се уступе те земље! Овде Милојевић, свакако с правом, примећује
да није лако основати град за две-три недеље, а није ни могуће, па га напустити и ићи чак од
Солуна до данашњег Београда, "те ту бајаги молити за неке земље". Милојевић даље, опет с
правом, поставља и друга питања, као, на пример, куда су се и одакле селили, додајући да "нити је
било Београда, ни грчког каквог претора овде, штавише није било ни грчке земље не само овде
него ни у Маћедонији, и Тракији, и све је то било Аварско, а грчко баш ништa".
Сасвим је могуће да је ово Порфирогенитово казивање о кретању Срба од Србице до
Београда и Дунава, па онда о повратку натраг и насељавању у "садашњој Србији", царев покушај
да три века касније објасни откуда Срби у Србици и у "садашњој Србији". Да тридесетих година
VII века није могло ни бити речи о византијској власти у пограничном појасу према Сави и
Дунаву, па ни стратега у Београду, кога су, тобож, Срби молили да им одобри повратак на југ,
закључујемо из стања у којем се Византија налазила све до после 626. године, после опсаде
Цариграда.
39 Милојевић, II, Београд, 1972,41

О приликама у Византији почетком VII века и мало касније говори и Георгије Острогорски.
Он напомиње да је византијска власт на Балкану тада била сломљена и да су Словени преплавили
не само подунавске провинције већ скоро и целу Маћедонију, "а Тракија је опустошена до испред
самих зидина престонице".
Острогорски мало даље, у вези са реорганизацијом управе у Византији, са увођењем
тематског уређења, каже: "На Балкану тематско уређење се још није могло увести, што показује
још једном да је византијска власт била паралисана словенским надирањем у читавом пределу
Балканског полуострва. Тек знатно доцније, и само постепено, Византији је успело да успостави
своју управу, а према томе и да уведе тематску организацију, у извесним покрајинама Балканског
полуострва, пре свега приморским". Из овога произилази да за време Ираклијеве владе није
постојао стратег ни у Београду, па Срби, приликом наводног преласка Дунава и жеље да се врате
натраг на југ, нису ни имали потребу, нити су могли, да моле неког византијског заповедника за
дозволу за повратак на југ. Ако се заиста може доказати да тридесетих година VII века
Византинци нису могли имати свога заповедника у Београду, и уопште у том појасу, онда јако
сумњива постаје читава Порфирогенотова прича о Србици и о кретањима Срба преко Дунава "у
своје земље", као и о њиховом повратку и насељавању у "садашњој Србици", и то све тобож по
Ираклијевом одобрењу. Та сумња би могла бити још израженија ако би се доказало да је долазак
Срба и Хрвата на Балканско полуострво уследио пошто су "Оба непријатеља, која су претила
опстанку Византијског царства, била поражена". Острогорски сматра да се тек тада, значи после
слома Авара и Персијанаца под Цариградом 626. године, "одиграла и сеоба Срба и Хрвата,
детаљно описана у познатом извештају Константина Порфирогенита... Хрвати и Срби напустили
су своје постојбине иза Карпата и, уз пристанах цара Ираклија, појавили су се на Балкану".40
Међутим, ако би заиста било тачно да су Срби дошли на Балканско полуострво тек после 626.
године, онда је заиста тешко поверовати да су до краја Ираклијеве владе (641), дакле у току само
петнаестак година, дошли на Балкан, населили (или основали) Србицу недалеко од Солуна,
живели тамо неко време, па се предомислили и уз дозволу стратега из Београда поново прешли
Дунав, идући сад најуг, те са дозволом цара Ираклија населили "садашњу Србију" и све друге
наведене области. Царево казивање звучи заиста невероватно.
40 Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1969,110, 114,119 (даље: Острогорски)

У овакву Порфирогенитову причу, поред М. С. Милојевића, посумњао је, у своје време, још
један омаловажени српски историчар, Константин Николајевић: "Што нам Порфирогенит
друкчије прича: да су ови Србљи, и под овим вођом, после Хрвата такође долазили као прибеглице
41

к цару Ираклију, и најпре у Солунску тему, после одатле враћали к старој постојбини, у путу
пресећали се, и на послетку по овим земљама засели, крштење још за цара Ираклија примили, и
византијски поданици остали, - то све зацело може увек само његова прича остати".41
Имајући у виду сва ова запажања можда се заиста треба запитати: шта је Порфирогенит средином
Х века замишљао под "садашњом Србијом"? Није ли тај појам захватао и много шири простор од
оног на који смо навикли да мислимо имајући у виду према истоку само Рашку и суседне области
према Јужној и Великој Морави? Можда заборављамо да се од Порфирогенитовог времена, од
средине Х века, до друге половине XII века, до Немањиног времена, односно до појаве наших
домаћих извора, много тога изменило?
41 Константин Николајевић, Критичка покушења у периоду од првих седам векова србске историје. Србски
летопис за годину 1866, година XL, књига III, у Новом Саду 1867, 235. Док ми настојимо да некахо укажемо
на могућност да су једни Срби стигли у Европу, на Балканско полуострво, са истока, од Кавказа и можда из
Ирана, преко Јерменнје и Мале Азије, дотле из неких византијских извора сазнајемо као поуздано да се неки
Срби помињу у VII веку у Малој Азији, али, наводно, као присилни пресељеници са Балканског полуострва.
Наиме, како је већ познато, цар Констанс II (641-668), ратујући против македонских Склавинија, један део
побеђених Словена преселио је у Малу Азију. Да су у овом случају били у питању Срби закључује се по
називу града Гордосервона (Гордосерба) у Битинији, "који је своје име свакако добио по Србима пресељеним
у Малу Азију". За епископију овог града каже се да се помиње "већ од сабора" Јустинијана II 680...", а наводи
се и назив servochoria, "вероватно насеље заробљених Срба које је Јован II (1118-1143) као стратиоте преселио
у околину Никомедије око 1130". Занимљиво је да се превођење Словена у Малу Азију 688-9. везује за прелаз
код Абидоса, после чега су насељени у опсикијској области. Упадљиво је да се епископија града Гордосерба
налазила у никејској митрополији, а да ни Абидос ни опсикијска област нису далеко од тројанске реке
Ксантос (Ксамандер) коју још много пре доласка Срба на Балканско полуострво називају и Србицом. Све је то
јако карактеристично, па се морамо питати који су то Срби већ у другој половини VII века пресељени са
Балканског полуострва у Малу Азију и откуда да се баш тако поклопе простори ових Срба са простором на
којем наслућујемо Србе још пре н.е. Посебну пажњу привлачи чињеиица да се Гордосервон (Гордосерба) у
Малој Азији помиње као град већ 680, а Срби су се, како се мисли, коначно населили на Балканском
полуострву тек око 641. године. Посебно је тешко снаћи се са податком да је већ Констанс II преселио неке
Словене у Малу Азију и да се баш за те Словене везује и назив града Гордосервона (Гордосерба), а затим и
област (насеље) Сервохорија, што ће рећи да су у питању Срби. Како онда све то довести у везу с
Порфирогенитовим податком да су још за Ираклијеве владе (до б41) Срби из солунске Ср6ице пошли на
север преко Дунава. Није ли у најмању руку чудно да су једнн Срби их околине Солуна пуштени да иду
одатле, а други Срби већ за време следећег владара морали да иду у Малу Азију, и то, рекли бисмо, са истог
подручја. У сваком случају вредело би подробније истражити шта се у ствари дешавало са Србима негде
средином VII века на југу Балканског полуострва.

Од X дo друге половине XII века, Византија је успела да реорганизује и учврсти своју власт
особито на основном правцу који је водио у доње Посавље и у Подунавље пре свега према
Браничеву и Београду. Јака византијска власт у тим северним пограничним деловима могла је у
току два века у приличној мери да пригуши значај који су та подручја имала у првим деценијама,
па и у првим вековима по доласку Словена. У првом реду, како мислимо, Срба. Док су се друге
области насељене Србима у току та два века развијале у другим околностима и због својих односа
са Византијом бивале помињане у изворима и тако очувале и своје име и име земље коју су
насељавали, дотле су околности у централном делу, особито на правцу Вардар - Јужна Морава Велика Морава, све до Саве и Дунава, биле сасвим другачије. Словенско становништво у тим
пограничним областима било је у току ових векова без историје, па је остало готово и
безимено.Можда смо због тога остали веома дуго у неизвесности о становништву које је те крајеве
населило. Порфирогенитова прича о кретању Срба преко Дунава у "своје земље" и о поновном
преласку реке на њену десну страну, подстакла нас је на помисао да се тада један део Срба и
задржао у том пограничном појасу, у Подунављу, а можда и у доњем Посављу. Може бити да на
такву помисао не бисмо дошли да нисмо због ''дачкихСрба'', мало пажљивије размотрили шта о
том пограничном појасу, и уопште о том североисточном делу данашње Србије, пишу други
византијски писци и неки западни хроничари.
42

Погледајмо, зато, шта нам о овим крајевима казује византијски писац Кекавмен, за кога се
сматра да је своје дело "Стратегикон" написао између 1075. и 1078. године. Он на једном месту
казује: "... Дачани иБеси... обитавали су раније близу реке Дунава и Сава коју сад зовемо реком
Савом где управо живе Срби, на природно утврђеним и тешко приступачним крајевима". За
Кекавмена приређивач каже да је био добар познавалац византијске провинције, али сматра да је
Кекавмен на поменутом месту погрешио што је Србе везао за простор близу Дунава и Саве, јер
мисли да је требало да помене Дукљу "у којој су према Кекавменовом знању становали Срби".42
Додуше, овај Кекавменов податак је заиста мало чудан. Истина, стара Дакија се једно време према
западу пружала до Тисе и била уистину подунавска земља, али су се Беси, према оном што се о
њима зна, налазили углавном око планине Хемуса (Балкана), јужно, па би овде са Дачанима ишли
само после препуштања оностране Дакије Готима, односно у време постојања Приобалне Дакије
(Dacia Ripensis) и Средоземне Дакије (Dacia Mediterranea). Дакле, тамо где су раније живели
Дачани и Беси, Кекавмен седамдесетих година XI века налази Србе.
42 Византијски извори III, Београд 1966, 217

Управо, он нам тврди да су Срби у његово време тамо живели, што би морало да значи да
су се ту налазили и раније, у Х веку сигурно, а како не знамо да је између VII и Х века било
досељавања Словена на Балканско полуострво осим доласка Ободрита и Љутића са Балтичког
мора са којима су могли доћи и делови полапских и повисланских Срба, то би Кеканменови Срби
уз Саву и Дунав могли бити или они Срби који су се ту нашли још у VII веку или неки Срби који
су ту били још од раније, а који нису морали доћи ни са севера ни са запада.

Приобална и Средоземна Дакија
Разуме се да не можемо одбацити ни могућност да су се ту задржали и делови полапских и
повисланских Срба. У сваком случају Кекавменов податак је драгоцен. Звучало би невероватно да
се Кекавмен толико преварио па да место Дукље, односно Дукљана, наведе далеке Дачане и Бесе.
Размишљајући шта би све могло бити пада нам на ум и чињеница да је Кекавмен, како се сматра,
учествовао у угушивању устанка Петра Дељана (Одељана). За Петра Дељана се пак каже да је
пред устанак живео у Угарској, да је обилазио Београд и долину ВеликеМораве да би, наводно,
испитао расположење народа и припремио устанак, који је, како се мисли, почео у северним
43

областима, јер се, да поновимо, тумачи да је Дељан и пошао из Угарске у коју је могао побећи у
случају неуспеха. И неки други сматрају да је Дељан "кренуо из северних рејона, како му нико не
би остао иза леђа за време напредовања у правцу југа, према Нишу и Скопљу". Сад, ако узмемо да
је Кекавмен учествовао у угушењу Дељановог устанка претпостављамо да је знао, не само одакле
је Дељан кренуо у борбу против Византије, већ и ко су на северу, одакле је пошао, били његове
присталице.
Кад Кекавмен помиње Србе уз Саву и Дунав није искључено да је за њих чуо баш у вези са
Дељановим устанком, мада је логично да један образовани Византинац зна где је који народ
живео, поготову ако је реч о пограничним областима. Што он уз Србе истиче да су ту раније
обитавали Дачани и Беси нама се чини да то само још више потврђује Кекавменово познавање
стања у десном Подунављу, мада је на први поглед мало чудно што је поменуо баш трачке Бесе.

Положај Беса (Ф. Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба)
Кад и даље размишљамо никако не можемо да поверујемо да је Кекавмен, коме се
приписује добро познавање провинција, могао толико да побрка географске појмове и изгуби
оријентацију, па за Србе негде сасвим на југу у Приморју, да каже да живе близу Саве и Дунава.
Што се тиче природно утврђених и неприступачних места ваља имати у виду да су у његово време
густом шумом обрасла брда и планине, уз недостатак добрих путева, стварали код путника утисак
тешке проходности. Уосталом, зна се да се у раније време, па чак и до ХIX века, у овом погледу
доста претеривало. Уз то, ако је Дељан већ у почетку имао уз себе и Бугаре, који су још у IX веку
били покорили словенско становништво западно од Тимока, могли бисмо помислити да је
Кекавмен имао можда у виду и дунавску обалу источно од Великог Градишта и Голупца од којих
већ почињу брдовити и шумовити огранци Карпата. Осим тога, он Србе помиње и на подручју
некадашњих Беса око којег су такође могла постојати "утврђена и неприступачна места." Зато нам
се чини да Кекавменов податак о Србима недалеко од Саве и Дунава средином XI века не би
требало без ваљаних доказа одбацити. Уз то не треба изгубити из вида да он на ранијим
положајима Дачана и Беса помиње само Србе, а не и Бугаре, што може да значи да је имао у виду
пре свега основну етничку групацију, а не Бугаре као привремене освајаче који су ту били
заступљени само преко својих управних и војних старешина. Уз ово бисмо реклиј ош и то да су
нам Беси врло важан аргуменат при опредељењу за положај Срба уз Саву и Дунав средином XI
века. Коме би пало на ум да уз давно изумрле или пословењене Бесе у масиву планине Балкана
помиње Србе и да притом мисли на Србе на домаку Јадранског мора! Зато нам се чини да је
сасвим могућно да су у Подунављу, а можда и у доњем Посављу, у XI веку заиста. постојали неки
Срби као доста распрострањена етничка групација. Ако се ту нису зауставили они Срби који су из
Сервије пошли на север преко Дунава, па се предомислили и кренули натраг на југ, могли су се ту
населити неки други Срби чије би порекло тек требало утврђивати. У сваком случају, верујемо да
44

Кекавмен није погрешио кад је забележио да се уз Саву и Дунав, тамо где су некада живели
Дачани и Беси, сада налазе Срби. Да само подсетимо да је још Гебхарди однекуд сазнао да у
околини бугарског града Софије постоји "једна мала српска насеобина".43 Наравно, то што је та
мала српска насеобина била недалеко од некадашњег подручја Беса не мора да значи да су ти
Срби ту још од оних Кекавменових Срба из XI века, али је упадљиво да се та два податка у
територијалном погледу готово сасвим поклапају. Ипак, тек би требало видети откуда ти
Гебхардијеви Срби у близини Софије, уколико то није већ негде објашњено.
Кад овде спомињемо Бесе, да се подсетимо којим је поводом о овоме трачком народу
неколико напомена дао Симеон Кончар у свом чланку "Готи и њихов владика Улфила" (Бранково
Коло XVI, Сремски Карловци 1910, 154-155). Штампајући овај чланак Уредништво је дало ову
кратку напомену: "Иако се овај чланак својом садржином разилази с учењем модерне историје,
ипак држимо, да оно, што се у њему расправља, може бити близу истини, јер је писано по првим
изворима, а не ослања се на немачке историчаре!".
43 Geschichte aller Wendisch-Slavischen.Staaten von Ludwig Albrecht Gebhardi, Zweiter Band. Halle, 1793,285-286

Ево којим поводом Кончар помиње Бесе: "Стари писци називаху Бесима оне Трачане, што
живљаху на Балкану. Картографи мећу их на горњу Марицу. Св. Хијероним (рођен после 340 у
Стридону, умро 30. септ. 420 у Јерусалиму) свједочи да су Беси имали литургију на своме
рођеноме језику. Који су то народи имали у Јерусалиму своје калуђере, каже нам живот св.
Теодосија (+529). Тамо се каже да је он калуђере у јерусалимској лаври раздијелио по народима на
три литургијска одијељења на: грчки, јерменски и бесијски (Migne, Patr. graecae 1.114,n.461). Кад
су Беси као трачки народ пребивали на Балкану и били сусједи Гетима, лако је појмити да су и
буквицу и литургију добили од њих као од својих сународника, и да је и буквица и литургија
Улфилина".
Знајући да ниједан историјски извор не каже да је бесијска литургија истоветна са древном
литургијом словенском, Кончар се ипак определио за мишљење "да је то литургија онога народа
који су у старо доба називани Бесима, а у VI стољ. прозвани Словенима са осталим
сународницима".
Споменувши даље Асеманово јеванђеље, нађено у ХVIII веку у Јерусалиму, где је било
бесијских калуђера, па псалтир и требник, пронађене на Синајској Гори, Кончар додаје: "Све
Аријеве књиге спадају међу најстарије споменике глаголске литературе, а писане су, по суду
издавача, у Бугарској (L Broz, Crtice, atr. 47-49), дакле у отацбини исконских Беса, тј. писане су
истим језиком, којим су говорили словенски Беси".44
Кад читамо наведене напомене о Бесима пада нам на ум да се питамо: који је то словенски
народ боравио у Тракији још пре VI века ако је тачно да су Беси у том веку већ сматрани
Словенима? Смемо ли све то да доведемо у везу са Кекавменовим поменом Дачана, Беса и Срба?
Ипак, да би нам неке појединости око досељавања Словена на Балканско полуострво, па и Срба,
биле јасније, надамо се да ће бити од користи да наведемо и једно мишљење које је наших дана
изнео Јаков Бачић. Он, тако, на једном месту каже да већина научника сматра да је напуштена
Дакија (Онострана) прва позната Славија из које су Словени пошли у освајање Балканског
полуострва. На другом месту износи своје убеђење да Словени и Анти, који су живели дуж
Дунава, нису ниодкуда дошли већ да су ту одувек живели.Њихову бројну присутност, каже,
потврђују и извори на почетку VI века наше ере.
44 На овај занимљиви чланак скренуо ми је пажњу Влад.Јанковић.тему овим срдачно захваљујем.

Говорећи даље о томе да се етноним Анти, после 601. године, не помиње више, Бачић
продужава овако: "Кад је светлост после два века почела да обасјава овај део Европе (дунавску и
балканску Антију), Анти више нису тамо били; њихово место у етнонимији Трајанове и
Аурелијанове Дакије заузели су Тимочани, Преденеценти, Морављани (Moraviana), Словени и
Срби (Slavs, and Serbs).4 Бачић овде јасно мисли на IX век. Пошто уз Тимочане, спомиње
45

Преденеценте (свакако Браничевце), Морављане (валда становнике дуж Велике Мораве), Словене
и Србе, онда, с обзиром да је реч о Аурелијановој Дакији, излази да Бачић не сумња да је у IX веку
тамо било и Срба. То одговара и ономе што смо до сада претпостављали и закључивали о Србима
у Подунављу и у суседству, а видећемо мало после да то исто произилази и из казивања неких
других средњовековних хроничара.
Иначе би се, уз овај проблем требало присетити и Трибала. које више византијских писаца
спомињу уз Србе или их изједначују са Србима. У науци преовлађује мишљење да византијски
хроничари погрешно и неоправдано изједначују једне с другима Србе и Трибале, мада је чудно,
ако за Србе већ употребљавају имена ишчезлих народа, зашто не помињу Скордиске, Дарданце
или Аутаријате, па и имена Трачана и Илира. Обично се мисли, кад се уз Србе помиње име
Трибала, да је реч о Србима у Дукљи или у околним областима. Зато је чудновато да се помињу
баш Трибали за које се зна да су, у своје време, живели дуж Јужне и делимично дуж Велике
Мораве, али и дуж Тимока, а на северу негде још и до Хомољских планина. То се, као што видимо,
прилично поклапа са географским положајем Кекавменових Срба код Дунава, односно на месту
где су раније живели Дачани и Беси. Зато се питамо није ли и овде у случају Трибала Х и XI века
реч о неким Србима, оним истим које помињеКекавмен, а који су приликом досељења делимично
населили и део подручја давнашњих Трибала. Невероватно нам изгледада су Скилица, Зонара и
други који помињу Трибале и Србе, без разлога довели Србе у везу са Трибалима, односно са
подручјем некадашњих Трибала. Да нису знали да се неки Срби у њихово време налазе и на
простору старих Трибала, тешко да би им у XI и почетком ХII века пало на ум да са Трибалима
доводе у везу, рецимо, тесалске или далматинске Србе. Они би им географски више пристајали уз
Дукљане. Да су хтели да употребе неки, архаични израз, употребили би, на пример, име Далмата,
као што је урадила и Ана Комнина када је поменувши уз Далмате име Ветонаца, мислила
очигледно на Србе или Словене на јадранском Приморју.
45 Jakov Bačić, The emergance of the Sklabenoi (Slave), their arrival on the Balkan peninsula, and the role of the Avars
in these events: revised concepts in a new perspective. Columbia University 1983 (ксерографисано 1985, Michigan
USA), 137, 201,232. Бачић је изнео једно оригинално мишљење и о Псеудо-Цезаријевој вести о Словенима
који живе уз Фисонце, сматрајући их балканским и подунавским хришћанима. Ту Бачић као да поново истиче
своје уверење о раном боравку Словена на Дунаву.

Наше веровање да казивање Кекавмена, Скилице, Зонаре и других треба схватити као да је
дуж Велике Мораве, у Приобалној (Овостраној) Дакији и делимично на простору давних Трибала
било у XI и ХII веку Срба, који су ту морали постојати још одраније, изгледа да потврђује и један
западни извор. Наиме, хроничар Арнолд из Либека. (+1212),, који је Хелмолдову "Хронику
Словена" довео до 1209. године, описује, између осталог, и неке догађаје који су се у другој
половини ХII века збили дуж Велике Мораве, и то дуж њене источне обале. Арнолда нам, иначе,
неки истичу као првог хроничара који је у историји навео једно веће српско насеље - Равно
(Ћуприја). Описујући догађаје који су се догодили за време ходочашћа саског војводе Хенрика
Лава 1172. године, хроничар наводи како су код места Равно, Срби отровним стрелама напали
логор бискупа од Вормса.46 Хроничар казује како су ходочасници најпре намеравали да уђу у трад,
али српско становништво никако; није хтело да их пусти. Ходочасници су били приморани да се
улогоре у близини града, у једној долини крај бистрог потока. У ноћи су их, каже, напали Срби са
четири стране и гађали отровним стрелама. Срби су их оставили на миру тек кад им је један
немачки стрелац убио вођу, али су их сутрадан, кад су пошли даље, Срби дуго пратили тражећи
прилику да их нападну.47
Овај податак је свакако веома занимљив и важан, јер се поставлаа. питање да ли је Срба
било и пре Равног, што је врло вероватно. Чињеница је да српско становништво није хтело да
ходочаснике пусти у град и поред претњи Византинаца који су пратили поворку страних путника.
То нам указује да је српски живаљ био доста самоуверен, по свој прилици зато што се осећао
јаким на својој земљи. Реч је о десној, источној, страни Велике Мораве, о подручју на којем су
некада живели Трибали и на које нас упућује и Кекавмен говорећи о Србима према Сави и Дунаву.
46

Као што је познато, описани догађај код Равног припада времену кад Немања, који је само
коју годину пре постао велики жупан у Србији, ратује са Византијом и сређује прилике у држави и
то далеко на југозападу. Зато бисмо рекли да западни ходочасници 1172. године на свом путу од
Браничева, дуж десне обале Велике Мораве, нису угрожавали ни Немању ни интересе српске
државе, те не можемо ни да помислимо да је Немања, или неко из његове породице, био у некој
вези са српским нападачима код Равног и на правцу кретања ходочасника.
46 Zoran Konstantinović, Deutsche Reisebeschreibungen über Serbien und Montenegro, München 1960,11 (даље:
Константиновић)
47 Ђ. Сп. Радојичић, Путници кроз српске земље у средњем веку (према рукопису)

Кретање западних витезова није било усмерено преко територије тада још увек географски
доста ограничене српске државе на југозападу, чије је територијално ширење 70-тих година ХII
века било управљено од Ибра, Ситнице и Дрима према западу а не према североистоку.
Осим тога, веродостојни византијски писац Кинам казује да је око 1172. године дошло до једног
сукоба Византије са Србима, а из једног другог описа стиче се утисак да је Немања баш у то време
био приморан да у пратњи византијског цара иде чак у Цариград. Ту се као побеђени непријатељ
нашао у царевој тријумфалној поворци и извесно време задржао у Цариграду. То је период
владавине византијског цара Манојла (+1180), кад Византија чврсто држи своје поседе све до Саве
и Дунава. До краја Манојлове владавине Немања је морао да мирује. Према нашем садашњем
знању није познато да је на северу, па и дуж Велике Мораве, било неких мањих или већих поседа
српских великаша који би потицали из тадашње српске државе, Србије. То не значи да око Велике
Мораве, Ресаве и Млаве није било Срба, можда само још неорганизованих у неке јаче заједнице.
У тим пограничним областима, дуж Саве и Дунава и на правцу значајне саобраћајнице која је
сувоземним путем повезивала Цариград са Средњом Европом, Византија је све до пред крај ХII
века успешно спречавала сваки покушај ослобађања. Можда се зато у том северном и
североисточном пограничном појасу и према Сави и Дунаву, дуго није ни могао развити појам
Србије као знак постојања неког политичког уједињења било у саставу тадашње српске државе
или као самосталне области. Упадљиве промене настају тек од 1183. године. Зна се да су те године
"Угри и Срби као савезници упали у Византију и опустошили Београд, Браничево, Ниш и
Сердику... У борби против Византије Немања је успео да осигура својој земљи независност и да,
на рачун Византије, знатно прошири њену територију на истоку и југу48 (подвукао Р. Н.). Дакле,
тек после 1183. године Немања успева, макар и привремено, да прошири територију српске
државе и према истоку, при чему се мисли и на североисток, на долину Велике Мораве и нешто
источније. Није искључено да су Немањина осаајања источно од Велике Мораве донекле била
олакшана и чињеницом да је на том простору живело и српско становништво. Исто оно чији су
стрелци 1172. године ометали западне ходочаснике да бахато прелазе преко земље у којој су
главни етнички састав сачињавали по свему судећи Срби. О њима се, тек од тог времена, почиње
све чешће говорити и они се, тек од краја. ХII века, постепено укључују у историју Срба и српске
државе.
48 Острогорски, 374

Да подсетимо још, да неки, на српско становништво у овом делу мисле и кад описују
крсташки поход Валтера Убогог (Walter Habenichta), који је још 1096. године повео
неорганизоване крсташе - бескућнике. Приликом описа кретања ове необуздане масе дуж римског
војног пута, у правцу Ниша, говори се о повлачењу успутног становништва у шуме и на
узвишења, при чему се мисли да је и овде реч о Србима, по свој прилици оним истим које
Кекавмен налази у пограничном појасу према Сави и Дунаву, или оним Србима који ће
седамдесетак година касније (1172) код Равног напасти ходочаснике у пратњи Хенрика Лава. Кад
је Фридрих Барбароса водио дуж Велике Мораве крсташе трећег крсташког рата (1189-1191),
Равно је, изгледа, још увек било у склопу српске државе. Јер, по речима савременог хроничара,
47

Немања шаље у Равно своје великодостојнике да поздраве цара Фридриха, тада најмоћнијег
европског владара.50 Немања је у то време био само magnus comes de Servia et Crassia (свакако
Рашке).

План Ћуприје (ХVIII век). Најстарији део обележен са "Б" назван је Троја.
Немања ће Фридриху приредити величанствени дочек тек у Нишу, па не знамо тачно зашто
је слао своје племиће баш у Равно. Није ли Равно било тада на некој значајној граници, можда
Браничевске области или је једноставно било значајно због раскрснице путева, који су се
укрштали ту на прелазу преко Велике Мораве. У свахом случају Кекавменов помен Срба на
домаку Саве и Дунава и Арнолдово објашњење о нападу српских стрелаца код Равног, као и
наговештај да су становници у време пролаза крсташа 1096. године кроз ове крајеве били Срби,
као да недвосмислено указују на то да је дуж пута Браничево-Равно било српског становништва и
то врло дуго ван територије тадашње (Немањине) Србије и Рашке.
Ове осврте на помене Срба у североисточном делу данашње Србије учинили смо у жељи да
некако повежемо све податке о Србима у , изворима за које знамо и у којима се описују стања и
збивања неколико векова после досељења Словена на Балканско полуострво, међу њима и Срба.
Наравно, основни повод за овај преглед јесу Кунстманови "дачки Срби". Ако Кунстман ове "дачке
Србе" доводи у везу са Трајановим пресељењем неких становника из Азије у дачко Подунавље у II
веку н.е., овим освртом хтели смо да проверимо може ли се икако хронолошки оправдати
претпоставка о постојању тих Срба, или било којих, на домаку Дунава од другог века н.е. све до
завршетка сеоба Словена на Балканско полуострво, па и неколико векова касније. Мада
Кунстманова примедба о "дачким Србима" и после овога остаје као тема за размишљање о
могућем постојању једне групе Срба у некадашњем дачком Подунављу још пре доласка Словена
на Балканско полуострво или барем од VI или VII века н.е., покушаћемо у даљем разматрању да се
већ сада приближимо неком решењу које би нас убедило да је Срба било у некадашњем дачком
Подунављу ако не пре оно барем од доласка Словена на Балкан до укључивања овог подручја у
средњовековну српску државу и касније у Србију.
48

49 Константиновић, 11
50 Исто, 12

У овом размишљању и разматрању и даље ћемо морати да се задржавамо највише на
хронолошком усклађивању оскудних и јако нејасних података имајући стално у виду помене Срба
било код византијских хроничара или код западних писаца. Из досадашњег увида стекли смо
утисак да постоји неки континуитет у тим поменима; чак нам се чини да се помени Срба у
наведеним изворимаХ, XI и ХII века односе безмало увек на исти простор, на подручје ближе
Сави и Дунаву, особито Дунаву.
Дакле, да наставимо са размишллњем о томе да ли нам постојећи извори и подаци у њима
дају за право да се смелије определимо за закључак да је Срба у Подунављу било и пре
укључивања тог простора у средњовековну српску државу. Ако се Срби нису задржали у
овостраном дачком Подунављу и Поморављу још приликом досељавања у VI или VII веку, или
приликом покушаја да се из Сервије (Србице) у Тесалији врате у земље из којих су дошли, постоји
вероватноћа да су се неки делови Срба ту населили приликом доласка Ободрита (Абодрита),
Љутића и можда мањих група полапско-прибалтичких Словена међу којима и оних из данашње
северозападне Пољске. Не знамо тачно кад је започето насељавање ових Словена (и Срба) из
групе Западних Словена, али је, по свему судећи, завршено до краја VIII века. Јер, имамо поуздане
податке да су почетком IX века били у Поморављу, и некадашњем дачком Подунављу. С обзиром
на тврдњу бројних историчара и филолога да су Срби (и Хрвати) на Балканско полустрво дошли
као део Источних Словена и то махом преко данашње Румуније не би требало искључити
могућност да су се у Подунављу задржали и неки Срби из те групације. Ако искључимо
претпоставку да су се ту задржали неки делови из тесалске Сервије, не видимо са које би друге
стране Срби могли доћи у Поморавље и Подунавље осим са севера и северозапада или са
североистока. Али, ако су икада постојали, "дачки Срби", нису морали доћи ни са севера ни са
северозапада. У онострану или овострану Дакију могли су доспети много раније и то из правца. из
којег су наилазили и давнашњи походи разних народа у Тракију или у европску Скитију и
Сарматију.
Уосталом, ако нам је много шта из раније историје Срба у Поморављу и Подунављу још
увек неизвесно, чини нам се, да поновимо, да то давнашње време постаје ипак нешто јасније
поменом Кекавменових Срба уз Саву и Дунав у XI веку. Ако знамо да од X до XI века није било
никаквих значајнијих сеоба, нити мањих кретања, можемо, рекли бисмо, с правом тврдити да су
Кекавменови Срби из XI века тамо били и у Х веку. Тако би се успоставила нека веза, макар и
сасвим танка, између оног времена кад су Срби дошли заједно са другим Словенима (VI, VII век) и
XI века у којем нам савремени хроничар јасно указује на постојање Срба и у северном делу
Балканског полуострва. Кекавмен није имао никакав посебни разлог да баш Србе помене као
становнике близу Саве и Дунава. Било би необјашњиво кад бисмо помислили да их је измислио
или побркао са неким Србима негде далеко на југу. Да Кекавмен није измислио Србе у Поморављу
и Подунављу потврђује нам, као што смо ввдели један хроничар из сасвим другог краја Европе,
Арнолд из Либека. Кад су домороци напали логор ходочасника код Равног (Ћуприја), вероватно су
западњаци већ знали кроз чију земљу пролазе, а то су могли сазнати и од Византинаца који су их
пратили. У сваком случају Арнолд није имао никаквог разлога да нападаче назива другачије него
онако како су они сами себе називали. Да ли из огорчења и мржње или из неког другог разлога
западњаци су нападаче, називајући их Србима, описали најцрњим бојама.
Међутим, док се на том простору према Сави и Дунаву, како наслућујемо, донекле може
назрети некаква веза између Срба VII и Срба ХII века, још увек смо немоћни у тражењу везе
између "дачких Срба" и оних које некако прихватамо као становнике доњег Посавља, Подунавља
и Поморавља. Мада нас Кекавмен уверава да Срби у његово време (XI век) живе тамо где су
раније живели Дачани и Беси, ипак нам доста смета ознака "дачки" за Србе, јер није свеједно да ли
је реч о Дакији од пре 264. године, пре Аурелијанове реформе, или после 264. године кад Римљани
49

препуштају онострану Дакију и јужно од Дунава организују две Дакије: Приобалну (Ripensis) и
Средоземну (Mediterranea). Ова друга је делимично захватала и подручје некадашњих Беса, што у
овом случају није без значаја.
Ипак, чак да је Кунстман у праву кад мисли да су "дачки Срби" у ствари досељеници из
Мале Азије, које је, наводно Трајан довео и после освајања Дакије (107) ту населио, ми о њима не
знамо ништа од почетка II века, то јест од наводног досељења, до почетка VII века, до масовног
наиласка Словена. То је читавих пет стотина година, што за наше питање није мали период.
Можемо само да претпоставимо да су Римљани, кад су 264. године напустили онострану Дакију и
за владе Аурелијана основали јужно од Дунава већ поменуте две Дакије, заједно са једним делом
осталог становништва преселили и "дачке Србе". Кад би заиста тако било, тиме бисмо временску
разлику између другог и седмог века скратили за нешто више од сто година и свели временску
"празнину" на четири стотине година. Ако се сада још сетимо да Псеудо-Цезарије помиње неке
Словене као Подунавце (и Фисонце), и то почетком V века, што значи да су ту могли бити и у IV
веку, а можда и раније, онда бисмо поменуту временску "празнину" између Трајановог времена и
почетка VII века свели на само 150-200 година. Овде не треба заборавити ни оних 25 словенских
племена у Тракији које помиње Хоренски. Невоља је ипак не само у томе што нисмо сигурни у
постојање "дачких Срба", већ и у томе што још увек немамо поуздано објашњење ни заПсеудоЦезаријеве Словене (Склавине) и уз њих, за Фисонце. Ко стоји иза имена Склавина у IV и V веку?
Наука још није објаснила како су ту и из чега настали Словени, ни где се и на који начин
појавило то име. Да ли је довољно само што знамо да су се Срби касније нашли у саставу Јужних
Словена па да сматрамо да су они одувек били саставни део опште словенске групације? Сигурно
да није! Питање генезе Словена једно је од бројних нерешених проблема у вези са настанком
европских народа. Тако је и са проблемом Срба. Јављају се на простору од Кавказа до Лабе и од
Балтичког до Јегејског мора, али и сувише касно да бисмо из помена њиховог имена у то време
могли нешто поузданије да закључимо о њима у раздобљу пре документовано утврђене појаве
њиховог имена. То раздобље морало је трајати вековима, чак и далеко пре почетка наше ере. Због
те превелике неизвесности сваки помен српског или словенског имена пре доласка Словена на
Балканско полуострво привлачи пажњу, ма колико нам време кад се помиње име или простор на
којем га налазимо изгледали на први поглед магловити и тешко прихватљиви. Боље је, ипак,
покушати, колико је могуће више, него због дубоке сумње одустати од било каквог покушаја.
Веома мало знамо о постанку европских народа, као и оних на домаку Европе, у првом
миленијуму пре наше ере, а много шта нам је непознато и у неколико првих векова наше ере.
Процес образовања већих етничких група, њихово првобитно језгро и њихово развијање и
територијално ширење, особито у току кретања, још увек је само у области теоријских
претпоставки. Ниједна научна дисциплина сама, својим средствима. и методама сазнања, није у
стању да нам пружи очекивано решење. Зато, да поновимо, немојмо ни Кунстманове "дачке Србе"
одбацити као плод маште пре него што утврдимо да је заиста тако. Тачно је да се уз наведени
податак Карловачког родослова "и сва србска идолу служаше Дагону" може поставити веома
много питања, али је и то боље него, као што је до сада било, једноставно изоставити ту вест као
безвредну. Писцу ове књиге се чини да и досадашња размишљања указују да постоји нека нит,
макар не увек повезана, која наговештава да се свестранијим и подробнијим истраживањима може
доћи до макар још неких нешто јаснијих резултата.
Да бисмо, међутим, будућим истраживачима колико-толико олакшали у размишљањима о
вредности или невредности података о "свој србској" и идолу Дагону чини нам се да већ сада
морамо покушати да сазнамо шта се све још може рећи о оним занимљивим записима старих
српских родослова и летописа; да видимо имају ли те вести какве везе са белешкама наших старих
извора у којима стоји да је Немања преко Техомила, Чудомила и Беле Уроша био у сродству са
Лицинијем, зетом Константина Великог. То нас посебно занима због Лицинија за кога се каже да
је био пореклом Србин из Дакије, а ми смо већ толико пута спомињали Дакију настојећи да
нађемо неки траг о постојању Срба у Дакији у неко рано време. Наравно, занима нас и чија је
уопште била идеја да измисли такву родбинску везу. То нас занима утолико више што сматрамо да
50

ово питање у нашој историографији није довољно обрађено и што смо убеђени да због тога
постоје извесне заблуде кад је реч о пореклу неких података и тумачењу значења појединих вести.
Због велике хронолошке разлике између Немањиног времена (ХII век) и смрти Лицинијеве
(325), као и због других за сада необјашњених појединости, неопходно је објаснити како су
настале поједине очигледне заблуде и установити има ли ипак у свему томе нечега што је везано и
за основну тему ове књиге. У одељку наших старих извора у којем су вести о сродству
Немањином са Лицинијем, у недостатку правог решења, у нашој литератури се те тобожње
сродничке везе тумаче углавном као жеља неког непознатог састављача да што више уздигне
углед Немање као родоначелника владајуће династије у српској држави и истовремено заштитника
хришћанске вере у земљи. Због тога је изабран Лициније зет Константина Великог, цара са којим
је 313. године издао Милански едикт, којим се хришћанство проглашава дозвољеном религијом у
римској држави.,Чини нам се, међутим, да постојећим тумачењем тобожњег сродства Немањиног
са Лицинијем није све речено. Вероватно је да ћемо праву истину тешко сазнати, али нам већ сада
изгледа да у постојећим тумачењима овог питања има неких појединости које нису уочене па нису
ни решаване, а има и таквих питања која се намећу не само због Немањиног нерасветљеног,
тобожњег, сродства са једним римским царем, већ и у вези са Кунстмановим "дачким Србима", а
врло је вероватно и са Дагоном и наводним прапретком Срба – Сером. Чак нам се чини да ,осврт
на овај проблем није наодмет и због свега што је досад речено о поморавским и подунавским
Србима.
По ономе што се у историји зна и узима за истинито Лициније (око 250-325), по рођењу
Дачанин, године 308. постао је савладар цара Галерија. Кад је 311-312. дошло у царевини до
унутрашњих борби Лициније је поделио власт са Константином тако да је Константин управљао
западним делом, а Лициније источним и северним делом царства. Убрзо по заједничком
проглашењу Миланског едикта (313) Лициније, који је био ожењен Константиновом сестром, је у
свом делу царства почео да прогони хришћане. Дошавши тако у сукоб са Константином претрпео
је више пораза, 324. године био је заробљен и ускоро погубљен (по некима у Солуну 325. године).
Кад је Љуба Стојановић у уводу свог капиталног дела "Стари српски родослови и летописи"-дао
опште напомене о родословима, под насловом "Текстови међу собом и према првобитном",
поводом вести о Лицинију рекао је ово: "Почетак (бр. 1) гласи: 'Глагољут истини списатеље јако
Лики(ни)ју Србину бити родом, Јелину мудрованијем, и вса српска идолу служаше Дагону, от
суду и Дагони и Даки именујут се; от Сера же Србље'". Ово има само у Карловачком, а ја бих
рекао, каже даље Љ. Стојановић, "да је била и у оригиналу, јер се згоднијим речима, којима се
ауторитетом 'истиних списатеља' (а у самој ствари - као што ће се ниже видети - ауторитетом
Зонарина преводиоца) утврђује истинитост Дака и Срба и Ликинија као Србина, није могао почети
спис коме је главни задатак и био да Србина Немању доведе у сродство са првим хришћанским
царем преко зета му Србина Ликинија.'Ако је то преписивачев додатак, може му се само
честитати". Кад је мало даље Љ. Стојановић говорио о писцу родослова навео је најпре мишљење
Ст. Новаковића: "Ст. Новаковић је рекао да је довођење племена Немањина од цара Константина
преко зета му Ликинија Србина 'могло изаћи из оне исте средњевековне тежње која веже све и сва
за хришћанство и његове знаности... шта више могло би се помислити чак и то, да друга глава
осим Константинова и није могла онако шта мислити. У таком случају још би могло бити питање
шта је Константин (Филозоф) написао прво, да ли тај родослов српски владалачке куће свога
времена или живот Деспотов" (Starine IX, 65,66). Уз ово Новаковићево мишљење Љ. Стојановић
додаје "И ја мислим да је така идеја могла понићи само у глави Коцстантиновој, а на питање шта
је прво написао, одговорио бих да је прво написао родослов, али не онај кратки у Житију већ
опширан, од кога имамо прераде у пет редакција, па је из њега доцније направио извод и унео у
Деспотово Житије".
Као што је познато, Љ. Стојановић је скупио и штампао наше старе српске родослове и
летописе који су до његова времена пронађени и о њима је дао за сада најисцрпније и најбоље
коментаре. Све то, ипак, ни издалека није оно што домаћи родослови и летописи заслужују као
својеврсни извори за књижевност и историју српског народа. Много шта је у нашим родословима
и летописима остало нејасно, необјашњено. Има доста бележака чије порекло не знамо нити нам је
51

јасан њихов смисао. Рекли бисмо да је једна таква белешка и она о пореклу Немањине породице
од Србина Ликинија, уосталом као и она о идолу Дагону и родоначелнику Срба - Серу.
Објашњење Ст. Новаковића и Љ. Стојановића за Немањино порекло да је то израз "средњевековне
тежње која веже све за хришћанство и његове знаности..." није довољно убедљиво. Пре свега, не
знамо ко је први записао тај податак и када. Не знамо сигурно ни из каквих је побуда записан, али
у сваком случају чудно звучи довођење Немање као организатора и заштитника хришћанске цркве
у својој земљи, па и прогонитеља богомила, у везу са Лицинијем који је у историји познат као
отпадник од те исте цркве, као идолопоклоник и непоколебљиви прогонитељ хришћанства у
земљи којом је управљао, између осталих и у Подунављу.
51 Љ. Стојановић, XVI
52 Исто.ХХХIII

Не верујемо да би неко иоле упућен, а камоли Константин Филозоф, у жељи да истакне
Немањину приврженост цркви и уздигне углед његове породице, као претка изабрао баш
Лицинија, општепознатог прогонитеља те исте вере и цркве. С обзиром на чињеницу да су
родослови и летописи настајали у крилу манастира и цркава, сигурно је да се из црквених списа и
књига и до времена Константина Филозофа добро знало о Јермилу и Стратонику, које је Лициније
мучио, наводно, по некима, у Београду, док Карловачки родослов има: "Прежде сего мучи светих
мученик Јермила и Стратоника јесте си в Дагони близ Истра (Дунава), и иних многих. Тај догађај
који се десио у IV веку није могао записати ниједан домаћи хроничар, јер се у то време Словени
нису још масовно ни налазили на Балканском полуострву, нити су за такве вести били
заинтересовани пре примања хришћанства (свакако после VII века). Упадљиво је да и неки други
родослови помињу мучење хришћана указујући да је то опет било негде на Дунаву. Тако
родослови Загрепски, Пајсијев и Врхобрезнички бележе: "и бивше јему (то јест Лицинију) на реце
Дунавсцеј и мучи ту Јермила и Стратоника и иних множество". То што родословци истичу "бивше
јему на реце Дунавсцеј" можемо да протумачимо као да је реч о подунавским земљама, пре свега
оним главним којима је Лициније управљао, дачким, овостраним. Овде морамо да подсетимо да уз
те исте податке, које сигурно није забележио ниједан домаћи хроничар, стоји да је Лициније био
Дачанин пореклом, па нам утолико разумљивији постаје и онај део белешке где стоји: "јеште си в
Дагони близ Истра". Да не заборавимо, уз то, да тај исти родослов почиње са подацима о Ликинију
родом Србину и о Србима ("вса србска") који су служили идолу Дагону и да се због тога називају
и Дагони и Даки и да су од Сера Срби.54 Али о Лицинију као Србину читамо и у додатку
Пајсијевом тексту у којем је почетак очигледно сличан тексту у рукописном Зборнику манастира
Никољца и у Бранковићевом летопису, само што је у вести о Јелену и Јелади краћи. Ево шта стоји
у додатку уз Пајсијев текст о Србима и о Лицинију: "Јеште по раздељенији језика и меновани сут
Србин от некоего Јелена, иже Јеладу насели, и в стлпотворении размешени бише језици, и отоле
прозва се Србин, и отоле мимошдшу много лет, Аугуст цар. При сем роди се Господ наш Ји. Хс.
Просфте в христијанстве благочствии цар Константин. Ликиније же Србин бе»55 Најзад, Срби се уз
Дакију помињу у још једном тексту, у Цетињском летопису, иначе веома обавештеном: "Си
светии Симеон утврди православије в земли Далматије, Дакии, глогољемих Србљ и јереси
потреби".56
53 Исто, 10
54 Исто,2
55 Исто, 40

Као што видимо, има доста разлога да се о Дагону, Дакији, Лицинију и Србима у нашим
старим родословима и летописима и више и свестраније поразмисли него до сада. Према оном што
сада знамо о наведеним подацима не можемо рећи ништа поуздано, али можемо покушати да из
свега са чиме располажемо створимо слику која би нам била колико-толико јаснија од ове коју за
сада само назиремо. Посебно бисмо желели да сазнамо могу ли се ове вести у нашим старим
52

рукописима довести у везу једне с другима и колико се ове вести у тим рукописима могу довести у
везу са закључцима о географском положају Срба у Подунављу до којих смо дошли читајући
казивања страних хроничара који помињу Србе у близини Дунава од Х до ХII века.
Прво што нас у вези са наведеним подацима о родословима и летописима интересује јесте
ко је био првобитни састављач поменутих података, кад су ти подаци забележени и где су
настали? Кад се у вези са старијим вестима у нашим раним рукописима говори о изворном тексту,
наши истраживачи се обично позивају на Зонару који је написао "Општу хронику која обухвата
време од стварања света до 1118. године". Што се тиче вредности његове хронике она је, каже се,
"у томе што је користио велик број старих, данас делом изгубљених извора". Ова напомена да је
Зонара за своју хронику могао користити велики број старих, изгубљених рукописа за наше
питање може да буде од великог значаја, јер су се у неким од тих рукописа могли налазити и
подаци о Лицинију, Дагону, Дагонији, Дакији, Серу и Србину. Верујемо да ниједан од тих
података није забележио неко од домаћих писмених људи. Кад су се те вести појавиле у српској
држави морало је проћи много векова од времена којем горњи подаци припадају. Ако је Зонара
живео претежно у првој половини ХII века и своју хронику довео до 1118. године, онда су његови
изворници могли бити само из XI, Х и из још ранијих векова. Било би јако важно кад бисмо могли
нешто више знати и о садржајима тих рукописа. Јер, ако је у њима стајало све оно о Лицинију,
Дагону, Дакима, Серу и Србину, онда је до могућег, раног састављача хронике у којој је Лициније
био записан као Дачанин и Србин, могло проћи само неколико векова, а то је временски распон у
којем је традиција могла бити сасвим добро сачувана.
56 Исто, 67
Ако смо правилно разумели тумачење Ђ. Сп. Радојичића излази да у једном родослову, нађеном у Софији, за
Ликинија стоји: "И цар Искленин". Ако би "Искленин" значило "Словенин" и ако је податак веродостојан,
онда би то сигурно било значајно у даљим тумачењима родословних вести поводом помена Ликинија. (Ђорђе,
Сп. Радојичић, Из старе српске подунавске књижевности и писмености, Годишњак Филозофског факултета у
Новом Саду, књ. VIII. Нови Сад 1958, 160).
57 Византијски извори, VIII, 245

Шта даље може да буде значајно: Зонара у првој половини ХII века није морао имати
никаквог посебног интереса да баш српског владара и Србе веже за Константиновог зета
Лицинија. Напротив, борбе које је Византија од почетка Х века водила са Србима не би ли их опет
приморала на покорност нису могле изазвати никакву жељу неког византијског хроничара да те
исте Србе доведе у везу са Константином Великим и његовим зетом Лицинијем. Та вест о
Лицинију као Србину, о Дагону, Дакима (Дачанима) и Серу морала је бити негде записана пре
него што су Зонарини претходници, а и он сам, почели писати опште историје и хронике свога
времена. Опредељујући се за овакву могућност рекли бисмо да се ауторитет "истиних списатеља"
не односи на ауторитет преводилаца Зонариног дела и чини нам се да је тешко бранити мишљење
Љ. Стојановића кад каже да "се згоднијим речима, којима се ауторитетом 'истиних списатеља'...
утврђује истоветност Дака и Срба и Ликинија као Србина, није могао почети спис коме је главни
задатак и био да Србина Немању доведе у сродство с првим хришћанским царем преко зета му
Србина Ликинија. Ако је то преписивачев дометак, може му се само честитати". Овде ваља најпре
утврдити чињеницу да у Зонарином рукопису није могло уопште бити речи о Немањи, који је до
1118. године могао имати, по некима, само шест-седам година. По некима до те се године није ни
родио, па се у то време није могло ни наслутити какву ће улогу имати у Србији. Према томе,
подаци о Лицинију као Србину, о Дагону, Дакији (Дагонији) и Серу могли су се налазити само у
неком рукопису старијем од Зонариног, а том безименом састављачу не можемо никако приписати
жељу да уз те податке веже Србе у Византији, а још мање да са њима доведе у везу Немању. Сами
наведени подаци су могли постојати још много раније, али идеја да се они доведу у везу са
Немањом и његовим пореклом могла је пасти на ум само некоме далеко после смрти Немањине,
можда тек негде крајем ХIII или у XIV веку, мада је уопште несхватљиво да било ко од српских
хроничара из времена Немањића Немањино порекло доведе у везу баш са Лицинијем, поготову
што су ти хроничари свакахо били из црквених редода. 3ар Немања, који је у својој земљи
53

прогонио богомиле, подизао манастире и са својим сином Савом радио на организовању и
учвршћивању хришћанске цркве у српској држави, да води порекло од Лицинија, жестоког и
немлосрдног прогонитеља хришћана у свом делу царства.Тешко је и помислити да би тако нешто
за Немању написао и Константин Филозоф, коме се приписује родослов уз Деспотово Житије. Но,
чињеница је да се у већини наших старих родослова налази управо такав податак. За сада није
установљено ни када се тај податак први пут појавио ни ко га је забележио.
Упадљиво је, међутим, да у белешци о пореклу Немањином постоји једна очигледна
хронолошка бесмислица. Велики је хронолошки размак између података о смрти Лицинијевој
(325) и појаве Беле Уроша тобоже сина Лицинијевог, и сестре Цара Константина Великог. За
Белу Уроша стоји да је одмах по очевој смрти побегао на запад, у Захумље, док Бранковићев
летопис има: "fugit in Gothiam terram, et inde venit in Serviam, ibique regnavit; et inde expulsua fuit a
Bulgaricis Imperatoribus, fugit que in securam Provinciam dictam Zachulmiam...". Размишљајући шта
би у вези са овом вешћу могло бити и како је до ње дошло, пада нам на ум помисао да је у неком
првобитном рукопису, који није имао никакве везе са нашим домаћим збивањима, смрћу
Лицинијевом била завршена или читава хроника или један њен део. У сваком случају, понављамо,
одељак у нашим изворима који почиње са Бела Урошем не може имати никакве везе са
претходним текстом у којем се помиње Лициније. Одељак који почиње са Бела Урошем могао је
написати само неки домаћи писмени човек, вероватно калуђер, који је по можда већ постојећем
узору желео да састави родослов владајуће династије Немањића. У том првобитном родослову
српске династије Немањића није могло бити никаквог извођења Немањиног порекла од Лицинија.
Тај домаћи рукопис, родослов, могао јe почети од Беле Уроша, вероватно неког у угледног или
најугледнијег претка Немањине породице, кога је традиција јасно упамтила. Упадљиво је да
готово у свим нашим рукописима тај део почиње са: "Сиа видев син его Бела Урош", (Бранковићев
има "Id videns Bela Uroš fugit in Gothiam terram..."), па претпостављамо да је пре оваквог почетка,
који је врло чудан, морао постојати неки текст, који је изгубљен, па је хроничар, немајући никакве
друге податке о прецима Беле Уроша, а имајући у рукама неку византијску хронику која се
завршавала смрћу Лицинијевом, једноставно на тај завршетак прикључио Белу Уроша уз
Лицинија, поготову кад је прочитао да је Лициније био Србин. Дакле, не могавши да ово "Сиа
видев..." наслони на нешто што се збивало у домаћим оквирима, хроничар је Бели Урошу
приписао да је видео смрт Лицинијеву. Тако је, како нам се чини, дошло до механичког
састављања два рукописа различитог порекла и сасвим различите намене. То су, по свој прилици,
првобитно биле две целине које су касније преписиване и чији су садржаји мењани било
додавањем или одузимањем неких појединости, те су тако настајале различите редакције
првобитних текстова. Ако овако гледамо и тумачимо постојеће родословне и летописачке белешке
од Константина и Лицинија до краја Немањине династије, стичемо утисак да наши, домаћи
хроничари, нису ни имали намеру да хришћанског владара Немању доведу у везу са
прогонитељем хришћана Лицинијем.
58 Љ. Стојановић, 279

Убеђени да је овако било предложили бисмо да се будући истраживачи наших родослова
посебно задрже на овом мишљењу Љубе Ковачевића: "Ја бих рекао, да је Константин (Филозоф)
затекао у Србији утврђено мишљење о пореклу Немањином од"Србина" Ликинија и сестре цара
Константина, које он, као странац, није хтео, а можда ни смео да одбаци", али вреди имати у виду
и ово што каже Љ. Стојановић: "Исто тако мало је вероватно да је у народу било икад успомене на
Ликинија, јер што се у народу зна за цара Константина, то је ушло из црквене књижевности, а
одатле можда и врло помућена успомена на цара Дукљана и Дуклијана".59
Ако смо у праву са нашом претпоставком о невештом спајању два рукописа сасвим
различитог порекла, једне хронике (византијске), која се у некој редакцији завршавала смрћу
Лицинијевом, и другог чисто српског, који је (можда без оригиналног почетка) почињао са Бела
Урошем, по свој прилици неким претком Немањиним, онда се не може уопште рећи да су
састављачи наших старих родослова. и летописа. свесно изводили порекло Немањино из брака
54

сестре цара. Константина и његовог савладара. Лицинија. Чини нам се да је та велика заблуда
настала због још увек недовољно проучених наших старих родослова и летописа. Чудновато је да
се нико није запитао како је могуће да домаћи састављачи, хроничари, махом црквени људи,
изразито хришћанском владару Немањи директног претка траже у изразитом мучитељу хришћана
- Лицинију. Да поновимо, сва заблуда отпада ако у нашим домаћим рукописима издвојимо одељак
о Бели Урошу и посматрамо га као почетак једне сасвим независне хронике српских владара чији
је састављач, можда и не знајући за претходно стање, започео хронику, односно родослов, оним
што је до његовог времена било записано, сачувано или по традицији познато. Тај рукопис је, било
преписивач сам, или неко после њега, уклопио у већ постојећу хронику која није имала никакве
везе са хроником српских владара из Немањине породице.
Размишајући и даље у овом смислу можда бисмо могли рећи да је сасвим могућно да се
неке заблуде око Лицинија и Беле Уроша могу већ сада отклонити. Слутња да белешка у нашим
старим родословима и летописима, која почиње са Белом Урошем, не може имати никакве везе са
оригиналним рукописом неке опште хронике, латинским или грчким, као да се обистињује и
оправдава увидом у текст који се, на латинском језиху, налази уз Пејачевићев рукопис
Бранковићевог летописа.
59 Исто, XIV

Тај текст није штампан ни у Кукуљевићевом издању Бранковићевог летописа (Arkiv III,
Загреб 1854) ни у издању Љ. Стојановића (1927), већ тек 1960. (Р. Новаковић, Бранковићев
летопис).
Овде не можемо улазити детаљно у питање како се тај део о Лицинију нашао на оном месту
уз рукопис Бранковићевог летописа, јер је то посебан посао, већ само да укажемо на могућност да
је та белешка о Лицинију могла ући у неки првобитни рукопис општег дела, касније изгубљеног,
из којег су у своје време домаћи родословци преузимали оно што им се учинило да може да
послужи као увод у домаћу историју. Осим тога, чини нам се да из овог, да кажемо, додатка уз
Бранковићев летопис можемо да наслутимо и ко су "истини списатеље" којима наши стари
хроничари приписују вест о Лицинију као Србину, о Дагону, Дакији и Серу. Уз кратке податке о
Лицинију и уз опис догађаја у вези са сукобом између Константина и Лицинија, непознати
састављач ове белешке позива се на неколико класичних писаца које је састављач Карловачког
родослова претворио у "истине списатеље".
Према стилу и садржају ове белешке, у ствари краћег описа збивања последњих година
живота Константиновог савладара Лицинија, као и према старијим писцима на које се састављач
овог описа позива, јасно је да је тај кратки животопис Лицинијев могао написати само образован
човек; да ли још гроф Бранковић или можда пре Пејачевић? Сумњамо да би то могао да напише
неки домаћи састављач родослова или летописа пре XVI или ХVII века. Прочитавши рукопис
Бранковићевог летописа, вероватно док је још био на српском језику, и то ону кратку белешку о
Лицинију, која на латинском почиње: "Licinius habens Constantini sororem in coniugem...", писац је
сматрао да о Лицинију треба да се зна много више. Као добар зналац савремених извора узео је да
о Лицинију напише мало опширнију белешку, којој је дао наслов: "De Licinio ех Pagio nota
sequentia" и под тим насловом је поменуо неколико писаца међу њима и Кедрена.60 Тај састав је на
одговарајућем месту унео уз текст Бранковићевог летописа, паралелно са основним текстом, али
без икаквог објашњења. Да ли је тај састављач запазио да се белешка о Лицинију у Бранковићевом
летопису много разликује од онога што је он о Лицинију сакупио од савременика? Не знамо. Али
чињеница је да је без икакве примедбе оставио онај део где се у летопису као син Лицинијев
помиње Бела Урош. Ипак, тај анонимни састављач помогао нам је да закључимо, или барем да
смелије претпоставимо, да су домаћи састављачи родослова и летописа као узор имали и неки
текст у којем су уз Лицинија стајали и сви подаци који су ушли у Карловачки родослов (Лициније
Србин, Дагон, " сва србска", Сер).
60 Р. Новаковнћ, Бранковићев летопис, Београд 1960,38-41

55

На жалост, нису нам доступна сва дела писаца који се помињу у овом додатку
Бранковићевог летописа о Лицинију. Зато не знамо да ли се и у њиховим списима, или само у
некима од њих, налази и неки од наведених података из Карловачког родослова. Из овог описа
Лицинијевог живота потврђује се, барем, што смо и знали да се син Лицинијев није звао Бела
Урош већ, као и отац, Лициније ("constituit ut filii Constantini Crissius et Constantinus fillius quoque
Licinii Licinius caeaares fierent"). Из истог додатка видимо да се Лициније оженио Константиновом
сестром Констанцијом 313. године, да је последњи сукоб између Константина и Лицинија био 323.
и 324. године и да је 325. Лициније био погубљен у Солуну или код Солуна (apud Thesalonicam).
Тиме се овај наслов о Лицинију завршава, а наши родослови однекуд уносе најпре вест да је
Лициније са Константиновом сестром добио сина који је имао белу косу па су га због тога назвали
Бела Урош. После тога у нашим рукописима најчешће одмах стоји како је Бела Урош, кад је видео
да је Лициније погубљен, побегао на запад.
Кад мало пажљивије упоредимо текстове о Лицинију и Бели Урошу у нашим родословима
и летописима са оним додатним текстом о Лицинију уз Бранковићев летопис, састављеним на
основу казивања више старијих писаца, запажамо да има доста неслагања не само у односу на онај
додатак уз Бранковићев летопис, него и на текстове појединих других родослова. Из тога би се
могло закључити да је можда. постојао и неки рукопис за који ми не знамо и да су у њему, или у
више њих, постојали неки подаци које су наши састављачи узимали према свом нахођењу.
Да поновимо: не верујемо да је неко просто измислио све ове податке о Дагону, Дакији, Дагонији,
Серу и др. То нико од домаћих састављача није могао измислити. Све то могли су прочитати само
у неком рукопису или у неким рукописима, које су састављали писци, римски или грчки, у првим
вековима наше ере. За нашу историју, а посебно за настанак наших старих рукописа, било би и
занимљиво и корисно истражити у којим се све старим рукописима налазе оне вести које нису
домаћег порекла а ушле су у различите редакције наших родослова и летописа. Утисак је, за сада,
да иза највећег броја тих занимљивих бележака стоји историјска основа.
Уосталом, ако се нама чини да у поменутим белешкама има истине, ипак остаје питање: ко
је Лицинија прогласио Србином и зашто? Ко је записао да је сва српска служила идолу Дагону и
да се због тога називају и Дагони и Даки и да су Срби од Сера? То заиста не може да има никакве
везе са српским хроничарима. Али, ако су те вести записали било рани византијски или још пре
неки старији писци, који се још у своје време позивају на "истине списатеље", онда горњи подаци
заиста заслужују посебну пажњу, па чак ако је у питању и неко невешто етимологизирање. Опет
нас занима откуда да ти рани "етимолози" баш све ове појаве вежу за Србе, и Дагона, и Даке, и
Лицинија и Сера? И како то да нас све то води баш у источно Подунавље, куда нас упућују и неки
каснији византијски и западни хроничари, и, уопште, зашто је све то некако усмерено према
истоку? Зашто нас баш ништа од горњих вести не води према другим Србима, према онима међу
којима је настало језгро ране српске државе? Сетимо се да и Бела Урош по смрти Лицинијевој
бежи на запад значи са истока.
Тражећи неко прихватљиво решење претпостављамо да је првобитни састављач све то
записао независно од тога шта ће се касније десити, да ли ће се и где појавити Срби са својом
државом. Не би било разумљиво веровати да, на пример, Византинци горњим подацима желе да
баш своје упорне противнике Србе доведу у везу са неком старом владарском кућом, па макар то
био и прогонитељ хришћанства Лициније, зет прослављеног владара Константина. По свој
прилици горњи подаци су, уз помен Лицинијевог имена, били записани у првобитном тексту,
можда на латинском или грчком језику. Кад је почело превођење на црквенословенски или српски
језик та нова врста писаних споменика добила је наслове: "Историја в кратце о србских цареј"
(Карловачки родослов), "Родословије светих ктитор и господ србских" (Загрепски), "Сказаније в
кратце о србских господах" (Врхобрезнички), "О родословији же слово" (Константинов),
"Родословије србских господ" (Ћоровићев) и сл. Већ по насловима наслућујемо да су им
састављачи давали називе доста произвољно. Ти наслови не одговарају потпуно ни садржајима
рукописа, јер готово сви родослови имају на почетку део о римским владарима, што само по себи
56

указује на стране изворнике општег дела, а то је важно због податка који се у нашим рукописима
налазе испред одељка о Белом Урошу.
У овом смислу рекли бисмо да је посебно интересантан Ћоровићев родослов. Он у тексту
има два наслова. Најпре, "Родословије српских господ", где почиње са БелимУрошем, а завршава
смрћу Немањином. Други наслов гласи: "О родословију српских господ" и ту опет почиње са
Белим Урошем, а завршава са кнегињом Милицом, Стефаном, Вуканом и Добровојем, уз ову
напомену на крају: "Сиј родослов исписа свети Сава в жите својем. И тех светих молитвам(а),
Боже помилуј нас, амин". Одмах је упадљиво да је овај родослов најближи нашој претпоставци да
је постојао неки рукопис у којем је био сачуван само родослов домаћих владира, српских, а који је
неком приликом прикључен уз рукопис неке опште хронике без икахве суштинске везе са текстом
српских рукописа. Све говори да у Ћоровићевом родослову назиремо рукопис најближи
првобитном родослову српских владара. Он не почиње онако како почињу сви остали прелазећи са
Лицинија на Бела Уроша. Међутим, ако је свети Сава имао икаквог удела у састављању овог
родослова могао је записати само оно што се десило за време док је он био жив. Према томе,
отпада напомена да је свети Сава написао цео родослов. Сам за себе не би написао "свети Сава".
Вероватно је да се приликом састављања овог родослова знало да је део о Немањи написао свети
Сава, или да је то неки извод из Савиног житија Немањиног. Зато је, или из поштовања према
светом Сави, или неком омашком, касније забележено да је свети Сава саставио цео родослов.
Али, да поновимо: било како било, рекли бисмо да је ово редакција оног родослова српских
владара који је у другим случајевима. омашком уклопљен у неку општу хронику. Тиме је створена
забуна и заблуда о тобожњој тежњи домаћих средњовековних хроничара да лозу Немањића преко
Лицинија доведу у везу са Константином Великим, заслужним за ширење хришћанства у римском
царству. Ако је свети Сава имао било каквог удела у писању прве редакције Ћоровићевог
родослова, он сигурно не би написао такву бесмислицу, а намерно је не 6и написао ни други
домаћи састављач.
Све ово, што смо досад рекли поводом неких вести наших старих родослова и летописа, уз
успутни кратки осврт на њихову композицију и садржај, рекли смо у жељи да што боље
растумачимо смисао почетне белешке Карловачког родослова у којој су подаци о Лицинију
Србину, Дагону, Дакији и Серу, и да оценимо у којој мери их можемо прихватити као
веродостојне. После свега што је овде речено о постанку српских родослова, и свега што иначе
знамо, сматрамо да ни један од горњих података није потекао из пера српских хроничара. Ипак
нам је несхватљиво откуд онакав увод у родословље, осим ако то није учињено због Константина,
заштитника хришћанства, коме је и посвећено највише простора у том првом делу родослова.
Како је признање хришћанства везано и за Лицинијеву личност, хроничар је сматрао да је
неопходно да каже неку реч и о Лицинију, а пошто је од "истиних списатеља" сазнао да је
Лициније био Србин, писац је оценио да би требало да каже нешто и о земљи из које је потицао и
о народу којем је припадао. Одакле је сазнао, или где је прочитао, да је Лициније био Србин - не
знамо. За нас овде није чак толико ни битно да ли је Лициније заиста био Србин или није,
вероватно да није, већ зашто га уопште називају Србином. Није ли можда зато што је рођен или
што јеживео и владао подручјем, дачким и трачким, где су у његово време живели, између
осталих, и Срби. То није немогуће, с обзиром на све оно што смо о боравку Срба сазнали из описа
византијских и других раних хроничара, почев још од Псеудо-Цезарија. Кад хроничар каже да је
Лициније пореклом био Србин, а по образовању Грк ("Јелину мудрованијем"), то јест да је имао
грчко образовање, јасно нам је да је тако нешто могао да напише само неко ко је имао савремене
податке о Константину, Лицинију и збивањима у царству у њихово време, или барем ко је био
много ближи том времену. Слично се може рећи и за овај податак Константиновог родослова; "С
же Ликиније беше далматински господин, родом Србин, и роди от Констанције сина Бела
Уроша..." У основи то српске хроничаре није морало да интересује, поготову ако се сложимо да
првобитна редакција српских родослова није имала никакве везе са Константиновим и
Лицинијевим временом. Осим тога, ако се запитамо ко је од српских хроничара могао знати да је
"сва србска" служила идолу Дагону, не бисмо никако могли са сигурношћу одговорити. Могли
бисмо једино рећи да ником од домаћих писаца, чак ни оним најстаријим, тако нешто није могло
57

пасти на ум. Њиховом схватању хришћанства у време јаког утицаја цркве у држави није могла ни
погодовати вест о идолопоклонству Срба па ма кад то било. Податак о Дагону и Србима мора да.
је забележио неки сасвим неутрални хроничар, који према Србима није морао имати никакво
посебно осећање, па било да је реч о Србима у немањићкој Србији или о неким Србима другог
порекла и са другог простора.
У овом тренутку не налазимо ни разлог због којег би неко измислио податак о Лицинију
као Србину. Срби нису имали никаквог разлога за то, а ни византијски хроничари. Лициније је био
родом из Дакије и кад је хроничар описивао његов однос са Константином било је нормално да
каже каквог је порекла царев савладар и зет, а кад је рекао да је Србин могао је сматрати да треба
да дода и податак да је "сва србска" служила идолу Дагону. Можда је хроничар ово додао желећи
посебно да истакне Лицинијево отпадништво од хришћанства и његово приклањање старим
боговима, па му је добро дошло да каже да је и "сва србска", односно средина из које је поникао
Лициније, некада служила идолу Дагону. Тешко је и помислити да је неко све то смислио у
тренутку кад је писао хронику. То је негде већ морало бити написано или се за то знало. Зато нам
се чини да ће пре бити да се за Србе у Дакији, оностраној или овостраној, знало од раније.

Река Скамандер на Шлимановој карти. ОколинаТроје: L.Achilis, 2.Patrocli, 3.Aiacis tumulus
Мислимо да Љ. Стојановић неће бити у праву кад на једном месту каже: "Ликинија је
раније начинио Србином словенски преводилац Зонаре (при крају прве половине XIV века), као
што је и Даке и њихова вођу Декевала: 'Воинствова же Трајан на Даки, сиреч на Србље..., Трајан...
победи Србље, господин же Србски Декевал отчајав се, закла се сам, итд...'".61
Покушавамо да пронађемо разлоге због којих би неки словенски преводилац баш Лицинија,
Дачанина, мучитеља хришћана, прогласио Србином, али не налазимо их. Штавише, уз све друге
наговештаје о постојању неких раних Срба у Подунављу упадљива је и ова белешка о Трајановом
походу и рату против Дака, "то јест Срба". Коме би било потребно да баш Србе помене у
Трајановом походу на Дакију? Занимљиво је и може бити врло важно да се двојица дачких владара
проглашавају Србима, најпре Децебал (Декевал), а онда Лициније. Ниједан од њих није морао
бити пореклом Србин; хроничари су их могли прогласити Србима. зато што су, између осталих,
владали и Србима. Осим Дакије која је 107. године постала римска провинција, све друге Дакије
које се помињу у вези са Лицинијем и Србима односе се на две Дакије јужно од Дунава. Оне су
организоване после 264. године и на њих се, рекли бисмо, односе подаци о Србима, Лицинију, а
можда и о Дагону.
Да поменемо само неколико примера из којих закључујемо да је реч о овостраној Дакији,
јужно од Дунава, барем кад је реч о Лициннју: "Прежде сего мучи (Лициније) светих мученик
58

Јермила и Стратоника јеште си в Дагони близ Истра (Дунава) и иних многих" (Карловачки
родослов); "И бившу јему на реце Дунавсцеј и мучи ту великије в мученицех Јермила и
Стратоника и иних множество" (Пајсијев); "И мучи великије в мученицех Јермилаја и Стратоника
при реце Истросе в Белграде" (Пејатовићев).
61 Љ. Стојановић, XIV
До сада је најопширније о Лицинију као Србину и Дачанима као Србима расправљао Растислав Марић
поводом осврта на Константинов животопис деспота Стефана. Помињући могуће изворе наведеног
Константиновог дела.Марић у више махова указује на српски превод Зонарине хронике: "У српском преводу
Зонарине хронике, међутим, на више се места говори о Дачанима као о Србима, за њихова се краља Децебала
каже да је српски владар, док за Лицинија изрично вели да је био родом Србин. Ако је, дакле, Зонара крајем
ХI или почетком ХII века забележио горње податке, што може да значи да су ти подаци коју деценију или и
који век старији, онда и те белешке свакако ваља уклучити у размишљања о етничкој припадности
становника Подунавља у првим вековима наше ере. У сваком случају, упадљиво је да се у једном доста раном
византијском рукопису помињу српски владари у Подунављу у време кад се зна да се језгро ране српске
државе налазило доста далеко на југозападу (приморске земље, Дукља, Рашка, Босна). Да поновимо, ако ни
Децебал ни Лициније нису били српсхи владари, сигурно их нико не би назвао српским владарима да није
постојала нека традиција о врло раном боравку неких Срба на оностраном и овостраном дачком тлу, или
можда и на једном и на другом.

Необична је и ова вест Цетињског летописа: "Си свети Симеон, утврди православије в
земли Далматије, Дакии, глагољемих Србљ (Срьблъ) и јереси потреби", док Верковићев и
Остојићев, а слично и Сеченички, имају: "составши же се јему на Дунаестеј реце главу отсече
царју Ликинију и воиску јего разби".62. Овде бисмо могли додати и наслов Хаџи-Јордановог
родослова: "Се же родословије господ земли тривилскије (трибалске) јеже јест српскије, начн од
светаго Симеона да јест". Размишљајући посебно о занимљивој вести Цетињског летописа пада
нам на ум да би се можда помен Дакије на том месту могао односити на овострану Дакију источно
од Велике Мораве, у којој је Немања ратујући против Византије у савезништву са Угрима заузео
више градова међу којима и Равно. Ако је тако како тумачимо, то би био први и једини помен
данашње североисточне Србије као Дакије (Приобалне, Ripensis). Можда нам је тиме летописац
својом вешћу потврдио оно што је 1172. године Арнолд из Либека забележио кад је онуда
пролазио и описао напад српских стрелаца. Изгледа невероватно, али не и немогуће, да се назив
Дакије за тај крај у домаћој традицији задржао тако дуго, али ако смо у праву, онда је драгоцени
податак летопишчева примедба да се у тој Дакији налазе Срби, да припада Србима. Тиме би се
потврдила наша оцена да су Поморавље и Подунавље врло занимљиви простори за историју Срба.
и далеко пре него што је то подручје ушло у састав појма средњовековне Србије Такву вредност
можемо приписати и податку састављача Хаџи-Јордановог родослова о тривилској (трибалској)
земљи као српској. Чини нам се да ту не може бити грешке.
61 Исто, 10,14-15,45,67,191,197 Кад се недавно у једном чланку Јаn Lesny определио за Завиду као оца
Немањиног и кад је истовремено саставио и једну родословну таблицу Немањиних предака, најранијег претка
означио је са Н (непознат) (Јаn Lesny, Stefan Zawida syn Urosza 1 ojcem Stefana Nemani. Roczniki Historyczne,
Rocznik LIV-1988). Каo што се зна, наши родослови и летописи као родоначелника српских владара наводе
Белу Уроша (или Белог Уроша) па нам пада на ум да би у наведеној родословној таблици онај непознати
предак могао бити Бела Урош (Бели Урош). Не знамо време кад је Бела Урош живео, али је упадљиво да га
састављачи родослова помињу увек као првог владара, истичући да је због напада бугарских царева морао из
своје земље да бежи на запад при чему од тих западних земаља наводе углавном Зету и Захумље (Хум), али
неки истичу да је, пре него што је пребегао у Зету (и Захумље) био и "господин српске земље". Можда би,
ради што бољег сазнања о Белом Урошу, било корисно да се још једном што савесније проуче записи са
цркава и надгробних споменика које је М. С. Милојевић издао у свом Путопису дела праве (старе) Србије, II,
Београд, 1872. Пошто се у тим записима спомињу личности и догађаји везани за неке борбе које су се у
Хвосну догађале по свој прилици у другој половини IХ или у Х веку, није искључено да је краљ Павлимир,
који се спомиње у једном запису, иста личност коју Дукљанин назива Бело – Белимир па бисмо, можда, у том
Белу – Белимиру могли да препознамо Белог Уроша (види: Р. Новаковић: Четири прилога Историји и
Историјској географији Србије. Зборник Филозофског факултета, књ.Х-1,Београд 1970,205-238)

59

Горњи податак о Дакији у Цетињском летопису нагони нас да се опет подсетимо којим се
све поводом помиње Дакија, мислимо у првом реду на овострану (Ripensis). Упадљиво је да је баш
владар Лициније, пореклом из Дакије, постао прогонитељ хришћана и хришћанства уопште. То
може да значи да је у Дакији, негде ближе Дунава, још и у IV веку н.е. идолопоклонство морало
имати јаке корене. Исто тако је упадљиво да се баш за Даке и Дакију везује име идола Дагона. То
што се уз Дагона помиње и Дакија могуће је, као што и Кунстман мисли, да је због тога што је
Трајан, одузевши Парћанима Јерменију, Месопотамију, Асирију, па и Петрејску Арабију (Arabia
Petrea), по свој прилици преселио део тамошњег становништва у Дакију (онострану), а они су
могли пренети култ Дагона, који је и био највише раширен баш у горе поменутим земљама и
државама. Не знамо колико је тачна вест да је Дакија по Дагону названа и Дагонија, али је за наше
размишљање необично привлачна. Уосталом, зар састављач Карловачког родослова не каже уз
вест о мучењу Јермила и Стратоника "јешче си в Дагони близ Истра"? Овде је очигледно назив
Дагони исто што и Дагонија, односно Дахија. Кад су Римљани после 264. године преселили део
становништва из оностране Дакије на подручје јужно од Дунава, вероватно је то становништво из
оностране Дакије на подручје јужно од Дунава, пренело и култ Дагона. Можда је и сувише смело
тврдити да је, може бити, и Лициније био један од поштовалаца идола Дагона или ће можда
Кунстман бити у праву кад каже да се значење имена Дагон временом знатно изменило и постало
је само nomen dei falsi, односно обележје незнабожачког култа уопште.
Ма колико да смо опрезни при тумачењу наведених података у нашим старим рукописима,
и уздржљиви при опредељењу за коначно решење, склони смо ипак да више пута наведене
податке у рукописном Зборнику, у Карловачком родослову и другим нашим родословима и
летописима оценимо као врло значајне и безмало прихватљиве. Није ли, пре свега, посебно
упадљиво да нас готово сви поменути подаци у разним белешкама упућују искључиво на
североисточни и источни део Балканског полуострва, а преко њега и на малоазијски простор?
Пада у очи и једна исто тако упадљива хронолошка и географска повезаност вести о Дагону,
Дакима, Лицинију и раном помену Срба са Србима који се помињу између IX и Х па до краја ХII
века, и све је то, да поновимо, везано за простор источно од Велике Мораве.
Ево, опет, укратко да поменемо све оне моменте који су утицали и утичу да наведене
податке оценимо као сасвим прихватљиве и да их препоручимо за даља разматрања као
оригиналне и веома корисне. Као што је већ добро познато, више научника нас уверава да су
Плинијеви и Птоломејеви Serbi и Serrei најранији помени имена Срби. Ако је то заиста тако и ако
је Жупанић у праву кад те Србе и Сереје налази у масиву Кавказа и кад тврди да је корен назива
Serbi и Serrei Сер, онда би могле имати праве основе и белешке у рукописном Зборнику и
Бранковићевом летопису у којима стоји "Од Сера же Србље". То би даље могло значити, ако су
Плиније и Птоломеј забележили стање које су затекли или преузели из неког старијег извора, што
је вероватније, да су Срби, било у области Кавказа или негде у околини, постојали и пре II и I века
н.е. Ако готово исти податак налазимо у нашим раним рукописима можемо, чини нам се с правом,
претпоставити да је преузет из много старијих римских или византијских хроника, можда
најранијих, па закључити да су и стари византијски хроничари забележили једно стање које су
нашли у још старијим рукописима. Они свакако нису имали никаквог разлога да измишљају баш
Србе, ако ови нису постојали као један од старијих народа било на Балканском полуострву или у
његовој близини. Уверени смо да се и Псеудо-Цезаријеви Сери, које помиње између Персијанаца
и Гела, односе пре на народ чији је корен Сер, дакле на Србе, него на Кинезе.
Пратећи овако траг најранијих помена имена Срби, стичемо утисак да тај траг води, пре
свега, према јужној обали Црног мора и то према кавкаско-малоазијској, а онда и европској
мезијско-трачкој и дачкој. Повод за овакву оријентацију, налазимо, за сада, поред помена
Плинијевих и Птоломејевих Серба и Сереја и Псеудо-Цезаријевих Сера, још и у нашем
Карловачком родослову, у којем стоји: "Глагољут истини списатељи јако Лики(ни)ју Србину бити
родом, Јелину мудрованијем, и вса србска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки
именујут се: од Сера же Србље". Ма колико ове вести биле још увек недовољно проверене и
неизвесне чини нам се да су ипак драгоцене, јер се, како смо запазили, некако уклапају у
хронолошке и географске оквире у којима, ослањајући се и на друге изворе, назиремо неку везу са
60

именом Срби и са Србима као етничком групом. Упадљиво је да се и из других извора које смо
навели закључује да је реч о Србима само према истоку а не према западу, мада је неоспорно да је
Срба било и тамо и то као главне и бројније масе. Но, овде је реч о подацима који упућују само на
оне Србе који су се могли налазити према истоку и чији је долазак на Балкан могао уследити из
тог правца. Божанство Дагон нико не оспорава.
Постојало је у прадавно време и у науци је најприближније утврђено и на којем простору је
његов култ био раширен, па се, видели смо, помињу и подручја горњег Еуфрата и Тигра, а то је
простор који је од азијске обале Црног мора удаљен у ваздушној линији само око 200 километара,
а од јужног подножја Кавказа око 300 километара. Ако су Плинијеви и Птоломејеви Srbi и Serrei,
па и Псеудо-Цезаријеви Сери, били прапреци каснијих Срба, неки њихови делови могли су
кренути у Европу у два правца, слично Кимерцима и Скитима, једни северном обалом Црног мора,
а други јужном, малоазијском, а могли су до мезијско-дачког Подунавља делимично стићи и преко
Црног мора. У сваком случају овај простор око Црног мора, кад су у питању сеобе народа, не
представља никакву несавладиву даљину. Само време и неке опште околности могле су
успоравати кретање. Према томе, ако је један део кавкаских Срба у прадавно време кренуо на
запад преко Мале Азије, могао је на простору горњег Тигра и Еуфрата прихватити култ идола
Дагона.
Тако би нам се и Милојевићев «храм Serbca, бога дакског», по свој прилици у источном
делу Мале Азије, јерменском, могао чинити сасвим вероватним, као уосталом и његови Морјани,
Морци, или Будимирови Маријани. Не можемо сматрати безвредним ни Венаније, Венаше, јер нам
та имена по звучности нагињу називима Вунд, Венд (Венет?) и земљи Вананд, коју помиње Мозес
из Хорене. По казивању Хоренског овај народ је дошао са севера, од Кавказа, али Хореиски
говори и о најезди Алана на Јерменију, опет са севера. Не можемо запоставити ни две групе
Сармата назначених на Појтингеровој табли, Suani Sarmate и Sasone Sarmate, уз саму јужну,
малоазијску обалу Црног мора. Најзад, не можемо да и овде не споменемо и тројанску реку
Ксантос (Ксамандер) за коју и Милојевић и Будимир кажу да се у своје време звала Србица, а има
и појединаца који кажу да је једна река Србица текла и кроз Месопотамију. Вунде, Венде, Алане и
Сармате многи везују за првобитне Словене, па је могуће да се са том групацијом једно време
кретала и етничка група Срба, боље рећи Протосрба.
Дакле, ако је истинит податак да је у неко прадавно време "сва србска идолу служила
Дагону", онда је то пре свега могло бити на подручју старе Јерменије. Кад ово кажемо помишљамо
и на оне научнике који у словенском (и српском) језику виде извесну сличност са јерменским. Све
се ово може и не мора прихватити, али откуд помен Дагона у Дакији? Рекли смо већ да се сматра
да је један део малоазијског становништва повео са собом још Дарије I крајем VI века пре н.е.,
приликом похода на европску Скитију. Тај поход није у свему успео и могућно је да је један део
малоазијског становништва из те његове многољудне и разнородне армије остао на Дунаву или у
Доњој Мезији и Тракији. Ако су и у Даријево време постојали неки Срби, било у Закавказју или у
Јерменији, могли су се наћи и у његовом походу на европску Скитију. Даље, речено је да је и
Трајан почетком II века н.е. могао довести из Мале Азије део становништва и населити га у
новоосвојеној провинцији Дакији (107). У сваком случају, упадљиво је да се у некој врло старој
вести сачувало сећање да се Дакија називала још и Дагони (ја). Зато се питамо да ли су "истини
списатељи" забележили неко стварно стање или је неко желео да етимолошки објасни назив
Дакије, па му се чинило да је најприкладније да тај назив доведе у везу са идолом Дагоном. Али
коме би од тих старих писаца пало на ум да сложи баш такву комбинацију: Дагон, Дагонија
(Дакија) и сва србска"? То би било необјашњиво да није постојала макар нека основа за овако
сврстане податке.
Док овде помињемо Дагона и Дакију да не заборавимо на једну од ликовних представа
Дагонових - на комбинацију човека и рибе. Да ли се само стицајем околности десило да се баш у
налазима Лепенског Вира, на тлу некадашње Приобалне Дакије (Dacia Ripensis), уз сам Дунав,
наилази на низ предмета са облицима који донекле подсећају на главу рибе. Није немогуће да је
култ идола Дагона из Мале Азије, по свој прилици из Јерменије, са подручја горњег Еуфрата и
Тигра, пренет на обалу Дунава.са само донекле измењеном представом идола, чији ликови и иначе
61

постоје у различитим облицима. Можда је и сувише смело да помислимо да су облици глава
нађених у Лепенском Виру можда. израз неке посебне секте Дагонових идолопоклоника.
Међутим, док се овакво тумачење у вези са Дагоном чини вероватним, остаје за сада
необјашњиво како се баш уз тај податак нашла вест да је том идолу служила "сва србска". Да ли
сви Срби или сва Србија? Који Срби и која "србска"? Наш покушај да прикажемо смер којим су се
могли кретати Плинијеви и Птоломејеви Срби од Кавказа преко Јерменије и Мале Азије до
овостране Дакије за сада је још увек у домену претпоставке. Јер, будући да не верујемо да је ту
вест као изворну забележио неки српски хроничар, већ пре свега византијски, и да је можда
мислио само на једну сасвим одређену групацију Срба, чини нам сс да би се горња вест могла
условно прихватити као могућност да је негде почетком II века н.е.у овостраној Дахији постојала
мања или већа група Срба, који су дошли ту из правца којим нису пристизали остали Словени или
Срби, и који су ту као дошљаци могли дуго поштовати и одржавати прастари култ идола Дагона и
на својствен начин изражавати своју приврженост. Да је вест о Дагону и Дакији врло стара и да
није потекла из пера неког домаћег хроничара, словенског или српског, закључујемо и по томе
што Словени, па и Срби, по доласку на Балканско полуострво, доста дуго нису познавали писмо,
вероватно све до друге половине IХ века. Кад су прихватили писмо на свом језику, већ су век и по
или два као хришћани имали своје мање или веће жупаније или кнежевине на почетку разједињене
и под врховном влашћу Византије . Тешко је и помислити да је у то време, у тим условима,
постојала нека заједничка свест о припадности Српском племену широких размера и да је неко, па
ма колико био писмен, забележио баш податак да су сви Срби служили идолу Дагону. Онај ко је
ту вест забележио није имао никаквог разлога да тако нешто измисли, или бар ми не знамо који би
га мотив навео на то. Сасвим је могућно да је тај податак традицијом дуго одржаван и преношен
све док га неко није забележио. У белешци је вест записана у имперфекту, па и по томе
наслућујемо да је реч о неком хроничару који је прибирао и бележио податке о Србима одређене
групације, о онима међу којима је кружило сећање на поштовање бога Дагона. Верујемо да је
хроничар само на те Србе мислио кадје написао "сва сербска»", а не на све Србе на Балкану.
Преносећи даље и вест о Лицинију, али не по традицији, Beћ од "истиних списатеља",
хроничар као да је и ту мислио на неко прошло време: "Србину бити родом", то јест био је родом
Србин. Па и његово мишљење да се по Дагону називају и Дагони и Даки ("именујут се") може да
се тумачи као стање које је настало у некој даљој прошлости, дакле пре него што је вест
забележена, а тако треба схватити податак "од Сера же Србље". Ипак, да горње вести нису
поникле из пера неког српског хроничара, поготову не неког после IX или Х века, мислимо да је
најбољи доказ податак о Лицинију као Србину. И раније смо о томе размишљали и закључивали
да нису постојали никакви мотиви због којих би неко из српске средине баш Лицинија прогласио
Србином. У раном раздобљу се о њему по свој прилици није ништа знало, а кaсније, због
Лицинијевог незнабоштва, нико га не би ни прогласио Србином ако то заиста није био или ако
није био макар из средине у којој су живели и Срби. Осим тога, ако се прихвати овде изнето
мишљење да је текст који почиње са Белом Урошем из неке заблуде прикључен уз текст који се
завршава смрћу Лицинијевом, онда поготову нема никаквог разлога да неком српском хроничару
припишемо белешку у којој су поменути Срби, Лициније, Дагон, Дакија (Дагонија) и Сер. Кад су
већ образоване српске државице, на почетку под византијском врховном влашћу, и кад је
писменост била још у повоју, једва да се може и помислити да би се у тим српским областима неко
лице могло бавити описивањем заједничке прошлости свих Срба и да је било у стању да састави
родослов и тумачи значење појединих појмова. И врло дуго после појаве писмености хроничари су
само записивали оно што су чули или видели или су преписивали оно што су прочитали. Тежња
или потреба за писањем родослова владајуће породице могла се јавити тек кад је дошло до
уједињења више области и државица под влашћу једног жупана или кнеза, кад се дужим
живљењем у једној стабилнијој заједници почела развијати свест о заједничком пореклу и
заједничким интересима и, евентуално, о одбрани тих интереса.
И много касније појава такве свести, вероватно је обухватала само ужи круг становнипггва,
у првом реду владајући слој. Но, када је све то ојачало и кад је држава добила и своју црквену
организацију, онда већ није било никаквог смисла доводити у везу једног хришћанског владара са
62

прогонитељем хришћанства - Лицинијем. Све је то морало бити записано много раније и то врло
вероватно ван српског подручја и одржавало се у традицији. Да су у питању различите средине
рекло би се и по томе што је велика временска удаљеност између вести о Лицинију и његовој
смрти и вести о Белом Урошу. Кад је Лициније 325. године погубљен, тада је Бела Урош, да је
заиста био његов син, морао биги већ одрастао пошто хроничари кажу да је побегао кад је видео
очеву смрт или кад је чуо за њу. Како хроничари даље кажу, Бела Урош се после бекства оженио
кћерком "франческаго краља" Аном и са њом добио два сина, Техомила и Чудомила. Техомил је
имао, наводно, четири сина: Завиду, Срацимира, Првослава и Стефана Немању.
Ако сад узмемо да је Бела Урош био рођен око 313. године, у време смрти Лицинијеве имао
би око 12 година, а Стефан Немања, по нашим хроникама његов унук, рођен је око 1112-1113.
године, што значи да би временска разлика између наводног оца, Беле Уроша, и наводног унука,
Стефана Немање, износила преко 780 година, па претпостављамо да ни најнеукији хроничар не би
за готово осам векова сачинио родослов владајуће династије од само четири колена. Бесмислица је
и белешка да је тај исти Бела Урош, кад је дошао у Захумље, добио за жену Ану, кћер
"франческаго краља", дакле у првој половини IV века, кад су у Галији још увек владали Римљани,
а Франци били само једно од западногерманских племена, које је тек у другој половини V века
почело да прелази Рајну и да са севера осваја Галију. Нешто у горњој белешци није у реду. Све ово
указује на вероватноћу, на коју смо већ раније указивали, да Бела Урош нема никакве везе са
Лицинијем и да такву бесмислицу није могао саставити ниједан ни страни ни домаћи хроничар.
Очигледно је да је нешто друго у питању. Највероватније је да је из неког домаћег првобитног
текста изгубљен почетак у којем је можда било и неких имена пре Беле Уроша, а можда и неких
догађаја који су се зааршили смрћу неке личности, што је побудило Белу Уроша да побегне из те
средине, али није искључено да. је тај домаћи родослов Немањине породице почињао са Белим
Урошем, који је по нечему могао бити значајан за учвршћивање положаја породице Немањиних
предака у току међусобних борби за. власт појединих жупана и кнезова, само што ми још нисмо у
стању да одгонетнемо ко је био Бела Урош и кад је живео. Може да буде да отац Беле Уроша није
био од неког већег утицаја, па није нн споменут као Немањин предак. Међутим, да не заборавимо
да су после Немање три српска краља и један цар називани и Урош.
Дакле, то што је Лициније забележен као отац Беле Уроша свакако је дело неког
неупућеног хроничара који је механички саставио два рукописа сасвим различитог порекла. Не
знамо ни где је то било ни када, али је могуће да је то учињено кад је родослов Немањине
породице већ био завршен и по првој и по другој лози. Будући да родослов домаће династије у
првој редакцији није имао општи део којим би личности и збивања из домаће историје била
повезана са почетком света и настанком хришћанства, то је без икакве критичке провере преузета
хроника која је изгледала најпогоднија, или се таква нашла на месту, а завршавала се
Константином и Лицинијем, односно учвршћивањем хришћанства. Кад је можда у тој општој
хроници запажено да је Лициније означен као Србин то је одлучило за преузимање хронике, а да
се нико није сетио ни временске ни просторне удаљености између Беле Уроша и Лицинија, нити је
помислио на Лицинијеву улогу као прогонитеља хришћанства. Ако је у тој општој хроници заиста
стајало да је Лициније био Србин, то је могло да одлучи. Требало је још једино донекле стилски
повезати та два дела, што је учињено реченицом "Видевши ово (то јест смрт Лицинијеву) син
његов Бела Урош, који је од сестре цареве Констанције, побеже и стиже у безбедну земљу
Захумље..." (родослов Карловачки, а слично и други). Каснији родословци и летописци додавали
су или изостављали понешто, па су тако настале различите редакције некадашњег основног
рукописа. Родослов Пејатовићев бележи, на пример, како је Констанција, видевши све то, са
страхом и ужасом побегла са сином Белим Урошем у безбедну земљу на западној страни у
Захумље и ту га је оженила Катерином, кћерком француског краља. Сасвим другачије ово бекство
описује састављач Бранковићевог летописа: "Кад је то видео Бела Урош побегао је у готсху земљу,
а оданде у Србију где је владао; кад су га оданде отерали бугарсхи цареви побегао је у безбедну
провинцију Захумље, заузео је, довео за жену кћер француског краља Ану и са њом родио два
сина: првог Техомила, другог Чедомила. Ови су подигли цркву у част Св. Стефана Првомученика
(Protomartyras), себи за помоћ у граду Древесех".
63

63 Љ. Стојановић, 46, Р. Новаковић, Бранковићев летопис, 39. Да у помену града Древеса (Древа?) по свој
прилици има историјске истине можда може да потврди и један запис у јеванђељу нађеном у рушевинама
једног манастира у Чечеву, у подножју Коњуха. У доста нечитком и нејасном запису, колико се могло
прочитати, стоји, између осталог, и ово: Родитељи наши дођоше "из Древес и Дразгь, Како је протумачено, у
запису се помињу још и Ком и Дебрц и три словенска племена која су, наводно, 641.године дошла у Де6рц и
њих је 835.владика (Војвода) Радослав ујединио у једно племе, а 874.године примили су хришћанство.Овај
запис је, колико се зна, остао до сада неистражен, а требало 6и га свакако проучити, јер се чини да се односи
на време кад су једии Срби пристизали на подручје које се овде помиње. Ако би се утврдило да је запис
аутентичан био би то драгоцени докуменат. По свој прилици иије случајно што се Древесех (Древа?) помиње
и у запису и у родослову, и то баш у вези са Немањиним прецима.То што у запису стоји да су из Древа дошли
родитељи можда се не односи само на оца и мајку одређене личности, већ по свој прилици на претке уопште,
па би и због тога овај запис могао да буде изузетно значајан, јер, колико знамо, то је једини писани домаћи
траг места из којих је нека група пошла идући на ново подручје.Чак и ако би се успешним читањем и
тумачењем овог записа. установило да је реч о неком локалном пресељењу ипак би и то сазнање било
драгоцено. Упадљиво је да се у запису помиње Радослав који је, наводно 835. ујединио три племена, а ми
Радослава помињемо у историји, поред Вишеслава и Просигоја, као једног од кнежева баш из IX века.
...Требало би подробно проверити да ли можда овде у обзир долазе пре свега називи као што су Древеш,
Драже, Дренско и друга бројна слична имена на подручју Лабе и Одре, Можда би се тим путем дошло до
потврде Порфирогенитовог казивања о ранијој постојбини оних Срба који су се населили у некадашњој
римској провинцији Далмацији, а то би могло бити веома значајно. Запис је штампан у "Политици" од 6.IХ
1981.,године. Покушај писца ове књиге да од потписаног објављеног чланка добије нека обавештења није
успео,а не бисмо смели да овај запис предамо забораву.

Приликом састављања и преписивања разних рукописа у XIV или XV веку, па ни касније,
није се могло ни очекивати неко критичко прилажење постојећим текстовима, којих је могло бити
доста и са различитим варијантама. То је сасвим разумљиво. У оно време није било ни појединаца
способних да постојеће растурене летописачке и друге белешке сакупе, провере, среде и сложе у
једну сасвим веродостојну целину. То није учињено ни до данас. Биографске и хагиографске
саставе писали су или савременици или људи временски блиски лицима и догађајима која су
описивали. Оригиналне хронике далеких времена и личности било је тешко и разумети и
преводити. Њихова употреба и данас захтева крајње брижљиву анализу, да би се установило шта
потиче од савременика, а шта је дело каснијих преводилаца и прерађивача, и какви су утицаји
најбројнији и најбитнији.
Такву тешкоћу осећа и писац ових редова. кад покушава. да. убеди читаоце у то да његова.
разматрања и претпоставке имају основе и да се нека решења могу већ сада условно прихватити све дотле док се новим подацима и методама сазнања не дође до јасних закључака.
Они који у овде изнетим анализама и објашњењима не виде оправдање за понуђена решења одмах
ће поставити питање шта је са постојећим теоријама о пореклу Срба и правцима њихових кретања
до доласка на Балканско полуострво? Ту ћe, међутим, само делимично бити у праву, јер се зна.да
се ни помоћу других теорија није дошло до неких решења која би без поговора могла. бити
прихваћена. Ништа. поуздано не знамо о прапостојбини Срба, нити о њиховим поделама и
правцима кретања, па чак ни о времену кад су дошли на Балканско полуострво, нити о њиховом
географском размештају на Балкану. Теорије су остале теорије, чини нам се, највише због тога
што ниједна научна дисциплина сама за себе није успела да проникне у слојевитост језика и
културе Срба од најстаријих времена до доласка на Балканско полуострво, нити да утврди дејство
других етничких група у области језика, материјалне културе, религије и обичаја у току многих
векова. Велика су неслагања око објашњења појма Протословени и око њиховог првобитног
географског размештаја. Зачуђујуће је да се у свим тим бројним и веома дугим напорима појам
Протосрба готово и не помиње нити се у том смислу трага, мада има мишљења, наизглед доста
документованих, да Срби првобитно нису ни били Словени.Није ли и само то огроман проблем у
науци, и то не искључиво једне научне гране. Кад би темељнијим проучавањем биле отклоњене
бројне неизвесности и несугласице могли бисмо смелије да закључујемо и о прапостојбини Срба,
о њиховим кретањима, дужим или краћим задржавањима и евентуалним раздвајањима или
спајањима сродних или мање сродних група.
64

У овом смислу, како је већ речено, географска даљина, односно пређени простор не мора да
буде од великог значаја.Ма одакле да су пошли, Срби су на Балканско полуострво могли да стигну
исто тако успешно као и толики други народи који су од свог исходишта до коначног циља
прешли хиљаде километара. Доказа у том смислу има веома много. Да не идемо у прадавно време,
праисторијско, сетимо се само Алана, Свева, Гота, Вандала, Хуна, Арабљана и неких других
народа чија кретања обележавају почетак средњег века европске историје. Алани су, на пример, из
области Кавказа отишли чак на западну обалу Пиринејског полуострва, а на исто полуострво
стигли су и Свеви и Западни Готи. Вандали су после многих лутања отишли још даље, чак у
Северну Африку, а да и не говоримо о кретањима Арабљана, који су са Арабијског полуострва
стигли преко Африке до Пиринејског полуострва, па и до Галије, али су продрли и далеко према
истоку. Нису у свим овим и другим случајевима у питању били само војни походи, већ и
пресељења читавих етничких група.-Готово да смо најнесигурнији кад говоримо о пореклу,
кретањима, спајањима и раздвајањима Словена, а међу њима и Срба. Једино што можемо тврдити
јест да су и Срби као и бројни други народи могли, лакше или теже, брже или спорије, стићи на
Балканско полуострво, али не знамо само одакле су све пошли, кад су кренули и којим су се
путевима кретали. За невољу, кад је реч о Србима, о њиховој прапостојбини, о њиховом уређењу и
другим карактеристикама, у науци преовлађује устаљено мишљење о постојању углавном две
групе, па и два смера кретања према Балканском полуострву. Једно је мишљење да су на Балкан
дошли као део Источних Словена (у склопу Склавина и Анта), а друго, да су дошли као део
Западних Словена, с тим што је остало крајње неизвесно како су и кад Срби ушли у састав
Западних Словена, мада се не зна ни како су и када ушли у састав Источних Словена. О некој
трећој групи Срба, колико је познато, размишљали су једино, још давно, М. С Милојевић и Сима
Лукин Лазић, али су сва њихова објашњења са научног становишта остала непроверена па и
неприхваћена.
Неки читаоци ће, међутим, запазити да се у овој књизи осећа призвук једног мишљења
којим се жели да се поново покрене питање могућности постојања и трећег смера којим су се Срби
упутили у Европу, на Балканско полуострво, можда првобитно и не као Словени. Тај смер је
блискоисточно - малоазијски. Да ли тај смер има оправдања умногоме зависи од тога како
прихватамо и тумачимо податке уз које се у нашим старим родословима и летописима помињу
Срби, односно у којој смо мери већ сада убеђени да помени Срба у наведеним белешкама имају
вредност историјских аргумената, недовољно јасно објашњених. Теши нас да нису много
убедљивији ни "аргументи" из којих су се појавиле постојеће теорије о пореклу и кретањима Срба
из магловите европске прапостојбине до Балканског полуострва.
Дакле, како је већ у више махова у овој књизи истакнуто, опредељење за ово или оно
решење умногоме зависи од процене да ли су овде поменуте личности и догађаји са становишта
историје прихватљиви, у којој мери и зашто. Да почнемо опет од Сера. Ако један број научника
сматра да су Плинијеви и Птоломејеви Serbi и Serrei историјска чињеница, тј. да су то Срби који
су у давно време боравили у масиву Кавказа и да се име Срби преко корена Сер може довести у
везу са тим кавкаским Србима, онда је то јако важна основа за даље претпоставке и закључивања.
Ако би то било тачно, онда се не би могло говорити о прапостојбини Срба у Европи, већ на
граници Азије и Европе, па можда и о ваневропској прапостојбини, поготову ако бисмо и ПсеудоЦезаријеве Сере пре могли везати за Плинијеве и Птоломејеве Србе него за.далеке и у оно време
тешко доступне Кинезе. Затим, о идолу Дагону многи научници доказују да је као божанство
постојало у прадавно време и утврђују чак и у којим земљама, а све су те земље на азијском
простору, не много далеко од јужних падина Кавказа. Уосталом, Дагон као историјски податак и
није проблем. За наше питање велики је проблем белешка по којој је "сва србска" служила баш
том идолу Дагону. Ако и прихватимо да је неких Срба било негде у масиву Кавказа (према реци
Кури-Cyrus), невоља почиње питањима: како утврдити да ли су ти обожаваоци идола Дагона били
баш ти кавкаски Срби, када су се покренули са Кавказа, да ли сви, и на којем су простору
прихватили Дагона као свог идола? Ако је, пак, у старим рукописима забележено стање које је
некада заиста постојало, онда ту "сву србску" можемо тражити само у оном смеру у којем је
Дагонов култ био доказан као широко распрострањен. Тај простор сигурно захвата изворне
65

пределе Еуфрата и Тигра, а он се, с једне стране, преко Јерменије, сасвим приближава Закавказју,
а с друге стране води у Малу Азију и преко мореуза у Европу. На самом кавкаском простору нико
не помиње култ идола Дагона. За овај простор, између Закавказја и мореуза, измећу Азије и
Европе, опредељујемо се не само због Плинијевих и Птоломејевих Срба, као и ПсеудоЦезаријевих Сера, већ и због Алана, Вунда, Венеда (Венета?) и земље Вананд, података које
помиње Мозес Хоренски, везујући их за јужне обронке Кавказа и за гранични појас према
Јерменији.
Кад за ово знамо, постају нам привлачни и Милојевићеви Венанији, Венаши и Морјани, а
пре свега Serbca, храм бога Дакског, али и Будимирови Маријани и други његови закључци о
анадолском простору који се односи на старост имена Србин. Да додамо још да не можемо
мимоићи ни Сармате са Појтингерове табле уз малоазијску обалу Црног мора (Пафлагонија). То
што Милојевићев храм Serbca није у науци потврђен свакако да смета, али он никаквим
аргументима није ни оспорен. Колико знамо није оспорен ни помен реке Србице у Месопотамији,
нити реке истог имена уз називе Xanthus и Skamandеr у западном делу Мале Aзијe. Све то звучи
помало невероватно, али то није разлог да све ове податке одбацимо као неуобичајене и наизглед
неубедљиве. Они, по нашем мишљењу, заслужују озбиљну пажњу и њима се ваља позабавити, а уз
упућивање на реке са именом Србица и храм Serbca бога Дакског постаје вероватнији. Још ако би
се могло доказати да место "Дакског" треба да стоји "Дагског" податак би био још привлачнији,
јер би се могло закључити да је у питању храм посвећен Дагону (dag - мaлa риба), а то је могуће и
због тога што је реч о изворним пределима Еуфрата и Тигра, где је култ идола Дагона историјски
потврђен. Задржавамо се стално на подручју Јерменије и Мале Азије, јер нам се чини да заиста
има пуно разлога да се на то подручје позивамо кад настојимо да схватимо корене наведених
података у нашим родословима и летописима и да некако нађемо траг који би нам боље осветлио
засад назирућу везу неких балканских Срба са кавкаско-јерменско-малоазијским простором.
У том смислу чини нам се да нису од значаја само Будимирови малоазијски Маријани, већ
и Маријани Хрозног (Hrozni) који је баш у Закавказју и северној Месопотамији утврдио
"документоване представнике индоевропске војничке аристократије зване - Маrijanni'', сматрајући
да тај израз потиче још из средине другог миленијума старе ере. Тумачећи термин marianos
Будимир је у њему препознао балканско-анадолски и протословенски суфикс -âno, за који каже да
је документован на простору од Карпата до Палестине (Канаан) и да означава првенствено
припадност.64 Захумљани и Хрвати? Откуда та наклоност паганству баш међу тим Србима?
64 У вези са Маријанима може да буде занимлива и ова примедба Стјепана Бановића:
"Цијело макарско Приморје - из којега сам и ја - од Брела до Баћине спадало је у IX и Х вијеку под
''Паганију" (пагани—погани) или Неретву. Кашње се тај крај назвао Мариани, Морјани тј. Приморци (Стјепан
Бановић, О поријеклу славе крсног имена, Сепаратни отисак из Гласника Земаљског музеја у Босни и
Херцеговини, XXIV, 1912,1-2, Сарајево, 1912,2 (266).'С обзиром на чињеницу да се називу Паганије дају
свакојака тумачења ваља сигурно узети у обзир и ову Бановићеву опаску. Јер ако су Будимир, Хрозни и
Милојевић у праву кад Маријане доводе у везу са малоазијском црноморском обалом, у своје време
паганском, интересантно је да је баш неретљанско приморје називано у IX и Х веку Паганијом. Зашто само та
област? Зато је занимљива и ова Бановићева примедба: "У данашњем Приморју макарскому - некадањој
Крајини - нема ни једног сједиоца вјере православне. Ни у Загорју, наиме у опћини Вргорац, их нема.
Сљедбеника те вјере у оном крају никад ваљда ни не бијаше, а за име српско, изим у каквој пјесмарици, није
народ ннкад чуо.
Ни уза све то, што се у Приморју о православљу и српству не може ни говорити, сви Приморци славе
Крсно име и данас, управ онако како се оно слави у Босни или западној Србији. Слави га и свака загорска
вргорска Крајина, а славе га и око мутне Неретве - дакле по свему територију некадање Паганије-Крајине,
гдјено се толи устрајно држаше патаренство за неколико столећа" (4, 268).Бановић, као да је заборавио да је
Порфирогенит половином Х века за Пагане рекао »Исти Пагани воде порекло од некрштених Срба, из
времена оног архоита који је пребегао цару Ираклију... Пагани се зову због тога што нису примили крштење у
оно време када су покрштени сви Срби. Пагани на језику Словена значи некрштени" (Византијски
извори,11,б4). Ипак, и поред чињенице да је о Паганима небројено пута расправљано чини нам се да још увек
има разлога да се о њима размишља. Кад Порфирогенит за Пагане каже да су Срби у то не би требало
сумњати, а и сама слава је један од доказа. Оно о чему вреди и даље размишљати јесте питање зашто баш
Пагани нису примили крштење кад су покрштени и остали Срби, и ако нису примили "у оно време" и кад и

66

остали, и кад су га примили, и зашто их још у Порфирогенитово време називају Паганима? Може ли то имати
везе са патаренством или уопште са нехришћанским култовима, и зашто се све то односи баш и само на Србе
у неретљанској области? Нису ли неретљански Срби нека посебна групација Срба, која је ту накнадно
насељена баш због свог упорног противљења хришћанској религији, а тиме и византијској власти?
Неретљани су као Пагани утолико интересантнији кад имамо у виду мишљења неких историчара по
којима су суседни Захумљани, јужније, и Хрвати, северније, могли доћи са Висле. У том случају Пагани, иако
Срби, не би припадали истој етничкој групи којој су припадали Захумљани, нити би по пореклу били блиски
суседним Хрватима. Међутим, ако овако тумачимо неизвестан нам постаје и њихов однос са Травуњанима и
са осталим Србима у Порфирогенитовој "садашњој Србији". Није ли он с разлогом одвојено поменуо уз
"садашњу Србију" још и Захумље, Травунију и Паганију? Ако су Захумљани пореклом са Висле, а Пагани
(Неретљани) по нечему особена група Срба, нису ли можда и Травуњани по нечему различити од других Срба
који су били окупљени у "садашњој Србији"? Ипак, мада је све ово, како нам се чини, интересантно, у
неизвесности смо посебно због паганства Срба у Неретљанској области. Зашто су баш они названи Паганима,
а не и суседи.

Дакле, мада се наука није определила за постојање протословенских, или је у овом случају
боље рећи протосрпских трагова у Малој Азији, не можемо се лако одрећи досадашњих резултата
нити података који нас ипак јасније или мање јасно воде баш на малоазијска или и још источнија
подручја, али не ни на једно европско подручје осим дачког. Невоља је што смо у трагању за
пореклом Срба опседнути убеђењем које у науци преовлађује: да је прапостојбина Срба могла
бити једино негде у Европи, у њеним источнијим деловима, при чему се у обзир узима само једна
групација Срба. Не помишља се уопште да се она, можда, у неко нама непознато време могла
поделити у две или три мање или веће групације. Готово се и не помишља на могућност да је једна
грана Срба могла из Закавказја и са суседног подручја да се упути у Европу преко Јерменије и
Мале Азије. Мада су неки знаци, о којима је овде у више махова било речи, указивали на источно
и југоисточно црноморско приморје као на простор на којем је вредело трагати за неким
Протословенима или Протосрбима, сви ти знаци су остали ван домена интересовања стручњака.
Вероватно да нико није узимао у разматрање ни родословне ни летописачке белешке у којима се
помињу подаци несумњиво вредни пажње. Ништа није вредело што су нека имена историјски
потврђена: Дагон, Дакија, Лициније, па да поменемо и Сера. Ако ни због чега. другог макар је
требало испитати зашто се та имена јављају баш у српским рукописима. Зар није привлачан
податак којим се Лициније назива Србином, а Дакија Дагонијом? У крајњој оскудици нашег знања
о пореклу Срба, о правцима њиховог кретања, о језику и религији, о обичајима и другим
особеностима, наведени подаци не би смели да се запостављају. Они морају бити привлачни из
више разлога. Ако се и чини да ти подаци немају снагу правих и јасних аргумената, рекли бисмо
да су у овом случају довољне и индиције да привуку пажњу. А индиције су, рекли бисмо,
неоспорне. Не може се оправдати ни чињеница што је запостављена и свака жеља да се макар
утврди шта је у поменутим белешкама изворни домаћи податак, а шта је преузето из других
извора, када и из којих разлога. Од такве анализе умногоме је зависна и наша оцена
веродостојности података у целини или макар делимично. Никако не може бити свеједно да ли је,
на пример, Лицинија прогласио Србином неки српски писац родослова или је тај податак преузет
из неког римског или грчког (византијског) рукописа. Није ли Лициније назван Србином зато што
су у једној од његових области, пре свега. подунавској, главну масу становника сачињавали Срби?
Помене Дагона, Дакије, Дагони (је), уз које стоји "сва србска идолу служаше Дагону", требало је
посебно проучити, јер, мада на изглед звуче чудно, на први поглед невероватно, чињеница је да су
се нашли у старијим домаћим литерарно-историјсхим списима, па им је још давно требало
одредити место које им припада. У том случају можда не бисмо још увек лутали питајући се
откуда такви подаци у домаћим списима и каква им је историјска вредност? Ако смо у праву са
анализом и закључком у вези са подацима о Немањином тобожњем сродству са Лицинијем, такву
би анализу, само још подробнију, ваљало урадити и са вешћу о Дагону, Дакији, Дагонији, "свој
србској" и о Серу;
Питање је свакако доста сложено али верујемо да није нерешиво. Нас су досадашња, макар
и недовољно продубљена, испитивања навела на закључак да има доста индиција за претпоставку
да су се неки делови српске етничке групе налазили и тамо где их обично не тражимо, или то не
67

чинимо довољно упорно. Ако нас јасни помени Срба у XI и ХII веку у доњем Поморављу и
Подунављу наводе на закључак да су се тамо могли налазити и раније, можда не сви из исте
групације, али са именом Срби, онда смелије помишљамо и на могућност да је тамо могло бити
Срба и кад је тим подручјем владао Лициније. Ако Лицинија нису Срби назвали Србином, онда је
утолико већа вероватноћа да је на том простору било Срба и у IV веку, ако не и још раније. Зато,
због свега што је у овој књизи речено, додали бисмо да ни Кунстманове "дачке Србе" не би
требало отписати пре него што темељно истражимо сваки од поменутих података засебно и у
међусобној повезаности. Тек се свестраном анализом може утврдити да ли смо више погрешили
што смо у овом случају до сада запостављали домаће изворе или смо више погрешили што смо им
на овом месту посветили оволику пажњу и на овај начин.
Да има основе за веровање да су неки преци каснијих Словена дошли у Европу из Мале
Азије као да, уз све што је досад речено, потврђује и казивање непознатог хроничара "Повести
времених лет". Хроничар ту бележи да су се после пропасти Вавилонске куле народи поделили и
то тако што су они које су водили Симови синови населили источне земље, Хамови јужне,
Јафетови западне и северне. После ове белешке хроничар продужава казивање овим речима:
"После много времена сместили су се Словени на Дунаву, где су сада Угарска земља и Бугарска. И
од тих Словена разиђоше се по земљи и добише називе по местима где су се населили. Они који су
се населили на Морави прозваше се морава (Моравци), а други су добили име Чеси. А и ово су ти
Словени: Хрвати бели и Срби и Хорутани ("А се ти же Словћни: Хровате бълии и Серебь и
Хорутане.") После овога хроничар прича како су на ове подунавске Словене наишли Волхи
("Волхомь бо нашедшем на Словени на дунайския..."), како су се ту населили и вршили насиља, те
су ови Словени отишли на Вислу и прозвали се Љахи (Ляхове), а од тих Љаха настали су
(прозвали су се) Пољани, Љахи Лутичи (Ляхове друзии Лутичи), други Мазовљани (ини
Мазовшане), други Поморјани (ини Поморяне).
Дакле, у « Повести времених лет» сачувана је нека давнашња традиција једино о
насељавању Словена на Дунав, и то, рекло би се, однекуд са истока, па је тек са Дунава, а не са
неке друге стране, дошло до сеобе Словена према северу, северозападу и североистоку. О сукобу
Волха са тим подунавским Словенима постоје разна тумачења, па помишљамо да би овде, можда,
могло бити речи о Власима, односно Дачанима, те би, може бити, отуда и настало неко мутно
сећање на Децебала и Лицинија као на српске владаре. Да не заборавимо да је у "Повести
времених лет" сачувана традиција о Хрватима и Србима као о веома раним становницима
Подунавља (бугарског и угарског), што се поклапа са подручјем Дакије која се у раној фази
пружала према западу све до Тисе. Кад на ово указујемо сетимо се да је недавно Бачић закључио
да су Словени на Дунаву одувек становали. У сваком случају то се доста поклапа са податком из
"Повести времених лет" о врло раном боравку Белих Хрвата и Срба у бугарском и угарском
Подунављу, па бисмо рекли да ове податке не бисмо смели оценити као безвредне забелешке
неког давнашњег безименог хроничара. Да не заборавимо и то да се "Повест времених лет" јавља
почетком ХII века, али да обухвата и догађаје из дубоке старине. Сетимо се само у којим се све
другим случајевима помињу Срби у дачком Подунављу преХII века или у којим се барем назире
њихово присуство на том подручју.
Кад већ помињемо податак о Србима у "Повести времених лет" добро би било да се неком
приликом упореди податак о Србима у том извору са податком о Србима (Зервијанима) у спису
Географа Баварског (IX в). Да се подсетимо: Географ Баварски тврди да су Зервијани (Срби) тако
(толико) моћни (бројни) да су од њих, како се тврди, настали сви други Словени. У том смислу
ваља особито пратити излагање непознатог руског хроничара кад говори о насељавању Хрвата,
Срба и Хорутанаца у Подунављу, а затим о њиховом расељавању, односно насељавању оних
европских пространстава на којима се после тога јављају називи других словенских племена. Нама
се већ сада чини да вести у ова два рукописа потичу из неког заједничког извора у којем је
забележена нека прадавна традиција о Подунављу као најстаријем подручју које су населили Срби
долазећи, по свему судећи, са истока, преко Мале Азије. Занимљиво је да се на другом месту
тумачи да је и Антенор довео Хенете (Венете) из Пафлагоније и у Италији основао град Падову.
68

Кад све ово читамо постајемо још уверенији да Псеудо-Цезаријев податак о Склавинима и
Фисонцима као Подунавцима треба још пажљивије проучити, јер је заиста упадљиво да и руски
хроничар према неком старом сећању зна да су Срби (по доласку у Европу) населили најпре
бугарско и угарско Подунавље. Рекли бисмо већ сада да се вести из та два различита извора
географски готово сасвим подударају.
У вези са свим овим подсетимо се још да је део источних Карпата на једној карти означен
као Serrorum montes (Terrae Haemo adiacentes. Die Welt der Antike (Atlas antiquus). VEB Hermann
Haack, Gotha 1961. Вредело би видети да ли овде уз друга тумачења можемо да имамо у виду и
Плинијеве називе Serrei и Serbi или Птоломејеве Serbi. Ако је корен ових назива Ser, онда би други
падеж множине био Serrorum. Иначе Serrorum montes су на северној ивици Дакије.
Па ипак, и поред нашег уверења да је за сада и оволико довољно да би се покренуло питање
оправданости или неоправданости трагања за пореклом неких Срба преко Подунавља, Мале Азије,
Јерменије и Кавказа, можда ћe бити од користи да скренемо пажњу на још неке особености које су
запажене у неким обичајима народа наведеног подручја, при чему мислимо претежно на
Подунавље. Ти обичаји су често оцењивани као необични, па нас та запажања наводе да се питамо
нису ли ти обичаји необични и неуобичајени зато што је и становништво које те обичаје негује по
нечему различито од својих ближих или даљих суседа? Реч је пре свега о славама. Одавно је већ
познато да се култни обичаји одржавају веома дуго, вековима. Народи се нису лако одрицали
обичаја које су неговали још у периоду поштовања разних идола, док је паганство било широко
распрострањено. Кад је прихваћена хришћанска религија неки стари обичаји су временом ишчезли
а неки су само унеколико изменили облик и садржај: Такав је случај и кад је реч о крсној слави.
Мада се сматра да је појава славе доста нејасна, мисли се да је светац који се слави у неким
случајевима замена за поштовање некадашњег племенског хероја, а у неким замена за "локално
(предсрпско?) божанство". Неки Словени пореде обред са приношењем жртава претку једне
породице, слично ларима код Римљана. Дакле, кад је примљено хришћанство примљени су и неки
обичаји који су владали у старој хришћанској цркви, као, на пример, приношење бескрвне жртве у
виду кољива, хлеба и вина. « Обред је сасвим прост: приноси се ("ломи се") колач (кувана
пшеница, 'кољиво' је примитивнија форма колача: остатак из времена када се није знало за
млевење жита и мешање хлеба), "устаје се у славу са вином (вино и пшеница карактеристичне
жртве покојницима)65
Иначе, што се тиче порекла, настанка, славе код Срба, мишљења су подељена. М Васић
сматра да је тај обичај дошао Србима преко Трачана и да је у слави очуван грчки херојски култ.
Скарић се не слаже с тим и указује да славе нема у крајевима које су насељавали Трачани,
додајући да Бугари немају обичај славе. "Н. Трухелка сматра да је обичај славе потекао из култа
Лара код Римљана. У сваком случају, сви се слажу да овај обичај потиче из паганског доба.
Но, нас у обичају славе код Срба интересује постоји ли нешто што је особено у обреду
славе међу Србима у Подунављу, у некадашњој Приобалној и Медитеранској Дакији. Зато је
занимљиво шта Дим. Глигорић каже за славу у Србовлаха: "... Прослављање крсног имена бива
код Срба на један начин. Има једна врста Срба, која одступа од уобичајеног реда, имају нечега, за
што остали Срби и не знају, то су Србовласи". У опису обреда Глигорић даље казује ово: "Кад
буде време резању колача, а то је после подне, гости се окупе око софре. Домаћин стави пред њих
три колача и куљеш (качамак)... Ретко ћете код њих наћи какве гибанице или колача, код њих то
није обичај. Зготовити добар жмар (ајмокац, како ми зовемо), удесити ваљан куљеш, права је
наслада за Србовлахе... Догоди ли се слава у посан дан - немаш се чиме похвалити код Влаха".
Глигорић даље описује поступак приликом поделе колача, па кад се колач раздели свима редом
"тада, заједно са домаћином узвикну: Сатрајаска, да Бог да на Орача"! Код ломљења колача
Глигорић истиче као занимљиво да се име онога коме се колач намењује "изговара чисто српски!"
66

До веома занимљивих и врло значајних запажања у вези са славом дошао је Слободан Зечевић
у свом кратком али садржајном чланку
69

65 В. Чајкановић, Слава, Народна енциклопедија СХС, књ. IV, Београд 1929. В. и Св. Томић, Слава у Срба,
Цариградски гласник 6р. 15 и 17, Цариград 1901
66 Дим. Глигорић, Слава у Србовлаха, Босанска Вила, година девета, у Сарајеву 1894, 120

"Слава у лимитрофној зони доњег Дунава". Зечевић одмах на почетку истиче да је процес
христијанизације празника славе у лимитрофној зони доњег Дунава текао знатно спорије и да су
ту веома уочљиви прехришћански елементи из којих је слава настала, па додаје: "Занимљиво је да.
су елементи славе у основним линијама слични или идентични на простору северозападне
Бугарске, североисточне Србије и подунавског дела Румуније, који се граничи са овим крајевима.
Истовремено се ти елементи знатно разликују од славе у другим деловима Србије, док празника
као институција у унуграшњости Румуније или Бугарске уопште нема". Наводећи неке обичаје
поводом празновања славе, па и паљење свеће на огњишту и њено гашење о праг или таваницу,
Зечевић каже: "По народном веровању, то су позната станишта предака", па затим закључује:
"Наведени елементи, који се у истом облику или у варијантама јављају у северозападној Бугарској,
североисточној Србији и јужној Румунији, очигледно нису хришћански. Исто тако треба
констатовати да они припадају различитим народима, али таквим народима који живе у
суседству".
Овде Зечевић додаје да се у горњем простору напред поменути елементи "много јасније
диференцирају, него у деловима истога народа ван овога про-стора. Тамо је више напредовао
процес христијанизације празника или су се поједини елементи већ изгубили. У Бугарској је слава
замењена именданом, који јеновијег порекла и који никада није имао место у народној духовној
култури док се слава у описаном.облику још увек чува у Срба, Влаха и Румуна. Поменути
елементи говоре да се ради о култу предака и о новој документацији раније хипотезе. Према томе
слава се развила на подлози прехришћанског култа мртвих а у хришћанској епохи је
дивинизираног претка наследио одређени хришћански светац". Питајући се затим откуда
идентично веровање код различитих етнокона који припадају трима разним државама, Зечевић
каже да су могућа два одговора: "Први је да порекло оваквих веровања треба потражити у
субстрату а. други је да су веровања резултат заједничког суседског живота и међусобних
прожимања. Ако се окренемо субстрату, можемо утврдити да је пресловенско становништво овога
региона припадало трачким племенима. Међутим, није нам познато да ли је сличан празник из
домаћег култа био познат и Трачанима... Вероватнија је могућност да је порекло празника у
старословенским веровањима. која су се очувала и после диференцијације словенских племена у
посебне народе".67 (подвукао Р. Н.).
Ова Зечевићева изванредна запажања јако нас подсећају на Кекавменове Србе у Подунављу
и тамо где су живели Беси па делимично и Трибали, али још више на Дачанина Лццинија, који је
водио упорну борбу против хришћанства.
67 Слободан Зечевић, Слава у лимитрофној зони Доњег Дунава, Зборник од ХIХ конгрес на Сојузот на
здруженијата на фолклоријстите на Југославија, Крушево 1972, Скопје 1977,167-169

Регион који описује Зечевић много се поклапа са подручјем на којем је, како бисмо рекли,
Лициније имао најјачу власт. Свакако да није случајно што су се посебни култни обичаји,
предхришћански, сачували баш у Подунављу. Сасвим је могуће да се ту међу паганским
обичајима дуго одржао и култ Дагона или барем неки елементи тога култа. Да не заборавимо да је
реч о IV веку кад је на другим подручјима хришћанство већ било дубоко укорењено. Зечевићево
указивање на субстрат звучи веома привлачно. Помишљамо чак да. можда на тај субстрат указује
и белешка о "свој србској", Дагону, Дакима и Дагонији.
Али да погледамо има ли још неких занимљивости које произилазе из култних обичаја.
Можда је једна таква занимљивост и слава у југоисточном Банату. Вера Милутиновић, описујући
славу на том подручју, каже: "... У Орешцу, где је српско становништво измешано са румунским,
носило се (у цркву, поред колача и кољива) мало пресне пшенице, која се после месила са оном
која је спремљена за сејање. Ако кољива или жита није било, свештеник није долазио да сече
колач, већ га је у том случају секао домаћин...".
70

Има, међутим, у народним обичајима и других занимљивости које бисмо, можда, могли
довести у везу са претпоставкама које су поводом порекла становништва у Подунављу изнете у
овој књизи. Реч је у првом реду о идолу Дагону и Дагонији, али и о Србима који су ту могли
боравити у време о којем је реч. Сигурно нас мора занимати шта се у науци говори уопште о
идолима код Срба и можемо ли у тим казивањима назрети неки траг који би нас упутио, односно
повезао са податком "и сва србска идолу служаше Дагону". Да одмах кажемо да је у своје
време.Веселин Чајкановић, иначе веома упућен у питања религије и култних обреда, на једном
месту констатовао да "о српској идолатрији, према томе, није до сада утврђено ништа", чиме је, у
ствари, пребацио Креку, Нидерлеу и Јиречеку да су мало знали о идолима међу Јужним
Словенима. Констатујући на другом месту "да се без фетиша и идола религија, тако рећи, не може
ни замислити". Чајкановић је даље, објашњавајући обичај прања икона и крстова у реци или на
кладенцу, поводом прања икона и крстова на светог Јована, истакао: "Тај обичај нису наши преци
могли примити из хришћанске цркве, јер у српском православљу такав обичај не постоји, него су
га очевидно пренели готовог из своје незнабожачке старине.
68 Вера Милутиновић, Крсна слава у југоисточном Банату, Рад Војвођанских музеја, 3, Нови Сад 1954, 281-282
(даље: В. Милутиновић)
69 В. Чајкановић, Да ли су стари Грци знали за идоле? Живот и обичаји народни, књ. 13. Студије их религије и
фолклора. Српски етнографски зборник, књ. XXXI, Београд 1924,99 (даље Зборник XXXI)

А кад су - као што се из овога види - знали за ритуално прање идола, значи да су и имали
идоле". Питајући се какве су идоле и од чега имали Срби, Чајкановић каже да су "свакако имали
signa, фетише, од камена, евентуално од печене земље, или можда најчешће од дрвета... форма тих
идола сасвим је примитивна: то су груби пањеви или коље, или камење, које је врло мало дотерано
или обојено. Код савршенијих егземплара може се приметити тежња да се на неки начин
маркирају глава или руке... нарочито су били интересантни старински идоли, звани Пападес нa
којима су биле само мало наговештене руке, а ноге уопште нису имали. Овакви су морали
изгледати идоли и у германској и у словенској старини.70
За проблем о којем је у овој књизи реч, односно за његово разрешавање јако је важно, у
недостатку поузданијих извора, упознати се са што већим бројем веровања и култних обичаја, јер
нас понекад и они могу довести до јаснијих одговора на бројна питања која нису једноставна.
Један такав занимљиви обичај јесте и сахрањивање под прагом, које је констатовано још у
палеолитском времену у западној Европи, исто тако и у неолитском времену у Шлезији и на
Готланду, али и у предмикенским кућама у Торикосу и Орхомену. Сматра се да је обичај
сахрањивања у кући могао постојати и постојао је у најстаријој грчкој и римској прошлости.
Истражујући да ли је такав обичај постојао и у нашем народу, В.Чајкановић износи неколико
примера о улози кућног прага у неким култним обредима. Тако помиње и пример "Пуштања воде"
мртвима за душу, које се у хомољском срезу врши над прагом, а онда и обичај у хомољском срезу
о новој години кад домаћин износи главу од божићне печенице и секиром је разбија на прагу. У
свим таквим случајевима мисли се да се ради о жртвама прецима, јер се верује да је праг у ствари
исто што и гроб. Чајкановић у вези са овим обичајем подвлачи да су сахрањивање у кући
практиковали по свој прилици, и народи који су становали на Балканском полуострву пре доласка
Словена".71 (подвукао Р.Н.).
Иначе, Чајкановић у више махова у вези са "Пуштањем воде" и сахрањивањем у кући
помиње хомољски срез: "Пуштање воде у омољском срезу разликује се по форми од либације које
смо овде споменули, и зато је од интереса видети какво значење оно има. Казали смо да се та вода
или прелива преко извесних, унапред одабраних, белутака, или се сипа 'у кујни' 'преко прага'. Овај
други обичај може се објаснити једним чудним обичајем, за који имамо потврде и код ранијих и
код садашњих примитивних народа - обичајем да се умрли чланови породице сахрањују у кући,
близу огњишта, или испод прага".

71

70 Исто,102,104
71 В. Чајкановић, Сахрањивање под прагом, Зборник XXXI, 127-134

Ту Чајкановић наводи већ поменуте случајеве из палеолитског и неолитског времена, па и
оне у предмикенским кућама у Торикосу и Орхомену. Спомињући, даље, случајеве кад се у
хомољском срезу мртворођена и некрштена деца сахрањују поред куће, у башти или воћњаку,
Чајкановић тумачи да је то сахрањивање покојника на имању, поред куће, у ствари блажи облик
првобитног обичаја сахрањивања мртвих у самој кући. Тамо где је постојао обичај сахрањивања у
кући, мртви су, каже Чајкановић, сахрањивани око огњишта, или испод прага, на шта додаје да је
сада "(сасвим јасно зашто се, у омољском срезy, пуштање воде мртвима врши преко прага; праг се
залива водом зато што се жели дотурити вода душама покојника који су испод њега".
Постављајући питање зашто се "пуштање воде", у већини случајева, врши не у кући преко
прага, већ на реци, преко извесних белутака, Чајкановић каже да и тај обичај има свој почетак у
дубокој старини. Задржавајући се мало дуже на објашњењу улоге камена у култним обредима,
Чајкановић каже: "После свега овога о значењу белутака преко којих омољске жене изливају воду,
не може бити сумње. У тим белуцима налазе се душе предака. Бројеви пет, седам или тринаест
-колико се белутака одабира да се преко њих прелива вода - не представл.ају неки одређени број
предака, већ множину уопште". Белуци су, иначе, округли и налазе се у реци. Уосталом, мисли се
да је овде реч о камену у који је ушла душа предака и Чајкановић је уверен да је "магично хватање
душе у белутак врло драгоцен докуменат - то је по моме схватању, прва фаза у историји гробног
камена".72
Што се тиче значаја реке у наведеним обредима и њене улоге у култу мртвих, мисли се да је то
због тога што се и у прадавно време знало да се све реке уливају у море, а да је и код Словена и
код Германа постојало веровање да се "онај свет" налази с оне стране мора. Претпоставља се да се
због тога у хомољском срезу, уопште у целој источној Србији о подушју које се да је прве суботе
после смрти покојникове, поређају на једну дашчицу (или метну у тикву) колачићи, проја, обарена
јаја и др, па се дашчица баци у реку, са жељом и молитвама да је река несметано однесе даље. Из
овог и неких других примера Чајкановић закључује да је и у Срба, као и у многих других народа,
постојало веровање да се "онај свет" налази преко мора. Уз ово веровање истиче се и обичај у
хомољском срезу кад "омољски Срби круне најбоља зрна са кукурузних клипова, остављају их за
семе, а 'тулуске (палушине)' заједно са шашом што је на њима, пуштају по заласку сунчеву, низ
реку, те да кукуруз потече (побуја) из земље као вода низ реку".
72 В. Чајкановић, "Пуштање воде" о Великом Четвртку, Зборник XXXI, 60, 61, 62, 67, 71. Колега Миодраг
Петровић указао је да ваља имати у виду да је и код старих Јевреја била позната у култу "вода чишћења".

Међу занимљиве обичаје који постоје у хомољском срезу, а који нас могу интересовати
због бројних неизвесности помињаних у овој књизи, Чајкановић истиче и онај када се жене, пошто
су завршиле пуштање воде за мртве, "прекрсте и поново пуштају воду сунцу, месецу и остадим
небеским телима". Овде Чајкановић примећује "да је 'пуштање воде' небеским телима жртва из
сасвим друге категорије но што је мртвачки култ", па наставља: "Пуштање воде сунцу, месецу и
планетама је либација. воде тим телима - дакле један детаљ из небеског астралног култа. Тај детаљ
изненађује, јер се јавља на месту где га не очекујемо. Цео процес о Великом Четвртку и уопште
сви омољски обичаји и цела религија врло су старински и примитивни, и у таквој средини не може
се очекивати астрални култ... Према томе, јасно је, прво, да је пуштање воде небеским телима, о
Великом Четвртку, интерполација у култ мртвих - интерполација која с тим култом нема никакве
везе; друго, за ту интерполацију није вероватно да је домаћег порекла; она је по свој прилици
постала на основу какве религијске радње која је унесена са стране."
Размишљајући на који су начин наши преци примили овај детаљ из култа небеских тела
Чајкановић се пита "да ли су га примили још пре но што су дошли на Балкан, или су га научили од
домородаца. у чијим су се земљама настанили, или је најзад та размена извршена онда када су се
они већ одомаћили на Балкану, то је питање сувише генерално и не може се рећи на основу овог
72

јединог податка али, ако је тешко рећи којим је путем култ небеских тела дошао у наше крајеве, не
може бити сумње о његовом пореклу. Тај култ могао је доћи само са Оријента, одакле су, уопште,
долазили религијски покрети кроз цео стари, донекле и кроз средњи век. Утицај оријенталске
културе у средњој и северној Европи датира, можда још од друге хиљаде година пре Христа".
Питајући се даље "Којој је религији тај култ припадао?", Чајкановић одговара да "Није
тешко погодити да то могу бити само митраизам и неоманихеизам', додајући да је "Митрина
религија ималa врло јаког корена у римском друштву, и кроз неколико векова била можда
најмоћнијом религијом у целом римском царству у IV веку после Христа, у тренутку када је
Константин Велики прогласио хришћанство за државну веру, Митра је, можда, имао више
присталица него Христос". За Митрину религију Чајкановић каже да је била највише раширена у
рајнским и дунавским провинцијама: "Њене најважније ослоне тачке биле су на средњем и доњем
Дунаву", али напомиње да се може сматрати за сигурно да је и у Панонији и Горњој Мезији имала
много присталица. Чајкановић даље подсећа да је у Митриној религији култ сунца и месеца имао
централно место као уопште у иранској религији. Довољно. је, каже, напоменути да је
Митра у ствари « непобедно сунце ».-Додајући да "Либације воде нису, додуше, констатоване у
Митрином култу, али то зато што нам је он врло мало познат; а да их је могло и морало бити може
нам послужити као доказ то што је вода у иранској религији свети елеменат, и што су разне
манипулације са водом чиниле важан део иранског култа". Чајкановић мисли да је мање вероватно
да су "пуштање воде" небеским силама наши преци научили "из неоманихејске религије, која је, у
средњем веку, дошла у наше крајеве из Тракије". (подвукао Р. Н.).
Објашњавајући на крају овог свог чланка зашто се обред приликом приношења жртава
манима, душама покојника, о Великом Четвртку, који почиње на реци - завршава у кући,
Чајкановић подсећа да се жртва у води, јелу, и иначе, може дотурити покојнику на разне начине:
"или се директно излива на камен у коме се замишља да је покојникова душа, или се излива на
праг под којим је он сахрањен, или се, најзад, жртва поверава реци, да је она однесе у царство
мртвих". Уверен да су наши преци сахрањивали своје мртве у кући, што објашњава зашто је
задушна жртва која се поједе у кући исто што и задушна жртва која се поједе на гробу, и мора се
појести у кући, Чајкановић као доказ наводи обичај који је Милосављевић забележио у неким
селима хомољсхог среза: "У неким селима омољског среза после годишњег помена спрема се, за
душу покојникову, сваке суботе, софра: 'Софра се састоји из четири -пет омањих колача, неколико
обарених јаја... Дата софра нe сме да се изнесе из куће, већ се одмах, како се прими спусти на
земљу, те с ње поједу оно што је спремљено, сви укућани'". Уз ово Чајкановић објашњава да се
овај заједнички обед чини у кући, и на поду, "очевидно зато да би на њему могли учествовати и
покојници, који су ту, под земљом".73
73 Исто, 72, 75,80-84 Један веома добар и користан преглед збивања на тлу Дакије и суседних области дат је
у Историји румунсхог народа, уредио Акад. Андреј Оцетеа. Матица Српска. Нови Сад 1979.Чини нам се да у
вези са неким проблемима разматраним у овој књизи пажњу заслужују и археолошки налази и процене
Славенке Павловић-Ерцеговић у раду "Прилог проучавању средњовјековних рукописа у источној Србији,
Старинар, Нова серија, књ. XVII, Београд 1966, 143-150. Ту, на једном месту, Славенка Павловић-Ерцеговић,
поводом случајних налаза на локалитету Чока Арта између Брзе Паланке и Грабовице каже да су ти налази
такође "гробни налази средњовјековног српског живља" додајући да би се за сада ови налази "могли
прелиминарно датирати од 12. до у 14. столеће, на шта нас упућују сви археолошки налази овдје
публицирани..." Мало даље, на основу археолошког материјала из Брзе Паланке и са локалитега Чока Арта,
као и из увида у археолошки фундус музеја у Неготину и Зајечару, аутор каже: "Може се претпоставити
постојање једног посебног културног хоризонта карахтеристичног за источну Србију (према садашњем стању
истраживања). Овај културни хоризонт има додирних тачака у неким елементима са бјелобрдском културом,
али га временски и културно никако, с обзиром на основни археолошки фундус, не можемо поистовјетити".
Закључујући овај занимљиви прилог, Славенка Павловић-Ерцеговић с правом указује да бисмо
даљим истраживањима насеља одговарајућих некропола могли "добити потпуну и цјеловиту слику о
обичајима и начину живота старосрпског становништва у средњем вијеку" (150).Врло корисна запажања о
крајевима о којима је овде реч изнео је и Душан Масловарић у својим радовима Земљорадња у Неготинској
Крајини и Виноградарство у Неготинској Крајини, као и у књизи Традиционална земљорадња у општини Бор
и промене настале развојем рударства, ГЕМ 31-32,38, Београд, 1969,1975. Уз све ове радове дата је и опширна
литература.

73

Култни обичаји просипања воде потичу несумњиво из прастарих времена и то
највероватније са подручја на којем се ти обкчаји везују за божанства која су приказивана као
персонификација мора и вода уопште. Колико је за сада познато, најстарије облике тих обичаја
назиремо у помену блискоисточних божанстава приказиваних у виду бога-рибе. Један од њих је и
Еа, који је у тројству богова на тлу Месопотамије,уз бога неба Ану и бога земље Енлила, сматран
за мудрог бога воде и знања. Он је, као бог пучине, приказиван са рибљим репом или рибом на
леђима. Њега, иначе, као што смо видели, Халдејац Бероз означава као персонификацију Оана
(Oannes), пониклог из Персијског залива. На једном сумерском печату бог Еа је приказан како
седи на престолу и држи у рукама посуду. Из посуде теку два млаза воде из којих излази мала
фигура бога Тамуза, који је сматран богом воде и називан "истинским сином водене дубине".
Авдијев овде додаје да се тај стари култ воде раширио и у Акаду "У Ешнуни су као божанство
воде поштовани "бог Ниназу (који познаје воду) и бог ритуалног прања по имену Тишпак".74
74 Авдијев, 63-64. в.и. Древнвъйшие народы, 3. А. Рагозиной, С. Петербургъ, 1903,94. Кад се Дагон већ
помињсе у једном нашем извору и кад оцењујемо да и даље треба истраживати разлоге због којих се његово
име јавља уз помен Срба да додамо још и то да се и због наведених обичаја у Хомољском срезу и у суседном
Подунављу ваља позабавити Дагоном, поготово што се сматра да се о његовом култу врло мало зна
(Encydopedia Britannica, 6 (1947). Ако има основе што се Дагон помиње уз Дакију (Дагонију), Дачане и Србе
("дачки" Срби''), није немогуће да облици просипања воде, сахрањивања под прагом и неки други видови
нису ништа друго до остаци прастарог култа примењиваног приликом обраћања верника своме богу Дагону.
У сваком случају чини нам се да је то један траг који заслужује пажњу. Због још увек велике неизвесности
око Дагона и уопште око могућег утицаја малоазијског простора на нека збивања у Подунављу, али и због
извесног наслућивања да су неки утицаји са тог простора могли ипак постојати, чини се да би ради даљег
проучавања проблема, у овој књизи на овај или онај начин само јаче или слабије наглашених, убудуће
вредело свестраније и темељније проучити и нека збивања забележена у једном периоду развоја хетске
државе. Говорећи о становницима који су у дубокој старини настањивали висораван Мале Азије, каже се да
се они у науци називају Протохетима и узима се да су они, и по језику њима блиски Палајци, "сродни са
осталим најстаријим племенима Предње Азије, које модерни истраживачи називају "азиским", учвршћујући у
ту групу Хурите (Харијце)..., Субарејце..., и Урарте, који су у давнини становали на територији Јерменије; по
свој прилици, та су племена делимично сродна с јафетским племенима Кавказа, те се стога могу уврстити у
најстарију групу с јафетским племенима".
Наводећи даље да се у II миленијуму пре н.е. појављују и нека друга племена, различита од племена
"азиске групе", писац истиче да су се та племена "појавила после једне крупне миграције народа", па онда
продужава овако: "Док су стара племена протохетске групе сродна по свом језику са Хуритима и
Субарејцима, дотле су сроднији Хети-Несити и по језику њима блиски Лувијци говорили језиком који је
веома близак језицима народа такозване индоевропске групе. Читав низ речи у томе познохетском језику
показује блиске аналогије са речима из грчког, латинског, староиндијског и старословенког језика. Такве су
хетске заменице quis, quit и латинске Quis, quid (ко, шта); хетско ug и грчко εγο(ја), хетскa именица kimmant,
која је веома блиска грчкој хеимон... и руској "зима"... Хетска су племена у културноисторијском погледу
била најтешње везана за племена Егејског мора и за најстарије урођеничко становништво северног дела
Предње Азије {Хурити). О томе сведоче споменици уметности, архитектуре, материјалне културе-гробнице и
предмети свакодневног живота, где су се хетска племена особито тесно додиривала са Егејцима и Хуритима".
(Авдијев, 183-184). Кад ово читамо присећамо се и онога што Хоренски казује о најезди племена са Кавказа у
Јерменију, а сигурно да би неке појединости из наведене белешке Карловачког родослова можда биле јасније
кад би у недостатку писаннх извора стручњаци већу пажњу обратили језичким основама, можда баш у смислу
како је то у своје време радио М. Будимир указујући на утицаје који су са анадолског простора продирали на
Балканско полуострво.

74

Градови и државе доњег Еуфрата и Тигра
Разумљиво је што се мисли да су појаве култа воде и природе уопште настајале у
срединама где су водене стихије (у овом случају Еуфрат и Тигар и њихове притоке) у најраније
време изгледале људима несавладиве и што су их приписивали невидљивим силама. Временом се
јавила мисао да ће те невидљиве силе у виду богова помоћи људима да укроте водене стихије и
претворе воду у благодет природе. Можда није без разлога што су култни обичаји просипања воде
забележени баш у Хомољском срезу и у близини Дунава и што се мисли да потичу из дубоке
паганске старине.
Ако имамо у виду чињеницу да се култни обреди и обичаји одржавају веома дуго, мада се у
току многих векова донекле и мењају под утицајима бројних околности које делују на живот мање
или веће етничке скупине, било у току кретања или у току дугог живљења у срединама различитог
порекла, а пажљиво пратимо поједине елементе везане за култне обреде међу Србима у
хомољском крају и у Подунављу уопште, пада нам на ум да би се неке појединости тих обреда
могле довести у везу и са поменом идола Дагона. Додуше, у овом досадашњем осврту нисмо ни
код кога наишли на ту помисао, али нас ипак обичај сахрањивања испод прага. неодољиво подсећа
на старозаветну легенду везану за идола Дагона. Ево због чега. У Светом Писму, књига о
Судијама, у глави 10. пише:
"И кнезови филистејски скупише се да принесу велику жртву Дагону богу својему, и да се
провеселе; па рекоше: предаде нам Бог наш у руке Самсона непријатеља нашега." А у Првој
књизи Самуиловој, која се зове и Прва књига о Царевима, у глави 5, о Дагону је записано:
1. "А Филистејци узеше ковчег Божји, и однесоше га из Евен-Езера у Азот.
2. И узевши Филистеји ковчег Божји унесоше га у дом Дагонов, и намјестише га до Дагона.
3. А сјутрадан кад усташе Азоћани рано, а то Дагон лежаше на земљи пред ковчегом и они
узеше Дагона и сместише га опет на његово мјесто.
4. А кад сјутрадан рано усташе, гле, опет Дагон лежаше ничице на земљи пред ковчегом
Господњим, а глава Дагону и обје руке одсјечене бијаху на прагу, само труп Дагонов бјеше
остао. (подвукао Р.Н.)
5. Зато свештеници Дагонови и који год улазе у дом Дагонов не стају на праг Дагонов у Азоту
до данас. (подвукао Р.Н.)
6. Тада отежа рука Господња Азоћанима, и мораше их и удараше шуљевима у Азоту и међама
њиховим.
7. А кад Азоћани видјеше шта је, рекоше: да не стоји код нас ковчег Бога Израиљева; јер је
рука његова тешка над нама и над Дагоном богом нашим..."
Штета је што истраживачи стародревних култова и обичаја сахрањивања под прагом нису узели
у обзир и наведену белешку наших родослова о идолу Дагону. Можда би у вести "И сва србска
идолу служаше Дагону" нашли потврду својих претпоставки о пореклу и старости сахрањивања у
кући, под прагом. Упадљива је подударност имеђу обичаја сахрањивања "под прагом" у
североисточној Србији и вести да је ''сва србска идолу служила Дагону". Смемо ли на основу ове
подударности да кажемо да су у праву они истраживачи који за обичај сахрањивања "под прагом",
.као и за обреде у вези с тим кажу да потиче из прастарих времена и да је несумњиво паганског
порекла, при чему се позивају на Иран или на оријент уопште.
Будућим истраживачима мора бити важан и привлачан и податак о одсеченим рукама
Дагоновим и глави одвојеној од трупа, нарочито ако покушавамо да облике камених глава са
упадљивим изгледом рибље главе у Лепенском Виру доведемо у везу са прастарим идолом
Дагоном. Па и други садржаји култа мртвих, особито у хомољском срезу и у суседству, "пуштање
воде" преко облих белутака, кољиво, улога реке, помен мора иза којег је "онај свет" - све то може
да има везе баш са прастарим божанством Дагоном који је, по некима, риба-бог, по некима бог
зрна-пшенице, а осим тога држи се да се појавио из персијског залива, дакле из мора, и да се
подручја значајних река Еуфрата и Тигра, које се уливају у Персијски залив, и помињу као
најстарија средишта Дагоновог култа. Тешко да се само случајно десило да су неки обреди
75

постојали и постоје баш у дачком Подунављу, да се везују за Србе и да донекле подсећају на
библијска казивања о Дагону.

Палестина и Феникија
Може бити да у склопу поменутих традиција у култним обичајима Хомољског среза и
оближњег Подунавља треба укључити и грчку и румунску традицију по којима се под именом
Фисон (Дунав) мисли на Еуфрат или Тигар.Чини се да има основе за претпоставку да све то није
случајно.
Имајући у виду све што је у овој књизи речено додали бисмо да поменуте белешке у
Карловачком родослову не могу никако бити без основе. Те основе које су овде само наслућене
требало би безусловно, свестраније истражити и паралелно проучавати уз неизбежно коришћење
резултата свих научних дисциплина заинтересованих за питања о којима је овде било речи.
Уколико би се новим резултатима обелоданило неко решење које нас у проучавању порекла Срба
упућује на малоазијски и јерменски простор, онда нека се и ово излагање схвати као прилог у том
смеру.
Ипак, тражећи још неко оправдање за све што је у овој књизи и на овај начин поводом
Дагона речено, да додамо још и то да смо се добрим делом овог рада морали кретати некако
највише између митологије и историје, односно њене праисторијске фазе, дакле највише на
граници непознатог, научно још недоказаног, а то сваког истраживача проблема ове врсте може да
доведе у прилику да у тој тешко прозирној временској дубини залута и да у том лутању и најмањи
зрачах прихвати као јасан траг жељеног излаза. Такви моменти у којима се чинило да су простори
и збивања на њима добијали јасније контуре одлучивали су, ту и тамо, приликом опредељивања за
поједине претпоставке, па и за смелије закључке.
Основни повод за залажење и у појединости у вези са неким белешкама и вестима наших
родослова и летописа, био је Дагон, а уз њега и "дачки Срби" и њихов нерасветљени родоначелник
Сер. Надамо се да није било сувишно што смо поводом Дагона, тражећи објашњење за помен
његовог имена у нашим домаћим изворима, били приморани да се ту и тамо задржимо и на
пореклу таквих вести и да поставимо питање веродостојности њихове. Уосталом, то у тражењу
76

истине и јесте основни услов. Колико су оправдана сва ова размишљања и смелије претпоставке о
раној појави Срба у Подунављу за сада се не може проценити само на основу утисака које читалац
стиче пратећи излагање на које није навикнут, највише због тога што има доста појединости о
којима се овде први пут и расправља. Отуда се некоме може учинити да су неке ствари просто
невероватне, поготову зато што их доводимо у везу са Србима. То је могућно и због тога што
једноставно нисмо навикли да их тражимо и налазимо тамо где нам се у овом случају чини да су
били.
Посебну сумњу код неких читалаца, пре свега код гласовитих стручњака, може да изазове
упорно довођење неких Срба у везу са митолошким идолом Дагоном. Ово питање, које, колико
нам је познато, није код нас уопште обрађивано, иначе крајње сложено, можда и не бисмо
решавали на начин како је то у овој књизи учињено, да нам се, уз остало, не чини да и неки
обичаји у североисточној Србији, који несумњиво потичу из прадавне прошлости, праисторијске
свакако, воде порекло од паганског веровања, и то баш од веровања у идола Дагона. Ако у
митологији и у култним обичајима уопште из времена најранијег периода паганства нема другог
примера сахрањивања под прагом, онда је, за сада, најприхватљивија претпоставка да тај обичај
потиче од народа са подручја на којем је у веома давној прошлости највише божанство било
Дагон. Тешко да је случајно што се неки елементи из обичаја поштовања умрлих одржавају
истовремено у североисточној Србији, југозападној Румунији и северозападној Бугарској, дакле
баш на простору на којем су се налазиле онострана и обе овостране Дакије и на којем је владао
Лициније, у своје време изразити заштитник паганских култова. Упадљиво је још да су се баш на
том простору одржали и неки други обичаји чије порекло стручњаци виде у прадавним обичајима
у Ирану и уопште на истоку. Све то може да нам изгледа чудно, али не мора да је и невероватно.

77

Неки славофони називи у горњим токовимаТигра и Еуфрата - приближни положаји. Према:
Andrees Algemeiner Handatlas 1893. Подвучени називи значе да се исти облици налазе и на тлу
Југославије:
И још нешто, ако смо у праву са свим што смо у овој књизи рекли о Србима у дачкомезијском Подунављу да кажемо још и то да нам се чини да ти Срби у Европу нису дошли као
Словени. Они су вероватно у Подунавље стигли веома рано, и то као несловени. Настајање
словенске групације остварено је по свој прилици теку у Европи, али на који начин још увек је
неизвесно. Подунавски Срби временом су примили хришћанство и били пословењени, али су
задржали неке своје раније паганске обичаје који су добили само извесне хришћанске облихе и
садржаје. Дакле; са подунавским Србима могло се десити нешто слично као и са полапским и
повисланским Србима за које се мисли да су продирањем са истока на словенско подручје
(вендско, сарматсхо, скитско?) били временом пословењени а задржали своје раније име, неке
обичаје и друге карактеристике.
У овој великој неизвесности поводом порекла Срба, значења њиховог имена, поводом
њикових сеоба, а посебно поводом "храма Serbca, бога Дакског", уз све остало што је речено,
падају нам на ум и неки називи на простору старе Јерменије и око језера Ван. Ти нам називи
падају на ум толико пре кад имамо у виду да је Баварски географ у IX веку н.е. тврдио да су сва
словенска племена произишла од Зервијана (Zeriuani), за које већина научника сматра да су Срби.
Иначе, као што се зна, Баварски географ помиње не само назив Zeriuani, већ и Surbi, за које
се такође мисли да су Срби. Да овде додамо да у истом веку и англосаксонски краљ Алфред на
такозваном германском тлу помиње две групе Срба: Surpe и Surfe. Дакле, у истом веку на тако
рећи истом простору четири на изглед различита назива: Zeriuani, Surbi, Surfe i Surpe. За краља
Алфреда се зна да је превео дело Павла Орозија (око 380 - око 420), римског писца пореклом из
Шпаније: Adversus paganos libri VII. У тој Орозијевој Општој историји периодизација је извршена
према "светским царствима": Вавилонском, Македонском, Картагинском и Римском. Нас у овом
нашем сложеном случају посебно интересује да ли се називи Баварског географа и краља
Алфреда, исти или слични, могу наћи или барем назрети и на простору давнашњег Вавилонског
царства. На жалост, не располажемо неким старим или барем старијим картама Мале Азије и
Ирана (Персије), али на једној карти Персије из 1724. године (Carte de l’Iran 1724. A.D. Reprinted in
Iran, Tehran/Iran 1970) налазимо северно од језера Ван назив Surb. To исто место је на карти
Asiatische Turkei (Andrees Handatlas, Dritte Auflage Bielefeld und Leipzig 1893) забележено као Surp.
Међутим, на карти Персије из 1724. јужно од језера Ван налазимо и једно место са називом Seirp,
док на поменутој карти из 1893. уз саму јужну обалу језера Ван запажамо место са називом Sarp.
Ha обема картама се Surb и Surp налазе у изворном пределу реке Еуфрат, и то на карти из 1724. на
левој страни Еуфрата, где је уз исти топографски знак изнад назива Surb забележен и назив
Cambasar, а јужно од назива Сурб читамо назив Carabiet уз који се налази и топографски знак за
цркву. На карти из 1893. назив Surp je у истом пределу али се десне стране Еуфрата. Називи Seirp
и Sarp вероватно се односе на исто место само што је на карти из 1724. то место убележено даље
од јужне обале језера Ван, ближе реци Тигру. Ако би се називи Сурб и Сурп у изворном пределу
Еуфрата могли протумачити као Сурби, Сурпе и Сурфе у значењу Срби, можда бисмо могли
помислити да се ту негде налазио и "храм Serbca, бога Дакског". Том приликом не би требало да
заборавимо ни да се обожавање идола Дагона везује и за горње токове Еуфрата и Тигра.
Будући да размишљања и претпоставке о овим називима остају ипак без убедљивијих
доказа, мада нас макар и донекле охрабрују, покушали смо да на расположивим картама нађемо
још неки податак сличан горе наведеним. При томе смо се сетили да нас неки истраживачи давне
историје Мале Азије уверавају да је, на пример, у старој Месопотамији постојала река са називом
Србица, а да нас, уз то, и Милојевић и Будимир уверавају да се у прадавно време и малоазијска
река Ксантус (Ксантос), односно Скамандер, звала Србица, али Ксантус (Ксантос) није у
Месопотамији, већ нешто западније и припада Јегејском, односно Средоземном мору, док би
месопотамска Србица преко Еуфрата и Тигра морала припадати Персијском заливу. Будући да не
располажемо старим картама на којима би се могла наћи та река Србица, покушали смо да макар
78

на савременијим картама пронађемо неки податак који би нас навео на траг те прастаре реке
Србице. Тражећи тај траг, на десној страни средњег Еуфрата, недалеко од места Бесни, налазимо
назив Sürfas. И Besni и Sürfas налазе се уз леву обалу једне речице која се са више других краћих
токова са Тауруса слива у Еуфрат као његова десна притока. Назив Sürfas на карти (у регистру
Sürfos) можда би се могао односити на месопотамску реку Србицу. На овакву, на изглед, смелу
претпоставку, наводи нас пре свега Скоково тумачење места Србице у Тесалији (τα σερβλια) За тај
назив Скок каже: "Од 1437. кад Турци долазе овамо, они називају ово место Serfice. Забележен је и
облик Selfice-. Приметити треба да Турци за сръб - познају замену Sirf са полугласом ι. Овај се
облик не налази у Serfice или Selfice". или су освајачи означавали припадност српској етничкој
групацији без обзира колико су поједине групе биле блиске једне другима и где су се све налазиле
пошто су напустиле (све или неке од њих) своја давна иранска, кавкаска или малоазијска станишта
и упутиле се у Европу. Јер, ако имамо у виду Плинијеве Србе и Серреи-е и Птоломејеве Србе, као
и Сере нашег родослова, па и Будимирове Сирбе и реку Сирбис, као и све друге облике који
означавају Србе, рекли бисмо да се стекло доста разлога да стручњаци покушају да објасне њихов
настанак, значење, узајамну везу, као и везу са пореклом Срба. Можда у вези са овим сложеним
проблемом, пре свега у вези са могућим кретањима и међусобним културним утицајима разних
делова света још у периоду далеко пре наше ере, могу да буду привлачна и нека Тојнбијева
запажања у поглављу "Додири цивилизација у простору": "А да је један од његових још старијих
предака посетио Упсалу у предвечерје обраћења Шведске у хришћанство, овај Франак који је
живео крајем првог миленијума хришћансхе ере, могао је да још увек затекне у Ултима Тули
групу религиозних ритуала која је потекла у свет из колевке у земљи Шинар (Синеар, Сумер).
можда не мање од 3500 година раније".
75

П. Скок, Константинова Србица у Бистрици у Грчкој. Топономастичка студија. Глас СКА CLXXXI, Београд
1938. Кад је недавно др Славољуб Ђинђић, поводом боја на Косову 1389. године, указао на један турски
докуменат записан око 1450. године, навео је ово: "Деспот Лазоглу такођер узе много плаћеника из Србаља
(Сурф)..." (Политика Експрес, 20. VII 1989). Овај податак је, рекли бисмо, доказ више да су облици Surfe,
Sürfas, Surf и сл. означавали Србе (Србље) па где било да су се ти називи налазили. Можда бисмо уз овај
пример могли да подсетимо да Јиречек (II, 4) помнње Улриха од рајхентала и Конрада од Гриненберга (XV
б.), који су за један грб тврдили да је "цара Србије" (Kaysers von Sirffey), а да се Голу6ац у повељама краља
Сигисмунда назива "Taubersburg in der Sirffey " дакле сасвим слично облицима Sirf и Sürfas, Кад у овој књизи
помињемо назив Сурфе англосаксонског краља Алфреда, као и друге сличне (Sirf, Surf, Sürfas), и кад знамо да
је краљ Алфред (IX в. н.е.) користио Орозијево дело (IV-V в. н.е), занима нас како је дошло до тога да краљ
Алфред за Србе између Одре и Лабе употреби у свом делу називе Сурфе и Сурпе, исте или врло сличне онима
које налазимо у Малој Азији као називе који означавају Србе. Ако су Турци те називе затекли кад су тек у ХI
веку као Турци Селџуци овладали Малом Азијом, како се десило да је Алфред читава два века раније (у IX
веку) за Србе у средишњем делу Европе употребио исте називе којима су још далеко пре појаве Турака
означавани Срби у Малој Азији? Вредело би проучити да ли је те називе (Сирф, Сурф, Сурфе, Сурпе или
сличне) употребио још Павле Орозије кад је спомињао народе на тлу Вавилонског царства и да ли је могло
бити да сви ти називи, неки мање неки више, садрже најстарије облике којима су несрпски (несловенски?)
суседи

За проблем у вези са Дагоном и могућим утицајима његовог култа у западном смеру
несумњиво су занимљива и оваТојнбијева запажања у истом поглављу: "С друге стране,
једноличност може да боље од дифузије објасни сличност хититског режима у источној Анадолији
у четрнаестом и тринаестом веку пре Христа са арсакидским режимом источно од Еуфрата у
последња два века пре Христа и првим вековима хришћанске ере и Светим Римским Царством у
централној Европи у средњовековно доба западне историје, јер изгледа мало вероватно да
несумњива сличност арсакидске заједнице са хититском може да буде утицај културног таласа
који је из Кападокије тринаестог века путовао у Курасан другог века. Ми имамо обимне податке
који се односе на зрачење културе југоисточне Азије у последња два миленијума пре Христа, а ови
подаци показују да главни део културне струје у читавом овом периоду није текао из Кападокије у
базен Тигра и Еуфрата и Иран из већих базена Тигра и Еуфрата и Ирана у Кападокију. Сумерски и
акадски језик и њихово клинасто писмо, сумерско познавање прорицања, обожавање Иштар,
79

прича о Гилгамешу, асирски стил у уметности, религији коју је основао Заратустра, ахеменски
феудални систем – све је путовало овим царским путем у свом северозападном правцу. Једини
противталас који можемо да ухватимо на делу путовања у супротном правцу - од хетитског до
вавилонског света јесте стил домаће архитектуре који су Асирци под именом бит-хилани ("кућа с
прозорима") у седмом веку пре Христа позајмили од избегличких хититских заједница у северној
Сирији" (подвукао Р.Н.). (Арнолд Тојнби, Истраживање историје, II, Београд 1971,41,47). Одмах
нам пада у очи да је и имe Sürfas забележено са полувокалом ü, који ваљда одговара Скоковом
полувокалу ι. Размишљајући овим поводом можда би требало имати у виду да су Турци у Европу
дошли преко Мале Азије и кад су у Тесалији наишли на назив Србица (можда преко назива τα
σερβλια) назвали су то место Sirf по узору на такве и сличне називе у Малој Азији. Ако бисмо,
дакле, Sürfas могли протумачити као Sirf односно као Србица или, Србље, Србија или слично,
имали бисмо основе за помисао да је негде око месопотамске Србице морало бити и других
славофоних или боље рећи србофоних назива, јер је тешко и помислити да ти малоазијски називи,
који тако звуче, могу имати везе са најстаријим Словенима. Тако недалеко од места Sürfas, на
левој обали Еуфрата, налазимо уз назив Europos место са називом Serudj (на карти Персије из
1724. Serouge), а још јужније на карти из 1724. као лева притока Еуфрата убележена је R. Belech
(на карти из 1893. N. Belich) при чијем се утоку у Еуфрат налази место Racca Ruinée (1724), а на
карти из 1893. Ragga (Rekka). Ha истој страни Еуфрата су Gorachine и Vesselli (1724) и Chum D.
(1893) и други. Што се иде ближе Кавказу, Ирану, Авганистану и Индији тих славофоних
(србофоних) назива све је више. Наравно, што се тиче назива ове врсте у Малој Азији, не бисмо
смели изгубиги из вида чињеницу о пресељењу Срба у VII веку из Тесалије у Малу Азију, мада је
мало вероватно да поменути називи, као и други у Месопотамији, имају неке везе са тим, наводно
тесалским Србима, са којима више везе могу имати називи у Кападокији. Овде је више реч о
залеђу Трапезунта, о старој Јерменији, Месопотамији и предњеазијским областима.

Сеоба Срба и Чеха из Кавказије у Средњу Европу. (Н. Жупанић, Срби Плинија и Птоломеја)

80

Кад о свему овоме размишљамо сетимо се и причања митрополита Герасима који је казивао
Магарашевићу о Словенима у залеђу Трапезунта. "који, каже, језиком говоре својим, но тако с
другима источнима смешаним да га ни Руси, који овамо трговине ради долазе, разумети не могу."
Питајући се који би то Словени могли да буду и уз које Словене, пре бисмо рекли Србе, да
вежемо називе на које наилазимо, пре свега месопотамску Србицу, као и Surb, Surp, Sarp, Seirp и
бројне друге, чини нам се да највише основе има претпоставка да су, у нама за сада непознато
време, Птоломејеви Serbi ca Кавказа пошли заједно са неким другим групама, прешли реку Cirus
(Куру) и Арас и населили се у старој Јерменији. Баш тако нам и Хоренски казује о најезди народа
са севера у време владара Вахаршака и његовог сина Аршака. Док су тако, рекли бисмо,
Птолемејеви Срби кренули на југ у правцу на којем налазимо назив Сурб (Сурп), Плинијеви
кавкаски Serbi и Serrei могли су, опет у неко давно време, кренути са западног Кавказа у правцу
запада, дуж појаса северно од Црног и Азовског мора и упутити се ка источној и централној
Европи, тамо где неки научници траже и налазе праотаџбину Словена.
Ако се овако могу макар замислити положаји и кретања Срба, онда су ове две групе још на
подручју Кавказа, а посебно у току кретања различитим правцима и успутним задржавањима,
дужим или краћим, могле потпадати под различите утицаје у односу на језик, религију, обичаје и
др. У сваком случају, док још увек ништа поуздано не знамо о пореклу Срба, значењу њиховог
имена, о њиховим сеобама и успутним задржавањима, а то исто важи и за Словене, не чини ли се
да би вредело још једном размислити и темељно проучити теорије о кавкаском, иранском или о
пореклу Срба са неког другог простора Блиског истока. Ту теорију нису напустили сви
истраживачи. Ако у том смислу размишљања и претпоставке изнете у овој књизи немају ту снагу
да некога подстакну да трагање усмери у правцима овде указаним, требало би да то интересовање
изазову барем бројни називи на sеr, sur, sar и небројени други од Мале Азије до Индије и
Хималаја, а има и таквих назива који имају истоветни облик као и на југословенском тлу, а рекло
би се да су и по звучности исти.
Кад смо већ у великој недоумици у погледу порекла и сеоба Срба чудно је да се до сада
нико није заинтересовао за језик у ширем залеђу Трапезунта за који Магарашевић каже да се до
времена митрополита Герасима толико изменио да га ни Руси нису могли разумети. То што
Магарашевић мисли да је у питању неки стари словенски језик не би морало да буде тачно. Ако је
заиста реч о неком веома старом језику, то би могао да буде и неки давнашњи српски језик, на шта
нас наводе називи Surb, Surp, Sürfas и др. у ширем залеђу Трапезунта. У сваком случају, вредело
би и због кавкаских Срба и "храма Serbca, бога Дакског" испитати шта је остало од тог прадавног
језика. Можда би се том приликом могао наћи и неки писани траг или барем неки географски
назив, особито ако за то подручје постоје рани турски пописи становништва или катастарски
планови. Мада је ризично на том простору наводити називе које налазимо на савременијим
картама, ипак, поред Сурб и Сурп као да су занимљиви и ови називи: Tschoban Kale, Bolodar,
Wawuk Dagh, Stamtin, Sürmene, Komana, Matschka, Senek, Mokara, Bar, Melitsch, Sipan Dagh, Sigana
Dagh и Др.
C обзиром да не постоји један општи словенски језик, већ више словенских језика, то јест
језика појединих народа словенске групације, историчаре би морало да интересује како су, где и у
којим условима ти поједини језици настали и развијали се гранајући се из неке прајезичке основе у
поједине језичке групе. Удаљујући се од те прајезичке основе поједине групе су се у одређеним
условима и саме даље гранале или се приближавале једне другима.
Одавно се зна да језик оставља драгоцени траг. Истраживачима настанка и развоја
човечанства тај траг много помаже у напорима да, на кривудавим путевима историје човечанства,
што јасније уоче настанак и развој појединих етничких група и народа са свим њиховим
особеностима. То се посебно односи на језик у чијем развоју поред одређених закономерности
делују и непредвидљиви случајеви које намеће савремени начин живота и друштвени односи у
најширим размерама. Отуда нам се чини да би већ у вези са овом сложеном темом, обрађеном у
овој књизи, и на овај начин, особито поводом неких смелијих претпоставки о пореклу Срба и
њиховим кретањима, могао да буде занимљив и користан и један број назива и имена које
81

налазимо на картама на простору од Мале Азије до Кавказа, Персијског залива, Индијског океана,
и чак до Ганга и Хималаја.
Надамо се да ово, додатно усмеравање у том правцу, читаоци, у првом реду они најученији,
неће одмах протумачити као грубо и брзоплето обнављање оног заноса који су у ХIX веку са
одушевљењем испољавали Словенофили налазећи у сваком имену и називу, сличном словенском,
траг порекла и боравка Словена или Срба. Уосталом, можда смо и дужни да поново размотримо
колико је њихов занос био оправдан, а у чему су грешили и зашто. Може бити да ова имена и
називи, као и многи који овде нису наведени, заиста указују на неки траг. Он може да охрабри, у
првом реду заступнике кавкаске и иранске теорије о пореклу Срба (можда и Хрвата), утолико пре
што су називи у наведеном крају света, колико нам је познато, мање обрађивани од имена и назива
у Европи, у којој већина научника налази прапостојбину Словена, па и Срба и Хрвата.
У првој групи наведена су имена и називи у облику како су на картама забележени. У
другој групи су називи и имена која су по облику и звучности веома слична називима и именима
код нас и на Балканском полуострву. У трећој групи су, поред већ поменутих назива са основом
Сер, Сар, Сур и сл. и неки други који могу да буду занимљиви.
Ево једног броја тих назива:
Agram, Anna, Baba, Bag, Bara, Bela, Beri, Веrin, Besni, Bod, Bor, Chrastin, Chum, Com, Dara,
Debar, Dera, Doda, Dol, Duga, Đoga, Gola, Kali, Kom, Kosi, Kot, Kuka, Kutschai, Hadi, Laki, Lawa,
Lim, Logar, Lun, Murga, Miani, Narin, Pali, Piran, Pirawa, Rabba, Rađa, Raka, Ram, Rast, Rawnina,
Risan, Sana, Satara, Tanda, Tarana, Tatta, Timar, Toba, Toda, Topla, Tuman, Tscharra, Toschorba, Uble,
Wada, Wardha, Varna.
Безмало сви ови називи могу се наћи у именику места у Југославији или у Вуковом речнику.
Из групе славофоних (србофоних) назива наводимо овe:
Avani, Altin-Artisch (Aлтин), Beschna, Bihac, Bocora, Bindimir, Berana, Biri, Basti, Belan, Bilek,
Bari, Barna, Behar, Balasor, Bela Dila, Betwa, Bojan (река), Bokan, Balch, Balkan, Bubak, Coman,
Carabach (у нас име Карабашица), Charoti, Chori D., Chulm, Chumik, Cham, Culp, Cutsch, Dalmi,
Deo, Deoli, Dewas, Dipla, Doba, Dogora, Doma, Drasan, Draw, Dublana, Drug, Gawan, Garwani, Gor,
Gori, Gory, Ghorak, Gorachine (у нас Горачино), Gutschi, Isoli, Jamnia, Jassin, Kain, Kala, Katsch,
Karakasch, Kolar, Kotur, Кораgаnј, Kumana, Kulatschi, Kutschan, Lorma (у нас Лормање), Matin,
Medin, Marian, Marwa, Marutsch, Miran, Morian, Musch, Nadali, Nemein, Nish, Norin, Paori, Pauni,
Parda, Pekia, Pind, Pischin (y нас Пишн, Пишница), Pulat, Resan, Resafe, Retschna, Rudok, Samar,
Sabran, Sazin, Serikoutsché, Sipan, Sirin, Sib, Seonath, Subarnarekha (река), Sirach, Sutlej (у нас
Сутла), Ter, Tiljuga, Timochan, Тirin, Tisindo (reka), Torba, Tori, Tular (у нас Тулари), Tulle (у нас
Туље, Тули), Tup, Tscharde, Vesseli (у нас Веселићи), Veran, Zara, Zidi, Zhob.
И најзад, поред већ наведених назива са основом Сер и сл. додајемо и ове: Sarbaš, Sarbatia,
Sarbischa, Serab, Serbanan, Serbas, Sorab, Sorbatia.
Ha крају, књигу смо почели са Кунстмановим "дачким Србима", уз осврт на Дагона. Ако
нисмо успели да докажемо да је Кунстман у праву, нисмо успели да докажемо ни да није у праву.
Трагајући за прихватљивим решењима рекли бисмо да се у току трагања за истином стекло много
појединости, неуобичајених, досад у науци незапажених и ваљда зато и занемарених. Све те
појединости, чини нам се, пружају довољно основа за даља истраживања једног раздобља српске
историје које је неоправдано остало запостављено и зато и неиспитано. Реч је о почецима историје
Срба. Тој историји не морамо знати крај, и не можемо, али се не смемо мирити с тим да јој не
знамо ни почетак. Због тога се надамо да ће читаоцима бити схватљивије што су истраживачи у
неким случајевима приморани да зађу у наизглед безизлазно беспуће. Искусније истраживаче овај
прилог сигурно неће навести на странпутицу, а обичне читаоце, надамо се, може да подстакне да и
сами размишљају о овим, свима нама, још увек крајње сложеним питањима.
У том циљу, у даљим размишљањима о овим сложеним проблемима чини нам се да треба
имати у виду и овај кратки резиме једног Будимировог предавања под насловом: „Анадол и
античка Србија": „Противно П. Кречмеру и Б. Ногари, данашњи етрусколози сматрају Лидију и
82

Мисију оним анадолским областима из којих су се Етрурци или Тирсени, доселили у Италију. У
погледу становника анадолске Мисије географ Страбон је мишљења да су се они доселили из
античке Србије, постојбине Дарданаца, који су из исте области прешли у Троаду. Међутим,
логограф Херодот управо супротно сматра да су се становници анадолске Мисије преселили у
античку Србију. У оба случаја проблем доиталске постојбине анадолских Етрураца у вези је са
историјом наше земље. Лингвистички положај становника Лидије и анадолске Мисије и поред
фрагментарне традиције прилично је одређен: изгледа да припадају оним Индоевропљанима који
разликују три реда гутурала, па су стога блиски сродници Илира, Дарданаца, Трачана и Пајонаца.
Страбоново мишљење прихвата сиролог Б. Хрозни, који сматра да су се у XIII в. ст. е., под
илирским притнском, становници Мисије селили у анадолску Мисију, дакле у вези са јегејском
сеобом, у којој се према Fr. Schachеrmajеr-u Филионци ???, или како их ми зовемо, Пеласти,
играли улогу хегемона. Та је сеоба изазвала пропаст империје Хета, оних Индоевропљана који
припадају кентумској групи. У етрурском имамо несумњивих трагова кентумског речника, па је
њихова културно-географска веза са Мисима и осталим Пеластима несумњива. Пријатељи
нордизма више верују Страбону но Херодоту. Али како је било покрета у оба правца, засад је
тешко рећи где је већа вероватноћа". (Гласник САН I, 1-2 (1949), 201. Према обавештењу
колегинице Љиљане Црепајац, овај текст је извод из предавања које је М. Будимир одржао у
Одељењу историјских наука (Античка секција) 2. II 1949. Овим захваљујем колегиници Црепајац
на овом у сваком случају веома корисном обавештењу.

83

Део славофоних назива на тлу Авганистана и Белуџистана. Подвучени називи значе да
се исти облици налазе и на тлу Југославије. Према: Andrees Algemeiner Handatlas из 1893. године.
76 Сва наведена имена и називи налазе се у следећим картама и атласима:
- Royame de Pers les Рау Limitrophes... par Pierre Vander As, A Leide (без године, крај ХVII или почетак ХVIII
в.)
- Carte de Perse, par G. Delisle premier Geographe de S.M. de l'Acadamie Royale. A Paris 1724 (Carte de l'Iran 1724
A.D.). Reprinted in Iran 1970.
- Islamic Republic of Iran. Copyright by Sahab Geographic and Drafting Institute, Teheran, Iran (арапски и
латиницом)-Kaukasusländer, Asiatische Türkei, Persien, Afganistan und Balutschistan, Zentralasien und
Vorderindien.Vorderindien, Nördlicher Teil, Vorderindien, Südlicher Teil, (Indien) Nord-West-Provinzen (Andrees
allgemeiner Handatlas in 91 Haupt-und 86 Nebenkarten nebst vollständigen alphabetischem Namenverzeichnis.
Dritte, völlig neubearbeitete und vermehrte Auflage. Herausgegeben von der Geographischen Anstalt von Velhagen
und Klasing in Leipzig. Bielefeld und Leipzig 1893
-Schauplatz des Heiligen Krieges. Ubersichtskarte von Vorder-Asien 1:6000000, herausgegeben vom Ku.K.militärgeogr. Institute in Wien (Lechners Kriegskarten IX), Wien (1916)- Die Welt der Antike (Atlas antiquus) 13. Auflage,
VEB Herman Haack, Gotha 1961. (За старије карте Персије-Ирана захваљујем Kсенија Антић.)

84

ЗАКЉУЧАК
У жељи да истражи и објасни једну, на изглед, чудну белешку Карловачког родослова,
писац ове књиге није на почетку био свестан на какве ће све тешкоће наићи покушавајући да
наведене податке протумачи, оцени њихове аутентичности и вредност белешке у целини као
извора за боље познавање једног, иначе, крајње нејасног питања у вези са пореклом Срба.
Прво што је писац сматрао да треба да утврди јесте шта је у постојећим подацима историјска
истина, а затим да установи шта се од тих података може довести у везу са пореклом и најранијом
прошлошћу Срба, и да ли се све што је у белешци наведено односи на све Србе или само на неке.
Поједине податке није било тешко проверити. На пример, за идола Дагона се знало да је прастаро
божанство, али је било и остало неизвесно откуд податак да су тог идола поштовали сви Срби
("сва србска"). Историја зна и за Ликинија (Лицинија), али не сматра да је био Србин, већ Дачанин,
или родом из Илирикума. О Дакији се доста зна, али је порекло Дачана још увек пуно
неизвесности. Појам Дагони(је) у науци није објашњен. Да су Срби постали од Сера нико не
признаје, нити се порекло једног народа може тако објашњавати, односно изводити од једног
човека, поготову ако та особа није историјски потврђена. Дакле, у наведеној белешци има
података који су историјски проверени, али има и оних који су крајње нејасни, па је требало
најпре те нејасне податке колико-толико проучити, па тек онда покушати да се све то уклопи у
једну целину не би ли се добио неки јаснији смисао тих на изглед чудних вести непознатог
састављача.
Кад је затим требало трагати за временом и првобитним простором на којем су горњи подаци
настали најједноставније је опет било са Дагоном. Као семитско, блискоисточно, божанство,
Дагон се помиње у горњим тоховима Тигра и Еуфрата, затим на домаку Персијског залива, а онда
у Сирији, Палестини и Феникији. Временски се његова појава ставља у период асиро-вавилонског
царства, а по некнма припада још старијем раздобљу.
Извођење порекла Срба од Сера почива пре свега на помену Плинијевих и Птоломејевих
Срба и Сереја (Плиније: Serbi и Serrei; Птоломеј: Sеrboi), које налазе у масиву Кавказа. Пошто
неки научници сматрају да је корен ових имена Ser-, то су додавањем наставка i или b и
ni закључили да је име овог народа у номинативу плурала морало гласити Seri, Serbi или Serni
.Ако се прихвата основа Ser-, онда се можда и Псеудо-Цезаријеви (поч. V века н.е.) Сери могу
убројати у исти народ (у Србе?). Због неких података о којима се у овој књизи говори, нарочито у
вези са казивањем Мојсеја (Мозеса) Хоренског (V или VII-VIII в. н.е.) било би од великог значаја
кад би се могло утврдити да ли су касније познати Срби заиста пореклом кавкаски народ, јер су од
тога зависни и неки други закључци о пореклу и кретањима Срба.
Ако Мозес, на пример, прича да су још пре наше ере неки народи са севера (очигледно од
Кавказа), међу њима Алани и Булкари-Венди, продрли у северну Јерменију (првобитна Велика
Јерменија) и тамо се населили, онда, ако и неке Србе убројимо у кавкаске народе, могли су и неки
од њих у то време прећи реку Куру и населити део Јерменије, поготову што неки савремени и
признати истраживачи порекла Словена (Дворник, Сулимирски и др.) рана кретања Срба по
средњој Епропи везују за Хуне и Алане. Ако се ово у науци прихвата као сасвим могуће, онда је
могуће и да су неки Срби (Протосрби?) кренули са Аланима и Булкарима-Вендима на југ, преко
Куре и Араса и населили се у северном делу Јерменије, можда на путу ка Малој Азији, смером
којим су и многи други народи ишли према Јегејском мору и Балканском полуострву. Тај смер је
утолико вероватнији што на једном делу Мале Азије, према Појтингеровој карти, налазимо две
групе Сармата, а више истраживача уверавају да је појава Словена, па и Срба, везана за назив и
географски положај Сармата и Алана.
За овакву претпоставку о боравку Срба у старој Јерменији опредељујемо се пре свега због
Дагона. Ако је уопште прихватљиво да су неки Срби ("сва србска") поштовали идола Дагона,
могли су га поштовати или почети поштовати само од времена кад су боравили у изворним
областима Тигра и Еуфрата. Нигде се више ван азијског простора, нису могли срести са тим
култом, а не верујемо да им је неко без разлога приписао обожавање баш идола Дагона - поред
толиких блискоисточних божанстава. То што смо склони да верујемо да су неки Срби у прадавној
85

прошлости заиста били обожаваоци идола Дагона заснивамо и на неким култним обичајима
забележеним у Подунављу, на простору некадашње Приобалне Дакије. Ти култни обичаји, као
што су сахрањивање под прагом, просипање воде и употреба кољива на славама могли би се
довести у везу са Дагоном који је, између осталог, сматран и за бога водених дубина, а приказиван
је у вцду човека-рибе. Осим тога, сматран је и за бога жита, људске исхране уопште. Овде се радо
присећамо и чудних облика камених глава у Лепенском Виру налик на главе рибе. Настанку
културе Лепенског Вира тешко је одредити старост, она је прастара као и култ идола Дагона. Није
ли упадљиво да се на домаку Дунава срећемо и са Винчанском културом и са културом чије
трагове налазимо на Рудној Глави, дакле са културама дубоке старости.
Ово повезивање два простора, малоазијског и подунавског, мада, за сада, без неоспорног
оправдања, чини нам се да ипак није без икакве основе. Претпоставци да су неки Срби са Кавказа
могли населити део подручја старе Јерменије, поред података о идолу Дагону као божанству
"свих" Срба, иду у прилог, рекли бисмо, и подаци о Маријанима, као и чињеница да лингвисти,
посебно асириолози, налазе доста сличности између хетитског језика и грчког и латинског, па и
старословенског.
У новије време асириолози и лингвисти, посебно истраживачи најстарије историје Хетита
(Хитита, Хата) у Малој Азији утврдили су према написима у Богаскеју да се после напад једног
азијског народа на хетитску државу и насељавања на освојеном тлу јавља један слој војничке
аристократије назван mаrianni (инд. márуа=млад човек, jунак херој). Занимљиво је да је још
Хоренски помињао у Јерменији као нападаче неке Мурацане као "покољење", род", а и М.С.
Милојевић је негде прочитао да су у Малој Азији у давнини постојали неки Морци, Морјани,
Морићи, Морисени и сл. Дакле, у историји читамо да су постојали Маријани - војници, а на
картама наилазимо на назив Mariandyni.77 У нас јe М. Будимир уверавао дa су и господари
неретљанског приморја звани Мариани, у ствари остаци словенске војничке аристократије (област
Maronia, а њихов старешина је dux Marianorum).
77 Колега Миодраг Петровић скренуо ми је пажњу на чињеницу да Маријандине у више махова помиње и
Херодот као становнике Битиније (Херодотова Историја, I 28, III 90, IV 38, VII 72. Матица Српска, Нови Сад
1980). М. Петровић хаже да овај назив као придев значи: "на дивљи, варварски начин".

Кад би се све ово могло потврдити и другим аргументима значило би да се заиста десио
неки продор утицаја из Мале Азије на Балканско полуострво, али нисмо сигурни ко су били
покретачи тог продора и носиоци утицаја. Уз то, кад бисмо могли утврдити да је заиста негде у
Малој Азији постојао храм "Serbca - бога дакског", који помиње Милојевић, били бисмо уверенији
да су се у етничком саставу нападача налазили и неки Срби, који су са собом пренели на Балкан и
обожавање идола Дагона и да је по њему и део насељеног простора у Подунављу (Дакија) добио
назив Дагони (ја). Овако, без јачих аргумената, све је још у фази размишљања и смелијих
претпоставки, али нам се чини да је питање вредело покренути.

86

Део назива са основом сер, сир у северозападној Персији - приближни положаји.
Према: Andrees Allgemeiner Handatlas 1893.
Назив Сербатије је на карти Schauplatz des Heilingen Krieges забележен као Serbatia.
Ипак, да та веза, анадолски и балканско-апенински простор, односно постојање егејског
географског и културног јединства, има основе, потврђује се, између многих других налаза, и
извесном сродношћу језика, грчког, латинског, па и старословенског, са хититским (хетитским), на
основу које је Хрозни утврдио да је хетитски језик индоевропски. Ако је, пак, тако, онда је
логично претпоставити да је морала постојати и нека етничка повезаност носилаца тих језика.
Наравно, још није сасвим јасно којим је путевима дошло до тих узајамних утицаја. Усуђујемо се
ипак да кажемо да би у та проучавања утицаја требало укључити и помен идола Дагона.
Јер, ако би се доказало да су заиста постојали неки рани подунавски Срби ("дачки" Срби)
који се клањали идолу Дагону, онда би то била једна значајна индиција у корист малоазијског
простора као изворног, јер се Дагон помиње једино као блискоисточно божанство.
Уверен да Дагон није без икаквог разлога забележен као идол неких прадавних Срба,
донекле охрабрен и чињеницом да и неки култни обичаји, забележени у североисточној Србији,
северозападној Бугарској и југозападној Румунији упућују највише на блискоисточни утицај, при
чему се узимају у обзир и неки елементи материјалних налаза у Лепенском Виру, писац ове књиге
је схватио да се и помен Лицинија (Ликинија) у нашим изворима може довести у везу са
87

поменутим подунавским простором. У том смислу је настојао да докаже да је могао постојати
континуитет у етничком саставу становништва именованог дела Подунавља, наиме да је неких
Срба ту било и пре, иначе, општесловенске масе која је на Балканско полуострво доспела тек
негде у VI-VII веку н.е., при чему аутор чак помишља да неки подунавски Срби нису ту ни дошли
као Словени.
Мада је писац ту и тамо био и смелији у својим претпоставкама, па и закључцима, остао је
ипак до краја свестан сложености проблема и у појединости и у целини. Оно што у овом свом
прилогу сматра корисним јесте указивање на потребу да се поменутој белешци поклони пажња
коју заиста заслужује, а колико је вредно ово што је о њој у овој књизи речено утврдиће се даљим
истраживањима, којима треба обухватити и питање како је настала родословна белешка о
Немањином сродству са Лицинијем.
Ако је јасно да се о неким питањима у нас први пут расправља и да су неке неизвесности
остале, онда је очигледно да треба тражити другачија решења, можда другим методама и помоћу
других извора.
Удаљем проучавању овог питања, посебно уз размишљања о Дагону и Дагони (ји) у
Подунављу, вреди свакако имати у виду и назив Дакронија. На овај назив скренуо је пажњу још Ђ.
Сп. Радојичић у чланку "О књизе Птоломеја (два стара српска географска "тлкованија"
(Историјски часопис, VI, Београд 1956, 55-62). Пошто је саопштио како је нашао један мали
рукописни састав под насловом "О књизе Птоломеја, о Охридској епархији", Ђ. Сп. Радојичић
каже да се састав, чији је састављач митрополит новобрдски Никанор, састоји из два "тлкованија"
од којих је прво, дуже, од игумана хиландарског Макарија, а друго, краће, од Димитрија
Кантакузина. Иначе, Ђ. Сп. Радојичић скрећe пажњу на то да је овај Никаноров састав, управо
забелешка, "из оног дела Синтагме који носи назив 'Е-састав'". Помињући Никанорову забелешку,
после које настаје набрајање епархија, Ђ. Сп. Радојичић подвлачи да је преписивање вршено
механички и да су "у називима епархија у рукопису прављене грешке", па додаје: "Од 'Дакије
Медитераније' и 'Дакроније Рипинсије' направљене су четири епархије. Између две речи које чине
њихове називе стављене су запете" (57). Објашњавајући да су "Дакронија" и "Рипинсија" из
рукописа "уствари Dacia Ripensis", Радојичић додаје да игуман Макарије није објаснио које су то
земље. (58). Уз ово Радојичић истиче да није само игуман Макарије грешио при идентификовању
епархија из Властарове Синтагме, већ да је и монарх Виктор, кад је у Струги 1589/90. год.
преписивао Синтагму Властарову, за Дакију рекао да је "Угровлахија", за "Медитеранију" да је
угарска земља, за "Дакронију" да је српска земља "до Западнаго Мора (Јадранског)", за
"Превалију" да је "от Дунава до Солуна јеже глагољет се Македонија", а за "Мисију Горњеју" да је
"от Охрида даже до Авлона и даже до Коринта" (58).
Да је помен Дакроније заиста занимљив и по свој прилици значајан, може се закључити не
само из поменутог чланка Ђ. Сп. Радојичића, већ и из поређења тога назива са очигледно сличним
називима у нашим родословима, поготово кад имамо у виду две познате рецензије српских
рукописа Синтагме Матије Властара. За једну од њих Ст. Новаковић каже да је "целокупна", а за
другу да је "скраћена". Овде Ст. Новаковић скреће пажњу и на то да се не зна да ли је преводилац
са грчког на српски језик преводио шири текст и истовремено га скраћивао, или се већ у грчком
оригиналу налазио скраћени текст, који је најпре преведен. Ту Ст. Новаковић указује и на
могућност да је најпре преведен пун текст који је касније неко скраћивао. За ову другу
претпоставку Ст. Новаковић каже да би требало имати грчки оригинал, али подвлачи да се "досад
није нигде нашао грчки текст, и излази да је скраћење у Србији или на Балканском полуострву
извршено". Завршавајући ове напомене Ст. Новаковић каже: "Остаје, дакле, да се расправи: када је
у Србији преведен потпун текст Синтагмата Матије Властара и када је израда скраћене реценсије
извршена?", при чему додаје "да то није могло бити пре 1355, када је дело публиковано на грчком
језику" (Матије Властара Синтагмат, изд. Ст. Новаковић, Београд 1907, 272-273).
Као што се зна, у тексту Синтагмата, у издању Ст. Новаковића, код помена Дакроније
Рипинсије у напомени стоји Дакијас Рипензијас, код Превалије Триабалеас, а код Карданије
Дарданијас, што су, "као што смо видели, игуман Макарије и монах Виктор протумачили на свој
начин описујући географске положаје ових области.
88

Мада нас овде занима и изједначење Трибалије са Превалијом, ипак нам се чини да је
најпривлачнији и најважнији помен Дакроније. Не знамо како се и када тај назив нашао у
поменутом тексту. Чињеница је да се такав назив не може наћи ни у једној енциклопедији, а
колико се зна, нема га ни у познатим средњовековним рукописима и штампаним текстовима, а
очигледно је реч о Приобалној Дакији, дакле баш о оној која је и у напомени означена као Дакијас
Рипензијас. Није ли то иста област коју састављач Карловачког родослова помиње у реченици
"Јешче си в Дагони близ Истра" и чије становнике назива Дагонима ("и Дагони и Даки именујут
се")? То ћe рећи да је однекуд знао да су Дагони и Дачани исто, односно да је Дагони(ја) близу
Дунава (Истра), у ствари Приобална Дакија (Dacia Ripensis). Сетимо се да је и Кунстман однекуд
закључио да се некадашња римска провинција Дакија на словенском звала Дагонь. Ипак, и поред
привлачних назива Дагони(ја) и Дагонь, остаје да се утврди који је назив тачан: Дакронија или
Дагони(ја), односно Дагонь Ако се сматра да су називи Дакронија Рипинсија, Превалија и
Карданија погрешно забележени приликом превођења Синтагме са грчког на српски, онда би се, за
сада, могло узети да назив Дагони(ја) код Дунава није у наш рукопис ушао из овде наведеног
текста Синтагме, већ из неког другог текста тог рукописа у којем се Срби, помињу уз Дакију и
Дачане ("... Дакији, глагољемих Србљ") и где и за Ликинија стоји да је био Србин, уколико ово
друго није произвољно тумачење као што је и оно о Немањи као праунуку Константинове сестре
Констанције.
Ма колико да смо поводом Дагоније још увек у неизвесности, ипак нам се чини да су
подаци о Дагонији и Србима у Приобалној Дакији сасвим прихватљиви. Том приликом имамо у
виду и друге изворе који доста убедљиво наговештавају постојање неких раних Срба у Подунављу
и на простору једног дела некадашње Трибалије, као и на земљи на којој су некада живели трачки
Беси.
На крају, чини нам се да би уз закључак ове књиге, поводом анализе података о Дагону као
идолу неких давнашњих Срба и о њиховом легендарном претку Серу, требало скренути пажњу на
још нешто што је, рекли бисмо, непосредно везано за проблеме о којима се у овој књизи говори.
Наиме, кад год се у новије време пише историја Срба или историја српског народа, не само да се
не помињу наведени подаци из Карловачког родослова, већ ce и Жупанићева анализа помена Срба
у делима Плинија и Птоломеја или само узгред спомене или се уопште и не помиње. То заиста
зачуђује кад се зна да су облици Serbi и Serrei (Плиније) или σερβοι (Птоломеј) не само најстарији
помени српског имена за које се до сада зна, већ су, рекло би се, и по облику најближи. Осим тога,
у трагању за праотаџбином Срба кавкаски простор је уопште веома привлачан. Поготову, кад се
зна да су са тог простора и из ближег или даљег суседства, полазили походи бројних племена
према западу идући северно од Азовског и Црног мора, али се с правом сматра да су од кавкаског
масива полазили према западу и неки народи идући јужно од Црног мора, преко Јерменије,
Месопотамије и Мале Азије.
Нама је питање кавкаских Срба посебно занимљиво и због чињенице да су на почетку
средњег века етничке групе са именом Срби затечене на више места у Средњој Европи и на
Балканском полуострву, с тим што још увек није објашњено како су се и откада нашли на тим
географским просторима и у којој мери су све те мање или веће групе Срба биле сродне једне с
другима или у чему су једне од других различите, особито у односу на језик, религију и обичаје.
Можда би због још увек великих нејасноћа требало пажљиво и свестрано испитати нису ли једни
од њих Плинијеви Серби и Сереји са подручја северозападног Кавказа (Corax) кренули у свoје
време на запад северно од Азовског и Црног мора и временом стигли на простор око Висле, Одре
и Лабе, док су други продужили кретање преко горњих токова Тигра и Еуфрата, па преко Мале
Азије и мореуза прешли на Балканско полуострво, Дуго кретање и успутно задржавање у средини
или у суседству других етничких групација могло је утицати на јаче или слабије промене у језику,
религији, обичајима и у другим видовима живота, што је могло деловати на то да су се ове две
групе кавкаских Срба током векова у много чему удаљиле једна од друге. Овде одмах ваља имати
у виду, ако је Жупанић макар приближно установио географске положаје Плинијевих и
Птоломејевих Срба, да су једни од других били још на Кавказу удаљени око 500 километара, што
у условима родовско-племенске подвојености и живота на географским просторима издвојеним
89

бројним кланцима и дубодолинама. може да буде од значаја кад се истражују сродности или
разлике ове две групе Срба. Осим тога, кад имамо у виду да у оно давно време, на тако великој
удаљености, није могло бити ни говора о осећању припадности некој заједници истог порекла и
интереса, и кад је могло бити да су северозападне падине Кавказа привлачиле Плинијеве Србе и
Сереје да крену према западу, а Птоломејеве Сербе да се низ речне токове и долине централног
Кавказа упуте у поречја река Куре и Араса и продру у Јерменију, изгледа нам сасвим могућно да
су на овај начин у Европу кренуле најмање две групе Срба, вероватно сасвим независно једна од
друге, у различито време и можда у заједници са неким другим сродним или разнородним
групама.
У сваком случају, чини нам се да је неопростиво што је ово питање и у нашој и у страној
историјској науци сасвим запостављено. Темељнијим истраживањем можда би се боље објаснило
зашто се у Карловачком родослову помињу неки Срби као обожаваоци идола Дагона и зашто се
простор на којем су једно време живели назива Дагони(ја) или Дакронија. Осим тога, можда би
нам после тих подробнијих истраживања, постало јасније откуда су се и на који начин само у
Подунављу, на које нас наш поменути извор упућује, одржали неки прастари пагански обичаји
(сахрањивање под прагом, "просипање воде" и неки други култови), чије објашњење, за сада,
налазимо једино на истоку, пре свега у Месопотамији, Малој Азији, делом у Јерменији, али и даље
према истоку. То се некако поклапа са претпоставком о могућем правцу кретања Птоломејевих
кавкаских Срба преко Куре, Араса, Јерменије, Тигра и Еуфрата и Мале Азије према Балканском
полуострву. Није ли чињеница да се неки од поменутих обичаја не помињу међу Србима у другим
деловима Европе у извесној мери доказ да нису сви народи са именом Срби доспели из једног
правца и да је разумљиво да су се поменути обичаји извесно време задржали само међу оним
Србима. који су у Европу доспели са подручја на којем су ти обичаји од прадавних времена
неговани, у сваком случају у време док је тамо још трајао култ идола Дагона? Наравно, као што је
у овој књизи напоменуто, требало би имати у виду и могућност да је култ Дагона доспео
међу подунавске Србе негде у II веку н.е., што би опет доказивало да су у Подунављу неки Срби
постојали и далеко пре него што обично закључујемо сматрајући да Срба на Балканском
полуострву није било пре VI-VII века н.е., при чему се мисли на досељавање било преко данашње
Украјине и Румуније или са подручја Пољске и простора Одра-Лаба-Сала. Велика неизвесност у
погледу порекла Срба надамо се да оправдава покушај писца ове књиге да скрене пажњу на неке
нове појединости које би можда могле да помогну у даљим трагањима за најранијом појавом Срба.
У даљим размишљањима о Дагону, Дагонији или Дакронији треба имати у виду и
мишљења неких научника који су, поводом имена Dagae на подручју данашњег Баната, у
недоумици да ли је реч о неком словенском етникону или је у питању неки дачки народ, који је
кнез Онегезије ставио под хунску власт и преко чијих је станишта, како се мисли, 448. године
Приск прешао на путу за Атилин двор. ОвдеЛубомир Хавлик (Berichte II (1970), Band III, Berlin
1973) скреће пажњу на податак да се Dagae на Појтингеровој табли налазе на тлу Румуније, што је
за наше питање посебно интересантно и важно. Уз ово ваља још подсетити на поменути податак о
montes Serrorum, o планинама на које је указао историчар Амијан Марцелин, рођен у Антиохији
око 330, умро око 400. Будући да Жупанић сматра да су Serri исто што и Срби, то тумачи да
"споменуто место латинског писца потврђује Србе у подручју јужних Карпата (Ердељских
Карпата, Трансилванских Алпа) где су се привремено задржали на свом путу у срце Европе"
(Жупанић, 578).
УЗ ЗАКЉУЧАК
Као што су читаоци, надамо се, могли да запазе, једна домаћа родословна белешка
необичног садржаја подстакла је писца ове књиге на размишљање и покушај да одговори макар на
нека питања која из те белешке извиру у неочекивано великом броју. Једно је од тих питања, чини
се, ипак најважније, а то је у којој је мери та белешка везана за проблем порекла Срба и за њихово
кретање од засада још непознате прапостојбине до простора на којима се наилази на име Срби.
90

У том смислу у овој књизи су у неколико махова поменути називи као што су Surfe, Surpe,
Sirf и сл, али ваља знати да се име Срби у бројним документима из ранијих векова налази и у овим
облицима: Srbii. Serbli, Servii, Sirbii, Siurbi, Sorabi, Sorbi, Suburbii, Surabi, Surui, Survi, Suurbi,
Swerbii, Swirbii, Sworbi, Zrbi, Urbi итд, а њихова земља Zrbia, Sworbia, Srbska, Sorabia и сл.
О пореклу Срба, о значењу имена Срби и о просторима на којима су, како се наслућује,
боравили, дуже или краће, писано је вековима и веома много, али се ипак не зна ништа поуздано.
Будући да се поменути називи најчешће налазе на простору Лаба-Одра-Висла разумљиво је што су
истраживачи име Срби доводили у везу са Вендима, Скитима и Сарматима сматрајући да су Срби
кад-тад морали имати неке везе са народима на вендским, скитским и сарматским просторима.
Јављале су се читаве теорије помоћу којих се покушавало, и сада се покушава, да се појава
Словена, међу њима и Срба, објасни сродношћу са народима забележеним под горњим именима.
Такве су се теорије, познате углавном као "сарматске", "иранске" и многе друге, јављале и бивале
напуштене, а да помоћу било које од њих ништа поуздано није утврђено. Сигурно ће бити
занимљиво да се подсетимо да је још 1872. године учени Quandt био убеђен да име Sarmatae
означава словенско народно име и да је идентично с именима Serb, Srb (чешки), Sorabi, Zirbia,
Survii, Surfe, Surpe, Servier итд.
Кад овде, овим поводом, помињемо Сармате и мишљење, а оно није једино, да су Срби
могли некада имати везе са сарматским именом и простором, прилика је да се присетимо и
Овидијевих описа пута и боравка у прогонству, у граду Томи на црноморској обали (данас
Констанца). Тако на једном месту Овидије прича како је после дугих лутања доспео на обалу
"близу стрелцима, сарматским Гећанима (Гетима)", а кад је описивао сећање на последњу ноћ у
Риму подвукао је да је "Скитија она куда нас шаљу", а затим је на другом месту, описујући један
сукоб са домородцима, забележио: "Једна страна има да осети копље, а друга стреле, бацане
сарматском руком". По овим описима рекли бисмо да је Овидије, као образовани Римљанин,
боравећи у Томију, разликовао Скитију као област, простор, од Сармата, припадника неке етничке
групе. Уз то је необично занимљиво и свакако веома важно да он за Гете, о којима такође не знамо
ништа по-уздано, каже "сарматски Гети". Анализирајући подробно податке у изворима и
литератури о Скитима, Сарматима, Гетима и Трачанима О. Л. Пјановић је закључила да кад
Овидије у Тристијама на једном месту каже: "Jam didici Getice Sarmaticeque loqui..." "Већ сам
научио да говорим гетски и сарматски'') То значи да је Овидије научио да говори српски. Овакав
закључак може само у први мах да звучи чудно, али не мора да је невероватан, поготову кад знамо
да је Quandt другим путем закључио да име Сармати одговара разним облицима имена Срби, а ни
Quandt није једини који је тако мислио. Али, истраживачи, који су у овом смислу закључивали о
наводној сродности имена Сармати и Срби као да су заборавили да постоји један податак који,
рекли бисмо, доста уверљиво иде у прилог њиховој тези. Наиме, на Меркаторовој кapти Walachia,
Servia, Bulgaria, Romania (око1б48), али не само на њој, у залеђу између Варне и Томија убележен
је назив Syrfia. Kao што се зна, Турци су овај простор, Добруџу, заузели око 1410. године, па с
правом претпостављамо да је Меркатор, а и други, назив Syrfia убележио према турским изворима,
а то може да значи да су Турци кад су ту дошли, на свој начин назвали или убележили име земље,
краја или области на којој су затекли Србе (Сирфи, Сирфе, Сурфе и сл.).
У овом смислу несумњиво је привлачан и назив Sirfy на карти Еnее Silvija Pikolominija –
Europa orientale (Basileae. 1571). На њој су Сирфи убележени између ушћа Саве и ушћа Драве у
Дунав, приближно на простору Срема и источне Славоније, али је на тој истој карти несумњиво
занимљив и назив Raetzen, убележен на истом простору на којем на Меркаторовој карти налазимо
назив Syrfia. Да су Срби као Sirfy и као Raetzen ту били и у XV веку у то, рекли бисмо, не треба
сумњати. Тешко се може прихватити помисао да су на горње просторе дошли као исељеници из
Србије после пада под турску власт (1459). Оба наведена простора не само да су веома пространа,
већ и јако удаљена један од другог. Ако је било неких пресељења, као што неки сматрају,
објашњење би се могло прихватити једино тако да су пресељеници дошли тамо где су још од
раније живели њихови сродници – Срби. Домишљајући се како је уистину било више смо склони
да ове две ознаке за Србе вежемо за Кекавменове (XI в.) описе положаја Срба "близу реке Дунава
и Сава коју сада зовемо реком Савом где управо живе Срби, на природно утврђеним и тешко
91

приступачним местима". Ако ово не звучи довољно убедљиво, у сваком случају, било на шта да
помишљамо, чини нам се да уз будућа размишљања о пореклу и географским положајима Срба у
даљој прошлости свакако вреди имати у виду и ове две групе Срба на Пиколоминијевој карти.
Уосталом, не треба да заборавимо да је Пиколомини (1405-1464) писао, између осталог, и
историјска и географска дела, и да је као папа Пије II (1458-1464) био у могућности да користи и
ватиканске збирке, међу њима и старе карте. Будући да је умро 1464, а да је његова карта издата
тек 1571, природно је да закључимо да подаци о Србима на његовој карти могу бити и старији од
XV века, па је утолико мање вероватно да су Sirfy у Срему и Славонији, као и Raetzen у Добруци,
у то време тамо били као избеглице из Србије после 1459. То би значило да се све то догодило за
само шест година (до папине смрти 1464). Невероватно би звучало и да је у питању сеоба неких
Срба после Косовске битке (1389). Далеко је вероватније да је Пиколомини као историчар и
географ, забележио једно стање које је временски дуже постојало. То, уосталом, произилази и из
осталих података на његовој карти.
У овој књизи је већ указано на неке занимљиве заједничке појаве у обичајима и животу
народа на тлу Румуније, Бугарске и подунавског дела Србије. Кад Јаков Бачић говори о овом делу
Подунавља он у раној фази ту налази Словене и Анте, за које каже да ту ниодкуд нису дошли, већ
да су ту одувек живели, још од незапамћених времена, па свакако и у време Овидија (+17 н.е.).
Ако би, даље, становници Сирфије између XV и XVII века били Срби, то би могло да значи да су
ту неки Срби остали још од времена наиласка Словена на Балканско полуострво, па нам пада на
ум оно место у Порфирогенитовом казивању на којем цар прича да су неки Срби из Тесалске
Србице кренули према Дунаву, прешли реку и упутили се у своју стару отаджбину, али су се
предомислили и вратили се натраг. Мада је ова Порфирогенитова вест доста нејасна помишљамо
да су можда, ако су прешли Дунав источно од Београда, пошли према овој Меркаторовој Сирфији,
или уопште, на некадашњи сарматски простор око доњег Дунава. Овакво тумачење одговарало би
и мишљењу оних истраживача који сматрају да је један талас Срба у неко прастаро време кренуо
од Кавказа и Волге и кретао се дуж северне обале Црног Мора задржавајући се ту и тамо вековима
пре него што је продро на Балканско полуострво.
Међутим, ако би овакво тумачење и било оправдано, остаје питање шта је са
Порфирогенитовим уверавањем о пореклу неких Срба са простора Лаба-Одра-Висла и са
довођењем порекла Срба у везу са Вендима. Сметње, пак, не би било ако бисмо могли да
поверујемо Баварском Географу (половина IX века н.е.) који тврди да су Зериуани били толико
бројни и нашироко размештени да су од њих произишли сви Словени, па и Срби, што би даље
значило да је Срба било свуда само су на различитим просторима имали различите називе, а
њихово битисање у разним деловима Европе, па и шире, могло је бити резултат неких прадавних
кретања, да ли са истока на запад и север или са запада и севера на исток и југ - засад остаје крајње
неизвесно.
Можда би се и то лакше разрешило кад бисмо, или да смо, најпре утврдили где се све јавља
име Срби, да смо више веровали Географу Баварском, који, рекли бисмо, у оно време није имао
никаквог личног разлога да српском имену припише онакав значај међу толиким европским
народима. Овде не смемо изгубити из вида да је Баварски Географ можда под "свим Словенима"
имао у виду само Словене у централној Европи, али је то мало вероватно. Невоља је што не знамо
ко је био Географ Баварски и који су били извори његовог сазнања. У сваком случају, кад је реч о
довођењу у везу неких Срба са именом Венди, као да није тешко утврдити, односно доказати, да
такво поређење има основе. Уосталом, то у науци и није спорно. Оно што је неизвесно јесте да ли
се у овакво тумачење могу укључити и све варијанте имена Венди, Винди, Венети, Венеди и сл.
Што се тиче Лужичких Срба одавно се зна да они себе називају Вендима, а како је опште познато
да Порфирогенит, кад говори о неким Србима који су населили део Балканског полуострва, каже
да су дошли из краја у којем су у његово време (половина Х века н.е.) живели Франци, јасно је да
је мислио на претке данашњих Лужичких Срба, а како они себе сматрају Вендима, излази да је
један део Срба на Балканском полуострву вендског порекла, само што не знамо тачно који. Ако
бисмо узели да је Eclaub 1501 поуздано знао ко је населио залеђе Задра, Шибеника и Сплита кад је
на својој карти крупним словима уписао име Winden, могли бисмо с пуно разлога рећи да је под
92

Виндима у залеђу једног дела Далмације мислио на претке полапских Срба, значи на оне исте које
и Порфирогенит налази на вендском поручју, само што за њих каже да су Бели Срби, вероватно не
без разлога.
Тако бисмо, идући за називима дошли некако до претпоставке, која и није сасвим нова, да
су Срби на Балканско полуострво наилазили из више праваца и у различито време. Може бити да
је најстарији талас наишао много векова пре наше ере и да том таласу припадају засад још
необјашњени називи као што су Била Зора, Тристол, Лиса и др., па и Срб. Можда не треба без
јаког доказа одбацити ни Будимирову Античку Србију, чији су становници, као и они уТракији,
могли наилазити преко Мале Азије на коју Будимир упорно упућује спомињући анадолски
простор.
У сваком случају ако нека неуобичајена тумачења у овој књизи имају неке основе, и ако се
она заиста могу везати за наведену белешку Карловачког родослова, онда опет, и ко зна по који
пут, изнова треба покренути питање порекла Срба укључујући и све могуће правце њиховог
кретања и наилажења на Балканско полуострво, при чему ни у ком случају не треба занемарити
спомене Срба и Хрвата у Повести времених лет, поготову што нас део садржаја његовог води у
Подунавље, још увек недовољно истражено и објашњено у историји српског народа. Можда би
још требало додати да би несумњиво било од користи кад би се из свих извора и бројне литературе
сакупили сви називи који упућују на име Срби и пренели на карту. Тиме бисмо, свестраним
истраживањима могли добити и хронолошку дубину и просторну ширину, па би нам, можда, била
јаснија и тврдња Географа Баварског о пространству и бројности Срба за које тврди да су
праоснова свих Словена. Такав један мозаик не би могао бити сувишан.
И на крају да скренемо пажњу на још један, до сада, рекли бисмо, незапажени податак
наших родослова који се односи на порекло Срба и простор са којег су, неки од њих, дошли на
Балканско полуострво. Наиме, у додатку уз Пајсијев текст о Србима и о Лицинију пише ово:
"Јеште по раздељенији језик (народа) именовани сут Србин од некоего Јелена, иже Јеладу (Грчку)
насели, и в стлпотворении размешени бише језици (народи), и отоле прозва се Србин, и отолз
мимошадшу много лет, Аугуст цар..." Није ли ова белешка изворно истог порекла као и
одговарајућа вест из "Повести времених лет" у којој се говори о расељењу народа после пропасти
Вавилонске куле.По размјешењи же столпа и по раздјелењи јазик... Афетови же синове пријаша
запад и полуношчнија страни.
Чини нам се да је очигледно да је у Пајсијевом родослову сачувана једна друга варијанта
изворне вести, ближа могућем податку о некој прадавној вези Грка (Пелазга?) са Србима пре
доласка из Мале Азије на Балканско полуострво. Недокучиву временску дубину тих збивања
састављач "Повести времених лет" изражава реченицом По мнозех же времјанех сјели сут
Словјени по Дунаеви, гдје јест ниње Угорска и Болгарска, а наш родослов, као што смо видели, то
разилажење, расељавање, народа изражава са "и отоле мимошдшу много лет, Аугуст цар...", што,
вероватно треба да значи да је од појаве Срба, тако названих од Грка, до цара Августа прошло
"много година", чиме је, рекли бисмо, хтео да каже да су Срби, као и Јелини (Грци) већ незнано
дуго живели на Балканском полуострву кад је почео да влада цар Август, чија владавина
обележава почетак хришћанства, односно почетак нове ере. Зар нас ова белешка не подсећа са
једне стране на Будимирову "Анадоли Античку Србију", а са друге на појаву Срба у Подунављу,
на које нас упућује "Повест времених лет"?
РЕЗИМЕ
У историји српског народа постоје периоди о којима знамо веома мало. Чини се, ипак, да је
највећа невоља што о њиховом пореклу не знамо ништа. Не знамо поуздано којим су правцима
пристизали на Балканско полуострво, а није нам сасвим јасно ни како су се распоредили на својим
балканским стаништима. Долазак Срба на Балканско полуострво стављамо обично у VI и VII век,
али из првих неколико векова њиховог живота на балканским просторима има веома мало
података, те и не можемо да стекнемо иоле јаснију слику о томе шта се све и како дешавало са
њима све до пред крај XII века. Има доста нејасноћа и око образовања ране средњовековне српске
93

државе. Немамо право објашњење у вези са Порфирогенитовом "садашњом Србијом", нити са
настанком и раним развојем појединих области као што су Дукља, Травунија, Захумље,
Неретланска област (Паганија), па и Рашка, Метохија, Босна и неки други крајеви који се помињу
у току образовања ране српске државе и појма Србије.
У покушају да што успешније прикажемо те прве векове историје српског народа много
нам смета, да поновимо, што ништа не знамо о Србима пре доласка на Балканско полуострво.
Смета нам и то што не знамо како су и где добили име Срби, где су све живели раније и колико
дуго, у којој мери су већ били развијени као посебна етничка група на каквом културном нивоу,
којим су језиком говорили и какве су све особености поседовали пре него што су у новој средини,
балканској, почели живети измешани са становништвом које су затекли.
Међу подручја која су временом била укључена у историју средњовековне српске државе, а
о чијем раном периоду знамо веома мало, спада ту Подунавље, управо онај део који се налази
приближно између доњег тока Велике Мораве, Дунава, Хомољских планина и Тимока. И о њему,
кад је реч о нашој раној историји, имамо веома мало писаних извора, а да је тај простор био од
значаја још од праисторије сведоче бројни археолошки налази. Његов значај наслућујемо и у
периоду многих сукоба везаних за продоре бројних народа преко Дунава на Балканско
полуострво, али и за кретање у обрнутом смеру. О том пограничном појасу тек се у овом веку,
особито током последњих неколико деценија, дошло до већег сазнања о веома старим културама
чије ће даље проучавање помоћи да се нешто више сазна о најстаријој прошлости ове значајне
пограничне зоне.
Кад се писац ове књиге сетио једне белешке у Карловачком родослову учинило му се да би
се неки подаци у њој могли односити на горњи подунавски простор и да би анализа тих података
можда већ сада могла да буде од користи у даљим напорима на проучавању далеке прошлости
овог дела Подунавља. Та белешка гласи: Глагољут истини списатеље јако Лики(ни)ју Србину бити
родом, Јелину мудрованијем, и вса србска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки
именујут се; от Сера же Србље". Још већи подстицај писац је осетио кад је у једном раду Хајнриха
Кунстмана запазио да он, поводом помена Дагона, закључује да се некадашња римска провинција
Дакија на словенском звала Дагонь, у смислу незнабожачка земља, и да су у вези с тим постојали и
неки "дачки" Срби.
Горња белешка је несумњизо врло занимљива, готово чудна, па је ваљда зато и остала у
науци необрађена и необјашњена. Будући да се знало да је Ликиније (Лициније) био римски цар,
да је Дагон прастаро семитско (блискоисточно) божанство, да су Даки (Дачани) стари несловенски
подунавски народ, а да се о Серу као прапретку Срба не зна ништа поуздано, сматрало се, по свој
прилици, да су се наведени подаци нашли у горњој белешци сасвим некритички поређани и да не
заслужују да буду обрађени као историјски извор вредан пажње. Међутим, писцу ове књиге се
учинило да би наведену белешку и поред, на изглед, заиста веома чудног садржаја, требало
проучити и оценити њену вредност колико је то могућно према нашем садашњем знању.
Приступајући анализи белешке писац се најпре задржао на сваком податку понаособ трудећи се да
га објасни, а затим је настојао да образложи његово место у белешци у целини. На тај начин је,
позивајући се ту и тамо на резултате појединих домаћих и страних истраживача порекла Словена
и Срба, закључио да у наведеној белешци Карловачког родослова има појединости које могу бити
корисне у даљем истраживању порекла и давне прошлости Срба.
Оно што у наведеној белешци привлачи највећу пажњу јесте вест да су Срби ("вса србска")
служили идолу Дагону. За идола Дагона се каже да је семитско божанство настало на простору
горњег Еуфрата и Тигра, али да је његов култ био раширен и у Месопотамији, све до Персијског
залива, а затим и у Сирији, Палестини и Феникији. Будући да према нашем садашњем знању нема
веродостојних писаних извора који би указивали на прапостојбину Срба негде у Малој Азији и
уопште у сливовима Еуфрата и Тигра, јако сумњива постаје и вест да су Срби ("вса србска") било
кад поштовали идола Дагона. Међутим, та би сумња могла бити донекле ублажена кад би се
доказало да каснији европски, односно балкански Срби могу имати везе са Плинијевим и
Птоломејевим Сербима и Серејима који су у I и II веку н.е. констатовани као кавкаски народ уз
претпоставку да су тамо боравили још и далеко пре наше ере. Подаци у поменутој белешци
94

Карловачког родослова постају још занимљивији кад имамо у виду да наш родослов бележи да су
Срби (Србље) постали од неког претка по имену Сер, јер извесни научници тврде да корен речи
Serbi и Serrei (Плиније) и Serboi (Птоломеј) гласи Ser, дакле баш онако како наш извор назива
тобожњег претка Срба. Можда није без значаја напоменути и то да се у Кавказу зна за Лезгинску
групу аутохтона, а да наш родослов помиње једног женског претка по имену Legga. У жељи да
некако сазнамо има ли икакве основе доводити кавкаске Србе у везу са Дагоном, присећамо се
казивања раног средњовековног јерменског историчара Мозеса (Мојсеја) Хоренског (Хоренаци)
који на једном месту казује о давним упадима кавкаских народа Алана и Булкара-Венда у
Јерменију и о насељавању неких од њих на јерменском простору, углавном северном. Ова
казивања Хоренског могу да буду занимљива за наше питање ако прихватимо теорију по којој су
Срби аланско племе (Дворник, Сулимирски и др), јер ако је тако, онда су се неки Срби као
кавкаско племе, заједно са Аланима, продревши на простор старе северне Јерменије (Велика
Јерменија), могли наћи не много далеко од изворних делова Еуфрата и Тигра и тамо временом
пасти под утицај култа идола Дагона. Оваква претпоставка као да је у складу и са Будимировим
убеђењем да би најстарије корене имена Срби требало тражити у Малој Азији, при чему посебно
истиче анадолски простор. Уз све ово много би значило кад бисмо једном утврдили да ли је негде
у малоазијском црноморском појасу заиста постојао храм "Serbca - бога дакског" који помиње
Милојевић позивајући се, изгледа, на Черткова.
Ако сад ово што смо досад рекли поводом Дагона, Сера и казивања о продору Алана на
подручје Јерменије, доведемо у везу са осталим подацима у наведеној белешци Карловачког
родослова (Дагони(ни)ја, Даки и Лициније) некако стичемо утисак да ова казивања и неки други
подаци могу имати историјску подлогу. Они, који верују да име Дагони(је) и Дакије потиче од
назива божанства Дагона, указују истовремено на вероватноћу да је још персијски цар Дарије I (VI
век пре н.е.), приликом похода на европске Ските (северно од Црног мора) могао из Мале Азије
повести, између осталих народа, и део Протосрба, који су се, после Даријевог неуспелог похода
приликом повлачења у Азију, могли задржати у Подунављу и измешати се са Дачанима (Дакима),
који су од тог времена и сами могли прихватити култ Дагона и по њему бити названи и Дагони.
Пошто је у овој књизи један од задатака писца да истакне не само да ли су неки Срби још у
Малој Азији постали обожаваоци идола Дагона, већ и да ли је у Подунављу, у непосредном
суседству Дакије, било Срба можда и пре досељења Словена на Балканско полуострво у VI и VII
веку, писац је настојао да докаже да је Срба у сваком случају било између Велике Мораве и
Тимока много пре него што је тај простор био обухваћен средњовековном српском државом и
појмом Србије. Писац сматра да наши хроничари не називају без разлога римског цара Ликинија
(Лицинија) Србином. Лицинија, пореклом Дачанина, домаћи родословци могли су назвати
Србином зато што је владао Подунављем где су уз Дачане достарано могли биги настањени и неки
Срби. У вези са поменом Ликинија писац је покренуо и питање довођења Немање у родбинску
везу са њим преко Беле Уроша, при чему даје тумачење како је могла настати таква вест у нашим
родословима и летописима да Немања води порекло од Лицинија.
Враћајући се помену Дагона као могућем прадавном идолу неких Срба у Подунављу писац
се позива и на неке специфичне обичаје у североисточној Србији, северозападној Бугарској и
југозападној Румунији. Ти култни обичаји, за које стручњаци тврде да потичу из прастарог
паганског веровања и да су заступљени само на наведеном простору, као, на пример, просипање
воде и сахрањивање под прагом па и неки славски обичаји ("кољиво"), веома много подсећају на
оно пгго у Библији (Стари Завет), пише о Дагону, али и на тумачење да је Дагон бог жита и "богриба", па и бог водених дубина. Уз ово тумачење писац сматра да се и облици глава у виду рибе у
Лепенском виру можда могу довести у везу са Дагоном као богом чије се ликовне представе
налазе у виду комбинације човека и рибе.
У неизвесности око порекла Срба и праваца њиховог кретања до балканских станишта,
писац сматра да се вреди задржати и на појму Маријана, на који су неки истраживачи указивали
различито тумачећи његово значење.
95

Славофони називи у пределу Хималаја – приближни положаји. Подвучени називи значе да се исти
облици налазе и на тлу Југославије. Према Andrees Allgemeiner Handatlas (1893).
Уз оно што је о Маријанима овде укратко речено поводом мишљења асириолога Беджика
Хрозног, затим М. Будимира и других, чини нам се да овом приликом треба указати на још један
помен Маријана који може да буде занимљив и за један од проблема о којима је у овој књизи реч.
На једном месту, под насловом Аријци (најранији Индијци) у Сирији и Месопотамији, истиче се
да се из натписа пронађених у Боказкеју сазнаје да је у другом миленијуму пре н.е. на хетитском
простору, поред Хетита и Лувија (besides the Hittits and thе Lûish) боравио и други, индоевропски
народ, један освајачки аријски народ, који је образовао владајући слој у држави Khurri и Mitanni и,
веоватно у вези са ранијим освајањима државе Khurri у Сирији и Палестини, тамо је тај владајући
слој (аријски) наметао сиријским и палестинским градовима. своје династе. Као доказ да је реч о
освајачима из Индије наводи се уговор који је, хетитски цар Шупилулиумаш (око 1380 пре н.е.)
склопио са краљем Мативазом (Mattivaza) из државе Mitanni, којом приликом су као сведоци у
заклетви, уз домаће богове, позвани и богови Mitrashshil (Mitra), Arunashshil (Aruna), Indara И
Nashattijanna, за које се каже да су исто што и индијски.богови Mitra, Varuna, Indra и Nâsatya.
Да jе реч о боравку и утицају Индијаца у хетитској држави као доказ наводе се и таблице из
архива у Боказкеју, у којима је описан поступак са коњима и колима приликом такмичења, а који
је забележен на индијском језику. Тако је трка у једном кругу забележена са aikavartanna (староинд. eka-h = један); у три круга teravartanna (tráy-ah = три), panzavartanna (pan-се = пет),
shattavartanna septá = седам); vártanam = окрет, заокрет. Уз ово у натпису се у наставку, помиње и
један слој војничког племства (a class of military nobility) назван marianni,, који је имао значајну
улогу у Сирији и Khurri-Mitanni, a чији назив потиче од старе индијске речи márya = младић
(young man, hero) Најзад, у натписима у Богазкеју и Тел-ел-Амарни наводе се и имена неких
владара у Палестини, Сирији и Месопотамији који су аријског порекла (на пример име Artatama по
свој прилици одговара староиндијском, Rta-tama = најпобожнији).

96

Из ових примера неки научници закључују да су у својим кретањима најстарији Индијци,
или барем један њихов део, доспели у Месопотамију и Сирију где је у другом или трећем
миленијуму пре н.е. био центар краљевства Khurri-Mitanni (Enc. Brit 11,1956).
Нас може да интересује и чињеница да је E.F. Weidner, у време кад је Хрозни дешифровао
хетитско дисмо, изјавио да је "хититски несумњиво кавкаски језик". Имајући, уз ово, у виду и све
што је још Хоренски писао о продорима народа са Кавказа у Јерменију, а пре свега мишљење
асириолога о "индоевропском карактеру структуре (хититског) језика" нашу пажњу привлаче и
бројни примери хититских речи као што су attash (отац),vâdar (вода) и многе друге помоћу којих
хититиски језик научници сврставају у индоевропски, било преко грчког и латинског или готског
и немачког и санскритског, при чему најчешће наводе примере као што су kuish kuit, лат. quis, quid
(ко, шта); kuiah, kuish, kuit, kuit, лат. quisquis, quidquid (свако, који било); -mish, -tish, lat meus, tuus
(мој, твој) итд,
Настојећи да помоћу језика сазнају не само порекло већ и утицај Хитита (Хетита) на друге
народе или, обрнуто, утицаје других народа на Хитите, истраживачи су се определили за
мишљење да Хитити припадају најстаријим европским народима, који су напустили своју
најранију индоевропску постојбину на северу, али су већ тамо дошли у додир са другим народима.
У вези с тим, говорећи о међусобним утицајима на писмо и језик, поједини истраживачи сматрају
да је највећи утицај у том смислу настао преко домаћих језика у Малој Азији са чијим су творцима
Хитити били у додиру око 1000 година, али не искључују могућност да добар део
неиндоевропских речи у хититском језику потиче још из времена када су Хитити заузели своју
најранију индоевропску постојбину. Касније, вероватно у другој половини трећег миленијума пре
н.е., кад су Хитити, очигледно не превише бројни, прешли преко Кавказа или, што је мање
вероватно, преко Босфора, и дошли у Малу Азију, тамо су покорили домаће становништво чији је
језик извршио знатан утицај на индоевропске освајаче. Истовремено су Хитити дошли у додир и
са асиро-вавилонским насеобинама у Малој Азији, од којих су примили клинасто писмо, многе
верске утицаје и културна добра и, наравно, многе речи из домаћих језика.
Из свега овога чини нам се да би се могло закључити да је Будимир с правом настојао да
макар лингвистичким путем докаже да кад је у питању порекло Словена, пре свега Срба, неке
корене ваља тражити и на малоазијском простору. Овде бисмо радо додали још и то да би можда и
подаци у Карловачком родослову могли бити врло корисни у даљем трагању за решењима која би
колико-толико осветлила још увек сасвим нејасно порекло Срба. У овој књизи је о тим подацима
речено онолико колико је писац био у стању да каже покушавајући да их растумачи већ сада
убеђен да заслужују већу пажњу истраживача најраније историје Срба.
Најзад, узимајући у обзир све појединости и резултате до којих је дошао анализирајући
наведене податке у поменутој белешци Карловачког родослова, писцу се чини да је врло
вероватно да првобитно нису сви Срби морали припадати словенској етничкој скупини, већ да су
се временом "пословенили", приближно на начин на који указују и неки врло угледни и цењени
истраживачи који су убеђени да Срби (и Хрвати) нису пореклом Словени.
Напослетку још нешто. Ако иоле имају основе размишљања и претпоставке изнете у овој
књизи о Дагону, Подунављу као Дагонији и о неким Србима као старим становницима некадашње
Приобалне Дакије и земље Беса, чини нам се да би можда било корисно размислити и о
археолошком налазишту Лепенски Вир као о могућем централном култном месту (храму?), на
којем су становници тога дела Подунавља приносили жртве у виду риболиких глава своме идолу,
божанству водених дубина. О овоме вреди размислити утолико пре кад се истиче да се још увек
мало зна о верском ритуалу у вези са обожавањем Дагона.

некориговано
"...And all serb idol Dagon served..."
97

(more about the origin of the Serbs) Summary
There are periods in the history of the Serb people about which we know very little. But the
biggest problem, it seems, is that we know nothing about the origin of the Serbs, and we are not wuite
certain either which routes they took before reaching the Balkan Peninsula and how they were first
distributed in their new environment They are generally believed to have reached the Balkans in the
sixteh or seventh centuries A.D., but the first few hundred years of their life in their new homeland are so
obscure that it is only towards the end of the twelfth centmy that the picture begins to dear. The
establishment of the early mediaeval Serbian state, too, is shrouded in uncertainty. We still lack
explanation with regard to Porphyrogenitus' "present-day Serbia", and the establishement and early
development of certain regions such aa Dui^ja (Codea), Travun^a (Terbunia), Zahumlje (Zahulmia) and
Neretljanska oblast (pagan^ja) as well as Raska (Rascia), Mctochia, Bosnia and some other lands
mentioned in connection with the foundation of the early Serbian state and the term Serbia.
In an attempt to throw as much light as possible on these first centuries in the new environment,
we are greatly hampered by our complete ignorance of Serb histoiy before the Serbs' arrival in the
Balkans. We do not know how and where the Serbs acquired their name, where they had lived before and
for how long, whether they had lived before and for how long, whether they had already developed as a
distinct ethnic group and at what cultural level, what language they had spoken and what characteristics
they had possessed before making the Balkans their new home and miring with the indigenous
population.
One of the areas that were in time to be associated with the history of the mediaeval Serbian state,
an area the early period of which is little known -Podunavlje - or more precisely that part bounded by the
lower course of the River Velika Morava, the River Dunube, the Homo^'e Mountains and the River
Timok. As usual, there are practically no written sources relating to the area during this early period. But
we do know that the region played an important part from prehistoric times onward thanks to abudant
archaeological evidence, and we may assume that its significance continued during a period characterised
by frequent conflicts resulting from the incursions of a great many peoples into the Balkans across the
Danube as well as from migrations in the opposite direction. It was only in this century, especially in the
past few decades, that we have learned more about this border zone and its ancient cultures. Furher
research will provide more knowledge about the most distant past of this important frontier region.
Remembering a note from the Karlovac Genealogy, it occurred to the author of this booklet that
some of the data it sets out may pertain to the upper parts of the Podunavlje region and that their analysis
might be of use in future research into the area's distant past The passage runs as follows: "Glagoljut istini
spisatleje jako Liki(ni)ju Srbinu biti rodom, Jelinu mudrovanuem, i vsa Srpska idolu sluzase Dagonu, ot
sudu i Dagonu in Daki imenujut se; ot sera ze Srblje". The author was further encouraged when he
noticed, in a work by Heinrich Kunstmann, that, in connection with the mention of Dagon, Kunstmann
condudes that the former Roman province of Dada bore the Slav name of Dagon, meaning a heathen land,
and that in this respect there existed certain "Dadan" Serbs.
The forementioned note is no doubt very interesting, but also almost incredible, which may
account for the fact that it has not received due attention and remains unexplained. In the light of the
knowledge that Likinqe (Licinius) was a Roman emperor, that Dagon was an ancient Semitic (ModdleEastem) deity, that the Daki (Dacians) were an adent non-Slavic people inhabiting Podunavlje, and that
there are no reliable data on Ser as the ancestor of the Serbs, the predominant belief has been, it seems,
that the information in the above passage is set out at random and as such docs not deserve to be studied
as a historical source worthy of attention. However, the author of this book believes that for all its
admittedly veiy strange content, the passage should be considered and its worth appraised as far as
possible in the light of our current knowledge. In setting out to analyse the passage, the author first dwelt
on each statement individually, seeking to explain it and then to justify its place in the passage as a whole.
In this way, kwhile making occasional cross-references to research into the origin of the Slavs and the
Serbs by several domestic and foreign scholars, he arrived at the conclusion that the Karlovac Genealogy
passage contains details which may be of use in future research into the origin and the andent past of the
Serbs.
Most attention in the passage is drawn to the assertion that the Serbs ("sva srpska") worshipped
the idol Dagon. The idol is said to have been a Semitic deity arising in the region of the lower Euphrates
and the Tigris. The cult is said to have spread through Mesopotamia as far as the Persian Gulf, but also in
Syria, Palestine and Pheoenida. Since, as far as we know, there is no reliable written evidence that the
Serbs originated anywhere in Asia Minor of along the Euphrates andthe Tigris, it is higly doubtful that
98

they ("sva srpska") ever worshipped the idol Dagon. However, the doubt could partly be dispelled if one
could prove that the later European, Le. Balkan, Serbs were identified in the first and second centuries
A.D. as a Caucasian people, on the assumption that they occupied those lands much before our era. The
information in the Karlovac Genealogy is all the more interesting given the fact that it states that the
Serbs (Srb^je) stem from an ancestor named Ser, for a number of scholars claim that the root of the words
Scrbi and Serrei (Pliny), and Serboi (Ptolomy) is Ser-, which is also the name the Karlovac Generalogy
gives to the alleged ancestor of the Serbs. It is perhaps not quite irrelevant to mention that the
autochtonous Lezghian group is associated with Mount Caucasus, and that our Genealogy mentions a
female ancestor by the name of Legga. In our desire to find out whether there is any ground for
associating the Caucasus Serbs with Dagon, we recall a narrative by an early mediaeval Armenian
historian, Mozes Horenski (Horenatski), who says that long ago the Caucasus peoples Alans and BulkaraVends raided Armenia and tahat some of them made their home mostly in northern Armenia. This
account could prove of interest for our stuy if we accept the theory ofDvomik, Sulimirski and others that
the Serbs are an Alanic tribe. If this is true, some Serbs as a Caucasian tribe, having broken into ancient
northern Armenia (Graeat Armenia) in the company of the Alans, might have found themselves not very
far from the sources of the Euphrates and the Tigris and might have gradully fallen under the influence of
the cult of the idol Dagon. This assumption appears to tally with Budimir's conviction that the oldest roots
of the name Serbs shauld be sought in Asia Minor, especially in Anadolia. It would be of great help if we
could establish once and for all whether Milojcvic, who appears to cite LChertkov, is accurate in his
mention of a temple of'Serbca-boga" that was located somewhere on the Black Sea littoral of Asia Minor.
If we now establish a relationship between all that has been said about Dagon, Ser and the Alans'
incursion into Armenia on the one hand and the remainder of the Kariovac Genealogy (Dagon(ni)ja, Daki
and Licinge) on the other, we gain the impression that these as well as some other data may have a
historical basis. Those who believe that the names of Dagon(ia) and Dada derive from the deity LDagon
point out the possibility that the Persian emperor Darius the First (sixth century B.C.), during his
campaign against the European Skits (north of the Black Soa), might have led with him from Asia Minor
some of the Protoserbs among other peoples. After Darius' unsuccesful raid and his withdrawal to Asia,
some of these Protoserbs may have stayed behind in Podunavtje and have mixed with the Dacians (Daki).
As a result, the latter may themselves have adopted the cult of Dagon and thus acquired the name Dagons,
among others.
However, since one of the aims of this book is to establish not only whether some Serbs in Asia
Minir adopted the cult of Dagon, but also whether in Podunavlje, in the immediate neighbourhood
ofDacia, there were any Serbs before Slavs arrived in the Balkans in the sixth and seventh centuries, the
author has souht to prove that Serbs did Inhabid the area between the rivers Vclika Morava and Timok
much before it was incorporated into the mediaeval Serbian state and associated with the term Serbia. The
author believes that our chroniclers have reason to call the Roman emperor Likin^e (Licinius) a Serb.
Domestic genealogists may have called Likin^e, who was ofDacian descent, a Serb because he ruled in
Podunav^e, where some Serbs might have lived alongside Dacians in a rather distant past In connection
with the mention ofLikinfle, the author has raised the question of bringing Nemanja into kinship with
Likin^je through Bela Uros and has explained how our genealogists and chroniclers could have arrived at
such a relationship.
Reguming to the mention of Dagon as a possible ancestral idol of some Serbs in Podunav^je, the
author invokes certain specific customs in the north-east of Serbia, the nort-west of Bulgaria and the
south-west of Romania. These cult rituals - claimed by experts to derive from an ancient pagan belief and
to be strictly confined to these regions - such as the spilling of water and the burying of dead under
thesholds, as well and the burying of dead under thresholds, as well as certain customs performed in
connection with the family patron's day ("kotjivo"), are strongly reminiscent of what the Bible (the Old
Testament) says about Dagon and also support the assumptions that Dagon was a grain god, a "god-fish",
and also a god of water depths. It is on the basis of these latter interpretations that the author believes that
the stone heads with "fich-like" features found at LepenskiVir might be brought into relationship with
Dagon, a deity portrayed as a combination of man and fish.
The author also believes that the uncertainty about the origin of the Serbs and the directions of
their migrations before they reached the Balkan Peninsula merits payint some attention to the term
Marianni, which has been pointed out and differently interpreted by several researchers.
In addition to what has here been said about the Marianni in connection with the opinions of the
Assyriologist Bedzik Hrozny, and of M. Budimir and others, at this juncture it seems worth pointing to
another reference to the Marianni which mignt be of interest to one of the problems discussed in this
book. At one place in this reference, under the title Aryans (the earliest Indians) in Syria and Mesopotamia, it is stressed that inscriptions discovered at Boghazkeui state that in the Hittite lands in the second
millenium B.C., besides the Hittites and the Luish, there lived another people, an Indo-European and
conquering Aryan people who supplied the ruling stratum in the state of Khurri and Mitanni and,
probably, in connection with earlier conquests by Khurri, also in Syria and Palestine, where this ruling
99

(Aryan) stratum imposed its dynasts on Syrian and Mcsopotamian cities. In corroboration of the claim
that these conquerors were from India, there is mention of an agreement concluded between the Hittite
Emperor Shuppiluliumash (about 1380 B.C.) and King Mattivaza of the state of Mitanni. On that
occasion, the two rulers invoked as witnesses of the oath both local gods and the gods Mitrashishil
(Mitra), Arunashshil (Aruna), Indra and Nashattijanna who are said be none other than the Indian gods
Mitra, Varuna, Inda and Nasatya- As proof that Indians visited the Hittite state andlefl their influence,
there is mention that tablets from the Boghazkeui archives describe, in Hittite language, a manual on the
management of horses and chariot races; here expressions used in chariot racing in Indian language occur
- aikavartanna "in one turning", taravartanna "in three turnings", panzavartanna "in five turnings",
shattavartanna "in seven turnings", etc. (old Indian aka-h, one, tray-ah, three, pance, five, sapta, seven
vartanam, the turning). Further on in the inscriptions htere is a mention of a class of military nobility
called marianni who played a major role in Syria and Khurri-Mitanni and whose name derives from the
old Idian word maiya - young man, hero. Finally, the Boghazkeui and Tell-el-Amama inscriptions cite the
names of several rulers in Palestine, Syria and Mesopotamia of Aiyan descent (for example, Artatama,
which in all probability corresponds to the old Indian word Rta-tama, "the most pious".
Some scholars infer from these data that in their earliest migrations Indians, or at least some of them,
reached Mesopotamia and Syklria, the location of the Kingdom of Khurri-Mitanni in the second or third
millenium B.C. (Enc. Brit. 11, 1956).
It may be of interest to our study to note that E.F. Weidner, at the time when Hrozny deciphered
the Hittite script, declared that "Hittite is doubtless a Caucasian language". If we also recall everything
that Horenski wrote about the incursions of the Caucasian peoples into Armenia, and especially the
Assyriologists' conclusion about the "Indo-European character of the structure of the (Hittite) language",
our attention is drawn to nuinerous examples of Hittite words such as attash (father) and vadar (water), aa
well as others which have convinccd schlara that Hittite was an Indo-European language, with either
Greck, Latin, Gothic, German or Sanskrit connection, the most frequently dted acamples being kuish,
kuit, cf. Lat quiaquis, quidquid (whoever, апуопе); -mish, -tish, cf. Lat. meus, tuus (my, thy), ete.
In their attempt to use the language in order to find out not only about the origin ofthe Hittites, but also to
dicover how much the Hittites influenced othcr peoples and to what degree they themselves were
influenced by others, scholars have opted for the version that the Hittites are among the most andent
European peoples, who left their oldest Indo-European home in the north, where they had already come
into contact with other peoples. In this connection, considering the influences that affected the Hittite
script and language, certian roscarchers bclicve that indigenous languagcs in Asia Minor exerted the
greatest mfluence in this respect since the Hittites were tn contact with hteir speakers for about one
thousand уеага, but tbey do not dismiaa the-possibility that a good many ofthe non-Indo-European words
in the Hittite language date as far back as the periods when the Hittites moved into their oldest IndoEuropean lands. Later, probably athesecondhalfofthethtrdmilleniumB.C.,whentheHittites, apparently ш
no great numbers, crossed the Caucasus or, what is less probable, aailed the Bosphorus, and arrived in
Aeia Minor, they subdued the local population whose languages exerted considerable influence on their
own. At the same time, the Hittites also came into contact with the Assyrian-Babylonian scttlements in
Asia Minor, adopting from them the cuneiform characters, many religious and cultural customs and,
naturally, many local worda.
In view ofall that bas been said so far, one feels that Budimir waa right in trying to prove, at least
lingmstically, tbat in searching for the origin of the Slavs, above all Serbs, aome of their roots should be
sought also m Asia Minor. Further, the author strongly believes that the data m the Karlovac Genealogy
might prove veiy useful in the further gearch for a solution to the still highly obacure question of the
origin of the Serba. In this book, the author has interpreted thia infonnation to the beat of his knowledge
and he is convinced htat it deservea mucb more attcntion from researchera ofthe eariiest histoiy ofthe
Serb preople.
Lastly, taking into acount eveiy detail in the Karlovac Gencalogy passage and every result of his
analysis of it, the author thinlts it highly probable that at fust not all Serbs belonged to the Slav ethnic
group, but were in time "slavised", roughly in the manner that has been suggested by certain highly
distinguished and respected scholars who are convinced that the Serbs (and the Croats as wcll) are not of
Slav origin.
One laat consideration. Ifthere is any substance at all in the author's deliber-ations in this book
about Dagon, Podun«.vlje aa Dagonia, and about certain Serbs as ancient inhabitants of cpastal regions of
fonner Dada and the countiy of the Beasi, it seems worth considering the archaeological flnds at Lepenski
Vir aa a possible central cult site (temple?) at which inhabitants ofthat part ofPodunavtje made aacrifices
in the fonn offish-like heads to their idol, a đcity ofwater depths. Thifl is all the more worth considering
aa the religious rituals conncctcd with thc worship ofDagon are still largely a mystery to us.
Preveo: Dragan Novaković
100

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
ИЗВОРИ
Bohuslav Horak a Dušan Travniček, Descriptio civitatum ad septentrionalem plagam Danubii (tzv.
Bavorsky Geograf), Rozpravy Československe Akademie VED, Ročnik 66, Sešit 2, Praha, 1956
Историја Армении Мојсеја Хоренского, перевел с арменского и објасниль... Н. Емин, Москва 1858
Љуб. Стојановић, Стари српски родослови и летописи Београд – Сремски Карловци 1927
Повесть временных лет. Часть первая Текст и перевод Подготовка текста Д. С. Лихачева. Москва Ленинград 1950
Реља Новаковић, Бранковићев летопис, Београд 1960
Рукописни Зборник манастира Никољца
Свето Писмо старога завета
Византијски извори за Историју народа Југославије I, Београд 1955; II, Београд 1959; III, Београд
1966
ЛИТЕРАТУРА
Albrecht Gebhardi, Geschichte aller Wendisch-Slavischen Staaten, Zweiter Ваnd Halle 1793
Andrej Ocetea (priredio), Istorija rumunskog naroda. Matica Srpska, Novi Sad 1979
Anton Karl Gottlob, Erste Linien eines Versuches über die Alten Slawen
Ursprung, Sitten, Gebräuche, Meinungen und Kenntnisse, Leipzig 1783
АрнолдТојнби, Истраживање историје, II, Београд 1971
Бјорнс, Путовање у Бухару, руски превод, Москва 1848
The Catholic Encydopedia, Volume four, New York. 1908
Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1969
Gerard Labuda, Учешће Венеда у етногенези Словена (Etnogeneza i Topogeneza Slowian, Materialy z
Konferenciji naukowej w Poznaniu w dniach 8-9.ХIII978. PWN, Warazawa-Poznan, 1980 (превео
Владан Продановић)
Дим. Глигорић, Слава у Србовлаха, Босанска Вила, година четврта, у Сарајеву 1894
Душан Масловарић, Земљорадња у Неготинској Крајини и Виноградарство у Неготинској
Крајини, ГЕМ 31-32, Београд 1969
Душан Масловарић, Традиционална земљорадња у општини Бор и промене настале развојем
рударства, ГЕМ 38, Београд 1975
Dragoljub Dragojlović, Bogumilstvo na Balkanu i u Maloj Aziji, I, Beograd 1921
Драгослав Срејовић, Лепенски Вир, нова праисторијска култура у Подунављу, Београд 1969
Ђорђе Сп. Радојичић, Доба постанка и развој старих српских родослова, Историјски Гласник, 2,
Београд 1948
Ђорђе Сп. Радојичић, Из старе српске подунавске књижевности и писмености, Годишњак
Филозофског факултета у Новом Саду, књ. III, Нови Сад 1958
Ђ. Сп. Радојичић, Путници кроз српске земље у средњем веку (према рукопису)
Encyclopedia Britannica, Volume 6 (1947)
Encyclopedia Judaica, Volume 6, Jerusalem 1971
Heinrich Kunstman, Ober die Herkunft der Polen von Balkan. Die Welt der Slawen, Halbjahresschrift für
Slavistik, JahrgangXXIX, Heft 2, IV.F.Vm,2, München 1984
Jakov Bačić, The emergence of the Sklabenoi (Slavs), their arrival on the Balkan peninsula, and the role
of the Avars in these events: revised concepts in a new perspective. Columbia university 1983
(kserografisano 1965, Michigan USA)
J. V. Avdejev, Istorija starog istoka, sa ruskog preveo Miroslav Marković, Beograd 1952
101

The Jewish Encyclopedia, volume IV, New York and London 1916
J.Chr.Adelung, Directorium, D.I. Chronologisches Verzeichnis der Quellen der Südsäschsischen
Geschichte, Meissen 1802
Jüdisches Lexicon, Band II, Berlin 1928
Константин Николајевић, Критичка покушења у периоду првих пет векова српске историје,
Србски летопис за годину 1861, част друга, година XXXV, књ. 104, у Будиму 1862; година XL, књ.
III, у Новом Саду 1867
Ljudmil Hauptmann, Seobe Hrvata i Srba, JIČ, god. III, sveska 1-4, Ljubljana-Zagreb-Beograd
МСМХХХVII
Magnus Björnstjerna, Det brittska riket i Ostindien, Stockholm 1839. Ha руски превео П. В. Голубков,
Москва 1847
Michael Genner, Spartacus, Eine Gegengeschichte des Altertums nach den Legenden der Zigeuner, Band
I, Munchen 1979
Милан Будимир, Протословени и староанадолски Индоевропљани, Зборник Филозофског
факултета, II, Београд 1952
Милан Будимир Protoslavica Славјанскаjа филологија, Москва 1958
Милан Будимир, О старијим поменима српског имена, Глас САНУ 236, Београд 1959
М. С. Милојевић, Одломци историје Срба, I свеска, Београд, 1972
Нико Жупанић, Срби Плинија и Птоломеја, Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу, Београд
1924
Рагозиной 3. А- Древнъйшие народы, С. Петерсбург 1903
Rajko Đurić Seobe Roma, Krugovi pakla i venac sreće-Beograd 1987
Растислав Марић, Антички култови у нашој земљи, Београд 1933
Растислав Марић, Трагови грчких историчара у делима Константина Филозофа, Глас САН 190
(1946)
Растислав Марић, Становништво горњо-мезијског лимеса од римског освојења нашег Подунавља
до досељења Словена, Глас САНУ CCL, 1961
Slavenka Pavlović-Ercegović, Prilog proučavanju srednjovjekovnih nekropola u istočnoj Srbiji, Starinar,
Nova вегца, Ткхј. ХУП, Beograd 1966
Slobodan Zečević, Slava u limitrofnoj zoni Donjeg Dunava, Зборник ОД XIX 1 Конгрес на Сојузот на
здруженијата на фолклориститите на Југославија, Крушево 1972, Скопје 1977
Stjepan Banović, O porijeklu slave krsnog imena, separatni otisak iz Glasnika Zemaljskog muzeja u
Bosni i Hercegovini, XXIV, 1912
Св. Томић, Слава у Срба, Цариградски гласник бр. 15,17, Цариград 1901
Thadeusz Sulimirski, Sarmaci (превод са енглеског), Warssawa 1979
Вера Милутиновић, Крсна слава у југоисточном Банату, Рад војвођанских музеја, 3, Нови Сад
1954
Веселин Чајкановић, Да ли су стари Срби знали за идоле? Живот и обичаји народни, књ. 13
Студије из религије и фолклора, Српски етнографски зборник, књ. XXXI, Београд 1924
Веселин Чајкановић, Сахрањивање под прагом, Српски етнографски зборник, XXXI, Београд 1924
Веселин Чајкановић, "Пуштање воде" о Великом четвртку, Српски етнографски зборник, XXXI,
Београд 1924
Веселин Чајкановић, Слава, Народна енциклопедија СХС, књ. IV, Београд 1928
Vollmer's Mythologie aller Völker, Dritte Auflage, Stuttgart 1874
Fanula Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Djela knј. XXX, Sarajevo 1969
Zoran Konstantinović, Deutsche Reisebeschreibungen über Serbien und Montenegro, München 1960

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
102

949.711
НОВАКОВИЋ, Реља
Још о пореклу Срба : и сва србска идолу служаше Дагону / Реља
Новаковић. - [1. изд.1. - Београд : „Мирослав", 1992. (Београд : Космос).
- 161 стр.: илустр. ; 24 cm
Тираж 2000. - Summary : And all Serb Idol
Dagon Served. - Библиографија : стр. 159-161.
ISBN 86-901351.5-4
a) Срби - Порекло
8831756

103

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful