You are on page 1of 23

Liberalizam

katalaksija.com /2013/07/01/liberalizam/
Radivoje Ognjanović

Nikada se nijedna politička partija nije usudila da reskira svoje partijske interese i osloni se
na ljudski razum. Bombastična retorika, muzika, pesma, vijorenje zastava, partijsko cveće, partijske
boje, partijski simboli i partijski lideri koji svojom harizmom pokušavaju da pridobiju nove članove i
simpatizere. Liberalizam sa svim tim nema ništa. Liberalizam nema ni partijski cvet, ni partijsku boju,
ni partijsku pesmu, ni partijske idole, ni simbole, ni slogane. Liberalizam ima samo suštinu i
argumente. – Ludvig fon Mizes

Kada se spomene reč liberalizam, onda se obično pod tim terminom misli na nešto što danas zaista postoji i da je
upravo taj liberalizam glavni krivac i za ekonomsku krizu i za sve ostale krize sa kojima se svet suočio. Armija
svetskih “eksperata” govori o “krahu kapitalizma” i “slomu liberalizma”, a njima se, u toj zaveri protiv elementarne
logike, pridružuje i armija domaćih “eksperata”. Jedan od njih kaže kako je za krizu u Evropskoj Uniji kriva neka
“liberalna evropska elita”, a drugi ide čak dotle da liberalizam naziva kanibalizmom.

Međutim, svaka iole ozbiljna analiza će jasno pokazati da su sve ove kritike na račun liberalizma ništa drugo do –
najobičniji nonsens.

Etatizam

Odmah na početku treba reći da za katastrofu sa kojom se suočio današnji svet nije kriv liberalizam, već etatizam.

Ideja o totalitarnom društvu je stara skoro koliko i samo društvo, ali se ipak može reći da je Platon jedan od onih koji
su svojim idejama najviše “zadužili čovečanstvo”. Pluralizam i raznovrsnost su za Platona bili veliki problem i zato u
njegovom modelu idealne države za njih nema mesta. Jedinstvo je za Platona uslov za uspostavljanje reda i prave
slobode, jer bi postojanje autonomnih ekonomskih i društvenih saveza uvek vodilo ka sukobima i nestabilnosti.
Dakle, za Platona nije najveći problem pojedinac kao pojedinac, već društvene grupe, i zato ne sme biti ni
nezavisne umetnosti, ni muzike, ni obrazovanja. Jednostavno, u Platonovom komunizmu svi članovi društva i sve
kulturne aktivnosti moraju stalno biti u tesnoj vezi sa monističkom političkom zajednicom.1

Kasnije, sa Rusoom (Jean-Jacques Rousseau), dolazi sve to o čemu je Platon govorio: mesijanska država, ukidanje
lokalnih udruženja i gušenje ljudskih sloboda u ime neke imaginarne “opšte volje”. Rusoova zajednica je politička
zajednica i ona se ne razlikuje od države. Za Rusoa je država “ moralno jedinstvo“, a ono nastaje u režiji političke
vlasti. Dakle, država postaje “živo biće”, a mozak tog novog bića je vlast.

Etatizam postaje nova religija, ali ne obična religija već religija pored koje nema mesta ni za jednu drugu religiju.
Zatim, na red dolazi i porodica. Isto kao i religija, i porodica postaje korporativni entitet koji se mora prilagoditi “opštoj
volji”. Bez građana nema ni vrline, i zato je bilo potrebno stvoriti “nove građane”. “Stvorite građane, i onda imate sve
što vam je potrebno“. Međutim, ti novi građani se ne mogu tek tako stvoriti, već ih je zaista potrebno iznova stvarati i
zato unitarna država mora pristupiti “remodelovanju ljudske prirode ” na takav način da u njoj ne bude ničega što bi
iritiralo političko telo.

I zato, za Rusoa: “Onaj koji ima hrabrosti da ljudima da institucije – on mora biti spreman i da menja ljudsku prirodu;
da preoblikuje svakog pojedinca, pojedinca koji je sam po sebi posebna celina, u deo jedne veće celine od koje bi
on, u izvesnom smislu, dobijao svoj život i karakter.”

Obrazovanje više nije stvar slobodne volje pojedinca ili porodice, već zadatak države. Državna vlast preuzima ulogu
oca i svako mora slušati tog svog novog “oca”.
1/23

Manipulacija terminima

Ako zaista želimo da shvatimo uzroke haosa u kome se nalazimo, onda se moramo suočiti i sa problemom namerno
uvedene terminološke konfuzije.

Ta terminološka konfuzija nije nastala sama od sebe, već je direktna posledica uspostavljanja totalitarne države. Da
bi se javnom mnjenju nametnuo etatizam, tj. da bi se za politiku etatizma obezbedila saglasnost javnog mnjenja – tu
saglasnost je bilo potrebno veštački kreirati. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, otpočinje proces
preuzimanja kontrole nad ljudskim umovima. Otvaraju se mnoge državne škole, uvodi se obavezno osnovno
obrazovanje, preuzima se kontrola nad univerzitetima itd.

Rodbard nam objašnjava šta je bio cilj svega toga:

Državne škole su postale instrument za usađivanje poslušnosti prema državi u dečije umove.
Podržavljenjem sistema državnog obrazovanja, etatisti su pod svojom kontrolom imali najjače oružje
za dalje jačanje etatizma: državne učitelje i profesionalne edukatore. 2

Država je stvarala državne intelektualce, a onda su ti državni intelektualci radili na daljem jačanju etatizma. Jedan
od prvih zadataka tih novih državnih intelektualaca je bio: promena značenja postojećih termina, a jedna od prvih
žrtava te manipulacije terminima je bila reč liberalizam. Ta, kako to kaže Rodbard, “ nova rasa” državnih akademika i
intelektualaca je za sebe prisvojila reč liberalizam, a za prave liberale je koristila reči kao što su: “dinosaurusi”,
“reakcionari” i tome slično.

Dakle, sve ono što je liberalizam nekada značio – pretvorilo se u nešto sasvim drugo, a šta je to “drugo” najbolje
nam govore reči jednog američkog senatora koji za “modernog liberala” kaže sledeće:

Liberal je onaj koji veruje u upotrebu državne sile u cilju ostvarenja socijalne, političke i ekonomske
pravde na opštinskom, državnom i međudržavnom nivou.

Uprkos tome što se liberalizam pokazao na delu i u jednom kratkom periodu ljudske istorije pokazao svu svoju
superiornost u odnosu na sve druge filozofije – liberalizam je već početkom dvadesetog veka bio praktično mrtav. U
mnogim državama reč liberalizam postaje zabranjena reč, a u onim državama gde se ona još koristila – dobila je
sasvim drugačije značenje. Liberalima su sebe nazivali socijalisti, a od liberalizma je ostalo samo ime. Antiliberali su
na vlasti u svim državama sveta, a antiliberalna politika čitav svet vodi u haos.

Dakle, fiktivne ideološke međudržavne svađe su samo dimna zavesa koja skriva pravo stanje stvari, pa se samo na
takav način može shvatiti i svađa između, navodno, kapitalističkih i socijalističkih država, jer ni kapitalizma ni
kapitalističkih država nema već više od jednog veka. Svima onima koji taj navodni kapitalizam vezuju za “zapad”, a
posebno za Ameriku, Mizes odgovara sledećim rečima:

Samozvani liberali u Americi rade na stvaranju svemoguće države. Oni su nepokolebljivi neprijatelji
slobodnog preduzetništva i zalažu se za sveobuhvatno centralno planiranje, tj. socijalizam. Ti
“liberali” vatreno naglašavaju da se njihova kritika ruske komunističke diktature ne odnosi na njen
socijalistički karakter, već samo na njene imperijalističke težnje. Svaka mera koja je usmerena ka
konfiskaciji imovine od onih koji imaju više od prosečnog, ili ka ograničavanju slobodnog upravljanja
imovinom – smatra se liberalnom i naprednom…Oni malobrojni časni građani koji se usude da
kritikuju ovaj trend koji vodi ka administrativnom despotizmu, nazivaju se: ekstremistima,
2/23

onda je sve moguće. Međutim. godine. ali je pred njim stajao još jedan zadatak – bilo je potrebno ponuditi alternativu. Samo je mali broj Amerikanaca znao da su sve te navodno napredne. ali je bilo potrebno “pretresti” celokupni klasični liberalizam. praktično sam. To su svakako velika i plemenita osećanja. Početkom dvadesetog veka. Dakle. ali nije bilo mnogo onih koji bi to mogli reći jer liberala više skoro da i nije bilo. Dakle. Mizes je. bilo je potrebno ponovo reći šta je liberalizam. dvadesetom veku. neprirodna elita se postarala da se njeno značenje izmeni do te mere da ona danas predstavlja sve drugo samo ne filozofiju slobode. godine. Često se govori o humanosti. već unapred osmišljene ideologije. godine dokazao da je socijalizam funkcionalno nemoguć sistem i da na njega i ne treba gledati kao na ekonomski sistem već samo kao na sistem destrukcije. ekonomskim monarhistima i fašistima. Mizes govori na sledeći način: Mnogi Amerikanci su na ove ideje i na čuveni “ New Deal” gledali kao na nešto svoje i kao na nešto što je u potpunom skladu sa Poveljom o nezavisnosti. O zabludi mnogih Amerikanaca u pogledu “ nove ekonomije“. Kada reči izgube svoje značenje. vratio liberalizam u život i zato nije nimalo slučajan naziv Hulsmanove knjige: Mizes – poslednji vitez liberalizma. i svi mi smo uvek spremni da to podržimo. odbijaju da se izjasne u korist privatnog vlasništva sredstava za proizvodnju i zagovaraju socijalističke ili intervencionističke mere. jasno je da je alternativa liberalizam. sve ostale ideologije veruju da 3/23 . Mizes je. već u “nekim drugim stvarima”. otkloniti mnoge greške i dati jasan odgovor svima onima kojima nije bilo najjasnije šta je to u stvari liberalizam. činjenica je da sve ideologije sve to i podržavaju. progresivne i liberalne ideje – ništa drugo do bleda kopija Bizmarkove Socijalpolitike iz 1881. I zato. pa čak i to da fašisti liberale nazivaju fašistima. a on je to uradio jer je znao da ako on to ne napiše – da se može desiti da to nikada i ne bude napisano. sve države sveta su krenule putem etatizma. a sebe liberalima. ti pseudoliberali tek treba da nas prosvetle. reakcionarima. na Mizesu je bilo da on bude taj koji će iznova definisati liberalizam. a liberalizma je svakoga dana bilo sve manje i manje. Mizes je još 1922. Kao opravdanje oni koriste argument da suština liberalizma nije u privatnoj svojini. Pravo značenje liberalizma Reč liberalizam je nastala od latinske reči liber (sloboda). pretila je opasnost da velika liberalna ideja potpuno nestane sa lica zemlje. Danas samo mnogima postaje jasno šta se sve zaista dogodilo u tom. U stvari. po civilizaciju pogubnom. 1927. već pre više od pola veka. a samo je mali broj Amerikanaca znao da u njima nije bilo ničeg originalnog jer je sve to već bilo viđeno u Evropi. Osim nekoliko ciničnih filozofskih škola. pravoj slobodi itd. Mizes je bio potpuno svestan toga da njegov liberalizam nema ništa zajedničko sa pojmom “liberalizam” koji je korišten u političkoj literaturi i zato se prvo morao pozabaviti tim pitanjem: Skoro svi oni koji danas sebe nazivaju “liberalima”. a koristila se za objašnjenje onoga što nazivamo “filozofijom slobode”. završio započeti posao i čovečanstvu na dar dao knjigu Liberalizam. Šta bi te “druge stvari” mogle biti. velikodušnosti. važno je reći da ove reči nisu pisane danas. Mizes je u potpunosti pobio sve socijalističke argumente. Tek danas postaje jasno da “semantički problem” ustvari nikada nije ni bio stvar semantike. Jednostavno. Naravno. Kaže se da slobodna država ne sme tolerisati političke aktivnosti tih državnih neprijatelja. i da te druge stvari zahtevaju dalji razvoj liberalizma.

Karakteristična osobina liberalizma je ta da on smatra da se taj cilj može ostvariti samo putem institucije privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju . Naravno. sve one proizvode koji su već bili predmet ljudskog rada. ali je u potpunoj suprotnosti sa duhom liberalizma. kao i na slobodno raspolaganje ostvarenim rezultatima. Ali društvene doktrine se ne razlikuju jedna od druge po pitanju krajnjeg cilja o univerzalnoj ljudskoj sreći . čak se i među samim liberalima postavilo pitanje promene imena liberalizma. u svom Ljudskom delovanju. onda bi ona glasila: imovina. ne postoji drugi termin koji označava veliki politički i intelektualni pokret koji je – podstičući tržišnu ekonomiju. onda će ta grupa ljudi proizvesti daleko više proizvoda u odnosu na zbir proizvoda koje bi ti isti ljudi proizveli pojedinačno. Mizes kaže da zastupnici filozofije slobode moraju povratiti termin liberalizam jer. potpuno je jasno da se ovde ne misli samo na formalno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. već i na kontrolu sredstava za proizvodnju. i to ne samo prirodne resurse već i međuproizvode. a sve u cilju širenja liberalnih ideja. već da li misle i deluju kao liberali. Ekonomskim rečima rečeno. Zbog toga. već po pitanju načina za ostvarenje tog cilja. onda se prvo mora reći da je celokupna ideologija liberalizma sagrađena na tri osnovna temelja: imovina. činioci 4/23 . Da bi se ispunio taj osnovni zahtev liberalizma. i ako su svi (skoro svi) resursi u privatnom vlasništvu. Da bi čovek proizvodio. izađe na kraj sa raznim trikovima. tj. Niko liberalni način razmišljanja ne može učiniti lakšim za nekog drugog jer ono što je najznačajnije u svemu tome nije to da li se ljudi samo izjašnjavaju kao liberali. Čitava ljudska civilizacija je zasnovana na podeli rada jer ako grupa ljudi sarađuje u skladu sa principom podele rada.4 Imovina Kada se govori o liberalizmu. Jedna rečenica iz Mizesove knjige Liberalizam daje jasan odgovor na pitanje: šta je to po čemu se liberalizam razlikuje od svih drugih ideologija? Ako bismo liberalni program sveli na samo na jednu reč. Upravo zbog toga što u Nemačkoj reč liberal ima negativnu konotaciju – liberalizam mora zadržati tu reč. zbog svoje unutrašnje potrebe.3 Mnogo je truda uloženo od strane antiliberalnih stranaka da bi se ocrnio termin liberalizam. jednostavno. ograničenu vlast i individualne slobode – prokrčio put modernoj civilizaciji. su upravo one šampioni i humanosti i velikodušnosti i prave slobode. Privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju je kamen temeljac liberalizma jer svi ostali zahtevi liberalizma proističu iz ovog osnovnog zahteva. on mora uložiti svoj rad i materijalne činioce proizvodnje. propagandom i mnogim nepoštenim načinima kojima se služe drugi pokreti kako bi postali opšteprihvaćeni – liberalizam se isto tako ne sme odreći ni svoga imena samo zbog toga što je ono sada nepopularno. Na tu ideju Mizes odgovara sledećim rečima: Ta sugestija je dobronamerna. Isto kao što liberalizam mora da. Ako država raspolaže samo sa sredstvima koje oduzme od drugih. onda je potpuno jasno da je već samim tim uloga države radikalno ograničena. sloboda i mir. potpuno je jasno da uloga države mora biti radikalno ograničena. Kasnije.

čak i potrošnja luksuznih proizvoda ima važnu funkciju. onda. siromašni ne bi mogli da ostvare svoj dohodak. Postoje samo dva sistema: prvi sistem je ekonomski sistem koji se zasniva na: privatnoj svojini. onda je rešenje za taj problem već nadohvat ruke: ravnomerna raspodela bogatstva. i ako imamo veoma bogate i veoma siromašne. kaže Mizes. to nije ni prirodni ni tehnološki fenomen koji je potpuno nezavisan od društvenih uslova za proizvodnju. To što je proizvodnja danas tolika kolika jeste. onda se. Mizes za ovu primedbu kaže da je ona tačna. često se može čuti argument kako je ona korisna jer na taj način siromašniji deo naroda dolazi do novca. Mnogi 5/23 . već je samo rezultat postojećeg društvenog sistema. ali da argumentacija nije potpuna: Najvažnija stvar koju zastupnici jednake raspodele bogatstva previđaju je ta da – ukupna suma proizvoda za raspodelu nije nezavisna kategorija u odnosu na sam način raspodele. Nejednaka raspodela dohotka stimuliše pojedince da proizvedu što više i sa što nižim proizvodnim troškovima. Kapitalizam (liberalizam) je sistem koji stvara kapital i omogućava prosperitet. Taj argument. Kada bogati ne bi trošili novac na luksuzne proizvode. onda dolazi do drastičnog pada produktivnosti.proizvodnje su: rad. Kada bi se celokupno bogatstvo oduzelo od bogatih i podelilo siromašnim – životni standard siromašnih bi se samo neznatno povećao. potpuno je jasno da je odnos prema imovini – ključni pokazatelj koji nam omogućava razlikovanje kapitalizma od socijalizma. Na taj način se povećava ukupna suma proizvedenih proizvoda. a kao najjači argument protiv luksuznih proizvoda se može čuti stav da je on nepravedan jer dok neki pojedinci žive u luksuzu – najveći deo naroda teško zadovoljava čak i svoje osnovne potrebe. ukupna suma proizvoda je daleko manja. bili angažovani u proizvodnji nekih drugih. Kada se ukine sistem nejednake raspodele dohotka. Naravno. onda bi kapital i radna snaga koji su angažovani u proizvodnji luksuznih proizvoda. uvek govori i o štetnosti luksuznih proizvoda. a drugi sistem je antiekonomski sistem koji se zasniva na kolektivnoj svojini. Luksuzni proizvodi Kada se govori o nejednakoj raspodeli. a socijalizam je sistem koji troši kapital. kaže Mizes. tj. potrebnijih i “manje luksuznih” proizvoda. kažu oni. svakako ima svoju težinu. Ako imamo bogate i siromašne. Kada ne bi bilo luksuznih proizvoda. dobrovoljnoj saradnji. Od onih koji deluju sa pozicija odbrane potrošnje luksuznih proizvoda. smanjuje radnu produktivnost i uništava prethodno stečeno bogatstvo. Kada se govori o “luksuzu” onda se prvo mora reći da je čitav koncept relativan i da je u osnovi istorijski. i to iz prostog razloga jer je onih koji imaju malo daleko više od onih koji imaju mnogo. u tržišnom sistemu. prisilnoj podeli rada i prisilnoj razmeni. Kapitalna dobra su svi oni međuproizvodi koji ljudima mogu poslužiti u procesu dalje proizvodnje. Nejednaka raspodela dohotka Kritike na račun kapitalizma su najčešće usmerene ka problemu neravnomerne raspoređenosti bogatstva i nejednake raspodele dohotka. kada se sistem slobodne razmene proizvoda zameni sistemom prinude. što znači da u takvom sistemu svaki pojedinac dobija mnogo manji deo nego što bi to bio slučaj u sistemu nejednake raspodele. ovaj argument je ništa drugo do potpuna besmislica. ali se mora reći da. podeli rada i slobodnoj razmeni proizvoda. Prva primedba na ovaj predlog se sastoji u tome što se na taj način skoro ništa ne može postići. Samim tim. po pravilu. zemljište (prirodni resursi) i kapital.

onda sve ono što on uradi može uticati na druge članove društva. Svi oni koji zagovaraju oligarhijski oblik vladavine. i zato. već samo o privremenoj žrtvi. On tada može raditi šta god hoće jer svojim ponašanjem ne može nauditi drugima. nadjačanog. kao i neophodnost nejednake raspodele dohotka. Ali društvo od pojedinca ne traži da on. sebe smatraju jačim. onda oni. dok je pre jednog veka automobil bio privilegija najbogatijih. već sebe vide na mestu nekog “diktatora nad diktatorima” ili “despota nad despotima”. kada čovek živi u zajednici sa drugim ljudima. ili čak neophodni. o odricanju od neposrednih i relativno malih koristi. onda je potpuno jasno da je moralno sve ono što doprinosi uspostavljanju ili održanju te institucije. pa je tako Šiler (Friedrich von Schiller) samo pisao o švajcarskim planinama ali ih nikada nije video. i kada svoj život i imovinu reskira zarad nečeg od čega zajednica neće imati nikakvu korist. Voda u kući i savremeno kupatilo su danas nešto bez čega se ne može. postepeno. taj luksuz postaje dostupan svima. Svi oni koji zagovaraju ograničenje slobode. ni u Beču. Svaki napredak i svaki novi proizvod uvek dolazi kao luksuz koji je dostupan samo onim najbogatijim. dok je pre samo jednog veka to smatrano luksuzom i privilegijom samo onih najbogatijih. insistira se na tome da je moralna vrednost odricanje zarad pukog odricanja. bez obzira šta je cilj te žrtve. žrtva je moralna samo kada je usmerena ka moralnom cilju. Nekada su samo najbogatiji imali privilegiju da putuju u druge države. Za čoveka koji živi sam na izolovanom ostrvu ne postoje moralna pravila kojih se mora pridržavati. Potrošnja luksuznih proizvoda predstavlja stimulaciju industriji u pogledu razvoja tehnologije i kreiranja novih proizvoda. u svojim fantazijama o socijalizmu. Mora se znati da je poštovanje moralnih zakona u interesu svakog pojedinca jer će od sistema društvene saradnje korist imati svi. ugnjetenog. To je prirodni sled događaja i zato. zarad drugih. o žrtvi zarad ničeg. Pošto je potpuno jasno da niko sebe ne želi da vidi na mestu slabijeg. oni uvek sebe vide u oligarhiji. Ima čak i onih koji dospeju do stanja ekstaze i tada za nih nisu čak dovoljni ni diktatura i despotizam. u zamenu za kasniju mnogo veću korist. oni pod tim uvek misle na ograničenje slobode za nekog drugog a ne na sebe. kada za jednu društvenu instituciju (instituciju privatne svojine) utvrdimo da od njenog postojanja korist imaju svi. zarad nečeg većeg i boljeg. kao smisleno odricanje od nečega. Kao “moralno” se smatra sama žrtva. i za kapitalističko društveno uređenje koje se zasniva na privatnoj svojini. kaže Mizes. Nisu sve žrtve iste. mi time u isto vreme pružamo moralno opravdanje i za postojanje privatne svojine. to pitanje morala i opštedruštvene korisnosti se često tumači na sasvim pogrešan način. Tu se ne radi o pravoj žrtvi. diskriminisanog i obespravljenog. U svojim fantazijama on eliminiše sva suprotstavljena mišljenja tako što sebe zamisli kao nekog apsolutnog gospodara sveta. onda on krene od kritike privatne svojine. a onda. pre samo sto godina su bili luksuzni proizvodi. Svi oni koji brane instituciju ropstva. potrebno je da svaki pojedinac ima na umu da svako njegovo delovanje može uticati na druge članove društva. Svi oni koji brane pravo jačeg. Već ustaljena procedura kritike počinje tako što kritičar zamisli kako bi sve bilo u najboljem redu samo kada bi on bio na vlasti. a nemoralno i štetno sve ono što je usmereno ka njenom rušenju. ni u Londonu. Nije isto kada čovek reskira svoj život i imovinu zarad nekog zajedničkog dobra. Gete (Johann Wolfgang von Goethe) nikada nije bio ni u Parizu. kaže Mizes. Kritike privatne svojine Kad god neko poželi da kritikuje savremeno društvo. Umesto da se kao moralna vrednost smatra žrtva koja ima svoj smisao. Lična imovina i moral Kada dokazujemo neophodnost postojanja privatne svojine i njenu društvenu funkciju. Da bi život u zajednici sa drugim ljudima bio moguć. Međutim. Dakle. nikada sebe ne vide u ulozi roba.proizvodi za koje danas mislimo da su sasvim obični. Automobil danas imaju skoro svi oni koji žele da ga imaju. žrtvuje svoje sopstvene interese. a danas to mogu skoro svi. sebe ne vide ni na jednom drugom mestu osim na 6/23 . ono što je luksuz danas – postaje potreba sutra. Međutim. tj.

institucija privatne svojine je opstala. ne suprotstavlja ono što se zaista stvara u socijalizmu. U kapitalizmu je svaki pojedinac vlasnik rezultata svoga rada. a stvarnost nešto sasvim drugo. Kada bi u takvom društvu vladar pokušao da državnim merama farmerima uskrati pravo na privatnu svojinu – istog trenutka bi naišao na ujedinjeni front protivnika i tih mera. tj. isto kao i u robovlasničkom sistemu. Upravo zvog toga Mizes kaže da je termin “liberalna vlast” ništa drugo do “contradictio in adjecto”. neće raditi onoliko koliko mogu. uprkos svemu. U svojim željama i fantazijama o socijalizmu za njih tada ne postoji nijedan drugi život koji bi bio vredan življenja. već svaki čovek može da potroši samo onoliko koliko proizvede. U socijalizmu nema te prirodne veze između rada i prava na slobodno raspolaganje rezultatima svoga rada. Ali. na nju moraju vratiti. Društvo nikada ne može realizovati iluzorni koncept neke “apsolutne individualne nezavisnosti”. a posebno u situacijama postojanja tzv. veoma brzo zaborave na svoje liberalne principe. ali čak ni tada ona ne priznaje njenu neophodnost. pa se zato događa da čak i liberalni političari. Sloboda Drugi temelj liberalizma je sloboda. Nikada nijedna državna vlast nije dobrovoljno omogućila nesmetani razvoj institucije privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. i zato kaže: U prirodi nema ničega čemu bi se moglo dati ime “sloboda”.mestu onoga koji odlučuje o svemu. kada se jednom dokopaju vlasti. su se uvek veoma brzo pokazali kao apsurdni i neizvodljivi. Ljudi su morali da priznaju da je institucija privatne svojine nezamenljiva i da se. U 7/23 . već mu se suprotstavlja fikcija. Privatna svojina i vlast Tendencija nametanja opresivnih ograničenja prema privatnoj svojini i odbijanje bilo kakve slobodne sfere delovanja van kontrole države – duboko je usađena u mentalitet svih onih koji kontrolišu državni aparat prinude. nikada nijedna vlast neće dobrovoljno postati liberalna. imali ideju da sklope savez sa narodom i tako “udruženi” zajedno krenu u borbu protiv vlasnika kapitala. već i od industrijske proizvodnje. Kada se raspravlja na tu temu. a i same vlasti. onda se onome što se zaista stvara u kapitalističkom sistemu . a da bi izbegao moguće nesporazume. despoti i tirani. situacija je sasvim drugačija u društvu koje se ne sastoji samo od poljoprivredne. velikog biznisa. a može je naterati samo jednodušno javno mnjenje. veoma lako možemo videti na primeru društva sastavljenog isključivo od farmera koji su podjednako bogati. Koncept slobode se odnosi isključivo na društvene odnose među ljudima. Međutim. Šta je “to” što nekog vladara može naterati da svojim podanicima prizna pravo na privatnu svojinu. što znači da je svaki član društva motivisan da da sve od sebe kako bi posao kojim se bavi obavljao što bolje. Sve ono što odudara od te idealne slike – karakteriše se kao neproduktivno. Jednostavno. U stvarnosti ne postoji tako nešto kao “ pravo na neograničenu potrošnju“. “ ono što bi bilo ostvareno u idealnom socijalističkom društvu”. već samo onoliko koliko moraju. Vlast toleriše privatnu svojinu samo onda kada je na to primorana. Svi pokušaji da se ona zameni nekim drugim metodom organizovanja proizvodnje i distribucije. Svaka vlast kvari ljude. bez obzira na njihove želje. Da bi vlast bila liberalna – neko je na to mora naterati. što znači da radnici. Mizes se odmah latio posla definisanja koncepta slobode. Antikapitalistička literatura je kreirala fiksni obrazac za te fantazije u obliku suprotnosti između profitabilnosti i produktivnosti. Još od pamtiveka su svi apsolutistički nastrojeni: monarsi. Fantazija je jedno. već je takvo delovanje za vlast čak i politički korisno jer je narodne mase uvek lako nahuškati na vlasnike zemlje i kapitala. U takvom društvu ne samo da je moguće da vlast deluje protiv privatne svojine.

već i sami robovi. već su tu brigu na sebe preuzimali gospodari. Primera radi. pobedio sve ostale argumente – slobodni radnici su neuporedivo produktivniji od radnika robova . da se dugo vremena niko nije usuđivao da o njoj govori drugačije osim sa dubokim poštovanjem. čak i najmanje detalje. Robovi su se mirili sa ropstvom ne samo zbog toga što su morali da se pokore svojim gospodarima. kao i u svim drugim sistemima prisilne razmene. Ako se zna da su i mnogi robovi mislili da od ukidanja ropstva oni neće imati koristi. rob neće raditi onoliko koliko može već samo onoliko koliko mora. već zbog toga što sistem zasnovan na slobodnim radnicima garantuje najveću radnu produktivnost. ali ne zbog toga što tako kaže prirodno pravo ili neka viša sila. ako im se putem sile. uključujući tu i same gospodare. On tada nije čovek. Onaj ko nema slobodu biranja između različitih vrsta proizvoda. Liberali se pitanjem slobode ne bave u smislu: “ da li su ljudi predodređeni da budu slobodni ili ne ”. Tek mnogo kasnije. Međutim. Interesantno je da takvog mišljenja nisu bili samo gospodari. postojao je samo jedan argument koji je. Sloboda i produktivnost Ideja slobode je bila toliko duboko usađena u svakog čoveka. a sve u zamenu za njegov sopstveni doprinos blagostanju ostalih članova društva. već samo pion u rukama vrhovnog socijalnog inženjera. i da što više služi druge – da će više drugi služiti njega. a celokupan ljudski progres je rezultat jedne male grupe inovatora čije ideje su odstupale od preovlađujućih ideja. I zato. Najveći problem totalne države je u tome što se na taj način onemogućuje inovatorstvo. ili pod pretnjom upotrebe sile. Kada su u osamnaestom veku otpočeli procesi ukidanja feudalizma u Evropi i ropstva u Americi. Svaku životinju na pašu goni bič. slobodni radnik zna da što više radi – da će više imati. onda je jasno zašto su zastupnici ukidanja ropstva često ostajali bez valjanih argumenta kojima bi potkrepili svoje ideje. već se pitanjem slobode bave na sasvim drugi način. o slobodi se govori kao o najobičnijoj “buržoaskoj predrasudi”. tome su se suprotstavljali čak i mnogi iskreni humanisti i govorili da robovi neće moći da se brinu sami o sebi i da će se veoma brzo naći u gorem položaju nego što su bili u ropstvu. iako se u prošlosti o slobodi govorilo sa poštovanjem. U stvari. već i zbog toga što su smatrali da u ropstvu ima i nečeg dobrog: nisu morali da se brinu kako će se prehraniti. Društvo je ništa drugo do uzajamna razmena usluga. da bi na kraju došli u fazu kada država kontroliše sve. U sistemu slobodne tržišne razmene rada. već da neki ljudi treba da budu slobodni. istoga trenutka krene proces sve veće i veće regulacije. niti pitanjem “ da li neka grupa ljudi ima pravo da upravlja drugom grupom ljudi ili ne”. već zbog toga što je ropstvo štetno za sve članove ljudske zajednice. za Heraklita su ljudi samo nezasita stoka i samo ih sila može prisiliti da rade za vlastito dobro. Liberali su protivnici prisilnog ropstva ne samo zbog toga što od njega imaju korist samo gospodari. bilo je i onih koji su mislili da nisu svi ljudi predodređeni da budu slobodni. Liberali zastupaju stav da svi ljudi moraju biti slobodni. istovremeno je lišen i mogućnosti biranja između različitih političkih stranaka i programa. U robovlasničkom sistemu. uskrati pravo na slobodu izbora – oni više nisu slobodni. okviru društva svaki pojedinac zavisi od toga koliko su drugi pojedinci spremni da doprinesu njegovom blagostanju. sa dolaskom socijalista. Sve dok pojedinci imaju mogućnost da čine izbor – oni su slobodni. kaže Mizes: Sloboda je nedeljiva. bez obzira šta oni sami o tome mislili. a drugi ne. Da se održao sistem u 8/23 . što znači da je on u interesu svih. kasnije. Čim se odreknemo principa da se država ne sme mešati u živote ljudi.

Bio je to. samo je jedan korak. Proizvodnja je procvetala. antiteza i sinteza. Za Hegela je i rat nešto što je pozitivno. oni su bili projektovani na način da su se i u okviru gradskih zidina mogle uzgajati žitarice i držati stoka. nema više negativnih vrednosti. 9/23 . sve ima svoje mesto u istoriji. ili čak individualnog domaćinstva. dominira sledeći stav: postoji teza. a onda su se te njegove reči vekovima ponavljale i veličale. nikada ne bi ni došlo. tj. ili čak samo deo radne snage. Nije rat “zdravlje jedne nacije“. došao kapitalizam i promenio sve. kaže Mizes. Uvek je bilo plemenitih ljudi koji su bili veliki protivnici rata jer ratovi sa sobom donose mnogobrojne žrtve i ljudsku patnju. Od vremena Hegela pa na ovamo. i sve je konačno dobro. Po tom mišljenu. Danas je ljudima teško čak i da zamisle situaciju u kojoj se stanovnici jednog grada pripremaju za rat protiv stanovnika drugog grada. koji se dogodio u protekla dva veka. Kada ne bi bilo ratova. I rat je dobar. a od te ideje. Međutim. a sve to zbog toga da bi grad mogao izdržati što dužu opsadu. Da bi do podele rada došlo na teritoriji čitave države – opasnosti od izbijanja građanskog rata ne sme biti. Da bi do podele rada došlo na nivou celog sveta – mora se osigurati trajni mir među narodima. čovek bi se raspao od mrtvila i dokolice. jer će stvoriti jedno novo ljudsko društvo. već i za onog koji u ratu pobedi. da se ona. mir degeneriše čoveka. već samo razara. koji se isključivo poziva na humanizam i kaže: “Nemojte nikad ratovati. oduvek je bilo i onih ljudi koji su smatrali da je rat dobar jer on sa sobom donosi prosperitet. tj. ali se liberalno učenje razlikuje po tome što ono protiv rata koristi dodatne argumente. a Mizes svu tu naopaku filozofiju ruši rečima: Nije rat otac svemu. kako to kaže Mizes. i u ratu i u miru. Mir Treći temelj liberalizma je mir. potpuni trijumf liberalnih principa. Podela rada je ta koja društvo vodi ka prosperitetu. a gube u miru“. Rat ništa ne stvara. Posebno je interesantno da se ta naopaka filozofija nije nametala samo velikim. Liberalno učenje od jače strane ne traži žrtvu.kome je radna snaga. zarad humanizma. mnogo je bilo onih koji su zagovarali filozofiju rata. Samo rat može da u čoveku probudi njegove uspavane talente. a sinteza će biti neko bolje stanje. Podela rada se može razvijati samo u uslovima obezbeđene sigurnosti. Gradovi su imali svoje bedeme i kapije. antiteza je rat. savremena proizvodnja i kontinuirani razvoj tehnologije. A onda je. Heraklit je davno rekao: “rat je otac svemu”. već mir. već mir. sela. Dakle. odrekne ratnog plena – već od jače strane traži samo to da ona shvati svoj pravi interes – da je mir koristan za njih isto koliko i za slabiju stranu. Samo je u kapitalizmu moguća ekstenzivna specijalizacija. pa do ideje o tome kako “ Srbi dobijaju u ratu. ali smo. kaže Mizes. Za razliku od humaniste. a svet rata je zamenjen svetom mira. na primer. mir. istina je sasvim drugačija: narodi bez elite gube uvek. ostao u ropstvu – do tehnološkog progresa. Teza je. nezavisne i samodovoljne ekonomske regije. u Evropi imali upravo takvu situaciju. Pre samo dva veka najveći deo sveta je bio podeljen na male. pa čak ni onda kada imate šansu da pobedom u ratu povećate svoje bogatstvo”. već i malim narodima. i u odsustvu ovog preduslova ona se ne bi proširila dalje od nekog grada. liberal kaže da je mir uvek bolji od rata i da je rat zlo ne samo za onoga ko izgubi rat. Naravno. a nje može biti samo u društvu u kome je zagarantovan trajni mir. a mi smo živi svedoci te filozofije po kojoj smo čak i mi (Srbi) “ratnički narod“. liberali nemaju ništa protiv tog argumenta. ne tako davno. Međutim.

Dakle. Dok su velikani liberalnih ideja pevali pesme mira. usledititi zajednički napad svih obespravljenih protiv privilegovanih. Dakle. Mizes nam zatim daje dva prava razloga zašto svi ljudi moraju biti jednaki pred zakonom: Prvi razlog – koji je već pomenut u vezi prisilnog ropstva: “ Da bi se postigla što veća produktivnost – radnik mora biti slobodan“. nisu ni sve institucionalne privilegije iste. pitanje 10/23 . Za Mizesa. liberali osamnaestog veka su smatrali da su svi građani jednaki i da bi. Uvek je bilo privilegovanih ljudi. ali nije bilo tako. kad tad. nacionalizmom. ni po mentalnim osobinama. ovi drugi su slavili rat. Liberalne ideje su zamenjene: socijalizmom. onda je razumno da se na jednakost može gledati samo kao na “jednakost pred zakonom“. a kao primer za tu nejednakost Mizes nam daje primer kapetana broda. Rukovođeni idejama prirodnog prava.Svet je mislio da je sa idejom rata gotovo jednom za sva vremena. protekcionizmom. već i za sve ostale članove posade. Drugi razlog je – održavanje mira u društvu. kaže Mizes: Ljudi su nejednaki i uvek će biti nejednaki i nikakva ljudska sila to ne može promeniti i ljude učiniti stvarno jednakim. priroda ništa ne stvara na desetine. ni po fizičkim. Svaki poremećaj u pogledu mirnog razvoja podele rada mora biti izbegnut. i to ne samo u pogledu svojih ličnih osobina. Jednakost pred zakonom Četvrti stub liberalizma je jednakost pred zakonom. Jednostavno. i kod plemića i kod običnih ljudi. Svi oni koji to pravo uskraćuju nekom delu naroda – moraju računati na to da će. Da bi se taj konflikt zauvek izbegao – klase privilegovanih moraju nestati. niti su njeni proizvodi standardizovani. etatizmom i militarizmom. a sve ono što ih čini nejednakim je samo proizvod društvenih institucija. Dakle. imperijalizmom. samim tim. Međutim. Čak ni dva brata nisu jednaka. Priroda se u procesu stvaranja nikada ne ponavlja. Činjenica je da je kapetan broda privilegovana osoba jer svi ostali na brodu moraju slušati njegova naređenja. isti i kod bogatih i kod siromašnih. bez ikakve sumnje. Ono što je neuništivo kod čoveka – je njegov duh – a on je. ako je jasno da ljudi nisu jednaki – onda se ni zahtev za jednakošću pred zakonom ne može zasnivati na tvrdnji da ljude treba tretirati jednako zbog toga što su ljudi jednaki. Pošto je sasvim jasno da stvarne jednakosti među ljudima nikada ne može biti. onda ta kapetanova privilegija nije od koristi samo za kapetana broda. kako građanski. kaže Mizes. Nigde razliku u rezonovanju između starih (klasičnih) i novih liberala nije lakše uočiti i objasniti nego na primeru odnosa prema problemu jednakosti. Ali. kada kapetan poseduje znanje koje mu omogućava da u olujnoj noći bezbedno upravlja brodom između morskih hridi. već i u pogledu institucionalnih privilegija. i kod onih sa belom bojom kože i kod onih sa drugom bojom kože. i ništa više od toga. da bismo ustanovili da li je neki institucionalni aranžman zaista privilegija za nekog pojedinca ili klasu. a trajni mir se ne može obezbediti ako nema jednakosti pred zakonom. ljudi nisu jednaki. tako i međunarodni. Oni su smatrali da su svi ljudi jednaki i da imaju iste sposobnosti i talente. svi građani morali imati ista politička i građanska prava. Svaki čovek je dugačiji i jedinstven. ništa nije tako neosnovano kao ta tvrdnja o navodnoj jednakosti svih ljudi.

Samim tim.koje moramo postaviti ne sme glasiti: “da li od neke privilegije korist ima neki pojedinac ili klasa?“. onda je potpuno jasno da je to isto kao kada bismo rekli da lična imovina nije privilegija samo vlasnika imovine. slobode ne može biti jer je državna vlast. već “da li će od te privilegije korist imati čitavo društvo?” Ako dođemo do zaključka da samo privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju omogućava prosperitet i razvoj društva. U pogledu društvenog aparata za prinudu i prisilu.” Isto kao što vatra ne zna za izuzetke. tako za izuzetke ne zna ni država. kako je to jedan autor rekao: “Država je kao vatra koja želi da proguta sve oko sebe . državna vlast pribegava nasilju ili pretnji nasiljem kako bi svi ljudi poštovali njena naređenja. bez obzira da li tu moć imao pojedinac. tj. ona će se širiti sve dok pod svoju kontrolu ne preuzme sve. Najviše što jedno društvo može da uradi za svoje članove je to da uspostavi pravila ponašanja koja će se odnositi na sve. Ali. Liberali se zalažu za očuvanje institucije lične imovine samo zbog toga što je ona u interesu svih. kako to neki vole da kažu. činjenica je da državna represija nije sloboda jer slobode može biti samo u sferama u kojima državna vlast ne deluje. državna vlast je neophodna institucija i sredstvo koje omogućava glatko funkcionisanje društvenog sistema. sloboda je ništa drugo do – ograničenje državnog delovanja. Osim toga. Liberalizam se ne zalaže za ličnu imovinu ni zbog toga što bi njeno ukidanje predstavljalo kršenje prava svojine. negacija slobode. u svojoj suštini. već sredstvo. već društvena institucija od koje korist imaju svi. I onda dolazimo do veoma bitne Mizesove rečenice koja nam kazuje šta je to osnovna funkcija države: Ultimativni ljudski cilj prilikom uspostavljanja državne vlasti se sastoji u tome da ona omogući funkcinisanje sistema društvene saradnje u skladu sa principima podele rada. Dakle. Ali. Ograničena vlast Peti stub liberalizma je ograničena vlast. Što se više nadležnosti države povećavaju – to manje slobode. niko ljude ne može učiniti jednako bogatim. Država može da zaštiti čoveka od napada drugog čoveka ili grupe ljudi. 5 Dakle. Kada bi ukidanje lične imovine zaista bilo u interesu čitavog društva – onda bi liberali bili ti koji bi prvi tražili njeno ukidanje. 11/23 . Liberalizam ne favorizuje instituciju lične imovine zarad interesa vlasnika imovine. državna vlast je ujedno i suprotnost slobodi jer može da bije. grupa ljudi ili većina ljudi. uključujući tu i one koje su na vlasti. onda je tu liberalni stav više nego jasan: zadatak države je da štiti živote ljudi. Državna vlast nije. Kada je u pitanju moć i uloga države u jednom društvu. potpuno je jasno da je sloboda ništa drugo do sloboda u odnosu na državnu vlast. Veoma je bitno naglasiti da se ta zaštita odnosi samo na nasilne napade drugih ljudi. ali ga ne može zaštititi od samog sebe . Jednostavno. I zato je za Mizesa najveći politički problem – kako sprečiti vlast da postane despotska i da porobi svoje građane. i to bez obzira šta bi na to rekli vlasnici imovine. Državna vlast nije zlo. zatvara i ubija. Ukoliko je sistem koji ljudi žele socijalizam – onda nijedna sfera slobode nije preostala. i to jedino moguće sredstvo za očuvanje mirnog suživota ljudi. zdravlje ljudi i njihovu imovinu. “neizbežno zlo”. i uprkos svemu. niti im čak može dati jednaku šansu da postanu bogati. Uloga države Moć je sama po sebi zlo. Sviđalo se to ljudima ili ne.

a za druge “ apsolutno zlo“. državna vlast mora biti ograničena isključivo na zaštitu ljudi od drugih ljudi. U društvenom sistemu koji se zasniva na miroljubivoj saradnji nema mesta za zahteve bilo koje crkve za monopolom na obrazovanje mladih. kokainizam i morfijumizam smrtni neprijatelji života i zdravlja ljudi. ni topla. ni otelotvorenje razuma. Ali. Ne postoji nijedan dokaz da je država zaista u stanju da to sprovede. smatraju da je potpuna sloboda jedno veliko zlo i da država treba da pojedinca zaštiti čak i od samog sebe. Ako smatramo da je miroljubiva saradnja svih ljudi – cilj ka kome treba da težimo. ni apsolutno zlo. Nasilni otpor protiv državne moći je poslednje sredstvo kome treba pribeći. već i o duhovnom. Građanske slobode nikada ne smeju biti do te mere ograničene da ako pojedinac misli drugačije od onih koji su na vlasti – da njegov jedini izbor bude: rušenje državne mašinerije ili njegov sopstveni nestanak. govorili ne samo o materijalnom. i da se oni moraju tretirati kao poroci. Sa jedne strane državni aparat je neophodan uslov postojanja ljudskog društva. Ništa čoveka ne može pokvariti više od vlasti i mogućnosti da drugima nanosi patnju. Mizes o tom problemu govori na sledeći način: Nije potrebno trošiti reči o tome da su narkotici. za Mizesa država nije ništa od svega toga. Država ne može biti ništa od svega toga iz prostog razloga jer je država samo jedan apstraktan koncept u čije ime deluju živi ljudi. ne samo onoga kome je zlo učinjeno. Za Rusoa je država “otelotvorenje apsolutnog morala“. a za Ničea je država “ najhladnije od svih hladnih čudovišta“. Sve tzv.Međutim. sveštenicima ili religijskim fanaticima. i veoma često se svrstavali u protivnike crkve. država nije ni hladna. Dakle. “državne aktivnosti” su ništa drugo do ljudsko delovanje. što je za posledicu imalo to da crkva postane protivnik slobodnog tržišta. ne manje opasnih od alkoholizma i kokainizma. Sasvim je jasno da je to bio potpuno nepotreban sukob jer u slobodnom tržišnom sistemu nema ničega što je u suprotnosti sa hrišćanstvom. Država mora biti konstituisana tako da zakonska rešenja pojedincima omogućavaju određeni “prostor” u kojem će se oni slobodno kretati. alkohol. Međutim. a čak i kada bi mogla – time bi se možda otvorila Pandorina kutija drugih opasnosti. Sve preko toga pretvara pojedince u robove. bez obzira da li se tu radilo o običnim ljudima. Država nije ni apsolutno dobro. mora težiti ka tome da intelektualnim sredstvima manjinu pretvori u većinu. Ali – a to se mora posebno naglasiti – ako se čovek svojom slobodnom voljom 12/23 . država nije ni otelotvorenje morala. Velika je greška klasičnih liberala bila i to što su se bavili i onim čime se nisu smeli baviti. Država i asocijalno ponašanje Za jedne je država “apsolutno dobro“. to ne znači da državna vlast mora primeniti silu u cilju suzbijanja ovih poroka. Činjenica je da su alkoholizam. Zlo koje država čini ljudima je ništa drugo do zlo koje jedni ljudi čine drugim ljudima. za Hegela “otelotvorenje apsolutnog razuma“. Potlačena manjina koja želi trijumf svojih ideja. danas je situacija takva da i oni koji su generalno protiv daljeg širenja ingerencija države. i mnogi drugi proizvodi. štetni za ljudsko zdravlje. Zlo koje jedan čovek čini drugom čoveku povređuje obojicu. a sa druge strane čitav ljudski progres zavisi od otpora i suprotstavljanja tom istom neophodnom državnom aparatu prinude i prisile. već i onoga koji zlo čini. tj. Tolerancija Šesti stub liberalizma je tolerancija. onda je potpuno jasno da se nikome ne sme dozvoliti da taj mir remeti.

a glavna uloga demokratije se sastoji upravo u tome – da bude efikasno sredstvo za eliminisanje nasilnih političkih prevrata. Za sve ostale slučajeve. Za Mizesa je demokratija upravo to – efikasan način zamene jednog vladara drugim vladarom. državnu vlast čini samo jedna “šačica ljudi”. Nasilne metode su dozvoljene samo protiv onih koji se služe nasiljem. Sve ono što je u skladu sa principima miroljubivosti i dobrovoljnosti – u skladu je i sa liberalizmom. kaže Mizes: Liberalizam mora biti netolerantan prema svakom obliku netolerancije. Ta mala grupa ne može na silu da drugim ljudima nametne svoju volju jer nijedan režim u istoriji ljudskog roda nije uspeo da svoje ciljeve ostvari oslanjajući se isključivo na silu. ali ne i “pravila vladavine”. 6 Ako je svima jasno da dugoročnog ekonomskog napretka ne može biti ako se mirni tok događaja stalno remeti unutrašnjim sukobima. onda mora biti jasno i to da se mora obezbediti odgovarajući mehanizam koji bi obezbedio mirnu smenu vladara. I zato. besmisleno. već razumom. Dakle. U poređenju sa ukupnim brojem stanovnika. Sve ono što nije u skladu sa principima miroljubivosti i dobrovoljnosti – nije u skladu sa liberalizmom. I zato je odmah na početku potrebno reći da je za Mizesa demokratija samo sredstvo kojim se bira “vladar”. Samo tolerancija može stvariti i očuvati uslove za mir u društvu. Demokratija se nikako ne sme shvatiti kao sinonim za većinu. 13/23 .odluči za tako nešto – onda mu se to pravo mora garantovati. Ključni problem mnogih kritičara demokratije je u tome što oni ne razumeju Mizesov koncept demokratije. bez mira nema ni neophodnih uslova za kontinuirani ekonomski napredak. O tome u šta se može pretvoriti vlast većine. Bitno je znati i to da je pravi vladar u jednoj državi uvek narod. Demokratija Sedmi stub liberalizma je demokratija. Mizes govori na sledeći način: Najgori i najopasniji oblik apsolutističke vladavine je vladavina netolerantne većine. šta da misli i šta da radi – znači zaustaviti progres jednom za sva vremena. kaže Mizes. i zato Mizes kaže sledeće: Dati pravo većini da odlučuje o tome šta će manjina da čita. bez koga bi se čovečanstvo ponovo vratilo u bedu i varvarstvo iz prošlih vekova. važi drugo pravilo – pravilo nenasilja: Protiv onoga što je glupo. pogrešno i zlo – liberalizam se ne bori golom silom i represijom.

Za razliku od “dobrih starih vremena” kada su proizvodi umetnika i zanatlija isključivo zadovoljavali potrebe bogatih – kapitalizam je omogućio proizvodnju jeftinih proizvoda namenjenih svima. Narod zaista za postojeću vlast može reći da je ona neizbežno zlo. Jedna od glavnih odlika kapitalizma je upravo to – kontinuirana cirkulacija elita. Trenutno stanje proizvodnje je uvek samo prolazno stanje. ona je bogatstvo koje se svakoga dana mora iznova braniti. a vreme kao da je stajalo. Oni vide samo 14/23 . Političari i ostali nazovi-reformatori industrijsku strukturu vide samo onakvom kakva je ona u sadašnjosti. A onda je došao kapitalizam i promenio sve. nijedna vlast ne može opstati bez podrške većine naroda. Za razliku od sistema u kome ambiciozni preduzetnici već unapred pripremaju planove za proizvodnju nečega za šta do sada niko nije ni čuo – socijalistima je jedina briga kako da organizuju proizvodnju već postojećih proizvoda. već masovnu proizvodnju za zadovoljenje potreba običnih ljudi. U tržišnom sistemu se stalno pojavljuju novi proizvodi i nova tehnologija koji ruše stare proizvode i staru tehnologiju. i stari režim i stare činovnike zameniti novim režimom i novim ljudima – tada su staroj vlasti dani odbrojani. I zato je za Mizesa tržišni proces ništa drugo do “ svakoga dana ponovljeni plebiscit“.8 U pretkapitalističkom dobu aristokrate su zaista bili pravi gospodari jer njihov položaj nije zavisio od tržišta. već predstavlja sistem stalnih promena.7 Tržišna demokratija Objašnjavajući način funkcionisanja kapitalističkog sistema. prava demokratija je ništa drugo do tržišni proces. Na duži rok. Vekovima se ništa nije menjalo. Kapitalistička proizvodnja ne znači konzerviranje jednom dostignutog stanja proizvodnje. nije zavisio od toga da li će kupci od njih nešto kupovati ili neće kupovati. Tačno je da su oni preduzetnici koji su najbolje pogađali želje kupaca postali bogati. nestaće istog trenutka kada se na tržištu pojavi neki bolji proizvod. Socijalisti kritikuju kapitalizam jer nisu u stanju da shvate ulogu kupaca u tržišnoj ekonomiji. Nije bilo ni inovacija ni preduzetnika. Naprotiv. a nije ih bilo jer to sistem nije dozvoljavao. Mizes nam ujedno odgovara i na pitanje “šta je to prava demokratija”. on stalno mora osluškivati želje kupaca. ili da se smenom vlasti ne bi mnogo toga promenilo. i zato Mizes kaže sledeće: Demokratija nije dobro u kome ljudi mogu uživati bez ikakve brige. Da bi bogati kapitalista ostao bogat. već proces. Birokratija nikada nije izmislila nijedan novi proizvod. tako se menja i elita. Želja većine ima moć da sprovede svoje želje. Kako se menjaju proizvodi i tehnologija. koji kažnjava sve one koji ne ulože svoj kapital u skladu sa naređenjima izdatim od strane javnosti. Oni misle da su dovoljno pametni da od kapitalista otmu njihova preduzeća i da onda upravljaju tim preduzećima tako što će se samo pridržavati već ustaljene rutine.Svaka vlast opstaje zahvaljujući saglasnosti naroda. Najviše što se od birokratije može očekivati je stagnacija. ili Mizesovim rečima rečeno: Tržište je demokratija u kojoj svaki peni ima pravo glasa. Bez obzira koliko velika neka korporacija bila. akumulirati kapital i stalno iznova investirati. ali kada većina naroda postane uverena da je neophodno i moguće zameniti postojeći oblik vladavine. Kapitalizam ne predstavlja samo proizvodnju kao proizvodnju. Treba znati i to da demokratija nije trenutak. tj. Dakle. ali – u tržišnom sistemu jednom bogat ne znači biti uvek bogat.

Ali oni to ne znaju jer oni nisu prodavci. i “kralja čokolade” koji svoje “kraljevstvo” izgubi istoga trenutka kada potrošači odluče da svoje poverenje daju nekom drugom proizvođaču. Pravi utopistički sistem je socijalizam. bilo u obliku građanskih. socijalisti nisu u stanju da shvate da su radnici i potrošači jedni isti ljudi. njihov jedini posao je potpaljivanje građanskih ratova. Pravi utopista je onaj koji zagovara sistem koji je u suprotnosti sa stvarnim svetom i sa prirodnim zakonima. samo ih njihova doktrinarna zaslepljenost sprečava da uoče razliku između pravog kralja. onda je jedini logični zaključak da je kapitalizam – jedini mogući sistem društvene organizacije koja se zasniva na podeli rada. Socijalisti nisu u stanju da shvate da se nacionalizacijom fabrika status radnika neće promeniti. međunarodnih ili svetskih ratova. Socijalizam je ekonomski nemoguć sistem i zato on nikako ne može biti trajni oblik društvenog uređenja. Socijalizam je moguć samo kao privremeni sistem društvenog uređenja. kralja koga može svrgnuti samo neki moćniji kralj. Da su socijalistički funkcioneri pokušali da svoju platu zarade prodajući viršle na ulici – oni bi tada saznali pravo značenje termina “suverenitet potrošača”. Ako već znamo da je socijalizam funkcionalno nemoguć sistem. niti jedne države. već profesionalni revolucionari. Samim tim što je liberalizam ništa drugo do čista nauka. ali se liberali nikako ne smeju nazivati utopistima. već između života i smrti. svaki liberal zaista mora biti i ekstreman i radikalan. Utopistički sistem ne može da opstane jer je neodrživ sistem. “kralj čokolade” i tome slično.hijerarhijsku organizaciju različitih preduzeća i postrojenja. I zato. često upotrebljavaju nazive kao što su: “kralj čelika”. U odnosima sa poslodavcima sindikati se ponašaju kao da samo puka zloba i pohlepa sprečava menadžment u povećanju radničkih plata. Socijalizam ne može da funkcioniše jer je on u suprotnosti sa prirodom čoveka i sveta. Zaslepljeni naopakom ideologijom. jer on dovodi do tehnološke stagnacije. Kada društvo bira između kapitalizma i socijalizma. Za sve socijaliste društvo je isto ono što je bilo i za Lenjina koji je smatrao da će “ čitavo društvo postati jedna velika kancelarija i jedna velika fabrika”. ali ne vide da je sistem profita taj koji preduzetnike stavlja u službu potrošača. onda oni za vlasnike kompanija čiji proizvodi imaju dominirajuću poziciju na tržištu. i što nikakvog kompromisa između nauke i pseudonauke ne može biti. Ovo naopako shvatanje je u samoj srži svih socijalističkih planova. Utopistički sistem je onaj sistem koji ne može da funkcioniše čak i kada bi svi ljudi na svetu želeli da ga primene u praksi. “kralj automobila”. Međutim. Izbor između kapitalizma i socijalizma Mizes objašnjava sledećim rečima: Kada čovek bira da li će popiti čašu mleka ili čašu sa rastvorom kalijum cijanida. kaže Mizes: Onaj ko nije sposoban da svoje sugrađane služi – želi njima da vlada. Kada socijalisti kritikuju kapitalizam. on tada ne bira između dva pića. niti celog sveta. već između društvene saradnje i društvene dezintegracije. ono tada ne bira između dva društvena sistema. Njihova kratkovidost ne vidi ništa dalje od fabričkog kruga. 15/23 . kaže Mizes. Jedini mogući sistem društvenog organizovanja Ma kako pomno različite društvene sisteme analizirali – rezultat će uvek biti isti: jedini stvarni izbor koji je pred nama je izbor između sistema zasnovanog na privatnom vlasništvu sredstava za proizvodnju i sistema zasnovanog na zajedničkom vlasništvu sredstava za proizvodnju. drastičnog osiromašenja naroda i masovne depopulacije. Svi ostali “nešto-između” oblici društvene organizacije su uzaludni i u praksi će se uvek pokazati kao neodrživi.

Liberalizam i optimizam Protivnici liberalizma. ipak promašena suština. trikovima i smicalicama. rade na uništenju društva. “da li bi nešto trebalo ili ne bi trebalo”. onda oni taj epitet koriste ili kao ukor liberalizmu ili kao podrugljivu karakterizaciju liberalnog načina razmišljanja. zbog spoznaje društvene neophodnosti. se ne može unaprediti putem laži i demagogije. Upravo je ta nedovoljna fleksibilnost bila razlog zašto je liberalizam izgubio bitku protiv mnogobrojnih antikapitalističkih stranaka koje su tada bile u povoju. ali je. shvatio značaj kompromisa i činjenja ustupaka prema popularnim sloganima zarad sticanja naklonosti naroda. “diplomatija” ili “kompromis”. onda su pitanja: “da li je kapitalistički sistem dobar ili loš”. Osnovna ideja liberalizma je ta da se trajna društvena struktura ne može sagraditi na osnovu lažnih i pogrešnih ideja. Ali uzrok društvenog napretka i uzrok budućeg razvoja i jačanja društvene povezanosti. i “da li zarad nekih filozofskih ili metafizičkih učenja neki sistem treba odbaciti” – potpuno beznačajna pitanja. Kada je neka ideologija. ali za Mizesa nijedna kritika koja je skovana u socijalističkim kuhinjama nije bezazlena. on bi uspeo da sačuva barem deo svog nekadašnjeg uticaja. bez obzira da li se ta laž zvala “taktika”. na raspolaganju imaju samo jedno sredstvo – moraju ubediti svoje sugrađane u neophodnost prihvatanja liberalnog programa. nazivajući liberalnu doktrinu “optimističkom”. Činjenične konstatacije sadržane u ovim izjavama su u potpunom saglasju sa istinom. kao što je to slučaj sa liberalizmom. Politički trikovi i demagoške laži političara mogu sjajno poslužiti samo onima koji. Liberalizam se nikada nije bavio oportunističkim spletkama i političkim nagodbama. Liberalizam je izveden iz čiste nauke. 16/23 . Ultimativni i najpotpuniji od svih glavnih uvida liberalne misli je taj da je čitava ljudska civilizacija sagrađena na osnovama ljudske kooperacije. kaže Mizes. a najmanje nam za tu svrhu može poslužiti laž. već samo želi da utvrdi “šta jeste” i kako to “što jeste” nastaje. Liberalizam. Svi oni koji žele da svet vrate na put liberalizma. sa dobrim ili lošim namerama. Na pravi put ih ne mogu izvesti oni koji se služe lukavstvima. kaže Mizes. ne žele dobrovoljno da učine ono što se zarad te opšte dobrobiti mora učiniti – onda im niko ne može pomoći. Da je liberalizam. time hoće da kaže da je za liberale kapitalistički svet najbolji od svih svetova – onda je to ništa drugo do potpuna besmilica. Klasični liberalizam nikakav značaj nije pridavao političkoj taktici u izbornim kampanjama i parlamentarnim postupcima. pa se tako često može čuti i reč “optimizam”. Ako ljudi pogreše i zalutaju. Liberalizam i kompromis Klasičnom liberalizmu se najviše zameralo na njegovoj tvdoglavosti i nedovoljnoj spremnosti na kompromis. Ovaj nepopustljivi “doctrinairism” morao je dovesti do pada uticaja liberalizma. kao jedan od metoda napada na liberalizam. Ali. onda ih neko mora poučiti i prosvetliti. niti. Ako ljudi. Ništa nam ne može poslužiti kao zamena za ideologiju koja podsticanjem društvene saradnje povećava životni standard ljudi. ako se oni ne mogu prosvetliti i ako nastave sa svojim zabludama – onda je katastrofa neizbežna. što znači da se on ne bavi pitanjima: “šta je dobro i šta nije dobro”. i zato na nju odgovara sledećim rečima: Ako neko. Kada liberalnu doktrinu nazivaju “optimističkom”. Mnogo je onih koji se na tu vrstu kritike ne bi ni osvrnuli jer je smatraju bezazlenom. često imaju običaj da liberalnu doktrinu nazivaju raznim imenima. “da li je moguć neki bolji sistem”. potpuno naučno utemeljena. za razliku od antikapitalističkih stranaka. Ako izvedeni zaključak kaže da je kapitalizam jedini mogući funkcionalni sistem – onda je potpuno jasno da to sa optimizmom nema nikakve veze. kao što je to bio slučaj sa antikapitalističkim strankama. nije smatrao da je potrebno stvarati partijsku organizaciju i partijsku mašineriju. Kada nam nauka kaže da je od svih društvenih sistema moguć i održiv samo sistem zasnovan na privatnoj svojini – onda u tome nema ničeg optimističkog.

pojedinac je po prvi put dobio priliku da učestvuje u političkom životu i da odlučuje u skladu sa svojim ciljevima i idealima. pravih političkih stranaka i nema. ono što njih jedino interesuje. Tu ne sme biti ustupaka ni za popularne ili uobičajene predrasude. a sve zarad očuvanja (ili sticanja) povlašćenog statusa privilegovanih grupa. Samo je u sistemu jednakih građanskih prava moguć pravi višestranački sistem u kome se stranke bore za usvajanje njihovih zakonskih predloga. oni obećavaju posebne privilegije. kako se to danas moderno kaže. tj. Liberalizam i političke stranke Nema pogrešnijeg shvatanja značenja i prirode liberalizma od onog koji kaže da liberali svoje ideje mogu ostvariti tako što će koristiti iste one metode koje koriste i sve druge političke stranke. a čim ima različitih ideja – onda mora biti i sukoba ideja. Ako bi velike nacije dozvolile da se njihove politike opet upravljaju liberalnim principima. Uvek će biti razlika u mišljenju. ali su ti delovi samo ustupak koji je od njih iznudila liberalna ideologija. Ali sve te stranke bi morale da prihvate osnovnu ideju liberalizama da se kao metod za ostvarenje političkih ciljeva može koristiti isključivo “intelektualno oružje”. Ne postoji drugi način za izlazak iz današnjeg političkog i društvenog haosa. povuče bez posezanja za oružjem. koje je za liberale jedino dozvoljeno oružje. To se u jednom periodu zaista i dogodilo. Sve dok niko ne postavlja pitanje privilegija i imuniteta neke kaste – među kastama vlada mir. ali bi želele da budu privilegovane. U kastnom društvenom sistemu. stranke posebnih interesa se obraćaju samo jednom delu društva. Sa dolaskom liberalizma došli su i zahtevi za ukidanjem svih posebnih privilegija. Dakle. Današnje političke stranke nisu samo zastupnici privilegija prethodnih poredaka. ni za greške. već čitav sistem zasnovan na privilegijama . Samim tim. Naravno. Kada govorimo o političkim strankama danas. za čije interese nameravaju da rade. U kapitalističkom sistemu. onda je jasno da su one nešto sasvim drugo u odnosu na ono što su bile nekada. neki delovi njihovih stranačkih programa se i dalje odnose na društvo u celini. svaki član kaste je lojalan svojoj kasti i deli njenu sudbinu. u liberalnom društvu mogu postojati čak i socijalističke stranke. već su podeljeni na grupe ljudi sa nejednakim pravima i povlasticama. Ono što je njihov pravi cilj. Kada se radi o pitanjima koja odlučuju o samom opstanku društva. već zastupaju interese i onih grupa koje ranije nisu bile privilegovane. Za razliku od liberala. tu se radi o želji za dobijanjem privilegovanog društvenog statusa. one se obraćaju svojoj “ciljnoj grupi”. Tom delu društva. svesna svojih slabosti. koji se obraćaju svima i koji nikome ne obećavaju privilegovani status. sve moderne političke stranke i sve moderne stranačke ideologije su nastale kao reakcija protiv liberalizma. kao i o tome da li će milioni ljudi živeti u prosperitetu ili će nestati – onda tu kompromisa ne sme biti. On mora dati sve od sebe da bi se izbegla destrukcija ka kojoj se današnje društvo uputilo. je onaj drugi deo programa koji je u nepomirljivoj kontradikciji sa liberalnim delom programa. tj. ali su ti sukobi odisali naivnošću jer se 17/23 . i ako bi revolucija javnog mnjenja još jednom kapitalizmu dala odrešene ruke – svet bi bio u stanju da se postepeno iskobelja iz ponora u koji ga je gurnula združena antikapitalistička klika. a sve na račun svih drugih članova društva. ili. pa su se čak i neki “socijalisti utopisti” za socijalizam borili u okviru liberalizma. Dakle. u sistemu državne vlasti zasnovanom na principima liberalizma. i pre pojave liberalizma je bilo protivnika posebnih privilegija. U liberalnom društvu ne bi bilo nemoguće čak i postojanje stranaka koje za sebe traže neke posebne zakonske privilegije. Istina. Čim neko dirne u prava neke kaste – onda se građanski rat može izbeći samo ako se jedna strana.Ovaj posao prosvetljivanja ljudi je jedini zadatak koji svaki liberal može i mora da obavlja. Liberalizam je srušio statusne barijere i ljude oslobodio mnogih ograničenja kojima ga je stari sistem okružio. u sistemu u kome građani nemaju ista prava. Društveno uređenje zasnovano na statusnim razlikama je moralo da ustupi mesto novom poretku u kome su svi građani jednaki pred zakonom. Liberalizam nije napadao samo neke pojedinačne privilegije neke kaste. Osim u nekim izuzetnim slučajevima.

tamo gde bi. U Manifestu komunističke partije Marks ne pravi razliku između “kaste” i “klase”. bilo je jasno Mizesu koji nam objašnjava prirodu problema sa kojim se suočio Marks. David Rikardo je verovao da može da dokaže kako će se vremenom iskristalisati tri vrste dohotka: profiti. treće poglavlje pod nazivom “Klase” završava već posle samo nekoliko rečenica. Ako znamo da je taj “ nepomirljivi sukob klasnih interesa u društvu zasnovanom na privatnom vlasništvu sredstava za proizvodnju”. Po njima. bojište i trebalo da bude. principi liberalizma su međusobno kompatibilni. Politička ideologija liberalizma je izvedena iz osnovnog sistema ideja koje su bile razvijene kao naučne teorije i nisu vodile računa o njenom političkom značaju. onda je veoma lako shvatiti zašto se u trećem tomu čuvenog Marksovog “Kapitala”. a o posledicama tih politika na čitavo društvo se nije mnogo razmišljalo. i ma koliko se one međusobno razlikovale i suprotstavljene bile – u suštini. U suštini. kako to slikovito kaže Mizes. Sve te moderne stranke posebnih interesa. ono što nije bilo jasno Marksu. pa tako jednom kaže da ima samo dve klase: klasa onih koji imaju imovinu (buržoazija) i klasa onih koji nemaju imovinu (proleteri). Doktrina klasnog sukoba Da bi se na pravilan način shvatila doktrina klasnog sukoba. i kada su svi jednaki pred zakonom – onda više nema ničega što stoji na putu mira i dobrovoljne saradnje među svim članovima društva. a na osnovu te Rikardove misli nekoliko engleskih autora je zaključilo da se tu radi o tri klase ljudi: klasi kapitalista. Kada se pomene reč “klasa” onda je prva asocijacija za tu reč Karl Marks. već samo harmonija. a u stvari njihov program je ništa drugo do stranački program koji takođe zastupa interese neke interesne grupe: buržoazije. razlike između njih i socijalista nema jer i jedni i drugi obećavaju “novi svetski poredak” u kome više neće biti ni klasa. Liberali se samo prave da zastupaju interese svih. bez obzira na to koliko se njihovi programi formalno razlikovali. Ali ni Marks. Za razliku od liberalizma. Svaka grupa se zalagala za svoje interese. Da bi shvatili pravi karakter svih modernih stranaka. kako to oni misle. Liberalizam kaže da kada se ukinu sve veštačke razlike i sve privilegije. onda je jasno da su i sve današnje stranke u suštini marksističke stranke. Međutim. ali se tu radi o pogrešnoj asocijaciji jer Karl Marks nije znao šta je klasa. ni klasnih sukoba. vlasnika kapitala i preduzetnika. moramo imati na umu činjenicu da su sve te stranke stvorene u cilju odbrane posebnih privilegija od liberalizma. u društvu postoji “nepomirljivi sukob klasnih interesa” koji se ne može rešiti drugačije osim pobedom jedne grupe nad svim ostalim grupama. Ta doktrina klasnog antagonizma i sukoba klasa je prihvaćena i od nacionalističkih stranaka. jedna od ključnih marksističkih dogmi. ali za razliku od marksističkih stranaka – one taj klasni sukob prevazilaze prebacivanjem bojnog polja na međunarodnu scenu. Za razliku od liberalizma. Upravo je taj deo preuzeo Marks i od toga formulisao svoju “filozofiju”. mora se znati da je ona direktno usmerena protiv liberalne doktrine koja kaže da nikakav klasni sukob ne postoji. nije uspeo da definiše koncept i prirodu klase. već nešto sasvim drugo. rente i plate. niti bilo koji njegov sledbenik. klasi zemljoposednika i klasi radnika. Za sve njih. a sve to je usmereno protiv interesa svih drugih grupa. ideologija stranaka koje su tražile posebna prava i privilegije je od samog početka za cilj imala samo opravdanje postojećih društvenih institucija i povlašćenih grupa . ni klasnih antagonizama. 18/23 . na duži rok. one predstavljaju ujedinjeni front u borbi protiv liberalizma. “isto koliko i crvena marama pred očima bika”. što je automatski značilo da postoji i “nepomirljivi antagonizam” između tih klasa.nikada nije postavljalo pitanje antidruštvenog karaktera samog sistema. Za njih liberalizam nije ono što liberali govore. a nešto kasnije kaže kako ima više klasa a ne samo te dve ili tri najveće. Ako se zna sve to. njihove stranačke doktrine nisu ni sveobuhvatne ni brižljivo promišljene društvene teorije.

u jednom kratkom periodu. Svi oni koji uđu u parlament. nije u interesu povećanje konkurencije za njegovo radno mesto i smanjenje njegove plate na prosečni nivo plata. godine – uprkos tome što su se u Austriji i Nemačkoj. i sa druge strane. Naravno. Pošto su zahtevi za privilegijama. a sve to na račun onog politički bespomoćnog dela društva – to je suština njihove politike. Liberalizam je dokazao da u društvu zasnovanom na privatnom vlasništvu sredstava za proizvodnju. neograničeni. bilo kakva promena kod bilo koje grupe – simultano utiče na sve ostale grupe. stranka na vlasti se pretvara kao da nije na vlasti već u opoziciji. i to istovremeno i u istom smeru. Kriza parlamentarizma Još od nastanka parlamentarizma pod njim se istovremeno podrazumevala i opšteprihvaćena ideologija liberalizma. pa su tako – kaže Mizes još davne 1927. svi oni koji odlučuju o tome ko će i kako upravljati državom – moraju biti uvereni da na pravi način razumeju interese svih delova društva i da nijedan deo društva ne sme biti privilegovan. po nekima pitanjima. morali bismo ustanoviti dve činjenice: sa jedne strane. potpuno je jasno da nijedna stranka ne može ispuniti sve te zahteve. čak i u vremenu tzv. U pogledu dohotka svih njih zajedno. i zemljoposednicima i radnicima. neke putem valutnog kursa ili neke druge privilegije. da je ono što je korisno za jednu klasu – štetno za drugu klasu. Sve te grupe i podgrupe su jedinstvene kada se obraćaju javnosti ili drugim strankama. nema antagonizma između interesa pojedinaca ili grupa. ali u kontinentalnom delu Evrope. barem u slučaju koalicionih vlada. Tu im od velike pomoći može biti i “spoljni neprijatelj”. To se radi tako što se. zaista postojao u anglosaksonskim državama. Uzeti što je više moguće iz državne kase. Pre bi se moglo reći da su u evropskim parlamentima uslovi bili sasvim suprotni. Zato se svaka stranka trudi da ostvari što veći uticaj kako bi ispunila što više zahteva. već konkurencija. neke favorizovati putem “zaštitnih carina”. Samo pod tim uslovom parlamentarizam može ispuniti svoju ulogu. Svaka pojedinačna stranka i frakcija sebe smatra jedinim pravim zastupnikom nečijih posebnih interesa. Upravo zbog toga što se “klasni drugovi” nalaze u istoj “socijalnoj poziciji” – između njihovih interesa ne postoji jednakost. i to iz prostog razloga jer nije ni moglo biti dokazano. neke privilegovati putem zakona. tj. mogu imati različite stavove. 19/23 . u principu. Dobrom radniku. Takav parlamentarizam je. a svaka stranka je dodatno podeljena na razne grupe i podgrupe. Ima mnogo stranaka. identičnost interesa između članova iste klase. ali sebe nikada ne smeju smatrati zastupnicima nekog društvenog sloja ili nekog okruga. u barem pedeset poslednjih godina. tj. Interes preduzetnika se nikada ne razlikuje od interesa potrošača. koji ima veću platu i bolje radne uslove. tj. krivica prebacuje na nekog koalicionog partnera. sukob interesa može nastati samo usled državnog intervencionizma. ali se međusobno žestoko sukobljavaju na svojim partijskim sastancima i savetima. Dakle. Svako povećanje ukupnog kapitala – povećava dohodak i kapitalistima. Različite stranke.Da bismo dokazali da je doktrina klasnog sukoba tačna. dok u isto vreme mora naći neko zadovoljavajuće opravdanje za sve one zahteve koji ne mogu biti ispunjeni. što je obavezuje na pobedu po svaku cenu. to nikada nije dokazano. samo onda kada je vlasniku sredstava za proizvodnju uskraćeno pravo slobodnog upravljanja svojom imovinom. “zlatnog doba liberalizma”. Interes zemljoposednika (vlasnika prirodnih resursa) se razlikuje od interesa drugih grupa samo u jednom slučaju – u slučaju postojanja monopola na eksploataciju nekog prirodnog resursa. takvog parlamentarizma nije bilo. već isključivo zastupnicima čitavog društva. na vlasti nalazile isključivo antiliberalne stranke – sva javna saopštenja i sve “naučne” studije kao glavnog krivca za sva zla proglašavale “dominarajuće liberalne principe”.

tj. Oni. Antiliberalni kandidat svakoj pojedinačnoj grupi birača obećava posebne privilegije: visoke cene proizvođačima i niske cene potrošačima. već i do opšte političke i društvene krize. Nijedno društvo. Nasuprot njemu. neprijatelji liberalizma su i liberale proglasili zastupnicima nečijih interesa. sasvim je jasno da se liberalizam nikako ne može staviti u isti koš sa svim ostalim strankama. ali ne žrtvu zarad žrtve. ili preciznije rečeno – odricanja od neposrednog i malog dobitka – su samo prividne i privremene žrtve jer se veoma brzo pretvaraju u veliki i trajni dobitak. već žrtvu zarad očuvanja ljudske zajednice. Široko je rasprostranjeno mišljenje da je liberalizam politički pokret koji zastupa interese vlasnika kapitala. ma koliko se stranke posebnih interesa međusobno razlikovale. Stranke posebnih interesa na sva politička pitanja gledaju isključivo kao na problem političke taktike. Da bi liberalizam stavili u istu ravan sa strankama posebnih interesa. koje u politici ne vide ništa drugo osim načina za sticanje privilegija za svoje grupe. Liberalizam kao “stranka kapitala” Zbog svega toga. Sve te žrtve. Nijedna grupa za njega nije premala i svakome će. Liberalizam i stranke posebnih interesa Stranke posebnih interesa. još od samog početka. visoke plate onima koji plate dobijaju iz budžeta i niske poreze poreskim obveznicima. nisu u stanju da se suoče sa liberalnom kritikom njihovih ciljeva. što znači da se ti pravi ciljevi ni pod kojim okolnostima ne smeju javno saopštiti. i da svaka iole ozbiljna analiza mora potvrditi činjenicu da nijedan društveni poredak nije moguć ako stranke posebnih interesa u kontinuitetu deluju jedna protiv druge. tako da njima to i nije potrebno posebno objašnjavati. Veliki deo naroda razmišlja samo o tome šta će biti danas ili eventualno sutra. zarad ostvarenja svojih sopstvenih interesa. Sasvim suprotno tome. Samim tim. one predstavljaju ujedinjeni front protiv liberalizma. čak ni za momenat. Međutim. za podršku na izborima. ne samo da parlamentarni sistem čine nemogućim – već time ruše jedinstvo države i društva. Njihov cilj je definisan još od samog početka. On je spreman da prihvati svaki trošak koji ide na račun društvene kase. Stranačka platforma je tu samo maska koja skriva njihove prave ciljeve. ne može opstati ako je podeljeno na strogo podeljene grupe kojima je jedini cilj sticanje i očuvanje posebnih privilegija. ali ne i o tome šta će se desiti prekosutra ili kasnije od toga. onda će. Liberalizam nema ništa zajedničko ni sa jednom od tih stranaka posebnih interesa i nalazi se na sasvim suprotnom polu u odnosu na sve njih. njihov cilj je uvek samo jedan – sticanje što više privilegija za grupu koju zastupaju. – zastupnicima interesa vlasnika kapitala. Koliko će od tog pravog cilja biti javno objavljeno – to je već čisto tehničko pitanje. na duži rok. na duži rok. Članovi stranaka veoma dobro znaju šta je pravi cilj. Sve što stvarno antiliberalne partije žele je ništa drugo do sticanje posebnih privilegija za svoje članove. liberalizam nalazio u neobičnoj situaciji u odnosu na sve ostale stranke.Kada je parlament sastavljen od poslanika stranaka posebnih interesa. liberalizam od svakog traži žrtvu. rado ponuditi poklon iz narodnih džepova. 20/23 . To ne dovodi samo do krize parlamenta. Sve ove očigledne činjenice nisu naudile strankama posebnih interesa u očima onih koji nemaju sposobnost posmatranja stvari daljih od neposredne sadašnjosti. Liberalizam nikoga ne favorizuje i nikome ništa ne obećava. takav parlament neminovno biti veliko razočaranje za sve. Oni ne pitaju šta će se dogoditi ako sve grupe. ne obazirući se na to što će takvo ponašanje dovesti do potpune dezintegracije društva. Upravo se zbog toga. Oni ne mogu da opovrgnu činjenicu da njihova aktivnost ima antidruštveni i destruktivni efekat. postanu potpuno nezainteresovane za opštu dobrobit. i bez obzira na to kakve će posledice društvo trpeti. liberalni kandidat biračima može reći samo to da je davanje privilegija bilo kome – antidruštvena politika.

Za njih slobodna konkurencija nije nešto što oni priželjkuju. Mizes o toj ideji kaže sledeće: Šampioni posebnih interesa mogu stvoriti veliku stranku samo na jedan način – tako što će ukomponovati jednu borbenu jedinicu sastavljenu od raznih grupa koje imaju suprotstavljene interese. Upravo su vlasnici kapitala oni za koje je liberalizam najveća pretnja jer od njega ne mogu očekivati nikakav poseban tretman. doprinelo kvalitetu političke scene. ako liberalizam zaista zastupa interese vlasnika kapitala – zašto onda vlasnici kapitala. potpuno je pogrešno mišljenje da je kapitalizam sistem u kome dolazi do konzerviranja postojećeg stanja. Često se govori i o potrebi za “ukrupnjavanjem političke scene”. ovde ne samo da nema onih koji bi finansirali liberalizam. a da bismo se u to uverili dovoljno je da samo pogledamo oko sebe. a od liberalizma se u Srbiji danas može sresti samo ime. o grupisanju više malih stranaka posebnih interesa u nekoliko velikih stranaka posebnih interesa. koje računaju na podršku svih onih koji za sebe žele privilegovan status. Dakle. Za razliku od antiliberalnih stranaka. bilo iz nekih specijalnih državnih fondova. a rezultat toga bi bio – smanjena društvena produktivnost. da jednom bogat pojedinac ostaje zauvek bogat pojedinac. liberalizam na njihovu pomoć ne može računati. pogotovo ako to bogatstvo nisu stekli sami već su do njega došli nasledstvom ili na neki drugi način. a na njegovo mesto dolaze oni koji su svoj kapital mudrije investirali. a na štetu svih ostalih. Da tragedija bude još veća. tj. Međutim. Sa druge strane privilegije se ne mogu dati ni većini jer se tada date privilegije međusobno potiru. kada je u pitanju liberalizam – onda finansijera nema. da bi u kapitalizmu vlasnik kapitala ostao vlasnik kapitala i u budućnosti – on mora stalno reinvestirati svoj kapital. Vlasnici kapitala veoma dobro znaju da je Mizes u pravu kada kaže da su u slobodnom tržišnom sistemu biznismeni samo sluge potrošača. Sasvim suprotno tome. Kada liberalnog kandidata birači pitaju šta od njegove pobede na izborima mogu očekivati oni koji su za njega glasali. umesto liberalnih stranaka. Veoma je lako dokazati da vlasnici kapitala nemaju ništa više razloga za očuvanje institucije privatne svojine od onih koji nisu vlasnici kapitala. finansiraju antiliberalne stranke? Da bi se odgovorilo na to pitanje dovoljna je samo elementarna logika. i to iz prostog razloga jer liberalizam ne zastupa ničije posebne interese. nazivaju neke socijalističke. Upravo vlasnici kapitala u intervencionizmu vide efikasno sredstvo za konzerviranje postojećeg odnosa raspodele bogatstva. na duži rok ne mogu održati drugačije osim putem sile (građanski rat). Na političkoj sceni možemo imati nekoliko stranaka. “iz taktičkih razloga”. ali niko posebno. Jedini njihov cilj je kompromitovanje liberalizma i sprečavanje 21/23 . i sve one će bez većih problema naći finansijera. jedino što im on tada može reći je sledeće: od liberalizma korist imaju svi. nego nema ni liberala. onima koji su već bogati nije u interesu postojanje sistema slobodnog tržišta i konkurencije. Ako vlasnik kapitala ne bude uspešan u tom procesu reinvestiranja kapitala – on gubi svoju poziciju.ta tvrdnja je netačna jer liberalizam ne brani ničije pojedinačne ili grupne interese. ili čak nekoliko desetina stranaka posebnih interesa. inflacionističke ili EUističke antiliberalne stranke. Uostalom. barem kada je u pitanju država Srbija. navodno. Kao što smo mogli videti. U tom slučaju sve privilegije koje dobije jedna grupa – prisvaja samo jedna manjina u okviru te povlašćene grupe. bilo iz redova vlasnika kapitala. Dakle. već nešto od čega oni strahuju. potpuno je jasno da liberalizam ne zastupa posebne interese vlasnika kapitala. a sve na račun ostatka društva. Biti liberal znači biti svestan da se privilegije date nekoj maloj grupi. što bi. i zato oni na državu gledaju samo kao na efikasno sredstvo za eliminaciju tržišta. tj. kojim se. već isključivo interese celine. Ne postoji nijedna klasa kojoj liberalizam može pomoći u očuvanju starih ili u sticanju novih posebnih privilegija. Liberalizam u Srbiji nije preživeo višedecenijsku socijalističku diktaturu.

Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda. potrebno je odgovoriti i na pitanje: Ko je pravi liberal? Da bismo odgovorili na to pitanje. ni stranka posebnih interesa. zagovarali postepenu deregulaciju. bilo kakvu posebnu privilegiju. Sa druge strane. Odmah zatim Mizes daje odgovor i na pitanje: Šta jeste liberalizam?: Liberalizam je nešto sasvim drugo. ne traži privrženost i nema dogme. socijalizam se isključivo oslanja na emocije.9 Na kraju. Ostale tekstove ovog autora možete pogledati ovde. Liberalizam nije ni pogled na svet jer ne pokušava da objasni univerzum i ne bavi se.10 Dok su mnogi liberalni ekonomisti. Zaključak Sumirajući priču o liberalizmu. Liberalizam nije ni stranka posebnog interesa jer ni za koga ne obezbeđuje. Socijalizam izbegava kritička razmatranja tako što kod ljudi izaziva osećaj za lični interes i što pokušava da kod ljudi uguši glas razuma pobuđujući u njima primitivne instinkte. Mizes prvo daje odgovor na pitanje: Šta nije liberalizam?“: Liberalizam nije ni religija. Liberalizam ne obećava ništa što premašuje ono što se zaista može ostvariti u društvu. intervencionizam. i u isto vreme. kao i sve veštačke razlike i sve privilegije – da li bismo pritisnuli to dugme? Pravi liberal bi istog trenutka to dugme pritisnuo. inflacionizam. a ne na ljudske emocije. 22/23 . državno obrazovanje i pseudonauku. ni pogled na svet.” Koristeći se Ridovim primerom.širenja pravog liberalizma. možemo postaviti slično pitanje: Kada bi postojalo dugme kojim bismo mogli ukinuti: socijalizam. objašnjavanjem nastanka čoveka i razlozima njegovog postojanja. Na pitanje: Ko su oni kojima se liberalizam obraća? – Mizes odgovara sledećim rečima: Liberalizam i kapitalizam se obraćaju onima sa mirnim i dobro izbalansiranim umom. Liberalizam nije religija jer u njemu nema ničeg mističnog. Rid je zauzeo nedvosmislen i radikalan stav: “Kada bi na ovoj govornici postojalo dugme. niti pokušava da obezbedi. niti pokušava da se bavi. Liberalizam je ideologija. suočeni sa problemom državne kontrole cene i plata. čijim bi pritiskom bila potpuno ukinuta kontrola cena i plata – stavio bih prst na to dugme i pritisnuo ga. doktrina o međusobnim odnosima među članovima društva. Liberali se oslanjaju na striktnu logiku. moramo se prisetiti Leonarda Rida ( Leonard Read) i njegovog čuvenog govora “Pritisnuo bih dugme”. primena ove doktrine na ponašanje ljudi u postojećem društvu. Liberalizam pokušava da ljudima pruži samo jednu stvar – miran i nesmetan razvoj materijalnog blagostanja za sve.

23/23 .