You are on page 1of 2

Kako su radile onako su i prole.

Bila jedna devojka pa imala maiju, i maija imala ker to je dovela, pa mrzila na
pastorku, tukla je i grdila od kud je god ila, patila je glau i golotinjom da bi je samo
kakogod sa sveta nestalo; al to je ona nju gore drala, to je ona sve zdravija i lepa
bivala. Kad maija vidi da joj ovako dosaditi ne moe, otera je od kue kad joj je otac
nekud na put bio otiao. Ona ila ne znajui ni sama kuda, najposle zaie u umi, pa
tumarala tamo amo traei kud e da izae, dok smotri na daleko vatru gde se svetli pa
onda hajd k onoj strani od kud je vatra svetlila. Kad tamo a to mala kolebica, nepoiena
i u njoj vatra ratrkana i ve se zgorela. Ona lepo uzme metlu pa poisti kolebu, vatru
skloni, i jo drva donese te bolju naloi pa sedne da eka ko e doi. Kad u vee, Boe!
duva vetrina, kre se drva misli sve e iz korena izvaliti. Ona se sakrije za kolebu
drkui od strahote, al eto ti ala ide, kako doe u kolebu, stade mirisati la ree: "Ovde ima
rajska dua; izai, rajska duo! ne u ti nita." Devojka izae, onda joj ala kae: "Jesi li ti
moju kolebu poistila i moju vatru naloila?" A ona odgovori: "Jesam." "Dobro," kae
ala, "sad me malo poiti." Devojka sedne, ala joj metne glavu na krilo i pone da je
poite, kad tamo, ali glava puna crvi, pa smrdi kao buba. "Smrdi li moja glava? devojko!"
zapita je ala; a ona odgovori: "Ne smrdi, majko! ve mirie kao smilj." Sutradan rano
polazei ala devojci zapovedi da nahrani njenu ivinu i da skuva veeru. Devojka stane
mamiti ivinu, kad al Boe! skupie se eje, sovuljage, vrane, kurjaci, lisice, jazavci,
tvorovi, to je god u Boga ivotinje, sve se skupi na hranu; devojka ih lepo nahrani, i sve
se razie. Kad u vee opet doe ala, zapita je jeli nahranila njenu ivinu. "Jesam" kae.
Poto je tako stajala neko vreme kod ale, rekne joj ala: "Ako hoe, idi kui; za to to si
me lepo sluila uzmi od onih sanduka koji hoe, pa ponesi kui." Devojka uzme najlaki
sanduk, a ala je zapita za to uzima najlaki. "Znam" veli "da u njemu najmanje ima; a ja
za ovo nekoliko dana nisam vie ni zasluila." I tako otide, kad doe kui sa sandukom i
otvori ga, a to u njemu sve sami dukati! Kad maija to vidi ona odmah otera i svoju ker
da donese sanduk dukata. Njena ki naie na onu istu kolebu; al niti je htela vatre
staknuti, ni spremiti. Kad u vee doe ala onako isto s vetrom, zapita je: "Rajska duo!
to nisi moju vatru stakla i moju kolebu poistila?" A ona joj odgovori: "Nisam ni kod
svoje kue istila." "Dobro, dobro," kae ala, "a ti me malo poiti." Tek devojka zaviri u
glavu, stane pljuvati: "Pi! udna smrada! ja te bogme ne mogu poiskati." "Dobro, dobro!"
opet kae ala. Sutradan ala opet ode a njoj zapovedi da ivinu nahrani, kad devojka vidi
kakva je ivina, uzme batinu, pa kom nogu, kom glavu, kom krilo odbije, i tako sve
rastera. Kad u vee doe ala, zapita je jeli ivina nahranjena. "Jeste da! kakva ti je ono
avolska ivina? Kakva je onako sam je i nahranila, batinom." "Dobro, dobro," kae joj
ala. Kad bude ujutru, kae joj da ide kui: "Dosta si me" veli "sluila; eto uzmi koji hoe
od tih sanduka pa nosi kui." Devojka izbira najtei, pa odnese. Kad ga donese kui, bre
i ona i maija otvore ga da vide silno blago u onako tekom sanduku. Kad se nadvire nad
sanduk, a dve guje iskoe iz njega pa jedna mater a jedna ker za oi, te im ispiju oi.
Kako su pravo radile onako su i prole.