You are on page 1of 2

Jak letnji pljusak obasipao je grad velikom brzinom.

Užurbani stanovnici Puente
Vijehoa (oks)tražili su sklonište, dok nekima ono nije bilo potrebno. Ne dok imaju
jedno drugog.
-Rago… Počinjem da se plašim.
-Nikada ne bih dozvolio da ti upadneš u problem, veruj mi Danijela.
-Verujem ti, ali jako je rizično. Kad pomislim na školu, sve ljude koji su u njoj
svakodnevno… Na to koliko će nas osuđivati ukoliko saznaju za nas…
Jednostavno..
-Rekao sam ti da se ne plašiš biće sve u redu. –Rago spusti ruku na Danijelinu i
čvrsto je stegnu dok je slabašna nadstrešnica propuštala velike kapi kiše. Znao je
da nije bilo u opisu njegovog profesorskog posla ali se zaljubio. Zaljubio se u
svoju učenicu i nije mogao to da sakrije, niti je želeo.
Svim silama svoga bića hteo da zadrži ovu devojku uz sebe i nadao se da će u
tome uspeti. Za njega je ona bila nešto posebno, što nikada do sada nije sreo i
video, toliko pametna, širokoumna, i zrela za svoje godine… ali i nesrećna zbog
onoga što njeni vršnjaci vide u njoj. Njenu spoljašnjost, punačku neprivlačnu
devojčicu.

Sa druge strane grada Roderen je posmatrao kapi kiše. Pronalazio je nešto
interesantno u sitnim kapima vode koje udare o staklo na tren se zaustave pa
onda polako skliznu do okna. Uvek se gubio u svojim mislima dok ih je gledao.
Razmišljao o smislu života, postojanju, o svemu onome što je pročitao u starim
knjigama koje nosi svuda sa sobom. Pa na kraju, uglavnom pred spavanje,
razmišljao je i o ljubavi. Tada mu se u mislima javljala ona… za njega savršena.
Nikad se ne bi usudio da joj prizna ono što oseća. Plašio se. On je bio samo još
jedan usamljeni dečko, ne baš vredan njene pažnje. Jedino kad je maštao o
Danijeli mogao je da pridobije njen pogled.

Školsko zvono kao i svakog jutra pozvalo je učenike na prvi čas. U učionici broj 25
emocije su bile uzburkane. Profesor, nepoželjno-poželjna devojka i usamljeni
dečko na jednom mestu. Danijela je ceo čas razmišljala o Ragovoj i njenoj „vezi“.
Znala je da nije u redu. Znala je da ne želi to zapravo. Znala je da se uplela u
klopku iz koje će teško izaći. Nije volela Raga, čak nije mogla ni da ga pogleda u
toku časa. Onaj koga je htela da gleda sedeo je preko puta nje zauzet čitanjem
neke nove knjige kao i svaki drugi dan.
Odjednom čas je prekinuo buran ulazak.
- Dobar dan profesore… Molim Vas da svratite do moje kancelarije posle
časa, bila bih vam zahvalna. – Niska plavuša oštrog izgleda ljutito je
zatvorila vrata učionice i izašla napolje. Direktorka.
Danijeli je srce poskočilo. Uspaničila se i počela da se vrpolji na svojoj stolici. Sve
oči su bile uprte u profesora Ragoa. Međutim, njegov izraz lica nije se promenio.
Nehajno je nastavio da predaje lekciju ne obraćajući pažnju na svoje učenike.
Danijeli su kroz glavu prolazile razne stvari „Šta ako me izbace iz škole? Šta ako
moji roditelji saznaju za to? Svi će me mrzeti do kraja života. Ko je uopšte rekao

Ali taj tračak osmeha na njenom licu ulio mu je hrabrost. koja je sve radila da bi Danijelu dovela do dna.–slabašno se osmehnuo. pogledao je pravo u oči i nežno je poljubio. –Dodala je skoro nečujnim glasom. -Veruj mi nije ono što misliš. -Sara mi je rekla o čemu se radi. hteo sam da te pitam da li si dobro ali si brzo izjurila iz učionice. Konačno su pronašli jedno drugo posle toliko traganja i nisu želeli da napuste ono što su našli. Osećam se jako glupo. Pored otkaza koji je dobio ovo ga je dotuklo. Da samo nije ćutao sve ovo vreme možda Danijela nikad ne bi ulazila u šemu sa profesorom. Danijela u tuđem zagrljaju. ali dovoljno glasno da on razazna šta je rekla.šta? -Svima je rekla… Ne moraš meni da se pravdaš… Ljubav ne zna za granice. pričali. Danijela je stajala ispred školskog dvorišta i cupkala. . Prizor koji je ugledao bljesnuo je ispred njega kao grom iz vedra neba.direktorki za ovo? KAKO JE UOPŠTE MOGLO DA SE SAZNA?“ Pretražila je pogledom celu učionicu a onda ugledala Saru. Neprimetno je ušao u svoja kola i sedeo u njima neko vreme posmatrajući Danijelu i Roderena.. Pojela je sve nokte na desnoj ruci od straha. Stajali su na kiši smejali se. Pljusak je počeo. Svi su se razbežali ali njih nije bilo briga. bezbrižna. Osećao je kako mu se srce lomi ali morao je nešto da joj kaže. čekajući Ragoa da se vrati sa razgovora. Neko ju je potapšao po leđima. –Ta osoba si bio ti. -Danijela… -Roderen je stajao pored nje ostavivši svoju ruku na njenom ramenu. Danijela je osetila kako joj srce ubrzano kuca. -Stvarno… am nije ništa… ovaj… dobro sam. pomislio je da otišla kući i uputio se ka parkingu.. zgodnu plavušu. ali ju je voleo. Znao je da više nema šta da traži ovde. –Roderen je oborio pogled kao da je on krivac u ovom zločinu. -Video sam na času da ti je bilo loše. Bila sam jako usamljena. –Stavila je ruke preko lica i počela nekontrolisano da plače. Jedina osoba koju sam istinski želela nije me primećivala. ljubili se. Rago je svuda po dvorištu tražio Danijelu. Roderen joj je uputio nežan pogled koji joj je govorio „Biće sve u redu“. Blagi osmeh prešao je preko njenog lica. srećna. jezik joj se zapetljao a nastala je dramska pauza pre nego što je smislila šta da mu odgovori. Ja…ja ne znam zašto sam to uradila. Ni sam nije bio svestan kojim silama je uspeo da skupi hrabrosti da joj se obrati. Zvono za kraj časa se oglasilo. -M…Molim? Št. –I dalje je gledao u zemlju pod svojim nogama. Malo me je glava zabolela. Pogrešio je. I voleće je i dalje iako nije ispravno. Iako nije znao o čemu se radi primetio je njenu paniku. Stegao ju je još jače koliko god je mogao. Roderen ju je iste sekunde čvrsto zagrlio i svi strahovi koji su ga opsedali nestali su.