You are on page 1of 46

7

TERMIKA OBRADA ELIKA (TO)

Termika obrada je tehnoloki proces koji se sastoji iz zagrevanja metala do


odredjene temperature, zadravanja na toj temperaturi i hladjenja do sobne tempe-
rature (sl. 7.1). Ponekad se u cilju transformacije zaostalog austenita, nastavlja sa
hladjenjem ispod 0C, deo se zadrava na niskoj temperaturi ("zamrzava") i pono-
vo zagreva do sobne temperature (sl. 7.2).

Progrevanje Progrevanje
Temperatura

Temperatura

je
van
je
an

gre
ev

Hlad
Hl
gr

Za
ad
Za

jen

jenje
je

Zagrevanje

Vreme Vreme

Zamrzavanje

Slika 7.1 Tok termike obrade Slika 7.2 Tok termike obrade sa
hladjenjem ispod 0C
Pre nego to se predje na opis pojedinih vrsta termike obrade elika korisno je
dati uobiajeno oznaavanje preobraajnih taaka u legurama Fe-Fe3C odnosno Fe-
C (tab. 7.1).
Cilj termike obrade metala i legura jeste da se promene neke njihove mehani-
ke i fiziko-hemijske osobine, pre svega faznim i strukturnim promenama u vrs-
tom stanju; te su promene uglavnom funkcija temperature, vremena i u nekim slu-
ajevima sredine u kojoj se obrada izvodi, kao npr. kod hemijsko-termike obrade
(HTO).
Ako se termika obrada elika obavlja pri temperaturi vioj od donje kritine
temperature AC1 nastaju i fazne promene, a pri nioj od AC1 samo strukturne.
156 Mainski materijali

Tablica 7.1 Definicija kritinih temperatura

OZNAKA DEFINICIJA

Temperatura (T = 210C) pri kojoj magnetini Fe3C prelazi u


A0
nemagnetini
Temperatura poetka eutektoidne promene ferita i cementita u
AC1
austenit pri zagrevanju
Temperatura zavretka promene ferita u austenit pri zagrevanju
AC3
podeutektoidnih elika
Temperatura zavretka rastvaranja sekundarnog cementita u aus-
ACm
tenitu pri zagrevanju nadeutektoidnih elika
Temperatura zavretka eutektoidne promene austenita u ferit i
Ar1
cementit pri hladjenju
Temperatura poetka promene austenita u ferit pri hladjenju po-
Ar3
deutektoidnih elika
Temperatura poetka izdvajanja sekundarnog cementita iz aus-
ArCm
tenita pri hladjenju nadeutektoidnih elika
Ms , Mf Temperatura poetka, odnosno zavretka martenzitne promene

Bs, Bf Temperatura poetka, odnosno zavretka bejnitne promene

Pored uobiajenih vidova termike obrade arenja, kaljenja i otputanja jo se


koriste i disperziono otvrdnjavanje, hemijsko-termika obrada (HTO) i termo-
mehanika obrada (TMO) (kod elika poviene jaine).
Disperziono otvrdnjavanje ili talono kaljenje zasniva se na presienju vrstih
rastvora i naknadnom starenju.
Hemijsko termika obrada (HTO) izvodi se promenom hemijskog sastava po-
vrinskih slojeva radnog komada, putem intersticijske difuzije nekih elemenata (C,
N, B) u povrinske slojeve zagrejanog dela. Otuda se razlikuju cementacija, nitri-
ranje, boriranje, prema vrsti elemenata koji se "in statu nascendi" (u stanju stvara-
nja) uvode u povrinske slojeve radnih predmeta.
Termo-mehanika obrada (TMO) sastoji se iz plastine prerade elika na toplo
(valjanja) u austenitnom podruju i zatim brzog hladjenja radi martenzitne prome-
ne. Ovo je veoma skup postupak izrade elinih poluproizvoda namenjenih za e-
leznike platforme, transportne cisterne, mostove, brodsku opremu i sl. U stvari,
posle toplog valjanja, limovi se iz austenitnog podruja hlade vodenim mlazevima
da se sprei difuziona promena austenita. Na ovaj se nain kale specijalni elici
poviene jaine, koje proizvode samo industrijski najrazvijenije zemlje; zato se o
tome ovde govori samo informativno.
Termika obrada elika (TO) 157

7.1 Vrste termike obrade elika


Kao to je ve spomenuto, u postupke obine termike obrade spadaju:
arenje (difuziono, normalizaciono, meko, potpuno, rekristalizaciono, za ot-
klanjanje napona);
Kaljenje (zapreminsko ili potpuno, povrinsko);
Otputanje (nisko, srednje, visoko).

7.1.1 arenje elika

arenje je vid termike obrade u toku koje se elini delovi zagrevaju do odre-
djenih povienih temperatura, dre izvesno vreme na tim temperaturama i zatim la-
gano hlade (najee u pei). Time se manje - vie postie uspostavljanje struktur-
ne ravnotee koja je poremeena nekim prethodnim postupkom termike ili meha-
nike obrade. Posle arenja se dobija perlitno-feritna, perlitna, ili perlitno-
cementitna struktura (zavisno od sastava elika). Ujedno se smanjuje tvrdoa, a
poveavaju plastinost i ilavost. Veina elika se isporuuje od strane proizvodja-
a u arenom stanju, ali je u toku dalje obrade esto potrebno da se izvede dodatno
arenje.
Cilj arenja moe biti razliit. Na primer, da se arenjem popravi obradljivost
elika rezanjem ili deformacijom, da se homogenizuje neujednaena struktura,
uklone unutranji naponi, smanji tvrdoa itd.
Podela pojedinih postupaka arenja daje se uglavnom na osnovu temperature
zagrevanja, reima hladjenja i namene. Ponekad se metodi arenja dele na postup-
ke sa faznim promenama (difuzno, normalizaciono, meko i potpuno arenje) i pos-
tupke bez faznih promena (rekristalizaciono arenje, arenje radi poputanja napo-
na).
Difuziono (homogenizaciono) arenje zasniva se na zagrevanju elika (visoko
u austenitnom podruju), neto ispod solidus linije, dugotrajnom progrevanju na toj
temperaturi i sporom hladjenju; primenjuje se uglavnom za eline odlivke ili ingo-
te1 da bi se smanjila nejednorodnost hemijskog sastava izazvana mikrosegregaci-
jom i delimino likvacijom2. Time se poboljava mikrostruktura koja umesto neu-
jednaene (dendritne) postaje homogena, ali zrno ostaje krupno zbog dugotrajnog
dranja (8-15 h, ponekad i 40 h) na visokoj temperaturi (1050-1150C). Zato se e-
lini odlivci posle difuzionog arenja podvrgavaju normalizaciji ime se dobija po-
voljnija sitnozrnasta struktura.

1
Ingoti su liveni elini blokovi (mase od 100 kg do 40 t) preseka kvadratnog, estougaonog, pra-
vougaonog, okruglog ili osmougaonog; namenjeni su daljoj preradi valjanjem radi dobijanja razliitih
elezarskih proizvoda (ipki, cevi, profila, traka, ploa, limova, ica itd.).
2
Likvacija (lat.) utenjavanje, topljenje, izdvajanje metala topljenjem.
158 Mainski materijali

Kod elezarskih poluproizvoda - ingota - nije potrebna normalizacija jer su oni


namenjeni za dalju plastinu preradu na toplo, tj. valjanju na temperaturi oko
1200C, to dovodi do usitnjavanja metalnih zrna.
Normalizaciono arenje (normalizacija) (sl. 7.3) se izvodi zagrevanjem elika
ili elinog liva do temperature oko 50C iznad gornje kritine temperature A3 za
podeutektoidne, odnosno iznad ACm za nadeutektoidne elike, zatim progrevanjem
pri toj temperaturi i najzad hladjenjem na mirnom vazduhu. Cilj normalizacije je da
se dobije ravnomerna i sitnozrnasta struktura. Redje se normalizuju visokougljeni-
ni elici koji su skloni ka porastu zrna; temperatura zagrevanja se tada ograniava
do take ACm ili ak neto nie. Zadnje ogranienje proistie zbog sklonosti ka za-
kaljivanju visokougljeninih i legiranih elika i pri hladjenju na vazduhu. U tom
sluaju neophodno je naknadno visoko otputanje kao i posle kaljenja. Uglavnom
se normalizuju valjaoniki proizvodi, elini odlivci, otkovci i zavareni spojevi od
debelih elinih delova rdjave zavarljivosti. Masivni elini odlivci, kao to su e-
lezarski valjci, posle normalizacije se visoko otputaju .
1200 1200

1100 1100

Austenit Austenit
1000 1000
Temperatura, C
Temperatura, C

Cm
Cm

A
A

900 900
AC AC
3
3
800 800
AC1 AC1,3 727C AC1 AC1,3 727C
700 700

Perlit + Ferit Cementit + Perlit Perlit + Ferit Cementit + Perlit


600 600

500 500
0 0.4 0.8 1.2 1.6 0 0.4 0.8 1.2 1.6
Sadraj C, maseni % Sadraj C, maseni %

Slika 7.3 Temperatura zagrevanja Slika 7.4 Temperaturska oblast zagrevanja


za normalizaciju elika za meko arenje
Meko (sferoidalno) arenje (sl. 7.4) izvodi se uglavnom kod delova od visoko-
ugljeninih elika, tako to se oni zagrevaju oko donje kritine temperature (A1),
zadravaju nekoliko desetina sati i zatim sporo hlade. Kao rezultat ove obrade do-
bija se struktura mekeg-zrnastog (globularnog) cementita, umesto lamelarnog koji
je tvrdji. Sferoidizacija se izvodi i naizmeninim zagrevanjem oko AC1 i Ar11. Pri-
menjuje se radi poboljanja obradljivosti rezanjem, naroito otkovaka od visokoug-
ljeninih i legiranih elika. Pri obradi rezanjem lamelarnog perlita, no see tvrde

1
Taka AC1 predstavlja kritinu temperaturu pri zagrevanju, a Ar1 pri hladjenju; one se razlikuju
zbog termikog histerezisa.
Termika obrada elika (TO) 159

lamele Fe3C, a kod globularnog razmie zrna i see meku feritnu osnovu. Takodje
se ovako are nadeutektoidni elici pre kaljenja, da bi se lamelarni cementit preveo
u globularni.
Potpuno arenje se zasniva na zagrevanju elika do austenitnog podruja (30-
50C iznad take AC3 - ACm), zatim zadravanju na odabranoj temperaturi i veoma
sporom hladjenju u pei u intervalu faznih promena (A3, ACm,- A1). Dalje hladjenje
od A1 do sobne temperature moe biti na vazduhu. Svrha potpunog arenja jeste
usitnjavanje zrna, otklanjanje nepovoljne Vidmanetenove strukture, ujednaavanje
strukture, kao i otklanjanje sopstvenih napona, tako da elik postane meki i kovni-
ji. Primenjuje se kod niskougljeninih elika kao priprema za duboko izvlaenje i
za poboljanje mainske obradljivosti kod visokougljeninih elika. Kad se kae
samo arenje bez blieg odredjenja, misli se na potpuno arenje.
Varijanta potpunog arenja je izotermiko arenje namenjeno za neke legirane
elike koji bi primenom prethodno opisane procedure postali suvie tvrdi. U tom
cilju, deo se zagreva 30-50C iznad gornje kritine temperature AC3, zatim brzo
hladi do temperature neto iznad 550C, zadrava pri toj temperaturi do zavretka
perlitne promene i najzad hladi na vazduhu.
U izotermiko arenje mogao bi da se svrsta i postupak nazvan patentiranje i-
ca1. Sastoji se iz zagrevanja do temperature 900-1100C, zatim brzog hladjenja do
priblino 550C, te izotermikog arenja na sitni perlit i najzad plastine prerade
vuenjem na hladno, tj. pri temperaturi nioj od 550C.
Rekristalizaciono arenje se zasniva na zagrevanju metala, prethodno plastino
deformisanog na hladno, do temperature vie od temperature rekristalizacije, zadr-
avanju na toj temperaturi i hladjenju proizvoljnom brzinom. Temperatura rekrista-
lizacije (Tr) metala i legura zavisi pre svega od
njihove temperature topljenja (Tt, K). Za teh-
niki iste metale, ona priblino iznosi
Tr 0.4 Tt , a za legure tipa vrstog rastvora
Tr 0.6 Tt ; niskougljenini elici imaju
Tvrdoa

Tr 650D C , to predstavlja granicu prerade na


toplo i hladno.
Praktino se temperatura rekristalizacije
najlake moe odrediti merenjem tvrdoe na
nizu uzoraka prethodno malo deformisanih na
hladno i arenih na razliitim temperaturama.
Tr
Temperatura arenja
Rezultati merenja prikazuju se u obliku dija-
grama datog na sl. 7.5. Prevojna taka na kri-
Slika 7.5 Odredjivanje temperature voj tvrdoa-temperatura arenja, definie tem-
rekristalizacije peraturu rekristalizacije (Tr).
Rekristalizaciono arenje esto se koristi

1
Patentiranje ica moe se izvesti i izotermikim kaljenjem pothladjenog austenita na gornji bejnit.
160 Mainski materijali

kao medjuoperacija u procesu valjanja ili vuenja metala na hladno, pa se onda zo-
ve procesno arenje. U stvari, na ovaj se nain otklanjaju posledice deformisanja na
hladno niskougljeninih elika (C = 0.08-0.2%) tj. porasta tvrdoe i svojstva otpor-
nosti, a pada duktilnosti; ovim vidom arenja omoguuje se dalja prerada presova-
njem, valjanjem, vuenjem na hladno. Rekristalizaciono arenje je kratkotrajno kod
tankih preseka, a veoma dugo kod debelih preseka zbog potrebe jednolikog progre-
vanja i rekristalizacije po celom preseku.
arenje za otputanje napona se primenjuje radi otklanjanja sopstvenih napo-
na, tj. napona izazvanih u toku prerade metala, a ne dejstvom spoljnih sila i mome-
nata. Nivo zaostalih sopstvenih napona u odlivcima moe biti toliki da nastane pre-
lom odlivaka ak i pri nepaljivoj manipulaciji u toku transporta. Zaostali naponi
kod zavarenih spojeva mogu dovesti do pojave naprslina na hladno ili trajnih de-
formacija (krivljenje, vitoperenje). Kod nekih delova koji rade u korozionim sredi-
nama, zaostali naponi mogu prouzrokovati tzv. naponsku koroziju. U svim navede-
nim i drugim sliajevima neophodno je primeniti otputanje. Otputanje napona os-
tvaruje se laganim zagrevanjem dela do temperature ispod take A1 (A1,3), zadra-
vanjem pri toj temperaturi i potonjim jo sporijim hladjenjem nego pri zagrevanju
(da se sprei indukovanje novih termikih napona). Cilj ove termike obrade jeste
otklanjanje ili bar redukcija nivoa zaostalih napona koja je mogua samo do vred-
nosti granice elastinosti elika na temperaturi arenja.
eline odlivke i odlivke od livenog gvodja treba ariti radi otputanja napona
pri temperaturi 500-600C, po odgovarajuim termikim reimima.
Zavarene eline spojeve veih preseka, ili spojeve od elika sa veim sadra-
jem ugljenika i legirajuih elemenata, treba ariti pri temperaturi oko 650C, s tim
to zagrevanje mora biti veoma sporo, zadravanje srazmerno debljini (2 min po
mm debljine), a hladjenje dva puta sporije od zagrevanja.
elini delovi, obradjeni plastinom deformacijom na hladno are se radi sma-
njenja napona na znatno niim temperaturama (250-300C ispod temperature rekri-
stalizacije). Ovo stoga da se ne ponite pozitivni efekti plastine prerade na hladno:
poveanje tvrdoe, svojstva otpornosti, otpornosti na habanje i slino. Oigledno je
da, ak i veoma dugo zadravanje tretiranih delova pri tako niskoj temperaturi a-
renja (praktino na 100-150C), ne dovodi do potpunog otklanjanja napona, ve
samo do njihovog snienja na nivo koji ne ugroava rad dela koji je u eksploataciji.
Ponekad se arenjem pri temperaturi od 150C izvodi tzv. stabilizaciono otputa-
nje, uglavnom kod mernih i kontrolnih alata, da bi se postigla neophodna dimenzi-
ona stabilnost. Posebno ovde treba istai spontano ili sezonsko otputanje zaostalih
napona koje nastaje dugim stajanjem odlivaka (tokom svih godinjih doba) na ot-
vorenom prostoru, katkad i vie godina. Na ovaj se nain smiruju unutranji napo-
ni, npr. kod blokova motora, kuita menjaa i sl. pre nego to se oni podvrgnu ma-
inskoj obradi. Pojave koje se deavaju pri ovom dugotrajnom dranju odlivaka na
otvorenom prostoru ponekad se nazivaju dozrevanje ili prirodno starenje.
Termika obrada elika (TO) 161

7.1.2 Kaljenje elika

Kaljenje elika je termika obrada koja se izvodi zagrevanjem radnog predmeta


iznad temperature Ac3, za podeutektoidne i A1,3 za nadeutektoidne elike (sl. 7.6),
progrevanjem na toj temperaturi i hladjenjem brzinom veom od kritine. Kod za-
kaljivih ugljeninih elika (C > 0.25%) je gornja kritina brzina hladjenja oko 140-
250C/s, a donja1 oko 40C/s pri 550C. Sa porastom procenta ugljenika rastvore-
nog u austenitu opada kritina brzina hladjenja i sniava se temperatura poetka
martenzitne transformacije prema izrazu Ms = 550 - 360% C. to se tie temperatu-
re zavretka martenzitne promene (Mf) ona iznosi -50C za eutektoidni elik, a da-
lje opada sa sadrajem ugljenika rastvorenog u austenitu. Isto tako i svi legirajui
elementi, izuzev Al i Co, smanjuju kritinu brzinu hladjenja i sniavaju temperatu-
ru Ms i Mf.
Kod veine elika brzina hladjenja potrebna za kaljenje postie se potapanjem
predmeta u vodu ili ulje. Vee brzine hladjenja nego u vodi ostvaruju se u vodenim
rastvorima soli ili baza, a neto manja brzina u krenom mleku. Izuzetno velike br-
zine hladjenja postiu se prskanjem delova vodenim mlazevima, a veoma male br-
zine postiu se hladjenjem na mirnom vazduhu ili vazdunoj struji.
Kao to je ve napomenuto, podeutektoidni elici se kale iz isto austenitnog
podruja, a nadeutektoidni iz cementitno-austenitnog (sl. 7.6), poto se sferoidalno
odare.
Sutina kaljenja elika je da se
1200
pothladjivanjem austenita sprei nje-
gova difuziona promena do Ms- tem-
1100
perature, ispod koje nastaje promena
Austenit mehanizmom klizanja, tzv. martenzit-
1000
na transformacija. Kao rezultat kalje-
Temperatura, C

Cm

nja dobija se tetragonalni martenzit-


A

900
A
struktura koja se odlikuje velikom
tvrdoom i visokim svojstvima otpor-
C3

800
A C1 A
C1,3 727C nosti (R0.2, Rm), ali niskim vrednosti-
700 ma duktilnosti i ilavosti. Zbog toga
to se kubna reetka austenita tran-
Perlit + Ferit Cementit + Perlit
600 sformie mehanizmom klizanja (a ne
difuzijom kao u ravnotenim uslovi-
500 ma), dolazi do deformacije kubne u
0 0.4 0.8 1.2 1.6
Sadraj C, maseni %
tetragonalnu kristalnu reetku. Krista-
lografske ose ostaju ortogonalne, s
Slika 7.6. Temperatura zagrevanja za tim to su dva parametra (a i b) iste
kaljenje elika (----) duine, dok je trei parametar (c) u

1
Donja kritina brzina daje meovite strukture (npr. M+B), a gornja ist martenzit pod uslovom da se
elik pothladi ispod temperature Mf.
162 Mainski materijali

pravcu ose z izduen, jer su u tom pravcu smeteni atomi ugljenika (sl. 7.7).
Ferit Austenit Martenzit

c c
c

b b b

a a a
a=b=c
a=b=c a = b = 0.2845 nm
Atomi Fe Atomi C c = 0.297 nm

Slika 7.7 Kristalne reetke vrstih rastvora: ferita, austenita i martenzita


Tvrdoa martenzita ne daje se uopteno ve se vezuje za sadraj ugljenika ras-
tvorenog u austenitu koji posle kaljenja prelazi u martenzit (sl. 7.8).
Maksimalna tvrdoa martenzita od 64 HRC postie se kod elika sa 0.7% C.
Dalje poveanje sadraja ugljenika u austenitu neznatno utie na porast tvrdoe ak
i posle "zamrzavanja" (kriva 1). U stvarnosti kad se nadeutektoidni elici zakale sa
temperature iznad ACm javie se relativno veliki udeo netransformisanog-zaostalog
austenita, to dovodi do opadanja tvrdoe srazmerno porastu sadraja ugljenika
(kriva 3). Ako se isti elici, kako je to uobiajeno, kale iz austenitno-cementitnog
podruja (A1,3 + 30C), tvrdoa nee
70
1
zavisiti od ukupnog sadraja uglje-
2
nika u eliku, ve samo od koliine
60
ugljenika rastvorene u austenitu, ko-
Tvrdoa, HRC

3
50 ja ostaje ista za sve nadeutektoidne
elike (0.7% C, kriva 2). Austenit
40 zaostao posle kaljenja je nepoeljan
30
strukturni sastojak, posebno kod
alatnih elika, jer ima malu tvrdou
0 0.2 0.4 0.6 0.8 1.0 1.2 1.4
i raspada se na povienim tempera-
Sadraj ugljenika, %
turama u cementit, dovodei do di-
menzijske nestabilnosti.
Slika 7.8 Tvrdoa martenzita u funkcji % C i Na osnovu svega izloenog,
temperature kaljenja (1- zamrzavanje, moe se zakljuiti da postoje dva
2- kaljenje sa T> A1,3, 3- kaljenje sa razloga zbog kojih se nadeutektoid-
temperature T > ACm,) ni elici kale iz podruja nepotpuno
rastvorenih faza (A + Fe3C); cemen-
Termika obrada elika (TO) 163

tit1 je neto tvrdji (800-1000 HB) od martenzita, pa se u tvrdoi nita ne bi dobilo


ako bi se on rastvorio u austenitu pa ovaj zakalio na martenzit. tavie, ako se elik
zagreva do tako visoke temperature nastaje ogrubljivanje austenitnih zrna iz kojih
se posle kaljenja dobija grub martenzit, (veoma krt) i dosta zaostalog austenita.
Treba pri tome imati u vidu da se preobraaj austenita u martenzit kod nadeutekto-
idnih elika zavrava na temperaturi ispod 0C .
Vreme zadravanja na temperaturi kaljenja treba da bude toliko da se po celom
preseku dobije struktura koja odgovara ravnotenim uslovima; to se vreme esto
zove progrevanje. S obzirom na injenicu da se jedino iz austenita moe dobiti
martenzit, proizilazi da na temperature Ms i Mf ne utie ukupan sadraj ugljenika u
eliku, ve samo % C u austenitu. Dugo zagrevanje je takodje nepoeljno jer moe
dovesti do smanjenja sadraja ugljenika u povrinskim slojevima komada (tzv. ra-
zugljenisavanje) kao i nepoeljnog porasta austenitnih zrna (krajnji efekat: gruba
martenzitna struktura, zaostali austenit).
Jasno je da se martenzitna transformacija moe ostvariti samo pri hladjenju br-
zinom veom od kritine, koja se odredjuje kao tangenta na koleno krive kontinu-
alnog hladjenja (skraeno KH ili S-krive). Potrebna brzina hladjenja lako se moe
ostvariti na povrini komada, ali idui ka njegovom jezgru ona moe postati manja
od kritine. To se i deava kod ugljeninih elika koji se mogu samo plitko zakaliti,
to znai samo na tankim presecima (moe se prokaliti cilindar maksimalnog pre-
nika 16 mm), dok se legirani elici zakaljuju na znatno veem preseku. Ta se tehno-
loka osobina elika da mogu da se zakale do odredjene dubine radnog komada na-
ziva prokaljivost. U nekim sluajevima se iz konstrukcionih razloga trai prokalji-
vanje po celom preseku komada (zapreminsko kaljenje), a u drugim sluajevima
trai se samo velika tvrdoa povrinskih slojeva, a nezakaljeno jezgro (povrinsko
kaljenje).
Zapreminsko kaljenje moe biti martenzitno (M) (kontinualno, stepenasto) i
bejnitno (B) (izotermiko). Redje se koriste i varijante prekidno martenzitno i kon-
tinualno bejnitno kaljenje, kao i talono kaljenje i "zamrzavanje".
Kontinualno (obino) kaljenje (sl. 7.9a) izvodi se neprekidnim hladjenjem
komada iz austenitnog podruja do temperature ispod martenzitne promene Ms. Br-
zina hladjenja se bira tako da se sprei difuziona promena austenita sve do tempe-
rature martenzitnog preobraaja, gde on potpuno ili delimino prelazi u martenzit.
Stepenasto martenzitno kaljenje (martempering) (sl. 7.9b) se primenjuje kod
ugljeninih elika tankih preseka (10-12 mm) ili malih prenika 8-10 mm. Sutina
je u promeni brzine hladjenja na temperaturi neto iznad Ms. Posredno sredstvo za
hladjenje je kada sa rastopom soli2 konstantne temperature. U stvari deo se ubacuje
u kadu temperature neto iznad Ms, tu se hladi i zadrava do izravnanja temperatu-
re po celom preseku, ali ne predugo jer mogu poeti difuzione izotermike prome-

1
Poetni oblik cementita zadrava se i posle kaljenja; zato je korisno prethodno sferoidalno arenje
koje cementit prevodi iz lamelarnog u ilaviji globularni oblik.
2
Rastop alitre (KNO3), ilske alitre (NaNO3) ili njihove meavine (1:1).
164 Mainski materijali

ne. Najzad se deo vadi iz kupatila i hladi u drugom rashladnom sredstvu npr. vaz-
duhu. Poto u toku faznih promena opadaju svojstva otpornosti, a raste plastinost,
delovi se tada mogu ispravljati npr. zavrnim hladjenjem pod presom, odnosno ba-
karnim ploama. Na ovaj se nain kod dobro prokaljivih elika smanjuju zaostali
strukturni naponi, a eliminiu termiki naponi. Ovaj postupak nije pogodan za de-
bele preseke i slabo prokaljive elike, jer moe doi do transformacije austenita u
bejnit ili perlit.
AC3 AC3
AC1 AC1

A A
Temperatura, C

A F
A P Temperatura, C AF
AP
Povrina
Povrina

Jezgro
AB
AB
Jezgro

Ms Ms
AM AM
Martenzit Martenzit
Mf Mf

Vreme (log) Vreme (log)

a) b)
Slika 7.9 Martenzitno kaljenje: a) kontinualno, b) stepenasto
Izotermiko bejnitno kaljenje (austempering) (sl. 7.10a) se preciznije naziva
kaljenje sa izotermikim preobraajem pothladjenog austenita. Deo se posle auste-
nitizacije ubacuje u kupatilo konstantne temperature (250-350C) i u njemu zadr-
ava sve do potpunog preobraaja pothladjenog austenita u bejnit. Posle toga nas-
tavlja se hladjenje proizvoljnom brzinom, bilo u vodi, ulju ili na vazduhu. elik
bejnitne strukture ima manju tvrdou (40-58 HRC) od martenzitne, ali je znatno
duktilniji (plastiniji) i ilaviji od elika zakaljenog na martenzit i otputenog na is-
tu tvrdou.
Izotermiki se kale uglavnom delovi malih preseka, izradjeni od ugljeninih i
niskolegiranih elika. Kod delova veih preseka, zbog kratkog vremena inkubacije,
u sredinim slojevima pothladjeni austenit se moe transformisati u fini perlit (oko
550C) tj. iznad Bs-temperature.
Kontinualno bejnitno kaljenje (sl. 7.10b) sastoji se iz zagrevanja podeutektoi-
dnog elika do temperature iznad take A3, progrevanja pri toj temperaturi i zatim
kontinualnog hladjenja brzinom neto manjom od kritine. To znai da e kriva
hladjenja presei krivu poetka razlaganja pothladjenog austenita na temperaturi T1
> Ms. Pri toj temperaturi iz pothladjenog austenita nastaje bejnit, a kada temperatu-
Termika obrada elika (TO) 165

ra opadne do Ms, samo e se preostali deo austenita transformisati u martenzit.


Ovaj vid kaljenja mogu je jedino za neke elike iji KH dijagram ima istureno ko-
leno slino onom kao na slici (sl. 7.10b).
AC3 AC3
AC1 AC1

A A

gro
Ferit + perlit (krupni)

Jez
ina
Temperatura, C
Temperatura, C

Povr
AF Ferit + perlit (sitni) AF AP
AP

Gornji bejnit T1
Povrina

ro

AB AB
Jezg

Donji bejnit

Ms Ms

AM
Bejnit + martenzit
Mf Martenzit Mf

Vreme (log) Vreme (log)

a) b)
Slika 7.10 Bejnitno kaljenje: a) izotermiko, b) kontinualno
Prekidno kaljenje se izvodi zagrevanjem predmeta do temperature kaljenja, pa
njegovim hladjenjem u dva rashladna sredstva; najpre u vodi dok se ne ohladi do
oko 300C, a posle vadjenja iz vode deo se dalje hladi sa 300C do 20C u ulju ili
na vazduhu. Ovo je varijanta stepenastog kaljenja koja se moe primeniti i za vee
preseke, poto je brzina hladjenja u vodi velika pa se za kratko vreme izjednaava
temperatura i kod velikih preseka, a da ne nastupi bejnitna promena. Ovaj postupak
kaljenja zahteva veliko iskustvo kalioca i paljiv rad, budui da je teko proceniti
trenutak kada je predmet ve pothladjen do 300C. Prekidno kaljenje omoguuje
da se deformacije delova pri kaljenju svedu na minimum, izbegnu prsline i dimen-
zijske greke.

7.1.3 Otputanje

Kao to je ve reeno, martenzit je suvie krt da bi se elini delovi sa takvom


strukturom mogli uspeno primeniti u mainstvu. Osim toga, u njima zaostaju zna-
tni unutranji naponi. Zato se uvek posle kaljenja, izvodi naknadno zagrevanje i
sporo hladjenje - otputanje. Tako se npr. kod elika sa 0.3% C posle otputanja na
550C zaostali naponi smanjuju sa 600 na 80 MPa.
Martenzitna struktura kao presiena, tj. neravnotena i nestabilna, moe se odr-
ati na normalnim temperaturama samo zahvaljujui maloj pokretljivosti atoma.
Inae, pri tome je prisutna opta tenja da se ovakva vetaki stvorena struktura ra-
166 Mainski materijali

spadne u smislu ponovnog pribliavanja ravnotenoj strukturi koja odgovara sadr-


aju ugljenika (pre svega, postoji tenja da atomi ugljenika putem difuzije izadju iz
presiene tetragonalne reetke i formiraju posebnu cementitnu fazu).
Ako se okaljeni (zakaljen) elik zagreva, aktivira se difuzija atoma, posebno
ugljenika utoliko vie, ukoliko je temperatura zagrevanja via i due vreme dranja
na toj temperaturi. Ovakav proces termike obrade, tj. naknadnog zagrevanja do is-
pod kritine temperature A1, dranja krae vreme na toj temperaturi i zatim laganog
hladjenja (na primer, na mirnom vazduhu), naziva se otputanje. Brzina hladjenja
posle zagrevanja znatno utie na zaostale napone; to je ta brzina manja, nii e biti
naponi. Brzo hladjenje u vodi sa 600C stvara nove termike napone.
Otpusna krtost
Zapaeno je, da kod nekih elika koji su legirani sa Mn ili Cr, odnosno sa
Cr-Mn ili Cr-Ni, pri otputanju, moe doi do nastanka tetne pojave tzv. "otpusne
krtosti" (porast tvrdoe, opadanje ilavosti i istegljivosti). Treba izbegavati otpu-
tanje sa temperatura koje dovode do poveanja tvrdoe, pa ak i otputanje sa viih
temperatura. U sluajevima da se otputanje izvodi na viim temperaturama prepo-
ruuje se brzo hladjenje kroz kritinu oblast temperatura, tj. pothladivanje, ime se
spreava difuzija kao bitan faktor nastanka otpusne krtosti.
Za neke klase elika pad ilavosti mogue je uoiti i metalografskim metoda-
ma, prema zadebljanju granica zrna. Metalurka mera kojom se otpusna krtost mo-
e spreiti je legiranje alatnih elika molibdenom (do 0.6%), volframom (do 1.5%),
kao i niobijumom. Pri otputanju ovi elementi imaju pozitivne efekte, jer koe se-
gregaciju. Suprotno tome, ugljenik i fosfor doprinose pojavi krtosti otputanja.
Pretpostavka je da negativno dejstvo fosfora poinje ve i kod sasvim malih kolii-
na (oko 0.005% P). Uticaj fosfora povezan je sa njegovom izraenom sklonou ka
pojavi segregacije. Takodje, o vrlo bitnom uticaju fosfora na ovu pojavu govori i
injenica da su karbidi, izdvojeni iz elika u krtom stanju, bogatiji fosforom od
karbida izdvojenih iz elika koji poseduje normalnu ilavost. Pomenuta pojava pa-
da ilavosti je reverzibilna, to znai da e se ponovo ispoljiti pri naknadnom za-
grevanju iznad kritine temperaturske oblasti i pri laganom hladjenju.
Takodje je utvrdjeno, prema najnovijim istraivanjima, da segregacija fosfora
po granicama zrna predstavlja osnovni razlog poveanja sklonosti ka interkristal-
nom krtom lomu. Utvrdjeno je da i Si i Mn ubrzavaju segregaciju fosfora, to znai
da se smanjenjem koncentracije P, Mn i Si umanjuje sklonost ka otpusnoj krtosti.
Medjutim, u praksi je teko smanjiti P ispod odredjenog nivoa (npr. ispod 0.015%),
dok bi suvie veliko smanjenje Mn imalo druge nepovoljne posledice. Zato se se-
gregacija P spreava dodatkom Mo. Veliki efekti se, takodje, postiu dodatkom
malih koliina B ( 0.0003%) i Nb, koji segregiraju po granicama zrna i poveava-
ju njihovu kohezionu jainu i tako kompenzuju smanjenje kohezione jaine koje
izaziva fosfor.
Osetljivost materijala prema otpusnoj krtosti moe se utvrditi ispitivanjem
udarne ilavosti elika u irokom temperaturskom dijapazonu, kao i utvrdjivanjem
Termika obrada elika (TO) 167

prelazne temperature elika iz ilavog u krti lom. Sklonost razliitih vrsta elika
prema otpusnoj krtosti zavisi u najveoj meri od njihovog hemijskog sastava, nai-
na proizvodnje i primarne ili metalurke prerade (vidi glavu 8).
Zavisno od temperature zagrevanja pri otputanju ugljeninih elika, razlikuju
se: nisko, srednje i visoko otputanje (sl. 7.11).

Austenit
700
750
Sorbit
Temperatura, C

600 Visoko otputanje


Otputeni
500 500
martenzit
400 Trustit
Srednje otputanje
300 Ms

200 Mf 250
Martenzit
Martenzit 65HRC
100 Nisko otputanje

0
10 102 103 104 105 106

Vreme, (logt), s

Slika 7.11 Kaljenje i otputanje prikazano u KH dijagramu


Nisko otputanje izvodi se pri temperaturi 150-250C i vremenu 1-45 h, pri
emu tetragonalni martezit prelazi u kubni. Sopstveni naponi nastali pri kaljenju
opadaju uz neznatno poboljanje plastinosti i odravanje visoke tvrdoe, jaine i
otpornosti na habanje. Uglavnom se koristi za alate, opruge, kontrolnike. Isto tako,
nisko se otputaju delovi posle povrinskog kaljenja, cementacije, cijanizacije ili
karbonitriranja.
Srednje otputanje izvodi se progrevanjem (2 min/mm) pri 350-500C i zatim
hladjenjem u vodi. Time jaina i napon teenja ostaju isti kao i posle kaljenja, ali
raste granica elastinosti, otpornost na relaksaciju i dinamika izdrljivost (zbog
pojave spoljanjih pritiskujuih napona pri hladjenju u vodi). Zato se na ovaj nain
otputaju delovi kao to su opruge (lisnate, zavojne), poluge za balansiranje, matri-
ce i sl.
Visoko otputanje izvodi se na temperaturi iznad 500C, ali ispod kritine tem-
perature Ac1. Cilj je da se postigne najbolja duktilnost i ilavost. Kaljenje i visoko
otputanje zajedno se nazivaju poboljanje. U poredjenju sa elikom u normalizo-
vanom ili arenom stanju, kaljenje praeno visokim otputanjem dovodi do istov-
remenog poveanja jaine i napona teenja, istegljivosti, suenja i naroito udarne
ilavosti (tab. 7. 2). Poto se sve osobine popravljaju, to se termika obrada kalje-
nje + visoko otputanje zove poboljanje. U tom smislu postoji i posebna grupa ug-
ljeninih (0.25-0.60% C) i niskolegiranih elika pod nazivom elici za poboljanje.
Kod ugljeninih elika debljih preseka (preko 16 mm) ne moe se ostvariti potpuno
prokaljivanje; niskolegirani elici su u tom pogledu povoljniji. Za ocenu prokalji-
vosti koristi se eono hladjenje vodom prethodno austenitiziranog cilindrinog
168 Mainski materijali

uzorka-Domini proba. Kriterijum za ocenu dubine prokaljivanja jeste rastojanje


od ela uzorka pa do take u kojoj je posle kaljenja, ostvarena polu-martenzitna
struktura1 (50%M + 50% B). Pie se npr. I50 = 24 mm, to znai da je na rastojanju
od 24 mm izmerena tvrdoa od 50 HRC, koja za ugljenini elik sa 0.57% C odgo-
vara strukturi 50% M + 50% B.
Termika obrada - poboljanje izvodi se u elezarama na proizvodima kao to su
limovi, ipke, otkovci, i na delovima koji se mainski obradjuju da bi se pre te obrade
smanjila tvrdoa.
Kao to je ve spomenuto kod nekih vrsta legiranih elika moe pri otputanju
doi i do pojave tzv. otpusne krtosti, tj. izvesnog pada ilavosti zbog raspadanja
zaostalog austenita. Ovo se dogadja u jednoj odredjenoj temperaturnoj zoni i moe
se izbei dodavanjem odgovarajuih legirajuih elemenata, kao npr. molibdena kod
kovakih alata (matrica za kovanje u kalupima).
Tablica 7.2 Uporedne karakteristike elika u arenom, kaljenom i otputenom stanju

Rm, Rp, A5, Z, KCV,


Termika obrada
MPa MPa % % J/cm2

arenje na 880C 550 350 20 52 90


Kaljenje u vodi sa 880C i
1100 700 12 35 30
otputanje pri 300
Isto sa otputanjem pri 600C 620 430 22 55 140

U zakljuku ovog razmatranja moe se rei da se kaljenje izvodi tako to se


najpre dovoljno brzim hladjenjem elika, zagrejanog do austenitnog podruja, do-
bije u njemu martenzitna struktura. Ona se zatim naknadnim otputanjem prevodi u
jednu od eljenih struktura, koju u osnovi karakterie feritna i cementitna faza. Za-
visno od namene elinog dela, ovo otputanje se moe uopte izvoditi na razlii-
tim temperaturama i time postii eljena mehanika svojstva (tvrdoa, vrstoa, i-
lavost, ...). Budui da je ovaj proces otputanja relativno dugotrajan, on se moe
bez tekoa tano regulisati i time pouzdano doi do eljenog rezultata, za razliku
od eventualnog dobijanja slinih struktura putem hladjenja austenita brzinom ma-
njom od kritine (kada bi praktino bilo znatno tee voditi proces hladjenja odred-
jenom brzinom, s obzirom na njegovo relativno kratko trajanje, tekoe u vezi sa
prilagodjavanjem dimenzijama delova i dr.). Sem toga, oblik cementita u struktu-
rama otputanja znatno je povoljniji, jer obezbedjuje veu plastinost.
Kod srednjeg otputanja odvija se dakle difuzija atoma ugljenika i stvaranje
cementita, tako da rezultat itavog procesa za neki odredjen elik zavisi od tempe-
1
Polu-martenzitna zona se uzima kao kriterijum za ocenu prokaljivosti, budui da se ona moe lako
ustanoviti pomou metalografskog mikroskopa ili jo lake merenjem tvrdoe na probnom uzorku.
Tvrdoa polu-martenzitne strukture iznosi 25 HRC za ugljenini elik sa 0.15-0.22% C, odnosno 50
HRC za ugljenini elik sa 0.53 do 0.62% C.
Termika obrada elika (TO) 169

rature i vremena otputanja. To znai da se naelno isti efekat otputanja moe pos-
tii pri vioj temperaturi a kraem vremenu, kao i na nioj temperaturi i dovoljno
dugom vremenu. Medjutim, praktino prihvatljiva i ekonomski opravdana vremena
se kreu obino od 0.5-2 asa, tako da se tome prilagodjavaju i temperature otpu-
tanja. Zajedniki efekat temperature i vremena na tvrdou ugljeninih elika moe
se proceniti pomou izraza P = T ( M + log t ) , gde je: T - apsolutna temperatura
otputanja (uzima se u granicama od 570 do 920 K), M = 15.6 5.6 % C ,
t - vreme otputanja od 1 do 24 h i C- sadraj ugljenika u eliku.
Najpreciznije se temperatura moe kontrolisati pri otputanju u tenom kupati-
lu (sonom, olovnom, sa vrelim uljem). Neto tee je regulisanje temperature pri ot-
putanju u industrijskim peima.
Talono kaljenje (precipitaciono, disperziono otvrdnjavanje)
Neki metali kao npr. austenitni elici ili neelezni metali koji nemaju alotrop-
ske modifikacije ve samo promenljivu rastvorljivost u vrstom stanju, mogu biti
podvrgnuti disperzionom otvrdnjavanju. Ovaj postupak predstavlja povezivanje te-
hnolokih operacija presienja i starenja.
Presienje se zasniva na zagrevanju legure do temperature 30-50C iznad gra-
nine rastvorljivosti (temperatura Tp za leguru I na sl. 7.12), zadravanju na toj
temperaturi i zatim brzom hladjenju. Tom prilikom rastvaraju se istaloeni sastojci
npr. tercijarni cementit kod niskougljeninih elika, i legura kao rezultat presienja
dobija jednofaznu strukturu. Svojstva otpornosti elika (Rp, Rm) posle presienja
neznatno se menjaju, ali se poveavaju svojstva plastinosti, zbog prelaska dvofa-
zne ( + ) strukture u monofaznu strukturu ().
Starenje (vetako) se sastoji u zagrevanju prethodno presiene legure do tem-
perature nie od granine rastvorljivosti, dranju na toj temperaturi i hladjenju. U
toku starenja dolazi do izluivanja vika sastojka iz presienog vrstog rastvora, u
obliku faze visoke disperzije. Starenje
dovodi do ojaanja koje se ispoljava pora-
Rastop (R) stom svojstava otpornosti i smanjenjem
svojstava plastinosti. Ako se starenje
R+ odvija i na temperaturi okoline, onda je
Temperatura

re o prirodnom starenju.
T p Starenje moe biti i nepoeljan pro-
ces, kao npr. kod limova za duboko
izvlaenje ili kotlovskih limova, jer
dovodi do pada svojstava plastinosti i
porasta krtosti. Isto tako, kod zavarenih
spojeva izluivanje nitrida gvodja (Fe2N
A I
Koncentracija B, % i Fe4N) po granicama metalnih zrna
(prirodno starenje) izaziva pad duktilnosti
Slika 7.12 Ravnoteni dijagram sa
ogranienom rastvorljivou i ilavosti, tj. svojstava plastinosti.
elementa B u elementu A
170 Mainski materijali

7.2 Termika obrada ispod nule

7.2.1 Kaljenje na niskim temperaturama

Pri razmatranju procesa martenzitnog preobraaja u toku kaljenja ukazano je da


temperatura zavretka formiranja martenzita kod nekih elika lei ispod normalnih
temperatura. Tako je, na primer, za sluaj eutektoidnog elika ona bila Mf -50C.
To istovremeno znai da pri uobiajenom kaljenju do normalnih temperatura, u e-
liku zaostaje neto austenita (koliina zaostalog austenita zavisi od sastava elika i
raste sa porastom sadraja ugljenika). Ukoliko se, dakle, eli preobraaj i ove koli-
ine austenita, potrebno je izvoditi hladjenje sve do temperature Mf ( obino -30C
do -60C). Na tom principu se zasniva mogunost termike obrade elika na snie-
nim temperaturama ili kako se jo kae subnultim tretmanom, odnosno najkrae re-
eno zamrzavanjem.
Medjutim, hladjenje do ovih temperatura se ne mora izvoditi direktno iz auste-
nitnog podruja, ve se elik moe najpre ohladiti do normalne temperature i tek
naknadno hladiti do niih temperatura.
Ovim postupkom (koji, inae, nije u naroito irokoj primeni) postie se odgo-
varajue poveanje tvrdoe i bolja stabilizacija strukture, smanjuju se unutranji
strukturni naponi i time umanjuje sklonost ka spontanoj promeni specifine zapre-
mine u toku vremena (tzv. starenje), to je u nekim sluajevima veoma znaajno.
Na primer, pri izradi preciznih mernih alata potrebno je ostvariti dimenzijsku sta-
bilnost, koja nee biti poremeena u toku vremena, pa se oni esto kale na niskim
temperaturama.
Inae, itav postupak termike obrade na snienim temperaturama ogranien je
na elike sa veim sadrajem ugljenika (> 0.5% C), jer je koliina zaostalog auste-
nita u niskougljeninim elicima neznatna, pa i eventualno hladjenje do niskih
temperatura ne bi imalo efekta. Stoga se najee ovako obradjuju visoko-
ugljenini i legirani alatni elici, a takodje i neki konstrukcioni (naroito legirani
elici za cementaciju - radi poveanja tvrdoe cementiranog sloja posle kaljenja).
Za postizanje niskih temperatura do -78C moe se upotrebiti CO2 u vrstom
stanju ("suvi led"), a za postizanje jo nie temperature do oko -180C teni vazduh
ili teni azot. Medjutim, za veinu elika temperatura kraja martenzitnog preobra-
aja Mf nije ispod -80C, tako da se uglavnom moe koristiti prvo sredstvo.
Na osnovu svega reenog, proizilazi da se pri termikoj obradi elika na snie-
nim temperaturama poveava koliina martenzita u strukturi, to dovodi, pre svega,
do:
poveanja tvrdoe,
poveanja zapremine i
stabilizacije dimenzija.
Termika obrada elika (TO) 171

Na kraju ovog poglavlja o termikoj obradi date su neke osnovne fizike i me-
hanike karakteristike gvodja i ugljenika, kao i cementita i vrstih rastvora koje
ova dva elementa obrazuju i najzad strukture koje nastaju kako u ravnotenim tako
i u neravnotenim uslovima hladjenja (tab. 7.3).
Tablica 7.3 Osobine strukturnih sastojaka sistema Fe-C

Gustina, Rm, A5,


Sastojci, oznaka Tvrdoa, HB
g/cm3 MPa %
Gvodje, Fe 7.874 295 50 50-60
Ferit, 7.86 295 40 80
Austenit, 8.06 740 50 200
Cementit, Cm 7.66 295 0 900
Grafit, Gr 2.22 19.5 0 <1
Perlit, P 7.85 740 8 200
Ledeburit, L - - - 450
Perlit-sitni, P - 940 - 250
Bejnit, B - 1285 20 400
Martenzit, M 7.74 1485 0 700

7.3 Sredstva za zagrevanje i hladjenje pri termikoj


obradi

7.3.1 Sredstva za zagrevanje

Za zagrevanje elika pri termikoj obradi najvie se upotrebljavaju specijalne


pei. One se zagrevaju elektrinim otporom - efektom RI2 ili indukcijom, odnosno
sagorevanjem vrstih, tenih i gasovitih goriva. Pri tome se toplota predaje direkt-
no preko gasa koji okruuje delove (konvekcijom) ili zraenjem. Zagrevanje se u
nekim redjim sluajevima obavlja i u vakuumskim peima i tada se toplota predaje
zraenjem. Pei na vrsta goriva imaju reetke (rostove) na kojima sagoreva vrsto
gorivo (umur, ugalj), a pei na tena i gasovita goriva opremljene su posebnim
uredjajima za rasprivanje goriva-gorionicima.
Pei za zagrevanje pri termikoj obradi mogu biti veoma razliite po konstruk-
ciji, usled ega imaju razliite nazive kao to su: komorne, jamske, dubinske, rota-
cione, nagibne, kombinovane, protone itd. Medjutim, one se prema konstrukcio-
nom izvodjenju obino razvrstavaju na:
172 Mainski materijali

komorne (sl. 7.13a, b),


jamske (sl. 7.13c),
sona i metalna kupatila (sl. 7.14).
1 - Grejna komora 1 - Grejna komora
2 - Grejni element 2 - Gorionik 3
3 - Vratanca 3 - Vratanca
1
4 - Radni predmet 4 - Dimnjak
5 - Radni predmet

1 2 5 2 1 - Grejna komora
4 2 - Grejni element
3 - Poklopac
1
4 - Radni predmet
4 (cilindrini)
2 3 3
4

a) b) c)
Slika 7.13 Shema jednokomorne (a) i dvokomorne (b) pei, kao i izgled jamske pei (c)
S obzirom na to da li su namenjene zagrevanju razliitih ili samo odredjenih
delova, pei mogu biti univerzalne i specijalne.
Kod komornih pei (sl. 7.13a) delovi
3 se mogu zagrevati direktno (kada pro-
dukti sagorevanja dolaze u neposredan
dodir sa delovima) ili indirektno (kada su
delovi smeteni u zatvorenoj komori- tzv.
"mufl"-pe, koja se spolja greje toplim
gasom). esto su ove pei dvokomorne,
1
pri emu jedna komora slui za predgre-
vanje, a druga za zavrno zagrevanje (sl.
2 7.13b).
Da bi se kod elektrinih pei postiglo
ravnomernije i bre zagrevanje, esto se
pomou ventilatora obezbedjuje prisilna
cirkulacija vazduha kroz komoru za vre-
me rada.
Slika 7.14 Metalno kupatilo; 1- tean metal, Takodje se u industriji dosta koristi i
2- grejai, 3- termometar indukciono zagrevanje (vidi odeljak 7.6 o
povrinskom kaljenju!).
Najzad, delovi se mogu zagrevati i u tenoj sredini (sl. 7.14). U tu svrhu koriste
se naroita "kupatila" (ili "kupke") u kojima je rastopljena neka so (sona kupatila)
ili metal, kao to je, na primer, olovo (metalna kupatila). Pei se najee zagrevaju
elektrinom strujoma (redje plamenom) tako da istopljena so (ili metal) dobije pot-
rebnu temperaturu, kada se delovi ubacuju u rastop. Na ovaj nain se zagrevaju,
uglavnom, delovi manjih dimenzija i to najee alati (naroito alati od brzoreznih
Termika obrada elika (TO) 173

elika). Zagrevanje u ovim tenim sredstvima je brzo, a regulisanje temeperature


veoma tano. Temperaturni opseg zagrevanja u sonim kadama je obino 150-
750C, dok je u olovnim kupatilima 330-850C.
Jedan od problema pri zagrevanju elika je delimina oksidacija po povrini i
formiranje oksidne kore, ukoliko zagrejan elik dodje u dodir sa vazduhom ili dru-
gim oksidiuim gasovima koji se mogu nai u pei. Sagorevanje predstavlja direk-
tan gubitak materijala (oko 0.5 %), a dovodi i do oteenja povrine. Iz ovih razlo-
ga pogodnije je za zagrevanje koristiti komorne pei sa neutralnom ili kontrolisa-
nom atmosferom, u koje se ubacuje neki neutralni gas pod manjim natpritiskom, ili
se na drugi nain ostvaruje kontrolisana neoksidiua atmosfera i tako onemogua-
va prodiranje vazduha u komoru. Ovi gasovi koji spreavaju oksidaciju povrinskih
slojeva, proizvode se u posebnim uredjajima.
Atmosfera u pei bi mogla biti nepovoljna i u tom smislu to neki njeni sastojci
dovode do izvesnog gubitka ugljenika iz povrinskih zona elika (razugljenisava-
nje), dok drugi mogu dovesti do suprotnog efekta-poveanja koliine ugljenika
(naugljenisavanje). Zato je ostvarenje kontrolisane atmosfere u komorama pei
znaajno, kako zbog spreavanja oksidacije, tako i sa ovog stanovita.
Druga mogunost je da se termika obrada obavi u sonoj kadi ili olovnom ku-
patilu, ime se spreava dodir sa vazduhom i izbegava sagorevanje po povrini. Pri
tome ne dolazi ni do razugljenisavanja.
Jasno je da i u sluaju eventualne primene vakuumskih pei ne postoji mogu-
nost povrinske oksidacije. Medjutim, ove pei su skupe, pa se koriste samo u ne-
kim specijalnim sluajevima.

7.3.2 Sredstva za hladjenje

Najvie primenjivana sredstva za hladjenje jesu voda, vazduh i ulje. S obzirom


na prethodna objanjenja, ugljenini elici uopte zahtevaju znatne brzine hladjenja
pri kaljenju, a naroito oni sa niim sadrajem ugljenika. Zato se ugljenini elici
normalno hlade vodom, kao sredstvom koje najintezivnije hladi. Medjutim, ni tada
se ovi elici ne mogu ohladiti dovoljno velikom brzinom po itavom preseku masi-
vnijih delova. Voda se takodje upotrebljava i za kaljenje nekih niskolegiranih eli-
ka. Legirani elici imaju manju kritinu brzinu kaljenja i zato se hlade uljem (blae
rashladno sredstvo nego voda), dok se neki visokolegirani elici mogu hladiti u
struji vazduha, pa ak i na mirnom vazduhu (ovi zadnji se nazivaju martenzitni ili
prirodno kaljivi elici).
Treba primetiti da na izbor sredstva za hladjenje mogu uticati i dimenzije dela.
Tako na primer, u nekim sluajevima se manji delovi mogu hladiti uljem, ali se ve-
i delovi od istog materijala moraju hladiti vodom, kako bi se i njihova unutra-
njost dovoljno brzo ohladila, odnosno prokalila.
Uopte posmatrano, kao sredstva za kaljenje mogu posluiti: voda, ulje, vaz-
duh, istopljeni metal ili istopljena so, kao i eventualno hladne metalne ploe koje
deluju neposrednim dodirom (tab. 7.4).
174 Mainski materijali

Tablica 7.4 Brzina hladjenja elika u razliitim uslovima

Brzina hladjenja (C/s)


Sredstvo za kaljenje U temperaturskom opsegu
650-550C 350-250C
Voda 18C 600 270
Voda 26C 500 270
Voda 50C 100 270
Rastvor 10 % NaOH u H2O pri 18C 1200 300
Rastvor 10 % NaCl u H2O pri 18C 1100 200
Emulzija ulja u vodi 70 200
Rastvor sapuna u vodi 30 200
Mineralno mainsko ulje 150 35
Transformatorsko ulje 120 25
iva 800 70
Bakarne ploe 60 30
Gvozdene ploe 35 15
Iz tablice 7.4 je jasno da je najefikasnije rashladno sredstvo voda i neki vodeni
rastvori (kaustina soda NaOH). Ali njihova je mana to u temperaturskom opsegu
Ms-Mf ( 350-250C) imaju veliku brzinu hladjenja, odnosno veliki gradT, koji in-
dukuje znatne zaostale termike napone. Takodje se vidi da uljna kupatila u pored-
jenju sa vodom hlade 3 do 4 puta sporije u oblasti temperatura 650-550C i skoro
10 puta sporije na temperaturama martenzitnog preobraaja. Iako je njihova prime-
na kao manje intenzivnog sredstva za hladjenje ponekad neophodna, ulja ipak ne
mogu da potisnu vodena kupatila.
Uinak kaljenja razliitih sredstava zavisi pre svega od termike provodnosti,
specifine toplote, toplote isparavanja i viskoziteta sredstva za hladjenje. Znatan
uticaj ima i koliina rastvorenih gasova, koji zajedno sa isparenjima u kupatilu ob-
razuju parni omota (parni film) okolo kaljenog predmeta. S obzirom na pojavu pa-
ra i gasova veoma je vano relativno kretanje predmeta u kupatilu, kojim se taj
omota intenzivno otklanja. Uinak kaljenja kupatila je vana veliina, koja se mo-
e odrediti odnosom izmedju zakaljenog i nezakaljenog prenika, a izraava se
pomou intenziteta kaljenja (H)1. Vrednosti tog koeficijenta date su u tablici 7.5.

1
Intenzitet kaljenja H = odgovara preniku probnog uzorka koji u centru sadri 50% martenzita; to
je idealan kritian prenik, odnosno idealno rashladno sredstvo.
Termika obrada elika (TO) 175

Tablica 7.5 Intenzitet sredstva za kaljenje H

Sredstvo za kaljenje Vazduh Ulje Voda Voda + 5-10% NaCl


Bez kretanja 0.02 0.25-0.30 0.9-1.0 2.0
Veoma malo
- 0.30-0.35 1.0-1.1 2.0-2.2
pomeranje
Mirno kretanje - 0.35-0.40 1.2-1.3 -
Intenzivno kretanje 0.05 0.40-0.50 1.4-1.5 -
Otro kretanje - 0.50-0.80 1.6-2.0 -
Veoma otro kretanje 0.08 0.80-1.10 4.0 5.0

Treba istai da je najefikasnije kaljenje vodenim mlazom (prskanjem) jer mlaz


odstranjuje sve parne mehurove tako to ih prevodi u kapljice koje su sposobne za
transfer toplote.
Ulja za hladjenje mogu biti razliita po sastavu, odnosno intenzitetu hlladjenja.
To su obino mineralna ulja sa eventualnim dodatkom masnih ulja. Ponekad se za
hladjenje upotrebljavaju sona ili metalna kupatila. Ona su naroito pogodna pri br-
zom hladjenju do temperatura koje su iznad normalnih-za tzv. "termalno kaljenje"
(vidi odeljak o izotermikom i stepenastom kaljenju). Pri tome je brzina hladjenja
vea nego pri hladjenju u ulju.
Hladjenje dela smetenog izmedju metalnih ploa dolazi u obzir za delove lis-
tastog oblika. Naime, u ovim sluajevima postoji opasnost od vitoperenja delova,
pa se oni pritiskaju bakarnim ploama koje se iznutra hlade vodom, tako da se de-
lovi istovremeno kale i spreava njihovo deformisanje. U ovom sluaju odgovara
kaljenje postupkom martempering.

7.4 Sopstveni naponi i greke pri kaljenju


U mainskoj (mehanikoj) tehnologiji, veoma je znaajan problem sopstvenih
napona koji mogu nastati u toku obrade metala, npr. pri kaljenju, zavarivanju, na-
varivanju, livenju, plastinom deformisanju na hladno. Ovi naponi mogu prouzro-
kovati deformisanje, dimenzionu nestabilnost ili ak prskanje predmeta obrade.
Zovu se sopstveni naponi da bi se razlikovali od radnih napona koji potiu od
spoljnjih sila i momenata. U toku procesa prerade metala, sopstveni naponi se me-
njaju kako po veliini tako i po znaku pa se zovu prelazni naponi; naponi koji traj-
no ostaju i posle procesa prerade nazivaju se zaostali sopstveni naponi (unutranji
naponi).
Kad je re o termikoj obradi elika, sopstveni naponi javljaju se uglavnom
zbog neravnomernog zagrevanja i hladjenja-termiki naponi, kao i zbog strukturnih
preobraaja u elastinom podruju-strukturni naponi.
176 Mainski materijali

Jezgro Povrina Neravnomerno zagrevanje i naroi-


1000 to hladjenje, opet je posledica velike
R mase predmeta, razliitih preseka, nep-
Temperatura, C

P
grad T ravilnog postavljanja u pei, neujedna-
U
ene temperature u pei i sl. Od svih
500 postupaka termike obrade elika, naj-
vei sopstveni naponi javljaju se pri ka-
T = 0
ljenju, jer se tom prilikom pored termi-
kih napona visokog nivoa (vea brzina
0
1 10 100 1000 hladjenja nego kod drugih postupaka
Vreme, s termike obrade) javljaju i naponi usled
strukturnog preobraaja (martenzitne
Slika 7.15 Promena gradT pri hladjenju transformacije).
valjka 100 mm (u H2O) Termiki naponi su srazmerni tem-
peraturskom gradijentu, tj. porastu
temperature (T) u pravcu normale (n) na izotermiku povrinu (gradT = T/n).
Promena gradT u toku hladjenja elinog valjka u vodi prikazana je na slici 7.15.
Stoga se i indukovani termiki naponi menjaju sa vremenom po zakonu:
= E T , (7.1)
gde je: E- modul elastinosti,
- koeficijent linearnog termikog irenja,
T- razlika temperatura u preseku u funkciji vremena (gradT, na slici 7.15).
Modul elastinosti (E) opada sa porastom temperature, dok raste, ali se te re-
lacije ne mogu analitiki izraziti. To znai da se promena termikih napona sa vre-
menom hladjenja moe ustanoviti samo ako se raspolae eksperimentalnim dija-
gramima sa kojih se oitavaju vrednosti E i za odgovarajue temperature, odnos-
no vremena hladjenja; razume se da treba poznavati i krive hladjenja jezgra i omo-
taa (sl. 7.15) koje definiu T u funkciji vremena hladjenja.
Zato je problematika odredjivanja prelaznih i zaostalih unutranjih napona ve-
oma sloena, kako iz aspekta teorijskih objanjenja tako i praktine provere. Kao
to je ve spomenuto nivo termikih napona je vii pri hladjenju nego pri zagreva-
nju zbog vee razlike temperatura po preseku, posebno kad je re o kaljenju. Osim
toga temperaturski gradijent bie tim vei to je deblji presek komada i manja ter-
mika provodnost metala (legirani elici su rdjaviji provodnici toplote nego uglje-
nini). To znai da kod debelih preseka legiranih elika treba vie panje posvetiti
problemu unutranjih napona, nego kod tankih preseka i ugljeninih elika.
Maksimalni prelazni naponi (pri oko 600C, sl. 7.15) mogu da stvore naprsline
u spoljanjim slojevima ( > Rm), jer oni ve nisu u plastinom podruju (za elik
je plastino podruje pri T > 600C); zato se, pored ranije navedenih razloga, za
legirane elike preporuuje blae sredstvo za kaljenje (npr. ulje). Pored prelaznih
napona tetni su i zaostali naponi koji se zadravaju i posle hladjenja predmeta do
sobne temperature. Bez obzira na to to na kraju hladjenja, po prirodi stvari, mora
Termika obrada elika (TO) 177

doi do izjednaavanja temperatura u celom preseku komada (sl. 7.15), termiki


naponi nee ieznuti i kada bude T = 0. To se tumai ometenim, neslobodnim i-
renjem jezgra usled znatno hladnijeg omotaa. Zato e konano naponsko stanje u
ohladjenom valjku biti sloeno jer deluju naponi zatezanja i naponi pritiska
(sl. 7.16). Spoljanji slojevi bie zategnuti, a jezgro pritisnuto. Unutranji naponi su
nepoeljni, jer se superponiraju sa radnim naponima, a mogu izazvati i dimenzionu
nestabilnost pri mainskoj obradi. Zato se oni otklanjaju ili umanjuju termikom
obradom - otputanje napona.
Pojavu strukturnih napona treba dovesti u vezu sa injenicom da se u nizu slu-
ajeva ne moe ostvariti istovetna struktura po itavom preseku okaljenog dela. Sa
druge strane, svaka od moguih struktura ima sopstvenu specifinu zapreminu. Ra-
nije je napomenuto da martenzit ima najveu specifinu zapreminu medju svim
strukturama elika. Ako se zamisli da je, na primer, martenzitna struktura ostvarena
samo do neke dubine, a da su zone ispod ovog sloja sa nekom od struktura perlit-
nog tipa, onda je jasno da e se u spoljnim zonama pojaviti naponi pritiska (unutra-
nji delovi materijala ometaju spoljne u tenji da zauzmu veu zapreminu), a u
unutranjim naponi zatezanja (sl. 7.16).
Bez obzira na ovo podvojeno razmatranje uzroka pojave unutranjih napona,
oni se superponiraju i u konanom rezultatu se dobija jedinstven stvarni raspored,
kao i veliina zaostalih napona.
Ovi unutranji naponi mogu, zavisno od
njihove veliine, rasporeda i geometrijskih ka-
rakteristika dela, dovesti do odgovarajuih de-
formacija (vitoperenja, krivljenja, promene zap-
remine i sl.). U nepovoljnijim sluajevima oni
mogu izazvati i razaranje-prskanje. tavie, pr-
Termiki naponi
skanje i ne mora uvek nastupiti u toku samog
+

kaljenja, ve se eventualno moe pojaviti i kas-


nije, na primer pri bruenju, kada se skidanjem
0 0
povrinskih slojeva prednapregnutog materijala,
remeti uspostavljena ravnotea i on se razara.
-

Do znatnih unutranjih napona dolazi naro-


ito pri kaljenju niskougljeninih elika, jer je
Strukturni naponi neophodno da se oni hlade veoma brzo, radi
+

dobijanja martenzitne strukture. Medjutim, ova


0 0
velika brzina se moe ostvariti na povrini, ali
ne i u unutranjosti masivnijih delova, to do-
vodi do formiranja razliitih struktura, odnosno
-

znatnih strukturnih napona. Istina, ovi elici


Slika 7.16 Shema raspodele podnose unutranje napone relativno dobro za-
termikihi i strukturnih hvaljujui dobrim svojstvima plastinosti.
napona u kaljenom U ovom smislu su od uticaja i drugi inioci.
elinom valjku Na primer, poznato je da elici sa krupnozrnom
178 Mainski materijali

strukturom imaju manju kritinu brzinu kaljenja, pa izgleda na prvi pogled da su


oni manje podloni unutranjim naponima (mogu se sporije hladiti pri kaljenju).
Ipak, usled poveane koncentracije napona po granicama velikih zrna, maksimalne
vrednosti napona vee su nego kod sitnozrnih elika.
U svakom sluaju, unutranji naponi su tetni i zato se nastoji da se oni razlii-
tim pogodnim merama to vie smanje.
Na sl. 7.17 su prika-
zani shematski neki
primeri deformisanja de-
lova pri kaljenju, usled
pojave unutranjih na-
a) b) c) pona. Naroito su u tom
Slika 7.17 Primeri deformisanja delova pri kaljenju smislu nepovoljni vitki i
tanki delovi. Medjutim,
treba imati u vidu da de-
formisanje u stvari predstavlja odgovarajui ustupak unutranjim naponima i oni se
usled toga smanjuju. Sa druge strane, u najveem broju sluajeva primetno defor-
misanje delova se ne sme dozvoliti. Vitoperenje (sl. 7.17a) moe nastati ako se
predmeti nepravilno potapaju u kadu za termiku obradu. Kao primer, moe se u
tom smislu navesti kaljenje eline ploe. Ako se ona postavi horizontalno i hladi
pljotimice nastae znatno vitoperenje, poto se jedna strana hladi mnogo bre od
druge. Suprotno tome, ako se ista ploa okai vertikalno u kadu sa vodom, obe e
se strane hladiti ravnomerno. No, ipak treba raunati s tim da je vitoperenje tee
spreiti kod dugakih i vitkih predmeta nego kod kratkih i manje vitkih.
Ponekad se u cilju smanjenja vitoperenja predmeti hlade stegnuti u presama za
kaljenje. Medjutim, pri tome treba raunati i sa odgovarajuim veim unutranjim
naprezanjima, ime se poveava mogunost prskanja. Ipak, ovaj nain spreavanja
deformisanja delova ne moe se primeniti u svim sluajevima. Takodje i eventual-
no naknadno ispravljanje iskrivljenih delova dovodi do dopunskih unutranjih na-
pona.
Navedeni zakljuci u vezi sa unutranjim naponima pri hladjenju vae u odgo-
varajuoj meri i za zagrevanje delova, s tim to pri tome ona dobijaju suprotan
znak. To znai da su pri zagrevanju spoljne zone izloene termikim naponima pri-
tiska (kao zagrejanije) i strukturnim naponima zatezanja (pri prelasku temperature
AC1 nastaje najpre u spoljnim zonama austenit, kao struktura sa najmanjom specifi-
nom zapreminom).
Iz navedenih razloga treba nastojati da se pogodnim merama sprei nastajanje
velikih unutranjih napona, a time i smanji opasnost od deformisanja i prskanja. Pr-
skanje nastaje kad unutranji zateui naponi nadmae jainu na kidanje datog ma-
terijala. Naponi tog nivoa mogu nastati uglavnom pri hladjenju velikom brzinom na
temperaturama ispod Ms. Sklonost ka pukotinama raste kod elika sa viim sadra-
jem ugljenika, kod elika kaljenih sa viih temperatura i kod elika bre hladjenih
izmedju temperatura Ms i Mf. Najee se naprsline javljaju na mestima koja su iz-
Termika obrada elika (TO) 179

vor koncentracije napona; to su nagle promene preseka, otri lebovi, nagla pro-
mena tvrdoe i sl. Budui da se naprsline ne mogu naknadnim merama otkloniti,
mora se sve preduzeti da se one ne pojave. To znai da treba eliminisati koncentra-
tore napona: izvesti promenu preseka sa radijusom, zaobliti ivice lebova i sl., iz-
vesti kaljenje sa najnie mogue temperature, hladiti predmete to sporije izmedju
Ms i Mf temperature (martempering).
Imajui u vidu da termika provodnost legura opada sa poveanjem stepena le-
giranja, moe se zakljuiti da legirane i naroito alatne elike treba obazrivo zagre-
vati, kako bi se izbegli preveliki naponi. Zato se esto zagrevanje delova izvodi
dvostupno, tj. kao: predgrevanje (do temperature oko 400-500C) i zatim zavrno
zagrevanje. Predgrevanje se obavlja relativno lagano, tako da ima dovoljno vreme-
na za priblino ujednaavanje temperature po preseku, ime se izbegava pojava ve-
likih termikih napona. Zavrno zagrevanje se izvodi bre, jer je u toj temperatur-
skoj zoni mogunost nastajanja napona umanjena usled poveane plastinosti ma-
terijala.
Termiki naponi pri hladjenju mogu se smanjiti ako se upotrebi to blae ras-
hladno sredstvo. Na primer, ako se neki elik moe kaliti u ulju onda se nee uzeti
voda, jer bi se time kroz nepotrebno brzo hladjenje poveali unutranji naponi
(prebrzo hladjenje ima i drugih negativnih posledica, kao to je npr. smanjenje pro-
kaljivosti).
Takodje je ranije naglaeno da zagrevanje nadeutektoidnih elika samo do
temperatura koje su malo iznad take AC1 ima, pored ostalog i tu dobru stranu to
se time unutranji naponi smanjuju u odnosu na sluaj zagrevanja do iznad ACm
temperature.
Neke greke kaljenja kao to su meke zone (zbog korodiranih, nauljenih ili
ofarbanih povrina) mogu se otkloniti ponovnom termikom obradom; predmet se
najpre normalizuje, a zatim kali. Iskrivljeni i izvitopereni delovi mogu se ispraviti
pod presom i posle toga ariti radi smanjenja napona. U sluaju neuspeha ovih me-
ra izvitoperen predmet se moe podvri mekom arenju, a zatim ispraviti na presi i
najzad ponoviti kaljenje.
U greke nastale pri kaljenju spadaju i nedovoljno zagrevanje, pregrevanje i
pregorevanje. Nedovoljnim zagrevanjem, npr. ispod take AC3 kod podeutektoid-
nih elika, dobija se posle kaljenja struktura martenzit + ferit. Pregrevanje nastaje
kad se elik kali znatno iznad predvidjene temperature od 50C iznad take AC3,
odnosno A1,3. Time se dobija poetna gruba austenitna struktura, to posle kaljenja
daje krupnoigliasti martenzit rdjavih mehanikih osobina. Obe gore objanjene
greke mogu se otkloniti arenjem i ponovnim kaljenjem. Pregorevanje nastaje kad
se elik zagreva do blizu solidus temperature. Tom prilikom izdvajaju se oksidi
gvodja po granicama metalnih zrna i elik postaje veoma krt. Ova se greka ne
moe naknadno otkloniti i deo se odbacuje u staro gvodje.
Predmeti koji su u toku kaljenja razugljenisani ili povrinski oksidisani, mogu
se prebrusiti ako su predvidjeni dovoljno veliki dodaci za obradu. Na ovaj nain se
postie traena povrinska tvrdoa. U sluajevima kada navedene mere ne daju e-
180 Mainski materijali

ljene rezultate, ili kada se pri mainskoj obradi pojave naprsline (poremeaji ravno-
tenog stanja unutranjih napona), predmet se odbacuje kao otpadni materijal.

7.5 Termo-mehanika obrada (TMO) i reaustenitizacija


TMO je noviji nain obrade elika, zasnovan na plastinom deformisanju aus-
tenita i potonjoj martenzitnoj promeni. U poredjenju sa konvencionalnim pobolja-
njem dobija se via granica teenja, te poveanje jaine na kidanje i duktilnosti. Na
osnovu temperature na kojoj se TMO izvodi razlikujemo:
visokotemperatursku termo-mehaniku obradu (VTMO) i
niskotemperatursku termo-mehaniku obradu (NTMO).
U sluaju VTMO elik se plastino preradjuje deformisanjem po debljini, u ob-
lasti stabilnog austenita, iznad take A3. Posle zavrenog valjanja na toplo izvodi se
brzo hladjenje vodenim mlazem to spreava difuzionu promenu austenita, a omo-
guava martenzitnu transformaciju. Najzad se valjani proizvodi (ploe, profili) nis-
ko otputaju.
Pri niskotemperaturskoj TMO elik se najpre austenitizira (iznad take A3), po-
tom naglo hladi do temperaturskog intervala metastabilnog austenita (vidi sl.
6.22b). Na toj temperaturi (oko 500C) elik se preradjuje valjanjem, pa zatim di-
rektno kali i najzad nisko otputa. Na ovaj nain mogu se preradjivati samo elici
koji na dijagramu izotermikog razlaganja imaju potpuno razdvojene oblasti perlit-
ne i bejnitne promene kako je prikazano na slici 6.22b.
Reaustenitizacija (kratkovremena austenitizacija, dvostruko kaljenje) je relati-
vno nova termika obrada visokougljeninih elika. Mainski deo, koji je prethod-
no okaljen sa uobiajene temperature kaljenja, naknadno se zagreva do neto vie
temperature i odmah potom kali. U toku zagrevanja jedan deo ugljenika difunduje
na granice zrna i obrazuje fini cementit, a drugi deo (oko 0.3% C) ostaje rastvoren
u austenitu. To znai da se kao konana struktura dobija martenzit sa 0.3% C i fini
cementit, to predstavlja najbolju kombinaciju svojstava otpornosti (Rm, R0.2) i
svojstava deformacije (A5 i Z).

7.6 Povrinsko kaljenje


Povrinsko kaljenje je termika obrada kojom se zakaljuju samo povrinski slo-
jevi komada, dok njegovo jezgro zadrava poetnu strukturu. Tako se dobija velika
povrinska tvrdoa uz veliku ilavost i manju tvrdou jezgra to je poeljno kod
delova od kojih se trae sledee osobine:
velika otpornost povrine protiv habanja,
poveana otpornost protiv udarnog dinamikog optereenja i
visoka granica zamaranja povrine.
Termika obrada elika (TO) 181

Povrinsko kaljenje se sastoji iz brzog zagrevanja povrinskih slojeva do tem-


perature kaljenja i zatim brzog hladjenja; pri tome se austenit u povrinskim sloje-
vima preobraava u martenzit.
Prema izvoru toplote razlikujemo:
povrinsko kaljenje plamenom i
indukciono povrinsko kaljenje.

7.6.1 Povrinsko kaljenje plamenom

Izvor toplote je plamen gorionika u kome gorivi gas (npr. acetilen i drugi ug-
ljovodonici) sagoreva u kiseoniku. Temperatura plamena u smei kiseonika i aceti-
lena dostie 3100C, svetleeg gasa 2550C, metana 2700C i smee propan - bu-
tan 2650C. Zadravanje na temperaturi kaljenja je kratko. Kao posledica termi-
kog histerezisa, prekristalizacione temperature pomerene su najmanje 150C iznad
ravnotene temperature AC3. Zbog kratkog zadravanja na temperaturi kaljenja ne
dolazi do porasta austenitnog zrna. Po kaljenju, struktura povrinskih slojeva sasto-
ji se od veoma sitnog martenzita. Na sl. 7.18
prikazana je promena temperature i tvrdoe
okaljenog elinog dela (0.5% C) u zavisno-
sti od udaljenosti od povrine.
U oblasti I, zagrejanoj iznad AC3, posle
kaljenja struktura je martenzitna, u oblasti II,
Temperatura

A C3

gde je bila dostignuta temperatura izmedju


A AC3 i AC1, struktura je martenzitno-trustitna
C1

I II III sa zaostalim feritom, a u oblasti III se zadr-


ala polazna feritno-perlitna struktura. Povr-
insko kaljenje plamenom moe se izvesti na
Udaljenost od povrine postupan nain ili izjedna (tab. 7.7).
Postupno kaljenje. Zagrevanje povrine
60 delova do temperature kaljenja i hladjenje
odvijaju se postupno jedan deo povrine za
Tvrdoa HRC

40 drugim, tako da se sve svodi na ponavljanje


istih elementarnih operacija. Relativna brzi-
20 na gorionika je 50-500 mm/min. Kod ravnih
ploa gorionik se kree pravolinijski, a za
0 njim vodena mlaznica pod uglom od 15-45
0 2 4 6 8 u odnosu na kaljenu povrinu. Kod velikih
Udaljenost od povrine, mm
valjastih povrina gorionik i raspriva su
nepomini, a radni deo se obre (sl. 7.19a).
Slika 7.18 Raspodela temperature i
Na graninoj dubini gde se zavrava kaljeni
tvrdoe na razliitim
udaljenostima od kaljene sloj stvara se meki venac, slino kao u po-
povrine deonoj ravni kod odlivka ili otkovka.
182 Mainski materijali

Kaljenje izjedna. Povrina celog komada ili njen deo se zagreva do temperature
kaljenja, a zatim se komad hladi u kadi ili prskanjem (sl. 7.19b). Pri tome gorionik
i predmet mogu biti u miru ili u relativnom kretanju.

a) b)
Slika 7.19 Primeri povrinskog kaljenja cilindrinih povrina: a) postupno kaljenje,
b) kaljenje izjedna
Povrinsko kaljenje plamenom naroito je pogodno za delove velikih dimenzija
i jednostavnog oblika kao to su vratila, veliki zupanici, elezniki tokovi, vode-
e povrine postolja struga itd. Kod veih serija upotrebljavaju se poluautomatski
ili automatski uredjaji za kaljenje. Povrinsko kaljenje je isplativo za manje serije
jer gorionici nisu skupi.
Plamenom se povrinski kale uglavnom elici sa sadrajem ugljenika 0.3 -
0.5% (npr. 1330, 1430, 1530), a kod jednostavnih delova moe biti sadraj ug-
ljenika povean na 0.6% (1730). U sluajevima kada se trae vie mehanike oso-
bine jezgra koriste se legirani elici.
Takodje se mogu povrinski kaliti plamenom sivo, temperovano1 i nodularno
liveno gvodje, ako je sadraj ugljenika u metalnoj osnovi u granicama 0.25 do
0.85%. Pri veem sadraju ugljenika u matrici se mogu pojaviti prsline kaljenja.
Posle kaljenja mora se liveno gvodje odmah otpustiti na temperaturi 150C, jer
se zbog koncentracije napona na otrim ivicama grafitnih lamela u martenzitnoj
osnovi mogu pojaviti prsline.

7.6.2 Indukciono povrinsko kaljenje

Pri indukcionom zagrevanju se na povrini komada generie struja (Ik) iste fre-
kvencije ali suprotnog smera od struje koja protie kroz induktor (Iind) (sl. 7.20).
Povrinski slojevi se najpre zagrevaju sekundarnim strujama, a zatim se zakaljuju
prskanjem vodom ili potapanjem u kadu.

1
Perlitni temper liv moe se kaliti i otputati, pa se zato zove martenzitni temper liv (CTeL).
Termika obrada elika (TO) 183

Induktor se pravi od bakarne cevice savije-


ne u obliku navojka, spirale ili petlje. Bakarnu
cevicu hladi tekua voda. Gustina indukovane
struje u komadu nije konstantna po njegovom
preseku, ve raste ka povrini. Za utvrdjivanje
dubine prodiranja struje vai izraz:

= 5.03 10 4 , mm (7.2)
f

gde je: f frekvencija naizmenine struje,


- specifini elektrini otpor i
- magnetni permeabilitet.
Za elik se gornji izraz moe svesti na:
Slika 7.20 Induktor za povrinsko = 60 / f , mm.
indukciono kaljenje
Poto je dubina sloja obrnuto srazmerna fre-
kvenciji, znai da e dubina progrejanog sloja
opadati sa porastom frekvencije. Izmerene dubine kod ugljeninog elika sa 0.5%
C date su u tablici 7.6.
Tablica 7.6 Tipovi frekvencije

Dubina zakaljenog sloja, mm


Frekvencija f (Hz) Tip
(zagrevanje 5 s na T 850C)

50 niska 9
1000 srednja 2
4
10 visoka 0.6
5
10 visoka 0.2
6
10 visoka 0.06

Da bi deo bio ispravno zakaljen, neophodno je izabrati temperaturu kaljenja u


zavisnosti od brzine zagrevanja. Kao primer, dat je na slici 7.21 dijagram te zavis-
nosti za nadeutektoidni elik sa 0.9% C; 1.4% Si; 1.15% Cr. Dijagram je podeljen
na tri oblasti koje oznaavaju: (I)- nedovoljnu temperaturu kaljenja, (II)- pravilnu
temperaturu kaljenja i (III)- pregrevanje materijala. Posle zakaljivanja sa tempera-
ture prve oblasti, u strukturi je pored martenzita perlit i bejnit, posle zakaljivanja sa
temperature druge oblasti nastaje sitni martenzit i po zakaljivanju sa temperature
tree oblasti obrazuje se grubi martenzit. Sa dijagrama se vidi da svakoj brzini za-
grevanja odgovaraju razliiti intervali pravilne temperature kaljenja.
184 Mainski materijali

1300
Temperatura kaljenja, C

III Pregrevanje

Interval temper. kaljenja


pri sporom zagrevanju
1100

900 II Prava temperatura kaljenja

I Nedogrevanje

700 AC1

100 300 500 700


Zagrevanje, C/s

Slika 7.21 Zavisnost brzine zagrevanja i temperature kaljenja pri povrinskom kaljenju

Takodje je vana polazna struktura pre povrinskog kaljenja. Na sl. 7.22 je pri-
kazan uticaj prethodne termike obrade na tok tvrdoe povrinski kaljenih delova.
Najbolji rezultati bili su dobijeni pri kaljenju poboljanih elika, jer se sorbit pri br-
zom zagrevanju najlake transformie u austenit.
70 70
1
60 60
Tvrdoa, HRC

Tvrdoa HRC

Indukciono
2 kaljenje
50 50
Kaljenje
40 40
3 30
30
20
20
10
0.5 1.0 1.5 0 0.2 0.4 0.6 0.8
Udaljenost od povrine, mm Sadraj C, %

Slika 7.22 Tok tvrdoe povrinski kaljenog Slika 7.23 Tvrdoe povrinskih slojeva
dela koji je prethodno: posle obinog i indukcionog
1) poboljan na jainu 810 MPa, kaljenja
2) normalizovan, 3) aren
Visokofrekventnim indukcionim kaljenjem se postie, u poredjenju sa obinim
kaljenjem (pri kome se zagrevanje obavlja u pei), vea tvrdoa povrine. Na slici.
7.23 je data zavisnost tvrdoe povrine kaljenog elika od sadraja ugljenika pri ra-
zliitim nainima kaljenja. Gornja kriva odgovara indukcionom kaljenju, donja
kriva kaljenju sa uobiajenim zagrevanjem. Vea tvrdoa elika austenitizovanih
pri brzom zagrevanju i zakaljivanju objanjava se usitnjavanjem substrukture mar-
Termika obrada elika (TO) 185

tenzita i poveanim brojem dislokacija. Takodje se pri otputanju dobija martenzit


viih mehanikih osobina, naroito udarne ilavosti.
Visokofrekventno indukciono kaljenje poveava jainu na zamor, zato to u
povrinskim slojevima nastaju pritisni naponi, koji spreavaju pojavu i irenje za-
mornih naprslina. Primenjuje se sve ee u mainstvu, poto se proces moe pot-
puno automatizovati i ne zahteva kvalifikovane kalioce. Potrebno vreme se sma-
njuje 2.5 puta u odnosu na obino kaljenje, a potronja elektrine energije 5 puta.
Uslov je ipak velika serija, jer je poetna investicija velika. Najee se indukciono
kale kolenasta vratila, bregaste osovine, valjci za hladno valjanje, zupanici, zavoj-
na vretena, vodjice strugova, burgije, tokovi kranova, zupaste spojnice, maevi
motornih testera za drvo i sl.
Visokofrekventno indukciono kaljenje se moe izvesti na dva naina:
postupnim zagrevanjem i kaljenjem cele povrine odjednom,
postupnim zagrevanjem i kaljenjem samo odredjenog dela povrine.
Pregled razliitih varijanti visokofrekventnog indukcionog kaljenja i kaljenja
plamenom razliitih mainskih delova dat je u tab. 7.7.
Tablica 7.7 Metodi povrinskog kaljenja delova razliitog oblika

Povrinsko kaljenje Oblast primene

sve otvorene povrine:


ravne - vodjice struga, trake
pravolinijsko
ispupene - bokovi zuba, zupanici
udubljene - transportne kofice za rastresite materijale

Postupno ue rotacione povrine:


sa vencem cilindrine - pogonski tokovi krana
necilindrine - ekscentri

po spirali valjci i zavrtnjevi velikih prenika, zavrtnjevi

sa rotiranjem dugake cilindrine povrine - valjci, vratila, cevi

manje zatvorene povrine:


cilindrine - leine povrine
sa rotiranjem
krune - eone povrine osovina
viestrane - glave zavrtnja i navrtki, zupanici
Izjedna
ue ili manje povrine:
zagrevanje pa
ravne - radne povrine bregastih osovina
hladjenje
profilisane - celi profili zuba, lananici

u miru male povrine - krajevi zavrtnja


186 Mainski materijali

7.7 Hemijsko - termika obrada (HTO)


U tehnikoj praksi postoji vie sluajeva, kad se trai tvrda povrina komada i
istovremeno dovoljna ilavost njegovog jezgra. Kaljeni deo ispunjava zahteve u
pogledu tvrdoe, ali u celini ostaje krt; otputanjem se poveava ilavost, opada
tvrdoa. Zahtev za visoku tvrdou povrine i ilavo jezgro istovremeno, moe se
ostvariti bilo povrinskim kaljenjem ili procesima koji se zajedniki nazivaju he-
mijsko-termika obrada. Za razliku od povrinskog kaljenja, kod ovih procesa od-
vija se difuzno zasienje povrine elika metalom ili nemetalom na povienoj tem-
peraturi, tj. menja se hemijski sastav, a time i osobine povrine; sastav ispod povr-
inskog sloja ostaje neizmenjen. Kod nekih od ovih procesa, posle promene hemij-
skog sastava povrine, izvodi se termika obrada dok kod drugih procesa ona nije
nuna.
Medju glavne naine hemijsko-termike obrade ubrajaju se:
1) cementacija,
2) nitriranje,
3) cijanizacija i karbonitriranje,
4) drugi naini HTO otvrdnjavanja povrine (alitiranje, siliciranje, hromiranje, bo-
riranje).

7.7.1 Cementacija

Spada u najrasprostranjenije metode HTO. Pri cementaciji se zasiuje povrina


nelegiranih i legiranih elika ugljenikom koji u stanju isporuke sadre 0.15-0.25%
C. Posle cementacije ovi se elici mogu zakaliti na visoku povrinsku tvrdou. Po-
to se % C poveava samo u povrinskom sloju komada, ostaje zadrana velika i-
lavost jezgra. Cementacija se moe izvesti u gasovitoj, vrstoj i tenoj sredini. U
svim sredinama, za cementaciju je neophodan atomni ugljenik in statu nascendi (u
stanju stvaranja). On se uglavnom dobija hemijskom reakcijom ugljenmonoksida
(CO) sa usijanim gvodjem ili razlaganjem metana (CH4). Pri temperaturi cemen-
tacije (oko 900C) odvijaju se reakcije:
2CO CO2 + C ; (7.3)

CH 4 2 H 2 + C ; (7.4)
Reakcija (7.3) odvija se pri dodiru CO sa usijanim gvodjem koje deluje kao
katalizator.
Ako su smese CO i CO2 pri odredjenoj temperaturi u kontaktu sa dovoljnom
koliinom ugljenika, npr. u obliku grafita, tada ravnotea izmedju CO i CO2 zavisi,
pri konstantnom pritisku, samo od temperature. Ravnotene sadraje CO i CO2 da-
je tzv. Buduarova (Boudouard) kriva data na sl. 7.24. Sa slike se zapaa da se pri
Termika obrada elika (TO) 187

100 0 viim temperaturama ravnoteni


odnos CO : CO2 pomera ka vi-
80 20 em sadraju CO; pri niim je
CO CO obrnuto, ka viem CO2. Pri od-

% CO2
2
60 40 redjenoj temperaturi, npr. 700C
% CO

(sl. 7.24) uspostavlja se ravnote-


40 60
ni odnos CO i CO2. Ako je sa-
draj CO vii od ravnotenog
20 80
stvara se nascentni ugljenik te
0 100 nastaje naugljenisavanje elika.
400 600 800 1000 Suprotno tome, pri sadraju CO2
Temperatura, C iznad ravnotenog nastaje razug-
ljenisavanje, tj. adsorpcija uglje-
Slika 7.24 Buduarova kriva nika iz povrinskih slojeva eli-
ka.
Pretpostavimo sada, da je isto gvodje opkoljeno smeom CO i CO2 odredje-
nog sastava i visoke temperature. Bude li u tom sastavu vei sadraj CO nego to
odgovara ravnotenom odnosu, na povrini gvodja izluivae se ugljenik, koji e
se sjedinjavati sa gvodjem kao cementit. Pri dovoljnoj koliini gasa, ugljenik e se
izluivati toliko dugo dok se ne postigne maksimalna rastvorljivost koju za datu
temperaturu daje linija ES u dijagramu Fe - Fe3C (vidi sl. 4.3). Ako bi bilo izlui-
vanje ugljenika tako brzo da ne bi stigao da se rastvori, taloi se viak na povrini
kao adj. Suprotno, ako je u smei vei sadraj CO2 nego to odgovara ravnotenoj
krivoj, odvija se reakcija ulevo, tj. nastaje razugljeniavanje elika.

a) Cementacija u gasu
Glavni sastojci gasa za naugljenisavanje su ugljenmonoksid (CO), zasieni i
nezasieni ugljovodonici (metan, propan, butan); pri visokoj temperaturi i usled ka-
talitikog delovanja gvodja, CO i CH4 stupaju u reakcije date jednainama (7.3) i
(7.4).
Povienje temperature potpomae tok reakcija (7.3 i 7.4) udesno, tj. naugljeni-
savanje komada, a sniavanje deluje suprotno tj. komad se razugljenisava.
Cementacija u gasu u odnosu na cementaciju u vrstom stanju (praku) ima ne-
ke prednosti:
a) cena je nia,
b) jae prodire ugljenik u dubinske slojeve,
c) vremena su kraa, poto je zagrevanje bre nego zagrevanje u cementacionom
sanduku i
d) povrina je ista bez zapeene cementacione mase.
U industrijskim pogonima cementacija u gasu izvodi se u (jamskim) aht-
peima, koje se nazivaju monokarb. Za stvaranje gasne atmosfere, u tim peima
188 Mainski materijali

koje imaju hermetinu komoru gde se ubacuju delovi za cementaciju, upotrebljava-


ju se nisko isparljive tenosti. Ta tzv. cementaciona tenost je smesa terpentina1 i
alkohola (ili petroleja) trgovake oznake "Teral". U pei, zagrejanoj do oko 950C,
ova tenost prelazi u gas koji sadri priblino: 27% CO, 65% H2, 2% CH4, 5% N2 i
tragove viih ugljovodonika.
U monokarbu je nuno kontrolisati hermetinost pei (tj. odravanje natpritis-
ka) i naugljeniui potencijal atmosfere. Natpritisak u elektro pei se meri veoma
jednostavno; u staklenu posudu sa vodom zagnjuri se cevica (na dubinu 30 mm),
koja je spojena sa atmosferom pei. Ako je u monokarbu dovoljan natpritisak pro-
bijaju se mehurovi gasa kroz tenost. Ako se mehurovi ne probijaju, u pei je manji
natpritisak i cementacioni gas se gubi kroz nehermetino zatvorena mesta.
Sadraj ugljenika u austenitu koji je u ravnotei sa gasovitom smesom pri datoj
temperaturi, daje tzv. naugljenisavajui potencijal atmosfere ili ugljenini potenci-
jal atmosfere. to je vii naugljeniui potencijal atmosfere, tim e vei biti sadraj
ugljenika i obrnuto. Poto povrinski slojevi posle cementacije treba da imaju prib-
lino eutektoidni sastav, neophodno je kontrolisati atmosferu. Najbra je kontrola
pomou tzv. take oroavanja koja se definie kao temperatura pri kojoj se prvo
zamagli sjajna ploa koja je u dodiru sa ispitivanom atmosferom. Pomou ustanov-
ljene take rose moe se zatim iz poznatih dijagrama odrediti koliki e biti sadraj
ugljenika u komadu pri odredjenoj temperaturi cementacije (sl. 7.25).
20
C
15
Temperatura, C

815C

10

5 B
870C

0 1040C
925C
980C
150

20 A
-5
1095C
50
-10 1150C

0.3 0.5 0.7 0.9 1.1


Sadraj ugljenika, %

Slika 7.25 Zavisnost take rose od temperature i Slika 7.26 Pribor za odredjivanje
sadraja ugljenika take rose
Odredjivanje take rose veoma je jednostavno (sl. 7.26). U zatvoreni stakleni
cilindar A postavljena je hromirana bakarna cev (B), koja ima prenik oko 20 mm.
U cevi je tenost ija se temperatura meri termometrom (C). Oko cevice struji is-
pitivani gas. Ako sada postepeno sniavamo temperaturu tenosti (npr. suvim
CO2), cevica se pri odredjenoj temperaturi oroava. Izmerena temperatura daje ta-

1
Terpentin je balzam (polutena smolasta materija) dobijen zasecanjem kore etinara; u stvari to je
smesa terpentinskog ulja i kolofonijuma (C10H16).
Termika obrada elika (TO) 189

ku rose. Na primer, za taku rose od -5C i temperaturu cementacije 980C, moe


se dobiti 0.7% C u povrinskim slojevima (sl. 7.25).

b) Cementacija u vrstom sredstvu (praku)


Cementacija u vrstom sredstvu se izvodi u prakastoj smesi ije glavne sastoj-
ke ine drveni ugalj i viterit (BaCO3). Radni delovi se najpre stavljaju u elini
(zavaren) sanduk koji se zasipa ovom smesom, zatim se stavlja poklopac i prema-
zuje glinom, i najzad sanduk unosi u pe temperature oko 950C, u kojoj se dri
priblino 6h. Ugljenik iz drvenog uglja ne prelazi direktno u elik ve posredstvom
CO i CO2.Pri zagrevanju reaguje najpre vazduni kiseonik iz sanduka sa ugljeni-
kom iz drvenog uglja prema jednaini:
2C + O2 = 2CO . (7.5)
U prisustvu gvodja nastaje reakcija:
2CO CO2 + Catomni (atomni ugljenik in statu nascendi). (7.6)
Atomni ugljenik prodire u spoljanje slojeve komada, a preostali ugljenmonok-
sid dalje reaguje sa povrinom komada po jednaini:
2CO + 3Fe = Fe3C + CO2 . (7.7)
To znai da se naugljenisavanje opet odvija preko gasne faze. Reakciju ubrzava
prisustvo BaCO3, koji sa ugljenikom stvara dodatnu koliinu CO:
BaCO3 + C BaO + 2CO ;

2CO + 3Fe Fe3C + CO2 ; (7.8)

CO2 + BaO BaCO3 .


Sadraj BaCO3 u cementacionoj smesi se kree izmedju 8 i 20% zavisno od to-
ga koliko jako treba sredstvo da deluje. Pri veem sadraju BaCO3 je sposobnost
naugljenisavanja vea i obrnuto.
Cementacija u vrstom sredstvu ne zahteva velike investicije, jer se moe izve-
sti u bilo kojoj pei, ali su vremena dua i rad oteaniji, tako da je pogodna samo
za cementaciju jednostavnih komada. Oni se slau u sanduk naizmenino sa umu-
rom, granulacije 3-10 mm, ubacuju u pe zagrejanu do 950C, dre u njoj oko 6h;
posle toga sanduk se vadi i hladi do 450C. Na ovoj temperaturi sanduk se otvara,
delovi izbacuju i hlade do sobne temperature. Posle toga, delovi se kale i nisko ot-
putaju.
190 Mainski materijali

c) Cementacija u tenoj sredini


Cementacija u tenosti se izvodi u cijanidnim kupatilima od vatrostalnog mate-
rijala (obloge od grafitnih ploa) pri temperaturi 840 do 930C. Ovaj postupak tre-
ba razlikovati od cijaniziranja, kada je u kupatilu vie cijanida i kada povrinski
slojevi imaju vii sadraj azota, a nii sadraj ugljenika. Primer sastava kupatila dat
je u tab.7.8.
Kupatilo se moe zagrevati spolja gasom ili direktno strujom koja protie iz-
medju uronjenih elektroda.
Tablica 7.8 Sastav kupatila za cementaciju
Sadraj sastojaka (%) pri temperaturama
Sastojak
840 - 900C 900 - 930C
NaCN 10 - 23 6 - 16
BaCl2 0 - 40 30 - 55
KCl 0 - 25 0 - 20
NaCl 26 - 40 0 - 20
Na2CO3 max 30 max 30
NaNCO max 1 max 0.5

Osnovni parametri cementacije

Na kraju, za sve postupke cementacije treba jo jednom navesti osnovne para-


metre: temperaturu zagrevanja,
2.5 vreme dranja i debljinu cementi-
900C ranog sloja.
Gas Temperatura mora biti iznad ta-
1.5 ke AC3. U intervalu temperatura
800-850C proces je spor pa su za-
Dubina sloja, mm

to najpogodnije temperature oko


1.0 900C. Pri temperaturama iznad
Kupatilo 900C mogu se cementirati sitno-
vrsta sredina zrni elici sa dodatkom titana kod
0.5
kojh ne ogrubljava austenitno zrno
ni pri dugom zadravanju.
Vreme dranja na odabranoj
0 temperaturi odredjuje se prema tra-
0 4 8 12 14 enoj debljini cementiranog sloja.
Vreme, h Pri cementaciji u vrstom sredstvu
dobija se maksimalna debljina sloja
Slika 7.27 Zavisnost dubine cementiranog sloja od ~ 1.5 mm, a za dublje slojeve
od temperature i vremena cementacije
ve su vremena prilino duga pa je
Termika obrada elika (TO) 191

povoljnija cementacija u gasu, odnosno u tenosti. Uticaj vremena na dubinu ce-


mentiranog sloja pri cementaciji u razliitim sredinama na temperaturi od 900C
dat je na sl. 7.27.
Debljina cementiranog sloja se odredjuje na razliite naine:
merenjem udaljenosti od povrine komada, pa do dubine koja sadri 0.40% C,
merenjem udaljenosti povrine na kojoj je posle kaljenja tvrdoa 50, odnosno
55 HRC i
usvajanjem da cementirani sloj odgovara dubini koja potamni posle nagrizanja
sa 5% ili 10% rastvora HNO3 u alkoholu. U cementirani sloj tada se uraunava
i polovina prelazne zone1.

7.7.2 Termika obrada pre i posle cementacije

Pre cementacije, delovi se bilo normalizuju ili poboljavaju. Neki autori navode
da poboljani delovi imaju posle cementacije manju deformaciju; novija ispitivanja
ipak nisu potvrdila te stavove, tako da se pre cementacije veinom delovi samo
normalizuju. Posle cementacije se delovi uvek kale2. Prema traenim osobinama
delova mogu se naini kaljenja posle naugljenisavanja podeliti na tri grupe:
direktno kaljenje,
jednostruko kaljenje i
dvostruko kaljenje.
Shematski su svi naini prikazani na slici 7.28.
Direktno kaljenje. Posle zavrenog naugljenisavanja delovi se kale direktno sa
temperature cementacije (900C) bilo u vodi ili ulju (sl. 7.28, kriva A2). Poto je
temperatura kaljenja od 900C previsoka za eutektoidni sastav, u povrinskom sloju
dobija se grub martenzit nepovoljnih osobina. Direktno kaljenje se moe poboljati
tako, to se deo pre kaljenja najpre sporo ohladi do iznad temperature AC1 (sl. 7.28,
kriva A1), a zatim zakali. Ovaj nain istina ne usitnjava zrna, ali ipak sniava nivo
termikih napona.
Jednostruko kaljenje posle zagrevanja. Sa temperature cementacije komad se
sporo hladi do sobne temperature. Zatim se kali bilo sa temperature iznad A3, tzv.
kaljenje na jezgro (sl. 7.28, nain B1), ili iznad AC1, tzv. kaljenje na povrinu (sl.
7.28, nain B3); nain B2 je kompromisan. Kaljenje B3 daje sitno igliast martenzit
i najmanje deformacije, dok jezgro ima veu koliinu ferita.

1
Idui od povrine razlikuju se (pre kaljenja) perlitno-cementitna struktura, potom perlitna i najzad
prelazna feritno-perlitna struktura.
2
Kaljenje je neophodno da se u povrinskim slojevima dobije martenzit i da se gruba zrna (povrine i
jezgra) nastala dugotrajnim arenjem delova na 950C, transformiu u sitnija zrna.
192 Mainski materijali

Dvostruko kaljenje. Kod ovog naina deo se najpre sporo hladi sa temperature
cementacije do sobne temperature, zatim se kali na jezgro (tj. iznad AC3) da bi se
usitnilo zrno, i najzad se ponovo kali na povrinu (tj. iznad AC1), (sl. 7.28, nain C).
Posle kaljenja delovi se nisko otputaju pri temperaturama 150 do 180C, izu-
zetno pri 200C. Tvrdoa povrine se kree od 58 do 62 HRC.
Temperatura cementacije

AC3

AC1

A1 A2 B1 B2 B3 C

Slika 7.28 Shema toka nekih naina kaljenja posle cementacije

7.7.3 Nitriranje

Nitriranje je difuziono zasienje povrine elika azotom u gasnoj ili tenoj sre-
dini, pri emu se stvara povrinski sloj, koji sadri visoko dispergovane tvrde nitri-
de legirajuih elemenata. Nitriranje (tvrdo (pri 600 - 850C) ili antikoroziono (pri
500 - 590C)) se moe izvesti:
1) u gasovitoj sredini atomnim azotom, koji se oslobadja iz azotnih jedinjenja ra-
spadnutih pri viim temperaturama;
2) u kupatilu i
3) jonsko nitriranje.
1) Nitriranje u gasu. Za pripremanje nitracione atmosfere se veinom koristi
tean amonijak koji disocira prema jednaini:
2 NH 3 6 H + 2 N at (in statu nascendi) (7.9)
Nascentni azot koji se oslobadja na povrini komada, difunduje u povrinske
slojeve elika i sa nekim legirajuim elementima obrazuje nitride. Temperatura
tvrdog nitriranja se kree od 500 - 540C. Poto je pri ovim temperaturama mala
brzina difuzije, vremena nitriranja su duga, debljina slojeva je reda veliine desetih
delova milimetra (0.1-0.5 mm).
Delove namenjene za nitriranje potrebno je prethodno povrinski i termiki ob-
raditi (kaljenjem i otputanjem). Tako obradjeni delovi stavljaju se u hermetine
komorne elektrine pei, u koje se dovodi amonijak iz boce. Tvrdo se nitriraju de-
Termika obrada elika (TO) 193

lovi automobilskih i avionskih motora, uglavnom osovinice klipova, kolenasta vra-


tila, delovi vodene pumpe i pumpe za gorivo.
Sadraj ugljenika kod elika za nitriranje se kree od 0.3 do 0.4%. Da bi se na
povrini stvorio pojas sa tvrdim dispergovanim nitridima, legiraju se elici za nitri-
ranje elementima koji grade tvrde nitride. Najee se koristi kombinacija Al, V,
Cr sa dodatkom Mo (npr. elik sastava: 0.4% C; 0.5% Mn; 0.25% Si; 1.4% Cr; 1%
Al; 0.2% Mo; + P i S). Aluminijum obrazuje nitride AlN, koji su u obliku veoma
sitnih estica rasejanih u feritu, tako da elici za nitriranje koji sadre Al imaju ma-
ksimalnu tvrdou. Hrom poveava prokaljivost i obrazuje nitride koji su manje tvr-
di nego nitridi aluminijuma. Kod elika bez aluminijuma se zato poveava sadraj
hroma do 2.5%. Vanadijum gradi veoma stabilan, tvrdi nitrid VN. Poto se nitrira
na temperaturi gde se oslobadja izotermika komponenta otpusne krtosti, veina
elika za nitriranje ima dodatak molibdena. elici bez Mo se koriste samo u onim
sluajevima gde se ne trai dobra ilavost.
Nitriranje alatnih elika u gasnoj atmosferi zahteva posebne mere jer je potre-
ban tanak sloj ravnomerne debljine. To se postie primenom pogodne retorte, koja
omoguuje minimalnu disocijaciju amonijaka. Kod alata od brzoreznih elika do-
voljan je ciklus od 30 do 60 min pri 540-560C. Povrine koje treba zatititi od nit-
riranja prethodno se kalajiu, ili se elektrolitiki nikluju ili bakariu. Istina, kalaj se
topi na temperaturi nitriranja, ali kao zatita ostaje tanak kalajni film.
2) Nitriranje u kupatilu (tenifer postupak). Sprovodi se u smei rastopljenih
cijanida (NaCN) i kristalne sode (Na2CO3) pri temperaturi oko 560C. Iz ove smee
izdvajaju se atomni N i C, a u povrinske slojeve elika difunduje uglavnom N, jer
je za difuziju ugljenika potrebna via temperatura (oko 950C). Otpornost na haba-
nje nitriranih alata za obradu rezanjem poveava se ne samo zbog porasta tvrdoe
ve i zbog smanjenja koeficijenta trenja. Zato se u kupatilu nitriraju uglavnom alati
kao to su nareznice, glodai, proirivai od brzoreznog elika. Poto se zahteva
tanak sloj ( 0.05 mm), proces ne traje due od 30 minuta
3) Jonsko nitriranje. Postupak se ostvaruje u komori koja sadri gasove NH3 i
N2, a deo koji se nitrira vezuje se za negativan pol izvora struje (katodu), a zid ko-
more za pozitivan pol (anodu). Pozitivni joni gasa bombarduju komad (katodu) i
zagrevaju ga do potrebnih temperatura. Sam proces se odvija u tri faze: u prvoj
nastaje ienje povrine, u drugoj difuzija atoma azota, i u treoj hladjenje delova
u vakuumu. Difuzioni sloj obrazuju vrsti rastvori azota u - Fe i nitridi azota sa
Al, Cr, V i Mo. Ovim se postupkom nitriraju elici i livena gvodja. Nelegirani e-
lici imaju tvrdou difuzionog sloja 350-550 HV0.3, visokolegirani alatni i nerdjajui
elici dostiu 1000 HV0.3. Na ovaj nain se radni vek kovakih i preserskih kalupa
moe poveati 3-10 puta.

7.7.4 Cijanizacija i karbonitriranje

Ovi postupci se sastoje u istovremenom obogaivanju povrinske zone elinih


delova ugljenikom i azotom, posle ega se izvodi kaljenje. Pri tome je cilj da se posti-
194 Mainski materijali

gne velika povrinska tvrdoa kod alatnih elika i otpornost prema habanju kod kons-
trukcionih elika.
Cijanizacija se obavlja potapanjem delova u tena sredstva, odnosno istopljene
soli koje sadre cijansku grupu (CN), kao to su: NaCN, KCN, Ca(CN)2 i dr. Otuda
potie i naziv postupka.
Rezni alati od brzoreznih elika i visokohromni elici za alate pri obradi deformi-
sanjem podvrgavaju se cijanizaciji niskotemperaturskim postupkom (T = 510-560C,
t = 10-30 min, dubina sloja 0.05 mm, 900-950 HV). Delovi maina od konstrukcionih
srednje ugljeninih elika postaju otporniji na habanje posle visokotemperaturske ci-
janizacije (T 778C, 58-62 HRC (680-760 HV)). Pored alatnih elika cijaniziraju se
i konstrukcioni elici, uglavnom delovi avionskih motora i automobila vie klase (ru-
kavci kolenastih vratila, bregaste osovine, stabla ventila, cilindarske kouljice, brizga-
ljke dizel motora). Isto tako se tretiraju i vretena maina alatki, zupanici, ekstruderi,
matrice za presovanje plastike, kontrolnici. U pogledu kvaliteta cijanizacija je slina
cementaciji, ali daje znatno veu tvrdou - najveu koja se moe postii pre naknadne
termike obrade, koja se sastoji iz kaljenja i niskog otputanja.
Karbonitriranje je postupak difuznog unoenja ugljenika i azota iz odgovarajue
gasne atmosfere u plitke povrinske slojeve elinih delova. Posle toga obavlja se ka-
ljenje, najee u ulju. Po svojoj sutini ovaj postupak je blizak visokotemperaturskoj
cijanizaciji, a po rezultatima cementaciji. Zato karbonitriranje esto zamenjuje cemen-
taciju jer krae traje i daje istije povrine (zahvaljujui azotu).
Zadatak azota je da delujui kao legirajui element smanji kritinu brzinu hladje-
nja (kaljenja), jer se i on, pored ugljenika, rastvara u austenitnoj -reetki. Zato se pri
karbonitriranju hladjenje moe izvoditi i sa manjom brzinom, tj. u ulju umesto u vodi
to smanjuje opasnost od deformacija.
Dubina karbonitriranog sloja ne prelazi 0.8 mm (najee ispod 0.60 mm), a ako
su potrebne vee dubine otvrdnjavanja obino se koristi gasna cementacija. Posle ka-
ljenja i otputanja dobija se povrinska tvrdoa oko 63 HRC, a struktura se sastoji, od
finih kristala martenzita, fino dispergovanih karbidno-nitridnih estica i 25-30% zaos-
talog austenita. Ovaj austenit poboljava radne osobine, naroito kada su u pitanju be-
umni zupanici.
Temperatura karbonitriranja je neto nia od temperature cementacije, a via od
temperature nitriranja, tako da predstavlja izvestan kompromis sa gledita brzine difu-
zije ugljenika i azota. Zagrevanje je u granicama 800-900C za konstrukcione elike
to daje karbidnu strukturu otvrdnutog sloja, i 830-850C za alatne elike kad se dobi-
ja preteno nitridna struktura tog sloja.

7.7.5 Ostali metodi termo-hemijskog otvrdnjavanja


povrine (difuzna metalizacija)

Pored navedenih postupaka, koriste se i postupci difuzne metalizacije, iji je cilj


da se uvodjenjem odgovarajuih elemenata u povrinske slojeve elika i livenih gvo-
dja postignu povoljna svojstva (poveana otpornost prema habanju, koroziji itd.). Za
Termika obrada elika (TO) 195

difuznu metalizaciju upotrebljavaju se uglavnom spraene ferolegure (feroalumini-


jum, ferohrom i ferosilicijum) sa dodatkom niadora NH4Cl, koji na visokoj tempera-
turi ~1000C hemijski reaguje sa ferolegurama obrazujui lako isparljive hloride
(AlCl2, CrCl2, SiCl4). Pri dodiru sa usijanim elikom, ovi hloridi disociraju, a na povr-
ini komada ostaju slobodni atomi (Al, Cr, Si) koji difunduju u elik. Ovi elementi ob-
razuju sa - Fe supstitucijske vrste rastvore, koji poboljavaju osobine povrinskih
slojeva.
Alitiranje - obogaivanje povrinskih slojeva aluminijumom, radi poveanja ot-
pornosti na oksidaciju do oko 900C i koroziju u morskoj vodi.
Siliciranje - obogaivanje povrinskih slojeva silicijumom, to doprinosi korozio-
noj otpornosti u morskoj vodi i kiselinama HNO3, H2SO4, HCl.
Tvrdo hromiranje - obogaivanje povrinskih slojeva hromom, to daje visoku
povrinsku tvrdou, otpornost na habanje i vatrootpornost i korozionu otpornost u
morskoj vodi i HNO3.
Boriranje - obogaivanje povrinskih slojeva borom putem elektrolize boraksa
(Na2B4O7) pri 930-950C. Dubina otvrdnutog sloja je 0.1-0.2 mm, a tvrdoa dostie
1800-2000 HV. Osim toga boriranjem se postie visoka otpornost na habanje i korozi-
ju. Nalazi primenu za opremu u petrohemiji.
Na kraju poglavlja o termikoj obradi daje se pregled postupaka, oblast njihove
primene, kao i efekti te primene (tab. 7.9).
Tablica 7.9/1 Postupci termike obrade elika
TERMIKA OBRADA ZA HOMOGENIZACIJU I USITNJAVANJE ZRNA
Vrsta termike
Vrsta elika Efekti termike obrade
obrade
elici sa manje od 0.15% C,
Potpuno arenje Omekavanje strukture, dobra isteg-
delovi preradjeni na hladno,
(arenje) ljivost i deformabilnost
odlivci
Ugljenini i legirani elici, Ujednaenost strukture, usitnjavanje
Normalizacija
delovi preradjeni na hladno zrna, dobra istegljivost
Najmeka struktura, maksimalna is-
Visokolegirani i legirani e-
Sferoidalno tegljivost, popravlja se mainska ob-
lici, delovi preradjeni na
arenje (Meko) radljivost visokougljeninih elinih
hladno
livova
Svi elici, posebno zavareni
spojevi, delovi mainski ob- Smanjuju se unutranji naponi i svo-
Poputanje
radjeni ili hladno oblikovani, de deformacije na minimum, poetna
napona
svaki sloeni deo posle ter- struktura se ne menja
mike obrade
196 Mainski materijali

Tablica 7.9/2 (nastavak) Postupci termike obrade elika

POSTUPCI POTPUNOG KALJENJA


Kaljenje i Poveava se jaina na kidanje i priti-
Svi ugljenini i legirani eli-
otputanje (vrs- sak, raste tvrdoa i otpornost na ha-
ci sa preko 0.25% C
te) banje
Slino kaljenju i otputanju ali se do-
Svi ugljenini i legirani eli- bija bejnitna mikrostruktura. Mini-
Austempering ci sa preko 0.35% C, poseb- malno krivljenje posle termike obra-
no visoko prokaljive legure de. Obino se ne primenjuje otputa-
nje
Isto kao kaljenje i otputanje, ali je
Martempering Isto kao austempering struktura martenzitna, visoke jaine i
minimalne plastinosti
Niske temperature i sporo hladjenje
Talono ojaa- Samo za specijalno precipi-
prouzrokuju najmanje krivljenje od
nje taciono kaljive legure
svih postupaka kaljenja
Potpuno se transformie vei deo za-
Visokougljenini elici ka- ostalog austenita i tako eliminie mo-
Zamrzavanje
ljeni sa visokih temperatura gunost krivljenja zbog spontanog
preobraaja austenita
POSTUPCI POVRINSKOG OTVRDNJAVANJA
Ugljenini i legirani
Gasna Poveava se zamorna jaina, otpornost na
elici sa manje od
cementacija habanje, torziona jaina i jaina na savijanje
0.25% C
Isto kao gore, s tim to je otvrdnut sloj plii i
Karbonitriranje Isto kao cementacija
tvrdji a krivljenje je manje
Najvea otpornost na habanje a najmanje
Legure za nitriranje i
Gasno nitriranje krivljenje od svih postupaka otvrdnjavanja.
neki alatni elici
Rastu zamorna i torziona jaina.
Moe se primeniti za iru grupu elika. Po-
Meko nitriranje Veina ugljeninih i
vrinska tvrdoa je neznatno manja nego kod
(Tenifer) legiranih elika
gasnog nitriranja
Ugljenini elici i li-
vena gvodja, visoko- Poveanje otpornosti na habanje; kod kalupa
Jonsko nitriranje legirani elici, elici (matrica) i valjaka radni vek se poveava
za nitriranje, nerdja- 3-10 puta
jui i alatni elici
Najdublji sloj od svih postupaka povrin-
Svi ugljenini i legi-
Indukciono skog otvrdnjavanja. Raste dozvoljeno opte-
rani elici sa preko
kaljenje reenje, otpornost na habanje, zamorna i tor-
0.35% C
ziona jaina
Termika obrada elika (TO) 197

DEFINICIJE I DOPUNE:

Kritine temperature elika: temperature pri kojima nastaju fazne i druge prome-
ne u vrstom stanju.
Osnovne vrste termike obrade elika: arenje, kaljenje, otputanje.
Specijalne vrste termike obrade: termo-mehanika obrada, reaustenitizacija, in-
dukciono kaljenje, hemijsko-termika obrada.
Difuziono arenje: zagrevanje i progrevanje ingota i elinih odlivaka blizu soli-
dus temperature, pa zatim sporo hladjenje.
Normalizacija: zagrevanje elika na temperaturama 30-50C iznad AC3 i ACm i
sporo hladjenje na mirnom vazduhu.
Meko arenje: zagrevanje neznatno ispod AC1 i sporo hladjenje. Lamelarni cemen-
tit prelazi u povoljniji globularni (sferoidalni) cementit (sorbit).
Potpuno arenje: zagrevanje elika 30-50C iznad AC3 i ACm, zatim sporo hlad-
jenje do A1 u pei i najzad na mirnom vazduhu do sobne temperature.
Rekristalizaciono arenje: zagrevanje i progrevanje delova preradjenih na hladno;
zagrevanje legura je iznad temperature rekristalizacije (iznad 0.6Tt, a ispod AC1), a
hladjenje proizvoljnom brzinom.
Medjufazno arenje: arenje metala izmedju pojedinih faza valjanja na hladno;
time se vaspostavlja plastinost metala opala zbog hladnog ojaanja, to je uslov za
dalje deformisanje, tj. nastavak procesa hladne prerade.
arenje za poputanje napona: termika obrada odlivaka, zavarenih spojeva,
delova preradjenih na hladno i dr., radi smanjenja nivoa zaostalih napona.
Kaljenje elika: zagrevanje elika do austenitne odnosno austenitno-cementitne
strukture, progrevanje i hladjenje brzinom veom od kritine.
Zapreminsko (potpuno) kaljenje: zakaljivanje komada po celom preseku.
Povrinsko kaljenje: zakaljivanje samo plitkih povrinskih slojeva tretiranih
delova.
Martenzitno kontinualno kaljenje: izvodi se neprekidnim hladjenjem sa tempera-
ture kaljenja do temperature rashladnog sredstva, koja mora biti nia od Ms- tem-
perature.
Stepenasto martenzitno kaljenje (martempering): postupak kaljenja pri kome se
koristi posredno sredstvo za hladjenje - sono kupatilo temperature neto iznad Ms;
vreme dranja mora biti kratko da se sprei poetak transformacije austenita u be-
jnit.
Izotermiko bejnitno kaljenje (austempering): postupak kaljenja u sonom ku-
patilu iznad temperature- Ms, sa vremenom dranja dovoljnim da se austenit pot-
puno transformie u bejnit. Na ovaj se nain ugljenini eutektoidni elik moe pot-
puno zakaliti na bejnit.
198 Mainski materijali

Otputanje elika: postupak naknadnog zagrevanja zakaljenog elika ispod tem-


perature AC1 s ciljem da se tvrda i krta martenzitna struktura transformie u ot-
puteni martenzit.
Otpusna krtost: tetna pojava manifestovana porastom tvrdoe, opadanjem ila-
vosti i duktilnosti pri otputanju elika legiranih sa Mn, Cr, Ni; krtost raste posle
sporog hladjenja elika oko 500C.
Poboljanje: kombinovana termika obrada koja obuhvata kaljenje i visoko ot-
putanje (500-700C). Popravljaju se sve korisne osobine elika: jaina, ilavost,
plastinost.
Talono kaljenje: otvrdnjavanje nekih legura povezivanjem tehnolokih operacija
presienja i starenja.
Presienje: pri brzom hladjenju nekih legura iz oblasti povienih temperatura, one
i na sobnoj temperaturi zadravaju viak rastvorka ostajui jednofazne, mada rav-
notenim uslovima tih legura odgovara dvofazno stanje i manji sadraj rastvorka.
Starenje: zagrevanje prethodno presiene legure do temperature nie od granine
rastvorljivosti.
Termika obrada ispod nule: hladjenje okaljenih delova do niskih temperatura
(-30 do -60C) radi transformacije zaostalog austenita u martenzit (za elike sa
C > 0.60%).
Zakaljivost elika: mogunost kaljenja uslovljena sadrajem ugljenika (kod
nelegiranih elika taj je uslov: C > 0.25%).
Prokaljivost: dubina zakaljenog sloja koja zavisi od hemijskog sastava elika i
veliine austenitnog zrna. Jako prokaljiv legiran elik moe se zakaliti i na debelim
presecima, a ugljenini samo do 16 mm debljine.
Ispitivanje prokaljivosti po Domini metodi: cilindrina elina epruveta pre-
nika 25 mm i duine 100 mm, austenitizira se i potom kali mlazom vode sa jedne
eone povrine. Prokaljivost se procenjuje merenjem tvrdoe od ela epruvete pa
do udaljenja od oko 64 mm.
Sredstva za hladjenje: pri kaljenju se koriste tenosti (voda i vodeni rastvori, sona
kupatila, metalna kupatila, motorno ulje), komprimovani vazduh, metalne ploe
(bakarne, eline).
Termo-mehanika obrada: plastina prerada (valjanje, presovanje) u austenitnom
podruju i potom direktno kaljenje vodenim mlazevima.
Reaustenitizacija: dvostruko kaljenje s ciljem da se smanji sadraj ugljenika u po-
etnom austenitu, odnosno posle drugog kaljenja i u martenzitu.
Povrinsko kaljenje plamenom: kratkovremeno zagrevanje elika acetilenskim
plamenom i potonje hladjenje vodom.
Indukciono povrinsko kaljenje: zagrevanje povrinskih slojeva elinih delova
pomou induktora uz brzo hladjenje. Dubina zagrevanja regulie se pomou frek-
vencije naizmenine struje (f = 1 do 10 kHz).
Termika obrada elika (TO) 199

Hemijsko-termika obrada: zasienje povrinskih slojeva elinih delova meta-


lom ili nemetalima; od difundovanog elementa zavisi da li je potrebna naknadna
termika obrada.
Cementacija: hemijsko-termika obrada pri kojoj se povrinski slojevi niskougl-
jeninih elika (0.1-0.25% C) zasiuju ugljenikom i potom kale i nisko otputaju.
Tako se postie velika povrinska tvrdoa (bitna za smanjenje habanja), a zadrava
ilavo jezgro (bitno za ciklina i udarna optereenja).
Nitriranje: zasienje povrinskih slojeva elinih delova azotom koji sa legira-
juim elementima (Al, Cr, Mo) obrazuje tvrde ravnomerno razloene (disper-
govane) karbide; stoga nije potrebna naknadna termika obrada, ali je pre nitriranja
neophodno poboljanje mainski obradjenih (gotovih) delova.
Cijanizacija i karbonitriranje: postupci istovremenog obogaivanja povrinskih
slojeva ugljenikom i azotom, iz tenog, odnosno gasovitog medijuma; potom se
delovi kale i nisko otputaju.
Sopstveni naponi usled kaljenja: sopstveni naponi nastali u procesu kaljenja;
mogu biti prelazni i zaostali. Prema uzroku nastajanja razlikuju se termiki i struk-
turni naponi.
Termiki naponi: naponi zbog neravnomernog zagrevanja i hladjenja komada u
toku kaljenja, zavarivanja i sl.
Strukturni naponi: naponi stvoreni pri termikoj obradi zbog vee zapremine
martenzita nego drugih strukturnih sastojaka.
Greke kaljenja: prsline, meke zone, nedovoljno pregrevanje, pregorevanje, ra-
zugljenisavanje, oksidacija.

PITANJA:

1. Navesti postupke termike obrade koji se odvijaju uz fazne promene i bez tih
promena.
2. Zato je potrebno progrevanje elika na odabranoj temperaturi termike obrade?
3. Zato se sferoidalno are nadeutektoidni elici pre kaljenja?
4. Kako se izradjuju patentirane ice?
5. Medjuoperaciono arenje pri preradi na hladno (valjanju limova, vuenju ice,
dubokom izvlaenju).
6. Izbor temperature kaljenja i sredstva za hladjenje ugljeninih elika.
7. Skicirati elementarne reetke ferita, austenita i martenzita, i objasniti fenomen
zaostalog austenita.
8. Uticaj sadraja ugljenika u eliku na tvrdou posle kaljenja.
9. Pomou KH dijagrama objasniti postupke martenzitnog i bejnitnog kaljenja.
200 Mainski materijali

10. Objasniti zato se potpuno bejnitno kaljenje ne moe izvesti kontinualnim hlad-
jenjem.
11. Talono kaljenje, presienje i starenje.
12. Vrste otputanja, poboljanje i otpusna krtost kod elika.
13. Pojmovi zakaljivosti i prokaljivosti.
14. Sredstva za zagrevanje i hladjenje pri termikoj obradi.
15. Termo-mehanika obrada elika i reaustenitizacija.
16. Povrinsko plameno i indukciono kaljenje.
17. Cementacija elika.
18. Nitriranje elika.
19. Cijanizacija i karbonitriranje.
20. Sopstveni naponi pri kaljenju.
21. Greke pri kaljenju (meke zone, nedovoljno zagrevanje, pregrevanje, pregore-
vanje, razugljenisavanje, oksidacija).