You are on page 1of 107

СРБ :

***

*

Reinhold Specht: Историја града Сербста (Zerbst - СЕРБИШТЕ)

(Geschichte der Stadt Zerbst von R. Specht)

текст у фокусу, страна 20:

»Иако документована тек 948.године, препознали смо нашу земљу Сербстер(Сербска земља) - (Zerbster Land), вероватно и много раније, славенски округ Чиервисти, чије се име први пут у историји сугерише, је супротстаљено називу, имену "СЕРБСТ". Име округа је настало од имена града, дакле, установљено место је био главни град округа Чиервисти, такође исто име је дато и дистрикту. Због тога, требало би да буде могуће да је Сербст, славенски Бургвард који је био центар у ранијим историјским временима. Можда је такође имао посебан значај као гранични дворац Вард. Назив "Сербст" (Ciervisti) је неколико пута тумачен из славенских корена, чак и као "Хеустеле"(„Heustelle“), до друге речи "Ехенвалд"(„Eichenwald“ ) и треће "Сорбенорт" („Sorbenort“). Објашњење које је добијено из истраживања, тврди се да је Сербст заједничка славенска (сербска) реч за (сирбиште, сербиште), и реч повезана за етничко име Срба (Sorben).«

(нем.)

»So erkennen wir auch für unser Zerbster Land, zwar urkundlich erst seit 948 nachweisbar, aber doch wohl weit früher zu datieren, einen slawischen Gau Ciervisti, dessen Bezeichnung erstmalig den Namen „Zerbst“ in der Geschichte entgegentreten lässt. Der Name des Gaues ist mit dem der späteren Stadt identisch, deshalb dürft der Ort der Hauptort des Gaues Ciervisti gewesen sein und dem Gau den Namen gegeben haben. Daher dürfte es auch wahrscheinlich sein, dass Zerbst schon in früherer Zeit ein slawischer Burgwardmittelpunkt gewesen sein wird. Vielleicht hatte er als Grenzburgward auch besondere Bedeutung. Der Name „Zerbst“ (Ciervisti) ist mehrfach aus slawischer Wurzel zu deuten versucht worden, einmal als „Heustelle“, zum anderen als „Eichenwald“ und drittens als „Sorbenort“. Für die letztere Erklärung wird von der Forschung geltend gemacht, dass Zerbst ein slawisches Wort (sirbiste) und mit Serben (Sorben) zusammenhänge.«

*

(I)

Извор и назив дела:

Наслов: Geschichte der Stadt Zerbst, Том 1

Geschichte der Stadt Zerbst, Zerbst (Germany)

Страна: 20

Аутор: Reinhold Specht, Zerbst (Germany)

Издавач : Anhaltische Verlagsgesellschaft, 1998

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Das Heilige Römische Reich: Schauplätze einer tausendjährigen Geschichte (843-

1806)

Назив мапе: HEILIGES RÖMISCHES REICH um das Jahr n. Chr.

Страна: 313

Аутори: Klaus Herbers, Helmut Neuhaus

Издавач: Böhlau Verlag Köln Weimar, 2010

ISBN 3412234052, 9783412234058

Дужина: 343 страница

*

***

Аутор Крсто Крцун Драговић

Reinhold Specht Reinhold Specht (* 22. Juni 1893 in Zerbst; † 6. Mai 1960 in Berlin)

Reinhold Specht

Reinhold Specht (* 22. Juni 1893 in Zerbst; † 6. Mai 1960 in Berlin) war ein deutscher Archivar.

*

***

Reinhold Specht Reinhold Specht (* 22. Juni 1893 in Zerbst; † 6. Mai 1960 in Berlin)

Reinhold Specht: Историја града Сербста (Zerbst - СЕРБИШТЕ)

(Geschichte der Stadt Zerbst von R. Specht)

текст у фокусу, страна 20:

»Иако документована тек 948.године, препознали смо нашу земљу Сербстер(Сербска земља) - (Zerbster Land), вероватно и много раније, славенски округ Чиервисти, чије се име први пут у историји сугерише, је супротстаљено називу, имену "СЕРБСТ". Име округа је настало од имена града, дакле, установљено место је био главни град округа Чиервисти, такође исто име је дато и дистрикту. Због тога, требало би да буде могуће да је Сербст, славенски Бургвард који је био центар у ранијим историјским временима. Можда је такође имао посебан значај као гранични дворац Вард. Назив "Сербст" (Ciervisti) је неколико пута тумачен из славенских корена, чак и као "Хеустеле"(„Heustelle“), до друге речи "Ехенвалд"(„Eichenwald“ ) и треће "Сорбенорт" („Sorbenort“). Објашњење које је добијено из истраживања, тврди се да је Сербст заједничка славенска (сербска) реч за (сирбиште, сербиште), и реч повезана за етничко име Срба (Sorben).«

(нем.)

»So erkennen wir auch für unser Zerbster Land, zwar urkundlich erst seit 948 nachweisbar, aber doch wohl weit früher zu datieren, einen slawischen Gau Ciervisti, dessen Bezeichnung erstmalig den Namen „Zerbst“ in der Geschichte entgegentreten lässt. Der Name des Gaues ist mit dem der späteren Stadt identisch, deshalb dürft der Ort der Hauptort des Gaues Ciervisti gewesen sein und dem Gau den Namen gegeben haben. Daher dürfte es auch wahrscheinlich sein, dass Zerbst schon in früherer Zeit ein slawischer Burgwardmittelpunkt gewesen sein wird. Vielleicht hatte er als Grenzburgward auch besondere Bedeutung. Der Name „Zerbst“ (Ciervisti) ist mehrfach aus slawischer Wurzel zu deuten versucht worden, einmal als „Heustelle“, zum anderen als „Eichenwald“ und drittens als „Sorbenort“. Für die letztere Erklärung wird von der Forschung geltend gemacht, dass Zerbst ein slawisches Wort (sirbiste) und mit Serben (Sorben) zusammenhänge.«

*

(I)

Извор и назив дела:

Наслов: Geschichte der Stadt Zerbst, Том 1

Geschichte der Stadt Zerbst, Zerbst (Germany)

Страна: 20

Аутор: Reinhold Specht, Zerbst (Germany)

Издавач : Anhaltische Verlagsgesellschaft, 1998

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Das Heilige Römische Reich: Schauplätze einer tausendjährigen Geschichte (843-

1806)

Назив мапе: HEILIGES RÖMISCHES REICH um das Jahr n. Chr.

Страна: 313

Аутори: Klaus Herbers, Helmut Neuhaus

Издавач: Böhlau Verlag Köln Weimar, 2010

ISBN 3412234052, 9783412234058

Дужина: 343 страница

*

*** * (II) Извор и назив дела: Наслов: Das Heilige Römische Reich: Schauplätze einer tausendjährigen Geschichte

***

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Das Heilige Römische Reich: Schauplätze einer tausendjährigen Geschichte (843-

1806)

Назив мапе: HEILIGES RÖMISCHES REICH um das Jahr n. Chr.

Страна: 313

Аутори: Klaus Herbers, Helmut Neuhaus

Издавач: Böhlau Verlag Köln Weimar, 2010

ISBN 3412234052, 9783412234058

Дужина: 343 страница

*

***

* *** *** * (II) Извор и назив дела: Наслов: Das Heilige Römische Reich: Schauplätze einer

***

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Das Heilige Römische Reich: Schauplätze einer tausendjährigen Geschichte (843-

1806)

Назив мапе: HEILIGES RÖMISCHES REICH um das Jahr n. Chr.

Страна: 313

Аутори: Klaus Herbers, Helmut Neuhaus

Издавач: Böhlau Verlag Köln Weimar, 2010

ISBN 3412234052, 9783412234058

Дужина: 343 страница

*

***

ISBN 3412234052, 9783412234058 Дужина: 343 страница * *** *** * (II) Извор и назив дела: Наслов:

***

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Das Heilige Römische Reich: Schauplätze einer tausendjährigen Geschichte (843-

1806)

Назив мапе: HEILIGES RÖMISCHES REICH um das Jahr n. Chr.

Страна: 313

Аутори: Klaus Herbers, Helmut Neuhaus

Издавач: Böhlau Verlag Köln Weimar, 2010

ISBN 3412234052, 9783412234058

Дужина: 343 страница

*

***

Аутори: Klaus Herbers, Helmut Neuhaus Издавач: Böhlau Verlag Köln Weimar, 2010 ISBN 3412234052, 9783412234058 Дужина: 343

***

*

Детаљ мапе: KÖNIGREICH SERBIEN

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Das Heilige Römische Reich: Schauplätze einer tausendjährigen Geschichte (843-

1806)

Назив мапе: HEILIGES RÖMISCHES REICH um das Jahr n. Chr.

Страна: 313

Аутори: Klaus Herbers, Helmut Neuhaus

Издавач: Böhlau Verlag Köln Weimar, 2010

ISBN 3412234052, 9783412234058

Дужина: 343 страница

*

***

Наслов: Das Heilige Römische Reich: Schauplätze einer tausendjährigen Geschichte (843- 1806) Назив мапе: HEILIGES RÖMISCHES REICH

***

*

Назив мапе: Heiliges Römisches Reich um 1000

Датум: 1886

Извор: Allgemeiner historischer Handatlas

Аутор: Gustav Droysen

*

***

Назив мапе: Heiliges Römisches Reich um 1000 Датум: 1886 Извор: Allgemeiner historischer Handatlas Аутор: Gustav Droysen

***

*

Детаљ мапе - Германи зову Полабље, Доњу и Горњу Лужицу, скупним именом

SCLAVANIA

на мапи су наведена сва сербска племена, једно од њих које и дана данас

, живи у дистрикту Сербске земље ( Stadt Zerbst ), зовемо Морачанима.

...

Место Чиервисти(Червиште - Сирбиште - Сербиште) Zerbst - Сербска земља.

...

,

данашњи округ нем. Stadt

*

***

* *** *** * Детаљ мапе - Германи зову Полабље, Доњу и Горњу Лужицу, скупним именом

***

*

Детаљ мапе - Германи зову Полабље, Доњу и Горњу Лужицу, скупним именом

SCLAVANIA

на мапи су наведена сва сербска племена, једно од њих које и дана данас

, живи у дистрикту Сербске земље ( Stadt Zerbst ), зовемо Морачанима.

...

Место Чиервисти(Червиште - Сирбиште - Сербиште) Zerbst - Сербска земља.

...

,

данашњи округ нем. Stadt

*

***

СРБ :

***

*

Спиридон Гопчевић: Стара Србија и Македонија

Спиридон Гопчевић

Спиридон Гопчевић, псеудоним Лео Бренер (нем. Leo Brenner; 1855, Трст – 1928), био је историчар, астроном, ратни извештач, полиглота и писац.

Потиче из сербске породице (обитељи - по Доситеју) из Трста, која се онамо доселила из Херцег-Новог у време када је Беч био духовни центар Срба.

Живот је провео као ратни извештач и новинар са Балканских ратишта. Био је ожењен аустријском племкињом, те уз подршку њене породице отвара опсерваторију на острву Мали Лошињ (по Доситеју: острву Малом Лошињу) коју назива по њој Манора. Под псеудонимом „Лео Бренер“ објављује мноштво опажања Меркура, Венере, Марса, Јупитера те Сатурна. Као признање за обиман посао један кратер на Месецу добија име по њему Лео Бренер.

Између осталог рад Спиридона Гопчевића по Јужној Србији и Македонији тек сада долази до изражаја те му се придаје велики значај, у којем детаљно описује становништво тог подручја од Скопља до Солуна, те од Приштине до Верије, обичаје сербског народа у том подручју, разговоре са локалним становништвом, исповести Срба и Цинцара те исламизацију, појелињење, бугаризацију и албанизацију истих, а пре свега уз помоћ Сионских 'ћери, организацију, која је финансирана с'поља, те отварање бугарских гимназија за описмењавање срербког становништва, одрицање од слављења крсних слава и сл. Најзначајније дело из ове тематике је "Стара Србија и Македонија". Написао је и књигу "Црна Гора и Црногорци", коју је жестоко критиковао Бернхард Шварц због наводне пристрасности на штету Црногораца.

Иако у Трсту, Спиридону је увек било блиско Сербство, Црна Гора и Србија, његова је породица била велики добротвор сербског народа, те га је помагала у устанцима. Спиридон је говорио 14 језика, живео је на свим меридијанима, па и у Сан Франциску.

Дела:

• Montenegro und die Montenegriner, 1877 • • Oberalbanien und seine Liga, 1881 • • Bulgarien und Ostrumelien, 1886 • • Kriegsgeschichtliche Studien, 2 Bände, 1887

• • Makedonien und Alt-Serbien, 1889 • • (als Leo Brenner): Beobachtungs-Objekte für Amateur-Astronomen, 1902

• • USA. Aus dem Dollarlande; Sitten, Zustände und Einrichtungen der Vereinigten Staaten,

1913

• • Das Fürstentum Albanien, seine Vergangenheit, ethnographischen Verhältnisse, politische Lage und Aussichten fürdie Zukunft, 1914 • • Geschichte von Montenegro und Albanien, 1914 • • Aus dem Lande der unbegrenzten Heuchelei. Englische Zustände, 1915

• • Rußland und Serbien von 1804-1915. Nach Urkunden der Geheimarchive von St. Petersburg und Paris und desWiener Archivs, 1916 • • Amerikas Rolle im Weltkriege, 1917 • • Die Wahrheit über Jesus nach den ausgegrabenen Aufzeichnungen seines Jugendfreundes,

1920

• • Kulturgeschichtliche Studien, 1920 • • Österreichs Untergang : die Folge von Franz Josefs Mißregierung, 1920

• • Serbokroatisches Gesprächsbuch verbunden mit kurzer Sprachlehre und Wörterverzeichnis,

1920

*

(I)

Извор и назив дела:

Наслв: ÖSTERREICHISCHES BIOGRAPHISCHES LEXIKON 1815-1950

Страна: 32

Herausgegeben von der Österreichischen Akademie der Wissenscaften unter der Leitung von LEO SANTIFALLER bearbeitet von EVA OBERMAYER-MARNACH; I:Band (A-Glä), verlag Hermann Böhlaus nachf. /Graz-Köln 1957.

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Makedonien und Alt-Serbien

Назив мапе: ETHNOGRAPHISCHE KARTE von MAKEDONIEN und ALT-SERBIEN von Spiridon Gopčević, Mafsstab 1: 750.000, GOTHA : JUSTUS PERTHES 1889.

Makedonien und Alt-Serbien, Spiridion Gopčević

Аутор: Spiridion Gopčević

Издавач: L. W. Seidel, 1889

Оригинал из : Универзитет у Мичигену

Дужина: 511 страница

*

***

Аутор: Крсто Крцун Драговић

Спиридон Гопчевић: Стара Србија и Македонија Спиридон Гопчевић Спиридон Гопчевић, псеудоним Лео Бренер (нем. Leo Brenner;

Спиридон Гопчевић: Стара Србија и Македонија

Спиридон Гопчевић

Спиридон Гопчевић, псеудоним Лео Бренер (нем. Leo Brenner; 1855, Трст – 1928), био је историчар, астроном, ратни извештач, полиглота и писац.

Потиче из сербске породице (обитељи - по Доситеју) из Трста, која се онамо доселила из Херцег-Новог у време када је Беч био духовни центар Срба.

Живот је провео као ратни извештач и новинар са Балканских ратишта. Био је ожењен аустријском племкињом, те уз подршку њене породице отвара опсерваторију на острву Мали Лошињ (по Доситеју: острву Малом Лошињу) коју назива по њој Манора. Под псеудонимом „Лео Бренер“ објављује мноштво опажања Меркура, Венере, Марса, Јупитера те Сатурна. Као признање за обиман посао један кратер на Месецу добија име по њему Лео Бренер.

Између осталог рад Спиридона Гопчевића по Јужној Србији и Македонији тек сада долази до изражаја те му се придаје велики значај, у којем детаљно описује становништво тог подручја од Скопља до Солуна, те од Приштине до Верије, обичаје сербског народа у том подручју, разговоре са локалним становништвом, исповести Срба и Цинцара те исламизацију, појелињење, бугаризацију и албанизацију истих, а пре свега уз помоћ Сионских 'ћери, организацију, која је финансирана с'поља, те отварање бугарских гимназија за описмењавање срербког становништва, одрицање од слављења крсних слава и сл. Најзначајније дело из ове тематике је "Стара Србија и Македонија". Написао је и књигу "Црна Гора и Црногорци", коју је жестоко критиковао Бернхард Шварц због наводне пристрасности на штету Црногораца.

Иако у Трсту, Спиридону је увек било блиско Сербство, Црна Гора и Србија, његова је породица била велики добротвор сербског народа, те га је помагала у устанцима. Спиридон је говорио 14 језика, живео је на свим меридијанима, па и у Сан Франциску.

Дела:

• Montenegro und die Montenegriner, 1877 • • Oberalbanien und seine Liga, 1881 • • Bulgarien und Ostrumelien, 1886 • • Kriegsgeschichtliche Studien, 2 Bände, 1887 • • Makedonien und Alt-Serbien, 1889 • • (als Leo Brenner): Beobachtungs-Objekte für Amateur-Astronomen, 1902 • • USA. Aus dem Dollarlande; Sitten, Zustände und Einrichtungen der Vereinigten Staaten, 1913 • • Das Fürstentum Albanien, seine Vergangenheit, ethnographischen Verhältnisse, politische Lage und Aussichten fürdie Zukunft, 1914 • • Geschichte von Montenegro und Albanien, 1914

• • Aus dem Lande der unbegrenzten Heuchelei. Englische Zustände, 1915 • • Rußland und Serbien von 1804-1915. Nach Urkunden der Geheimarchive von St. Petersburg und Paris und desWiener Archivs, 1916 • • Amerikas Rolle im Weltkriege, 1917 • • Die Wahrheit über Jesus nach den ausgegrabenen Aufzeichnungen seines Jugendfreundes, 1920 • • Kulturgeschichtliche Studien, 1920 • • Österreichs Untergang : die Folge von Franz Josefs Mißregierung, 1920 • • Serbokroatisches Gesprächsbuch verbunden mit kurzer Sprachlehre und Wörterverzeichnis, 1920

*

***

• • Aus dem Lande der unbegrenzten Heuchelei. Englische Zustände, 1915 • • Rußland und Serbien

Спиридон Гопчевић: Стара Србија и Македонија

Спиридон Гопчевић

Спиридон Гопчевић, псеудоним Лео Бренер (нем. Leo Brenner; 1855, Трст – 1928), био је историчар, астроном, ратни извештач, полиглота и писац.

Потиче из сербске породице (обитељи - по Доситеју) из Трста, која се онамо доселила из Херцег-Новог у време када је Беч био духовни центар Срба.

Живот је провео као ратни извештач и новинар са Балканских ратишта. Био је ожењен аустријском племкињом, те уз подршку њене породице отвара опсерваторију на острву Мали Лошињ (по Доситеју: острву Малом Лошињу) коју назива по њој Манора. Под псеудонимом „Лео Бренер“ објављује мноштво опажања Меркура, Венере, Марса, Јупитера те Сатурна. Као признање за обиман посао један кратер на Месецу добија име по њему Лео Бренер.

Између осталог рад Спиридона Гопчевића по Јужној Србији и Македонији тек сада долази до изражаја те му се придаје велики значај, у којем детаљно описује становништво тог подручја од Скопља до Солуна, те од Приштине до Верије, обичаје сербског народа у том подручју, разговоре са локалним становништвом, исповести Срба и Цинцара те исламизацију, појелињење, бугаризацију и албанизацију истих, а пре свега уз помоћ Сионских 'ћери, организацију, која је финансирана с'поља, те отварање бугарских гимназија за описмењавање срербког становништва, одрицање од слављења крсних слава и сл. Најзначајније дело из ове тематике је "Стара Србија и Македонија". Написао је и књигу "Црна Гора и Црногорци", коју је жестоко критиковао Бернхард Шварц због наводне пристрасности на штету Црногораца.

Иако у Трсту, Спиридону је увек било блиско Сербство, Црна Гора и Србија, његова је породица била велики добротвор сербског народа, те га је помагала у устанцима. Спиридон је говорио 14 језика, живео је на свим меридијанима, па и у Сан Франциску.

Дела:

• Montenegro und die Montenegriner, 1877 • • Oberalbanien und seine Liga, 1881 • • Bulgarien und Ostrumelien, 1886 • • Kriegsgeschichtliche Studien, 2 Bände, 1887 • • Makedonien und Alt-Serbien, 1889 • • (als Leo Brenner): Beobachtungs-Objekte für Amateur-Astronomen, 1902

• • USA. Aus dem Dollarlande; Sitten, Zustände und Einrichtungen der Vereinigten Staaten,

1913

• • Das Fürstentum Albanien, seine Vergangenheit, ethnographischen Verhältnisse, politische Lage und Aussichten fürdie Zukunft, 1914 • • Geschichte von Montenegro und Albanien, 1914

• • Aus dem Lande der unbegrenzten Heuchelei. Englische Zustände, 1915 • • Rußland und Serbien von 1804-1915. Nach Urkunden der Geheimarchive von St. Petersburg und Paris und desWiener Archivs, 1916 • • Amerikas Rolle im Weltkriege, 1917 • • Die Wahrheit über Jesus nach den ausgegrabenen Aufzeichnungen seines Jugendfreundes,

1920

• • Kulturgeschichtliche Studien, 1920

• • Österreichs Untergang : die Folge von Franz Josefs Mißregierung, 1920 • • Serbokroatisches Gesprächsbuch verbunden mit kurzer Sprachlehre und Wörterverzeichnis,

1920

*

(I)

Извор и назив дела:

Наслв: ÖSTERREICHISCHES BIOGRAPHISCHES LEXIKON 1815-1950

Страна: 32

Herausgegeben von der Österreichischen Akademie der Wissenscaften unter der Leitung von LEO SANTIFALLER bearbeitet von EVA OBERMAYER-MARNACH; I:Band (A-Glä), verlag Hermann Böhlaus nachf. /Graz-Köln 1957.

*

***

— са Saša Ranđelović.

— са <a href=Saša Ranđelović . *** * (II) Извор и назив дела: Наслов: Makedonien und Alt-Serbien Назив мапе: ETHNOGRAPHISCHE KARTE von MAKEDONIEN und ALT-SERBIEN von Spiridon Gopčević, Mafsstab 1: 750.000, GOTHA : JUSTUS PERTHES 1889. Makedonien und Alt-Serbien, Spiridion Gopčević Аутор: Spiridion Gopčević Издавач: L. W. Seidel, 1889 Оригинал из : Универзитет у Мичигену Дужина: 511 страница " id="pdf-obj-20-6" src="pdf-obj-20-6.jpg">

***

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Makedonien und Alt-Serbien

Назив мапе: ETHNOGRAPHISCHE KARTE von MAKEDONIEN und ALT-SERBIEN von Spiridon Gopčević, Mafsstab 1: 750.000, GOTHA : JUSTUS PERTHES 1889.

Makedonien und Alt-Serbien, Spiridion Gopčević

Аутор: Spiridion Gopčević

Издавач: L. W. Seidel, 1889

Оригинал из : Универзитет у Мичигену

Дужина: 511 страница

Линк:

*

***

Линк: <a href=https://archive.org/stream/MakedonienUndAltSerbienSpiridionGopevii_201705/Makedonien %20und%20Alt-Serbien%2C%20Spiridion%20Gopčević#page/n9/mode/1up * *** *** * (II) Извор и назив дела: Наслов: Makedonien und Alt-Serbien Назив мапе: ETHNOGRAPHISCHE KARTE von MAKEDONIEN und ALT-SERBIEN von Spiridon Gopčević, Mafsstab 1: 750.000, GOTHA : JUSTUS PERTHES 1889. Makedonien und Alt-Serbien, Spiridion Gopčević " id="pdf-obj-21-12" src="pdf-obj-21-12.jpg">

***

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Makedonien und Alt-Serbien

Назив мапе: ETHNOGRAPHISCHE KARTE von MAKEDONIEN und ALT-SERBIEN von Spiridon Gopčević, Mafsstab 1: 750.000, GOTHA : JUSTUS PERTHES 1889.

Makedonien und Alt-Serbien, Spiridion Gopčević

Аутор: Spiridion Gopčević

Издавач: L. W. Seidel, 1889

Оригинал из : Универзитет у Мичигену

Дужина: 511 страница

Линк:

*

***

Аутор: Spiridion Gopčević Издавач: L. W. Seidel, 1889 Оригинал из : Универзитет у Мичигену Дужина: 511https://archive.org/stream/MakedonienUndAltSerbienSpiridionGopevii_201705/Makedonien %20und%20Alt-Serbien%2C%20Spiridion%20Gopčević#page/n9/mode/1up * *** *** * (II) " id="pdf-obj-22-20" src="pdf-obj-22-20.jpg">

***

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Makedonien und Alt-Serbien

Назив мапе: ETHNOGRAPHISCHE KARTE von MAKEDONIEN und ALT-SERBIEN von Spiridon Gopčević, Mafsstab 1: 750.000, GOTHA : JUSTUS PERTHES 1889.

Makedonien und Alt-Serbien, Spiridion Gopčević

Аутор: Spiridion Gopčević

Издавач: L. W. Seidel, 1889

Оригинал из : Универзитет у Мичигену

Дужина: 511 страница

Линк:

*

***

\

СРБ :

***

*

СЛАВЕНСКИ ЕТНИЦИТЕТ И ЕТНИКА СЛАВЕНА(СРБА) : КОНЦЕПТИ И ПРИСТУПИ

Текст у фокусу, стране 6,7 (Florin Curta, The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c.500–700, Cambridge University Press, 2001)

(серб.)

»Наше тренутно знање о пореклу Славена(Срба) је, у великој мери наслеђе XIX. века. Научни напор нераскидиво је повезан са фалсификовањем националних идентитета,

тако да проучавање раних Славена остаје главна, ако не и најважнија тема у историографији Европе. Данас, историја Славена је углавном написана од стране историчара и археолога, педесетих или шездесетих година XIX. и XX. века, а меродаван правац истраживања, налазио се код многих научника и то у упоредној лингвистици. Интеракција између приступа проучавањима потиче из најразличитијих дисциплина, а концепт (славенске) националности, био је веома моћно средство за настајање (политичке културе) "политике културе." Ту постоји веза између национализма, с једне стране, историографије и археологије, с друге стране, и она наравно није била романтична идеја[1]. Оно што на даље остаје нејасно, такође односи се на дато значење (Славенски) етничке припадности (иако се сама реч ретко, ако се уопште и користила). Многи научници су били ангажовани у настајању те "политике културе.", такође у новијој литератури о етничкој припадности и улози материјалне културе показало се ипак, колики је историографски дискурс настао, у истраживању ране историје Славена. Дискурс постоји у данашњим савременим истраживањима у антропологији и, у неким случајевима, чак и у археологији.

Историјографија славенских етницитета

Студије славистике су почеле готово искључиво изучавањем језика и филологије. Већ 1833., славенски језици су препознати као индоевропски.[2] Хердеров концепт националног карактера (Volksgeist - народни), неопозиво и вешто је уграђен у језике, у почетку као сам његов "корен", од тог периода, језик је постао савршен инструмент за истраживање историје Славена. Павел Јозеф Шафарик (1795 - 1861) каже да је инспирација и орјентација истраживања потекла од Хердера, и утицала је на потоње генерације научника. Шафарик је "Славенска племена" назначио као део индоевропских племена, последично томе, древност Славена превазишла је време њиховог првог помена у историјским изворима, тако да се јавила важност еквивалента да "сви модерни народи су морали имати своје пра-претке у античком свету.[4] Кључни елемент његове теорије је дело Јорданеса под именом Гетика. Јорданес изједначује Склавене и Анте са Венетима (или Венеди), уз наводе из ранијих извора, као што је Плиније Старији, Тацитус, и Птоломеј. На основу ове једнакости, Шафарик је тврдио да су Венеди, уствари историја Славена. Он је окривио Тацита због тога што их је погрешно наводио међу групе које живе у Германији. Венеди, Шафарик тврди, говорили су славенски, на језику који Тацит очигледно није могао да разуме.[5] Рани Славени су били пољопривредници и њихова миграција није била насилна, нити освајање од стране неких ратника, али јесте била проста и мирна колонизација пољоделаца. Славени су успели да се прошире широм Европе, због њиховог урођеног демократског начина живота, описао је Прокопије.[6]

(енг.)

SLAVIC ETHNICITY AND THE ETHNIE OF THE SLAVS : CONCEPTS AND APPROACHES

»Our present knowledge of the origin of the Slavs is, to a large extent, a legacy of the nineteenth century. A scholarly endeavor inextricably linked with forging national identities, the study of the early Slavs remains a major, if not the most important, topic in East European historiography. Today, the history of the Slavs is written mainly by historians and archaeologists, but fifty or sixty years ago the authoritative discourse was that of scholars trained in comparative linguistics. The interaction between approaches originating in those

diferent disciplines made the concept of (Slavic) ethnicity a very powerful tool for the “politics of culture.” That there exists a relationship between nationalism, on one hand, and historiography and archaeology, on the other, is not a novel idea.[1] What remains unclear, however, is the meaning given to (Slavic) ethnicity (although the word itself was rarely, if ever, used) by scholars engaged in the “politics of culture.” The overview of the recent literature on ethnicity and the role of material culture shows how far the historiographical discourse on the early Slavs was from contemporary research in anthropology and, in some cases, even archaeology.

Slavic studies began as an almost exclusively linguistic and philological enterprise. As early as 1833. , Slavic languages were recognized as Indo - European.[2] Herder’s concept of national character (Volksgeist), unalter - ably set in language during its early “root” period, made language the perfect instrument for exploring the history of the Slavs.[3] Pavel Josef Safárik (1795 – 1861 ) derived from Herder the inspiration and orientation that would influence subsequent generations of scholars. To Safárik, the “Slavic tribe” was part of the Indo-European family. As a consequence, the antiquity of the Slavs went beyond the time of their first mention by historical sources, for “all modern nations must have had ancestors in the ancient world.[4] The key element of his theory was the work of Jordanes, Getica. Jordanes had equated the Sclavenes and the Antes to the Venethi (or Venedi) also known from much earlier sources, such as Pliny the Elder, Tacitus, and Ptolemy. On the basis of this equivalence, Safárik claimed the Venedi for the Slavic history. He incriminated Tacitus for having wrongly listed them among groups inhabiting Germania. The Venedi, Safárik argued, spoke Slavic, a language which Tacitus most obviously could not understand.[5] The early Slavs were agriculturists and their migration was not a violent conquest by warriors, but a peaceful colonization by peasants. The Slavs succeeded in expanding all over Europe, because of their democratic way of life described by Procopius.[6]«

*

Референце :

[1] Види Kohl and Fawcett 1995 ; Díaz-Andreu and Champion 1996 .

[2] Боп 1833. Види Niederle 1923 : 4; Sedov 1976.: 69.

[3] Хердер 1994 a:58. Хердер је прво описао Словене као жртве немачких ратника од времена Карла. Он је пророковао да ће се точак историје неумитно окренути и да ће тај дан доћи, вредни, мирољубиви, и срећни Словени ће се пробудити из њиховог подношења и тромости, и рехабилитоваће велики простор од Јадрана до Карпата и од Дона до Молдавских река (Herder 1994 б: 277-80). За Хердеров преглед Словена, види Volff 1994: 310 -15; Мeyer 1996: 31.

[4] Шафарик 1844: I, 40. Шафарик, који је отворио Свесловенски конгрес у Прагу у јуну 1848. године, имао је заједничке ставове са својим пријатељем, Франтишеком Палацким. Погледајте Палацки 1868: 74 -89. За Манифест европских народа из пера Палацког, која је усвојена од стране словенског конгреса, погледајте Печ 1969: 13 3. За погледе Палацког на ране Словене, види Жачек 1970: 84 -5.

[5] Шафарик 1844: и, 75 и 78. Још увек не постоји свеобухватна студија о утицају Шафарикових идеја о савременим теоријама о заједничком словенству. Ове идеје нису

биле потпуно оригиналне. Пре Шафарика, пољски историчар Вавринец Суровјецки (1769 -1827) користио је Плинијеву Natural History, Tacitus’ Germania, и Ptolemy’s Geography као изворе за словенску историју. Погледајте Суровјецки 1964 (први пут је објављена 1824. године). Живот и рад Суровјецког, погледајте ШАФРАН-Садковска 1983: 74 -7. Идеје Суровјецког, делио је и његов славни савременик, Адам Мицкијевич (1798 -18 55), а његова теорија словенских Венета била је инспирисана најмање једним важним радом пољске романтичарске књижевности, односно Јулиуса Сłовацког и чувене трагедије Лила Венеда (1840).

[6] Шафарик 184 4: I, 42 (види такође II, 17). Ове идеје нису биле нове. "Словенски дух" је у оштром контрасту са грубим Немцима, он је био уобичајени стереотип почетком деветнаестог века у Чешкој. Погледајте Скленар 1983: 95.

*

(I)

Извор и назив дела :

Наслов : The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region,

c.500–700

Том 52 књиге Cambridge Studies in Medieval Life and Thought: Fourth Series

Аутор : Florin Curta

Издавач : Cambridge University Press, 2001

ISBN 1139428888, 9781139428880

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Nationalism and archaeology in Europe

Стране: 5, 6

Аутори: Margarita Díaz-Andreu García, Margarita Díaz-Andreu, T. C. Champion

Уредници: Margarita Díaz-Andreu, T. C. Champion

Сарадник: T. C. Champion

Издање: илустровано

Издавач: Westview Press, 1996

Оригинал из: Универзитет у Мичигену

ISBN 0813330513, 9780813330518

Дужина: 314 страница

*

***

Аутор: Крсто Крцун Драговић

Оригинал из: Универзитет у Мичигену ISBN 0813330513, 9780813330518 Дужина: 314 страница * *** Аутор: Крсто Крцун

(I)

Извор и назив дела :

Наслов : The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c.500–700

Том 52 књиге Cambridge Studies in Medieval Life and Thought: Fourth Series

Аутор : Florin Curta

Издавач : Cambridge University Press, 2001

ISBN 1139428888, 9781139428880

ISBN 1139428888, 9781139428880 СЛАВЕНСКИ ЕТНИЦИТЕТ И ЕТНИКА СЛАВЕНА(СРБА) : КОНЦЕПТИ И ПРИСТУПИ Текст у фокусу, стране

СЛАВЕНСКИ ЕТНИЦИТЕТ И ЕТНИКА СЛАВЕНА(СРБА) : КОНЦЕПТИ И ПРИСТУПИ

Текст у фокусу, стране 6,7 (Florin Curta, The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c.500–700, Cambridge University Press, 2001)

(серб.)

»Наше тренутно знање о пореклу Славена(Срба) је, у великој мери наслеђе XIX. века. Научни напор нераскидиво је повезан са фалсификовањем националних идентитета, тако да проучавање раних Славена остаје главна, ако не и најважнија тема у историографији Европе. Данас, историја Славена је углавном написана од стране историчара и археолога, педесетих или шездесетих година XIX. и XX. века, а меродаван правац истраживања, налазио се код многих научника и то у упоредној лингвистици. Интеракција између приступа проучавањима потиче из најразличитијих дисциплина, а концепт (славенске) националности, био је веома моћно средство за настајање (политичке културе) "политике културе." Ту постоји веза између национализма, с једне

стране, историографије и археологије, с друге стране, и она наравно није била романтична идеја[1]. Оно што на даље остаје нејасно, такође односи се на дато значење (Славенски) етничке припадности (иако се сама реч ретко, ако се уопште и користила). Многи научници су били ангажовани у настајању те "политике културе.", такође у новијој литератури о етничкој припадности и улози материјалне културе показало се ипак, колики је историографски дискурс настао, у истраживању ране историје Славена. Дискурс постоји у данашњим савременим истраживањима у антропологији и, у неким случајевима, чак и у археологији.

Историјографија славенских етницитета

Студије славистике су почеле готово искључиво изучавањем језика и филологије. Већ 1833., славенски језици су препознати као индоевропски.[2] Хердеров концепт националног карактера (Volksgeist - народни), неопозиво и вешто је уграђен у језике, у почетку као сам његов "корен", од тог периода, језик је постао савршен инструмент за истраживање историје Славена. Павел Јозеф Шафарик (1795 - 1861) каже да је инспирација и орјентација истраживања потекла од Хердера, и утицала је на потоње генерације научника. Шафарик је "Славенска племена" назначио као део индоевропских племена, последично томе, древност Славена превазишла је време њиховог првог помена у историјским изворима, тако да се јавила важност еквивалента да "сви модерни народи су морали имати своје пра-претке у античком свету.[4] Кључни елемент његове теорије је дело Јорданеса под именом Гетика. Јорданес изједначује Склавене и Анте са Венетима (или Венеди), уз наводе из ранијих извора, као што је Плиније Старији, Тацитус, и Птоломеј. На основу ове једнакости, Шафарик је тврдио да су Венеди, уствари историја Славена. Он је окривио Тацита због тога што их је погрешно наводио међу групе које живе у Германији. Венеди, Шафарик тврди, говорили су славенски, на језику који Тацит очигледно није могао да разуме.[5] Рани Славени су били пољопривредници и њихова миграција није била насилна, нити освајање од стране неких ратника, али јесте била проста и мирна колонизација пољоделаца. Славени су успели да се прошире широм Европе, због њиховог урођеног демократског начина живота, описао је Прокопије.[6]

(енг.)

SLAVIC ETHNICITY AND THE ETHNIE OF THE SLAVS : CONCEPTS AND APPROACHES

»Our present knowledge of the origin of the Slavs is, to a large extent, a legacy of the nineteenth century. A scholarly endeavor inextricably linked with forging national identities, the study of the early Slavs remains a major, if not the most important, topic in East European historiography. Today, the history of the Slavs is written mainly by historians and archaeologists, but fifty or sixty years ago the authoritative discourse was that of scholars trained in comparative linguistics. The interaction between approaches originating in those diferent disciplines made the concept of (Slavic) ethnicity a very powerful tool for the

“politics of culture.” That there exists a relationship between nationalism, on one hand, and historiography and archaeology, on the other, is not a novel idea.[1] What remains unclear, however, is the meaning given to (Slavic) ethnicity (although the word itself was rarely, if ever, used) by scholars engaged in the “politics of culture.” The overview of the recent literature on ethnicity and the role of material culture shows how far the historiographical discourse on the early Slavs was from contemporary research in anthropology and, in some cases, even archaeology.

Slavic studies began as an almost exclusively linguistic and philological enterprise. As early as 1833. , Slavic languages were recognized as Indo - European.[2] Herder’s concept of national character (Volksgeist), unalter - ably set in language during its early “root” period, made language the perfect instrument for exploring the history of the Slavs.[3] Pavel Josef Safárik (1795 – 1861 ) derived from Herder the inspiration and orientation that would influence subsequent generations of scholars. To Safárik, the “Slavic tribe” was part of the Indo-European family. As a consequence, the antiquity of the Slavs went beyond the time of their first mention by historical sources, for “all modern nations must have had ancestors in the ancient world.[4] The key element of his theory was the work of Jordanes, Getica. Jordanes had equated the Sclavenes and the Antes to the Venethi (or Venedi) also known from much earlier sources, such as Pliny the Elder, Tacitus, and Ptolemy. On the basis of this equivalence, Safárik claimed the Venedi for the Slavic history. He incriminated Tacitus for having wrongly listed them among groups inhabiting Germania. The Venedi, Safárik argued, spoke Slavic, a language which Tacitus most obviously could not understand.[5] The early Slavs were agriculturists and their migration was not a violent conquest by warriors, but a peaceful colonization by peasants. The Slavs succeeded in expanding all over Europe, because of their democratic way of life described by Procopius.[6]«

*

Референце :

[1] Види Kohl and Fawcett 1995 ; Díaz-Andreu and Champion 1996 .

[2] Боп 1833. Види Niederle 1923 : 4; Sedov 1976.: 69.

[3] Хердер 1994 a:58. Хердер је прво описао Словене као жртве немачких ратника од времена Карла. Он је пророковао да ће се точак историје неумитно окренути и да ће тај дан доћи, вредни, мирољубиви, и срећни Словени ће се пробудити из њиховог подношења и тромости, и рехабилитоваће велики простор од Јадрана до Карпата и од Дона до Молдавских река (Herder 1994 б: 277-80). За Хердеров преглед Словена, види Volff 1994: 310 -15; Мeyer 1996: 31.

[4] Шафарик 1844: I, 40. Шафарик, који је отворио Свесловенски конгрес у Прагу у јуну 1848. године, имао је заједничке ставове са својим пријатељем, Франтишеком Палацким. Погледајте Палацки 1868: 74 -89. За Манифест европских народа из пера

Палацког, која је усвојена од стране словенског конгреса, погледајте Печ 1969: 13 3. За погледе Палацког на ране Словене, види Жачек 1970: 84 -5.

[5] Шафарик 1844: и, 75 и 78. Још увек не постоји свеобухватна студија о утицају Шафарикових идеја о савременим теоријама о заједничком словенству. Ове идеје нису биле потпуно оригиналне. Пре Шафарика, пољски историчар Вавринец Суровјецки (1769 -1827) користио је Плинијеву Natural History, Tacitus’ Germania, и Ptolemy’s Geography као изворе за словенску историју. Погледајте Суровјецки 1964 (први пут је објављена 1824. године). Живот и рад Суровјецког, погледајте ШАФРАН-Садковска 1983: 74 -7. Идеје Суровјецког, делио је и његов славни савременик, Адам Мицкијевич (1798 -18 55), а његова теорија словенских Венета била је инспирисана најмање једним важним радом пољске романтичарске књижевности, односно Јулиуса Сłовацког и чувене трагедије Лила Венеда (1840).

[6] Шафарик 184 4: I, 42 (види такође II, 17). Ове идеје нису биле нове. "Словенски дух" је у оштром контрасту са грубим Немцима, он је био уобичајени стереотип почетком деветнаестог века у Чешкој. Погледајте Скленар 1983: 95.

*

(I)

Извор и назив дела :

Наслов : The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region,

c.500–700

Том 52 књиге Cambridge Studies in Medieval Life and Thought: Fourth Series

Аутор : Florin Curta

Издавач : Cambridge University Press, 2001

ISBN 1139428888, 9781139428880

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Nationalism and archaeology in Europe

Аутори: Margarita Díaz-Andreu García, Margarita Díaz-Andreu, T. C. Champion

Уредници: Margarita Díaz-Andreu, T. C. Champion

Сарадник: T. C. Champion

Издање: илустровано

Издавач: Westview Press, 1996

Оригинал из: Универзитет у Мичигену

ISBN 0813330513, 9780813330518

Дужина: 314 страница

*

***

Аутори: Margarita Díaz-Andreu García, Margarita Díaz-Andreu, T. C. Champion Уредници: Margarita Díaz-Andreu, T. C. Champion Сарадник:

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Nationalism and archaeology in Europe

Стране: 5, 6

Аутори: Margarita Díaz-Andreu García, Margarita Díaz-Andreu, T. C. Champion

Уредници: Margarita Díaz-Andreu, T. C. Champion

Сарадник: T. C. Champion

Издање: илустровано

Издавач: Westview Press, 1996

Оригинал из: Универзитет у Мичигену

ISBN 0813330513, 9780813330518

Дужина: 314 страница

*

Наслов: Nationalism and archaeology in Europe Стране: 5, 6 Аутори: Margarita Díaz-Andreu García, Margarita Díaz-Andreu, T.

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Nationalism and archaeology in Europe

Стране: 5, 6

Аутори: Margarita Díaz-Andreu García, Margarita Díaz-Andreu, T. C. Champion

Уредници: Margarita Díaz-Andreu, T. C. Champion

Сарадник: T. C. Champion

Издање: илустровано

Издавач: Westview Press, 1996

Оригинал из: Универзитет у Мичигену

ISBN 0813330513, 9780813330518

Дужина: 314 страница

СРБ :

***

*

Феликс Каниц: Стара Србија и Македонија су сербске земље

Текст у фокусу(серб.), стране 246, 247:

»На одржаним састанцима у Београду односно Нишу председавао је архимандрит Сава, манастира Дечани у Старој Србији, оно што је дало битност истим, је одлучно дата, следећа резолуција:

,,На овој јавној седници Старосрба и Македонаца изјављујемо да становници Старе Србије и Македоније припадају сербском народу, и да су Македонија и Стара Србија

саставни делови сербских земаља. - На састанку је издато уверење да ће се постићи стабилан и миран развој на Балкану, уколико се направи једнака расподела земље ".«[1]

(нем.)

»Von den in Belgrad und Niš arrangierten Meetings war namentlich das von dem Archimandriten Sava des Klosters Dečani in Alt-Serbien präsidierte interessant, welches folgende Resolution beschloss:

,,Diese öffentliche Versammlung von Altserben und Macedoniern erklärt hiermit, dass die Bewohner Alt-Serbiens und Mazedoniens dem serbischen Volke angehören, und dass Mazedonien und Alt-Serbien intergrierende Bestandteile der serbischen Länder sind. – Das Meeting ist davon überzeugt, das eine stabile und friendliche Entwickelung auf der Balkan- Hasbinsel nur dann zu erreischen wäre, wenn eine gleiche Verteilung der Länder vorgenommen wird“.«[1]

*

[1] Geschichtliche Vorgänge unter Milan Obrenovič IV: und Alexander I. (1868 – 1903)., стр. 246-247., Das Königreich Serbien und das Serbenvolk Volume 3, Kanitz, Felix Philipp, 1829- 1904; Durchgesehen und ergänzt von Bogoljub Jovanovic, direktor des Königl. Serbischen Statistischen Landesamtes a. D., Verlag von Bernhard Meyer, Leipzig 1914.

*

Извор и назив дела:

Наслов: Das Königreich Serbien und das Serbenvolk : von der Römerzeit bis zur Gegenwart. 3. Staat und Gesellschaft, Том 3

Стране: 246, 247

Том 1 књиге Monographien der Balkanstaaten

Аутор: Otto Felix Kanitz; Durchgesehen und ergänzt von Bogoljub Jovanovic, direktor des Königl. Serbischen Statistischen Landesamtes a. D

Издавач: Meyer, 1914

*

***

Аутор: Крсто Крцун Драговић

Извор и назив дела: Наслов: Das Königreich Serbien und das Serbenvolk : von der Römerzeit bis

Извор и назив дела:

Наслов: Das Königreich Serbien und das Serbenvolk : von der Römerzeit bis zur Gegenwart. 3. Staat und Gesellschaft, Том 3

Стране: 246, 247

Том 1 књиге Monographien der Balkanstaaten

Аутор: Otto Felix Kanitz; Durchgesehen und ergänzt von Bogoljub Jovanovic, direktor des Königl. Serbischen Statistischen Landesamtes a. D

Издавач: Meyer, 1914

Феликс Каниц: Стара Србија и Македонија су сербске земље Текст у фокусу(серб.), стране 246, 247: »На

Феликс Каниц: Стара Србија и Македонија су сербске земље

Текст у фокусу(серб.), стране 246, 247:

»На одржаним састанцима у Београду односно Нишу председавао је архимандрит Сава, манастира Дечани у Старој Србији, оно што је дало битност истим, је одлучно дата, следећа резолуција:

,,На овој јавној седници Старосрба и Македонаца изјављујемо да становници Старе Србије и Македоније припадају сербском народу, и да су Македонија и Стара Србија саставни делови сербских земаља. - На састанку је издато уверење да ће се постићи стабилан и миран развој на Балкану, уколико се направи једнака расподела земље ".«[1]

(нем.)

»Von den in Belgrad und Niš arrangierten Meetings war namentlich das von dem Archimandriten Sava des Klosters Dečani in Alt-Serbien präsidierte interessant, welches folgende Resolution beschloss:

,,Diese öffentliche Versammlung von Altserben und Macedoniern erklärt hiermit, dass die Bewohner Alt-Serbiens und Mazedoniens dem serbischen Volke angehören, und dass Mazedonien und Alt-Serbien intergrierende Bestandteile der serbischen Länder sind. – Das Meeting ist davon überzeugt, das eine stabile und friendliche Entwickelung auf der Balkan-Hasbinsel nur dann zu erreischen wäre,

wenn eine gleiche Verteilung der Länder vorgenommen wird“.«[1]

*

[1] Geschichtliche Vorgänge unter Milan Obrenovič IV: und Alexander I. (1868 – 1903)., стр. 246-247., Das Königreich Serbien und das Serbenvolk Volume 3, Kanitz, Felix Philipp, 1829-1904; Durchgesehen und ergänzt von Bogoljub Jovanovic, direktor des Königl. Serbischen Statistischen Landesamtes a. D., Verlag von Bernhard Meyer, Leipzig 1914.

*

Извор и назив дела:

Наслов: Das Königreich Serbien und das Serbenvolk : von der Römerzeit bis zur Gegenwart. 3. Staat und Gesellschaft, Том 3

Стране: 246, 247

Том 1 књиге Monographien der Balkanstaaten

Аутор: Otto Felix Kanitz; Durchgesehen und ergänzt von Bogoljub Jovanovic, direktor des Königl. Serbischen Statistischen Landesamtes a. D

Издавач: Meyer, 1914

СТАРА СРБИЈА Altserbien with Greek letters: α λ τ σ ε ρ β ι ε ν

СТАРА СРБИЈА

Altserbien with Greek letters: α λ τ σ ε ρ β ι ε ν

Altserbien with Hindi letters: अ ल ट स ए र (b) इ ए ञ

Altserbien with Chinese letters: 艾勒 提 艾伊 艾儿 比 艾 伊 艾娜

Altserbien with Cyrillic letters: a л т с e р б и e н

Altserbien with Hebrew letters: (a) ש ת ל (e) ב ר (i) (e) נ

Altserbien with Arabic Letters: ص ت ل ا (e) ب ر (i) (e) ن

*

***

СРБ :

***

*

Juris Georg Stern - Географски преглед и границе Расције(Рашке Србије)

Текст у фокусу(серб.), страна 9:

»Узмимо у руке мапу Балкана пре 1912., видимо границу између Србије и Црне Горе, на северу границу са Босном, на југу са Албанијом и Македонијом, уска је и издужена, копнено припадају Европској Турској, име које није имало географски, нити политички

однос, што је резултирало једним универзалним али уобичајеним именом

...

Претежно

изабран појам за одређивање подручја Старе Србије је дошла из номенклатуре Велике Србије, такође и ,,Косова и Метохије". Сматрајући га својим, јер оно што је илустровало политичку тенденцију Турске, било је давање имена, након заузимања области Косова и Метохије у великој бици 1389. године. Међутим, та је област имала своје старо име ''Стари Рас'' и пре него што су ова два имена касније дата. То име је историјски потпуно оправдано, али је избачено из употребе током времена. У овој области,, Рас "је - данашњи Нови Пазар -, бивши је центар те средовековне Рашке сербске кнежевине, која је највише цветала, у каснијем Царству Цара Душана. Име Рас је веома старо, у крајњем достигнућу своје бриљанте прошлости, временом је име Рас, постепено избачено из употребе.«

(нем.)

Geographische Übersicht und Grenzem Rascien

»Nehmen wir eine Landkarte des Balkans vor 1912 zur Hand, so sehen zwischen den Grenzen Serbiens und Montenegros, im Norden durch Bosnien, im Süden durch Albanien und Macedonien begrenzt, einen schmalen langgestreckten, zur europäischen Türkei gehörigen Streifen Landes, welcher weder in geographischer noch in politischer Beziehung einen allgemein gültigen oder gebräuchlichen Namen führte. Die für dieses Gebiet zumeist gewähtle Bezeichnung Alt-Serbien entstammte der großserbischen Nomenklatur, ebenso wie die von türkischer Seite entgegengehaltene Benennung ,,Kosovo“ die politische Tendenz der Türkei veranschaulichte, die dieses Gebiet durch die große Kosovo-Schlacht von 1389 an sich gebracht hatte. Das Gebiet besaß jedoch, noch bevor diese beiden Bezeichnungen aufkamen, seinen historisch voll begründet und berechtigt, doch mit der Zeit außer Gebrauch gekommen war. In diesem Gebiete lag ,,Ras“ – das heutige Novipazar -, der iinstige Mittelpunkt jenes mittelalterichen serbischen Fürstentums, welches später zum großen Kaiserreich Dušans emporblühte. Der Name Rascien ist also eine alte, auf eine glänzende historische Vergangenheit zurückreichende Bezeichnung, die nur allmählich außer Gebrauch geraten ist.«

*

Извор и назив дела:

Наслов: Das alte Rascien

Страна: 9

Аутор: J.G. Stern

Издавач: Рипол Классик, 1916

ISBN 5872926227, 9785872926221

Дужина: 92 страница

Издавач: Рипол Классик, 1916 ISBN 5872926227, 9785872926221 Дужина: 92 страница Извор и назив дела: Наслов: Das

Извор и назив дела:

Наслов: Das alte Rascien

Страна: 9

Аутор: J.G. Stern

Издавач: Рипол Классик, 1916

ISBN 5872926227, 9785872926221

Дужина: 92 страница

*

Juris Georg Stern - Географски преглед и границе Расције(Рашке Србије) Текст у фокусу(серб.), страна 9: »Узмимо

Juris Georg Stern - Географски преглед и границе Расције(Рашке Србије)

Текст у фокусу(серб.), страна 9:

»Узмимо у руке мапу Балкана пре 1912., видимо границу између Србије и Црне Горе, на северу границу са Босном, на југу са Албанијом и Македонијом, уска је и издужена, копнено припадају Европској Турској, име које није имало географски, нити политички

однос, што је резултирало једним универзалним али уобичајеним именом

Претежно

... изабран појам за одређивање подручја Старе Србије је дошла из номенклатуре Велике Србије, такође и ,,Косова и Метохије". Сматрајући га својим, јер оно што је илустровало политичку тенденцију Турске, било је давање имена, након заузимања области Косова и Метохије у великој бици 1389. године. Међутим, та је област имала своје старо име ''Стари Рас'' и пре него што су ова два имена касније дата. То име је историјски потпуно оправдано, али је избачено из употребе током времена. У овој области,, Рас "је - данашњи Нови Пазар -, бивши је центар те средовековне Рашке сербске кнежевине, која је највише цветала, у каснијем Царству Цара Душана. Име Рас је веома старо, у крајњем достигнућу своје бриљанте прошлости, временом је име Рас, постепено избачено из

употребе.«

(нем.)

Geographische Übersicht und Grenzem Rascien

»Nehmen wir eine Landkarte des Balkans vor 1912 zur Hand, so sehen zwischen den Grenzen Serbiens und Montenegros, im Norden durch Bosnien, im Süden durch Albanien und Macedonien begrenzt, einen schmalen langgestreckten, zur europäischen Türkei gehörigen Streifen Landes, welcher weder in geographischer noch in politischer Beziehung einen allgemein gültigen oder gebräuchlichen Namen führte. Die für dieses Gebiet zumeist gewähtle Bezeichnung Alt-Serbien entstammte der großserbischen Nomenklatur, ebenso wie die von türkischer Seite entgegengehaltene Benennung ,,Kosovo“ die politische Tendenz der Türkei veranschaulichte, die dieses Gebiet durch die große Kosovo-Schlacht von 1389 an sich gebracht hatte. Das Gebiet besaß jedoch, noch bevor diese beiden Bezeichnungen aufkamen, seinen historisch voll begründet und berechtigt, doch mit der Zeit außer Gebrauch gekommen war. In diesem Gebiete lag ,,Ras“ – das heutige Novipazar -, der iinstige Mittelpunkt jenes mittelalterichen serbischen Fürstentums, welches später zum großen Kaiserreich Dušans emporblühte. Der Name Rascien ist also eine alte, auf eine glänzende historische Vergangenheit zurückreichende Bezeichnung, die nur allmählich außer Gebrauch geraten ist.«

*

Извор и назив дела:

Наслов: Das alte Rascien

Страна: 9

Аутор: J.G. Stern

Издавач: Рипол Классик, 1916

ISBN 5872926227, 9785872926221

Дужина: 92 страница

*

***

*** * Juris Georg Stern - Географски преглед и границе Расције(Рашке Србије) Текст у фокусу(серб.), страна

***

*

Juris Georg Stern - Географски преглед и границе Расције(Рашке Србије)

Текст у фокусу(серб.), страна 9:

»Узмимо у руке мапу Балкана пре 1912., видимо границу између Србије и Црне Горе, на северу границу са Босном, на југу са Албанијом и Македонијом, уска је и издужена, копнено припадају Европској Турској, име које није имало географски, нити политички

однос, што је резултирало једним универзалним али уобичајеним именом

Претежно

... изабран појам за одређивање подручја Старе Србије је дошла из номенклатуре Велике Србије, такође и ,,Косова и Метохије". Сматрајући га својим, јер оно што је илустровало политичку тенденцију Турске, било је давање имена, након заузимања области Косова и Метохије у великој бици 1389. године. Међутим, та је област имала своје старо име ''Стари Рас'' и пре него што су ова два имена касније дата. То име је историјски потпуно

оправдано, али је избачено из употребе током времена. У овој области,, Рас "је - данашњи Нови Пазар -, бивши је центар те средовековне Рашке сербске кнежевине, која је највише цветала, у каснијем Царству Цара Душана. Име Рас је веома старо, у крајњем достигнућу своје бриљанте прошлости, временом је име Рас, постепено избачено из употребе.«

(нем.)

Geographische Übersicht und Grenzem Rascien

»Nehmen wir eine Landkarte des Balkans vor 1912 zur Hand, so sehen zwischen den Grenzen Serbiens und Montenegros, im Norden durch Bosnien, im Süden durch Albanien und Macedonien begrenzt, einen schmalen langgestreckten, zur europäischen Türkei gehörigen Streifen Landes, welcher weder in geographischer noch in politischer Beziehung einen allgemein gültigen oder gebräuchlichen Namen führte. Die für dieses Gebiet zumeist gewähtle Bezeichnung Alt-Serbien entstammte der großserbischen Nomenklatur, ebenso wie die von türkischer Seite entgegengehaltene Benennung ,,Kosovo“ die politische Tendenz der Türkei veranschaulichte, die dieses Gebiet durch die große Kosovo-Schlacht von 1389 an sich gebracht hatte. Das Gebiet besaß jedoch, noch bevor diese beiden Bezeichnungen aufkamen, seinen historisch voll begründet und berechtigt, doch mit der Zeit außer Gebrauch gekommen war. In diesem Gebiete lag ,,Ras“ – das heutige Novipazar -, der iinstige Mittelpunkt jenes mittelalterichen serbischen Fürstentums, welches später zum großen Kaiserreich Dušans emporblühte. Der Name Rascien ist also eine alte, auf eine glänzende historische Vergangenheit zurückreichende Bezeichnung, die nur allmählich außer Gebrauch geraten ist.«

*

Извор и назив дела:

Наслов: Das alte Rascien

Страна: 9

Аутор: J.G. Stern

Издавач: Рипол Классик, 1916

ISBN 5872926227, 9785872926221

Дужина: 92 страница

*

***

СРБ : *** * LORENZO VALLA 1405-1457 – Римско-ватикански временски геоцентризам Владавина римско-ватиканског временског геоцентризма помоћу

СРБ :

***

*

LORENZO VALLA 1405-1457 – Римско-ватикански временски геоцентризам

Владавина римско-ватиканског временског геоцентризма помоћу историјских фалсификата

»Лоренцо Вала хуманиста и филозоф, рођен у Риму, 1405; умро 1. августа, 1457. Његов отац је био из Плацентије. Студирао је латински код Леонарда Брунија (Аретино) и грчки код Ђованија Ауриспа. У узрасту од 24 године желео је да добије позицију у папском секретаријату, међутим сматрано је да исувише млад. После очеве смрти прихватио је столицу елоквента на Универзитету Павиа, где је написао своју прву расправу "De voluptate" (1431), чије се друго издање, појавило касније под називом, "De vero bono". Због отвореног напада правника Бартола (1433), писмом у коме је исмејао Валину савремену праксу, био је приморан да напусти Павију. Касније, отишао је у Милано, потом у Ђенову, учинивши тада још један напор да успе у Риму. На крају се настанио у Напуљу (1433), где је постао секретар Алфонса од Арагона.

Лоренцо Вала је својим делом »De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio, Mainz, 1518« са сигурношћу доказао њено фалсификовање. Независно од оба своја претходника Региналда Пикока, епископа Рочестера (1450-57), који је у свом раду »The Repressor of over much Blaming of the Clergy", Rolls Series, II, 351-366.«, дошао до сличног закључка. Валину генијалност је тај документ потпуно одбранио. Тај документ се још и даље користи као аутентичан. Његов други предходник Барониус, у свом »Annales Ecclesiastici (ad an. 324, Том 4, стр. 69)« , такође је признао да је "Донација" фалсификат, након чега је убрзо, и универзално прихваћена као таква. То је тако јасна измишљотина да нема разлога чуђењу, што је уз помоћ и оживљавање историјске критике у XV. веку, прави карактер документа, био одмах препознат. Фалсификатор је искористио различите форме, које су Грауерт и други, темељно испитали. Увод и закључак документа су имитације изворних списа из царског периода, али такође, биле су искориштене и формуле из каснијих периода.

Вала је своју оригиналност, критичку способност, и познавање класичног латинског стила, добро искористио у свом есеју којег је написао између 1439. и 1440. године »De falso credita et ementita Constantini Donatione declamation«. У томе је показао да је тај документ познат као »Constitutum Constantini« (или "Константинова даровница" како је сам наводио у својим списима), или ''Донација Константина'', не би могла бити написанa у историјском добу Константина I.'' (IV. век ), јер, вернакуларни стил писања

даровнице, коначно, припада много каснијем добу (VIII. век)

Један од Валиних

... наведених примера, а пуно их је, је реч ''сатрап'' коју садржи наведени документ, како је навео, Римљани и сами Константин I. не би је сигурно користили. Тај документ, иако се сусрео са великим критикама у његовом увођењу, прихваћен је као легитиман, у делу, захваљујући повољној природи документа за то време, и за западну цркву(западно хришћанство). Донација Константина сугерише да је Константин I. "донирао" цело Западно римско царство Римокатоличкој Цркви, и то наводно у чину захвалности због тога што је, чудесно излечен од лепре, од стране папа Силвестерa I.

Очигледно, Константинова даровница је била у дисконтинуитету са сопственом даровницом Пипина Малог, којом је Лангобардима дао земљу северно од Рима. Вала је тиме био мотивисан да открије донацију Константина као превару од стране послодавца тога времена. Алфонсо Арагон је учествовао у територијалном сукобу са папским државама, које су тада биле под папом Еугеном IV. Донација Константина како се често наводи, настала је да временски, унапред, подржи будућу моћ папства, барем од XI. века.

Валин ''Есеј'' почиње да кружи од 1440. године, али је исте те године био категорички одбијен од стране Ватикана. Касније 1517. године, након свог формалног објављивања, постао је популаран међу протестантима. Превод на енглески језик објавио је Томас Кромвел 1534. године. Вала је био тако убедљив у својим тврдњама, да оне исте још увек стоје и данас, да се статус фалсификата донације Константина, као такав, генерално признаје.

У 1433. Вала је путовао у Напуљ, на суђење Алфонсу V. од Арагона. Алфонсо је тада учинио Валу својим личним секретаром. Својим одличним познавањем латинског језика, бранио га је од напада на рачун његових јавних изјава о теологији, укључујући и оне у којима је негирао да је апостолска вероисповест компонована, састављена узастопно свака појединачно од дванаест апостола. Ове оптужбе су на крају одбачене.

Донација Константина (латински, Donatio Constantini) је фалсификовани римски царски указ којим је цар Константин I. наводно дао надлежност папи, над Римом и западним делом Римског царства. Током средњег века, тај документ је често цитиран у прилог тврдњи да је Римска црква уједно духовна и земаљска власт. Италијанском римокатоличком свештенику и хуманисти Лоренцу Вали се приписује прво излагање о карактеру фалсификата Даровнице, са чврсто утемељеним филолошким аргументима. Ипак сумње о аутентичности тог документа су већ биле честе у том временском раздобљу. Научници су од тада фалсификовање даровнице, сместили у време између XIII. и XI. века.

Вала је међутим, као љубоморан, сујетан и као човек свађалачке природе, али у комбинацији са квалитетима елегантног хуманисте, акутног критичара и отровног писца, залагао се за насилну полемику против временске моћи Рима. Њега потомство не поштује толико као учењака, научника и стилисту, колико га поштује као човека који је међу првима покренуо смео начин критике. Критику је применио у језику и начину писања, у историјским документима и етичким ставовима. Лутер је имао врло високо мишљење о Вали и његовим списима. Кардинал Белармине зове га прекурсором лутеранства, док за њега Сер Ричард Џеб каже да је његова »De Elegantiis« - Елеганција ''означила највиши ниво који још није достигнут у критичном проучавању латинског језика." Еразмус је у свом »De ratione studii« написао да за стварање латинских граматика није било - "нема бољег за то од Лоренца Вале''.«

(енг.)

LORENZO VALLA 1405-1457

15TH CENTURY

»Humanist and philosopher, b. at Rome, 1405; d. there, 1 Aug., 1457. His father came from Placentia. He studied Latin under Leonardo Bruni (Aretino) and Greek under Giovanni Aurispa. At the age of 24 he wished to obtain a position in the papal secretariate, but was considered too young. After his father's death he accepted a chair of eloquence in the University of Pavia, where he wrote his treatise "De voluptate" (1431), an emended edition of which appeared later under the title, "De vero bono". On account of his open letter attacking the jurist Bartolo (1433) and ridiculing the contemporary jurisprudence he was forced to leave Pavia. He went to Milan and later to Genoa, made another effort to succeed at Rome, and finally settled at Naples (1433), where he became secretary to Alfonso of Aragon. Lorenzo Valla (De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio, Mainz, 1518) proved the forgery with certainty. Independently of both his predecessors, Reginald Pecocke, Bishop of Chichester (1450-57), reached a similar conclusion in his work, "The Repressor of over much Blaming of the Clergy", Rolls Series, II, 351-366. Its genuinity was yet occasionally defended, and the document still further used as authentic, until Baronius in his "Annales Ecclesiastici" (ad an. 324) admitted that the "Donatio" was a forgery, whereafter it was soon universally admitted to be such. It is so clearly a fabrication that there is no reason to wonder that, with the revival of historical criticism in the fifteenth century, the true character of the document was at once recognized. The forger made use of various authorities, which Grauert and others have thoroughly investigated. The introduction and the conclusion of the document are imitated from authentic writings of the imperial period, but formulæ of other periods are also utilized.

Valla's originality, critical acumen, and knowledge of classical Latin style were put to good use in an essay he wrote between 1439 and 1440, De falso credita et ementita Constantini Donatione declamatio. In this he demonstrated that the document known as the Constitutum Constantini (or "donatio Constantini" as he refers to it in his writings), or the Donation of Constantine, could not possibly have been written in the historical era of Constantine I (4th Century), as its vernacular style dated conclusively to a later era (8th Century). One of Valla's reasons was that the document contained the word satrap which he believed Romans such as Constantine I would not have used. The document, though met with great criticism at its introduction, was accepted as legitimate, in part owing to the beneficial nature of the document for the western church. The Donation of Constantine suggests that Constantine I "donated" the whole of the Western Roman Empire to the Roman Catholic Church as an act of gratitude for having been miraculously cured of leprosy by Pope Sylvester I.

This would have obviously discounted Pepin the Short's own Donation of Pepin, which gave the Lombards land to the north of Rome. Valla was motivated to reveal the Donation of Constantine as a fraud by his employer of the time, Alfonso of Aragon, who was involved in a territorial conflict with the Papal States, then under Pope Eugene IV. The Donation of Constantine had often been cited to support the temporal power of the Papacy, since at least the 11th century.

The essay began circulating in 1440, but was heavily rejected by the Church. It was not formally published until 1517. It became popular among Protestants. An English translation was published for Thomas Cromwell in 1534. Valla's case was so convincingly argued that it still stands today, and the illegitimacy of the Donation of Constantine is generally conceded.

In 1433 Valla made his way to Naples, to the court of Alfonso V of Aragon, who made Valla his private Latin secretary and defended him against the attacks on account of his public statements about theology, including one in which he denied that the Apostles' Creed was composed in succession by each of the twelve Apostles. These charges were eventually dropped. The Donation of Constantine (Latin, Donatio Constantini) is a forged Roman imperial decree by which the emperor Constantine I supposedly transferred authority over Rome and the western part of the Roman Empire to the pope. During the Middle Ages, the document was often cited in support of the Roman Church's claims to spiritual and earthly authority. Italian Catholic priest and humanist Lorenzo Valla is credited with first exposing the forgery with solid philological arguments, although doubts on the document's authenticity had already been cast by this time. Scholars have since dated the forgery between the eighth and ninth centuries.

He appears, however, as a vain, jealous and quarrelsome man, but he combined the qualities of an elegant humanist, an acute critic and a venomous writer, who had committed himself to a violent polemic against the temporal power of Rome. In him posterity honors not so much the scholar and the stylist as the man who initiated a bold method of criticism, which he applied alike to language, to historical documents and to ethical opinions. Luther had a very high opinion of Valla and of his writings, and Cardinal Bellarmine calls him precursor Lutheri, while Sir Richard Jebb says that his De Elegantiis "marked the highest level that had yet been reached in the critical study of Latin." Erasmus stated in his De ratione studii that for Latin Grammar, there was "no better guide than Lorenzo Valla.«

*

(I)

Извор и назив дела:

Наслов: DONATION OF CONSTANTINE

Стране: 36, 37, 38, 39

IN MEMORY OF VALENTINO AND ANGELA (NELLA) DALDIN

Аутор: Rudolph S. Daldin

2012 March 2, Rudolph S. Daldin, Windsor, Ontario, Canada

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Annales ecclesiastici

Страна: 69

Аутори: Baronio, Cesare, 1538-1607; Pagi, Antoine, 1624-1699; Noris, Enrico, 1631-1704

Издање: 1738

Volume 4

Издавач: Lucae [Lucca, Italy] : Typis Leonardi Venturini

Дужина: 732

Писмо: латински алфабет

Језик: латински

*

(III)

Извор и назив дела:

Наслов: The Repressor of Over Much Blaming of the Clergy: Pecock's repressor (continued) ; excerpts from Bury's Gladius salomonis ; abbreviatio Reginaldi Pecock ; extract from Gascoigne's theological dictionary ; glossary

Страна: 352

Издање 19 књиге Rerum Britannicarum medii aevi scriptores

Том 2 књиге The Repressor of Over Much Blaming of the Clergy, Churchill Babington

Аутор: Reginald Pecock

Уредник: Churchill Babington

Издавач: Longman, Green, Longman, and Roberts, 1860

Оригинал из: ниверзитет Оксфорд

*

***

Аутор: Крсто Крцун Драговић

Издање 19 књиге Rerum Britannicarum medii aevi scriptores Том 2 књиге The Repressor of Over Much

(I)

Извор и назив дела:

Наслов: DONATION OF CONSTANTINE

IN MEMORY OF VALENTINO AND ANGELA (NELLA) DALDIN

Аутор: Rudolph S. Daldin

2012 March 2, Rudolph S. Daldin, Windsor, Ontario, Canada

*

IN MEMORY OF VALENTINO AND ANGELA (NELLA) DALDIN Аутор: Rudolph S. Daldin 2012 March 2, Rudolph

LORENZO VALLA 1405-1457 – Римско-ватикански временски геоцентризам

Владавина римско-ватиканског временског геоцентризма помоћу историјских фалсификата

»Лоренцо Вала хуманиста и филозоф, рођен у Риму, 1405; умро 1. августа, 1457. Његов отац је био из Плацентије. Студирао је латински код Леонарда Брунија (Аретино) и грчки код Ђованија Ауриспа. У узрасту од 24 године желео је да добије позицију у папском секретаријату, међутим сматрано је да исувише млад. После очеве смрти прихватио је столицу елоквента на Универзитету Павиа, где је написао своју прву расправу "De voluptate" (1431), чије се друго издање, појавило касније под називом, "De vero bono". Због отвореног напада правника Бартола (1433), писмом у коме је исмејао Валину савремену праксу, био је приморан да напусти Павију. Касније, отишао је у Милано, потом у Ђенову, учинивши тада још један напор да успе у Риму. На крају се

настанио у Напуљу (1433), где је постао секретар Алфонса од Арагона.

Лоренцо Вала је својим делом »De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio, Mainz, 1518« са сигурношћу доказао њено фалсификовање. Независно од оба своја претходника Региналда Пикока, епископа Рочестера (1450-57), који је у свом раду »The Repressor of over much Blaming of the Clergy", Rolls Series, II, 351-366.«, дошао до сличног закључка. Валину генијалност је тај документ потпуно одбранио. Тај документ се још и даље користи као аутентичан. Његов други предходник Барониус, у свом »Annales Ecclesiastici (ad an. 324, Том 4, стр. 69)« , такође је признао да је "Донација" фалсификат, након чега је убрзо, и универзално прихваћена као таква. То је тако јасна измишљотина да нема разлога чуђењу, што је уз помоћ и оживљавање историјске критике у XV. веку, прави карактер документа, био одмах препознат. Фалсификатор је искористио различите форме, које су Грауерт и други, темељно испитали. Увод и закључак документа су имитације изворних списа из царског периода, али такође, биле су искориштене и формуле из каснијих периода.

Вала је своју оригиналност, критичку способност, и познавање класичног латинског стила, добро искористио у свом есеју којег је написао између 1439. и 1440. године »De falso credita et ementita Constantini Donatione declamation«. У томе је показао да је тај документ познат као »Constitutum Constantini« (или "Константинова даровница" како је сам наводио у својим списима), или ''Донација Константина'', не би могла бити написанa у историјском добу Константина I.'' (IV. век ), јер, вернакуларни стил писања

даровнице, коначно, припада много каснијем добу (VIII. век)

Један од Валиних

... наведених примера, а пуно их је, је реч ''сатрап'' коју садржи наведени документ, како је

навео, Римљани и сами Константин I. не би је сигурно користили. Тај документ, иако се сусрео са великим критикама у његовом увођењу, прихваћен је као легитиман, у делу, захваљујући повољној природи документа за то време, и за западну цркву(западно хришћанство). Донација Константина сугерише да је Константин I. "донирао" цело Западно римско царство Римокатоличкој Цркви, и то наводно у чину захвалности због тога што је, чудесно излечен од лепре, од стране папа Силвестерa I.

Очигледно, Константинова даровница је била у дисконтинуитету са сопственом даровницом Пипина Малог, којом је Лангобардима дао земљу северно од Рима. Вала је тиме био мотивисан да открије донацију Константина као превару од стране послодавца тога времена. Алфонсо Арагон је учествовао у територијалном сукобу са папским државама, које су тада биле под папом Еугеном IV. Донација Константина како се често наводи, настала је да временски, унапред, подржи будућу моћ папства, барем од XI. века.

Валин ''Есеј'' почиње да кружи од 1440. године, али је исте те године био категорички одбијен од стране Ватикана. Касније 1517. године, након свог формалног објављивања, постао је популаран међу протестантима. Превод на енглески језик објавио је Томас Кромвел 1534. године. Вала је био тако убедљив у својим тврдњама, да оне исте још увек стоје и данас, да се статус фалсификата донације Константина, као такав,

генерално признаје.

У 1433. Вала је путовао у Напуљ, на суђење Алфонсу V. од Арагона. Алфонсо је тада учинио Валу својим личним секретаром. Својим одличним познавањем латинског језика, бранио га је од напада на рачун његових јавних изјава о теологији, укључујући и оне у којима је негирао да је апостолска вероисповест компонована, састављена узастопно свака појединачно од дванаест апостола. Ове оптужбе су на крају одбачене.

Донација Константина (латински, Donatio Constantini) је фалсификовани римски царски указ којим је цар Константин I. наводно дао надлежност папи, над Римом и западним делом Римског царства. Током средњег века, тај документ је често цитиран у прилог тврдњи да је Римска црква уједно духовна и земаљска власт. Италијанском римокатоличком свештенику и хуманисти Лоренцу Вали се приписује прво излагање о карактеру фалсификата Даровнице, са чврсто утемељеним филолошким аргументима. Ипак сумње о аутентичности тог документа су већ биле честе у том временском раздобљу. Научници су од тада фалсификовање даровнице, сместили у време између XIII. и XI. века.

Вала је међутим, као љубоморан, сујетан и као човек свађалачке природе, али у комбинацији са квалитетима елегантног хуманисте, акутног критичара и отровног писца, залагао се за насилну полемику против временске моћи Рима. Њега потомство не поштује толико као учењака, научника и стилисту, колико га поштује као човека који је међу првима покренуо смео начин критике. Критику је применио у језику и начину писања, у историјским документима и етичким ставовима. Лутер је имао врло високо мишљење о Вали и његовим списима. Кардинал Белармине зове га прекурсором лутеранства, док за њега Сер Ричард Џеб каже да је његова »De Elegantiis« - Елеганција ''означила највиши ниво који још није достигнут у критичном проучавању латинског језика." Еразмус је у свом »De ratione studii« написао да за стварање латинских граматика није било - "нема бољег за то од Лоренца Вале''.«

(енг.)

LORENZO VALLA 1405-1457

15TH CENTURY

»Humanist and philosopher, b. at Rome, 1405; d. there, 1 Aug., 1457. His father came from Placentia. He studied Latin under Leonardo Bruni (Aretino) and Greek under Giovanni Aurispa. At the age of 24 he wished to obtain a position in the papal secretariate, but was considered too young. After his father's death he accepted a chair of eloquence in the University of Pavia, where he wrote his treatise "De voluptate" (1431), an emended edition of which appeared later under the title, "De vero bono". On account of his open letter attacking the jurist Bartolo (1433) and ridiculing the contemporary jurisprudence he was forced to leave Pavia. He went to Milan and later to Genoa, made another effort to succeed at Rome, and

finally settled at Naples (1433), where he became secretary to Alfonso of Aragon. Lorenzo Valla (De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio, Mainz, 1518) proved the forgery with certainty. Independently of both his predecessors, Reginald Pecocke, Bishop of Chichester (1450-57), reached a similar conclusion in his work, "The Repressor of over much Blaming of the Clergy", Rolls Series, II, 351-366. Its genuinity was yet occasionally defended, and the document still further used as authentic, until Baronius in his "Annales Ecclesiastici" (ad an. 324) admitted that the "Donatio" was a forgery, whereafter it was soon universally admitted to be such. It is so clearly a fabrication that there is no reason to wonder that, with the revival of historical criticism in the fifteenth century, the true character of the document was at once recognized. The forger made use of various authorities, which Grauert and others have thoroughly investigated. The introduction and the conclusion of the document are imitated from authentic writings of the imperial period, but formulæ of other periods are also utilized.

Valla's originality, critical acumen, and knowledge of classical Latin style were put to good use in an essay he wrote between 1439 and 1440, De falso credita et ementita Constantini Donatione declamatio. In this he demonstrated that the document known as the Constitutum Constantini (or "donatio Constantini" as he refers to it in his writings), or the Donation of Constantine, could not possibly have been written in the historical era of Constantine I (4th Century), as its vernacular style dated conclusively to a later era (8th Century). One of Valla's reasons was that the document contained the word satrap which he believed Romans such as Constantine I would not have used. The document, though met with great criticism at its introduction, was accepted as legitimate, in part owing to the beneficial nature of the document for the western church. The Donation of Constantine suggests that Constantine I "donated" the whole of the Western Roman Empire to the Roman Catholic Church as an act of gratitude for having been miraculously cured of leprosy by Pope Sylvester I.

This would have obviously discounted Pepin the Short's own Donation of Pepin, which gave the Lombards land to the north of Rome. Valla was motivated to reveal the Donation of Constantine as a fraud by his employer of the time, Alfonso of Aragon, who was involved in a territorial conflict with the Papal States, then under Pope Eugene IV. The Donation of Constantine had often been cited to support the temporal power of the Papacy, since at least the 11th century.

The essay began circulating in 1440, but was heavily rejected by the Church. It was not formally published until 1517. It became popular among Protestants. An English translation was published for Thomas Cromwell in 1534. Valla's case was so convincingly argued that it still stands today, and the illegitimacy of the Donation of Constantine is generally conceded.

In 1433 Valla made his way to Naples, to the court of Alfonso V of Aragon, who made Valla his private Latin secretary and defended him against the attacks on account of his public statements about theology, including one in which he denied that the Apostles' Creed was composed in succession by each of the twelve Apostles. These charges were eventually dropped. The Donation of Constantine (Latin, Donatio Constantini) is a forged Roman

imperial decree by which the emperor Constantine I supposedly transferred authority over Rome and the western part of the Roman Empire to the pope. During the Middle Ages, the document was often cited in support of the Roman Church's claims to spiritual and earthly authority. Italian Catholic priest and humanist Lorenzo Valla is credited with first exposing the forgery with solid philological arguments, although doubts on the document's authenticity had already been cast by this time. Scholars have since dated the forgery between the eighth and ninth centuries.

He appears, however, as a vain, jealous and quarrelsome man, but he combined the qualities of an elegant humanist, an acute critic and a venomous writer, who had committed himself to a violent polemic against the temporal power of Rome. In him posterity honors not so much the scholar and the stylist as the man who initiated a bold method of criticism, which he applied alike to language, to historical documents and to ethical opinions. Luther had a very high opinion of Valla and of his writings, and Cardinal Bellarmine calls him precursor Lutheri, while Sir Richard Jebb says that his De Elegantiis "marked the highest level that had yet been reached in the critical study of Latin." Erasmus stated in his De ratione studii that for Latin Grammar, there was "no better guide than Lorenzo Valla.«

*

(I)

Извор и назив дела:

Наслов: DONATION OF CONSTANTINE

Стране: 36, 37, 38, 39

IN MEMORY OF VALENTINO AND ANGELA (NELLA) DALDIN

Аутор: Rudolph S. Daldin

2012 March 2, Rudolph S. Daldin, Windsor, Ontario, Canada

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Annales ecclesiastici

Аутори: Baronio, Cesare, 1538-1607; Pagi, Antoine, 1624-1699; Noris, Enrico, 1631-1704

Издање: 1738

Volume 4

Издавач: Lucae [Lucca, Italy] : Typis Leonardi Venturini

Дужина: 732

Писмо: латински алфабет

Језик: латински

*

(III)

Извор и назив дела:

Наслов: The Repressor of Over Much Blaming of the Clergy: Pecock's repressor (continued) ; excerpts from Bury's Gladius salomonis ; abbreviatio Reginaldi Pecock ; extract from Gascoigne's theological dictionary ; glossary

Страна: 352

Издање 19 књиге Rerum Britannicarum medii aevi scriptores

Том 2 књиге The Repressor of Over Much Blaming of the Clergy, Churchill Babington

Аутор: Reginald Pecock

Уредник: Churchill Babington

Издавач: Longman, Green, Longman, and Roberts, 1860

Оригинал из: ниверзитет Оксфорд

*

***

*** * LORENZO VALLA 1405-1457 – Римско-ватикански временски геоцентризам Владавина римско-ватиканског временског геоцентризма помоћу историјских фалсификата

***

*

LORENZO VALLA 1405-1457 – Римско-ватикански временски геоцентризам

Владавина римско-ватиканског временског геоцентризма помоћу историјских фалсификата

»Лоренцо Вала хуманиста и филозоф, рођен у Риму, 1405; умро 1. августа, 1457. Његов отац је био из Плацентије. Студирао је латински код Леонарда Брунија (Аретино) и грчки код Ђованија Ауриспа. У узрасту од 24 године желео је да добије позицију у папском секретаријату, међутим сматрано је да исувише млад. После очеве смрти прихватио је столицу елоквента на Универзитету Павиа, где је написао своју прву расправу "De voluptate" (1431), чије се друго издање, појавило касније под називом, "De vero bono". Због отвореног напада правника Бартола (1433), писмом у коме је исмејао Валину савремену праксу, био је приморан да напусти Павију. Касније, отишао је у Милано, потом у Ђенову, учинивши тада још један напор да успе у Риму. На крају се настанио у Напуљу (1433), где је постао секретар Алфонса од Арагона.

Лоренцо Вала је својим делом »De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio, Mainz, 1518« са сигурношћу доказао њено фалсификовање. Независно од оба своја претходника Региналда Пикока, епископа Рочестера (1450-57), који је у свом

раду »The Repressor of over much Blaming of the Clergy", Rolls Series, II, 351-366.«, дошао до сличног закључка. Валину генијалност је тај документ потпуно одбранио. Тај документ се још и даље користи као аутентичан. Његов други предходник Барониус, у свом »Annales Ecclesiastici (ad an. 324, Том 4, стр. 69)« , такође је признао да је "Донација" фалсификат, након чега је убрзо, и универзално прихваћена као таква. То је тако јасна измишљотина да нема разлога чуђењу, што је уз помоћ и оживљавање историјске критике у XV. веку, прави карактер документа, био одмах препознат. Фалсификатор је искористио различите форме, које су Грауерт и други, темељно испитали. Увод и закључак документа су имитације изворних списа из царског периода, али такође, биле су искориштене и формуле из каснијих периода.

Вала је своју оригиналност, критичку способност, и познавање класичног латинског стила, добро искористио у свом есеју којег је написао између 1439. и 1440. године »De falso credita et ementita Constantini Donatione declamation«. У томе је показао да је тај документ познат као »Constitutum Constantini« (или "Константинова даровница" како је сам наводио у својим списима), или ''Донација Константина'', не би могла бити написанa у историјском добу Константина I.'' (IV. век ), јер, вернакуларни стил писања

даровнице, коначно, припада много каснијем добу (VIII. век)

Један од Валиних

... наведених примера, а пуно их је, је реч ''сатрап'' коју садржи наведени документ, како је навео, Римљани и сами Константин I. не би је сигурно користили. Тај документ, иако се сусрео са великим критикама у његовом увођењу, прихваћен је као легитиман, у делу, захваљујући повољној природи документа за то време, и за западну цркву(западно хришћанство). Донација Константина сугерише да је Константин I. "донирао" цело Западно римско царство Римокатоличкој Цркви, и то наводно у чину захвалности због тога што је, чудесно излечен од лепре, од стране папа Силвестерa I.

Очигледно, Константинова даровница је била у дисконтинуитету са сопственом даровницом Пипина Малог, којом је Лангобардима дао земљу северно од Рима. Вала је тиме био мотивисан да открије донацију Константина као превару од стране послодавца тога времена. Алфонсо Арагон је учествовао у територијалном сукобу са папским државама, које су тада биле под папом Еугеном IV. Донација Константина како се често наводи, настала је да временски, унапред, подржи будућу моћ папства, барем од XI. века.

Валин ''Есеј'' почиње да кружи од 1440. године, али је исте те године био категорички одбијен од стране Ватикана. Касније 1517. године, након свог формалног објављивања, постао је популаран међу протестантима. Превод на енглески језик објавио је Томас Кромвел 1534. године. Вала је био тако убедљив у својим тврдњама, да оне исте још увек стоје и данас, да се статус фалсификата донације Константина, као такав, генерално признаје.

У 1433. Вала је путовао у Напуљ, на суђење Алфонсу V. од Арагона. Алфонсо је тада учинио Валу својим личним секретаром. Својим одличним познавањем латинског језика, бранио га је од напада на рачун његових јавних изјава о теологији, укључујући и

оне у којима је негирао да је апостолска вероисповест компонована, састављена узастопно свака појединачно од дванаест апостола. Ове оптужбе су на крају одбачене.

Донација Константина (латински, Donatio Constantini) је фалсификовани римски царски указ којим је цар Константин I. наводно дао надлежност папи, над Римом и западним делом Римског царства. Током средњег века, тај документ је често цитиран у прилог тврдњи да је Римска црква уједно духовна и земаљска власт. Италијанском римокатоличком свештенику и хуманисти Лоренцу Вали се приписује прво излагање о карактеру фалсификата Даровнице, са чврсто утемељеним филолошким аргументима. Ипак сумње о аутентичности тог документа су већ биле честе у том временском раздобљу. Научници су од тада фалсификовање даровнице, сместили у време између XIII. и XI. века.

Вала је међутим, као љубоморан, сујетан и као човек свађалачке природе, али у комбинацији са квалитетима елегантног хуманисте, акутног критичара и отровног писца, залагао се за насилну полемику против временске моћи Рима. Њега потомство не поштује толико као учењака, научника и стилисту, колико га поштује као човека који је међу првима покренуо смео начин критике. Критику је применио у језику и начину писања, у историјским документима и етичким ставовима. Лутер је имао врло високо мишљење о Вали и његовим списима. Кардинал Белармине зове га прекурсором лутеранства, док за њега Сер Ричард Џеб каже да је његова »De Elegantiis« - Елеганција ''означила највиши ниво који још није достигнут у критичном проучавању латинског језика." Еразмус је у свом »De ratione studii« написао да за стварање латинских граматика није било - "нема бољег за то од Лоренца Вале''.«

(енг.)

LORENZO VALLA 1405-1457

15TH CENTURY

»Humanist and philosopher, b. at Rome, 1405; d. there, 1 Aug., 1457. His father came from Placentia. He studied Latin under Leonardo Bruni (Aretino) and Greek under Giovanni Aurispa. At the age of 24 he wished to obtain a position in the papal secretariate, but was considered too young. After his father's death he accepted a chair of eloquence in the University of Pavia, where he wrote his treatise "De voluptate" (1431), an emended edition of which appeared later under the title, "De vero bono". On account of his open letter attacking the jurist Bartolo (1433) and ridiculing the contemporary jurisprudence he was forced to leave Pavia. He went to Milan and later to Genoa, made another effort to succeed at Rome, and finally settled at Naples (1433), where he became secretary to Alfonso of Aragon. Lorenzo Valla (De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio, Mainz, 1518) proved the forgery with certainty. Independently of both his predecessors, Reginald Pecocke, Bishop of Chichester (1450-57), reached a similar conclusion in his work, "The Repressor of over much Blaming of the Clergy", Rolls Series, II, 351-366. Its genuinity was yet occasionally

defended, and the document still further used as authentic, until Baronius in his "Annales Ecclesiastici" (ad an. 324) admitted that the "Donatio" was a forgery, whereafter it was soon universally admitted to be such. It is so clearly a fabrication that there is no reason to wonder that, with the revival of historical criticism in the fifteenth century, the true character of the document was at once recognized. The forger made use of various authorities, which Grauert and others have thoroughly investigated. The introduction and the conclusion of the document are imitated from authentic writings of the imperial period, but formulæ of other periods are also utilized.

Valla's originality, critical acumen, and knowledge of classical Latin style were put to good use in an essay he wrote between 1439 and 1440, De falso credita et ementita Constantini Donatione declamatio. In this he demonstrated that the document known as the Constitutum Constantini (or "donatio Constantini" as he refers to it in his writings), or the Donation of Constantine, could not possibly have been written in the historical era of Constantine I (4th Century), as its vernacular style dated conclusively to a later era (8th Century). One of Valla's reasons was that the document contained the word satrap which he believed Romans such as Constantine I would not have used. The document, though met with great criticism at its introduction, was accepted as legitimate, in part owing to the beneficial nature of the document for the western church. The Donation of Constantine suggests that Constantine I "donated" the whole of the Western Roman Empire to the Roman Catholic Church as an act of gratitude for having been miraculously cured of leprosy by Pope Sylvester I.

This would have obviously discounted Pepin the Short's own Donation of Pepin, which gave the Lombards land to the north of Rome. Valla was motivated to reveal the Donation of Constantine as a fraud by his employer of the time, Alfonso of Aragon, who was involved in a territorial conflict with the Papal States, then under Pope Eugene IV. The Donation of Constantine had often been cited to support the temporal power of the Papacy, since at least the 11th century.

The essay began circulating in 1440, but was heavily rejected by the Church. It was not formally published until 1517. It became popular among Protestants. An English translation was published for Thomas Cromwell in 1534. Valla's case was so convincingly argued that it still stands today, and the illegitimacy of the Donation of Constantine is generally conceded.

In 1433 Valla made his way to Naples, to the court of Alfonso V of Aragon, who made Valla his private Latin secretary and defended him against the attacks on account of his public statements about theology, including one in which he denied that the Apostles' Creed was composed in succession by each of the twelve Apostles. These charges were eventually dropped. The Donation of Constantine (Latin, Donatio Constantini) is a forged Roman imperial decree by which the emperor Constantine I supposedly transferred authority over Rome and the western part of the Roman Empire to the pope. During the Middle Ages, the document was often cited in support of the Roman Church's claims to spiritual and earthly authority. Italian Catholic priest and humanist Lorenzo Valla is credited with first exposing the forgery with solid philological arguments, although doubts on the document's authenticity had

already been cast by this time. Scholars have since dated the forgery between the eighth and ninth centuries.

He appears, however, as a vain, jealous and quarrelsome man, but he combined the qualities of an elegant humanist, an acute critic and a venomous writer, who had committed himself to a violent polemic against the temporal power of Rome. In him posterity honors not so much the scholar and the stylist as the man who initiated a bold method of criticism, which he applied alike to language, to historical documents and to ethical opinions. Luther had a very high opinion of Valla and of his writings, and Cardinal Bellarmine calls him precursor Lutheri, while Sir Richard Jebb says that his De Elegantiis "marked the highest level that had yet been reached in the critical study of Latin." Erasmus stated in his De ratione studii that for Latin Grammar, there was "no better guide than Lorenzo Valla.«

*

(I)

Извор и назив дела:

Наслов: DONATION OF CONSTANTINE

Стране: 36, 37, 38, 39

IN MEMORY OF VALENTINO AND ANGELA (NELLA) DALDIN

Аутор: Rudolph S. Daldin

2012 March 2, Rudolph S. Daldin, Windsor, Ontario, Canada

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Annales ecclesiastici

Страна: 69

Аутори: Baronio, Cesare, 1538-1607; Pagi, Antoine, 1624-1699; Noris, Enrico, 1631-1704

Издање: 1738

Издавач: Lucae [Lucca, Italy] : Typis Leonardi Venturini

Дужина: 732

Писмо: латински алфабет

Језик: латински

*

(III)

Извор и назив дела:

Наслов: The Repressor of Over Much Blaming of the Clergy: Pecock's repressor (continued) ; excerpts from Bury's Gladius salomonis ; abbreviatio Reginaldi Pecock ; extract from Gascoigne's theological dictionary ; glossary

Страна: 352

Издање 19 књиге Rerum Britannicarum medii aevi scriptores

Том 2 књиге The Repressor of Over Much Blaming of the Clergy, Churchill Babington

Аутор: Reginald Pecock

Уредник: Churchill Babington

Издавач: Longman, Green, Longman, and Roberts, 1860

Оригинал из: ниверзитет Оксфорд

*

***

*** * (II) Извор и назив дела: Наслов: Annales ecclesiastici Страна: 69 Аутори: Baronio, Cesare, 1538-1607;

***

*

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Annales ecclesiastici

Страна: 69

Аутори: Baronio, Cesare, 1538-1607; Pagi, Antoine, 1624-1699; Noris, Enrico, 1631-1704

Издање: 1738

Volume 4

Издавач: Lucae [Lucca, Italy] : Typis Leonardi Venturini

Дужина: 732

Писмо: латински алфабет

Језик: латински

*

***

Језик: латински * *** (III) Извор и назив дела: Наслов: The Repressor of Over Much Blaming

(III)

Извор и назив дела:

Наслов: The Repressor of Over Much Blaming of the Clergy: Pecock's repressor (continued) ; excerpts from Bury's Gladius salomonis ; abbreviatio Reginaldi Pecock ; extract from Gascoigne's theological dictionary ; glossary

Страна: 352

Издање 19 књиге Rerum Britannicarum medii aevi scriptores

Том 2 књиге The Repressor of Over Much Blaming of the Clergy, Churchill Babington

Аутор: Reginald Pecock

Уредник: Churchill Babington

Издавач: Longman, Green, Longman, and Roberts, 1860

Оригинал из: ниверзитет Оксфорд

*

***

СРБ :

***

*

Сер Артур Еванс - Две карте из британских извора

Једна карта је сер Артура Еванса (Sir Arthur Evans), ''Словени на Јадрану и на путу до Константинопоља'' (The Slavs in the Adriatic Sea and on the Route to Constantinople)''. Карта која прати ову студију је карта сер Артура Еванса. Сер Артур Еванс је познато име у европској и британској науци, карта носу назив ''Дијаграмска мапа словенских територија на истоку Јадрана (Diagrammatic Map of Slav Territories East of the Adriatic)'', сер Артура Еванса.

На југу карте сер Артура Еванса означена је етничка граница између Словена, односно Срба и Албанаца. Она иде, отприлике, данашњом сербско-албанском границом. Јужно од реке Дрима означена је Албанија. Иначе, карта је из 1916. године, из времена Првог светског рата.

Иде иза Дечана (Decan), иза Ђаковице, и Призрен и Ђаковица и Дечани остају у, да кажем, сербској сфери припадности према сер Артуру Евансу.

Испод Призрена написано је ''Prizren, Imperial Serbian City '', ''Призрен, царски сербски град''.

*

Извори назив дела:

Наслов: The Adriatic Slavs and the Overland Route to Constantinople

Аутор: Arthur Evans

The Geographical Journal

Vol. 47, No. 4 (Apr., 1916), pp. 241-261

*

***

Аутор: Крсто Крцун Драговић

Аутор: Arthur Evans The Geographical Journal Vol. 47, No. 4 (Apr., 1916), pp. 241-261 Линк: <ahttps://archive.org/…/TheAdriaticSlavsAndTheOverlandRouteTo… * *** Аутор: Крсто Крцун Драговић Артур Еванс Артур Еванс (енгл. sir Arthur John Evans; Неш Милс, 8. јул 1851 — Боарс Хил, 11. јул 1941) је био британски археолог, чије је најчувеније откриће локалитета минојске културе у Кнососу на Криту. * Извори назив дела: Наслов: The Adriatic Slavs and the Overland Route to Constantinople " id="pdf-obj-67-17" src="pdf-obj-67-17.jpg">

Артур Еванс

Артур Еванс (енгл. sir Arthur John Evans; Неш Милс, 8. јул 1851 — Боарс Хил, 11. јул 1941) је био британски археолог, чије је најчувеније откриће локалитета минојске културе у Кнососу на Криту.

*

Извори назив дела:

Наслов: The Adriatic Slavs and the Overland Route to Constantinople

Аутор: Arthur Evans

The Geographical Journal

Vol. 47, No. 4 (Apr., 1916), pp. 241-261

Линк:

e

Аутор: Arthur Evans The Geographical Journal Vol. 47, No. 4 (Apr., 1916), pp. 241-261 Линк: <ahttps://archive.org/details/TheAdriaticSlavsAndTheOverlandRouteToConstantinopl e Сер Артур Еванс - Две карте из британских извора Једна карта је сер Артура Еванса (Sir Arthur Evans), ''Словени на Јадрану и на путу до Константинопоља'' (The Slavs in the Adriatic Sea and on the Route to Constantinople)''. Карта која прати ову студију је карта сер Артура Еванса. Сер Артур Еванс је познато име у европској и британској науци, карта носу назив ''Дијаграмска мапа словенских територија на истоку Јадрана (Diagrammatic Map of Slav Territories East of the Adriatic)'', сер Артура Еванса. На југу карте сер Артура Еванса означена је етничка граница између Словена, односно Срба и Албанаца. Она иде, отприлике, данашњом сербско- албанском границом. Јужно од реке Дрима означена је Албанија. Иначе, " id="pdf-obj-68-14" src="pdf-obj-68-14.jpg">

Сер Артур Еванс - Две карте из британских извора

Једна карта је сер Артура Еванса (Sir Arthur Evans), ''Словени на Јадрану и на путу до Константинопоља'' (The Slavs in the Adriatic Sea and on the Route to Constantinople)''. Карта која прати ову студију је карта сер Артура Еванса. Сер Артур Еванс је познато име у европској и британској науци, карта носу назив ''Дијаграмска мапа словенских територија на истоку Јадрана (Diagrammatic Map of Slav Territories East of the Adriatic)'', сер Артура Еванса.

На југу карте сер Артура Еванса означена је етничка граница између Словена, односно Срба и Албанаца. Она иде, отприлике, данашњом сербско- албанском границом. Јужно од реке Дрима означена је Албанија. Иначе,

карта је из 1916. године, из времена Првог светског рата.

Иде иза Дечана (Decan), иза Ђаковице, и Призрен и Ђаковица и Дечани остају у, да кажем, сербској сфери припадности према сер Артуру Евансу.

Испод Призрена написано је ''Prizren, Imperial Serbian City '', ''Призрен, царски сербски град''.

*

Извори назив дела:

Наслов: The Adriatic Slavs and the Overland Route to Constantinople

Аутор: Arthur Evans

The Geographical Journal

Vol. 47, No. 4 (Apr., 1916), pp. 241-261

Линк:

e

*

***

*** * Сер Артур Еванс - Две карте из британских извора Једна карта је сер Артура

***

*

Сер Артур Еванс - Две карте из британских извора

Једна карта је сер Артура Еванса (Sir Arthur Evans), ''Словени на Јадрану и на путу до Константинопоља'' (The Slavs in the Adriatic Sea and on the Route to Constantinople)''. Карта која прати ову студију је карта сер Артура Еванса. Сер Артур Еванс је познато име у европској и британској науци, карта носу назив ''Дијаграмска мапа словенских територија на истоку Јадрана (Diagrammatic Map of Slav Territories East of the Adriatic)'', сер Артура Еванса.

На југу карте сер Артура Еванса означена је етничка граница између Словена, односно Срба и Албанаца. Она иде, отприлике, данашњом сербско- албанском границом. Јужно од реке Дрима означена је Албанија. Иначе, карта је из 1916. године, из времена Првог светског рата.

Иде иза Дечана (Decan), иза Ђаковице, и Призрен и Ђаковица и Дечани остају у, да кажем, сербској сфери припадности према сер Артуру Евансу.

Испод Призрена написано је ''Prizren, Imperial Serbian City '', ''Призрен, царски сербски град''.

*

Извори назив дела:

Наслов: The Adriatic Slavs and the Overland Route to Constantinople

Аутор: Arthur Evans

The Geographical Journal

Vol. 47, No. 4 (Apr., 1916), pp. 241-261

Линк:

e

*

*** — са Saša Ranđelović.

СРБ :

***

*

Ото фон Бизмарк - »Не постоји албанска нација«

Текст у фокусу(серб.), страна 46:

»Велике силе према томе, нису показале спремност да помогну превремено рођење једног албанског народа. Као гласноговорник и председавајући Берлинског конгреса 1878. године, Бизмарк је квалификовао Меморандум са речима: ,,Не постоји албанска

нација.«[1]

(нем.)

»Die Großmächte zeigten sich deshalb auch nicht bereit, der Frühgeburt einer albanischen Nation zu assistiren. Als Sprecher des Berliner Kongresses qualifizierte Fürst Bismarck die Memoranden mit den Worten ab: ,,Es gibt keine albanische Nation“«[1]

*

Источници:

[1] Joseph Swire, Albania: The Rise of a Kingdom, Arno Press, 1929. стр. 3; Albert Mousset, L'Albanie devant l'Europe (1912-1929), Delagrave, 1930 стр. 7; Stavro Skendi, Beginnings of Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League, 1878-1881, he American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), (стр. 220) pp. 219-

232.

*

Ставром Скенди(Stavro Skëndi) цитира Ота фон Бизмарка

Текст у фокусу(серб.), страна 220:

»Први чин албанске Лиге који су учинили, дакле био је протест великим силама против настале ситуације. У резолуцији упућеној берлинском Конгресу 15. јуна 1878. године, је написано: ''Отаџбина нас је позвала да се ставимо њену службу. Ми не правимо разлику између вероисповести. Ми смо сви Албанци''[1] Али Бизмарк је такву резолуцију одбацио, једним кратким одговором: ''Не постоји албанска нација''«.

(енг.)

»The first act of Albanian Leauge was therefore to protest to Great Powers against this situation. In a resolution addressed to the Congress on June 15. 1878, it declared: ''The fatherland has invited us to place ourselves at its service. We make no distinction between creeds. We are all Albanians.''[1]. But Bismarsk dismissed it with curt answer: ‘’There is no Albanian nationality.''«

*

Источник:

[1] Albert Mousset, L'Albanie devant l'Europe (1912-1929), Delagrave, 1930., стр. 35.

*

(I)

Извор и назив дела:

Наслов : Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns und Italiens, 1877-1908

Страна: 46

Том 9 књиге Albanische Forschungen

Аутор : Hanns Dieter Schanderl

Издавач : O. Harrassowitz, 1971

Оригинал из : Универзитет у Мичигену

ISBN 3447013559, 9783447013550

Дужина : 185 страница

*

(II)

Извор и назив дела:

The American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), pp. 219-232

Наслов: Beginnings of Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League,

1878-1881

Страна: 220

Аутор: Stavro Skendi

*

(III)

Извор и назив дела:

Наслов: Albania: The Rise of a Kingdom

The Eastern Europe collection

Страна: 3

Аутор: Joseph Swire

Издање: поново одштампано издање

Издавач Arno Press, 1929

ISBN 040502777X, 9780405027772

Дужина: 560 страница

*

***

Аутор: Крсто Крцун Драговић

Ото фон Бизмарк Ото Едуард Леополд фон Бизмарк-Шенхаузен (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen; Шенхаузен, 1.

Ото фон Бизмарк

Ото Едуард Леополд фон Бизмарк-Шенхаузен (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen; Шенхаузен, 1. април 1815 — Фредрихсрух, 30. јул 1898) је био војвода од Лауенбурга и један од најважнијих вођа са друге половине деветнаестог века.

*

***

(I) Извор и назив дела: Наслов : Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns und Italiens, 1877-1908 Страна: 46 Том

(I)

Извор и назив дела:

Наслов : Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns und Italiens, 1877-1908

Страна: 46

Том 9 књиге Albanische Forschungen

Аутор : Hanns Dieter Schanderl

Издавач : O. Harrassowitz, 1971

Оригинал из : Универзитет у Мичигену

ISBN 3447013559, 9783447013550

Дужина : 185 страница

*

Ото фон Бизмарк - »Не постоји албанска нација« Текст у фокусу(серб.), страна 46: »Велике силе према

Ото фон Бизмарк - »Не постоји албанска нација«

Текст у фокусу(серб.), страна 46:

»Велике силе према томе, нису показале спремност да помогну превремено рођење једног албанског народа. Као гласноговорник и председавајући Берлинског конгреса 1878. године, Бизмарк је квалификовао Меморандум са речима: ,,Не постоји албанска

нација.«[1]

(нем.)

»Die Großmächte zeigten sich deshalb auch nicht bereit, der Frühgeburt einer albanischen Nation zu assistiren. Als Sprecher des Berliner Kongresses qualifizierte Fürst Bismarck die Memoranden mit den Worten ab: ,,Es gibt keine albanische Nation“«[1]

*

[1] Joseph Swire, Albania: The Rise of a Kingdom, Arno Press, 1929. стр. 3; Albert Mousset, L'Albanie devant l'Europe (1912-1929), Delagrave, 1930 стр. 7; Stavro Skendi, Beginnings of

Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League, 1878-1881, he American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), (стр. 220) pp. 219-

232.

*

(I)

Извор и назив дела:

Наслов : Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns und Italiens, 1877-1908

Страна: 46

Том 9 књиге Albanische Forschungen

Аутор : Hanns Dieter Schanderl

Издавач : O. Harrassowitz, 1971

Оригинал из : Универзитет у Мичигену

ISBN 3447013559, 9783447013550

Дужина : 185 страница

*

(II)

Извор и назив дела:

The American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), pp. 219-232

Наслов: Beginnings of Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League,

1878-1881

Страна: 220

Аутор: Stavro Skendi

*

(III)

Извор и назив дела:

Наслов: Albania: The Rise of a Kingdom

The Eastern Europe collection

Страна: 3

Аутор: Joseph Swire

Издање: поново одштампано издање

Издавач Arno Press, 1929

ISBN 040502777X, 9780405027772

Дужина: 560 страница

*

***

The Eastern Europe collection Страна: 3 Аутор: Joseph Swire Издање: поново одштампано издање Издавач Arno Press,

***

*

Ставром Скенди(Stavro Skëndi) цитира Ота фон Бизмарка

Текст у фокусу(серб.), страна 220:

»Први чин албанске Лиге који су учинили, дакле био је протест великим силама против настале ситуације. У резолуцији упућеној берлинском Конгресу 15. јуна 1878. године, је написано: ''Отаџбина нас је позвала да се ставимо њену службу. Ми не правимо разлику између вероисповести. Ми смо сви Албанци''[1] Али Бизмарк је такву резолуцију одбацио, једним кратким одговором: ''Не постоји албанска нација''«.

(енг.)

»The first act of Albanian Leauge was therefore to protest to Great Powers against this situation. In a resolution addressed to the Congress on June 15. 1878, it declared: ''The fatherland has invited us to place ourselves at its service. We make no distinction between creeds. We are all Albanians.''[1]. But Bismarsk dismissed it with curt answer: ‘’There is no Albanian nationality.''«

*

[1] Albert Mousset, L'Albanie devant l'Europe (1912-1929), Delagrave, 1930., стр. 35.

*

(I)

Извор и назив дела:

The American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), pp. 219-232

Наслов: Beginnings of Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League,

1878-1881

Страна: 220

Аутор: Stavro Skendi

*

***

СРБ :

***

*

Robert Elsie: У средњем веку није било Албанаца у Скадру

Текст у фокусу(серб.), страна LIV:

»Није било приметног албанског становништва у градовима на Албанској обали током средњег века. У Драчу су живели Венецијанци, Јевреји, Грци и Срби, у Скадру Срби и Венецијанци, у Валони Грци из Ромеје. Имена градова и река у Албанији, увек су добар показатељ структуре становништва, и изненађујуће у великом броју су сербски.«

(енг.)

»There were no noticeable Albanian-speaking communities in the cities of the Albanian coast throughout the Middle Ages. Durrës was inhabited by the Venetians and Slavs: and Vlora by the Byzantine Greeks. Names of towns and rivers in Albania, always a good indicator of settlement patterns, are to a surprising extent Slavic.«

*

Извор и назив дела:

Наслов: Historical Dictionary of Albania

Historical Dictionaries of Europe

Страна: LIV

Аутор: Robert Elsie

Издање 2, илустровано

Издавач: Scarecrow Press, 2010

ISBN 081087380X, 9780810873803

Дужина: 662 страница

*

***

Аутор: Крсто Крцун Драговић

Robert Elsie Роберт Елси (рођен 1950.) је канадски лингвиста који се специјализовао за албански језик и

Robert Elsie

Роберт Елси (рођен 1950.) је канадски лингвиста који се специјализовао за албански језик и културу. Један је од значајнијих живих албанолога.

*

***

*** * Robert Elsie: У средњем веку није било Албанаца у Скадру Текст у фокусу(серб.), страна

***

*

Robert Elsie: У средњем веку није било Албанаца у Скадру

Текст у фокусу(серб.), страна LIV:

»Није било приметног албанског становништва у градовима на Албанској обали током средњег века. У Драчу су живели Венецијанци, Јевреји, Грци и Срби, у Скадру Срби и Венецијанци, у Валони Грци из Ромеје. Имена градова и река у Албанији, увек су добар показатељ структуре становништва, и изненађујуће у великом броју су сербски.«

(енг.)

»There were no noticeable Albanian-speaking communities in the cities of the Albanian coast throughout the Middle Ages. Durrës was inhabited by the Venetians and Slavs: and Vlora by the Byzantine Greeks. Names of towns and rivers in Albania, always a good indicator of settlement patterns, are to a surprising extent Slavic.«

*

Извор и назив дела:

Наслов: Historical Dictionary of Albania

Historical Dictionaries of Europe

Страна: LIV

Аутор: Robert Elsie

Издање 2, илустровано

Издавач: Scarecrow Press, 2010

ISBN 081087380X, 9780810873803

Дужина: 662 страница

*

***

СРБ :

***

*

Кристијан Евалд фон Клајст о Хрватима, у фокусу строфа његове песме Ода Пруској војсци :

''CAMO ШTEДИ KAO ДОСАД, У TOKУ BEЛИКИХ ДEЛА,

ЗEMЉОРАДНИКА, KOJИ HИJE TBOJ HЕПPИЈАТЕЉ!

ПOM03И ГA У ЊЕГОBOJ HEBOЉИ CAMO AKO CИ TO У CTAЊУ!

A ПЉАЧКАЊЕ TO ПPEПУCTИ KУKABИЦAMA И »XPBATИMA!« ''

(нем.)

''Nur schone, wie bisher, im Lauf von grossen Thaten

Den Landmann, der dein Feind nicht ist!

Hilf seiner Noth, wenn du von Not entfernet bist!

Das Rauben überlaß den Feigen und »Croaten!«''

*

Извор и назив дела:

Oдa Пpycкoj армији, (1757)

Ewald Christian von Kleist

Wilhelm Körte: Christian von Kleist’s sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim, Bd. 2. Johann Friedrich Unger, Berlin: 1803, S. 33-36.

Наслов Ewald Christian von Kleist's sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim, Томови 1-2

Ewald Christian von Kleist's sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim, Ewald Christian von Kleist's sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim

Аутор: Ewald Christian von Kleist

Уредник: Wilhelm Körte

Издавач: Unger, 1803

Оригинал из: Универзитет у Мичигену

*

Ewald Christian von Kleist Ode an die preußische Armee (1757)

Ode an die preußische Armee

Im Merz 1757

''Unüberwundnes Heer! mit dem Tod und Verderben In Legionen Feinde dringt, Um das der frohe Sieg die güldnen Flügel schwingt, O Heer! bereit zum Siegen oder Sterben.

Sieh! Feinde deren Last die Hügel fast versinken Den Erdkreis beben macht, Ziehn gegen dich und drohn mit Quaal und ewger Nacht; Das Wasser fehlt wo ihre Roße trinken.

Der dürre schiele Neid treibt niederträchtge Schaaren Aus West und Süd heraus, Und Nordens Höhlen speyn, so wie des Osts, Barbaren Und Ungeheur, dich zu verschlingen, aus.

Verdopple deinen Muth! Der Feinde wilde Fluthen Hemmt Friedrich und dein starker Arm; Und die Gerechtigkeit verjagt den tollen Schwarm; Sie blizt durch dich auf ihn, und seine Rücken bluten.

Die Nachwelt wird auf dich, als auf ein Muster sehen; Die künfftgen Helden ehren dich, Ziehn dich den Römern vor, dem Cäsar Friederich, Und Böhmens Felsen sind dir ewige Tropheen.

Nur schone, wie bisher, im Lauf von grossen Thaten Den Landmann, der dein Feind nicht ist! Hilf seiner Noth, wenn du von Not entfernet bist! Das Rauben überlaß den Feigen und Croaten!

Ich seh, ich sehe schon – freut euch, o Preußens Freunde! Die Tage deines Ruhms sich nahn. In Ungewittern ziehn die Wilden stolz heran. Doch Friedrich winket dir, wo sind sie nun, die Feinde?

Du eilest ihnen nach und drückst in schweren Eisen Den Tod tief ihren Schedeln ein, Und kehrst voll Ruhm zurück, die Deinen zu erfreun, Die jauchzen dich empfahn, und ihre Retter preisen.

Auch ich, ich werde noch, – vergönn es mir, o Himmel! – Einher vor wenig Helden ziehn. Ich seh dich, stolzer Feind! den kleinen Haufen fliehn, Und find Ehr oder Tod im rasenden Getümmel.''

*

***

Аутор : Крсто Крцун Драговић

Verdopple deinen Muth! Der Feinde wilde Fluthen Hemmt Friedrich und dein starker Arm; Und die Gerechtigkeit

Ewald Christian von Kleist

Ewald Christian von Kleist (March 7, 1715 – August 24, 1759) was a German poet and cavalry officer. His vast family was well-established in Farther Pomerania; 58 male members of his family fought in Frederick the Great's army of the Seven Years' War. Kleist was born at Zeblin, near Köslin (Koszalin) in Farther Pomerania, to the von Kleist family of cavalry leaders.

*

***

Ewald Christian von Kleist (March 7, 1715 – August 24, 1759) was a German poet and

Кристијан Евалд фон Клајст о Хрватима, у фокусу строфа његове песме Ода Пруској војсци :

''CAMO ШTEДИ KAO ДОСАД, У TOKУ BEЛИКИХ ДEЛА,

ЗEMЉОРАДНИКА, KOJИ HИJE TBOJ HЕПPИЈАТЕЉ!

ПOM03И ГA У ЊЕГОBOJ HEBOЉИ CAMO AKO CИ TO У CTAЊУ!

A ПЉАЧКАЊЕ TO ПPEПУCTИ KУKABИЦAMA И »XPBATИMA!« ''

(нем.)

''Nur schone, wie bisher, im Lauf von grossen Thaten

Den Landmann, der dein Feind nicht ist!

Hilf seiner Noth, wenn du von Not entfernet bist!

Das Rauben überlaß den Feigen und »Croaten!«''

*

Извор и назив дела:

Oдa Пpycкoj армији, (1757)

Ewald Christian von Kleist

Wilhelm Körte: Christian von Kleist’s sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben

aus seinen Briefen an Gleim, Bd. 2. Johann Friedrich Unger, Berlin: 1803, S. 33-

36.

Наслов Ewald Christian von Kleist's sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim, Томови 1-2

Ewald Christian von Kleist's sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim, Ewald Christian von Kleist's sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim

Аутор: Ewald Christian von Kleist

Уредник: Wilhelm Körte

Издавач: Unger, 1803

Оригинал из: Универзитет у Мичигену

*

Ewald Christian von Kleist Ode an die preußische Armee (1757)

Ode an die preußische Armee

Im Merz 1757

''Unüberwundnes Heer! mit dem Tod und Verderben In Legionen Feinde dringt, Um das der frohe Sieg die güldnen Flügel schwingt, O Heer! bereit zum Siegen oder Sterben.

Sieh! Feinde deren Last die Hügel fast versinken Den Erdkreis beben macht, Ziehn gegen dich und drohn mit Quaal und ewger Nacht; Das Wasser fehlt wo ihre Roße trinken.

Der dürre schiele Neid treibt niederträchtge Schaaren Aus West und Süd heraus, Und Nordens Höhlen speyn, so wie des Osts, Barbaren Und Ungeheur, dich zu verschlingen, aus.

Verdopple deinen Muth! Der Feinde wilde Fluthen Hemmt Friedrich und dein starker Arm; Und die Gerechtigkeit verjagt den tollen Schwarm; Sie blizt durch dich auf ihn, und seine Rücken bluten.

Die Nachwelt wird auf dich, als auf ein Muster sehen; Die künfftgen Helden ehren dich, Ziehn dich den Römern vor, dem Cäsar Friederich, Und Böhmens Felsen sind dir ewige Tropheen.

Nur schone, wie bisher, im Lauf von grossen Thaten Den Landmann, der dein Feind nicht ist! Hilf seiner Noth, wenn du von Not entfernet bist! Das Rauben überlaß den Feigen und Croaten!

Ich seh, ich sehe schon – freut euch, o Preußens Freunde! Die Tage deines Ruhms sich nahn. In Ungewittern ziehn die Wilden stolz heran. Doch Friedrich winket dir, wo sind sie nun, die Feinde?

Du eilest ihnen nach und drückst in schweren Eisen Den Tod tief ihren Schedeln ein, Und kehrst voll Ruhm zurück, die Deinen zu erfreun, Die jauchzen dich empfahn, und ihre Retter preisen.

Auch ich, ich werde noch, – vergönn es mir, o Himmel! – Einher vor wenig Helden ziehn. Ich seh dich, stolzer Feind! den kleinen Haufen fliehn, Und find Ehr oder Tod im rasenden Getümmel.''

*

***

Кристијан Евалд фон Клајст о Хрватима, у фокусу строфа његове песме Ода Пруској војсци : ''CAMO

Кристијан Евалд фон Клајст о Хрватима, у фокусу строфа његове песме Ода Пруској војсци :

''CAMO ШTEДИ KAO ДОСАД, У TOKУ BEЛИКИХ ДEЛА,

ЗEMЉОРАДНИКА, KOJИ HИJE TBOJ HЕПPИЈАТЕЉ!

ПOM03И ГA У ЊЕГОBOJ HEBOЉИ CAMO AKO CИ TO У CTAЊУ!

A ПЉАЧКАЊЕ TO ПPEПУCTИ KУKABИЦAMA И »XPBATИMA!« ''

(нем.)

''Nur schone, wie bisher, im Lauf von grossen Thaten

Den Landmann, der dein Feind nicht ist!

Hilf seiner Noth, wenn du von Not entfernet bist!

Das Rauben überlaß den Feigen und »Croaten!«''

*

Извор и назив дела:

Oдa Пpycкoj армији, (1757)

Ewald Christian von Kleist

Wilhelm Körte: Christian von Kleist’s sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim, Bd. 2. Johann Friedrich Unger, Berlin: 1803, S. 33-36.

Наслов Ewald Christian von Kleist's sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim, Томови 1-2

Ewald Christian von Kleist's sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim, Ewald Christian von Kleist's sämmtliche Werke nebst des Dichters Leben aus seinen Briefen an Gleim

Аутор: Ewald Christian von Kleist

Уредник: Wilhelm Körte

Издавач: Unger, 1803

Оригинал из: Универзитет у Мичигену

*

Ewald Christian von Kleist Ode an die preußische Armee (1757)

Ode an die preußische Armee

Im Merz 1757

''Unüberwundnes Heer! mit dem Tod und Verderben In Legionen Feinde dringt, Um das der frohe Sieg die güldnen Flügel schwingt, O Heer! bereit zum Siegen oder Sterben.

Sieh! Feinde deren Last die Hügel fast versinken Den Erdkreis beben macht, Ziehn gegen dich und drohn mit Quaal und ewger Nacht; Das Wasser fehlt wo ihre Roße trinken.

Der dürre schiele Neid treibt niederträchtge Schaaren Aus West und Süd heraus,

Und Nordens Höhlen speyn, so wie des Osts, Barbaren Und Ungeheur, dich zu verschlingen, aus.

Verdopple deinen Muth! Der Feinde wilde Fluthen Hemmt Friedrich und dein starker Arm; Und die Gerechtigkeit verjagt den tollen Schwarm; Sie blizt durch dich auf ihn, und seine Rücken bluten.

Die Nachwelt wird auf dich, als auf ein Muster sehen; Die künfftgen Helden ehren dich, Ziehn dich den Römern vor, dem Cäsar Friederich, Und Böhmens Felsen sind dir ewige Tropheen.

Nur schone, wie bisher, im Lauf von grossen Thaten Den Landmann, der dein Feind nicht ist! Hilf seiner Noth, wenn du von Not entfernet bist! Das Rauben überlaß den Feigen und Croaten!

Ich seh, ich sehe schon – freut euch, o Preußens Freunde! Die Tage deines Ruhms sich nahn. In Ungewittern ziehn die Wilden stolz heran. Doch Friedrich winket dir, wo sind sie nun, die Feinde?

Du eilest ihnen nach und drückst in schweren Eisen Den Tod tief ihren Schedeln ein, Und kehrst voll Ruhm zurück, die Deinen zu erfreun, Die jauchzen dich empfahn, und ihre Retter preisen.

Auch ich, ich werde noch, – vergönn es mir, o Himmel! – Einher vor wenig Helden ziehn. Ich seh dich, stolzer Feind! den kleinen Haufen fliehn, Und find Ehr oder Tod im rasenden Getümmel.''

*

***

СРБ : *** * Хајнрих Лео - Срби, заједничко име за све Словене Немачки историчар Хајнрих

СРБ :

***

*

Хајнрих Лео - Срби, заједничко име за све Словене

Немачки историчар Хајнрих Лео (Heinrich Leo) писао је пре сто година у својој књизи ,,Предавања о историји немачког народа и рајха, Том 2“ (H. Leo, Vorlesungen ueber die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches. II Band, Halle 1857., стране 115, 116), текст у фокусу:

(сeрб.)

»Срби, заједничко име за све Словене јужно од Љутице (Вилца), долази од санскритског основа Сарб, срп: ићи, трчати, клизати. Немачки Strom, stroemen, латински serpere. Ово старо име Срби означује, дакле, Србе, Венде као лутајућа племена у сталном покрету и мора да им је било наденуто или од других или од њих самих у старо доба, док су још водили номадски живот.«

(нем.)

»Der Stamm Srb, Srv, tritt überall in den Namen der Serben, Servier, Sorben, Sirmier, ja! schon im alten Namen der Sarmaten entgegen und mit Consonantirung des halbvocalischen r in l der Form Slawen, Slowenen, Sclavinen. Das lateinische Vort SERVUS vie das deusche Sclave haben denselben Ursprung-offenbar beides von der Sanscritwurzel sr (oder erwitert:

sarb, srp) gehen, laufen, gleiten, die sich nosch im littvanischen sraweti flieben, ja! In unferem Vorte: Strom und ftrömen, fo wie im latenischen serpere zeigt. Deiser alte Name ,,Serben“ bezeischet also die Venden als wandernde, ftrömende Stämme und mus ihnen in einer alten Zeit, wo sie noch nomadisches leben führten, von andern oder von ihnen selbst zugetheilt wondern sein.«

*

Извор и назив дела :

Наслов: Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches, Том 2

Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches, Heinrich Leo

Аутор: Heinrich Leo

Издавач: E. Anton, 1857

Оригинал из: Универзитет Оксфорд

*

***

Аутор: Крсто Крцун Драговић

Хајнрих Лав (* 19. марта 1799 у Рудолстад † 24. април 1878 у Халеу) био је

Хајнрих Лав (* 19. марта 1799 у Рудолстад † 24. април 1878 у Халеу) био је немачки историчар и пруски политичар.

(гер.)

Heinrich Leo (* 19. März 1799 in Rudolstadt; † 24. April 1878 in Halle) war ein deutscher Historiker und preußischer Politiker.

*

***

*** * Извор и назив дела : Наслов: Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und

***

*

Извор и назив дела :

Наслов: Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches, Том 2

Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches, Heinrich Leo

Аутор: Heinrich Leo

Издавач: E. Anton, 1857

Оригинал из: Универзитет Оксфорд

*

***

*** * Хајнрих Лео - Срби, заједничко име за све Словене Немачки историчар Хајнрих Лео (Heinrich

***

*

Хајнрих Лео - Срби, заједничко име за све Словене

Немачки историчар Хајнрих Лео (Heinrich Leo) писао је пре сто година у својој књизи ,,Предавања о историји немачког народа и рајха, Том 2“ (H. Leo, Vorlesungen ueber die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches. II Band, Halle 1857., стране 115, 116), текст у фокусу:

(сeрб.)

»Срби, заједничко име за све Словене јужно од Љутице (Вилца), долази од санскритског основа Сарб, срп: ићи, трчати, клизати. Немачки Strom, stroemen, латински serpere. Ово старо име Срби означује, дакле, Србе, Венде као лутајућа племена у сталном покрету и мора да им је било наденуто или од других или од њих самих у старо доба, док су још водили номадски живот.«

(нем.)

»Der Stamm Srb, Srv, tritt überall in den Namen der Serben, Servier, Sorben, Sirmier, ja! schon im alten Namen der Sarmaten entgegen und mit Consonantirung des halbvocalischen r

in l der Form Slawen, Slowenen, Sclavinen. Das lateinische Vort SERVUS vie das deusche Sclave haben denselben Ursprung-offenbar beides von der Sanscritwurzel sr (oder erwitert:

sarb, srp) gehen, laufen, gleiten, die sich nosch im littvanischen sraweti flieben, ja! In unferem Vorte: Strom und ftrömen, fo wie im latenischen serpere zeigt. Deiser alte Name ,,Serben“ bezeischet also die Venden als wandernde, ftrömende Stämme und mus ihnen in einer alten Zeit, wo sie noch nomadisches leben führten, von andern oder von ihnen selbst zugetheilt wondern sein.«

*

Извор и назив дела :

Наслов: Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches, Том 2

Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches, Heinrich Leo

Аутор: Heinrich Leo

Издавач: E. Anton, 1857

Оригинал из: Универзитет Оксфорд

*

***

\СРБ :

***

*

Stanisław Bohusz Siestrzeńcewicz – Срби су основали краљевство 'Црвена Србија' 640. године

Текст у фокусу, поглавље XIII. пасус 1. тачка 9. страна 99 :

»Друго краљевство које су основали Срби, доделили су му име 'Црвена Србија'[1], у питању су Срби који су се вратили јужно од Дунава у години 64о.«

(фра.)

»Le second royaume que les Serbes fondèrent, et qu'ils appelèrent Serbie rouge[1], fut celui en question, assigné aux Serbes qui retournèrent au sud du Danube l'an 64o. «

*

Референце :

[1] Rouge Serbie(Црвена Србија или Црвени Срби), фра. rouge, нем. rot(црвени) Код Срба и код свих осталих сербских(словенских) племена храст и буква, били су, и данас су свето дрво у религиозном и митолошком смислу. Отуд од многих ромејских и германских писаца за придевско име Срба – Црвени Срби. Срби су људи земљорадње, свакако шуме, црвеног храста илити букве. Гледиште о германском пореклу фитонимске групе 'буква'- ('храст') није више тако привлачно као раније, како се то лепо види из опрезног става Vasmero-ова(Russ. Et. Wb. I 234, 235 и 236). Ако је серб.(слов.) 'бук' са гледишта ономасиологије самог дрвета лат.'fagus silvatica'- црвена буква, дрво са црвеном средином(исп. Нем. Rotbuche), онда је много вероватније идиоглотско порекло овог опште словенског-сербског фитонима и то од старијег облика 'bhau- ko'-'црвен'(Милан Будимир, Проблем букве и протословенске домовине Рад ЈАЗУ, Одјел за филологију, књ. 282, 1-32. Загреб, 1952. /лат./). Таквој етимологији не противи се ни семантичка варијанта 'слово' кад имамо на уму Херодотов израз 'phoinike(i)a' - 'граммата'. Примитивни човек видео је с правом у азбуци писаној црвеном бојом или на црвеном штапићу буковом моћно мађиско средство. У том смислу треба разумети Хесихијев податак (s. pédos) о писању на буковој дашчици, податак свакако старији од појаве готских Германа, који су тек на обалама Понта дошли под утицај културе.(Милан Будимир, ПРОТОСЛАВИЦА, стр. 112, IV Международный съезд славистов. Славянская филология. Сборник статей. [Т.] 2 / АН СССР, Советский комитет славистов. — М. :

издательство АН СССР, 1958.)

*

Извор и назив дела :

Наслов : „Precis des recherches historiques sur l`origine des Slaves ou Esclavons et des

Sarmates, et sur les Epoques de la conversion de ces peuples au christianisme; par Mgr

Stanislave Siestrzencewicz de Bohusz,

...

Страна књиге: 99

Поглавље: Royaume de la Serbie rouge (Chapitre XIII)

Пасус: 1

Тачка: 9

Аутор: Stanisław Jan Siestrzeńcewicz Bohusz (1731-1826)

Издавач: Императорская Академiя Наукъ/ Императорская Академия Наук

Место штампања: Санкт Петербургъ/Санкт-Петербург (Россійская Имперія/Российская империя: 1721-1917)

Година издања: 1824

Језик: француски

Писмо: латиница

*

***

Аутор : Крсто Крцун Драговић

Година издања: 1824 Језик: француски Писмо: латиница * *** Аутор : Крсто Крцун Драговић Опис: портрет

Опис: портрет пољског надбискупа Станислава Јана Бохуша Сестренцевича[1] (1731- 1826), малтешког витеза, пољског лингвисте, историчара и надбискупа хришћанске католичке цркве

Локација (место чувања): Виљнуска сликарска галерија[2], Литвански уметнички музеј[3] (VILNIAUS PAVEIKSLŲ GALERIJOS ATNAUJINTA NUOLATINĖ EKSPOZICIJA)

Аутор слике : Jonas Damelis (1780–1840).

Stanislovas Bogušas-Sestšencevičius (1731–1826), Pirmasis Mogiliovo arkivyskupas metropolitas, Vilniaus vyskupijos administratorius. 1820

*

[1] Богуш-Сестренцевич, Станислав (Stanisław Jan Siestrzeńcewicz Bohusz), Его Высокопреосвященство архиепископ Станисла а в Бо а гуш-Сестренце а вич (3 сентября 1731 года — 1 декабря 1826 года) — католический епископ, первый архиепископ Могилёвский. Президент Вольного экономического общества (1813—1823).

[2] Литв. Vilniaus paveikslų galerija.

[3] Литв. Lietuvos dailės muziejus.

*

***

* [1] Богуш-Сестренцевич, Станислав (Stanisław Jan Siestrzeńcewicz Bohusz), Его Высокопреосвященство архиепископ Станисла в Бо гуш-Сестренце вич

***

*

Stanisław Bohusz Siestrzeńcewicz – Срби су основали краљевство 'Црвена Србија' 640. године

Текст у фокусу, поглавље XIII. пасус 1. тачка 9. страна 99 :

»Друго краљевство које су основали Срби, доделили су му име 'Црвена Србија'[1], у питању су Срби који су се вратили јужно од Дунава у години 64о.«

(фра.)

»Le second royaume que les Serbes fondèrent, et qu'ils appelèrent Serbie rouge[1], fut celui en question, assigné aux Serbes qui retournèrent au sud du Danube l'an 64o. «

*

Референце :

[1] Rouge Serbie (Црвена Србија или Црвени Срби), фра. rouge, нем. rot(црвени) Код Срба и код свих осталих сербских(словенских) племена храст и буква, били су, и данас су свето дрво у религиозном и митолошком смислу. Отуд од многих ромејских и германских писаца за придевско име Срба – Црвени Срби. Срби су људи земљорадње, свакако шуме, црвеног храста илити букве. Гледиште о германском пореклу фитонимске групе 'буква'- ('храст') није више тако привлачно као раније, како се то лепо види из опрезног става Vasmero-ова(Russ. Et. Wb. I 234, 235 и 236). Ако је серб.(слов.) 'бук' са гледишта ономасиологије самог дрвета лат.'fagus silvatica'- црвена буква, дрво са црвеном средином(исп. Нем. Rotbuche), онда је много вероватније идиоглотско порекло овог опште словенског-сербског фитонима и то од старијег облика 'bhau- ko'-'црвен'(Милан Будимир, Проблем букве и протословенске домовине Рад ЈАЗУ, Одјел за филологију, књ. 282, 1-32. Загреб, 1952. /лат./). Таквој етимологији не противи се ни семантичка варијанта 'слово' кад имамо на уму Херодотов израз 'phoinike(i)a' - 'граммата'. Примитивни човек видео је с правом у азбуци писаној црвеном бојом или на црвеном штапићу буковом моћно мађиско средство. У том смислу треба разумети Хесихијев податак (s. pédos) о писању на буковој дашчици, податак свакако старији од појаве готских Германа, који су тек на обалама Понта дошли под утицај културе.(Милан Будимир, ПРОТОСЛАВИЦА, стр. 112, IV Международный съезд славистов. Славянская филология. Сборник статей. [Т.] 2 / АН СССР, Советский комитет славистов. — М. :

издательство АН СССР, 1958.)

*

Извор и назив дела :

Наслов : „Precis des recherches historiques sur l`origine des Slaves ou Esclavons et des Sarmates, et sur les Epoques de la conversion de ces peuples au christianisme; par Mgr

Stanislave Siestrzencewicz de Bohusz,

...

Поглавље: Royaume de la Serbie rouge (Chapitre XIII)

Пасус: 1

Тачка: 9

Аутор: Stanisław Jan Siestrzeńcewicz Bohusz (1731-1826)

Издавач: Императорская Академiя Наукъ/ Императорская Академия Наук

Место штампања: Санкт Петербургъ/Санкт-Петербург (Россійская Имперія/Российская империя: 1721-1917)

Година издања: 1824

Језик: француски

Писмо: латиница

*

***