You are on page 1of 36

Едиција Завичајни круг

књига 11

Едиција Завичајни круг књига 1 1 Сремска Митровица, 2006. Мирјана

Сремска Митровица, 2006.

Мирјана Марковић

ПАУЧИНА УЖИТКА

Песме

Едиција Завичајни круг

књига 11

Уредник:

Весна Спасојевић

Мирјана Марковић ПАУЧИНА УЖИТКА Песме

Уређивачки одбор:

Недељко Терзић Весна Петровић Весна Спасојевић

Рецензија:

Master Buer

Лектор:

Снежана Лађиновић

Приредио:

Александар Будошан

Илустрације:

Александра Хорват

НОЋАС ПРАШТАМ

I

Промичу суморни сати, сиви и тмурни дани, разарају ум и тело; ко оклоп, стежу мој дах

и гуше полагано.

Навиру ћутања,

замиру осећања, зид стоји између нас. Делимо се, раздвајамо

и одлазимо у неповрат.

Хтела сам нешто да ти кажем, ал ' , схватих да касно је сад. Нада за нови почетак отвара врата, тихо и нечујно.

II

Могао си (само да си хтео)

у трену, у трептају, у даху, да имаш ме потпуно сву. Дала бих ти се као последња блудница

у неком бедном борделу.

Могао си (да си само хтео) да ме лажеш да ме волиш, а ја бих ти веровала слепо, могао си да ме водиш и склониш од лудила, далеко. Могао си (само да си смео) оне ноћи да ме имаш целу, волела бих те и љубила са много више жара;

могао си (али, ниси смео) да је са мном вараш.

III

Ја ноћас праштам све оно, што други никад праштали не би. Ја ноћас заборавом бришем

све прељубе и бесане ноћи твоје. Ја ноћас праштам Јер, праштањем могу да спасем

и тебе и себе од понора,

што нас вуче у дубине, јер, само ја о нама бринем. Ја ноћас праштам

и грех и сузе, и очај и самоће; ја ноћас праштам све, јер срце тако хоће.

IV

Да ли је то страст или су неиспуњене жеље и снови, мучим себе са безброј питања, уместо да те без предрасуда волим. Да ли ме лажеш вешто попут глумца на сцени, или си у мени нашао оно што нема у свакој жени. Да ли да ти верујем као Карењина што веровала је Вронском и била презрена од свих? Да ли да ти се предам, иако се у себи до лудила борим; или да пробам још једном, са пуно жара да волим.

V

Љубим те, о, како је то лако рећи, нарочито преко жице, у касне ноћне сате. Љубим те, љубави, и мислим на те. Љубим те, поклањам ти ноћас себе, и заборављам ко сам. Љубави, твој роб сам. Љубим те, желим те без стида и срама, гушим те пољупцима јер знам да си сама. Љубим те, јер овај трен је луда машта, не желим да сан те скрије, ноћас ће с нама бити свашта.

VI

Уграбили смо само трен

и побегли од сивила живота,

заборавили на све

и ничег нас није било срамота. Љубили смо се страсно,

крали ноћи и јутра

и није нам било важно

шта може донети сутра. И избрисали смо све

у једном једином трену,

време је, ко река протекло

у разговору целе ноћи.

Ипак, није се све рекло.

VII

Не, нисмо се ми никад додирнули, нити кришом погледали, мада смо једно другом најлепше дане и ноћи дали. Не, нисмо ми никад плесали лудо до зоре, нити смо заједно пили вино, мили. Не, заиста, никада заједно нисмо ми били. Нисам ја никада теби дала део себе, нити те волела лудо и страсно, не, никада тога није било, а сада тек, сада, за нас је касно.

VIII

Одлутај понекад нечујно, тихо, остави само мирис свежег јутра, избриши траг у песку, нестани неприметно већ сутра. Опрости онима што не знају ход твој да прате, њихови кораци су узалудни и увек их на почетак врате.

IX

Знам, одћутаћемо неко безвезно време,

а онда ћемо покушати да утонемо свако у свој нови дан; знам да вредети неће и бићемо поново заједно. Знам да бориш се у себи, јер ноћас радо са мном би био мада, због сујете мушке, нећеш признати то. Знам да је незрелост твоја, подједнако као и мени моја зрелост, велика мана. Вреди ли да будеш са њом сам,

а ја са њим сама.

X

Осети ме у пролазу, у даху, стопи се са мном у ходу, сањај моје очи и кад од тебе оду. Предала сам ти се тако лака, тако топла, нежна и смела; предала сам се, јер, душа је тако хтела. Поднела сва сам понижења, твој егоизам и увреде што ти на памет падоше прве, поднела све сам то, издала себе због љубави мрве.

XI

Иди без збогом, биће лакше и теби и мени, све је тривијалност која не треба да сени. Пусти нек говоре лажи, та, само ми знамо шта су изнедриле ноћи, и није више ни важно где ће ко поћи. Иди без збогом и пољупца, навике су биле само оклоп који је почео да гуши. Сад више није ни важно шта је коме остало на души.

XII

Да поглед убити може била бих твоја мета, ал ' драги, треба да знаш:

ниси ти центар мога света. Хтео би да будеш деспот коме се клањају понизно

и на колена падају редом,

а слутим да ће и твој лик бити прецртан црном кредом. Да поглед убити може била бих мета твоја,

и ко зна која по реду,

јер им се не зна броја.

XIII

Изречене су опоре речи. У срџби кажемо свашта и не размишљамо колико може да боли. Сада се питам шта ми је требало то, мада знам, не може се избрисати реч; она је понекад тежа од дела, а сада знам да те повредити нисам хтела. Изречене су речи Тешке, оштре и грубе, питам се само да ли због њих треба осећања да се изгубе.

XIV

Треба зауставити немилосрдну бујицу страсти, стати к' о горостас испред усталасаних осећања. Опрости, тужна сам и не желим да будем сама. Треба замолити за опроштај, а то је понекад тако тешко, јер, може се много тога назвати случајном грешком.

КОРАК НА ПРАГУ

I

Сањам, стојиш замишљен и тужан, пружам ти руке, а ти се измичеш полако. О, како бих те загрлила јако! Сањам, стојим поред тебе у белом, озарена и срећна и пружаш ми руже црвене. Сањам, А знам да си поред друге жене.

II

Љубити тако снажно, тако страсно, да задрхти цело тело, не уме свако, не уме нико као ти. И додир благ твој, у трену залуди ме. Љубити пожудно, и са толико жара умеш само ти, иако знам да ме с другом вараш.

III

Грабљивци, што комадате плен који још се охладио није, станите на трен, оставите похоту за касније. Грабљивци без части, шта вас то у грабеж вуче? Стид вас и срам било и за данас и за јуче.

IV

Докле ћу бити та која ће тебе да води, бодри и подршку даје. Докле ћу твоје страхове разбијати и говорити исправно шта је. Докле ћу чекати предахе твоје да дођеш и испијеш ми снагу; докле ћу чезнути за кораком твојим на мом прагу. Докле ћу тражити мало топлине у хладној зимској ноћи, докле ћу чекати, а знати да ми никада потпуно нећеш доћи.

V

О луда жељо напусти моје тело, пређи у неку жену другу јер, не могу више да издржим тугу. Да сам знала да ће овако бити скрила бих се на неко време и не бих упознала тебе. Немирна жељо, Нестани, попут магле, без трага, јер желим да заборавим да сам му икада била драга.

VI

Бојим се да ћу учинити оно што не бих смела, ту где би други застали ја срљам у понор цела. Бојим се себе, више него иког другог, јер тешко је свој господар бити и себе изгубити. Бојим се да ће ме пожуда навести да будем понизна и блага, а то онда не бих била ја, твоја охола драга.

VII

Пусти само нек траје,

добићеш тако много више, рекао си то да ме смириш

и сузе избришеш.

Иста си као ја, хтела би све у једном трену,

и тренутак страсти само за себе. Ма, хајде пусти нек траје, добићеш тако много више,

рекао си, с осмехом загонетним,

и чинило ми се

да се осећаш срећним.

VIII

Хтела бих ноћас Да ме твој груб, а тако мио глас, помилује и помери границе разума, да у мени све гори; хтела бих ноћас да слушам како твоја љубав збори. Ноћас бих хтела да огрнем паучину ужитка, да склоним од погледа других твоју лепоту, јер, овако као ноћас, волети се може само једном у животу.

IX

Ход мој је умор столетни, мисао моја прати комету, питам се, шта је то што ме држи овако смирену у охолом свету.

Осећања, к' о сибирске хладноће прожимају цело ми тело, узалуд осмеси у пролазу, не вреди крпити поцепано одело. Руке непомичне, тешке, не желе ни додир топлине,

и све тако је тихо, далеко,

и ништа ме више не брине.

X

Остављаш све мане своје,

све страхове, зебње и немире

и не питаш се да ли ћу

због тога да бринем. Пушташ ме да се борим с недаћама овога света, али те ни мало не занима шта ми то код тебе смета. Остављаш ми трице и ситнице,

а узимаш прегршт узаврелих осећања,

и ниједног тренутка те није брига што остајем сама.

XI

Драги мој, нисам ни барон ни слуга, ни она која те лаже, већ сасвим нека друга. Иако ти говориш стално да не разумем шта те слама, знај, све сам то преживела давних дана. Треба ти нека жена друга која ће хтети да те у стопу прати, јер, тебе волети није лако и с тобом се мора знати.

XII

Зашто се згражавате ви, откуд вам право на то, она је далеко изнад вас, нисте ви тога ни свесни, а више сте од ње грешни. Одједном сте постали гадљиви на њене чари, питам вас: шта њој уствари фали? Зашто се згражавате ви, када вас познајем ко канте старе, ућутите једном за свагда, и не правите од себе будале.

МИСЛИ СЛОЖЕНЕ ПО ПРАВОМ РЕДУ

I

Коцкате се с мојом душом комадате моја осећања, у неповрат разапињете ми прегршт сећања. Откуд вам, господо, право на то, зар се ни једног тренутка не питате шта је добро, а шта је зло.

II

Сада су ваша злодела на сцени, тапшу вам они који ће вас сутра презирати, у понор вас славољубље вуче

и не можете стати.

Сви су сад ту, поред вас

и глуме лажне слуге,

одају громка признања

а душа им је пуна поруге.

Сад су злодела ваша приче, афере и предмет осуде, а они, који су вас највише хвалили, сад вас неописиво куде.

III

Господо, кажите где да станем

и ја ћу стати,

кажите, да се смејем

и ја ћу се смејати,

само никада нећете моћи мисли и осећања да ми наредите.

IV

Злобнице, злоба ти вири из поцепаног рукава, џабе ти осмех лажни нисам ти ја будала. Умиј лице од лажног јутра испиј шољу горчине, сутра, твоје речи неће значити ништа али то, никога неће да брине.

V

 

VI

Хвале те,

Никад ми нико није поклонио своју доброту,

а

ја им искреност

осетио немир мој

не видим на лицу, зашто им то треба, лоше глуме улизицу. Хвале те,

граде ти лажно самопоуздање, частиш их осмехом и понеком ситницом,

а

они још више

био искрен пријатељ у животу. Никада нико није дотакао моје тајне, открио чежње и слутње

и

и

одагнао све туге и љутње.

 

пузе твојом улицом.

VII

Кажи: не могу, чега се бојиш кад слабији су од тебе, не дај да те упрегну, јер знају колико твоје речи вреде. Кажи: нећу, дрчно и смело, немој да дозволиш да ти задрхти тело. Они су само одсјај прашине, бледи траг оловке на папиру зато им реци: нећу, јер њихове идеје умиру.

VIII

Просула бих срџбу из своје душе, да се разлије у ништавило. Откинула бих трулу грану као да је никад није ни било. Погледом заледила бих ваше охоле мисли, стајали би јадни и посрамљени. Жао ми вас је, јер хтели сте то да учините мени.

IX

Шутни бес у буџак, насмеј се шеретски, не могу ти уходе ништа. Ти си планина ветрова, што тајну вековну крије, никад научити они неће јер не умеју да мисле другачије. Отреси патину осећања што гуше, растури мрак и тугу и не дај сновима да се сруше.

X

Музика опушта, буди осећаје уснуле, све је одједном тако лако рећи, опрости, заборави, био је лош дан, бујица лоших речи, несмотрена грубост, опори погледи, сад ми је јасно, згрешило се, али нада, за нови почетак, се буди.

XI

Не прати ветрове, пусти их да лудују долином, опиј ме младошћу, распојасај додире страсти. Све пролиста и буја кад за то дође време, најлепше је зелене плодове красти. Не свлачи хаљину пусти нек тајне се назиру, нек се истина скрива, лепше је кад се уз музику лагану ужива.

XII

Шта да вам кажем, докле ћете ви, којима недостаје, шта рећи вама кад мислите другачије. Хтели би да преобразите свет, али вам недостаје Речи вам штуре и празне попут испијене чаше, а хтели би увек да све буде по вашем Питате ли се шта треба да знате, или вам није важно шта је по реду или није у реду. Да ли су вам мисли сложене по правом следу. И шта год да вам кажем ништа вредело не би, јер да сте имали «оно» никад то не би дозволили себи.

XIII

Откини део свог свемира пусти нек магла прекрије сету, опиј ми усне медовином и недај да нам се погледи сретну. Не желим да те спржи туга, опори очај самоће, не знаш ти шта моје срце од тебе хоће. Пусти тренутак да се разлије на сате и дане, нек дивља ноћ неда јутру да сване. Откини трешњину грану, која ће и даље својим мирисом да мами, колико год да је око нас гомила људи, ми смо мило моје ипак проклето сами!

XIV

Једноставно иди, нек те не спута малодушност, речи пријатеља лажних, јер нада новог почетка брише све године очаја. Заборави све оно што ти је будило тугу, тамо су људи који ће у теби видети жену другу. Једноставно ишетај без збогом , јер све је то тривијално, шта год да урадиш тамо, знај биће генијално!

ПРОКЛЕТСТВО НАГРИЗА

I

Колико треба да се обузда силина туге, да ли она тако јако погађа и људе друге? Колико треба да се заборави увреда начињена из нехата, колико треба причати оном који те не схвата? Колико треба речи рећи да се све избрише, што је изазвало разочарање, или је боље одћутати и сачекати да туга сама од себе стане.

II

Мост , буди осећаје заборављене, зар се може тако силно струјање твог гласа осетити, гледамо се као да око нас није гомила светине, од свега смо далеко, док кроз тело пролази лавина плиме. Мост, трен је стао у вечност, сећање је тако присутно данима, кад год затворим очи, видим потпуно јасно како на мосту стојимо ти и ја!

III

Тешко је Кад чекаш да други уради оно што је жеља твоја, исход понекад зна да убије сваку наду, и узалуд се питаш, како могу да ти осмех украду. Тешко је кад ствари не зависе од тебе, иако се трудиш да исправно суде, узалуд сви напори твоји, ипак понекад наопако мора да буде.

IV

С тобом

и туга може да прија, олуја се претвара у лагани поветарац,

с тобом све је моћно, јер ти си прави мушкарац.

С тобом

бих провела остатак живота, слушајући твој мили глас, јер ти једноставно умеш за све да изабереш прави час.

V

Има вечери , кад жеља те раздире и у теби све гори, има вечери, кад тако снажно желиш неког да волиш. Има вечери , кад не желиш да самоћа ти буде пријатељ драг, има вечери , кад желиш да пређеш разума праг. Има вечери, кад се питаш куда и коме, има вечери, кад као да ниси у телу своме.

VI

Треба нешто да се деси, да ме понесе попут лудог ветра, да незнам шта бих са собом,

и да се љубав разлије попут етра. Не желим ову проклету мирноћу, Треба да ме продрма, осека и плима, хоћу да због тебе неспавам ноћу,

и да ме у теби има.

VII

Мене је понекад јако тешко разумети, пратити траг мој у стопу, мене је тешко обуздати, кад нешто хоћу, знам да то и могу. Мене је понекад тешко разочарати, јер су разочарења многа већ давних дана проживљена, мене је тешко и волети, јер нисам обична жена.

VIII

Јел видиш да нам се неда, да нам се погледи сретну, хтели би ал не вреди, једноставно мора да се чека, да само од себе дође, а бојим се да ће да нас прође. Пожуда нас гуши, трудимо се али нас коче неке глупе ситнице, желели би много тога једно другом рећи, валда ће и за то доћи време, не може се од неких ствари утећи.

IX

Ја сам понекад камена стена,

и хладнија од леда,

и као да ми речи отимају, ал твоје очи ме најбоље познају. Ја сам понекад равница

којом завијају ветрови и олује, ал само ми додирни оно што је свето ујешћу те, горе од побеснеле кује. Ја сам пустињска врелина, запалићу те пламеном љубави,

и нећеш моћи без мене анђеле мој гарави.

X

Плутај низ реку, ма пусти нек те вода носи, ветрови панонски, нек ти замрзну осмех,

и лепота твоја нек сија ко дукат. Ти си за многе недостижна била, палила и жарила огњем који у трен пепео постаде, ал за мене си остала иста,

и питам се где

твоја красота нестаде.

Плутај низ реку, ма пусти нек талас те мени донесе, јер ти си мој недосањан сан

и због тебе сам остао сам.

XI

Издржаћу, све осуде због тебе, твоја робиња бићу, лутати с тобом друмовима, и у пољу заноћићу. Пратити трагове твоје ко куче слепо, бићу стобом и кад је тешко, а не само када је лепо. Волећу те дивље и страсно, љубити пожудно, као да те први пут љубим, јер не желим да те изгубим.

XII

Пролеће злосутно, убија наду, кишни дани тромо се вуку, умирило се тело, уснила душа

и као да је све сиво.

Осећања се хладе, не желим додир твојих усана, проклетство нагриза,

и све је тако суморно

у ово пролећно јутро. Само да стане , само да прође, лудило ово, јер учинићу оно што ће други да осуде, а можда и мора овако да буде.

XIII

Потонем понекад у сивило дана, суза ми склизне низ лице, пролети муња кроз тело,

и погоде ме неке ситнице. Повучем се у свој свет,

у који недам ником да уђе,

и прија ми ћутање , музика лагана,

и желим да будем сама. Потонем некад у реку мутну,

и пустим да ме талас носи, а онда се тргнем ,

и желим да свему пркосим.

XIV

Ако се поклопе карте, догодиће се, ако желимо довољно снажно догодиће се, ако мислимо само о томе, догодиће се , ако сањамо исти сан, догодиће се, ако кренемо истим путем, догодиће се, ако смо довољно смели , догодиће се, ако у нама љубави има , догодиће се, ако нас чежња обузима , догодиће се. И нек се догоди, кад за то дође време!

XIV

Свака твоја реч ме обори с ногу, иако знам да је лаж, једноставно ми све твоје прија,

и твој глас ме ко вино опија. Волим те, једноставно кажеш

и кад говориш истину

и кад проклето

лажеш. Свака твоја реч ме је оборила, снажније од олује,

и нема везе

што ћу због тебе касније да тугујем!

XV

Чекам, проклето размишљам о теби, питам се колико се уопште знамо мили, нека тиха слутња ми говори да смо једно друго изгубили. Осећам прошло те је, све оно што те је терало тако снажно, да чиниш безброј лудости, а ја те још увек тако лудо волим и зато ми све опрости!

XVI

Ћути, пусти да тугујем, док из мене сва туга не изађе, једноставно, овако морам, јер не могу свој мир да пронађем. Остави ме, да тихо у тишини патим, и шта год урадим, знам да не могу прошлост да вратим. Не додируј ме, не желим пламичак среће, ја само једно хоћу, али то мене неће.

Мирјана Марковић

ПАУЧИНА УЖИТКА

НОЋАС ПРАШТАМ

Промичу суморни сати Могао си Ја ноћас праштам све оно Да ли је то страст Љубим те Уграбили смо само трен Не, нисмо се ми Одлутај понекад нечујно, тихо Знам Осети ме Иди без збогом Да поглед убити може Изречене су опоре речи Треба зауставити

КОРАК НА ПРАГУ

Сањам Љубити тако снажно, тако страсно Грабљивци Докле ћу бити та О луда жељо Бојим се да ћу учинити Пусти само нек траје Хтела бих ноћас Ход мој је умор столетни Остављаш све мане своје Драги мој Зашто се згражавате ви

МИСЛИ СЛОЖЕНЕ ПО ПРАВОМ РЕДУ

Коцкате се с мојом душом Сада су ваша злодела на сцени Господо Злобнице Никад ми нико није Хвале те Кажи: не могу Просула бих срџбу Шутни бес у буџак, Музика опушта Не прати ветрове Шта да вам кажем Откини део свог свемира Једноставно иди

ПРОКЛЕТСТВО НАГРИЗА

Колико треба Мост Тешко је С тобом Има вечери Треба нешто да се деси Мене је понекад јако тешко разумети Јел видиш да нам се неда, Ја сам понекад камена стена Плутај низ реку Издржаћу Пролеће злосутно Потонем понекад у сивило дана Ако се поклопе карте, Свака твоја реч ме обори с ногу Чекам Ћути

Из рецензије

Стргнувши паучину ужитка, Мирјана Марковић у свом другом бисеру безобразно се оглушује о Bonis nocet, qui malis parcit и решава да ноћас ипак опрости. Као трагалац за путем истине који схвати да је истина пут храбро предузима корак на прагу. Покушавајући да сложи мисли по правом реду, не тражећи смисао смисла у свету бесмисла долази у контакт са тамном страном у виду проклетствo нагриза. Човек није фајтер ако му све иде од руке. Тај пркосни дух избија из Мирјаниних песама. Без позерства и патетике она налази пут до скривених тајни универзума боље од гуруа Nеw аgе покрета. У њеним речима разоткривена је магија знатно дубље и студиозније него на страницама Eliphas Levi-ja или Alister Crowley-а који су се трудили да нејасно учине још нејаснијим играјући циничну игру са наивчинама што су се ухватили у коло. Та магија је магија осећања. Јача од свих магија. Зато што су то сасвим обична осећања, мисли и стремљења сваког од нас. И то је наша магија. Толико јака да се да упоредити са креативном силом универзума. Баш зато што је само наша. По једином истинском правилу Hermes Trismegistosa-а она нас као искусни адепт води кроз сва четири астрална нивоа доступна обичним смртницима. То је трновит пут без повратка. Али је то једини пут који води кроз беспућа космоса над којим бди велики бестелесни Ум. Редак драгуљ у мору шунда, ова књига ће сваком читаоцу дати бар једну, различиту идеју водиљу на свом овоземаљском путешествију. Ја бих рекао да је то зашто журиш ако градиш вечност? А Ви?

Master Buer

Едиција Завичајни круг књига 11 Уредник:

Весна Спасојевић

Мирјана Марковић ПАУЧИНА УЖИТКА Песме

Издавач:

Библиотека „Глигорије Возаревић“ Сремска Митровица

За издавача:

Живка Матић

Дизајн корица:

Александар Будошан Слика на омоту: коришћен мотив са слике Александре Хорват

Прелом, припрема и штампа:

Графичка радионица ШОСО „Радивој Поповић“ Сремска Митровица

Тираж: 1000