Зашто се фотографишемо?

Археологија је интересантна, али зашто је битна? Зашто човек стално истражује
прошлост, пролази кроз ходнике времена, чепркајући по одајама прошлих доба? Човек се
плаши смрти. Онај који се не плаши смрти, плаши се заборава. Најгора казна у античко
доба је управо damnatio memoriae, проклетство заборава. И у српски национални мит је
уткана борба против заборава. Кнез Лазар вели на Косову пољу да је боље изабрати
царство небеско него се осрамотити. Такође и владика Петар II Петровић Његош у свом
чувеном епу Горски вијенац каже како «свак је рођен да по једном умре, част и брука
живе довијека»1.

Људи одувек чине штошта како би били запамћени. Неки добра дела, а неки
суманута. Један од најгорих злочинаца античког доба је спалио александријску
библиотеку како би остао записан у историји. Иронија је што није! Данас, у сваком
тренутку, видимо људе са паметним телефонима како праве „селфије“ у разним
ситуацијама – на послу, на улици, за време предавања, за време ручка итд. Познати
археолог, Драгослав Срејовић, је често причао о фотографисању. Он је сматрао, да се
људи фотографишу јер догађаји кроз време бледе. Ми заборављамо многе ствари и кроз
деценије само најупечатљивије ствари остају запамћене, али кад ми одемо и те ствари
нестају. Фотографија чува сећања за друге. То је суштина баштињења - појединац
филтрира шта је значајно за друштво као кохезивни фактор.

Погледајмо данас споменике Народно-ослободилачке борбе. Пре само 30 година
они су били уткани у део водеће идеологије Балкана, свака битка је била глорификована и
наглашавана као битан аспект југословенског социјалистичког друштва и многи
споменици су управо били временске капсуле повезане са тим догађајима, а данас су само
путокази обрасли маховином. Питање је шта ће репрезентовати за сто година? (Која је
наша улога у очувању њиховог значења?)

Археолози се врло често сусрећу са предметима и споменицима који сами по себи
говоре мало. Углавном копамо по ђубрету људи који су давно живели на простору
1
Петар II Петровић Његош, Горски Вијенац, ........., страна....

. али неће бити људи који су у томе учествовали. У тој вези почива прича . Можда ће тако бити и за 10 000 година.ти људи су. можда и милион година након чега ћемо постати прашина и дим.споменици којима се неће знати сврха постојања. Да схватимо динамику прошлости тако што предметима удахњујемо живот.. Поставља се питање. сећање постоји док постоји свест о томе!) Бојан Тајхмајстер АР110001 . У наредних хиљаду година причаће се о неким догађајима и биће поменути у историјским изворима. да ли уопште има сврхе борити се против заборава и ући у историју.данашњег локалитета. (Бојане. За неколико милиона година остаци људи постаће фосили. За неколико стотина милиона година ни од фосила неће остати ништа. 20 хиљада. 15. археолошки остаци. кад ћемо тамо бити само 10. али за милион година остаће само траг у магли . већ прича која их прати. Можда ће остати неки мемоари. На основу одбачених предмета покушавамо да реконструишемо шта се заправо десило. волели и мрзели.. Али они су веза са људима који су их коритили.. радили и веселили се. као и ми данас. јели и спавали. Сами су предмети неважни.