Библиотека ОНИ СУ СВЕТ МЕЊАЛИ

ИСТОРИЈА СРБА

I - VI

Владимир Ћоровић

ИСТОРИЈА СРБА
ПРВИ ДЕО
ДРУГО ИЗДАЊЕ

Крагујевац, 2017.

4 Историја Срба .

У много прилика тражи се чак сарадња туђинаца. Иако је опасност од насртљивих варвара била очигледна. У IV веку многи „илирски” цареви. Стари свет. Римљани се решавају. Владимир Ћоровић 5 ПРВИ ПЕРИОД I Продирање Словена на Балкан Сеоба или велико померање народа. истакнуту Дакију. и за ту сарадњу жртвују се крупни државни интереси. узмицао је и падао под неодољивом навалом свежих и активних племена која су. по правилу. па да на природно повољнијим границама. да напусте извесне области. пустошећи. у Малу Азију и подножје Кавказа. извођена претежно из старе Дакије а данашње Румуније. под својом влашћу држали су све главне прилазе за средњу и јужну Европу и њена најплоднија и најпитомија подручја. „Како за нашу државу настају већ последња времена”. најпре са севера а после и са истока. неки пред очима спољашњих непријатеља. са више концентрације снага. Неколико таквих обрачуна учињено је и на балканском подручју. Осећајући тешкоће одржавања сувише далеких и растегнутих граница. Од средине III века почиње готска офанзива на Балканско полуострво. да се у наредном веку. морао доводити до сукоба са Римљанима. као. чије реформе мало раније за- . значио у исто време и распадање и обнову. беше један од најзначајнијих покрета у историји Европе. писао је још Тацит у својој Германији. Али. али је њихов процес готово. „најбоље што нам још срећа може да поклони јесте неслога међу непријатељима. изврше бољу организацију одбране. у неколико махова и на неколико страна. које је почело узимати све већег маха од II века после Христа. стремила према његовим средиштима.” Узроци и мотиви за та велика померања читавих племена и народа разноврсни су и веома сложени. како је то лепо примећено. а експанзивни и многобројни Готи допиру све до обала Црнога мора. воде огорчене и безобзирне борбе разних претендената за царски престо. пред крај III века. на пример. коме је политички била главни представник моћна Римска Империја. Римској Царевини није било помоћи. у Империји се ипак. својим освајачким прохтевима изазвали су на доста страна реакције угрожених. са појединим одредима. Ови су били далеко истакли своје државне границе. пребаце. Он је. Већ крајем II века воде се борбе на дунавској линији између Римљана и германских племена која су у покрету.

најразноврснији типови и језици. гоњени и гониоци. Са Балкана прелазе у Италију.6 Историја Срба почиње Диоклецијан. који су потицали из разних места Илирикума и који су долазили на власт захваљујући углавном својим војничким способностима. Мешања Гота и Хуна и са њима померања Бугара на том подручју оставило је трага у нашим старим сећањима и споменицима. Док су Источни добрим делом признавали хунску власт. а Влашка служи неколико столећа као нека врста подручја за прелаз. Под њиховим притиском извесна племена тога подручја се повлаче према западу. До тада је правац померања био углавном од севера према југу и југоистоку. Ту се сручују и мешају староседеоци и дошљаци. донекле. врло моћни. врло погодна панонска котлина је крајњи циљ многих сеоба. који су се ту разлучили у две велике скупине. давши тим нарочит значај Балканском полуострву. појавише се хунске гомиле на подручју данашње Русије. Западни су почели читав низ необичних пустоловина. године заузимају и пљачкају Рим. Хуни су несметано продрли до Дунава. признају власт. „бича господњег”. нарочито подручје од Дунава до Јужне Мораве. Свестан тога. они се прибирају поново и мало преговорима и обећањима а мало силом и претњама постају упола господари на Балкану. око 370. године. Покоривши и потиснувши Готе. а руковођен и другим разлозима Константин Велики је подигао Цариград (330. повукавши са собом делове прегажених народа. тиме се да тумачити што неки наши стари писци. који је задао страх целој Европи и чије су ратничке гомиле прелазиле дубоко у Француску и у Италију. изведена је и стварна подела Царства на Источно и Западно. страдале су много и северне балканске покрајине. На ударцу Хунима беху нарочито Готи. потукао ту једну царску војску и у смелом залету допро до самог Цариграда. године) као нову престоницу. Ње- . германских и словенских. Дунавске долине постају попришта дугих борби. који је био сузбијен. да изведу извесне реформе и развију војничко самопоуздање. после тог првог продора. Појаве Словена у подручју око Дунава несумњиво су повезане са готским повлачењем и хунским надирањем. а знатно мање према западу. расе Европе и Азије. цара Теодосија. али ни они нису могли да спрече процес распадања. успели су. иако то можда није била права тенденција творца те поделе. побеђени и победници. називају Бугаре Готима. где 410.После његове нагле смрти распала се хунска држава за необично кратко време. Царевина је постала претешка да би се могла у целини одржати. Године 395. са појавом Хуна почиње велико кретање маса од истока према западу и југозападу. док им друга. покорена. Крајем IV века. За времена хунског господара Атиле (433–453). Већ германским надирањем поремећени поредак на дунавској линији претвара се у потпун етнички и државни хаос. са Стеваном Првовенчаним. Један њихов део спустио се на Балкан. Источну и Западну.

човек веће вредности. уместо Гота. желећи да појача свој углед као Патријаршија престонице . Теодорих је 488.Одазивајући се царевом позиву. године срушио Западно Римско Царство. Цариградска патријаршија. Византијској војсци требало је три године да угуши покрет и да добије главе последњих и најопаснијих противника. који је он потакнуо. налазила се претежно у кубанској области. који беше 476. који се венчао са њом четрдесет дана после Зенонове смрти. Када му је готски елеменат постао и сувише сумњив. „стара Бугарска”. оставивши панонско подручје и дунавску линију без правог господара. која су напустили Готи. Северна граница Царевине имала је ту доста незаштићених прелаза. цар упућује Теодориха. у области Поволожја. На плодна подручја. бојећи се да се од дотадашњег савезника не преметне у непријатеља. с извесном сумњом у узрок цареве смрти и са много огорчења. успела је да протури за цара једног од својих нижих дворских чиновника.а по језику су најсроднији чувашкој групи. Против њих се. једна од главних личности у историји Балкана и средње Европе.како се у VII веку назива њихова постојбина. разбукта по Изаурији. на путу хунској бујици. одмах после одласка Гота. цар Анастасије нареди да се велик део Изаура расели са њихових огњишта и насели по Тракији.У борби са Готима Бугари нису имали среће. Царица његова.Припадају јужнотатарској раси (чагатај). прогнан у Египат и тамо силом натеран у свештенички чин. њихову одбрану повери својој војсци.али су зато сад. у Италију да тамо силом преузме власт од моћног господара Одоакра. силенцијара Анастасија. за мало времена.Као врло активни јављају се на тој страни. Аријадна.јер цар Зенон није могао да. кренуло је више варварских племена. године именује конзулом. желели да се богато окористе. Лон- гин убрзо би ухваћен у Цариграду. брат Зенонов.године кренуо са највећим делом својих људи на Италију. после њиховог одласка. са својим земљацима Изаурима. као свог мандатора. Владимир Ћоровић 7 ним падом користила су се углавном два германска. диже Лонгин. Да би се унеколико обезбедио од евентуалних нових побуна. Готима је био господар Теодорих. Његова моћ је толика да га цар Зенон 484. Хунима подложна племена: Готи у Панонији и Гепиди у Дакији. Он се брзо снашао у хунском расулу и постао је. Поред политичких побуна било је и великих верских смутњи. јунак германске епске поезије. али се устанак. Њих су повукли са собом Хуни. што им и име каже (у турско- монголском bulgha значи „мешати”). очуваној у источној Русији. Бугари су азијског порекла. Он покорава и уједињује готска племена на подручју европског дела Источног Римског Царства. У Византији је иза смрти цара Зенона (491) дошло до грађанског рата. Продирању варвара у то доба помагале су у Источном Царству и друге прилике. године звао их је цар Зенон у помоћ против Гота. хунско племе са доста мешавине. Већ 482. хунски Бугари.

па чак и самог Цариграда. где с успехом војују. Услед тога. без потребе. Све те ствари су. да му се освете. заплела у трогодишњи рат са персијским владаром Кабадом. године не наишавши ни на какав отпор византијске војске. опленише немилице Тракију. варвари прелазе Дунав и упадају у Тракију. код реке Цурте. Није немогуће да су Изаури. које је Анастасије силом колонизовао у тим крајевима. И стога се. Кулаковски. Није случајно да оне исте године. суделовали са Бугарима или им помагали разним обавештењима. била је решила да се цариградском патријарху признају исте повластице какве је имао папа у Риму за запад и да цариградски патријарх постане положајем најстарији од свих источних. а на дунавске варваре. из страха од продирања варвара и њихових ненаданих препада. шаље јаку војску. владарске знакове последњег римског императора. Бугари наставише борбу. Ј.8 Историја Срба и да изведе црквено јединство на истоку. Цар се озбиљно забрину за судбину неких својих области. да би био сигуран барем од њега. године. Године 499. 502. Те борбе и стални унутрашњи немири. Између Рима и Цариграда дoђе. Византија се. 502. чак до стварног раскида.000 војника и 520 ратних кола. Васиљев мисли да је у овим нападима могло бити и Словена. незадовољство је било почело да добија антигрчко обележје. међу којима су главни Бугари. и. За то време Готи су из Италије проширили свој посед и на источну обалу Јадранског мора. Чак и подручје Моравске долине постаде несигурно. Анастасије. Читаве покрајине Мале Азије и Африке устадоше против цариградских одлука и постојала је не мала опасност да покрет са верског пређе и на чисто политичко поље. у својој опсежној „Историји Византије”. услед тога. како би је обезбедио од из- . одлучи да престоницу опаше јаким заштитним зидом. заузевши сву Далмацију у римским границама. можда и намерно. Али. Најзад. да је. немоћан за борбу на више страна. 493. та војска која је имала 15. Године 505. без сумње. код поражене византијске војске сасвим скрхан војнички дух отпора. када у Цариграду бесни изауријска буна против цара и царице. изгледа негде око Параћина. не успевши да оствари било какве стварне успехе. победнику у Италији. исцрпише у великој мери војне снаге у држави. шаље Теодориху. према речима савременика. била је страховито потучена. у савременим изворима о томе нема апсолутно никаквих поузданих вести. и читав Срем са Сингидунумом (данашњим Београдом).000 ратника. А. ту је изведен један тако силан напад Бугара и њихових помагача на Византинце код реке Мораве (Марга). Охрабрени тим успехом. узима са пуно разлога да су. изгубила је четворицу вођа и више од 4. нарочито у Цариграду где су странке у популарном Циркусу стварале честе нереде. пратили и варварски народи око Дунава. прибалканске области биле опустеле у знатној мери и да је централна власт била прилично немоћна. услед свих тих метежа и напада. све до Колубаре.

Ушавши у страсне верске борбе као еутихијанац. сачињавало пратњу и помагаче Атилиних Хуна у тим пределима. догађаји који су дошли после тога.000 кубних метара камена. најбоље. германског племена Херула. био је дугачак неких 40 римских миља. То нерасположење повећали су још и нови финансијски намети. растерао је многе епископе и свештенике и изазвао пометеност у црквеним редовима. чини се. у V веку. он је изазвао против себе скоро сву хијерархију и велик део народа. по завршетку дугог зида (512). цар помаже. Колонизација туђинаца за заштиту државних граница била је мера којом се Византија није послужила само једном и на једној својој граници. На ту мисао. а у ово доба било је савезник Источних Гота. који је хватао од Црног до Егејског мора. висок и дебео по 20 стопа и допуњен кулама за војнике. Осим тога. Тај метеж у држави иско- . После једне буне цар позатвара и поубија многе угледне бунтовнике. Трајанов мост Крај Анастасијеве владавине био је врло буран. Владимир Ћоровић 9 ненађења и да би је у случају потребе могао лакше да брани. у доњим крајевима око Дунава. А колико је та мера стварно била подесна да заштити државу и колико је откривала њену слабост показују. и насељавање. у линији од Селимврије до Хераклеје. „Дуги зид” Анастасијев (τό μάκρον τείχος). антиохијског и јерусалимског. да је био дошао и његов претходник цар Зенон. Имао је 600. да би мало више био сигуран од напада варвара. које се потуцало по свим крајевима Европе и једним делом. свргнуо је тројицу патријарха: цариградског.

латинског порекла. државна благајна је имала огромне суме уштеђеног новца. дочекавши 517. продро до самог Цариграда. он се повукао у унутрашњост као стварни господар Тракиjе. са којим су његови наследници могли да дају маха свом стваралачком полету. Имају. Против цара и еутихијанаца изјаснили су се на својим састанцима епископи Илирика и Грчке.10 Историја Срба ристио је војвода Витилијан из Залдапе са Дунава. право они који тврде да је Анастасије тиме створио основе за Јустинијанова дела и да. устанак у Тракији. године. и после епископи Епира. такав какав . успео да спроведе доста реформи и нарочито да среди државне финансије. нема сумње. Анастасије је. Са великом масом он је разбио неколике цареве војске и. пљачкајући. проширујући своју активност и на суседне области. Када је склопио очи. стално у трзавицама. Његов успех долазио је знатним делом од тога. Да би скупио што више војске. и диже 514. он је позвао у помоћ и варваре. Међу њима је било много Хуна и Бугара. помагани и од трупа тога краја. што се он није истакао као прост бунтовник. један тежак упад варвара све до Термопила. Трајанова табла Мада му је влада била тако пуна потреса. упоран и већ стар Анастасије је пресвиснуо једне олујне ноћи 518. Одбачен одатле. него и као верски противник царев. ипак. после једне неуспеле поморске битке. Под тешким утисцима разних борби и завера.

Неписмен и прилично прост. и са позитивним и са негативним резултатима. једна од најкрупнијих личности византијске историје. а као сјајан споменик његових високих уметничких тежља стоји славна Аја Софија. као јединог опасног такмаца. па је. у августу те године. највеличанственија грађевина императорског Цариграда. После Анастасијеве смрти прогласио се за цара неочекивано поглавар његове телесне гарде Јустин. а у пуној мери с почетка Јустинијанове владавине настало опет живо кретање варварских племена у пределима око Дунава. Он се био помирио и са Витилијаном. који је избио пред смрт . што је постало готово кобно не само за његове наследнике него и за крај саме његове владавине. захваљујући својој упорној енергији. он је имао енциклопедијско знање старих филозофа и жив интерес за многа питања савременог живота. Као владар. Увукавши Византију у сукобе готово са свим светом. држави донео само релативне користи. све до Јонског мора и предграђа самог Цариграда. Образован пажљиво. долазио понекад у велику неприлику. Прве прелазе покушали су словенски Анти. у априлу 527. и то кроз Илирик и читаву Тракију. он је предузимао послове који су се изводили са много напора и жртава. он је. Владимир Ћоровић 11 је био. он је исцрпео све њене изворе и сокове и довео је до потпуне изнурености и финансијске немоћи. дошао до највећег места у држави. Анти и Словени Σκλαβηνοι. проваљују Хуни. да би обновио стари сјај и значај Царства. домамио га је у двор и именовао за магистрата војника и за конзула. Цар је. и тако. Прецењујући и своје снаге и средства. био је врло упућен правник и његова иницијатива за кодификацију римског права и данас је на високоj цени (Corpus iuris civilis). али одлучан и предузетан. најзад. међутим. али њихов први неуспех није обесхрабрио друге. представља увод у његову епоху. тај човек је оставио своје родно село и кренуо у свет за бољом срећом. у византијске покрајине. Ушавши у рат са Персијом. Пред крај живота остарели цар се све више ослањао на свог сестрића Јустинијана и учинио га је. Од писаца VI века знамо да је већ делимично током Јустинове. како би му иза цареве смрти. заувек склонио са пута. Сваке године. да би га мало после смакнуо. Нови цар. он је био од еутихијанских противника и противника ранијег цара поздрављен као избавилац и био је помаган свим ауторитетом цркве. својим савладаром. Као исправан православац. храбрости (у изауриском рату стекао је царево поверење) и сељачкој лукавости. био предат обезбеђен и непрепоран престо. Бавио се песништвом и богословијом (њему се приписује позната црквена песма „Јединородни сине”). и нису добро прошли. због тих упада. а завршавали често са врло проблематичним вредностима. казује један савремен грчки извор. беше занимљива комбинација несумљиве бистрине и ширег духа са упорношћу тврде памети и неодмереношћу сурових инстиката.

У Седмоградској они су оставили много топономастичког трага. као и на другим границама Царства. мноштво назива извора и потока очуван је све досад са тим именом. иако многобројни и мало познати Европи и њеним писцима. а после се тај систем одбране пренео и на унутрашњост. имајући их више као подложнике него као савезнике. који наводи да Словени. као: Словац. На граници цар је са планом подјаривао суревњивост варварских племена . οί Σκλαβηνοι καί Φυδωνίτοι οί καί Δανοΰβιοι πςοδαιοςευνοι. надомак грчких граница. у свом изнуђеном померању према западу. у првој половини VI века. Подручје данашње Румуније држали су у то време германски Гепиди. и савремени византијски писац Прокопије. заузимају највећи део простора на другој обали реке. јављају се у историји својим именом тек у ово доба када су дошли. Цар Јустинијан. Нарочито беху на удару словенска племена иза карпатских кланаца. Први пут се спомиње то име у теолошким питањима и одговорима Псеудо-Цезара Назијанског. Име долази од корена kleu – κλυςω – cluere. да су ту они стигли у већим масама током друге половине V и на почетку VI столећа. Када су се они у трећој десетини VI века стали померати према западу. почео је и овде. на подручју које је хватало иза карпатских гора и од Висле све до Азовског мора. Славница и др. као што то нису могли ни осталим варварима. Словиње. како би спречио продирање непријатеља. На дунавској линији подигло се 80 утврђења. и означава људе који живе око река. вероватно под притиском словенских маса. Sclavani) куда су највише и најлакше пролазили надирачи да би се спустили у обе дунавске котлине. Словин. Дакија је све више постајала нека врста отворене капије. Словени који су живели. а делимично и преко њега. немајући на располагању довољно војске. она која спомиње савремени Јoрданес (Sclaveni. Они су у извесној мери спречавали надирање Словена. да подиже куле и утврђења и обнавља старе градове. али нису могли да га омету свуда и у свакој прилици. од Дњестра до мора. Због зависности од тих завојевачких народа словенско народно име је код многих западних писаца и племена доведено у етимолошку везу са латинским називом робова: Словѣнинъ – Sclavanus – Sclavus. заједно са хунским и бугарским четама које су надирале из источнијих крајева Европе и потискивале Словене. Јустинијан није имао довољно војске да је супротстави нападачима са Дунава и да од почетка онемогући њихове намере. заједно са једнокрвним Антима. панонску и дачку. дакле. године преотели Срем од Гота.12 Историја Срба Јустинову и узео крупне размере. И сви други писци VI века познају Словене у тим крајевима. који су 536. Са горње стране Дунава спомиње их. а данашња Влашка се једно време тада звала по њима „словенском земљом”. потиснути из своје првобитне још неутврђене постојбине у оном општем померању тих времена. Значи.

свог синовца Германа. . и то још више омете организацију отпора на северној страни. на коме су се нашли. али је после три године и настрадао од њих. а три године доцније. Хун Аскум. најпре. године). па после Хилвуда (531. поче нови рат са Вандалима у Африци. Чак је поглавар Илирика. У оскудици своје војске. поглавар Сирмиума. заваравајући друге а гонећи треће. Због тога Словени. вештог и срећног у борбама. године омела је за неко време њихове акције против Царства. Заузет на толико страна. Против тих нових дунавских непријатеља Јустинијан је. цар не доспева да обрати пуну пажњу догађајима око Дунава. постављао добре заповеднике. Трајан Једна борба између Анта и Словена 533. Византинци су тражили помоћи и од племена која су делимично прелазила Дунав и постајала њихови поданици. Анти и Бугари постају све слободнији и све насртљивији и све се више учвршћују на плодном земљишту. Овај се храбро борио против својих саплеменика. пореклом Анта. био заробљен од Бугара и одведен у њихову земљу. После. тек што је славни царев војвода Велизар крваво угушио буну. потекла од монофизита и присталица Анастасијевих потомака. провалили су дубоко на Балкан и имали су веома љуте борбе са византијским проређеним посадама. и опасно и дуготрајно војевање у Италији против Источних Гота. У то време изби у Цариграду и једна опасна буна против цара. 535. Иза те двојице не дође нико да их достојно замени и притисак нападача поче да бива све тежи. али су зато Бугари искористили италијански рат. у оскудици довољне војске. Када је Гепид Мундо. Владимир Ћоровић 13 награђујући једне. нити у почетку томе непријатељу придаје ону важност коју придаје осталима. заузете ратом у Италији.

000 заробљеника одведено је преко Дунава. да се сакрију за грм или за камен и да. много насељен и никад много хигијенски Цариград – сам Јустинијан је једва преболео – али нису била поштеђена ни провинцијска места. У скоро покореној Африци избијали су немири и завере. Словена и Анта. Око 540. Дуготрајан рат у Италији против Гота са сваковрсним обртима очевидно је црпео снаге Царства и изазивао својим економским последицама не само незадовољство него и нове непријатеље. За Словене је то био доказ више о ослабелој снази Царевине. искочивши изненада. Они су вешти. цар Јустинијан је пожурио да им што пре одузме Далмацију. где станују. То заједничко војевање знатно је допринело да Словени упознају изблиза грчке војне обичаје и тактику и да се њима после и сами послуже. У Илирику су била узета 32 града.” У византијској војсци против Персије било је не само словенских и антских војника него и заповедника. он је уступао словенском племену Анта стари град Турис. прелазили Дунав и ишли у пљачку. 542. страховита куга је захватила европски свет косећи људске животе. како би му послужила за једну од веома погодних операционих база. сузбијајући гот- . заједно са њиховим и иначе проређеним војничким посадама. али са војницима састављеним „највише” од Хуна. и то од оних што станују са горње стране Дунава. долази помоћ од 1600 коњаника са византијским заповедницима. заробе жива непријатеља. Јустинијан је. на обалама Далмације. и Словени су. Под условом да бране слична упадања Хунима – Бугарима. године. а 120.14 Историја Срба приставши уз Византинце. пошто се и пре јављала. постао заповедник Илирика. на економски најразвијеније и за Царство најважније. да умири барем неке. саопштава он. која је требала и тражила њихову помоћ. он је ту нашао „мноштво Бугара”. због којих се морала тамо држати и стално занављати јача посада. године поче и персијски владар Хозроје нове нападе на византијске области у Малој Азији. и земљу око њега. Његова војска груписала се доиста. Њихов византијски вођа зна чак и неке карактеристике ратовања Словена. подигнут од цара Трајана. Када се решавао да почне акцију против Гота у Италији. а слабост ромејска. као и други народи њиховог суседства и по њиховом трагу. Најзад. давала им је уверење да немају одвише опасна противника. тако су увек нападали Грке и остале варваре. У борбама против Гота царевом вођи Велизару. обећавајући им уз то сваку потпору и доста новаца. Нарочито је пострадао од ње у улице збијен. Искоришћавајући ту запосленост Византије на другим странама. Хроничари бележе један страшан упад Бугара–Хуна у то време. То сазнање могло је да се појачава сваки дан. који сигурно нису били само четници. „Око Дунава. углавном. после заузећа Понтуса. нудио Словенима погодбу.

немајући тога. заузели су град Сирмиј 536. Управо у време када је војвода Велизар успео да преотме од Гота Рим. убијајући и робећи кога стигну и отимајући чак и саме градове. онда нагрну Словени преко граница у већим гомилама. Почеше се већ помало и привикавати да на десној обали Дунава. Али то њима није сметало да. јер „није било никог да их брани”. до близу . да би их добио као савезнике против Гота. бележи један савременик. није смела да се упусти у борбу са њима. и Велизар. Јупитер Византијска балканска војска. спустивши се до Саве и Дунава. Словени упадају готово сваке године у суседне области Византије. кажу грчки извори. један готски огранак. мамљени погодним приликама и изгледима за лак плен. тешко проходне. За време тог дугог готског рата. Гепиди. што значи да су Словени бројем били знатно јачи и опаснији. и византијска војска се туда ретко појављивала. Али у самој унутрашњости западног Балкана није се обраћала довољна пажња. Ромејске ствари уопште не иду добро. словенске чете опленише сав Илирик све до Епидамна (Драча). и готово сву Дакију. и презимљују и да се понеки ту и задржавају и настањују. а Лангобардима је цар уступио Норикум и панонске тврђаве. од око 15 000 људи. Рат у Италији не може да се води без довољних средстава и војске. кад се византијска војска пребаци у Италију. тамо су биле огромне планине. моли да буде опозван. често дубоко у унутрашњости Царства. То су добро пратила племена са дунавске линије и према томе су удешавала своје упаде. са великим шумама и са путевима недовољно погодним за веће експедиције. Било је готово као правило да. Владимир Ћоровић 15 ске покушаје да се искрцају и поврате изгубљено.

Пролазећи у пустошењу Илирик и Тракију. не већа од 3. Једна њихова чета. те групе су тукле византијска одељења. Једно јако одељење коњице. пошто би несрећницима руке и ноге биле спута- . године. плене и робе. а сам Азбад заробљен. нарочито према Словенима. Иза њих су као свиреп траг остајале лешине поубијаних без обзира на године. Када се Царевина кретала да покаже своју снагу. после напора. И стога видимо да словенско надирање и ширење узима све више маха. „нити се усуђиваху сићи у равницу нити борити се око градова”. Херула. са којима би се сукобиле. ударали и на тврђаве. Те борбе слабиле су. иако цареви савезници.000. па без икакве муке и Марицу. Тако заузеше и приморски трачки град Топер. између Гепида. то гушање са пуно крви. проваљују у Далмацију и Илирик и да тамо. говори Прокопије. Овај словенски поход описан је као језовито дело клања и мрцварења. Један страховит упад Словена у унутрашњост Царства забележен је 548. где се за њих дала прилика. Њему су нападачи најпре скинули ремење од коже на леђима. и ту се поделила у две групе. прешла је без запреке Дунав. покуша напад. равно хунским крволоштвима и потире потпуно ону стару романтичарску слику о питомости и мирољубивости старих Словена. створили су у тим областима око Дунава једно стање у коме се многима чинило да је све могуће. и то посмицаних не мачем или стрелом. а власти су биле немоћне да их свуда спрече. а жене и децу са свим благом поведоше у робље. али. Лангобарда. око 15. увек спремне за харање. отпорну снагу Гепида. то је било само на махове и увек у локалним акцијама на самом Балкану. уколико су Гепиди више заузети у борбама на западној страни. а пре. а посебно Гепиди и Лангобарди. него набијених на коље или премлаћених по глави.000 људи. хотећи да их види крвно завађене и упућене за помоћ и зависност од њега и онеспособљене за ма какву заједничку акцију већег стила. поубијаше. У паузама. које се налазило у трачкој тврђави Цурулу под заповедништвом царског дворјанина Азбада. често са новим придошлицама. Убрзо су варварска племена на северној граници почела дугу и немилосрдну међусобну борбу. куљале би кроз многе пролазе свеже чете варвара. Те борбе између Гота и Византије. Цариград је то и желео. дванаест дана хода од самог Цариграда. Ауторитет власти није се осећао много даље од зидина појединих тврђава. али би разбијено „без икакве муке” и „поубијано у најсрамнијем бегу”. Мушко становништво у њему. против ненаданих упада и препада и против сталног плављења северних граница туђим елементима није могло бити другог лека него да се тамо образује јака и непробојна одбрана. Царска војска односила је понекад победе. иако су понекад биле слабије бројем. између варвара са Дунава и царских чета.16 Историја Срба Гепида. несметано. па га онда бацили у ватру. стекавши искуства и у опседању. Словени су потом.

У своју земљу повели су робља на десетине хиљада. Овај се забрину и нареди Герману да одустане од похода на Италију. нарочито су га се прибојавали Анти и Словени. Неке од њих. Ови. Дукља После Велизаревог повлачења ствари у Италији пођоше сасвим рђаво за Византинце. и готски владар Тотила имао је да савлада још само извесне слабе ромејске посаде које су се храбро опирале. који су се расули по земљи да би пљачкали. против којих је раније с успехом ратовао на Дунаву. али без помоћи из отаџбине биле су осуђене да пропадну. у Византију и утаборише се пред Нишем. пређоше Словени. Када је била непосредно угрожена чак и Сицилија и Месина. Друге су. угонили у њихове стаје и тамо их све заједно спаљивали. дознавши за то и рачунајући са Германовом војском. За врховног вођу постави свог синовца Германа и даде му довољно средстава да прикупи и организује војску. у Сардици. Герман је био човек јаче вредности и уживао је добар глас. спустише се у Далмацију. Владимир Ћоровић 17 не међу четири даске у процеп. прешавши илирске горе. одлучи се Јустинијан да још једном скупи снагу и покуша срећу. не могавши их са собом уз многу стоку повести кућама. ухвате Византинци и испитају. Када је минула та опасност. у броју као никад дотад. не усудише се да приме борбу. него да свакако гледа сузбити Словене. . Док је он у Илирику. него. па чувши да намеравају напасти чак Солун и околне градове обавесте одмах о томе цара. опремао војску.

дала ретко богат плен. потпун. натерана нерасположењем војника због оскудице у храни. ишли су преко Саве и Дунава више у пљачку него у борбу. Већ је онда било упадљиво то прелажење и наваљивање Словена на Византију. не иду више у Тракију. у западну Србију или источну Босну. они су иза тог наставили плењење и опустошили су област Астику. касније је. ставља Тотилу на чело словенских владалаца. услед нагле смрти. нови словенски напади. због одмакла времена. и. не би суђено да наум изведе. Византијска војска. Они су их тумачили подмићивањем Словена од Тотила. услед тога незадовољства у војсци. када су угледали Грке. знајући да због мало војске неће наићи на озбиљан отпор. налазећи да би. У то време пређе преко Дунава нова група Словена и споји се с онима који су се већ налазили на другој страни. године. Они су имали прилике да се обавештавају о тим кретањима од својих људи. стигла је једну словенску чету тих пљачкаша и повратила један део плена и заробљеника. Тамо су прошли готово несметано. словенске чете су стигле до самог великог зида. него је само нападала позадину и хватала појединце. било тешко предузети сувим пут за Италију (550.18 Историја Срба Герман нареди да се војска спрема за Италију. Словени су први пут том приликом отели и њихову заставу. Дукљанска. углавном оним средством којим су се сами Византинци служили изигравајући суседне народе у своје сврхе. Овако пљачкајући. али му. али су други успели да се још увек са богатом пљачком врате кућама. 552. чекајући напад. преко гепидског подручја. да је Тотилино име остало дуго и добро запамћено код Јужних Словена и да најстарија наша хроника. пљачкајући и убијајући. Византинци су поставили довољно и веома пажљиве страже на дунавској линији да спречавају препаде са те стране. у Илирик. Несметани. Нова ромејска војска. доиста. Стога. Карактеристично је. за коју се дотад није памтило да је била харана и која је. у потери. године). Против тих нових словенских чета цар је овог пута опремио приличну али изгледа недовољно извежбану војску. према томе. Византијски пораз био је. Словени су се повукли на једно узвишење. Није чак могла ни да зада . Претоварени пленом. Сукобила се са Словенима чак код Адријанопоља. Што су Словени упадали у византијске покрајине обично онда када је ромејска војска прелазила у Италију није тешко разумети. мало више него дан хода од самог Цариграда. Зато није чудо што се у Грка јављало подозрење да то не бива случајно и да између Тотиле и Словена постоје неке везе. почела борбу помешаним осећањима. Поучени искуством после тих упада и жељни да несметано приберу нове чете за дефинитиван напад против Гота. није смела уопште да се упусти у борбу са њима. несумњиво бројем слабија. Његови заменици дођоше у Салону и одлучише да ту презиме. него знатно западније. кад год ова предузима јаче акције против Тотиле и Гота. док је царева војска у почетку оклевала.

Уместо 645. тежак притисак на народ да се створе нови извори прихода. Непрестано ратовање тражило је силне људске жртве. Па. и то у све већим масама. у исто време и све везе које су имали са Готима и Тотилом. које је у великом броју био покупио за последњи напор против Тотиле. ако никим другим. да победе. да одвуку и читав плен. а оно Трачанима и Илирима. опште падање вредности и поскупљивање живота. и као последица дошао је. њихова места узимали су Словени. мучену унутрашњим борбама. скрхао је опасне државе и Вандала и Гота. Он је остао победник на неколико страна. код Лаза у Азији византијски заповедници рушили су својим рукама зидове утврђених . Престале су. варварисало нарави и рушило општа добра и материјалне и духовне културе. од Мале Азије до Шпаније. После Тотилина пораза код Тагина и његове погибије (552. колико је требало бити у логорима. Око 558. после пада Италије Јустинијан је могао да у први мах одвоји и мало више војске за посаде у градовима унутрашњости и да појача страже око Дунава. Али пораз Гепида није умањио опасност по Царевину. али је све то донело врло мале или готово никакве користи снажењу матице Царства. и та тако сведена војска била је бедно издржавана. дала је цару прилике да јевтиније дође до решења. с једне стране. без посебног војничког учешћа.000. успео чак да закорачи и у Шпанију. Владимир Ћоровић 19 теже ударце Словенима при повратку преко самог Дунава. Цветна Италија постала је гомила згаришта и поприште подивљалих људских чопора.000 људи. па да Словене оставе осамљене и тиме лакше доступачне освети. Крај Јустинијанове владавине био је. наравно. Колики је био словенски плен тог пута види се најбоље по томе што су Гепидима за превоз преко Дунава плаћали по дукат за главу и успели. он се ставио на страну Лангобарда и помогао им је. можда. Северна Африка је од рата и куге опустела готово сасвим и све више је пропадала. Да би казнио словенске помагаче. у Цариграду се већ мислило о томе шта да се понуди овим другима. Државне финансије биле су све мање. иначе. долазило је чак до тога да су војници морали понекад и да просе или да беже из легија. Да би у будућности спречили везе Словена са Гепидима. По свој прилици. Године напуштају се многа утврђења у Мезији и око Дунава. Уплашила их је. Злоупотребе од недовољно плаћене војске и чиновника постају јавна саблазан. с друге. Али борба која је ускоро настала између старих крвних непријатеља. врло суморан. неуредно плаћана и слабо храњена. Прве цареве уредбе – да се дође до финансијске равнотеже – тицале су се смањивања војске. Гепида и Лангобарда. остаје једва 150. и то расутих по свим покрајинама пространог Царства. том приликом. показана упорност и енергија Царевине и могућност да се та војска победилаца обрне сада против њих. године) и после тим проузроковане пропасти готске државе престају за неко време упади Словена и других народа преко Дунава. и.

Царска гарда. схоларији. Пред крај његове владе опасност од „варвара” запретила је непосредно самом Цариграду и очевидно показивала једно зло. Ту прилику искористио је вођа кутригурских Бугара. Са једном четом он је. дошао готово до пред саму престоницу чинећи насиља сваке врсте. поред свих далеких успеха на западу.20 Историја Срба места која су напуштали. није могло да се спречи на кућном прагу. Јустинијан је дао неке драгоцености пренети у Малу Азију. Услед оштре зиме Дунав се био толико следио да су преко њега могли прелазити не само људи него и тешка кола. беше више за параду и нимало свикла боју.а и бројно је једна достизала да запоседне најважније тачке на са- мим градским зидинама. кроз проваљени Анастасијев зид. занемарен иначе. што још више појача опште запрепашћење. Година 558. У Цариграду је настао велик метеж добеглица и неописан страх. На пут му није стао нико.У невољи је био позван стари Велизар да спа- . у самој престоници не беше довољно праве војске за борбу. развалио се на неколико места. Заморен и остарео. а Анастасијев зид. да не би послужила после непријатељу. византијски мозаик Што је најгоре. цар се бавио више црквеним него војничким пословима и његова клонулост осећала се и одражавала и у свим другим Државним органима. била је врло тешка. Чак се изричито наводи да је нашао пусте пограничне крајеве и да је без муке допро до Тракије. Силан земљотрес у Цариграду оштетио је многе зграде. Заверган (Заверхан). да провали у Византију. Цар Јустинијан. које.

често вољно.000. траже да она сама буду отуд подржана. Са мало ветерана и слободних трупа. који има најбоља обавештења о њима. пошто цар није хтео да отеже преговоре. У турском авар означава уопште бегунца и скитача. да би тим именом створили себи већи углед. и то на овај начин. са много сељака. а тражило је као цену за своје услуге достојне дарове. Теофилакт Симоката. У земљи Лаза бавио се тада Јустин. потискујући при том пред собом народе који су живели онуда. нису били способни за концентрисане акције. обраћају Цариграду нудећи тамо своје услуге. бежећи и даље. међутим. тврди да они и јесу у ствари Хуни. Номадско племе. у невољи. То су Авари или Обри. иначе као и сви Хуни добри коњаници. кога Алани обавестише о жељама обријским. Клонулост царева испољила се. искусни Велизар је успео да одбије непријатеља. Један византијски писац. јер није било никог да га гони. Овог пута (552. који. Тражио је од Јустинијана новчане накнаде и добио их је. Цар их све прима. Под овим другим именом били су нарочито познати међу Словенима. сталну плату и плодну земљу за становање. док су Турци сваком приликом наглашавали да су Обри још њихови поданици и да. а често и присиљени. Заверган. Отуда. усвојивши једном тактику мићења и узајамног изигравања варвара. син Германов. године) њих су били потисли Турци и у бегу пред њима Обри–Авари су. У то време долази на византијске границе још једно ново азијско племе. искористивши грабљивост Бугара. они су мењали своја седишта. ма где били. оставише и Црноморско приморје и допреше до Дунава. бојом лица и обичајима они су толико блиски Хунима да их многи од старијих писаца или потпуно мешају или свесно идентификују са њима. који су имали у згодан час да захалачу са свих страна. и том приликом. као и међусобна клања хунских племена изнад Дунава. То њихово бекство запамћено је добро и Византинци су им га доцније чешће пребацивали. њих око 20. Доследан својој политици Јустинијан је . у ствари. не могу избећи мачу њиховог султана. Обликом. допрли на западне обале Црног мора. а да су аварско име узели од славног племена Авара. изазваше општу пометеност. и стога се. који се после узмака испод Цариграда доста брзо прибрао. Године 558. Турско-татарског порекла они су раније становали негде иза Каспијског мора. раштркани ради пљачке. поступају и Обри. Оно се ту разметало снагом свога племена и његовом непобедивошћу и излагало је користи које би могло имати Царство од њиховог савезништва. На Јустинијанов захтев дође у престоницу посебно обријско посланство. Заплашена племена тих подручја нису знала шта све може изићи из тог општег непријатељства. Као остали. а тај то саопшти даље цару. То бежање Обра и борбе које су настале услед њиховог надирања према западу. Владимир Ћоровић 21 сава град. које ће неколико векова бити једно од најважнијих у историји средње Европе. они преко Алана успостављају везе са Грцима.

Јустин им даде одговор који је био пун императорске самосвести и нимало склон за пазар. требало је освојити силом. имају пространо поприште за своје испаде. осим на своју велику снагу. Око 562. То је изазвало протесте Обра. па свеједно да ли ће Обри победити или бити побеђени. и у земљи се јавила јака струја против Јустинијанове широке руке. били су почели да се шире и према западу. Ратници су по занату и од потребе. на широким пољанама ових предела. Сазнавши за то. разабиру односе у суседству и ускоро шире своје подручје. Они нису ни потреба ни страх Империје и то све што се чини за њих јесте више милост него обавеза. он им је у једној реченици изнео програм своје политике: уместо новаца и дарова. него као погодан терен за пљачку и стога су хтели да пређу на десну обалу Дунава. као и Хуни Атилина времена. Јустин беше. они ускоро почињу нападе за рачун Византије на много страна. Доста брзо су упознали Панонију. окупили око себе остатке сродних хунских племена и у источној Европи и на десној обали Дунава. Јустин је сматрао да је мићење варвара било лоше средство за њихово смиривање. указујући. неке милом а неке силом (као у међусобним борбама искрвављена бугарска племена). И одиста. али Обри не примише те понуде. дозволом Царевине. такозвану другу Панонију. и боре се са Утигурима. они се убрзо сналазе на новом подручју. у ствари. спрема одбрану граничне реке и одбија да испуни постављене захтеве. прелазе у њу и у залетима искрсавају чак ка . Византија подозриво прати понашање Обра. Сукоб се заоштрио још и тиме што је после Јустинијанове смрти (565. Коњаници. била сасвим друга: они нису тражили земљу за стална насеља. међутим. године шаљу посланике у Цариград и траже да им се одреди земља за насеља. а онда убрзо почињу и припремања за отворена непријатељства. међутим. јер се Византинцима чинило да је главно да други за њих свршавају послове. поверљиво сазнао да је жеља Обра. Поремећене државне финансије и сувишна попустљивост довеле су владу у врло тежак положај. Савез је био склопљен и наилазио је на извесно одобравање у престоници. године) његов наследник Јустин II променио из основа ујакову политику према варварима. Када су Обри упутили своје посланство новом цару. тражећи не само дотадашње дарове него и њихово повећавање. Веома лукави и вешти. које су куповали на њеном подручју. они су то схватили више знаком слабости него неком државном мудрошћу и услед тога је осетно страдао сам углед Царевине. цар им понуди бившу постојбину Херула. варваре ће одбијати од Византије страх пред њеном снагом. одузима им оружје. Одбивши да им да оно што су тражили. Обри. ради лакшег успеха. и то. Што се није могло добити лукавством. Према предлогу стратига Јустина. Залима и Сабирима и љуто нагрђују Анте. који су. и на заслуге које су учинили Царевини прекративши дотад уобичајена варварска пљачкања по Тракији.22 Историја Срба пристао на то.

као крајњу тачку и кулу на савској граници. и све се више обрћу према западу. него што су га даривали. Лангобарди се обраћају Обрима. или су Словене доводили и са собом. II Словени са Обрима Обри су. Западни извор и казују да су их Лангобарди сами уступили Обрима. како каже један стари извор. која су се овде затекла од ранијих похода. Тако су се крајем шездесетих година VI века Обри раширили по свој Панонији и постали на том подручју главни чинилац. да везе између та два племена и иза тога остају доста срдачне. Одавно помућени између себе и крвно завађени. продреше Обри. савезници Гепида. барем за једно извесно време. а Обри заузеше и њихове земље. Гепиди су били потучени у борби и у њихову земљу. него да пређу са северне стране на јужну и у његовом доњем току. „са женама и децом и свим покућством”. заједнички непријатељи. Занимљиво је. пристаде на савез. али уз цену да њему. и једно и друго племе тражило је савезнике за страшан коначан обрачун. избегавши непосредне веће сукобе са Византијом. померали им станишта све од долине Дњестра и Дњепра па до средњег Дунава. непосредно осетише незгоде обријског суседства. Прва њихова надирања су у северозападном правцу. они су ту загосподарили и свим расутим словенским насељима. тако постигли ипак донекле оно што су тражили: они су обухватили читаву Дунавску долину и стали сада према Царевини са извесним правом на даљу експанзију и са извесном афирмацијом своје снаге. обријски поглавица. са погодбом да их опет узму ако им буде нужде да се враћају. од- . припадне освојена гепидска земља. Владимир Ћоровић 23 франачким границама. искористише промену управе у Италији и кренуше тамо 568. где присиљавају франачке владаре да одустану од ратовања против њих. а када Лангобарди. доиста. уз друге неке уступке. иако је овде тако лако претпоставити да су Лангобарди на свом терену више узмицали. Византинци су једва успели да за себе спасу тврди град Сирмиј. налазећи да су им Византинци. у долину ушћа Драве све до Срема. Обријско продирање према југозападу дошло је мало касније и било је изазвано борбама између Гепида и Лангобарда. Обри се још више померају према југу а нарочито према западу. Уплашени донекле одлучношћу новог цара. према Тирингији. Бајан. кад су. Ушавши у гепидско подручје. Они остављају на миру византијске границе. Долазећи као победници. пролазећи њиховим земљама. Сада се само није више радило о томе да пређу на десну обалу Дунава у горњем току.

Словени су дали кратак одговор: „Који је то човек што се греје сунчаним зрацима. А то друкчије не може бити док траје ратова и мачева. Заплетен од раније у дуг и врло променљиве среће у рату са Персијом. као неки мандатор Византије. и то. За Бајана је то био погодан час да. сузбијене. Обри пристадоше. тиме што ће напасти Словене у њиховој земљи и тако их одвући од Византије. Византија је више забављена Обрима него њима и не обраћа им пуно пажње. који ће учинити да се покоримо? Та ми смо се научила да владамо туђом. суделују с Обрима заједно. Но. чији садржај није потпуно познат. шаље тамо као главног преговарача вођу дворске страже и свог доцнијег сувладара Тиберија. Тај мир. али и тај не беше изведен од Словена с обријског панонског подручја. везан на другој страни. у којој заглави обриско посланство. изузимајући једино тврђаву Сирмиј. Али рат није испунио цареве наде.24 Историја Срба носно да из основа помере стабилизовану северну границу Царевине. Још пре овог позива Бајан је био позвао словенске поглавице и вођу им Даврентија да га признају за врховног господара и да му плаћају данак. За читаво то време о Словенима нема ближих обавештења. свакако водити рачуна о томе да су Обри постали стварни господари читавог подручја од Фрушке горе до близу ушћа Дунава. осетивши противничку надмоћ. Изгледа чак да су обријске чете овог пута продрле до Тракије и да су тек ту. морао је. У огромном броју. међутим. пошто су пре Словени опљачкали . пристале на мир. и стога их грчки писци не наводе нарочито. и у страху од још неопробане снаге цареве војске. као њихови поданици на подручју данашње Војводине и Трансилваније. не само као најважнији емпориј тога краја него више као опасно упориште византијске војске на подручју које њима има да буде исходиште. него са доњег Дунава. за већу сигурност. Та жеља код њих се јавља врло брзо и врло јасно. освети увреду. али се цару чини да је Тиберије сувише попустљив и он стога изазива рат као најбоље средство да се смире и опамете ти опасни и незајажљиви дошљаци. неких 100. провалили су они у Тракију да је плене. Они гласно траже и хоће стари Сирмиј. углавном. Али вешти. Цар их упорно одбија. и. они желе да се нагоде и то да добију мирним путем. Византијска војска. а не други нашом земљом. што се у исто време надао „да ће наћи земљу пуну богатства. морала је да узмакне и држала се једино у сирмијској тврђави. он сад није имао довољно расположивих чета да их упути против Словена.” Дошло је до свађе. али. Тек око 578. Овај долази до извесног споразума с Обрима.000 људи. Словени. Византијски цар беше у невољи. стога што су желели да и над тим делом словенских племена утврде своју власт. године забележен је један опасан словенски поход против Царевине. ипак покушава преговоре. Стога шаље посланство обријском поглавару Бајану да му помогне. према речима савременог Менандра Протектора. више него вероватно.

Саме Словене натераше Обри на обавезу плаћања данка. одлучио брзо да сам. осетивши да Византија треба њега и да је. Владимир Ћоровић 25 ромејско подручје. а њихово није нико други од осталих народа”. стадоше на доњи Дунав. пређоше на ромејско подручје и преко данашње северне Србије и Бугарске. нападоше одмах словенско подручје и разграбише све. са грчким изаслаником. чим су се Обри отуда повукли на своје подручје. „а да се нигде нико од тамошњих варвара није усудио да се са њима упусти у борбу. Велик број византијских заробљеника. заобилазним путем. коју претерано увеличавају грчки извори. а Обрима показаше пркосан став непокорности. са војском од 60 000 оклопника. Обри. без има- . њена снага друкчија него што је он замишљао. него се беху разбегли по шипражју и у густеж шуме”. био је ослобођен и враћен кућама. Прешавши реку у лађама са по две крме. Сирмијум Бајан се. па наставише да и даље упадају у Тракију. према томе. Словени брзо дигоше главу. који се затекао међу Словенима. Али.

26 Историја Срба
ло обзира, узме утврђени Сирмиј. Послао је, истина, свог човека у
Цариград да прими од цара уговорен годишњи поклон од 80.000
златника. Сачекао је његов повратак, па је онда, обавештен да рат са
Персијом још траје, дигао сву војску и пао између Сирмија и
Сингидунума. Ту се спремао да дигне мост на Сави, не само да би
лакше деловао ка Сирмију него да би имао и повољнији прелаз на
византијско подручје. На грчке протесте одговарао је да то подизање
није уперено против њих него против Словена који не испуњавају
према њему узете обавезе, али да ће сваког ко би покушао да га омете у
подизању моста сматрати непријатељем. Пошто нису могли да му се
супротставе, Византинци су пасивно посматрали рад. Када је мост био
готов, Обри су изашли са правим захтевом – тражили су предају
Сирмија. Свесни да је тај град посебно важно стратешко место за
ромејску војску, која се у њему може сакупити и из њега почињати
акције без опасности да прелази преко реке, они желе да то место
добију у своје руке и са тиме и стварно јемство за своју власт и
сигурност. Обри знају за византнјску непоузданост према ранијим
народима на овом подручју и, поучени искуством, неће да доживе
њихову судбину. У Цариграду, поред све незгоде општег положаја, није
могло на то да се пристане. Пад Сирмија значио би много више него пад
ма кога другог града у унутрашњости. Не само да се руши једна јака
брана Царевине него, што је још горе, њене слабости постају очевидне,
губи се страх од њене снаге и северна племена на граници почеће да
иду за обријским примером. „Волео бих Бајану дати”, кажу да је рекао
цар Тиберије, „једну од две моје кћери, него град Сирмиј.” Немајући
војску на располагању, а жељан да спасе град, цар посла неколико
виших и мањих заповедника да са посадама из Илирика и Далмације
покушају да помогну. Обратио се и Лангобардима. Обри су, међутим,
подигли још један мост близу Сирмија, да град потпуно одсеку. Тај
други мост био је, вероватно, подигнут на каналу цара Проба, који је
био спроведен од Јарка до Купинова и који је од Срема направио неку
врсту острва. Град се храбро држао све док му није почело недостајати
хране; а онда, остављен без помоћи и тешко намучен глађу, морао је да
се преда 582. године. Са Сирмијем, „преславним градом”, како веле
савремени Византинци, пала је предња ромејска кула на северној
граници, најважнији мостовни браник за прелаз Саве, и тим падом
створена је прва велика рупа на бедему Царевине.
Словенска племена, кренувши у онако великом броју у Византију,
нису била много пометена обријском акцијом против њих. Њихови
главни одреди се чак не хтедоше ни враћати док не заврше оно што су
били наумили. Овог пута, у унутрашњости ни од кога ометани, они
пљачкају широка византијска подручја, и то, како вели савремени Јован
Ефески, један јерменски писац, „читаву Хеладу, тесалске и трачке по-

Владимир Ћоровић 27
крајине” и „заузеше многе вароши и градове”. Важна је, међутим,
појава да Словени не напуштају одмах земљу у коју провале, него
почињу у њој да презимљују и остају „као у својој земљи”. Исти писац
изричито каже како Словени у Византији већ „станују сасвим слободно
и без страха, као на свом властитом подручју”; даље, да „до данашњег
дана (то је 584. година) станују, седе и почивају у ромејским
покрајинама, без бриге и страха, пленећи, убијајући и палећи;
обогатили су се; имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и
научили су ратовати боље од Ромеја”. Иако те речи не треба узети
дословно, јер сам тај писац казује да су Словени били и истеривани и
да, још увек припрости, не излазе ван шумских предела и да не знају за
оружје осим копаља, ипак оне кажу толико да се Словени почињу
привикавати на византијске земље и да иза пљачкашких упада остају
понеки који се ту дуже или краће задржавају и деломично настањују. Да
је тог настањивања било у приметној мери крајем VI или почетком VII
века види се из једног детаља војничко-стратешког списа, који се
приписује цару Маврикију. У опису Словена и Анта тамо се каже како
су та племена слободољубива и никако вољна да робују или да неко
њима влада, „а иарочито у властитој земљи”. У Тактици цара Лава то се
место јасније означава: да је њихова земља с оне стране Дунава. Значи,
дакле, да је са њима било искуства и на другој страни реке, где су
чували своје особине иако на туђем тлу.
Када је умро цар Тиберије (582) и наследио га његов зет и успешан
војсковођа у Азији Маврикије, северна граница Царевине је била веома
ровита. Сва боља војска била је заузета покрајинама Мале Азије.
Осећајући то варвари постају све насртљивији. Не познавајући још
новог цара каган беше послао своје људе у Цариград да, за сваки случај,
склопи мир. Код Маврикија је то посланство у почетку наилазило на
леп пријем: цар је пристајао да призна створено стање, не желећи
никако нове заплете. Ту предусретљивост Обри одмах схватише као
слабост и увиђајући да је мир пречи Царевини него њима, каган га је
наскоро почео уцењивати и спремао се да свој стечен посед још више
заокружи. Поклони, који му се шаљу из престонице. нису му довољно
лепи и он их враћа натраг: тражи повишење годишњег дара са 80.000 на
100.000 златника. Када му је Маврикије то одбио, Бајан је 584. прекинуо
утовор и одмах започео рат. Његов напад на погранични Сингидунум
био је толико изненадан да је затекао грађане ван града, при пољском
раду, Михаило Сиријски прича како су нападачи самоуверено
говорили сељацима: „Идите, сејте и жањите, ми ћемо узети само
један део пореза. ” Према напред смишљеном плану, Обри су
напали све ромејске тврђаве на великој дунавској артерији:
Сингидунум, Аугусте и Виминациум. У тој навали они
продреше све до Анхијала наишавши на јачи отпор само код
сингидунумских градских врата. Изненађени и донекле уплашени

28 Историја Срба
тим наглим продирањем варвара, Византинци им послаше двојицу
изасланика, Елпидија, бившег поглавара Сицилије, и Коментиола
царева дворјана из телесне страже, да преговарају о миру. Осећајући
своју снагу, каган је био охол и претећег става, и када се један од
византијских посланика, Коментиол, усудио да одговори равном мером,
разљутио се толико да их умало није обојицу погубио. После извесног
времена преговори су, ипак, настављени и 585. године дошло је до мира
попуштањем Византије и прихватањем познатих аварских захтева.
Али, стварног мира ипак није било. Видећи немоћ Царевине ни
Словени не хтедоше да остану без удела у добити. Те исте године, када
Обри склапају мир са Византијом, по свој прилици, само зато да се
боље и мирније припреме за нове походе, јављају се и Словени са
својим нападима. Византијски људи су држали да су те нападе
непосредно потакли сами Обри. Ствар није немогућа, иако је мало
необична иза оних обријских упада на словенско подручје за рачун
Византије. То се може објаснити или да су и Обри и Словени увидели
да им је много издашније заједнички нападати на ослабело Царство,
него се трошити у узајамној борби; или да су Словени, притешњени и
заплашени од обријске силе, примили на себе дужност њихових
претходница. Упад Словена, после склопљеног мира са Обрима, дошао
је неочекивано и имао је, услед тога, у почетку успеха. Стари Михаило
Сиријски прича да су Словени били страшно огорчени и „бесни као
лавови”, јер су Византинци против њих били кренули Анте, који су им
опљачкали незаштићена насеља. Словени су се сада на византијском
подручју страшно светили. Спомиње се, нарочито, како су опљачкали
цркве у Коринту и у другим местима. Продрли су дубоко, чак до
великог зида. У опасности за престоницу сам цар је организовао
одбрану. Познати Коментиол је, међутим, са трачке стране припремао
чете и онда је, једног дана, код реке Ергиније изненада извршио напад и
знатно потукао неке пљачкашке одреде. Словени су ипак остали у
Тракији и Коментиол их је морао напасти по други пут код
Адријанопоља, близу тврђаве Ансина, где су се налазили под вођством
неког Радогоста. Тек том другом победом била је Астика ослобођена од
Словена.
У јесен исте, 585. године, кренуо се против Византије и каган Бајан с
Обрима, можда у помоћ Словенима. Изговор или можда непосредан
повод за напад био је Бајанов повређен понос.
Један скитски свештеник („боколабра”) учинио је прељубу са једном
од каганових жена и на бегу у Турску био је ухваћен од Византинаца, и,
уместо Обрима, послат је у Цариград. Раздражен том непажњом према
његовој части и личности, Бајан је одмах отпочео непријатељства, и то
тако нагло да његов посланик у престоници, који беше дошао да прими
годишње поклоне, није имао када да се врати. Каган је опустошио сву
дунавску околину и заузео, при малом отпору, већи део граничних

храбро се опирала. Храброст бранилаца била је велика. Димитрију. сакупљена у Анхијалу. казује један очевидац. брзо је опремљена и са разних страна окупљена нова војска. а онда су свом снагом јурнули на град носећи већ спремљене лествице. Када је 591. У легенди о св. помагана од грађана. Лично. иако изненађена. цар Маврикије пребацује одмах своју војску у Европу. Бацали су камење на град. Градска посада. па се од Солуна упуте према Грчкој. Словени брзо малаксавају и седми дан напуштају опсаду. пљачкајући. После једног испада. које су због заштите биле прекривене најпре сухим кожама. Солуњани потискују прилично словенске нападаче. Византија могла успешно да заврши послове на тој страни за један дужи период година. као ниједан од последњих владалаца пре њега. За тешке прилике Византије на Балкану то време нема можда речитијег сведочанства од тога да је цела та војска. како би могли ускочити на зидове. да се не би запалиле. које је било као читав мали хумчић. настала је пометња и заређали су порази. обезбеди северне границе и са средствима достојним Царевине иступи пред варваре. умало не заробише и самог кагана. Узбуђена престоница била је веома незадовољна читавом организацијом одбране и у својим прекорима и поспрдним песмама није штедела ни војно вођство. узеше многе градове и зауставише се пред Адријанопољем. Димитрију прича се да су једне недеље. огромне балисте и чак такозване корњаче. продрли врло дубоко и где се задржавају све до 589. ни самог цара. 22. Под утиском непосредне опасности. чији су срећан исход приписивали заштитнику града св. упућени тамо од кагана. осванули пред солунским градом многобројни Словени (и ту се понавља број од 100. У то време пада и први словенски поход против Солуна. Задржали су се. око тврђавице Св. услед унутрашњих криза у Персији. имали су све опсадне справе. Владимир Ћоровић 29 тврђава. која је претила престоници и њеној околини. а после. најпре. Маврикије је био кренуо на дунавску линију да прегледа стање земље и пограничних градова и да . Матроне. а отпор чврст и са много довитљивости. дуго запамћен и у народној и у црквеној традицији онога краја. Обри продреше у Тракију. једва дочекавши да. где су. превучене поново воловским и камиљим свежим кожама. када је несразмер снага постао и сувише очевидан и у вође ушао страх да у борби не прођу врло рђаво. Не надајући се таквом отпору. септембра 586. године.000). Цар повери врховно заповедништво над војском Коментиолу. бројала тек 6000 правих бораца и да се са том шаком људи имала бранити читава дунавска линија и сви балкански кланци! Па ипак. са довољном снагом. Словени су већ били увежбани у ратној вештини у опсади градова. године. у једном препаду. године. која је с успехом завршила борбу и после пораза Обара очистила Тракију од њих. Само. Ипак нису успели. извесни византијски одреди држаху се врло добро и код Томија.

Носе китаре. који уза се нису имали ништа од оружја. него само своје музичке инструменте. а не уз бојне трубе. чувши за ромејску земљу. а дивио се и развијености њихових телеса. изговарајући се на тегобе пута. Они су. пре ће бити да су ова тројица Словена вршила службу ухода . неку врсту китара. Византијски војници беху ухватили и довели пред цара тројицу Словена.30 Историја Срба осмотри војску. Њима је каган послао људе. али одбили понуду. певају само уз лире. а он их је. примили поклоне. како би и међу њима могли да купе народ за војску. Њих тројица су били послати да то саопште кагану. па их лепо угости и упути у унутрашњост. Они су казивали да су пореклом Словени са неког западног океана. Из тог времена забележен је један врло занимљив податак. јер се у њиховој земљи не зна за оружје. силом задржао. побегли у Тракију. не марећи за утврђено правило међународних односа да су посланици неповредиви. На царево питање: ко су и шта раде у његовој земљи. Због тога су они. са богатим поклонима за поглавице. веле. они су одговорили врло уопштено и нимало вероватно. Цару су се свиделе њихове песме. која се сакупила око Анхијала. Световид То наивно казивање је с правом већ одавно тумачено као нека врста шеретлука. љут због таквог одговора.

отворила градска врата. причало се онда. Непријатељства су почела 592. упућено тобоже Приску. Јака воља каганова повратила је убрзо потребну дисциплину и обезбедила му нове победе. много ометала сингидунумска посада. али удешено да падне у руке Обрима. У том раду их је. учинили одмах. Други један савремени грчки писац. на другом месту. он посла једно одељење војске да иде напред и задаје страх. Цар је у њему соколио Приска да издржи док византијска флота. учинило се Обрима да безбројне грчке фаланге силазе из града. али. наравно. године. која је често излазила из града и палила донесену и приправљену грађу. спремајући се свакако за борбе у већем обиму. У легенди о св. тражили да појачају своју војску и из далеких словенских насеља. како би на њима прешао Дунав. Цар Маврикије је одбио кагану повишење годишњих плаћања. наочи безопасан. Сем тога. према Бононији. каже да је каган „наредио” Словенима да му приправе много лађа. После опсаде од неколико дана. помире са другим народима са којима су се тада налазили у непријатељству. Да би помогао свом сатераном војводи. не заврши напад на обријско подручје иза леђа каганове војске. удесио као повод за рат. која је тобоже већ послата. односно испод Митровице. Са Обрима заједно ратују и Словени. те године спремао на обе стране и могло се мислити да ће бити и врло тежак и врло крвав. Када су лађе биле готове. Опсада је трајала мало времена. Димитрију се изричито каже да је кагану подложан „цео народ” Словена (τό ϊτνος απον). али су наплатили од грађана као цену за одлазак 2. слабије бројем. Теофилакт Симоката. и то. Владимир Ћоровић 31 и унапред била спремна да дају. . Његове чете су се добро држале. знамо да су гледали да се. такав одговор. у исто време. „припреми мноштво Словена да тешу дрва”. међутим. близу града Сирмија. Добивши то писмо. Из њиховог саопштења политички важно би било само то да су Обри. један златом окићен сто и једну скупоцену хаљину. и то изазва панику међу њима. морале су ипак да узмичу. цар Маврикије шаље једно писмо. Лаковерни свет средњега века приписивао је то неком чудном привиђењу. године. његова војска је нагло узмакла и умало није прешла у бекство. Ови су почели свој посао негде близу ушћа Саве у Дунав. Обри су потом потисли Приска са читаве дунавске линије и прогонили су га у унутрашњост све до добро утврђеног града Цурула. према томе. Када су се. Припреме за прелаз каганове војске настављене су. како по свему изгледа. као њихови подложници. Каган је освајао град по град. позвао је каган своје људе да напусте град. вероватно намерно. са којима су се и нагодили 591. изненада. Они су то. као са Лангобардима. а сам крену даље на исток. онда. Рат се. Каган. седми дан. услед једног ненаданог испада градске посаде. док најпосле није стигао под Дризиперу. Врховну команду над византијском војском имао је војвода Приск. вели Симоката. Због тога су обријске и словенске чете опселе Сингидунум. што је овај.000 златника.

али су мученици упорно остајали неми и чврсти. наставио ратовање. и сасвим је сатрти. На путу. којој је био вођа неки Радогост. ударио на тешке муке заробљене Словене да би му дали потребне податке и о осталим словенским одељењима. нема ни говора о повреди мировног уговора. једне ноћи. Приск је одговорио да се Византинци не спремају на Обре него на Словене и да. том приликом. обавести га о поразу Радогостовом и замоли га да му да људи и лађа да их спасе. он је покушао да сузбије њихов налет. Приск је. а људи разјурени. Приск је пребацио своје чете преко Дунава и напао словенску војску. Са њима Гепид дође до реке Па- . том приликом. чему има да служи тај нови војни поход када је лањске године између њих дошло до мира.32 Историја Срба обријски вођа поверова у њега. Грчки вођа Александар беше. тај караван напала је једна јака словенска чета. у сукобу са једним византијским одељењем. Византијска војска је дошла до Доростола потпуно спремна за борбу. Иза тога. несигурност која је владала иза леђа оперативне војске у покрајини најближој престоници: исто као што је и доказ о слободи словенских чета на византијском тлу и донекле можда о њиховом одомаћивању. сасвим изненада. Гепид. ако се солидном одбраном и утврђивањем дунавских граница не онемогуће њихови напади. дакле дубоко у унутрашњости. понуди поново своје услуге. коју је срећно препливао. али је и по други пут морао да се спасава једним вратоломним скоком у реку. нагласио да се непријатељ сигурно неће смирити док се не увери да има опасног противника. тј. С пролећа идуће године цар посла Приска поново на Дунав да спречи словенске упаде у Тракију. поможе издаја једног Гепида. после првог успеха. Он оде једном од словенских поглавица. Словени се повлаче у околне шуме и ритове. невешту том терену. Византинцима. Напад је био тако неочекиван да је сам Радогост једва изнео живу главу тако што је ускочио на неоседланог коња. прими мали откуп од Приска. са пратњом од 300 војника. Словенска земља би похарана. Ту Приску стиже каганово посланство тражећи обавештења о томе. односно. Дошавши после себи. диже опсаду и крену одмах натраг да штити угрожен домаћи крај. Његове чете иду за Словенима дубоко у њихову унутрашњост у данашњој Влашкој. Овај случај је веома карактеристичан за тадашње прилике на Балкану. Цар му је. који су били дошли у доста тежак положај. Добијени плен је Приск упутио у Цариград. према томе. и сигурно би уграбила сав товар да није случајно дошла једна нова грчка чета својима у помоћ и тако спасла ствар. Мужок му даде 150 чамаца и 300 веслача. неком Мужоку. врло добро обавештен о Словенима. Он је довео Византинце до положаја једне словенске чете и учино да су изненађени Словени морали примити и изгубити борбу. чак на шестом конаку. где су намеравали навући непријатељску војску.

већ раније да је каган баш тим дачким Словенима слао посланства са захтевом да му плаћају данак и да их је. одврати од те акције. иначе. опорављени од прошлих удараца. избегавали да му чине по вољи и да је каган употребљавао њих као монету у својим рачунима. па је. уместо да брани своје поданике. они ће сада да се држе са њима мало из страха од Византије. где су препади сваки час могући. Он је добро видео да ће то каганово посредовање само појачати обријски престиж код Словена. он се увелико припремао да нападне Византинце: а издао је наредбу и Словенима да почну да прелазе Дунав. пристао да византијска војска у даљим операцијама пређе преко његовог подручја. Владимир Ћоровић 33 спирија. а мало зато што непосредно осећају стварну и респектовану снагу каганову. на сваки начин. ма колико. Истовремено. задовољан тим. када су они одбијали. Кагану је било необично то повлачење византијске војске. затражио одједном удео у плену. а друго због несигурности у туђој земљи. једно због солидније исхране. присиљавао на то. а он је. из тог времена. У силном метежу многи Словени су били поубијани а сам Мужок заробљен. Приск је са муком наговорио своје војнике да пристану на то. Каган је. и то не само она на западу. вести биле нејасне. Ново ратовање на дунавској линији настављено је у пролеће 597. а одмах затим спроведе Прискову војску и у Мужоков крај. због удаљености од главних обријских средишта на подручју између Дунава и Тисе. Приск је и сам мислио да је мудрије повући се на своје подручје. како би одмах с пролећа могла почети поново чишћење и леве обале Дунава. обавештен о томе. Уколико су се Словени раније и опирали Обрима. Цар је оштро прекорео Приска због тог поступка. Једна чета од 600 Сло- . Цар је желео да сва та акција не остане на половним мерама и стога нареди да војска презими на словенском подручју. Приметили смо. била у извесној мери зависна од Обра: само су ова источна. године. него и она у Дакији. према томе. Та наредба изазва побуну у војсци. кадгод су могли. опис једног сукоба између њих и византијске војске. Јасно је. као господар овог „целог народа”. уосталом. да су словенска насеља. па их ту издаде Византинцима. Маврикије га је због тога сменио са положаја главног заповедника и на његово место је поставио свог брата Петра. Словени. то није нимало необична појава. била умногом слободнија. Византијска војска упаде тамо баш оног дана када је Мужок давао даћу свом брату и када све званице беху изопијане. Да су они. Занимљив је. Византијска војска је била прилично попустила у дисциплини и била је незадовољна неким царевим реформама. постају поново агресивни и њихове пљачке по Тракији бивају опет честа појава. око Саве. Приск. па посла своје људе Приску да извиде ствар. посла једног свог поузданог човека кагану да га. Кагану је потом враћено 5000 заробљених Словена. изјавио да је Приск „ступио на моју земљу и напао на моје поданике”.

Византинци покушаше да их потисну. пре Петровог прелаза реке. главна ромејска војска остаде дуго неактивна. Његова болест паралисала је и остале ниже заповеднике. несигурни за леђа. Немајући коње. кога су нашли да их доведе до неке реке. прекорен од цара. та извидница је заспала у једној шуми и пала у руке Словенима. беше упућена преко Дунава да. Једна његова извидница. ромејски војници наиђоше на тешке неприлике. У престоници се веровало да он намерно избегава борбу и да његова личност не даје довољно гаранција за успех целог подухвата. Византинци их нису прогонили. Да би спасли главе. прибравши се. него се задовољише тиме што су том победом постали господари над обе обале Дунава. онај познати Александар. Видевши то. у јарости. Нарочито их је мучила жеђ у неком крају Добруџе. Када опазише византијску војску. војвода Петар издаде наредбу да сва војска пређе одједном и да. Изморена и недовољно опрезна. бежећи од једног вепра. показао се као врло неподесан војсковођа и претрпео је без потребе велике губитке. војвода Петар беше се ударио о једно дрво и повредио ногу толико да је дуже био потпуно неспособан за војне операције. Када је. који су били сакривени у шумама на супротној обали. ти људи одадоше Словенима све што су знали о Петровим намерама. Када је војска полегла да се халапљиво напије воде. Међутим. од двадесетак људи. гонила је богат плен и водила много заробљеника. Пирогост. осуше на њих своје стреле Словени. и у страху од неке нове издаје.34 Историја Срба вена. Словени изиђоше да спрече прелаз и искрцавање. али видећи упорне непријатеље у непознатом крају. брзо од кола са пленом направише своје бедеме. стали сећи и остале заробљенике. спроведе их до неке ближе непознате Хеливакије (Јаломнице?). у пуном саставу. пожури са 1. Словени почеше убијати мушке заробљенике. Истовремено. пошли напред у туђу и непознату земљу. вероватно већ унапред спремљени за тај случај. после тога. У лову. Један човек. што је веома узбудило нападаче и донело им најпосле победу. Али киша византијских стрела обасу њихов табор и када паде Пирогост. Тада вођа Словена. остављајући само жене и децу. Када је војвода Петар наредио својој војсци прелаз преко Дунава.000 људи и потпуно га уништили. јер су словенске стреле добро гађале баш у њихове коње. покушао мало живљу акцију и прелаз преко Дунава. Словени су. дође са својим четама близу реке и спреми заседе у шумама. Када су. прими напад. Александар стога нареди да војници сјашу и личним јунаштвом да разбију непријатеља. они почеше брзо да се повлаче и нису се зауставили све док нису . где надалеко није било текуће воде или јачег извора. уходи словенске положаје и кретања. они оставише бојно поље. Византијски заповедник. Византинци су се устручавали да их нападну.000 коњаника да их стигне и отме плен. дочекали су Словени први одред од 1. опљачкавши неке градове.

око 30 миља удаљен од вароши. као позвани да узму на себе дужност њихових заштитника. То утврђивање дало је тобоже повод кагану да у свој форми објави Византији рат. водили оштар разговор. Када је Сингидунум поново добијен за Византију. у одбрани. Незаштићена Далмација страдала је много. Обри су. али не могоше одолети. Каган је опет затражио објашњење због тог похода. и цар је стога био присиљен да му одузме врховно вођство. каган је. Приск на то пожури да војску приближи освојеном граду и стиже са њом на дунавски оточић Сигу. послао је само опробаног Гудуја са 2. у Истру и Далмацију. С пролећа 598. наљућен византијским пребацивањем. одговарао да је земља византијска и да он с правом долази ту. прекинуо разговор и бесно довикнуо да ће трагом Сингидунума наскоро поћи и многи други градови. спомиње се да су Обри и Словени разорили том приликом око 40 градова и места. Избегавајући војнички пут. Приск није могао са својом малом војском да спречи ту провалу. него много западније. Обри. познати Приск из ранијих ратовања. јер крајеви нису били раније пљачкани. и зачудио се када је видео колико је проређена. када га . царски људи почеше одмах подизати зидове и утврде желећи да град обезбеде од неког новог препада. према томе. у тај мах. чије становништво преселише на своје подручје. Обновивши је и подигавши јој дух.000 војника да извиђа и узнемирава обријске чете. сакупио је нови врховни заповедник. где су се Грци били добро припремили. Каган је седео на обали а Приск у лађи. а сам потражи кагана у Константиоли. Због тога на тај византијски упад одговорише освајањем Сингидунума. опрезни Гудуј се са својим војницима верао кроз кланце и с успехом изненађивао и робио обријске страже и комору. штавише. он пређе са њом Дунав и дође до Нова. Читаво Петрово ратовање завршило се. уместо порушених бедема поставише низ заклона од кола. Једна таква победа над овећим једним одељењем Словена и Обра силно је овеселила папу Гргура Великог. као Словени у прошлогодишњој извидничкој бици. После тог узалудног састанка Приск нареди свом заповеднику Гудују да поврати изгубљени град. Каган је приметио да је то обријска земља и да Ромеји крше мир прелазећи у њу. неуспехом. Овај доплови са флотом под варош и спреми напад. према томе. Приск је. довикујући се. Тамо је каган имао више изгледа на плен. Обријска војска овог пута није упала ни у Тракију ни у Илирик. а можда се устручавао и да прими борбу са Приском око тешких балканских кланаца. опет. изморену војску у Астици. Владимир Ћоровић 35 пребродили Дунав. а Приск му је одговорио старим претварањем да је дошао зато што је ту лов добар и што је место са добрим водама и згодно за јахање. сматрали себе господарима подручја на коме су живели Словени и понашали су се. на коме би се могао сукобити са главном војском непријатеља. и тако су над Дунавом. До споразума није дошло. да говори с њим поводом тога.

36 Историја Срба је. по старој навици. та њихова невоља је била општепозната. вели му са резигнацијом и са осећањем за рђаву будућност. стога. у паници. године почео је каган овлашну акцију и на истоку. са мало друге војске и грађана. Царево посланство нашло је кагана у Дризипери још тешко жалосна. да чува велики зид и престоницу. ради којих је упутио једно посланство франачком краљу. Слабо опскрбљена. тешећи га. Нашао их је у својим старим пријатељима Лангобардима. Обавештен о тој јуначкој муци каган је за Васкрс понудио Византинцима примирје од пет дана и послао је гладној војсци довољно хране да се поткрепи. знатно деловало на слабљење ратничког расположења. изгубивши потпуно главу од изненађења. „јер они који ће живети после нас. каже: да се много брине и жалости поводом тога што му овај јавља о опасности од словенског племена и то тим више „јер кроз пролаз Истре почеше већ улазити и у Италију”. У Дризипери му не дадоше ући у град. пишући солинском епископу Максиму. у том часу. али је врло вероватно стога што ти . помислише да се спасавају у Азију. забринута. палећи и пустошећи све. када одједном међу њима наста страшан помор. Цар хитно oпреми своју гарду. и он посрамљен побеже у Цариград. упозоравајући га да буде у миру колико са њим лично толико и са њима. дачке Словене дозвољавајући Ромејима да у борби против њих могу прелазити Дунав. У јулу 600. видеће још гора времена”! Пред зиму 599. а Приск се пожурио одмах за њим да брани град. уз часни пост. заузели Дризиперу. Цариградски сенат одлучи да тражи мир. наравно. допрети дотле. Изненађује. Постигнути споразум гласио је да Дунав постане међа између Византије и Обра. Многи. У војсци. мислећи да ће Обри. прогонећи га. Његове усплахирене вести и очајнички изглед бегунаца изазваше тамо опште запрепашћење. То је. један ретко човекољубив поступак обријског господара. године папа Гргур Велики. али склона за преговоре. Самом Кагану за један дан умре седморо деце. идући према Никопољу. Код града Јатра дође до борбе. Коментиол је. Каган је жртвовао источне. давао сметене наредбе и знатно је допринео да се окрене у бекство и оно чета што је иначе било спремно да води борбу. Пошао је на град Томи. Са Лангобардима заједно словенске и обријске чете продиру у Истру. обавестио о њој егзарх Италије. него га дочекаше погрдама и камењем. Али до веће борбе није дошло целе те зиме. Они су доиста и били потерали Коментиола и. У борбама на западу каган је хтео да има и савезника. ромејска војска је почела да пати од глади и с пролећа. Због чега је он тако поступио није данас познато. А. То омете и потпуно заустави његову војску. да се ипак не смућује сасвим због тога. ненадане за Византинце и стога катастрофалне. У то време повео је Коментиол другу војску против Обра. наста опште уверење да је он учинио издају и намерно их упропастио.

цар није хтео да поштује. Народ је протестовао што он штити Коментиола. Поред свег његовог неуспеха у прошлој борби и поред свег огорчења. под чијим је вођством онако . цар је. Кад је Маврикије. Цар је. 3. Они се. Његова намера беше непоколебива. нису борили са Византијом зато да би примили обријско господарство. озбиљним борбама. Приск пође за њима и разби их поново. Владимир Ћоровић 37 Словени нису показивали нимало склоности да врше према њему поданичке обавезе. бити у новим борбама много обазривији и да ће упети све своје силе да спере љагу с имена. после победе у Банату. и велик број заробљеника оста у нападачевим рукама. Цар Маврикије прими обријско посланство и пусти из Томија све робље. било је јавних погрда против њега. цар опет именова Коментиола за вођу на Дунаву. Тек тада каган се реши да почне молити цариградског господара за милост према заробљеницима и за обзире према себи лично. Цар Маврикије није био никад много вољен у својој престоници. Рат са Обрима није био нимало популаран и сматрао се као сувишан терет. учинио то са надом да ће Коментиол. Обри узмакоше у банатске долине прикупљајући нове снаге. Мир. Да бих их дотукао што јаче. колико могу. За то време Цариград је улазио у велике кризе. да снажном офанзивом одбије варваре што даље од Царства и да. прелаз преко Дунава. био нападнут не само погрдама него и камењем.000 Словена. у трећој и дефинитивној заглавило је око 15000 варвара заједно са неким од синова каганових. у Сингидунуму. међу којима је било много Словена.000 људи да пређе чак и реку Тису и да их и тамо гони. на брзу руку прикупљена. Учинио је то на своју штету. при једном јавном походу. при првом Коментиоловом поразу. каган је скупио нове чете не само обријске него и од других подложних и застрашених народа и племена. године. које је владало против њега и у војсци и у грађанству. Упоран. сјединила се Коментиолова војска са Присковом. Граница је после тога остала потпуно мирна. У ропство паде 8. Већ раније. поставио свог брата Петра. Цару се оштро пребацивало да је пристрасан и тврдица. осетно кажњени. уместо Приска. Под вештим вођством Присковим. јер је сада мржња са побеђеног војсковође преношена и на самог цара. војска би разјурена.000 Обра и 6. слободни од свачије власти. Тај византијски одред наишао је на другој обали Тисе на три гепидска насеља. у којима је све ставио под нож. и из тврдог Виминациума почела је.200 других варвара. за главног заповедника војске. пред крај 601. а сувише запоставља. они у три велике битке осташе победиоци. Кад је. у ствари. ти народи из руских степа задуго не помисле приближити се међама моћне Царевине. који беше склопљен са каганом. очевидно. заслужног Приска. он посла једно одељење од 4. И та нова. настала у Цариграду глад. У лето 600. међутим. поучен скупим искуством. њихова жеља била је увек да остану.

Али. Византијска војска. Када су се дигли Персијанци. стога. дао све поклати. Он је био последњи цар Источне Империје који је на дунавској линији одбијао навале северних и источних племена желећи да спасе државу од варварске најезде. да искористе трзавице Царства. Војска се осећала увређеном и њена дисциплина поче осетно да попушта. Петар се не усуди да крене равно против Обра.38 Историја Срба страдала војска у походу против Словена. настале на све стране. На цареве поновне и озбиљне позиве војска одговори тим што поче отворену буну. а закратко погибе Маврикије и петорица његових синова. да се офанзива никако не прекида и да се не да даха противнику. У свом походу он је био помаган и од Анта. Маврикију стигоше вести како каган спрема освету и помишља чак на један поход на Цариград. Његова наредба је гласила да војска безусловно мора презимити на непријатељском подручју и да тим потврди успехе и да буде лакше спремна за коначне борбе у пролеће. у ствари. о Маврикију се био пронео глас како није хтео да откупи из обријског ропства ромејске четнике и како их је каган. него им је поручивано да се снабдевају пленом од непријатеља. На ту упорност војску је нагонило још и то што због глади није могла да се шаље четама храна из престонице. „кроз . охрабрило и утученог кагана. пређе Дунав и постиже извесне успехе. није хтела сад да продире дубље у опасне словенске крајеве и да уопште остаје на левој страни Дунава. Маврикијевим падом напуштена је и његова офанзивна политика према Обрима и Словенима. Забринут. тобоже да свете Маврикија а. његови људи су постали живљи и почињу да се окупљају у подручју око Ђердапа. разјарен због тога. није имао своју државну политику. Чим је дошао глас да је опасни противник смењен. он је сву своју снагу трошио само на то да свој престо заштити од судбине свога претходника. а добивши власт једним превратом. он нареди Петру да предухитри Обре и да их нападне одмах на левој обали Дунава. већ поколебана у дисциплини. За новог цара међу четама би изабран један од бунтовничких вођа. више из страха због прошле катастрофе. који се овога пута јављају као савезници Византинаца. Гудуј. прост и суров Фокас. Фокас је био крунисан 23. војска одби да се покори тој наредби. међутим. одређени подзаповедник. Нови цар. Побуну војске поздрави незадовољна престоница и одмах се придружи царевим противницима. пуна неповерења према новом врховном заповеднику. него упути једног свог подзаповедника на обријске поданике Словене. новембра 602. И многи други обријски поданици беже од кагана. Цару се. донекле. један од најобичнијих војничких скоројевића. Осим тога. него због нових византијских подвига. чинило да је преко потребно искористити прошле успехе и метеж обријских поданика и наређивао је. протести почеше да узимају опасне размере. Присково смењивање беше.

постају готово господари северног малоазијског подручја. На то су га нагониле. до 610. као и освајање главних места Мале Азије и чак eгипатске Александрије (619). негде врше пљачке и палеж. III Словени насељавају Балкан Главна државна брига цара Ираклија. заповедник Африке и један од бољих војвода у борбама против Персијанаца. . заразе и Фокасове личне опачине изазваше нове буне у Византији. сву младост је провео у Малој Азији. Фокас напушта северну границу. из Кападокије. Обри. тешке прилике Царевине у том крају. где је за владе Маврикијеве војевао са Персијанцима. азијска питања. годину као годину пустошења и страдања. али негде се већ и сталније задржавају. То продирање варвара. била су. притисак Персијанаца и њихово безобзирно надирање. у којима су Словени гледали опасне стражаре и за своје акције и за своје нове тековине. Тамо ствари иду све горе и Персијанци. тражили су хитно да Царевина енергично интервенише. истина. лични интереси. успеси Персијанаца. Нарочито су страдали утврђени градови. Владимир Ћоровић 39 читав исток. у суштини. Осим тога. Првих година Фокасове владе спомиње се један већи упад Обра у Тракију. године ратују и освајају по фурланском и млетачком подручју не наилазећи нигде на отпор који би их зауставио. чувен и после много хваљен Ираклије. Савременик Јован Никејски бележи посебно 609. Он је био пореклом с истока. Због свега тога. да захвали афричким четама и азијским пријатељима. Најпосле. Словенске чете прелазе без много напора преко незаштићених граница. за читаво време његове владавине. спремни за колонизацију. али не могоше поправити све оне зле последице које беше изазвао прошли метеж. с једне стране. У пометености. које. повисује данак кагану. углавном. нарочито ради снабдевања са храном пасивних eвропских крајева. како каже Димитријева легенда. а власт уграби главни вођа опозиције. за Визанстијску Империју посед богатих области Мале Азије и Египта беше једно од животних питања. у један мах. с друге. и Киликију и Азију и Палестину и све околне земље све до саме царице градова”. Почетком октобра 610. нарочито гледају да се освете и окористе суседна обријска и словенска племена. свој успех против Фокаса имао је. и то заједно са женама и децом. и. шире своју моћ према западу и од 603. а затим учесташе и походи Словена. силазе у поједина места. глад. а сву војну снагу из Европе пребацује у Азију. скрхаше новог цара. која је настала у Византији приликом промене на престолу и повлачења војске у Азију. за то време. године Фокас је био срушен и измрцварен.

судећи по називу. нису била словенска). стигао и опленио и сву Тесалију. а касније. они се почињу задовољавати тиме да просто отимају и заузимају туђа напуштена поља и њиве и да. и како је опљачкао не само унутрашњост већ је. У почетку Словени иду да пљачкају. околна острва. Словени су били врло експанзивни. дакле. уместо покретних. најзад. то су ти прелази постепено губили четнички и освајачки карактер. Словенски . Словени са Обрима заједно прелазе тамо праћени породицама. Епир. међутим. Њихова насеља хватају у VII веку од Црног мора па све до баварске границе. која је била врло тешка. Друговића. да је насељавање Словена већ вршено на тај начин и да су. У Солун се збегло много породица из дунавских. Западни део Царевине препустио је. Верзита и других (од којих нека. сву Ахију. панонских и дачких области. Друге словенске чете харају далеко и дубоко по Византији. Значи. Словенски напад на Солун и овог пута није успео. Вајунита. а оно свакако знатно мањој својој бризи. од прве године своје владе. Сагудата. пребегавали и прелазили на византијско подручје још и зато да би избегли суровости обријске власти. на чуновима. Видећи да су границе недовољно штићене. опустошио многе градове и покрајине и напао. заједно са Кикладима. Велегезита. а како је све мање било војничких византијских покушаја да се они силом одбију. већ тако прешли у словенске руке. ако не његовој судбини. Словени већ проваљују и у Истру и силно је пљачкају. када је после честих пљачкања плена остајало све мање. велик део Илирика и чак један део Азијe. Словени су. Словени су врло добро знали да Византијска Империја нема довољно војске која би могла да спречи њихово надирање на Балкан. Године 611. Да то није имао бити прост пљачкашки напад закључивало се у Солуну по томе што су са нападачима биле и њихове жене са пртљагом. севернији и ближи непријатељу. у оном времену када је Византија била сва заузета својим тешким и напорним кризама и борбама на истоку. Напад је извршен и са мора и са сува. и сам Солун. почео тамо војничке акције. Несумњиво стоји да су првих година VII века њихови походи необично чести и да тих година највећи део старих градова пропада и да им се губе трагови. Вести из средине VII века већ јасно говоре о јаким и сталним словенским колонијама на Балкану. а поименце се спомиње становништво из Ниша и Софије. узимају непокретна имања. а у исто време туку се и по Баварској. пре те опсаде Солуна. Димитрију казује како се дигао огромни словенски народ разних племена. вероватно.40 Историја Срба цар Ираклије је одмах. Процес преотимања и колонизације извршен је. очевидно. спремне да се настане ту одмах после пада града. сасвим доле на југу Царевине други неки градови. Солунска легенда о св. грчка острва. а судећи по јачини њихових чета не изглeда да су била много ретка.

прича легенда. код нападача појачан бес разарања. истина. Владимир Ћоровић 41 бродари. и многи други градови као Дукља. подигнут је после у близини Сплит. а неоштећени остадоше једино Задар и Трогир. Сам је дошао под град мало касније. године). упорно брањен од свих слојева становништва. забележеној код Томе Архиђакона. и друга места. били су од варвара готово по правилу освајани. Цар Ираклије одлучи зато да скупи сву снагу против толико ојачаног непријатеља и да лично води војску. тако су лоше маневрисали приликом општег јуриша на град да су се многобројни чамци сопственом кривицом изврнули и изазвали општу забуну флоте. Године 614. уместо Агрувиума Котор. а по градској традицији. и ради пљачке. али тек после две године. уместо Епидаура Дубровник. Оно је. У Нарони нађен је закопан златни накит једне хришћанке са новцима царева од Јустина I до Тиберија II. Словени ипак не напуштају план да се некако дочепају Солуна и позивају кагана у помоћ. после дуже опсаде (око 614. преваром (Словени и Обри пресвукли су се у одела ромејских војника). страдали су. а 619. и далека Александрија. Он је. био је озбиљно угрожен. Али је град и овога пута успео да се спасе. житница Царевине. Византија је управо у то доба била најтеже притешњена од Персијанаца. па рушени. Хацон. и Домавиум и Бистуе у Босни. а у Грабовнику. У то време пада и освојење Далмације. Уместо старе Салоне. и на југу Скадар. Каган се одазвао позиву. Да би се колико толико . обична појава при свим варварским најездама. Стара и угледна Салона била је узета. код Љубушког. био је заробљен и после каменован. Осим Салоне и Епидаура. а уместо Дукље Бар. пуни старог богатства. а помогнут и од цариградских власти. сувише збијени са чуновима. Исто тако. том приликом. био је у једној гомили сакривен гвоздени лонац са златним новцем цара Јустинијана и Јустина II. И ранија несигурност у њој већ се показује понајбоље у сакривању и закопавању новца и накита домаћег становништва. Чувена дунавска тврђава Сингидунум страдала је врло много тих времена и потпуно је заувек изгубила своје име. али је на нашем подручју било и сувише велико. Далматински градови. са огромном војском и са потребним справама за опсаду. према причању Константина Порфирогенита. Градско становништво спасавало се бежећи на суседна острва. Посед Египта. Нарона и Агрувиум. беше пао у њихове руке Јерусалим. а исто тако и при заузимању Епидаура. Сигурно је да је градско становништво покушавало само да брани свој иметак и да је због тога. склоњеним сигурно у страху од непријатеља. и важни Виминацијум и Цибале у Славонији. покупио „сва племена варварска” са Словенима и Бугарима и онда послао коњицу да посвршава претходне послове и изврши препад. Ово страдање градова је упадљиво. Сам словенски вођа.

На муци. 619. Персијанци су требали напасти престоницу с азијске стране. као нека врста савезника. сем тога. „И земља и море напуни се дивљих народа”. Ираклије обнавља преговоре са каганом и прима услове мира. године. Осим тога. Један део Словена придружио се Обрима и по позиву. словенски мали чамци нису се могли мерити са византијским бојним лађама. спасе у последњи час. које су по висини биле равне градским бедемима.42 Историја Срба обезбедио с леђа. као неизмерна пучина. Преко посланика било је уговорено да се Ираклије и каган лично састану у Ираклији. Гепиде и Словене. а друге у оклопима. искоришћавајући општу забуну. и још да да таоце као јемство за мир. а да води рат на две стране Византија нити је смела. персијски владар Хозроје поче да тражи савезнике. Али. беху повели са собом и жене. он нуди Обрима врло повољне услове. На једном делу фронта подигли су дванаест кула. прерушен. Истовремено. Сама варош одбранила се без много жртава. Ираклије се свом снагом баци на Персију. Словени. настале су за њих велике незгоде. лакоми на богат цариградски плен. појурише ка Цариграду да га заузму препадом. У свој својој царској слави. Они беху довукли и опсадне справе. са богатим даровима. који су имали прве редове „голих пешака”. године требао је да се изведе заједнички обријскоперсијски напад на Цариград. јула.000 златника. У лето 626. Каган је. Словени су. Уз то. цар је стигао на заказани састанак. Цар је имао да плаћа подвостручен првобитни данак. био припремио заседу да га ухвати и Ираклију је једва успело да се. Сав његов богат царски пртљаг уграбише Обри. Осетивши његову нову снагу у борбама. Ираклије није могао да прекине везе са њима. а други вели да стиже „бесни вихор непријатеља. као да је тешко побеђен. Општи јуриш почео је 31. Пустошећи Тракију. али су зато страдала предграђа све до такозваних Златних врата. по 200. Византинци су ухватили како се они споразумевају са . а Обри са европске. били добили задатак. варварски муљ”. Са Обрима су ишли и Словени. бљујући. водећи мноштво робља. Склопивши мир са каганом. међутим. са блештећом спремом. Обри су се вратили кућама. нити би могла. каже један савременик. да на својим лађама превозе Персијанце с азијске обале. Каган је кренуо сва себи покорена племена – Бугаре. ако пристану на то да буду лојални суседи. Опасност на истоку била је још већа. Нашао их је. Колико је цару било стало до тог да дође до споразума види се још врло добро и по томе што су се међу таоцима налазили и један његов ванбрачни син и један сестрић. у Обрима. сачињавајући највећи део њихове флоте. а на другој Словени. који су лако пристали на погодбу. и с огромном војском опседе Цариград. који су долазили Црним морем. На једној страни нападали су Обри. природно. знајући да Персијанци немају шта да траже у Европи. На Петровдан те године стигоше прве обријске чете пред велики зид. које су биле вешти бродари. каганови људи. надомак саме престонице.

августа 626. појачавало и то што се осетило да снага господара није толика колика се њима чинила. кренули су својом флотом тамо. Било је то више од страха од Обра него од Византинаца. био је пун мртвих телеса и празних чамаца. Крвничко поступање каганово са и иначе пострадалим Словенима. que ex genere Sclavinorum erant. они су напред слали Словене. него словенској невештини. природно. Ако Словени победе. каже један савременик. да им узму плен и да спавају са њиховим женама и кћерима. Византијски Јермени запалили су ватре у луци код Св. где је нападнута словенска флота. и што је византијска победа обуставила огромна финансијска средства. негде иза 632. Читав залив Златног рога. Обри истрче да узму плен. деловало је снажно на све који су суделовали у борби. чувена црквена песма „Возбраном Војеводи”. које . а због њих мораде се повући и каган. избио јак устанак Словена против њих. То је најстарији историјски спомен српског имена уопште. а сами би остајали пред табором. изричито наглашава да су Обри „насиље чинили” женама словенског племена Дуљеба. Владимир Ћоровић 43 Обрима помоћу давања знакова ватром. „нико није гонио”. Чак су словенске жене запрезали уместо коња. Када су Хуни–Обри полазили против неког. која је трајала две-три десетине година. па су их у одлучном часу преварили. Руска. Старе хронике говоре о томе са страшним примерима. Огорчење је. запали у заседу и тешко настрадали. Зими би долазили међу Словене да се хране. тек онда су им давали какву-такву помоћ. мислећи да су то Обри и да им дају уговорени знак. Саму се. вели један извор. Словени после тога пораза узмакоше. бесан што је због тога био онемогућен комбинрван напад са копна и мора. као и делимичних покушаја устанка. „иако их”. успеше чак да створе своју државу. пише франачки хроничар Фредегар. што је одлучило о крају битке. али сад је све узело крупније размере. под вођством једног франачког трговца. као нека победничка химна. даде поубијати и оне који су се с муком спасавали из општег бродолома. Њему и Богородици у славу настала је. Аустрије и северне Словеније побуњени Словени. наочиглед непријатељу. а Словени. услед огорчења због поступака под Цариградом. Словенска погибија је била страховита: „услед многе крви зацрвени се морска вода”. На подручју данашње јужне Чешке. кнез Лужичких Срба. Незадовољства је било и раније. dux gente Surbiorum. такозвана „Несторова хроника”. године. Рат је био завршен 8. приписујући пораз не превари. А своју превласт они су искоришћавали свирепо. године. Каган. Сама. а ако и подлегну. Обријско-словенски пораз пред Цариградом створио је нову фазу у односима између њих. која су дотад јачала Обре и осигуравала им превласт над осталим народима са леве обале Дунава. Словени су прсли на све стране. који је дотад био под франачком влашћу. порушивши пре одласка подигнуте куле и затрпавши ровове. Стога је разумљиво што је сад. придружио и Дрван. Николе.

Уногундура. бугарски поглавица Куврат. које су почеле између Византије и Арапа. године. и ислам постаје вера огромне већине народа Мале Азије и северне Африке. Те године он је тријумфално ушао у Меку. упутио чак у Италију. Много озбиљнији био је покрет источних Бугара. коју је раније морао да напусти. и никад више није постала озбиљан противник Византије. Читав његов покрет имао је колико верски толико исто и политички карактер. Месопотамију. била скрхана. на западу и северу Балкана јављале су се. са новим пророком Мухамедом. по свом свежем замаху и великом верском одушевљењу. постаде један од најважнијих чинилаца у Средозeмном базену. не зна се зашто. Одметнувши се од Обра. западну Персију. и уједињавање арапских племена. Забринут за судбину својих покрајина на истоку. Време од Маврикија до Ираклија представља период словенског пресељавања и учвршћивања на Балкану. Од 630. у ствари. он ипак није могао да на истоку добије жељени мир. уђе у ближе везе са Византијом и склопи са њом савез да би могао добити потребну подршку за борбе које су предстојале. Крај великих борби. године Мухамед постаје несумњив вођ Арапа. Али. цар је спремао нову војску. На истоку су према Царевини биле организоване снаге једне државе и једног покрета. Источна питања беху за Византију постављeна са више снаге него западна. ако већ не озбиљно угрозити. он нема пређашње активности. готово и опаснији. успео страховито да потуче и Персијанце у бици код Ниниве (627. после Египат и Триполис. Мухамедови наследници ширењем исламске вере. изникла нагло као тропски цвет. врше. Против Обра не усташе само Словени. Већ пре средине VII века нова арапска држава. у Беневент. опасног и обесног обријског противника. Арапи освајају Сирију. али се уместо ње јавља нов и исто тако опасан противник. па се после. да би могао истрајати и ослабити. он је умро 641. који су живели у подручју од Дњестра и Азовског мора на исток. Ираклије није доживео. и она је новог савезника усрдно помагала. године) и да изазове грађански рат код њих. То су Арапи. Царевини је добро дошао тај сукоб између Обра и Бугара. истина. међутим. Цар Ираклије прихвати радо ту понуду и учини чак Куврата византијским патрицијем. После каганове смрти насташе исто тако и борбе међу Обрима и њиховим поданицима Бугарима. У тим борбама настрадали су Бугари и један њихов део дошао је Словенима тражећи склоништа. или Курт. Иако је Ираклије. болестан. Ирак. мало после обријско-словенског пораза пред Цариградом. звани Сарацени. чак. Оне своје упаде у земље Византије нису изво- . чете које нису више биле никаква новост и које стога не изгледаху нарочито опасне. Персија је. и његова вера ислам осваја нагло све више арапских племена.44 Историја Срба ће се после јавити и код словенских племена на југу. остављајући државу пред крупним заплетима. са вођом ретких способности. Палестину.

добар део истине. Борбе између Обра и Словена као и борбе између Обра и Бугара. Царевим одобравањем. на свим линијама. приповеда. па је један са пола народа кренуо у Византију и дошао све до Солуна. Отуд је и остало име једног тамошњег насеља Србија. Владимир Ћоровић 45 диле са планом. У том причању има. што смо им кретања могли пратити. или су их временом апсорбовали. Захумље. ти се Словени упуте натраг. него веровати да су словенске масе у ових сто година. где су им били најближи суседи. и то Словене и Бугаре против боље организованих и опаснијих Обра. И за Србе постоји слично причање. наследила у власти оца. под једним свесним вођством. Зету. предомисле се и замоле цара. али. сличне каквој временској непогоди. што се наводи. у једном правцу и у исто доба. никаквих позитивних доказа да су Хрвати дошли на југ пре Срба. и борба Хрвата са њима јесте саставни елеменат њихове опште акције. преко београдског заповедника. Очевидно. он каже да су они били „добегли” цару Ираклију у време када су Обри заузели Далмацију и опустошили је. каснији византијски цар. у Цариграду се још рачунало да се са њима може. стварале су у Цариграду уверење да ниједна страна неће бити после њих способна за веће акције. на границама франачке државе. ако и када устреба. Вероватност свакако није искључена. Покрет Словена против Обра узео је врло широке размере. и стога их пуштаху да се крве чак и на византијском подручју. него на махове. помажући једне против других. На том подручју они су брзо постали бројем надмоћнији од одавно проређених староседелаца и потискивали су их. нису ипак довели Византију пред несавладиве тешкоће. прешавши Дунав. ништа не би било мање стварно. Међутим. После неког времена. и. да им уступи за настањивање другу земљу. Није случајно ни оно. Константин Порфирогенит. долазиле само са једне стране. да га управо поплаве. да су једна племена долазила пре других. Словени су успели да се распростру дубоко по целом Балкану. исто као и њихово повлачење ка Дунаву и преко Дунава. Хрвати су потисли Обре и настанили се у тој области. а да се на његовом северу и западу чак и дубоко укорене. колико се да проверити. мада непријатни. Цар им даде ове од Обра опустошене земље: Рашку. са мало напора релативно лако и брзо изићи накрај. казује исти византијски цар. Напоменувши да су Хрвати дошли на југ пре Срба са северних страна. Неретљанску крајину. али не видимо никаквих разлога да би се то морало порицати. Два су брата. са мало легендарних елемената. захваљујући својим великим масама. да су за време владе цара Ираклија почеле праве сеобе Срба и Хрвата на Балканско полуострво. Ми немамо. истина. За Србе се не вели изричито да су . Упади тих чета трајали су већ читав један век. и вероватно са мало његове помоћи. Травунију и Конавље. Словенски походи до Солуна су доиста постојали. Τά Σέρβλια. незадовољни на том подручју.

На истоку. углавном. године. у већим или мањим масама. око 642. Међу словенским племенима на југу. да по Истри и Далмацији откупљује робље и светачке мошти. Да су Словени у то доба имали сигурна упоришта на далматинској обали. та два су убрзо узела водећу улогу. односно нека њихова племена са Висле. нема никаквих података у писаним изворима. али је свакако карактеристичан и за сигурност њихове залеђине и за њихов нападачки дух. Када је Византија помагала Бугаре против Обра. Исто је тако у VII веку била у словенским рукама и стара Далмација и добар део јужне Македоније. Један део српских насеља у Византији непосредно се граничио с областима где је била обријска власт и где су се. било. куда их је бацио талас ранијих похода. године. свеједно да ли у мањим или већим групама. а међу њима и Срби и Хрвати. и сва словенска племена из суседних области. 642. према приликама. Вероватно тим више што се и српско и хрватско име среће дубоко у Грчкој. Сам цар Константин Порфирогенит навео је једно причање које је несумњиво српско-хрватског порекла. Σκλβιγία. а састоји се у овом: да су Хрвати дошли на југ из Беле Хрватске. Византијски писци веле да је тамо било седам словенских племена. Тај подвиг им није успео. Средином VII века приморска Далмација је унеколико већ била смирена: то изгледа бар донекле по чињеници што је папа Иван IV. можда као њихови поданици. и да су ступила и у договоре са Византијом. учествовали су у њима. Бојке. у вези са осталим словенским насељима средње Европе. На основу подробних испитивања Љ. него да су дошли после њиховог пустошења. са великом флотом напали у Италији беневентско кнежевство и усудили се искрцати близу Сипонта. али се то са много вероватности може закључити на основу њиховог географског смештаја. Да ли је и колико је било Срба и Хрвата на Балкану и у панонској долини и пре тих борби не може се сигурно тврдити. вероватно. између Дунава и Балкана. Да ли су ти Срби били раније у некој вези с Обрима. а Бела Србија вероватно северније и северозападније од њих. у првој половини VII века. Хауптмана данас се може сматрати као утврђено да се Бела или Велика Хрватска налазила на подручју горње Одре и Висле у такозваној Малој Пољској. Врло је вероватно да су наша племена из тих крајева. одигравали сви они догађаји које смо напред спомињали. станују у толиком броју да се читава та област назива Словенском. слао свог опата. постала активнија после устанка против Обра. а Срби из Беле Србије. сасвим је могуће да је то чинила и са Хрватима и са Србима. Према нашем мишљењу. словенске миграције (уколико их тако можемо назвати) текле су читаво једно столеће кроз цело подручје данашње Румуније и Мађарске. .46 Историја Срба се борили против Обра. у Тесалији и Пелопонезу. У борби с Обрима и после њихове пропасти добили су само активни Срби и Хрвати већи замах. Словени. Мартина. али их је. следи још и отуда што су.

Фарос (Хвар). Са римским гарнизонима иде упоредо и колонизација земље. главна прометна артерија. Освојивши ове области. дубоке трагове своје државнс културе. Артемиде и Нимфе. оставила је и овде. Сингидунуму. у средишњу Босну. Владимир Ћоровић 47 Од балканских покрајина Царевине беше прилично слободна од Словена долина Мораве. Лисос (Љеш). Грчку културу одржавале су старе њихове колоније: Аполонија (Појани код Валоне). Новац у нашим крајевима био је понајвише грчки. године пре Христа почела своја освајања Илирика и која је већ од цара Августа господар Балканског полуострва. Убрзо се стварају на свим стратешки важнијим местима градови и гарнизони и уводе се добре комуникације. као и на другим странама. тај утицај се осећао не само на истоку. до Бара с једне и Балкана с друге стране. а деломично из Македоније. После римског освајања грчки језик је потиснут. која је спајала престоницу са Дунавом и Европом. изузимајући приморске градове. Током прве половине VII века колонизација Словена на Балкану била је већ углавном свршена ствар. У религији продире култ Хермеса. и у вековима после Христа. ширио се римски елеменат и дуж Дунава. Епидамнос – Дирахијум (Драч). Сирмију. у тим логорима и око њих . У византијској власти остадоше Ниш и Софија све до IX века. Илирски краљеви кују новце са грчким натписима. дотадашњи утицај грчког језика. Епидаур (Цавтат). Коркира Негра (Корчула). у касније време. као Салони. Први низ тврђава настаје са далматинске стране. нису долазила до већег изражаја. Раније. пре свега. Римљани су се одмах дали на то да их што боље обезбеде за себе. него и на најзападнијим тачкама Балканског полуострва. Трагуријон (Трогир). Римсколатинска култура померила је. Епетијон (Стобреч). Нарони. уколико их је било. која постаје трајнија уколико је војничка служба у овим крајевима наследна. У Сиску је чак остало грчких натписа и много спомена о Херакловом култу. у току од неколико векова. драхме и хемидрахме из Аполоније и Дирахија ишле су не само дубоко у унутрашњост. Грчких становника било је у свим важнијим местима. он је у тим крајевима готово сасвим нестао. у Македонији и Тракији. Пана. него чак и преко Дунава у Ердељ. Иса (Вис). којаје још 229. постадоше претежно словенска земља. IV Балканска култура у доба сеобе Словена Моћна Римска Империја. одакле је почело и прво продирање. Са друге стране. Уз активне војнике. Остали делови Балканског полуострва на истоку и западу. Словенска насеља туда. стигавши тамо деломично из Јадранског приморја.

и који су. још за првих царева.48 Историја Срба било је много ветерана. Царица Теодора Врло брзо су. нарочито. изграђени војнички путеви. ширили утицај Рима. који су. Један . остајали у земљи као трговци. занатлије. посредници итд. одслуживши војску.

и једно од главних трговачких места. на том путу. Тај пут. која је била на пловној Неретви као и Онеум (Омиш) на Цетини. тако: Сениа (Сењ). Водио је Моравском долином и Нишавом у Софију. који су служили локалним интересима. какве се још спомињу у Русији. са дужином од 1. са једним краком за Сисак. За време цара Диоклецијана. Поред Саве ишао је велики пут од Љубљане и Сиска ка Сирмију и даље до мора. Јадер. а читаво остало Балканско полуострво под префектуру Илирика. која је хватала до Колубаре. Почињући од границе Провинције Далмације. било је много краћих и споредних. од Албоне (Лабина) и Фланоне. и од Тарсатике (Трсата). Главно место на западном делу Полуострва била је Салона (Солин). Нарона (Вид код Метковића). добили постепено латински карактер. претвореном после у стону цркву. другим од Салоне ка Сави и трећим од Нароне ка Дрини. 43 места за измену коња и око 670 миља. хватајући споредним путевима главна места појединих области. од којих су многи. И остала читава обала Јадранског приморја беше густо засејана мањим и већим колонијама и градовима. настављујући се на талијанске. Порфирогенит каже да је био велик готово као пола Цариграда. „прастара артерија” од Дунава до Цариграда. на реци Крки. Од Београда до Цариграда била је 31 станица. Посебно важан пут беше чувени Игњатијев пут („via Egnatia”). године) и био сахрањен у свом маузолеју. широк око шест метара. praesidia) или куле (turres). поплочан великим полигоним камењем или набијен песком (отуд назив калдрма – χαλός δρόμος). који је спајао Илирик са Македонијом и Тракијом. Трагуријум (Трогир). у коме је било седиште једног од три далматинска . као пут Нарона– Невесиње или Епидаур – Травунија. Владимир Ћоровић 49 пут. Почињући из Драча. иако настали пре Римљана. на раскршћу путева за Далмацију и Сисак. развио се главни град Либурније Скардона (Скрадин). који је и умро ту (313. године. Енона (Нин). ишао је обично у правој линији. Уз пут су биле станице за преноћишта (mansio) и за измену коња (mutatio). долином Марице. преко такозваних Трајанових врата. очуван је у народу оног краја све до данас. ишао је од Истре све до Скадра. Осим тих главнијих путева. већа насеља се углавном држе обале. У унутрашњости. био је израђен већ 69. На такозваним Трајановим вратима. Тракија је потпадала под префектуру Истока.482 метра. тај пут је водио преко Охрида и Битоља у Солун и служио корисно све до новог века. који је почео ту у близини да подиже свој величанствени двор. Главни војнички пут. Ознаке су обележавале миље (mille passuum). За чување путева и јавну безбедност подизана су мала утврђења (castella. град постаје једно од првих места читаве државе. Јадера (Задар). Салона је била административно средиште целе простране Далмације. била је административна подела Истока и Запада. а отуда. Спомен на Диоклецијана (цара Дукљана).

Велико римско утврђење беше Могорјело код Чапљине. Друго важно место била је Доклеа код Подгорице. то је била „arx munitissima” и ванредно цењена по свом стратешком значају. Преко подручја Јапода у овој области римска насеља нису била јаче развијена. На југу је све време био од великог значаја Епидамнос-Дирахијум (Драч). Лика и Крбава имају. Лисум (Љеш). Сисак је имао и своју ковницу новца. И само име Лике старог је порекла. Municipium Magnum (Баљина Главица). На извору Привилице код Бихаћа налазило се народно светиште Јапода. Стари град Далмата. Осим тога. Pons Tiluri (Триљ). Домавијум код Сребренице беше једно од најважнијих рударских места целе римске државе у овим странама. много старих насеља. У источној Херцеговини постојао је неки стари град у Потоцима код Мостара и значајан град код Стоца. У Боки Которској најважнији град и понекад седиште илирских краљева беше Ризон. Он је био стециште многих путева и значајно место бродарства на Сави. Арупиум (Прозор код Оточца). – идентична са Рогатицом и да је била једна још ближе неодређена колонија у Сарајевском пољу. Нове (Руновић). Нединум (Надин). Град `Αλονψοί биће вероватно приморска Лопсика. Ту је живело илирско племе Доклеата. Неки Кајо Епикадијес сахрањен је у Салтуи. средиште Покрајине Савије. а онда Агрувијум – Грбаљ. Промона (Тепљу). Бурнум (Шупљаја Црква). важна места y унутрашњости беху: Асерија (Подграђе код Бенковца). Према Ливију. исто тако. а 'Ορτορελγται. код Каштел Новог). Отуда је један пут водио до унутрашњости према Нишу. по којој је читава област добила назив Дукља. Медеон (Медун). Друга важнија места су ова: Вегиа (Карлобаг).50 Историја Срба округа и у коме се одржавао сабор (concilium) северне Далмације. „Princeps civitatis Doclatium”. до које се долазило воденим путем уз Бојану. Дувно. Лисос. Bistue nova (Зеница). Монетиум (Бриње). Страбонов „велики град” Делмијон. Стари илирски град је и Метеон. Од свих места унутрашњости најзначајнија је била Сисциа (Сисак). Рисиниум (Рисан). Главни град Јапода Метулум (Муњава код Огулина) пропао је приликом римског освајања. Варвариа Еквум (Читлук код Сиња). Остала . Ортопула биће идентична са Стиницом. сачувао је своје име до данас. Скодра.. На југу од Нароне стајао је Епидаур (Цавтат). У Покрајини Превалитани беше главно средиште старе Илирске државе. Због великог трговачког значаја. Батуа. Дльмьно – Думно. Домавија. Тип старих савских чамаца очуван је у јединственом преисторијском примерку у сарајевском музеју. – Ortoplinija. Делминијум. Сикули (Бихаћ. Bistue Vetus (Варвара код Прозора). У Дукљанском приморју важан је Улциниум (Улцињ) и најјужнија тачка Провинције Далмације Елисос. средиште јужног далматинског округа. У источној Босни зна се да је нека колонија – colonia Ris. Будуа (Будва). у данашњим Вилусама на Грахову. Municipium Salvium (Грковци код Ливна)..

Валентијан I (364–375) и његов брат и сувладар Валенс (364–378). имао је одавно врло велик прометни значај. на исток Винцеја (Смедерево). Марсонија (Мрсуњ код Славонског Брода). Акуминкум (Стари Сланкамен). сину Септимија Севера. године Каракала био проглашен за цезара. водили су путеви од Дунава у унутрашњост и њих су Словени при својим упадима често употребљавали. Владимир Ћоровић 51 важнија места су ова: Андаутонија (Шчитарјево). Одатле је скретао дунавски пут за Цариград. даље. Остала места око Дунава беху: Ледерата (код Рама). Aqua Viva (Вараждин). Његови први оснивачи. Титобургум (Даљ). бранећи ли- . Басиане (Петровци код Руме). ковница новца и оружја. све до наших дана. да би запослио војнике. ту је било седиште аријанског епископа и једног аријанског сабора (366. Констанциа (Ковин). келтски Скордисци. и од Прахова према Ћуприји. амфитеатар. Маргум (Орашје код Дубравице). Арсена је Ражањ. Код Ритопека беше Трикорниум. У Сингидунуму се родио цар Јовијан ( 364). године). по коме је читава суседна област добила своје име Срем. Акве (Прахово). са својом ковницом новца и пристаништем за речну флоту. Ту је 196. са већим обимом. Од Ратиарије (Арчера) према Нишу. а Римљани су га после развили. Од других мањих места на Дунаву и око њега важнија су: Корнакум (Сотин). заглавио у војничкој побуни цар Проб. У Сирмију је 282. Пек (Велико Градиштe). он се током III–VI века развио у важну световну и црквену метрополу. Бонониа (Баноштор). дизао се Таурунум (Земун). сместивши ту главни логор једне легије. родно место цара Константина Вeликог. стециште шест разних важних путева. Цибале (Винковци). Стога је тамо цар Јустинијан подигао и обновио 27 градова и тврђава. у византијско доба владичанско средиште. и стога је одувек. Пинкум. био тражен и нападан. који је. Према Сингидунуму. затим Мурса (Осек). због свог стратешког и привредно важног положаја. Егета (Брза Паланка). Врло важан је био Виминациум (Костолац). Рициум (Сурдук). које је добило име по Басијану. Главно место источне Паноније бeше Сирмиум. место данашњег Београда било је од вeликог значаја. на ушћу Саве у Дунав. Поставши колонија већ од времена Флавијеваца. а Praesidium Pompei Нерићeв Хан код Алексинца. град племена истог имена. из кога беху родом два цара. наредио да се саде виногради по Фрушкој гори и даље ниже око Смедерева. Наисус (Ниш). Сирмиј (Митровица). Horreum Margi (Ћуприја) био је највећи град у унутрашњости Мезије. Сервициум (код Градишке). Aquae Jasae (Вараждинске Топлице). створили су од њега тврђаву. у свој историји Балкана. Кукнум (Илок). Одавно. управо на граници Дарданије. Ту се налазио леп царски двор. у називу Врчина очувало се име светишта богиње Орције (sacrum Orcinum). према коме се налазила Константиола.

52 Историја Срба
нију Тимока.
У западном делу Србије римских места од већег значаја није било.
Далматинско-мезијска погранична област хватала је углавном око
Губеревца и Рудника; извесни рудници (Мајдан и Парлози, Рудник,
Стојник) припадали су Далмацији. Спомиње се неки римски муниципиј
Маl... (Malavicus?) у Висибаби код Пожеге. Повећe римско насеље
налазило се, чини се, и у Плевљима.

Царичин град, Јустинијана Прима

Од Ниша прeма југоистоку и југу беху Скупи (можда Злокућани код
Скопља). Цар Јустинијан, који се родио у близини те вароши, у селу
Таурисију, подигао је Скупи на ранг македонске метрополе, давши јој
латински назив Justiniana prima. Јустинијан је поделио Источни Илирик
у две црквене области, Дакију и Македонију. Овој другој одређено је
средиште, заједно са политичким, у Скупима (535. године), а у област
су јој спадале: Горња и Доња Мезија, обе Дакије, Превалитана,
Дарданија, најсевернија покрајина Македоније, такозвана
Macedonia salutaris, и један део Паноније. После 602. године нема
више никаквих вести о тој Архиепископији, а „политичко тeжиште
из Јустинијане Примe се поново премешта у Солун”. Очигледно
је да је то било повезано са надирањем Словена. Прокопије
јe казивао за тај град да је био ванредно украшeн храмовима,
дворовима, тржиштима. И стару варош Улпијану (Липљан)
Јустинијан је удостојио своје пажњe, обновио је и дао јој име

Владимир Ћоровић 53
Justiniana Secunda. Обадва та имена су остала само у званичној црквеној
титулатури, а у самом народу одржала су се старија имена све до наших
дана: Скопине, арнаутски Шкуп, турски Ускуп и Ушћуп. Од Скупи
према jугу нема нарочито великих римских насеља. Већ је Момзен
приметио да „никад није свуда кроз македонску унутрашњост кренуо
енергичан покрет градског развоја; удаљенији предели једва су, бар
стварно, изишли из сеоског реда”. Од интереса је важно и велико
гранично место Стоби (код Грацког), где се сада врше систематска
ископавања, Хераклеја Линкестис (Битољ), звана понекад и Пелагонија,
и Лихнис, прозван после Ахрис (Охрид). Охрид је био порушен у
борбама приликом сeоба народа и већи значај добио је тек у словенско
доба. Јужније беху Едеса (Воден), некад престоница македонских
владалаца и Бероја (Верија, Караферија, Бер), једна од првих
хришћанских епископија Балкана, где је проповедао сам апостол Павле.
Једно време тај град је био такмац Солуну, најважнијем граду
византијске државе после престонице. На путу између Скопља и
Градског налазила се језичка и културна граница између латинскe и
грчке домене.
Немајући увек довољно војске на расположењу, да би спречавао све
навале варвара преко Дунава, Јустинијан је почео да подиже и обнавља
старе римске градове и тврђаве, да уместо живе људске снаге поставља
тврђаве–бранике и да разређеним посадама да бољу заштиту и више
могућности за отпор. Римска насеља ишла су, углавном, понајвише уз
морску обалу и дуж великих пловних река, а насеља у унутрашњости
или су се развијала на главним стециштима путева или су потицала од
старог домаћег становништва. Средиште Балкана нема ни упола
онолико насеља као периферија; систем градског развоја био је,
војнички схваћен, као повезан лимес, који је са периферије, са мора, и
природних комуникација продирао према Дунаву и у унутрашњост. Тај
систем је добрим делом задржао и Јустинијан, само је место
офанзивног имао код њега дефанзивни карактер. Иза римске линије
дунавских тврђава Јустинијан подиже још један низ утврђења, слабијих,
али корисних, и осигурава пажљиво и бокове да противнику учини што
тежим продирање према престоници. Прокопије, савременик и
историчар Јустинијанов, у свом делу „О грађевинама” подробно наводи
то подизање градова. Оно је почето већ првих година Јустинијанове
владе, али се осећа тек средином VI века, када Хуни и Словени не могу
да продиру са трачке стране, него из Паноније. Осим свог родног
краја, Јустинијан је нарочито утврдио главна места унутрашњости,
Ниш и Софију, где су се стицали многи путеви. Уз дунавску линију
подигоше се стражаре и утврде: сва места су имала бити
ограђена рововима и насипима, уколико се не би доспела обновити
стара утврђења са кулама и зидовима. Те грађевине нису биле увек
солидне: подизане су журно, од материјала који је био при руци, и без

54 Историја Срба
икаквих других осим стратешких циљева. „Мањи замкови имају на
угловима четири округле куле, веће вароши четворо-шесторо или
осмоугаоне куде од три боја. Тај тип се лако распознаје у хемским
земљама. Северни зид Сердике (Софије) са округлим кулама скрпљен је
од старог материјала, са грчким натписима из ранијега доба Царства,
олтарима трачких божанстава и надгробним камењем. Замак (Кулина)
Равна у долини Тимока са округлим кулама поправљен је од темеља
материјалом римских камених грађевина и натписа. Исто тако, и велика
већина споменика из Виминациума није нађена у првобитном положају,
него су узидани у стенама великог замка, који је подигнут од камења
старе вароши.

Остаци Галеријеве палате у Гамзиграду

Од Сингидунума (Београда), који је био прилично запустео,
Јустинијан поново направи град „славним и достојним причања”. У
близини Београда подигао је и град Октавон, а уз Дунав сазида и
обнови читав низ градова, међу којима Ледерату код Рама и Пинкум.
Број мањих градова и стражара пео се на стотине, а служили су колико
за одбрану толико и за збегове сеоског и незаштићеног света. У самом
тимочком крају, у подручју тврђаве Акве (Прахова) било је 37 таквих
градова и стражара, сам чувени Гамзиград изгледа да потиче из тог
времена: од Сингидунума до илирске границе било их је 39, а до ушћа Дунава

описујући градње у тим крајевима. било од словенских досељеника. иначе. Ни изглед им није био од већег утиска. истина. Највећи део је. који се „стално прикрадају и потајно нападају оне што туда иду. њихових трагова има доста у топономастици VI века. Такав је. да би. очевидно. Неки називи су всроватно и словенског порекла. Скопљице (Σκαπλιςώ). Њихово разбегло становништво није се више враћало на стара ог- . упадали у Византију да се окористе пљачком из тих старих и богатих места. Стилибург. Тај систем Јустинијанових тврђава у Добруџи хватао је до Тулче и Дунавеца (Халмириса). При навалама Словена. а ради рђавог искуства и потребе да се не веже оперативна војска утврђивао се не само север него и средина Царства.” При подизању тих градова учествовали су сви они народи који су живели око Дунава. да тих вероватних словенских назива има и на југу. Доклеа. Бургонобор и др. Упадљиво је. Чисто словенски карактер има Скапљицо. на пример. За готска и друга германска насеља карактеристични су називи: Маребург. учинили су тамошња места несигурним”. коју Јустинијан подиже из темеља. када су Словени сами. Њихов велики број ишао је на штету солидности. казује за њих Прокопије. Али. Виминациум и други знатни градови пропали су заувек баш приликом упада Словена. Епидаур. Чак у Македонији и Дарданији подигнуто их је и обновљено 127. средином VI века. Страх од провала ширио се по свој Царевини. где се. Филипа или Константина. „нов град”. у Епиру. Мурса. те тврђаве нису ипак биле од веће користи. Сингидунум. Нарона. Салона. за која се изричито вели да су наново подигнута (φρούρια νέα). Владимир Ћоровић 55 80. и врло добро је примећено да се ниједан од тих градова није одржао у народној успомени са Јустинијановим именом онако како је случај са грађевинама цара Трајана. Многа од старих места страдала су за време свих ових најезда током IV–VII века. онај крај „био слободан од словенског насртања и заседе”. за које се изрично каже да је „ново”. у вези са словенским племеном Дуљеба. Због словенских провала и пљачкања била је сасвим запустела тврђава Улмита. Исто је тако нашег типа у подручју Ниша назив „Врачишта” (Βράτσιδτα). Према Словенима служиле су за одбрану нарочито утврде око Силистрије. Агрувијум. Словени. пропао у VI и почетком VII века. нарочито за места. који је. ипак. или у заједници са другим народима. па чак и југ са Епиром и Тесалијом све до класичних Термопила. Долеба. који су ту остали са пристанком византијских власти. назив Долебин (Δολέβιν). у то доба не би могли очекивати. Ти називи могли су потицати било од војничких најамника у византијској војсци. У Бугарској би можда могле бити словенског порекла Стене (Ετένες). „У рушевинама градова и тврђава није још нађен ни један једини натпис који би овековечио славу великог градитеља Јустинијана. како се вели. Бугара и Обра брзо су падале.

Даље. Вележ. Сплит. Медеон – Медун. Сирмиум – Срем или Тилур – Трилур – Триљ. Дурмитор. доста планина носи ипак словенске називе. Тара.56 Историја Срба њишта. у близини старих места подизале нова: Подгорицу. Осек. Унутрашње романске колоније. Називи острва у Јадранском мору готово су сви наслеђе старине: Курикон – Крк. Мокра гора. Скодра – Скадар. Романовце и слична. после. Сплит. као Скардона – Скрадин. и назив Јадран и Задар на западу и Јадар на истоку. него од Целеје. а мало сложенијим процесом Гламоч од Дламоч. ма колико да су имале . као: Промина. Вучја планина. Фарос – Хвар. Балкан. Стара романска култура очувала се најсвеснијe у Приморју. Дубровник. Динара. Родопа. Ипак. Дрина. Мелита – Мљет и слично. Чувена планина Романија у Босни најбољи је пример за то. Паг. него по другим падежима. На целом Балканском полуострву очувани су све до данас и романски називи. Буковица. Чак и име манастира Риња дериват је Романа. Лим. Хум. – и задржавају своје старе несловенске називе. као од Нароне – Норин или од Марсоније бара Мрсуњ. Вардар. Бјелашница. Аd musculum дало је Омишаљ. Иначе је преузимање било доста непосредно: од Сениа – Сењ. Понекад се назив старих места очувао у неком малом споредном локалитету. Од Castra romana имамо у Срему имe Костроман. Од племена Јадесина постали су и Јадера и Јадер. Бргат. Комови. Котор. Неретва. Клисура. било је доста старих градова који су се и одржали: то беху нарочито они који су се налазили на мање изложеним местима. Имамо и села Романе. Сана. Има извесних метатеза у примању назива места. Предсловенски називи су и великих планина и карактеристичних коса и локалитета. Медведник и друге. Највише непосредно примљених иазива места има у Приморју и око Дунава. Трагариум – Трогир. Босна. Доклеа – Дукља. где је читаво време одржаван непосредан додир с Италијом као матицом тe цивилизације. Међутим. Има и примера да су називи извесних места узимани не по номинативу. Љруба – Раб. Рудник. Мосор. осим у стратегијски важни Сингидунум. него су избеглице. Значајна чињеница јесте та да је добра половина ових насеља задржала своје старе називе. Од саме ознаке старе градске општине civitas очувано је цьвьтать – Цавтат. Тако је од вулгарног грчког τιρ την πόηιν дошло Истампол и Стамбол. Цеље је дошло не од Целеја. Дувно. и сл. Од вулгарног Σιο Παλατι дошло је вeроватно 'Ασπάλαυον = Aspalato = Сплѣть. Сава. и то обично из вулгаризованих и дијалекатских облика. где је романска култура била најинтензивнија: понегде су стари облици славизирани наставцима или аналогијом са неком сличном народном речју. као Проклетије. Лапад. Постумиана – Пашман. Чакор и други. упадљиво је да главне реке на нашем подручју нису славизиране – Дунав. Братиа – Брач. од племена Делмата и Далмата постала је са чистим вокалом Далмација и са вокалним Дльмно – Думно. Тимок и др.

Латинска команда остала је првих векова чак и у византијској војсци. готово је у знатној половини романског порекла. осим тога. у којој су служили сви народи Царства и на њему се споразумевали. и њихова сточарска терминологија освојиле су извесна подручја наших динарских крајева. Од Германа су преузели то име и Словени. У Далмацији се у латинској култури био развио чист романски језик. Граница између та два језика ишла је. исто тако је продукат латинске културе. Преко војске и логора продирао је латински језик у народ. У унутрашњости је. Потекло од келтског племена Volcae. Румунски. овде-онде. Њихове сточарске органичације са катунима. и Прокопијe мора да тумачи својој публици како то има да значи „прва”. као оне приморске и као донекле дунавске. свесни своје романске културе. са много архаичких елемената. Владимир Ћоровић 57 утицаја на општу културу околног становништва. Сами византијски цареви подржавали су га у званичним актима својим ауторитетом. Оснивајући Скупи. добро познат свим словенским народима. и име Влах истицали су да би се разликовали од својих српских суседа. зову „црногу- . од Љеша. очуван готово до наших времена. Walh и означавали су њим своје поромањене суседе. Јустинијан га назива „Јустинијана прима”. који су спречавали апсолутну превласт латинског. као недавно немачким у Аустрији. нису могле да читавој земљи дају потпуно своје обележје. отприлике. мало млађег типа. У Црној Гори читав један крај назива се Катунска нахија. али није био јаче интензивности. То је био званичан језик државе и као такав уведен готово у сву администрацију. У унутрашњости романски елеменат није био увек представник више културе као на Приморју. У источној Босни и западној Србији цела једна област назива се још и сада Стари Влах. Латински је понегде ишао и преко те зоне. У старој српској држави Влаха је било доста и спомињу се често. Његови припадници повлачили су се испред Словена у планине или су се. утицај латинског био је врло велик. исто тако. испод пута Скадар–Призрен на Липљан и Скопље. било и више утицаја источне грчке културе и грчког језика. груписали у веће целине. За разлику од приморских Влаха. Власи Мириловићи. у источном делу. извесна наша племена бележе се у дубровачким архивским књигама као Власи Дробњаци. У Херцеговини Столац и његово подручје припадали су раније Доњим Власима. За људе који су говорили латински употребљаван је у читавој средњој Европи назив Власи. једна врста лингвистичких петрефаката. Линија око ових места била је са помешаним утицајима. Латински је. Чак и арнаутски. тако да су код нас временом појмови Влах и сточар постали готово синоними. Код нас су тако себе саме звали стари Дубровчани још у XIII веку. Иначе. то име су примили Германи као Walhaz. У планинама они се претежно баве сточарством. па отуда према Софији. као у јужној Македонији или у карпатским пределима. ове брђанске. био и језик војскe. по оделу и мрком лицу. Власи Бањани.

Оснивање ове Архиепископије. Цар је из политичких разлога морао да попусти и 545. где се дотад признавала компетенција папина. По цркви Св. Стоби). са Сремом. свесни своје снаге. 357–358. државни организам био је осетно истрошен. остављени сами себи. и 378. међутим. који је Империји опасан и онда када је у његовој служби. све више губили терен. 351. и северну Албанију са Црном Гором). На подручју данашње Србије било је неколико епископија (Виминациум. Србију. године. као средиште нове самосталне црквене области. Сирмиј се прозвао „civitas s. У држави се све више осећа утицај туђих народа. Улпијана. Ниш. „Морлацима”. коју је у том граду подигао префект Леонтије (око 412. у коме је хришћанство за време Диоклецијанових прогона дало довољно доказа о чврстини својих верника. Романи су. односно Митровица (Димитровица). деловао је у IV . Влаховића. побеђени. предмет пљачке. За њихове упаде постоји неколико вести: да се врше у гомилама од више десетина хиљада. која је обухватала пет покрајина (данашњу Бугарску. после IV и V века. године). већим делом. Рамезиана. У римској покрајини Мезији. а Словени су. „Мауро-Власима”. где је сточарство и млекарство нарочито развијено. Последњи податак о овој Архиепископији датира из 602. има више разлога. Влахиња. док су сада били потискивани. северну и јужну. Пре доласка Словена на Балкану се већ била прилично развила хришћанска вера. према њима. „главу Илирика”. године). они су губили и дух и стару активност. има назив Влашић. дошли на Балкан у већим масама и имали су за собом богате резерве. Занимљиво је да један добар део наших планина. Један епископ у Сирмију је поносно хвалио своје место. „Црним Власима”. Пауталија. Акве.58 Историја Срба њцима”. са слабом или недовољном државном помоћи. године издао је новелу којом је Архиепископији одузео самосталност и признао папино право на њену област. установио Архиепископију. У Скупи је Јустинијан 14. били господари. У том крају се нарочито било раширило Аријево тумачење Христове природе и стога су у Сирмију држана четири црквена синода (348. као што је раније учинио са Илирима и Трачанима. Романи су некада долазили као освајачи. изазвало је протесте у Риму. априла 535. Demetrii”. од којих је она у Виминициуму из V века постала Митрополија. Димитрија. која је обухватала највећи део балканске унутрашњости. Влашка. У оно раније доба римска снага је била у напону: сада. вероватно је напуштена због провала Словена почетком VII века. или са Галима у Француској. Влашковци и сл. а не само кад је у борби са њим. Сингидунум. Метежи сеобе народа знатно су померили и ослабили романско становништво. У IV веку било је у балканским областима неколико активних епископија. са Германима у Италији. негде у Бугарској. Што романски елеменат Балканског полуострва није могао да асимилује словенске досељенике. „Морласима”. Хореум Марги.

У Далмацији. улази у војску и државне службе више грчког и источњачког елемента. осети како Балканско полуострво све више плави словенски елеменат и словенски језик. године. Владимир Ћоровић 59 веку готски епископ. Суревњивост између верских поглавара у Риму и Цариграду је старог датума. Као подручне Салони. као нова. аријевац Улфила (Вулфила). онда је црквена метропола за ту област постала Скодра (Скадар). незадовољан. доласком источњака Ираклија. Несумњиво је. Секундианус. Нарона. Корнелиус и сл. Тек од VII века. Од 98 очуваних имена из источних и средишњих области. 533. Скардона. осудио поступке и стога не изгледа вероватно да су оне остварене. око Томија. и 533. наводе се ове далматинске и босанске епископије: Арба.дакле.50 метара). године. 59 је несумњиво латинских као Амантиус. који је за своју паству спремио превод Новог завета и први готски алфабет. Епидаур. Једино знамо да је. У њој је у V веку подигнута једна базилика. била и породица цара Јустина I. па Мартаритана и Барое. Бонозус. Око те и Драчке митрополије спомињу се као епископије Дукља. Мезије. Црквена организација допуњавала је. Гајус. Али. Да то није било радо гледано у Цариграду. чија локализација је несигурна. одржавала се готска литургија. Љеш и вероватно Улцињ. Епира. према једном не сасвим сигурном извору. да је до VII века римски утицај на подручју западног и средишњег Балкана и у цркви и црквеној култури био претежнији од цариградског. Бененатус. разуме се само по себи. Романског порекла је. по оснивању ранија од свих северних и источних. Сарда. године солунског епископа да води бригу о цркви и решава све спорове у областима Ахаје. до- . утицај административне и војничке организације. Још у IX веку. Иако је административна власт између Рима и Цариграда подељена на два дела. Салона беше како световна тако и црквена метропола. Рим није био склон да то докраја прими и у црквеном погледу. уосталом. Крита. међутим. чије размере нема готово ниједан други црквени споменик старог и словенског века (58. било је закључено да се оснују још три епископије. Феликс. и тек од његовог времена Византија са својим балканским покрајинама постаје више носилац грчке културе. На другом сабору. била држана два покрајинска црквена сабора. Папа Иноћентије I овластио је 412. Дакије. Сатурнинус. Дарданије.20 x 28. уместо да потискује латински. У нашим земљама епископи су били у огромној већини романског порекла. дакле готово целог Балканског полуострва осим Тракије. Солунски епископ постао је папин викар. Превалитане и Македоније. Бистуе. исто као и то да је због тога долазило до јавних и тајних сукоба. била подигнута у VI веку епископија у Думну. с ужасом. али папа је. Кад се образовала Покрајина Превалитана. она је имала да. Уместо латинског који је изумирао. Јадер. чији чланови носе чиста латинска имена. 530. Ту су.

cisterna – цистерна. тако calendae – коледа. clausura – клисура. они су дошли потпуно у сферу утицаја латинске културе. У нашем старом језику романског порекла су речи: altare – олтар. Власи сточари измешали су се потпуно са Србима. Владара Византије нисмо. коју су Словени нашли и примали на Балкану.. У такве тековине спада. који их по службеном имену Ρωματοι називају Рум и Урум. исто тако. Када су се на Балканско полуострво населили Срби. а касније су они и многи други народи. maturus – матор. Многобројнији. цесар. као Турцима и Арапима. већ по латинском caesar – цѣсарь. неки сточарски термини и вероватно по која пракса у сточарењу. гусар. То је дошло понајвише стога што су се они бавили претежно сточарством и што их није делила вера. Када су Турци почели подвлашћивати српске државе. Везе између Романа и Словена на Балкану постајале су временом све тешње. незадржив. Ердељановић једном приликом. као што се види. имали и таквих културних тековина које су Срби морали од њих примити. sanctus – сант. vesica – бешика. звали по службеном имену βαδιλεύς. porta – порта итд. crux – crusi – krus – крст. пише Ј. по који део одела. magister – мајстор. господара Балкана. у XV и XVI веку постају носиоци нове словенске културe и књижевности. него су брђанско православно сточарско становништво називали уопште Власима. Словени су највећи део романског становништва на западном делу Балкана постепено претопили у својим редовима. него по латинском Graecus. они више нису могли да чине велике етничке разлике између Срба и Влаха. јер су биле или најподесније за живот у новој постојбини или су обележавале појмове и предмете који су Србима дотле били непознати. хусар. који су много векова пре доласка Срба живели на овом земљишту и прилагодили се његовим приликама. palatium –палата. Гръкъ – Грк. castellum – кастел. цар. свеж. Назив Грка. који је хтео да живи. дошао нам је не од њих самих. cursus – cursarius – курсар. caminus – камина – комин.. castrum – костур. „Не може бити сумње”. многобројан. commercium – кумер. Ја сам приликом својих . који су. Романи су се дуго држали одвојено у својим затвореним градским општинама на Приморју. аrca – рака. често у погрдном смислу. после. али је и тамо од Х века почео све јачи прилив Словeна. који су још у XII веку били романски. називали све православне уопште Власима. compater – кмотр – кум. „да су староседеоци. Примери су. cerrus – цер. oleum – олај. missa – миса. камена кућа и колиба. Костолац. Неке романске речи остале су и у средњогрчком и словенском. тим градовима дали мање-више претежан словенски карактер.60 Историја Срба лазио је словенски елеменат. Преко ње су добили сва прва обавештења и у њој нашли основе првог хришћанског васпитања. разноврсни и потичу не само од утицаја цркве и администрације него и од материјалне културе. нпр. Дубровник и Сплит.

Запазио сам нпр. тако да су и оне од њих што су биле позајмљене од балканских староседелаца постале мање или више општим особинама свих или великих делова Срба и Хрвата од Јадранског Мора па далеко на исток до у слив реке Тимока. нарочито источна Босна и Херцеговина. У овој области то је дошло стога што је римска пенетрација била мање интензивна због удаљености од исходишних средишта и због географске одвојености ових подручја и теже приступачности. можда наклоности. у којима су били заостали Власи и Арбанаси у нешто већем броју. Овај процес примања и стапања извршио се наравно само у високим планинским пределима. Та област опасана је на целом западу и југу великим планинским низовима Динарског система. док су рудничке планине и моравске шуме штитиле ту област са севера. припадају индоевропској . да смо се у тај најконзервативнији предео населили баш ми.. Од старих римских места најмање их је до VII века очуваних на том подручју. У Срему се то збило услед силног мешања народа од IV до VII века и тешких борби и пертурбација на том подручју. догодило се. И примљене особине би остале ограничене само на те пределе. да су Срби попримили од Влаха оне географске термине специјалног карактера. Томе није исти разлог који је и за ишчезавање старих колонија у Срему. А чудним стицајем прилика и. који су подешени особитој природи карсног терена. Владимир Ћоровић 61 проучавања у племeнима Брда и старе Црне Горе могао запазити неке интересантне појаве као последицу етничког стапања Срба са старим Власима и с Арбанасима. И из Салоне и из Цариграда у ове крајеве се стизало тешко. Рашка и западна Србија беху врло мало и неједнако засејане римским колонијама.. интересантне комбинације од српске и влашке топографске номенклатуре и могао сам утврдити.” Унутрашњост Балканског полуострва... са истока је заклањао масив Шаре. а без праве користи. преко којих се прелазило тешко и само у дужим етапама. Подриње и Поморавље са Шумадијом. Природно је стога да је тај крај остао као један од најконзервативнијих на целом Балкану. чија су се најстарија седишта налазила у подручју данашње источне и јужне Пољске и југозападне Русије. да није било познатих миграција из динарских крајева у Посавину. са много напора. V Словенска племена и њихова култура Словени. Али су са тим миграцијама динарски насељеници преплавили ове области на северу и североистоку и предали старијем становништву готово све своје особине. Срби.

три велике словенске језичне скупине. Њихова источна граница прелази у подручје татарско монголских народа. албанским и балтичким. јерменским. Други. словенски припада групи сатем-језика. према географском ширењу појединих племена. чакавска и штокавска. Словенски се на истоку додиривао са аријским или тачније иранским. Западна група је чешко-пољска. а један је део кајкавског диалекта – хрватски кајкавски почео да потпада под све јаче утицаје штокавског и чакавског диалекта. С друге стране. према гласовно-физиолошким особинама својих носилаца и према културном утицају суседних племена. летонским и изумрлим пруским. словенски има врло много сродних црта са балтичким језицима. са катунским. разуме се само по себи. много већа него сродност и романских и германских. Када су њихови претставници дошли на Балканско Полуострво. груписани на терену недељеном великим морима и све до Х века неуклинченом од других. нпр.62 Историја Срба заједници. однос се међу њима променио у толико што су сада чакавски и штокавски диалекти почели да живе општим животом. Што се нарочито тиче словеначких и српскохрватских говора. поред индоевропских наслеђа и веза. Из прасловенског језика развиле су се. Словенски језик писмено је утврђен на једном дијалекту тек у IX веку после Христа. српскохрватских и бугарских.” Сродност и сличност словенских језика је врло велика. литавским. наилазимо на јак утицај и тих источних суседа. Да то словенску културу чини необичнијом и више сложеном. Са језицима истока и југоистока. него су сви постепено прелазили једни у друге. врло важан разлог је тај што словенски елеменат није ушао у онакве „амалгамирајуће про- . источна је руска. По сродности са тим групама да се одредити и његово територијално распростирање. Белић даје овакво тумачење: „Пре доласка њихових претставника на Балканско Полуострво они су говорили једним заједничким језиком. између словеначких.. и да се развија засебно од словеначког кајкавског. Први и најодлучнији јесте тај што су Словени дуго живели у једној непрекинутој маси. углавном. У границама тадашње њихове друштвене заједнице добивене су три диалекатске ниансе: кајкавска. У самим јужнословенским дијалектима ни данас. али шта је оно што је чини занимљивом и важном и за општу европску заједницу. а све сигурне вести које имамо о њему. Они представљају крајњу североисточну групу народа те припадности. трећа је група јужнословенска. није било оштрих граница између појединих дијалеката. за њихову старину А. туђих народа. Разлога за то има више. као и о Словенима уопште. иранско бага сигурно у вези са нашим бог. ни у прошлости. лужичко-српским и готово изумрлим полапским. Стога у старој словенској култури. од којих су и после тога чакавски и кајкавски диалекат развијали заједничке црте. нису старије од VI столећа. Лексички је.

и све вести о њима биле су или врло опште. одржао углавном чист свој етничко- лингвистички карактер. Он каже: „Многобројни народ Венета станује од извора реке Вистуле преко огромних подручја. не може се данас никако утврдити да ли се и уколико се односе на Словене. Са мало више сигурности можемо пратити како се за старе и после нове Словене јавља понекад име Венета (Veneti. јер је венетско име било раширено по свој Европи и јер је раније постојало врло старо италско племе Венета. када су се препричавале. Wenden). природно. које је имало своје подручје Венетију или Венецију. трећи разлог је што је евест о словенској заједници била доста жива и што су везе између појединих племена и народа трајале дуго с уверењем о етничкој припадности. Посредници су били понајвише словачки и малоруски дијалекти. или Дако-Романи. која је код нас најизразитији представник старог типа. који су дуго били у непосредном додиру са јужнословенским. Спомена о старим Словенима нема ни у једног писца до VI века. Језичка заједница и непосредно сродство претпоставља. исто тако. на коме су словенска племена живела у непосредном узајамном додиру. били су за старе писце нека полумитска насеља. као Скити и Сармати. далеко од државних амбиција римских и од грчких колонија на Црном мору. има доста додирних тачака са најзападнијим руским дијалектима. Winden. зна се добро да се још у XIX веку нека словенска племена називају Вендима и Виндима. Подударања има. а надирањем Немаца низ Дунав губила се веза између Чеха и западних Јужних Словена. Venedi. истицао је В. Гот Јорданис. и у фонетици. Јагић. или на западу Англо-Саси-Нормани.”Њихово подручје се. Најзад. Под венетским именом изричито подразумева Словене латински писац VI века. него је. као и словеначка с источним чешким. Владимир Ћоровић 63 цесе” са туђим елементима у какве су улазили на југу Илири-Арбанаси. простире „од града Новијетуненског и језера које се зове Мурзијанско све до Дњестра и на . и једну заједничку језичку и општу културу. „Сви словенски језици или наречја одржали су верно и чисто до сада стари заједничко-словенски језички тип. када су дошле из непосреднијег сазнања. Али трагови пређашње заједнице још су очевидни. они се у главном ипак називају Склавени и Анти. вели тај писац. Макар што им се имена сад мењају према различитим породицама и местима. Она се могла развити само на једном заједничком подручју. Али и при том треба бити веома опрезан. истина са различним губицима или модификацијама”. уколико није сасвим подлегао физички моћнијем страном утицају. која се тамо спомињу. Чакавска акцентуација. изузевши донекле Бугаре. Крајеви источне Европе. или врло легендарне. Код неких сувише општих имена народа. Доласком Мађара и стварањем њихове државе нестала је непосредна веза између северних и Јужних Словена.

за изворе и студенце. око средњег Дњепра. кроз потоке и велике шуме”. доиста.64 Историја Срба север све до Висле. беспутицом. упозорава добро К. били врло вешти у животу на води. из тога излази да у првој постојбини Словена није било тога дрвета. или ритови”. А Анти. Словени су. други. иако су. у данашњем Полесју. али се ни код једног писца не да овако утврдити. он је стога склон веровати да је баш на том подручју и била првобитна отаџбина словенских племена. Значи. па лежећи наузначке у дубини дишу кроз њих и издржавају много сати тако. на кога се непосредно мисли. Пут за Кијев „води кроз степе. жбуње и гајеве. Арапски стари писци наводе да је „земља Словена равница покривена шумом”. Они мајсторски граде лађе. држе у устима трске удешене за такву прилику. она имају за насеља мочваре и шуме. . сами су одлични бродари. па често неки од њих изненађени каквом опасношћу у својим насељима загњуре се у дубину. Источним Алпима. језера и брље. Карактер и тип једног насеља најбоље обележавају његови народни топографски називи. за шуме. око њих су понајобичније непосредно шуме. и Венете. који су од њих најхрабрији. мало опредељеније. одбија да доведе у заједницу Венете са Германима и Сарматима. и то и мушкарци и жене. које допиру до површине воде. ширећи се отуда на југ. казује се да насеља Словена и Анта „леже уз реке. који се приписивао цару Маврикију. а Тацит. тамо где се савија Понтиско Море. Већ Плиније наводи међу племенима што допиру до Висле. Одлично издржавају у води. Јиречек. Арапи и Персијанци. те је локална терминологија у Карпатима. Од Висле до Дњестра цео простор припада. Пољски научник Ростафински упозорио је на чињеницу да су Словени реч буква добили од Германа. У једном стратешком спису.” На својим лађама Словени се смело отискују врло далеко и допиру чак до Кикладских острва. Код већине писаца они су приказани као „врло велик народ” или „као безбројна племена”. имају безброј назива за све врсте степа и равница. На старој Појтингеровој карти смештени су Венеди међу Дунавом и Дњестром.. Такво подручје постоји. доиста. или баре. ближи првима. исток и на запад. Позната народна фраза „ославило је пролеће” означава покрет дотад замрзлих вода и буђење новог живота под сунцем. протежу се од Дњестра све до Дњепра. у Карсту на Адрији и на Балкану врло различита”. И само име Словен је у вези са тим. углавном. уз Сармате и Сцире. „У прелажењу река вештији су од свих људи. дуге и потпуно изврћене. дакле. а Словени да „живе у шумама”.. Шпанци за планине. Противно томе ретки су заједнички словенски називи за облик планина. а код Словена „пада у очи богаство назива за текуће и стајаће воде.” На том подручју под истим именом постоје и ранији спомени може бити баш наших племена. да су Словени живели у неком крају пуном шума и вода. Словенима. баруштине и мочваре. на том подручју они остају кроз читаво доба историје.

изводио од прасловенске основе churvu. услед померања с истока на запад. потичу и наши јужни преци? Језичка веза између Срба на југу и Лужичких Срба није таква да показује непосредну ближу сродност. Племенска имена тога времена уопште су веома померена. у толикој распрострањености. нарочито не сродност за овако доста касно доба растанка. што станују с оне стране Турске (тј. По природи свог места. Bohemia”) до „истока”. Мађарске). млађе хронике називају тај народ. јавља се на Бугу и у Чешкој. а с Турцима се орођавају и пријатељују”. или као М. где граничи Франачка као и велика некрштена Хрватска. Ф. као и хрватско порекло било иранско. „terra Boiorum. или хрватско од Полабја до Дњепра. Један источни писац спомиње врло неодређено Србе као становнике „који се пружају према истоку. Овде се вероватно мисли на Лужичке Србе. и некрштени су. који беху „суседи Словенима. непокрштеним Србима”. и није извeсно да је у почетку имало етничку ознаку. име Анта налази се од Кавказа до Алпа. Пре ће бити истина да су на том простору живела и друга словенска племена. уопште словeнског. Фајмер од huurvatha – „пријатељ”. тешко да је било јединственог типа. него иранског порекла. на пример. како друге. на подручју које они зову Бојки (βόϊκι). да су из ње настала сва словенска племена и да. Г. како се данас мисли. Рамоуш га изводи од речи haurvatar – „чувар стоке”. то би и њихово. нарочито. Он ту земљу доводи у везу са словенским Антима. а далеко су од запада”. да Срби „потичу од некрштених Срба. Српско племе од Чешке (Бојка. а „подложни су Отону. Балкански Хрвати потичу од тих Белих Хрвата. Један анонимни баварски географ IX века наводи. Исто тако је мало вероватно да су цео тај широк простор насељавали само припадници једног племена. М. да су „Сервиани толика држава. Да ли од тих Срба. испод Кавказа. Проучавање порекла Срба и Хрвата поставља се у новије време на сасвим нову основу. измешана. отуд воде порекло”. у ствари. великом краљу франачком и саском. у свом важном спису „О управљању државом”. чија локализација одговара овде датим границама. Уз Хрвате се спомињу и Казаси. прозваних и белих. и да се то може доказати њиховим именима. Име Дуљеба. прозвана и Бела”. лужички говор је прелаз од пољских до чешких особина и далеко је од карактеристика српскохрватског језика. Име Хрвата није. односно са Аланима. као што тврде. Владимир Ћоровић 65 За стару постојбину Срба казује Константин Порфирогенит. Касези . Будимир га је. Бели Хрвати станују „уз Франачку”. а јавља се као лично име у натписима II и III века у Танаису. којом је имало да се обележи племе светлог пигмента. Многи научници мисле да су они иранског порекла. опет. Вернадски упозорио је да се у кинеским хроникама спомиње земља Антеан у данашњем Казахстану. Како су Алани под Кавказом били Иранци.

које смо напред споменули. „Хрвате и остале словенске господаре”. и да је то име постало по нашем животу близу воде. звао Косенцис. град Кесига. Етимологија имена још нијe несумњиво утврђена. око Мосбурга. Није невероватно да нашe старије порекло потиче доиста са тих далеких југоисточних страна Европе. Закључци по етимологијама. Казѣсъ). дошла у област иза Карпата. Тако брзих процеса етничких претапања историја не познаје. Черкезима. господареће. можда са турско-татарским четама. очувано је у топографији и хрватско име на више места. На том истом подручју. мало проширеном. и ту се међу словенским масама пословенила. осетском Кесег. а други Хрват. Хауптман је из тога. Српско и хрватско племе било је. Једно говори да је оно сличног културног порекла као и назив Словена (сръбати. односно Касага. са извесним разлогом. Sorabi. могао извести закључак: „да је касаз и Хрват исто”. Пример малобројних Бугара који су дошли у масе Словена на Балкану говори речито против тога. најпосле. Важно је утврдити да се град српског краља Чимислава звао Кесигесбург. западно од Целовца. мада су привлачни. Σερβλοι. и врло важна чињеница да те борбене скупине по њиховом имену нигде ниједном речју не спомињу стари савремени извори. односно то су биле организованије племенске скупине које су као такве дошле до јачег израза. него увек дају само скупно име Словена. Упадљива је. који је Хрвате довео на југ. оно је у најстарије време гласило Сръблин. тј. и Љ. Из тог истог круга дошло је и српско племе. Порфирогенит прича да се један од петорице браће. Српско име. постоје и друга. она ипак нису потпуно убедљива. мисли се. тј. та племена су. Они одговарају иранском Касак. Још је мање вероватно да би за тако кратко време те хрватске и српске скупине не само постале словенске него се и рашириле на врло далека подручја и пронелe своје име и мимо своје границе. Услед хунске навале. У туђим споменицима зову нас Surbi. облик Србин је каснијег порекла.66 Историја Срба (Касѣсъ. sorbere). Мада ова новија тумачења имају угледне ауторитете за себе. Осим мишљења. иако је било много фактора који су тај процес тамо поспeшивали. На подручју Словенаца. и ту се пословенили од V до почетка VII века. Хрватин је и код нас у средњем веку често употребљавано као лично име. На једном месту Константин Порфирогенит каже да су за један напад у Италију Дубровчани на својим лађама превели: τούς χρωβάτους και τους ΙοΙμους Σκλαβάρχοντας. тј. било је средиште једне старије жупе где су кроз средњи век постојали „касази” као нека врста племства и слободних људи. чије име сер. није било много у обичају као лично име. Народски. могу бити и прилично произвољни и сумњиви. али је не само спорно него је скоро немогуће да су наши преци дошли међу Словене тек са Хунима. међутим. И по језику и по физичким особинама Срби и Хрвати сy несумњиво словен- . чије се име још чува у многим месним називима. серби има да означава човека и људе.

срећемо називе: Ситница. Брусница. То сe види одмах већ по томе што она нису силазила на Дунав једним путем. Теплица. Тврдошин и др. а отуда на Дунав. несумњиво. у данашњу Румунију. по свој прилици. Љуботиња. које се не би могле јавити да је њихов процес славизације ишао тако брзо и у релативно тако младо доба. Прзибиславице – Прибиславец и сл. Крупиница. Штавница. Страхора и сл. Каменица. Занимљиво је и врло важно да је Порфирогенит забележио хумско предање. вреди сравнити: Броновице и хрватски Брановец. Језичке разлике у дијалeкту не могу бити довољан разлог против тога. Позната је појава да се код досељеника често јављају имена њихових пређашњих области. према коме род њихових владара Вушевића или Вишевића потиче „од некрштених становника око реке Висле”. као и код оних на северу.. у једно време и из једне области. нису била увек истог ужег рода. врло сродним словенским елементима разлике су се постепeно губиле: а мешавине је било и код наших саплеменика на југу. Сељења Словена имала су. У непосредном додиру са другим. То су источна племeна. каква се данас износе. сва ова тумачења о нашем пореклу с оваквим дедукцијама. Шта је остало у данашњем нашем језику од дијалеката Бодрита. Владимир Ћоровић 67 ски тип: још у старој својој постојбини они су развили извесне дијалекатске црте. два главна правца. према нашем мишљењу. На колико се само словенских страна среће назив Кијев! Словенска племена. Стога. а да су и овде међу нама постојала несумњива претапања и изједначавања да сe закључити из појавe што је много словенских племена. преко Дњестра и Серета. којих је било више: по речима грчког хроничара Теофана. Његосовице – Негославце. . није случајно што имамо Млаву код нас и у Пољској. Сливник. Дунајец у Херцеговини и Дунајец у Галицији. учествовало у колонизацији Балкана и претрпело. Карактеристично је име Галич у Галицији и наш Галич у Јужној Србији. у Словачкој: Слатина. Стога. Стројна. са разних страна. трeба примити веома резервисано. и много измена свог првобитног типа. Једни су силазили уз обалe Црнога мора. која долажаху на Балкан. Због оскудице докумената све до Х века. међу Словацима. По том би веза једног српског племена са северним Словенима данашњег пољског подручја била утврђена на начин којим се и сада служe испитивачи насеља. Дуљеба или Смољана? За порeкло наших старих насеља доста говоре и топономастичке паралеле. поред других примера. Свитаву у Босни и Моравској. Одру и код нас и у Шлеској. а у Зволешком Лесу. У Карпатима. Мораву по целом нашeм подручју од севера до југа и сл. У краковској области. углавном. у самој данашњој Бугарској било их је седам-осам. Пчињу у Јужној Србији и Шлеској. Плавница. нама јe данас готово немогуће апсолутно утврдити свe мене тих процеса. Ми не видимо никаквог оправданог разлога зашто сe том предању не би могло потпуно веровати.

У Чешкој је постојало племе Дечана. VII–VIII века. или по примеру првих. Племе „Дреговића” . описује као господаре и становнике подручја од Раса све до Пливе и Цетине. Сербон у Аркадији и др. напао вардарске Словене и један део њихов силом преселио у Малу Азију. да заузимају „велик део Далмације”. насељени у Дакији. један век доцније. 822. Један њихов део прелазио је Дунав и Саву понекад из властите иницијативе. Име Мораваца (Μωράβων) јавла се тек око IX века. године одвојило од Бугарске. у јужном делу Македоније и око Полога. под овим именом. нова. Њих Порфирогенит. Теофан изричито спомиње Северце (Σέβερεις). где у Епиру још увек постоји успомена на њих у имену Севрани (Σεβράνη) – Северјани. они су тамо. док ми држимо да је то име дошло од града Северина и имена цара Септимија Севера. или из жеље за пљачком. 649. којe су Бугари преместили из насеља око Варне. основали град Гордосервон. добило је тај назив по Тимоку. померише Бугари према југу и према западу до обријских граница. У Македонији је очувано повише имена словенских племена. Седам других племена. Оно се. због потискивања. имало је своју посебну епископију. спомиње у солунској легенди о Св. Племе Тимочана. године. вероватно покренути најпрe од Хуна. место старог Маргуса. године покорио кнез Олег. прешла Дунав и посела не само Тракију и Македонију него и Ахају и Далмацију. по реци Морави. у чијем се подручју беше населило. Српских колониста било је и по грчким областима. Можда се у нашем називу Дечана очувао траг једног племенског назива. Прва. после. За Србе (Sorabi кажу Ајнхардови Анали. које је 883. Теофан не спомиње њихова имена. незнано када и у коме обиму вршена кретања изазивала су. Сербијаника у Коринту. Једни су се изгледа. казује да је у Дакији живело чак двадесет пет словенских племена и да су она отуд потиснута Готима. године. Један део овог племена допро је до Грчке. за које франачки хроничар Ајнхард бележи да се 818. Постоји мшиљење да су они становали и између Тамиша и Черне. судећи по називима Сурпи и Сербохија у Тесалији. звали Моравци. као и нека друга племена. а Порфирогенит спомиње област Мораве (Μωράβίας). Нека од тих племена позната су нам по имeну. Димитрију. У такозваној Несторовој хроници има спомена о племену Северјана „по Десни по Сами и по Сули”. или из невоље. а понeкад у служби Обра. дуго времена туђи подложници. или на позив у савезништво. Друга словенска племена су силазила у панонску долину преко Карпата. јерменски географ VII века. по коме је остао назив „бодрошке жупаније”. Бодрити. Када је цар Константин III. Племе Друговића. која су се налазила у њиховој околини. Са севера су и Абодрити. и да је по њима добио име Северински Банат. и. далеко на северу. него за нека од њих дознајемо са друге стране.68 Историја Срба Мојсеј Хоренски. којој су дали нов словенски облик. услед тога.

Кијевска хроника казује да је велико племе Кривића подигло град Смоленск. Смољанци и сл. оставили свог видног трага у говору.Од тих словенских племена изричито се спомињу на југу. Szekely. вероватно источно од Вардара. где до XIV века постоји област Вагенеција. У области Цакона словенски елеменат је био толико јак да се у једном споменику. Домало у том важном трговачком граду словенски језик долази знатно до изражаја. а имена Смољановци. Ћирила да се прими тешке дужности покрштавања Словена. На њих очевидно подсећа град Велестино. ипак.Порфирогенит. Кијевска хроника и у Русији међу Припјатом и Двином. а име „Дроговић” спомиње се Х–ХII века и у Алтмарку. Брсјаци становали су око Охридског и Преспанског језера. Назив места Сакулево (у леринској области). Владимир Ћоровић 69 наводи. из 1485. према предању. вели се да је он говорио. Били су се населили на средњој и горњој Мести и допирали су до Арде. Ови са Ригхина. Да су Вајуни – Бабуни. У старом Житију Св. чисти Словени. ношњи. Сами Грци називају тај крај једно време „Словенском” (Σκλαβινία). Сокулате. чак је и ту крај око Монемвасије носио назив Словиније. Вајунити су се из Македоније померили према Епиру. „У Ме- . а зна и за руско племе Смољане. међутим. заједно са њиховом епископијом. и нису. Милинзи и Језерци. Вардара) и са Струме. пошто зна њихов језик. Велегезити су се населили у Тесалији. „Ви сте Солуњани”. Сагудати су становали између Солуна и Верије. помешани са влашким елементима. Смолинци. бележи да је сва земља изгубила грчки карактер и постала варварска.” На југу Балканског полуострва допрли су Словени са својим већим насељима чак до Пелопонеза. с уздахом. У Херцеговини. Околина Солуна била је пуна словенских насеља. како неки мисле. где се око залива Вола створила „provincija Belegezitae”. али да су. Осим њих. допирући све до Велеса: и од свих словенских племена на југу показивали су највише активности. обичајима и општем изгледу. чији староседеоци имају предање да су ту „од ветко време” и речица Сакулева могу бити остаци њихових насеља. Димитрију наводе се словенска племена са Ригхина (тј. продрли су у VIII веку и у Свету Гору и ширили се по тим крајевима. на десној обали Неретве. Овде је можда име не само племенски назив него и ознака заједнице. „а Солуњани сви чисто словенски говоре. Божовић саопштава да су. Без ближе ознаке назива у легенди о св. Гр. Њихово име подсећа на мађарско-хунско Сакуле. говори о „крајевима Цаконије или Славоније”. Методија чак се прича како је византијски цар Михаило наговорио св. није сигурно. извори од VIII до XIII века спомињу и једно племе Смољана и „смољанску тему”. постоје на више страна Југославије. у суштини. у Македонији и на Хелосу. Брзиши.У IX веку они су ту чак основали своју слободну област. Полози били „прва колевка Брсјака на Вардару” и да су се отуд спуштали у западну Македонију. постоји врло јако братство Смољана.

које су силазиле тако далеко на југ. после. „имадемо име села Селиница. Франић. или у већим словенским заједницама. Дулибиће у Далмацији. јер је то насељавање ишло годинама. Те групе. са већим или мањим масама. Тесалији и Арголиди. на пр. Уместо тога. а Далибе имамо у Босни. Словенска продирања и насељавања на Балкан трајала су више од једног века сигурно. и у топономастици целе Грчке очувано је доста њихових трагова све до данас. називу херцеговачкога села Сеоница. свеједно да ли у облику упада. И. а код нас у Македонији код Преспе. Селиница је уопће најјужнији словенски назив на карти Европе. од којих су нека са запада. чије је име настало по реци Бугу. а на северу су далеко премашили Саву и преко њеног извора. који је у овом правцу покупио леп број примера. Њих су Хуни и Обри развејали на више страна.. Штајерској и у јужној Аустрији. На Балкану. Хуна и Обра. Скок. где су их страшно мучили. а Дуленску у Хрватској. а њихов велик део довели су као робље у Панонију. Ови примери казују много. они су код старих писаца замењивани више пута. Словенску расутост тумачи довољно њихов начин живота. сјеверно од рта Матапан или Тенарон.70 Историја Срба синском заливу западно од Тајгета”. Стара хрватска насеља налазе се у топономастици по Крањској. ратних похода или мирних плављења. у Епиру. Врло блиски Србима. Име Дуљеби срећемо у Сопоћанском Поменику. било погрешно говорити о једној или две сеобе на Балкан. нису долазиле и у исто време. или „Народ Хрвата. ако не и више. Има још јасних трагова и од имена осталих словенских племена.. а на Лучане наши Лучани из Лике. упозорава и на Волино код Охрида и на Волину код Двора у вези са Волињанима и Волинијом. које је имало својих саплеменика око реке Буга. било је много Срба и Хрвата. према нашем мишљењу. које посве одговара. имамо и код нас у Лици и Босанској крајини. код грчких писаца XI и XII века налазе се изричито овакве реченице: „Народ Срба. Без . Велико словенско племе беху и Хрвати. И стога би. Приморја и Старе Србије. пише П. споменули смо Јустинијанову тврђаву Долебин.” У тим словенским групама. које зову и Хрватима” (Скилица). Они су населили западни део Балканског полуострва до Пливе и Ливна и постепено до Неретве. природно. Међу Словенцима остала је цела једна област као Дублента. а друга са истока са растојањима од више стотина километара. На западне Требоване подсећају Требовљани код Босанске Градишке. Српска имена споменусмо мало раније. Да све нису ишле заједно види се јасно из имена ових племена. Бужане. На Балкану се налази и нешто трагова великог племена Дуљеба. а име Хрвата налази се у Атици. саме. треба употребљавати трајни глагол насељавања. Словенске групе стизале су на Балкан са разних страна целокупног словенског подручја. које неки зову и Србима” (Зонара). и на Радимљу у вези са Радимићима. захваћене или освајачким гомилама Гота. или.

Код њих влада разлика схватања. Та племена су. Хирт. а нарочито у својој земљи”. иако захваћена једном општом бујицом. говори Псеудо-Маврикије. не признавајући власт једне врховне управе. повезане унутрашње организације. док сточар. казује Кијевска хроника како су Словени. Устанак и борбу против Обра спрема међу њима тек франачки трговац Само. несумњиво из примера личног прегалаштва. „у међусобној мржњи. и Обри. Земљорадник је везан за земљу коју обрађује и годинама припрема за бољи род. а што она није дала увек жељене резултате био је понајглавнији разлог у томе у чему је био и узрок те љубави. само по нужди. после међусобних борби. Владимир Ћоровић 71 чврсте.” „Живе без власти”. иначе многобројних Словена. Познат је поносни словенски одговор кагановим посланицима: „Какав је то човек кога греју сунчани зраци. Како је то тачно истакао X. а нема у њој народа. пошто су сви страсно једни против других и пошто нико није вољан да уступи другом. везујући се за сродне суседе. Склавинима и Антима”. па или се не сложе или ако се и сложе ипак други прекорачују брзо оно. нису у тој мери зависни једни од других: они до свог благостања не долазе искључиво својим трудом и отуд код њих психолошке склоности да присвоје туђе и боље. Код земљорадника је разумљива и љубав за землу хранитељку. и Бугари. веле. могли да им се натуре као господари. сами пристали да од Варега приме господара.. Мало наивно. али вероватно тачно. Са друге стране. бројем несумњиво слабији од њих. док се код сточара лакше развија разлика у поседима и по томе лични утицај у њиховој средини. изазивао је љубав за личном и народном слободом. нема сталежа који је толико упућен на узајамну помоћ као земљорадник. мање-више.. „не влада један човек.” Таква племенска подвојеност и одсуство врховне власти и дисциплине имали су за последицу немоћ. међутим. и то не само у првим годинама препада него за читава столећа. него дођите да кнезујете и владате нама. да задуго не створе праву организовану државу и њихову оскудицу способности за организовани отпор. гласила њихова порука. „Земља је наша велика и обилна. вели Прокопије. него од старине живе у демократији. ради потребе паше. која се мења по . Ту црту Словена запажају многи стари писци. ипак настављала да живе својим засебним животом. који ће учинити да се ми покоримо?” Псеудо-Маврикијев спис изричито наводи како се Словени „никако не дају у ропство или подаништво. са личним изражајем појединаца и братстава у свакој акцији. они су живели племенски подељени. Само оскудицом способности за организацију да се тумачити и појава да су и Хуни. што се одреди. „Овим племенима.” Тако је. Демократске особине уређења примитивних организација претежно су карактеристика земљорадничких елемената. Сточари. и не познају реда. такав начин живота и управе.

изменила су знатно антрополошка обележја старијих раса и учинила и њих. величини њихових телеса и развијености удова. а свјетлокосих и модрооких има 48% (Хрвата 33. који Словене уопште приказују као румене и русе косе.72 Историја Срба временима године. Сигурно је само то да смо у већини раније били долихокефали и да смо имали претежне особине нордијске расе. жртвује живот. на пример. светле очи међу Словенцима уопште преовлађују. у Хрватској 49. 56. Зарник налази да међу децом словеначког порекла „сасвим тамне пигментације уопће нема. Мешања са другим народима. проценат њихов износи 52–58%. За тачније податке недостаје поуздан материјал старих словенских гробова и ископавања уопште. него северних народа уопште. односно њеног слободног поседа и с тим у вези појма слободе уопште. у Боки 5. има више номадских склоности. Плави тип људи. За Херцеговину. Дрончилов тврди за македонске Словене да су 54. Прокопије вели за њих да им је боја косе била риђа.2%. У Србији је проценат 48. тип мање заступљен од тамног. а 42. једном приликом. Б.6%. занимљивом смесом њиховог физичког промета. на малом броју лица). на основу досадашњих проучавања. као Ахила и Менелаја.6% тамнокестењасте боје. Ердељановић налази да је код Јужних Словена најмногобројније заступљена источноевропска раса.99% са светлом бојом косе. Занимљиво је да Илијада извесне грчке јунаке. међутим. а да је људи риђе косе само 0. приказује исто као плаве људе.11% са светлом бојом лица. Словеначке лобање. К. а у Далматинском загорју износи чак 63%.7%)”. опет. с обзиром на њихов потиљак. светле косе и модрих очију. ближе су тиролским алпијско- германским него чешким. али се. Локални утицаји и везе са становништвом непосредних суседних области учинили су да се раније наш тип асимиловао и да је настао нови. није само карактеристика Словена. да несумњиво утврдити да је данас у многим областима код нас плав. као уосталом и све друге народе у Европи. односно светао. долази само 6.71% са очима угасите боје. на основу проучавања у Антрополошкој секцији загребачког Социолошког друштва (истина. Према проучавањима В. сам цар Маврикије чудио се. Отуд је он лакше покретан и мање спреман да за одбрану земље. а 32.4% код Словенаца. са плавом компле- . Наши крајеви нису довољно и систематски испитивани у погледу антрополошких особина. Лебцелтера.8% тамних очију. Антрополошки тип старих Словена није сасвим поуздано утврђен.5%. исто као и с обзиром на њихову брахикефалију (53. То потврђују и неки арапски писци.5% код Тиролаца). Ј. на Балкану специјално динарско-јадрански. Тамна комплексија превлађује у западној Босни и Херцеговини са 52–55%. Један арапски писац био је чак и сам прозван Словеном зато што је био израстао. Међутим.22% са светлом бојом очију. који су прелазили као мање или више стални елеменат преко Балкана. Византијски писци описују дунавске Словене као високе и јаке људе. 53.

познавали више врста жита сведоче њихови заједнички називи: жито. „Има код Јужних Словена целих оаза у којима је становништво још већином одржало плаву и отворено смеђу комплексију и припада највише источноевропској а мањим делом нордоидној и нордијској раси. уско или овално лице. Они говоре за овај појам словенски израз (ме косит). у Дунавској долини. да на себи од одела немају ниш- . Бугари.” Друга. Мађари. раж и назив гумно. Печењези. окоштост и висок стас. Њихово рало преузели су Немци (у немачком Arl). јечам. на примјер. Сматра се да је најчистија у Босни са Херцеговином. Њени припадници имају црномањасту боју. Словени се добрим делом одају земљорадњи. у Далмацији и у Хрватској. а мењајући сви често место насеља”. као што беху Хуни. у Црној Гори. Словени су понекад давали утисак као да су номадска племена. Козја вуна зове се ту. повијен. Владимир Ћоровић 73 ксијом. влат. данас брахикефалним обликом главе. у Повардарју и код Хрвата у Загорју и у Туропољу. Стратегикон истиче богатство њихових амбара. где је вековно напорно пењање и силажење по стрмим странама приморавало мишиће на јаке покрете. која су живела међу Словенима. Она је заиста и данас у Европи распрострањена поглавито по планинским пределима. У области грчкога језика констатовани су словенски пољопривредни изрази чак у Пелопонезу. чим се мало смире. нарочито у житу и просу. словенским адјективом козна. на примјер. У својим привременим стаништима око Дунава. удаљени знатно једни од других. да су стари Словени. „Поменути јако издужени облици главе и тела чисто нам нехотично изазивају утисак. спомиње византијско паљење словенских поља. „Изузевши опће ријечи. и да је има и међу Словенцима. да је ова раса постала у неким врло високим планинским пределима. вероватно за оне који станују око воде.” Монголоидни елементи унесени су у наш народ преко многих хунско-монголских племена. као орати итд. Кумани. карактерише их још дуго. Такве сам оазе налазио у североисточној Србији. округлим лицем. високу лобању. орловски нос. у она несигурна времена. „читава пољопривредна терминологија румунска словенскога је поријекла.”. клас. Казује се. Менандер. Скок. несумњиво обрађених или са жетвом.” Словенска спољашњост није увек била много похвална. у VI веку. Арбанаси као горштаци немају. а можда и реч плуг. Али. Уосталом. као добри земљорадници. наглашава П. подебелим (често мало угнутим) носом и осредњим растом. Ибрахим ибн Јакуб је говорио за просо да је главни продукт словенског житарства. свога израза за косити. веома многобројна раса код Јужних Словена јесте динарска или јадранска. просо. са готово стрмим потиљком”. овас. Прокопије казује за њих да „станују у бедним колибама. зрно. пшеница. при честим померањима и угрожавањима. Исто тако и арбанаска. Татари и Турци. којом су се бавили и у старој постојбини. брахикефали су. Обри.

. „да не би. Ни заробљенике не држе све време као робље. исто тако. доста често и особина вишег степена. осим две-три лохадије. који се не усуђују изићи ван шума у пределе без дрвета: не знају шта је оружје. као кожух и шуба (шубарa). и .Живе тешко и убого као Масагети”. И Менандер их описује. шапка. понекад лудо страдали. ишјак.” Прадеду историчара Павла Ђакона. нe зна се само да ли су бријали главу или само браду. ако се небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада напане на угоститеља онај што му га је предао. Као сви варвари. . што је глагол брити општесловенски. па. по Стратегикону. из лаковерности и сувишног поверења. казује један војни грчки писац. Да су се бријали види се по томе. „и као и они пуни су увек нечистоће. После извесног времена. кад би му дала хране да се засити. јер знамо сигурно да су Словени радо и често ишли у воду и да су при јeдној опсади Солуна. Псеудо-Маврикије нарочито подвлачи њихову пажњу према странцима: „чувајући проводе их из места у место где им устреба. Гаће су заиста општа словенска реч. „лако подносе и врућину и студен и мокрину и голотињу тела и оскудицу намирница”. они остављају на вољу тим заробљеницима да се одлуче „да ли се хоће вратити у своју земљу. копља”. који у срџби убијају чак и неповредиве туђе посланике. они. Свима Словенима добро је позната реч пир. Несвикли на неко нарочито благостање. међутим. или остати онде слободни и као пријатељи”. уз неки откуп. Иначе је облачење у словенским језицима и култури позната ствар. наравно.” Овај његов податак изгледа мало чудноват и. као варварски просте и напрасите. за одела од кожа. француски „esclavine”. Крзно се на западу уопште звало “sclavina”. осим неизбежне суровости примитиваца. спасла је приликом бекства у отаџбину милостиво једна старица Словенка сакривши га од потере. гуњ од gunna и кaпa од сарра.74 Историја Срба та сем гаћа. саја. Као варвари. Нарочито се хвали њихова издржљивост. Прокопије стога и казује за њих да нису „рђави ни зликовци ни најмање” него само да су прости. Истина. Било је. одмах и умро”. долази од латинског sagum. пише Прокопије. постепеним повећавањем оброка. нарочито као њихови трачки суседи. тиче се неког планинског словенског племена. тј. Словенске речи су. јер су. неки од њих били изненађени при купању. потпуно изгладнелог. То је дошло можда делимично и из искуства. по свој прилици. Јован Ефески пише како су „прости људи. (одѣти. али је занимљиво да им се тај недостатак приписује више страху него грамзивости. за главне делове одела имају туђе називе: кошуља долази од латинског casula. обълѣти). Њихове моралне особине показују да је у њих било. нису много поуздани и не цене увек уговоре. негде у VI веку. воле да пију и пијући без мере често се опијају и страдају због тога. и хранећи га. Сиј. по дужном обичају да освети странца.

а све до XVII века налази се осуда оних који имају по неколико жена.” За словенске жене казује Псеудо- Маврикије да су честите „преко сваког људског начина” и да често иду добровољно у смрт за својим мужем. „своје нужне ствари потајно затрпавају не поседујући јавно ничег преко мере”. „Жена је била нешто. није ипак тачно да су Словени били без икаквих вођа и власти. Кадлец лепо примећује да је за то било и других разлога: „Словени су веровали у живот после смрти и због тога су покојницима полагали у гроб све. „Словени су неустрашиви и ратоборни”. У друштву и ропству азијских народа. у међусобној мржњи. он је жене куповао. у полигамији је живео и руски кнез Владимир. Као такву ствар су сматрали и жену.” У опису Псеудо-Цезарија каже се за Словене око Дунава да су „дрски. „не хотећи проводити живот као удовице”. Код Те- . Сава. што се је мало разликовало од једног предмета мужевљеве својине. није неумесно неке од њих примамити или речима или поклонима. не би се ниједан народ на земљи могао с њима мерити по снази. и ми знамо да је св. отимао. који се разликују од осталих чинећи јавно блуд пред очевима и снахама и држећи по две и по три жене. И у њиховом породичном животу било је доста примитивности. па су несложни међу собом. жене су биле пасивне и готово бесправне.” Унутрашње уређење Словена било је племенско. међу Србима нарочито деловао да их приведе „законитом благослову”. Владар Само имао је дванаест жена „винидског порекла”. они воле да присвоје туђе и стога.” И Менандер спомиње једног словенског поглавара Даврентија и народне вође са њим. пише у Стратегикону. Кијевска хроника истиче нарочито неваљалства руских племена Радимираца. што им је требало за живот. Исти војни спис изричито бележи: „Како је међу Словенима много поглавара. и не познају реда”. Правог брака није било. Муж је био онај који је имао више права. и дерање коже са леђа нису ретки случајеви који се приписују пљачкашким словенским четама. како смо видели. Међутим. „и кад међусобно не би били несложни ради многоструког разграњивања њихових племена и расцепканости њихових братстава. и то. „Живе без власти. За време Ћирила и Методија било је по Моравској много „женидаба бешчасних”. узимао и пуштао. У Русији прост свет је задуго избегавао црквен брак. Као сви примитивни људи. а и сами још сирови. без јаче међуплеменске организације. Они нису имали једног заједничког вођу ни поглавара над више племена. Владимир Ћоровић 75 похлепе. бацање живих људи у ватру. а да су поједина мања племена имала своје поглаваре о томе нема сумње. још у XIII веку. пише Ибрахим ибн Јакуб. који имају по више жена. они су понекад били врло свирепи: набијање на колац. казује за њих Стратегикон. Као старе галске поглавице и као Германи. самовласни и без вођа”. тако се и за старе словенске кнезове зна да су живели у полигамији. Вјатича и Севера. К.

Хуна. „и имају злата и сребра. дрвеним луковима и врло опасним малим стрелицама. хунског порекла. где ови не знају да се снађу и где не могу да се развију. уз то. као поглавар жупе. „Служе се вешто заседама. Бугара и Обра. Као пешаци нису имали оклопа.” Грчки војни списи доста подробно описују бојну тактику Словена. Реч је рано ушла у општу словенску употребу: од ње је чешко и пољско hran и рan. Нису били коњаници као Хуни и Обри. него углавном пешаци и „поморци”. Обично покушавају да навуку противника у густиш својих шума. долазила је стално од других. који одлично познају. него носе „по два мала копља”. Тек у заједници са Хунима они су се више свикли на коње. А ако не. који се зове Мажак. када се замрзну реке и постану згодне за прелаз. Народно име за те поглавице није познато у то доба. а кнез (кънѧзь) је од германске речи kuningiaz. по свој прилици. заједно вичући крену се мало напред. Ту своју особину вештог препада Словени су изводили и у византијској војсци. који после додаје да су се Словени у борбама по Византији знатно извештили. они углавном настоје да искористе погодности свог терена. И други називи за поглавице страног су порекла: бан је дошло од аварског кагана Бајана. него су ишли у борбу са копљима и малим штитовима.” Византијски тактичар препоручује због свега тога да походи против Словена буду у зимско доба. у коју. „Обогатили су се”. Масуди. Гота. беже натраг. када оголи шума и када настану тегобе за исхрану и снабдевање словенских породица. а који беше уједно и врховни поглавар осталих владара. по дану и по ноћи. спомиње велик углед словенског племена Волињана и њиховог поглавара. натопљеним јаким отровом. не журећи да се изблиза сукобе са снагом свог непријатеља. Њихово оружје било је оскудно.” Немају ножеве. с оне стране Дунава.76 Историја Срба офилакта Симокате ухваћени Словени изјављују да је каган послао људе са богатим даровима да часте њихове поглавице. почињу да ступају већ у првој половини VI века. у кланце и опасна места. У тог писца наводи се. заједно са Антима. Служе се. У походима на Балкан . „Кад се догоди да се усуде упустити у праву битку. неки словенски поглавар Мужок. према Карлу Великом. Као такве познају их Прокопије и Јован Ефески. чак са неком већом влашћу. па ако се противници поплаше од њихове вике нападају свом жестином. Несвикли на борбе са добро увежбаном редовном војском. а начин ратовања врло примитиван. удешавајући многоструке начине. Реч краљ постала је метатезом од Карл. у којима су они учествовали. препадима и подвалама. али се доста рано јавља реч жупан. ергеле коња и много оружја и научили су се ратовати више него Ромеји. и после мађарско ispan. они сами имали су стално нечег пасивног. Иницијатива за борбе и нападе у већем стилу. Словени нису били нарочита ратничка раса. вели овај други. а „понеки од њих” иду „и са штитовима добрим али тешким”. Реч је. Занимљиво је да арапски писац Х века.

У легенди о св. Германског порекла су код Словена многе речи западне културе. Али. као израз више културе. када су ишли у већем броју и када су били са поузданим вођама. Оклоп брьнию – брња. Димитрију истиче се чак и њихова довитљивост после извесног ратног искуства. шлем. Из иранског је. Речи као палата. јер тамо редовне чете. потиче од готског hüs. Словенски упади у Византију били су разнога типа. Из немачког је и реч витез (витѧзь) од Vithungi. они су употребљавали старе римске путеве од Дунава ка Нишу. брње. или можда у заједници с искуснијим у борби. меч (мьчь) долази од готског mëkja. или низ Вардар до Солуна. а сам назив секира је повезан са скитским сагарис. трпеза. по- .. Понекад. намерно избегавајући долине и опасности. него су имали своје војводе. Тесла. године. чак је и стрѣла у вези са старонемачким sträla. хижа – хызъ. Словени су своје лађе покривали даскама и огуљеним свежим кожама. као. И иначе су врло тесне везе између Германа и Словена на читавој западној граници старих и нових насеља. Но. а и иницијатива за борбу условљена је више од присебности појединаца. Већ у другој половини VI века они знају за убојне справе. Изба – истъба дошла је од латинске речи stuba германским посредовањем. које им је тамо могла створити редовна војска. Владимир Ћоровић 77 понајвише су се држали горских коса. Словенско је копиѥ – копље и штит. односно kyrkö. при нападу на Цариград 626. при опсади градова носе „корњаче” и справе за бацање камења и служе се лествицама да се испну на градске бедеме. Занимљиво је да су у пљачкашким четама и на већим експедицијама са Словенима ишле и њихове жене. Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа. некад ради плена. Нож је после дошао у војничку употребу. међутим. некад да присвоје одмах туђе куће. бања и сл. од старонемачког helm. које на њих бацају браниоци са зидова. Чак и реч црькьґ – црква долази од старонемачког chirihha. а некад и са планом да помажу мушкарце у борби. штитећи истовремено своје људе и од ватре. нарочито коњаничке. трећи назив за исто оружје. У борбе нису ишли сасвим растурени. која је бацана на њих. Мач. теже маневришу. топор – секира. вештине и дисциплине да се боре са правом војском: у горама они су слободнији. и тамо су имали неке таборе у којима су се скупљали. грчки писци истичу и то како су они понекад зазирали од путева и долина и држали се гора и кланаца. јесте немачка dëshala. а крьсть од старонемачког krist. Нарочито је велики утицај нордијских елемената на кућну културу Руса. Да би сачували своје веслаче од камења и стрела. узет је од готског brunjö. за који се знало да код Словена дуго није био у употреби. на пример. кухиња од старонемачког kuchina. Њихови одреди немају довољно издржљивости. они су тада имали и неке своје „таборе”. Држећи се у заједници. У бојној вештини Словени су се током борби знатно увежбали.

означава Саксе и после Немце уопште у свим словенским језицима. Исто тако је као неко силније створење запамћен и Обрин. међу Словенцима и Хрватима. Реч боукыґ потиче од böka. Реч обaрски означава тамо нешто плаховито и сурово (нпр. У старој постојбини Словени су имали своја села звана вьсь. германског је порекла (kaupian). Називи Обра у топономастици свакако су ређи источно од реке Босне. Од Словена примили су опет Немци нарочито много речи за ознаку крзна. али их спорадично ипак има (Обре. Име Вовбре (в Обре) у Корушкој Немци зову и Hunenburg. одакле је дошла реч buoch и buch. означава вероватно Сармате. Зрмање и Капеле има седам места са називом Обровац и Обарска. böv. Најјужније јавља се назив села Оброва у Дубровачком затону. царина. И друге неке речи материјалног промета дошле су Словенима преко Германа и у вези са њима. узели су стари Словени чак њихов назив Iзinda као чоуждь и тоуждь. Германске ознаке су и за новац: пѣѧзь – пењез од phenningos и стылѧзь од skillings. Чак и појам писмености дошао је делимично отуд. исто тако. По тој живљој успомени на Обре и по извесним њиховим традицијама (нпр. оbr. пољски оbrzym). а посебно је у њој поштовано огњиште. Реч мыто – плата. Тако. звао се пре Обровин. „викати обарски”). Исполин. Опште је познат и назив село. Словени су дотад вршили трговину обично заменом. Народ Спала. Сасинъ. туђина. Реч дом је. У нас је остао спомен Обра (Абара. Манастир Рујан. Реч купити. У Корушкој и Словеначкој још им има трагова у топономастици. Сасъ. на пример. у вези је са старонемачким müta. Кући је била у употреби код свих Словена. за које је најстарији облик Хынъ. Имe Шеремет. Неке стране народе упознали су Словени још за време своје заједнице. Између Врбаса и Нина. нарочито у западном делу нашег подручја. Од Словена они дознају и за азијску.78 Историја Срба тичу из грчког и латинског. којима су Словени били богати. који је живео негде око Висле.. . Име словенског великог племена Руса дошло је од нордијског Ruś. који у извесним словенским језицима означава дива (чеш. Тек после примања хришћанства постао је за старе Словене назив Јелини идентичан са „погани” и „неверници”. Једно време њихова одељења беху се груписала у данашњој Лици. и Хуне. Велика и Мала Оборска). За ознаку тих германских странаца. остао је у словенском предању као неко силније људско биће у појму Сполин. истина првобитно само у појму несталног или појединачног насеља. често код Руса и у нас. назив бана од Бајана) може сe рећи да је њихов утицај био претежнији на западу. односно византијску свилу: sëlecho – silcho – шелкъ. наравно. Авара) доста жив у топономастици. очувана у топономастичким називима по свим словенским земљама као вес и вас. које је узето из финске ознаке Шведа. Од Блатног језера до Бечке шуме цело подручје звало се у VII и VIII веку Avaria и Теrra Avarorum. па Готе (Гътинъ). у рудничком крају. него на истоку.

Борич. тј. па чак и окно. Саставни делови куће. или обичне свима добро познате земунице. Блатно на Блатном језеру и Мозабург у Корушкој. Псеудо-Цезар спомиње чак како Словени не само радо једу женске дојке „јер су пуне млека”. прам. уопште момак у газдинству. подземни ходник) имамо неколика града Подзвизда. Доста градова је у вези са основом бој и бор. Занимљиви су градови у мочварним пределима као Блатоград. Град је било првобитно само ограђено место за склониште. Жене су радиле кућне послове. земљорадник”. тј. мало каснији. Франачки хроничар Фредегар прича да су Словени били „бифулци” Обрима. Самобор. и лисице и дивље мачке и свиње. по свој прилици. чун. козу. Знали су и за лан. повесмо. барана. Неки градови се зову Земљен (Земун). Од старе речи позвиздъ (водени ров. врата. свињу. двери. К. иако неке од њих (нпр. тј. а. Владимир Ћоровић 79 општепозната. Има доста у Словена Вишеграда. објашњава се тамо. подизане простим лепом на плетер. Овај навод не потврђује ниједно . односно кумис. који чува и пасе волове. Видели смо да су они служили Обрима као главни мајстори за прављење лађа и мостова. Кадлец лепо тумачи да је „bifulcus” „модификација класичке речи bubulcus која је првобитно значила: волар. Када дође непријатељ. такве куће нису могле бити ни мамац за плен. За градове су чести називи Котор и Которац. Живећи у шумама. нит. опште су словенске ознаке. најпре. као Добој. лађа. стена.. клет. Под азијским утицајем извесни словенски и естонски кнезови пили су кобиље млеко. штавише. кудеља) и ткати. плав. губитак таквих кућица могао се лака срца прежалити. Земуник и Црни Град. Константин Порфирогенит спомиње код Срба њихове цревље. једну врсту опанака. осла. канал. пса. дакле пастир. после се развио у средиште жупе. доцније је добила овај значај: ратар. stains) нису домаћег порекла. али у исто време и новац као њену вредност. коња. Упадљив је код нас велик број ознака за разне врсте лађа. Самограда (у самој Босни и Херцеговини има их десет). кров. тканица. напомињући да су „бедне и јевтине”. овцу. сукно. човек. осим тога. стреха слеме. праг. затим Београда и Биограда са бељеним градским платнима. Сви Словени су знали и за пећ. Опште словенске речи су платно. прести (с тим у вези су општесловенске речи вретено. Да је међу Словенима било и других занимања осим сточарства и земљорадње сведоче појмови за занате ремесло. брава (који је. Један. а знале су све: плести. градова на брежуљцима. извор казује зашто су старе словенске куће биле убоге. као брод. они су знали не само за просту сечу дрвета него и за тесање. јер су прављени од земље. него. кров према старонорвешком hrof и стѣна гот. Појам скот означавао је стоку. Од домаћих животиња стари Словени знали су говеда. Добор. чак и бика и бивола. Од обуће. и из грчког рано позајмљен корабљ (κάράβος). означавао ушкопљену животињу).

да добију брашно. Од поврћа знали су сви за репу. а глагол κισαρίςειν са гoѫсти – густи. Храна Словена била је доста разноврсна. крушку. и за дињу и тикву.” Хелмолд. боб. Грчка реч κισάρα преводи се у нас са гусле. Заједнички израз је свима пѣти и отуда пѣснь. па после и ψαλτβριον. Као доказ за рибарско занимање може послужити реч мрежа. један Гепид им се приближавао пријатељски „певајући аварске песме”. творац муње”. Млеко и од њега сир опште су позната ствар. а опште је позната свирала. То схватање. Од меда се правило опојно пиће – вољена медовина. природно. хроничар северних Словена. Старим баварским манастирима додељивани су увек словенски пчелари као највештији. сем тога. Знали су. И ту. Народ је био у основи монотеистичан. настало према патријархалној породично- . Служили су се и сољу. а биће и да се производило у јужним деловима старе постојбине. недостају епови теогонијских особина. Хлеб (у вези са готским hlaiba) познат је био свим словенским племенима. Арапски писци спомињу како Словени познају више врста инструмената и са струнама и за дување. па чак и за мак. заједничка свим Словенима. грах. поред толиког обиља домаће стоке и богатства риба у њиховим водама. трешњу (чрѣшьню). сочиво. и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Код Словена се доста пута спомиње љубав за музику. Грци или Германи. лук. али када им је већ смрт на домаку. као што су обећали. Од воћа су познавали јабуку. Пчела је била пажена код свих наших племена и њен мед цењен је и код странаца. на Балкану. Усуда нити познају нити признају да има каква утицаја на људе. Вино је ушло рано у обичај код свих Словена. У новој га је отаџбини. каже да и они верују у једног бога. заветују се ако избегну да ће одмах за душу жртвовати богу и спасавши се жртвују. праску и орах. Штују уз то и реке и нимфе и друга нека божанства. мало вероватан. У религиозном погледу живот старих Словена био је доста једноставан и далеко од богатства мита и живописности не само грчке него и полумрачне германске митологије. шљиву. Једном приликом.80 Историја Срба друго врело. Знамо од Симокате за ону тројицу Словена што су били ухваћени са самим китарама. лећу. Жито су млели на камене ручне жрвње или на водени млин. као и у општим обавештењима о нама. господар и творац свега. две врло важне вести приказују га апсолутно у тим схватањима: „Верују да постоји само један бог. Та врста инструмента и сва традиција уза њ постали су најбитнији елеменат духовне културе нашег народа. било доста. а без икаква оружја. и за њихове речи да им је рат био непознат и да су им. милија вежбања у музици”. „и да је он једини господар свега и жртвују му говеда и све жртве. када је поопијане Словене имао да превари. казује Прокопије. који је на небу. он је. у некој заседи. муку. вишњу. њима сигурно познате. или их свлада болест или су у рату. какве имају Инди.

у једном старом преводу. вероватно словенско. грчког бога Хефеста. бог силног удара и грома. или када је сувише индискретан. који у Дубровнику називају још и богиша. и то понајчешће за имена висова и брда. Међутим. знају сва горска врела и све траве. Често помажу добрим јунацима и сестриме се са њима: понеке се и удају за јунаке. у народној песми „Зидање Скадра”). али му је умногоме врло блиско. народ још верује у рођенице и суђаје. Оне су видовите. Заклетве у старој руској држави чињене су у име бога и Перуна. „отац људи и богова”. за кога један извор Полапских Словена каже да се „части и штује мимо друге” и да је први међу боговима. и Словени су били пуни празноверица. Божанства која се спомињу код северних Словена нису увек утврђена и код јужних. Прве се налазе уз воде и језера и врло су опаке. Бог Сварог. али на силу. прича за једно. и то и у једном и у другом поводу. племе . али понекад и зависан од њих. Стари су сматрали да он одговара Зевсу и у једном преводу. Изричито је забележено народно веровање да „није сваком дато да их може видети”.. није потпуно монотеистичко као у Старом завету. у опису Скитије. Владимир Ћоровић 81 племенској организацији. Несумњиво је општепознат Перун. по ведрој слици у Хесиодовој Теогонији. Народне песме знају за виле бродарице. имају пророчки дар. насталом можда код бугарских Словена. превели га тако. суђенице. Као сви старији народи. ближе него схватање старих Грка. необично лепе и ванредне певачице. које. станујући на небу. суревњиве су. и можда у ватреном цвету перуници. које одређују људску судбину. А од птице из рамена крила. играју и певају у планини око извора. и врло опасне. према томе. неку врсту русаљки. Код јужних Словена је очувано име Перуново нарочито у топономастици. друге су виле горске. Дабог се спомиње само у две народне приповетке код Срба. код којих је Зевс. када човек нагази на њихово коло. познат је и под именом Сварожић. Бродарице су још горе. Он је заменио. Оне подсећају на музе на Хеликану. Осим тих вила. оне код вода траже бродарину: Од јунака оба ока црна А од коња двије ноге прве. То божанство није познато код Јужних Словена из других извора. бог огња. Он је. Понекад је вила замишљена и уопште као нека демонска сила коју треба ублажити посебним жртвама (нпр. а његов син Дажбог бог сунца. и за виле нагоркиње. Од нижих божанстава одржале су се у народном веровању све до данас виле. Већ Херодот. У Јужној Србији и у Бугарској чест је спомен самовила. и ћудљиве. XII–XIII века. и то као противник хришћанског бога.

лишћем. Још из XV века постоје црквене забране против оних који би се клањали Сунцу и Месецу. умро је. према народном веровању. као у старим германским скаскама. Своје заштитне духове имају и језера. Борбе између тих здухаћа се воде свим: „камењем. Код Литаваца. млинскијем колима. Против вештица и туђих злих демона заштитник своје области је ведогоња или здухаћ. Исто тако је веома раширено веровање у домаће заштитне духове. из напред наведених Прокопијевих речи. што треба да донесе здравље. на пример.82 Историја Срба Нуре. То је. Данас се код нас вукодлак изједначио са појмом вампира. лута у облику птице. коријењем и бог те пита чим ли не још”. Код Грка је то λυκάνζωης. кладам. Чеха. кажу. веровало да се душе селе и да умрли људи узимају вучји облик. Видели смо. кад се људи налазе у невољи или опасности. па или сам или у друштву са другима води борбу „о царство над морем и над земљом”. где су борбе природних елемената страховито потенциране. дрвљем. Али врачања о младом месецу у народу још постоје. воденијем капима. То долази из општег народног веровања да се душа често појављује у облику лепира (у грчком. Срба и Хрвата то поштовање кућне змије било је готово општа појава. Отуда је дошло и чудно име вукодлак. Исто тако. Мој дед. На народну уобразиљу силно су деловале појаве разних комета и нарочито помрачења Сунца и Месеца и тврдо се веровало да су они предзнаци неких великих катастрофа. у Римљана versipellis. трагова обожавања огња остало је још и сада. То веровање је врло живо у Албанији и Црној Гори. сјене или сјеновнике. убити њу значило је не само несрећу за читаву породицу него и саму смрт домаћинову. Неуре да се код њих „сваке године једанпут свако за неколико дана претвори у вука. Као народи природе. који могу бити и људи и животиње. човек чији дух. поред несвесних жртава одржаваних из предања. планине и шуме и зато се. и где је главна брига да ли ће превладати приморска непогода над планинским. Сима Милутиновић у Мостару. Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су у обичају код свега нашег народа. исто као палење лила. а замена је дошла услед тога што се. код Германа Werewolf. понекад. и прескакање преко ивањданских ватара. односно за неко прегарање. напречац стога што је убио домаћу змију. догађа да извесни људи од страха пред њима не смеју да дирају у њихова подручја. оставивши тело. Пољака. непосредан је доказ за то. Словени су нарочито поштовали небеска тела. ψuγη означава и душу и лепира). Исто тако су у обичају и „заветовања” за жртве. па се опет враћају у старо обличје”. гредама. или њихова добра срећа. Исто тако је опште веровање свих старијих народа и у вештице. У народу се понекад и вукодлак и вештице називају лепир. да је та црта код Словена врло стара. а нарочито змије кућнице. хришћанство је доцније .

Божић и хришћанске задушнице повезане су са култом мртвих. своје имање дели на три дела: један део даје „кљасту и слијепу. Тројановић. У народу постоји. да пјевају и спомињу Марка”. с обзиром на обичај да се мртвима носи храна и да се они јављају ма и у наказном облику вампира или тенаца. судећи по остацима старих гробљишта. Реч је данас позната код свих северних Словена. Теофилакт Симоката наводи како је словенски кнез Мужок давао даћу свом покојном брату и како су се сви том приликом поопијали. Тризни је слична и страва. Уз мртваца се често сахрањивало и његово оружје. истина. где би се могла очекивати најприродније. а која је готског порекла. У народним песмама се само причају случајеви да се не може подићи неки град или мост без људске жртве. судећи по извесним чарањима с њом у вези. нарочито св. Један источни писац спомиње да се том приликом дели све имање умрлог на три дела. Народ бира поједине свеце као своје заштитнике. Непосредан пример старих празничких жртвовања код нас очуван је у обичају бадњака и божићне веселице или печенице. када већ није могуће узидати човека. Николи. Мртвима су се давале даће. Док се за северне Словене казује да су једно време приносили и људске жртве. као некад богове. можда због журбе. Позната су у Херцеговини и Црној Гори заветовања св. Приморске цркве пуне су разноврсних прилога које спасени морнари приносе свецима. Најважније светковине код нашег народа крсно име или слава. који. Шта је бивало са душом после смрти није јасно. Владимир Ћоровић 83 појачало али је задржало код тих веровања основне паганске особине. За те пра- . Мртваци су код Словена понекад спаљивани. нарочито се тај обичај одржавао код Руса и Литванаца. који је описивао српске жртвене обичаје. а у Хрватској Марији Бистричкој. у источној Босни Чајничкој Красници. а никад биљка или. исто тако. која се спомиње код Хуна у V веку. године. Сахрањивање је дошло у обичај нарочито утицајем хришћанства. али је њено постојање било у народном веровању ван сумње. један од њих иде на то да се пије за душу умрлог. У старом језику познате су те посмртне гозбе под називом тризна. међутим. епископ Титмар. што од ње”. за јужне Словене нема о томе нигде правог спомена. То подсећа на народну традицију о смрти Краљевића Марка. и обраћа се њима као правом божанству. Спаљени су били.” Та тврдња изгледа. Један извор за северне Словене. али га је било и раније. Реч гроб позната је свим Словенима. које су зазвали у невољи и којима су се обавезали. а занимљиво је да је нема код јужних. веровање да се у неку већу грађевину мора узидати барем нечија сенка. „Словени држе да се са временском смрћу све завршава. ако грађевина треба да се одржи. наводи да они нису веровали у загробни живот. наглашава да се за људске и сточне болести „увек жртвује животиња. Василију Острошком. На темељима грађевина је још увек обавезна животињска жртва. и изгинули Словени под Цариградом 626. претерана. С. нарочито овна или петла.

који су се називали болвани. позајмица и сл. божјака и прокажених тих дана у свој дом и њихово гошћење у вези је с народним веровањем да су та лица. Поштовали су посебно дуб. За орах се ве- . храст и липу. одакле је све и изашло”. Стари извори кажу нам да су они жртвовали разним врстама воде и да су поштовали извесна дрвећа и камење. Познати обичај „ношења крста” није хришћанског порекла. Срби нису могли примити из хришћанства. У Бољевачком срезу у Србији и у једном делу Бугарске постоји обичај да се на дан Св. Рок купања је врло карактеристичан. а означава само сакрално пиће. Обичај додола познат је у Арнаутима под именом dordoletse. односно Rosalia.84 Историја Срба знике спрема се кољиво или пшеница и пале се свеће. каже В. економски обичаји као моба. нпр. према једном саопштењу из далматинске Буковице. Примање убогих. пошто се то врши одређеног дана и на одређеном месту. Међутим. као и коледање што одговара римским Calendae.. верује да је Бог створио земљу „као мајку која све притеже у своја њедра. познат под латинским називом lavatio. На слави се употребљава вино које се зове пуње (романско-умбријско: pune. С обзиром на висок значај који култ предака има у религији свих Слована”.” Известан низ народних обичаја донели су наши преци несумњиво из старе постојбине. вероватно. заманица. из свештеничких кругова заменио стари обичај ношења идола-болвана – балвана крстовима. Места где су се налазила словенска светишта називају се требишта. спрега. и X. сви балкански народи знају и за прпоруше. „ни најмање нас не чуди што они претке сматрају за божанства par exelence и што у просјаку. Као што је код Грка земља „мајка свега” или код Латина „Terra mater”. Старија реч берба за мобу изгледа да је у вези са немачком Vede. Чајкановић са разлогом види у том остатак старог обичаја купања идола. Недостојним синовима земља за казну измеће кости. В. балвани. Русаље су романске светковине Rosaria. неко је. очевидно. тако је и код Словена „земља мати наша” или „земля свята мать”. после којих је потребно ритуално чишћење. чисто су народног имена и народног порекла. Исто тако. светковање пролећа о Ђурђевдану. Још из XVII века имамо један извештај из пожешке области у коме се прича како народ поштује неку липу и верује да је чудотворна. Такав обичај. Јована или на Богојављење иконе и крстови носе на реку или кладенац и да се ту перу. који треба да буде прерушено божанство. „Пољска реч uboze значи исто што и manes. и то је најтежа осуда. у ствари. молба. гледају баш олицетвореног претка. њихови преци. Барић тврди да је реч из арбанашкога и ушла у српски. он речито говори да су иконе замениле раније идоле. Чајкановић. пошто то значење ова реч има и данас у руском и у неким српским крајевима. Као земљораднички народ. pone). као. O Богојављењу се завршава низ „некрштених дана”. и Словени су имали развијен култ земље којој су дуговали све. Наш народ. али су добар део примили и развили овде на Балкану.

Веза између њих је: исто крсно име и традиција о заједничком пореклу. где једно или два братства сачињавају читава села. „а одасвуда унаоколо је широк појас или зона ненасељеног. Негде је та зона тако широка. Вук Караџић забележио је 1837. и показали су већ тиме да су елеменат који ће новој средини и хтети и моћи дати извесна обележја својих особина. VI Организација словенских племена на Балкану За племенску организацију. У Општини Брези. и то чак и у областима даљим од ових брдских предела.” Тај појас земљишта својина је целог племена и зове се племенска заједница. Тих појава. да се по њој може ићи по цео дан и више. који је та питања посебно проучавао. а братства из родова. Владимир Ћоровић 85 рује да се на њему купе вештице и да може бити сеновит. па чак и фразеолошки део дао изразити словенски. без крсног имена наравно. усред Босне. око којих су се суседна племена редовно борила и отимала. јер нема ни свога имена ни атара. на пример. Најбољи доказ је за то тај да је превод Светог писма у IX веку био потпуно могућ на том језику и да се. У њој су само планине са шумама и пасиштима. Ердељановић. Од цвећа се нарочито негује и поштује босиљак. у засебним селима или у групама села. и у Арбанаса) има неколико значајних архаистичких карактеристика. има неколико насеља муслимана старинаца. Језичка култура и општи степен словенске цивилизације у доба око VIII века беху већ прилично развијени. који делује као сигуран апотропејон. то се таква гомила кућа не може назвати селом. у Височком срезу. Црна Гора.” . готово сав грчки лексикални. „Свуд је седиште племена са његовим сталним насељима у средини племенске територије”. које чине племе и граде (понајвише од камена) куће на једном месту. „Тамо се знало само за племена. Постојале су речи и изрази и за доста суптилне појмове. за Црногорце да и немају правих села. Свако племе има своју одређену територију. па и ако поједина братства или породице. Племена су састављена из братства. Братства су увек настањена у групи. делом неутралног земљишта. Бока. која се данас очувала само у неким брдским динарским областима (источна Херцеговина. Словенски дошљаци били су културно активнији и индивидуалнији од извесних племена која су затекли на Балкану. казује Ј. а да се не нађе никакво стално насеље. „божји цвет”. на пример од Албанаца. изузимајући извесне тананости којима је обиловао најкултурнији језик тога времена. има и код муслимана.

углавном. или у карсним пољима (Фатница. То се нарочито манифестује у крвној освети. главар је од старине био наследан. Том стапању је. С тим су у вези и јаке конзервативне црте код њих. и ужу узајамну везу. наравно. Врхбосна. Та појава се лепо да пратити још и сада у требињској области. Имала су своје освештано обичајно право.) или на згодним комбинацијама долина и пасишта (Рудине. невоља или погибија једног члана преноси се одмах на читаво братство. ипак није вероватно да би се рашчлањивање породица у мало слободније јединице спречавало неком општом дисциплином. Богишићу. Кричи. који је био најпре војнички представник племена. Племенским животом условљен је култ традиционализма и у личним . У Грбљу.).). право избора својих старешина. Једино што се гледало да сачува била су имања у земљи и с тим у вези положај и углед који долази из њеног поседа. само „предио гдје је питомо. Нека од наших племена дошла су у везе са староседелачким и можда су се. гдје снијега нема и гдје рађа виноград”. око појединих река (Топлица. Боки и међу Арнаутима. у Грбљу). тј. У Дробњаку. Букумири. а задржавали су за себе. у Бајуцама породица Мартиновића. рано и стопила са њима. понекад чисто формално. несумњиво. које још и данас има по Црној Гори. Занимљиво је да данас жупа или жупно место означава. Скупљали су се братственици или представници родова на своје редовне или ванредне зборове за решавање разних питања. са врло разгранатим породицама у једном ужем кругу. поједине релативно мале жупе. Матаруге. Цуце итд. увреда. Морача и др. Као у старо време.86 Историја Срба Сва већа хришћанска братства имају обично и своју цркву. војводе су се бирале. исто као и војвода. Љубомир. који је имао четири кнежине.. међутим. где посебне конфигурације земљишта условљавају извесну подвојеност и ограниченост према другима. Чево и др. много допринео и њихов географски положај у планинама Динарског система. На челу братства стоји главар или кнез. И народне традиције и извесна историјска казивања доносе често вести о томе како су нека браћа или чак и синови за жива оца кретали својим путевима да нађу повољније услове за живот. Рама. племена су живела чисто демократски. Подлужје и др. Назив жупа за извесне области очувао се све досад (код Крушевца. Племенске територије биле су. Родови и братства живели су у тим жупама у несумњивој кохезији. према В. судећи по њиховим називима Кучи. узајамно помажу у сваком погледу. формиране у малим природним јединицама. Дубровника. Братственици се. Драчевица. у задње доба готово са наследним правом за извесне породице. није сасвим сигурна ствар. али да су имали нарочито развијен живот у задрузи. Ма колико да је индивидуално осећање било подвргнуто племенском. у њиховим долинама и на обалама. Коморница. У Семберији породица Иве Кнежевића (име казује традицију) била је дуго кнежини на челу.

Поред Властимира. а тај назив одржао се у многим областима све до данас. он се изражава посебно у поштовању коленовића и у незгодном положају оних који су инокосни или дошљаци. В. ваљда до пунолетства његових синова. Жупан који је успео да победи већину суседних и да буде изнад њих постао је велики жупан. што упућује на неко давно вријеме. а у једном натпису из времена око 1180. Тих владара у српским земљама у IX веку беше више. чија власт обухвата неколико суседних жупа. Та титула одржала се у Србији све до 1217. „хотећи га одликовати” и дајући му том приликом самосталност. Над жупанима био је владар. у општем развијању племенских предања. доносио одлуке о гоњењу јеретика. Од жупских скупштина. једна установа која је била потпуно туђа савременој Византији. Јачањем централне власти опадала је власт жупана. Владимир Ћоровић 87 и у духовним стварима. тако. Он је приметио да на местима с тим именом „нема солидније грађе и конструкције. на сабору се одрекао престола и утврдио наслеђе. И жупани и владари били су у својој власти ограничавани донекле старом установом народних сабора. и у нас је временом назив град постало исто и за ville и за сhateau. Централизација власти у почетку не постоји: у том Властимировом акту има нечег што подсећа на поступке наших задружних обичаја. проширивањем територије. спомиње се као жупан његов брат Радомир. јер се у тој првобитној утврди временом развило и градско насеље. уточиште уопште у случају напада. а у другим. односно да прогласа Краљевства. Граничне жупе звале су се крај и крајина. када наши преци ваљда још нису били доста вјешти подизању већих и солиднијих градова”. иако су се већ одавно у некима измениле границе. Немања је на сабору. године за требињског жупана Грда. године. али чији народни назив чина није познат. Скарић упозорио је на доста чест назив Самоград. Речи племенит и племић. Жупама на челу били су жупани. На Немањин сабор били су позвани пристав- . Због несигурности у њима и честих сукоба. „Кочина крајина”). истина толико ограничена да се код Дубровчана јављала замена жупана и судије. Испод града се обично развијало подграђе као насеље. Код првих. на пример. дошле су као израз тог патријархалног морала и култа племена. ό άρχων. коме Властимир даје кћер за жену и титулу владара. У средини жупе налазио се обично град. код Благаја где је данас Подграђе посебно село. развили су се државни сабори. Порфирогенит наводи за требињску област четири рода наследних жупана. У Захумљу је наследна династија Вишевића водила своју државну политику. и то као наследна господа. Као у Француској. као ознака нечег бољег. Душанов Законик објављиван је на сабору. њихов назив постао је синоним за четничко ратовање („закрајинити”. после дуге дискусије и отпора сабраних. али се одржала све до пред крај XIV века. спомиње се требињски жупан Крајина.

У Дробњацима још се и сада зна „Зборна Главица”. Њихове скупштине. да је сабор имао само да прима одлуке владара или црквених поглавара. Има спомена да је на њима било и „распре”. установа се памти.. Како се једном приликом у једној поруци (1463. то је византијска εύφγμία”. Кроз све време робовања под Турцима сабором се стално називао наро- . на висоравни Рогама. Њихов значај и карактер био је.. био доста знатан. Ја мислим. међутим. Облик и изглед малих племенских сабора познат нам је из описа пољичких скупштина код Сплита. таквих зборова бива све мање. „на коју се састајао народни сабор у прастаро време”. одржаване под ведрим небом. да је и њихов углед. коју људи и дан данашњи зову Дробнијем Пијеском. у којој има живих људи („по диму“). а вероватно и утицај. Н. зборови босанске господе. Али. Четири суђе и дванаест властела. другачији него у Рашкој и имао је образац у угарској установи тога типа. Од XVI века. и ту вијећали и судили о најважнијема пословима. а остали домаћини један до другога по пијеску. од сваког племена по један човјек. сачињавала су само племенита господа тога краја. Државни сабори у Босни. пусто жало. То је земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке. с учешћем власти да саслушају извесне наредбе или да помогну при разграничавањима или у другим локалним питањима сеоски зборови се јављају и доцније. Спомен о таквим племенским скупштинама у Паштровићима има и Љубиша у свом Кањошу Мацедоновићу: „На сред приморја опшћине паштровске има једна мала лука. после турских освајања. parte nobilium et sbori de Trebigne) растављају племићи са збора изгледа да је овај био састављен од простог пука. Радојчић мисли.” Наводе се чести зборови у старој требињској области. тј. „зборишта”. На њу су долазили наоружани сви војници из племена. завршавали су се каткад и крвавим обрачунима. сједили би под једном међом врх пијеска. У нарочитим случајевима и ту се доцније сазивао „збор подимни”. војводе и војини. слободно и на поређе изабрани. У старом обиму и значају јављају се само пред неке велике акције или од невоље. У слично састављеним саборима вршени су и избори архиепископа. очевидно.88 Историја Срба ници. под Грацом код Гате. која су се скупљала на одређено место. где су расправљала о уређењу и законима своје области и вршила судску власт. На сабору пред смрт краља Драгутина били су присутни сви епископи и игумани и сва властела његове државе. Пољичани су пореклом из Босне. са представницима сваке куће. а било је и прилика кад се видело да су хтели имати и своју вољу. на којима су учествовала понекад и црквена лица. стога. године. кнезови. Саборисање без учешћа власти сељацима није било дозвољено од времена Душанова Законика. али без ближе ознаке ко у њима учествује. Скупштина у Кучима бивала је обично на Марковдан. Код Гацка постоји „Зборна Гомила”.

Племенске организације сличне нашима имају још и данас од балканских народа само Арнаути са својим фисовима. Очиниће. У осталим нашим областима има доста трагова племенског уређења само у брдовитој источној Херцеговини. Озринића. Владимир Ћоровић 89 дни скуп код цркве у извесне празнике. Цуца. Као родоначелници њиховог братства означавана су два брата: Рајич. Пјешиваца. К. Томановића.. али их доста често меша и претвара у легенду. И то вероватно стога што се. могу се на више страна пратити читави низови родова из једне старе породице. У Бајицама су братства Мартиновића. Једина је Љешанска нахија у Црној Гори која нема поделе на племена. Богишиће. од кога су сами Петровићи. велике племенске области Цетињана. која је преко Никшића и Бањана стигла под Ловћен. Бориловића. Јиречек је писао. Бјелица. хисторијски потпуно аутентична: Миошићи. Већ за старе Словене забележио је Јорданес. Вуксановића. Хумце. у Орашју и почетак I устанка и датум стварања обновљене Србије. Жутковићи и др. Кочана. Петковићи. имају два ужа племена: Бајице. Цетињани. И међу самим братствима су доста честе измене назива појединих родова. Загарача. Нема сумње да је у . Жарковићи. Јабучане. Угне. опет. Никшићи. Андријашевићи. Ипак. које се под тим именом спомиње од XIV века. године наводи се пет линија тога рода. Мркојевићи. У Неретљанској крајини живело је чувено племе Качића. Црногорска династија Петровића изводила је своје порекло од неке босанске лозе. Љубишићи као најглавнији. затим Медвједовићи. Ћеклића. чија презимена после налазимо као Вукосалиће. Добрушковићи. Поповићи. које су међу собом чврсто повезане крвљу и наслеђеном традицијом. Од њега потичу многа братства. Дабиживовићи. Бјелоше. Племенски живот још и данас је очуван у Црној Гори са много старих традиција и врло живим старим везама. Кустидије и још неки. Гргуревиће. Доњокрајце. Грци га зову чак „народ”. Стипићи. од кога су Радоњићи. Оногошт или Папратна јављају Зупци. услед турске најезде.. Милошевића. нпр. у VI веку. старо становништво растурило и с њиме и племенско наслеђе. како су извесна племена потиснула својим називима имена ранијих области. Народно предање памти донекле те везе. Већ 1432. Батрићевића и др. Народни сабор обележио је 1804. да им се имена мењају према различитим породицама и местима. и Херака. чији траг иде врло далеко. У требињској области моћно је било братство Љубибратића. Та особина племенског уређења јавља се још код јужних Словена. Његуша. тако се уместо жупа Врсиње. У питањима племенског образа сви се држе као један човек и строго чувају престиж заједнице. Тако се деле и остале племенске групе. У Попову се у XIV веку спомињу Николићи. Бартуловићи и др. У Катунској нахији постоје.

било много интензивније. Разбијен тип тамошње словенске групације документује се. дошао је отуд што је првобитан српски слој био потиснут од новијих и јачих племенских организација. и сматрају неким прелазом од Срба ка Арнаутима. исто тако важан. „стари Срби”. разлог и тај што је померање становништва у тим долинама. Упадљив је велик број тих старих племена са потпуно туђим именима. Он. просто немогуће спровести онако природно разграничење племена и жупа какво су давали кланци и увале Динарског система. које су га као слабијег сматрале и за нижег.90 Историја Срба обе организације. Старе Шпање потиснули су Лужани. Филиповића да нађе разлику између имена Србин и Србљак није убедљив. име Србљак. наиме. као ни у Славонији и Савској долини. а име Србљак да се односи само на Србе на тлу или са тла првобитне српске етничке области. очевидно изведено од речи Срьблинъ. а Дробњаци Криче. а Србин опште народно. Тим именом називају се у Херцеговини. а у Васојевићима се то име даје сваком који није њихов прави братственик. Назив Србак срећемо често и у Јужној Србији. мисли да је први назив општији. Државе Срба и Хрвата настале су у подручју Динарског и племенског система. . где је. међу осталим. и који се много спомињу све до XVIII века. било доста узајамних утицаја. Необична је. Други је. Бјелопавлићи. Главни услов биће зато најпре и понајвише у самом терену. Покушај М. Србљак је чак и млађег постанка. У народном предању зетских племена остало је доста трагова о томе како су они потиснули старије становништво на свом подручју. Мацуре и „Латине”. Према нашем мишљењу. уместо којих се јављају нова. Васојевићи су заменили Букумире. а посебно у Васојевићима. који понегде има презриво значење. Развијеној племенској организацији нема никаквог трага у источној Србији и Македонији. „Име Србљак је дакле у ствари обласно етничко име. тај назив.” Према његовом уверењу. уосталом. око Височице и у Попову. као и Клименте прелаз од Арнаута ка Србима. међутим. и тиме што су постали апсолутно пасивни у односу према бугарским освајачима и што нису могли да створе нигде националне државне организације са својим натуреним племенским карактером. Васојевићи и сл. него у споредним и теже приступачним западним горама. употребљава у презривом значењу. Дробњаци. Кучи се. на тако блиском и географски истоветном терену. у богатим и широким долинама. Ћеклићи. а ове су разједињене и међусобно закрвљене наследили Бјелопавлићи. појава да се на доста страна. чије подручје је хватало од Кривошије до Никшића. као главним прометним путевима. Од старих већих словенских племена данас нема више трага Риђанима. са чисто српским називима као Зупци. а делимично Пипери и Братоножићи. муслимански сточари и планинци из Загорја. и као због богатства нарочито привлачним тачкама.

Петра и Павла. где се додиривала са границом Травуније. „Словенска земља”. У Котору и Дубровнику од краја XIII века ознака Sclavonia сужава се често на ознаку Србије. Граница између српског и хрватског подручја средином Х века била је на рекама Цетини и Пливи: Хрватској су припадале области од Ливна до Јајца. Њихово подручје обухватало је три жупаније: Макарску. чувених гусара које Порфирогенит спомиње као потомке непокрштених Срба. На основу вести цара Константина Порфирогенита из средине Х и вести Дукљанске хронике из XII века. Хумска област хватала је још и даље. али од свих је најзначајнији тврди Омиш. Брач и Хвар. Острог и Лавћен врх Граца. Стон. На том Хуму постојала су два града: Бона и Хум. вероватно. јер су то они доиста и били. према нашем општем називу. Источна граница Захумља ишла је. У тој области подигао је у XII веку кнез Мирослав свој манастир Св. У њиховој власти су била и острва Мљет. све до Лима. може се дати доста сигуран преглед о географској подели наших области од Х до XII века. Макарска. Дабар и градови Мокриски (можда Мокро код Мостара) и Глумаиник (можда Глумине). траг тог старог назива очуван је и данас у називу покрајине Славоније. докле је допирала неретљанска граница. Корчула.Тачне границе између Травуније и Захумља не могу се данас повући: сигурно је да . почињала је Захумска архонтија. дубровачким и которским документима читаво словенско подручје од Приморја до Вардара. Нема никакве сметње овом тумачењу ни то што се у неким крајевима Србљаци означавају као планинци и сточари. Растичку (од Имотског до Љубушког) и Даленску (можда Далменску – Dalminium – Almissa – Омиш). Владимир Ћоровић 91 На другим странама Србљаци се опет идентификују са јунацима. То је подручје словенског насеља за разлику од романског. У млетачким. који своје порекло изводи из старе постојбине око Висле. Читаво балканско подручје које су населили Словени звало се. Σκλαβινίυι. од којих су остали трагови све до данас. до планина око Калиновика (можда је и то назив за грчко Галуманик) и Гатачког поља. испод којег је извирала река Буна. Назив је добила по Хуму изнад Боне (Благаја). На Неретви. или Šk`inikea. док први назив није скоро потпуно превладао. у арбанашком Šk`enia. мешали су се називи Хума и Захумља. Главни неретљански градови били су: Вруља (данас Горња Брела). У тој области владао је народ Вишевића. Од Цетине је почињало подручје Неретљана. Главна места ове области беху: Ошље. Иначе. чак и за време када су се у унутрашњости јасно разазнавале државне диференцијације Срба и Хрвата. звало се Slavonia. од врло старих времена. у коме се од средине XIII века налазило седиште хумске епархије. „Словенска”. Sclavenia и Sclavonia. А да су стара српска племена потискивана новим племенским заједницама имамо несумњив доказ у Лужанима и Риђанима. У много прилика.

Требињска архонтија. стешњен у својим зидинама. На западу је од Скадарског језера и самог Скадра ишла граница Зетом до Пиве. Други. Морача. Рисан. мање оправдано. Одувек су. Љубиње. Комарница. лежала су углавном на њиховом земљишту и због тога су Дубровчани плаћали суседним владарима по 36 златника годишње кирије. негде око Неретве. ширио се. која се од XII века све чешће назива Зета. Ова последња жупа. Дукљанин наводи девет захумских жупанија: Стонску. Крушевице. Врм. Фатницу. Дабар. Драчевицу. Босна. која је почињала од Котора. хватала је од византијског драчког темата. суседна хрватском подручју. казује византијски цар. а на север до Гацка.имала је свега два града:Которац и непознати Десник(можда Сутеска). У њој се спомињу само три стара места: Градац (Стари Град – Будва).). Ком. Једино се у народу очувао назив Загорја за крај око извора Неретве и горње Дрине. Грбаљ. године у службену титулу угарских краљева. На истоку јој је граница ишла Требишњицом и планинама бањанским. која је у Х веку била мала област око извора и горњег тока реке истог имена(Врхбосна). Ова област Подгорја обухватала је такозвану стару. Дукља. по којој је цeла област добила име. Лукавац и можда Сливје (старо Зетливи – Сетливи – Стиливи). Црмница. На овом подручју спомињу се градови: Требиње. Дабар. Језеро. Дубровник. углавном. на рачун требињских и захумских суседа: његова пољска добра. у вези с Дукља. Неретва и Рама. Најважнији град била је свакако стара Duoklea. Поповску. Горичку и непознате Веченике (Berepute). Облик. Doklea. али тај град је у Х веку већ био у рушевинама. Нови Град. ушла је од 1138. Рудине. И овде се код Дукљанина јавља карактеристичан број од девет жупанија и градова: Лушка. То су границе Захумља из друге половине XII века.Крај Соли (североисточна Босна око . а највећи део ове широке области ушао је у Хум. Луку. допирала је до пред сам Дубровник. северну Херцеговину. Вељаке. мисле да је у првом делу очувано име Лов – Ловћен. Папратна (имеђу Бара и Улциња). Дукљанин спомиње и област Подгорје са жупанијама: Оногошт. зване могориш. Конавље и Жрновницу. Коплик.Она је била повезана са Србијом и сматрала се тада српским подручјем. У народу се још и данас одржао назив Хумљака за сва лица од Мостара до Стона. Рисан. Кучево – Кчево – Чево са Будвом. Врм. Тушина. Дубраве. Пива. Подлужје. Дабар припадали Захумљу и да се требињско- захумска граница рачвала код самог Дубровника. То име се рано изгубило. Жапску. од Раме до Мораче. Дукљанин зна за девет требињских жупанија: Љубомир. имала је целу леву обалу Боке и Конавље.92 Историја Срба су Попово. Гусиње. требињски владари били вазали архонту Србије односно Рашке. када се оно почело ширити на запад на рачун неретљањског поседа. (можда Превлака) и још неутврђено Лонтодокла (Лѫта – љута. од Бара до Травуније. посебно виногради.

Главна снага српскога народа беше. Градац на Морави (сад Чачак) и Рас с Ибарском и Расинском долином. Чак је стару Дукљу заменила Зета. Лепеница у фојничком. спомињу се ове жупе босанске: Врхбосна. а један део Далмације добио је називе Неретљанска област и Црвена Хрватска. границе Босне мешале са хрватским и врло су често те жупе биле у саставу хрватске државе. Дрежник (можда данашњи ужички Дрежник или. са градовима Кључем. јављају се и под општим именом Завршје. у планинском подручју источне Херцеговине. Лисник –Лишница и Соли. Источна граница Србије средином IX века беше код данашњег Новога Пазара. У самој Србији. понешто и заплашена судбином својих словенских саплеменика на истоку. остају у својим планинама читавих пет векова. Владимир Ћоровић 93 Тузле) Порфирогенит изричито наводи као српски. Српска племена. из 1244. Жупе западне. Очувани називи су понајвише повезани са . Будимље на горњем Лиму. Миле (близу Зенице). коју од Босне дели Дрина. Брезница – Плевље). исто као ни град Црнобушки или Црновршки. ни Косово ни Велика Морава. у Сарајевском пољу. подељене међу Немањину браћу. Ту су се. а на југоисток не даље од Пећи и Ђаковице. од XIV века Со са Усором иду обично заједно и област им допире све до Дрине. Земуником и врбањским Котором. Новог Пазара и југозападне Србије од реке Босне до Ситнице и Западне Мораве. око Пливе. Старе српске области из средине XII века. онда је њен пут био унапред одређен. мање вероватно. ни Мачва не беху тада потпуно у српској власти. Видоши с Љубунчићем. Ускопље – Скопље. а у Х веку око Звечана. која се везала уз Топлицу. године. Лашва. У Босни и у романском Приморју неке жупе носе чисто наше називе: Драчевица и Жрновница. беху Бијело Поље на доњем Лиму. Ниједна од богатих долина. као што се види. и без вере у успех. Знатан део тих жупа и области и подигнутих градова у њима има. по свој прилици читава област са градом (можда Самобор код Горажда или Соко над спојем Пиве и Таре). Уз Со. У једној повељи угарског краља Беле. настањени су ови градови: Дестиник или Достиник. затим Међуречје. Доњи краји беху северозападно од Усоре. око извора реке Босне. који још није идентификован. средишње и источне Босне. од Ускопља до Ливна. Брод (сама Зеница). недовољно повезана међусобно. нове називе. Соли спомиње се после и Усора са облашћу око те реке. а на истоку Борач са градом Прачом и Жупа Боред. До Немањине акције Србија није прелазила Мораву: на север није ишла преко Рудника. према томе. Као планинске лавине спустиће се тада та племена у суседне долине и већ за два века они ће загосподарити њима и одржаће се на том подручју кроз све векове своје историје. а када се крајем XII века јавила набујала снага за експанзију. који беху постали плен Бугара и Византинаца. ни Метохија. стари Брезник.

који је дуго био у заједници. код Хрвата pristojanje. Кад је он истекао земља се је опет поново одређивала појединим породицама. владари често поклањају не само поједина добра него и читаве жупе. пре назив само једне пастирске заједнице. дакле. али не као сталне баштине. Кадлец мисли да се „паше и шуме нису уопште делиле. Владари су доцније ограничили право наслеђа. али и ти су знатно славизирани (Врхбосна. отуд баштинити – наследити од оца. код Срба и Бугара правини.з. где се је одржао т. добио је по племену назив племенштина и племенита земља. и то са наследним правом. на пример. Дедина у чешком праву означава „непокретна добра која су сачињавала колективну својину целе породице и прелазила су од предака (дедова) на потомке”.” У нас је ово поново одређивање земљишног поседа вршила Дубровачка Република. очина. У Дечанској повељи. Иначе. ипак. евентуално у другим размерама. Значи.” Када је владарска моћ ојачала. Али је. у нашим крајевима познато је да села имају своја заједничка имања: шуму. 'миръ' тј. К. изричито се каже: „у планинама нема нико баштине осим краља и цркава којима су краљеви дали. Многа племена означавана су просто тим именом (катун Дробњаци. У XIV веку. Посед земље. како је упозорио Ср.. вели се да један катун чини педесет кућа. доцније zvole у руском праву – угодье. то је. као развијена установа римског граничарског права limitanei. ушао у народ и као ознака неке уже организације једног краја и једне племенске групе. има и извесних ко- . а у неким крајевима и много. него су остајале у заједничком уживању свију породица. у унутрашњости немамо за то никаквих поузданих примера. Такво породично одређивање земље још данас долази под називом 'Передѣль' у руским селима. а друге су се напротив због обилног рађања повећавале. То су поседи које је владар давао појединцима за извесне услуге уз право личног уживања. дакле. У једној туској канунами. Индивидуалније ознаке постале несумњиво по личној својини зову се дедина. у Крбави. Подриње). очевина и најобичније баштина (од башта – отац). несумњиво да је подржавана и делом развијана у вези са старим романским катунима. Касније се јавља и пронија.. пашњаке и воду. катун Мириловићи). Вероватно је назив катун. да се нова подела жупа није много наслањала на старе географске и административне традиције. јер у току времена неке су се породице услед умирања смањивале. исто као што их одузимају у случају немилости.94 Историја Срба старим именима река. Земљишна општина. постао неки технички израз за врсту и обим једне уже организације. Њиве и ливаде су се одређивале само на извесни рок. нарочито у поседу шума. Вукосављевић. „готово свуда помало. Учешће у уживању те општинске земље сачињавало је принадлежност појединих господарских имања и у чешком праву називало vole. која је одређивала по старом начину уређење Влаха око Тимока. „за Влахе” се изричито каже да се узајамно боре „са својим катуном”. Осим тога.

Владимир Ћоровић 95 лективних права на приватним имањима”. ствара свој „виши” круг. у њему се врло рано јављају разне старешине и поглавице. Сава наводи у биографији свога оца српске бољаре који са његовом браћом и свештенством иду у сусрет Немањиним моштима. тек доцније постао је „себар” синоним за сељачки и простачки. У дубровачким архивским књигама XIII – XIV века има много примера да лица из унутрашњости. Св. „војини”. што је најпре значило „богат”.” У старим нашим споменицима. после названо и властеличићи. У Србији. Селина постоји скоро свуда у нашем народу. израз за њу постоји само у овим Брдима. као и заједничка својина пашњака и шума чини оно. У Дубровнику је кмет одавно означавао сељака. па онда и „одличан”. бојарин. Закупци или најамници звали су се меропси (назив је дошао од родопске провинције Меропе). спомиње старце и велможе. Тек од XV века јавља се реч у смислу закупника. својим споредним линијама. Реч је позната и Русима и Литванцима. а у Зети сеоски старци и судије. угледан господин. у нас бољар. господари или владари појединих области спомињу се као наследна господа. Кмет од comes – comitis – comet и није имао своје данашње значење у нашим западним областима. Војници. што у Васојевићима зову селина. Ма колико да је народ био сав једнак и демократских схватања. Реч бојар. а Првовенчани. Таква права су испаше на туђим ливадама с пролећа и у јесен после косидбе. док их не ослободи. Племенске организације условљавају и саме собом извесно поштовање своје снаге и традиције и врло су кочоперне према скоројевићима и приселицама. право спровођења јаза за наводњавање. говори да се богатством стицао утицај и углед. које после. а понајвише из Босне и Хума. У нашим земљама. Етимологија ове речи је јасна – вели моужь је моћан. од новијег времена тај назив се употребљава за представнике општинске власти. у најранијим временима. међутим. описујући Немањин збор против јеретика. као свуда у свету. име казује и њихову прву функцију (Стеван Првовенчани изричито спомиње „кнезе земље своје који су над властима”). на стрњикама после жетве. про- . А чим се до власти долази по праву наследства – а у нас су у почетку сви синови наслеђивали оца и делили област на своје делове – одмах се издваја и једно повлашћено братство. Има више примера о томе да се у раном средњем веку спомињу словенске поглавице. у рано време. долази од турско-монголског бајар. беху мање племство. итд. били племићи. Општи и обичнији назив за те истакнутије људе био је властелин. у Босни. Робови су отроци и иду као „вечна баштина” господара. Остали сеоски свет били су себри. То су најпре. има доста спомена о извесној диференцијацији међу појединим људима. „Та заједничка права на приватним имањима. она и код нас. и означавала је заједничара и суседника. женидбама и удадбама. властела. свакако у првом реду племенске. до које је дошло услед њиховог изузетног положаја у племену.

козе и коњи. Повици и усклици за животиње готово су истоветни код нас и код Арнаута. а зими у хумнине. као Брсково. од којих су нам неки сачувани. осим Призрена и Ниша. а и што их има они су без ровова и зидова.. Сточари су се кретали по целом Балкану. бучалина. Сви важнији градови. назив Коњуси. као у XIX веку кнез Милош. кунуздра.” Наше градске колоније у унутрашњости. а у мањој мери говеда. по својим прописаним законима или статутима. Котор. Сер и др. добила су. Прилеп. Сребреница. тулина. Знатан део старих римских насеља остао је напуштен. имали су своје статуте. Народ се углавном и у новој постојбини вратио свом старом занимању: сточарству и земљорадњи. сир се доноси у бронзину. Бар. Од краја XIII века под српску власт почињу долазити стари градови Македоније: Скопље. мањ у латинским градовима на приморју. Села. налазимо у XIV веку Бурмазе. Рудник. нити ја тамо где видех двора или куће од камена или од земље. Ново Брдо. Босански краљеви су у масама извозили свој сир преко Дубровника. Хранили су их на ливадама и сеном. има понекад и на местима где се не би очекивале. очевидно пастире албанског порекла. усред Херцеговине. Као у старој домовини. У унутрашњости грађана је било врло мало. Улцињ и др. руда. Сточарством се бавио. Дубровник. То су у почетку били тргови и тек су се временом развили у градове. истина посредно.96 Историја Срба дају чак своју децу у робље да би дошли до средстава. У арбанаском зот значи „господин”. Грађански сталеж постојао је само у Приморју и управљао се. Кратово итд. Његова стока имала је на тргу предност пред сваком другом. качкаваљ. које је познато свима Словенима. а у Херцеговини постоји угледно братство Зотовића. Вуна се назива: каба. Јањево. сухо месо зове се пршут. где су била насеља саских рудара и приморских трговаца. Још у XIV веку писао је један западни путник како Србија готово и нема тврдих градова.. реја. а исто тако и називи за поједине животиње. у којима су чуване на паши краљевске ергеле. сир се назива: урда. У сточарском крају. и сам краљ. пастири се купе у катуне.. према занимању становника. развиле су се уз рударска места. а на северу одавно изграђени Београд. Дриваст. због њихових испаша. у рушевинама. гајила се углавном овца и свиња. . лети у планине. Фојница. са племићким вођством. Охрид. Из тих старих времена је и обичај бачија и назив балија за једну врсту муслиманских сточара. које случај тамо занесе. „Зграде и дворови како краљевски тако и осталих племића саграђени су од брвна и од дрвета. Да је између наших досељеника и старих балканских сточара било живог додира и тесних узајамних веза види се најбоље по томе што је све до данас за сточарске предмете и производе остало у нашем језику врло много романско-влашких и арнаутских назива. солила и планина долазило је од памтивека до тешких сукоба пастирских заједница.

Синиша Станковић упозорио је да су њихови чамци „врло добро прилагођени локалним условима рибарења”. па и кад су српскога порекла”. каљче – коњ (kal. коже убијених животиња служиле су не само за домаћу употребу и зимско одело него и за извоз и за плаћање дажбина. били сигурнији за плен. У народне песме ушла је „риба од Охрида”. „спуштали су се са својим стадима преко Новог Пазара. Као у старој постојбини. мит – месо. Од сточарских арбанаског су порекла: каљац. „зову Арнаутима. ћем – пас. а од других: буке – хлеб. У Солунско поље. које је дуго угрожавало трговину на Јадранском мору. него и кретање својих саплеменика и брзо су. Митровице и Скопља низ Вардар и почетком зиме стизали у околину Лугадинског језера”. Врло је важна појава. у првим вековима њиховог живота на Балкану. Неретљани су том занимању придодали још и гусарство. руша – вино. то је низ сукоба . питомо и погодно за зимовник. продрло је неколико арбанаских речи и одржало се тамо у такозваном баналачком тајном говору. вајза – девојка. Још примитиван и усплахирен читавим вртлогом сеобе народа. да иде у лов на јелене. caballus). Млади Немањин Растко изговорио се оцу. наравно. Историја балканских Словена. стали срвати једни на друге. пред бег у Свету Гору. Гоњен и гонећи. Владимир Ћоровић 97 Током Дрине. рум. река и језера из северне постојбине. коју је забележио Ј. и да је „сваки од њих врло погодан за специјалне начине риболова који су различити на појединим језерима”. све до иза Сребренице. „Шкријељи из села Боровштице”. Цвијић. Ту су се лепо комбиновале старе словенске црте живота око мочвара. у почетку врло мало сигуран да ће ту и остати. силазили су сточари не само из македонских и арбанаских страна него чак и из Пештери. Милојевић. у грабљивости примитиваца. он је запао у балканске шуме и кланце. у борби и пљачки. У Хрватској је за то највише служила куна и отуд је дошла не само на бански новац него и у грб земље. Ћирила Солунског да је то „обичај богатима”. њихова лађарска вештина и искуство домородаца. наши приморски крајеви и људи око великих македонских језера бавили су се још и риболовом. Са неповерењем су пратили нови дошљаци не само сваки покрет византијских власти. узајамно истрти. казује Бор. спустио се словенски елеменат са разних страна истока и севера у Дунавску долину и отуда у унутрашњост Балкана. да би. не зна. да ове сточаре при њиховим важнијим кретањима. Рано се спомиње и лов на многобројну дивљач у великим и тешко проходним шумама. а за лов са соколовима прича се већ у биографији св. Богатство у стоци било је у нашим странама врло велико. виза – вода. број се. Синови жупана Властимира послали су бугарском кнезу Борису два пса и два сокола као „гостинско уздарје”. Осим сточарством. али од стоке су живели читави крајеви и области.

узајамно вребање и неповерење.98 Историја Срба са суседима и властима. и постепено привикавање на ново земљиште и на културу нове средине. . који их потискују или покушавају подјармити.

У једном домаћем летопису. изведен 679. године). очуваном у визији пророка Исаије. искрцавају се на Сицилији. у другој половини VII века. и без тога. Усуђују се. а делом подјармљивали словенска и обријска племена. најзад. под притиском турских Хазара. око данашњег Николицела. у ширим и у ужим опкопима. на све стране. прича стара легенда. одржало се делимично све до наших дана. Јасно је да на тако ограниченом подручју број досељених људи није могао бити велики и да је једва износио коју десетину хиљада. да се Бугарима на Дунаву . Седам година узастопце покушавају они да загосподаре византијском престоницом. за које су искоришћене и старе римске утврде. после смрти бугарског хана Куврата (642. Мало трагова тих опкопа. Арапска офанзива против Византије била је. Ту су се Бугари одмах утврдили. као и сва друга померања народа тих времена на том подручју. спомиње Аспаруха и један јерменски географ из VII века. да са флотом дођу и под сам Цариград. године нису дефинитивно принуђени на узмак. и то. пошто су узели Кизик у Мраморном мору. настаје и померање бугарских племена из подручја око Меотског језера према западу и југу. док 677. освајају Крит. насталом у другој половини XI века. Бугари су. у крај зван Угао (Ογκος). Византија је преживљавала једну повећу дворску кризу у време када је. Један од петорице Кувратових синова. Арапи допиру до Халкедона. Владимир Ћоровић 99 ДРУГИ ПЕРИОД I Бугари и балкански Словени После смрти цара Ираклија и његовог сина и наследника Константина (обојица су умрла 641. Ове нападе Арапа искористили су Бугари да се пребаце на десну страну Дунава. углавном. а мало и из потребе да прошире своје подручје. прешао је са својим људима Дњепар и Дњестар и дошао у Добруџу. на која су наилазили путем. Арапски покрет узимао је све више маха и лишавао је Византију једне по једне области. делом померали. године). имала довољно брига и опасности. Византијски покушај. На том подручју. широких размера. „од Дунава до Мора”. уступајући према западу. У исто време. Померање Бугара из њихове раније области дошло је. који отвара дунавска делта. казује се како је „трећи део” Кумана или Бугара населио „земљу карвунску”. Исперих или Аспарух. Та „земља карвунска” јесте данашње подручје Балчика и назива се тако до XIII века. опет. мало жељни пљачке. године.

шире према западу и југу. у близини данашњег села Абобе. утаврђеном простору од 23 km2. доста нагло. као победиоци. прелазе Дунав и око Варне заузимају своја нова. Отуда се. Одмах после тог пораза Бугари. на доста великом. Лувр. стална седишта. Цар јустинијан као бранилац вере (византијски тељеф). Париз . Престоница нове државе створена је у Плиски.100 Историја Срба спречи даље продирање завршио се тешким поразом.

највероватније. па је ипак настављала борбе како не би изгубила своје подручје. Монголског типа. због тога. казује један грчки извор. Напротив. Њих је. нису могла да одоле новим освајачима. Војнички боље спремни као организована целина. барем им се ниједан покушај у том смислу није могао испунити и бити видније примећен. Словени су живели одвојено од Бугара. Није нам довољно јасно шта је све нагнало Византију да после првог неуспеха не само остане пасивна према Бугарима. призна и њихову државну творевину. штавише. лако савладали разасута словенска племена и натурили им своју власт. утврдивши се на новом подручју. да су то примећивали и туђинци. Све им је различито: и спољашњи облик лица и тела. Византијски писци спомињу да су Бугари. да им призна државу и да се чак обавеже на извесно годишње плаћање. донекле. прву државну организацију стварају међу њима на југу Бугари. Бугари су већ на први поглед одударали од словенских житеља. Како малобројни Бугари нису смели истовремено да приме борбу и са Грцима и са Словенима. и Словене и Бугаре. него да им. делимично одржаним све до данас. Она признадоше врховну власт бугарску. као што је. и то не толико да их пљачкају колико да их покоре. у ствари без много напора. макар и преко воље. са којим су. добили савезника. Словенске иницијативе за стварање своје државе још није било. са турбанима и шараварама. здруживала заједничка борба против Византије. био присиљен да са њима преговара. да поступак Бугара са покореним Словенима није имао оне раније обријске свирепости. кренуше из дотадашњих насеља и померише знатно према западу и југу као неку врсту својих предстража. и језик којим говоре и знатан део културе. Исти случај био је и са Варезима у Русији. Сада. почели да нападају византијска села и градове. Бугари их. о новим борбама нема ни спомена. Ипак. окићени коњским реповима у војној формацији. а на истоку Варези. као и са Бугарима сродним Обрима. која се беху сместила у том крају. понесена постигнутим успехом. Тако је брзо и. Ромејска војска имала је и тежих пораза него што је био онај на Дунаву. Због своје доста пасивне природе Словени нису реаговали на то што је врховна власт допала Бугарима и што су ови својом организацијом и именом дали обележје новој држави. са тамном комплексијом. били спојени извесним традицијама. Иста ствар је и у државној организацији. Бугари су. они су се. За Словене је уопште карактеристично следеће: прву њихову слободну државу организује туђинац Само. с испупченим јагодицама и косим очима. била према Словенима. Словени су у Бугарима. претежно коњаници. изгледа. Цар је. На једној страни . Владимир Ћоровић 101 Словенска племена. и одело. почела бугарска држава своју жилаву и истрајну активност на Балкану. иако малобројни. и разликовали се од њих толико. држали донекле с овим другима као мање опасним и помагали их у борбама и у одбрани.

првим саветником. Цареви се смењују. обадва пута кршећи сам постојеће уговоре. а Словени су добили бугарско име и бугарску државну организацију. Цар се бојао да Словени не узму тај град. Овог пута беху веће среће и нанесоше Грцима знатне губитке. он одлучује да их раздвоји и ослаби. нека силом а нека милом. крвним мешањем са Словенима. у трачким кланцима. Требаће више од три века да се та релативно мала група дошљака. па после у Азији. и тарканом. са својим кафканом. и да одсеку западни Балкан од непосредне везе са Цариградом. многа словенска насеља са тих места и становнике преведе у Малу Азију. за себе или у друштву са Бугарима. За време његовог рата с Арапима у Малој Азији. У бици код киликиског Севастопоља. који су поново пошли у помоћ Словенима. вероватно човека бугарског порекла. Јустинијан неке Словене поново расели. И стога. из свих тих разлога. 688. 695. нарочито у заједничком ропству под Обрима. и да ти етнички мелези нису вршили утицај на обадве групе. године. на почетку своје владе. где су били мање опасни. године. у Опсикиј. Резултат је познат: Бугари су примили језик својих многобројних словенских поданика. креће са војском према Солуну. био угрожаван од Словена. кан. намесником у покрајинама. био нападнут од Бугара. најпре на Балкану. одлучује да међусобно несложне Словене не само потуче него и да смањи њихов број. На повратку са те експедиције цар је. Бесан због тога. а непријатељи напредују са свих . а на другој страни словенска племена са својим поглавицама. колико-толико. јер грчки извори наводе да је цар од њих саставио војску од 30000 људи и поставио јој на чело неког Исбула (Небула). који је често. Овај пораз убрза царев пад. када су били сузбијени. и баш недавно. почне представљати једну заједницу. Иза његовог пада у Византији настају војничке трзавице. Огорчење Словена против цара било је велико. војска се плете у политику. Он без обзира расели. као и на почетку похода. словенска војска од 20000 људи остави Грке. цар је напустио мирољубиву политику свог оца и почео је да ратује на више страна. толико изједначи са масом свог становништва да. бољарима и багаинима. 692. а посебно хришћанства. Словени су прешли на страну његових противника. хан као врховни поглавар државе. и чија је околина била преплављена словенским насељима. Опажајући развитак нове бугарске државе и вероватно њен утицај на словенска племена. За владе цара Јустинијана II (685–711.102 Историја Срба је каган. године. Број тих пресељеника био је велик. пређе Арапима и донесе им победу. Плаховит и необуздан. а неке поби. заједничким животом и утицајем цивилизације. Цар се. са прекидом) Византија беше постала поприште огорчених грађанских ратова. Несумњиво да за два- три века тај процес не би резултирао приметнијим резултатима да од раније није било извесних мешања између Словена и тих азијских племена. са вишим и нижим племством.

Владимир Ћоровић 103 страна. Али. Царевина је морала да тражи чак и бугарску помоћ. као некад Ираклија. која ће трајати више од сто година и обухватити сав хришћански свет. у областима које отпадају из византијске државне заједнице. и огрнут царском хламидом и проглашен ћесаром. цар Лав се сав предао реформисању већ дотрајалог старог државног организма. до ове одлуке западни утицај се упорно држао. порастао је још више. Природно. Њиховом и словенском помоћу осваја Цариград 705. од 695. 732. године Византија је променила седам царева. Њега је изнела малоазијска војска. Лав III долази у сукоб и са папском куријом и доноси тим поводом једну крупну одлуку. године Византија је била у најозбиљнијој опасности од Арапа. почео је да слаби услед доласка на власт источњачких елемената. У невољи. године. Од ове одлуке тај утицај се губи и на Балкану се задржава само уз Приморје. Преврати и кризе дотераше дотле да је било кандидата који су буквално бежали од оскврнављене царске круне. које имају војнички карактер. цар је решио. осим Сицилије и доње Италије. цео Илирик. нарочито међу Словенима. Јужни Словени тако долазе једним делом под један. После тога углед Бугарске силно јача. и. као што беху Ираклије и сада Лав. Али тај поход је имао обрнут успех. уместо да буде умањен. до 718. док најзад није на владу дошао енергични Лав III Изаурски. Када је успeo да спасе престоницу и сузбије Арапе. а другим под други утицај: услед тога се код њих развијају осим . добивши највећу титулу поред царске. У тим реформама. Свргнути цар. и да се подвргне власти цариградског патријарха. јер је јасно видела опасност од Арапа. године. и престиж Бугара. и. сам Цариград био је више од годину дана у опсади. који се ставио на страну његових противника. Романски утицај. његова борба против икона свакако није била неопходна држави. У тој борби. он понекад и претерује. он долази Бугарима. године полази против Бугарске. уз то. да се од папске јурисдикције одузме. желећи да поправи што је покварио. чак и у Солуну и у Коринту. још и читаво западно подручје Балкана. за такву услугу дао је и награду. 708. Јустинијан је то убрзо увидео и сам. иако се могло унапред мислити да та не може бити несебична. до 716. Бугарски хан Тервел би не само богато обдарен него. који су појачавали грчки карактер земље и са њим у вези источњачке особине. чак. тражи савезнике одасвуд. Византијска војска била је потпуно поражена. Од 716. који је до VII века у тим областима био толико видан и значајан. сам цар се једва спасао из Анхијала. због трговачких и непосредних других веза са Италијом. због тога што су те дијецезе спадале под власт Рима. да би се поново дочепао престола. Када не успева код Хазара. Преко двадесет година трајали су ти метежи. То је била једна од најважнијих одлука у историји Балкана. Да се освети папи. Јустинијанова владавина затровала је односе у Византији толико да ни његова погибија није могла да их смири.

снабдевајући их храном. прекинувши му све везе на суху и довоз хране морем. као и за њихове међусобне односе. вест о цржању балканских Словена. Бугари су бунили и македонске Словене. опседоше Солун и држаху га тако опседнута готово две године. За време тих борби. настаје судбоносна непомирљива супарничка борба за првенство. цар и господар државе. Кнез словенског племена око Вардара (Ригхина). и поред свих покушаја измирења. у рату. Иако је град много трпео од глади. Цариград верује да је он наследник старог Рима као „нови Рим”: у њему је. према томе. него само скидање окова. Са овим несрећним ратовањем у ве- . који ће се временом. То доведе до сукоба и рата са Бугарима. а неке покорио. године. Та вест је веома карактеристична за снагу и самопоуздање Словена у непосредној близини Солуна и тако далеко на југу Македоније. заједно са неким Солунцима. вођених са променљивом срећом. Чувши за то. и то каснија. средиште свег и политичког и духовног живота. око 758. у којој би црквени поглавар био уједно и политички. после Друговића. и да постане раван Цариграду и бољи од њега он мисли на световну државу. и израдише код цара не ослобођење. „Али. а у опустела и испражњена подручја по Тракији даде довести своје саплеменике Сирце и Јермене као бедем против Бугара и Словена. Бугарски хан Телец (од 761. заратио и против њих. Вардараца и Сагудата. па неке заробио. том приликом. да би са њима заједно имали више изгледа на успех. Пребуд. и извесне културне разлике. Да би попунио празнине поузданим елементом. Једна кратка византијска вест бележи да је Константин. и ови су им се заиста придруживали. Он га стално сматра делом над којим има права.104 Историја Срба политичких. који је. Велегезити су. године. Поставши полуслободан. 763. тражи веза и начина да га добије натраг и у њему помаже сваки покрет који је уперен против Цариграда. године) имао је. и стога би везан и одведен у Цариград. беше око 735. док није стигла царева помоћ и потиснула нападаче. даде пресељавати у престоницу грчко становништво из унутрашњости и са острва. „као савезнике не малу множину Словена”. трајао око двадесет година. цар Константин V Копроним. остали верни Грцима. Словени са Вардара и око Струме заузеше се за њега. године осумњичен да спрема напад на Солун. Телец је био убијен у Бугарској због тог пораза. све већма продубљивати. и он и његови савезници претрпише страшан пораз код Анхијала. На глас о његовој смрти словенска племена Струмљана. Из овог сукоба између Рима и Цариграда. Услед страховите куге и помора беху опустели не само густо насељен и прљав главни град него и многе области у унутрашњости Византије. наследник Лавов. и у њему је. Пребуд улучи прилику и побегне. За време владе цара Лава има једна једина. он се упорно и храбро бранио. али би ухваћен и после новог покушаја бекства убијен. њега Рим није никад прежалио. Рим не напушта своје старе традиције. са прекидима. Што се тиче Илирика.

који. у Руској хроници. забележено је предање о том њиховом бедном завршетку. Тенеда и Самотраке. пређоше Црно море. години почиње његова широко организована офанзива против Обра и у алпијским пределима и у панонској долини. када је дефинитивно угушен. ограђену са девет опкопа од камена или иловаче. плен бивших кагана. давши свилене хаљине за 2. и услед одласка оног великог броја Словена. Колико је ту било клања и убијања. него удружени са неким словенским племенима. а имала су разлога и да буду незадовољна франачком управом. цар је морао да откупљује од њих становнике са острва Имбра. и ту уграбила богат. Обри су се чак и међу собом сукобљавали јер нису могли да се договоре како да му се одупру. једни су били за покорност. трећи за тражење веза са суседима. Владимир Ћоровић 105 зи је и једна велика сеоба словенских племена. цар нападе и победи Бугаре у њиховој земљи. Од даљих тежих удараца спасла их је само царева смрт (775. првенствено. У Цариград је у јесен 773. године). Устанак је избио 797. и освојила њихову престоницу са „хринговима”. уплашени. знамо још да су много гусарили архипелагом. вековима сабиран. па се царевом дозволом населише у Малој Азији око реке Артанаса. Обри су се умешали у германска племенска разрачунавања и помагали су баварског војводу Тасила против Карла Великог. али и тај не покрећу сами Обри. Почео је слати људе да преговарају са њима о томе. Обријски отпор био је незнатан. Тек после тог похода покушан је један већи устанак. Они су се.” Обри се расуше. Године 768. предавали или бежали далеко преко Тисе. „У овом рату изгибе све племство хунско. Франачка војска. без трага. други за рат. са којом су Словени за више од два века имали толико веза. У 791. а извесни им делови претопише се у сродне . Све то није помогло. ако не могне друкчије. За Словене тога времена. вероватно за оне око Солуна.000 људи. до 769. Ова су страдала приликом проласка франачких чета преко њиховог подручја. преживљавала је у то доба своје последње дане. продрла је дубоко у обријску земљу. тињао до 799.500 тих робова! Бугарски владар Телериг (од 768. Код Словена.000 глава. године). Обријска држава. Уплашени његовом снагом. Број словенских избеглица ценио се. том приликом. дође на мисао да почне нову колонизацију Бугарске. на суседна словенска племена Брсјака. а спремао се. сведоче најбоље пуста панонска поља. који је успео да среди прилике у земљи после пораза из 763. у којима се чак изгубио и траг људског насеља. стигла вест да Бугари за тај поход спремају 12. и. видевши земљу настрадалу од пустошења. године. Помишљао је. Да их предупреди. године. између Дунава и Тисе. пропаде сва слава. са прекидима. „бежећи из своје земље”. То изазва његову освету. у којој је било и Словена. да их силом пресели. на 208. вели франачки хроничар Ајнхард. Овај поход окончан је 796. пораза и грађанских ратова.

поглавито из тих мотива. Словени Македоније. Бугарска се тада код Београда и код ушћа Тисе непосредно граничила са Францима.106 Историја Срба Бугаре или после у Мађаре. желећи да ослаби снагу словенског елемента. важно стециште путева с истока и запада. Бугари су заузели Софију. од Македоније све до Пелопонеза. око 802. пошто је међу њима уграбио силан плен. односно Словени на Пелопонезу. хан Крум. године. Карлу је после крунисања у Риму и великих успеха на Истоку. године. а Бугари и сами. а у Бугарској његов крвник. који је имао широке размере. колонизовао војнике. тада се они „предадоше царевој власти са свим што имађаху”. „пошто нису изгледали да ће ма у чем шкодити франачкој држави”. Наредба није била добро примљена ни код самих Грка. Последње вести о покоравању панонских Хуна и Словена Францима потичу из 803. Године 809. почне постепено помицати. прелази у Источно Царство. све више према западу. на њихов рачун. који ће доцније доћи на њихова стара седишта и обновити опет хунске успомене. Они примају власт у часу када Карло Велики. Цар Нићифор. у римско доба. најбољи је доказ о томе како је била интензивна словенска колонизација од VI до VII века. били најпоузданији инструменат романизације и најпокретнији у случају потребе. У унутрашњости незадовољници дижу устанке. скрхавши обријску државу. да би били јачи према Византији. искоришћавајући кризе у Царевини. како то изричито вели један западни извор. Важно је било и то да је и хан Крум међу Обрима узео да довршава Карлово дело њихова потпуног израза. Устанак је угушио патриције Ставрикије. Он је. Међу осталима. Балкански Словени. Његове везе са популарним багдадским калифом Харун-ал-Рашидом потичу. Ова чињеница: да се устанак јавља два пута у истој области. после. а да победнички краљ „повуче руку од Бугара”. Отприлике у исто доба. и колико је наш елеменат тамо имао животну енергију. Ту целу акцију. пише хроничар Теофан. повезују се све више са Бугарима. Из тих речи види се довољно дотадашњи однос тих Словена према Царевини и обим њихове експанзије и на том делу Балканског полуострва. као и све даље покушаје да се сузбију бугарска ширења према југу. али је ипак спровођена од 809. као и цареви пре њега. јављају се на Балкану два нова владара и две нове династије: у Византији цар Нићифор. дотадашњи главни благајник. до 810. пресекла је страхо- . поновише устанак и почетком IX века. „Он их све покори и учини обвезницима царства”. и нападају византијску власт. првенствено. године. по свој прилици. стога он и тражи савезнике против ње. силазе у словенске области. могла бити најопаснији противник само Византија. године. у словенска насеља уводи ново грчко становништво. који су раније. посебно у Струму. тако далеко на југу Грчке. забележен је и један устанак Словена из 783. У то време у Византији је поново почео низ дворских сплетака и криза. да се.

године. године цара Лудвига су поздравили неки хрватски изасланици и представници Тимочана. Усред тих припрема затекла га је смрт. године 818. С обзиром на тешке комуникације оног времена. Бугарске чете стижу после тога под сам Цариград. коју чине Сава и Дунав. 813. и обратно. Владимир Ћоровић 107 вита погибија цара Нићифора. али је највероватније да су страдали приликом метежа и реакције иза Крумове смрти и да су желели живот са мање потреса. и тиме још више истакли рђав положај Царевине. Шта је натерало Тимочане да се отцепе од Бугарске не знамо поуздано. То је био најтежи удар који је дотад. године. а Хрвате почетком IX века. 814. На Државном сабору у Херисталу 818. II Први заједнички покрет Срба. они су однели још једну. Две године после те победе. као саплеменике. Као тужилац. који су се „недавно” били одметнули од Бугара и затражили врховну власт франачку. овај пут је био и најприроднији. приволи да се придруже непосредно њему. Са њима је пристао и један део Словенаца. Да је покрет постао у извесној мери популаран међу Словенима види се по томе. првих година. оне су биле поднете лично Карловом наследнику Лудвигу. Нарочито су биле честе тужбе на фурланског војводу Кадолаха. а Крум се спремао да се. Оно је било врло екстензивно. и то насилна. дакле дуж главне хоризонталне артерије Балкана. Људевит Посавски. задесио Византију на Балкану и у великој мери јој унизио углед. 811. Да су Бугари искористили победу и јурнули у освајања. у свим борбама од VI века. Управа њених чиновника није била добра. што се хрватско племе Гачана одметнуло од свог кнеза Борне. јавио се поглавар доње Паноније. њиме је од најстаријих времена ишао главни промет од Црног мора према средњој Европи и Јадранском мору. и одмах. За етничку сарадњу словенских племена на северном делу Балканског полуострва ово груписање око Људевита Посавског од посебног је значаја као прво у нашој историји. Даље од тих река покрет се није много ширио. јављају се тужбе и незадовољства. разуме се само по себи. над новим царем Михаилом I. са Обрима и „свим Словенима” коначно обрачуна са грчком престоницом. Словенце је покорила крајем VIII. Мада је то . Занимљиво је и географско простирање овог покрета. од Саве до близу Тимока. Људевит је ступио са Тимочанима у везу и успео је да их. Хрвата и Словенаца Франачка држава Карла Великог допирала је до Београда и у називу Фрушке Горе оставила траг свог имена (Фруг – Франак). када је тај почео борбу против Људевита на франачкој страни.

Ти су били за побуњенике неприхватљиви. Када је видео да тужбе на франачком двору остају без успеха. уз Драву. Драгомуж погибе. побегао Србима. Цар посла против њега самог Кадолаха. готово цела. са југозапада је кретала војска хрватског кнеза Борне против Људевита. Али. упућена да одмеће тамошња даља словенска племена. стога. 820. године. можда. који га је помагао против Франака и који је. на византијско подручје. тај поход му није био успешан. одржавши се у њему док се франачке војске. и Људевит. а Борна се једва спасао бекством. са Борном. на Сабору у Ингуленхајму. Тек 822. Ти услови нам нису сачувани. наравно. искористио тај пораз и продро у Далмацију. Из ове везе дало би се. Идуће. Једини успех био им је тај што су покорили Словене у Крањској око Саве и један део одметнутих Карантанаца. Цар је одбио словенске захтеве и поставио друге. децембра месeца. Потиснут. умрe од грознице. закључити да је у овом Људевитовом отпору било и мало византијских прстију. „за који се народ казује да заузима велик део Далмације”. Пред толиком силом Људевит се повукао у један свој тврди град. прича франачки аналист. Док је франачка војска нападала са северозапада. али тај није учинио ништа и на повратку. Бежећи испред Франака. година била је судбоносна за Људевита. не може се спорити да у тој сарадњи није било ако не извесне етничке свести. која нађе Људевита доста далеко. Фортуната. 822. на кога се. нудећи мир. али је. која је долазила боље опремљена. притешњен од њих. углавном сличних резултата. која је. била је данашња Босна. године подиже устанак. а вероватно га је уплашио и бег патријарха из Града. То је. У борби код Купе Гачани напусте свог вођу Борну. настави своју акцију на прибирању словенских снага. први сасвим несумњив спомен српског имена у овим крајевима Балкана. морао да се склања у Задар. у коју је Људевит побегао. оно ипак извесног етничког афинитета. Људевит је. нису вратиле. Људевит је. али само под извесним условима. Франачки поход поновљен је и наредне године. године. Оне су скрхале отпор Словенаца и ишле право у средиште Људевитове области. припадала тој старој географској . у споразуму са Борном. кренуле су на Људевита три франачке војске. проређене болешћу. не зна се где. Људевит 819. са неуспелог похода. дигао и Људевитов таст Драгомуж. појавили су се поново Људевитови посланици. да су словенски посланици тражили ограничење франачке самовоље и већу власт домаћих вођа. после харања. највероватније. Јула 819. Та „Далмација”. он се овог пута уплашио и склонио. да не допусти Борни да се прибере и жeлећи да подржи успламтелу мржњу против Франака. Пред великом франачком војском. Људевит се повукао у унутрашњост свог подручја. тражила се сигурно потпуна покорност. Франци послаше још исте године нову војску. који су се били придружили Људевиту.108 Историја Срба било тако давно.

а када оно није стигло. Али. . Једни историчари су покушали да бране тај поступак претпоставком да га је. У лето 827. Бугари су пожуривали решење. који од IX века носи словенски назив Београд. Нови бугарски напад. Али су се ови. Владимир Ћоровић 109 области. и све раније одметнуте области. Франци су брзо предузели мере да поврате своју власт. Срба и Словенаца. лађама уз Дунав. 823. они употребише силу. јер му ствари. пљачкајући. Борбе у франачкој династији омогућиле су Бугарима да се учврсте у источној Панонији. Људевит је послао и посланство франачком цару. Тим бугарским војевањем пресечена је даља франачка офанзива у југоисточној Европи. Бодрићи се чак обратише франачком цару да их помогне и заштити. по свој прилици. да је Људевит био човек ниских моралних скрупула. Омражен и несигуран у Босни. године убије. пропао је због недостатка снаге и од мале вредности човека који га је носио. Међутим. једном његовом сроднику. Сва његова држава је поново потпала под франачку власт. стога је тражио времена да проучи питање и да се обавести. они добише Срем и Сингидунум. године кренуше Бугари. избише у Панонију. године. до Колубаре и близу до западне Мораве. У исто време. цар није хтео да се упушта у преговоре. и када се осим тог питања јавише и друга. пошто су се добро припремили. Ту су. за то говори и та чињеница што се против њега био дигао и његов таст. Из свог средишта. и опет уз Драву. Људевит је најлакше и најсигурније могао доћи у ту земљу. није донео штете читавој земљи. 829. чак ни за издају. изјављујући спремност да га поново призна за господара. који га после мало времена. у заједници са Бодрићима око Дунава. и имали су успеха. Бугари су одмах потом повели преговоре са Францима да поврате Тимочане под своју власт. Код Срба је Људевит био прихваћен. негде на крају Европе. Људевит бежи у Борнину државу. поред овог поступка. нису биле јасне. тамо далеко. па прешавши у Драву. Овај је извесно време био у недоумици како да се држи. свакако. одупрли. Али обновљена франачка власт није била дугог века. из Сиска. него само неким пограничним насељима. Нестрпљиви. он ту убија српског жупана који га је примио и покорава његову област. а покрет који је за ослобођење од туђинаца ујединио добре делове Хрвата. Вероватније је. можда. Западна граница ишла им је. дотични жупан хтео издати Францима. који не оправдава убиство и потом грабеж у гостима. изагнали све дотадашње словенске и франачке заповеднике и поставили бугарске.

налазио у сицилијанским водама као стража. Чак им се. заузета је готово сва борбама с Арапима. они настављају стари занат. они су нестални и варљиви као и њихово море. због које је некад изазван рат са Римљанима. у слепој мржњи. Већ средином VII века кренули су они. они се смирују. арапске лађе нападају јадранске градове и допиру до једног утока реке Пада. И доиста. Оживела је стара илирска традиција пиратерије. који су. њима је слободан пут у Јадранско море. када су опљачкали и побили неке млетачке трговце на повратку из Беневента. само у свом интересу. године. највећа опасност за слободну пловидбу. године. продиру до самог Рима. тај мир није дуго трајао. Ови други добијају 825. Стари Словени. 831. већ 841. којој пада у дужност да брани те делове Царевине. један од вођа и крстио у Млецима. преузели велику експедицију против словенских гусара. Борбе око престола. освајају они Бари. Млетачка флота. пошто су разбили млетачку флоту. Од 840. али се зна да је дошло до измирења и са Хрватима и са једним делом Неретљана. а мања њихова одељења нападају Будву. После су своје нападе по Јадранском мору понављали чешће и постајали. него само са једним племеном . а 846. О њиховим борбама те године нема ближег спомена. имали су исто тако бродарске вештине и смелости. Кад се млетачко бродовље. године острво Крит. видели смо. Да прекрате то нападање. веле млетачки споменици. често заборављали велике државне интересе. 839. наравно. вероватније. за већу сигурност. Неретљани узимају више маха. према Италији и напали Сипонт. изазвао је против њих велико огорчење у Млецима.110 Историја Срба III Прва српска држава У читавој првој половини IX века Византија је патила од унутрашњих нереда. на ужас свега хришћанског запада. Млечани су 839. а када се флота вратила. Чим се прилике у Млецима или у Јадранском мору погоршају. Розу и доњи Котор. борба око икона и тешке финансијске кризе поделиле су грађане у љуто завађене таборе. или. узимају Палермо. Тарент. Један њихов напад из 834/835. до 828. да ли стога што су га наши људи склопили тада можда зато да би избегли опасности. баш са далматинске обале. стога што није био склопљен са свима. од 827. На рачун Византије јачали су Бугари и Арапи. То и арапски залети дају маха словенским гусарима око Неретве да и они развију своје бродарске способности. Само. постепено. Међутим. године. не зна се. Царска флота се појављује ретко и са малим бројем бродовља. Године 842.

али не као у акцији Људевита Посавскога са циљем народне самоодбране и племенске групације. које су им одмах иза тога нанели Арапи. На истоку. Млечани се нису могли упуштати у нове борбе са далматинским Словенима. Владимир Ћоровић 111 или њиховим братством. После два пораза млетачке флоте. Године 846. Од српских племена Неретљани су први узели иницијативу за борбе. а на југу су допирале до Родопа. Бугари су се били потпуно учврстили и јачали све више. ишле су врло далеко. У тим смелим походима јача њихова самосвест и привикаваље на слободу личне и племенске акције. видели смо. захваљујући византијској неспособности да их . Њихове границе на западу. и завршио је њиховим неуспехом. Рас. век Али су они зато све више насртљиви. Млетачки напад поновљен је 840. Утврђење 12. они продиру све до близу самих Млетака и пљачкају лагунски град Каорле. године против неретљанског вође Људислава. него за слободу себичних прохтева и обезбеђене пљачке.

Када су морали да се баве више и непосредније балканским питањима. Године 837. они би обично војнички подлегли. не бих смео рећи. „јер се иначе не би могли одржати. озбиљно ударали на њих. све до почетка IX века.где су словенске масе угрожавале грчке интересе и доводиле. Искоришћавајући борбе Византије с Арапима. ми не чујемо ни за какав већи покрет са те стране уперен против Византије. уколико се и они сами нису постепено прилагођавали новој средини. По доласку на Балкан Словени су живели неповезани у јаче државне заједнице. Покрети се јављају само на југу. без ближих појединости. У тим областима Србима није могла бити тешка византијска власт. Успех малобројних Бугара најбољи је доказ за то. Али. Словени су се одржавали захваљујући свом броју и томе што су им главни непријатељи били заузети другим бригама.Када је међу жупанима избио један. Да је војна организација Словена и после смештања на Балкану „морала бити чврста”.али његова власт још није била толика да је . када би непријатељи.до сукоба. Ни Рим није могао да створи од њега административну целину и да му да више духовног јединства. После су Бугари почели акцију и према западу и померили су македонска словенска племена готово до солунског и брачког приморја. и Цариград и остала Византија пазили су више на исток и север Полуострва. где су организовани Бугари узимали маха. и што многа од словенских насеља нису била ником на нарочитој сметњи. забележен је. С њим је можда у вези један устанак Словена у Пелопонезу. који се натурио за „великога”. ма са које стране. Њихове навике племенског живота из старе постојбине помагали су природа земљишта на Балканском полуострву и традиција старог племенског живота коју су ту затекли код романизованих Илира. Пуштала их је да живе по својим старим навикама. чију су врховну власт Срби признавали. који као бедеми раздвајају области једну од друге. бар по имену. опкољени са свих страна непријатељима”. Доста рано Бугари су почели да показују тежње према Солуну и Егејском мору. са мање-више пространим речним долинама које. велики жупани. Једино према југозападу њихова граница није ближе одређена. Српским земљама су управљали домаћи владари. узевши Охрид и сву област на реци Деволу.природно. јер нису били довољно повезани. Испресецан великим планинским венцима.по праву наслеђа.око Солуна и ниже. неголи западним планинама Рашке и Босне. није им обраћала посебну пажњу.не да се утврдити. како мисли један испитивач. тамо су је они једва и oceћали.112 Историја Срба сузбије. Балкан је од давнина имао систем нехомогених јединица. а у то време већ и према Јадранском. они настоје да се пробију у оба правца. чине природне целине. И стога задуго. Византија. један бугарски поход према Солуну. који избија у то доба. омеђене планинама и превојима.

Код Срба ту активност изазвали су Бугари. како су се Срби и Хрвати одметали од византијске власти. У биографији свог деде цара Василија I. Пресиам стога одлучи да покори Србе. На Морави и на Косову Бугарима је била стављена брана. Очевидно је да је Властимир био повезао више српских племенских јединица у чврсту организацију. Одговор није тежак. Срби зазиру више од њих неголи од Византије. На западу. „живљаху Бугари са Србљима мирно као суседи и комшије. Није случајно да Тимочани и Браничевци већ 818. Срби се храбро одупреше у својим тешко приступачним кланцима и шумама и после три године узалудног напрезања Бугари су морали да одустану од своје намере. Већа активност Срба као политичких чинилаца јавља се тек на почетку IX века. готово сигурно. Бугарски владар Пресиам (836– 852) прекинуо је ту тобожњу идилу. Напао их је. али није успео. Осетили су. да стварају опет целине. године. као што је јасно и то да његова снага није била мала када се усудио да прими борбу са тада знатно моћнијим Бугарима и да остане непобеђен. она је узрокована продирањем Франака. Односи између Срба и Бугара постају отада све гори. чији успех у Далмацији је крунисан Ахенским миром из 812. у време 820–829. па његов син Радослав. године траже заштиту од Франака и због тога иду чак у Херистал. чвршће збијати око Рашке. године. у суштини. пише Константин Порфирогенит. тј. Да је био господар не само Рашке него . под разним условима. који су под Крумом показали необичан залет и допрли 813. године чак до под зидине Цариграда. због опасности. али је вероватно да пада негде између 840. зашто се та активност јавила. Ипак. али са мало сигурности. Владимир Ћоровић 113 искључивала утицај и сарадњу других жупана. остали и даље према Византији у односима који су и дотад постојали да нису видели неку тадашњу немоћ и изазвани активношћу и сами добили прохтеве. и опасност за себе од агресивних Бугара. Тек са Вишеславовим праунуком Властимиром долази више вести. најстарији. До Властимировог времена. Неки од тих владара забележени су код Порфирогенита. Несумњиво је да је Властимиров углед услед тога знатно порастао. која су се почела. код Хрвата. али само имена: Вишеслав. Пита се. имао је извесну домаћинску власт у задрузи. тако повећана. одмах. „а највише за владе Михаила из Аморија”. свакако. унесених по предању из доста велике старине. систем монархије није био учвршћен потпуно све до краја Х века. Јаке личности успевале су своју власт да учине и стварном и од раздељених области. Срби би. па син овога Просигој. прича цар писац. Бугарским освајањима и на западу и на југозападу стајала су на путу српска племена. Датум тих борби није сигуран. као владар. Земља је била дељена међу владареву браћy. пазећи једни друге”. године. тек тада. и 850. У Дукљанској хроници тих владарских имена и родова има много више.

114 Историја Срба
и даљих области види се јасно из тога што удајући кћер за требињског
жупана, а хотећи да га одликује, „именова га владарем и учини
самосталним”, како вели Порфирогенит, а то сигурно не би могао
чинити да на то није имао стварно право.
Овим Пресиамовим нападом настављају се дуге борбе између Срба и
Бугара. Изазивали су их ови други у својој завојевачкој политици. У
прво време Срби су се у дефанзиви и у тешкој ситуацији једва успевали
да одрже, али ускоро, кроз два-три века, они прелазе у напад и расно
чистији, брђански срчанији, са јачим и боље одржаним етничким
традицијама, остају победници и успевају да добију превласт над
словенским елементом Балканског полуострва.
Пресиамов син Борис обновио је према Србима офанзивну политику
свога оца. После Властимирове смрти владала су Србијом тројица
његових синова – Мутимир, Стројимир и Гојник – разделивши међу
собом очеву земљу. Борис, верујући да Бугари сада, можда, неће наићи
на ранији отпор, крену на Србију своју војску. Срби и овог пута осташе
победници. Они не само што потукоше Бугаре него и заробише
Борисовог сина Владимира и дванаесторицу бугарских бољара. После
склопљеног мира, бојећи се заседе, Борис је замолио сигурну пратњу до
границе и добио је у двојици синова Мутимирових, Бране и Стевана.
Они га, прича Порфирогенит, „испратише здрава и читава до граница,
све до Раса”. Ту, код Раса, тј. код данашњег Новог Пазара, налазила се,
дакле, средином IX века, граница рашке државе. Ту су, на граници,
измењена гостинска уздарја. Борис је дао Мутимировићима „велике
дарове”, а они њему два роба, два сокола, два пса и 90 кожа. Бугари су
тврдили да је то давање са српске стране било обавезно, дакле као нека
врста данка. Поход Борисов, према томе, они нису сматрали да је
завршен поразом, него неком врстом договора. Срби нису били много
сигурни за даље борбе и стога су радо прихватили понуђену погодбу;
тим пре, што им Бугари нису дирали поседе нити мењали њихово
унутрашње уређење.

IV

Покрштавање Јужних Словена
Дошавши на Балкан, Јужни Словени су ту већ затекли
потпуно развијену хришћанску културу. Постепеним везама са
староседелачким елементом они примају понешто од ње, па јој
после прилазе са више поверења, најпре као појединци, а
касније и као целине. Вест Константина Порфирогенита да су
били крштени већ у VII веку, за владе цара Ираклија и
његовом иницијативом, и то преко свештеника из Рима, које

Владимир Ћоровић 115
је он послао, не изгледа нимало вероватна. Тешко је примити да би он
за христијанизацију, која је имала бити прво приближавање владајућем
елементу и погодна могућност за асимилацију, узимао свештенике са
запада, а не свој грчки, њему поузданији елеменат. Ствар је пре у овом:
захваљујући Солунском викаријату, који је стајао под папином
врховном влашћу, западни утицај био је готово апсолутан међу Србима
и све до прелома са царем Лавом, односно до 732. године, латинско
свештенство било је претежније и управо главни чинилац у
хришћанској мисији. У Цариграду се знало о томе, и у традицији Х
века, у Порфирогенитово доба, ствар је добила помало помућен,
легендарни, облик и амбицију да иницијативу задржи за себе.
Исто тако је мало поуздан и други део царевог причања да је већ
тада хришћанском свештенству успело стварније деловати у правцу
христијанизације. Колико се данас зна, читав VII век није донео
великих промена у начину живота и у култури Јужних Словена, и
примање хришћанства, уколико га је било, вршило се само појединачно.
У визији св. Колумбана, на почетку VII века, изрично се каже да
Словени којима је он мислио ићи да проповеда нису још зрели за то; а
св. Аманд, који се упутио међу њих и проповедао у местима око
Дунава, вратио се натраг када је видео „да му ту неће бити довољно
плода и мучеништва”. Слабом напредовању хришћанства код Јужних
Словена иницијативом од византијске стране разлог су не само
словенски конзерватизам и неповерење него, у истој мери, и извесно
политичко неповерење према Византији и устручавање да се са њом уђе
у тешње везе, као и затроване верске прилике међу самим Грцима. Од
VII до IX века тамо не престају јеретичке секте, верска гоњења и крваве
борбе у име вере. Нарочито се беху распалиле страсти за време борбе
око икона, која је испунила цео један век. На западу је хришћанство
било сумњиво због тога што је долазило из Баварске или Фурланске,
односно из Немачке и Италије, с оних страна откуда је претило и
политичко завојевање.
Падом обријске државе и афирмацијом франачке снаге акција
христијанизације пошла је знатно брже. Нарочито су се мирили са
створеним стањем неки од кнезова и великаша, који су тиме хтели да
покажу своју лојалност према новој држави. Примање хришћанства
постало је готово идентично са признавањем франачке врховне
власти. Међу Словенцима тај процес је узео толико маха да је
већ у првој половини IX века највећи део угледнијег света
припадао Христовој вери. И међу Хрватима хришћанство је
ширено у већој мери најпре франачким утицајем. Нинска
Црква, у којој је створено седиште за хрватског бискупа, посвећена је
галском свецу Аселу. За св. Урза се изричито каже да је у Далмацији
покрстио многе погане баш у време Карла Великог. Западни
утицај показује и црквена архитектура тога времена, чији се споменици
налазе не само у Далмацији него иду и дубље у унутрашњост (у Босну,

116 Историја Срба
на пример; цркве у Зеници и Дабравини), са карактеристичним
типовима у вратима сплитске столне цркве Св. Дуја; у капели Св.
Крижа у Нину; у мраморовој гробници Ивана Равењанина и сл.
Порекло тог китњастог стила се са разлогом смешта у северну Италију,
а Франци су му само били посредници.

Ћирило и Методије

Код Срба је хришћански утицај у то време био
најслабији. Византијска култура једва је прелазила границе
Шаре и Косова; са севера Франци нису прекорачивали Саву
и Дунав, а са запада делила их је од Приморја, осим
у једном делу од Неретве до Бојане, хрватска држава. У

обављајући је по римскоме обреду. један из Брезе близу Сарајева. Да је хришћанска мисија међу тим Словенима имала успеха види се. а локалитети налаза показују не само место датирања него и правац пута. у Дубровнику Пиле – πύλαι. „а parte pelagi”. очувани су непосредни документи тог утицаја. Али је остало све до данас врло много трагова и византијских веза и утицаја. Теодор. поштују се и још неки свеци с источних страна. стареа – σσερέα и сл. преко Бугарске и Далмације. као Кузман и Дамјан. словенска црквена терминологија. Сам заштитник Дубровника. Упозорено је на извесне нове грчке епископије. исто као и заштитник Котора св. имамо успомена у Дубровнику и Котору. њему беше посвећена саборна црква у Скадру и најстарија столна црква у Дубровнику. Владимир Ћоровић 117 највећем делу до њих је хришћанство могло доћи само посредним путем.. као. ту се израдила. и то не само у локалним ознакама (нпр. а други из Дренова код Пријепоља. Словенске колоније у близини већих грчких места. Корчули и др. Међу тим Словенима створени су први основи за христијанизацију осталих саплеменика. Култ мученика Сергија и Вакха. заступљен је био једном опатијом код Скадра на Бојани. св. црквама у Бару. у Зетском и Хумском приморју. Димитрије. као видна карактеристика тог двоструког утицаја. Солуна или у областима даљим од густих саплеменичких насеља. примале су хришћанство природним процесом асимилације. Чак је и језик латински. најбоље. Хришћански споменици босанског подручја од IX до XI века потпуно су повезани са далматинским и имају апсолутно исте типове и аналогије. Влаха сад у источном. важио као заштитник Цариградског Царства. које су биле основане очевидно са намером да делују међу Словенима. Котору и на брду изнад Дубровника (сада Срђ) и у неким другим местима дубровачке околине (Колочепу. појаве да „Дубровчани поставише на своје зидине парца св. полагано. јавља се и у Далмацији међу црквеним именима. игало – αίγλός. Трифун. како бискупи. Србија и Друговићка под Солунском. Великомученик Стефан. Влахо. и ако употребљаваху латински језик при служби божјој. Тако је. св. за читав један век облаче при олтару византијске црквене хаљине” или „како се под истим сводом диже римо-латински олтар уз византијски иконостазиј”. и Језерска и Радовишка под Лариском. Отуд. солунски св. на пример. обележавање. који је због сличности свога имена са грчком речи круна (στέφανος). У два фрагмента. романски утицај је још виднији. који је особито цветао у Јустинијаново доба. св. обадва са латинским натписима хришћанског порекла. и било. у ствари. сад у западном орнату. био је мученик с источне стране. Осим њих. базилика.).) него и у религиозној култури. где су биле више изложене утицају своје несловенске околине. . по томе што је из словенских редова изашао цариградски патријарх Никита (766–780). то су Великаја и Смоленска епископија под Филиписком митрополијом. На југу. Атанасије.

Ћирил и Методије. Као цареви повереници и хришћански проповедници упућени су у Моравску. и што су.118 Историја Срба и словенски језик се почео употребљавати за превођење грчких црквених текстова. употребљавала латинска и грчка писмена. Други разлог је био тај што су обојица познавала добро словенски језик. два брата Солуњанина. и тако ствара ново сло- . Стога је његова понуда у Цариграду примљена радо и остварена брзо. њихово дело би било једва могуће. његов брат. желео је. Главна активност у покрштавању Јужних Словена почиње ипак од средине IX века. међу Хазаре. и као такви најбоље су могли знати шта се. Патријарх Фотије. према подручју. ту су нашли ослонца за своје спремање словенске литургије и проповеди. таквог случаја није било нигде на свету. био је раније управник једне солунске области. Дотад код Словена или уопште није било писмености (него се помагаху рабошима. морао је да тражи савезника на кога би се могао ослонити. Нашао га је у Византији. ни у коме веку. одакле је пошао са Константином на Крим. Ниједан језик се не оспособљава за само неколике године за књижевну употребу. 863. схвативши свој позив врло савесно. прегли да за Словене преведу потребне богослужбене књиге и да за изражавање словенске речи удесе погодна слова. Словенски апостоли из Солуна. добро дошао за нову акцију. који је био учитељ и пријатељ Константинов. или су се. Моравски кнез Растислав. Константин подешава стога за Словене нову азбуку. Он је био библиотекар у цариградској Св. у сукобу са Францима. подједнако непогодна да изразе многе особености словенске фонетике. Избор је пао на њих из два разлога. њему лично одан. па се после одрекао световног живота и повукао се у манастир. како би утицај Цариградске цркве постао дубљи и поузданији. Растислав је сам могао желети да се колико може ослободи не само од политичке него и од духовне власти франачке. понајпре. да ту мисију води не само способно него и њему одано лице. Христијанизација његових поданика од византијских повереника била је само једно средство за чвршће везе и једна гарантија Византији за продужење њеног утицаја. Методије. Својим ранијим искуством са Словенима он је. и то под притиском извесних политичких догађаја. свакако. Први је тај што је Константин (Ћирил у калуђерству) био друг царев. Софији и учитељ филозофије на тамошњој високој школи. Са њиховим радом повезани су и почеци словенске писмености. Легенде о Ћирилу и Методију казују да су њих двојица. помоћу црта и резова). поред брата. Углавном узима грчко курзивно писмо са неколико знакова из њему добро познатих источњачких алфабета. долазили са њима у ближи додир. као Солуњани. има предузети за нову мисију и колико се могу користити претходним радом. а осим тога врло учен и угледан. Константин се већ до тада истакао својим залагањем за култ икона и својим мисијама међу Сараценима и Хазарима. године. Без тих претходних радова. Ћирило и Методије.

са Ћирилом и Методијем. због ње је. али не више у Моравску. године на покорност. и без тога. Он је био изведен пред црквени суд својих немачких противника. године и сахрањен је са много почасти у цркви Св. пред саму смрт. него. Спасен папиним посредовањем. одраније нерадо гледало на његов рад у свом домену. У Панонији је Методије развио велику активност. Језик у Константиновим преводима је словенски јужномакедонски дијалект. Методије је морао 873. који је и у доцнијим преписима из Х и XI века задржао своје главне црте. Када је дошао у Рим. сукоби између римског папе и патријарха Фотија довели су до првог раскида између цркава. чије је мошти нашао на Херзону и пренео у Рим. било врло лепо примљено и почело је одмах с успехом да делује. и постављен за врховног верског поглавара обновљене Панонске цркве. али га лично није могао искористити. али док се бавио у старој светској престоници папа Никола I је умро. Немачко свештенство је. и стога су против Растислава употребили силу и нагнали га већ у лето 864. а сада га је сматрало правим наметником. у Панонију. Франци нису могли дозволити да се један словенски кнез на њиховој граници тако лако одметне од њих и веже са Византијом. где су провели извесно време радећи исти посао. Путујући за Италију. а у Цариграду је дошао на престо цар Василије I и био је збачен патријарх Фотије. према папином упутству. кнезу Коцељу. вратио се натраг. Исто тако су заузели енергичан став против нових проповедника и немачки свештеници. Није стога презало ни од врло оштрих мера да онемогући Методија. која је била у рату са Немцима. године прећи поново у . Тајни састанак обојице љутих противника омогућио је помирљивију политику између Римске и Цариградске цркве и олакшао је положај солунске браће. али не задуго. Климента. па онда словенски. мада је њих лично цариградска промена осетно погодила. Нова епископија је обновљена без учешћа надлежног надбискупа из Салцбурга. одведен негде у Свабенланд и физички мучен. који су Моравску сматрали својим верским подручјем. затворен. Методије. који је у Риму примио свештенички чин и домало епископски. закалуђерио и добио то име) је направио тако леп утисак као и у Панонији и добио је одобрење свог рада. Ћирил и Методије морали су ићи у Рим да објасне тамо своје деловање. Ћирил (који се тек у Риму. због ње је имао и неприлика. У Моравској је царево изасланство. Његов главни лексички фонд био је у то време добро познат и осталим словенским племенима као прасловенски општи елеменат. Умро је 869. Владимир Ћоровић 119 венско писмо звано глаголица. они су прошли кроз панонску област кнеза Коцеља. Папа је дозволио словенску службу. да би привукао што више верника „у крило цркве”. тражио је само да се на литургији Апостол и Еванђеље читају најпре латински. Због употребе словенског језика у цркви били су чак оптужени и као византијски емисари. Али.

а не и службу. чак продавани као робље. Упадљиво је да су позвана на сарадњу само племена из јужне Далмације. као и његови активнији ученици. Сам бугарски владар. него и са лађама (869. године узе и име по куму цару Михаилу. или почетком 864. Немци имали барем неких обзира. Неретљани су дуго времена били врло упорни да промене своје гусарске навике и уопште свој начин живота. иако је имао нових незгода и са Немцима и са папском куријом. Он добро чува подручје Царевине. Борис. али када је он умро. Севернија. Вероватно крајем 863. настављани су у Бугарској и после покрштавања. овај је брзо испунио молбу и у Јадранско море послао јаку флоту. Када су неки „Словени” из тих племена напали и опљачкали папине легате на путу из Цариграда у Јакин. словенски пратиоци Методијеви. после једне војничке победе. Хрвати и Далматинци беху ушла у везе са италским краљем Лудвиком I. Никита Орифас. а ширењем словенске писмености добија све више словенско обележје. године. Према њему су. произведен за архиепископа. примио је хришћанство. са Захумцима. Покушаји веза са западом. Можда је Византија своју мисију у Моравску и упутила онако радо што је хтела да на тај начин одговори Францима за њихове везе са Бугарима. улази у ближе везе са српским племенима око Дубровника. преводећи цркви потребне књиге. Ширењем хришћанства Бугарска губи постепено свој азијатски карактер. Као што су Моравци хтели да се помоћу византијских свештеника заштите од немачког утицаја у духовном животу. Саме Бугаре присилила је Византија у јесен 863. Ширећи веру. са Немцима и папом Николом I. године). Порфирогенит је оставио спомен да су Неретљани чак били прозвати „поганима”. године. која је једно време дозвољавала само словенску проповед. Долазак цара Василија I Македонца (867–886) на власт донео је знатне промене у Византији. против његових ученика се дигла права хајка. Грци употребише то као добар повод да их нападну и присиле на покорност (871. тако су исто хтели и Бугари да се помоћу германских свештеника заштите од сувише блиске Византије. Царев адмирал. у коме су гледали само средство за своје потчињавање. да прекину почете везе. и позива их на заједничку борбу против Сарацена. али их је Византија увек знала пресећи на време. Овај енергичан човек успео је тешње да веже за Византију не само блиске Бугаре него и удаљене Хрвате. и изазвала против себе гнев Византије. Нарочито су били противни хришћанству. Гоњени без икакве поштеде. морадоше за кратко време да напусте моравско подручје и да се спасавају како знају. „стога што нису пристали да се покрсте у . у последње време можда због папиних заузимања. Требињцима и Конављанима. године). Када је од Сарацена угрожен Дубровник затражио цареву помоћ. и то не на копну. Методије је. У поступку једних и других као да има везе.120 Историја Срба Моравску. ипак издржао на овом опасном месту све до смрти 885.

Једне. Горазд и Ангелар. који је имао седиште у Деволу. Цар Василије је. пре тога. који се пред крај живота повукао у свој манастир где је и умро. да их је слао тамо. Климент је делао у том западном крају и од 893. да делују међу Словенима и да их придобијају за његову државу? Од ученика Методијевих неке знамо по имену и њиховој великој активности. када је постао епископ Кичевско-беличке епархије. године готово сва Далмација враћа се поново под власт цариградског господара.500 ђака! – и не само што утврдише хришћанство него и створише основе књижевности Јужних Словена. У Деволу. примио лепо. Око 878. створила се права школа словенске писмености и хришћанског образовања. И Климент је умро у Охриду и сахрањен је у цркви Св. на периферију. Владимир Ћоровић 121 оно време кад су се крстили сви Србљи”. За владе цара Василија и кнеза Бориса-Михаила главна активност је у христијанизацији Јужних Словена. истакао се. Њихова два друга из Моравске. Највећи део ученика Ћирила и Методија склонио се на Балкан. у ствари. лакшу и погоднију азбуку. Пантелејмона. развише необичну делатност – легенда говори о 3. Константин Презвитер сачувао нам је спомен да га је „брат Наум” потакао да пише „Учитељно еванђеље”. године подигао свој манастир на Охридском језеру. они су послали једно посланство цару и затражили крштење. Цар их је тамо лепо примио и једне задржао а друге упутио у народ. а добрим делом и под власт Цариградске цркве. Климет ( 916) је преживео Наума. Врло је карактеристично да их је врло мали број задржао у самој Бугарској. али је значајно за Василијев велик замах. Има спомена да је Климент за словенски језик подесио нову. који после њега преузима Наум. савладао и њих. Борис их је. потиче доиста из његове области. Први споменик писан тим писмом. мало прерађено грчко унцијално писмо. а датира с . Ови Методијеви ученици. са Преспанског језера. Девола. истина. него их већином шаље у најзападнији крај своје државе. који је тада био у Борисовој власти. 910. Притешњени. сахрањени су у Берату. која се данас зове ћирилица. Климентовом и његовом заслугом. Његов наследник Наум. године. а он им је послао свештенике и примио их под заштиту. нарочито Климент. откупио је један византијски легат у Млецима и упутио у Цариград. тачно на пут према Драчу и Јадранском мору. а посебно Срба и Бугара. који су били продати као робље. па их је хтео имати даље од саме Бугарске? Или обратно. године. око Охрида. Он је са њима добио читав кадар учених и искусних људи. као и Василије. Други су се непосредно спасавали преко Паноније у Бугарску. То. који је. где су вероватно највише и деловали. погодних да наставе почето дело хришћанске мисије. својом књижевном иницијативом. не траје дуго. прошавши кроз Београд. најзад. Да ли је то било стога што им ипак није много веровао. Климент је делао у крају Кутмичевице. који је 900.

он их обојицу ухвати и посла у Бугарску. оженио са једном угледном Бугарком. када је из својих зидина излазило да обрађује земљу. Биће свакако да је међу њима дошло и до политичких противности. У Порфирогенита је саопштена и чињеница о односу далматинског романског градског и острвског становништва и Словена из њиховог залеђа. плаћао је по 36 златица закупнине зване туђим називом „могориш” дотичним владарима. У верском погледу Мутимир се држао Источне цркве. једно да би придобио и њих и њихове присталице. Борис је прогнате српске кнезове примио љубазно. Једног од сродника. Стога је и Клонимира. да су се они држали са Византијом или се бар нису слагали са тим што се Мутимир сувише приближио Бугарима. и остали Словени узнемиравали су то становништво. Јован Егзарх. Цар им препоручи. Од свих ових словенских проповедника првог периода једино су до нас допрле и остале очуване проповеди Климентове. и како су се браћа његова. као Константин Презвитер. вели се. Узајамни. епископ Марко. тесни град који морађаше да проширује своје поседе и да за насаде и винограде захвата суседна требињска и хумска земљишта. Глигорије Презвитер.122 Историја Срба краја Х века. Како Мутимир савладану браћу шаље у Бугарску биће. Мутимир је био ипак задржао код себе. И Неретљани. а Царевини да плаћају тек толико „да се покаже покорност и подложност”. Западни утицај. свог синовца Петра Гојниковића. Романи се обратише у Цариград са молбом за помоћ или за упутства шта да чине. којих има преко двадесет. Стројимировог сина. где је било много романског елемента по градовима. Стројимир и Гојник. али се тај. Мутимир. налазећи у њеном владару помагача за своје циљеве. и Хрвати. а друго што их је хтео имати као оруђе за своје потребе ако би Властимир променио своје држање. У невољи. по свој прилици. сређенији однос између тих градова и њихових словенских суседа допринео је знатно да се и са те стране постепено шири хришћанска култура међу њих. борбени црноризац Храбар (по свој прилици псеудоним) и други. биће да је цар само одобрио локалне споразуме. врати Панонској дијецези. Дубровник. Код Срба су за то време почеле међусобне борбе. нарочито у Зети. и уз Неретву. Синови Властимирови не осташе у слози. него да се ћирилица развила на том терену од његових ученика под утицајем комбиноване грчке и словенске активности. Ми држимо да је мало вероватно да је он изменио дело својих учитеља. уплашен очевим удесом. томе опирали. склонио у Хрватску. У ствари. по традицији претходника. да се нагоде и да дају Словенима извесне новчане одштете. нарочито с обзиром на то што је у Методију добила словенског епископа. Најстарији. Али су из њихове школе изишли многи писци Симеонова времена. и по целом . иако га је папа Иван VIII позвао да се. хтео је као такав да има врховну власт.

У Будимљу имамо до данас очувана имена брда Миса и Калудра. а у Колашину и Пештеру чују се и данас западни облици за манастир „мојстир” и „молстир”. Македонски словенски елеменат деловао је толико на Рашане да је. ширио се од раног средњег века све до ових дана. као и брдо Иван по св. осим Зете и Приморја до XIII века. укрштао се источни и западни утицај. . Ивану. да је имао знатне привлачне снаге због народног језика у богослужењу. нема сумње. а народ се колебао. обрћу постепено према Цариграду и Византији не само Срби него чак и један део панонских Словена и добар део Хрвата. Са хришћанством су повезани: и стварање словенске писмености и зачеци словенске књижевности. примивши хришћанство. као и дубровачки. сви други били у романској сфери културе. а када је допро. На најстаријим нашим црквама јасни су трагови утицаја западне архитектуре. Срђа. утицајем не само политичких него и религиозно-цивилизаторских чинилаца. јавља македонски облик са употребом назала сиіж. Први и најбољи посредници били су њихови саплеменици из Македоније. У српским земљама. У Зети и Приморју западни је био веома јак и због утицаја романског становништва и због непосредних веза с Италијом. Ово обртање фронта није се одржало за дуже време на периферијским деловима западног Балкана. од Х века је видна и промена дотадашњег културног утицаја. средином XII века. они постепено улазе у хришћанску културу и добијају нове елементе за изграђивање своје цивилизације. Осим тога. ушли у сферу источне византијске културе. али је његов највећи део. с натписом из VIII– IX века: Те Christe auctore pontifex. Срби су отад претежно. Колико је македонски утицај допро далеко најбољи је доказ тај што се чак у Врхбосни. И брег Срђ код Брезе добио је име. по некој цркви Св. а одсад се. Кипријану. као што се види. Рашка постала углавном чисто православна. од Босне до Црног мора. Дубоко у Босни постојала је у Брези једна стара базилика са једним натписом – /irgini /genetrici. У Рашкој двор се држао Византије и Бугарске. према претежно католичкој Зети. Владимир Ћоровић 123 Приморју. До тада су. а у Дренову код Пријепоља друга. у једном натпису бана Кулина. иако је несумњиво да је процес замене на том подручју био давно завршен. или Цибријан код Требиња по св. Од тада. Од краја IX века настаје нова епоха у историји Јужних Словена. изузевши трачке и македонске Словене. Словенски црквени утицај из Македоније тешко да је допирао у већој мери у Рашку пре почетка Х века. остао и новој оријентацији за неколико векова.

Покушај средњег брата Брана да са хрватском помоћу сруши Петра није имао успеха (око 894). септембра). он је почео да се шири према западу. крену сам дужд. вероватно стога што су. а после помагали његове противнике. Али. ваљда преко оца или стрица. Мађари су били потпуно азијско-турског типа и . Неретљани су насрнули и потпуно га поразише (18. Стога се. источно од средњег Урала. беху спустили у Бесарабију. после Мутимирове смрти. са 12 лађа. Симеон. Мађаре. једну казнену експедицију против њих. Исто тако је пропао и покушај Клонимиров. које се. У њему се. развила амбиција да. али када се искрцао на копно. Лав VI Мудри. избегли Петар Гојниковић. и одржао на престолу више од четврт века. који се до тада из Угрије. Да их силом уразуме. учврстио се у земљи. извргао се у најљућег противника Византије. код Макарске. са избријаним главама. васпитан у Цариграду. највећи кога је дала њихова историја. Мали. септембра исте године. Хрватске и Бугарске Неретљани се нису дали одвићи од својих гусарских навика. Република 7. Бран сам би ухваћен и ослепљен.124 Историја Срба V Срби између Византије. Петар. Сигуран на тој страни. Млечани су послали у августу 886. Са Хрватима је. да он изведе напад. У прво време Петар се. сигурно јачи човек. Петар Кандијан. изгледа. био заузео град Дестиницу (око 896). тамне пути. године из Хрватске продро је у Србију. Сам дужд паде у боју. против опасног бугарског нападача позва у помоћ један нов финско-хунски народ. који је проваливши из Бугарске. године). углавном коњаници. на рачун хумских и неретљанских владара. иако су га они у почетку подржавали. на којима су остајали само перчини. најпре. Тројица Мутимирових синова беже Хрватима и траже тамо склониште и помоћ. У почетку је постигао извесне успехе. маја 888. Због њега. Око 891. прекинуо везе. добрим делом. Он је свргнуо Мутимировог сина и наследника Прибислава. тај поход је рђаво прошао. обнавља савез са талијанским владарем Беренгаром против Словена „непријатеља наших и ваших”. бугарски господар. временом. Да би имао слободне руке. огрнути зверињим кожама. или рођака. гонећи противника. и ушао дубље у земљу. по његовом уверењу. одржавало више вештином него снагом. Византијски цар. својом свежом снагом. он се спријатељио са Петром Гојниковићем и подржавао га је у Рашкој. тамо приближио Бугарима и окумио се са њиховим новим владаром Симеоном (од 893. замени то царство. Тај пораз оставио је у Млецима тежак утисак. одупро се свима. тражили награду за услуге.

Он је уопште био пришао бугарској политици. буквално су пили крв и јели живо или полуживо месо. Њиховим доласком у те крајеве сузбијено је бугарско ширење на левој обали Дунава и бугарска власт у Панонији. Када је он поверовао заклетви и дошао. године). да сруши Петра и доведе на владу Павла Брановића. они улазе у Дунавску долину служећи као нека врста ратних помоћника најпре Францима. унука Мутимирова. он је страховито потукао Грке. надајући се да ће њихавом помоћу сузбити Петра. Али. Први пут се јављају на Дунаву 838. погодио најпре најјачег противника. док је једну војску упутио на Цариград. Михаило је још 912. Мађарским доласком и њиховим настањивањем у панонској долини прекинута је и непосредна веза између јужних и северних и североисточних Словена. кренуо је другу на Србе. године крунисао за цара. У невољи обратила се и Србима. у једном исто тако азијском племену са подручја јужне Русије. они га ухватише и везана одведоше у Бугарску. Пољака. Цариградска дипломатија постала је веома активна тражећи на све стране савезнике. Захумски жупан Михаило Вишевић. напрегла све своје снаге да одоли Бугарима. са којима имају извесне расне сродности. Петар је био јак. августа 917. а онда Византији. и послао их је Симеону. После тих својих победа Симеон се 918. искоришћавајући у Цариграду готово уобичајене кризе око наследства. Власт у Србији преузе бугарски штићеник Павле Брановић. Потиснути од њих. позваше на договор. обавести о тим преговорима Бугаре. који је показивао тежње да се ослободи бугарског притиска. Словака и Украјинаца. године у борбама против Грка као помоћници Бугара. Одмах затим. у вези са Мађарима. да пресече све те опасне везе против себе. Симеонова политика била је јасна: он је. они су били врло свирепи. Стога Бугари смислише превару. када се из Цариграда враћао у Млетке. Од 892. (912. Симеон је појачао нападе против Византије нарочито после смрти цара Лава. Тамо је и умро у Симеоновој тамници. који је тада био под влашћу Петровом. Владимир Ћоровић 125 Византинци их стога чешће зову Турцима. 20. у мисију да придобије Србе против Бугара. Византија је. Номадски народ. осећајући велику опасност. Драчки заповедник Лав Равдух дошао је лично у неретљански крај. У бици код Ахелоја. и није било невероватно да ће и сада његов отпор бити врло снажан. кога је Петар био далеко потиснуо. Они га. Мађари напуштају своја ранија седишта и 895/896. године настањују се дефинитивно на подручју између Дунава и Тисе. под заклетвом. . живећи од лова и сточарства. године. године ухватио сина млетачког дужда и доцнијег дужда Петра Бадоарија. Пред крај IX века познају их сви народи средње и источне Европе. створивши у исто време и Бугарску патријаршију. Симеон је нашао против њих новог савезника у Печењезима. признавши Симеонову врховну власт. одржао се с успехом против свих дотадашњих напада.

син Прибислава. Србија је ипак. Као повод за нов став њему је добро дошао један устанак у самој Бугарској. где је чуван у оковима (920. сам Павле се дигао против Симеона. Али. Заборавивши сличну лаковерност Петрову. године). а Захарија дође на власт 923. а обезглављен народ поста лак плен бугарског напада. 919. закљученог 9. у борби им падоше обојица вођа. хтели да Бугаре запосле на тој страни и одврате од Цариграда. Симеон посла са својом војском против њега Захарију. Њихов притисак определио га је брзо да настави своје раније везе са Византијом. који је избио 923. Сигурно потакнут грчким обећањима. Бугари уђоше у Србију. који се пред Петром био склонио у Хрватску. Захарија посла у Цариград њихове главе и оружје. не смејући да је сачека у земљи. Клонимирова сина Часлава. Али мало иза тога улоге се потпуно мењају. септембра 923. за кога је држао да га је бављење у Бугарској научило памети. Грци су. Ту вође бише одмах похватане. Срби повероваше и дођоше на то место. али је сигурно да се сам определио против Симеона. Срби сузбише ту војску са великим бугарским губицима. Византијска дипломатија понуди Захарији да са њиховом помоћу изведе преврат у Србији и сруши бугарског штићеника Павла. Бугари су били добро обавештени о свом прошлом поразу. Нови рат био је неизбежан. они су се клели да не мисле ништа рђаво. Павле би збачен. немаде успеха. На тај корак су га потицали и Грци. године. који су били у рату с Бугарима. оне исте вође које су са Павлом Брановићем и раније долазиле тамо против Петра. Ова српска победа догодила се пре грчко-бугарског примирја. којој беху на челу Теодор Сигрица и Мармај. У то време налазио се у Цариграду српски кнежевић Захарија. знатно јачу војску. и почео је врло брзо. са тројицом војвода и уза њу. Да ли је он био од какве помоћи устаницима и да ли је имао уопште каквих веза са њима не зна се поуздано. Стога поново прибегавају лукавству. а можда и изазван каквом суровошћу или тешким притиском Бугара. Захаријин покушај није успео. Та промена увреди Симеона. године. Сам Захарија би ухваћен и послат у Бугарску. Али Захарија није био пријатељ Бугара.126 Историја Срба Неуспеси византијски доведоше у Цариграду до великих промена. Киван због тог пораза Симеон посла у Србију нову. који је имао уговор са Византијом да његова кћи постане њихова царица и да тако он сам дође до утицаја у Цариграду. побеже у Хрватску. тобоже као новог кандидата за престо. Позивајући српске жупане да дођу на једно одређено место и прихвате свог новог владара Часлава. похваташе тамо велик део становништва „од малог до великог” . првенца Мутимировог. као и други пре њега. Стога Симеон упути у Србију једну казнену експедицију. као сувладар и после таст малолетног цара Константина Порфирогенита. Захарија се препаде од те нове силе и. Као доказ своје победе. Држави на чело дође заповедник флоте Роман Лакацин. очевидно. године. могла да пружи отпор.

успео је да се спасе у Хрватску. године). узео талијански град Сипонт. Само један део. Владимир Ћоровић 127 и одведоше га у Бугарску. на коме се расправљало о словенском богослужењу у Хрватској и суседству. године спомиње се он изричито уз краља Томислава. јавља и као известан војнички чинилац. а савезник цара Симеона. после тога. с успехом одбише бугарске нападе. Србија је. Хрвати којима је тад владао активни кнез Томислав. али је био зле среће. По свему се чини да Михаило није био тада потпуно самосталан. нема никаквог спомена. без живљег учешћа. После пада Петрова он је сигурно добио натраг своју захумску област и пратио. Михаило се. Богородица Умиљенија Он је 10. али који је лако могао постати плен пљачкашких Арапа или Лангобарда. западни свакако. јула 926. с једне. постала обична бугарска покрајина (924. Чак се у саопштењу Порфирогенитовом каже да су Бугари били сви побијени. борбе у Рашкој. него да је зависио од Томислава. један део Бугара. и Бугара с друге стране. Према закључку тог сабора. Тек 925. који је номинално био византијски. Михаило Вишевић. под вођом Алогоботуром. Гонећи Србе. међутим. продре и на хрватско тле. Очевидно је да Михаило није могао узимати тај . као да се у последње време био повукао од Бугара и приближио победнику Томиславу. Сплит је постао црквена метропола не само хрватске него и захумске српске државе. О његову држању за време овог тешког ратовања између Срба и Хрвата. као учесник на Сплитском црквеном сабору. противник Петра Гојниковића.

али се покрет развио нарочито после смрти цара Симеона. нимало сигурно да ли је то учинио због плена. дуго притискиваним силним царевим ауторитетом. који су били колонизовани на Балкану од VII до Х века. избише велики захтеви. богумилска секта је тај дуализам наглашавала до краја у свим појавама: бога и ђавола. ратом заморена земља тражила је одушке. тражили су . који узе нагло да се шири. у ствари. Главни проповедници те вере били су павликанци. били су противници верских симболизација. После смрти цара Симеона (27. Богумилски покрет. јер га не би могао трајно задржати. а имају дубљих веза са павловцима и манихејцима. маја 927.. Исус Христ Спаситељ Постанак те секте веже се уз име неког попа Богумила. Сиријци и Јермени. то је низ учења која потичу од старих гностика. или. од које је добио племство и титулу „антипата”. враћања одрицању и спорили су власт. апстрактних теорија и догматизма. Јер недуго иза тога јавља се он као пријатељ Византије. по поруци из Цариграда. људи су тражили угушивање страсти. из гусарске склоности. године) Бугарска поче нагло опадати. Није. када је незадовољство у земљи могло да се слободније изрази.128 Историја Срба удаљени талијански град за свој рачун. или по жељи Томислављевој. Свађе насташе у самој династији између царевих синова. Богумили су се одликовали рационалношћу. у бољарским редовима. који се јавио за време Симеонова наследника. вере и државе. намесника. био је чиста реакција освајачком духу Симеонове политике. односно душе и тела. цара Петра. међутим. као све вере истока. можда. тј. У основи дуалистичка.

не брину се о пастви него само о себи и својима. а не богу”. организује доскора нова. или се заносе похотом. Било је. можда. У Бугарској власти су биле још стари бугарски бољари. са мало националних црта видних у самом имену секте. нападају их прекорима да су противници власти. али је вероватно да је земља личила на згариште и да су прометни путеви били напуштени. учествују у метежима. затекао у земљи свега педесет људи. Из Бугарске и Македоније та секта је прешла после и у Србију. па и у рођеној. или се баве трговачким пословима. били су носиоци главних терета. иако је са њом био у миру. а одатле и Босну. Противници богумила. у називима браће (старац. да буне слуге против господара. на двору. вратити се извору правог апостолског хришћанског живота. па се враћају старом животу „као пси на своје бљувотине”. гост. Часлав је. држава. са још неистртим племенским осећањима. и извесног социјално-политичког опредељивања. на доњем Вардару и око Бабуне. грчке. године. Словени. стројник). Љути су противници хијерархије и нехришћанског сјаја цркве. О пустоши која је тада владала у Србији причале су се необичне ствари на заинтересованом цариградском двору. васкрс мртвих. Владимир Ћоровић 129 да се Христова вера разуме онако како је проповедана. Византија је за об- . Није случајно да се у једној-две од познатих богумилских организација. несумњиво. С извесним демократским особинама. а имајући и раније Србију у својим комбинаци- јама. кад оду у манастире не могу до поднесу аскезу и дисциплину. међу Брсјацима и Друговићима. Такву земљу Чаславу није било тешко „заузети”. За време узајамних борби и метежа у Бугарској решио се Часлав Клонимировић да обнови своју отаџбину. говорило се. Можда је чак и име бабуни. широки пук. богумилизам им је постао близак и драг. 931. или под Петром. који су лутали планинама и хранили се ловом. коме је свако слабљење Бугарске било добро дошло. дед. које се наводи као друга ознака за богумиле. да дају женама много права. Овај свет сујете није дело Божије него ђаволско: стога треба духовним савладати телесно. Да је та социјална критика имала своје оправданости види се из речи које говори сам Козма: свештеници странствују по туђим земљама. Он се одмах обратио византијском двору тражећи помоћ и заштиту. без Старог завета. или пијанче „будући слуге утроби. од Бугара независна. али дубока по својој суштини. проста и једноставна. причест. Са четворицом другова он. Не верују у чистилиште и загробни живот. нарочито међу Словенима. Учење богумила имало је великог успеха. прихватио је одмах Часлављеву понуду. Цар Роман. а нису имали ни жена ни деце. Одбацују крст и крштење деце. као чувени Козма Презвитер. побеже из Преслава у Рашку. Такве приче су. да осуђују богатства. Од Бугарске се прва отцепила Србија. претеране. нарочито у српским областима. у вези са том организацијом.

како се чини. На југу се Часлав наслањао на српска племена у Дукљи.130 Историја Срба нову Србије дала материјална средства. дакле средином Х века. заједничком сарадњом. вероватно је томе допринело и држање Византије. на плаћање извесних „дарова” да би могли несметано пловити. Под српским именом Порфирогенит обухвата сва племена која су ушла у обим Часлављеве државе. Конављане. за ову читаву Часлављеву творевину употребљава назив Србија. или из саме Византије враћале у отацбину. у коме је навео границе тадашње српске државе. Неретљани су се користили и унутрашњим нередима у Хрватској после смрти краља Крешимира (око 945. Ужи назив Србије Порфирогенит даје за североисточну Босну са Солима и за крај од извора Лима. називајући то „покрштеном Србијом”. Под Чаславом се. Часлав је имао ширу државу него Властимир. Травунија и Конавље признавали су српску власт. осим њих. Рашане. а према северу ишла је до Рудника и можда до Саве. Вис и Ластово. Експедиција. Србија је тада обухватала данашњу Босну до Пливе. 948. Корчулу. Требињце. приближио Византији и био примљен од ње. Цетине и Лијевна на западу. врши прво српско племенско прибирање у нашој прошлости. Захумце и Неретљане. Бугарска. преко Цариграда. Часлав је успео да знатно утврди своју власт и ојача Србију сталном помоћу Византије и цара Константина Порфирогенита. године) и заузели су острва Казу. Од тих српских племена Неретљани су били најратоборнији. пред крај Симеоновог живота. Млечани су стога са њима на живој муци. године не постиже никаквог успеха. која је одмах показала жив интерес за српско питање. Босанце. иако се Михаило у другом делу своје владавине. колико се зна. а држали су. Тај крај за више од два века представља средиште српског племена и заметак српске државе. брзо опоравила. која су доносиле оне избеглице које су се из Бугарске. али се срж и његове државе налазила у данашњој источној Босни и североисточној Херцеговини и западној Србији. које предузимала ништа против Часлава. . Први пут се код њега. Династија Вишевића губи свој значај. од извора Неретве до западне Мораве. Брач и Хвар. На истоку је српска граница допирала до Раса. Он је био још жив када је цар писао свој важни спис „О управљању државом”. Дукљане. Њихова гусарења по Јадранском мору не малаксавају. Вратише се и бегунци из Хрватске и других суседних земаља! Србија се. а Захумље и Неретљанска област означавани су подручјем српског становништва и државе. и четири своја острва Мљет. и то очевидно као реакција на бугарску освајачку политику Симеоновог времена. Раса па до Рудника. дакле. Али у цара се налази и шири обим тог имена. коју је против њих повео са 33 лађе дужд Петар Кандијан. заузета домаћим злом. После још једног неуспелог похода Млечани су били присиљени на преговарање и.

најхрабрија и да становници оних крајева зазиру од њих и траже њихову заштиту. Срби и Хрвати. Његова удовица пође угарском поглавици са молбом да јој да нову војску како би осветила мужа. Затекла га је негде у Срему. и њихови товари иду копном и водом све до Русије и Цариграда. И стога се и распала оног часа када је те личности нестало. Часлав пожури са својим четама против њега. Да није њихове племенске расцепканости и суревњивости. видевши да му не може одолети. баве се земљорадњом и трговином. који су прекрили читаво његово подручје. до близу саме престонице. прича „Хроника”. побеже Мађарима. везали су им ноге и руке и побацали их све у Саву. У „Дукљанској хроници” има подужа прича о томе како је Часлав дошао у сукоб са Мађарима и погинуо од њих. године. сам Киш погибе у тој борби. По наредби Кишове удовице. Србе и Хрвате од почетка Х века често и сурово нападају Мађари. Са Чаславом је пала и његова државна творевина. како су смели и одважни. односно њени северни делови. Стиже га негде код Дрине и потпуно га потуче. Владимир Ћоровић 131 Један арапски писац. Босански бан. . каже. По ноћи. Неки вођа угарски. Рашка се одвојила од Босне. „Дукљанска хроника”. Последње године владе цара Константина. забележила је само чињеницу да се Србија иза Часлављеве погибије распала у мање јединице и да је такво стање трајало дуже времена. „не би се с њима могао мерити по сили ниједан народ на свету”. Са „небројеном војском”. које је искористио један вешт и активан човек. да су њихова западна племена. У тим нападима није могла бити поштеђена ни Србија. 959. потукли их и ухватили и самог Часлава и сву његову мушку родбину. У осталим српским покрајинама узеше власт локални господари. било да на њих ударају непосредно. него у повољном стицају прилика. Киш. као природан историјски процес. било да преко њиховог подручја продиру у туђе области. пошла је она против Часлава. коју је освојио хрватски краљ Крешимир II. о Васкрсу. То је било негде око 960. врло мутан и непоуздан. Она није настала дужим систематским спремањем. у тешко приступачним горама. они продиру дубоко у Византију. који је употребљавао савремене изворе. године. пише о Словенима Балканског полуострва тога времена. Они станују. упао је са војском у Босну и пленио је. напали су Мађари на Србе. Једини историјски извор за то време. изненада. Тако се прича за требињску област да је у њој образована посебна кнежина.

кренуо је против њих цар Јован Цимисхије. умро је напрасно цар Петар у Бугарској. Када је 10. а после његове смрти распад се убрзао још више. Али су доскора Бугарску преплавиле руске чете кнеза Свјатослава. око 979. и то. подигао оцу Николи. развише 976. ненадано. Али . Покрет брзо узе невероватна маха.132 Историја Срба VI Држава македонских Словена Године 969. Мојсије. Када је одбио Русе. Судећи по именима из њихове породице (мајка им се звала Рипсимија. који је као најстарији био примио врховну власт. мајци и брату Давиду. нађен је надгробни споменик који је 992–993. цар није више хтео да васпоставља бугарску државу. Њихово исходиште било је подручје северне и средње Македоније. они су били јерменског порекла. који су се били јавили раније као вође покрета. код једне старе црквице. Када су чули за њега. Већ за његове владе Бугарска је почела нагло опадати. Синови кнеза Николе. Првих година Петрове владе одметнули су се од њега Срби из Рашке. похиташе из Цариграда бугарски потоњи владари. Борис II и брат му Роман. године Самуило. један Аронов син Алусијан). византијска војска је прешла из Бугарске и у Рашку. међу његовим великашима. Те унутрашње борбе у Царевини искористише нарочито балкански Словени. Њихов устанак није одмах успео. Да их одагна отуда и из Тракије. а главно место беше им Преспа и после Охрид. од Велеса и Струмице до Охрида. по свој прилици. најмлађи кнежевић. јануара 976. него је. умро цар Јован Цимисхије. који су вршили неку врсту туторства над цареве малолетне синове. просто. 971. године. јер је Петрове законите наследнике помагала Византија. а из других поузданијих извора. ускоро иза цареве смрти. где би постали опасност за саму Византију. запосео својим гарнизонима. које су биле нарочито појачане за време цара Теофила (829–842). „Дукљанска хроника” прича да су се тада побунили Рашани на северу. и имали корена у народу. дознајемо и за оживелу активност македонских Словена. У селу Герману преспанског краја. са именима старозаветних лица: Давид. а одмах по његовој смрти покушали су одметање и Словени из Македоније. наста раздор и отимање за власт. па покорила и њу. бар по женској линији. Устанку на челу беху четворица синова брсјачког кнеза Николе. Арон и Самуило. велик покрет у Македонији. из јерменских колонија са Вардара. Према „Дукљанској хроници”. године. године. да помоћу тих устаника поврате своју власт у Бугарској.

Тај свој самостални став он одржава до краја. и после тога разним устанцима за ослобођење муслимана. Самуило ћe je још мање хтели делити са царевићем Романом. године он са војском допире у Тесалију и опседа Ларису. коју је после дуже опсаде. освојио 983. а у ужичком крају постоји место и манастир Ариље. од 976. Самуилов син Гаврило-Радомир. заљубио се у једну лепу Гркињу Ирину и раставио се због ње . Од тада датира култ овог иначе мало значајног светитеља међу Јужним Словенима. опасност од Самуилове акције постала је до очигледности јасна за све. изгледа за успех у борби против њега. он ствара нову државу и узима власт за себе и своје потомке. а мушкарце уврстио у војску. За ову македонску династију везано је неколико романтичних приповедака. Том приликом пренео је и мошти ларишког светитеља Ахилија и подигао му цркву на једном од преспанских острва. не нађе никаква већег одзива. убијен од једног Бугарина. Као непосредно наслеђе старе бугарске државе примио је царску титулу и установу патријаршије. године. У Жеглиговској жупи подигнута је у XIV веку црква Архиљевица. према томе. а Роман. при освајању Ларисе. Опљачкавши град. иако је стигао у Видин. У та места он је пренео и седиште Патријаршије. које је осоколила Склирова акција. што овај и прима видећи да нема. у једном новом походу. преселио у Македонију. који га није познао у грчком оделу. он тамо неће да преноси своје седиште. Мојсеј је пао при нападу на град Сер. којима је хтео и да обележи свој став према Византији и да покаже континуитет Симеонове творевине као нове државне концепције против свемоћи Цариграда. Самуило. Борис је погинуо на путу. Стога је његова држава сматрана као наставак старе бугарске од свих савременика. Већ 979. коју је у Малој Азији дигао војвода Варда Склир. Иако је после заузео Бугарску и њену престоницу Преслав. па и од саме Византије. није био човек који би своје успехе уступао другоме. а Арона је доцније дао убити сам Самуило. који се данас назива Аил. Од четворице браће. хотећи да патријарх буде уза њ као уз правог владара. Он Роману уступи само подређен положај намесника у Скопљу. одбија бугарску закониту династију од власти над својим подручјем. Владимир Ћоровић 133 немадоше cpeће. или што није могао да се сложи са њим око поделе власти. вероватно словенског порекла. до 980. него остаје веран Преспи и Охриду. он је наскоро остао једини. Када није хтео да дели власт са братом. можда због његових веза са Византијом. иначе. Самуило. Нарочито су честе љубавне историје. била заузета побуном. Давида су убили македонски Власи у горама између Преспе и Костура. Византија је пуне четири године. Самуило примећује да су у европским областима Царевине проређени гарнизони и стога живо ради да своју устаничку акцију што више развије и учврсти добијено. чију веродостојност није увек лако проверити. Главни вођа устанка. он је становништво. Пад Ларисе изазвао је у грчком свету разумљиво огорчење.

Пред Софијом грчка војска.При том пов- . Грци су тада покушали да одвоје од Самуила Алусијана.134 Историја Срба са својом првом женом. Како је лоше и на брзу руку била опремљена сва војска. Сигурно је да је те године дошло до једног већег похода Василијевог против Словена. Није сигурно ко је тај Алусијан: да ли после добро познати унук Арона. севастиски митрополит преговарао је за мир између Византије и Самуила. Године 986. мислим сасвим неоправдано. Василије мора да се несвршена посла враћа натраг. Самуило и његови људи спалили су митрополита. нападају. Самуилови их људи. Када су то дознали. царев пратилац на овом походу. Византијски цар ударио је на Софију. која није имала потребног искуства. Овај је међу осталим тражио за неког свог блиског сродника сестру цара Василија II за жену. под заповедништвом још неискусног цара. казује друга прича. Неки бугарски научењаци држе. види се најбоље по томе што јој ускоро нестаје хране. кћерком угарског краља. који је довео младу. кога је Самуило дао убити. брата Самуилова. Цар Самуило Присиљен свим тим. неко њему врло блиско лице. главно средиште путева од Цариграда према западу. и на најисточније место докле је тада допро словенски покрет. које је господарило у једном делу државе. опседајући град и расипајући се по околини због хране за себе и коње. да је то Арон сам. плене и убијају. и рат је плануо наново. или неки Аронов син. остаје три недеље неактивна. прича Лав Ђакон. Грци су им као невесту подметнули кћер једног дворјана. тако расуте.

Царев шатор. био свезан и послан у затвор у Преспу. заљубила се у младог сужња Владимира и измолила је у оца његову руку. приграбивши земље. Кћи Самуилова. после дуже борбе. мудро. све до Задра. Самуило је с осталим четама освајао друга места. Они траже за себе царску круну. однео ову победу. исто тако. казује да је Самуило. Када је Самуило напао његово подручје. То је појачало утицај православља и нарочито утицај и ширење македонске словенске књижевности међу Србима. Самуило је наставио освајања на Балкану. његова држава је уопште највећа словенска творевина на Балкану. која је имала једно доста поуздано житије Владимирово као извор. дакле. Српске земље дошле су под јурисдикцију Охридске патријаршије. У Зети је у то доба владао кнез Владимир. После овог. нису Словени имали у својој власти толико поседа. даља судбина Владимирова. Самуило је 989. „Дукљањска хроника”. Као непосредна последица овог пораза беше нов грађански рат у Византији. Притешњен глађу и издајом. али као његов човек. Одатле се. У првим споменицима из Рашке и Босне на више се места осећа јасно траг утицаја македонске школе. престоница му беше код цркве Пречисте Крајинске. у освојеним областима поступа сурово. Никад више. Прилично је позната из књижевности. Сам Самуило је водио своју војску и 17. а област му је обухватала данашњу Црну Гору и један део северне Албаније. вратио Владимиру Зету. августа 986. узео и Зету са Требињем. у којој је више пута обрађивана. све до наших дана. Владимир се предао. Тада је. На југу. Владимир Ћоровић 135 лачењу. године. У невољи. успео је да очува престо. који опет води Варда Склир и други војвода Варда Фокас. у кланцу такозваних Трајанових врата. вероватно. која је трајала све до 989. Самуило продро даље од цара Симеона. љут што није могао освојити Улцињ. За време те кризе. у коме постоји епископија подвргнута Охриду. у једном смелом и дотад нечувеном војном походу. везе између Македоније и северних српских области постале су тешње и срдачније. нападоше их са свих страна македонске чете и направише прави покољ. цар Василије се обратио Русима и само са њиховом помоћу. На западу је. све до Дунава. испод Катркола. Он је. Он није ишао само за тим да. Њен резултат било је освајање читаве Бугарске. године узео Верију и Српчиште. него је желео да нове поданике што брже веже за себе и своју државу. Исто тако је вратио одузету требињску област Владимировом стрицу Драгомиру. зет и вазал. Косара (у грчким изворима звана Теодора). све благо и сав пртљаг бише заплењени. Остављајући један део војске да га опседа. Тада је. Самуило је имао у својој политици и ширих потеза. почео да плени и пали читаву Далмацију. . Владимир се склонио на брдо Облик. покорио Рашку и Босну и узео од Мађара Срем. преко Босне и Рашке вратио у своју област. да у њој и даље влада.

Грци су их. све до Пелопонеза. каже. Чуо је. Самуило је освојио и Епир и драчку област. морао 995. надајући се да Грци неће моћи прећи услед киша набујалу реку Сперхиј. Да ли и ту нема посредне потврде за Самуилово јерменско порекло и његове ближе везе са њима? Када је Василије. врло способног војсковођу. Један јерменски хроничар забележио је једну врло важну чињеницу из овог времена. Из Солуна. Јасно је само то да Василије II има успеха. да је тада умро последњи бугарски цар – ваљда Роман.000 ратника допало је ропства. Он је био зет градског драчког кмета Јована Хрисилија. Тај ударац је проузроковао многе даље Самуилове несреће. Вести о овом периоду македонске историје доста су помућене и несагласне. доследан и непопустљив. прелази у офанзиву да рашчисти своје односе и са Самуилом. обновио је Самуило своје ударце против Византије. Овог пута. а његових 12. не узнемирише се много. цар Василије је одмах упутио против Самуила Нићифора Урана. Егејско и Јадранско. 996. који знају за цара Романа и после тог датума и за његову даљу судбину. међутим. а на северу је била ограничена Савом и Дунавом. Од Солуна кренуо је Самуило на југ Грчке. Напустио је преговоре и прогласио себе за цара. и рачунао је на њих у случају потребе. са двојицом вођа. Од 991. и на основу њих не да се увек створити потпуно тачна слика. али. Та вест је у супротности са грчким изворима. Словени су у тој борби љуто страдали. један добар део тих насељеника. у смелим и вратоломним продорима. дотад поузданих пријатеља Византије.136 Историја Срба У том времену. сам Самуило био је теже рањен и једва је успео да се спасе са исто тако рањеним сином. Тако је Самуилова држава излазила на три мора: Црно. стога што се Самуило предомислио у последњи час.био обратио цару Василију молећи мир. Чим је добио вести о томе. Цар Василије II. јер другог није било – и онда се тргао.под утиском катастрофе. Цар је био населио у европским тематима много Јермена. сина градског заповедника Григорија Таронита. како један источњачки извор каже.а и тешко је веровати да би се Самуило проглашавао за цара баш сада. пошто је смирио све унутрашње незгоде.после таквог кру- . До мира није дошло. и то. он је кренуо равно на Солун. Када је. године његова срећа ce обрће.Једна вест говори да се он. године. енергичан. године прекинути ратовање у Европи и поћи на ту страну. где је спремио сигурну одбрану. прешао је Самуилу. Уран је пожурио за Самуилом и у долини Сперхија наишао је на његову војску. сав војник. Град није могао да узме. али је Грцима задао под градским бедемима осетан ударац и заробио је Ашота. и да постепено осваја терен. отприлике до 990. иако још нису коначни. и вероватно је до Драча дошао његовом помоћу. због напада египатских муслимана у Малој Азији. године. међутим. заобишли и извели ноћни препад. Македонци су били изненађени. избио рат.

он иза тога. која је штитила прелаз за Преспу и Охрид. Димитрије Тихонас. једну од главних тврђава македонских. после тих грчких успеха. док је до сада био. Истина. иде напред и очевидно доживљава успехе. пошто су завршили ствари на југу. и опленио град који је сав био у празничном расположењу. као казна за превелику смелост. добегао Самуилу. покушао нов на- . Карактеристично је. заузела обе старе престонице и порушила многа утврђења. Приликом новог византијског напада 997. У повраћеним местима систематски исељава словенско становништво. Без оклевања. према Скиличином причању. Владимир Ћоровић 137 пног пораза. уздржан. Те године нападали су Видин. Једино је Српчиште храбро бранио војвода Николица. добија ударац као поуку за будућност. Нићифор Уран је из Солуна продро у македонску област и пленио је три месеца. ради живо даље. Самуило сад предузима енергичан напад. готово пасиван. Самуило је. с тврдом вером у себе. још неопорављен. Не мање тежак пораз претрпео је био и цар Василије. његова војска је покорила Бугарску. Једино што је покушао било је то да пресретне грчку војску. Добромир. који је. Лицем на Велику Госпојину упао је он са војском у Адријанопољ. По заузећу Скопља Василије је пошао под тврди град Перник. По повратку из Тесалије цар је напао и узео Воден. Самуила стиже ударац после читавог низа успеха. Од почетка новог века акцију против Македонске Царевине преузима сам Василије. Људи су. свакако. Наредне године напали су Византинци на јужне Самуилове области. После тога Василије је освојио Тесалију. које му је. Да спасе тај град. У новим борбама није више нападач Самуило. а доводи грчко. али поново био заробљен и одведен у цариградске тамнице. па није подлегао. по цареву повратку 1004. 1003. Цар Василије ушао је тада победоносно у освојено Скопље. Тpeћe године. напао изненађеног Самуила и задао му ударац сличан оном у долини Сперхија. Његов зет. Грци опет настављају акције на северу. Василије је затекао македонску војску на изабраним положајима код Вардара. предао бугарски бивши цар Роман. Године 1001. предао је град Колиндрон. као што је некад журио да спасе Софију. У другом. У једном Василије. мање-више. да је Самуило подуже избегавао да поново уђе у борбу са царевом војском: он сада не иде у помоћ Видину. у долини Струме. у доба зрелих година када се недаће теже подносе. он је прешао набујалу реку. презрео грчке части. Други војвода. али није успео ни да га освоји. почели губити веру у Самуила. него Василије. још млад и неискусан. када је после заузећа Видина пошла на Скопље. године Самуило је. заробљен. покушао нове борбе. ни да обећањима склони на издају његовог заповедника Кракру. Али је било разлике у карактеру тих пораза. године. сам један пораз не би био довољан да дотуче Самуила. под условом да са војском добије слободан пролаз до Самуила. без борбе је предао град Верију и постао византијски антипат.

која је завршила потпуним словенским поразом. Самуило је доживео ударце и у породици. почетком 1014. усвоји његове предлоге и поруке о томе како треба спремити напад и предају града. од 1004. Када је Василије. Самуило је за то време. али сасвим узалудно.138 Историја Срба пад на Солун. то стога што је један одред Словена. Млади Ашот (судећи по имену. под вођством Самуиловог сина Радомира. године. у један од најтврђих градова Македоније. Ашота.000 људи. Као што некада цар Симеон није хтео да склапа мир са Византијом. али су ипак обојица морали да се бекством спасавају са несрећног бојишта. покушао да се пробије. Струмица се ипак одржала.Изморена дугим и неуспешним ра- . Године 1005. нема више ниједне сигурне вести о ма каквом Самуиловом офанзивном покушају. под вођством војводе Несторице. захваљујући томе што је становништво тврђаве Мачукова камењем и стрелама одбило грчке нападе. он је био оженио својом кћерком и упутио га потом за управника драчке области. На дан 29. Учинио је. Он му не да да одахне. Суров византијски цар. октобра 1014. Драч је дошао поново у византијску власт. тако је сада чинио и Василије против Самуила. та војска је претрпела потпун пораз. наишао је на несавладљиве тешкоће. некад цвет његове војске. јула 1014. до 1014. он подиже утврђења и преграђује клисуру у Струмичкој долини међу Огражденом и Беласицом. издаје Самуила и бежи у Цариград. он је добио срчани удар и убрзо је умро. Када су пред Самуила стигли ти убогаљени војници. када је видео обрт среће Самуилове. Међутим. али. Иначе. казнио је несрећне заробљенике ослепљивањем. док он буде нападао спреда. Уместо тога. он повери заповеднику македонске теме Нићифору Ксифијасу да обиђе положаје иза Беласице. из заседе побио један део његових војника у теснацу између Беласице и Плауш-планине. године. године. У Цариграду Василије лепо прими и награди Ашота. 6. да одврати Василија. словенска војска је страховито страдала. остављајући на сваку стотину по једног ћоравог за вођу. Са њим је у издаји учествовао и сам таст Самуилов Хрисилије.али без праве среће. Самуила је наследио његов син Гаврило-Радомир. Његове чете често нападају Самуилово подручје и наносе му штете. вероватно. Самуило се склонио у Прилеп. и он јерменске крви). одлучан. Младог заробљеника солунског. у страху од византијских напада. пун освете и да застраши. У грчке руке беше пало 15. опет послао моћну војску против Солуна.лично веома храбар. него је био стално са њом „на ратној нози”. Сам стари Самуило пао би у византијско ропство да га није спасао један очајнички јуриш његовог сина. На запрепашћење македонске посаде појавиле cу ce грчке чете са Беласице њој у бок и сасвим је растројиле. и поступи по њима. За све то време. заметнула се одлучна битка. Увиђајући да тако неће моћи проћи. Ксифијас је извршио свој задатак.

Али је цар понуду одбио. и то не ратаре и раднике. коју су водили Нићифор Ксифијас и солунски заповедник Константин Диоген. Владислав је не само убио Радомира него му је дао убити и жену. Сам град је спаљен и порушен. и да присили посаду на предају. Даље одатле није ишао. Он је веровао да је македонска држава у ропцу и да јој само треба задати последњи ударац. Његова војска заузела је Штип и Прилеп. Стога упути у могленски крај војску. а енергичан противник није допуштао да се прикупи нова снага. да понуди мир и потпуну лојалност. Илију. да преузме заповедништво над војском. у ком беше подигнут двор новог цара. То је био син Самуиловог брата Арона. желећи да искористи победу. Кардију и Св. а сина ослепити. То је билом негде с почетка јесени 1013. него се вратио у Солун. После вести о поразу цару се предао град Мелник. у кланцу. Морао је доћи лично сам цар. а место њега је довео грчки елеменат. Јована Владислава. године. потврде Дукљаниновој причи о њиховим тајним везама. разумљиво из каквих побуда. Осим тога. и пун освете. а жељан власти. Заузевши град. једног Грка одсечене руке. Радомир пови главу и посла у Солун једно поверљиво лице. по свој прилици септембра месеца. вратио се Василије у Солун. Он је приказао Владислава врло црним бојама и одговарао је цара да улази с њим у везе. и то чак у Јерменску. да покори одметнути Воден. Василије је одмах кренуо у средиште Македонске државе. Василије је био вољан њему одобрити оно што је Радомиру одбио. него праве пустахије зване „конторате” – копљаници. у саму Пелагонију. донекле. цар наставља ратовање. на путу за Острово и Битољ. то даје. Кад је зазимило. у област Васпуракан. Још исте јесени. Нотија. дао је цар сазидати два нова града. Предложио је чак цару . Одатле је с пролећа. Али баш у тај мах стиже цару угледни великаш македонски. а он је сам попалио Битољ. да по могућности докрајчи рат. Чим је добио глас о Самуиловој смрти. Овај је вероватно искористио недаће Самуилове и Радомирове. кавках Теодор. Мало дана иза тога успеха стиже цару Василију посланство од новог македонског господара. Притиснут толиком несрећом. године. „Дукљанска хроника” изрично казује да га је на то разрачунавање подстицао сам цар Василије. убио је Радомира код места Петриска. Одмах потом пао је и други град могленски. цар је његово словенско становништво преселио у болерски крај. како се чини присталица старог Самуила и његова сина. Владимир Ћоровић 139 товањем његова земља беше клонула. априла месеца. а без изгледа на скори успех. 1014. Град могленски храбро је бранио војвода Илица. које се налази код истоименог језера. кога је Самуило дао убити. Свиреп. кренуо опет у Македонију. да поткопа и потпали бедеме. почетком јануара 1015. И одатле је мушко способно становништво пресељено. Дошавши на власт Владислав је похитао да изјави покорност цару Василију и да замоли мир.

узе ово убиство као повод да почне нови рат. а иначе противник македонске државе и жељан да је што пре сатре. а две војске послао у два разна правца да заузму још заостале делове македонске државе и да их смире. немајући снаге да прими борбу с главном грчком војском. полази поново против Македоније. После тромесечне опсаде (управо после 88 дана) Василије је овог пута морао да се врати. потакнут сумњама Теодоровим. католике и муслимане. уби овог на повратку кући. његов култ стога долазиће несумњиво од моралне вредности његове личности. Године Византинци су кренули на нови поход. на препад. У таквим приликама шта би било природније. а другу према Софији. коју је. него прибрати све народне снаге за заједнички отпор? Крвави Владислав сматрао је да ће ојачати свој положај ако потамани све такмаце и сроднике Самуилове породице. Жена му је после пренела тело и сахранила у крајинској цркви. пошао јс према Костуру. . Одатле је пренесено најпре у Драч (1215. тамо сам донео. где је цар чешће зимовао. настрадао од чета македонског војводе Ивца. вернији Владиславу него Теодору. а потиче несумњиво из XI века. Василије се потом вратио у Солун. Одатле је намеравао кренути на Драч и тамо јаче утврдити своју власт. по њему прозваном манастиру код Елбасана (Шен Ђин). који је оперисао у Пелагонији. У манастиру Св. а друга Бојану код Софије. Прва је узела тврђаву Термицу (Бањску код Струмице). Чим је ославило пролеће 1017. за који верују да се на њему Владислав заклињао како му неће учинити преваре. Владимирова држава пала је у плен Владиславу. Легенда каже да је овај. прича се. на обећања и заклетве Владислављеве дошао у Преспу и ту. не могавши ни тада нагнати храбру посаду ни на предају ни на издају. сачувано је у „Дукљанској хроници”. свршивши извесне послове у Цариграду. Из Мозинопоља. Без икакве веће муке цар је овог пута продро до самог Охрида. Али напори његови да освоји тај тврди град брзо. једну у Струмицу. очувана је глава Владимирова. Политички значај кнеза Владимира очевидно није био велик. православне. Тврди град Перник. Он стога ради о глави и зетском кнезу Владимиру. године). Једно његово латинско житије. Та свечаност окупља све суседе. пошто је уз пут узео још непознати град Лонг. поред свих спомена своје жене. године. како се верује. у изводу. Још увек на дан његове смрти иде пук на планину Румију носећи са собом један крст. који је одолео толиким нападима.140 Историја Срба да се Владислав убије и најмио је за тај посао једног Владислављевог дворјанина. цар Василије. по наредби Владислављевој. С краја лета 1016. био је главни циљ његове акције. маја 1016. а после је сахрањено у новом. Јована Бигорског. Али. Цар одмах пође у Пелагонију. овај дворјанин. Култ кнеза и мученика Владимира развио се доста рано. али се Ивац повукао у планине. Цар Василије. кад му стиже вест да је један његов одред. а Самуилове кћери. немадоше успеха. био убијен пред црквом 22.

Али ту. у ужасном страху стадоше викати: „Бежите. војвода Кракра. да уреди и питања Македоније. Цар Василије јој посла у сусрет заповедника солунске теме. у ствари. Грк Скилица. По примеру Кракрином дођоше и многи други великаши с разних страна. Добивши те гласове Василије почиње да се повлачи. под Драчем. јануара 1018). Недовољно утврђен. У самој Македонији наста малодушност. пошто су Печењези одбили да суделују у борби против цара. вероватно стога. из Бугарске. да се сјединио са Владиславом и да се спрема да. пожуривши са својом коњицом. Моровизда и из Липљана с Косова. приликом борбе Владислављеве са самим заповедником града. што се тамо надао лакшем успеху. Василије пође у Мосинопољ. пође у Македонију и дефинитивно покори ту земљу. Владислав. У Серу стигао је цара Кракра . приказују то убиство као нешто тајанствено. а изгледи на неки обрт среће не беху никакви. а још више „Дукљанска хроника”. заједно са самим Владиславом. где се налазио један царски двор македонски и велике залихе жита. ступио у савез с Печењезима. Стога велики део великаша пожури да се преда цару и спасе своје области и права. односно као неку божију одмазду. бива нападнут од двојице пешака и убијен. који му изјавише покорност и предадоше 36 градова заједно с дотле неосвојивим Перником. Иза царева одласка он одмах почиње нову акцију. Вест о погибији Владислављевој кренула је цара да одмах. међутим. Земља је била измучена дугим и безуспешним ратовањем и отрована унутрашњом борбом. Македонска војска пожури у помоћ. Владимир Ћоровић 141 За дуже опседање. Македонци су вешто завели и опколили његову војску и сигурно би је потпуно поразили да јој није стигао у помоћ сам цар. Цар оберучке прими понуду. Василије крене нато против града Сетине. с целим пленом. али сасвим на другој страни. самом Кракри даде чин патриција и остави га на његовом старом положају. Beћ у Адријанопољу стигоше му брат и син храброга Кракре. Ево зашто. Кад је тако био обезбеђен од Бугарске. на који је од почетка своје владавине бацио око. марта месеца 1018. нападне цара с леђа. на изласку из Морихова у битољску котлину. цар није имао времена или потребног спокојства. Константина Диогена. није клонуо ни после тог пораза. На путу му јавише да је опасност унеколико прошла. из Пелагоније. освајајући и рушећи уз пут градове Вишеград. узевши Доростол. град је брзо пао у грчке руке. Кад су македонски осматрачи угледали ту војску. ето цара!” нашто сву војску обузе паника. њему је стигла вест да је познати бранилац Перника. У највећој пометености војска се разбеже на све стране. као да има разлога веровању да је Владислав погинуо од својих људи. Верију и пределе Острова и Молиска. Он удара на Драч. а онда оде на зимовање у Цариград (9. који је имао енергије ређе врсте. После те победе Василије се неко време задржа у Водену да организује нове крајеве. бежите. потпуно неспособна за борбу. Баш ту.

У победничком походу цар је прошао Скопље. познат са своје победе над Грцима у Пелагонији. заповедник „унутрашњих градова”. Просек и ушао је најпосле у Охрид. са оба брата. жене Владислављеве. а упозоравајући га на безизгледност даље борбе. Да би добио времена Ивац уђе у преговоре. Узрујаним гостима изјавио је да то ради у име царево. Чак и Владислављева сина Прусијана. који се беше. Ту је затекао и Владислављеву удовицу с децом њеном и Радомировом. Тада нови охридски заповедник. што је хтео да обнови Самуилову државу и узме његову титулу и положај. у граду Проништу. После црквеног обреда Јевстатије позове Ивца на тајни договор у четири ока. На планини Врохоту. То је била потпуна капитулација Македонске Царевине. Војвода Ивац. Убогаљеног Ивца одвео је потом цару Василију. оде на Ивчеву славу. који га даде бацити . па кад је овај дошао Јевстатије га. Ивац је почео да окупља устанике. Пред самим градом Струмицом дочекао је цара архиепископ Јован (Давид) са свештенством. Овај га прими лепо. где је дочекан с молепствијима и клицањем. у исто време. било је. примивши царевиће. Јевстатије Дафномил. Војвода Ивац славио је сваке године Велику госпојину и по старом обичају примао у тај дан у свој дом госте и намернике. сем Кракре. Цар је био према њима милостив и узео их је под своју заштиту. Јевстатије. Грци тумаче његов отпор тим. по именима. као физички јачи. У старој престоници Самуиловој Василије је наишао на огромно богатство. на стару јерменску традицију породице. с двојицом својих људи. да спрема устанак. прича се. позове на предају и Ивца. код македонских војвода мало бугарских. кад је цар лично дошао у Девол да. обори на земљу и помоћу својих пратилаца веже и ослепи. дође на овај план преваре. Пада у очи да је. Василиду и Констанцију. ставио под надзор. Али се ипак овом приликом не покорише све војводе и кнезови македонски. Тај је покрет морао бити врло озбиљан. која се одрицала свих владалачких права. Ту су му се предали и војвода Драгомуж. нудећи му исту милост коју је већ показао према осталим његовим војводским друговима. није хтео да призна врховну власт Василијеву и одметнуо се у планине. као и код млађих чланова династије.142 Историја Срба са осталим господарима предатих градова и лично је изјавио своју подложност. молећи за милост у име Марије. Тако је задржао цара готово два месеца. Прусијан и браћа му Алусијан и Арон враћали су се. повукао у планину Томор и покушао да тамо организује борбу. и Богдан. Штип. него превлађују чисто словенска имена. Код Преспанског језера цар је овом приликом подигао две нове тврђаве. иако је био изненађен том посетом. али их је. прими у Деволу усрдно и даде му титулу магистра. кога цар исто направи патрицијем. отежући их намерно што дуже. господар Струмице. у част свога и братовог имена. више од хиљаду кентенара злата и мноштво златом и бисером окићених хаљина и накита.

Николица се наскоро вратио у Македонију и. Кад се дознало за ту заверу. у селу Герману. Германа. добио управу над Драчем. који је био заповедник Берата и признавао Василијеву врховну власт. али је најзад морао да се преда.оријенталне школе и да има исте диспозиције као Стара митрополија у Месемврији. Крајем 1018. Владимир Ћоровић 143 у тамницу. Ахила. још се налазе рушевине старе Самуилове цркве Св. показује утицаје анатолске школе. Манастир Прохор Пчињски Осим Ивца. ради своје енергије у овим дугим и крвавим борбама. Али. за владе Самуилове. као сина једног угледног византијског чиновника. Гавра је био ухваћен и ослепљен. а Елемаг се одбранио од оптужбе и задржао старо достојанство. чије је порекло у Јерменској. на острву Аилу. Друга Самуилова грађевина. покушавао нове нападе на Српчиште. гоњеи од Византије и царске војске видећи све скрхано. а Василије је. црква Св. зна се и за још неке македонске војводе. године била је читава земља покорена. за награду. Црква је . Био је окован и послат у Солун. Устанак је покушао и стари вођа Николица. добио назив „убица Бугара”. После слома македонске државе он се спремао за нове борбе. на обали Црнога мора. За њу стручне архитекте налазе да представља прелазни тип јелинистичко . Николица се сам једне ноћи предао царевим људима. Тако је неки војвода Гавра мислио на устанак и ушао ради тога у везе са Елемагом Францисом. који нису хтели да се покоре. Цар Василије га је. Он се раније истакао као храбар бранилац Српчишта. Јевстатије је. помиловао и именовао за патриција. На Малој Преспи.

Самуилова држава је била подељена на четири теме. Осим надгробне плоче Самуилових родитеља и брата му Давида. каква би се могла очекивати од њега после оног поступка са заробљеницима иза битке код Беласице. Добар део тих западних епископија добила је Охридска архиепископија на рачун Драчке дијецезе. Цар. него је остало да се плаћа за порезу мат жита. Видин. на југозападу Бутринто и Јањину. пошто је на управи остала иста личност. карактер катепаната. али то је. да жели с њим неки лични договор. као у византијским областима Италије. као и по наглим обртима среће. а војничко уређење добило је. како видесмо. 1019. Сваки је имао да поведе са собом по тројицу слуга. Врло важно беше и то. одржао се још. он је на многим положајима остављао старе кнезове и заповеднике. који му је предала Сермова жена. после пада македонске државе. обухватајући на северу Браничево. као што је случај са судбином македонске државе. односно Митровицу. Према тој и још две повеље издане 1019–1020. мат проса и крчаг вина. савладати. како је чинио раније заузимајући извесна места. која се. истина. На састанку. Опсег Охридске архиепископије обухватао је. у Срему. то су једини остаци Самуилове владавине. оставивши јој њена права и границе. поручио му је византијски намесник у Србији. без тежих напора. на југу Верију и Српчиште. после пада свих области на југу. што је Василије задржао аутокефалну Охридску архиепископију. а није наставио ни онај систем хеленизације ове области. све до Срема на северу и Јадранског мора на западу. које је она добила за време Самуилово. вероватно Саве. Струмицу. у традицији бивше Бугарске патријаршије. маја 1020. не признаје тој цркви патријаршијског достојанства. која је била тако необична по својим успесима. Уместо тога. углавном. У нашој прошлости није било примера наглијег успеха и наглијег пада. Диоген уби Серма и онда с војском крену и без муке узе град Сирмиј. звала и патријаршијом. Софију.144 Историја Срба та у новије време поправљана и дограђивана. Византијска власт прошири се тако. Охридска архиепископија имала је под собом 31 епископију. сремски поглавица Сермо. Порески систем није био удешен према тежем византијском. у први мах мало бунило њене припаднике. а састанак је требало одржати насред једне реке. Београд и Срем. средину Балканског полуострва и његов западни део изузи- . године. на истоку Силистрију. Повеља о том издана је Охридској цркви 20. Константин Диоген. а главно седиште управника беше у Скопљу. Овај човек успео је израдити код цара да Охридској цркви потврди све оне границе. Не могући га. на северозападу Рас и Призрен. Освојивши македонску државу цар Василије није показивао оне суровости. На крајњем северу некадашње македонске државе. архиепископ Јован. године. Важнији градови и тврђаве беху поседнути поузданим грчким људима.

на чисто словенском подручју. маја 1000. који ћe дати свечану изјаву: да неће више узнемиравати млетачке лађе и да се одричу оног данка који су им раније Млечани плаћали за слободну пловидбу. Од Бугарске је у састав Охридске архиепископије улазио само западни део. која се знатно развила пред крај Х века. Цар Василије и његови наследници дали су после Охридску цркву у грчке руке: утицај грчки постепено се јачао и осећао све више. задржавши само шесторицу као залогу за исправност обавезе. вероватно. који се више нису дали потиснути. које је делимично и раније било. и у свему другом у македонској држави био видан словенски карактер њезин. 9. да их присили на вођење обзира према млетачким интересима. У Сплиту. која се из Апулије враћала кући. Тежиште делатности Охридске цркве било је. појавило се изасланство слободних Неретљана. У вези са Самуиловим ратовањем против Византије догодиле су се и осетне промене у Јадранском приморју. где је дужд на свом походу свратио. он је прошао целу источну обалу Јадрана. Сем тога. штитећи своје трговачке колоније и романско градско становништво. дакле. Његов поход тога пута личио је на какав тријумф. Корчулани. Максима. Код острва Каче савладале су Неретљане многобројне млетачке лађе. Стога су сад тражили да се разруши ластовски град и да буде потпуно напуштен. Дужд пристаде и пусти заробљенике. Млетачка надмоћ однела је победу. дошло је до борбе. године. и стварањем словенске македонске државе развијена словенска народна свест. Нешто отпора дали су само Неретљани. без напора. Владимир Ћоровић 145 мајући Албанију и Приморје. тако је. искористила је сукоб Царевине са Самуилом да ојача свој положај у Јадранском мору. Као у цркви. Прва њихова жртва била је једна група од 40 трговаца. У пролеће. који уђоше у борбу с Млечанима. И то једно стога. што је словенским радом од једнога столећа створена традиција и богат духовни капитал. и друго. што је стварањем словенске књижевности Ћирило-Методијске школе. Ово за гусаре врло погодно острво са својим многим драгама и кланцима било је код Млечана веома озлоглашено. Као победилац. Западни утицај у области Рашке био је деловањем охридског свештенства потпуно сузбијен. Кад су Ластовљани то одбили. Крвав отпор дат је дужду и на отоку Ластову. често и без икакве борбе. а обећавало да ћe доћи дужду сам неретљански кнез са својим људима. за време унутрашњих хрватских борби. Млетачка Република. које је тражило да се њихови саплеменици ослободе. бише савладани. али он није могао да знатно измени главни словенски фонд. да касније безмало сасвим ишчезне. Код цркве Св. ластовски град би срушен и опустошен. а сад дефинитивно дошло ван домашаја Римске цркве. на малом једном . после смрти Стевана Држислава (997) Млечани се уплетоше у хрватске и далматинске послове. кренуо је дужд Петар II Орсеоло против Хрвата и Неретљана. Тако се смирише Неретљани с копна.

VII Зетска држава Огромно Василијево државно наследство паде у слабе руке. с одбијањем примања прихода „у природи”. надао и помоћи од Мађара. једне касно удате принцезе. Тако је дужд Петар II с успехом завршио своју експедицију. Двор је понова постао средиште сплетака. Михаило IV Пафлагонац. што је и нова пореска политика византијских власти. године била срушена македонска држава. У покрајинама јављају се покрети појединих угледнијих вођа и заповедника. Стога је сасвим разумљиво што се на притисак власти јавио јак и бунтован отпор. Вероватно су то с њима заједно учинили и Неретљани. која је у старости журила да надокнади строго и уредно проживљену младост. у околини Београда. Међу Словенима су још биле доста живе традиције о својој држави и доста јака племенска свест у супротности према Грцима. какав беше. Притисак политички и економски огорчава људе и изазива протесте и побуне. дође дужду на поклоњење и дубровачки епископ и изјави му оданост у име свог града. Лав. Са севера почињу да бивају све чешћи упади Печењеза. У Царевини. који желе да избију на површину и који теже да се дочепају и самог престола. Иза његове смрти. долазе до власти разни сумњиви и скоројевићки елементи. после овог мужеви и љубимци његове кћери Зое. учени хартофилакс цариградске Св. раздражила свет у Македонији. 1025. дође за кратко време на власт брат му Константин. који се издавао за сина цара Радомира. признадоше и Хрвати византијску врховну власт. За охридског архиепископа доведен је један Грк. Отворен устанак избио је кад у земљу стиже из грчког ропства Петар Дељан. где се Петар. Кад је 1018. вероватно. године. на пример. ако је он доиста био Радомиров син из првог брака. године на северу. који добро осећају да у Цариграду није увек сва пажња обраћена питањима одбране државних граница.146 Историја Срба оточићу. Тако је укинуто последње високо звање словенске хијерархије и окрњено право словенских епископа да бирају свог поглавара. пошто му је мајка. Нови режим прекинуо је и са традицијом Василијеве политике у Македонији. Развија се корупција. Тако је цар Василије II постао врховни господар свих Јужних Словена сем Словенаца. Софије. и кад победоносне византијске војске дођоше доПриморја. Тим пре. на подручју угрожаваном од Печењеза. саблажњивих сцена и узајамних оптуживања. Устанак је букнуо 1040. била . са новим и случајно нађеним царевима.

а на чело устанка дође неки Тихомир. Тада позваше Доброслава. дочепао се својих планина и почео борбу. године. с друге стране. као одличан војник. и да је дошло време када владара нестаје. али да је брзо завршен једним наметнутим уговором. а бунио је. Владимир Ћоровић 147 угарска принцеза. И једног дана. да је и у том устанку словенски елеменат узео жива учешћа. Војислав је наскоро побегао. Устанак се брзо раширио по свој данашњој Србији и допро до Ниша и Скопља. народ против угњетача. Манастир Подластва Осим та два. У исто време избио је и устанак у Драчу против тамошњег грамжљивог византијског заповедника. народ се диже и поби све њихове великаше који се затекоше међу њима. најозбиљнији и најуспешнији. да подбада Грке на све веће опачине. у земљи је настало безвлађе и злурадост. с мотивацијом да неће више владара који ћe их притискати. који прими власт над народом и поче борбу за ослобођење. Грци су нам забележили да је први устанак букнуо 1035/36. Али после грчког завојевања у земљи је настало тешко стање. После убиства кнеза Владимира. узимамо као право. Војислав је био узет за таоца и одведен у Цариград. Которани су убили кнеза Драгомира. и ми сви ово друго име. Очевидно је. перфидну улогу. а надзор над побуњеном земљом поверен Теофилу Еротику. правећи им се иначе као пријатељ. већ по имену вође. Доброслав. узео је на се. Тај Дукљанинов Доброслав у грчким списима зове се Стеван Војислав. киван на Грке. Син Драгомиров. завладавши убрзо читавим крајем од . пошто се налази у поузданијим изворима. прича „Дукљанска хроника”. избио је и устанак у Зети.

још млад. У овој борби нарочито се истакао Војиславов син Радослав. Зетском успеху знатно су помогли устанци Дељанов и Тихомиров. него су морали пустити да Војислав ојача и да се довољно спреми за даље борбе. чувши за устанак. године. читав је Балкан буктао у побуни. који се бавио у Солуну. Спречени Дељановим напредовањем. Цар Михаило. пожури према Острову. видећи то. Дељанова војска сједини се с Тихомировом. беше послата. године. син фаталнога цара Владислава. Иза тог пође на Прилеп. Грци су пошли према северу. поред свих протеста царевих. који је био намесник у Ерзерику. Срећнији беше у својим борбама Стеван Војислав. који је бранио Манојло Ивац. Алусијан га даде. где су убили пореског старешину. а слепог Дељана зароби. оде Грцима. Као услед ватре подметнуте с више страна.148 Историја Срба Захумља до Скадарског језера. као у Епиру. иако то није хтео одмах да каже. вероватно из јужне Италије. читава Македонија допала је поново под грчку власт. Војислав је злато. Тихомир би убијен. Усред тих успеха стиже устанике несрећа. па ради неких неправилности стављен под истрагу и прогоњен. у коме се тад случајно налазио. Евнух Георгије Проват доби наредбу да крене у Зету. Али неспособни Алусијан претрпи пораз. Тада се цар Михаило одлучио да казни одметнутог кнеза. Бура је лађу с тим драгоценим теретом бацила на зетску обалу. да с њом заузме Солун. То недело не донесе му оно чему се надао. запленио и задржао. Да не би било борбе о првенство. Дељан га је примио лепо. и би потпуно поражен. Он је пожурио да се постави као кандидат за престо. Да се освети Петру за прекоре. а Дељан проглашен за јединог владара. Цар Михаило. 1040. Тај војсковођа западе у зетским кланцима у спремљену заседу. Алусијан. Грци нису могли одмах да понове напад. Протеравши грчке власти. обавештен о свему. 1041. Цару Михаилу. Умро је. поделио чак власт с њим и дао му добар део војске. Цар Михаило није доживео нове потхвате у Зети. близу Софије. народ није био нимало вољан да пође за таквим човеком. вероватно сродник војводе Самуилова. . нападе тамо пометену војску и порази је. придружише им се и други незадовољни елементи. Алусијан. једна велика пошиљка злата од 10 кентенара. Победоносна војска устаника продре чак до стародревне Тебе. уплашен. опити и ослепити. и да га уклони као такмаца. Пошто су освојили тај град. побеже у Цариград из Солуна. где су устаници дали последњи отпор код Бојане. на једној нарочито приређеној гозби. који је убио једног од грчких заповедника и с тим унео прву забуну у њихову војску. Кад је и тај скршен. побеже у Европу и. јави се Дељану код Острова. Уз пут. он је у својој горовитој отаџбини био несметан од Грка све док није сам дао повода за напад. које му је тако peћи дошло на ноге.

Ова је победа била извојевана крајем 1042. не могући да употребе своје оружје. можда под номиналном грчком врховном влашћу. или су их можда сами себи проширили услед метежа у Царевини. као врховном заповеднику у том походу. Дукљанска хроника има вест да је цар послао посебне људе с доста злата и сребра. а на престолу се за пола године изменише два цара. а Грци с великом војском (говори се о 60. Границе Војислављеве државе допреше. заједно с неким деловима приморског Хума (до Стона). Зетски успех био је. Једне мити. који почеше систематски потискивати Грке из јужне Италије. а треће. Владимир Ћоровић 149 крајем 1041. Настрадаше ужасно. дође под његову власт. доиста. Изабра 50 од заробљених Грка. Као вихор јурнуше Зећани за преплашеном гомилом. Зећани се повукоше у црмничке кланце. по предлогу на- . Срби су осули на Византинце камење и стене и стреле са својих висина. онако заплашене и рањаве. године. На сам Балкан све чешће упадаху гомиле Печењеза. Ако би та вест била тачна. гледали само. да изнесу живу главу. изгубила 7 заповедника и на 40. Ти су се владари одазвали позиву. и не хтедоше да иду дубље у планине. године) и заплети с Норманима. него да су домаћи владаоци. изазваних Дељановим и зетским устанком. посла пред собом Хумљанима. Задржале су је. У Цариграду је цео почетак наредне године прошао у дворским побунама. Драчки заповедник. По причању Грка Кедрена. Једно од првих дела новога цара беше казнена експедиција против Зете. и гонише их све до реке Дрима. па их. Византија је на муци с њима. Људовит је. у први мах опасне навале Руса. босанског бана и захумског кнеза. који стигоше до под саму престоницу (1043. Од 11. Победивши тако Грке. Грци су опленили богате долине приморске Зете. по Дукљанину. није му било тешко да разбије савезничку војску. а ови су. Сам је Људовит био рањен на мегдану са Војиславом и двојицом његових људи. друге шаље у војску. неактиван чекао код Клобука. према томе.000 људи. доби заповед да покори Зету. која је. онда би то значило да те земље нису у то време биле у поузданој грчкој власти.000 људи) навалише од Скадра и Бара. Војислав се обрте према Људовиту. трећи муж царице Зое и нови цар Византије постаде изванредно лепи и храбри. имали извесна аутономна права. да испричају грчку погибију. да покрену против Зећана рашког жупана. потпун на обе стране. вероватно. На повратку наиђоше све кланце око Сутормана поседнуте од Зећана. патриције Михаило. царица Зое била је отерана у манастир и поново враћена. После овог пораза Византија није предузимала ништа против Зете. године. послали своје чете у помоћ и поверили их Људовиту. Кад је Војислављев син Гојислав стигао са зетском војском пред Клобук. међутим. Он. хумском кнезу. по грчком извештају. крену против Зете с требињског подручја. јуна 1042. а читава требињска област (с Конављем) на западу. али распусни Константин IX Мономах. у малу Азију. све до Војуше на истоку.

имао је доста муке док је савладао устанике. Са Византијом Михаило нема уопште никаквих сукоба. године ушао у присније везе с Грцима и добио је титулу протоспатара. да се ослободи зетске врховне власти. То су били Кумани. Једино је дубровачки грчки стратег Катакалон намеравао једну превару у стилу оних. решила једном војничком побуном за дужи низ година питање царства и царске династије. После Војислављеве смрти. јуна. Војислав је због свега овога. у својој престоници. те га с пратњом ухватише и оковаше. у борбама с Грцима већ опробаном. Они су као поплава прелили читаву Бугарску и . према причањима Дукљанске хронике. нису по њ били опасни. и сахрањен је у цркви Св. међутим. Он је био задовољан. по руском Половци. значила је читав ужас. Њихова појава. да би могао средити своје односе у Зети и са суседима. који је имао да среди поремећену администрацију у држави. Они су избили на Балкан за Печењезима. пљачкашки и разбојнички. захваљујући за коначни успех свом. непоуздани. први из династије Комнина. Печеноге и сл. Године 1057. 8. Године 1065.000 на број. Срби на то присвојише и ратне лађе. лукав и опрезан. Шта је Михаила определило да се приближи Византији није поближе познато. насртљиви. био остављен на миру. избило је у наше крајеве још једно ново племе. колико се данас зна. Михаило је негде око 1052. тобоже пристао и уговорио састанак у једном пристаништу. а потискивани од Руса. на пример. Руси су долазили под Цариград. Византија је. где се у месним именима још очувао спомен на њих (ср. Катакалон је стигао са ратним лађама. брату Радославу. али кад је ступио на сухо. Михаило. Софије и Скопља. У XI веку Балкан је био са више страна преплављен нападима туђих народа. односи у суседству. покушало је становништво требињске области. Печењевце. племенски сродници Хуна и Обра. они постају напаст Царевине. последњи пут. Наследник Војислављев. какве су изведене против Ивца и Сермона. сита дворских криза и сплетака. те на њима одведоше Катакалона као сужња у Стон. Он се понудио Војиславу да буде крштени кум једном његовом новорођеном сину. 60. под вођством неког Доманца. проглашен је за цара Исак Комнин. допиру понекад до самога Цариграда. да њега Византија остави на миру. насељава у подручју између Ниша.). Печењези су се већ угнездили у неким крајевима. Војислав је умро у Прапратни. и сам је помогао да дође на престо његов пријатељ и одлични финансијер Константин Х Дука. Војислав је. у далекој Зети. а има вести и да се оженио једном грчком принцезом. која ћe Византији касније дати три узастопна велика владара и која ће. обновити амбиције Источне Царевине Јустинијанове. као и отац му Војислав последњих година. искочише из заседе Војислављеви људи. Грамжљиви.150 Историја Срба месника у Бугарској. Мађари су одавно почели да се спуштају преко Дунава. њихови походи. Андрије. Исак је владао мало.

Ове метеже и борбе искористише. сасвим се ослободи византијске власти. беше. међу осталима. у источну Босну. седиште православног епископа. Они су 1073. а Бугари сви у источну. било је. Тај важни датум коначног раскида између Рима и Цариграда. односно између Источне и Западне цркве. они се обратише за помоћ кнезу Михаилу у Зети. под Ђорђем Војтехом. који су све више узимали маха. па су. Да у борбама не би остали усамљени. Хрвати су сви дошли у западну сферу. с грчком цивилизацијом и словенским језиком у цркви. чудним стицајем прилика. Ми смо се отад поделили у две верске и културне сфере. међутим. и македонски Словени. дигоше прави устанак. син некадашњег намесника Константина Диогена. чији се борбени дух не беше смирио ни после толико скупих искустава. па и нас Срба. У Расу. а од онда показаше јасно своје тенденције да се пребаце и на источну страну обале Јадранског мора. изгубио је једну битку и царство. Кумане је. већином из околине Скопља. Кад су. на очиглед Турака. Македонски бољари. по старом обичају. чији се утицај. страдали као појединачне групе. замолили милост. године објавили и дефинитивни прекид с Цариградском патријаршијом. Још опаснији од тих северних нападача беху за Византију авантуристички Нормани. добро познати ради својих смелих подвига у историјама свих северних европских народа. углавном. Царевини се јавише непријатељи и с других страна. У Угарској су били много повезанији и јачи. чије име не казује словенско порекло. Роман је у Малој Азији узалуд покушао да се одржи. притешњени. под вођством Нормана. Роман. имао је значајних последица у историји Јужних Словена. Сем Турака. године 1071. а да им грчка војска није нигде пружила озбиљан отпор. и сувише јасно открио унутрашње невоље Византије. Сигурно је било и неког сећања на сродничке везе између Самуила и Владимира. 1067. који су раскинули све везе с Византијом и 1054. где име Куманово још и данас носи јасан траг својих некадашњих житеља. уништило то. Јужна Италија. У њеној приморској области све до иза Подгорице служило је само католичко свештенство још у XII веку. године имали у својој. па су се тамо одржали дуже. Источној сфери припадала је и сва Македонија. почеше страсне сплетке и борбе око престола. Зета је по својим везама и географској гравитацији остала у сфери римске културе и латинског језика. што су се разлили сувише далеко. Владимир Ћоровић 151 допрли до Цариграда. која је са Србијом дуго сачињавала једну целину. Они су радили донекле у споразуму с папама. онда. ширио и преко државних граница Рашке. али је ту. Можда је било за то и каква подстицаја од присталица цара Романа. У Цариграду. Брзо потом. године постао цар. Солуна и Хеладе. населише их по проређеној и прилично опустелој области око Скопља. односно на заједнички рад . власти целу византијску јужну Италију.

свега 300 људи. који су били против устанка. Са Константином Бодином Михаило је послао војводу Петрила и врло мали број војске. Старчевски крст У Призрену Бодина прогласише. Михаило као да није хтео да улази у велику авантуру и хтео је само да одржи везе с покретом и да осмотри општу ситуацију. нападе на драчку област и византијске градове у Далмацији. настрада под градом Костуром. који покуша да угуши покрет. верујући. поделила на двоје: једна пође према Нишу. сасвим вероватно. после првих успеха. 1073. и жељна да покрет што више територијално прошири. за „бугарског” цара и по последњем бугарском цару Петру он доби ново име Петар. Кад Византинци узеше Скопље . према традицији која је још била жива. И устанак Војислављев. На то се устаничка војска. није пао случајно кад и акција Петра Дељана. помаган од Хрвата. Византинци се обрнуше против Бодина. јужни део устаничке војске. Скопљански намесник. Опрезан. а друга у јужну Македонију. да је покрет на добру путу. недовољно мудра. Међутим. би поражен и заробљен. с Бодином као вођом. Сузбивши Петрила. Тамо се беше прикупила не само византијска војска него и неки бугарски и македонски великаши. Михаило прихвати њихову понуду и даде им као поглавицу свог сина Бодина. И Михаило. године.152 Историја Срба македонских и зетских поглавара. који беше без напора узео Охрид и Девол.

О томе је и писао папи Гргуру. потукоше га и заробише. Дукљанинова хроника додаје још да је у овим борбама Михаило погубио све синове сем заробљеног Бодина. који му је од главних европских сила био најближи. Срђа и Вакха. Тако је скрхан и овај македонски устанак. Према томе. хтео очевидно да појача свој утицај на источној страни Јадранског мора. Знамо. У једном папском писму од 9. био на челу цркве моћни Гргур VII. стигоше га Грци. Као представник божије моћи он је на земљи хтео папској власти створити не само морални него и стварни физички престиж. како не би прошао у тој врлетној земљи као његов предшасник. Михаило је то признао исто као и Звонимир. на Косову. Природно да га је потражио код тада силног папе Гргура. Код Пауна. Драчки намесник. једна од најистакнутијих и најауторитативнијих личности у целој историји папа. где га затворише у манастиру Св. Андрија. Владимир Ћоровић 153 Бодин се. xoћe да буде дародавац круна. и млади Бодин. године. Кад је скрхан македонски устанак. Као заробљеника одведоше Бодина у Цариград. Он хоће папску духовну моћ да натури као државну. односно да поврати. да је узео таоце и да је оставио посаде у важнијим местима. у Антиохију. без икаква уштрба по политички значај своје државе. године. Михаило је желео да у својој држави добије и посебну архиепископију као верску централу. Папа није имао никаква разлога да Михаилову понуду не прими. имала је сад формално признање с најкомпетентнијег места у Европи. Михаило се назива краљем. За већу сигурност војске дао је прокрчити кланце и путеве. Борба је завршена 1074. да је овом приликом потпуно уништена Преспа и опљачкан храм Св. упућен би тамо. нарочито далматинским. главни регулатор светске политике у религиозном замаху. које је опет повратио ромејској власти. Нићифор Вриеније. Католици ње- . кнез Михаило је морао тражити наслона на некој другој страни. Одатле се спасао и вратио у отаџбину помоћу млетачких бродара. Пољска. примањем Михаила. добила „краљевство” од истог Гргура VII. које за то беше најмио његов отац. али као вазала папске курије. Вреди забележити да је тих година. у ово време. упути из Ниша према Зети. Он 1076. Напротив. колико може позицију изгубљену 732. јануара 1078. баш 1076. у зиму. Она је тим само добила. Папа је. он је ту титулу добио по свој прилици већ током 1077. Кратки извештај његова сина каже да је он победио зетског непријатеља. Вероватно је деловао и пример хрватског краља. године. доби наредбу за напад. Византија одлучи да казни и Зећане и Хрвате. и трећа словенска држава. по свом освештаном начелу. Карактеристична је његова опрезност. Врло је вероватно да је папа и од Михаила тражио да призна његову врховну власт. године доводи до престола хрватског краља Звонимира. по снегу. У Риму је. године. Кад је Исак Комнин послат у Сирију. Изгубивши поверење код Византије.

То су старе тежње свих господара Јужне Италије. Али он није дочекао да му се та жеља испуни. а од средине 1080. наста права јагма око царског престола. и кад је цар Алексије лично дошао под Драч и он је сам довео тамо један одред своје војске. и он је спремао устанак и сањао о круни. Вероватно је држање Млетака утицало на Србе у Зети. Одатле. У Византији. Разумљиво је по том. присташе уз Византију. Решити се. Као кандидат истиче се и познати нам драчки заповедник Нићифор Вриеније кога победи ретко способни Алексије Комнин. они су имали да се крећу према главним емпоријама Источног Царства. Али стварно није хтео никако да уђе у борбе ни за једну ни за другу . старим Игњатијевим путем. изгледа. Дубровник са својом флотом пристаде уз Нормане. Византија је брзо осетила њихову опасност. један од најбогатијих грађана. Аргирац из Барија. и да се ту стално угнезде. године и пристанком папе Гргура. Њега Михаило. чија би помоћ у тим областима била дратоцена. јер је исход борбе био веома неодређен. бојећи се од Нормана за свој положај на Јадрану. крајем седамдесетих година XI века. али је појачао свој углед. године. коју недавно беху потчинили Сплитској архиепископији. долази лично краљу Михаилу и у априлу 1081. било је врло тешко. био нека врста Михаилова посредника. И једни и други рачунаху на Србе. Тек је за време владе његова сина Бодина. него добеже Михаилу. јануара 1089. што Михаило није радо гледао да његови поданици имају свог верског поглавицу у туђој држави. удаје за Бодина своју кћер Јаквинту. године). под вођством Роберта Гвискара. Он је тобоже пристао уз Византију. Мономахат немаде снаге да се упусти у пустоловину. Краљ Бодин. Заражен примером свог претходника. 8. Још 1073. који је некако у то време наследио оца. У тим византијским међусобицама Михаило није више учествовао. међутим. водио је дволичну политику. Овај је човек. беше у његовој војсци заробљен један лангобардски официр из доње Италије. који нису презали ни од каквих средстава. За то време је плански развијао везе с Норманима. Млечани. кад је био потучен скопљански заповедник. Кад је ствар постала опаснија. тражећи за своје колико освајачке толико и лакоме прохтеве погодно подручје. Ради тога је ушао у преговоре с Норманима и Михаилом. по примеру Самуиловом. Ове везе појачала је донекле и акција драчког заповедника Ђорђа Мономахата. и кад је Алексије показао више снаге него што је овај претпостављао. Нормани. главни заповедник војске и домало цар Византије (1081. беху се решили да се пребаце у подручје драчког темата. Вођа Норманске странке у Апулији. да се сувише не излажу. Барска епископија добила дуго жељено унапређење.154 Историја Срба гова подручја – а и он сам беше католичке вере – остали су под влашћу Дубровачке епископије. направи зетом. У борбу уђоше ништа мање од пет разних кандидата. године.

То је. Византији је Драч био и сувише важна тачка да би је они лако прегорели. давши јој за управнике два своја дворска жупана. био човек врло немирна духа. чекао исход. и убрзо је с војском пао под Драч. стојећи по страни за време те борбе. поново постаје активан и већ 1091. Њему је за то време остао слободан север и северозапад. Он је. После те победе Нормани освојише Драч и продирући даље узеше током 1082. исто као свог намесника. Од 1083. Док је он опседао град стиже цар Алексије у помоћ својима. исто тако недовољно сигурна. доиста. који су били умногом независни. на северу Скопље. него енергично прибра војску за нове борбе. да је био „врло ратоборан и пун подмуклости”. Бодин је. Вративши се у отаџбину. године дало повода домаћим . дакле. „била је тачно обавештена да између Византије и Срба лежи читав појас земље и знала је да тај није без утврђења. године он постепено потискује Нормане. тежак пораз. Изгледа да је. године заробљен. које је нарочито изазивала Бодинова жена Јаквинта. Роберт се искрцао у Валони у пролеће 1081. При једном таквом нападу био је 1090. Повод за то да су дале неке династичке свађе. главни грчки извор за ова доба. Његово држање у борби под Драчем довољно карактерише његову политику. Вукана и Марка. Ана Комнина. године целу Македонију с Охридом. прича се. који су се сваки час залетали у византиске области да пљачкају и освајају. године улази у нове борбе против Грка заједно с рашким жупаном Вуканом. Бодин је. године престају грчке вести о Бодину. не зна се којим начином. Тих година Бодин је узео Рашку и направио је обичном покрајином Зете. Он укида патријархално заједничко владање читаве породице с посебним сродницима – владарима појединих жупа. а биће тачно и то да је његово ропство 1090. Постоји и друга вест. октобра 1081. заузет домаћим борбама с рођацима. Бодин не беше ничим задужио Царевину. Владимир Ћоровић 155 страну. „Дукљанска хроника” бележи да је Бодин том приликом добио Драч. какву су они одржавали нарочито према ратоборним народима. док их после смрти Робертове (1085) није присилио да потпуно напусте Балкан. Он искоришћава то што су Нормани пресекли везе између Зете и Византије и што су тежиште своје акције пренели више на југ. била византиска гранична ивица. Ако је то и било – а потврде за то нема – то је трајало врло кратко време. потиснуо све рођаке концентришући власт у својој руци. да би она имала према њему обзира. Затим заузе и Босну и постави у њој неког кнеза Стевана. није клонуо после првог пораза. али претрпи 18. Цар Алексије. био мање активан према Грцима.” После 1091. као некад Василије II. али се брзо дочепао слободе. Дукљанска традиција потврђује за Бодина карактеристику Ане Комнине. Запосленост Византије с Печењезима он је искористио да чешће врши упаде у византијске области. а на југозападу Епир и Тесалију. да је Бодин био посео и Дубровник и саградио у њему тврђаву.

То изазва цара да идуће године поново крене на Србију. Сам је цар обилазио погранична утврђења. као Петру Амијенском. Цар се. Кад је папа Урбан II. део тих крсташа прошао je и кроз наше земље долазећи нам преко Угарске. Кад је стигао у Липљан посла му Вукан своје посланике нудећи поново мир и таоце. Поприште борбе је углавном западни део Косова. он је те године код Звечана разбио и војску драчког заповедника. Јована Комнина. пристаде поново. Дознавши за царев долазак. усталаса се читав запад и убрзо се организова први крсташки поход. После те победе. Да то покаже понудио је цару таоце између својих рођака. а немачки историк Г. Цар. За Вукана се казује да је страшан. беху све пре него заточници божји. Том приликом предао је цару и тражене таоце. У ово време пада и почетак крсташких ратова. који од краја XI века води главне борбе с Грцима. Скопља и чак до Врања. међутим. године. не ради освајања. рашки жупан Вукан. Један. Вукан му посла у Скопље писмо с поруком да је до тог сукоба дошло због изазивања грчких граничних власти. заузет династичким сплеткама у Цариграду и рђавим вестима с Дунава. Продирање Турака у Малу Азију и освајање Палестине са Јерусалимом давало је повода папама да крену акцију о ослобођењу. пошто Врање пре Вуканових освајања није било српско. Гибон их је назвао оштро „животињама без разума и без човечности”. чудновато. Све активнији постаје. и своја два синовца Уроша и Стевана Вукана. 1095. били су озбиљни и задавали су бриге престоници. Вукан је.156 Историја Срба противницима да дигну главе и да је уопште Бодинов углед после тога почео да опада. наишао на погодно opуђe. као прави владар. Штавише. а одатле понајчешће . које су узели за плашт“. наставио доскора своје упаде. прошавши неочекивано добро. која беше кренула да га смири. а он да је лично спреман на лојалне суседске односе. Године 1093. „светих места”. него ради пљачке и из ратничке обести. и то већи. задовољио том изјавом и вратио се у Цариград не предузевши никакве друге мере. ишла је њиме па се на североистоку проширивала у гранични руб и окретала Топлици. С Бодиновом низбрдицом почео је да опада и значај саме Зете. Они су обично прелазили код Београда и Моравском долином ишли до Ниша. Иницијативу је дао агилни Гргур VII. 20 људи. на саборима у Пјаченци стао да зазива помоћ хришћанског света за крсташки рат и у одушевљеним проповедницима. од белосветских авантуриста. где се Звечан налазио у српским.” Вуканови упади. а Липљан у грчким рукама. Али крсташи. Вуканове се чете залетаху до Тетова. скупљени са разних страна. а о његовим се нападима пише с грозом. иако четничког карактера. а царевог синовца. Вукан овог пута пође лично код цара са својом пратњом рођака и жупана. То нагна цара да сам крене на границу. он је заузео и попалио важни Липљан. Кауфман рече за њих да су били „поруга на религиозне циљеве. „Граница је почињала на Дриму.

не бивши ником на путу. Друга група крсташа. већ пре преласка Дунава. Први је прошао. кроз коју су прошли. ма и краткотрајних. Земља. изазива нове сукобе. умро је око 1101. а после Ниш. И ту је један њихов одред пленио и палио и нагнао људе на освету. Крсташе је изненађивала пустош. С тешким губицима кренуо је прилично разочарани Петар даље. учинило им се да ту нема ни звери. године. слабо је обрађена и мало настањена. године. У Скадру их је. где су их пресретали становници Мораве. и да застраше. пуне неповерења. да је то чак имало и успеха. у пролеће 1096. крсташи cу секли словенским заробљеницима руке. Од крсташких похода. У густишу шума. Владимир Ћоровић 157 преко Софије и Адријанопоља за Цариград. под вођством Петра Амијенског. склоњена. погинуо је међу осталима и сам Готије. То је несумњиво било од извесног значаја и помогло је још више јачању Вуканову. И једна и друга страна xoћe пљачку. Састанак Бодинов са Рајмундом последњи је историјски спомен. пошто су и грчке власти и сами крсташи предузели потребне мере опрезности и пажње. Још испред Београда они су изазвали против себе тамошње становништво. Трећи одред. Хрвате и Србе њихов опис приказује као сурове и грабљиве. описана је тачно као брдовита и уз то горовита. крадући и отимајући његову стоку. углавном. године њему више нема трага. остала потпуно поштеђена. Становништво се. а било је пуно неповерења и сасвим сирово. Последњи су од крсташа прошли нашим земљама Провансалци. Сахрањен је код . краљ Бодин примио врло лепо и побратио се чак са грофом Рајмундом. Стога је сасвим разумљиво што су на путу имали много неприлика. Рашка је. највећи. прошао је мирно. Али није могао да спречи и даља узнемиравања крсташа. у ком је грчки заповедник према њима показао доста предусретљивости. коју они нису добром вратили. Веровали су. страдао Земун. Они су дошли у Далмацију сувим преко северне Италије и Истре. која је била свирепа. под вођством Готфрида Бујонског. бави сточарством. На том путу страдали су последњи одреди Крсташа и залутали и одвојени појединци. За освету. у зиму 1096/97. Од њих је. који беже од њих и неће да им чине никакве услуге. Тај тешки пут крсташа трајао је до Скадра четрдесет дана. под вођством тулуског грофа Рајмунда. У новом српском покрету од 1106. која су престала тек њиховим доласком у Драч. а мржња је била велика код наших и због тога што је цео поход личио на завојевачку најезду. ни тица. А кад су прошли Београд и зашли у густе моравске шуме. међутим. између њих и тамошњег становништва почеле су се водити праве борбе. страдале су све балканске земље сем Рашке и Босне. ноге и носеве или су им копали очи.000 људи. не обавестивши о томе хрватског краља. француски витез Готије са своја четири сина и 15. с великим рекама.који је очуван о зетском краљу. хотећи да освети раније другове.

најстаријег брата Бодинова. Рашка се тако диже изнад Зете и преузима вођство у српском племену. Али кад му стиже глас да се цар лично. прими извину и. син Владимира. Иза тога. Усред ових спремања стиже му вест да су поново започели напади Срба из Рашке. Кад је покушао да и хумску земљу поврати у стари однос покорности. Крсташки рат у Малој Азији довео је. Међу грчким противницима нарочито се истицао Боемунд. Та царева добра воља и нарочито његова врло озбиљна спремања за рат деловали су на Вукана да остане у борбама између Византије и Боемунда не само потпуно неутралан него чак и пријатељски према Царевини. опет обилажењем непосредне Бодинове линије. у цркви Св. оптужујући цара као потајног помагача Турака. Вукан искоришћава те смутње. да се обавести о стању на западу Балкана и да препоручи преглед и поправку тамошњих утврђења. Сергија и Вакха. Једни претенденти делују из Драча. да тражи помоћ и савезнике против Грка. године могли можда наћи . чија је зависност од Зете. пун старих наслеђених мржњи против Цариграда. Да је режим Бодинов био врло непопуларан казује изрично према њему нерасположени писац „Дукљанске хронике”. Знајући везе и активност Боемундову. сасвим се приближио Вукану и постао је чак његов зет. у којима се ради власти жртвовало све. по четврти пут. заробивши Доброслава. напао драчког намесника и потукао га је. него је узео Бодинова брата Доброслава. креће према Рашкој и да је на путу дошао у Струмицу. Ради тога узима за жену кћер босанског бана. и. а други се групишу у Рашкој око Вукана. син Роберта Гвискара. Крајем 1104. зетска историја је испуњена крвавим смутњама око престола. штавише. цар Алексије 1105. Цар и овог пута. Кочапару је тај притисак Рашке био врло тежак и он је гледао да помоћу других српских области поврати ранији значај Зете. тражећи да им он осигура власт у Зети. причајући да народ није хтео за владара његова сина Михаила „ради рђавштине његове мајке”. смени дотадашњег драчког заповедника. све као знак своје добре воље. улази с војском у Зету. али као свог штићеника.158 Историја Срба Скадра. помагани од грчких власти и пријатеља. не желећи заплета и да би пресекао све основе за какве везе Срба с опаснијим противницима. услед последњих метежа. међутим. Не може се ничим утврдити да ли је у тим нападима било какве везе с Боемундом. постала врло лабава. до сукоба између Византије и крсташа. године он се вратио у Европу. Нама се чини да би у овом походу од 1106. Тако је за извесно време – Дукљанин говори о дванаест година – осигурао својој земљи мир. Овај је напустио мисао о борби с Рашком. он прибеже и опет свом опробаном средству: пожури да пошаље посланство и да поново понуди таоце. Иза Кочапарове погибије дошао је на престо. наишао је на отпор и погинуо у тим борбама. Вукан је с пролећа 1106. доводи на престо Кочапара Бранисављевића. године пређе у Солун. Владимир.

у коју се склонио. Борбе у династији не престају. и Ђорђе их искористи да на тамошњи престо доведе синовца Вукановог. Поузданих извора за тај период нема. захваљујући. док му је мати Јаквинта била ухваћена у Котору и послата у Цариград. Хронолошки ред догађаја. као грчки вазал. где је и умро. Други пут. лутајући из места у место. Сами Бранисављевићи нису више сложни између себе: једни примају понуђене жупаније. Да није сукоб изазван мешањем драчкога заповедника у унутрашња рашко-зетска питања и да није. За владара би доведен Грубеша Бранисављевић. радо употребљава прилику да се уплете у зетске односе. а трећи и даље остају с Грцима. Главни моменти. Поучен искуством. Грчка војска победи Ђорђа и заузе Скадар. он нуди измирење Бранисављевићима и уступа некима на управу поједине жупаније. а вести „Дукљанске хронике”. заморена тим династичким прегоњењима. Српски претенденти. Уз помоћ Рашке Ђорђе. У Рашкој беху настали метежи. Превласт Рашке у Зети није прошла без отпора. пођоше у два маха на Зету. Ова уклања с власти краљеве Владимира и старог Доброслава и враћа на престо свог сина Ђорђа. мало сувише наивно. траже склоништа и потпоре у Драчу. да цар толико пута верује Вукану. који се сад сви обраћају за помоћ грчком заповеднику у Драчу. кога су рођаци као супарника били затворили. с византијском војском. За краља у Зети. године он је постао цар Византије. Бранисављевића. као бегунац. Краљ Ђорђе. у једној бици код Бара. У Драчу се памтила његова политика према зетским династичким сплеткама и стога нови заповедник радо хоће у заједничку акцију с Бранисављевићима. и да је у њему гледао заштитника. што се Ђорђе обрће сада према Рашкој. не да се тачно утврдити. Природно је да се Урош осећао зато обавезним Ђорђу. потиснути с власти и несигурни за живот. краљ Ђорђе би потучен и побеже у Црмницу. Владимир Ћоровић 159 основу за датирање догађаја око Кочапарова доласка на престо у Зети. очевидно као штићеник Грка. У Драчу више није био Јован Комнин. Јован Комнин. доцнији цар. од 1118. ипак. Земља. други иду у Рашку. Заповедник Драча. који и сам погибе. Смрт жупана Вукана у Рашкој знатно је помогла Ђорђу да се не само учврсти него и да појача утицај Зете. где је и умрла. паде у руке противника и би одведен најпре у Драч. а и Рашка се одметну од Зете. били би ови. Први се диже Котор. према њеном причању. нескрупулозној и свирепој Јаквинти. поче да се буни. нису ипак такве да се можемо на њих ослонити без устручавања. Овај успех Ђорђев довео је до нових сукоба с Бранисављевићима. дошло до његове смене? Било би. Разумљиво је. мада су у овом периоду нешто сређеније. који су се за све то време развијали у српским земљама. а одатле у Цариград. ако овај није могао да се брани разлозима који би цара могли уверити да он није изазивач у свакој прилици. савлада Грубешу. Уроша. због тога. поглавито. дође Градих- . стога.

Мађари тако долазе у непосредне везе са Хрватима и Србима балканског подручја и отада живо утичу на њихов политички живот. налази. Одбачени с немачких граница. Љ. које је с извесним прекидима трајало две-три стотине година. године улази у Угарску краљевску титулу. Мађари се упућују према Балканском полуострву као подручју слабијег отпора. Стон је. Караман. истина. На Стону је недавно изближе проучена једна мала црква Св. осећала је од краја тог века скоро неодољиву потрсбу да добије излазак на море. а то су „уједно и најстарији средњовјековни афрески у читавој Југославији”. Зета је изгубила слободу и дошла је поново под врховну власт Византије. био у њиховој власти. Године 1102. која. Измучен. која се током XI века развила и ојачала. подржавано животном потребом Угарске да има своју обалу. VIII Србија за време борби Византије и Угарске Угарска краљевина. Само име свеца коме је црква подигнута подсећа живо на зетске господаре. на жалост без имена. Њена експанзивна снага тражила је. У тим борбама изгубљене су главне тековине Војислављеве и Михаилове државе. народ је дочекао туђинско посредовање као неку врсту олакшања. да је овај стонски живопис „рустична али врло интересантна интерпретација ранороманичког италског сликарства”. добили и велику жупу Раму. У тој цркви очувана је и фреска владара ктитора. под .160 Историја Срба на Бранисављевић. и друге путеве. Михаила. продирући из Далмације. Цео њен склоп и грађевински и декоративни упућује на крај XI или на почетак XII века. сем тога. а до 1110. године. Ради тог продирања у Далмацију развило се супарништво између Млетака и Угарске. код којих је име и култ Михаилов сасвим разумљив. која се под три енергична цара из династије Комнина. и с њом још понешто од старог живописа. То је најстарији портрет наших владара. Главни представници народног суверенитета били су тешко компромитовани. који је подробно проучио ту цркву. године покорили су и приморске градове који су припадали Млецима и читав низ северних острва у Јадранском мору. која од 1138. Пошто су добили Хрватску и Далмацију. Мађари су око 1136. зна се. у то време није улазила у оквир босанске државе. у којој су држали подручје целе Посавине. присилили су Хрвате на заједнички државни живот. Византија. изгледало је да земља постоји и мора да страда само због њих. С добијањем Раме Мађари су почели ширење своје врховне власти у Босни.

Владимир Ћоровић 161
Алексијем, Јованом и Манојлом, 1081. до 1180. године дигла поново и
обновила свој стари сјај и своју моћ, морала је доћи у сукоб са
Угарском, која је тако снажно закорачила на Балкан. Угарско ширење
вршило се на подручју које се налазило под суверенитетом византијске
круне и на њен рачун. Политичка подозрења Византије појачале су и
породичне сплетке. Цар Јован Комнин био је угарски зет и као такав
посвећен у њихове породичне кризе.
Разумљиво је да су у тим трвењима и једни и други, и Мађари и
Грци, обраћали посебну пажњу српском држању. Ако и кад дође до
борбе, она ће ce водити на самом подручју где Срби живе или на
њиховим границама; у таквој околности држање Срба могло је понекад
да буде одлучно. Отуд настојања Мађара да са Србима уђу у што тешње
везе, као и тежње Грка да међу Србима нађу за себе што поузданије
поглаваре. Око 1127. године дошло је до рата између Византије и
Угарске. Угарска војска освоји Београд и његовим камењем стаде
појачавати земунски град. Мађари су без муке продрли све до Ниша и
Софије, а делимично и још даље, чак до Филипопоља. Цар Јован похита
да их сузбије. Комбинујући напад с копна и с воде, он упути појачу
флоту уз Дунав. Потиснувши Мађаре с Балкана, он их, збуњене, потуче
на левој обали Дунава, код Храма. По његову повратку Мађари,
помогнути од Чеха, поновише напад на Браничево. Цар се поново врати
на Дунав да их одбаци, али је поход био журно спремљен и завршио је
доста јалово.
У вези с тим ратовањем јавља се и устанак Срба који су, изморени
међусобним борбама, признали грчку врховну власт. У Расу је седео
представник Византије. Срби су дигли устанак потакнути вероватно од
Мађара. Једним препадом они заузеше Рас. Грчки представник,
Критогл, побеже у Цариград, где га цар, за срамоту, даде обући у женско
одело, посадити на магарца и тако водити по престоници. Цар сам
крену на Србе, вероватно после похода на Дунав, и покори их. Извесне
заробљенике преселио је чак у Никомидију. И „Дукљанска хроника”
бележи за време владе краља Ђорђа Бодиновића борбе с Грцима. пораз
и велико заробљавање. У самој Рашкој тад је био велики жупан Урош,
синовац Вуканов. Име Урош, како је већ напоменуо Јиречек, није
српско и долази од угарског облика Ur + osius. За време Урошеве везе
између Срба и Мађара биле су доста срдачне. Угарски краљ Стеван II,
хотећи да обиђе као наследника свог полубрата Бориса, беше наменио
круну свом брату од стрица, слепом Бели. Он је Белу и оженио једном
српском принцезом Јеленом, кћерком Урошевом, мало пред своју смрт
(1. марта 1131).
Ова српско-угарска дворска веза била је од знатног утицаја на развој
даљих догађаја. Мађари су тежиште своје политике овог времена видно
пренели на балканска питања. Њихова борбена линија прелази Саву и
Дунав; они чак теже да се постепено учврсте и у Моравској долини.

162 Историја Срба
Ушавши у борбе, раније с Млецима и сад са Византијом, Мађари су
желели, природно, да са словенским елементом остану у добрим
везама. Краљица Јелена и нарочито њен брат Белош, који је живео на
угарском двору, вршили су јак утицај у Угарској. Њихова политика је
чврста, и мирољубива. За владе Беле II и Јелене добили су Мађари
Раму, а можда домало и осталу Босну. У оснивачкој повељи манастира
Чатара у Угарској, на скупу у Острогону 1137. године, Бела II, по
пристанку целе земље, даје босанско војводство свом сину Ладиславу.
Нема никаква помена о том како је Босна дошла у угарски посед; али не
изгледа немогуће да је долазак Мађара у Раму, свакако из Далмације,
могао бити и без знатнијег отпора с босанске стране. После смрти
краља Беле (1141. године), регентску власт за њихова малолетног
наследника Гејзу I вршили су краљева удовица Јелена и брат јој палатин
и бан Белош. С Белошем се још јаче наглашава словенофилска
политика угарске државе. За младог краља Гејзу би испрошена кћи
руског великог кнеза у Кијеву, а Белошева кћи је удата за брата нове
краљице.
У ово време, некако, јавља се у Босни бан Борић. Он је пореклом из
Грабарја, близу Брода, и имао је поседе на обе стране Саве. Како је и
због којих заслуга дошао Борић до части босанског намесника, односно
бана, није познато; зна се само да је припадао једном јаком братству. Не
зна се ништа ни о том да ли је за бана дошао вољом народа,
захваљујући својој личној вредности, или као угарски повереник. У
овом последњем случају било би за угарску политику тог времена
карактеристично да је на то место постављен он, а не који од угарских
великаша. Године 1143. долази на византијски престо цар Манојло
Комнин. То је последњи велики, прави цар Византије; леп, даровит,
физички ванредно развијен, подузетан у великим плановима и смео у
подвизима. „Манојло је био идеал једног витеза по франачком
схватању”, каже лепо X. Гелцер. Његова је снага, истина, била више
физичка него интелектуална, али је импоновала и дала Византији углед
какав више никад није имала, наслањајући се на тековине два његова
велика комнинска претходника. За његова времена прошао је други
крсташки поход преко византијског подручја у Европи, 1147. године, и
то војске немачког краља Конрада III и француског краља Луја VII.
Крсташи су пре пролаза дали обавезу да ће проћи мирно, а цар је потом
наредио да им се на путу не праве неприлике, нарочито не у питању
прехране. Кроз наше земље прошли су без тежих сукоба, иако је
становништво било према њима пуно неповерења и повлачило се у
своје планине. Али је у Бугарској и Тракији дошло до праве борбе, у
коју се умешала и грчка војска.
Ови сукоби са западњацима дадоше повода Норманима да обнове
своје давне нападе на источној обали Јадранског мора и да нападну и
друга подручја Царевине. Кад их је Манојло потукао и кад се спремао
да их нападне у самој Италији, Нормани покушаше на све начине да

Владимир Ћоровић 163
забаве цара неким домаћим злом. Обратише се чак и Мађарима, па и
нама Србима, да би се кренули против Византије и олакшали њихов
положај. Тешко је поуздано утврдити да ли је српски устанак из 1149.
године у каквој тешњој вези с том агитацијом, или је та веза само
комбинација грчких хроничара по коинциденцији догађаја. Истина је,
само, да је велики жупан рашки, Урош Првослав, устао против
Византије баш те године кад је цар ратовао с Норманима. Освојивши од
Нормана Крф, дође Манојло с војском лично у Србију и заузе Рас. Срби
су се бојали отвореног сукоба с њиме, па се повукоше у планине.
Оставивши као свог намесника Константина Анђела, Манојло је пошао
да покори и остале побуњене стране. Зетски кнез Радослав не беше се
придружио устанку и стога је сад без бојазни изишао пред цара.
Манојло га је лепо примио и оставио га да, као његов вазал, влада и
даље. Пошто је на јуриш освојио град Галич ниже Звечана, цар се
мораде вратити у Рас, јер су Срби ту били притиснули његовог
намесника. Срби се поново повукоше у планине, куда грчка војска није
смела да их гони. Како је у то време настала и зима, цар Манојло
попали Урошев двор, оплени околину Paca и врати се у Цариград.
Идуће године он више није хтео да креће на Србију, док је на гори било
листа, него по старој тактици, препоручиваној још од Псеудо-
Маврикија, сачека да лист опадне, како би Срби имали мање
склоништа, а њихова војска мање изненађења.
Срби су за то време ушли у савез с Мађарима и чекали помоћ од
њих. Обавештен о том цар је пошао у Ниш, да одатле лакше спречи
спајање српске и угарске војске, ако би ова пошла старим путем низ
Моравску долину. Чувши, вероватно, за извесна кретања око Саве, он
пожури из Ниша и преко Лугомира изби на Саву, а одатле на Дрину. Ова
река је, каже Кинам, савремени грчки хроничар, раздвајала Босну „од
остале Србије”. Мађари су за то време већ били стигли у Србију,
вероватно преко Босне. Њихове помоћне чете сачињаваху Печењези,
муслиманско хазарско племе Калисија, које беше насељено око Сремске
Митровице и које је, нема сумње, у вези и са месним називом Калесија
код Зворника. Код Дрине дође до првих сукоба. Цар је за то време с
већим делом војске чекао на сеченичком путу, да боље размотри општу
ситуацију, па онда крену на Тару, где се беху здружиле српске и угарске
чете. У борби, која се по свој прилици развијала на платоу око
Мојковца, где је једино могуће место за развијање војске, обе стране су
показале много јунаштва, али су Грци, боље вођени, однели победу.
Нарочито се у тој борби лично истакао сам цар. Борио се као
легендарни Роланд, спасавајући своје из најтежих ситуација. У двобоју
са угарским вођом Бакхином, једном грдосијом ретке снаге,
добио је чак један страховит ударац по глави, чију је
смртоносност спречила само јака кацига, која му се ипак од
ударца била засекла у месо. На крају тог страшног двобоја цар је
ранио Мађара по руци и заробио га. Бакхиновим падом решена је и

његов брат. маневрисала је према Браничеву. а са 500 у Азији. а угрози Мађаре и у тамишком подручју. За време ових угарско-грчких борби Рашани се не помињу као угарски савезници. који је био упућен да прогони Босанце с баном Борићем па набасао на њих. који је био угарски пријатељ. него се чамцима пребаци у Срем. Угарска војска. хотећи да добије слободне руке против Нормана у Италији. Мађари му понудише мир. Допро је. На глас о његовом доласку у угарској војсци наста забуна и повлачење. кренуше они опет на Браничево. Збуњени и уплашени Мађари затражише мир и цар им га даде. храбар и ванредно духовит човек. Марије на Монте Гаргану. постоји једна његова повеља бенедиктинском манастиру Св. на западу. У везе с угарским двором уђе византијски намесник у Београду и Браничеву. Кад флота закасни он је не хтеде чекати. Манојло је на време похватао преписку о тој ствари и спречио издају. Уставши испред царевих ногу. спремао је напад.Требиња и Захумља. до Фрушке горе. Мађари не могоше да прежале овај неуспех и стога се почеше спремати на освету. Због надошле воде не могоше Мађари да пређу одмах Дунав. С јесени 1154. место са 300 људи колико се дотле давало. У покајничком оделу дошао је он цару у табор и молио и добио опроштај. Број заробљеника био је овога пута већи од броја цареве војске. да ту преброде Саву. нимало изненађен. с помоћном војском босанског бана Борића. спремивши се добро и полако. пође им у сусрет. Приликом тога повлачења настрадао је од Мађара један грчки одред. на истоку. Деса је око 1150. под условом да му они помогну добити царску круну у Цариграду. а као његов такмац избио је Деса. Године 1151. Мађари домало пређоше у отворен напад. Тад се покорио и Урош. Пошто је покорио Србе цар одлучи да казни и Мађаре. Цар је с муком успео да умири уплашене Београђане. беше потиснут. који су хтели да се предају Мађарима. недовољно јака бројем. задовољан постигнутим успехом. Цар је брзо пристао на мир. он се заклео на верност и примио обавезу да ће помагати цара са 2000 људи при ратовању у Европи. побојавши се његових веза с Фридрихом Барбаросом. вероватно после рата с Грцима.Деса је потиснуо . пленећи. коју је водио Белош. Из године 1151. Он је био вољан да изда Мађарима дунавске грчке тврђаве. царев рођак. него се упутише према Београду. а онда се вратио да узме дуже опсађивани Земун.Ојачавши се на свом подручју.164 Историја Срба битка. године постао господар Дукље. и с нешто туђих плаћеника. Цар се упути одмах на тај крај. али циник до крајње мере. планирајући да му овећа флота помогне искрцавање војске која се окупљала око Београда. хотећи можда да угрози Грцима везе са залеђем. Андроник Комнин. Цар Манојло. којом му је уступио острво Мљет. Идуће године. леп. кад се цар спремао на нове акције.Велики жупан Урош II.

на ком Деси би доказана кривица. После Стеванове победе Белушу нестаје трага. наравно. дошао је чак у Нишу у додир с угарским посланицима. Главну своју активност развио је Деса у Зети. Он је тако од Десе направио свог повереника и вечну опомену за Уроша. по изричном царевом захтеву. која му је била уступљена као лично лено. добиле чисто политички карактер. Он је њему. Манојло га стога стави под суд. године била поприште огорчених династичких криза. Недовољно опрезан. истина. за већу сигурност. немајући можда довољно доказа да је прекршио заклетву. Цар га потом посла у Цариград и даде затворити у двору. вероватно. Првослав. чак је изјавио да угарског краља сматра као свог господара. који се због династичких сукоба у Угарској склонио у Рашку. и Деса је стао на страну царевих противника. Према грчким доставама. Тражио је. од њега да се на примљену обавезу закуне још једном и узео му је. где је потиснуо тамошњег кнеза Радослава на приморје од Котора до Скадра. према дужној обавези. који је у то време био бан Хрватске. због византијског посредовања. ону област „Шумадије”. као представнику антиугарске струје. кад је у Угарској дигла главу антигрчка странка и протерала једног Манојловог кандидата за престо. поново враћа у Угарску. дао као лично лено богати крај „Дендру”. Повратио јој је. Међутим. године 1162. али се тај није дуго одржао. све до доласка царева у Ниш. Ово је био човек ширих веза и веће енергије. да се. После дугих борби победник је остао Стеван IV. Оба су се брата нашла пред царем Манојлом. око 1161. уз рашке земље. можда и као представник оне политике која није хтела да се наслања на Мађаре. Изгубио је поверење код цара и овај га је сменио. Али. За време тих борби босански бан Борић држао је страну византијског противкандидата. Манојло се определио овог пута за Уроша. Урош се није дуго одржао. по . које су. Иза њега долази на власт Деса. придружи византијској војсци. исто као и стари Белуш. Непосредан узрок његовом паду није познат. Улазио је у преговоре с Немцима. управо неку „Шумадију”. Кад је дошао цару у Ниш и видео да цар против њега није предузео никакве теже мере. Владимир Ћоровић 165 брата. године. можда његов млађи брат. Угарска је током 1162/63. Заузео је поново уступљену област „Шумадије” и устручавао се. Престо је добио други члан династије. још и таоце. цар није одбио ни Десу. а изгледа да се ородио и са Млетачким дуждом Виталом II Микијелијем. удавши своју кћер за његова сина Леонарда. нечим разочаран или незадовољан. него се доскора. осмелио се. Али ни Белуш не остаје дуго на престолу. Према Византији остао је непоуздан. кивни један на другог. Као његов наследник јавља се Белуш. али је вероватно да су посреди били унутрашњи сукоби. с пуно узајамних оптужби. син краља Гејзе. Чак су и сабље потезали један против другог. који ту беху дошли на преговоре.

Можда је управо тај Котроман. потписао повељу с повластицама сплитској цркви. „Гот”. пославши на њ с војском немачког витеза Готфрида. родоначелника породице Келад. Један мутни угарски извор помиње да је босански вођа био потучен и да је Готфрид ради свог успеха постао миљеник краља Стевана. који је с краљем Стеваном 1163 године. или је погинуо у време тих међусобица. како га зову дубровачки извори XV века. . Као краљев присталица вероватно је дошао с Готфридом у Босну и један кнез Котроман. прави родоначелник босанске династије Котроманића.166 Историја Срба свој прилици свргао га је млади краљ као свог противника. као сведок. Исто тако угарски краљ се осветио и бану Борићу.

Специјалистичке студије наставио је у Минхену (1908–1909) код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Ћоровић је најпре осуђен на пет. под снажним притиском светске јавности. где је углавном издржавао казну. где је истраживао старе словенске рукописе. радећи најпре као кустос. Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. Ћоровић је био врло активан у Српском академском друштву „Зора“. децембра 1918. Владимир Ћоровић се уписао на Бечки универзитет. године замашну амнестију политичких затвореника. докторирао је у Бечу 1908. па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић. Године 1904. археологију и историју. јуна 1914. Ћоровић је био присутан 1. Подаци о писцу Владимир Ћоровић је рођен 27. којој је тон давала група истакнутих књижевника. а нарочито у Аустроугарској. Неко време је боравио у Паризу и Болоњи. „Српског књижевног гласника“ и „Летописа Матице српске“ (у коме је објавио и своју дисертацију о Лукијану Мушицком). Константин Јиричек и Милан Решетар. Тада се настанио у Загребу. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба. о коме је 1905. као и припремање документарне Црне књиге (Београд–Сарајево. Након атентата Гаврила Принципа. а затим као управник библиотеке у Земаљском музеју. године објавио књижицу. . Професори су му били чувени слависти Ватрослав Јагић. У улози делегата у привременом народном представништву. Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“. Тезом о Лукијану Мушицком. у познатој српској трговачкој породици. у Сарајеву је био секретар Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и приређивач њеног календара за 1911. Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV. године у Мостару. Тада је почео период његовог врло снажног. октобра 1885. али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини. интензивног и разноврсног научног и књижевног рада. 28. где је студирао словенску филологију. Била је то средина са веома јаком и разбуђеном српском националном свешћу. а посебно „Босанске виле“. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Хрвата и Словенаца у заједничку државу. У то време је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама. годину. чији је првооптужени био Васиљ Грђић. извршио је 1917. у Сарајеву. Поред осталог.Од септембра 1909. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу. међу којима је био и његов брат Светозар. године. године Ћоровић је живео у Сарајеву. Био је сарадник врло значајних српских часописа. па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници.

После напада Немаца на Југославију. године. створио је редак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. али је авион којим су путовали оборен 12. године изнад Грчке. Великим личним радом. априла 1941. изванредним научним резултатима. а за редовног 1934. Више година био је и ректор Београдског универзитета. У тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић. напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара. Од 1919. када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету. године. Ћоровић је непрестано живео у Београду. постао је редовни професор на Филозофском факултету. за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922. .

........................ Хрвата и Словенаца .......... 110 Покрштавање Јужних Словена .................................................................................................................... 146 Србија за време борби Византије и Угарске.................................................... 39 Балканска култура у доба сеобе Словена .................................... 5 Словени са Обрима ........................... 5 Продирање Словена на Балкан ............... 99 Први заједнички покрет Срба....................... 23 Словени насељавају Балкан .............. Хрватске и Бугарске ....................................................................................................... 132 Зетска држава ... 167 ..................................................... 85 ДРУГИ ПЕРИОД ................................................................................................ 61 Организација словенских племена на Балкану ............ 124 Држава македонских Словена ..... 114 Срби између Византије................................. Садржај ПРВИ ПЕРИОД........................... 160 Подаци о писцу ......................................................................................................................................... 47 Словенска племена и њихова култура .................................................................................................... 107 Прва српска држава .................. 99 Бугари и балкански Словени ..................................

Владимир Ћоровић Историја Срба -ДРУГО ИЗДАЊЕ- Издавач: Крагујевац За издавача: Милан Микић Пецељ Компјутерски слог: Милан Микић Графички дизајн: Милан Јовановић Главни уредник: Милан Микић Штампа: Грид. Крагујевац Тираж: 1000 ISBN 978-86-08-00103-2 .

Владимир. : илустр.11) ЋОРОВИЋ. – (#Библиотека#Они су свет мењали) Tiraž 1000. ISBN 978-86-08-00103-2 а) Срби – Историја b) Србија – Историја COBISS. 24 цм. . – Подаци о писцу: стр.Крагујевац : Империја књига. 1885-1941 Историја Срба. 167-168. Beograd 94(497.CIP – Katalogizacija i publikacija Narodna biblioteka Srbije. (Крагујевац : Грид). 171 стр.SR-ID 184019212 . #Део#1 /друго издање/ Владимир Ћоровић.. 2017.