Miodrag RACKOVI

HANA ARENT I HAJDEGER

bitak koji se rainjava

Veoma je lako, naroito u ovom veku, pretvoriti dramu u melodramu, svaki individualni in u neku
vrstu mitomanskog modela ponaanja. To se, gotovo na dlaku isto, dogodilo i sa koliko
intelektualnom, toliko i emotivnom vezom Hane Arent i Martina Hadjegera, osoboto u poslednje
vreme, kada su objavljenje knjige o toj misterioznoj prepisci, kao i sam prepiska, to je dovelo do
prave euforije naknadnih tumaenja ovog odnosa, pri emu se nisu tedela sva sredstva, teka
baterija psihoanalize, filozofskih tumaenja, upisivanja znaenja koja su esto isforsirana,
traenja kulturnih modela, tako da je ak ova veza oznaena kao nova Nova Eloiza, to jest ljubav
izmedju nekakvih, ovovekih Eloize i Abelara, a da niko nije vodio rauna koje sve to slojeve
pokree, i koja znaenja izaziva ve samim spominjanjem pojedinih oznaka ili kulturnih modela.

Prilinu panju izazvala je, pre izvesnog vremena objavljena, knjiga Elzebiete Etinger, u kojoj je
publikovala, i protumaila prepisku izmedju Hane Arent i Martina Hajdegera, tanije njena
interpretacija, ili rekonstrukcija te veze, u svetlu te prepiske, gotovo da je vanije od onoga to
jedna drugom poruuju, akteri ove drame.

Iako se znalci, ivota pa i filozofske misli ovih dvoje znaajnih filozofa, u udu pitaju otkuda joj za
takvo neto pravo, kada se zna - da li se zna? - da raniji ispitivai Hajdegerovog dela nisu imali
doputenje niti im je padalo na pamet, da koriste ova pisma, koliko zbog obzirnosti prema njihovoj
privatnosti, toliko i zbog toga to je, sve do nedavno, bila jo iva Hajdegerova ena. Pa ak ni
sama Hana Arent, osim posredno, prepriavajui njihovu sadrinu, nije govorila rado ni o ovoj
vezi, ni prepisci.
Dord tajner, koji se bavio analizom ove knjige, time na izvestan nain, izraava sumnju ne
samo u tanost Etingovih interpretacija, ve i u njihovu dubinu i smisao. Pogrena je njegova
tvrdnja, mislim, principijelno pogrena, da knjiga spomenute autorice ne doprinosi nita, niti
donosi bilo ta novo u tumaenju filozofske misli ovih filozofa. Tana je, medjutim primedba da je
pripeska jednostrana, pa i njena tumaenja, uglavnom sauvana su Hajdegerova pisma, ali
Arentova nije pravila kopije svojih odgovora.

Prepiska, ili je privatna ili to nije, tanije, ona je privatna u jednom vremenskom sloju koji
zauzimaju njeni akteri; ona ne moe biti manje privatna, ak i kada bi bitno doprinela
razumevanju njihovog dela i uzajamnog odnosa, ali to je ve stvar za neku drugu raspravu,
osobito to biografska metoda kojom se tajner slui, na zbunjujui nain donosi nove
nedoumice. Jer, proteklo vreme, hronotopi iz kojih posmatarmo ovaj odnos neminovno nas
svrstavaju u navijae ili strasne osporavatelje tela jednog od najveih modern ih nemakih
filozofa.

tajner nas upoznaje sa tim da je Hana Arent otpoela svoje filozofske stidije 1924, u svojoj
osamnaestoj godini. Hajdeger je imao trideset pet i upravo je u to vreme radio na redakciji svog
kapitalnog dela Bitak i vreme, koje e biti objavljeno tri godine kasnije. Njegov harizmatski uticaj
na studente, neobina teatralnost njegovih magistarskih asova i seminara, radikalno osporavaje
zapadne metafizike prosto su hipnotizali Hanu Arent. Sa svoje strane, ona je u sebi nosila taloge
provincijskog, teutonskog sveta, otmenog porekla, elegentnu ekcentrinost i otvorenost duha koja
je osobito bila privlana kod te brilijantne uenice (prvo pismo Hajdegerove profesionalne brige i
panje datira od 10. februara 1925).

Etingerova, ispisujui, gradei ovaj neobini, intelektualni, ljubavni roman, veli da je otpoetka
na delu bila neka vrsta mrane dijalektike. Ta mlada Jevrejka crne kose, sa nekom
milenijumskom tugom u njoj i orijentalnom senzualnou zapalila je duhovnu i erotsku
imaniginaciju Martina Hajdegera. Oznake od kojih se oveku podie stomak! Kakva udesna
meavina Hajdegerovog despotskog senzibiliteta, manje ili vie svesno pothranjivanog
antisemitizma, staro-germanskog oseanja i te potpune potinjenosti Hane Arent ljubavi prema
svom uitelju, u kojem ima ne malo od povezanosti delata i rtve.

Etingerova, svakako, donekle preteruje, jer se privrenost mlade Hane Arent Hajdegeru moe
da bude zanos koji esto studentkinje imaju prema profesorima, neka vrsta intelektualne
odanosti, i divljenja, gotovo na slian nain na koji je, taj isti Hajdeger imao, na primer, prema
Huserlu, ili Jaspers prema tom istom Hajdegeru.

Pri tom, Elzibieta Etinger, kao namerno, zaboravlja da se veza izmedju Hajdegera i Arentove
odvija 1924, kada jo nije bilo ni pomena o zbivanjima, niti je bio na pomolu nacizam, koji e se
desiti kasnije, tako radikalno opsedajui nemake intelektualce, da je njihovo preobraanje u
ljude koji u sebi otkrivaju strasni antisemitizam, bilo fascinantno. Odnos izmedju krvnika i rtve
bio je na delu utoliko ukoliko je, to, svaki odnos izmedju starijeg mukarca, koji mora da se skriva
pred svetom, i devojke koja mu je strasno odana.

Ima ak tumaa koji, zapostavljajui pomalo stvarne injenice govore o benignosti njegovih
nacistikih uverenja i pripadnosti pokretu. To je bilo, kod Hajdegera, neka vrsta salonskog
faizma, ili gospodske iskljuivosti, dozvoljava Etingerova: stari, dobri Dostojevski, rekao je da je
sve to daleko jednostavnije, ak i kod najgorih zloinaca, a kamoli kod nas samih. Jednostavno
reeno, moda je, u toj ljubavnoj vezi, u poetku, i kod Hajdegera, bilo jedva neto vie od
seksualne privlanosti, moda ak i nepromiljenosti; ko je mogao pomisliti, u kojim e se sve
pravcima, i koliko e dugo, sa pauzama, granati ta veza, i kako e, u svojoj posebnosti, imati na
sebi ubeleene duboke, magistralne tragove ovog traginog veka.

Danas se, medjutim, svata moe u taj odnos upisati. Na primer, Etingerova istie ljubav
jevrejskih studenata prema Vagnerovoj muzici, koju je sugerisao, na koju ih je gotovo primoravao
Hajdeger. U emu je tu problem? Moda, u vraanju staronemakim mitovima, koje je jevrejskim
studentima bilo strano? Ili je, moda, re o zloupotrebi, o nasilju muzikom, koja je sada bila
upotrebljena u nacionalistikom, ideolokom kljuu, koja je bila mobilizatorska? Ko zna?
Etingerova nastoji ovoj vezi dati slojevitija, gotovo nastrana znaenja, pravei od te, ipak samo
prepiske, neku vrstu gotskog a ljubavnog romana.

Hajdeger je bio zatravljen Arentovom nevinou, ali i poraavajuom otvorenou podavanja,

u kojoj mu Arentova kae da mu stoji na raspolaganju na mestu koje ti odredi i kada ti to
bude odgovaralo. Te rei govore o njenoj potrebi za pokoravanjem, ako su citati Elzebiete
Etinger tani i ne predstavljaju samo neku vrstu proizvoljne parafraze?

I, to moe zvuati daleko prirodnije jer, u malom mestu kakvo je bilo Marburg, i u
univerzitetskoj sredini, pa jo time to je Hajdeger ve bio optereen porodicom, pismo Arentove
moe biti koliko znak pokoravanja, toliko i, jednostavno, praktinog ljubavnog uputstva.

Veoma uznemiren moguim indiskrecijama, Hajdeger je nagovorio Arentovu da predje na

Hajdelberg. Najgore je to to komentatorka ove prepiske unapred predstavlja Hanu Arent kao
rtvu, kao osobu koja je, tako rei nesvesna sebe, bila jednostavno zavedena, potinjena svojoj
strasti. Prema Etingerovoj, ovaj predlog bio je plod prefinjene hipokrizije: Hajdeger joj je to
savetovao, kako bi stekla izvesno ostojanje i nezavisnost u odnosu na njegove filozofske
postavke.

Oni su oigledno postali veoma intimni, brak znamenitog profesora i njegov ugled medju
studentima bili su dovedeni u opasnost, a morali su da budu ouvani. Za Hejdegera, ta veza je
bila zamorna i puna opasnosti ta Arentovu neka vrsta duhovnog poistoveenja, koje e trajati sve
do njene smrti; to nije samo uzbudjenje ula, ve neobian, opasan nadraaj intelekta.

Zato, hipokrizija, pa jo otmena? Oigledno, ni Etingerova nije uspela izbei poasti da, zbog
udovinog ideolokog opredeljenja prema nacizmu, ovom filozofu, pridoda i lina, karakterna
svojstva, koja i ne zasluuje. Hajdeger je svojoj uenici dao neku vrstu alibija, argument u prilog
njene odluke da se odvoji od njega, koju je sama donela i za koju je bila svesna da je jedino
celishodna.

H. Arent naputa Marburg 1926, i odlazi da studira kod Karla Jaspersa, i otada Arentova
postaje deo jedne veoma sloene slagalice, sastavljene od sudbine, Jaspersa i njegove ene,
Jevrejke, Martina i Elfrid Hajdeger i, neto kasnije, od Henriha Blihera. Meavina, zgusnuta i na
rubu konflikta, dostojna Lakloovih Opasnih veza.

Odnos izmedju Jaspersa i Hajdegera jedan je od najbolnijih i najfascinantnijih u istoriji

evropske misli, ali on izlazi izvan okvira ovog razmatranja, kao i odnos Hajdegerov prema
njegovom uitelju i dobrotvoru Huserlu. Sve je poelo strasnim i recipronim razumevanjem;
Jaspers, est godina stariji od Hajdegera, u njemu vidi neospornog genija, oveka koji je dostojan
nastavlja nemake filozofske misli. Kada je Jaspers bio prisiljen da emigrira, 1938. godine, i
kada je, prema sopstvenom svedoenju, uvek imao kraj sebe pripremljen otrov za sebe i enu,
Hajdeger je ve javno ispoljavao svoj pronacistiki stav i oseajnost.

Sasvim blizu sloma, 1945. Hajdeger je naao utoite kod svog starog druga po oruju,
traei pomo i oprotaj, iako je to izraavanje vlastite krivnje bilo jedva neto vie od mutave
formule utivosti. Jaspers ga je primio ledeno, ali to mu nije smetalo da prizna da se njegova
nadarenost, ma koliko bila impresivna, ne moe meriti sa Hajdegerovim genijem. Jaspers je
ispoljio neobinu potrebu za pratanjem.

udnovato, ali pria o ljubavi, ili samo o prepisci Hajdegera i Arentove, grana se u nekoliko
pravaca i postaje daleko ozbiljnija, ako je stavimo u kontekst istorije filozofske misli s poetka, ili
na razmedji ovog i prolog veka. Isuvie je dobro poznato da je Hajdeger bio uenik Huserlov, da
je stariji filozof prema njemu imao gotovo roditeljski odnos, pripremajui ga za svog naslednika.
Kada je Jaspers, 1920. godine, prvi put upoznao Hajdegera, gospodja Huserl ga je predstavila
kao fenomenoloko dete svog supruga. Taj susret je izmenio ivot obojice filozofa, uinio je
univerzalnu nesreu nekako groteskno linom.
 Jaspers je, rekao sam to ve, bio est godina stariji od Hajdegera, poznat u nemakim
intelektualnim krugovima. Godinu dana ranije, 1919, objavio je knjigu pod naslovom Psihologija
pogleda na svet, danas za mnoge gotovo neitljiva, jer se oslanjao na tehniki renik Maksa
Vebera i Vilhelma Diltaja, ali rasprava je bila zapaena i donela je Jaspersu mesto efa katedre
za filozofiju, u Hajdlebergu.

Ovu dvojicu mislilaca privuklo je jednog drugome zajedniko interesovanje za ono to Jaspers
u svojoj knjizi naziva graninim situacijama - situacijama u kojima obino navika, magla
zaborava obavija nau ezgistenciju, koja se raspri kada se onda suoavamo sa
fundamentalnim pitanjima ivota a, posebno, smrti. Znaajna napomena! - jer e nas, u itavom
ovom veku, te granine situacije primoravati da esto menjamo ne samo miljenje, ve i uvid u
vlastitu sudbinu, u egzistenciju koja nam se odvija mimo nae volje.

Ukratko, susret kod Huserla bio je poetak dugogodinjeg prijateljstva, koje je bilo uvreno
1922. godine, kada je Hejdeger boravio nedelju dana kod Jaspersa, u Hajdelbergu, nakon ega
su i usvojili termin, kojim su se jedan drugom obraali, Kampfgemeindchaft, braa po oruju.
Ono se uvrstilo i sveu Jaspersovom da, iako stariji i poznatiji, u poneemu znatnom je
inferiorniji u odnosu na Hajdegera.

Tome je doprinela i studija koju je, sasvim sluajno, Hajdeger poeo da pie, o Jaspersovoj
Psihologiji pogleda na svet, koju je uljudno poslao svom novom prijatelju. Posle uvodnih
pohvala Jaspersovoj inteligenciji i lucidnosti u tumaenju ovih fenomena i priljenosti sa kojom je
autor osvetlio psiholoko vidjenja sveta, Hajdeger se najotrije usprotivio njegovom estetskom
pristupu psiholokom iskustvu, koji je to iskustvo tretirao kao objekt koji se moe posmatrati
spolja, umesto kao neto u ijem sreditu zapravo ivimo.

Da bi se dostiglo ono to je primordijalno u ljudskoj egzistenciji, pisao je Hajdeger, filozofija

mora poeti sa priznanjem da svest nuno postoji u vremenu, da je istorijska. Ljudsko postojanje
odredjena je vrsta Bitka, razliita od bitka pukih objekata. Kazati: Ja jesam znai potvrditi neto
to je sasvim razliito od tvrdnje: ono je. To je zato to ja jesam kroz proces istorijskog
samoodredjenja u kojem preivljavam teskobnu brigu o svojoj egzistenciji koju moram da
preuzmem i posedujem za sebe, ako elim da ivim autentino, postaje neto bitno
fenomenoloko, neto to je deo moje autentinosti. Oigledno sve ove ideje, izloeno u kritici
Jaspersovog dela, o primordijalnosti, Bitku, istoricitetu, strepnji ili brizi nai e svoje mesto u
Hajdegerovom Bitku i vremenu.

Ma koliko se Jaspers zahvaljivao na otroumnim primedbama, bio je gotovo smlavljen, ne zbog

Hajdegerovih otrih objekcija, ve to je shvatio da je to bio manifest novog naina miljenja, za
koje nije bio pripremljen. Ukratko, njihovo prijateljstvo je preivelo tu kritiku, pa se ak i produbilo.
Jaspersa je muilo da je Hajdeger proniknuo upravo ono to on sam nije uspeo da izrekne.
Hajdeger se za Jaspersa postavio kao standard prema kojem je procenjivao svoje filozofske
dosege.

U svojoj kratkoj Filozofskoj biografiji, Jaspers je tano definisao prirodu njihovog odnosa:

Zahvaljujui Hadejeru u savremenosti sam video ono neto to se obino moe nai
samo u prolosti, a to je od sutinskog znaaja za filozofiranje... Video sam njegovu
dubinu, ali pronaao sam i neto drugo to nisam mogao da tano odredim, neto to mi
je bilo teko da prihvatim... Ponekad mi se inilo da ga posedaju demoni. Tokom desetina
godina stvorila se tenzija izmedju naklonosti i odbojnosti, divljenja njegovim
sposobnostima i odbijanja negove neshvatljive gluposti, oseanja saoestvovanja u
osnovama filozofiranja i traga potpuno drukijeg odnosa prema meni.
 Da, o tome se ovek moe obavestiti i iz Jaspersove belenice, gotovo fascinantni rukopis od
gotovo 300 stranica razmiljanja o Hajdegeru, koje je zapisivao od 1928. do 1964. godine, a koja
je pronadjena, posle njegove smrti, u radnom stolu ovog misliioca. To je meavina divljenja, i
udjenja? - nije li to preblaga re! - ali gotovo nikada nije naputao ideju da je Hajdeger jedini
medju filozofima koji moe da privue moje interesovanje.

Za mene, koji pratim ideje u njihovom inicijalnom znaenju, i deformacijama, od osobitog je

znaaja ovo ukrtanje biografija, dela svakog od ovih filozofa, i njihovih prateih beleaka,
jednog meta-filozofskog sloja, naslaga egzistencije ije duboko znaenje, i posledice, nisu mogli,
ipak da predvide. itava se duhovna istorija ovog stolea moe sloiti, naslojavati iz ovih
dokumenata, koji na prefinjen a slojevit nain, oznaavaju kraj ovog veka, u potpuno razdrtim
sistemima koji, kraj sve dubine ljudske misli, pokazuju da je ona, nitavna.

itave bi se knjige mogle napisati kada bismo samo ponderisali sa posledicama svetskih
ratova, revolucija, raspada drava, drutvenih sistema u kojima se, jednakovredno, mogu koristiti,
a i koristili su se, ideje o Bitku, istorinosti egzistencije, srepnji i brizi nad vlastitom ljudskom
sutinom. A, izvan toga, tekli su dogadjaji, itava jedna sloena istorija entropije, u kojoj smo, sa
aljenjem, konstatovali da nije morala da se tako odvija, da je Bitak bio u redu, ali su glavnu
ulogu odigrali tupavi generali i, to je jo gore, kaplari.

Hajdeger je bio pomalo ljubomoran na Jaspersa, pa e mu veza izmedju njega i Arentove,

posluiti kao platno na koje je projektovati svoje ljubavne odnose s njom. Ako je verovati
Etingerovoj, Jaspers e biti okiran povratkom Arentove Hejdegeru, posle rata, tanije, obnovom
te ljubavne veze, koja je sada dobila mnogo sloenije, i ire razmere. Da bi ovaj zaplet postao jo
komplikovanijim, Jaspers e pokuati da Arentovu ubedi u Hajdegerov duboko uvreeni, politiki
antisemitizam, koja je ona elela da ublai i opravda. Taj se dostojanstveni ovek nije mogao
osloboditi ogromnog prezira koji je gajio prema Hajdegeru.

Hana Arent nije imala nikakav kontakt sa Hajdegerom od 1933. do 1950. godine, sve do
povratka u Frajburg, gde se srela sa Martinom i Elfrid Hajdeger, koji su je primili ne kao Nemicu ili
Jevrejku, ve kao ki to dolazi iz daljine, nalik na kakav zaplet u ilerovoj poemi. Istina, Mari
Makarti drukije opisuje taj susret, zainjui ga gotovo neverovatnim zapletima, i razgovorima.
Bilo kako bilo, veza izmedju Hajdegera i Arentove ponovo e se razbuktati i nee prestajati, bez
obzira na njene oscilacije, ni sledeih dvadeset pet godina.

Iako je znala da Hajdeger gaji hladan prezir ili ak i neprijateljstvo prema njenom radu, njenoj
univerzitetskoj i medjunarodnoj reputaciji, Arentova se ponovo oprenula prema ovom filozofu,
gotovo slepa za njegovu tvrdou i nepokolebljivost u stavu. Prosto, za Hajdegera, posle rata, kao
da je vreme bilo pokopano, postavljeno u ravni njegove izolacije i otpora koji je javnost, osobito
univerzitetska, gajila prema njemu, dok je za Arentovu to bilo vreme napredovanja, sticanja
ugleda i razvoja.

Kraj svega, Arentova se nije ustruavala da bude njegov literarni agent, atae za tampu i
njegova braniteljica. esto je bila primorana da lae, prejaka re! - da intelektualnim
spekulacijama ublaava, trai alibi za njegove stavove, i postupke, da obmanjuje Hajdegerove
rtve i, uopte, da ga pred itavim svetom predstavlja u neutralnijem svetlu, i pored toga to se
znalo sve o njegovoj prolosti i njegovim idejama.

Bilans koji izvodi Etingerova je pomalo morbidan. Ona tvrdi da je Arentova imala potrebu da se
apslutno potini Hajdegeru, da nagira samu sebe. Onda prekriva Hajdegera darovima stvarnim, i
svog duha, spremna je da na sebe preuzme teret zavodjenja, priznajui svoju krivicu u odnosu na
Elfrid. Ona poverava svom muu prepisku sa Hajdegerom, pri emu podrka koju ima kod njega
je do te mere nesebina i neverovatna, da ve deluje tragikomino. Da, postojao je prekid u
njihovoj vezi, izmedju 1952. i 1967. godine, dok je ona boravila u Sjedinjenim Dravama, ali i to je
bio prekid, u kojem je Hana Arent radila za Hajdegerovu stvar, pokuavala je, kako je vreme
odmicalo, da izbeli njegovu biografiju. Poslednji put su se sreli sredinom avgusta 1975; Arentova
umire u decembru, Hajdeger est meseci kasnije.

Etingerova je sklona psihoanalitikim, gotovo taktikim spekulacijama. Tako na primer, ona

tvrdi da je Hana Arent imala visoko miljenje o sebi, da bi suvie dugo, toliko dugo trpela tu
pokorenost, bez ikakvog roptanja, gotovo nesvesna svoje rtve. Objanjenje za to se moe
pronai u njenoj volji za mo. to su hajdegerovske kontradikcije bile vidljivije, to je on bio
izolovaniji, pa u neku ruku i zavisniji od njene potrebe da ga opravda, to je Arentova u oima
sveta rasla i sticala vei ugled, a njeno mesto u njegovom ivotu samo su dodavali na njenom
renomeu.

Mnogi su skloni da podcene Hajdegerov privatni nacizam jer, po svemu sudei, navodno od
njega sama partija nije imala nikakve koristi. Poznate su izvesne svinjarije - dobro-de, rei e
njegovi branitelji, takvo je bilo vreme! - koje je uinio o odnosu na neke jevrejske profesore ili
studente, ali takodje postoje i neki kojima je pomagao. Bie potrebne godine da bi se osvetlilo
ponaanje Hajdegerovo prema Huserlu, jednom od njegovih uitelja i dobroinitelja, pa i prema
ostalima, koji su osetili na svojoj koi zakone o progonu Jevreja sa univerziteta, da bi se sveo na
pravu meru, tanije osvetlio taj privatni nacizam, koji pokuavaju neki predstaviti naivnim, i
benignim.

Poetkom etrdesetih, Hajdeger je ak uklonio neprimetno iz knjige Bitak i vreme posvetu

Huserlu, a isto ju je, tako neprimetno, kasnije i vratio. Neki govore ak da je Hajdeger politiki
denuncirao svog kolegu, budueg dobitnika Nobelove nagrade za hemiju, Hermana taudingera
(Hermann Staudinger), u tajnim pismima nasistikim funkcionerima.

Ma koliko Etingerova pokuavala da ovoj prepisci da znaaj pisama izmedju Abelara i Eloize,
pratei istoriju telesne i duhovne, erotske i intelektualne ljubavi, prva su oblik epistolarnog
romana, u kojoj se ogleda odnos prema Bogu i moralu, a druga ostaju strogo u privatnom
domenu, bilo da su publikovana ili ne; iz nje je Bog iskljuen, ona je pod znakom Apsoluta, koji je
u naem veku dobio ideoloki oblik. U odnosu na ideologiju, i samo na nju, vidimo, ak i kod ove
priljene, ali ipak bezazlene priredjivaice prepiske, ima gotovo predomenantni znaaj. Osim
toga, esto emfatina otkria Etingerove ne bacaju nikakvo novo svetlo na hardegerovsku
ontologiju niti na genezu misli Hane Arent, kakvu vidimo u delima Koreni totalitarizma ili u
Ajhmanu u Jerusalimu. Ovako predstavljena prepiska ima mnogo od zloupotrebe, od
skandaloznih ljubavnih hronika iz univerzitetskih krugova, to je, kada se uzme o obzir o kome je
re, kao i o idejama koju medjusobno ukrteni donosi Hajdegera, Jaspersa i Arentove, pobudjuju,
u krajnoj liniji, jadno.

O vlasti arlatana, i manijaka

Bilo kako bilo, odnos Hane Arent i Hajdegera, u svetlu privatne prepiske, osobito u interpretaciji
Elzebiete Etinger, izazvao je nesluenu panju u svetu koliko zbog ugleda njihovih aktera, toliko i
zbog vremena u kojem se deava, zbog moralnih problema, koje je probudila, kao i njenog
znaenja, te veze, koje joj se pridaje danas. Dord tajner govori o ovom odnosu kao o nekoj
vrsti prepiske izmedju Heloize i Abelara, ve samom postavljenom tezom kao da poziva u pomo
Rusoa, i rusoizam, to po pravilu ne bismo smeli da diramo, jer se time odaljavamo od teme, iako
bi se u predstavi o slobodom prirodnom oveku lako mogli pronai neki od postulata
totalitarizma. Oigledno, on aludira na svojstva nemakog romantizma ga zagonetnom, ali i
mranom i morbidnom - samo se treba setiti Novalisa, koji je govorio da u ljubavnom poljupcu,
zar u njemu nema neke gladi za ljudskim telom? - a, mnogi istiu romantinu boju vezanosti
Arentove za Hajdegera, koja svakako nije imala u sebi, bar ne toliko izraen, poziv za vraenje
prirodi, i korenima.

Ovim se otvara novi, izuzetno sloeni krug taloenja, proimanja, trajanja i devizacije velikih
evropskih ideja, tako da danas nije mali krug evropskih mislilaca koji, za sve nesree komunizma,
na primer, optuuju rusoizam, poev od ideje o povratsku prirodu, o drutvenom ugovoru, o
plemenitom divljaku, pa do provale iracionalne svesti, koja ej od plemenitog divljaka napravila
vojnika revolucije...

Osim toga, prepiska izmedju ovo dvoje ljubavnika pre bi se mogla uvrsititi u onaj tip intimnih
dokumenata, koji staju uz bok isto tako intrigantnim, pa ak i skandaloznijim, erotski uzbudljivijim,
prepiskama, izmedju Flobera i Lujze Kole, na primer, ili Dojsa i Nore Barnakl. Prosto, ovo nikako
nije bio neka vrsta epistolarnog romana, ve grevita, intelektualna veza, kroz koju su se
prelamale dramatine mene vremena; prosto, u njima se moglo videti ono to je, davno, s
poetka veka, Tomas Man lucidno predstavio kao raspad celovitih filozofskih sistema.

Mogu se, samo naelno i delimino sloiti sa tajnerom da je prekreno pravilo tajnosti sasvim
line prepiske, osobito to je Etingerova slobodno, a neki tvrde i zlonamerno, interpretirala
Hajdegerova pisma, ali je sa linom prepiskom, kao i uopte sa zaostavtinom pisaca, stvar u
najmanju ruku sloena: pod pretpostavkom da naslednike, ili priredjivae rukopisa pokojnika ne
obavezuje preterana skrupuloznost, sve to je ostalo sauvano, bilo da je re o finansijskim
raunima, zabelekama na stranicama asopisa ili privatnim pismima, postaje predmetom javnog
interesa, ali i manipulacije. Nije nikakvo udo to je Crnjanski, kako se pria, vlastoruno unitio
sve to je smatrao da ne treba da ostane posle njegove smrti.

Zanimanje za prepusku Arentova-Hajdeger je utoliko vee jer nije ovde re o klasinom

ljubavnom romanu ili romansi, ve pre svega o romanu ideja, pa ak i o istorijskom romanu,
ija se radnja odvija u najtraginijem periodu ovoveke, savremene ljudske istorije, u kojoj su se
na najbezoniji nain direktni zloini genocida i holokausta, lako pokrivali velikim idejama.

Treba podsetiti ovom prilikom na tekst Tomasa Mana, O Nemcima i Nemakoj u kojem velik
pisac govori da ne postoje rdjavi i dobri Nemci, ve samo jedni koji, pod ozrajem zla, postaju
dobri ili rdjavi. Taj pisac Marija Madjioniara, kao da je prevideo nemaku sudbinu u kojoj jedan
arlatan uspeva da oara ozbiljnu publiku, kao to se jedan bedni austrijski kaplar uspeo
nametnuti kao mesija. Sa okonanjem rata, Man se osetio pobudjenim da porui svojim
zemljacima da se uasi nacizma ne mogu objasniti, pa time sa sebe sprati krivicu, jedino, i
jednostavno, kolektivnom hipnozom. Bie da je neto postojalo i u tom robovanju nacionalnim
mitovima, u toj svakodnevnoj svesti o vlastitoj, i kolektivnoj ugroenosti kojom se, esto,
opravdavaju nasilje i zloini.
Problem nije samo u Hitleru i hitlerizmu, ve i u tome to je znatna veina Nemaca svesno i
dragovoljno pohrlila, prela vie od pola puta prema Fireru. Dolazak Hitlera na vlast nije bio, kako
su to Nemci hteli posle rata da objasne, neka vrsta nepredvidljive industrijske nesree,
razvojnog poremeaja, bujanja kapitala, i proizvodne ekspanzije, koja je dola spolja i poremetila
tradicionalne nemake vrednosti. Vie od toga, genocidni imperijalizam koji se rairio Evropom
predstavljao je apologiju najdubljih tendencija u samoj nemakoj istoriji, neto to je odgovaralo
nemakim, nacionalnim opsenama i frustracijama.

Osim toga, u Nemakoj se nije, kao u Rusiji, posle revolucije, vlast valjala ulicama, ve je
arlatan, i manijak, doao kao samo ovaploenje neega mranog u nemakom duhu, u duhu
malogradjanina koji je eleo sigurnost pod terorom Vodje i ideje, koja mu je izgledala uzviena.
Kad sam spomenuo nemaki romantizam, nije li jedno od osobito znaajnih njegovih dela
amisoov Petar lemil, kao ovek bez senke?

to je, opet, najgore, najvidjeniji nemaki intelektualci, medju njima i Hajdeger, nisu videli u tome
nikakvo zlo, poverovali su Hitleru da im preti jevrejska opasnost, da treba reiti jevrejsko pitanje.
I, u njima je proradio malogradjanin, slojevi kulture se odjednom sa njih spali, a kolektivni zanosi
uinili su im se kao izraz davnog poleta i snage. Problem nacionalnog identiteta, ono izvornog,
Bitka, odjednom im je izgledao reen, lemil nije vie mora da strahuje, ne vreba li ga praznina,
stid, i podsmeh, to mu se prikrada iza ledja.

Organski Hajdegerov nacizam

Jaspers svedoi da se nije mogao nauditi Hajdegerovom antisemitizmu, i njegovom oduevljenju

za Hitlera; kada je dolazilo do tog pitanja u njihovim razgovorima, otpoinjalo je Hajteherovo
privatno ludilo. Ali, dragi Karl, otprilike je govorio Hajdeger, doista, doista postoji zavera
medjunarodnog jevrejstva protiv Nemake. A, kada mu je Jaspers prebacio, kako moe biti
oduevljen tim pajacom, rdjavim glumcem, tim austrijskim kaplarom, tim nekulturnim prostakom,
koji nema u glavi jednu suvislu misao, Hajdeger je odgovorio: Ma, jeste, prost je, i neotesan. Ah,
jesi li video kako on ima divne ruke!

Tomas Man je molio svoje zemljake da ne budu suvie tolerantni prema samima sebi. Njihov je
zadatak da poloe raune, da naprave bilans svog nacionalnlog nasledja od Herdera do
Hajdegera, najzad, da identifikuju i da se suoe sa specifino nemakim iluzijama, koje su dovele
do katastrofe. Tako jasan, precizan, duhovno dubok proziv, i opomenu, retko je ko uputio svojim
zemljacima, a da o naim dananjim manijacima, bez ikakvog romantinog nasledja i oreola,
intelektualnoj bagri, ili onom delu potene inteligencije, koja se nalazi van zemlje ili u nekoj vrsti
unutranje emigracije, i ne govorim.
Suprotno od toga, jo uvek se, gotovo deset godina posle rastura Jugoslavije, manijakog i
zlikovakog ratovanja, i jo se vie, i na drugi nain, pothranjuju nacionalne magle i mitovi,
pokuavajui ak da se direktno zlikovatvo proglasi herojstvom i vitetvom. Problem raspada
velikih sistema, u naim balkanskim razmerama, shvaeno je da nita vie nema svog uporita,
da se istorija i prolost mogu prekrajati, da se novi zloini samo taloe, bez moralne vertikale, na
stare, na tu haotinu, nesabranu prolost, koja je jedino celovita, u mitovima.

Dakle, nije problem jedino u tome da li e uspeti, zahvaljujui istorijskim iluzijama i mitovima
bitange ili manijaci zasesti na elo jednog naroda, da li e u njegovo ime poiniti masovne
zloine, ve ono to ostaje, kao civilizacijski, straan talog posle njih, ve teak, dugotrajan i
kompleksan proces osveenja, upravo to pravljenje bilansa nacionalne katastrofe, koji Nemci
proivljavaju vie od pola veka.

Za razliku od T. Mana, Hajdeger je imao, i do kraja u nju verovao, vlastitu priu o nemakoj
sudbini. On je ostao nepopustljiv, smatrajui da je sve ono to se desilo sutinski evropski, a ne
tipino nemaki fenomen. Da su pobedile plemenite, velike ideje nacionalsocijalizma, o njemu bi
se govorilo, danas, sasvim drukije. Njegova studentkinja Hana Arent delila je, bar u nekim
crtama, njegovo miljenje. Svakako, on je unekoliko u pravu. Nemaka nije jedina koja je izabrala
faistiko ili autoritarno reenje politikih boljki izmedju dva rata, niti su koncentracioni logori,
progoni drugih nacija ili politikih protivnika, etniko ienje, tipino nemaki specijalitet. Ali,
Hajdeger nije obian analitiar raspada, propasti sistema. Njegova pria je manjkava bar u jednoj
taki i iz jednog prostog razloga, jer je on sam podravao nacistiki reim.

U hajdegerovskoj viziji, uasi nacizma su jedino monumentalni primer zaborava bitka, za koje
Nemci ne snose posebnu odgovornost. U Uvodu u metafiziku, koja je objavljena 1953, Hajdeger
podvlai ak da je faizam bio jedini medju zapadnim politikim pokretima koji su, u jednom
trenutku, ovladali odnosom izmedju tehnologije i modernog oveka. U tome poiva unutranja
istina i veliina Nacional-socijalizma. Isuse, tu se ve pojavljuje i mladi Marks, Hajdeger je bio
isuvie pametan, da ne bi znao kuda svojom tvrdnjom cilja.

Tragediju treba traiti u intelektualnim ogranienjima nacizma. Time Hajdeger samo ponavlja sam
sebi ideju ta bi bilo da Hitler nije vodio rauna o zahtevima ratniki nastrojenih imbecila u svojoj
partiji ve o zahtevima Bitka, takvim kakve je oznaio mudrac iz Frajburga. S dunom panjom
prema ontologiji, nacizam je mogao da ostvari svoje stvarne potencijale, stvaranja samostalne
Nemake, jake drave, koja je svesna svojih korena, i istorijskog mesta, i znaaja, koja bi
prevladala dihotomiju izmedju kapitala i rada.

Opet, samo na tragu tzv. praznih mesta istorije, pretpostavki kako se sudbina jednog naroda,
na razmedjima istorije i ovog veka, mogla i drukije odvijati, da nisu preovladale sile entropije, koji
sada nemaju znaaja i ne prelaze okvir zaludnih spekulacija. Ne bi trebalo mnogo truda da se
pokae da je takvu sudbinu taj narod, kao i Srbi, i Hrvati, nekako zasluio, da su niti sudbine, te
nepredvidljive sile, koja je ak i u grkoj mitologiji bila iznad volje bogova, nekako upletene u
istoriju, nekako fatalno odredjuju njen ishod i civilizacijske tokove. Mora biti da nacionalne istorije
pate od tih praznih mesta, od neobinih unazadjenja, koje njihovu sudbinu i ine slojevitom, ne-
planimetrijskom, tako da bi se moglo rei da se, esto, ona odvija suprotno od vladajuih ideja,
nekim silnicama iracionalnosti, koje se, opet, kako je to T. Man upozorio, nalaze u sferi mtiske
svesti.

Razume se, Hana Arent svoje vidjenje zbivanja, i kataklizme, u Korenima totalitarizma, 1951.
godine, formulie na drugi nain. Taj rad joj je doneo medjunarodnu reputaciju politikog mislioca;
bio je to kamen medja, bez kojeg se o problemima totalitarizma ne moe sustavno govoriti.
Besumnje, to je brilijantna studija, iako su njene poduke esto mogu da zazvue pretenciozno a
njena je argumentacija preteka, za obinog itaoca.

Oni, paljiviji, koji do izvesne mere poznaju predmet njenih razmatranja, bili su zaprepaeni
njenom inteligencijom, ali inteligencijom koja ostavlja brojne i sloene dvojbe. Pre svega, moe li
tako magistralno delo da bude donekle, i u izvesnim aspektima, pogreno u svojoj koncepciji, pa
ak i netano, u pojedinim detaljima? Ako su detalji netani, celina je u svakom sluaju
plauzibilna, nema te argumentacije koja e popuniti praznine, ili uiniti da poverujemo bez ikakve
sumnje u tanost njenih spekulacija, osobito kada u njima traimo tamna mesta?

U treem delu, na primer, pod nazivom Antisemitizam, Arentova pria o ivotu Jevreja na dvoru,
o bankarskim transakcijama jevrejskih skorojevia, o njihovim otmenim, gotovo prustovskim
salonima, u ovinizmu Jevreja Dizraelija; za nas, nedovoljno upuene, te prie su zanimljive,
poput kakvog pikarskog romana jedne nacije, detalji su sjajni, gotovo da nas pune nekom
nadmonom, prezrivom sveu prema tim udnovatim, izolovanim Jevrejima, koji su izabrali tako
rei sudbinu geta, kao prostora kojih ih izdvaja od drugih, da bi to kasnije postalo znakom
njihove nesree, ali u kakvoj su oni vezi sa fenomenom koji eli da objasni, sa pojavom
totalitarizma?

Svakako, zasluge Arentove su nesumljive, osobito ako se ima u vidu da je njena studija jedna od
najznaajnijih novina u politikom ivotu XX veka, jer je ona medju prvima obratila panju na
totalitarizam, kao globalni politiki fenomen, kao oblik potpune regulacije politikog ivota, gotovo
neke vrste drutvenog, moralnog, psihikog ininjeringa. Staljinov i Hitlerov reim bitno su se
razlikovali od tradicionalnih oblika tiranije, koja je uglavnom narod ostavljala u domaem miru, na
neki nain izvan politike.

Moderne diktature, medjutim, u skladu sa svojim optim mobilizatorskim duhom, zahtevaju

aktivnu pokornost svojih podanika, potpuno ponitavanje individualne volje, i svojstava, zahtevaju
neprestano ispoljavanje lojalnosti; oni su strah, kolektivni i pojedinani, ugradili u taj sistem
regulacije, koji im je obezbedio dugovenost. Politika postaje naa sudbina, oblik kolektivnog
nasilja.
Postoje, medjutim, znatne slabosti u njenoj analizi, koje izazivaju nedoumice eksperata. Njeno
delo je sastavljelo od tri velika poglavlja: antisemitizam, imperijalizam i totalitarizam. Ona prezire
tradicionalne oznake o istorijskoj kauzalnosti, jer izvesne istorijske okolnosti, uslovljene su
iniocima iz prolosti koji se ne mogu objasniti, nekim, tako rei istorijskim talogom, koji tinja, a
koji jednom, kada se sloe okolnosti, probuja i proizvede sasvim neoekivane posledice.

Arentova smatra da od prirodnih nauka traimo da nam objasni, a od istorije da razumemo svet
oko sebe. Ona oznaava antisemitizam i imperijalizam kao elemente koji idu zajedno ili se
kristaliu u obliku moderne totalitaristike prakse. Medjutim, ta daje podstrek tom procesu
kristalizacije, to ostaje prilino mutno. Oigledno, ona podrazumeva da se ta tamna mesta, taj
istorijski talog, iracionalno, po svojoj snazi, moe izjednaiti sa racionalno shvaenim istorijskim
agensima.

Problematika kojoj se bavi Arentova pati od znatne neuravnoteenosti. Deo, posveen

totalitarizmu, gotovo se iskljuivo bavi teorijom i praksom nacional-socijalizma. Rasprava o
staljinizmu bila je tome pridodata, kao razmiljanje, nekako gotovo uzgredno, iako su postojale
bezbrojne analize ovog fenomena, poev od Borisa Suvarina i Viktora Sera, da o drugima i ne
govorimo, tako da povrnom itaocu izgleda kao da je Arentova sa nacizmom elela da sredi
svoje raune. Dva velika, totaliratna sistema, koja su u jednom trenutku bila suprotstavljena,
esto su pozajmljivala jedan od drugog modele vladanja, obogaivali su jedan drugom
totalitaristiku praksu.

tavie, dok se nacional-socijalizam i njegovi uasni zloini nisu mogli zamisliti bez
antisemitizma, koji je ugaoni kamen nacistike ideologije, u viziji staljistikog sveta on igra
neznatnu ulogu. ak je oktobarska revolucija trpela prigovore da je to maslo jevrejskog lobija, jer
je znatan broj vodja revolucije bio jevrejskog porekla. Ako u jednom od dva velika istorijska
primera totalitarne vlasti, odustvuje u velikoj meri taj kljuni moment, kakvu stvarnu mo
objanjenja fenomena totalitarizma uva postavljeni model ove autorice? Oigledno, re je o
neem sasvim drugom, o promeni pravca i centra fiksacije: ono to su za Nemce bili Jevreji, za
sovjete su bili imperijalizam, drugi, svetska zavera, spoljni neprijatelji...

Takodje, u njenoj analizi, linija razdvajanja izmedju krvnika i rtve znatno je ublaena. Jevreji su
predstavljeni kao apolitian narod, okrenut trgovini i linoj koristi, kao da je to bila sudbina koju su
oni slobodno izabrali, bez obzira to je njihova mo adaptacije, prilagodjavanja drugima, gotovo
fantastina.

Arentova zakljuuje da je to bio jedan od okolnosti zbog koje kao da su Jevreji sami glupo
prizivali istorijski progon. Jevrejska arogancija - koja se ogledala i u mitu o izabranom narodu -
igra glavnu ulogu u ovoj prii. Svakako, Arentova ne zastupa tezu da su Jevreji zasluili takvu
sudbinu, doista, ne, izuzev u onom smislu u kojem je i junak grke tragedije odgovoran sa svoju,
jer ona je deo njegove nesaznate prirode, i sudbine.
Jevrejski problem H. Arent poinje s kraja dvadesetih, kao to je to bio sluaj sa brojnim
integrisanim Jevrejima. Mnogi od njih su otkrili po prvi put vlastito jevrejstvo u sebi, zahvaljujui
razornoj kiselini antisemitizma koja se irila, tih godina. Sudbina strana, koja e se ponavljati i sa
pripadnicima drugih naroda, koji su bili primorani da se, ako ne okrenu, a ono bar zagledaju, u
svoj nacionalni identitet, u to da su pripadnici, ipak, jedne nacije, o emu nikada nisu mislili.

Odjednom, oni su bili primorani da se suoe sa injenicom da je ivot koji su vodili bio osnovan
na iluziji da su se uspeli integrisati, da su postali Nemcima; ta deziluzionizacija bila je osobito
gorka za obrazovane Jevreje, jer su verovali da je Bildung, obrazovanje, neto to ih
izjednaava, to im daje propusnu kartu privilegovanih u nemakom drutvu, ili bar onih koji su
izjednaeni sa ostalim gradjanima.

Arentova je takodje verovala da ako, u sebe upije u dovoljnoj koliini Bitak, vrata nemakog
drutva e joj se magino otvoriti. Zar ona nije bila dostojna uenica Hajdegera i Jaspersa, zar
nije priljeno pokuavala da sledi tu ontoloku ravan, koja je prosto izvirala iz klasine nemake
filozofije?

Medjutim, ona nije imala samo jevrejski, ve i problem Hajdegera. Ljubavna afera izmedju M.
Hajdegera i Hane Arent, koja je otpoela dvadesetih godina, opte je poznata. Postoji nebrojeno
mnogo spekulacija o linim i intelektualnim posledicama te veze, koje se prenose ak i na
filozofske postavke Hane Arent. Ta sloena strast, rekao sam to ve, poela je 1925, kada je
Hajdeger imao trideset pet godina, bio je otac dvoje dece, i imao ugled sjajnog profesora,
naslednika fenomenolokog pokreta Edmonda Huserla. Bio se potpuno posvetio filozofiji poto je
napustio teologiju i Crkvu, ali je sebe i dalje zamiljao kao svetenika, koji ima svoje vernike, tako
da su se njegovi asovi, da bi izbegao gomilu, odravali s poetka dana. Poput ispovesti.

Arentova je bila 1925, osamnaestogodinja devojka, koja je dola iz Kiningsberga, Kantovog

rodnog grada, iz porodice asimiliranih Jevreja, to su pripadala viim, gradjanskim slojevima.
Njen otac je umro od sifilisa 1913, a majka joj se posle nekoliko godina preudala. Sa sestrama, iz
tog braka, odravala je sasvim povrne veze. Zbog toga, kod nje je, veoma rano, bio snano
razvijeno oseanje odbaenosti. ak je u nekim svojim mladalakim priama, govorila o svojoj
prokletoj mladosti.

Hajdegera je srela 1924. godine, na univerzitetu u Marburgu, a posle nekoliko meseci poela je
njihova veza. Ve po svojoj inteligenciji, izgledu, po svojoj strasnosti u zastupanju svojih ideja, po
svojoj nekonvencionalnosti, Arentova je morala da izaziva panju. Hajdeger, inae sveteniki
uzdran, nije mogao da je ne primeti. Pa ipak, on se morao uvati da se ta veza ne otkrije jer bi, u
protivnom, morao da napusti posao, a i zbog njegove ene, koja je bila veoma ljubomorna,
osobito na studentkinje koje su bile opinjene njenim muem.
Arentova i Hajdeger su bili doista neverovatan par; ona je bila mlada, zavodljiva Jevrejka,
kosmopolitskih nazora; on je bio katolik, provincijalan, i preterano ponosan na sebe. Prema
svedoenju njegovog prijatelja Henrika Pecea (Henrich Petset) veliki arobnjak oseao se muku
od ivota u velikim gradovima i to posebno kada je re o mondenom duhu jevrejskih krugova
u velikim, zapadnim urbanim centrima. U svojoj znamenitoj i tunoj, rektorskoj besedi, 1933.
godine, na univerzitetu u Frajburgu, on je posebno isticao snage koje su ukorenjene u tle i krv
nemakog naroda. Pa ipak, da beseda je ostavila snaan utisak. Tako, na primer, Karl Lovit
(Karl Lowith), koji je tvrdio da je Hajdegera 1936. vidoe u Rimu sa nacistikom znakom na
reveru, veli da se, kada je proitao ovu pristupnu besedu, pitao da li treba prouavati
presokratovce ili marirati sa jurinicima.

Kao da se i u Hajdegerovom sluaju ponavlja sudbina provincijalca, koji se najbolje osea u

svojoj sredini, blie tlu i krvi, blie korenima. U nedavno pronadjenom pismu, datiranom 1929.
godine, on lamentira nad poniavajuom judifikacijom nemakog duha. I to etiri godine pre
uspona Hitlerovog na vlast. Hajdegerov nacizam nije bio pitanje oportunizma, ve straha od
stranih elemenata u tom kolektivnom, nacionalnom entitetu, ma ta on znaio.

Svakako, ove su injenice neprijatne, za Hajdegera, i za nastojanje izvesnih istraivaa, da

njegov nacizam, smatraju benignim, bar iz dva razloga. Taj veliki filozof, koga su nazivali
genijem, dostojnim da stane uz bok jednom Platonu, Kantu ili Hegelu, imao je tu odvratnu
psihologiju provincijskog duha, koji nije progutao svoj provincijalizam, koji je uvek ostao na
oprezu, koji se bojao sveta, i pogubnih uticaja Drugosti.

Kultura ovde ne znai nita; neki otrunci u dui, neka neshvatljiva ili potisnuta ponienja, koja u
nama podhranjuju mrnju prema drugima, bila su znaajnija i od Bitka i od Vremena. Kultura je
deo potronje, ona neophodna mera intelektualne supremacije, koju obrazovanje daje koliko
prilagodjenim Jevrejima, toliko nasilno i naknadno rafinovanim nemakim provincijalnima.

Ne deava se to prvi put; takve i sline sudbine e se ponavljati, kod nas, i na ovim prostorima,
strano i karikaturalno. Uskogrudost je, izgleda, dublje, intuitivno znanje od bilo kakvih filozofskih
prosvetljenja; uskogrudost koja nam govori da smo Jedno, samo ako imamo temelje u nekoj
mutnoj vezanosti za tlo, ako u toj krvi vidimo neko ponavljanje istog, prianjanje uz Bitak, koji se
uplaio da gubi ontoloka a poelo da stie totalitaristika svojstva, i teinu.

Doista, ima smenih branitelja tudjeg dostojanstva; veoma esto, i lako, rtvujemo razlonost
zarad provizornih spekulacija, gotovo sramotnih opravdanja neega to se ne moe, i ne treba,
opravdavati. Izvesni tumai su naglaavali da je veza sa Arentovom bila dokaz Hajdegerovog
ekumenizma, pa ak i skrivene filosemitske tendencije.

Moda se i tako moe tumaiti, ali Hajdeger je bio ovek koji nije imao preterano skrupula, im je
mogao da bude lan savetnik Akademije nemakog prava, dok su mu kolege bile jedan Julius
trajser (Juilus Streicher), glavni snabdeva nemakog trita nacistikom antijevrejskom
pornografijom i izdava Sturmera, ili Hans Frank, budui nemaki guverner Poljske. Kredo te
organizacije bio je da se postave osnove nemakog prava na potovanju principa rase, drave,
Vodje, krvi i zakonitosti. Hajdeger je s takvim ljudima radio sve do 1936. godine. ta se tu
moe, esto duhovni kapaciteti pojedinih mislilaca i njihova filozofska znanja nisu u upravnoj
srazmeri sa individualnim moralom, esto oni slue da bi opravdale nau moralnu mizeriju.

Sva je prilika da su odnosi Hajdegera sa Arentovom, kako to vide pojedini tumai, iako nisu bili
lieni nenosti, bili duboko podjarmljivaki. Njih dvoje su razgovarali tajno, obino u njenoj
studentskoj sobi, posle asova i kada je to Hajdeger eleo. Sa dananjeg stanovita, nita udno,
u malom univerzitetskom mestu, kakav je bio Marburg, takva tajnost i skriveni sastanci, bili su
posve prirodni.

Posle otprilike godinu dana, Arentova je odluila da promeni univerzitet. Svoje preseljenje
oseala je kao rtvu, koju je ugradila u tu ljubav. Kao to e mu to objasniti u jednom pismu, ona
je donela takvu odluku iz ljubavi prema vama, da ne bih prouzrokovala vee nevolje nego do
sada. Hajdeger je bio zadovoljan jer je Hana Arent nastavila studije kod njegovog prijatelja Karla
Jaspersa. Medjutim, ona je bila duboko povredjena, toliko da mu nije ni poslala svoju novu
adresu. Njihova e se veza nastaviti jo dve godine, du eleznike linije Marburg-Hajdelberg.

Posle nominacije za profesora na Univerzitetu u Frajburgu, Hajdeger je, 1928. godine, naglo
prekinuo vezu sa Arentovom. Bie da je procenio da, to, u novim okolnostima, vie nema
nikakvog smisla. Godinu dana kasnije ona se udala za Gintera Andersa, nekada Gintera terna,
berlinskog novinara, bliskog Brehtu.

Medjutim, jo 1928. godine, Hana Arent rediguje tezu, pod paskom Karla Jaspersa, o koncepciji
ljubavi kod Avgustina. Ve sam izbor teze veoma je znakovit, osobito imajui u vidu njen odnos, i
propalu ljubavnu vezu, sa Hajdegerom. Esej je predstavljao ortodoksni fenomenoloki pristup
Avgustinovoj doktrini. Arentova je mogla tek tada videti koliko je teko pomiriti kasnija, evropska
shvatanja ljubavi sa Avgustinovim uverenjem da autentian odnos u svetu mora da bude
posredovan odnosom prema Bogu. Pokuala je da razrei problem Bitka sa drugima, da bi
mogla da objasni teorijske postavke Sv. Avgustina.

Svoju tezu Hana je Arent objavila 1929, u raznim asopisima, ali su brojni teolozi pokazali zlu
volju, imajui u vidu postojeu literaturu o ovoj temi i to se teza bitno razlikovala od tolokih
tumaenja ovog fenomena. Doista, to je bilo delo strogo odanog uenika klasinoj nemakoj
filozofiji i Hajdegerovoj fenomenologiji. Napisano je u vremenu kada je jedna jevrejska
intelektualka jo pothranjivala nadu o nekoj univerzitetskoj karijeri, u hladnoj i konzervativnoj
sredini nemake Akademije, kada je mislila da e znanjem, vernou nemakoj filozofiji uspeti da
se potpuno uklopi u nemako drutvo. Trud, gotovo uzaludan; malo ko danas, u ovom delu, vidi
linije koje vode prema njenom kapitalnom delu, Koreni totalitarizma.
Jo je interesantnija, od tumaenja samog pojma avgustinovske ljubavi, oznaka zajednitva,
koju je Arentova otkrila kod Avgustina jer je iznad svega morbidna a skrivena, natopljena
teolokim suzama. To je tuna zajednica grenika, krivaca, koji vuku svoje korene sve do
prvobitnog greha u raju: Zajedniki pad oveanstva je njegovo uee u prvobitnom grehu.
Taj skandalozni karakter (to stanje greha), odredjen rodjenjem, odnosi se na sve. Nema
izuzetaka. U tome je svaka osoba. Svi su krivi. Greh je nepovratan, i ne moe se ispraviti,
osim u neprestanom ponavljanju, u suzama zbog tog prvotnog pada, tako da patnje koje
shvatamo kao nepravedne, deo su nae krivice, koja nije nita ni manja ni laka, to smo je
svesni.

Neobino je videti jednu prosveenu i asimiliranu Jevrejku, odgajanu na egzistencijalnoj

fenomenologiji, da prihvata prvobitni greh, kao konstantu koja odredjuje ljudsku sudbinu i koje se
ne moemo osloboditi. Svakako, shvatila je to i Arentova, pa je, doista, kasnije objasnila
intelektualne mane te mrane teoloke definicije zajednitva. Tim shvatanjem kao da je sve
doputeno; naslage krivice se ne smanjuju ve samo uveavaju.

U sledeoj knjizi, koja je posveena jednoj Jevrejki iz XVIII veka, Rahel Varnhagen, koja nee biti
objavljena sve do pedesetih godina, ona je podvrgla estokoj kritici fantazme introspekcije i
deziluzije asimilacije. Istovremeno, veoma je jasno njeno odustajanje od tematskog materijala
studije o Avgustinu. U ovoj knjizi, ona povezuje introspekciju sa nekom vrstom bekstva od
stvarnog i nestvarnog sveta. Introspekcija postaje, u Arentovim oima, ne samo duhovni
instrument ve i oblik psihike negacije, darujui oveku neku vrstu unutranje autonomije kao i
fatalnu ravnodunost prema realnosti. Ona predstavlja krajnji vid narcisoidne zaslepljenosti, neto
to oveka bitno odvaja od realiteta, to ga odvaja od Bitka.

Pratei traumatini kraj svoje veze sa Hajdegerom, Arentova je uputila pomalo sentimentalan
pozdrav nemakoj filozofiji. Kada je Nemaka Republika bila pred raspadom, u njenom duhu je
zavladala velika konfuzija. Nemaka filozofija, zahvaljujui kojoj je pronala svoj glas i poziv,
izgledala je sada potpuno stopljena sa usponom faizma. Na linom planu, ona je bila zapanjena
brzinom sa kojom su se visoki predstavnici nemake kulture iznenada i bezbolno preobraali u
ubedjene naciste i strasne antisemite, koji su se stopili sa jurinicima.

Poto je Hajdeger, 1933. godine, postao rektor univerziteta u Frajburgu i prihvatio odgovornost za
antijevrejske propise na toj instituciji, u trenutku kada je Huserl izraavao svoje razoaranje na
sve ei Hajdegerov antisemitizam, Hana Arent mu je uputila jedno veoma znaajno pismo
prekora, ija e sadrina biti otkrivena, tek kasnije. U jednom intervuju iz 1964. godine, ona bez
kolebanja izraava svoje razoarenje u nemake intelektualce: Problem nije bio u tome ta su
inili nai neprijatelji, ve prijatelji. Medju intelektualcima, Gleichshaltung bejae estok.
Napustila sam Nemaku sa idejom - svakako malo preteranom - nikad vie! Nisam elela
da nikada vie budem uvuena u bilo kakve odnose koji bi me primorali da se nadjem u
takvoj situaciji. U interpretaciji Etingerove, teko je poverovati da ove rei nije izgovorila imajui
Hajdegera na pameti.
Gorko razoaranje Arentove u odnosu na svoj jevrejski identitet uslovilo je dramatian preokret u
njenim profesionalnim interesovanjima. Gotovo im je zavrila tezu o Avgustinu, otpoela je sa
istraivanjima za svoju studiju o Rahel Varnhagen, znamenitoj eni berlinskih salona u vreme
Prosvetiteljstva. Nazvala ju je eksplicitno: ivot jedne Jevrejke. U svetlu onoga to danas znamo
o njenoj prokaenoj romansi sa Hajdegerom, autobiografski karakter ovog dela ini se posve
jasan, osobito u delu koji je odnosi na odustajanje od vlastitog jevrjejstva i o njenoj veri da e
uspeti da se integrie u korpus nemake filozofije.

Varnhagenova je bila Jevrejka koja borila da nenametljivo sauva svoj jevrejski identitet, da bi na
kraju shvatila da se mora pomiriti sa svojim jevrejskim poreklom, sa svojom maginalnou
Jevrejke medju neprijateljskim gradjanstvom. Njene su poslednje rei bile, kako o tome govori
Arentova: stvari koja mi se itavog ivota inila najsramotnija, koja je inila bedu i nesreu
mog ivota - biti rodjen kao Jevrejin - nizata se na svetu ne bih liila. Slino je reagovala i
Arentova pred iskustvom antisemitizma i usponom nacizma, slobodno ispovedajui svoj
judaizam. U izgnanstvu, u Francuskoj, radila je u pokretu mladih Alyah, kako bi olakala
preseljenje mladih Jevreja u Palestinu, tako da je 1945, sama, tamo prevala grupu dece.

Jedan od univerzalno prihvaenih predubedjenja prosvetiteljstva bio je da Jevreji, narod zaostao i

nekulturan, mogu da budu prihvaeni samo kada se oslobode svog judaizma. Po Arentovoj,
pruski Jevreji u vreme njene junakinje patili su od kolektive rdjave savesti: Jevreji nisu hteli da
budu emancipovani kao svi: oni to su eleli to je da izbegnu da njihov judaizam odredjuje
njihovu individualnost.

Svakako, postoji jo jedan aspekt zbog kojeg bi vredelo istraiti ovu knjigu o Varnhagen u svetlu
onoga to danas znamo o odnosu Hajdegera i Arentove. Delo poinje polemikim odnosom
naspram iluzija romantizma a posebno naspram opasnosti koje nosi oseajnost u kojima su
vrednosti usebljenja uzdignute do statusa krajnjeg cilja ljudske egzistencije. Taj napad na Bitak
sadri nekoliko iskaza, najiskrenijih i najsnanijih, u delu Arentove:

Sentimentalne uspomene su najbolji nain da se zaboravi vlastita sudbina, to

predpostavlja da je sadanjost ve preobraena u sentimentalnu prolost... Sadanost je
prva koja se uzdie iznad seanja, i ona nas smesta vodi ka unutranjim ponorima, gde je
sve veno prisutno, ili preobraeno u virtualnost. Tako su mo i autonomnost due
obezbedjeni. Obezbedjeni po cenu istine, jer treba sve to ponovo spoznati, jer bez
realnosti koju delimo sa drugim ljudskim biima, istina gubi svako znaenje. Introspekcija
otvara prostor prema lai.

Doista, dirljivo pronicanje, osobito za nas koji smo se, danas, suoili ne samo sa potrebom
samoispitivanja, ve sa mogunostima bekstva prema Bitku, u usebljenje, u svet virtualnosti, kao
u neku vrstu zaklona pred odvratnom, ogoljenom, divljakom realnou, koja je i svet drugih, onih
u ijoj sredini, okruen njime, ivi individua, personalnost. Pri tom, Hana Arent, kao verovatno i
veina nas, mada to ne eli, ili bar ne eli tako direktno, ve samim pozivom da se treba odrei
sentimenta, i pamenja, koji odvodi oveka prema prolosti, rauna da e se prihvatanjem
sveta, ili Bitka, na izvestan nain iskupiti, biti svoj, a da mu se ne prebacuju grehovi porekla,
intelektualnog, moralnog ili nacionalnog, svejedno.

Arentova i Hajdeger su se radosno pomirili, kako to ne bez pakosti istiu tumai, 1950. godine,
pa je taj susret uinio da se Arentova preobrati od neumoljive kritiarke u vernu braniteljicu
njegovog dela. Hajdegerova reputacija bila je pomraena njegovom notornom kolaboracijom sa
nacizmom, tako da je gurnut u stranu od univerzitetskog ivota. Bio mu je potreban publicist i
ambasador dobre volje. Jedna od najsmenijih epizoda prikazuje ve ostarelog i na kraju snaga
Hajdegera koji se brine o prodaji manuskripta Bitka i Vremena, a Arentova se pokorno obavezala
da e konsultovati eksperte i podeliti im precizna upustva.

Sva je prilika, ne treba sumnjati u Jaspersovo, ispunjeno izvesnom gorinom, svedoenje da se

Arentova svim silama trudi da izbeli Hajdegerovu biografiju. Tako, na primer, uestvujui u
obeleavanju Hajdegerove osamdesetogodinjice, Arentova je pokuala da utvrdi neku vrstu
sutinskog odnosa, ili razlike(?), izmedju Hajdegerove misli i njegove podrke Hitleru. Arentova je
tvrdila da je Hajdeger sam korigovao svoju greku, bre i radikalnije od mnogih koji su se
kasnije izdavali za njegove sudije. tavie, on je rizikovao i karijeru, to je bilo sasvim
neuobiajeno u nemakom knjievnom i univerzitetskom ivotu tog vremena.

Mrtve su postale sve te strasne osude romantiarskog usebljenja i sve te nemake iluzije po
kojima svet moe da poiva u umezu a da pri tom palata ideja mislilaca bude netaknuta. U
neuvenom obratu, Arentova je tvrdila da je nacizam fenomen rodjen iz bujice, koja nema nita
zajedniko sa ivotom duha, gotovo kao nekakav rusoistiki, romantiarski polet. I, kako je
Hajdeger primio tu zaslepljenu odanost? Svakako, prijala mu je, iako je odbijao da shvati da je
njegova nekadanja uenica i ljubavnica postala intelektualna figura svetskog ugleda.

Kada je objavljen nemaki prevod Korena totalitarizma, odgovio je ledenim utanjem. Nekoliko
godina kasnije, Arentova mu je poslala nemako izdanje Ljudske sudbine, koju je htela njemu
posvetiti: Dugujem vam sve, do najmanjeg mog stava. U pismu Jasperu, razoarana, i
poniena, ona kae: Znam da on smatra sasvim nepodnoljivim da se moje ime pojavljuje u
javnosti, da piem knjige itd. Oduvek je smatrao, kada sam ja u pitanju, da knjige, da moje
ime ne postoji, i da ja ne umem raunati to tri, ili da je re samo o interpretaciji njegovih
dela.

Arentova je, 1963, objavila delo Ajhman u Jerusalimu. Ona se nikada nee osloboditi skandala
koji je bio uzrokovan jednim odlomkom u kojem je dala do znanja da se ponaanje zvaninika iz
Jevrejskog Saveta moe uporediti, svakako na poneto drukiji nain, sa ponaanjem nacistikih
delata. Ostavljajui po strani sloenost tih mranih vremena, Arentova tvrdi da uloga jevrejskih
vodja u destrukciji njihovog vlastitog naroda van svake sumnje zavredjuje jedno od
najmranijih poglavlja njihove istorije. Ona govori ak u neobinom misliocu i vodji nemakih
Jevreja Leo Beku kao o jevrejskom Fireru (izraz koji je ona, shvativi da je preterala, izbacila iz
drugog izdanja).
Tune su nae sudbine, koje ne samo da menjaju nau prirodu, ve i prirodu nae misli, naeg
moralnog bia. U svakom diskursu, toliko je naih naslaga, toliko je ponutrenosti, ili
fenomenoloki reeno, usebljenja, da nam od toga biva muka. Karakteristian je u tom smislu
Arentov opis Ajhmana. Ona ga predstavlja kao neznatnog, galicijskog Jevrejina koji govori bez
naglaavanja pojedinih rei, kao savesni uenik koji hoe da pokae sve to zna, i tvrdi, sa
iskljuivou Jevrejke iz visokih krugova - da je imao mentalitet geta.

Objanjavajui odsustvo bilo kakog saoseanja sa rtvama, Arentova izlae svoju znamenitu
tvrdnju o banalnosti zla, po kojoj je zlo, koje su nacisti priinili Jevrejima bilo, za oveka koji se
nalazio iza rampe i koji se nije mogao porediti sa Himlerom ili Hajdrihom u odgovornosti za
konano reenje, banalno.

tavie, ona sugerie da u tim zloinima nije bilo intencionalnosti. Ajhman je jednostavno bio
rafi u jednom birokratskom mehanizmu mase u kojem je zloin postalo pravilo. Najsnaniju
osudu koju je ona mogla da prozbori protiv Ajhmana i nacista jeste odsustvo refleksa. Najgore
je to to e se ta neosetljivost prema zloinu nastavljati da ponavlja i u drugim sluajevima
masovnih zloina i etnikog ienja. Nedavno, imali smo i mi prilike da budemo svedoci, ili samo
posredni sauesnici u nezapamenim zloinima, na ovim prostorima, koji su bili izvreni sa istim
onim odsustvom refleksa, koji je samo drugo ime za moralnu tupost, za neku vrstu duevne
okorelnosti.

Bilo je prosto neverovatno sa kojom su lakoom ljudi postajali svirepe ubice, verbalni i stvarni
zlikovci, razmeui se pred tv-kamerama, svojim zloinima, i surovou. To sam, davno, nazvao
infantilnim zloinstvom, jer je u njihovom govoru, kao i inovima, bilo isto toliko banalnosti,
koliko i nepodnoljive ne-svesti o vlastitim inovima i o znaenju onoga to je napravljeno tim
demografskim, etnikim, geografskim ininjeringom.

Zbog toga, mnogi tumai ovog dela smatraju da je sud Arentove je moralno neosetljiv i istorijski
pogrean: njena argumentacija prestavlja strano poistoveenje rtava i delata. Izgleda, da ona
zaboravlja na njene ostraene osude u Korenima totalitarizma. U ovom delu ona insistira na
radikalnosti, ne samo na banalanosti, tih razliitosti zla, pokazujui da je nacizam, daleko od toga
da bude sistem osnovan na odsustvu refleksa, bio delo ideologije. Ona nije shvatala zato se
podigla tolika buka oko njenog dela.

Pokazujui da je Arentova bila zaokupuljena da oslobodi Hajdegera krivice u isto vreme i da osudi
rtve nacizma, knjiga Etingerove baca mranu senku na delo Ajhman u Jerusalimu. Kao da je
Arentova elela da se izdigne iznad tih istonoevropskih Jevreja, stanovnika getoa koji su, po
njenom miljenju, dragovoljno pristali da budu kolektivno izloeni masakru. Ona je, sasvim
apsurno i nedovoljno promiljeno, elela, branei Hajdegera, da u tim zloinima i rtve nose svoj,
makar i neznatni, deo krivice. Nema sumnje, teza o banalnosti zla je delimino tana, i to samo
u znaenju te poraavajue prostote, te jednostavne svesti ubica, koji svoj posao obavljaju, bez
ikakve moralne grie, kao da se radi o inovnikoj urednosti ili o ispunjenu neke vie nacionalne
dunosti, koja se ne moe dovoditi u pitanje.

Medjutim, banalnost zla ne izgleda nimalo jednostavno, osobito kada se ima u vidu da se
prostota, svirepost, ali i beznaajnost njegovih izvrilaca, kasnije, javljaju kao metod tog paklenog
plana unitenja Drugog, drugih nacija, sistematskog poniavanja i proganjanja itavih naroda. U
dananjim etnikim, medjunacionalnim, fingiranim ratovima za teritorije, ili za ispravljanje
istorijskih nepravdi, ili za puko odravanje line vlasti, bilo kako da ih oznaimo, banalnost zla, ta
vrsta kolektivnog istrebljenja drugih za koje ne treba nikakvo moralno opravdanje, javlja se kao
oblik pranja, beljenja nacionalne, i pojedinane savesti. Zlo je postalo konfekcija, neto to
moemo da posmatramo sa gnuanjem, ali to ne moemo odvojiti od sveta banalnosti, za koju
gotovo i da nema kazne.

Ve sam spomenuo te famozne Hitlerove ruke, kojima se divio Hajdeger. Jeste, Hitleru nedostaje
kulture, primitivan je, dozlaboga, ali te ruke, kojima mae po zraku, to je fascinantno. Mora da se
Jaspers krstio, videvi na delu Hajdegerov politiki egzistencijalizam, koji pokazuje da je mesto
razuma, kada je mo u pitanju, veoma ogranieno, da su unutranje predrasude, ona virtualna
zbilja, neto to se esto postavlja iznad kulture.

U predavanjima, koji su pratili jaanje Hitlerove moi, Hajdeger je estoko branio princip Vodje,
a sve to govorei na predavanjima o Helderlinu. udesno, jer prolaze, eto, desetine godina, a
manipulacija sa pesnicima, tavie, sa idejama koje su ugradjene u bie nacije i miljenja
istorije, ne prestaju. Istinski i jedini Firer ostvaruje u vrlini svog Bitka carstvo polubogova.
On je verovao da je demokratija odgovorna za pad antikih gradova. Duh njegove politike misli
bio je vulgarni nieanizam: u protivljenju protiv socijalne jednakosti vidi svojstvo Moderniteta.
Samo uzvieni i jaki duhovi vuku svet napred, modernost je izraz dominacije a ne egalitarnosti.

Ako priziva antike Grke, jer kod njih principi hijerarhije i dominacije zauzimaju poasno mesto,
on to ini da bi opravdao revolucionarni aktivizam, to je vie nego jasan panegirik velikim
biima, tridesetih godina, autentinim vodjama, koji su u privilegovanom odnosu sa Bitkom. U
Arentovoj koncepciji oblik politikog ivota nije nikada bio niti e biti podran od veine.
Greka demokratske neutralnosti drutva jednakosti jeste u tome to ono ne uvidja vlasitu
nesposobnost veine za politika pitanja takva kakva su.

Tu ve prestaje mo asimilacije tog miljenja, koje se prilagodjavalo ne zahtevima dana, ve

emocijama, to su poele da izlaze izvan moralnog obzorja. Arentova je sve vie liila na osobu
koja ne moe da pokupi stvari i da ih, makar u neredu, upakuje u svoj kofer. Naalost, nije jedina.
Uvek se pokrivamo nedovoljno prostranim, filozofskim pokrivkama, kada osetimo da nam moral,
negde iza ili izvan nas samih, poinje da kalje.
Najzad, zar ideje nisu, tu, da pokrije nae dvosmislenosti i moralne kunje? I, nije prvi put, da
znaenjima bogate ideje esto zavravaju kao oblik slavljenja banalnosti koja je, videlo smo to
ve, gotovo razorna, samo kada podivlja, kada pokua da se postavi na mesto izuzetnosti, kada
velia nasilje, kao ontoloko svojstvo, kojem se niko, s ozbirom da iza nje stoji mo totalitarne
dreve, ne moe usprotiviti.