Antropološko čitanje Euripidove MEDEJE po Pazoliniju

Gošća autorka: Jelena Ćirić
POLAZNE POSTAVKE O FILMSKOJ UMETNOSTI

Pjer Paolo Pazolini
Pre nego što se započne bilo kakvo razmatranje konkretnih kompozicionih, strukturalnih i
semantičkih umetničkih rešenja, mora se biti načisto: kakav je polazni Kredo umetnika, a kakav
recipijenata. Ukoliko prihvatimo da je reditelj neka vrsta apsolutne volje, da on u svome delu
uspostavlja svet koji pre njega i bez njega ne funkcioniše, onda moramo pretpostaviti i postojanje
nekakve specifične vizije i sistema ideja koje će biti integrisane u delo. Mnogo toga zavisi od
samih rediteljevih sklonosti: da li on smatra da film na prvi pogled verno kopira, a u stvari se
udaljava od stvarnosti manipulišući stvarima koje sagledava (tehnikom montaže, izborom i
rasporedom sekvenci), ili optimistički smatra, poput realista i neorealista, da je filmu dovoljno da
sagledava i analizira, a ne da kreira novi svet ili menja postojeći.
Apstraktne i metafizičke ideje su u filmu mač sa dve oštrice, jer je njegovo sredstvo prikazivanje
predmetnosti. Ako iza te predmetnosti stoji neka implikacija, gledaočevo uspostavljanje te veze
je relativno i pod znakom pitanja, jer film ideje ’’pre pokazuje, nego što omogućava da se one
prepoznaju, i pre oblikuje nego što omogućava njihovo razumevanje’’(1).
Kao i mnogi reditelji pre njega, i Pjer Paolo Pazolini ističe i obrazlaže ulogu montaže kao
kohezionog faktora pri stvaranju filma. Iz velikog broja kadrova-sekvenci koji beleže isti
događaj iz različitih uglova (a iza svakog od njih stoji neki subjekat, neko Ja koje gleda) odabire
se, izvlači, apstrahuje; tim odabiranjem se objektivizuje, i svi ti pojedinačni ’’sadašnji’’ trenuci
stapaju se u priču i pretvaraju u prošlost, jer je reditelj sada postao narator koji priča priču prema
svojoj zamisli. Osim toga, Pazolini u svojim teorijskim polazištima smatra da umetnost izvire iz
stvarnosti, bežala od nje ili ne.(2) Sve ovo jeste bitno za nas, iako naše primarno interesovanje
nije filmska tehnika u užem smislu; ali nam omogućuje da postavimo ograde, da usmerimo i
konkretizujemo tumačenje.

zaslužni za opšte dobro i blagostanje. nemaju olakšica na Euripidovoj vagi čovečnosti ako se na porodičnom i bračnom planu pokažu nedostojni i nezreli (što se vidi na primeru Jasona). Još je interesantnije primetiti kako Pazolini pažljivo postupa sa svim elementima koji bi se mogli shvatiti kao upliv natprirodnog i mitološkog. jer prave sopstveni izbor. Svi . ipak. mi imamo posla sa Pazolinijevim filmom ’’Medeja’’ iz 1969. destruktivne ali skrivene. jer ono što je određuje nije više (samo) delovanje za opšte dobro. Ono što za nas zavređuje pažnje jeste izvestan stepen transformacije značenja književnog teksta. a to je kućni. Pazolini ide još dalje u svom učitavanju Euripida. Kako bogovi svojom (a)moralnošću i nisu neko merilo niti korektiv za ljudsko delovanje. ali ono što mu prethodi ima jasno ocrtan karakter ideološke i antropološke ’’podloge’’ za čitavu Pazolinijevu koncepciju kolhidsko- helenskih protivrečnosti suočenih u likovima Medeje i Jasona. koja doduše povlači sobom i rizik banalizacije nečega što bi trebalo da bude samo upola nagovešteno. jeste na scenu postavila svevremene i opšteljudske probleme vezane za međuljudske odnose. do tada toliko jednoznačna institucija herojstva pokazuje se sada veoma relativnom. njihov život ima gotovo sve odlike građanskog liberalizma i demokratije. odnosno pružanje dodatnih mogućnosti tumačenja glavnih problema Euripidovog dela. Ovaj svet Euripid ne negira. već onaj prostor gde čovek najviše ispoljava svoju slabost ili vrlinu. Njegovi helenski likovi se vrlo retko pozivaju na bogove (čak ne srećemo ni pretnje božjom kaznom zbog nečoveštva. dok je izrazita religioznost ostavljena pripadnicima znatno primitivnije etničke grupe Kolhiđana. heroji. jer je čovek svoje epohe. utoliko na ove pada teže breme odgovornosti. Ova tragedija. niti bi to mogao (ni smeo). one nisu jednom zauvek date. podvlačeći neke druge težišne tačke od kojih zavisi ljudsko delovanje. Najpre treba napraviti osvrt na proces korišćenja i delimičnog preoblikovanja književne građe od strane jednog reditelja. porodični prostor. a upola ostavljeno gledaocu na domišljanje. Poznato je Euripidovo iskoračenje iz sveta koji su ustanovili mitologija i njeni glavni zastupnici Homer i Hesiod. taj nas deo najviše i zanima. po opštem sudu. razgranatost njenih značenjskih niti se time nikako nije iscrpila. Uopšte. Euripidov čovek nosi u sebi čitav kompleks sila koje deluju protivno jedna drugoj. uz zavidan nivo psihologizacije i poniranje u iracionalne oblasti svesti i podsvesti junaka. koje Euripid obilato stavlja u usta Medeji u odnosu na Jasona i obrnuto). Neka Pazolinijevi politički stavovi koji se u filmu ispoljavaju ostanu po strani. Filozofsko mišljenje ovoga doba počiva na tezi da je čovek mera svih stvari. Ni oni koji su. već su ogoljene i podložne oštrim izmenama usled različitih okolnosti. koji ima književni predložak u vidu istoimenog Euripidovog dramskog teksta. No Pazolini. S obzirom da se tek poslednja trećina filma zapravo odnosi na radnju Euripidove tragedije. instituciju braka i porodice. ne upada u ovu zamku. a mnoge od njih su mračne. i utoliko je njihovo delovanje pogubnije kad jednom isplivaju na površinu. A s druge strane. kao vešt reditelj. kao i svako istinski vredno delo. Ono što je važno za film kao visokoizražajnu umetničku formu je mogućnost vizuelizacije. maskirane. ali ga zato u znatnoj meri preoblikuje. a priklonili mu se i Eshil i Sofokle.PAZOLINI I EURIPID Korišćenje literarnog predloška u filmskom medijumu može biti zanimljivo za proučavanje sa više aspekata. uočena je kod Euripida potpuno drugačija (dublja i zrelija nego kod ostale dvojice tragičara) konstrukcija ličnosti.

u doba najranijeg vaspitanikovog detinjstva. što je čovek shvatio kada je video kako biljka niče iz semena. KOLHIDA KAO KOLEVKA MEDEJE . Dečaku od trinaest godina kentaur govori da je sve u prirodi sveto. Kasnije mu objašnjava da će ga najverovatnije stric Pelija poslati po zlatno runo. svežina izvorske vode.ovi elementi smešteni su u percepciju nekog od likova. kada mu daje konkretna uputstva i praktične savete pred njegov odlazak u svet. koje malome Jasonu predstavlja kao ovčiju kožu čarobnih svojstava. činjenice koje su komplikovane zaodeva u ’’laži’’. u mitološki okvir. preko panteističkog shvatanja da božanstvo nije biće sa konkretnim svojstvima već apsolut koji u sebi drži i sadrži sve ono dobro i lepo u svetu. tišina. ali samo kao izgovor da ga udalji na opasno putovanje sa koga je povratak malo verovatan. Jasonov vaspitač ima dva pojavna vida – kao kentaur. sve su to znaci svetog prisustva boga na zemlji. Hiron – glasnogovornik ideologije i religije novog doba Hiron je veoma važan lik u umetničkoj strukturi filma ’’Medeja’’. On je ilustracija navedene tvrdnje o relativnosti fantastičnih elemenata. Tuda Hiron provlači i priču o zlatnom runu. pa se zato njihovoj verovatnosti mora prilaziti sa rezervom. bila bi mu poverena istina. Hiron samog sebe karakteriše kao lažova – u praćenju Jasonovog duhovnog razvoja. Tako na mikro-planu jedinke vidimo proces sazrevanja naroda. a bogovi ne postoje(3). Hiron-čovek mu poručuje: tajna života je u rađanju. kad njegov učenik odmakne u sazrevanju. počev od mitoloških priča o ljubavnim i svakojakim drugim intrigama među nadljudskim bićima. miris trave. do svesti da je čovek samosvojno i samodelatno biće. koja utiču na ljudsku sudbinu. I po mitološkoj tradiciji Hiron je kentaur kome je bilo povereno starateljstvo nad Jasonom dok ne odraste i sazri. i kao ’’običan’’ čovek. da bi bile razumljivije. Šaljući odraslog Jasona u svet da preuzme svoje kraljevstvo.

kakva je i zlatno runo. unuka samog Helija. Ona je kći Eetova. molba ili tačnije pogodba za opstanak. stopala i krupnih kostiju budu spaljeni. okupljeni ljudi pobožno prilaze dželatu. kao što se to često događa u istoriji. već za to moraju da mole i očekuju pomoć viših sila. Čuvena družina Argonauta se u filmu. koju treba najpre izmoliti. najizrazitije je obeležje izolovanog sveta na Kolhidi. Zapravo.’’ Tako Hiron priprema Jasona za svet u koji polazi. da se mesto žrtvovanja propusti kroz vatru i njeno dejstvo pročišćavanja. Puno ovaploćenje svih nada verujućih ljudi daje sama Medeja rečima: ’’Daj život semenu. odnose se bez imalo uvažavanja prema relikvijama ovog naroda. prispevši na Kolhidu (a da za njihov dolazak još uvek ne zna gotovo niko) ponaša veoma osiono. Upoznaćeš jedan svet koji mi možemo samo da zamišljamo. da bi se zatim u polju krvlju mazali listovi. Stanovnicima ovog mesta nije dovoljan naporan rad da bi im obezbedio opstanak. koji s ponosom konstatuje da su njegove religiozne ’’slabosti’’ evoluirale u racionalno poimanje životne stvarnosti. Marija Kalas u ulozi Medeje ’’Tako. putovaćeš u daleku zemlju preko mora. koji svakome natoči malo krvi i neki sitniji organ iz tela mladićevog. razbojnički i bahato – bezočno pljačkaju. MEDEJIN PREOBRAŽAJ I INICIJACIJSKA ŽRTVA Euripid nimalo ne sumnja u čudotvornost Medejinih sposobnosti i poznavanje čarolija. Dosta vremena i prostora u filmu je posvećeno uživljavanju u svet iz kojeg Medeja dolazi i zahvaljujući kome je toliko drugačija i nerazumljiva prosvećenim Helenima. Vitalni organi se zakopaju u zemlju. Dakle. jer volja bogova je surova i hirovita. Pazolini Medejinu surovu osvetu mužu preljubniku tumači sociološkim i ritualno-mitološkim razlozima. koji gaji stavove superiornosti u odnosu na okolne narode. Ne slučajno. Jer sve ono o čemu sam govorila dosad odnosilo se na civilizovani antički svet. Iz mnoštva anonimnih jedinki izdvaja se grandiozna figura Hekatine sveštenice koja uživa opšte poštovanje – ona je posebna po svojoj naročitoj ulozi u religijskom sistemu i po izuzetnoj sposobnosti proricanja (mi. u zemlji veoma siromašnoj plodnim tlom i šumama a bogatoj stenjem i pustoši (snimano u uzbudljivom pustoliku Kapadokije). da se ponovo rodi iz semena’’. najpre nam se predočava žrtveni ritual. Može se uočiti jedna bitna osobenost Pazolinijeve dorade i prerade Euripida: kod helenskog tragičara . korenje i cvetovi biljaka. ovi su zauzimali veoma superiorno stanovište prema okolnim ’’varvarima’’. civilizovani proučavaoci njene kulture rekli bismo: vizionarstva) i vladanja mračnim magijskim veštinama. Tako prisustvujemo jednoj od najzanimljivijih scena žrtvovanja u svetskoj kinematografiji: ubija se naočit mladić u punoj životnoj snazi. Mnogo više nego dubokim psihološkim razlozima. skloni su i ismevanju kulture koja je drugačija od njihove. a ’’neupotrebljivi’’ ostaci poput šaka.

religije. suptilnom daru Marije Kalas) uvek da pratiti njegov razvoj. koji je naravno sakriven. To se može tumačiti kao ekstaza izazvana vizijom u koju je odeven ženski instinkt. kao da joj u svakom trenutku život zavisi od te doslednosti. kao čovek grube. potpuno čista i aseksualna. Jasonu. ali dublji smisao je žrtva i zalog za njen budući život. nego kao ženu. Tako se zapravo čitava dramatika prevage jednog ili drugog dela Medejine prirode odvija na ličnom. počinje da vrišti i baca se na zemlju. uz određeni stepen ovlašćenja u ispovedanju te religije. I ona namah shvata šta joj je činiti. čvrsta i dosledna kakva samo može biti. Inače. nacije. Sve ono . i ovde je priča znatno modifikovana u odnosu na mit – runo naravno ne čuva nikakav zmaj. da ne kažem raspete. što čini možda najbolniji paradoks). srodnicima. ona mora da raskrsti sa matičnom zemljom. Tako se i sve ono natprirodno kod Medeje u filmu ima uzeti uz rezervu. Pri tumačenju i objašnjavanju svih Medejinih postupaka treba prvenstveno imati na umu da je ona biće sa snažno usađenom svešću o sakralnom – biće od žrtve i žrtvovanja. religijom i moralno-sakralnim kodeksom koji joj je sve to zabranjivao. neshvaćena i neprihvaćena. užas izazvan spoznajom u nekom smislu tabuisanih misli i osećanja. Otud njena velika. Po tome je i njen senzibilitet i misao isključiva. iz takvog sveta ona odlazi. Medeja ne deluje iznenađeno – ona pada nauznak možda više zbog iznenadne ljubavne strasti koju je osetila nego zbog zaprepašćenja. verovatno ništa od svega toga nije jasno. izabravši da bude tuđinka. sasvim ljudska uzbuđenost pred nepoznatim. dakle neko ko među sunarodnicima ima autoritet dobrog poznavaoca religije. Ne sme se prevideti još jedan aspekat njenog naglog prelaska iz jednog života u drugi: ona se odriče sveta koji joj je blizak. ono je prosto prikačeno za neku vrstu postolja. Trave. Vode. on je element nekog drugog sveta koji nju ne shvata kao devičansku sveštenicu. prema kojoj su bogovi upali u još jednu od bezbrojnih raspri i opklada. neotesane duševnosti i takta. tačnije za mehanizam događanja u prirodi prema kome za sve što se od nje dobije treba nešto vredno i nezamenjivo da se žrtvuje. čudno je motivisan – snažnom ljubavlju koja je ovde neobjašnjiva. kod italijanskog filmadžije ona je sveštenica. kao žene koja je bez oklevanja i radikalno iskidala veze sa svojim poreklom i porodicom (ali ne i sa načinom razmišljanja i percipiranja. Pre nego što se pojavi Jason na Kolhidi. koje se podnose za berićet u polju i stoci. Čin koji će Medeju konačno učiniti otpadnicom od porodice. u kome je uživala privilegije ne samo kao vladareva kćer. Njeno surovo ubistvo i komadanje rođenog brata (ili polubrata) ima za cilj zadržavanje gonilaca. pre svega. ali se brižljivim posmatranjem (zahvaljujući. dok ih pripremaju za smrt). Sunca. pa rešili da Medeju pogode Erotovom strelicom. pa pokušava da skine zlatno runo sa postolja. oštra i patnička borba između opšteljudskih i opšteženskih zakona i prioriteta. Medeja dobija neku vrstu vizije – pre ulaska u hram sa zlatnim runom ona. U njoj se zapravo sve vreme vodi neverovatno stresna. jer nema mesta za ’’božansku’’ motivaciju. sačinjenog od dve uspravne daske koje se ukrštaju sa jednom poprečnom (zanimljivo je da su i ljudske žrtve. i one mračne strane koja ne mari za ljudska već za nadljudska načela. Sklona sam da ovo tumačim raskolom u Medejinoj prirodi – kao sveštenica ona je unapred osuđena da živi i umre kao devica. isto tako privezane. Zašto tek prema Jasonu? Jer je on strani faktor. novu porodicu. Kad se Jason pojavi na ulazu u hram. Isključivost Medejine prirode uzima svoj danak – da bi mogla da začne proces sjedinjenja sa muškarcem i da ostvari sopstvenu reprodukciju.Medeja je čarobnica i vračara. veoma uzbuđena. Sve što ona čini može se objasniti u tom ključu. koji je predstavljen sasvim u skladu sa Euripidovim doživljajem (možda čak i sirovije). unutrašnjem planu. kada otkrije da više ne čuje niti ima prava da čuje glasove Zemlje. možda čak i ismevana. već i kao uzvišeno. dakle svega što ona ima. a ne može se poreći njena ženskost i nagonska želja za predavanjem sebe. odabrano biće prema kome se svi saplemenici odnose sa strahopoštovanjem.

i dešava se nepravedno hijerarhisanje raznih kultura prema stepenu razvijenosti i ’’humanosti’’. u šatoru se svlači. A na temelju tih oštrih individualnih protivrečnosti pomalja se.što Medeja čini njemu zapravo veoma mnogo laska. sa osećanjem punog prava da to učini. doduše. na makro planu. verovatno zato što veći autoritet njegovim rečima i potraživanjima pridaje prisustvo same Eetove kćeri. samodopadljivo zviždućući. Grkinje obučene u svetle haljine razodevaju Medeju iz njene odeće (koja označava i sva njena sveštenička ovlašćenja) i odevaju je kao jednu od svojih. zaslužuje – dakle. već po značenjskim komponentama i slojevima. Tu počinje fatalno nerazumevanje. u novu sredinu. budući da je formirana u ’’varvarskom’’ okruženju. bar donekle. u onolikoj meri koliko misli da ona to. Posle neuspeha kod vlastoljubivog samodršca. jedan težak problem koji u sva vremena pritiska svet: nepomirljive civilizacijske razlike mere se vrednosnim kriterijumom. ne previše. i Medejinu prirodu Jason tumači kao netolerantnu i konzervativnu. već se mora prilagoditi običajima toga doma. Medeja. odaje Medeji priznanje. načela i navika je bitno različit. ali žena ne može ući u novi dom onakva kakva jeste. karakter upoređivanja. Kod dvoje budućih supružnika sistem utvrđenih životnih nazora. Treba imati na umu na kakvoj je osnovi postavljena čitava Medejina tragedija koja ovde zvanično počinje. verovatno misleći da će evo sad da joj pruži ono po šta je i pošla iz Kolhide. žena je poštovana sa distance. i zato će dalje izlaganje imati. smatraju svi prećutno. nije mogla potpuno osloboditi. i na nju se gleda sa podozrenjem zbog njene prošlosti i porekla koga se. mada je suštinski otpočela deceniju ranije. Pred strica Peliju izlazi držeći je za ruku. kao žena. naravno ne po vrednosti (jer to ne bi ni bilo izvodljivo). kakva nam se predočava deset godina po sjedinjenju sa Jasonom i njegovim narodom. gotovo dijametralno suprotan. To je čin koji bi trebalo da znači simbolično prihvatanje Medeje. Ovde već počinjemo sa delom filma koji je rađen po Euripidovom predlošku. U Pazolinijevom tumačenju dostojanstvena bivša sveštenica je mnogo manje furiozna nego kod Euripida. kao Jasonove žene. podiže njegov mačistički ego i u velikoj meri doprinosi njegovom budućem postupku odbacivanja odane žene i porodice čim se pojavi druga kao mogućnost. VARVARKA U KORINTU Jason. Zato on na prvom konačištu posle bega iz Kolhide jednostavno hvata Medeju za ruku i vodi je u svoj šator. daleko je izraženija .

Strast jeste jedna od najdominantnijih crta njene ličnosti. Film nam daje priliku da uđemo u Medejine misli. tako tipično i izvorno ženska) i pohote i koje su bile u prilici da osete veliku štetu zbog takve vrste poniženja. Kentaur. Čitava jedna . Jasonov mitski odgajitelj. Prvi put posle deset godina javljaju joj se rudimenti njenog sveta: sunčevi zrak koji prodire kroz uski prozor ona više ne vidi kao sunčev zrak. ali u odbrani ili osveti zbog oskrnavljene ložnice prava je lavica. Bit te građanske etike izlaže upravo heroina. Kad Jason onako bezobzirno oskrnavi i obesveti tu njenu svetinju. Euripid je zapravo odredio da to bude hor korintskih građanki. već u odbrani osnovne ćelije društva. Medeja je najpre ranjena prizorom Jasonovog veselja povodom veridbe sa Glaukom. koje su i same često bile žrtve muške prevrtljivosti (osobine koja je. kako Medeja zaključuje – žena jeste slaba na bojnom polju sa oružjem u ruci. Po drugi put se srećemo sa Hironom. jedan kao nemi kentaur i drugi kao čovek koji govori. ne bi bilo dovoljno za ono što je namerila da učini. ona počinje da mrzi sve što potiče od njega i proizvod je njihovog kontakta. Čovek-Hiron objašnjava: stari kentaur služi da izaziva i podstiče osećanja. koji podržava i komentariše glavnu ličnost. po odvajkada uvreženom. kojima je Medeja okružena u svakom trenutku i koje očito osećaju mnogo ljubavi. izgubljene mitske svesti Jasonove. No. poštovanja ali i ženskog. u ovom ili onom smislu. Dakle. glavnu podršku Medeji pružaju upravo žene. one koja postoji u zori svake civilizacije. Za razumevanje konačne naše hipoteze važno je da se istakne: Medeja jeste ranjena i željna osvete. koja je deo njegove celokupne građanske etike. sestrinskog razumevanja za nevolju svoje gospodarice. u kome je u priličnoj meri ostvarljiva sloboda volje. kome krišom prisustvuje u Korintu. ali samo to. na usta dojilje-horovođe da u svojoj osveti ne zaboravi najsvetije ljudske zakone (a prekoračivanje granica ljudskosti. da bi mu kasnije bila ništa drugo do robinja. ne pripada tom svetu. dolaze da skrenu pažnju Jasonu na situaciju u kojoj se nalazi. ona je dovoljna da uguši ili utiša u Medeji sve ono što je u njenu dušu ulila Kolhida. koja je primorana. i jednoj i drugoj predstavi zajedničko je: sve dok postoji bračna ljubav i privrženost. u replici gde govori o zloj sudbini i poziciji antičke žene. To je vapaj žene koji upozorava muškarce svih vremena i epoha da nije najveće junaštvo ono koje se iskazuje u odbrani otadžbine. čini se Pazoliniju. potpuno slomljena. tu su i druge služavke. čak predhrišćanskom shvatanju. poput Medeje. biti uzrok propasti. jedan je od osnovnih inicijatora starogrčke tragike). One su neka vrsta improvizovanog antičkog hora. pakleni plan u njenoj glavi rađa se ne toliko zbog muževljeve nevere koliko zbog njegovog izdajstva u širem smislu. ’’razumevanje njenog duhovnog sklopa i nesnalaženja u svetu koji odbacuje sve u šta je ona verovala’’. u njemu je civilizacija utrla nemušti jezik. Zato. ali i voljna da mnogo toga žrtvuje za muža. da bi joj sugerisala da zapravo na neki način pokuša odvratiti Jasona od njegovih namera. To nije čudno – Euripidova drama sadrži jednu opštiju komponentu. kada se. nego njen bes. uglavnom se slaže sa njenim odlukama ali je tu i da je upozori. Ipak. naravno. a to će za nekog ko. a on da ih svojim ljudskim. da pokušamo da prevedemo na jezik psihoanalize – da oslobodi svoje sputano nesvesno). i da prvo ne može bez drugoga. treba da izazove ljubav za Medeju. Očigledno da je Jason ’’prevazišao’’ takav način mišljenja. i u životu pojedinca postavlja vrlo određene moralne norme restriktivne i isključive prirode. Otud dadilja kod Euripida nedvosmisleno ističe da Medeja mrzi decu. koji joj se javlja da bi je podsetio da postoje neki neplaćeni dugovi. ali to nije presudni pokretač njenog delovanja. Kentaur je metafora stare. Na njene nekadašnje čuvene magijske moći podseća je dojilja.njena tuga koja je često na granici sa očajanjem. i to u jako naglašenoj sceni gde je on i fizički dvoličan – dvojica Hirona. udalji u svoje odaje da neometano tuguje (ili. razumljivim jezikom izražava. a to su u prvom redu plodovi – deca. već kao svoga dedu Helija. On živi u svetu koji se kiti ukrasom demokratije i demokratičnosti.

Bože! O. hrabro zgrabi mač. istina. i kao takvo predstavlja deo njenog poniženja i izneveravanja njenog sna o sreći – to je i njegova verenica. ja sam njih i rodila. odnosno ispoljava dalji razvoj ove ličnosti takođe se razlikuju kod dvojice tumača. isforsiranim pravdanjem planiranog postupka. Ona jeste strogo determinisana svojom čedomorstvenom odlukom. Kad ipak. umiruje svoju savest: ’’O sestre. poludi i njena nervna rastrojenost je odvede sa litice u smrt. od mene smrt im. tumačenje ličnosti (bivše) sveštenice. jadna ruko moja. a to je smrt koju je Glauki odredio Euripid. ritualno otpočeti zaokruživanje svoje sudbine i svog životnog puta (jer rituali su sastavni i neodvojivi deo njene svesti. al’ mila behu meni – majci nesrećnoj!’’(4) Medejine reči upućene Jasonu kipte od besa kada se zlurado podsmeva njegovom šoku. Veoma je važno to da Medeja ne želi da uništi samo Jasona. u tom snu o osveti. pa hitaj cilju žalosnog života svog! Ne dršći sada i na decu ne misli ni da ih ljubljaše ni da si majka im! Zaboravi ih bar za ovaj kratki dan. mreti moraju. čije su snažne unutrašnje sile u neprestanom stresnom konfliktu. ona artikuliše svoju težnju za strašnom osvetom koja će se pamtiti. praveći krugove kao životinja zatvorena u kavez. tako i njenog oca koji je pokušao da je oslobodi. Bogu draga! O. i mi njegovom razrešenju moramo prići sa rezervom: Glauka. pravdo. U filmu scena ubistva dece je lišena Euripidovog . videvši u ogledalu sebe u Medejinom ruhu. preoblikujući ga u skladu sa svojom zamisli o komplikovanoj Medejinoj ličnosti. kako nju. oklevanjem da ne bih decu predala na klanje drugoj ruci nemilosnijoj. zamislivoj. Medeja će.sekvenca filma predstavlja viziju osvete koju Medeja priprema u svojoj usijanoj glavi. Pazolini iznosi na videlo. i Pazolini time ostavlja prostora za drugačije. Ovo je još jedna ilustracija Pazolinijeve težnje za ozemljavanjem radnje i njenom aktuelizacijom u potencijalnoj. nezaobilazni put za sakralizaciju svakog postupka i dela). Međutim. ma šta bilo. i njegov dom i obitavalište. nužno zlo da odmah izvršim? Ded. a odavno obuzeta sažaljenjem i grižom savesti prema njoj (o čemu je svedočio Kreont). ali se u njenoj duši odvijaju veoma snažni lomovi. pa posle plači! Ubiću ih. U Medejinoj mašti začarane haljine se pale na Glaukinom telu i usmrćuju je u najvećim mukama. sad mi još preostade što pre da decu smaknem pa da bežim odavde. uz ritualno ponavljanje magijske formule koja otvara put u natprirodno: ’’O. tako da ponekad imamo utisak da materinska priroda očajnički pokušava da ubedi njenu volju da preinači odluku. Ono što je kod Euripida pomalo mutno i nedorečeno. Čak i pred samo izvršenje groznog čina ona mora da veštački. i njegova deca. psihološki produbljeno. sunčeva svetlosti!’’. Pravci u kojima se odvija. U stvarnosti to će izgledati bitno drugačije. već sve što je sa njim povezano. ovaj plan biće realizovan drugačije. Praćena horom sluškinja/korintskih građanki i njihovom ženskom solidarnošću. Euripid je na zavidno istančan način obradio psihologiju Medeje. Oružaj mi se. Veoma je važna činjenica da se svi natprirodni elementi njene osvete nama prikazuju propušteni kroz njenu vizuru. stvarnosti. srce! Šta da oklevam to strašno.

a čitav postupak asocira na konačno i večno smirivanje (reklo bi se da se lepša smrt ne da zamisliti!). nav. Beograd. delo (3) Usudila bih se da primetim – preterano je i prenagljeno staviti ovakav zaključak u usta antičkog stvorenja. Ona ih upućuje u smrt ne dajući im nikakve naznake za to. 1969. dok sinovi (odgajani i prosvećivani u helenskom duhu) zaneseno pevaju uz kitaru. U samom finalu kamera u veoma krupnom planu. kojim dominiraju buka i užas. Robert Grevs: ’’Grčki mitovi’’. od kojih je svako u jednom trenutku bilo odbačeno. uspavljuje. Sofokle. 2001. Dereta. kupa i jednog po jednog. Beograd. Ali i to je deo umetničke zamisli i slobode (4) Eshil. Nolit. Beograd. i sasvim je svejedno da li će odleteti na krilima Helijevog zmaja sa leševima dece. Pošto je odbacila jedan svet i degradirala sebe kao sakralno biće. Nolit. 500 IZVORI I LITERATURA Pjer Paolo Pazolini: ’’Medeja’’.grandioznog i teatralnog viđenja. majka ih doziva. obogatio i oformio svojom darovitošću kao čistu poeziju. Žrtveni krug ovde se zatvara na krajnje suptilan način. ona sada više nigde ne pripada. Dereta. uz nežne reči i blaga milovanja. tu scenu Pazolini je preoblikovao. koja prikazuje jedino zverski izobličenu Medejinu glavu. Medeja je bez traga satrla i poslednju svoju vezu sa grčkim svetom. Euripid: ’’Grčke tragedije’’. 2003. Beograd. Beleške: (1) Žilber Koen-Sea: ’’Filmsko izlaganje’’. služi da nam ostavi na domišljanje šta je sledeće izabrala ova ličnost sa više lica. 1978. Sofokle. (priredio Dušan Stojanović). Đurić: ’’Istorija helenske književnosti’’. zamenivši ga za drugi koji će nju odbaciti i degradirati kao ženu. preveo i priredio Miloš N. 2002. film. Đurić Miloš N. u: ’’Teorija filma’’. Važna je tačka – deca nisu imala mogućnosti da vide majčinu ubilačku ruku. 2001 (preveo Miloš N. 1978. Euripid: ’’Grčke tragedije’’. (2) videti tekst Pjera Paola Pazolinija: ’’Rasprava o kadru-sekvenci ili film kao semiologija stvarnosti’’. Beograd. U smirenoj večernjoj atmosferi. Familet. Beograd. priredio: Dušan Stojanović . preveo: Boban Vein ’’Teorija filma’’. Dereta. Eshil. Đurić).

Kao takvog. psihologe. završivši književnost i baveći se filmom. koji je delio sudbinu bizarno srodnu Pjeru Paolu Pazoliniju. Samim tim i na pozorište koje se smatralo načinom obrazovanja slobodnih muškaraca koji su učestvovali u državnim poslovima. itekako. Dekamerona. EURIPID Euripid je između 485 – 406 godine pne. iz Hada je spasio Eshila. jer je smatrao kao i Eshil da poroke pesnik mora da skriva. Eshil trinaest. . Aristofan ga je smatrao rušiteljem morala i u svojoj komediji Žabe u kojoj se bavio velikom krizom pozorišta posle smrti velike trojice. učilo o moralu. U zlatno doba (Periklovo doba. zajednicu. upoznavalo sa mitovima. vršio konstruktivni dijalog koji se tiče. Mnogi nisu upoznati sa grčkim mitom o čarobnici Medeji koja je nadahnula mnoge umetnike. U njemu se čistilo od straha i drugih negativnih afekata (deo definicije katarze). Euripid samo pet . Eshil u istoj komediji podrugljivo za Euripida kaže: Al da kurve stvaram. Govorio nam koliko smo kao ljudi uvek podlegli istim strastima i nesrećama. Razumljivo. uspavani i uopšte pitaju se zašto za taj film kažu da je dobar. filozofe. Na njih je davao replike. Frojda sa početka njegovog veka). Prikazivao je ljude kakvi jesu. uplitao sve što su ona tokom vekova upila u sebe (poput tumačenja S. Eshila ili Euripida. nije bio ateista. osvajanja. a do danas je ostao neprikosnoven trio: Sofokle. zna se. trenutak statičnosti u obliku pokretne slike. Na tim takmičenjima Sofokle je odneo dvadesetak pobeda. Da se upoznamo prvo sa tvorcem književnog predloška Medeje iz 69e. Vreme u kom je živeo je vreme krize atinske demokratije kada se uz staru generaciju onih koji su junaštvo. u takve stvari upušto se nisam nikad. živeo i stvarao u Atini. Optuživan je poput Sokrata za kvarenje omladine. 1001 noći. posmatrajući ih kao čovek iz XX veka. učitelj. i nas. onih koji zauzimaju kritički stav prema tradiciji i robovskom uređenju. Fedre razne. voleo je da misli na teme koje su otvarala velika dela poput Kralja Edipa. deo nove generacije. kaze malu decu uči. Zevsa mi. Otisao je u Makedoniju gde je i sahranjen. istorijom. veličanstvenim Euripidom. odbacili su ga mnogi. Aristofan. a Pazolini. Zašto? On je bio pesnik novog doba. vec protivnik samovolje antropomorfnih bogova. ne kakvi treba da budu. zanimao se za subdine potlačenih. u kojoj se Dionis spušta u podzemni svet da bi spasio jednog. a za odrasle pesnik je to. Euripid. ne u stihove da izliva. ali i koliko smo se izmenili. komediograf i satiričar. Napravio je zaokret od kolektivnog ka individialnom. Stenobeje. od teodiceje ka atropodiceji i psihologizaciji likova. Organizovana su takmičenja u tragedijama u kojima su učestvovali svi koji su pisali. pomalja i nova generacija. Eshil i Euripid. narocito žena koje nisu posedovale prava u antičkom svetu. V vek) dosta se polagalo na javni život kao sliku demokratije. 120 dana Sodome. Medeje.Pazolinijevo čitanje Medeje Kada ljudi pogledaju Pazolinijev film iz 1960e Medeja budu zbunjeni. mitove smatrali i dalje stubuvima društva. Biva naša referentna tačka.

ludo. Ženidbom se penje na društvenoj lestvici. Kao takva. princeza i čarobnica. ostvaruje i svoj. njegovi sinovi sa Medejom biće prvi u polisu. Jason kada se vratio sa runom koje je trebalo da povrati njegov izgubljeni presto. dok je progon iz nje bio ekvivalentan smrti. Tamo. istovremeno ukazujući na besmislenost i pogubnost posmatranja žena kao nižih bića. ali je imao dva glavna motiva: izneverenu ženu i strankinju koja uzima život samom kralju polisa. radio je upravo ono što i Pazolini mnogo kasnije. gotovo poslednja. stranci i robovi.sve to kao zalog budućoj sreci. Priča njegove čarobnice teče ovako: Medeja. a naročito vladavina njom bila najveća čast kao i vrednost. deca. je neko ko iz svoje.EURIPIDOVA MEDEJA Želeći da prikaže položaj žene i demokratskom društvu u kom pravo glasa nisu imali: žene. ubija brata. Medeja saznavši za to. prihvatio se starog mita o Jasonu i Medeji. sposbnost da voli bezuslovno. upio strast. nakon 10 godina.. i san svakog Grka. Da. naročito ukoliko su još i strankinje. jer u samom mitu nije bilo puno mesta za takvo tumačenje. Međutim. shvata da ostaje u tuđoj . simbol duge i mirne vladavine. dobija ponudu da se oženi sa njegovom ćerkom. nakon što je ona usmrtila nepoštenog vladara. Za Jasona nema dileme. Jason i Medeja sa zlatnim runom odlaze u polise. zaljubila se u stranca koji je došao da ispuni nemoguć zadatak i od njih uzme nesto sveto. U njega je uneo znatne izmene da bi koristeći poznatu građu. voljom boginja sa Olimpa koje behu Jasonove zaštitnice. odlazi u Korint. istakao pomenuto. dakle na samom vrhu hijerarhijske lestvice svog društva koje sa sobom nosi određene obaveze uz privilegije. pa sa svojom novom suprugom. koja se u pozorištu i očekivala. za Grke divlje Kolhide. On se pak tu pojavio kao junak kome je uskraćeno pravo na presto oteto od njegovog oca. Za Grke je otadzbina.. narod. Sada Medeja vođena iznenadnom ljubavlju izdaje na mukli način svog oca. zadobivši poverenje kraljevo. Medjutim. starci. shvata da je izigran.

Do saradnje je došlo zbog toga sto je Pazolini video sličnost između vizije zajedništva koju ima hrišćanstvo sa onom koji gaji . patrijarhalno. godine kada je Musolini došao na vlast i u Italiji zaveo fašizam koji je visoko cenio nacionalno. njihova borba za svoja ljudska prava  Oslobodjeđe čoveka od nadmoći ćudljivih bogova (zbog kojih je izdala svoju otadzbinu). romane. jer Medeja je i žena i stranac u sredini u kojoj ni jedni ni drugi ne uživaju blagodeti demokratije. Jasno je da je sa Euripidom bila na pomolu jedna nova era modernog. tradicionalno i poltronski odnos građana prema vlasti. isti mit obradio je filmski stvaralac sa diplomom svetske književnosti u mediju koji preti da književnosti oduzme umetnički primat. Rođen je 1922. Ipak. iako ne vernik. jednakost među ljudima koji svoje odnose mogu urediti bez straha od Bozje odmazde. teorijke spise. postupa onako kako bi se očekivalo od jednog muškarca: od nje sada stradaju mlada princeza. sposobna za sapatnistvo. ali je shvatio da pun zamah i komunikativnost moze da dostigne tek u sedmoj umetnosti. izigrana od strane onog zbog kog je dala sve. ali i protivnik abortusa čime je nanovo izazivao čuđenje javnosti i bio blizak katolickoj crkvi u saradnji sa kojom je. borbenu svest. bez zaštite. poricanje neumoljive predodređenosti. PAZOLINI Tačno 2400 godina kasnije. Nalik Euripidu i on je živeo u prelomnom istorijskom periodu. bogove koji su pravdeni i oslobođeni ljudskih strasti. snimio jedan od najboljih jevanđelijskih filmova Jevanđelje po Mateju. okrenuta čoveku. Bio je kontraverzan. ali i njena deca. on se učlanio u komunisticku partiju koja je sa vlasti bila u ideoloskom neprijateljstvu. Dok su svi bili uz fasisticku vlast. boga sunca. trn u oku moralistima. još i prognana iz Korinta zbog straha koji je kao čarobnica širila. No on je bio buntovnog duha. Sve to da bi ostavila Jasona očajnog. i odvele je na sigurno. individialnost. pred sablasnutim Jasonom. došle zlatne kočije koje vuku zmajevi. Prezirući svoj pol. naglašavanje da svaki pojedinac nosi u sebi zvezdu svoje sudbine  Pobeda muškog prava proglašena u trećem delu Orestije gde piše da žena samo čuva zametak muškarcu kao dobar prijatelj. kralj. Verovao je u njene ideje koje obecavaju pravdu. drame. čime je njen greh za ubistvo dece neznatan u odnosu na muskarcev Iako se Medeja odredjuje kao tragedija ona je u izvesnom smislu optimistično delo koje iznad društva uznosi pojedinca u zlatnim kolima uz oreol mučenika. ono što najviše budi strasti i interesovanje jeste činjenica da su po nju. koji su se pitali kao i mnogi posle njih – zašto je spašena? Ponudiću tri moguća odgovora :  Oslođenje obespravljenih. Kao i u staroj Atini od njega se očekivalo da neguje moral. njenog dede Helija. novele. Možemo zamisliti užasnute muškarce u pozorištu kojima je jedino ulaz i bio moguć. sa dečijim telima na krvavim rukama. Ono nosi veru u napredak. Zatim je iz partije bio iskljucen zbog neprikrivenog homoseksualizma i optuzen za kvarenje omladine. što joj i polazi za rukom. nacionalni patos. zemlji sama. Pjer Paolo Pazolini je pisao poeziju.

A Medeja je podatna za ponovno čitanje. Kapitalizam je počeo da mrvi sistem vrednosti čineći od novca ono sto je Balzak proglasio vek ranije – novog boga. pretpostavlja se da je ono učinjeno od strane mladih naklonjenih toj ideologiji. godine kojom je Italija postala moderna republika kakvom je danas znamo. ili barem iskusili. svoje aršine koje oslikava na sve čega se dotakne. nakon smrti slavljen – vrlo sličan starom tragičaru čije delo i vek je dobro poznavao kao i svoj. Medeju možemo čitati kao i Pazolini. mnoštvom pitanja. delo Markiza de Sada. To je naročito vidljivo u umetnosti gde se osobine vremena iskristališu i stoje pred nama sa crvenom mašnom. One kojima je čovečiji um počeo da se razvija. danas smešteno u 12. Prelonmi trenutak desio se 1946. Zaključujemo da je Pazolini bio buntovnik. Baš kao što je ona. Sa tačke gledišta XX veka i svega što smo naučili. Otvorena. baš kao što je to slučaj i sa fetusom u biološkom smislu – Jason kao dete oličava detinjstvo čovečanstva kada su se oko vatre pričale priče koje su činili dogadjaji davno pre pisma. Za života često kritikovan. Svako vreme ima svoje osobenosti. Tako 1969. ali ne radi bunta. To je vreme Homerovih epova. borac za ljudsko dostojanstvo. optužen za kvarenje omladine. OBEZBOĐŽENJE SAKRALNOG Hironova beseda na pocetku filma predstavlja čovekovu duhovnu filogenezu (razvoj vrste) na primeru onogeneze (razvoj pojedinca). PAZOLINIJEVA MEDEJA Medeja dva milunijuma kasnije izgleda znatno drugačije od svog predloška. nastala pre više od dva milenijma različita od izvornog mita. kao i nasa. sa mnogo začetih tema. nerazvijenim zemljama. vek pre Hrista. Iako je njegovo ubistvo ostalo nerazrešeno. koji naglašava na samom početku distancu u odnosu na antiku i antičkog čoveka. U njima gledamo komunikaciju epoha. mada ona predstavlja samo jedan od njegovih filmova koji čine autorov stav o svom vremenu. . nastaje Medeja. vec protiv stvari za koje je smatrao da unižavaju čovekovo dostojanstvo i slobode. uređena kao većina država Evrope. Zbog jednog je i stradao. a Pazolinijevi ideali postajali su iluzije. kada čovek nije znao da čita u sebi i kada je zajednica činila sav njegov svet. svega što smo kao čovečanstvo bili i njihovim poređenjem se spoznajemo.konunizam čijim je idejama ostao veran i nakon isključenja iz partje. On je određivao odnos prema čoveku. Salo ili 120 dana Sodome njegovo je poslednje ostvarenje koje koristeci knjizevni predlozak. kritikuje oštro fasizam.

sledi slepo svoju strast. već u njihovoj milosti. ona obavlja obrede. Gruzije i Rusije). već svestenica koja ne poseduje moci. Kad se sretne sa Jasonom. jer svet u kom mi danas živimo jeste taj svet koji otkriva umorni čovek. po zakonima božijim.Sa trinaest godina dečaka staratelj uči da je sve sveto i da bogovi koji vole i mrze. već o nama samima. a ni drugom svetu više. kada srećemo Medeju ona vise nije čarobnica iz mita. Sada se ona nalazi u napoznatom – ne pripada ni jednom. Da. MEDEJA KAO ČAROBNICA Svetovi kojima Medeja i Jason pripadaju su udaljena vremenski (ona pripada adolescentskom dobu čovecanstva) i prostorno (Kolhida se nalazi na obalama Crnog mora. čovek jer mi. u dvadesetoj godini mladic saznaje da ne postoje bogovi i da znanja antickog coveka njemu nisu vise korisna. Na istom tlu kao nekad. Ona. Nama se kroz Jasona ukazao put kroz vreme. To su ljudi razvijene Helade koji su rešavali problem zla u svetu saživotom sa svojim bogovima koji su im bili blizu. u njoj se budi njena prava priroda svom silinom. Hiron. Pelije. staticni kadrovi postoje da bi nam docarali tu zemlju škrtog tla u kojoj ljudi svom bogu prinose žrtve. ali je ipak duhovni centar sveta koji živi. kako sebe naziva. već je jednostavno pričvršćeno o drveni stalak. naš put. kao što to biva u mitu. u dvadesetom veku ne mozemo verovati u mitska bica poput kentaura koji je on bio dok je na svojim dugim leđima nosio Jasona i pričao mu o bogovima. zaštitnica Jasovnovih. samo što u pećinama u kojima se to odigrava mi ne vidimo paganske simbole. pomagali im i činili od njihovog sveta dom koji nisu zeleli da napuste. Gledamo je kroz Frojdove oči. Međutim stupajući na zemlju na kojoj se ljudi vode samo svojim interesima. ne u dosluhu sa bogovima. lepim i arogantnim momkom bez poštovanja za svetinje. Sasvim je jasno sada da Pazolini ne govori o varvarki u antičkim polisima. Ona je kao sveštenica u svom svetu aseksualno biće u očima drugih koji prema njoj gaje strahopoštovanje. ostaje da vlada nakon što je prevario junaka. Jasonv stric. u kojoj mladić koji zivot daje za zajednicu to čini sa osmehom. već hrišćanske freske. istina nema moći i napitke. ne biva usmrćen činima čarobnice Medeje. JASON KAO JUNAK . daleko je i Jasonu. dok ona. Upravo zato. Danas je to tromeđa Turske. Dugi. Medeja se ne zaljubljuje u Jasona posredstvom bognja. U tom smislu ona zemlju i nebo čuje. koji očijuka sa svakom devojkom koju sretne. dovijajuci se poput Sizifa da ne sidju u carstvo senki. pada u očaj jer tu više nema njoj poznatih glasova. Zlatno runo ne čuva zmaj. posuda puna tudjeg znanja. dajući mu lekciju da vladar nije dužan da održi svoju reč. Daleko je to nama. Medeja nema više moć da uspavljuje zmajve i oživljava ljude. sa njima opštili. sto je za Grke predstavljalo divlju i necivilizovanu zemlju. Ona je neko ko služi tom novom bogu koji je i naš. Sad je sve korist i borba za vlast. ali poseduje duboku svest o jedinstvu sveta koja potiče iz jedinstvenosti tvorca. već u maniru našeg vremena. živeći u skladu sa njima. Medjutim.

Ona dobija haljinu. služili se raznim sredstvima. ostala joj je samo još osveta. ne želići da se osudimo na egzistenciju poput Jasonove. sa njim se nije ništa suštinski promenilo. a sada više ne može da ga čuje jer u njega ne veruje. Za njega nisu korisna znanja antičkog čoveka. ne možemo da Jasona ne posmatramo kroz prizmu kolonijalnog iskustva. sveta gledamo ga kako sa Argonautima krade konje.. to čini i kralj. Žrtvovala je i . U staroj Grčkoj bogovi i junaci su radili stvari koje bismo mi oštro osudili. A tragičnost njegovog lika proističe iz činjenice da nije oduvek bio otuđen od sveta što nam sugeriše njegov ponovni susret sa kentaurom koji ga je u pećini nekada odgajio. ali ne i psihologiji nastalom u XIX veku. a samim tim i kao negativnog lika. zlatno runo dobijeno bez imalo truda. Izgubivši sve. civilizovanog. klonimo ga se.. smatrali druge nedoraslim. Medeja nema kod koga da potraži utočište kao kod Euripida gde je atinski kralj prihvata i ona nema kud. osim nase percepcije njegovog lika. I napuštanje porodice vidi kako korist za svoje sinove koji će biti prvi u Korintu. koja je u vidu Frojdovih učenja prisutna i u Medejinim snovima svoje mitske prošlosti. kao pripadnici njegovog. jer je upravo ta reč jedini njegov pokretač. gledajući kapitalizam i kolonijalizam u oči. duh našeg vremena. koja ne razume i prezire. Simpatije prema nesrećnoj sveštenici rastu naročito u trenutku kada uviđamo da su njena žrtva i izdaja najbližih bile uzaludne. ali ogledajući se u njoj obuzme mladu Glauku griža savesti koja je nagna da sebi oduzme život. Znači. EPILOG Osveta ne dolazi od napitaka natopljenih u haljini koju kao dar dobija od pritvorne Medeje nesuđena mlada. To putovanje unutra je strano antici. On je oličenje kapitalizma. Mi. pustoši svetinje. i baca ga pred noge Peliju kao bezvrednu stvar. Ali danas. naš bližnji. Korisno. odnosi najveće blago tog sveta. pa pita Hirona zasto mu je korisno saznanje o Medejinoj tragediji. u dodiru sa kojima se otruje ona zajedno sa ocem. Izgubivši jedinu kćer. otimali.Bile su to visoko cenjene osobine. Sada.

pokazala nam šta smo postali i zapitala šta mi o tome mislimo. Tamo gde vladaju bogovi. ali ostavljajući na ovom svetu Jasona i njegove aršine. Prešla je največu od svih barijera – vreme. Kada smo se upoznali sa njenim likom na žrtveniku je bio nasmejani mladić. zatim njen brat kao zalog njenoj sreći. Duboko je potresna i pesimistična vizija Pjera Paola Pazolinija. Tako Medeja. ne može biti ni zlatnih kola Helijevih koje vuku zmajevi. magija i napitaka koji oživljuju. Epilog dolazi u obliku velike vatre koja sve guta. pa i nju i tela njene dece. Ovaj put kao zalog Jasonovoj patnji.svoju decu. Medeja je transponova u drugo vreme gde se težiste pomerilo sa afirmativno ženskog na društveno. a njenoj osveti. jer u svetu u kom nema kentaura. I to je najvažnije odstupanje u odnosu na Euripidovu dramu. upila je u sebe celokupno nasleđe naše. pojedinačna egzistencija nema značaja po sebi. sada su to njena deca. jer joj taj koncept nije bio stran. . Jer. uz prkosni smeh strada ponosno. umetnost je izgovor za razgovor.

Related Interests