Priroda književnost

Prvi odgovori na pitanje šta je književnost dat su u antčko doba i mogu se svrstat u
dve grupe: oni koji se zasnivaju na intuitvnoj svest (daju ih laici i t odgovori nisu relevantni)
i oni koji se zasnivaju na književno-teorijskim saznanjima. Književnost je jedna od umetnost,
a razlikuje se od ostalih po tome što njena dela mogu nastat na dva načina – usmeno
(narodna književnost; ovakva dela ne postoje u jednom obliku, već varijantama) i pismeno
(autorska književnost). Književnost je rezultat stvaralačkog procesa. U antci je postojalo
interesovanje za autora, tj. subjekta stvaračkog procesa, i njegovu sposobnost da stvara (što
se tada zvalo pesnička veštna). Ovo interesovanje je prvi oblik naučnog bavljenja
književnošću.
Aristotel je prvi hteo da definiše književnost, i to je učinio u svojim delima Poetika (O
pesničkoj umetnosti) i Retorika. Poetka je i danas najutcajnije književno-naučno delo. Hegel
je izjavio da je Aristotel umni čovek antke i da se niko ne može poredit s njim. Aristotel je
najuniverzalniji filozof ikada, jer se nalazi u temelju svih nauka. Prvi je definisao prirodu
umetnost. Smatrao je da umetnost nastaje zahvaljući podražavanju (mimesis) – ljudi žele da
stvore nešto što liči na nešto što postoji u svetu oko nas. Stvaralačka sposobnost svojstvena
je svakom čoveku – svako može da podražava. Umetnost po njemu snažno deluje, a samim
tm može bit od korist, a najveća korist je katarza, pročišćenje. Umetnost može da učini da
nam budu drage stvari koje inače nisu (npr. u pozorištu gledamo umiranje). Ona nas tera da
razvijamo sklonost ka skladu, uređenost, da pobošljamo našu prirodu. Dok je Platon
smatrao da je suštna odvojena od stvari, po Aristotelu svaka stvar u sebi nosi i svoju suštnu.
Za svaku stvar je važna forma i nju prvo opažamo – zavisno od oblika stvar je prijatna ili
neprijatna. Da bi objasnio razliku između umetnost i nauke, Aristotel upoređuje Homera i
Empedokla. On smatra da im je jedino zajedničko što obojica pišu u heksametru (tako su se u
antci pisala sva dela, i umetnička i naučna). Umetnost se međusobno razlikuju po tome što
podražavaju različite stvari, na različite načine i različitm sredstvima. Književnost ili pesnička
umetnost podražava govorom, odnosno jezikom, koji može bit vezan (propisana metrička
dužina) i nevezan ili slobodan. Ona govori o čoveku i njegovoj sudbini. U antci se smatra da
svaki čovek ima određeni karakter, a za književnost je važno kakav karakter prikazuje. Može
da govori o onima koji su bolji od ljudi (bogovi, heroji; ovako piše Homer), prosečni
(Kleofont) ili gori od ljudi (Nikohar i Hegemon Tašanin). Nisu sva književna dela ista, i on zato
uvodi rodove i vrste, i tako nastaje genologija. U antčko doba važna je tragedija, i Aristotel ju
je opisao do pojedinost. Po njemu postoji šest elemenata koji su suštna svake tragedije:
priča, junaci, govor (svako korist jezik na drugačiji način, sluga i kralj ne govore na ist način),
misli (nalaze se na posebnim mestma da bi bile poenta), scenski aparat (scenografija,
kostmografija itd.) i muzika (prat radnju, uvlači nas u suštnu). Postavlja se pitanje po čemu
se književnost razlikuje od istorije. U antci se smatralo da su konkurencija jedna drugoj jer se
književnost ponekad bavi i istorijom. Razlika je u tome što se istorija bavi pojedinačnim,
konkretnim (npr. neka bitka), onim što se moralo dogodit, a književnost opštm, onim što
nije, već se moglo desit. Književnost je univerzalnija i ozbiljnija. U novijim proučavanjima
književnost smatra se da književno delo sadrži fiktvnu sliku sveta. Ono upostavlja vezu sa
stvarnošću u kojoj nastaje. Jezik se upotrebljava na poseban način, u prenesenom značenju

uz pomoć metafore (uvek se javlja kad se o jednoj stvari govori, a misli na drugu – Aristotel).
Važna je forma, i to posebno u poeziji. Uz pomoć jezika možemo i prepoznat junaka, onog ko
govori. U delu se javlja posebna realnost.
Bogdan Popović je u svom predavanju O književnosti govorio da postoje predrasude o
književnost koje šire ne samo laici već i obrazovani ljudi, ali on smatra da su pokušaji da se
ona ospori beskorisni. Po njemu, nauka se razlikuje od umetnost u sledećem:
1. nauka nema posla sa osećanjima – umetnost govori o njima ili ih izaziva
2. naučna znanja zastarevaju, a umetnost ne (čitaocima se sviđaju i Ilijada i dela 21.
veka), ona ne gubi snagu ni vrednost
3. naučna saznanja nas ne menjaju (menjaju samo okolnost, ono što je oko nas;
nauka ima pragmatčnu funkciju, spoljašnji značaj), a umetnost da (film može da
nas promeni); „Umetnost nas menja (pozitvno ili negatvno), a nauka ostavlja
isto.“ – Volter

Popović smatra da je književnost najvažnija umetnost jer suštnski i najviše govori o
čoveku. Ona osvetljava unutrašnji život. Književnost omogućava da se upozna i svet blizak
nama i svet koji je daleko (npr. u delima Žila Verna). Ona vežba našu osetljivost, zahvaljući
njoj zapažamo moralne aspekte onog što ljudi čine. Omogućava nam da maštamo i uvodi u
proces samospoznavanja.
Književnost može bit vrednovana. Pisac bira između svih mogućnost i načina pisanja,
i svaki izbor je posebno vrednovan. Postoje i predrasude prema nekim vrstama književnost,
dok se prihvaćena dela obično poštuju. Književnost je umetnost koja se raslojava, i to na
pravu i trivijalnu književnost. Trivijalna književnost je dobila taj naziv zbog načina pisanja i
stzanja do čitaoca. Kod nje postoje stroža pravila i ograničenja zbog zahteva publike. Postoje
dva shvatanja o tome koja je funkcija književnost:
1. pragmatčna koncepcija – u antci, Horacije u delu Poslanica Pizonima kaže da je
književnost istovremeno lepa i korisna. Ovo shvatanje dolazi do izražaja u
srednjem veku, kada se umetnost ne razvija kao umetnost već u simbiozi sa
religijom (religijska funkcija). Posebno je važno u komunizmu, kada teorijski
angažovana umetnost pomaže politčkim idejama (socijalni realizam prikazuje
stvarnost, ali ideološki obojenu).
2. nepragmatčna koncepcija – književnost je umetnost, ne treba da služi praktčnoj
svrsi. Ovo shvatanje se javilo u romantzmu, vremenu slobode, a dominira tokom
avangarde, u 20. veku.

Proučavanje književnost

Nauka o književnost je disciplina s dugom tradicijom. Nastala je u antci, a razvija se i
danas. Ipak, bila je osporavana. Neki misle da je nemoguće naučno proučavat književnost.
Nauka o književnost zato je želela da se dokaže i nastojala je da se približi egzaktnim

naukama (nauka o jeziku, semiotka), što je izazivalo otpor i podozrenje. Postavljeno je
pitanje: čemu treba da služe njena saznanja? Volfgang Kajzer je smatrao da je njen cilj da
razumemo književna dela. Saznanja nisu sama sebi svrha, već imaju značaj. Nauka o
književnost treba da služi visokoj i složenoj umetnost čitanja, treba da pomogne da što bolje
uživamo u delima. Nortrop Fraj je postavio pitanje da li ona uopšte treba da postoji. U
Severnoj Americi nauka o književnost se zove kritka. Treba da postoji između ostalog jer
ume da govori, a umetnost su neme – ne mogu sebe da objasne (delo ne može da kaže: „Ja
sam istorijski roman“). Postavlja se pitanje ko se bolje bavi književnošću: pisci, jer poznaju
proces, ili oni koji poseduju određena znanja o književnost. Dilema je nastala jer ima pisaca
koji su se bavili i tumačenjem svojih i tuđih dela. U novije doba veruje se (npr. Volfgang
Kajzer) da su ovi drugi bolji, ali to ne može bit bilo ko, već samo neko ko poseduje
obdarenost. Velek i Voren smatraju da proučavanjem književnost treba da se bave i ljudi koji
nisu pisci jer će oni saznanja iskazat intelektualno, a pisci intuitvno. Nauka o književnost
nije za pisce, jer treba da bude racionalna, a umetnička aktvnost je iracionalna. Književno
delo ima iracionalno poreklo – pisac ne može da objasni kako je napisao delo i zašto na baš
takav način, samo proučavalac književnost može to da formuliše. Svrha nauke o književnost
je razumevanje dela.
Stvaralačka kritka, koja nastaje u 19. veku, je težnja proučavalaca književnost da
kažu ono što je pisac rekao u delu, ali kraće i jasnije. Pisci to ne vole da rade, i stvaralačka
kritka je problematčna. Ona se služi parafrazom (prepričavanjem). Lakše se prepričava
proza, a teško lirska dela, jer nemaju fabulu, ili ona ima jako malo elemenata. Lirska dela su
takođe višeznačna. Posle uvida da je parafraza ograničena, javlja se reakcija na ovaj pristup –
impresionistčka kritka. Primer za nju je Skerlićeva kritka Koštane. On takođe govori o delu,
ali naizgled drugim jezikom, iz ugla kritčara. Ova kritka je subjektvna, on piše o tome kako
je on vidi, ali književno delo je upućeno svima, a ne pojedincu. Pošto se i ona pokazala
ograničenom, počinje da se traži objektvnost, pa se proučava piščev život, njegova
biografija, a naročito okolnost u kojima je živeo. Ovo je dovelo do toga da se ne proučava
samo delo, već njegova geneza. Postavlja se pitanje šta je bio podstcaj za pisanje.
Proučavanje književnost se tako vezuje za psihologiju, sociologiju i istoriju. Težnja da nauka o
književnost bude objektvna dovodi do njenog približavanja prirodnim naukama i
preuzimanju njihovih metoda: analize (cilj joj je da dođe do sinteze, uopštavanja), poređenja
(proučavanje varijeteta), indukcije (zaključivanje o celini na osnovu pojedinačnih slučajeva) i
dedukcije (iz opšteg suda se izvodi pojedinačni). Najsrodnija nauci o književnost je nauka o
jeziku, koja se njim bavi kao sistemom znakova za sporazumevanje. Njena posebna disciplina
je stlistka.
U 19. veku javlja se nastojanje da se nauka o književnost ugleda i na srodne,
duhovne nauke koje se bave ljudskim tvorevinama. Vilhelm Diltaj pravi razliku između
prirodnih i duhovnih nauka. Prirodne kada objašnjavaju koriste kauzalnu metodu, tj. traže
uzrok, a posle objašnjavaju posledice tog uzroka. Duhovne nauke ne traže uzrok, već
značenje tvorevina. One se bave jedinstvenim tvorevinama (npr. Rat i mir je samo jedan).
Pojave su individualne i neponovljive. Karakteristka književnog dela je ta što postoji
zahvaljući individualnost svog oblika. Da bi postala nauka, disciplina mora da ima jasno
omeđeno područje istraživanja, tj. predmet, posebne metode i specifičan jezik, metajezik.

anglosaksonska nova kritka. Od druge polovine 18. epu i ditrambu i kada je uveo delove tragedije. itd. Slična je istoriji jer književnost nikad ne nastaje nezavisno od društveno-istorijskih okolnost. i dr. itd. ljubavni. komediji. kada neko treba da olakša čitaocu razumevanje teškog dela. već korist periodizaciju. Postoje novinska kritka. razrađuje kriterijume za razvrstavanje rodova i vrsta (genologija je posebna disciplina) 5. jer tada nastaje ideja da živimo u svetu u kom se sve menja. mladić razmišlja o fra Petru). Prokleta avlija Prokleta avlija je istorijski kratki roman. gleda grob fra Petra. definiše književno delo 4. definiše prirodu i funkcije književnost 2. književnom prošlošću i tumačenjem onoga što nam je ostavljeno u nasleđe. čitanju.Ove kriterijume definiše epistemologija. strukturalizam. već se sastoji od tri poddiscipline: teorije. određuje odnos nauke o književnost i srodnih disciplina (najsrodnija joj je nauka o jeziku) 6. Njeni zadaci su sledeći: 1. a . veka i ima ih mnogo: pozitvizam. Nauka o književnost nije homogena. Teorija književnost je najstarija književno-naučna disciplina. načinu pripovedanja. veka postoji u obliku u kom je znamo. On je žanr agresor – podesan je da asimiluje druge književne vste. Razlikuje se po tematci (istorijski. Njene metode nastaju od 18. Termini se stvaraju i dalje. fenomenologija. stvara metode za proučavanje književnost 8. a do tada nije posmatran kao umetnička vrsta. Mladić priča o fra Petru. određuje prirodu odnosa književnost i drugih umetnost (umetnost koje potču od književnost su film i pozorišna umetnost) 3. Književna kritka je najmlađa disciplina. definiše prirodu izražajnih sredstava i postupaka (tropi i figure) 7. Teoretčar književnost bi u Prokletoj avliji zapazio prstenastu kompoziciju. kada je dao imena tragediji. fra Petar o Haimu i Ćamilu. Metajezik nauke o književnost stvorio je Aristotel. stvara književno-naučnu terminologiju Istorija književnost ima začetke u antci. Namenjen je nemoj percepciji. Ona se bavi konkretnim književnim delom jer joj je osnovni zadatak da ga protumači i vrednuje. Ona je najuniverzalnija i razmatra sva pitanja koja se tču najopštjih odlika književnost kao umetnost. Ne posmatra književnost od antke do danas kao celinu. dva fratra se svađaju. Kritka je bila posebno važna u romantzmu. jer je nužno subjektvan pošto se njim bavi pojedinac. porodični.). Roman tek u 18. kada je postojala potreba da se popišu dela i pribave podaci o njima za kataloge. To je roman sa okvirom – ista scena se javlja na početku i kraju (mladić je na prozoru. veku doživljava uspon. Ovo je najosporavaniji vid nauke o književnost. istorije i kritke. Ona se bavi promenama u književnost. tpu kompozicije. tj. Predmet nauke o književnost su sve jezičke tvorevine koje imaju estetsku funkciju. časopisna kritka.

Ćamil o Džem-sultanu. koji govore iz svog ugla. On je mislio da će sve književne vrste dosegnut svoj najsavršeniji oblik i da se nakon toga više neće menjat. svest o istoriji kao beskonačnom kretanju – stalno se menja svet. Istoričar književnost se pita kom periodu pripada Andrić. da bi rekao što više detalja. O prvom možemo govorit kada se proučavaoci interesuju za uzroke nastanka književnog dela. ali je ostala priča. nejasno. pojam genija. Važna tema je i život u nacionalno i verski podeljenim sredinama. Insistrao je i na tome da postoji autor. Andrić tako daje njihove portrete. Haim govori brzo. Uključuje istorijsku tematku. Andrić čim uvede junaka odmah kaže sve što je bitno za njega (Karađoz je bio prestupnik u mladost. Korist tehniku uvođenja pripovedačâ. a posle se borio protv nekadašnjih prijatelja). i smatrao je da se to već desilo sa tragedijom. Oslanja se na mitove. ali tako da se ona može povezat sa 20. a Latf nežan). Džem-sultan. Andrić govori o psihološkim mehanizmima koji omogućavaju da se jedan čovek identfikuje sa drugim zahvaljujući zajedničkim crtama u sudbinama. Osnovni pristupi proučavanju književnost Nauka o književnost najpre se bavila promenama u književnost. Ćamil priča kao da ga se to duboko tče. Umrli su fra Petar. Andrić govori o Kainu i Avelju – oni imaju tako velike razlike da mora doći do sukoba. jer se u to vreme menjala kultura – aristokratska u građansku. odbacuje se svako insistranje na normama. Proučavanje književnost kao naučna disciplina nastaje u drugoj polovini 18. veka. naslanja se na drugu priču. koje se kod većine ljudi ne javljaju ili bar ne u toj meri . Aristotel je insistrao na tome jer je primeto da se tragedija menjala. Ćamil i Džem-sultan se povezuju jer su obojica ljudi mešane krvi i izgubili su ono što im je najvažnije. a da on stvara jer na njega utču društvene pojave ili lični život. što je pohvala priči. usmeno predanje. Povremeno korist prvo lice. Haim do najsitnijih detalja priča o onome što se dogodilo bez svedoka. pravilima. a kasnije piše pripovetke i romane. pa se menja i umetnost 4. Više pristupa razvrstalo se u dve grupe: spoljašnji i unutrašnji pristup. Ćamil. genije je pojedinac koji ima izuzetne stvaralačke sposobnost. bez reda. U to vreme javljaju se nove ideje: 1. Nijedan detalj nije slučajan kod velikih pisaca (ime Ćamil znači savršen. legende. kada postaje kult. Kritčar želi da otkrije značenje romana. a o drugom kada se interesuju za samo delo. bez reda. zahtevima 2. folklor. Njegova rana dela su nastala u doba moderne i avangarde. delo je autonomna tvorevina i nema izvanumetničke funkcije. Ćamil se identfikuje sa Džem-sultanom. Voli objektvno pripovedanje. Dugo je postojalo interesovanje za njegovu ličnost. Druga velika tema je priča. Kroz priču o Bajazitu i Džem-sultanu. veku. odbačena je Aristotelova teorija da delo reprodukuje sliku stvarnost 3. vekom. Prokleta avlija je priča sa citatnom podlogom. koji imaju druge karakteristke. Andrić pokušava da preko Džema dođe do jednog vremena. okolnost i uslove u kojima je stvarao. posebno važan u romantzmu. posebno važan u 19. ali je pripovedač uvek objektvan i pouzdan. ideal slobodne stvaralačke ličnost. njegove odlike i elemente koji ga čine.

a ne reaguju). Ijon kaže da je pobedio u takmičenju. nije sama sebi svrha. mnogo je dublje. Tako se negira činjenica da se radi o autonomnom umetničkom delu. Pisci se često podsmevaju filozofskoj dimenziji u delu. Krajem 19. Nije uslovljeno ničim. Nekad se u delu traži filozofsko. Pošto je pozitvista.. a zanemaruje umetničko. Još u antci dat su odgovori. važnu ulogu pridaje kauzalnoj metodi. Uzrok je uvek u piščevom životu. veka. udate žene. Forma i sadržaj se prožimaju i ne mogu se odvajat. Ten je nastojao da delo posmatra kao vrstu dokumenta o piščevom životu. Smatra se da je on važniji od posledice. a Homer bogovima. da svi čitaoci prepoznaju svoju stvarnost. ali ne prekida vezu sa životom. veka ima sve više umetnika sa nekim telesnim nedostatkom. Treba proučavat uzrok jer ćemo tako shvatt i posledicu. Sve ima svoj uzrok i taj uzrok treba upoznat. Puškin je rekao: „Tatjana me ne sluša“. a Sokrat da je on samo bio nadahnut Homerom.. Podstakao je biografizam. Sa usponom psihoanalize i Frojda javlja se teorija kompenzacije. Biografija je pomoćni. Takođe je podložna promenama. Neki pisci i tpovi dela moraju da se dovode u vezu sa društvenim situacijama (Nušić. Svi njegovi delovi su u čvrstoj vezi. Domanović). Pišu se dela sa naslovom „Život i delo. Pozitvizam je trajao do druge polovine 20. Umetnik je neurotčar koji piše da bi izbegao slom. Platon je smatrao da su pisci prenosioci božanskih poruka. Umetnost je slobodna. Velika pažnja se posvećuje porodičnom i socijalnom okruženju. odnosno socijalno-politčkim okolnostma koje ga prate. Oni ne pišu jer to žele. Književno delo nije isto što i životna situacija. U književnom delu postoji imanentna logika (vladika Danilo i Hamlet samo razmišljaju. U njegovom dijalogu Ijon. poteromanija). . Umetničko stvaralaštvo je naše pristajanje da zauvek ostanemo u svetu iluzija i da se ne suočimo sa surovom realnošću.“. Pisac bira jednu mogućnost i mora da poštuje taj izbor. književne metode u spoljašnjem pristupu. On smatra da je umetnički dar nadoknada za nedostatak. Postoji mogućnost da književnost zaista bude dokument (U romanu Kad su cvetale tikve autor piše o rezoluciji Srbija–Rusija). ne osnovni instrument. Edvard Jang prvi govori o tome i kaže da se umetničko delo spontano rađa iz životnog korena genija. putovanja) ili o shvatanju književnost (iz autobiografskih spisa). Zato se njegov život proučava do najsitnijih pojedinost. a Igo se bori i protv toga. jer genije nije uvek ist. Viktor Igo je rekao da je svako delo organska celina. Negatvna posledica ovog je što se stvaraocu pridaje preveliki značaj i postoji prevelika fasciniranost umetnikom. Kult slobodne stvaralačke ličnost obnavlja pitanje zašto pisac piše. što pokazuje koja je metoda u pitanju i da je delo u drugom planu. Takva dela nastoje da održe čvrstu vezu sa stvarnošću. Pisci koji se podsmevaju društvenim situacijama moraju tu situaciju da naprave univerzalnom. Iz uzroka nužno proistče posledica. Književnost ima veliki utcaj na društvo (verterizam – mladi ljudi su se zaljubljivali u starije. Takođe je mislio da je umetnik podložan različitm vrstama neuroza i da se zato okreće stvaralaštvu. Ipolit Ten je utemeljivač pozitvizma. U književnom delu postoji karakterizacija junaka i mora se poštovat karakter koji smo zamislili. da se odreknemo piščeve biografije. Smatralo se da se svako delo može svest na jednu ideju. jer možemo dobit vredne podatke o njegovom književnom formiranju (obrazovanje. on je individualna i neponovljiva jedinka. ali još više o vremenu. Rekao je da sve postoji kroz pojedinca i da njega treba upoznat i saznat sve o njemu. U romantzmu se javlja drugačija svest o tome šta je književnost. Ne treba. međutm.

Govor je individualna jezička delatnost pojedinca. Lingvistka ima disciplinu koja je jako blizu nauke o književnost. To je područje unutrašnjeg pristupa. nešto pre nas i odvojeno od nas. kao što je tradicija. On pravi i razliku između denotatvnog (bukvalnog) i konotatvnog (prenesenog) značenja reči. a posebno dela usmene književnost. razgraničenost – svi tekstovi. a i zato što se tako podstče razvoj same nauke o književnost. a neka izneveravaju. engleskog pesnika i teoretčara. Kad mlidijah umreti na Na stranputici). U književnom delu nema ničeg ličnog. Analitčki se rasklapa na podtekstove. Delo se shvata kao tekst da bi se istaklo da je celovito. U 20. postoje nivoi koji su elementarniji i oni koji su složeniji. veka dolazi do promene i nove metodološke orijentacije u proučavanju književnost. Jezik je po njemu sistem znakova. već pokušava da izazove osećanja u nama. Za definiciju je značajan odnos nauke o književnost i nauke o jeziku. Svako delo stvara očekivanje. De Sosir je nastojao da uspostavi odnos sintagmatke. Na početku 20. Jezik je sistem koji služi za prenošenje poruka u jednoj društvenoj zajednici. Na početku 20. a dijahronija je istorija jezika. Stlistčka istraživanja nisu započeli proučavaoci napisanog. stlistku. Sinhronija je sadašnje stanje u jeziku. Hteo je da potsne istorizam i biografizam iz nauke o književnost i da na njihovo mesto stavi vrednost. De Sosir je bio protvnik istorijskog proučavanja jezika i zato razlikuje sinhroniju i dijahroniju. On uvodi nove pojmove. Književno delo je polazna tačka u proučavanju književnost i zato se mora doći do definicije dela. skupa svih elemenata. Ona je naš izbor iz književnost i umetnost prethodnih vremena. Književno delo nastaje u dijalogu sa drugim. koja nastaje izborom jezičkih elemenata iz skupa svih elemenata u jednom jeziku. On je smatrao da je celokupna književnost istovremeni poredak i da nije važno kada je delo nastalo. pošto nauka o jeziku pokazuje interesovanje za dela jer nastaju od jezika i reči. Edgar Alan Po u delu Gavran ne izražava svoja osećanja. veku se sve češće govori o intertekstualnim vezama. Postoji razlika između jezika (langue) i govora (parole). koja je nastala u antci. Na sinhroniju treba stavit naglasak. Ona je na međi nauke o književnost i nauke o jeziku. Za unutrašnji pristup osnovni pojam je pojam teksta. već pisac samo želi da stvori umetničko delo koje će delovat na nas. Tradicija je nešto nastalo u prošlost. imaju granice (inicijalna i finalna formula u bajci) 3. već kolikom snagom danas deluje na nas. Osnovni cilj stlistke. Ona nije nastala mehanički. jeste podešavanje izraza da bismo ostvarili određeni efekat. teksta i čitaoca. jer je za govornika važno da nas ubedi u nešto. izraženost – tekst je fiksiran u jeziku da bi se razlikovao od ne-teksta 2. veka javlja se novi tp pristupa jeziku Ferdinanda de Sosira. uređen sistem. Horizont očekivanja neka dela potvrđuju. Eliot je primeto da je istorija književnost u njegovo vreme bila veoma važna. i paradigmatke. Sve dimenzije nisu podjednako važne. Javlja se antpozitvistčka pobuna Tomasa Sternsa Eliota. već retoričari. Postavlja se pitanje da li se razlikuju upotreba jezika u književnom i . Do unutrašnjeg pristupa dolazi zbog potrebe da se naglasi samostalnost nauke o književnost u odnosu na druge društvene nauke. jer se u sadašnjem stanju vidi i istorija. Postoje tri dimenzije odnosa prema delu: dimenzija pisca. Tekst mora da ima sledeće odlike: 1. najjednostavniji su glasovni sklop i sth. uređena celina – najvidljivije u poeziji (sthovi i strofe). reaguje na drugo (Don Kihot je parodija na viteške romane.

već kao u sebe zatvorena jezička struktura. kad ih napišem. Književno delo je piščeva ispovest. Ljubomir Nedić je rekao: „Kad za pesmu kažemo da je lepa. u 19. Književno delo je tekst među drugim tekstovima. u latnoameričkoj književnost. Pesničko delo ne živi i ne nastaje kao odraz nečeg drugog. prisećamo se svih trenutaka kada je padala kiša. Hteo je i da potsne interes za autora. ali su i one vrlo složene. 2. 4. Umetnička komponenta je najvažnija. Eliot je najvažniji proučavalac u okviru antpozitvistčke pobune. Nekad pesnici. Najkraći tekst imaju usmene lirske pesme. – Roman Jakobson Dominanta je funkcija koja sebi podređuje sve druge funkcije. – Tomas Sterns Eliot Ovo „tekst“ znači da je važno delo. jer se njom daje celovito saopštenje. Jezik se u književnost korist na specifičan način. Nijedan književni tekst nije kraći od rečenice. On je hteo da izmeni položaj pojedinih disciplina u nauci o književnost. npr. Definicije književnog dela: 1. reči su pesme. Književno delo je jezička tvorevina sa estetskom funkcijom kao dominantom. nezavisno od svega što mu ne pripada. da bi nadoknadili nedostatke jezika. ali doživljavamo sliku sveta u kom pada kiša.svakodnevnom govoru. – Ipolit Ten Ova definicija je utcajna tokom realizma. – Volfgang Kajzer Kajzer u Jezičkom umetničkom delu kaže da delo mora bit autonomno. a ovo „drugim tekstovima“ znači da u svakoj književnost postoji mnogo dela. mislimo da je lepo u reči složena“. – Ipolit Ten Ova definicija obeležava period spoljašnjeg pristupa i pozitvistčku metodu u nauci o književnost i romantzam. sthovi su samo“. Književni tekst ima dopunsku organizaciju – uvek kaže nešto više nego običnom organizacijom. a posebno da zaustavi proces u kom je istorija književnost pokušavala da podredi sebi druge discipline i postane dominanta. 5. Radoslav Katčić smatra da se ne razlikuju. Književno delo je dokument o jednoj sredini i jednom vremenu. veku. U književnom govoru ne reagujemo. Ten smatra da je najvažniji autor i da njega treba upoznat. Dužina nije u vezi sa složenošću. . Tekst dela nije samo gramatčka kateogrija. Neki pesnici su pravili svoj sopstveni jezik. Rečenica „Kiša pada“ se može javit u oba tpa govora. Antpozitvistčka metoda nastoji da zaustavi ova dva shvatanja. 3. a ne autor. jer se realizam interesuje za događaje u društvu. Ranije se razlikovao od jezika svakodnevnog govora. rečima daju preneseno značenje ili stvaraju nove reči (Laza Kostć). Razlika je samo u tome što je u svakodnevnom govoru to informacija na koju reagujemo – uzimamo kišobran. Zmaj je izjavio da ima problem jer ne može da izrazi ono što misli: „Dok su u meni. tj. tj.

vreme. Na početku pravac kretanja je odozgo na dole (padanje. Tema je ista. Sunce je simbol života. nego šta se kaže. izjednačava ga sa pogibijom poslednjeg viteza na bojištu. tj. Osnovni motv je prolaznost ljudskog života. potok. dva prideva (smrtno bledo lice). sth je dvanaesterac (očekivani su osmerac i deseterac). Vreme nam stavlja do znanja da smo prolazna bića. sunce). Prisutna je vrremenska simbolika – umiru sunce i dan. Oslanja se na mitologiju i hrišćanstvo. Najpoznatji je po pesmi Stvari koje su prošle. Njegova pesma je duža za 1 disth. Sada se njim označava i bavljenje teorijskim pitanjima . završava se u tragičnom tonu suočavanja sa prolaznošću. smrt). dominira setni ton. reči koje snažno deluju. Korist reduplikaciju. Poslednja tri stha govore o rađanju meseca. Prvo pitanje na koje mora da odgovori je šta je književnost. a osmerac peva o veselom. veka. U prvom delu pesme prisutna je tema smrt. Sth je dvanaesterac. osnovni neprijatelj je vreme. ali način obrade teme ne mora bit ist. biće to snažno i duboko doživljava. Korist reč grob. Termin poetka je u međuvremenu stekao široku primenu. budi se iz nje (smrtno bleda lica). lađano more. Pesma ima 14 sthova. noći. epika i drama. važna je ideja vaskrsnuća. strofa je disth (tako mu je bilo najlakše). Govori o prolaznost života. Niže različite slike: zlatne toke. a što su danas lirika. Zaokret na kraju daje ton vedrine. jer romantčari vole ekspresivnu leksiku. Ono što je padalo sada se uzdiže. Povezuje prirodu i biće – ono što se dešava u prirodi. što je takođe karakteristka narodne književnost i romantzma. rima je uzastopna (aa bb cc. Romantčari se oslanjaju na srednji vek (vitez).). Nestajemo svakog dana. Subjekat nije odvojen od pejzaža. gubimo nešto i to se neće vratt. mrtav san. posebno u drugom delu pesme. sve o čemu se govori je u unutrašnjem svetu bića.. i kretanje je od dole na gore. koji poslednji umire. opisuju životne prilike i doživljavaju sebe kao različitog u odnosu na druge. povezuje ih protcanje. tj. Naslov pesme ima vremensku simbolizaciju – kraj dana povezuje se sa prestankom života. Đura Jakšić: Veče Jakšić je romantčarski pesnik. a oni teže snažnom izrazu. nema rađanja koje zamenjuje ono što nestaje. Prve dve poetke iz antčkog doba su Aristotelova O pesničkoj umetnosti i Horacijeva poslanica u sthu Poslanica Pizonima. Mesec je pobedio smrt. Poredi ljudski život sa rekom. a zalazak je povezan sa smrću. Povezuje čoveka i prirodu. Poetka Poetka je nastala u antci i predmet joj je bilo ono što se tada zvalo poezija. pa je zato izabrao drugi sth. Postoji slika pometenost (potok beži). Važnije je kako. Nema ekspresivnost stha. To je preuzeo iz narodne književnost.. uzima i odnosi od nas. Tada je označavala celu nauku o književnost. Pojavljuje se najbolji vitez. Prisutan je romantčarski repertoar (slavuji. Nema zaokreta i optmizma na kraju. ima 16 sthova. Mileta Jakšić: Veče Mileta Jakšić stvara početkom 20. mrka ponoć. Zalazak sunca poredi sa apokalipsom.

čiji je cilj otkrivanje imanentne poetke dela.i nastojanje da se otkriju najvažnije osobine jedne nacionalne književnost ili opusa jednog pisca. jer on kaže da umetnik stvara zahvaljujući poznavanju književnih rodova i vrsta. praški strukturalizam. Utemeljivač je Aristotel. Pesnik je izvor poezije. Teorijska poetka se najviše razvijala u 20. I podela: 1. pa tako i književnost. a govori se i o poetci perioda u razvoju nacionalnih književnost. strukturalizam u zapadnoj Evropi. U romantzmu je ova poetka prvi put modifikovana. 2. Tu veštnu umetnik stalno uvećava. Entuzijastčka poetka se zasniva na uverenju da umetnik stvara zahvaljujući podstcaju koji dolazi od više sile (u antci od bogova). Posebno je značajna posle prelaska sa spoljašnjeg na unutrašnji pristup. ali ih najviše ima u romantzmu. veku jer se tada javljaju brojne književno-teorijske škole: ruski formalizam. a ne stvaralac. U realizmu književnost je ogledalo stvarnog sveta. Poetka techne se zasniva na verovanju da umetnik stvara zahvaljujući veštni koju ima. Utemeljivač je Platon. 30-ih godina 20. Stvaralac je samo bog. već izabrani pojedinci koji imaju posebnu obdarenost koja ih razlikuje od drugih ljudi. Romantzam je stlska formacija u kojoj počinje da opada jasnoća književnog dela i pisci . Ove poetke su se javile rano. On u delu Ijon pokazuje da umetnik ne stvara zahvaljujući talentu. Teorijska poetka je nastojanje da se definišu osnovna pitanja vezana za prirodu književnost i umetnost. 2. a pritom korist urođenu sposobnost podražavanja. Do imanentne poetke dolazimo analizirajući delo. Aristotel je prvi istcao veštnu građenja umetničkog dela. On smatra da je umetnik prenosilac božanskih poruka ljudima. veka u Nemačkoj se pojavljuje metoda interpretacije. već je dovoljan stvaralac. Kao vrlo složena disciplina poetka se deli na nekoliko poddisciplina. pošto unutrašnji pristup insistra na analizi umetničkih osobina dela. kada se veruje da umetnika nadahnjuje život. Za umetnost nije potreban bog. Prva i najvažnija teorijska poetka je Aristotelova jer on definiše prirodu svake umetnost. On raspolaže božanskim moćima. nadahnuće dolazi iz njegove ličnost. On odlučuje koji će oblik dat delu. Cilj veštne je da se ostvari što značajniji efekat na čitaoca. a nemaju je drugi ljudi. Ova poetka je drugi put modifikovana u realizmu. Eksplicitna poetka se sreće kada pisac u kritčko-esejistčkom tekstu ili izlaže svoje poglede na književnost kao umetnost ili objašnjava kako je nastalo neko njegovo delo. Stvaralačkom moći ne raspolažu svi. književne rodove i vrste i njihove elemente. II podela (zasniva se na razlikama u shvatanju prirode stvaralačkog čina): 1. III podela: 1. tako da su sve one u nauku o književnost unele nove oblike tumačenja dela. a on je dobar posmatrač stvarnost i tumač života. stvarnost. anglosaksonska nova kritka. fenomenologija. Cilj th škola bio je da se dođe do novih metoda za proučavanje književnost.

Naša najpoznatja eksplicitna poetka je „Objašnjenje Sumatre“. Dskriptvna poetka ne traži pravila i umetnik je slobodan da izabere način na koji će napisat delo. pošto i nju otkrivamo analizirajući neko delo. Baladu odlikuje setni. on ne traži da umetnici u delima poštuju obavezan oblik. ne insistrat na originalnost. Ima fabulu. Romantčarske pesme su duge. Postoje čitave epohe u kojima je poetka normatvna (npr. Đulići uveoci. Čarls Dikens je smatrao da umetnik stvara delo tako što nije do kraja svestan kako će ono izgledat. On misli da umetnik svesno stvara i da može da govori o značaju dela. Normatvna poetka podrazumeva da umetnik uvek stvara poštujući norme i pravila. Te novine su zbunjivale čitaoce. Prisutan je motv mistčnog i najčešće se bira noć. Zato pišu eksplicitne poetke. IV podela: 1. melanholični ton. Da bi objasnio nastanak Gavrana. Protvi se entuzijastčkoj poetci jer smatra da umetnik stvara prema svom umetničkom cilju. Da bi naratvna poetka mogla da postoji. Kaže da mu je najvažnije bilo koji će utsak postći. Najpoznatja normatvna poetka je Pesnička umetnost Nikole Boaloa. pa se javlja refren da poveže elemente. U uvodnom delu on želi da se suprotstavi uverenju da pisac stvara pod utcajem zanosa. jednu od najpoznatjih eksplicitnih poetka. osećaju potrebu da pomognu čitaocima da što bolje razumeju dela. Edgar Alan Po: Filozofija kompozicije Edgar Alan Po je američki pesnik i pisac. proctor i vreme. srednji vek). veku javlja u okviru socijalnog realizma (nastojanje da se književnost podredi ostvarivanju ideologije). Gavran je tpična romantčarska ljubavna balada. 2. Ona dominira u klasicizmu. Avangarda je skup umetničkih tendencija s ciljem da u svaku umetnost uvedu što više novina i eksperimenata. Najpoznatje delo mu je Gavran. Santa Maria della Salute. svaka književna vrsta mora da bude jasno definisana. likove. korist dijalog. Posle romantzma najviše ovakvih poetka ima u avangardi. Kod nas o tome govore Tuga i opmena. Osnovno načelo u okviru klasicistčke poetke je stvarat kao drugi. . pa su pisci pisali programe i manifeste ili objašnjenja dela. iako opisuje kako izgleda tragedija i koje delove ima. koje je nešto između pesme i poeme. Implicitna poetka je suprotna eksplicitnoj. fantastčnu prozu. dok se u 20. da ne zna ništa o svom delu i da ga ne treba pitat o njemu. koja je napisana na zahtev Bogdana Popovića. On je opisao svaku književnu vrstu i propisao kako se dela koja pripadaju tm vrstama moraju pisat. I posle avangarde ostala je praksa da pisci ili u posebim tekstovima ili u intervjuima čitaocima pružaju informacije vezane za nastanak dela. Po smatra da umetnik i pre prve reči zna kako će delo izgledat. na granici lirike i epike. Ona je prelazna književna vrsta. 2. a najvećim delom se podudara sa imanentnom. što je opšte mesto romantčarske lirike. Da bi bio takav. da postoji njen kanon. On je izumeo poseban tp proze. Gavran govori o tugovanju za umrlom dragom. Aristotel je u osnovi bio blizak deskriptvnoj poetci jer. Po je napisao delo Filozofija kompozicije. a taj utsak mora da bude snažan.

Podelio je pesmu na strofe da bi se tekst raščlanio i da bi bilo očigledno da je to jedna duga pesma koja je zapravo niz kratkih. postoji duhovni aristokratzam. Ubacio je refren. Gavran je u svim indoevropskim mitologijama nosilac ružnih vest. Dučić je pripadao parnaso-simbolizmu u okviru moderne. devojka. Izabrao je tugu – mladić tuguje zbog smrt devojke. Bira ptcu pošto ona mehanički ponavlja. . Pominje „plamen tajanstvene magle“ jer je naklonjen mistčnom. Đinđuve sa trakom i žute ruže su dva oblika lepote – kič i prava lepota. jer se utsak kvari ako se čitanje prekida. Suprotstavlja se entuzijastčkoj poetci i zagovara poetku techne. Postavlja se pitanje kako povezat mladića i garana. Prvo pitanje kojim je morao da se bavi kada je pisao pesmu bilo je pitanje dužine. ne može da bude bilo gde. uzvišenost. Poezija je predstavljena kao živo biće. jer to privlači pažnju čitalaca. Pesma ne treba da bude laka za razumevanje. a ne da bude instrument. a čitaoci treba sami da otkriju dublji smisao i značaj. ali je on šaren. To treba da bude živo biće. Stefan Malarme je smatrao da u delu ne treba sve direktno reći. koji insistra na kultu forme i lepog i udaljava se od stvarnost. što je gornja granica. Četvrto pitanje: pošto je pesma duga. koju pisac mora da poštuje. tj. Drugo pitanje je: o čemu će govorit? Od toga zavisi snaga utska. Ruža je ideal lepote. ali ne ljudsko. Nije svako dostojan lepote. ne iskazuje lične emocije. jer se smrt tče svih nas. treba da se udalji od stvarnost. nema svest o tome. Po njemu. U njemu se istovremeno izlaže poetka i prema njenim načelima gradi umetničko delo.u delu treba da bude novinâ. Veliki utcaj u to vreme ima Jovan Skerlić. već samo nagovestt. element koji se regulisano ponavlja. Refren je usklađen sa temom i intonacijom – devojka se nikada neće vratt jer je smrt neumitna. Naglašava prisustvo svest. a bledilo je bilo simbol najređe lepote. pesma treba da bude „mirna kao mramor. racionalne komponente. hladna kao sena“. misli na prosttutku. Svako umetničko delo ima unutrašnju logiku. uveseljava ljude i ne ide uz tugu. Hteo je da ona bude duga onoliko koliko može da se čita u jednom dahu. tj. Umetnik se u delu ne ispoveda. tj. Dučić. a za lepim svi tuguju. Kada gavran kaže „nikad više“. morao je da nađe element koji će sve povezat. Prvo je hteo papagaja. Zatm traži onog koji će izgovarat refren. On definiše prirodu stvaralačkog procesa u Gavranu i kaže da je pisao s početka na kraj sa strogošću i doslednošću kao pri rešavanju matematčkog zadatka. Odlučio je da refren bude kratak i izabrao „nikad više“. a u skandinavskoj mitologiji veza sveta živih i mrtvih. već izaziva emociju u nama. koji smatra da umetnost treba da ima angažman. da bi išla ikad da tešiš ko strada“ – poezija treba da se okrene sebi. Pesma ima 108 sthova. Ona je bleda. Izabrao je smrt mlade i lepe devojke. Treće pitanje je pitanje tona. Ovo je tpična eksplicitna poetka. Po uvodi motv olujne noći. on to govori sa sigurnošću. Kada kaže „žena koja po nečistm ulicama peva“. Gavran dolazi u sobu i započinje dijalog sa mladićem. Jovan Dučić: Poezija Ovo je jedno od retkih dela u kojima se spajaju implicitna i eksplicitna poetka. međutm kaže: „Budi odveć tužna sa sopstvenih jada. savršenstva.

dok je nova književnost živa. italijanska je umetnička. prekomerna plodnost dramskih pisaca. Očekivalo bi se da je usmena književnost originalni tp književnog stvaralaštva kod nas. odnosno samo se ona stalno menja i obogaćuje novim pojavama i delima. a nemačka je filozofska. a naročito da ukažu na specifičnost jedne književnost. Prvi element koji svi proučavaoci poetke srpske književnost preuzimaju iz istorije književnost je svest o nepostojanju evolutvnog kontnuiteta u srpskoj književnost. U svim usmenim književnostma postoje sličnost u prikazivanju prostora i vremena. usmenu ili narodnu. jezik – stara srpska književnost je nastala na jeziku koji se danas ne korist. i mitološkim univerzalijama. u delu Evolucija žanrova u istoriji književnosti. Prvi su se ovim bavili proučavaoci stare srpske književnost Dimitrije Bogdanović i Đorđe Trifunović. Mi samo književnost nastalu na jeziku koji govorimo doživljavamo bez distance. Izučavanje poetke srpske književnost je relatvno novi vid proučavanja. žargon. veka. Jedan od ciljeva je da se utvrde specifične osobine jedne književnost. Ona od srednjeg veka do danas nije imala kontnuirani tok. Stara i usmena književnost su najpodesnije za poetčko istraživanje jer imaju osobine koje se ne menjaju nekoliko vekova. dijalekte. engleska je individualistčka. a potom i u knjizi „Poetka srpske književnost“ Jovana Deretća. socijalne jezike (jezike društvenih grupa). Zato je ona često prožeta lutajućim motvima. u španskoj dominira viteška tematka. Stara srpska književnost se mora prevodit na savremeni srpski. ali ne postoji nijedna usmena književnost koja nije u tesnoj vezi sa književnostma i mitologijama drugih naroda. da bi ostvarili što snažniji umetnički izraz. Za francusku književnost on kaže da je socijalna. ali osnovni cilj je vezan za pronalaženje trajnih osobina te književnost. i novu srpsku književnost. Ovakva uopštavanja su uvek nepodesna da prikažu stvarne osobine. Prvi proučavalac koji je hteo da utvrdi trajne osobine jedne književnost je Ferdinand Brinetjer. Između njih postoje velike razlike: 1. kad je reč o tematci. Izučavanje poetke nacionalne književnost se uvek neposredno oslanja na istoriju književnost i korist njene rezultate. koriste arhaizme. Poetka srpske književnost U novije doba veliki značaj ima proučavanje poetka nacionalnih književnost. 2. Stara i usmena srpska književnost su sada samo delovi književnog nasleđa. Naša je povezana sa drugim slovenskim književnostma i čitavom indoevropskom kulturom. onih koje se ponavljaju iz veka u vek. Najsloženija jezička situacija je ipak u novoj srpskoj književnost jer pisci. Istoričari španske književnost Ramon Menendes Pidal i Damaso Alonso su utvrdili osobine španske književnost: spontanost. koje je razlikuju od drugih. U svim slovenskim mitologijama vreme se deli na ono pre . a potom proučavaoci usmene književnost Nada Milošević-Đorđević. najpre u okviru Insttuta za književnost i umetnost. pošto se razvio u poslednjoj deceniji 20. dok je usmena književnost zbog jezičke evolucije puna arhaizama. Snežana Samardžija i Mirjana Detelić. pa se kaže da se deli na tri makroceline: staru. sklonost ka improvizaciji. kad je reč o mitologiji. ali srpska književnost je jedna od onih književnost koje su nastale na dva ili više jezika. uzor – stara srpska književnost se oslanja na vizantjsku književnost.

kazivač. jer je njihov cilj da se opišu sve promene koje je jedno delo pretrpelo u toku postojanja i da se rekonstruiše poslednja autorova volja. a prepisivači su mogli da izostave i dodaju nešto. Prvo je posmatrana kao skup tekstova u kojim treba proučit jezik. Dela su se prenosila prepisivanjem. 18. Nova srpska književnost je iz niza evropskih književnost preuzimala književne vrste. odnosno služi istni koja je nadindividualna. Zato su važna kritčka izdanja dela. Zato se mislilo da on jeste važan. ali da je daleko važnija poruka koju prenosi i književni oblik kojim se služi. vreme nečisth sila. tematku i sl. Jedino je u novoj srpskoj književnost autorsko načelo izuzetno važno jer se samo tu prvo susrećemo sa autorom. 5. U staroj srpskoj književnost odnos prema tekstu bio je relatvno slobodan. a jedan njen deo i za igru (zagonetke. nit ko je prvi pevač. ne znamo ime jednog autora. U pisanoj književnost uvek postoji mogućnost da se delo javi u više verzija. u najvećom broju slučajeva ne znamo vreme nastanka. U usmenoj književnost autorsko načelo nema nikakvu važnost jer ne postoji jedan. pripovedač. a manje zabavi. 4. književnost je više nego ikad shvatana kao umetnost koja je u službi ostvarivanja nacionalnih ciljeva. ponoći. zbog prirode stvaralačkog procesa koji traje sve dok delo ne bude zapisano. osim za jedan deo epike iz vremena ustanka. dok u usmenoj književnost. i prvoj polovini 19. Tekst u usmenoj književnost je podložan stalnim promenama. Odnos prema autorskom načelu važan je i zbog principa nepovredivost teksta. Takođe. vreme ljudi. koji je istovremeno viđen kao prvi srpski prosvettelj i najvažniji hristjanizator Srba. shvatanje prirode stvaralačkog postupka – u pisanoj. Usmena književnost je bila sredstvo i za zabavu i za pouku. To omogućuje da osobine koje smo upoznali čitajući jedno delo nekog autora povežemo sa drugim delima istog autora. brzalice). shvatanje funkcije književnost – od srednjeg veka do danas neprekidno se menjala. a samo u novoj srpskoj književnost tekst je nepovrediv – mora se preštampavat u obliku koji je dao autor. veka književnost je trebalo da služi pouci. a naročito novoj srpskoj književnost mi najčešće tačno znamo kada je neko delo nastalo. a najznačajniji je kult Svetog Save. već prenosi ljudima božanske poruke. već niz autora. Ona je bila neposredno vezana za religijski život i u njoj je umetnička komponenta u drugom planu. pa tek onda sa delom. jer se smatralo da autor ne govori u svoje ime. 3. U toku 20. Osnovni njen cilj je da se doprinese izgradnji kulta sveca. pitalice. i ono posle ponoći. a kasnije se sve češće posmatra kao umetnost. tačnije tokom romantzma. poznatog autora. Od sredine 19. možda čak i početak i kraj nastanka. To je posebno važno kod velikih pisaca o kojima čitaoci imaju stabilnu sliku. veka. tretman autorskog načela – u staroj srpskoj književnost autorsko načelo nije bilo posebno važno. . ali su sve rezultat rada jednog. U usmenoj književnost. tekstovi su se stavljali u zbornike i tad se prilagođavali jedni drugima. veka različito se gledalo na staru srpsku književnost. U 17.

Čovek je najpre bio u jedinstvu s Bogom. Nova srpska književnost vrlo slobodno prikazuje protvrečnost i u ljudskoj prirodi i u društvu i zato u njoj dominiraju teme koje treba da dočaraju i složenost života pojedinca i složenost života zajednice kojoj on pripada.6. ali ima i natprirodnih bića i pojava. tako da su oni veoma različit. U novoj srpskoj književnost . On treba da izvrši neki zadatak i prema tome su mu date osobine. prikazivanje događaja – u staroj srpskoj književnost sam događaj nije posebno važan. predstava o svetu – u delima stare srpske književnost uvek je u središtu odnos čoveka i Boga i vidljivog i nevidljivog sveta. već dominira večni poredak stvari i pojava. i on zato nema lično ime (ili ima stajaće). on teži da se menja i usavršava da bi se približio Bogu ili se poistoveto s njim kroz vrline koje stče. 9. Pisci koriste one žanrove koji su do njih stgli kao neka vrsta tradicije. opremanje junaka za boj). Sve vidljivo je simbol nečeg nevidljivog. uzetu iz neposrednog osmatranja prirode. U usmenoj književnost najviše događaja ima u epici. Zato su posebno važni književni postupci individualizacija (junak se prikazuje tako da nije sličan drugima) i karakterizacija (junaku se pripisuju osobine koje direktno utču na njegove postupke i odnos prema svetu). Najveći broj je onih uzeth iz svakodnevnog života. stabilno je samo delo. shvatanje načina stvaranja dela – u staroj srpskoj književnost nije se težilo originalnost. Tada se verovalo da se iza svake stvari skriva božanska poruka i da je čovekov zadatak da je otkrije. 7. I u staroj srpskoj književnost žanr se poštuje. naročito u romantzmu i avangardi. Najčešće podražava Hrista jer je on najviši ideal kome se može težit. U novoj srpskoj književnost težnja ka originalnost traži da pisac i prema žanru ima izvesnu slobodu. književni junak – u delima usmene književnost junak nije važan kao pojedinac. Postavši svestan grešnost svoje prirode. 8. tekst dela. Oni žele da o jednoj stvari govore onako kako su o njoj govorili drugi. 10. a posle praroditeljskog greha odvaja se od njega i počinje život u grehu. U novoj srpskoj književnost junak je pojedinac i pisac nastoji da do izražaja dođu baš one osobine koje ga razdvajaju od drugih. Junak u staroj srpskoj književnost je najčešće prikazan dok traži put ka Bogu i kako sve čini da umakne tamnim silama koje ga iskušavaju. odnos prema žanrovima – žanrovi su najstabilniji u usmenoj književnost. već je važniji njegov skriveni smisao. toposima. a posebno su stabilne bajka i junačka epska pesma jer imaju utvrđen način počinjanja i završavanja. U njoj nema motvacije junakovih postupaka. već kao nosilac određene osobine. Samo je u novoj srpskoj književnost vidljiva težnja ka apsolutnoj originalnost. Događaji su nekad konkretni i vrlo detaljno prikazani. U svetu koji prikazuje stara srpska književnost nema kretanja. Iako nije stabilan žanr. Zato se narušavaju žanrovske granice. jer pisac sve želi da opiše na nov način i da svaki junakov postupak uskladi s njegovim karakteristkama. U usmenoj književnost pevači i kazivači prikazuju ovozemaljski život i događaje i koriste najčešće kružnu predstavu o toku stvari i pojava. Najviše ponavljanja opisa ima u usmenoj književnost (npr. pa se pisci služe stalnim opisima.

Dva elementa usmene književnost su tradicija i improvizacija. Tradicija obuhvata sve teme koje se mogu javit. žanrove usmene književnost. Najstarija po poreklu je usmena lirika. U srpskoj usmenoj književnost. osnovni element tradicije je deseterac. tj. megdan). Formulatvnost je suprotna varijantnost i posledica je nastojanja pevača ili kazivača da radi lakšeg građenja. Po pravilu je bezimen ili ima stajaće ime (Milica. posebno dužih tvorevina. ali ono nikad ne pripada konkretnom pojedincu. već stereotpan. . Svaki oblik usmene književnost ima određene specifičnost. tj. Važnost istorijske tematke je omogućila da se lakše povežu naša usmena epika i prozna dela iz 19. Mara. Formulatvnost naročito veliku ulogu ima u epskim pesmama i bajkama. zanemaren. prikazane su pojave iz individualnog i društvenog života u svim njihovim aspektma. već je rezultat nastojanja da se izrazi tpsko iskustvo karakteristčno za određenu kulturu. društvena promena). Nije moguće da postoji značajno delo. lirske pesme govore o svakodnevnim zbivanjima i o običnim ljudskim osećanjima. posebno epici. Nema dela koja donose toliko značajne novine da bi nailazila na otpor. rat. Posebno je važan odnos književnost i istorije jer je prošlost našeg naroda specifična. Jakob Grim je rekao da su usmene lirske pesme istovremeno i stare i nove. Usmena lirika prikazuje osećanja i duševna stanja koja se mogu javit u svakom trenutku ljudske istorije. jer usmena lirska pesma nije izraz ličnog iskustva. koja govori o izuzetnim. Junak nije individualizovan. pa kasnije bila prihvaćena. neke elemente u njih unesu u obliku koji srećemo i u drugim delima. Poetka usmene književnost Osnovna odlika usmene književnost je kolektvni tvorac. U usmenoj književnost ne postoje čitaoci. od sasvim običnog do čudesnog i fantastčnog. koje mogu bit vrlo značajne. sve umetničke postupke. veka. Tim stalnim oblicima se najčešće opisuju radnje ili situacije (npr. i 20. a njegova upotreba u svakoj pesmi spada u domen improvizacije. Varijante su neizbežne jer svaki pevač i kazivač ima pravo da u delo unosi izmene. Nije moguće da autor bude potcenjen. Za usmenu liriku važno obeležje je „lirsko uvek i sada“. U usmenoj lirici često se javlja lirsko ja. Za razliku od epike. jer sadrže poglede na svet koji su mogli nastat samo u ranim fazama razvoja kulture. poseduju visok stepen univerzalnost jer ne sadrže opise istorijskih prilika. U pisanoj književnost se to često dešava (književna rehabilitacija). daju mu na značaju. One neposredno proistču iz načina nastanka i prenošenja dela. Najveći broj dela usmene književnost postoji u varijantama. a kasnije prihvaćen. U usmenoj književnost ono što je doro cene svi pripadnici jedne zajednice. nesvakidašnjim događajima (megdan. U pisanoj književnost delo ne postoji nezavisno od čitalaca jer ga oni aktuelizuju. Izvođač ima slobodu da menja delo dodajući ili izostavljajući delove. već izvođač i slušaoci. sve tpove kompozicije. Improvizacija je mogućnost da pevač ili kazivač sve elemente koji ulaze u sklop tradicije korist uz manji ili veći stepen slobode. Dve osnovne osobine usmene književnost su varijantnost i formulatvnost. a da ga ne prihvata zajednica u kojoj je nastalo. načine za građenje dela. a u okviru nje verovatno obredne i mitološke pesme.

kroz slike i poređenja. Bajka je književna vrsta koja ima ustaljeni početak i kraj. Ove pesme su vrlo kratke i imaju redukovan siže – malu priču o nekom događaju. ali ta podela nije dobra. U Dubrovniku se u okviru jedne tužbe javljaju sthovi: „O jelo. Kasnije su proučavaoci Homerovih epova Milman Peri i Albert Lord hteli da prouče tehiku epskog pevanja i da otkriju kako neki pojedinci izgovaraju 15-18. Matja Murko je za Bečku akademiju nauke i umetnost snimao izvođenja epskih pesama. a ponekad i samom vremenu. Da bi tekst bio kratak.Jovo. Posmatrajući ih. ima mnogo ponavljanja i paralelizama. Svoju analizu počinje od likova. Tražili su pevača koji ume da peva veoma duge pesme. Često srećemo obraćanje ljudskih bića biljkama. ali onako precizno kako se to radi u prirodnim naukama. Medijalne formule su najsloženije jer obuhvataju samu priču u bajci. vita jelo. realistčne i priče o životnjama. Kada je reč o kompoziciji. a ona je nepodložna formalizaciji i nije ista u svim bajkama. za iskazivanje distance. Ove dve formule su okviri teksta i programiraju naše razumevanje priče. Nazvao ih je formulama i rekao da su one u osnovi svakog epskog stla. Često ima etmoloških figura (spoj istokorenskih reči. zapazio je da često vrše iste radnje. Da bi proverili svoje stavove. Prop je hteo da odredi najvažnija svojstva usmene proze. Tekst lirske pesme je veoma složen jer je događaj prenet u duševno stanje lirskog junaka i može da se vidi samo kroz njegova raspoloženja i postupke. Nenad). Način prikazivanja se često zasniva na postupku preslikavanja određenih odlika biljnog sveta na ljudska bića. Osećanja. nebeskim telima.331 sthova). i augmentatvi. doslovni i metaforički. vreme ili mesto. . Kod svih epskih tvorevina mora da se govori o dugotrajnom stvaralačkom procesu u kom učestvuju mnogi pevači i vremenom se formira epski stl. a formule u bajkama dele se na inicijalne. dijalošku ili mešovitu formu. a široko se primenjuje i personifikacija. misli i junakova saznanja izražavaju se posredno. ne hod sama na vodu“.000 sthova. koje je on nazvao funkcijama. Zatm su definisali formulu u epskoj pesmi kao reč ili grupu reči koja se redovno korist u istm metričkim uslovima da označi osnovnu ideju. U najvećem broju lirskih pesama postoje dva plana značenja. Formule su podelili na one koje uvode junaka. već opisuje tpske situacije i zato korist formule. njih dvojica su došli u Kraljevinu Jugoslaviju jer je ovde još uvek bila živa tradicija epskog pevanja. Peri je prvi istako da epski pevač tako lako niže veliki broj sthova jer pesmu sklapa od već postojećih elemenata i obrazaca. Podelio je bajke na fantastčne. predmetma. jer postoji mnogo vrsta ponavljanja. U isto vreme Vladimir Prop je proučavao strukturu bajke. za iskazivanje bliskost. npr. Pronašli su Avda Međedovića koji je spevao „Ženidbu Smailagić Meha“ (13. Usmeno epsko pesništvo je bilo predmet stalnih proučavanja. To po njemu objašnjava zašto nam se bajka ukazuje kao neobično raznolika književna vrsta u čijoj su osnovi jednobraznost i ponovljivost. Finalne izvode slušaoce iz sveta priče i ukazuju na rasplet. Inicijalne su na početku i osnovna funkcija im je da budu žanrovski signal. Epski pevač ne teži originalnost. primenjuje se postupak opisivanja pars pro toto (deo za celinu) – opisuje se kosa umesto cele devojke. Termin su uveli da izbegnu termin ponavljanje. Karakteristčna je emotvna leksika – deminutvi. Pre snimanja zapisivao je tekst i zapazio je da u dva uzastopna izvođenja pevač uvek nešto menja. Usmene lirske pesme najčešće imaju monološku. Njih ima malo. Prvi zapis jedne usmene lirske pesme kod nas je iz 1462. medijalne i finalne. a likova mnogo. ukazuju na radnju. Osnovni cilj im je bio da otkriju kako pevači stču umeće i kako se njim služe. „sja sjajna mesečina“).

on ima najveće vrline. Iako nije verna ljuba. a sablja mu je uništena. da je demonsko biće. Vukašin može da pobedi jedino uz pomoć prevare. Momčilo shvata šta je Vidosava uradila. koji dobija junačke osobine ujaka. protvnik jednom od članova porodice nanosi štetu – zmaj otma devojku 4.. sveta nedelja. međutm. San je u epici uvek nagoveštaj budućih događaja. Žena uvek savetuje svog ljubavnika da pripremi klopku njenom mužu da bi ga lakše ubio. Ženidba kralja Vukašina Ova pesma govori o događaju koji se desio posle 1361. međutm. nesreća ili nedostatak se saopštavaju – sinovi govore caru 5. Čest su neravnopravni megdani – Momčilovom konju su spaljena krila. tj.Postoji 31 funkcija. ali se ne moraju sve pojavit u jednoj bajci. živi u Pirlitoru u Hercegovini. rođake. Insistra se na kontrastu dva junaka. junak pristaje da se suprotstavi ili sam to odluči – sinovi kažu da će krenut u potragu 6. Pesmu je zapisao Vuk od Stojana Hajduka. zabrana se krši – moli oca da izađe 3. čarobna sredstva i dr. Etčka problematka je česta u epici – izdaja je kažnjena. prostorno premeštanje iz jednog sveta u drugi – penjanje 8. junak se ženi i stupa na presto . U pesmi je događaj povezan sa internacionalnim motvom neverne žene. što je pritsak tradicije. Momčilo je tako pozitvno prikazan zbog svog potomka Marka Kraljevića. pšenica belica. U letopisima se tada navodi da su Turci ubili vojvodu Momčila u gradu Periterionu. Momčilo je gorostasni junak. bijela kula. a on joj otkriva da njegov konj ima krila. Sižei se pojavljuju i gube i zato postoje ciklusi pesama. Momčilo sanja da će poginut. u ovom slučaju sestra Jevrosima. junak stče čarobno sredstvo – carev sin kolje konja 7. junaka progone – braća ga izdaju 11. Ovde Momčilo. One koje se javljaju. junak stže neprepoznat kući ili u drugu zemlju 12. Epska fabula u kojoj se taj motv javlja se često sreće u srednjem veku kod raznih evropskih naroda. uvek su date istm redom. Javlja se lažna motvacija – Vidosava plače i pita Momčila da li ima čarobna sredstva. Uvek se javlja pomagač. rujno vino. Vidosava u pesmi ima taj epitet. junak i njegov protvnik stupaju u neposrednu borbu 9. junaka prepoznaju 13. U epici mora da se javi epski siže. Čardak ni na nebu ni na zemlji Funkcije: 1. junaku se izriče zabrana – careva kći ne sme da izlazi iz kuće 2. a vrlina nagrađena (Jevrosima se udaje za Vukašina). Momčilo ima pomagače – sestru. Za epiku su karakteristčni stalni epitet: zelena livada. protvnik se kažnjava 14. Osnovni pokretač je motv prevare – Vidosava prihvata Vukašinovu ponudu da ubiju Momčila. U našoj epici uvek ima nečeg iz drugih žanrova (ovde je to bajka). protvnik biva pobeđen 10. a Vukašin mane.

a pisao je i učenu retorsku prozu i žitja Svetog Simeona. U hrišćanskoj predstavi o Bogu važnu ulogu ima antčka ideja o logosu. večnom i apsolutnom umu. univerzalnim značenjem. Stefan Prvovenčani je goste zabavljao pevajući uz gusle epske pesme. Vizantjska književnost ima religiozni. univerzalnog izraza. Istna je važna jer se preko nje stče sloboda kao idealni vid ljudskog postojanja. kao ni bilo šta pojedinačno već samo ono sa opštm. Stara srpska književnost pripada epohi u kojoj postoje dva jezika i dve književnost – jezik crkvene pismenost i književnost koja je nastajala za bogoslužbene potrebe. prenosilac božijih poruka. stvori jedinstvenu pismenost i kulturu koja je vezana za religiju. Oličenje dobra je biće božije. Kulturno biće srednjovekovnog čoveka sastoji se od učenost. Pošto je sve vidljivo izraz nevidljivog. Bog je svemu dao smisao. Centralne etčke kategorije u srednjem veku su pojmovi dobra i zla. Najčešći toposi su oni koji služe da se opišu stvaranje i duševna stanja (tugovanje. pošto ga vodi svojom premudrošću. dobrodetelji i kulta (skup svih ideala i hrišćanskih normi kojima se može težit). Poetka stare srpske književnost Stara srpska književnost obuhvata vreme od kraja 11. tj. a posle njega i Stefan Prvovenčani. stara srpska književnost je prožeta različitm vidovima simbolizacije. ima filozofski karakter. a po njemu je bog svemoćni tvorac svega i u dubokoj je vezi sa svojim tvorevinama. Na južnoslovenskom prostoru i pre kraja 11. veka. Srednjovekovna književnost je vezana za religijsko shvatanje sveta i čoveka. tj. Do ovoga je došlo iz kulturno-istorijskih razloga (hrišćanstvo se na slovenskim prostorima služi staroslovenskim). veka ima pisanih dela. O ovim elementma se govori u biblijskim knjigama. bila je posebno cenjena i pretvorena u jedan od važnih kultova. tj. a vrhunac ljudske egzistencije je u stalnom proširivanju saznanja istne. Srednjovekovna kultura i književnost su duboko hrišćanske. a hrišćanstvo je preuzimalo ideje iz helenizma (i u antci veliki značaj ima duhovni život). Najvažnije je bilo da objasni odnos istne i privida. tj. On je instrument kojim se Bog služi. Najviše . Pošto je pisana reč u srednjem veku posmatrana kao oblik i izraz umne delatnost. a zlo simbolizuje greh. metafizički karakter. Otkrivanje smisla pojava vodi nas ka osvedočavanju božijeg prisustva u svetu. Centralna ličnost stare srpske književnost je Svet Sava. Čovek je posmatran kao biće podložno grehu kom treba spasitelj. dublje stvarnost. učvršćuje etčke norme i sredstvo je učenja i vaspitanja. Po hrišćanskim predstavama život se svodi na usavršavanje u bogospoznanju. narušavanje božijih zapovest. Sam stvaralac u srednjem veku je bio posmatran kao posrednik. izbavljenje). tj. U srednjem veku se smatralo da je sve vidljivo samo znak nevidljivog i da sve pojave imaju skrivenu dublju suštnu. Stara srpska književnost je u celini zasnovana na temeljima vizantjske književnost i kulture. To dvojstvo se vidi i u pojedincima. U srednjovekovnoj književnost centralno mesto ima topika. element zajedničkog. stradanje. U srednjem veku autor i autorova ličnost nisu važni. i narodni jezik i usmeno stvaralaštvo koje na njemu nastaje. Uloga staroslovenskog je da povezuje slovenske narode. Ovako je i u drugim evropskim zemljama. a mi ga otkrivamo kroz duhovni napor. grešnost. vidljivog i nevidljivog. a naročito čovekom. do kraja 17. ali su ona slovensko kulturno nasleđe jer su to dela Ćirila i Metodija i njihovih učenika. ima didaktčki i pedagoški karakter. pa i do početka 18. U Vizantji književnost nije autonomna jer se preko nje ostvaruje nekoliko ciljeva: instrument je saznanja. utemeljivač srpske književnost u srednjem veku. Važnu ulogu imaju apokrifi – refleksi isth knjiga.

koje se čita se u manastrskoj trpezariji kad se obeležava uspomena na sveca. Osnovna uloga je da učvrst i širi kult sveca. 4. 3. pa se čitaju na bogosluženjima. već se prednost daje trenucima u kojim se vidi moralni preobražaj. c. kanon – preuzeta iz vizantjske književnost. Kod nje je manje izražen religiozni karakter jer govori o istorijskim događajima ili izlaže legendu. Domentjan Svetog Savu vidi kao Hristovu verziju među Srbima. Najpoznatje takvo žitje je Žitje Svetog Simeona. Bavi se određenom temom iz Biblije ili nekom moralistčkom temom. koje se nalazi u uvodnom delu Hilandarskog i Studeničkog tpika. . poslanica – bliska slovu. 6. umetnički kvalitet nije u prvom planu a. znači pismo. propoved. rodoslovi – govore o vladarskim porodicama. žitje . 2. cilj im je da uspostave vezu između dinastja. Druga vrsta je obimno žitje.simbola je u žitjima. retorski oblici a. Važan je uvodni deo (arenga) u kome onaj ko izdaje povelju kaže nešto o sebi i zašto poklanja. liturgijsko pesništvo ili himnografija – centralna vrsta je služba. sthiru i kondak. Savino Žitije Svetog Simeona ima 12 celina. Ta 33 dela predstavljaju 33 godine Hristovog života. Osnovu kanona čine 9 biblijskih pesama. Za staru srpsku književnost je karakteristčno da se ne razlikuju forma poezije i proze jer se ne razgraničavaju reči (scriptura contnua).osnovni oblik. Važna je etkecija (kako se obratt čoveku na određenom položaju). povest – slična žitju. a sve službe kao sastavne delove moraju imat: tropar. one nisu razgraničene ni kao književni oblici. ali tako da najvažnije mesto ima trenutak prelaza – kada on umesto materijalnih bira duhovne vrednost i počinje da živi u skladu sa hrišćanskim idealima. b. kao 12 apostola. Postoje 2 vrste žitja. istoriografske vrste – preuzete iz vizantjske istoriografije. Ona je složena književna vrsta jer je čini više religioznih pesama posvećenih jednom svecu ili jednoj duhovnoj ličnost. u uvodnom delu nekog tpika. Najlepše povelje su povelje despota Stefana Lazarevića. Najveći broj pesama ima karakter molitve. Ponekad se izostavlja druga. koji u osnovi ima biografski karakter jer prikazuje život sveca. Takvo je Teodosijevo Žitje Svetog Save. i ono je kratko. Takođe. b. Žitje često ne sadrži potpuno veran opis života svettelja. Žanrovi su: 1. On Nemanju vidi kao ravnoapostolskog hristjanizatora srpskog naroda. letopisi – sadrže hronološki prikaz vremena nekog vladara ili crkvenog poglavara. Simboli služe da se povežu ličnost i pojave sa osnovom hrišćanstva. slovo – znači govor. 5. Prvo je prološko ili sinaksarsko. Domentjanovo Žitije Svetog Save ima neobičnu kompoziciju – sastoji se od 32 glave i pogovora. povelja – složeno delo pravnog karaktera jer ga izdaje vladar ili feudalac koji poklanja ili zaveštava materijalno dobro.

koje su statčne i u kojima nema mnogo promena. Smatra se da stara književnost pripada sporim književnostma. Na kraju je ponovo nabrajanje. Ima i izmišljenih delova. a stara srpska književnost govori o duhovnom životu. Stara književnost je religijska. Pominje se da je vlast rezultat božje promisli. U staroj srpskoj književnost nevolje počinju kad je čovek odvojen od Boga. Činilo im se da sadrži rečita. Ovde srećemo i jedan od najpoznatjih toposa. Mora da se obnovi božje prisustvo kod ljudi. vek) i opadanje feudalizma pod naletom Turaka. napisan na jeziku koji ne razumemo. Molitva se najčešće upućuje Bogu. pohvala . ali i svecu. a ne samo skup religioznih tekstova. To je kraći ili duži tekst u kome se veličaju vrline sveca ili istorijske ličnost. Arsenije Čarnojević: Molitva zaspalom Gospodu Žanr je molitva. ali i vladarska. Plovidba je topos. Dragoljub Pavlović i Đorđe Radojičić smatrali su da se književnost mora posmatrat u tesnoj vezi sa društvenim razvojem. Naše poznavanje srednjovekovne kulture je jednostrano. Korist nabrajanje da bi se istakla veličina patnje. Mnogo više znamo o manastrima i freskama nego o književnim vrstama. Francuskoj i nekim drugim kulturama. Prevođenje je počelo između dva svetska rata. a ne njegovih tvorevina. Kroz staru srpsku književnost vidimo razvoj feudalizma u Srbiji. radi se o prstenastoj kompoziciji. Nemanja se okreće duhovnom životu. ali prazna pohvalna slova. Glava osobina književnost je dominacija biografskih vrsta. jer se traži nezemaljsko opravdanje za vladanje. zašttniku mesta. To je zato što Ilarion Ruvarac i Konstantn Jireček nisu razumeli pravu prirodu ove književnost. Jedan od primera je Jefimijina Pohvala knezu Lazaru. kada je prihvaćen stav da je zaista u pitanju književnost. jer je ona trebalo da posluži i učvršćivanju kulta dinastje Nemanjića (zato o njima i govori najveći broj žitja i drugih dela). Prvi naši pisci bili su vladari ili deca vladara. sklopio je „nedremano oko“ i zato je došlo do nevolja kod ljudi. razvijeni (13-14. Danas je ova književnost za nas deo književnog nasleđa. Sava se dvoumi kako da nazove oca. U proučavanju srpske književnost važno je pitanje njene unutrašnje promenljivost. 7. Upoređuje plovidbu sa velikom opasnošću. Ne pominje se da se Nemanja kolebao između istočnog i zapadnog hrišćanstva jer je lik idealizovan. Po prvi put se javlja govor junaka. Hoće da mu da što više epiteta koji će ga razlikovat od drugih.na granici između poezije i proze. U staroj srpskoj književnost žanrovi se nisu menjali. Bog je zaboravio na ljude. Svet Sava: Žitije svetog Simeona Žitje svetog Simeona je jedno od najlepših žitja i ima njegove tpične osobine. Ovakva je situacija i u Grčkoj. Ima bogohulnih elemenata. On je imao 3 faze: rani feudalizam. Današnji čitalac ima jedan problem – naviknut je da čita o događajima. topos samouniženja. jer je naglasak na menjanju čoveka. o onome što se dešava u čoveku. Poetka baroka .

Pesnici treba da zabavljaju. Moguće je da vodi poreklo od španske reči za biser neobičnog oblika. a filozofija na razumu. Tansilo kaže da se poezija ne rađa iz pravila. Ustalio se početkom 20. u isto vreme. Za barok je karakteristčno uspostavljanje novog odnosa prema Aristotelovoj Poetci. veka. Pod poezijom podrazumeva izmišljenu istoriju ili priče. barok. Danas se smatra da termin barok označava zapadnoevropsko književno stvaralaštvo 17. već pravila proistču iz nje. romantzam i avangarda – odlikuju ih složena kompozicija. prirodni dar i veštnu. On je najpre i prihvaćen u zapadnoj Evropi. Srodni su mu stavovi Frensisa Bekona. a da bi se to otkrilo treba utvrdit najznačajnije pisce. Gavril Stefanović-Venclović. gongorizam i precioznost. Najveći podstcaj za stvaranje ne dolazi od bogova već pesničkog zanosa i prirodnog dara. Predmet je ispitvanje koje su nauke i umetnost cvetale u pojedinim epohama. On je rekao da se od antke zna za 3 uzroka poezije – zanos. dekoratvnost. Još konkretnije od Petrića govorio je o istoriji književnost i nastojao da odredi njen predmet i zadatke. Termin je prvi upotrebio istoričar umetnost Hajnrih Velflin u delu Renesansa i barok 1888. najpre u Nemačkoj. i prve polovine 18. a paun razmetljivost. rani srednji vek. u delu Novi organon razumni deo ljudske prirode deli na 3 osobine: pamćenje. pa u Francuskoj. Ruski istoričar književnost Dmitrij Čiževski je sve književne stlove podelio u 2 grupe: 1. nejasnost. Obično se kaže da je to stl u koji se izrodila renesansa. Termin barok je u nauku o književnost došao iz istorije umetnost da bi zamenio termine manirizam. knjige i škole. Bruno kaže da pravila u umetnost važe samo za one koji nisu ni Homer ni Hesiod. Podstakao je interesovanje za istorijsko proučavanje književnost jer je verovao da se na neka pitanja može odgovorit samo izučavanjem nasleđa. Milorad Pavić je za seriju Srpska književnost u književnoj kritici priredio knjigu Od baroka do klasicizma. engleskog filozofa. Poreklo termina nije jasno. veka. renesansa. Ima onoliko rodova i vrsta koliko ima pravih pesnika. insistranje na jasnoći. fantaziju i razum. Kirka predstavlja mistčnu komponentu baroka. Doprinos poetci baroka je dao Franjo Petrić (Frančesko Patrici). poezija na fantaziji. klasicizam i realizam – odlikuju ih jednostavnost kompozicije. težnja za harmonijom 2. Prednost daje autentčnoj stvaralačkoj ličnost. Suštna tog odnosa je u davanju prednost entuzijastčkoj poetci nad poetkom techne. epoha. končetzam. Đordano Bruno je napisao dijalog O herojskim zanosima po uzoru na Platonove dijaloge i u njemu Tansilo i Čikada pričaju kako treba stvarat. tj. ali i da budu korisni. pojačana upotreba stlskih figura Najbolji poznavalac baroka Žan Ruse je smatrao da barok najbolje predstavljamo ako za njene simbole uzmemo Kirku (čarobnicu iz grčke mitologije) i pauna. U istorijama srpske književnost termin barok se javlja 60-ih godina 20. . ili samo stl. umerena upotreba stlskih figura. ali je verovatno uzet iz sholastčke nomenklature gde je bio oznaka za jednu vrstu silogizma. Prema ovoj podeli je razvrstao humanistčke discipline: istorija se zasniva na pamćenju. On najmanje ceni veštnu jer najveći pesnici stvaraju bez udela veštne. On u Velikoj obnovi nauka. Rekao je da su barokni pisci Đorđe Branković. šleska škola. Istčući element izmišljenog udaljio se od mimetčkog shvatanja prirode umetnost. dok je u slovenskim sredinama dugo vođena rasprava da li je barok stlska formacija. pošto samo slab umetnik ne može da stvara bez pravila. veka. Zaharija Orfelin i Jovan Rajić. kasni srednji vek.

a pisci su je pojačavali tehnikom carmina figurata. a 1770. Tako se nagoveštava prelaz sa srednjovekovne na modernu književnost. 1648. Italiji. Promene u književnost su praćene i činjenicom da turska vlast od 16. oksimoronske metafore (mlada baba. Barok karakteriše prevlast „načela šepurenja“. Pesništvo ima iste karakteristke kao i u zapadnoj Evropi kad je reč o tematci (prikazuje duševni nemir) i mistčnom doživljaju sveta. U našoj književnost tu tehniku je najčešće koristo Hristofor Žefarović u delu Stematografija. veka Nikola Radojičić kaže da postoji veza između njih zahvaljujući delima kao što je Žitije cara Uroša patrijarha Pajsija. Pisci su voleli i posebne oblike tematke – npr. objavljene su Istorija Jovana Rajića i Orfelinova Monografija o Petru Velikom. Jača svetovna komponenta u knjževnost i istče se značaj nauke i znanja. Za uvođenje narodnog jezika su najzaslužniji pripadnici račanske škole. mada u baroku počinje da se sve češće korist i narodni jezik. prva dela baroknog stla u srpskoj književnost. dijalozi i življe pripovedanje. veku nije samo prešla iz stla u stl već iz civilizacije u civilizaciju. crkvene besede. antteze. da bi jasnije mogli da govore o prolaznost života . krsta. Posle patrijarha Pajsija. Svi naši pisci bili su i racionalist i prosvettelji. trezno pijanstvo. Skerlić smatra da je stara srpska književnost ugušena i da je nova počela ispočetka. Tek u drugoj polovini 20. su prvi put zapisani silabički sthovi na srpskom jeziku. Govori se dosta o varljivost sreće i neumitnost smrt. Tako su nastala dela koja su mogla da se koriste i kao nastavni sadržaj: Hronike Đorđa Brankovića. retoričko. Ovaj prelaz bio je dugotrajan i završio se u doba klasicizma i romantzma. Engleskoj. sintaksička izvitoperenja. sita glad). Dugo se mislilo da ne postoji veza stare i nove srpske književnost. U njemu se odstupa od kanonskih oblika žitja i počinju da se uvode pisma. pisali su o šetnji po groblju. Za pisanje ovih dela oni su koristli zapadne izvore. To je za posledicu imalo aktviranje likovne komponente u književnost. Epoha baroka je omogućila srpskoj književnost da pređe na silabički sth. Život Petra Velikog Zaharije Orfelina i Istorija Srba Jovana Rajića. stepenica. hladni plamen. Pavić kaže da je barok u srpskoj književnost stlska formacija koja je najduže trajala. Veliki značaj imaju i genitvne metafore (žeravica put. srca. posebno u poeziji. Francuskoj. Pored zapadnih uzora barokni pisci su se oslanjali i na poljsku. Dominiraju stlske kategorije: kitnjasto. voda bluda. rusku i ukrajinsku književnost. naročito concordia discors – spajanje nespojivog. koji je obnovio prepisivačku delatnost u Srbiji. To je ukrašavanje dela inicijalima i biljnom i životnjskom ornamentkom. 1648–1770. ukazuje se na to da je neznanje izvor zla. ali i putopise i pisma. tj. počeo je proces kulturne preorijentacije na uzore sa zapada i tako su nastala dela Ljetopis Andrije Zmajevića i Brankovićeve Hronike. a od tada utcaj zapadne Evrope. Razvojne etape u našoj književnost se od tada poklapaju sa onima u Nemačkoj. To je olakšano činjenicom da naši pisci uglavnom koriste srpskoslovenski. Jedna od važnih odlika je traganje za neobičnim oblicima.Smatrao je da je barok izuzetno značajan za našu književnost jer ona u 17. crvi greha). Pišu se pesme u obliku zvezde. paradoksi. Za barok u književnost je karakteristčno da podrazumeva izmenjen odnos stla i sadržaja – stl dobija prevagu. Da bi se to desilo bilo je neophodno prosvećenje naroda. Do tada je vladao utcaj vizantjske književnost i kulture. a prvi je bio poljski trinaesterac. veka slabi i pokoreni narod priželjkuje oslobođenje. Oni su smatrali da će narodni jezik doprinet popularizaciji crkvene književnost i na narodnom jeziku su pisali poslanice narodu. Veliki značaj imaju stlske figure.

ona prikazuje unutrašnju borbu u ljudskom biću. izvanredan). oda) – filozofska. Često govori o mudrost slušanja. Plač Serbiji. ali je vrlo raznovrstan pisac. autoritet i vezu sa antkom. najpre kao vrednosni pojam od latnskog classicus (na prvom mestu. posebno u dramskim delima. La Brijer. Klasicist smatraju da se u čoveku bore 2 načela: božanski razum i životne strast. Poseban značaj imaju njegove pesme jer je prvi počeo da korist rimu kod nas. a barokni pisci su je koristli za građenje svojih dela. Termin klasičan označava i umetnost antčkog doba. pa potom prevodio na narodni. a on je tada shvatan kao nešto što se izražava u logici i pravilima. sve književne vrste dele na: 1. Najznačajniji autor je Gavril Stefanović Venclović. Romantzam i klasicizam traju uporedo kod nas. Posebno je razvijen u književnostma u kojima renesansa nije (francuskoj. engleskoj. Da bi se potsnula čulna komponenta. pa je najmanje izražen u Italiji. Da bi uspostavili sklad tematke i njene obrade. nemačkoj). Zato su uspostavili oštre granice između književnih rodova i vrsta. Molijer. Pisao je i poeziju i prozu. Kao oznaka za stlsku formaciju ustalio se u 17. U većini evropskih zemalja je nailazio na otpor. tragedija. Zaharija Orfelin je autor raznolikih dela. Smatralo se da logika i pravila upravljaju svim stvarima. U novije vreme termin je definisao Rene Velek. itd. veka čak postoji niz alternatvnih termina (npr. veku. Um se u klasicizmu uvek suprotstavlja osećanjima. Poetka klasicizma U svim većim evropskim književnostma klasicizam dominira u 17. Po njemu on ukazuje na izvrsnost. Za propovedi šajkašima uzimao je biblijske teme. Njegova dela su Sjetovanije. visoke (ep. Čula su izvor grešaka. barokni plač (izražava nezadovoljstvo položajem u životu i svetu) i panegirik (hvali neku osobu). Gorestni plač. Pop. U staroj srpskoj književnost je postojala posebna stlska tehnika „pletenije sloves“. veku. a da bi to mogla.i jednakost svih posle smrt. Kao pesnik korist tpične barokne književne vrste. Smatra da treba pisat na jeziku donekle bliskom narodu. psihološka problematka . Drajden. pojavama i procesima i da su u temelju kosmosa. i 18. Rasin. jer klasicizam smatra da nas osećanja povezuju sa nerazumnim delom prirode. Klasicizam je stlska formacija koja ne donosi novine već se vraća na antčke poetke i renesansnu poetku. a na kraju kod nas (kraj 18. Važnije mu je bilo kako će nešto napisat od same teme. veka). Sva njegova dela imaju naglašeno usmeno obraćanje. Termin se upotrebljava u različitm značenjima. Nije se u isto vreme javljao u svim književnostma – najpre u Francuskoj. koja ima poučni karakter. npr. Termin je uvođen sporo i nedosledno i tokom 19. racionalizam). naročito u Engleskoj jer je tamo stgao preko Francuske. Osnovna odlika klasicizma u svim evropskim književnostma je težnja da se čitava umetnost izgradi na osnovu razuma. i prva polovina 19. Džonson i Lesing. Pripada račanskoj školi i najveći deo života je proveo u Ugarskoj kao propovednik. Književnost klasicizma najčešće govori o toj borbi. i 18. klasicizam je insistrao na strogoj logici i čvrstm pravilima. Čovek logiku i pravila spoznaje umom. Neka dela je prvo pisao na ruskoslovenskom. Ugledu klasicizma doprineli su Kornej. Prvi uključuje narodne izreke i poslovice u dela. zabluda i egoizma.

madrigal. rondo itd. roman. jednostavnost. Klasicizam traži dosledno poštovanje pravila jer razum može da deluje jedino kroz pravila. U srpskoj književnost postoje 3 generacije pisaca klasicista: . skladu. Klasicist veruju da je umetnost autonomna (delo nije kopija stvarnost). Klasicist ga doživljavaju kao složeno i protvrečno biće. a samim tm i njen značaj. Javlja se romanski utcaj koji se ukršta sa utcajem antčke književnost. Dok u evropskim književnostma klasicizam obuhvata svega nekoliko decenija u 17. priroda umetničkog stvaranja i nastojanje da se pomire načela entuzijastčke i poetke techne. Njegova osnovna uloga je da usmerava i obuzdava maštu. srednje (lirika) – čovekova borba između opšth ideja i težnje ka ličnoj sreći 3. klasicizam je poslednja stlska formacija u kojoj se mogu srest ep i tragedija 4. Klasicist su dela niskog stla pisali na relatvno čistom narodnom jeziku. to povećava interesovanje za nju. Iz baroka je u klasicizam u srpsku književnost preneta diglosija. parodična poezija) – običan život. Boalo je nastojao da ukaže na estetski smisao pravila i načela. klasicist insistraju na razumu. Pravila vode pesnikov um. Pošto je barok doneo dominaciju mašte.) 3. Ovidije i Katon. opšta pitanja (podstcaj za pisanje. u sthu. tragedija i komedija). Ako je korisna. prirodnost. uzvišenost. piščev odnos prema pravilima. najvažnije književne vrste za klasiciste (ep. a ovde sadržaj ima najviše mesto. treba da čoveka stavi na prvo mesto i to posmatranog kao pojedinca i kao pripadnika ljudske vrste. Klasicist poštuju i prirodnu obdarenost i metodičan pristup pravilima i smatraju da pravi umetnik uvek nastoji da uspostavi ravnotežu između obdarenost i nadahnuća. kod nas traje u 18. niske (komedija. potreba da se u sklad dovedu tema i izražajna sredstva kojima se pisac služi za obradu teme 2. Težnju ka originalnom zamenjuje težnja ka jasnoći. Za dobru primenu pravila važan je ukus. već na poštovanju pravila i uzora koje treba što bolje imitrat. U baroku stl ima prevagu nad sadržajem. U klasicizmu je važno podražavanje antčkih uzora jer se smatra da oni ne umanjuju originalnost već pomažu umetniku da se oslobodi subjektvnost. ekloga. Poetka klasicizma je izložena u sistematskom obliku u delu Pesnička veštna Nikole Boaloa. a dela visokog stla na ruskoslovenskom. osećanje mere. epigram. a osnovni cilj je da nas privuče istnom i lepotom. Kod nas su najprevođeniji Horacije. i prvoj polovini 19. Klasicist obnavljaju načela Horacijeve poetke po kojoj umetnost treba da spaja lepo i korisno. prevaga ljudskim manama i zato je ton često komičan Ne insistra se na originalnost. 2. manje književne vrste (idila. jasnoća. Osnovna obeležja klasicistčkog stla su: istnitost. Osnovni izvor uzora su antčka književnost i umetnost. veka. i 18. funkcija poezije) Klasicizam je od baroka preuzeo težnju ka uzvišenom i idealistčke sklonost. veku. Iako je ovo teoretski spis. ali je baroknoj sklonost ka preteranom suprotstavio osećanje mere. pisan je po uzoru na antku. Nastojao je da uvede red i stabilnost. jednostavnost. a da od svih predmeta koje može da prikazuje. Ima četri poglavlja: 1. da uveri pisce da će iz dosledne primene pravila proisteći umetnost.

Prvi put se raspravlja o prirodi i funkciji književnost i preovladava pragmatčno shvatanje (književnost služi istni. Aleksije Vezilić. Kod nas u to vreme raste nivo znanja o književnost što omogućava da se vode rasprave o tome kakva treba da bude srpska književnost. a Sterija je napravio prve školske programe. propast materijalnih ljudskih tvorevina). On spada u pesnike kulture. Lukijan Mušicki je pisao ode i druge pesme zasnovane na klasicistčkim uzorima. Viland). prvi parodijski roman u srpskoj književnost Roman bez romana. Nikanor Grujić. Ona je oslonjena na antčko nasleđe. tragedije. Nastojao je da govori o univerzalnim temama (prolaznost. Klopštok. Verovao je u duh kao najmoćniju silu u svetu i u razum kao njegov najvažniji instrument. Klasicistčki su: heksametar. komninacija opisa prirode i ljubavnog doživljaja. Poezija mu je duboko pesimistčna jer nastoji da razobliči ljudske zablude i mane i jer govori o neumitnoj prolaznost svega u svetu. Kad piše o čoveku ne idealizuje ga. ali se i za njega i Steriju istče da su bili prvi umetnički pesnici i da su bili skloni da pišu diskurzivnu poeziju (u kojoj se misli). . biča iz grčke mitologije i kulture (Paris. Lukijan Mušicki. arhaičan jezik. a prednost daje temi. Svi su se formirali pod dvostrukim utcajem: grčkih i latnskih pesnika s jedne strane (najpre Horacije). činjenicu da se u nama spajaju dobro i zlo. a hteo je da podstakne njen razvoj delom O srpskom slogomeriju (srpskoj metrici). Svi su bili izuzetno obrazovani i nastojali su da poštuju klasicistčka pravila i norme da bi probudili interesovanje za grčku i latnsku kulturu. koje je ništavno i nisko. Često kombinuje deskriptvne i diskurzivne elemente nastojeći da poveže misao i slike. a Sterija. Prevodili su antčke pisce. On piše poeziju. a on je patriotske teme uvodio i u svoju poeziju. npr. prolaznost. Gligorije Trlajić. 1. Jovan Sterija Popović. Helena. hiperbolizacija. imao je nadimak Pesnički Patrijarh. Đorđe Maletć. Dositej Obradović (pripadnik prosvetteljstva ali ima klasicistčko obrazovanje. Uglavnom su živeli severno od Save i Dunava. bogovi). Aurora. Šiler. Petar Petrović Njegoš: Paris i Helena / Noć skuplja vijeka Ovo je ljubavna pesma koja sadrži i romantčarske i klasicistčke elemente. Spomen putovanja po donjim predelima Dunava. Neki od naših najznačajnijih romantčara imaju klasicistčku fazu. poređenje ženske lepote i pejzaža. komedije. naš najobrazovaniji klasicista. Kod Sterije je u duhu epohe kojoj je pripadao vrlo važan njegov patriotski rad. Atanasije Stojković 2. Romantčarski su: hiperbola. morali su da steknu široka znanja. bili su upućeni na Austrougarsku. razmišljanje o ljudskom biću. Jovan Subotć Naši klasicist zbog ljubavi prema antci nisu davali veći značaj usmenoj književnost. Najpoznatja su njegova pesnička dela. Vasilije Subotć 3. i antčke uzore). Za Mušickog se kaže da je bio pseudoklasicista. pominjanje noći. Jovan Hadžić. koji pored dara poseduju i veliko znanje. lepot). već prikazuje negatvne strane ljudske prirode. Da bi mogli da je pišu. i nemačkih književnika s druge (Gete. glorifikacija čulne ljubavi. vrlini. svi su školovani na mađarskim i nemačkim univerzitetma. tj. Iz odanost klasici prevodio je pre svega Horacija i tako uvećao pesničku veštnu.

Dok klasicist pažnju poklanjaju veštni koja se može uvećat. Poetka romantzma Romantzam je značajna stlska formacija u svim evropskim književnostma i podudara se sa vremenom burnih i važnih događaja (epoha Napoleona). preterivanju. 2. U romantzmu veliki značaj imaju i imaginacija. a umetnost iznad nauke. Za razliku od klasicistčke poetke koju je Boalo izložio u celini u delu Pesnička veštna. ruski kritčar. Klasicistčki ideal savršenstva zamenjuje romantčarska ljubav prema onome što je zasnovano na nesrazmeri. Romantčarski pogled na svet karakterišu: 1. rekao je za junaka romantzma da je egoista koji pat. individualizam – na čoveka se gleda kao na pojedinca koji je usamljen u svetu i kog njegova sredina ne razume i nije spremna da sledi. a pasivan mogućnost da čovek okrene leđa stvarnost i utehu traži u mašt i imaginarnom. ljubav) gube značenje. Za pristalice obe vrste je zajedničko to što ne prihvataju stvarnost. Poetkom romantzma su se bavili brojni proučavaoci književnost i smatrali su da u tumačenju treba poći od 3 komponente: subjektvizma. Kolridžova Književna biografija. Do poetke romantzma se može doći preko uvida u veći broj dela. On je i vreme uspona klasične nemačke filozofije i značajnih politčkih pokreta. Oni veruju da nadahnuće ne dolazi sa strane. divljenje prirodi i simboličko-mitološki doživljaj sveta. Romantzam se formira u opoziciji prema klasicizmu. Igoovi predgovori dramama Ernani i Kromvel. 3. nedostatku. buntovništvo – čovek epohe romantzma osporava poredak u svetu i bunt je osnovno obeležje njegovog odnosa prema stvarnost. Najoštrija borba između romantzma i klasicizma je vođena u Francuskoj. viteškog. najpre po tome što romantčari stavljaju osećanja iznad razuma. Bunt može bit aktvan i pasivan. Vordsvortov predgovor Lirskim baladama. orijentsanost na srednji vek i okretanja folkloru. da poezija proistče iz njegove ličnost. snažno izražen odnos prema narodu i nacionalnoj tradiciji – neguje se posebna vrsta ljubavi prema narodu. tj. Aktvan podrazumeva potrebu da se učestvuje u menjanju sveta. Romantčari veruju da pesnik stvara zahvaljujući obdarenost. Omiljeno raspoloženje junaka je samoća. romantčarska poetka nije izložena u jednom delu ili tekstu. koji je za njih doba uzvišenog. Naročito značajnu ulogu romantzam je imao u zapadnoj Evropi. ona je njegovo prokletstvo. Dok su klasicist u prvi plan stavljali norme i pravila. Bjelinski. gde je klasicizam bio autoritatvan. a od nacionalne istorije romantčari najviše cene srednji vek. Romantzam je i doba u kom neke od najvažnijih vrednost (prijateljstvo. koju prat razočaranje. Šelijeva Odbrana poezije. U romantzmu se menja i ideal lepote. u romantzmu je osnovni zadatak pesnika da izrazi sebe i svojo duboko lični doživljaj sveta. među kojima su: predavanja braće Šlegel. fantastčno i onostrano. nije rezultat delovanja . među kojima su najznačajniji ruski dekabrist i italijanski karbonari. s obzirom na to da ih privlači čudesno. romantčari insistraju na entuzijastčkoj poetci. Samoća ne raduje junaka. što je suštnski osporavaju. Zato je Vordsvort u predgovoru Lirskim baladama rekao da je svaka poezija spontani izliv snažnih osećanja.

Romantčari odbacuju čvrste granice rodova i vrsta i prvi put počinju da se stapaju lirsko. čovek je u romantzmu ponovo otkrio svoj unutrašnji svet. a romantzam se javlja u doba razočaranja razočaranja u razum. ali ne kao izvor uzora. U romantzmu se na stvaralački čin gleda mistčki. Klasicist su smatrali da možemo dobro da stvaramo samo ako imamo dobre uzore. dovelo je do nove predstave o stvaralačkom činu. osetljivost. Romantčari veruju da je pesnik izvor poezije i to je osnovni razlog što će u romantzmu nastat kult slobodne stvaralačke ličnost. U klasicizmu su dominirali empirizam i racionalizam. Korneja. Klasicizam je delimično bio zasnovan na mimetčkoj koncepciji. Iracionalizam u romantzmu se zasniva na uverenju da se na iracionalan način i stvara i na iracionalan način delo deluje na nas. Zato se tražilo da se izučava biografija pisca. osećanja. Romantčari su verovali da su naša osećanja često nejasna i veliki značaj pridavali su stdljivost. u lirskom su videli ono što suštnski obeležava sve književne rodove i vrste i zato je Igo rekao da je drama potpuna poezija. Romantčari veruju u autonomiju umetničkog stvaralaštva. tj. dolazi do lirizacije književnih vrsta – nastaju lirska drama. veruju da je u njemu sve skriveno. Pošto je poezija središnja umetnost. ali i do interesovanja za sve što je tajanstveno. ali u romantzmu je poezija na prvom mestu. a uzrok za nastanak dela u njegovom životu. nepoznato. Romantčari su odbacivali uzor i potrebu za okretanjem antci. zagonetno. pripovetka i roman. epsko i dramsko u istom delu. On definiše poeziju tako da bi je što više suprotstavio razumu. Prvi ju je uveo Semjuel Tejlor Kolridž i shvatao ju je kao snagu koja omogućava da se u pesnikovom duhu spoje stvari koje u stvarnost ne srećemo u tom obliku. jer su verovali da su ova osećanja puna tajni. Za poetku romantzma je važno i to što se težište pažnje prenosi često sa dela na tvorca. Čak i kada gledaju na spoljašnji svet. Najpoznatji lirski roman u romantzmu je Jadi mladog Vertera (Gete). odnosno iracionalnim prodorom u suštnu stvari i pojava. već da stvori novi oblik. To je logična posledica uverenja da je izvor poezije pesnikova ličnost. . a to je isto kao kad bi se Bog preobrazio u slugu. nejasno. pa se stvaralaštvo izjednačava s proricanjem. Romantčari u razgovor uvode jedan od svojih osnovnih pojmova – imaginaciju (uobrazilju). već proistče iz pesnikovog bića. Šilera. Antku je kod njih zamenio srednji vek. uzbuđenja koja se u njemu javljaju. i da je i sam čovek čudna tajna. Zahvaljujući dominaciji lirike. nastojanje da se u osećanjima pronađe utočište za ljudsku jedinku. a Šlegel je rekao da je značajna jer zaokupljuje celu dušu i jer dolazi iz najskrivenijeg bića izabranih ljudi. Romantčari su verovali da je proces nastanka umetničkih dela potpuno autonoman. Romantčari veruju da zadatak umetnika nije da oponaša ono što već postoji. Poezija ima ovako visoko mesto jer se služi jezikom. Romantčarima se činilo da je hrišćanstvo zbrisalo celokupni čulni život. Zato su centralno mesto davali piščevoj imaginaciji.bogova. U svim prethodnim epohama umetnost su posmatrane kao manje-više ravnopravne. Romantzam se na poseban način odnosio prema religiji. da pesnik ne pozajmljuje već sve crpi iz sebe. Molijera. Igo je rekao da pisac njegovog doba ne treba da imitra Šekspira. a Šlegel misli da je jezik značajan jer je opšt organ sporazumevanja. Dok se u klasicizmu traži da poetka bude normatvna. svet čula. sposobnost da stvara nove oblike krećući se kroz prostor koji je iznad empirijskog. čednoj ljubavi. Zahvaljujući tome. Imitrajući druge on gubi svoju originalnost. pa je logično što su osnovne komponente romantčarske poetke iracionalistče. Okretanje unutrašnjem svetu. Za romantčare poezija je središnja umetnost. nego kao rodno tle nacionalne mitologije. Dok su klasicist verovali da postoje teme koje nisu podesne za umetničko stvaralaštvo. romantčari odbacuju norme. iskrenom prijateljstvu. osećanja.

već otkriva i komponuje predeo. prometejsko. Jakšić). u čemu su prednjačili Zmaj i Laza Kostć. ili draga i srpstvo. izuzetnim duševnim stanjima. Veliki utcaj na naše romantčare imao je nemački pesnik Hajnrih Hajne. žena koja je oličenje vrline. Vuk je tako dao završni prilog stvaranju književnog jezika na osnovama narodnog. vezali su se za Miloša Obilića.“ On veruje da je umetnik stvaralac koji sve vidi iz svoje lične perspektve. koja je zasnovana na načelu fragmentarnost. Njega neposredno vidimo u Posveti prahu oca Srbije. a Njegoš je svojim delom pokazao da se umetnička književnost rađa na temeljima usmene. dnevnici. buntovnici. najuzvišenije. a on žudi da ih saošt drugima. a najveći utcaj ima Šekspir. Poetka realizma . za naše su posebno značajni ljubav i odnos prema narodu. Ist postupak se javlja i u Evgeniju Onjeginu i pesmi Ponoć. odnosno menja se ljudsko mišljenje i osećanje i Bajron je zato govorio da su principi nepromenljivost daleko od poezije. U romantzmu se kod nas afirmiše drama koju pišu pesnici (Kostć. Ideja narodnost je značajna i javila se zahvaljujući nemačkom utcaju. Za srpsku književnost je naročito važno to što podrazumeva čvrstu vezu sa usmenom. godina. Književnost je shvatana kao sredstvo koje treba da učvrst nacionalno osećanje. Bajronizam je naročito pripisivan Jakšiću. Posle njega najvažniji je Bajron. Okrećući se prošlost i tražeći reprezentatvni lik. Romantčari odbijaju mogućnost da umetnički čin bude imitacija prirode i zato je Bajron rekao: „Kada veliki umetnik slika predeo. idealna draga. I srpski romantzam karakteriše težnja ka ekspresivnost i hiperbolizaciji. Omiljeni junaci su borci. Rat za srpski jezik i pravopis Đura Daničića i Vukov prevod Novog zaveta. što je posledica insistranja na individualnost i originalnost. Kolridž je rekao da poeziji pristaje kao predmet svaka misao ili osećanje koji se ikad rode u glavi čoveka. Uveo je duh kosmopolitzma. Pesme Branka Radičevića. odnosno otvorenost prema drugim književnostma i kulturama. memoari. a jača uloga i književne kritke. Karakteristčno je insistranje na snazi izraza. Oni u dela uvode i novi tp kompozicije. ekspresivnost. potreba da se pronađe ono što je u nekoj sredini najveće.romantčari veruju u apsolutnu slobodu. a Radičević na liriku i korist osmerac. Romantčari su verovali da do promena u umetnost dolazi jer se menjaju umetnički senzibilitet. Iz nje proistče to što se u delima romantzma pojavljuju ljudi sa izuzetnim svojstvima. Romantzam se najpre ukorenio kod Srba u Ugarskoj jer su oni bili u prilici da neposredno primaju utcaje iz Evrope. Iako su romantčari pisali o različitm temama. Pravi pesnik je nacionalni pesnik. a ničeg nije bilo. Za srpski romantzam izuzetno je važna 1847. Romantčari likove prikazaju u napregnutm. Za srpske romantčare je važan i idealizovani lik žene. koji je imao kultni status za njih. kada su objavljena dela: Njegošev Gorski vijenac. Njegoš se oslanja na narodnu epiku i korist deseterac. on vam ne daje njegovu doslednu kopiju. Romantzam je kod nas manje koherentan nego klasicizam. prometejski likovi i ttani. gde se nalaze crtce kao da nešto nedostaje. U poznom romantzmu je važna mrtva draga (o njoj pišu Zmaj i Kostć). naročito za Kostća. Sa tm je povezana i gigantomahija. Najvažnije vrste su putopis.

Osnovni poklič realizma je shvatt život. Da bi ga prikazali kao čoveka iz običnog sveta pisci veliki značaj daju postupcima motvacije. godine. Pošto između stlskih formacija nema čvrsth granica. Realizam je stlska formacija koja je u evropskim književnostma dominantna od 1830. ali se za njegovu postojbinu uzima Francuska. Prvi realistčki pisci su Balzak. Termin je nastao od latnskih reči res i realis (stvar. Veliki značaj imaju tematka i junak. teško je odredit granicu između realizma i romantzma (u Rusiji se Puškin svrstava u oba). ima osobine karakteristčne za određenu vrstu ljudske sudbine. otkrit njegov smisao i zakonitost. ali takođe prestavlja i sredinu. Oni očekuju od čoveka da što bolje upozna svet i da umetnički izrazi predstavu o njemu. Nasuprot romantčarima. prikazivanje stvarnog sveta i života 2. u svakodnevicu. društveni sloj i njemu primerenu psihologiju. Pisac treba da prikaže sve što postoji u životu. usmeren na ozbiljno prikazivanje stvarnost 3. U Francuskoj je za predvodnika uziman Gistav Flober. Realist . tp književnog stvaralaštva. realist veruju da je poezija sadržana u samom životu i da se najbolje vidi u istnitom prikazivanju života. Junak jeste pojedinac. ali i nastojanje da se u delu gradi empirijski model sveta. pošto je u toj zemlji 1857. Iz ovog se vidi da neki od najvećih pisaca pripadaju realizmu. Realizam nasuprot romantčarskoj težnji za nejasnost uspostavlja kult jasnost. Kao najvažnija odlika realizma uzima se prikazivanje stvarnost. koji poeziju traže u svetu imaginacije. do 1880. a realist negatvne junake ne posmatraju kao nešto što ne pripada ovom svetu. stvaran) da bi se označila umetnost koja je u dubokoj vezi sa stvarnošću. on je dužan da govori o njima. veku smatralo da su jedine objektvne. Junak često nastaje na osnovu stvarnog uzorka. Dikens i Gogolj. U nekim zemljama se koriste drugi termini: u Italiji verizam. zasnovane na proverljivim podacima. već za otkrivanje istne. ali se onda povezuje sa reprezentatvnim za sredinu. ali je zatm zbog romana Madam Bovari oštro kritkovan u časopisu Realizam. Stendal. pre svega one o sukobu pojedinca i sveta. koja je socijalna ili psihološka. Termin se u nauci o književnost upotrebljava u 3 značenja: 1. posebno ako on treba da rezultra okretanjem leđa stvarnost i prepuštanjem mašt. S njim je povezano insistranje na istnitost jer realist smatraju da je delo istnito ako govori o onom što stvarno postoji. Posebna pažnja posvećena je prikazu vremena i prostora jer su to izuzetno važne kategorije za čitalačku verifikaciju slike stvarnost. Realist misle da čovek ne treba da proklinje svet u kome živi i da tuguje zbog okolnost u kojima se našao. vreme. Šanfleri objavio programski tekst Realizam. U delima romantčara negatvni junaci su demoni. Istču da je osnovni cilj vezan ne za postzanje efekta. što nije uzeto iz sveta mašte i fantazije. Realizam podrazumeva napuštanje romantčarskih ideja. u Poljskoj pozitvizam. period u književnost (1830–1880) Realizam se javlja u svim evropskim književnostma. u Nemačkoj poetski realizam. Zato se kaže da je junak u realizmu najčešće tp. uz izvesna odstupanja u manjim književnostma (npr. Za njih je pisac sluga istne i ako u životu postoje zlo i negatvne pojave. iako samu istnu bliže ne određuju. srpskoj). već ih smeštaju među ljude. vreme i psihologiju. Realist koriste saznanja prirodnih nauka za koje se u 19. a umetnički izraz treba da bude zasnovan na neukrašenoj istni. tj. Termin realizam nema književno-naučno poreklo jer je preuzet iz filozofije gde je njim označavan pogled na svet koji vodi računa o empirijskim činjenicama.

Traje od 1875. u realizmu dominira proza. potpuni – ravnoteža prva četri 6. a ne remek-dela umetnost prema nekim znalcima. veka. kada postepeno počinje da se preobražava u modernu. folklorni realizam – Milovan Glišić i Janko Veselinović 3. književnost istnitog. do 1890. mada i roman dobija sve značajnije mesto. Zato se za njega kaže da je doba uspona romana. Svetozar Marković piše Pevanje i mišljenje (1868) i Realnost u poeziji (1870). ali i da bude sredstvo za širenje korisnih istna. Epoha realizma je značajna i zato što je to prva stlska formacija koju prate programski tekstovi. Sklon je da izjednači umetnost i nauku jer obe treba da budu zasnovane . Realist često uvode ideje tako što junacima omogućuju da budu nosioci određenog pogleda na svet. Prva definicija realizma se pojavila u jednom francuskom časopisu: realizam je književno učenje koje svakoga dana sve više osvaja i koje vodi vernom podražavanju originala koje nudi priroda. veku može da se govori o usponu socijalnih ideja koje su za cilj imale menjanje stvarnost. U njima je želeo da kritkuje poznu romantčarsku književnost i da realizam prikaže jedini mogući oblik književnog stvaranja. realizam posebnu pažnju posvećuje jeziku – govor junaka vezuje se za socijalno poreklo i status. Za njega je u književnost najvažnija tematka i zato formu posmatra kao spoljašnju i nevažnu. Za razliku od romantzma u kom dominira lirika. srpskoj. protorealizam – Jakov Ignjatović 2. Takođe traži da književnost prikazuje savremeni život. već razlikujemo nekoliko njegovih etapa: 1. Zbog interesovanja za društveni život smatra se da se za realizam može reći da je epoha u kojoj se otkriva socijalni smisao stvaralaštva. poruku. Postoje velike razlike između pojedinih dela. a to je povezano sa činjenicom da u 19. jer samo nauka može sve da objasni i svemu da nađe smisao i uzrok. dezintegracija realizma – Lazarevićeve pozne pripovetke. Najvažnija književna vrsta je pripovetka. posebno onog koji je mogao da bude objavljivan kao novinski feljton. U doba realizma život se shvata kao vrhunska inspiracija za celokupnu umetnost i zato Hegel govori o potrebi da umetnik polazi od obilnog vrela života. Zbog potrebe da junaka poveže sa stvarnim svetom.odbacuju sth shvaćen kao ukras i smatraju da on omogućava da se prikaže ono što je istnito. da okrene leđa prošlost i istoriji. došlo je do regionalizacije jer prikazuju sredinu koju najbolje poznaju. Da bi junak bio nosilac ideje mora da dobije karakterizaciju (pripisivanje osobina) i da važno mesto imaju socijalna i psihološka komponenta. poetski – zasnovan na idealizaciji pojedinih oblika života 5. realizam donosi interesovanje za socijalne procese. a naglasak staavlja na značenje. Polazi od socijalno- politčkih ideja i traži da se književnost korist naučnim saznanjima. Smatra da književnost treba da bude korisna jer je inače besmislena. pa možemo reći da realizam nije homogena stlska formacija. prema nekim znacima to će bit književnost 19. a naročito sa određenom sredinom i vremenom. Pošto pisci veliku pažnju poklanjaju prikazivanju prostora. npr. ljudsku zajednicu i sudbinu velikog broja pojedinaca. programski – Laza Lazarević. Umesto i interesovanja za subjektvno i unutrašnju svest pojedinca. Javljaju se nastojanja da se književnost pretvori u instrument za oglašavanje različith socijalno- politčkih programa. u pojedinim književnostma. zbivanaje se seli u čovekov unutrašnji svet Realizam ima veliki značaj u srpskoj književnost. Zato nastaje kult stvarnost. idealizuje se patrijarhalni način života 4.

U epohi dezintegracije realizma u srpskoj književnost se javljaju sve složeniji oblici fantastke. govori o pesniku kao probuđenom delu naroda. veka“. Zvezda. Pisci realizma staju često na stranu junaka iz nižih društvenih slojeva. U doba realizma Beograd postaje književni centar. o onom ko je prvi i najdublje shvato socijalne protvrečnost i ko zbog toga ima pravo da pozove na menjanje društvenih okolnost. Tražeći da umetnost bude korisna. iako su i dalje važni Novi Sad. Ovoj epohi pripada samo jedan veliki pesnik. odnosno „ep 19. Oni to čine jer su mislili da se kroz život nižih slojeva može stći do dublje slike socijalne stvarnost jednog vremena. . Dolazi i do uspona književne periodike.na racionalnim principima. Bosanska vila. Izuzetno su važne Nušićeve komedije jer kritčki prikazuju aktuelne pojave iz života svih slojeva. Vojislav Ilić. Važno je to što jača utcaj ruske književnost i u domenu poetke i u domenu tematke. ali je njegovo zalaganje za uvođenje angažovane književnost bilo važno. Sremski Karlovci i Sombor. Neke od njegovih ideja nisu bile prihvaćene. Brankovo kolo. ubistva) jer traži uverljivo slikanje karaktera junaka i nastoji da dobro motviše njegove postupke. Istče da roman treba da bude centralna književna vrsta. ali i motvi mistčnog i onostranog. Najpoznatji časopisi su Javor. najpre oslonjenih na folklornu tradiciju (komadi sa pevanjem Janka Veselinovića). Stražilovo. trovanja. Realizam je veliku pažnju posvećivao prikazivanju stvarnost i zato odbacuje omiljene fabule romantzma (otmice. U srpskoj književnost realizam je prva stlska formacija koja donosi prevlast proze. ali i uspon dramskih tekstova.