JUKIO MIŠIMA

Ispovest maske

bojana888

... Lepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio
niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U
lepoti se susreću dve obale i sve suprotnosti postoje naporedo. Ja nisam učen
čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja!
Mnogo je u životu nepoznanica za čovekova nejaka pleća. Rešavamo ih kako
znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota! Nepodnošljiva mi je pomisao da
čovek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život sa idealom
Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovek kome je Sodoma u
srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od
istinske čežnje za lepotom, kao u doba mladalačke naivnosti. Da, široko je
ljudsko srce, preširoko. Voleo bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači!
Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li lepote u
Sodomi? Veruj mi, mnogim ljudima je Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu?
Ono što me užasava je da lepota nije samo zastrašujuća, već i puna tajni. Bog i
đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča
samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori...

Dostojevski, Braća Karamazovi

PRVO POGLAVLJE

Godinama sam uporno tvrdio kako se sećam svog rođenja. Kad god bih to
izjavio, odrasli bi se prvo nasmejali, a onda, dosetivši se da možda pokušavam
da ih nasamarim, osmeh bi im nestao sa lica i pogledali bi mrko u bledunjavo
lice tog starmalog dečaka. Ponekad bih o tome počeo da pričam nekom gostu
koji nije bio blizak prijatelj moje porodice: iz straha da će njenog unuka
smatrati idiotom, baka bi me oštrim glasom prekinula i naredila da idem da se
igram negde drugde.

Kada bi prošao smeh, odrasli bi obično pokušavali da mi objasne kako je
ono što govorim nemoguće, poturajući mi pod nos razna naučna objašnjenja.
Trudeći se da smisle objašnjenja koja mali dečiji um može da shvati, blebetali bi
sa velikim zanosom o tome kako malim bebama oči još nisu otvorene kad se
rode, a kad bi i bile otvorene, govorili su, bebe ne bi mogle da zapamte ono što
su videle.

”Zar nije tako?”, pitali bi, uhvativši za ramena krhkog dečaka, koji je i
dalje verovao u svoju priču. A onda bi im palo na pamet da ih to dete ipak
zavitlava: On jeste mali, ali moramo da budemo na oprezu. Mali nevaljalac
sigurno hoće da nas navede da mu pričamo o ”onom”, a ko će onda da ga spreči
da pita, sa još nevinijim izrazom lica: ”Odakle dolaze bebe? Kako sam došao na
svet?” Ponovo bi se zagledali u mene, sa kiselim osmehom na licu, dajući mi do
znanja da sam iz nekog razloga, koji nikad nisam uspeo da otkrijem, povredio
njihova osećanja.

Ali, nisu imali razloga za strah. Nisam imao ni najmanju želju da ih pitam

Bila je od drveta. Bio je to rub kadice u kojoj su me prvi put okupali. preuzevši svu odgovornost na sebe. Rodio sam se dve godine posle Velikog zemljotresa. glatka kao svila. Čak i da sam to nameravao. koliko god da su me uveravali u suprotno. Drvo se presijavalo samo na tom mestu. I pored očiglednog apsurda. voda ispod tog mesta na rubu se presijavala. zadirkivali su me. i dalje sam uporno verovao da se sećam sopstvenog rođenja. potpuno nova i tako uglačana da se sva sijala. Možda se to sećanje zasnivalo na priči nekoga ko je bio prisutan u to vreme ili je samo bilo plod moje bujne.prvo su .. u životu još nisam sreo čoveka koji je tako slepo i budalasto verovao ljudima kao moj deda. a svetlucavi talasići su neprestano udarali glavama jedan u drugi. koliko god da su mi se smejali. I. dao ostavku na položaj guvernera jedne od kolonija.o ”onom”. da li zbog odraza ili zato što je taj zrak svetlosti prodirao i u kadicu. svojim očima. Tako je taj rub kadice i njegov treperavi odsjaj zauvek ostao u mom sećanju kao uspomena na moje prvo kupanje. tvrdoglave mašte. toliko sam se plašio da ću povrediti osećanja odraslih da mi nikad nije palo na pamet da se služim trikovima. moja porodica je počela da ide nizbrdo. Deset godina ranije. zbog skandala u koji je bio umešan jedan od njegovih pretpostavljenih. bez ikakvih teškoća sam i dalje bio ubeđen da je svetlost obasjavala makar taj jedan deo kadice. za jednu stvar sam apsolutno siguran da sam je video jasno. U svakom slučaju. već u devet sati uveče. Pa opet. ali nisu uspevali da ga dosegnu. Činilo se da će vodeni jezičci koji su zapljuskivali kadicu zbrisati to mesto. dok sam ležao u njoj. da bih gotovo mogao da kažem kako su propadali sa pesmom na usnama . Verodostojnost mog sećanja ozbiljno je dovodila u pitanje činjenica da se nisam rodio danju. kao da je od zlata.) Od tog trenutka.. pa neka je bila i ponoć. ”Mora da je bilo u pitanju električno osvetljenje”. pogledao sam na gore i ugledao zrak svetlosti koji je obasjavao jedan rub kadice. moj deda je. tako lako i bezbrižno. (Nemojte misliti da ublažavam stvar.

kao zla kob. otac. u rano jutro.krenuli ogromni dugovi. majka i posluga. ali uporno izjedala njene živce. deda je ispisao moje ime na komadiću ritualnog papira i stavio ga . Deda je stalno bio u nekakvim poslovnim šemama sa sumnjivim partnerima i zbog toga je često putovao u daleke krajeve. u takvu kuću je moj otac doveo moju majku. U devet sati uveče. šarenog krepa. dedu je mrzela i podsmevala mu se. bili prouzrokovani sećanjem na poroke kojima se moj deda predavao u mladosti? Eto. bebu su umotali u pelene od flanela i svile bež boje i obukli joj kimono od svilenog. da bi se na kraju. u jednoj staroj. Baka je bila izdanak stare i ugledne porodice.moj deda. Tako sam se ja rodio u ne baš uglednom delu Tokija. sitničav i pomalo divalj. baka. moja majka je dobila porođajne bolove. sedmog dana po rođenju. poetski duh. deset duša se budilo i odlazilo na spavanje svakog jutra i večeri . U korenu svih naših porodičnih nevolja ležali su dedina strast prema špekulacijama i bakina bolest i rasipnost. istovremeno dajući beskorisnu oštrinu njenom intelektu. u njima rodila neka morbidna sujeta koja je vremenom bivala sve jača. veličine prosečne prigradske crkve. U prisusustvu svih ukućana. Ko zna. Dva sprata su bila na višem. sanjajući o zlatu i bogatstvu. koje je imala sve do smrti. U takvoj kući. koja je škripala kao stari kredenac. prilično nesrazmerna i mirisala je na propadanje i čemer. Četvrtog januara hiljadu devetsto dvadeset pete godine. sa mnoštvom mračnih soba koje je spremalo šest kućnih pomoćnica. rodila je majušnu bebu. morali ste da prođete kroz impozantnu gvozdenu kapiju. a tri na nižem nivou. pa hipoteka. Bila je to glomazna kuća na uglu ulice. Uveče. dvorište i ogromnu sobu za primanje u zapadnjačkom stilu. Da biste u nju ušli. tada krhku i lepu nevestu. možda su ti napadi depresije. pa prodaja porodičnog imanja. kako su se finansijske nevolje povećavale. tešku dva kilograma i četiri stotine pedeset grama. Imala je neukrotiv. Hronična neuralgija je posredno. iznajmljenoj kući.

Porodični lekar je odmah pozvan. kao sveštenica. Tu. Baka je tada bila u pozorištu. Nazvali su Kabuki pozorište i rekli baki da smesta dođe kući. Kada mi je bilo otprilike godinu dana.. Moj krevetac je bio prenet u bakinu sobu koja je stalno bila zatvorena i vonjala je na bolest i starost. sve dok nije postala crna. Dao mi je toliko inekcija kamfora i glukoze da sam bio izbušen kao igleno jastuče. Ne skinuvši cipele. U jednom trenutku. kada sam povratio neku tečnost boje kafe. oslanjajući se desnom rukom na štap i netremice gledala u dedu. Pošavši za njom.” Onda se izula. stajala je u dovratku. Puls u zglobu i gornjem delu ruke postao je gotovo nečujan. kao da kleše svaku reč: ”Da li je mrtav?” ”Ne. pao sam sa trećeg stepenika i povredio teme. Bilo je novogodišnje jutro. Kada je stigla. deda je izašao pred nju. Kada je progovorila. baka me je otela iz majčinog naručja kada sam imao samo četrdeset devet dana.na molitveni sto u tokonomi. glas joj je bio neobično miran.. baš pred moj četvrti rođendan. Moji roditelji su živeli na drugom spratu kuće. upetljao sam se u rep njenog kimona i pao. majka je krenula uz stepenice na drugi sprat da nešto odnese. ali su je uporno mazali maslinovim uljem. Pod izgovorom da je vrlo rizično podizati dete na višim spratovima. Pregledao me je i rekao da nije siguran da ću se oporaviti. ušla u kuću i krenula niz hodnik čvrstim korakom. bučno uživajući u privremenoj slobodi. Kosa mi je dugo bila plavkasta. uz njen bolesnički krevet sam ja odrastao. a moji roditelji su iskoristili priliku da pozovu očeve rođake i malo se provedu. .

Prošla su dva sata. Stajali su i gledali u moje beživotno telo.

Spremili su pokrov, skupili moje omiljene igračke i pozvali sve rođake.
Protekao je skoro još jedan sat kada se, iznenada, pojavila mokraća. Brat moje
majke, lekar po struci, uzviknuo je, ”Živ je!” Objasnio je da pojava mokraće
znači da je srce ponovo počelo da kuca.

Ubrzo zatim, mokraća se ponovo javila. U obraze mi se polako vraćala
boja.

Od te bolesti - autointoksikacije - sam hronično oboleo. Otprilike jednom
mesečno sam imao napade, čas jače, čas slabije. Često sam bio u kritičnom
stanju. Kako se napad bližio, po zvuku njegovih koraka mogao sam da osetim
da li ću se približiti smrtnom času ili ne.

Upravo iz tog perioda potiče moje najranije sećanje, čije me neobično
žive slike i dan-danas proganjaju.

Neko me je vodio za ruku. Ne sećam se više da li je to bila moja majka,
tetka, negovateljica ili služavka. Ne znam ni koje je godišnje doba bilo.
Podnevno sunce je nejasno osvetljavalo kuće na padini. Držeći za ruku ženu
koju nisam zapamtio, peo sam se uz padinu ka kući. Neko je išao ka nama i ta
žena me je cimnula za ruku. Sklonili smo se sa puta i stali sa strane, čekajući da
osoba prođe.

Sliku koju sam tada video, bezbroj puta sam u glavi ponovo vraćao,
proučavao i ispitivao svaki njen detalj, tako da je nesumnjivo svaki put dobijala
novo značenje. Vremenom je sećanje na tu scenu bledelo, ali mi je lik ”nekoga
ko ide ka nama”, uvek bio pred očima sa nesrazmernom jasnoćom. Za to je
postojao jak razlog: upravo taj lik bio je prvi od mnogih koji su me celog života
proganjali i plašili.

Ka nama je išao mladić, rumenih, jedrih obraza i sjajnih očiju, sa

prljavom čalmom obmotanom oko glave, koja ga je štitila od znoja. Silazio je
niz padinu, noseći preko ramena motku sa koje su visile kofe sa izmetom, čiju je
težinu vešto usklađivao sa svojim koracima. Bio je to đubretar, skupljač izmeta.
Bio je obučen kao radnik, a na nogama je imao sandale od crnog platna sa
prorezom za prste i gumenim đonovima. Nosio je tamnoplave, pamučne
pantalone, koje su mu tesno prianjale uz telo.

Pažnja sa kojom sam posmatrao ovog mladića bila je neuobičajena za
dečaka od četiri godine. Iako mi tada to nije bilo sasvim jasno, za mene je on
predstavljao prvi susret sa dotad nepoznatom snagom, moj prvi odgovor na neki
čudan, tajanstveni zov. Mislim da je značajno što mi se taj zov prvi put javio u
liku skupljača izmeta: pošto je izmet simbol zemlje, ovo je nesumnjivo bio
zlokobni ljubavni zov koji mi je Majka Zemlja upućivala.

Nejasno sam osećao da na ovom svetu postoji žudnja koja probada kao
oštar bol. Takva žudnja me je prožela dok sam gledao u ovog mladića. Mislio
sam: ”Hoću da se pretvorim u njega. Hoću da budem on.” Jasno se sećam da je
moja žudnja bila usredsređena na dve stvari. Prva stvar su bile njegove
tamnoplave, pripijene pantalone, a druga, zanimanje kojim se bavio. Tesno
pripijene pantalone jasno su ocrtavale donji deo njegovog tela, koji se gipko
kretao i kao da je išao pravo ka meni. U meni se rodilo neizrecivo
strahopoštovanje prema tim pantalonama. Nisam shvatao zašto je to tako.

Njegovo zanimanje... Istog časa, kao što druga deca, čim steknu
pamćenje, požele da postanu generali kad odrastu, mene je obuzela želja da
postanem skupljač izmeta. Možda su na ovakvu odluku delimično uticale te
tamnoplave pantalone, ali sigurno to nije bio jedini razlog. Vremenom je ova
želja bivala sve jača i, kako je rasla u meni, počela je da poprima čudne oblike.

Hoću da kažem da sam prema mladićevom zanimanju osetio nešto nalik
na oštru, slamajuću tugu. Njegovo zanimanje asociralo me je na ”tragediju”, u
najčulnijem smislu te reči. Izvesno, reklo bi se, ”samoodricanje”, prepuštenost

sudbini, bliskost sa opasnošću, neka mešavina ništavila i životne snage - sva
osećanja koja sam dovodio u vezu sa mladićevim pozivom, iznenada su me
preplavila i zarobila u uzrastu od četiri godine. Moguće je da sam imao potpuno
pogrešnu predstavu o tome čime se zapravo skupljač izmeta bavi. Verovatno su
mi ranije pričali o nekom drugom zanimanju, pa sam sada, zaveden sličnošću
radnog odela, pokušavao po svaku cenu njegov posao da uklopim u ono što sam
čuo. Mislim da je to jedino objašnjenje.

Mora da je u tome bila stvar, jer se kasnije moja ambicija, sa istim
onakvim osećanjima, prenela na vozače hana denši, onih uličnih tramvaja koji
su tako lepo okićeni cvećem u praznične dane - ili, pak, na cepkače karata u
podzemnoj železnici. U mojoj glavi, oba ova zanimanja bila su povezana sa
tragičnim životom”, o kojem nisam znao ništa i iz koga sam, izgleda, zauvek
bio isključen. Ovo je posebno važilo za cepkače karata: nizovi pozlaćene
dugmadi koji su ukrašavali gornji deo njihovih plavih uniformi, stopili su se u
mojoj glavi sa neprijatnim mirisom koji se u to vreme širio podzemnom
železnicom - bio je sličan mirisu gume ili peperminta - i odmah me asocirali na
”tragične stvari”. Bilo mi je nekako ”tragično” što neko mora da zarađuje za
život usred takvog smrada.

Životi i događaji koji su se odvijali bez ikakve veze sa mnom i to na
mestima koja, ne samo da su godila mojim čulima, već su mi, štaviše, bila
zabranjena - takvi životi i događaji, zajedno sa ljudima koji su ih proživljavali,
potpadali su pod moju definiciju ”tragičnog”. Izgleda da se moja žalost što sam
zauvek iz toga isključen, uvek u mojim sanjarenjima pretvarala u sažaljenje
prema takvim ljudima i njihovom načinu života i da sam, pateći zbog njih, samo
pokušavao da proživim isto što i oni.

Ako je to bio slučaj, onda su te, navodno, ”tragične stvari”, kojih sam
počeo da bivam svestan, bile samo senke još veće patnje koja se nazirala u
budućnosti, još dublje usamljenosti koja je tek trebalo da dođe...

ne znam. Vitezovo lepo lice provirivalo je kroz vizir. Mahao je mačem u pravcu plavog neba.” ”To nije muškarac na slici. stići ću da vidim kako pada mrtav”. boreći se sa Smrću ili barem protiv neke stvari pune zlih sila. To znači da i ovo sećanje potiče iz vremena kada sam imao četiri godine. kada bi neko ušao u sobu.. Čeznuo sam za samoćom u kojoj bih po ceo dan mogao da zurim u tu sliku. već žena. međutim.. Na vitezovom srebrnom oklopu sijao se prelepi grb. slike u slikovnicama pretvaraju u ”sledeći tren”. Verovao sam da se na neki volšeban način. raširenih nozdrva. da je bolničarka koja me je čuvala otvorila knjigu baš na toj strani.i to samo jedna neverovatna slika u njoj. Desilo se. Druga uspomena iz ranog detinjstva vezana je za jednu slikovnicu. Mislio sam da će već sledećeg trena da bude ubijen: ”Ako brzo budem okrenuo stranu. srce bi počelo da mi kuca brže. Stalno prisustvo bolničarke ili služavke me je izluđivalo. ni jedna druga strana mi ništa nije značila. ali je samo jedna držala moju pažnju . U odnosu na nju. Kad god bih okrenuo tu stranu. udarao u zemlju snažnim prednjim nogama. ona je rekla: ”Da li mali gospodar zna priču o ovoj slici?” ”Ne. Iako sam sa pet godina umeo da čitam i pišem. osetio krivim bez ikakvog razloga i žurno bih okrenuo stranu. sa mačem u ruci. Konj je. U to vreme sam već imao nekoliko slikovnica. . Zaista. Mnoga dosadna i duga popodneva proveo sam sanjareći nad njom. Na slici je bio prikazan vitez na belom konju. još uvek nisam mogao da čitam reči u knjigama. Zvala se Jovanka Orleanka. pre nego što pomislite šta će se desiti. Dok sam krišom bacao pogled na svoju omiljenu sliku. ali bih se uvek.

) Ovo je bio prvi put da mi se stvarnost ”osvetila”.?” Mislio sam da ću se srušiti. šljunak na ulici škripi pod nečijim . naročito prema mojim slatkim maštanjima u vezi sa njegovom smrću. Od tog dana više nisam pogledao tu knjigu. Slabo i jedva čujno. Ni u ruke nisam hteo da je uzmem. Ako je ovaj prelepi vitez stvarno žena a ne muškarac. potiče od toga što je svojim očima gledao čudesna dela koja je činila Jovanka Orleanka. Tek mnogo godina kasnije.. u jednoj pesmi Oskara Vajlda. izazivajući u meni gađenje.. ubrzo pretvorio u sklonost ka ”najsuptilnijim svirepostima i najprobranijim zločinima”. koji se. posle boja.. šta još preostaje? (Čak i danas osećam duboko ukorenjeno i teško objašnjivo gađenje prema ženama koje nose mušku odeću. Načuljio sam uši. Osoba za koju sam verovao da je on. koji je bio u telesnoj straži Jovanke Orleanke po kraljevskom ukazu Šarla Sedmog.” ”To je žena. Evo još jedne uspomene : Bio je to miris znoja. budio u meni čežnju. na žalost. i to na vrlo surov način. Mada je na mene uticala sasvim drugačije.. bila je ona. miris koji me je privlačio.. Tamo. Uismans opisuje lik Žila de Reja.Priča kaže da se borila u ratu preobučena u muškarca i tako je služila svojoj zemlji. naišao sam na stihove koji su veličali smrt lepog viteza: Častan je vitez onaj koji leži pokošen na travi. celog me obuzimao.. Devica iz Orleana je i u mom slučaju odigrala važnu ulogu. i kaže da njegov misticizam. U romanu.

moja čula počela sve burnije i burnije da reaguju pri pomisli na sudbinu vojnika.prodirao je u moje nozdrve i omamljivao me. Otkad znam za sebe. moja razmišljanja o životu nikada nisu odstupala od teorije o predodređenosti Sv.nogama. Miris znoja sa tela vojnika . To je verovatno prvi miris u životu koga se sećam. Ni kasnije u životu. na daleke zemlje u koje odlaze i razne načine na koje mogu da budu ubijeni. Tutnjava cokula. Sve glasnije se čuje nečije jednostavno i neobično setno pevanje. nisam našao ništa što bi im nedostajalo. Ostao sam veran svojim . Avgustina. Ovi čudni prizori bili su prva stvar sa kojom sam se u životu susreo.to su stvari koje će potpuno opčiniti svako dete. međutim. na vazduh otežao od sunca koji duva iznad morskih obala . tragičnu stranu njihovog poziva. Pomalo preteći bat koraka povremeno prekida zvuk trube. ovaj miris nije mogao da izazove u meni nikakvu seksualnu reakciju. bio opčinjen jedino mirisom znoja koji se cedio niz tela vojnika i to je bio pravi razlog mojoj ushićenosti. ali su zato. isprljane uniforme i šuma od pušaka na ramenima vojnika . smatrajući ih opasnim za malo dete. Pored naše kapije prolaze trupe na povratku sa vojne vežbe. vremenom. u uzrastu u kojem sam tada bio. Ne moram ni da kažem da. jer sam se osećao kao da nešto kradem. Nestrpljivo vučem služavku za ruku i teram je da me odvede do kapije da vidim ko to peva. Od samog početka stajali su predamnom u svoj svojoj savršenosti. dobro sakriven iza želje da od njih dobijem čaure. kada sam u njima tražio poreklo nekih svojih osećanja i postupaka. Ja sam. Nije im nedostajao ni najmanji detalj.miris nalik na letnji povetarac. Pošto mi je baka branila da primam ovakve poklone. Vojnici vole decu i uvek sam se unapred radovao što ću dobiti neku praznu čauru od metka. moje iščekivanje je time bilo još veće.

kojem sam se u to vreme bio potpuno predao. Na primer. nečeg što je podsećalo na masone. na kraju. A trebalo je samo da raširim salvetu i sednem za sto. odbacujući kao navođenje na greh. čiji ću deo i ja biti jednog dana. Zatim. gde se sigurno nalazila od samog početka.determinističkim stavovima uprkos beskorisnim sumnjama koje su me stalno mučile .a i danas to čine . Nisam verovao da je svet komplikovaniji od slaganja kocki niti da tzv. ”društvena zajednica”. Dok sam jedne noći ležao u krevetu. izmišljeni događaji iz sveta mašte. može da bude zanimljivija od sveta bajki. Za mene su sve tri vrste događaja imale isti značaj i bile su podjednako stvarne. čuo bih kako odrasli pričaju o novostima iz različitih krajeva sveta - recimo. Čak i činjenica da ću jednog dana napisati ovako čudnu knjigu bila je zapisana u tom jelovniku. pred očima mi se ukazao bleštavi grad koji kao da je lebdeo u pomrčini koja me je okruživala. o erupciji nekog vulkana ili o pobuni u vojsci. bilo nečega nalik na tajne znake. Pokušavajući da se protiv njega borim. bio je pun svetlosti i tajni. Tako je.bakini napadi depresije ili sitne porodične svađe . Umorna lica su im se sijala od znoja i zbog toga su stidljivo izbegavali .i. Moglo bi se reći da mi je jelovnik sa svim životnim nevoljama bio predat kada sam još bio premlad da bih umeo da ga pročitam. bile su tu stvari koje su se dešavale pred mojim očima .uvek ih. Detinjstvo je period u kojem se pojmovi vremena i prostora mešaju. počeo da deluje jedan od odlučujućih faktora u mom životu. a da toga nisam bio svestan. na kraju. Bili su to odrasli ljudi koji su se vraćali kućama u gluvo doba noći. Jasno sam video mistični znak na licima ljudi u tom gradu. od samog početka je svako moje maštanje bilo prožeto očajanjem koje je bilo sveobuhvatno na neki čudan način i ličilo je na strastvenu želju. Još uvek je u njihovim pokretima i načinu na koji su jedni sa drugima razgovarali. Iako je u njemu vladao neki čudan mir.

Od svih njenih kimona. mogao da otkrijem pigmente kojim ih je grad noći obojio. sve ovo činilo je sklad sa njenim oholim držanjem. Oko glave sam . U želji da budem kao Tenkacu. svojstvenim opsenarima i prognanim plemićima. ušunjao sam se u majčinu sobu i otvorio njen orman sa odećom. pa čak ni Hagenbek cirkus. mada ne sasvim. Pa opet. na neki čudan način. Kao kod onih prazničnih maski koje vam ostavljaju srebrnkasti prah na prstima ako ih dotaknete. Noć je zatim podigla zavesu ispred mojih očiju. Na rukama je imala nizove bleštavih narukvica optočenih veštačkim dragim kamenjem.da se gledaju u lice. sa njenim setnim šarmom i ponašanjem heroine. otkrivajući pozornicu na kojoj je Šokiokusai Tenkacu izvodila svoje mađioničarske trikove. da se želja ”da postanem Tenkacu”. nisu u meni izazvali takvo oduševljenje kao kada sam prvi put gledao Tenkacu. tipičan za odeću lošeg kvaliteta. ni on. nisam morao da okusim onu gorku mešavinu čežnje i stida. (U to vreme je imala još po neki nastup u jednom pozorištu u oblasti Šindžuku. kada bi samo mogao da dodirnem ta lica. Najveća razlika među njima ležala je u činjenici da u slučaju Tenkacu skoro uopšte nisam osećao potrebu za tragičnim elementima. jednog dana.) Kretala se tromo po pozornici. lice joj je bilo prekriveno debelim slojem šminke kao u pevačice balada a telo posuto belim prahom čak do vrhova nožnih prstiju. daleko nadmašivale njene. mislio sam da bih. najviše mi se dopao jedan jarkih boja i njega sam izvukao. suštinski razlikuje od želje ”da postanem vozač tramvaja”. nalik na Veliku Bludnicu iz Apokalipse. pokušavajući da smirim lupanje srca. Za opasavanje sam odabrao jedan obi sa grimiznim ružama naslikanim uljanim bojama i obmotao ga oko struka u stilu turskog paše. Pa ipak. na sebi je imala pohabani kostim koji je imao nekakav metalni sjaj. pozamašnog tela obmotanog u velove. Bilo mi je jasno. mada su veštine mađioničara Dantea. koga sam gledao nekoliko godina kasnije.

sve do noktiju. kao da je duboko zamišljena. Suze su mi navrle na oči. Obrazi su mi se zarumeneli od radosti kada sam stao pred ogledalo i video da ovaj povez liči na marame koje su nosili pirati u Ostrvu sa blagom. uleteo u bakinu dnevnu sobu. jedan gost i služavka zadužena za bolesničku sobu. Zatim sam se naoružao baterijskom lampom srebrnkaste boje. bila još moja majka. Za tili čas. ili sam možda počeo da otkrivam. sopstvenu nesposobnost da primam ljubav? Služavka me je zgrabila i iznela iz sobe. Zauzeo sam dostojanstven stav i. Šta sam to shvatio u tom trenutku ili sam bio na putu da shvatim? Da li se motiv. možda mi je ovaj trenutak pokazao kako će groteskno moja izolovanost izgledati u očima nekog ko me voli. staromodnim naliv-perom od grubog metala i raznim drugim sitnicama. ja nisam nikoga video. Smejući se oduševljeno.motiv ”kajanja kao uvoda u greh” . da doprinese stvaranju misterije.vezao komad kineske svile. nisam video ništa osim sebe. Ushićen. moj posao još uvek nije bio završen. Svaki delić mog tela. slučajno sam bacio pogled na majčino lice. spustila je pogled. . ovako obučen. pored bake koja je bolesna ležala u krevetu. Ali.sada prvi put nazreo? S druge strane. skinula je sa mene onaj neverovatni kostim. Ali. kao da čerupa pile. samo sam razmišljao o tome da ću. Shvatio sam. morao je da bude tako sređen. učeći lekciju natraške. A onda. koji će se kasnije u mom životu ponavljati . imitirajući je. Zadenuo sam ručno ogledalo za pojas i stavio malo pudera na lice. Primetila je da je gledam. otkriti Tenkacu i mnogim drugim očima. Ukratko. trčao sam po sobi i vikao: ”Ja sam Tenkacu! Ja sam Tenkacu!” U sobi je. Bila je malo prebledela i samo je sedela tamo.

Posle Tenkacu. kasnije. njeno polunago telo boje ćilibara ispada iz persijskog tepiha. zurio sam u platno netremice. Ovog puta. Šta sam mislio da ću postići ovakvim prerušavanjem u ženu? Tek mnogo kasnije otkrio sam da je Heliogabal. taj dekadentni i bestijalni monarh .. kapaka debelo premazanih senkom.. ulazi svečano u Rim. Skupljač izmeta. Setne oči. Jednog snežnog decembarskog dana. Glumac. unapred uživajući u nestašluku. Devica iz Orleana i miris vojničkog znoja. uništitelj starih rimskih bogova. Tenkacu i Kleopatra predstavljale su drugu. potpuno opčinjen. popustivši pred mojim molbama. uzevši mlađeg brata i sestru za saučesnike. Jednom me je student. odveo u bioskop da gledamo filmovanu verziju operete Fra Diavolo. lik iz Kabuki predstave. koji je radio kao naš posilni. koji je igrao Diavola.gajio iste sklonosti. nosio je nezaboravni dvorski kostim čiji su se rukavi završavali bogatom čipkom. Nije ni sanjao da znam kako u prostorijama za poslugu često zabavlja služavke imitirajući princezu Jeagaki. Kraljica Egipta. Ostavši sam. . posvetio se prerušavanju u Kleopatru. izbegao sam prisustvo roditelja i bake i. A onda. porodični lekar. Izgleda kao da nije sa ovog sveta. Ova strast ka prerušavanju postala je još izraženija kada sam počeo da idem u bioskop i rasla je nesmanjenom žestinom sve do moje devete godine. drugi lik koji me je očaravao bila je Kleopatra. Bližila se Nova Godina i publike je bilo malo. u starinskoj nosiljci neobičnog izgleda koju nose brojni robovi. Doktor je podigao noge na ogradu i zaspao. imperator u doba opadanja Rimskog carstva. predstavljali su jednu vrstu uvoda u moj život. Student mi se prezrivo nasmejao kada sam rekao da bih mnogo voleo da se tako oblačim i da nosim takvu periku. poveo me je da gledamo film o njoj.

zajedno sa sirenom u naručju. kao dete. štampanoj u primarnim bojama. bio je prikazan princ obučen u crne hulahopke i ružičastu tuniku sa vezom od zlatnog konca na grudima. a u njoj. jedino uzbuđuje i opčinjava leš mladog ribara iz priče Ribar i njegova duša. Naročito oni koji su na kraju ubijeni ili im smrt preti. Međutim. od svih bajki Oskara Vajlda. Na ilustraciji. od svih Andersenovih bajki. Još uvek nisam shvatao zašto me. Mada sam.Sada ću da vam ispričam o trećoj. jarko crvenim mačem i zelenim kožnim tobolcem. jedan nitkov probada nožem i odseca mu glavu. čitao svaku bajku koja bi mi došla pod ruku. Bio je opremljen zeleno-zlatnom kacigom. koje su nosili prinčevi povezivao sa surovim načinima na koje su bili ubijeni? S tim u vezi. Preko ramena mu je bio prebačen tamnoplavi kep sa grimiznom postavom a oko struka je imao opasač zelene i zlatne boje. Prilično mi se dopadao Andersenov Slavuj. desnom rukom se oslanjao . u beloj kožnoj rukavici. onaj predivni mladić koga. naravno. Dugo vremena bio sam potpuno opčinjen izuzetno realističnom ilustracijom za ovu bajku. kojeg je na kopno izbacilo more. posebno mi se urezala u sećanje jedna mađarska bajka. Vizije ”ubijenih prinčeva” uporno su me proganjale. Levom rukom. pošto je poljubio ružu koju je dobio od svoje dragane kao zalog ljubavi. najjači utisak na mene ostavila njegova Ukleta ruža. Niko ne bi mogao da objasni zašto su me toliko oduševljavala maštanja u kojima sam one tesno pripijene hulahopke. držao je luk. i druge detinjaste stvari. Noći i Krvi uvek je bila na prvom mestu. nikada nisam voleo princeze. Ali moja sklonost ka Smrti. Sviđali su mi se samo prinčevi. Sviđale su mi se. a uživao sam i u raznim stripovima. nikako mi nije bilo jasno zašto je. Bio sam ludo zaljubljen u svakog mladića koji je u priči bio ubijen.

kada ga je proždrao zmaj: ”Ne prođe ni tren. U njemu mi je stalno smetala jedna ista rečenica: ”Na njegovom telu ne beše ni jedne jedine ogrebotine. osetio bih da me je pisac prevario i počinio veliku grešku . Na svu sreću. halapljivo ga pojeo. Zmaj se skljoka na zemlju i izdahnu istog časa. smrskan pod masom šljunka koja se na njega sručila ”kao pljusak”. Da bi spasao svoju sestru i oženio se lepom princezom. princ skupi svu hrabrost i izdrža ovo mučenje junački. Onda je bio bačen u jamu čije je dno bilo prekriveno ogromnom količinom noževa sa oštricama okrenutim na gore i. Ipak. A onda. ali se. Na njegovom telu ne beše ni jedne jedine ogrebotine. svaki put vraćao iz mrtvih. moje oduševljenje bi bilo vrlo mlako. Iako je to bilo više nego što je mogao da podnese. zapovedničkog izraza lica. sedam puta je ovaj princ morao da doživi samrtne muke. Kasnije ga je ”uhvatio džinovski pauk i ubrizgavši mu u telo otrov. izboli su ga stršljenovi i izujedale zmije. gledao je u razjapljene čeljusti pobesnelog zmaja koji se spremao da ga napadne.” Pročitao sam ovaj pasus bezbroj puta.na granu jednog vremešnog stabla u šumi. na moju veliku žalost. da bi se na kraju oženio princezom i srećno živeo do kraja života. sve dok od njega ne ostadoše samo komadići.” Svaki put kad bih je pročitao.” Sledila je smrt davljenjem u reci. a zmaj je već halapljivo žvakao prinčevo telo. način na koji je to trebalo da se desi bio je vrlo nezadovoljavajući. Na licu mu se videla pomirenost sa smrću. bilo mu je suđeno da pogine. Da je ovom princu bilo suđeno da pobedi zmaja. bio je živ pečen na vatri. Ozbiljnog. zahvaljujući magičnoj moći dijamanta koji je držao u ustima. na kraju. Naročito detaljno je bila opisana prva smrt. Na ilustraciji je bila prikazana scena koja je prethodila prvoj smrti . u trenu. svi komadići se ponovo spojiše i princ izlete iz zmajevih usta.u čeljustima zmaja.

na čijoj površini su se nahvatala zrnca prašine. a već sledećeg jutra video bih je kako služi doručak sa osmehom na licu.. Bio sam ubeđen da smišlja kako da me otruje iz osvete. svi komadići se ponovo spojiše i princ izlete iz zmajevih usta. da ni jednu od ove dve fraze nije bio spreman da odbaci. sve dok od njega ne ostadoše samo komadići. razmišljajući o tome kako je posle toliko vremena dejstvo otrova sigurno prošlo. jednog dana bih toliko maltretirao služavku da bih joj naterao suze na oči. Bio sam potpuno siguran da je otrov sipala u supu i nisam hteo da je pipnem ni za šta na svetu. Pročitao bih pasus. Čak je i mladi. Mnogi obedi završavali su se tako što bih skočio sa stolice i zagledao se u služavku. Srce bi mi se steglo od straha. A onda se. Uskoro sam slučajno našao rešenje.” Na tom mestu bih dodao idealni završetak: ” Ne prođe ni tren. kao da se ništa nije dogodilo. Nisam mogao da ih tumačim drugačije nego kao demonske osmehe osobe koja je potpuno sigurna u svoju pobedu. arogantni cenzor nazreo izvesnu nelogičnost između ”od njega ostadoše samo komadići” i ”skljoka se na zemlju”. skljoka na zemlju i umre. Tražio bih iza tih osmeha razna zloslutna značenja. princ skupi svu hrabrost i izdrža ovo mučenje junački. Pa ipak. držeći ruku preko dela: ”A onda. imao sam nenormalan strah od umiranja. Iako je to bilo više nego što je mogao da podnese. a zmaj je već halapljivo žvakao prinčevo telo. Zmaj.koja mora da bude ispravljena.. ali je njegova zaljubljenost u sopstvenu maštu bila tolika. uživao sam zamišljajući sebe kako ginem u nekoj bici ili kako me neko ubija. Na primer. . jer je sedela za stolom nepomično i zurila u sada već hladnu supu. Na njegovom telu ne beše ni jedne jedine ogrebotine. u trenu. S druge strane.” Odraslom čoveku bi sigurno pala u oči apsurdnost ovakvog seckanja rečenica. dok bi mi pogled govorio ”Tako znači!” Činilo mi se da je žena bila potpuno van sebe što joj je plan da me otruje propao. u trenu.

kao što je sa mnom bio slučaj. onoliko koliko je deci potrebno. . Događaj. a smeo sam da jedem lagane biskvite. zvoncu sa igračke. prilikom ove posete. da čitam neku knjigu. bila je toliko zaplašena mojim čestim napadima autointoksikacije. Međutim. Tako sam. samo kao pire ili propasiran kroz sito. Pa ipak. crvenperku ili ražu. Do tada. svi džemovi su mi bili zabranjeni. rvanju ili bilo kakvom jačem zvuku ili vibraciji . baka mi je zabranila da se družim sa dečacima iz susedstva. nisu bili predati u bakine ruke. prvi put u životu probao ”plavu ribu” .baka me je dovela . vafle i druge suve poslastice. i moj otac se postarao da njihovo vaspitanje bude slobodnije. bile tri devojčice koje je ona odabrala među devojčicama iz susedstva.bila je to riba list . kada mi je bilo sedam godina i pred sam polazak u osnovnu školu.bilo da se radilo o naglom otvaranju ili zatvaranju vrata. Kada smo došli u posetu . Zato mi je bilo mnogo draže da budem sam.iverak. slažem kocke.i smazao sam je sa ogromnim zadovoljstvom. muškarac. tako da su mi jedini drugovi za igru. od slatkiša. desio se jednog proleća.tako da je i naše igranje moralo da bude tiho.moja baba tetka je počela da me uzdiže u nebesa: ”Kako je porastao! Kako je sada veliki!” Baka je bila toliko polaskana da sam dobio specijalnu dozvolu u vezi sa hranom kojom ću biti poslužen. da mi je zabranila da jedem ”plavu” ribu. U tim prilikama bi se čak od mene očekivalo da se ponašam kao dečak. nikada im na toj slobodi nisam previše zavideo. Kada su se moji brat i sestra rodili. smeo sam da jedem samo belu ribu . Baka je dobijala neuralgične napade i od najmanje buke . čak i više nego što je uobičajeno među devojčicama. samo jabuke isečene na tanke kolutove i crvene pomorandže. Ishrana mi je bila pažljivo odabrana: od ribe. bilo je drugačije kada sam išao u posete rođacima. Njen delikatan ukus za mene je značio da sam najzad dobio jedno od prava koje mi. krompir. pored sobarica i bolničarki. koji ću sada da vam ispričam. Iz brige prema mom krhkom zdravlju i da ne bih naučio loše stvari. od voća. crtam ili da se predam maštanjima. u kući jedne rođake koju ću zvati Sugiko.

u ovoj kući se od mene izričito zahtevalo da se ponašam kao dečak. Krijući se iza žbuna. nisu pokazale ni najmanje oduševljene za ovu igru. U njenoj kući sam imao mnogo više slobode nego u svojoj. Pošto zamišljeni neprijatelji koji bi želeli da me otmu .maskarada. osećao sam se nekako ukočeno. već da treba malo da ih namučim.nisu bili prisutni. I tako sam nevoljno počeo sa maskaradom. nas dvoje smo spavali u istoj sobi. pripadaju. baka je prema meni bila popustljivija. jedno pored drugog na slamarici i ja bih gledao. Sugiko je bila jedra devojčica.” Budući da su mi društvo pravile dve devojčice . Nedostajao mi je moj krevet da u njemu lenčarim. Razlog što sam je uopšte i predložio. puna života. nikako nisam umeo da uživam u toj privremenoj slobodi. sa mešavinom zavisti i divljenja. kako Sugiko pada u san čim stavi glavu na jastuk. Pogotovo što moje protivnice. kao što je činila kod kuće. Otprilike u ovo vreme počeo sam da shvatam da je ono što su ljudi smatrali mojim poziranjem. kao da radim nešto pod prisilom. kao da je mašina.igrati se rata sa njima nije bilo nimalo lako. ležao je delimično i u mom naopakom shvatanju društvene obaveze: ukratko. ali mi je ta činjenica . moji roditelji . bila .ukratko.Sugiko i još jedna mala rođaka . zapravo bila potreba da izrazim svoju pravu prirodu. Amazonke. Pored toga. Kada smo ostajali u gostima kod njenih. Sugiko je imitirala štektanje mitraljeza: ”Ra-ta-ta-ta- . trapavo se igrajući rata.kao odraslom. vijali smo se po mračnim sobama i dvorištu. a da je upravo ono što su smatrali mojom pravom prirodom. Ovde nije bilo potrebe da me stalno drži na oku. Pa opet. Iako je i meni i njima bilo dosadno. Ona me je i naterala da kažem: ”Hajde da se igramo rata.da postajem odrastao - istovremeno stvarala neku gorčinu na vrhu jezika. smatrao sam da ne treba da im popuštam zato što su devojčice. Kao invalid koji prvi put tokom oporavka staje na noge.

prilazeći mi sa zabrinutim izrazom lica. leži tu na podu. ”Ra-ta-ta-ta-ta!” Utrčao sam u salon. kod većine ljudi. ta scena predstavlja detinjstvo samo po sebi. da će. Međutim. on bude tako slab... davala mi je neopisivo zadovoljstvo. pitale su me. Svako je imao neki sličan doživljaj u detinjstvu. stvarajući od nje. ili bezvremenosti. zatvorenih očiju. i dalje držeći ruku na grudima. Mogućnost da sam pokošen rafalom i da umirem. zgrčeno i beživotno. pucajući bez prestanka. čak i da me pogodi pravi metak.. ”Poginuo sam na bojnom polju”.ta!” Kada sam procenio da ratovanju treba da dođe kraj. ne bih osetio nikakav bol. verovao sam. jednog dana. Pošto sam ja u pitanju. objektivnog vremena. Događaj o kome govorim desio se u leto. Ženski vojnici su jurnuli za mnom.. Kočan?”. pokreta i zvukova koji je čine . Dok sam gledao tu scenu. Bio sam ushićen pri pomisli da moje telo. ”Šta ti je. da tako kažem.. i da će meni ostati samo obična kopija ili. da ga jedva možete i nazvati događajem i često prođe a da ga niste ni zapazili. Pred očima mi iskrsava jedna scena koja stoji kao simbol tih godina. poleteo sam ka kući. uhvatio se za grudi i skljokao na pod. za vreme proslave verskog . Naslutio sam da će. čim kopija bude završena. Moje detinjstvo. da izleti iz mene i slije se u ovu scenu.. koje je prošlo i ništa ne može da ga vrati.. verno preparirani primerak sopstvenog detinjstva. moje subjektivno shvatanje vremena. od likova. znao sam da mi detinjstvo pruža ruku za oproštaj. Za mene ovakvog kakav sam danas. original izbledeti pod dejstvom stvarnog. odgovorio sam.vernu kopiju.

Zbog mene i zbog svoje bolesne noge. koje se moglo ostvariti samo kroz neku vrstu pobožnog nemorala kao što je bio ovaj. Srce mi je lupalo tako jako da sam se jedva držao na nogama. nalik na strah. suočavam uvek na isti način: kada se neka stvar koju sam dugo iščekivao i o kojoj sam neprestano maštao. od koje se. Zvuk bubnjeva postajao je sve jači. kada je gomila sveta nahrupila u naše dvorište. (Sa životom se. probudila u meni neku čudnu ushićenost. da tako kažem. Oba krila gvozdene kapije bila su širom otvorena a kaldrma ispred kuće brižljivo poprskana vodom. Te procesije su ranije imale utvrđenu rutu ali se glavni vatrogasac pobrinuo da malo skrenu s puta svake godine i prođu pored naše kuće. baka je svojevremeno ubedila lokalne vatrogasce da praznične procesije prolaze kroz našu ulicu. imao je na licu masku sa likom lisice. Bila je to jadikovka nad vulgarnim spajanjem čoveka i večnosti. konačno desi. mogla razaznati tek po koja reč. a ne radošću. grozničavo iščekivanje nečega me je uvek ispunjavalo strahom. Zlatne oči okultne zveri gledale su u mene netremice. ja . u početku. nadjačavala je buku i metež procesije. dok je procesija koja je u tom trenutku prolazila. Tog dana stajao sam ispred kapije sa ostalim članovima domaćinstva. (Od tog dana. Polako sam počeo da razaznajem zveckanje metalnih kolutova nanizanih na štapu koji je nosio glavni sveštenik na čelu procesije.praznika. od tog doba. Ne razmišljajući. kao da hoće da me začaraju svojim pogledom. pravi smisao ovoj naizgled besmislenoj graji. Tugaljiva pesma. isprekidano lupanje doboša i ritmičke povike mladića koji su na ramenima nosili sveti kovčeg.pobegnem. zgrabio sam za suknju prvu osobu iz kuće koja je stajala do mene: bio sam spreman da istog časa pobegnem sa tog mesta.) .) Sveštenik koji je nosio štap. dajući.

snažnim povicima podstrekivao ostale da idu dalje. Ta savršeno skladna kocka ispunjena tamom. a za njima. činilo se da se i kovčeg pijano tetura. sa drugim malim kovčegom koji je nehajno poskakivao na njihovim ramenima. Konačno se pojavio i najvažniji kovčeg u procesiji. bili su obučeni svi u iste letnje kimonoe od tankog platna. kao ptica nošena na talasima. kovčeg bi se opasno nakrivio. Mladić bi mahnito počeo da viče. ”Čuvaj se!”.visokog oko dva metra. oko koga je vladala teška. nalik na vazduh u tropima.vladao je mrkli mrak. koja se neprestano ljuljala tamo-amo i poskakivala gore-dole. obavijenog debelim grimizno-belim konopcima i zaštićenog ogradom premazanom crnim lakom i zlatom. Iz daleka se već video zlatni feniks na njegovom vrhu. pogleda omamljenih kao da gledaju u nešto što nije sa ovoga sveta. Jedan mladić. povikao je neko. zagušljiva tišina. sa velikom okruglom lepezom u rukama. Mladići koji su ga nosili. koji se klatio iznad gomile sveta. . noseći na ramenima kovčeg okićen svetim vencima od slame. iza čvrsto zatvorenih vratanaca od zlatnih listića .ruka osobe za koju sam se držao iznenada me je povukla unazad. iako je izgledalo da nema ničeg neuobičajenog u načinu na koji je parada defilovala pored naše kuće. Iza sveštenika išla je grupa vatrogasaca. U unutrašnjosti kockastog kovčega . U tom trenutku . Činilo mi se da iz golih ramena mladića koji su nosili omikoši. Zbog njihovih nesigurnih koraka. veličanstveni crno-zlatni omikoši. Onda se ukazao i sam kovčeg. suvereno je vladala ovim letnjim danom bez oblačka. isparava zlokobna vrelina.možda zato što su odrasli u mojoj porodici intuitivno osetili da. Već nas je taj prizor ispunio nekom čudnovatom nelagodnošću. iz tih mladića izbija neka snaga koja traži izlaz . kovčeg bi se vratio na staro mesto i kolona bi nastavila dalje. Posrtali su u hodu. gomila dece. S vremena na vreme. koje je više otkrivalo njihova tela nego što ih je pokrivalo. Kovčeg se primicao. trčao je tamo-amo po rubu kolone i divnim.

Bio je to izraz na licima mladića koji su nosili kovčeg . U tom času. ispunjavajući mi dušu neopisivom agonijom. Dugo posle ovog događaja. Neko me je povukao za ruku. koje me već dugo uopšte nije zanimalo. Još uvek ne znam odgovor. Dvorište. Proneli su kovčeg kroz svaki njegov kutak.zlatna i žuto-crvena. iznenada i istovremeno. stapajući se u jednu jedinu boju u kojoj je čas zlatna. zajedno sa svojim crnim kovčegom. pitao sam se kakva ih je sila naterala da to učine. Od svega toga. Razni zvuci i glasovi pretapali su se jedan u drugi i imao sam utisak da mi uši zapljuskuju talasi ledene tišine i nerazumljive. žuta i tamnoplava . purpurna i zelena. Bila je to pohara u pravom smislu reči.sve su se mešale i pulsirale pred mojim očima. odlučili da ulete kroz kapiju i nahrupe baš u naše dvorište? Uništavali su biljke i rastinje sa neskrivenim uživanjem. Otrčali smo na drugi sprat i izašli na balkon. bila dominatna nijansa. . Nije mi bilo sasvim jasno šta se događa.izraz najbestidnijeg i neprikrivenog pijanstva koje sam ikada video. samo jedna stvar se videla sasvim jasno. Kako je moguće da su toliki mladi ljudi. stvar koja me je u isto vreme užasavala i mučila. pogledao sam dole. Ne znam šta se tačno onda desilo. zaglušujuće buke. uleteli su u dvorište. Isto je bilo i sa bojama . čas žuto-crvena. Sav zadihan. ostavljajući za sobom polomljeno i ugaženo žbunje. protrčali smo munjevitom brzinom kroz dvorište i uleteli u kuću kroz stražnja vrata. iznenada se pretvorilo u neki sasvim drugi svet...

jedna za drugom. crteži koji su . DRUGO POGLAVLJE Skoro godinu dana sam proživljavao očaj deteta koje ne zna šta da radi sa novom. našeg sluge. Slike krvavih dvoboja sa naslovnih strana pustolovnih romana koje sam krišom pozajmljivao od studenta. preplanulo telo jednog mladića za kojeg se udala moja rođaka i likovi raznih vitezova i junaka iz stripova i knjiga. Do tada sam pogrešno verovao da me takve stvari privlače na poetski način. ipak. svaki njen poziv na igru neizbežno me je zaticao nespremnog. nepogrešivi ukus ili. budući da uputstvo za upotrebu nigde nije bilo zapisano. sopstveni mehanizam. Taj mehanizam pokretale su ne samo moje uspomene iz detinjstva već. Ova igračka koristila je svaku priliku da se poveća i davala mi do znanja da će mi pružiti veliko zadovoljstvo ako naučim da je koristim kako treba. Imao sam dvanaest godina. Na kraju bih. da sam bio na ivici da igračku zauvek uništim. otkrio sam da je igračka vrlo brzo razvila sopstveni. neobičnom igračkom. plivački timovi na Meiđi bazenu. brkajući pravu prirodu svoje čulnosti sa estetikom. kao što su: naga tela mladića na plaži. moglo bi se reći. Ali. i takve stvari. krvoprolića i mišićavih tela. Onda sam uvrteo u glavu da treba da slušam njene želje sa mnogo manje emocija i strasti. Igračka bi uvek podizala glavu pred prizorima smrti. popuštao toj nepokornoj igrački obavijenoj slatkom tajnom i pasivno čekao da vidim šta će se desiti. Moja poniženost i nestrpljenje povremeno bi toliko narasli. Postupivši tako.

ili slika igrača na žici koji je pao i leži. Tako je nastala slika mladog cirkuskog akrobate koji pada na kolena i drži se za ranu od metka na grudima. Ubrzo zatim. i umire. da je došlo vreme da me uzme nazad. I tako je. dok mu se niz lice sliva krv. toliko za njih vezala da je to jednostavno postalo nemoguće. počeo sam da tražim fizička zadovoljstva svesno.jedan jedini pogled na ovako nešto bio je dovoljan da igračka spremno podigne svoju znatiželjnu glavu. brat i sestra u novoj kući. (Ako je pridev ”znatiželjnu” možda neprikladan. ali se moja igračka. napukle lobanje.koji ću zvati ”lošom navikom” . deda i ja bili smo u staroj a moji roditelji. namerno. primarni cilj. Znao sam da je trebalo da ih uništim čim sam ih nacrtao. nekoliko kuća dalje. sa velikim zakašnjenjem. u međuvremenu. Ako mi se kompozicija neke slike u stripu ili knjizi činila manjkavom. Često bi me u školi spopao strah da će neko kod kuće otkriti moje krvožedne slike koje sam držao sakrivene u jednoj fioci u biblioteci. Oko mene su se. mogli bi ga zameniti sa ”erotsku” ili ”požudnu”. tako što je jedan deo napustio kuću u kojoj sam se rodio i preselio se u drugu. onih koji se još nisu previše ugojili . kako stežu zube dok se krv sliva niz ruke sklopljene na grudima. Za to vreme.) Shvatajući polako o čemu se radi.a kamoli svoj osnovni. obišao nekoliko evropskih zemalja i vratio se kući. u međuvremenu.predstavljali mlade samuraje kako zabadaju sebi nož u stomak ili vojnike pogođene mecima. moja neposlušna igračka provela mnoge dane i mesece beskorisna a da nije postigla čak ni svoj sekundarni cilj . dešavale mnoge promene. otac je često išao na službena putovanja. da ne bih uopšte čuo glas profesora. Porodica se podelila na dva dela. otac je iskoristio ovu . Odlučivši. moji roditelji su se ponovo preselili. Baka. Tom poslu sam pristupio selektivno i temeljno. fotografije mišićavih sumo-rvača trećeg ranga. na ovaj način. u istoj ulici. prvo bih je precrtao olovkom a onda bih docrtao detalje za koje sam mislio da su joj nedostajali.

Odneo sam ih u svoju sobu i počeo pažljivo da ih razgledam. . pogled pao na delić fotografije na sledećoj strani. držao je knjige sakrivene duboko u jednom ormanu. čiji se original nalazi u palati Roso u Đenovi. Baka je dan i noć privijala moju sliku na grudi i jecala.koje li zablude! . upravo ove crno-bele fotografije najviše su zagolicale moju maštu. Ubrzo je otac dobio premeštaj za Osaku. Stigao sam skoro do kraja prve knjige. Polako sam okretao stranu. Otišao je sam. Ove knjige sam gledao prvi put. do tog dana nisam ni slutio da mogu da budu zanimljivije od avanturističkih romana i stripova. Zbog načina na koji su prikazivale nago ljudsko telo. čak i na slici. a mi smo ostali u Tokiju. kada mi je. Razlog za to verovatno se krio u prostoj činjenici što su skulpture. iznenada. da je bila tu samo za mene. staru šezdeset godina. iskoristio sam priliku i uzeo nekoliko knjiga sa reprodukcijama umetničkih dela koje je moj otac doneo kao suvenir sa putovanja po inostranstvu.i konačno otišao da živim sa svojim roditeljima. ne želeći da dečije ruke diraju slike i uprljaju ih i plašeći se . U dvanaestoj godini imao sam vernu ljubu.scenu koju je otac nazvao ”modernom melodramom” . Jednog dana. kada me nisu pustili da idem u školu zbog blagog nazeba. Radilo se o reprodukciji ”Svetog Sebastijana” Gvida Renija. Istog časa obuzeo me je osećaj da me je ta fotografija čekala. Što se mene tiče. Od bakine i dedine kuće sada me je delilo nekoliko stanica podzemne železnice i još toliko stanica lokalnog tramvaja.priliku da to i učini. dobijala je napade gušenja ako bih prekršio porodični dogovor da jednu noć nedeljno provedem kod nje. Izdržao sam scenu rastanka sa bakom . Moj siroti otac. Bio sam oduševljen foto- gravirama grčkih skulptura iz italijanskih muzejskih vodiča. delovale kao da su žive.da će mi se dopasti ženski aktovi sa raznih remek-dela slikarstva.

naslonjen na tamno drvo u bašti. mračna šuma i večernje nebo.koje bi se moglo uporediti sa telom roba Antinoja. Tu su samo dve usamljene strele čije tanke senke padaju na mladićevu glatku kožu. navikle da natežu luk i zamahuju mačem. nalik na granu drveta koja baca senku na mermerno stepenište. Za to deblo vezan je nag jedan izuzetno lep mladić. čiji su sklad i lepota ovekovečeni na mnogim skulpturama . Strele nagrizaju to napeto. ljubavnika cara Hadrijana. pošto ju je naslikao slikar estetičar eklektičke škole koja se razvila iz renesanse. sija se na tamnoj pozadini. labavo vezan u čvor iznad prepona. . više bi ličio na rimskog atletičara koji se odmara. Da se ne vide strele čiji su vrhovi duboko zabijeni pod levom miškom i u desnom kuku. podignute su pod pravim uglom. setno i daleko. U pozadini pocrnelog i blago naherenog debla naslikani su. Mišićave ruke. Slutio sam da slika predstavlja opis hrišćanskog mučenika. Ali. Lice mu je blago podignuto. Ruke su mu prekrštene i vezane kaiševima iznad glave. plamenovima agonije i ekstaze. nigde se ne vidi krv a ni ono mnoštvo strela kojih ima na drugim slikama koje prikazuju Sebastijanovo mučeništvo. Međutim. čak je i ovaj prikaz smrti hrišćanskog svetitelja imao u sebi nečeg paganskog. mirisno. a oči širom otvorene i zure sa dubokim mirom u nebeske visine. Ne vide se nikakvi drugi okovi a mladićevo nago telo pokriva jedino komad grubog belog platna. već nekakvo melanholično zadovoljstvo nalik na muziku. mladićko meso i samo što nisu počele da pale njegovo telo iznutra. Na mladićevom telu . kakvi se često mogu videti na prikazima drugih svetitelja. u Ticijanovom maniru. Iz napetih grudi i stomaka i blago izvijenih kukova ne izbija bol. lepotu i zadovoljstvo. To nago telo neprevaziđene lepote i bele puti. ruke pretorijanskog vojnika. njegovo telo odisalo je mladošću i zračilo je svetlost.nije bilo tragova teškog misionarskog života niti propadanja. a vezane šake prekrštene tačno iznad glave.

knjiga je ostala neuprljana.. izopačeni i sadistički porivi neraskidivo povezani. Tog dana.. Bio je to. osvrnuo sam se oko sebe i pogled mi pade na sto za kojim sam sedeo. Na svu sreću. Onaj nakazni deo mog tela. koji samo što nije eksplodirao. U tom trenutku. u isto vreme. kao oči mrtve ribe. Osetio sam da u meni raste nešto tajnovito i jako i da se sprema za napad. posebno kod urođene nastranosti. nastrane ljude. ispisanom zlatnim slovima. ostavivši me potpuno omamljenog. Grane javora.na naslovu jednog udžbenika. čekao je da ga uzmem u ruke sa neverovatnom rešenošću i ljutito se nadimao. na slici Svetog Sebastijana.) . istog trena kada sam sliku ugledao. Krv mi se uskomešala. slike na kojima je prikazan Sveti Sebastijan zauzimaju vrlo visoko mesto. lako se može izvesti zaključak da su kod većine slučajeva nastranosti. (Zanimljivo je da na Hiršfeldovoj listi umetničkih dela koja posebno privlače izopačene. bacale su blagi odraz po predmetima na stolu . Ali. do svih ovih opažanja i tumačenja slike došlo je mnogo kasnije. Na osnovu ove Hiršfeldove tvrdnje. kao da me prekoreva što ga zanemarujem. koji je rastao uz prozor. potpuno nesvesno. u jednom uglu rečnika.moje ”loše navike”. videli su se beličasti tragovi nečega . početak - doduše trapav i potpuno slučajan . mošnice su mi nabrekle kao da će pući. na rečniku. ruke su same od sebe počele da prave pokrete kojima ih nikada nisam učio. na jednoj strani mastionice. a drugi su se presijavali. Tu i tamo.njihova senka bila je na mastionici. preplavila me je neka paganska radost. Šiknulo je iznenada. Sa nekih predmeta je bela tečnost curila lenjo i polako. preko mojih svezaka i beleški. Tako je izgledala moja prva ejakulacija. zahvaljujući jednom refleksnom pokretu ruke kojim sam hteo da zaštitim sliku. Kada je opijenost prošla.

Sebastijan je tajno prihvatio hrišćansku veru. Ovog puta. Ako imamo u vidu ovakve istorijske okolnosti. navešću ovde jedan nedovršeni esej koji sam napisao nekoliko godina kasnije: . Međutim. za vreme vladavine imperatora Dioklecijana. Da bih pokazao u kolikoj meri je moja ushićenost ovom legendom i slikom njenog glavnog junaka bila stvar jakog čulnog doživljaja. Što se tiče sumnje da ni jedno ljudsko biće ne bi moglo da se vrati u život pošto su u njega odapete tolike strele. Zahvaljujući njenoj nezi. verovatno tačna. prezirao hrišćanstvo i osudio je mladog Maksimilijana iz Numidije na smrt zato što je. misleći da je mrtav. možda je taj deo dodat priči kasnije. Zato je Maksimijan. kada je njegovo delovanje otkriveno. Sveti Sebastijan rođen je sredinom trećeg veka nove ere. koja je došla da ga sahrani. samoukog čoveka i sposobnog vladara. dosledan hrišćanskom pacifizmu. jedna pobožna udovica. Priča je. suvladar Rima. onda i Sebastijanovo mučeništvo postaje jasnije. odbio da služi vojsku. narod je voleo zbog njegove blagosti. koji je mnogo što šta u životu prošao. Dioklecijana. suprotstavio se imperatoru i izvrgao ruglu njegove bogove. Pošto su u njega odapeli bezbroj strela. Sebastijan se vratio u život. Pouzdano se zna da je u istoriji bilo mnogo takvih mučenika kakav je bio Sebastijan. otkrila je da mu je telo još uvek toplo. Pretpostavlja se da je umro 288. Zbog iste verske nepokolebljivosti pogubljen je i centurion Marcel. Postao je centurion pretorijanske garde u Rimu i skončao je u trideset i nekoj godini kao hrišćanski mučenik. Međutim. u osnovnim crtama. čim se oporavio. ostavili su ga da leži na zemlji. uključujući i samog prefekta Rima. osuđen je na smrt. godine. iskoristio je svoj položaj centuriona u pretorijanskoj gardi da pruži utehu mnogim zatočenim hrišćanima i pošlo mu je za rukom da preobrati mnoge Rimljane. osuđen je na smrt batinanjem. Po predanju. Poznato je da se tema vaskrsnuća često koristila da bi se zadovoljila potreba čitalaca za čudima.

Uzdizalo se iznad travnjaka kao uspravan trougao. Pa ipak. dajući drvetu oblik kandelabra. svojstvene još samo motivima raskošnih..drvo za koje je bio vezan. postavši imperator. Iznenada sam se zapitao: ”Nije li baš ovo drvo . nalik na zlokobnu opijenost koju stvara spoj religije i muzike. jedan mladi . Sveti Sebastijan . srce poče snažno da mi lupa. mladi svetitelj.. Beše to drvo izuzetne lepote. puna dostojanstva i čežnje. nisam mogao da se otmem utisku da je njegov nastanak bio delo umetnika. puna značenja. sanjao o neograničenoj vlasti. sa rukama iza leđa. Ne treba se onda čuditi što njihov spoj nije u meni izazvao lirski doživljaj. već neko tajanstveno. Muzika koja vas ispunjava takvim verskim zanosom i spokojstvom da se samo može nazvati svetom. pružajući poslednje iskupljenje za svu zemaljsku radost i bol?” U tradicionalnim analima mučenika piše da je. Stajalo je tamo to drvo. u doba kada je Dioklecijan. ne gubeći pritom ništa od prirodne ljupkosti i spontanosti i širilo je oko sebe spokojan mir. Kompozicija za kamerni orkestar nekog slavnog nemačkog kompozitora. kao da je samo sebi tvorac. otežale od zelenog lišća. Uvideo sam da između tog drveta i muzike postoji neka čudna srodnost. neopisivo osećanje. Dok sam ga gledao. preko debla sa kojeg je njegova posvećena krv kapala kao krupne kapi kiše? Zar to nije ono rimsko drvo oko kojeg se svijao u samrtnom ropcu dok mu je gruba kora gulila kožu sa mladog tela.Pesma u prozi ”Gledajući kroz prozor od učionice. grane. nalik na pijedestal od abonosa. širile su se na gore i bočno. savršeno i skladno. Kao muzički komad. starinskih zidnih tapiserija. spazih jedne oniže drvo kako se njiše na vetru. vrha blago zaobljenog. tešku zelenu krošnju nosilo je krupno stablo.

Ni u kom slučaju ona nije za žaljenje. Kako je ženama mogao da promakne zov ovako uzburkane krvi? Ali njegova sudbina nije tužna. putnik iz daleka i da će uskoro otići. uporno tražeći otvor kroz koji će šiknuti kada jednom to telo bude probodeno. bila unapred osuđena na smrt? Zar nisu robusne žene rimske. Niko nije znao gde se rodio ni odakle je došao. daleki horizont koji more ostavlja kao zalog u očima onih koji su se na njemu rodili a morali su da odu. Bilo je. i oči zaverenika. pak. I zar nije takva lepota. znali su da je taj mladić. Kada se bolje razmisli. U njegovoj nadmenosti bilo je nečeg ljupkog. hladne kao more. verovatno je i u svakom slatkom poljupcu . sa telom roba i licem plemića. Zato što se iz njegovih grudi moglo čuti hučanje uzburkanog mora. da je on ta osoba izabrana da otkrije pašnjak zeleniji od drugih. Zato što mu je dah bio vreo. ljiljan bi spao i ostao bi da visi na njegovoj jakoj. Na kacigi je nosio zadenut beli ljiljan. kao letnji povetarac pun mirisa morskih algi izbačenih na obalu. kao što je njegova. mladih devojaka koje su čvrsto verovale da on dolazi sa mora. Pre je to dostojanstvena i tragična sudbina. Takav je bio Sebastijan. Taj mladi centurion imao je sitno telo zbog kojeg je podsećao na onog slavnog istočnjačkog roba.centurion pretorijanske garde uhapšen i osuđen zato što je služio zabranjenom bogu. Zato što se iza njegovih slepoočnica nazirao tajanstveni. Osećali su da je taj Endimion nomad koji vodi svoje stado. podsećajući neodoljivo na labudov vrat. brzo predosetile njegov tužan kraj. čula izoštrenih od mirisa dobrog vina koji prodire do kostiju i ukusa krvavog mesa. muževnoj kosi. koja bi se čak mogla nazvati svetlom. ljubavnika imperatora Hadrijana. koji su mu svako jutro na poklon donosile devojke iz grada. mladi centurion pretorijanske garde. Posle napornih turnira. Ali svi koji su ga upoznali. i zavolele ga upravo iz tog razloga? Krv je kroz to mlado telo tekla brže nego kod drugih ljudi.

” Bila je duboka zima. da ga na putu kojim je krenuo ne čeka ništa drugo sem mučeništva. Prizivajući ime jedinog Boga.zloslutne svrake bile su mu se sjatile u grudi. Ali tvrda postelja u kojoj je ležao svake noći mirisala je na morske alge izbačene na obalu. Išao sam u drugi razred niže srednje škole.Sebastijan osećao nagoveštaj samrtne agonije i tada bi preko njegovog čela preletela senka patnje. Dopiralo je. Do tada . Pred samo svitanje usnio je jedan san . Ne prođe dugo. do hrama u lugu. sklopljenih latica. prekrivši mu usta svojim krilima . ispod prozora. znak koji ga odvaja od svih ostalih ljudi na svetu.. a on začu glasno jecanje . Prizor tog veličanstvenog paganskog hrama ispuni ga dubokim prezirom i obrve mu se nabraše. sigurno će zato. ne narušavajući lepotu njegovog lica.i još uvek je bio pod njegovim utiskom. zbaci sa sebe pokrivač i skoči iz kreveta u cik zore. Dok je stajao kraj prozora i čistio svoj škripavi oklop. pokušavajući da odagna strah. Sigurno je predosećao. grupa devojaka pela se ka njegovim odajama. Izgledalo je kao da se neka čudna masa srušila uz snažan tresak. iz pravca tog prokletog hrama. I svaka je u ruci nosila usnuli ljiljan. dolazeći kao i svakog jutra. I tako. odzvanjajući svom silinom. Sebastijan se nasmeši i pogleda dole. tog kobnog jutra. na jutarnju molitvu. koji je sad odzvanjao u nebeskoj kupoli optočenoj zvezdama. da je taj znak kojim ga je Sudbina obeležila. Sebastijan. govorio je sebi. pogled mu odluta niz put.. još mnoge noći sanjati snove o moru i dalekim horizontima. makar i nejasno. pritisnut vojničkim dužnostima. U potaji. iz tih nizova stubova koji su parali zvezdano nebo. u zoru. u to nije bilo sumnje. poče tiho da peva stihove iz Jevanđelja.kao da se njegovo tiho pevanje hiljadu puta pojačalo. U nebo iznad hrama polako je tonulo sazvežđe Mazarot.

I ovog puta. da se do besvesti jurimo po okolnim šumama i da spavamo u zajedničkoj spavaonici. bio sam izuzet od pravila po kojem je svaki učenik u toku nižih razreda srednje škole morao da provede godinu ili dve u internatu. Taj prozor bio je naše uobičajeno mesto za . poverljivo obaveštenje. Bio je izbačen iz internata posle nekog velikog incidenta. da se uzajamno čašćavamo u školskoj čajdžinici. inače dobroćudni debeljuca. Nas koji nismo živeli u internatu nije bilo mnogo.smo se već bili navikli da nosimo duge pantalone i da oslovljavamo jedni druge prezimenom. koje smo sa radošću prihvatili: mogli smo da zbijamo šale na račun profesora. Naslonili smo se na prozor koji je gledao na streljanu. naša mala grupa uvećala se za jednog člana. znao sam da se upravo sprema da mi saopšti neko novo. Od svega ovoga. od kada je zbog izbacivanja bio žigosan kao ”delinkvent”. najednom više nisam mogao da skinem pogled sa njega. pokazujući rupice na obrazima. Sve do tada nisam posebno obraćao pažnju na njega ali. bez formalnih oblika obraćanja. njihova namera je bila da me spreče da naučim ”loše stvari”. kada smo prvi put obukli duge pantalone utoliko je bila veća. naša radost. Zvao se Omi. Zahvaljujući mojim večito opreznim roditeljima.) Pored ovih promena. kao i uvek. Jednog dana. U osnovnoj školi smo takođe morali da koristimo učtive oblike obraćanja kada smo se oslovljavali po imenu. bilo mi je jedino uskraćeno da spavam u zajedničkoj spavaonici. jer je to značilo da više nećemo morati da nosimo podvezice koje su nam bolno stezale butine. Pred kraj drugog razreda. ” Da samo znaš šta sam čuo!”. Po ovim prepoznatljivim znacima. Odmakao sam se od radijatora i pošao sa njim u hodnik. dotrčao je do mene drug. koji su iskoristili moje slabo zdravlje kao izgovor. (Pošto nam u osnovnoj školi nije bilo dozvoljeno da nam kolena budu gola ispod kratkih pantalona čak ni usred leta. počeo je istog trena. i počeo da se kikoće. srednja škola je donela i mnoge druge novine.

što je inače bila privilegija vojnog instruktora i profesora fizičkog. Omi”. upozorio me je da je šlog zarazna bolest i da je bolje da se držim podalje od tog sirotog momka. Imao je urođeno nadmeno držanje i odnosio se prema svemu i svakome sa bezrazložnim prezirom.) ”Hej! U šta je sad upao Omi?” Iako sam kod kuće još uvek upotrebljavao učtive forme izražavanja. odličan učenik i te činjenice nikada nismo dovodili u pitanje. policajci. poče da priča moj dobroćudni drug. a lice mu je poprimilo mladićke crte. studenti i službenici bili su upravo policajci.pa. kao i ostali dečaci. Iz nekog nepoznatog razloga. Nije postojala jedna jedina stvar na koju on ne bi gledao sa nipodaštavanjem. vodila se žučna rasprava o tome kako se radi ”ono”. Telo mu je bilo razvijenije od naših. rekoh ja. ” Dakle. kao da se zbog nečega postideo. Apsolutno sam siguran da ljudi ne rade takve stvari.” Jednom drugom zgodom. (Jednom. čuvši da je oca našeg druga udario šlog. mislim da smo tada bili u petom razredu osnovne škole. odmah sam zamislio Omija kako svojim spretnim rukama čisti puške koje smo koristili na časovima vojne obuke. Tako je i Omi jednostavno bio Omi i bilo je nemoguće izbeći njegov preziran pogled i smeh. Omi je sigurno bio nekoliko godina stariji od nas. ”Evo o čemu se radi. Ovaj drug nam je svima zapušio usta neverovatnom primedbom: ”Sve je to obična laž. eto šta!” U to je bilo lako poverovati.poveravanje. . priča se da je već spavao sa mnogo devojaka. pošto je dva ili tri puta ponavljao razred. studenti i službenici. Onda zastade. koje se na našim licima još nisu nazirale. u školi sam počeo da govorim mangupski. Za nas ostale. Taj Omi . Setio sam se kako je lepo izgledao kad su ga postavili za vođu čete. profesor je bio profesor a odličan učenik. ”Stvarno?”.

zaleteo bi se sa strane da zgrabi dečaka A za određeni deo tela. tako da bi. taj B . kažu da mu je ona stvar strašno velika. Sledeći put kada se budemo igrali Nevaljalstva samo pipni i videćeš. taj B . ”Pa. naizgled je njen jedini cilj bio da se napravi komična scena u kojoj bi žrtva panično ispustila iz ruku knjige ili šta god je već nosila i pokušala da zaštiti dotični deo tela. .baš je nevaljao!” Omi je u ovoj igri bio u svom elementu. smejući se žrtvi. Omi je uvek išao držeći jednu ruku u džepu.zvaćemo ga B . Sve će ti biti jasno. koja se ogledala na pocrvenelim obrazima žrtve. munjevitom brzinom napravio dvostruki štit od te ruke i one druge.” ”Nevaljalstvo” je bila tradicionalna igra u našoj školi i najviše su je igrali dečaci iz prvog i drugog razreda. Zauzvrat.nazovimo ga A . Primetivši to. kroz opšti smeh. bila je to odlična prilika da se. B bi se pobedonosno udaljio i počeo da viče: ”Veliki mu je! O. Neki dečak . Kao što to biva sa svakom igrom koja preraste u maniju.stajao bi negde bezazleno. Ali. dečaci su se. svaki njihov pokušaj bio je bezuspešan.” Moj drug se zakikota šeretski. Ako bi mu poduhvat uspeo. drugi dečak . ne sanjajući šta ga čeka. i to u tolikoj meri da je čovek mogao da posumnja da su se dečaci potajno nadali da će ih baš on napasti. oslobađali sopstvenog stida. slobodne. žrtva bi povikala: ”O. kako veliki ima A!” Kakav god da je bio poriv koji se krio iza ove igre. Kao po dogovoru. onako kako to čine gimnazijalci. u trenutku napada. predmet napada. Njegovi napadi su gotovo uvek bili uspešni. ”I zato . ta zajednička sramota. stalno su vrebali priliku da mu se osvete.eto zašto mu je. i ova se pretvorila u morbidnu zarazu. umesto da bude obična zabava. A zapravo. izvrgne ruglu. Igrala se usred belog dana i to javno.baš je nevaljao!” Posmatrači bi se pridružili u horu: ”O.

onaj skriveni. zapravo. korozija obrazovnog sistema usmerenog na stvaranje budućih vojnika već se osećala i u našoj školi. mrko se gledalo na nošenje bilo kakve ešarpe dok su košulje. kao da izbija pobuna ili ustanak .u neraskidivu vezu sa ovom igrom i mojim javnim. njegove reči. Iz ličnog iskustva znao je da takvo ponašanje za mlađe dečake ima magnetsku privlačnost. kao i svi drugi dečaci. pre bi se moglo reći. Od tog dana se više nikad nisam igrao Nevaljalstva. Jedino je Omi uvek oko vrata nosio belu svilenu ešarpu a na nogama šarene sokne. ”Budite jednostavni i muževni”. dobile značenje koje ni jedan od mojih neiskvarenih drugova nikad ne bi mogao da razume. Do tada. Omi je. tako su stvari kao što su šarene ešarpe ili čarape postale tabu.Omi bi namerno. poruka koju je general Enoki uputio sa samrtne postelje. Navešću kao primer čarape. samotni deo mog života koji sam držao podalje od očiju drugih . Pred instruktorom vojne obuke . U stvari. U to vreme. po pravilu. sporim pokretima obmotavao oko . bez ikakve moje želje i namere. ponovo je ušla u modu i servirana je muškom delu populacije..tim tupanom od podoficira koji mu je bio blizak prijatelj ili. Plašio sam se trenutka kada ću možda morati da napadnem Omija a još više ako on bude napao mene. Večito sam bio na oprezu i na prvi znak da će igra da počne .a to se uvek dešavalo naglo. Da se takva veza zaista uspostavila u mojoj glavi.sklonio bih se u stranu i netremice zurio u Omija sa bezbedne razdaljine.. Ova priča mog druga delovala je kao đubrivo na otrovno seme jedne zamisli koja je bila duboko usađena u mojoj glavi. društvenim životom. igrao sam se Nevaljalstva bezazleno. ”Samo pipni i videćeš”. tamne boje. Ovaj prvi rušitelj tabua u školi posedovao je izrazitu sposobnost da svoju obest preruši u buntovničko ponašanje. morale da budu bele a čarape crne ili već neke druge. počeo da utiče na nas još pre nego što smo toga postali svesni. jasno je pokazivala činjenica da su iznenada. Izgleda da su sada reči mog druga dovele moju ”lošu naviku” . njegov sluga .

vrata svoju svilenu ešarpu ili bi upadljivo podizao revere na svom kaputu sa zlatnom dugmadi. Međutim. snežni prizor do kojeg još nisu doprli zraci izlazećeg sunca. čim bi neko rekao ”upadljiv”. u stilu Napoleona. probdevši čitavu noć. Sneg je jedva dosezao vrhove cipela. posedali bi na klupe i ćaskali pre početka nastave. Omi je uvek dolazio poslednji. Jednog jutra. Pošto imam tu manu da noć uoči nekog dugo očekivanog događaja ne mogu da spavam. namerno bi podigao ivice pantalona dok se peo na klupu. kao što to uvek biva. dvorišta i razbacane komade gole . od svih Omijevih drskosti kopirali smo samo njegove čarape. svima bi nam se pred očima stvorio Omijev lik i njegov nadmeni pogled. kakve upadljive čarape!” Reći nekome da su mu čarape ”upadljive”. pred samo formiranje reda za ulazak u razred. Svako ko je imao čarape sa nekom novom šarom. skrivajući spletove nepravilno raspoređenih uličica i krivudavih prolaza. kada sam bacio pogled na grad kroz prozor nadzemnog voza. Drug mi je prethodne večeri javio da će biti grudvanja u školi. Sneg je ličio na prljave zavoje stavljene preko otvorenih rana grada. došao sam u školu vrlo rano. Kada bi ujutru došli u školu. bila je najveća pohvala. ne mareći za vreme. u ranu zoru natukao na sebe stvari i odjurio u školu. U tome nisam ni ja izostao. Ne želeći da se upuštamo u opasnosti koje bi bunt doneo i rešeni da iskusimo samo sitne radosti pobune. ali. i ovaj put sam. bunt zaslepljene mase zaustavio se na imitiranju po nekog detalja vođinog ponašanja. To bi odmah bilo primećeno i svi bi počeli da se dive: ”O. Kasnije. bio je više sumoran nego lep. tek što je prestao da pada sneg.

. Sada su zloslutni fabrički dimnjaci i mrki krovovi kuća koji su se monotono uzdizali i spuštali. Imao sam utisak da se to nekakva svetlost sliva na ulicu. sve ostale prostorije bile su otvorene. sumnjivo bleda i umorna. jedna loptica mi je greškom pala za vrat. Čak su me i lica prolaznika. koja je počinjala od stražnje kapije. ustuknuli pred licem nasmejanog sunca. Samo je nekolicina učenika van internata dolazila u školu kroz stražnju kapiju. Dok se skoro poluprazan voz približavao stanici za moju školu. koji je bio jedan od . sa leve strane od zgrade u kojoj sam bio. išla kroz šumarak i završavala se pred zgradom u kojoj sam se nalazio. Blistave. sunce se uzdiglo iznad fabričke zone. popeo se stazom do škole. išli su duž cele staze i završavali se tačno ispred mog prozora. podsećala na lica zaverenika. Dok sam prolazio ispod strehe. Na stazi.zemlje koji jedini daju draž panorami naših gradova. Osim garderobe. Ušao je na stražnju kapiju. videli su se tragovi nečijih cipela. videvši da nema nikoga. Bio je to baš onakav snežni prizor koji se često javlja kao tragična pozadina za pobunu ili revoluciju. Otvorio sam prozor od učionice drugog razreda. sneg se već uveliko topio i čulo se kako se voda sliva sa krova obližnje špediterske kompanije. U školskom dvorištu sneg je još uvek bio nedirnut. otišao sam iza zgrade prirodnih nauka. koja je bila u prizemlju. Odatle su se vraćali nazad i gubili se negde iza zgrade prirodnih nauka koja se nalazila dijagonalno. Prizor je najednom postao veseo i pun svetlosti. sjajne loptice samoubilački su se bacale u veštačku močvaru koja se stvorila na trotoaru. izbljuzganu cipelama prolaznika.. i pogledao napolje. Govorkalo se da Omi. pogledao kroz prozor u učionicu i. Neko je očigledno stigao pre mene. u snegom prekriveni šumarak iza škole. Kada sam izašao iz voza na stanici ispred škole.

Na mestima na kojima su cipele ostavile trag provirivala je sveža crna zemlja. umesto da se sručim kroz prozor. nisam mogao da pretpostavim ko drugi bi mogao da ostavi ove tragove. čas ugažena trava. Neka neopisiva sila privukla me je njima. on se nikada nije pojavljivao pre postrojavanja za ulazak u školu. Kada sam skočio na sneg. taj blagi bol me je i dalje prijatno dražio. Može biti da me više nije na to terala samo nada da ću videti Omija već. Ali. što je inače u to vreme bila moda među đacima. Telom sam jedva dotakao njegovu kamenu površinu. U njima se videla čas sjajna. Nagnuo sam se kroz prozor i napregnuo oči da bolje vidim. verovatno nosila kaljače isto kao i ja. dolazi svakog jutra iz kuće neke žene. zbog čega su ti tragovi delovali snažno i odlučno. Bio sam smetnuo sa uma činjenicu da je osoba koja ih je napravila. Kao da idem po kamenju preko vode. Sada. a sudeći po njihovoj veličini. a već sam osetio kako mi se kopče na školskoj uniformi zarivaju u krhka rebra i da me probada bol. Malopre su mi ti otisci izgledali ogromni ali sada sam uvideo da su skoro iste veličine kao i moji. i mešavina čežnje i želje za osvetom prema toj osobi koja je došla pre mene i ostavila svoje tragove u snegu. pošto je draž misterije sada bila narušena. . skakutao sam od jednog otiska do drugog. zaključio sam da ovi otisci nisu dovoljno veliki da bi bili Omijevi. Pa ipak. kada mi je ta pomisao pala na um. mrka zemlja. Teško dišući. pomešan sa nekakvom setnom milinom.njih. Pa ipak. uprkos mom nelagodnom predosećaju da ću biti razočaran ako iza zgrade prirodnih nauka ne nađem Omija. Ali. krenuo sam za njima. izazivajući u meni drhtavicu od uzbuđenja. nešto me je teralo da sledim te crne tragove. stavio sam svoju torbu na klupu i polako se uspentrao na sims. čas prljav. bio sam uveren da su njegovi. Kaljačama sam pažljivo ugazio u otiske tuđih cipela u snegu. Poželeo sam da se naglavačke bacim kroz prozor i u njih zaronim.

obasjano zracima jutarnjeg sunca sa bočne strane. dajući čitavom prizoru poseban smisao i stvarajući onu skladnu nesavršenost kojom Priroda uvek naglašava veličinu. Sledivši tragove iza zgrade prirodnih nauka. zračio je istom onom bezgraničnom svetlošću i sjajem kojim još jedino zrače ruševine starih tvrđava. .izlokan sneg. dugačko i podebljano slovo I. iza njih. stigao sam prvo do O. Prekrivena blistavim slojem snega. baš kao što je to činio Omi. s vremena na vreme. Bio je to Omi. Ovaj snežni prizor me je nekako podsećao na upravo srušenu tvrđavu. bila su ispisana latinicom ogromna slova. I tamo. počeo sam da pravim krupne korake. Meni je najbliži bio veliki krug. Iza atletskog polja štrcali su krovovi muških spavaonica. tri stotine metara dugačka staza elipsastog oblika nije se razlikovala od valovitog polja koje je okruživala. poređanih u nizu. još uvek nedovršeno. dva zelkova drveta naslanjala su se jedno na drugo a njihove senke. Sve je bilo u dubokom snu. U jednom kutku polja. počinjao je gustiš. ogoljenih grana kao zlatna prašina. padale su preko snega. u jednom kutku ove lažne ruine. sneg bi skliznuo sa smrznutih. a dalje. Iza njega se videlo. Tišina je bila tako potpuna da se činilo kako i najlaganije padanje snega izaziva zaglušujuću buku. paralelno sa senkama zelkova drveća u polju. Za trenutak me je ta belina potpuno zaslepila. Za njim je dolazilo slovo M. Iznad snežnog pokrivača uzdizalo se visoko drveće nalik na brestove i paralo plavo zimsko nebo. Glava mu je virila iz obmotanog belog šala a obe ruke je držao u džepovima od kaputa. Pre nego što sam toga uopšte bio svestan. zatim do M i zaustavio se najzad ispred samog Omija koji je upravo završavao slovo I. Njegova senka padala je prkosno preko snežnog pokrivača. Sledivši tragove u snegu. čas kaldrma. prešao sam preko duge senke koju je zgrada bacala na sneg i nastavio ka uzvišici sa koje se pružao pogled na prostrano atletsko polje. slovo O. vukući noge u kaljačama po snegu. izdužene na ranom jutarnjem suncu. na skoro pet metara širokoj trkačkoj stazi.

iz mog srca je iščilela ona strast koju sam osetio malopre. za odsjajem tih bleštavih belih zuba! Ali. Tek što sam viknuo. .pozdravio mene. doviknuo sam mu. Koliko sam samo čeznuo za tim osmehom. kada sam mu viknuo ”Hej!”. prema kome se uvek ponašao kao prema balavcu dostojnom prezira. Osmehom je pokušavao da prikrije ranjivo mesto na svom oklopu na koje sam slučajno natrapao i ta činjenica nije mene lično toliko pogodila.osmehom u isto vreme prijateljskim i grubim . Istog trena kada sam ugledao ono ogromno Omi ispisano na snegu. do mene je dopro zvuk o kojem nisam ni sanjao . taman na vreme da spretno zbaci sa sebe kaput i stane na kraj reda za ulazak u učionicu. obuzela me je neka neopisiva strast. Uprkos strahu da će Omijeva reakcija biti loša. u dubini duše. pazi da ne zgaziš slova!” Ovog jutra bio je sasvim druga osoba. koliko je narušila predstavu koju sam već dugo o njemu gradio. Po pravilu. Kako je danas bio drugačiji! Ne samo da je od ranog jutra lutao okolo sasvim sam. prijateljski i snažan: ”Hej. ”Hej!”. Baš u tom trenutku on je bio završio slovo I i.bio je to njegov uzvik. Dok sam trčao. Obrazi su mi goreli. pogledao u mom pravcu. usamljen mladić. već me je i pozdravio svojim neponovljivim osmehom na licu . Promašio sam ga. Napravio sam grudvu i bacio je na njega. potrčao sam ka njemu niz strmu padinu. kada sam mu se dovoljno približio da razgovetno vidim njegovo nasmejano lice. ruku nabijenih u džepove kaputa. Omi nikada nije radio domaće zadatke i uvek bi svoje knjige ostavljao u kaseti u školi a ujutru dolazio. Iznenada mi je proletelo kroz glavu da je Omi. verovatno slučajno. Nisam mogao da se pomerim od straha.

Mrzim dečije rukavice”. punim lažnog sažaljenja. nadmenim pogledom. barem.bilo mi je jasno. njegov početak. I. Zurio sam u njega netremice..” Pretvarao se da je ravnodušan. ”Ali. Evo. kladim se da ni ne znaš kakav je osećaj sa kožnim rukavicama. Tada će mi se.. ”Hm. grozničavo sam razmišljao šta da kažem. koliko je duboka njegova usamljenost . i odrasli nose ovakve vunene rukavice. reče Omi. šta ga je to navelo da dođe u školu tako rano. sigurno ukazati prilika da vidim njegovo nago telo. Da se moj idol u tom času ponizio. Lice mu je poprimilo tvrd izraz i pogledao me je onim starim.” ”Hm. možda više nego i njemu samom.” Pritisnuo je kožne rukavice. Obrazi su mi goreli od snažne požude koja mi je prostrujala celim telom. . ”Mislio sam da će da napada više snega.” ”Siroti dečko. ”Izgleda da od grudvanja nema ništa”. ta ljubav je bila tesno povezana sa telesnom strašću.. nadao sam se. Bila je to moja prva ljubav. Od tog časa bio sam zaljubljen u Omija. mokre od snega.. Negde u sebi mora da mi je bio zahvalan što ga ništa nisam pitao o onim slovima u snegu a njegov trud da to osećanje zahvalnosti u sebi prevaziđe ispunio me je divljenjem. ako smem prosto da se izrazim.shvatio sam. gotovo nesvesno. Pošto je sad na mene došao red da progovorim. na moje obraze. Počeo sam sa nestrpljenjem da iščekujem leto ili. ponudivši neki izgovor kao ”Došao sam ranije zbog grudvanja”. Izmakao sam se. Očigledno se trudio da mi da do znanja kako sam za njega još dete i oči su mu ponovo zasijale prezrivim sjajem. progovorih konačno. ja bih sigurno izgubio nešto više u sebi od ponosa koji bi izgubio on.

vilice jake a nos širok ali lepo oblikovan i ne . možda su mu baš zbog tih grubih crta. bele rukavice bolje pristajale. Nisam bio jedini koji je sa divljenjem i zavišću gledao u mišiće na njegovim ramenima i grudima. jabučice visoko uzdignute iznad tamnoputih obraza. Iz pogleda mu je uvek izbijalo neko skriveno osećanje superiornosti. kao što je izbacivanje iz škole ili padanje na ispitu.Pored ove. bile simbol sputavanja volje. usne savijene u fini luk. lice mu je bilo okruglo. a koje lažno. Pretenciozna školska uniforma. takve nevolje. one nisu ništa više no opis običnog lica jednog mladića koji se našao sam među gomilom dečaka. Možda je to bilo jedno od onih osećanja koja se sve više razbuktavaju što je nečiji ponos više povređen. što se građe tiče. A bio sam uveren da čak ni on sam nije shvatao pravi smisao ove opšte hajke na njega. visila je sa naših nerazvijenih tela i jedino je Omi mogao da je popuni svojom solidnom težinom i da u njoj izgleda muževno. Pa opet. dva para rukavica su ukrstila žice i napravila kratak spoj . Možda su se kožne rukavice više slagale sa grubim crtama njegovog lica. Grube crte lica .iako sam upotrebio te reči. Omijeve. izgleda. Na razvodnoj tabli moje memorije. ceremonijalne rukavice. koji su se nazirali čak i ispod uniforme od plavog žerseja. Volje za čim? Pretpostavljao sam da je morao da postoji nekakav cilj kome ga je njegova ”zla genijalnost” vodila. a druge. bele.da vidim onu njegovu ”veliku stvar”. nije bilo premca.prve su bile one kožne. po visini ni u kom slučaju nije bio najviši u školi. koja je ličila na uniformu mornaričkih oficira. Nikako nisam uspevao da razlučim koje od ta dva sećanja je bilo pravo. Mada mu. Za Omija su. Nešto na njegovom licu ukazivalo je da krv obilato teče njegovim venama. u meni je rasla još jedna i još sramotnija želja .

obrazima. Kako bi iko mogao da očekuje da osoba takvog izgleda ima neki tajni. Ali. grubost. od prirode dato savršenstvo koje smo mi ostali izgubili još davno. da napusti i da porekne Jonsko more na kom je rođen. Bilo da sam se nalazio u školi ili na igralištu. da bi mogao da se zasiti svoje nesvesne nepatvorenosti. rukama i nebrojenim drugim crtama. neznanje. najraznovrsnijih i punih nijansi. takav jednostavno ne postoji.. da će pokazati svoje neznanje i da će mu zbog toga biti neprijatno. grlu. jagodicama. koju sam upravo čitao. tešku i za moje godine preozbiljnu. počeo je da deluje princip selekcije i zato sam napravio. moj pogled je stalno tražio Omija. usnama. . nosu. To nisam radio zato što sam bio postiđen. pre će biti da bi me zabolela i sama pomisao da mogu da ga zanimaju takve stvari kao što su knjige. U mojoj glavi. boji kože. ušima. Gledajući ga neprestano.. pronašli bi ste jedino ono zaboravljeno. počeo sam da volim fizičku snagu i uzavrelu krv. grudima. Takav njegov lik mi se urezao u sećanje i dan-danas u njemu ne nalazim ni jednu jedinu manu. opsednutoj Omijem. potiljku. bradi. prosto izražavanje i onu divlju melanholičnost svojstvenu umu neuprljanom intelektom. stvorio sam od njega sliku savršenstva bez premca. unutrašnji život? Da ste u njega zavirili. Da bi u priči kao što je ova. Ponekad bi mu palo na pamet da zaviri u neku knjigu. lik bio uverljiv i životan treba opisati i neku njegovu idiosinkraziju. Iza ovakvih crta krio se neukrotivi duh. u mojoj uspomeni na Omija. Zato je tu bilo bezbroj utisaka. Zbog njega. Bilo mi je strašno i da pomislim da bi ovaj ribar mogao da zaboravi. snazi. očima. Zbog njega. Ukratko. Skoro uvek bih mu se suzdržano nasmešio i zaklopio knjigu da ne bi video šta čitam.prevelik. listu onoga što volim i što ne volim: Zbog njega. vrlo brižljivo. ne privlače me osobe koje nose naočare. čelu. njegov lik je za mene bio pojam savršenstva i muškost koja se ogledala u njegovim obrvama. ne mogu da volim obrazovanu osobu. neki simpatični nedostatak.

pritom vodeći računa da nikada sa njima ne razmenim ni jednu jedinu reč. mornare. da kažem nešto o onim belim rukavicama koje sam spominjao. Pa ipak. sa ljudima čiji jezik ne bih znao. uviđam da sam još od najranijeg detinjstva osećao žudnju prema onim vrelim letima koja nikad ne prestaju u dalekim. odmah bi počeo da ga racionalno prosuđujem. fizička privlačnost bi se momentalno izgubila. bilo neko necivilizovano tropsko ostrvo.. tako je i moja želja da budem sa neobrazovanom osobom. Po pravilu. kada bih naišao na vlasnike tih animalnih tela. čim bih sa osobom koja me je privukla počeo da delim intelektualno razumevanje.ništa drugo mi nije preostajalo nego da ih gledam iz daleka. zahtevala i bezuslovno ”odbacivanje razuma” sa moje strane. Ako bih u partneru osetio i najmanji tračak intelekta. Ali. A sada. od samog početka. u mom grubom ukusu bila je jedna nelogičnost zbog koje su moje želje postale zauvek neostvarive. vojnike. vedri dani bez oblačka u kojima bi se kristalno čisti zvuci svetkovine uzdizali skoro do neba. divljim zemljama. Sada kada razmišljam o tome. Za mene bi verovatno jedino mesto na kome bih mogao da živim slobodno. sav uzdrhtao od strasti. u mom slučaju. U jednom uzajamnom odnosu kao što je ljubav između dvoje ljudi. ništa nije logičnije od polnog nagona. kutija Šioce slatkiša koju bi svako od nas dobijao pri izlasku. Dovoljno je bilo da navučem par belih rukavica sa dugmadima od lažnih bisera na zglobovima i tri reda brižljivo urađenih kopči pozadi i odmah bi se javile slike vezane za te praznične dane . ribare . I tako. čovek mora da dâ isto ono što traži od druge osobe. usputnoj vezi. Bio je običaj u mojoj školi da se bele rukavice nose u praznične dane. Ali. . neiskvarenih intelektom . makar se radilo i o kratkoj. za mene je tako nešto bilo potpuno nemoguće.mračni hol u kojem su se održavale ceremonije..mlade grubijane.

Posle svake pobede. opet. odgurnuti Omijevim hitrim rukama. smešeći se od uva do uva. Omi bi sklopio ruke i podigao ih visoko iznad glave. koji se u rano jutro presijavao pod sunčevim zracima. S vremena na vreme. Već nekoliko dečaka je skočilo na balvan. jedan za drugim. . tanak sloj snega ispod balvana. pričvršćen lancima. pali sa njega. I tog jutra Omi je stigao u školu neuobičajeno rano. Bila je zima. Kretale su se munjevito ali sa velikom preciznošću. likujući. navodno poluprezirno. Niko u razredu mu nije bio ravan. imali su izgovor da u njemu uživaju. Mada su naizgled prezirali tako detinjaste naprave za igranje kao što je balvan za ljuljanje. posmatrajući grubu igru starijih dečaka koji su. Omi je stajao čvrsto sa obe noge na sredini balvana. vuka recimo. koji bi istog časa poleteo ka smrznutoj zemlji. sada je bio ugažen njihovim nogama i prljav. željno iščekujući protivnika. Pratio sam pogledom svaki pokret njegovih ruku u belim rukavicama. nalik na kandže neke mlade zveri. Prvaci su se odmakli i formirali krug oko balvana. bili potpuno svesni da imaju publiku. potpuno zaboravivši da je on bio vođa grupe koja ih je sa tog istog balvana oterala. nesumnjivo Dana carstva. dečacima iz druge godine još uvek nije prošla želja za njim. njihao se u pravilnom ritmu napred-nazad. pretvarajući se da to nije ništa ozbiljno. Dečaci iz druge godine već su grubo rasterali prvake sa balvana za ljuljanje postavljenog pokraj školske zgrade i sada su sedeli na njemu. kao bokser koji je upravo dobio meč. u toj pozi izgledao je kao ubica uhvaćen u klopku. završivši ili na nogama ili na zadnjici. Dešavalo se. Balvan. presekle bi svom silinom hladan zimski vazduh i zarile se u grudi protivnika. a igra se sastojala u tome da jedan dečak obori sa njega drugog. Preotevši ga na silu od novajlija. da bi ubrzo. ali retko. Dečaci iz prvog razreda bi mu oduševljeno pljeskali. za vreme nekog nacionalnog praznika.

čuh sebe kako uzvikujem. Sa mnom je uvek tako u trenutku kada se predajem nekoj želji. Ovaj unutrašnji poremećaj bio je još opasniji zbog činjenice da su se dve suprotne sile sukobile u meni boreći se za prevlast. klizavog od mraza. Balvan se jednolično njihao levo-desno.. kukavice jedne! Zar niko više neće da se oproba?” Omijevo telo se lagano njihalo levo-desno dok su mu bokovi pratili ritam ljuljanja balvana. ”Šta je bilo.bila je samoubilački poriv. neobjašnjiva nelagodnost.. kasnije u životu. u pravilnom luku. izgledalo je kao da se previja tamo na vrhu balvana. tajanstveni nagon kome se čovek često sasvim nesvesno predaje. Ali. . unapred zapisana stvar. Dok sam stajao tamo i gledao. Ruke u belim rukavicama držao je na bokovima a pozlaćena značka na njegovoj kapi presijavala se na jutarnjem suncu.da se u trenutku zbacivanja protivnika sa balvana i sam Omi zanese. iznenada me je obuzela neka uznemirenost. ali nije se radilo o tome. Činilo mi se da mi je borba sa Omijem na balvanu bila suđena. Gledanje netremice u balvan koji se ljulja moglo je da izazove mučninu. dok se borio da održi ravnotežu. a ne jednostavno impulsivna radnja. neka mučna. taj skriveni. uvek bi uspevao da se vrati u onaj položaj ubice spremnog na skok. ”Ja ću!”. snagom svojih gipkih bokova. redovno navodilo na pogrešnu misao da sam ”čovek jake volje”. Pratio sam otkucaje srca koji su bivali sve jači i po njihovom ritmu tačno sam znao kada je pravi trenutak da izgovorim ove reči. Prva je bila nagon za samoodržanjem. Druga sila . koju sam osetio dok sam pratio svaki Omijev pokret i koja je dovela moju unutrašnju ravnotežu skoro do pucanja. Nikad nije bio lepši nego u tom trenutku. Ovo osećanje je bilo više kao mentalna nesvestica.koja je još jače i još dublje delovala na uništenje moje unutrašnje ravnoteže . Upravo ovakvo predubeđenje me je.

To je zaista bio samo jedan tren. I baš u tom trenutku. praćen njihovim prezrivim povicima. odlažući time moj inače brzi poraz. U mojim očima te ruke bile su nalik na oštrice nekog opasnog oružja koje samo što me nije probolo. da je osetio pulsirajuću energiju koja je kao munja prostrujala kroz moje i . kako glupo uništava svoju lepotu. Samo što nisam pao - gledaj!” Isplazio mi se i pravio se da pada. Šta god da je bilo. umalo se nisam okliznuo i pao. Iz sve snage je izigravao budalu i pravio se da se kliza i da posrće. Uspentrao sam se na jedan kraj balvana. Bilo mi je užasno bolno da gledam kako se krevelji. Spustio sam pogled. mahinalno sam podigao desnu ruku i slučajno se uhvatio za njegove prste i osetio njihov dodir kroz bele rukavice. Mahao je rukama u belim rukavicama izazivajući me. što je kod moje publike izazvalo još burniju reakciju. Svaki put kada bi nasrnuli jedan na drugoga. kao i da se pritom ludo zabavlja. ”Joj! Što sam se uplašio. iako me je sve više gurao ka ivici balvana. Možda je to samo bio prazan i ukočen pogled u trenutku kada sam ga zgrabio za prste i kada je osetio da i sam gubi ravnotežu. Da ne bih pao. Bilo je očigledno da namerno štedi snagu da bi mi pružio šansu za naizgled fer borbu. zamahnuo je desnom rukom ka meni. ”Pazi se! Pazi se! Samleće te!”. Taj izraz nije bio ni neprijateljski ni preziran i lice mu je podrhtavalo kao struna od nekog snažnog i čistog osećanja. U trenutku. Dok sam se peo. ruke u belim rukavicama bi nam se dotakle a ja bih posrnuo pod silinom udarca. intuitivno sam znao da je Omi video kako ga gledam u tom trenutku. A možda mi se to samo tako učinilo. Kako si ti jak! Gotov sam. neobično otvoren i iskren. vikali su svi. Sa Omijevog lica nestao je onaj klovnovski izraz i zamenio ga je drugi. Omi se kreveljio kao klovn. pogledali smo jedan drugog u oči.

sedeo je četiri mesta dalje od mene. međutim. oslonio sam se na njegovu ruku i prepustio se uživanju. preplavljuje celo telo. nije bilo ničeg neobičnog u tome da dva druga idu zajedno zagrljeni. A ja sam neprestano zurio čas u svoje.. Od tog časa više me nijednom nije pogledao.njegove prste i da je otkrio moju tajnu . U stvari. stigli smo do zbornog mesta gde je Omi. Pošto smo se svi u razredu poznavali još iz osnovne škole. Kasnije. Gotovo istog časa. otresao prašinu sa moje školske uniforme. Pogledao sam ga u oči. Ko zna. imao sam osećaj da se ta snaga širi i da mi. ovog puta bio sam svestan samo dodira njegove snažne ruke. u tom trenutku se čula pištaljka. pustio moju ruku i stao u red. Povukao me je snažno za ruku i. ali obično svaku moju radost pomrači strah da će se desiti nešto loše. Svi su požurili ka ulazu u školu upravo na ovaj način. obojica smo se stropoštali sa balvana. Na žalost. Znajući da nas niko ne gleda. Na laktovima i rukavicama imao je tragove prljavštine i svetlucavog snega. kao da ga prekorevam zbog ovako intimnog ponašanja. možda je tome krivo moje slabo zdravlje. Neko mi je pomogao da ustanem. suviše hitro. U mom slepom obožavanju Omija nije bilo ni trunke svesnog rasuđivanja . bez reči. Uzeo me je za ruku i pošli smo zajedno. Bio je to Omi. za njih je bio samo završetak jedne igre koja im je već postala dosadna. znak da treba da stanemo u red. pošto je prodrla u moju ruku.. samo njega i ni u kog drugog na celom svetu. a čak ni činjenica da smo nas dvojica išli pod ruku nije zavređivala neku posebnu pažnju. Poželeo sam da idem tako sa njim na kraj sveta. za vreme ceremonije. čas u Omijeve uprljane rukavice. To što smo Omi i ja pali zajedno na zemlju.da sam zaljubljen u njega.

U školi. nepatvorenu formu zadržati zauvek. plavičasti plamičak da se činilo da . koji sam izabrao da provedem kod kuće. bio sam kao tek izleglo ptiče koje svoju nevinu životinjsku požudu skriva pod krilom. od svih oblika dekadencije. Radilo se. o stalnom pokušaju da svoju četrnaestogodišnju nevinost i čistotu zaštitim od erozije. onda bi se tako mogla nazvati moja ljubav prema Omiju. ili. uputio sam se u ambulantu. iako se nije radilo ni o čemu ozbiljnom. ponavljajući je u nedogled . već iskušenje samo po sebi. Unutra je iz naftarice tinjao tako slab. toj prvoj ljubavi u mom životu. Zaista.ipak je ona imala svoje zakone propadanja. u toj bespogovornoj zaljubljenosti u Omija. dekadentna čistota je najopasnija.niti sam imao bilo kakav moralni stav kad je on bio u pitanju. ”iskonski” pogled. saznao sam da je baš taj dan. Svaki pogled njemu upućen bio je ”prvi”. bio ni manje ni više nego dan prvog prolećnog sistematskog pregleda. Ono što me je privlačilo i stavljalo na kušnju nije bila želja za posedovanjem. Što se moje sklonosti ka obožavanju tiče. Ako uopšte postoji takva stvar kao što je ljubav bez trajanja i razvitka. očigledno. kao i ja. da tako kažem. Kada sam sledećeg jutra došao u školu. o nesvesnom stavu. izostali iz škole. Da li je to bila ljubav? Ako uzmemo da jeste bila neka vrsta ljubavi . Sa još nekolicinom učenika koji su. A to propadanje bilo je zlokobnije nego kod normalne ljubavi. Šta mi je drugo preostajalo kada u to vreme još uvek nisam znao da voleti nekoga znači tražiti i biti tražen? Ljubav je za mene bila samo dijalog pun zagonetki koje nisam umeo da rešim.zato što se na prvi pogled činilo da će tu čistu. Svaki pokušaj da tu bezobličnu masu obožavanja podvrgnem racionalnoj analizi bio je unapred osuđen na propast. Pa ipak. nisam skidao pogled sa Omijevog profila. naročito za vreme nekog dosadnog časa. nikada nisam ni pomislio da treba da je preispitujem. Jednog dana sam zbog nazeba ostao kod kuće.

”Dobro . Cela soba mirisala je na dezinfekciona sredstva. Doktor je zapisao cifru u moj karton i promrmljao sebi u bradu: ”Voleo bih da ima bar četrdeset šest kilograma. Ovog puta ga nisam. ”Četrdeset četiri”. Gledao sam prazno oko sebe i češao ružne ožiljke od vakcine.. Prozvali su moje ime. Ali danas sam osetio takvo olakšanje što Omi nije bio tu da prisustvuje mom poniženju da me doktorove reči skoro uopšte nisu pogodile. tako tipičan za sobu punu golišavih dečaka koji se gurkaju između sebe čekajući na pregled. Nije se osećao onaj miris. pogledao mrko i ljutito. doviknuo je pomoćnik školskom lekaru.. kao i ja. Iznenada me je spopala ona jaka. uporna želja da vidim Omijevo nago telo. kao obično. Popeo sam se na vagu kao osuđenik na smrt koji se penje na gubilište. nalik na miris vrućeg šerbeta. Dok je stajao na vagi zagledao sam se u njegova. . drhteći od zime. stalno razboljevao. koščata leđa prekrivena sitnim belim dlačicama. U trenutku sam gotovo bio radostan. Sada je ta prilika bila propuštena i nije mi preostajalo ništa drugo nego da čekam i nadam se da će u budućnosti iskrsnuti još neka. Shvatio sam kako sam glupo prevideo činjenicu da bi sistematski pregled od prethodnog dana bio savršena prilika da svoju želju i ostvarim. nalik na hladnoću. Sada nas je bila samo šačica i skidali smo se u tišini. Telom mi je prostrujala jeza i neka seta. Prebledeo sam.” Već sam bio naviknut na ovakve komentare na sistematskim pregledima. Ranije je bio bolničar u nekoj vojnoj bolnici i još uvek je imao to vojničko držanje. bledunjava.. Među nama je bio jedan mršavi dečak koji se.sledeći!” Doktorov pomoćnik me je nestrpljivo odgurnuo..peć uopšte ne gori.

moj drug skide svoj sako praveći se važan. Stigli smo u salu. Iz mračne sale. a neki čak i košulje.” Hitro sam ponovo obukao sako. dana koji je ličio na uzorak tkanine odrezan sa rolne leta ili na generalnu probu za nastupajuće godišnje doba. ja sam imao nazeb i upalu bronhija. Bilo je to jednog dana u kasno proleće. Ako te vide. izazvan mojim crnim slutnjama. Odlazak u ambulantu bio je dobar izgovor da zakasnimo i koristili smo priliku da što je moguće više skratimo dosadno gledanje gimnastike. to ne važi za mene. da proveri naše ormane sa odećom i uveri se da je sve spremno. Desilo se da je jednog mog druga boleo stomak i tako smo nas dvojica zajedno otišli u ambulantu da nam lekar napiše opravdanja kako ne bi morali da idemo na čas fizičkog. Na takav dan ljudi idu u letnjim košuljama da pokažu kako su prošli inspekciju. kao da hoće da mi se naruga. zar ne?”. Mene samo boli stomak. Takav dan obično dolazi kao vesnik leta. ”Baš je vruće. ti si nazebao. ”Nemoj to da radiš. rekoh ja i počeh da skidam sako od školske uniforme. Po odeći.” I tako. bio ono u čemu sam najviše uživao. Po svemu sudeći. upravo je taj nemir. koja je visila na kukama duž zida bilo je jasno da su mnogi dečaci poskidali džempere. moraćeš da radiš gimnastiku. mora da sam već tada. makar nejasno. Išli smo ka gimnastičkoj sali što smo sporije mogli. slutio kraj svoje prve ljubavi. ”Ali. . I pored svega. I pored vrućine.

Uspravio se. izgledao je sav okupan suncem. Okrenuo se odmah grupici dečaka koji su ga čekali i rekao: ”Dobro. otresao pesak i podigao pogled ka gvozdenoj šipki. Na njegovoj potamneloj koži. okružen peskom i travom. kao gips. ”Vodoravnu šipku?”. Međutim. ukazali oblaci. Skinuo je košulju i ostao samo u potkošulji bez rukava. A na tom gipsu njegove grudi i bradavice ocrtavale su se kao reljef. Omi je polako spustio ruke na zemlju i protrljao dlanove vlažnim peskom.teren sa razbojima. Niko nije znao gde on to ide i šta radi. držeći se za gvozdenu šipku onim svojim snažnim rukama na kojima su mirne duše mogli da budu istetovirani lengeri. ”Da. pokaži im vežbu. reagovala na promenu i krenuo sam ka razbojima kašljucajući. tako je. oči su mu zasijale i u njihovim slepoočnicama su se. upitao je nastavnika tonom čoveka od poverenja. Odskočio je. Ta belina mirisala je iz daleka.” Dečaci su veselo uzvikivali Omijevo ime. kao i uvek. Hajde da probamo vodoravnu šipku. što je obično i radio na časovima fizičkog. Nastavnik fizičkog. plavo majsko nebo i hladni prezir. . Kada smo izašli napolje moja slaba konstitucija je. za koga niko nije mario. jedva da je pogledao opravdanja koja smo mu doneli. izgledala je gotovo preterano čista. on je jednostavno negde nestao. Već sledećeg trena klatio se u vazduhu.” Sa nadmenošću tipičnom za vlasnike skladnih tela. Omi. Srce je počelo nesavladivo da mi lupa kada sam ga ugledao. Ovog puta iznenada je iskočio iza jednog drveta čije je mlado zeleno lišće treperilo na suncu. zaslepljujuće bele boje. Kao da se suprotstavlja bogovima. za tren.

. dečaci su se odmakli od njega.kada su. da provali. nasilnim ponašanjem. gvozdena šipka se blago zatresla. ”Aah!”.. Ta dva busena presijavala su se na suncu a Omijeva neverovatno bela koža nazirala se kroz njih. životu. One guste busenove ispod pazuha polako je prekrivala senka dok nisu postali gotovo nevidljivi. nalik na dosadni korov koji buja u leto. bez straha od nove zaraze. . na stepenište. Bilo je to divljenje mladosti. Gotovo posrćući. u trenutku kada je Omi podigao ruke. Vežbu je brzo ponovio nekoliko puta. Da se bilo koji od ovih dečaka zagledao dublje u svoje srce. Mišići na rukama su mu se sve više nadimali a ramena zatezala. otkrio bi da se ne divi samo Omijevoj snazi. tako su se i guste malje ispod Omijevog duboko usečenog pazuha širile na obe strane i spajale se na njegovim grudima. bilo ih je u izobilju. Počeo je da se podiže. Za osobe koje u tom strahu žive. Nalikovala je na tešku bolest. ugledali bujne malje ispod njegovog pazuha. Životna snaga! Dečaci su bili očarani upravo tom ogromnom životnom snagom koja je iz Omija izbijala. njegovo telo postojalo je na ovom svetu samo sa namerom da bude besmislena i suluda ljudska žrtva. U Omijevo telo bila se uvukla. takvo telo nije ništa drugo do gorka opomena. uzvici divljenja ispunili su vazduh. kao što se taj korov. Ličila su na nabrekle letnje oblake. nadmoćnosti. svojom zajedljivošću i nezainteresovanošću za sve oko sebe. Kada je jednom njom bilo zaraženo. pošto je prekrio celu baštu. Opčinio ih je viškom životne energije. po kulja iz njega i potpuno ga zaseni. a da toga ni sam nije bio svestan. i neverica . Verovatno nikada ranije nismo videli toliko malja. I. nalik na beli pesak. besmislenim. širi dalje. koje se moglo objasniti samo kao život koji je sam sebi svrha. Kada ju je najzad grudima dosegao. neka nepoznata sila sa namerom da ga potpuno osvoji.

Na sebi sam imao tanke. sa nekim bitnim razlikama. izmislio sam vežbu koja se sastojala u tome da što duže mrko gledam u nekog putnika u tramvaju kojim sam išao od kuće do škole i nazad. suprotnu od radosti.a bilo je to dovoljno da pocrvenim od stida . Bila je to ljubomora. lagane letnje pantalone i plašio sam se da ostali ne primete šta mi se desilo.) Zbog svoje bolešljivosti i pažnje kojom me je porodica obasipala još od kada sam bio beba. Verovatno je sa svim ovim imala veze i izvesna potreba za spartanskom samodisciplinom koju sam negde u to vreme počeo da osećam. od prvog trena kada sam ugledao njegovo snažno.ali. Ljubomora. U mom slučaju . Omi se spustio na zemlju. Bila je to ljubomora. Svaki . kao da žele da se spasu dosade. Jednostavno bi okrenuli glavu na drugu stranu. dovoljno jaka da me natera da se dobrovoljno odreknem svoje ljubavi prema Omiju. Većina putnika. osetio sam isto što i drugi . uvek sam bio toliko bojažljiv da se čak nisam usuđivao ni da gledam ljudima pravo u oči. slabašno dete. Što se mene tiče. neočekivano je izazvao jednu drugu emociju. Ali sada. rodilo se u meni još jedno osećanje koje sigurno nije imalo veze sa čistim ushićenjem. zažmurio sam i odmahnuo glavom. Zatim sam rekao sebi da više nisam zaljubljen u Omija. mišićavo telo. neko od njih bi se namrštio u mom pravcu. Stajao sam tu i gledao u nago telo za kojim sam tako dugo žudeo.”Biti jak!” Da bih to ostvario. nije pokazivala nikakve posebne znake preplašenosti što u njih mrko gleda jedno bledunjavo. Čuvši udarac njegovih nogu o zemlju. sa izrazom lica nekoga ko je upravo izvršio plemenito i uzvišeno delo. Pored tog straha. vrlo retko. koje sam inače nasumice birao. jedna jedina stvar počela je da me opseda .imao sam erekciju.. predamnom.. ponekad. (Činjenica da pišem ovu knjigu je već jedan primer mojih stalnih napora u tom pravcu. Šok što je najzad tu.

da budem izdvojen kao nešto drugačije.. čudne bolesti. svako dalje razmišljanje o njoj potpuno sam izbacio iz glave. postepeno naučio da gledam ljudima u oči. još uvek me osećaj da sam drugačiji od ostalih nije mnogo zabrinjavao. kao da sam i sam bio mlada devojka koja ne zna ništa o svetu.put kada bi skrenuli pogled smatrao sam svojom pobedom. nedovoljno promišljena odluka. Pošto sam se jednom odrekao ljubavi. pridajem tim rečima potpuno drugačije značenje od onog koje su za mene imale u to vreme. i braku. upražnjavajući ovu vežbu.fenomen erekcije. Iako su mi osnovne stvari u vezi sa seksom već bile poznate. Kada danas napišem ljubav ili naklonost. Ne želim da kažem da sam ovu svoju sklonost koja je odstupala od prihvaćenih normi smatrao normalnom i ispravnom. Pa opet. niti sam joj se predavao misleći da i moji drugovi imaju iste želje. nežnoj ljubavi između muškarca i devojke. Kao i u bilo kojoj . Ljubav prema Omiju bacio sam na đubre sa gomilom drugih nerešenih zagonetki. I tako sam. ne zapitavši se ni jednom koji je zapravo bio njen smisao. Bila je to brzopleta. Za veliko čudo. neki unutrašnji glas terao me je da tražim samoću. Već sam vam opisao kako me je u detinjstvu pri samoj pomisli na odrastanje spopadala nelagodnost i da sam kasnije. Tada mi čak nije ni padalo na pamet da je onakva žudnja kakvu sam prema Omiju gajio možda značajan pokazatelj pravog stanja stvari u mom ”životu”. Zaboravio sam da uzmem u obzir jedan od najočiglednijih dokaza fizičke ljubavi . stalno osećao nemir u sebi. kako sam postajao stariji. romantične priče su mi se toliko sviđale da su mi se svi snovi svodili na maštanja o elegantnoj. Godine su prolazile. Još dugo vremena imao sam redovno erekcije i upražnjavao sam svoju ”lošu naviku” koja bi ih izazivala uvek kada bih ostao sam a da pritom nikada nisam bio svestan značaja onoga što radim. Takvo kompulsivno ponašanje vremenom je poprimilo oblik tajanstvene.. a moji su mi na svaki novi par pantalona došivali dubok porub kako bi naredne godine mogle da se produže.

Odvratio bih im usiljenim osmehom. S jedne strane. ono nejasno osećanje nelagodnosti povećavalo je moju potrebu da sanjam snove bez ikakve veze sa realnošću. u prisustvu svih članova porodice. moj telesni rast beležen je u vidu recki na jednom od stubova u kući. ”Kako možeš da kažeš nešto tako strašno!”.. ”Ali.. To je prava šteta. U stvari. je l’ tako?” Bila je činjenica . a sa druge.ne samo u mom slučaju. ”Ti bi sigurno izgubio.” ”Upravo tako. Nemir je bio samo izgovor. Onog časa kada sam ugledao Omijeve bujne malje. onda meni ne preostaje ništa drugo nego da se opkladim da ću preživeti. skupivši lice u gorak osmeh. dugo ispred ogledala i zurio u nemio odraz svog nagog tela.drugoj porodici. pomisao da mogu da dostignem visinu odraslog čoveka ispunjavala me je strahom od velike opasnosti.da se ništa ni približno Omijevoj zrelosti još nije naziralo ispod našeg pazuha. zadirkivao me je jednom drug. Taj mali ritual uvek se obavljao u dnevnoj sobi. obrecnuo sam se. Bio je to još jedan primer ružnog pačeta koje je . zar ne?” reče moj drug surovo. koji bi me svaki put zadirkivali i pronalazili prostodušno zadovoljstvo u činjenici da sam porastao. ”Hoćeš da se opkladimo?”. nastavio je on. njegovo predviđanje imalo je za mene neku neobično slatku i romantičnu privlačnost. Zapravo. Pre svakog kupanja stajao sam dugo. kako to samo mladost ume. misleći na moju slabu konstituciju. teralo me je da upražnjavam svoju ”lošu naviku” zbog koje sam u takve snove i bežao. predeo ispod pazuha postao je za mene pravi fetiš. već i kod svih učenika mojih godina . Iz tog razloga nikada ranije nisam ni obraćao pažnju na taj deo tela. ako se ti kladiš da ću umreti. Postojao je samo jedva vidljiv nagoveštaj budućeg procvata. ”Sigurno ćeš umreti pre dvadesete godine”.

kao da je proistekla iz božanskog otkrovenja. do tačke sa koje nema povratka. pošto snagom uzajamne ljubavi nisu mogli da dostignu savršenstvo zajedničkog identiteta. neminovno dolazi trenutak u kojem će proći jedno pored drugog i nastaviti u suprotnim pravcima dok ne odu predaleko. Jer.muškarac svoju muškost a žena svoju ženstvenost . Na kraju sam zavoleo one ”Omijeve stvarčice” koje su. samo iluzija koja traje jedan tren. na žalost. ona je. posmatrao sam ih pažljivo u ogledalu i prisiljavao sebe da verujem kako ću i ja jednog dana imati pleća kao Omijeva. Gledano iz ovog ugla. stidljivo.verovalo da će se pretvoriti u labuda. ubeđenost tako jaka. moja ljubomora . Iako moja koštunjava ramena i uzana pleća nisu ni najmanje ličila na Omijeva. samo što je u mom slučaju ova herojska bajka trebalo da dobije tačno suprotan ishod.ljubomora toliko jaka da me je naterala da se odreknem ljubavi . želja i muškarca i žene da postanu slika i prilika jedno drugog? Da li ih možda baš ta čežnja održava. da rastu i bivaju sve tamnije i tamnije. Ali. Ta sličnost primećuje se takođe i na antičkim grčkim skulpturama koje predstavljaju univerzalni ideal lepote. . Da li bi to mogla biti jedna od tajni ljubavi? Možda kroz najskrivenije kutke ljubavi struji nedostižna čežnja. ubeđenost zbog koje sam sebi govorio: ”Nikada nećeš biti nalik Omiju. počele da niču i ispod mog pazuha.i koristi svoj revolt kao svojevrsno koketiranje sa onim drugim? Ako sličnost zaista i postignu. ramena kao Omijeva.. kako devojka postaje odvažnija a mladić stidljiviji. zar ne stupa onda u dejstvo mentalni proces kojim svako od njih pokušava da naglasi svoju različitost . i pored toga.. na srcu mi se tu i tamo stvarao tanak led od strepnje. da bi ih na kraju dovela u tragičnu situaciju u kojoj pokušavaju da ostvare nemoguće tako što odlaze u drugu krajnost? Ukratko. Bilo je to i više od strepnje: pre nekakva mazohistička ubeđenost.bila je tim pre prava ljubav.” Na drvenim gravirama iz Genroku perioda često se mogu videti ljubavni parovi čije su crte lica iznenađujuće slične. tako da se jedva može razlikovati muškarac od žene. postepeno.

mojoj sestrici i bratu je postalo dosadno. nisam smeo da idem na časove plivanja sa ostalima. ispostavilo se da je to bio samo jedan od onih međučinova u toku kojih čovek ne zna šta će sa sobom. Iznenada sam shvatio da sam ostao sam na steni. u nameri da prekratim dosadu godišnjeg doba koje mi je bilo odvratno. Pošto sam ljutito odbio da se vratim.. čak. Pošto nam ulov nije bio tako dobar kao što smo predviđali. letnji oblačci stajali su . Iako sam ga sa radošću iščekivao. provodio sam letnje dane na plaži sa majkom. Došao je letnji raspust. godišnjeg doba koje je. tragajući za svetlucavim ribicama po plićacima između stena. Kada sam u detinjstvu oboleo od lakšeg oblika tuberkuloze. u vreme o kojem govorim. Na moru mi nikad nisu dozvoljavali da budem na suncu duže od pola sata. Ovaj nedostatak je kasnije u životu dobio novu težinu i značenje jer sam počeo da bivam opčinjen morem i snagom kojom je delovalo na mene. Ni u školi. Podnevno sunce je neprekidno pržilo površinu mora i čitava uvala pretvorila se u čudesno bleštavilo. Uprkos tome. odmor za kojim sam toliko čeznuo bio je za mene težak period. bratom i sestrom. more još uvek nije predstavljalo za mene veliki izazov. povela je brata i sestru sa sobom a ja sam ostao sam. na horizontu. probudilo u meni neku neobjašnjivu čežnju. Tamo. Služavka je došla po nas da nas odvede do suncobrana ispod kojeg je majka sedela. kazna je dolazila sama od sebe. Kad god bi ovo pravilo prekršio. doktor mi je zabranio da se izlažem jakim ultravioletnim zracima. brat. štaviše. išli smo po plaži u pravcu te stene. u vidu naglog napada groznice. Međutim. sestra i ja. Iz tog razloga nikada nisam ni naučio da plivam.. Malo pre toga.

jednoseda i ribarskih čamaca otisnulo se od peskovite obale i sada su lenjo plovili tamo-amo po otvorenom moru. dokle god je pogled dosezao. setna tela u more. oštricu morske sekire. Zavladao je prijatan mir. Stene su uranjale u morski bezdan i kao da su čeznule da se. Nekoliko jedrilica. nabrekli talas zaobišao bi stene i nastavio da klizi ka obali nesmanjenom brzinom. bezbrižnog insekta. otisnu u more. Poput male kokete koja je došla da mi poveri svoje tajne. Samo je nekoliko njih stremilo uvis. Mišići su im se belasali kao alabaster. gipkim stenama nagnutim ka površini mora. okrnjene stene zagnjurile su se u belu penu. nalik na bele ruke koje preklinju za pomoć. jurilo za svojom odrubljenom glavom. ali su sada polako počele da pomaljaju glave.. Kada bi se približio plaži. Dok je ovaj brzi napad talasa trajao glatke. do pola uronivši svoja veličanstvena. već sledećeg trena. Obližnja plaža bila je skoro cela u niskim. poput broda otrgnutog od sidra. one iste vanzemaljske plave boje koja se ogleda u očima čoveka na samrti. Osim sićušnih figura u čamcima. padajući i podižući se. Negde na tom putu naleteli bi na grupice niskih stena poređanih u moru i tada bi se. svetlucajući na mestima sa kojih su se talasi povukli. Sa vrha stene na kojoj sam sedeo gledao sam kako se račići pustinjaci izbezumljeno klizaju po svetlucavom kamenju a veliki rakovi stoje kao ukopani. od siline udarca. nepomični. Tamnoplavo sečivo giljotine spustilo bi se iznenada i bela pena bi se rasprsla svuda okolo. lagani povetarac dunuo je sa mora i doneo mi do ušiju tanani zvuk.nemi. zelene nabrekline. omamljeni bleštavim suncem. talasi su se podizali i kretali put obale klizeći preko površine mora kao drhtave. nešto bi oživelo i podiglo se ispod njegove zelene kapuljače. Talas bi narastao i otkrio. nije se mogla nazreti ni jedna ljudska prilika. . pretvarali u belu penu koja bi prsnula visoko u vazduh. Ali. Dok je telo talasa. kao ova na kojoj sam ja sedeo.. Na pučini. spremnu da udari. nalik na lepetanje krila nekog nevidljivog. za tren se na njemu ogledalo plavo nebo.

dok sam. Stimulans su mi bile sopstvene malje pod pazuhom. .učinilo je da se po prvi put u životu prepustim svojoj ”lošoj navici” napolju. da bih to uradio. da je gledam njegovim očima. a sa njim su mi ispod pazuha nikli i prvi izdanci crnih malja. I ovaj put sam spontano zauzeo taj položaj. ne onako gustih kao kod Omija. nigde ni žive duše na vidiku . na kraju. a sada. preko potrebnu mojoj svrsi. postignem konačni cilj .. ispunjen osećanjem praznine pred prizorom morskog beskraja. morao sam prvo da nađem neku zajedničku tačku između nas dvojice.. Sedeo sam tako sam. Odjednom. nesvesno sam razvio naviku da ruke držim prekrštene iznad glave kad god sam bio nag. U početku sam želeo da i ja imam istu osobinu. Hteo sam da odigram dvostruku ulogu .samog sebe i Omija. više bio usmeren na moje sopstvene malje ispod pazuha. pod vedrim nebom. Obilje faktora koji su se stekli u tom trenutku . proživljavao samoću koja je bar spolja ličila na njegovu. u meni je počela da ključa tajanstvena seksualna želja. Pogled mi je odlutao do predela ispod pazuha. Ali.da ostvarim san da zadovoljstvo koje sam osećao gledajući Omija bude zadovoljstvo koje je i sam Omi osećao. Evo kako: Već dugo vremena privlačila me je samoća kakvom je bio ispunjen Omijev život . Moje telo je bilo slabašno. jako letnje sunce koje me je pržilo i od koga su ramena i grudi počeli da mi bride. Tako sam stekao onu dodirnu tačku sa njim. koje on sam verovatno nije ni bio svestan i da.. poželeo sam da je okusim do kraja. Leto je došlo. istina. kada su mi misli odjednom odlutale Omiju. ne mogu da poreknem kako je.. Od kad je slika Svetog Sebastijana postala moja opsesija. Tako bih mogao da postanem Omijeva zamena i da se svesno ponašam kao da se radosno predajem onoj istoj samoći. ipak.slani povetarac koji mi je dražio nozdrve.samoća proistekla iz činjenice da ga je život zarobio. koliko god ona beznačajna bila. Iako se ovaj iznenadni seksualni poriv nesumnjivo odnosio i na Omija. samo bleda senka Sebastijanove raskošne lepote.

. Telom mi je prostrujao neobjašnjiv bol. jake kao sunce. Polako sam sišao sa stene i zagazio u plićak na rubu plaže. Kleknuo sam i prepustio se talasu koji se upravo bio podigao i valjao se ka meni uz zaglušujuću buku. oni bi se samo nasmešili i odgovorili da je uradio nešto loše.. kao narod koji posle smrti svog tiranina prepričava zlodela koja je počinio: ”. Skoro da me je zadavio.. algi i ikre . Goreo sam od usamljenosti. mrtve školjke i dno se jasno videlo. potajno bio ubeđen da znam pravu prirodu njegovog ”zla”. svi do jednog. Poludeo sam od zavisti. Stopala su mi u vodi ličila na bele. počeli su odmah da raspredaju o njegovim nestašlucima.mikroba. nisu mogli da nađu dovoljno ubedljiv razlog.. izgleda. koji uvek znaju sve što se u školi dešava. Kada bi o tome pitali nastavnike.. Samo sam ja.. Bio sam siguran da je učestvovao u nekoj zaveri širih razmera.zapenušalo more je progutalo i odnelo hiljade i hiljade mojih spermatozoida. Smejao se kad mi je oteo uvozno naliv-pero. Stigla je jesen i početak novog polugođa. dok se nije ispostavilo da sam ja izgleda bio jedini koji nije iskusio na svojoj koži njegovu zloću. . Drugovi iz razreda. ali Omija nigde nije bilo.. Od mene je pozajmio deset jena i posle nije hteo da mi ih vrati. Zajedno sa tim talasom i bezbroj živih organizama u njemu . pokupio je sa sobom i dokaz moje nečasne radnje. Na oglasnoj tabli stajalo je obaveštenje da je izbačen iz škole. načičkano školjkama i puno svetlucavih talasića.. Kada se talas povukao. Zapljusnuo me je posred grudi. skoro me progutavši razjapljenim ustima od bele pene. prepričavali su nevolje koje im je naneo. Moj očaj je ipak malo ublažavala činjenica da niko zapravo nije znao zašto je bio izbačen. Tamnoplave. Čak ni oni pametni đaci.” Jedan za drugim... vunene kupaće gaće zalepile su mi se neprijatno za stomak.

bio je izdan i onda su ga ubili u tajnosti. Osećao bih se kao da mi je otpozadi u glavu udarila gusta bela magla i da mi tu buši rupu. Roditelji su me odveli lekaru. Međutim. pošto sam bio pored doktorovog lakta. U drugom razredu srednje škole oboleo sam od anemije. Ili mi se barem tako činilo. Bio je prijatan čovek i porodični prijatelj. druga ga je probola ispod pazuha. Prva strela zarila mu se u jednu stranu grudi. Omi je služio tom bogu. do te mere da su mi šake poprimile boju uvenule trave. dovodeći me na rub nesvestice. u sumrak.anemija. davala je njegovom životu smisao i predodredila njegovu sudbinu. Jedne večeri.koju ni on sam još uvek nije sasvim razumevao.. svukli su ga do gole kože i odveli u šumarak na brdu. ruku visoko vezanih iznad glave. mogao . koju mu je neki demon usadio. ”zlo” u njemu dobilo je za mene sasvim drugačiji smisao. Kada su ga upitali o detaljima moje bolesti. Potreba da čini zlo. Zaključio sam da je velika zavera u koju ga je taj demon ugurao. rekao im je: ”Dakle. kada sam malo bolje razmislio.” Pregled je bio završen i. Tamo su ga vezali za drvo. Kad god bih se popeo uz neke strme stepenice morao sam na vrhu da čučnem i malo se odmorim. koji je postavio dijagnozu . slika Omija kako hvata šipku da bi se podigao. Što mi se češće u sećanje vraćala slika od onog dana. da vidimo šta udžbenik ima da nam kaže o anemiji. pokušao je da druge preobrati u njegovu veru. Moja uobičajena bledunjavost bila je sada mnogo jača. sa svojim do tančina organizovanim tajnim društvom i brižljivo isplaniranom mrežom podzemlja. sve više sam bio ubeđen u veliku sličnost između njega i Svetog Sebastijana. sigurno bila skovana zbog nekog zabranjenog boga..

. sledi etimologija . koplja. Preskočio ga je. . Žrtva je morala da ispušta duge. Tamo. Ali.strele. žalosne i patetične krike. Ovakvo iscrpljujuće življenje u snovima izoštrilo je i mamilo moju maštu. otegnute. birao sam primitivno. bodeže. Zatim tu je hloroza. mladi rimski gladijatori prinosili su svoje živote meni za zabavu. nisam dopuštao nikakve sprave za mučenje niti vešala. taj poriv doveo je do toga da sam gubio sve više i više krvi iz tela i tako još više pojačavao žudnju za krvlju. Dakle. divljačko oružje . već su morale da budu izvršene po određenom ritualu. tako da sam u glavi stvorio sopstvenu gladijatorsku arenu.sam da zavirim u knjigu iz koje je počeo naglas da čita. Mada mi dela Markiza de Sada još nisu bila poznata. Ipak. ”. jer nisu pružale prizor reke krvi koji sam želeo. ja sam video frazu koju je izostavio. Urođeni nedostatak krvi prvo je u meni usadio poriv da sanjam o krvoproliću. kao što su pištolji i puške. Ali. a smrti koje su se tu dešavale ne samo da su morale da budu natopljene krvlju. Doktor je otkrio moju tajnu. mrmljajući ostatak teksta sebi u bradu dok je zatvarao knjigu. Nisu mi se sviđala ni vatrena oružja.one su čest uzročnik. trebalo je ciljati u stomak. Ali. Članovi moje porodice sedeli su preko puta i nisu mogli da vide stranice knjige.” Na ovom mestu u knjizi bio je naveden još jedan uzrok anemije. Srce je htelo da mi stane od stida. opis Koloseuma u romanu Quo Vadis ostavio je na mene dubok utisak. Uživao sam u svim vrstama smrtne kazne i svim mogućim načinima njenog izvršenja. u mojoj areni. Da bi muke trajale što duže. Sa svoje strane. Trakavice . Koliko god je bilo moguće. To je verovatno i dečakov slučaj. ali ga doktor nije pročitao naglas. ona je vrlo retka a ionako je ženska bolest.uzroci bolesti. ono što niko nikada nije mogao da otkrije bio je jedinstven uzajamni odnos između mog manjka krvi i same krvne požude. Glasila je ”samooskrnavljivanje”..

mlade grubijane.kako bi slušalac mogao da oseti neizrecivu samoću postojanja. U glavi ovog srednjoškolca bezbroj žrtava je bilo sprovođeno do Koloseuma. nema sumnje. odgovarajući na svaki krik žrtve svojim krikom. . spuštala sa gornjeg dela šipke na krst za razapinjanje. pričvršćen za donji deo. U toku je bila tajna gozba. Tada bi radost življenja.. ne znajući kako da izraze svoju ljubav. konačno ispustila sopstveni uzvik oduševljenja.. Iz nekog razloga. a krv se zaslađivala. Kao i u drugim mojim fantazijama. A ja sam bio jedan od onih neotesanih pljačkaša koji. greškom ubiju osobu koju vole. konobare. Nagon za krvlju bivao je u meni sve jači i jači dok me jednog dana nije odveo u jednu od najodvratnijih fantazija koju je ljudsko biće u stanju da zamisli. vešt plivač. bio sam izmislio i ubojitu spravu. Zar to zapravo nije bilo slično radosti drevnog čoveka kada se nalazio u lovu? Oružje iz moje mašte pokosilo je mnoge grčke vojnike. Tu je. i ovaj put žrtva je bio jedan drug iz razreda. Međutim. izuzetno dobro građen. napravljenu tako da se debela daska. Bila je tu i fabrika za egzekucije. hotelske lift-boje. načičkana uspravno postavljenim bodežima poređanim u obliku ljudskog tela. sa rukama vezanim iza leđa. trebalo da dođe neki izuzetno veliki poslužavnik sa hranom. Sve se dešavalo u nekom podrumu. Elegantni svećnjaci osvetljavali su snežnobeli stolnjak. pored svakog tanjira stajao je srebrni pribor za jelo. pakovala u konzerve i slala na tržište. cirkusante. vladare divljih plemena. bele robove iz Arabije. Bili su tu čak i buketi karanfila koji se u ovakvim prigodama stavljaju na sto. Spustio bih poljubac na usne onih koji su pali na zemlju dok su im se tela još uvek trzala u samrtnom ropcu. u kojoj su mehaničke bušilice za probadanje ljudskog tela radile neprestano. koja je gorela na nekom skrivenom mestu duboko u meni. oficire. na sredini stola bio je ostavljen upadljivo veliki prazan prostor.

Baš u tom času. rekoh ja ležerno. kao da su ljudi šaputali između sebe ili mrmljali nešto sebi u bradu. Na kuhinjskom stolu nije bilo ničeg drugog osim jedne debele daske oko metar široke i dugačke skoro tri i po metra. pa to je B. Okrenuo se ka meni i počeo da mi se smeje podrugljivo. Kada bolje razmislim. zar ne?”. razdrljenu na grudima. ne dižući pogled sa svog posla. ”O. pitao sam kuvara. Do svetlosti su dopirale samo njihove bele šake u kojima su držali srebrne viljuške i noževe. ”Trebalo bi uskoro da bude gotovo”. Mladić je imao na sebi široke pantalone i tamnoplavu majicu kratkih rukava. U jednom uglu kuhinje nalazile su se kamene stepenice koje su vodile gore na ulicu. Ponovo je zavladala turobna tišina. ne vadeći ruke iz džepova. upitao me je jedan gost. ”Još nije gotovo?”. ”Da odem da proverim?” Ustao sam od stola i otvorio kuhinjska vrata. Bila je to sumorna gozba. Pogledao sam gore i ugledao drugog kuvara kako silazi niz stepenice. kao da je i on sam bio neraspoložen. Bilo mi je jasno da su prisutni nezadovoljni mojim odgovorom. senke su sakrivale lica svih gostiju. Sišao je do kraja stepenica i stao nonšalantno. odgovorio je kuvar. jedini zvuk koji se jasno čuo bilo je povremeno škripanje ili grebanje stolica po podu. Sa kamenih stepenica čuo se smeh. Nisam mogao da ga vidim jer mu je lice prekrivala senka. evo samo što nije”. Njegov ozbiljan glas zvučao je kao glas starog čoveka. odgovorio sam. Čuo se samo neprestani žamor. Upravo je seckao neki zeleniš za salatu. ”Još uvek nije spremno?”. jedan . vukući za ruku onog mog mišićavog druga iz razreda. ”Šta? Oh.

stegni ga ponovo .” Iznenada. blago razdvojenih usana. Nagi mladić ostao je tako da leži. Hitrim pokretima ruku spretno su obavljali zadatak. uzviknuše kuvari u isti glas. Tačno je odgovarao veličini ljudskog tela i bio je čudne izrade. provukli metalnu žicu kroz rupice na poslužavniku i čvrsto njom vezali mladićevo telo. Oko nagog tela ukusno su rasporedili listiće zelene salate. sa po pet rupica prosečenih kroz ivicu sa obe strane.kuvar skočio je na njega od pozadi. A onda su. ”Kako želite . Dok sam gledao kako se uzaludno bori. Mladić se opirao svom snagom. Drugi kuvar je prišao stolu i počeo užurbano da radi na mladiću. Drugi kuvar je uzeo sa police poslužavnik urađen u stranom stilu i stavio ga na sto. Kuvar ga je nehajno podigao u naručje i bacio ga na kuhinjski sto. ”Opa!”. veselo zviždućući. upitao me je kuvar. to je neki džudo zahvat. mladićeva glava klonula je na kuvarevu debelu ruku. misleći u sebi da će se u tom položaju bolje videti dečakove grudi. nalik na štit boje ćilibara.samo se onesvestio. podižući obesvešćenog mladića i stavljajući ga. a zatim su na poslužavnik stavili neobično veliku viljušku i nož za sečenje mesa. licem na gore. ali kako li se zove? Tako je. lica okrenutog na gore. Otvorio sam im vrata od trpezarije da mogu da prođu. ”Opa!”. ”Lice neka bude na gore. na poslužavnik. strgao mu je majcu.da. govorio sam sebi: ”To je džudo zahvat . skinuo mu je sat i pantalone i za tili čas mladić je potpuno nag ležao na stolu.lice gore ili dole?”.” odgovorio sam. obujmio ga rukom oko vrata i počeo da ga davi. to je to. Spustio sam na njih dugačak poljubac. uzviknuli su ponovo i podigli poslužavnik na ramena. .nije valjda već mrtav .

Posle izvesnog vremena.. Načuo sam da je pre nego što se zaposlio u školi radio kao instruktor plivanja. U lice mi je šiknula krv. počeo sam da sečem meso sa grudi. nesvesno sam prestao da gledam u zadatak i počeo pogledom da pratim nastavnika. u nabrane . pred mojim očima. držeći u levoj ruci sunđer a u desnoj kredu. a onda je. Napadi seksualne želje već su uveliko bili prodrli u moj svakodnevni život. Dok je to radio. ”Možda nije loše da krenemo odavde. Stalno se peo ili silazio sa pulta dok je svojim mladalačkim glasom po drugi put objašnjavao neki težak zadatak. nabori koji su se napravili na leđima njegovog sakoa pretvorili su se. Više sam osetio nego što sam mogao da vidim kako se mnoga lica naginju napred ka poslužavniku.” Držeći viljušku uspravno. zabio sam je pravo u mladićevo srce. ali je moja loša navika uzela maha više nego pre.. Najmlađi nastavnik u školi bio je nastavnik geometrije. uzeo sam sa poslužavnika nož za sečenje mesa i viljušku i upitao: ”Odakle da počnem?” Niko nije odgovorio. tačno na ono prazno mesto na sredini koje se do maločas presijavalo na svetlu. i dalje brišući tablu. Držeći nož desnom rukom. ovaj mladi nastavnik se polako pretvarao u sliku statue nagog Herkula. Vrativši se na svoje mesto. Imao je ten preplanuo na morskom suncu i zvonak glas kao u ribara. Prvo je brisao tablu. držeći jednu ruku u džepu od pantalona. pred mojim zbunjenim pogledom. ispružio desnu ruku i počeo da piše neku jednačinu na tabli. I sada. prvo na tanke režnjeve. Za vreme časova neumorno sam gledao njegovo lice. lagano. Poslužavnik je spušten na sto. Izlečio sam se od anemije. Dočekala nas je odobravajuća tišina. Jednog zimskog dana sedeo sam na času geometrije i prepisivao nešto sa table.

kao da hoće da mi kaže da me smatra svojim saučesnikom u nečemu. usred časa. ”Zamolila me je da ti prenesem da je obavezno posetiš jer će od sada da bude vrlo usamljena. kao da je još uvek dete. da. ipak je bio prijateljski. setio sam se poruke za koju sam znao da će mu laskati. uzviknuo je ponovo. Uputio mi je pogled pun neke neočekivane bliskosti. Dečak u kojeg sam tada bio zaljubljen . Katakurina majka mi je sto puta rekla da ne zaboravim da te pozdravim. ”kakve se prljave misli tebi roje u glavi! Ti i taj tvoj smeh!” . Ionako je već bio pretvoren u pepeo.prišao mi je i upitao me: ”Hej.mišiće ”Herkula koji izvlači luk”.” Zakikotao sam se budalasto. Završilo se tako što sam počeo da upražnjavam svoju lošu naviku tu. Nisam mogao da smislim nikakav odgovor na iznenadno pitanje mog druga i zato rekoh odsečno: ”Nema tu šta da se priča. Pognuo sam svoju ošamućenu glavu i krenuo za ostalima na igralište. ti. Obrazi su mu pocrveneli od stida. odugovlačio sam sa izjavljivanjem saučešća sve dok nisam bio siguran da je obavljena kremacija. ”O.” U taj mah.to je takođe bila neuzvraćena ljubav. Pogrebni obredi bili su završeni pre dva dana.” ”O. Iako je to bio udarac iz sve snage. i opet se radilo o učeniku koji je pao na ispitima . vrlo tihi dečak. ”Ma hajde!”. koji je upravo umro od tuberkuloze. Zazvonilo je zvono za kraj časa. ma hajde!” Neočekivani udarac u grudi dočekao me je nespremnog. jesi li najzad otišao juče kod Katakurinih? Kako je bilo?” Katakura je bio naš drug iz razreda. Pošto sam od jednog druga čuo da mu se lice posle smrti potpuno promenilo i da je ličilo na lice nekog zlog duha.

Izgleda da još uvek nisam shvatao da je ono što mi se sada gadilo bila moja prava ličnost i izvesno deo mog pravog života. Osetio sam koliko je duboka provalija između nas i stideo sam se što me je zakasnelo otkriće nečega što je po prirodi stvari trebalo da predvidim. zateklo tako nespremnog. . Mislio sam da ću. vitkog tela. Ovog puta bio sam suviše iscrpljen da bih postavio sebi pitanje koje sam postavio toliko puta ranije: ”Zašto je loše za mene da ostanem baš ovakav kakav sam sada?” Bio sam se smučio sam sebi i. Sve više sam osećao potrebu da počnem da živim život. U prvi mah nisam shvatio na šta misli. ružnim kao tragovi osušenih suza na detinjem licu. Ne toliko zbog toga što je moja sporost u razumevanju mogla da se objasni samo glupošću. a ne moj život. kao da sam pre bio sklon da verujem da sam sve prethodne godine proveo u snu i da ću se sada okrenuti ”stvarnom životu”. Preneo sam mu poruku od Katakurine majke a da se ni za trenutak nisam zapitao kakva će da bude njegova reakcija. i još čitavih trideset sekundi pokušavao sam da odgonetnem šta hoće da kaže. A onda mi je sinulo: Katakurina majka bila je udovica. uprkos svoj kreposti. i ja moći da pobegnem iz ovog detinjastog stanja. Osećao sam se jadno. da pođem teškim koracima napred. sav smeten. Čak i ako će to da bude samo maskarada. polako sam uništavao svoje telo. nego sam jednostavno nesvesno znao da mi se sada pružila prilika da mu se ulagujem. još uvek mlada i divnog. Sada sam stajao užasnut pred ružnim prizorom sopstvene grubosti. Svoj pravi život. nego pre zato što je ovaj događaj izneo na videlo očiglednu razliku između mog i njegovog predmeta interesovanja. Osmehnuo sam se. ”ako se zaista potrudim” (kakva dirljiva pomisao!). kucnuo je čas da krenem.

pravu prirodu svojih telesnih žudnji. bez ikakvog razumevanja onoga što sam pisao. Kao izvesnu meru opreza trebalo bi da dodam da ovde ne raspravljam o uobičajenoj pojavi ”samosvesti”. bio sam gotovo siguran da svi ljudi započinju svoj život upravo na taj način. zavesa pada. bolje reći. Međutim. o ulozi pomoću koje neko pokušava da sakrije. Za sada ne nameravam da se time dalje bavim. jednom kada se predstava završi. ova moja nadanja. ova moja sanjarenja. kao i drugi učenici moje generacije. te sam počeo da se bavim raznim stvarima koje bi mi to omogućile. kako je vreme odmicalo. a da nikada drugima ne otkrijem svoje pravo biće. Pa ipak. i ubeđen da mi je namenjeno da igram svoju ulogu na pozornici. i da publika nikada ne vidi glumca bez šminke. Lako je moguće da pojava zvana ”loš učenik” zapravo posledica nasleđivanja i gena. ili bar ne toliko rano kao ja. Ukratko. Sa puno nade sam verovao da. Reč je jednostavno o čulnom. pretrpeće ozbiljne i surove udarce. Moja pretpostavka da ću umreti mlad takođe je imala udela u tom ubeđenju. TREĆE POGLAVLJE Svi kažu da je život pozornica. ili. Pošto su to moje ubeđenje pratili izuzetna naivnost i potpuni nedostatak iskustva. telesnom. Međutim. želeo da napredujem u školi života. većina ljudi izgleda ne postane opsednuta tom zamisli. i od toga . i ja sam. one su se sastojale od prepisivanja odgovora mojih drugova tokom ispita. Već i pre nego što se moje detinjstvo završilo bio sam čvrsto uveren u to. čak iako je negde duboko u meni opstojavala neka daleka sumnja da možda nisam u pravu. često i od sebe samog.

da predam svoj zadatak sa dobro osmišljenom nedužnošću. Događa se ponekad
da takav metod, koji bismo pre mogli oceniti glupim i besramnim nego lukavim,
postiže uspeh, i učenik napreduje. Međutim, u razredu do koga je on na taj
način stigao, podrazumevaju da je ovladao gradivom iz nižih razreda, i kako
lekcije postaju sve teže, tako je i on sve izgubljeniji. Uprkos tome što čuje šta
profesor govori, ne može da razume ni reč. U toj tački pred njim se otvaraju
samo dva puta: ili će potpuno propasti, ili će se iz sve snage pretvarati da
razume. Izbor koji nameću ova dva puta biće određen prirodom, a ne količinom,
njegove slabosti i hrabrosti. Bilo koji od ta dva puta zahteva istu količinu
hrabrosti ili slabosti, a oba podrazumevaju neku vrstu gotovo pesničke i
neuništive potrebe za lenjošću.

Jednoga dana pridružio sam se grupi svojih školskih drugova koji su
šetali duž zidina koje su opasivale dvorište, glasno raspravljajući o pričama da
se jedan od naših drugova, koji nije bio tu, zaljubio u kondukterku autobusa
kojim je išao do škole i vraćao se. Nije prošlo dugo, a ogovaranje se pretvorilo u
teoretsku raspravu o tome šta nekome može da se dopadne na kondukterkama
autobusa.

U tom trenutku sam i ja progovorio, namerno poprimivši hladnokrvan
ton, i odsečno sam rekao, kao da bacam te reči pred njih:

”To je zbog njihovih uniformi! Zato što tako tesno prianjaju uz njihova
tela.”

Mislim da nije potrebno da napomenem da nikada ni u najmanjoj meri
nisam osetio bilo kakvu privlačnost prema kondukterkama koju su moje reči
nagoveštavale. Progovorio sam vođen sličnošću - savršenom sličnošću, jer sam
viđao istu tu vrstu tesnih uniformi na drugačijim telima - ali i žudnjom, koja je
tada vladala mnome, da se predstavljam kao zreli, odrasli, cinični, čulima

okrenuti muškarac u vezi sa svim.

Drugi dečaci su odmah odgovorili na ove moje reči. Svi su pripadali onoj
vrsti đaka koje znaju kao ”odlične i vredne”, besprekornog vladanja, i - kako je
to često bio slučaj u našoj školi - samim tim preterano i izveštačeno čednih i
smernih. Zapanjeno neodobravanje mojih reči bilo je očigledno iz njihovih
polušaljivih primedbi:

”Uf! Vi sve znate o tome, zar ne?”

”Niko ne bi pomislio na tako nešto osim ako nije radio nešto što nije
trebalo.”

”Ej, stvarno ste strašni, zar ne?”

Pošto su me presreli takvim naivnim, uzbuđenim primedbama, uplašio
sam se da je sprovođenje u delo mojih namera možda bilo previše uspešno.
Pomislio sam da sam možda mogao da svoje poznavanje ovozemaljskih stvari
prikažem u boljem svetlu da sam, makar i rekavši isto, upotrebio manje
iznenađujuće obavešteni način govora, da je možda trebalo da budem
uzdržaniji.

Kada dečak od četrnaest ili petnaest godina otkrije da je skloniji
posmatranju svog unutrašnjeg života i da je svesniji sebe od drugih dečaka
njegovih godina, on lako pogreši i pomisli da je to zbog toga što je zreliji od
njih. U mom slučaju to i jeste bila pogreška. Verovatno sam bio takav zbog toga
što drugi dečaci nisu imali takvu potrebu da razumeju sebe kakvu sam ja imao:
oni su mogli da budu potpuno prirodni, svoji, dok sam ja morao da igram ulogu,
što je zaista zahtevalo mnogo proučavanja i razmišljanja. Tako da me nije moja
zrelost, već osećaj nelagodnosti, moja nesigurnost, terala da ovladam svojom
svešću. Zbog toga što je takva svest bila jednostavno prvi korak u pravcu
odstupanja od uobičajenog, moje sadašnje razmišljanje nije bilo ništa drugo do
nesigurno i nasumično nagađanje.

Moja nelagodnost bila je slična onoj o kojoj govori Stefan Cvajg kada
kaže da je ”ono što zovemo zlom zapravo nesigurnost urođena svim ljudskim
bićima, koja nas nagoni da stremimo prema nečemu nedokučivom, baš kao da je
Priroda zaveštala našim dušama neiskorenjivi udeo nesigurnosti iz njenih izvora
prvobitnog haosa.” Ovo zaveštanje nemira dovodi do napetosti i ”pokušaja da se
vrati nazad među nadljudske i natčulne elemente.” Dakle, bila je to upravo ta
nesigurnost koja me je terala dalje, dok su drugi dečaci, koji nisu imali potrebu
za samosvešću, mogli da izbegnu da se bave samoposmatranjem.

Kondukterke u autobusima nisu me ni u najmanjoj meri privlačile, pa
ipak sam video da moje reči, koje sam namerno izgovorio, kako zbog sličnosti
koju sam tu pronašao, tako i zbog drugih razmišljanja koja sam pomenuo, ne
samo da su stvarno zapanjile moje drugove, zbunile ih i naterale da pocrvene od
stida, već su se i poigrale njihovom mladićkom povodljivošću i podložnošću
maštovitim zamislima, i dovele ih do toga da osete neku vrstu čudnog
uzbuđenja. Pošto sam to uvideo, osećanje nadmoćnosti puno zlobe se potpuno
prirodno javilo u meni.

Ali, tu se moja osećanja nisu zaustavila. Sada je na mene bio red da
budem obmanut. Otreznio sam se od svog osećanja nadmoćnosti, ali nekako
jednostrano i iskrivljeno. Teklo je to ovako:

Jedan deo mog osećanja nadmoćnosti postao je uobraženost, postao je
opijenost smatranja sebe boljim i za korak naprednijim od ostatka ljudske vrste.
Onda, kada se taj opijeni deo mene otreznio brže od ostalih, počinio sam u
brzini grešku da sve procenjujem svojom otrežnjenom svešću, ne uzimajući u
obzir činjenicu da je jedan deo mene bio još uvek opijen. Samim tim, opijajuća
pomisao: ”Ja sam ispred svih drugih”, bila je promenjena u skromnu: ”Ne, i ja
sam ljudsko biće kao i ostali”. Zbog ovog pogrešnog proračuna, ta rečenica je
postala: ”Ja sam takođe ljudsko biće kao i oni u svakom pogledu.” Onaj deo
mene koji još nije bio otrežnjen učinio je takvu promenu mogućom i podržavao

Većina ljudi uvek su sumnjičavi u pogledu toga da li su srećni ili ne. Bio je to zaista jednostavan razlog . glupe.. A od tada pa nadalje.je. dozvolite mi da navedem deo nečega što sam napisao kad mi je bilo petnaest godina: . Na taj način uspevao sam da hipnotišem sam sebe.ili će se praviti da jeste . To je uobičajeno stanje sreće. lažne hipnoze. Slobodno može da se postavi pitanje da li je ikada postojao neko ko je bio toliko lakoveran. kad su žene u pitanju. uljuljkala ga je u stanje neprestanog nadanja. najviši stepen verovanja.” On je to nazivao ”zaboravljanjem svojih nevolja”... Način razmišljanja koji sam nazvao prvim korakom u pravcu odstupanja od uobičajenog imao je velikog udela u postizanju ovog zaključka. A upravo to sam bio prevideo. za koju sam čak i ja zasigurno znao da je lažna. pošto je sumnja nešto veoma .. sada mi nije dosadno. Da bih izbegao optužbu da jednostavno pripisujem onoj osobi koja sam ja tih dana bio moć rasuđivanja koju sam stekao tek sada. veseli ili ne.makar malo radostan.. Lakovernost.zapravo prosta činjenica da sam. Naposletku sam stigao do uobraženog zaključka: ”Svi su kao ja”. ove iracionalne. Da li će me čitalac razumeti? Postojao je jedan veoma jednostavan razlog koji mi je omogućio da svoje reči u vezi sa kondukterkom autobusa obojim makar sa malo čulnosti. Imao je puno poverenje u to da može da savlada svoju bezrazložnu melanholiju time što će biti . Riotaro nije gubio vreme oko toga da sebe učini delom svog novog kruga prijatelja. Kad god bi se pridružio nekoj šali ili igri uvek bi govorio sebi: ”Sada nisam tužan. devedeset procenata mog života bilo je pod snažnim uticajem ove autohipnoze. bio lišen one sramežljivosti koja je drugim dečacima bila urođena..

” Zar nije bila moćna i u mom slučaju? Česta je mana detinjstva da mislimo da ako napravimo heroja od demona da će demon biti zadovoljan.. nisam učestvovao u školskim aktivnostima. pornografije koja je išla iz ruke u ruku među učenicima. uza sve to. moja škola je bila puna malih snobova koji su. a za to mi je bila dovoljna namera da budem ”naprava laži”. Naposletku. što je čak i važnije od svega ovoga. i obilja naivnih masnih viceva koje sam čuo od drugova. retko imali bilo kakvog dodira sa nečim prostim. bio sam povučen i stidljiv. posedovao sam i plamteću znatiželju koja će me verno i uvek pratiti na mom putovanju. Sve ove činjenice zajedno uzete predstavljale su mi veliku prepreku u upoznavanju .. A ljudi čak ni ne primećuju da on predstavlja samo gomilu ”samoobmane”. Bio sam odsečen od života koji se dešavao u spavaonicama.prirodno. enciklopedije o seksu za kućnu upotrebu. I tako je došlo vreme kada sam ovako ili onako morao da započnem da živim. ”. pošto prerastu onu besmislenu igru koju sam već opisao. Sveukupno znanje kojim sam bio opremljen za to putovanje sastojalo se gotovo samo od mnogih romana koje sam pročitao. Zbog toga su ljudi skloni da veruju u njegovu takozvanu ”nesumnjivu sreću”. Jedino Riotaro izjavljuje: ”Ja sam srećan” i ubeđuje sebe da je to istina... kako među sobom razgovaraju. Da bih započeo svoje putovanje morao sam da zauzmem položaj rastanka na kapiji.. Temeljno sam proučavao mnoge romane. I naposletku je ono malo istinitog i pravog zatočeno u moćnoj napravi laži. povrh svega. istražujući kako se dečaci mog doba osećaju u vezi sa životom.. Ta naprava je moćna.

kao što se to desilo onda kada je u pitanju bila Katakurina majka. i ja sam ga u velikoj meri osetio . Razdoblje koje se zove adolescencija . Pošto su stigli do puberteta.barem što se rasplamtale znatiželje tiče. dečaci kao da ništa drugo nisu radili osim što su preterano mislili na žene. Međutim. Moji drugovi su rešili tu zagonetku na svoje zadovoljstvo tako što su me smatrali pesnikom. Uvek bi pocrveneli kada bi ta reč makar i proletela kroz njihovu glavu. Govorio sam sebi da je to još jedna stvar u kojoj sam potpuno istovetan sa njima. samim tim. ili ”metla”. i davao bih izjave koje su njima zvučale potpuno nesuvislo. postojala ogromna razlika kada su u pitanju bili predmeti žudnje. Da bih ono što govorim učinio da se slaže sa onim što moji drugovi govore. U meni. i pisali slatkaste stihove. s druge strane. koji su proizilazili iz glava koje su se neprestano nalazile u nekom kovitlacu. razvio sam veštačku sposobnost da povezujem predstave i misli na isti način kao i oni. reč ”žena” nije izazivala čulne utiske u većoj meri od reči kao što su ”olovka”. uprkos istovetnoj prirodi delanja. uznemiravali se oko bubuljica.izgleda da je došlo da bi nas kaznilo. Osnovnu razliku predstavljala je činjenica da je drugim dečacima i sama reč ”žena” izazivala neobično uzbuđenje. U svom stanju samohipnoze previđao sam činjenicu da je. To je imalo za posledicu da je jedini put kojim sam mogao da krenem bio da na osnovu teoretskih pravila zaključujem šta bi ”dečak mojih godina” osećao kada je potpuno sam. . pa onda one koji su tvrdili da nikakvih štetnih posledica nema. Čak i u razgovorima sa svojim drugovima često bih pokazivao slične nedostatke u sposobnosti povezivanja zamisli i predstava.načina razmišljanja bilo koga od mojih školskih drugova. ”automobil”. Čitali su prvo neke radove koji su naglašavali loše posledice masturbacije. i oni su izgleda počeli da se sa žarom time bave. što se mene tiče. zaista nisam želeo da o meni misle kao o pesniku: bio sam čuo da one koji pripadaju vrsti ljudi koje zovu pesnicima žene uvek odbacuju i ostavljaju.

Odakle sam i mogao da se nadam saznanju? Romani koje sam čitao obilovali su scenama ljubljenja. Nikada nisam ni pomislio da bi oni mogli da se jasno razlikuju od mene ne samo po svojim unutrašnjim osećanjima. možda se u tvom slučaju to neće desiti. Ali. .” A ova mala sumnja bila je primetna u svim mojim osećanjima nesigurnosti. u trenucima kada bih popuštao svojoj lošoj navici. da li zaista nikad. To je bilo i jedino prirodno. Mislio sam da kada vreme za to dođe. Ukratko. nisam shvatao da bi oni dobili erekciju od samog pogleda na sliku nagog tela neke žene. već čak i po skrivenim spoljašnjim znacima. ali nijedan od njih nije ni pominjao erekciju u takvim prilikama. da sam potpuno usamljen u tome što me taj prizor ne bi dotakao. nisam zamislio neki deo tela žene? Čak ni probao da to učinim? Ne. baš kao da je to neko nadahnuće iz nebesa. Nisam shvatao ni da prizor koji bi prouzrokovao erekciju u mom slučaju (čudno je što su od samog početka takvi prizori u potpunosti pripadali onoj vrsti koja je svojstvena predmetima žudnji kod izopačenosti). Nešto je duboko u meni nastavilo da tiho šapuće: ”Ne. Moja namera kada sam u prethodnom poglavlju dao detaljne opise nekoliko prilika u kojima sam imao erekcije bila je da pokušam da učinim razumljivijim ovo moje neznanje u vezi sa samim sobom. jer teško da je to nešto što bi opisivali u romanima. nikada. te sam tako imao utisak da se erekcija dešava jedino neposredno pre telesnog odnosa ili kao odgovor na zamišljenu sliku polnog akta. njih ne bi ni u najmanjoj meri uzbudila. da ću i ja iznenada imati erekciju. ni jedan jedini put. čak ni enciklopedija o seksu nije ništa pominjala u vezi sa erekcijom koja fiziološki sledi poljupcu. Ali. zbog toga što je moje nepoznavanje vrste prizora koji su uzbuđivali druge dečake poslužilo samo da pojača stepen samohipnoze u kojoj sam smatrao da sam isti kao oni. pa čak i ako ne bude nikakve želje. recimo statua nagog mladića. Sebi sam objašnjavao taj čudni propust kao nešto što potiče jednostavno iz moje lenjosti.

. stotine puta. hiljade puta. pa smo svi otišli na stanicu u Tokiju da ga ispratimo. Ukratko. Bilo je to onoga dana kada je moj otac. Sva moja željna revnost prema životu kao celini proizašla je iz ove sumnje da sam jednostavno lenj. Da li ja takve snove nisam imao zbog lenjosti? Da li je to moglo da bude zbog lenjosti? Stalno sam sebe to pitao.bez odeće. večno. Kakva je to naposletku bila bedna zbirka! Sećao sam se nečega što se desilo kada sam imao trinaest ili četrnaest godina. desetine puta. oni su se tako sijali da bi se čovek zapitao da li se ona možda namerno smeje da bi ih pokazivala. počevši od samih početaka. neudata devojka od otprilike dvadeset godina.. putovao. Posle toga se jedan broj rođaka vratio kući sa nama. Njeni prednji zubi su pomalo štrcali. Među njima je bila i jedna moja dalja sestra. na taj način obezbeđujući da moja lenjost može i dalje da ostane lenjost. Nisam znao da u snovima dečaka. kako prolaze jedna za drugom ispred očiju onoga koji sanja. Nisam znao da iz noći u noć svi dečaci osim mene sanjajaju žene . koji je dobio premeštaj za Osaku. Ova željna revnost navela me je da prvo odlučim da priberem sva moja sećanja u vezi sa ženama.. i kada bi se nasmejala. ženske grudi često lebde kao prelepe meduze u morskim vodama noću. u njenom slučaju ta je mana izbačenih zuba bila kao na vrh noža nekog začina koji je u skladnoj ljupkosti i lepoti njenog lica i tela naglašavao taj sklad i dodavao još jedan neobičan ukus njenoj lepoti. nisam znao ništa o drugim dečacima. Bili su neverovatno beli i lepi.žene koje jedva da su i dobro videli prethodnog dana u prolazu . Nisam znao da u tim snovima dragoceni deo žene otvara svoje vlažne usne i neprestano peva pesmu sirene. Naposletku se ta revnost potrošila u pokušajima da se odbranim od optužbe za lenjost baš u tom pogledu. To što su pomalo štrcali davalo je neku tananu privlačnost njenom osmehu. Sumiko.

U našim glavama još uvek je zujalo od buke na železničkoj stanici. ostala je mirno da leži neko vreme. ne govoreći ništa. ona je iz nekog nepoznatog razloga prekrila lice rukavima svog kimona i spustila glavu na moja bedra. Uvek je ravnodušno gledala kroz prozor kao da joj je sve strašno dosadno. ”Oh. širom otvorenih bistrih očiju. onda mogu da kažem barem da mi se ”sviđala” moja rođaka. Gledao sam njeno mirno lice dok je tu ležala. Često sam sretao jednu bledu mladu damu u autobusu kojim sam išao u školu. To je sve što se dogodilo. nalik osećanju koje pruža težina odličja na grudima. uzdržani stav izazvao je moje zanimanje. Još od detinjstva sam uživao posmatrajući je iz daleka. Sedeo bih pored nje satima dok je vezla. što sam umorna”. Kočan?” Kad je to izgovorila. okrenuvši glavu polako. S naporom je podigla svoju belu ruku i nežno dotakla usne nekoliko puta belim prstima. Osećao sam se neobično iscrpljenim. Pa ipak. rekla je. Ostali smo onako kako smo sedeli. jedno pored drugog na divanu. već je to nekako bilo izuzetno raskošno zadovoljstvo. okrznuvši obrazom moje pantalone. tada je . Njen hladni.. umorna. ostavljajući Sumiko i mene same u salonu. Posle nekog vremena moje tetke su otišle u drugu sobu. bio sam potpuno izgubljen. Nogavice mojih pantalona drhtale su od počasti što joj služe kao jastuk. malo zevnuši. Nije to osećanje imalo veze sa telesnom žudnjom. Onda. sa licem okrenutim prema meni. kao da izvodi neki sujeverni obred. nikad nisam zaboravio osećanje te raskošne težine kako se naslanja na moja bedra.. ”Zar nisi i ti umoran. Ako baš reč ”ljubav” ne bi mogla da se tu primeni. ne radeći ništa drugo nego je samo gledajući. Miris njenog parfema i pudera me je zbunjivao.

bez ikakvog sukoba. da mi nedostaje dar za ”samosavlađivanje”. nešto kao da je nedostajalo. koji bi se brzo umorio od tog prizora. čija se kosa sijala od pomade. Sve dok nisam bio svestan te razlike između ova dva stanovišta. da upotrebim drugi izraz. a jednim delom nesvesno očajanje . nešto što guši. i kada bih to mogao da objasnim time što bih rekao da me moja preterano jaka radoznalost nije učinila prirodno sklonim zanimanju za moralnost. Pitao sam se da li bi to moglo biti ono što se naziva ljubavlju. u istom tom trenutku mogao sam da osetim da me privlači grubi mladi vozač autobusa. i pre nego što sam to i shvatio. Moje neznanje bilo je toliko da nisam ni primetio protivrečje koje se tu stvorilo.jednim delom nesvesno verovanje. oba su mogla da žive u meni a da ne smetaju jedno drugom.tako je pojačao moje žudnje da su počele da . dok sam prilično smotrenim. Mislim da nema potrebe da napomenem da tokom moje zaljubljenosti u Omija nisam ni pomislio da reč ”ljubav” povežem sa tom đavolskom privlačnošću koju sam prema njemu osećao. kao bez daha sam čekao i nadao se da je vidim svaki put kad bih ušao u autobus. Pa čak i sada. izveštačenim pogledom. dok sam se pitao da li je nejasno osećanje prema devojci iz autobusa moglo da bude ljubav. Jednostavno nisam znao. Nisam imao ni najmanju predstavu da je postojala bilo kakva veza između ljubavi i telesne žudnje. nešto bolno. Za dečaka mojih godina sam po svemu sudeći bio retko nezainteresovan za ono što se zove ”moralnom čistotom”. Upravo ovaj sklop . posmatrao tu bledu mladu damu. teško.tvrdoglavost njenih blago napućenih usana bila zapanjujuće lepa. radoznalim. tako i nekako bilo neraskidivo povezana sa verovanjem u mogućnost nemogućeg. Nisam video da u načinu na koji posmatram mladog vozača autobusa postoji nešto neizbežno. još uvek bi tu ostajala i činjenica da je ta moja radoznalost. Čak. kako nalikovala beznadežnim žudnjama nepokretnog bolesnika za spoljašnjim svetom. Kad nje ne bi bilo. ili.

. Umesto toga. nije nam više bilo dozvoljeno da pustimo svojim željama na volju . Doći će vreme kada više neću moći da bežim od neophodnosti nalaženja odgovora na ova pitanja. da li to onda znači da sam gajio nemoralne želje? U svakom slučaju. iako sam još uvek bio mlad.. . u svakoj i najmanjoj stvari. moglo bi da se postavi pitanje da li neko može da bude potpuno drugačiji od svoje prave prirode. pa čak i za jedan trenutak. Da li je to bila nesreća? Ali. kao rob običaja i tradicije?. svetskog čoveka. I naša strast za čarapama već je pripadala prošlosti.još uvek smo morali da brijemo glave. Ako je odgovor odričan. zar ne? Ako uzmemo da sam predstavljao tačnu suprotnost moralno ispravnom čoveku koji potiskuje svoje nemoralne želje. Posledica svega toga bila je da sam poprimio ponašanje odraslog. Ta radoznalost zapravo je bila potpuno intelektualna. a došlo je i do drugih raznih smešnih novotarija. Početkom rata pravi talas lažnog stoicizma zahvatio je celu zemlju. Zauzeo sam stav nekoga ko je potpuno umoran od žena. zagospodario sam umetnošću obmanjivanja u tolikoj meri da sam sebe mogao da smatram nekim ko je razvratan i raskalašan. Čak. zar nisu moje želje bile male? Ili sam sam sebe potpuno zavarao? Da li sam u svemu igrao predstavu. Međutim.. Štaviše. kad je taj dan konačno došao. Čak ni škole to nije mimoišlo: tokom nižih razreda svi smo nadali onom srećnom danu kada ćemo ih završiti i kada ćemo moći da pustimo kosu da raste.. onda ne postoji nikakav način da se objasne tajanstveni duševni procesi koji nam omogućuju da žudimo za stvarima koje zapravo ne želimo.liče na očajnička nadanja. ali sada. ali sam vešto ubeđivao sebe da je to zapravo bilo oličenje telesne žudnje. nisam znao kako je to doživeti jasno određeno osećanje platonske ljubavi. razdoblja vojnih vežbi postala su besmisleno česta. kakvo je značenja uobičajena nesreća mogla da ima za mene? Neka nejasna nelagodnost u vezi sa mojim čulnim osećanjima zapravo je učinila svet telesnog mojom opsesijom.

predstave o . gospodin Tupko i gospodin Rilo zatupasta nosa. i koji je. radovao sam se nepoznatom plavom nebu svakog sutrašnjeg dana. i samo po spoljašnjim znacima. Pukovnik. Proistekla je iz našeg shvatanja života kao nečega što će se naglo završiti u trećoj deceniji našeg života. Pošto trenutak u kome će zavesa pasti nije bio veoma daleko. slike neobičnih doživljaja. Zapravo. Snovi i maštanja o putu koji je predamnom. Život nam se činio nekako čudno nestalnim i prolaznim. bila je jedva primetna. naučio sam da se pretvaram da pušim i da pijem. uz podršku ministarstva. Rat je u nama izazvao neku neobičnu zrelost. koga smo prozvali gospodin Zu zbog njegovog provincijskog naglaska i zbog toga što je ”su” izgovarao kao ”zu”. Bilo je to baš kao da je život neko slano jezero iz koga je voda naglo isparila. Upravnik naše škole bio je stari admiral koji je ličio na neku staru ženu. pošto sam se još uvek nadao. i ratne godine prolazile su bez i najmanjeg znaka koji bi ukazivao na moj polazak. Ali. zahvaljujući dugogodišnjem običaju naše škole da uvek u pravoj meri. pa su čak i naimenovani oficir. uspeli da nekako razumeju duh naše škole i da se u njega poprilično razumno uklope. da se jasnije izrazim. zadužen za obezbeđenje. ostavljajući tako veliku koncentraciju soli da su naša tela plutala besciljno po njegovoj površini. bio je pun razumevanja. Zar nije to bilo jedino doba u kome sam bio srećan? Iako sam još uvek osećao neku nelagodost. uprkos tome što sam sebi govorio da ću krenuti sutradan - sigurno sutradan . mogli smo da nastavimo naš život u školi bez nekog velikog mešanja novih pravila i ograničenja. kao i njegove kolege. Međutim. Tokom ovog vremena naučio sam da pušim i pijem. čak nismo ni razmatrali mogućnost da će bilo šta postojati nakon ovih nekoliko godina koje su nam preostale. moglo se očekivati da ću utoliko marljivije glumiti u toj maskeradi koju sam za sebe smislio. sledi nametnute običaje. koga je školi odredilo Ministarstvo odbrane.svoje putovanje u život odlagao sam iz dana u dan. zadržao svoj položaj tako što je sledio načelo umerenosti u svemu.

Pošto uvek . Osećao sam se kao da je moj ceo svet.tih je dana sve to bilo uredno složeno u putnu torbu koja je samo čekala trenutak mog polaska. kao nekoga kome može bez nelagodnosti da postavlja raznorazna pitanja u vezi sa lekcijama iz nemačkog u toku prve godine učenja. žudnjom koja se rađa iz samog njegovog bića. sanjarenja u kojima sam bio siguran da mi metak ne može nauditi nisu se ni najmanje promenila. ipak sam očajnički pokušavao da ubedim sebe da zaista žudim za njima. Posle toga nam ostaje samo putovanje. i o prelepoj nevesti koju još nisam video. kao kada se pripremamo za njega. Bio je to moj veseli drug iz razreda po imenu Nukada. Izgledalo je da me je odabrao kao druga koji je uvek bio gotov da se složi. postala usmerena samo na jedan par usana. nadanja o slavi . U to vreme imao sam druga sa kojim sam bio veoma blizak. četkica za zube i zubna pasta.nekome ko ću ja jednoga dana postati u svetu. putenom žudnjom iskusnog muškarca. osnovnom i stvarnom žudnjom sam pogrešno smatrao nešto što je zapravo bilo samo iracionalna i izvedena žudnja htenja da verujem da žudim za njima. Pa čak i tada verovatno me je nadahnjivala tek puka želja da svojim sanjarenjima pružim priliku da se pozivaju na neke plemenitije pobude. i uprkos neprestanog prisustva smrti i razaranja svuda oko mene. koje su mu predstavljale veliku poteškoću. iako zapravo nisam osećao ni žudnju ni bilo koje drugo osećanje u vezi sa tim usnama. Ukratko. nikada ne vladamo našim putovanjem u toliko velikoj meri. Nije ni čudo. baš kao da su vodič za putnike. Vremenom je moja opsednutost predstavom ljubljenja. Pogrešno sam smatrao tu žestoku. Upravo to čini putovanja tako neizrecivo jalovima. koje je zapravo događaj tokom čijeg odvijanja gubimo svoje vlasništvo nad njim. sve do najsitnijeg detalja. nemoguću žudnju da ne budem ono što jesam. Čak bih zadrhtao od nekog čudnovatog uživanja pri pomisli na svoju sopstvenu smrt. Kao što sam već nagovestio. uprkos tome što nismo ni u najmanjoj meri bili ni srodni ni slični. Nalazio sam nekakvo detinjasto zadovoljstvo u ratu. pa čak ni u razgovoru. peškir.

naposletku. Ponašajući se baš kao bilo koji drugi neiskusni đak mojih godina. priznao samom sebi da nikada ne mogu da postanem Omi i. nadajući se da ću imati priliku da joj se obratim ako prođe. grlio sam . Pa ipak sam još uvek bio ubeđen da sam zaljubljen u Nukadinu sestru. Posmatrajući muškarce koji su je okruživali. da je moje želja da postanem kao Omi bila zapravo ljubav prema njemu. pa ipak nisam mogao da pronađem ništa drugo što bi mi obezbedilo bolju masku iza koje bih mogao da se sakrijem. u to vreme bio sam prirodniji. koju sam viđao kad sam išao kod njega u posetu. Nukadina uloga posrednika. te sam bio potpuno zadovoljan time da njegove posebne sposobnosti kao posrednika doživljavam samo kao deo njegove lepote. Verovatno je to bilo zbog toga. Usne kojima sam bio opsednut pripadale su Nukadinoj starijoj sestri. makar samo tokom te prve godine. Omi je bio prvi posrednik između mene i sveta žena. Prijateljevanje sa Nukadom sadržavalo je u sebi nešto što je privlačilo tu moju slabu tačku . I tako sam. strpljivo provodeći duge sate u obližnjoj knjižari. baš kao što bi neko drugi opštio sa svetom duhova putem medijuma. ili barem delimično zbog toga.zbog toga što su mnogi ”snažni momci” iz naše škole bili na njega ljubomorni. izgledalo je da mi nemački odlično ide. posle daljeg razmišljanja o tome. shvatio sam da ne posedujem ni jednu jedinu osobinu koja bi mogla da privuče neku ženu. zbog toga što sam preko njega mogao da čujem slabe. neprestano sam se motao u susedstvu njene kuće. odjeke opštenja sa svetom žena. Međutim. Nukada mora da je shvatio koliko sam potajno mrzeo etiketu odličnog đaka. međutim. i koliko sam žudeo za tim da budem na lošem glasu. neodoljivo je privlačila moju radoznalost. koju su mi bili prilepili. što Nukada uopšte nije bio lep.imam mnogo volje i želje za nečim novim sve dok ta novina ne iščili. Bilo je lako toj lepoj devojci od dvadeset tri godine da se prema meni ponaša kao prema detetu. Odličan đak - govorio sam sebi da bi to bolje pristajalo nekome ko uči za sveštenika.

pa bih se.. da pobegnem od nje. čemu sve to? Ti neprirodni napori samo su okovali moj um u neki čudnovati umor u kome nije bilo nikakvih osećanja. Na taj način sam još jednom obmanjivao samog sebe. mladića prosečne radoznalosti i prosečne želje za životom. Onaj deo mog uma koji je imao veze sa stvarnošću osetio je lažnost pokazivanja spoljašnjih znakova kojima sam ubeđivao sebe da sam zaljubljen u nju. drži samo svojih knjiga. odvojeno od stvarnosti predstave koja ga je stvorila. crtao sam bezbrojne obrise njenih usana. Čitalac treba samo da zamisli prilično dobrog đaka. Ako izuzmemo taj besramni deo mog uma. plamteo bih od čudnih predstava. i kako se nalazi na . pošto mu nedostaje ono samopouzdanje koje potiče od privlačnosti za devojčice. govoreći da je ovo što opisujem previše uopšteno. pa čak i po svojim unutrašnjim vidovima. koji pocrveni na najmanji povod. jedino što mogu da odgovorim jeste da nisam imao nameru da dam dosadni opis tog razdoblja mog života čiji se spoljašnji vidovi nisu ni ukoliko razlikovali od onih uobičajenih za mladiće mojih godina. potpuno obično. Ali. Ako ima onih koji bi me prekorili. Tada bi odmah život počeo da buja u meni. a ja bih iskrivljivao svoje tumačenje tog osećanja dok ne bih poverovao da je ono dokaz strasti kojom me je nadahnula upravo ta devojka. koji još nije napunio dvadesetu. i koji se. Između ovih pokušaja koje sam činio u pravcu lažnog i veštačkog. besramno okrenuo drugačijoj vrsti sanjarenja. suviše u vezi sa razmišljanjem.. Izgledalo je da u toj iscrpljenosti ima zlobe i nekog užasnog otrova. i tokom tog razdoblja bio sam kao i svi drugi. Biće sasvim dovoljno da zamislite kako taj mladić žudi za ženama. to razdoblje moje mladosti bilo je. ponekad bi me obuzela onesposobljujuća praznina. povučenog verovatno samo zbog toga što se suviše posvećuje samoposmatranju. i razgovarao sam sa sobom kao da sam sišao sa uma. A tako stvoren plamen ostao bi u mom umu kao neko misaono osećanje. kako u njegovim grudima plamti.jastuk i zamišljao kako bi to bilo da nju zagrlim. postao bih svoj. i uzvratio mi je tim umorom.

malo po malo počela je da obuhvata i da podrazumeva i mlađe dečake. kada je on i prolazio kroz vojnu obuku. Hiršfeld izopačene deli u dve kategorije: androfile.beskorisnim mukama. Ovo je bilo potpuno prirodno. peharnice bogovima na Olimpu. dakle. tako se u meni razvijalo i nešto nalik na zaštitničku ljubav. koje bi samo ponavljale ono što svi već znaju. koja predstavlja proleće života. i efebofile. kao da da smo se svi zakleli na bezuslovnu vernost reditelju drame koja se zove prva mladost. koji vole mladiće u dobu između četrnaeste i dvadeset prve godine. izuzev po onoj sramotnoj razlici koju opisujem. nešto srodno dečačkoj ljubavi. Može li da postoji nešto što je običnije i lakše da se zamisli? Stoga je pravo da izostavim te zamarajuće sitnice. U staroj Grčkoj mladić je bio nazivan efebom od osamnaeste do dvadesete godine. Baš kao i ranije. koji nije imao još ni sedamnaest godina. koju sam ranije osećao samo prema starijim mladićima. čuvao sam ovo novo osećanje skriveno u svom srcu. koje privlače samo odrasli. Bio sam baš isti kao i drugi mladići mojih godina. jer tada su čak i ovi mlađi dečaci bili istih godina kao i Omi onda kada sam bio zaljubljen u njega. tek je bio počeo . ovo premeštanje moje ljubavi na osobe drugačijeg godišta nalazilo se i u vezi sa promenama od suštinskog značaja u prirodi moje ljubavi. Jedan lep dečak. da kažem samo to da bih prikazao to najbezbojnije razdoblje života sramežljivog đaka . ali se mojoj ljubavi prema grubima i divljima pridružila i ljubav prema ljupkima i nežnima.istovetno kao i kod svih drugih po svemu. Kako sam odrastao. kćerke Zevsa i Here. Dovoljno je. ovaj izraz potiče od iste one grčke reči koja se javlja i u imenu Hebe. žene besmrtnog Herkula. Međutim. Počinjao sam da razumevam osećanja efebofila. U ovom razdoblju privlačnost.

Njegov izgled mi se veoma dopadao. pošto je nastavnik dalje upravljao vežbanjem. To je označavalo kraj dužnosti dežurnog učenika. i poslepodnevnim vežbama. nežne usne.) Na mene je dolazio red da izdajem naređenja otprilike svake četvrte nedelje. Jakumovo polunago telo nalazilo se neposredno ispred mojih očiju. . kada bi zbor bio završen. počeo da mi daruje čitav niz poklona. Otkrio sam da mu je ime Jakumo.da pohađa višu školu. Imao je svetlu kožu. Onda. on bi izdao naređenje ”Svucite se!” Pošto bi svi počeli da se razodevaju. Tada bi izdao naređenje učenicima da se poklone nastavniku gimnastike. te nam je sa dolaskom leta bilo zapoveđeno da se skinemo goli do pojasa i za jutarnju gimnastiku i za popodnevne telesne vežbe. kao i u svim drugim školama u tom dobu. Ovaj dečak je. te bi ovaj otrčao do poslednjeg reda. zabacili ih na rame. i išli da kopamo rovove za vazdušne napade ili da kosimo travu. a da nije bio ni svestan toga. i savršeno izvijene obrve. Jakumovo telo. on bi sišao i stao sa jedne strane reda. koji bi već bio zauzeo svoje mesto na uzvišenju. jutarnjoj gimnastici. a da nije postojala opasnost da on vidi moju ružnu nagotu. pa ipak mi je strogo vojno postupanje po propisima u toku ove ceremonije pružalo takvu retku priliku da sam se nekako ipak radovao nedelji kada će red doći na mene. Čak i naša škola. od oko tridesetak minuta telesnih vežbi. uprkos svojoj probirljivosti i težnjama ka uzvišenom. smenjivali su se svake nedelje u izdavanju naređenja na jutarnjem zboru. kojima sam i ja pripadao. gde bi se i on svukao do pojasa i pridružio vežbanju. zahvaljujući tome. Toliko sam se užasavao toga što sam morao da izdajem naređenja da je i sama pomisao na to u meni izazivala zebnju. izgleda da je podlegla grubim običajima tog vremena. Sled događanja bio je takav da je dežurni prvo davao naređenja za jutarnji zbor sa uzvišenja. (One su se sastojale. a svaki se sastojao od čitave nedelje zadovoljstva. posle čega bismo uzeli razne alatke. Dežurni učenici starijih razreda.

Tada bi naglo izvukao košulju iz pantalona kao da se sprema da je iscepa na komadiće. odmeravao sam očima njegov vitki struk i netremice gledao njegov trbuh koji se polako dizao i spuštao kako je disao. a bele. Ali. uz potpunu ravnodušnost. belog tela koje je bilo na takav način. otkrio sam da mi je nemoguće da sa svog mesta na uzvišenju skrenem pogled sa njegovog glatkog. izlagao je svoje blago preplanule grudi povetarcu. mišićave ruke ruke su mu bile prekrštene. (Jednom mi se krv zaledila u žilama kada sam čuo nedužnu primedbu jednog druga: ”Uvek držiš spušten pogled kada izdaješ naređenja sa uzvišenja . Njegovi obrazi nalik zumbulima. tako da sam lako mogao da mu se približim. Ležao je. u prvom ili drugom redu. Jednog od dana koje smo tamo provodili poveli su nas da plivamo u bazenu. blago zarumenjene. Jakumo je obično stajao neposredno ispred uzvišenja. Čak i kada bih čvrsto odlučio da ga ne gledam. Sedeći pored njega. ovi trenuci nisu mi pružali priliku da se približim njegovoj ružičastoj polunagoti. naterao da se skinemo u kratke pantalone. i ja sam uživao kada bih ih video. izloženo svačijem pogledu. Radije nego da priznam da ne umem da plivam. Iznenada sam primetio da je Jakumo jedan od nas. Tada sam se setio Vitmanovog stiha: . pa je čak i nas koji smo tvrdili da smo suviše bolesni da plivamo. lako bi se zacrveneli. Samozvani bolesnici su počeli da se okupljaju u senci drveta pored bazena. on bi uvek otkopčavao svoj kaput grubim pokretima. Pretpostavljao sam da ću biti samo posmatrač. tada je neki kapetan rekao da je sunčanje lek za svaku bolest. Gutajući vazduh.jesi li stvarno takav plašljivac?”) Ali. kada bi došao trčeći na zbor i zauzeo svoje mesto u redu. A onda su leti svi stariji razredi otišli na nedelju dana učenja i posmatranja u mornaričku inženjerijsku školu u selu M. pravio sam se da ne mogu da učestvujem u tome jer me boli stomak. i neprestano grickao donju usnu svojim belim zubima.

taj isti ja bi . pri toj pomisli obuzimala me je neka slatka jeza.. svojih koščatih. Vazdušni napadi postajali su sve češći.. Bio sam posramljen zbog svojih mršavih grudi. Međutim. život mi je još uvek neprestano prigovarao zbog mog prenebregavanja tih obaveza. koji je odlazio u rat baš kada sam ja maturirao. tako da niko od nas neće preživeti. bledih ruku. Čak.. obećavši da ću je vratiti njegovoj porodici kada i mene regrutuju.. Obukao sam uniformu i počeo da pohađam predavanja. Od samog početka život me je pritiskao jakim osećanjem dužnosti. pozajmio sam univerzitetsku uniformu od jednog starijeg mladića. Pošto mi otac nije pružio bilo kakav drugi izbor. i da bi mogao da mu se zauvek sarkastično smejem iz groba. Mislio sam da ako bih nekim slučajem postigao ”slavnu smrt u borbi” (koliko bi mi to samo malo priličilo). Tako sam ja žudeo za ogromnim osećanjem olakšanja koje bi mi smrt sigurno donela kada bih samo. da bi to bi zaista ironičan kraj mog života. ni sada nisam rekao ni reč. budućnost mi je predstavljala težak teret. kao rvač. Sa zadovoljstvom sam prihvatio tu veru u smrt koja je bila raširena tokom rata. ali sam istovremeno nekako željno i nestrpljivo iščekivao smrt. nisam bio uznemiren time u velikoj meri pošto sam bio ubeđen da će me uskoro pozvati u vojsku i da ću poginuti u nekoj bici. Kao što se često radilo tih dana. Ali. . Mladići plutaju na leđima . godinu dana pre kraja rata. iako je bilo potpuno jasno da sam nesposoban da ispunim ovu dužnost.. Septembra 1944. A kada bi se sirene oglasile.a njihovi beli trbusi uzdižu se prema suncu. pošao sam na Pravni fakultet. Kao što sam već rekao nekoliko puta. . završio sam školu koju sam pohađao od detinjstva i upisao se na jedan od univerziteta. a da će i mojoj porodici biti iskazana ta milost da pogine u vazdušnim napadima.. Neobično sam ih se plašio. mogao da zbacim težak teret života sa svojih ramena.

prisnosti. neka vrsta nespretne. smatrajući ga jedinim prijateljem koga sam imao u srednjoj školi a sa kojim sam iole mogao da pričam o ozbiljnijim stvarima. odgovorio je Kusano. verovatno u njegovim ušima nije odzvanjao tek puki zvuk klavira u susednoj sobi. uobičajeno. kada se sve vreme gleda u knjigu sa receptima. već pre nešto poznato.” Što sam duže slušao. U bojama tonova tog klavira postojalo je neko osećanje bliskosti. ali me žalosti to nešto unutar mene što me tera da ispričam ono što sledi. ”To je moja sestra koja je tek nešto mlađa od mene. to sam bio sigurniji da je ono što čujem zaista zvuk klavira koga svira sedamnaestogodišnja devojka. koji je neko nespretno svirao. i ja sam ga veoma cenio. Ime mu je bilo Kusano. čak i ako će to verovatno uništiti jedino prijateljstvo koje imam. Zaista mi je i danas njegovo prijateljstvo veoma dragoceno. u čijim su se vrhovima prstiju još uvek zadržali . Njen učitelj tek što je otišao i ona ponavlja lekciju.potrčao prema skloništima od vazdušnih napada brže od bilo kog drugog. svakodnevno. čija je glava puna snova i koja je još nesvesna svoje lepote. razdražujuće lepote. Pošto se Kusanov odlazak u vojsku približavao. nisam mogao da odolim a da ne zapitam: ”Koliko ima godina?” ”Sedamnaest”. Čuo sam zvuk klavira. kao kod kolača nespretno napravljenih. koju će uskoro morati da ostavi za sobom.. Ja sam osoba koja nema neku posebnu želju da ima prijatelje. zar ne?” ”To je moja sestra. Bilo je to u kući prijatelja koji je odlučio da se uskoro prijavi kao dobrovoljac.” Prestali smo da pričamo i počeli pažljivo da slušamo. ”Da li će biti nešto od toga koji svira klavir? Ponekad to sviranje zvuči pomalo nejednako..

Molio sam se da njeno vežbanje traje zauvek. Sećao sam se čudnog utiska koji na mene ostavila ta reč ”sudbina” nedavno pre toga. Dok smo se vozili. činjenica je da me je zvuk tog klavira potpuno opseo. čak i danas. Naglasio je da sa mojim telesnom građom nikako neću moći da izdržim surovosti vojničkog života. Sada više ništa ne može da se učini. Mada. posle pet godina. . ”Eh?” upitao sam.ako mračna značenja mogu da se odvoje od te reči - nešto od neporecive sudbinske važnosti. i da je to za mene zaista bilo . To je vaša sudbina. vreme za dobrovoljno prijavljivanje je već prošlo.” Rekao je to na engleskom. Moja molitva je uslišena. Koliko puta sam pokušao da ubedim sebe da je to samo obmana! Koliko puta je moj razum ismevao tu opsenu! Koliko se samo puta moja slaba volja smejala mojoj sklonosti ka samozavaravanju! Pa ipak. uprkos svemu tome. To je vaša sudbina.” ”Kažete to zato što ne znate šta to znači.” Ponovio je to jednoličnim tonom. ”Sudbina. džangrizavim babama. Posle maturske svečanosti u srednjoj školi išao sam kolima sa jednim starim admiralom u zvaničnu posetu zahvalnosti u Palatu. ”Ali ja sam se odlučio. U mom srcu zvuk tog klavira još uvek traje. stidljivi prizvuk u glasu svojstven starcima koji se dobro paze da ih ne proglase usplahirenim. već da jednostavno čekam da me regrutuju kao običnog redova. pogrešno izgovorivši tu reč na starinski način. koristeći taj ravnodušni. ovaj neveseli starac sa krmeljima u uglovima očiju zamerio mi je na odluci da se ne prijavim dobrovoljno da budem kadet.tragovi detinjstva.

Pa ipak. Moj doživljaj kada sam čuo to sviranje na klaviru učinio je da je moje ponašanje postalo nezgrapno i ukočeno kad god se radilo o toj sestri. Tokom svojih prethodnih poseta Kusanovom domu mora da sam video tu njegovu sestru koja je svirala klavir. svoju želju da budem odrastao. njegova porodica bila je veoma stroga i staromodna. ni nalik porodici Nukada kod kojih je sve bilo tako jednostavno. tako da nisam video ništa drugo sem njenih hitrih nogu i stopala kako se spretno kreću po podu. Kao što sam već ranije rekao. i od tada nikako nisam mogao da je pogledam pravo u oči ili da joj se obratim. Bio sam potpuno zanesen lepotom njenih nogu. Kako je Kusanov odlazak u vojsku bio sve bliži i bliži. time što bih svoja uzdržana i promenljiva osećanja tumačio kao slična osećanjima čoveka koji se već umorio od žena i kome su one . tada bih sa uživanjem smatrao sebe osobom kojom vlada razum. Kada bi ona ponekad donela čaj. ne bi bilo tačno kada bih ovim ostavio utisak da su njene noge izazivale kod mene bilo kakvo seksualno uzbuđenje. i kad god bi neki od Kusanovih prijatelja navratio u posetu. i zlobni umor o kome sam već govorio počeo bi da obuzima moj um. Međutim. tako smo se nas dvojica sve češće posećivali i sve nam je teže bilo da se rastanemo. moj pogled bio bi spušten.. To što sam čuo njeno sviranje bilo je kao da sam slučajno čuo neku njenu tajnu. te bih zadovoljio svoju sujetu. Tako bih počeo da zamišljam da sam ozbiljno zaljubljen u neku devojku. Ovo u potpunosti dokazuje činjenica da nikada nisam imao ni najmanju želju da vidim nago telo neke žene. nisam posedovao ni truna bilo kakvog osećanja seksualne žudnje u odnosu na suprotni pol. možda zbog toga što još nisam bio navikao da viđam žene u gradu kako nose kratke pantalone seljanki ili široke pantalone koje su ušle u modu u ovim opasnim vremenima. njegove tri sestre bi odmah nestale iz vidokruga.. ostavljajući samo svoje sramežljive osmehe za sobom.

da budem Kopernik u teoriji ljubavi. kao da sam jedan od onih automata za slatkiše koji se stave u pokret čim se ubaci novčić i izbace karamelu. Osamdeset procenata studenata postali su pomoćnici u fabrici. To je bio verovatno najdrskiji i najbezočniji poduhvat od samih početaka ljudskog postojanja. čista srca verovao u ovu platonsku predstavu o ljubavi. ako već danas nije došao. U svakom slučaju. Ukratko. zar nisam pre verovao u samu čistotu radije nego u tu predstavu? Zar se nisam upravo čistoti zakleo na vernost? Ali. za to bi mogao da bude okrivljen moj um. iskreno sam. toliko podložan tome da bude sklon pojmu telesne ljubavi. Iako ni sam toga nisam bio svestan.dodijale. Ja sam bio među ovim drugima. koji je spremno sledio svako zadovoljavanje moje lude želje da se predstavljam odraslim. okrivite za to moj nemir. potpuno. na lekarskom pregledu na regrutaciji. godinu dana ranije. Pa ipak. dok su studentima krhkog zdravlja. dali neke od službeničkih poslova. kao i umor prouzrokovan mojim pretvaranjem i izveštačenošću. blizu grada M.molim vas da mi oprostite moju prirodnu sklonost ka preuveličavanju . Ako je s vremena na vreme izgledalo da ne verujem u platonsku ljubav. Na početku te godine sve studente sa mog univerziteta su poslali da rade u fabrici aviona N. Takvi moji duševni preokreti već su počeli da se dešavaju sami od sebe. Odlučio sam da je moguće da volim neku devojku a da prema njoj ne osećam nikakvu ni želju ni žudnju. Iako je to verovatno naizgled u suprotnosti sa onim što sam ranije rekao. pokušavao sam . svrstali su me u kategoriju 2(b). Čineći to očigledno sam i ne znajući stigao do verovanja u platonsku zamisao ljubavi. koje nije bilo u mom srcu. koji su predstavljali ostalih dvadeset procenata. kasnije više o tome. Poslednja godina rata je počela i ja sam postao dvadesetogodišnjak. . Pošto sam time bio proglašen sposobnim za vojnu službu. stalno sam se brinuo da će mi poziv stići sutradan.

Smrti. Nikada nisam video tako čudnu fabriku. Nije ni čudo da su svakoga jutra radnici morali da izgovaraju mističnu zakletvu. međutim. vrlo bučno dejstvovao - ječeći. govoreći otežućim naglaskom iz unutrašnjosti. tako da ni na koji način nismo mogli da saznamo šta se dešava. nosio sam oznaku ”privremeno zaposleni 953”. tutnjeći. na primer. U njoj su sve veštine savremene nauke i upravljanja. a moj identifikacioni broj bio je 4409. ona je i posedovala neku religioznu veličinu. Fabrika aviona. gledajući čak i po tome kako su upravnici nalik sveštenicima imali ogromne trbuhe. ona je bila posvećenje čudovišnoj ništavnosti. kao i precizno i racionalno razmišljanje mnogih velikih umova. Nedugo zatim bi kreštavi glasovi iz zvučnika naložili studentkinjama i đacima da odu u skloništa. U prostoriji nije bilo radio aparata. i imala je nekoliko hiljada radnika. Oni koji su bili zaduženi za spasavanje išli bi okolo i delili crvene . ova ogromna fabrika nalikovala je nekom tajnom kultu koji je. S vremena na vreme bi sirene za vazdušne napade najavljivale čas da ova izopačena religija održi svoju crnu misu. pišteći. I zaista. smeštena u opustelom području zagušenom prašinom. Neko bi. Ova velika fabrika bila je zasnovana na tajanstvenom sistemu troškova proizvodnje: ne uzimajući u obzir ekonomske zakone koji kažu da ulaganje kapitala treba da donese dohodak. bili posvećeni jednom jedinom cilju . Tada bi svi u kancelariji počeli da se komešaju. bila je toliko ogromna da je trebalo pola sata da se jednostavno pređe pešice s jednog njenog kraja na drugi. Nikako nisam mogao da shvatim kako takvo ogromno ustrojstvo može da postoji bez neke religiozne hvalisavosti i nadmenosti. Ja sam bio jedan od njih. rekao: ”Pitam se šta li se dešava?” Otprilike u tom trenutku bi mlada devojka koja je radila na prijavnici u nadzornikovoj kancelariji došla sa nekakvim izveštajem koji bi. glasio: ”Primećeno je nekoliko formacija neprijateljskih aviona”. Pošto je prozvodila nulti model borbenog aviona namenjen eskadrilama samoubica.

a svi su na glavama imali šlemove za vazdušne napade ili posebno postavljene kapuljače. Onda bi izleteli napolje i pridružili se grupama radnika koji su trčali preko trga. Izvan kapije nalazila se pusta. žućkasta poljana. Stremeći tim skloništima.jurile prema onome što barem nije bila Smrt - bez obzira na to što su to bile male zemunice od crvenkaste zemlje koje su se lako urušavale.čak ni do visine grudi . gola. u prefekturi H područja Osaka . Po očevom nagovoru išao sam na lekarski pregled ne u Tokio. Cela ta gomila kretala se prema glavnoj kapiji.Kjoto. Zamisao mog oca bila je da će moja slabašna telesna građa privući više pažnje u seoskom području nego u gradu. u borovom šumarku na blagoj padini bila su iskopana brojna skloništa. Pa ipak.džak pirinča koji su dečaci sa okolnih imanja lako i bez muke podizali iznad glave po deset puta. naposletku su me svrstali u 2(b). i tamo mi je jedne večeri u jedanaest sati stigao vojni poziv. jednu od ovih oznaka je trebalo ispuniti i okačiti mu je oko vrata. kad sam imao slobodan dan odlazio bih kući. nestrpljive. dve odvojene reke neme. slepe rulje jurile bi kroz pesak . Bio je to telegram u kome je pisalo da se javim u izvesnu jedinicu na dan petnaestog februara. gde takva slabost nije bila retkost. sa naznačenim vremenom kada mu je stavljena stezaljka. . već u štab puka smeštenog u blizini mesta gde je moja porodica zvanično bila prijavljena da živi. službenici su žurili da ih sklone u podzemne odaje gde su se čuvali najvažniji zapisi. iz zvučnika bi se čulo: ”Svi zaposleni u sklonište.oznake na kojima je pisalo ”Krvarenje zaustavljeno: sat___minut___.” Dograbivši fascikle sa važnim dokumentima. to barem nije bila Smrt. A ispostavilo se da sam pružio službenicima na regrutaciji dobar razlog da prsnu u smeh kada nisam mogao da podignem . Nekih sedamsto ili osamsto metara dalje.” U slučaju da neko bude ranjen. Otprilike deset minuta pošto su se sirene oglasile. i da će to za posledicu imati da me ne regrutuju. Povremeno.

znatno se pogoršala na putu da se pridružim svojoj jedinici. gotovo nošen poletnim ispraćajem koji su mi priredili porodični prijatelji.obuzela me je toliko jaka groznica da nisam mogao da stojim. Kada sam stigao do kuće bliskih prijatelja naše porodice u selu u kome smo zvanično bili prijavljeni . Moja majka je. koji je prethodio konačnom rasporedu.da se javim u jedinicu u kojoj su bili snažni i na nevolje sviknuti seljani. golu padinu koja se spuštala sve do sela. i neprestano sam kijao. koju su lekovi tek zapravo bili malo zauzdali. plakala.nismo tu više posedovali ni parče zemlje od kada je deda bankrotirao . Kao i u fabrici aviona. barem . morao sam da stojim i čekam potpuno nag. uprkos tome što sam se smatrao junakom. a onda su ga moji smušeni odgovori u vezi sa istorijom bolesti još više utvrdili u njegovom pogrešnom mišljenju. počeo sam da trčim niz sumornu. neiskusni vojni lekar koji me je pregledao pomislio je da je šištanje mojih bronhija zapravo krkljanje u grudima. Zbog toga su mi i uzeli krv na pregled. Prehlada koju sam zaradio još u fabrici. na rezultate je naravno uticala moja prehlada praćena jakom groznicom. i dalje sam se nadao da ću umreti brzom i lakom smrću. s druge strane. Međutim. Pogrešna dijagnoza bila je da se nalazim u početnom stadijumu tuberkuloze. ovaj vojni poziv nije u meni izazvao ni poleta ni radosti. Što se mene tiče. dok sam se vozio parobrodom koji je saobraćao između ostrva. a posebno delotvornosti ogromnih količina lekova protiv groznice koje sam uzimao. vetrovitu. pa čak je i moj otac izgledao poprilično snužden i obeshrabren. zahvaljujući brižljivoj nezi koju su mi pružili u toj kući. osećao sam da je sve onako kako treba da bude. Čim je kapija kasarne ostala iza mene. Tokom lekarskog pregleda. Moja groznica. Još istog dana su me poslali kući kao nesposobnog za vojnu službu. Mladi. kao neka divlja životinja. ojađena. naposletku sam bio u stanju da prođem kroz kapiju kasarne. noge su me nosile prema nečemu što barem nije bila Smrt . Sve u svemu. Tako su me sada pozivali .šta god da je bilo. sada se povratila.

I sama pomisao na to ispunjavala me je neizrecivim užasom i gađenjem. u kome razmenjuju poglede . dovodila je do toga da osećam muku i gađenje u grudima. Da li da idem tamo. u tu kuću u kojoj svi drhte od zebnje i teskobe? U taj grad koji je okruživao kuću punu mračne nelagodnosti? Da se pridružim gomilama u kojima svi ljudi imaju oči kao stoka pred klanicom i koji kao da neprestano pitaju jedni druge: ”Jeste li dobro? Jeste li dobro?” Ili u spavaonicu fabrike aviona. S vremena na vreme zatvarao sam oči i zamišljao prizor u kome je čitava moja porodica uništena u vazdušnom napadu koji se dogodio dok sam im bio u poseti.nije Smrt. Te noći u vozu. tako da ih niko ne vidi kako umiru. Pomisao da Smrt dovede jednu porodicu dotle. u takvo stanje. i da bi oni mogli da vide moju. Pitao sam se kuda sada da idem.meni je sve to izgledalo samo kao skaredna parodija predstave savršene porodične sreće i sklada. tresla me je groznica i mučila glavobolja. Zahvaljujući urođenoj nesposobnosti mog oca da donese konačnu odluku u vezi sa bilo čim. pokušavajući da se sklonim od vetra koji je ulazio kroz slomljeno prozorsko staklo. Sama pomisao da bih mogao da vidim surovu smrt moje porodice... u kome majku i oca i sinove i ćerke Smrt sustigne i u kome oni dele zajedničko osećanje umiranja. Ništa nije u meni izazivalo tako snažno osećanje odvratnosti kao pomisao na povezanost svakodnevnog života i smrti. Zar se čak i mačke ne skrivaju kad im se smrt približi. ispod čistog neba. Pa ipak se moja želja razlikovala od osećanja starih Grka koji su želeli da . ispunjenu samo sumornim licima tuberkuloznih studenata? Olabavljene pritiskom mnogih leđa. moja porodica još uvek nije izbegla iz naše kuće u Tokiju. spokojan. Zapravo sam želeo da umrem među nepoznatima. drvene daske sedišta na koje sam se naslanjao pomerale su se u skladu sa truckanjem voza.

Ono što sam zaista želeo bilo je neko prirodno. vukući noge? Bilo mi je potpuno jasno da moj život u budućnosti nikada neće dosegnuti one vrhunce slave koji bi možda mogli da opravdaju to što sam izbegao smrt u vojsci. ali u tom trenutku sam znao da sam lagao samog sebe kada sam govorio da sam zbog smrti hteo da budem pozvan u vojsku. da pljujem krv. Želeo sam smrt nalik onoj koja zadesi lisicu. Istovremeno sa ovim rečima moje osećanje posramljenosti prelilo se preko brane koja ga je zadržavala.umru ispod sjajnog sunca. ni jedan jedini put.. ali nije ni čudo što mi se to desilo s obzirom na broj aspirina koje sam popio. U tom trenu sam shvatio da sam se potajno nadao da će mi vojska konačno pružiti priliku da zadovoljim svoje . koja još nije stekla svu svoju veštinu i prepredenost. osetio osmeh koji je toliko uporno pokušavao da stigne do mojih usana da sam ga jedva sakrio? Zašto sam tako trčao kada sam prošao kapiju kasarne? Zar nisu sve moje nade bile razorene? Zašto nisam skrušeno oborio glavu i odvukao se razočarano. govoreći mi da nikada. spontano samoubistvo. te nikako nisam mogao da shvatim šta je izvor one snage koja me je naterala da tako brzo pobegnem od kapije kasarne.šta je to bilo ako ne žudnja za životom? Onda je iznenada moj drugi glas progovorio unutar mene. Bilo je to bolno priznanje do koga je bilo teško doći. kada mi je naređeno da se vratim kući istog dana. zar nije vojska bila savršena za moju nameru? Zašto sam onda izgledao tako iskren i otvoren dok sam lagao vojnog lekara? Zašto sam rekao rekao da imam groznice već preko pola godine. Da li je to značilo da ipak želim da živim? I to potpuno nevoljno delanje koje me je teralo da tako bez daha jurim prema skloništu od vazdušnih napada . da sam prethodne noći bio obliven znojem? (Ovo poslednje je zaista bilo tačno. Ako je već to bilo tako. nisam zaista poželeo da umrem. da mi je rame bolno i ukočeno.) Zašto sam.. i koja se bezbrižno šeta planinskom stazom gde je ubije neki lovac zbog njene sopstvene gluposti.

pa ipak njegova osećanja ostanu nedirnuta. te su nas sve povukli iz fabrike krajem februara. mnogo bih radije primio mokre petarde.. Količina duševnog zadovoljstva koju sam iz toga izvlačio izgledala mi je skoro razvratna.. I saznao sam da ono za čim sam žudeo nije bila smrt. kako su mi ove misli samo izazivale nelagodnost! Namesto toga. krajem februara skoro hiljadu neprijateljskih borbenih aviona je napalo. te da nas onda pošalju u drugu fabriku u aprilu. Nekoliko dana pošto sam se oporavio od prehlade Kusanova majka me je . Zamisao je bila da ponovo pohađamo predavanja tokom marta. Upravo mi je sama rasipnost i razuzdanost tog čina toliko prijala. Međutim. Već i sama činjenica da je to bio potpuno beskoristan i neupotrebljiv poklon činila ga je dragocenim i velikim u tim vremenima. Međutim. tako sam i ja nalazio zadovoljstvo u tome da zamišljam neobični ropac osobe koja želi da umre. nego neki od onih glupih upotrebljivih poklona koji bi bili mnogo svojstveniji mom univerzitetu. jedino što mi je omogućavalo da željno iščekujem vojnički život zapravo je bilo čvrsto ubeđenje . Tako se desilo da smo dobili raspust od mesec dana u trenutku kada je rat najviše besneo.da nikada neću umreti. Pa ipak. mnogo sam radije mislio o sebi kao o osobi koju je čak i smrt ostavila i napustila. Moj univerzitet i fabrika aviona razišli su se u mišljenjima. na primer kutiju slanih biskvita. zajedničkog svim ljudima . Bilo je to kao da smo dobili na poklon mokre petarde.koje je poticalo iz verovanja u drevnu veštinu magije. Isto kao što neki lekar tokom operacije na nekom unutrašnjem organu usmeri sve svoje sposobnosti i svu svoju veštinu na operisanje. ali koju Smrt odbija da uzme. te je postalo očigledno da će predavanja zakazana za mart biti održana samo na papiru.čudne čulne žudnje.

Čitav niz radnji preko puta pruge vlada je odlučila da sruši da bi se napravila čistina koja bi onemogućila širenje požara. jasnim zvucima lomljave. Ime joj je bilo Sonoko. Ova osamnaestogodišnja devojka pocrvenela je pri mutnoj svetlosti lampe koja je jedino smela da gori tokom zamračenja zbog napada iz vazduha. Užurbana delatnost cepala je svež vazduh ranog proleća neobičnim. Već nekoliko dana nijedna sirena za . i to desetog marta. njegova porodica je upravo završavala večeru. mogao da se vidi do najmanjih sitnica. te je rad na rušenju. Jutra su još uvek bila hladna. Kada sam stigao. Zbog toga što je postojala dobro poznata pijanistkinja sa istim imenom. i nedugo potom otišao do njihove kuće da sve utanačimo. Devetog marta ujutru čekao sam Kusanovu porodicu na peronu železničke stanice blizu njihove kuće.pozvala telefonom. Među porušenim građevinama mogle su da se vide suncu i vazduhu tek izložene površine golog drveta. Majka me je upoznala sa sestrom koju sam onda čuo da svira klavir. koji je već bio počeo. i nije ništa rekla. Nosila je kaputić od crvene kože. i pitala me je da li bih voleo da idem sa njima da posetim Kusana. i tri sestre. Rekla je da će posete njegovom puku u blizini grada M po prvi put biti dozvoljene. Tih dana vreme između sumraka i osam sati uveče smatralo se najsigurnijim dobom dana. Pozvale su me da im se pridružim kod grejača za noge oko koga su se one okupile. koje su zasenjivale svojim bleskom. bake. Prihvatio sam poziv. Pošto je Kusanov otac bio mrtav. porodica se sastojala samo od njegove majke. zajedljivo sam se našalio u vezi sa tim što sam je čuo kako vežba klavir.

pažljivo je posmatrajući. vrlo je tačan deo mog pamćenja koji tvrdi da postoji suštinska razlika između osećanja koja sam imao . ali umesto da ih pretekne. Onda se Sonoko pojavila. jer će izgledati da nema nikakve razlike između moje izveštačene. Atmosfera je bila nalik snažno zategnutoj žici samisena. spremnoj da se oglasi na prvi dodir. bez ikakvog obzira prema istini. Druga sestra. Čak i hladna sunčeva svetlost koja je obasjavala napušteni peron treperila je kao da sobom nosi slutnju neke muzike. Pa ipak. Tokom celog mog života moje srce nikada nije bilo toliko dirnuto prizorom lepote neke žene. u plavom kaputiću silazila je niz stepenice preko puta pruge sa svoje dve sestre. Tokom tog vremena vazduh je postajao sve više i više uglačan i sjajan. onda je sam čin pisanja besmislen od samog početka: misliće da nešto kažem jednostavno zato što želim da tako kažem. Držala je manju sestru za ruku. Posumnjaće u istinitost mojih reči. jednu po jednu stepenicu. S mesta na kome sam stajao mogao sam jasno da je vidim. neuzvraćene ljubavi prema Nukadinoj sestri. koja je tada imala oko četrnaest ili petnaest godina. U grudima mi je lupalo. Ako čitalac istraje u takvim svojim sumnjama. i lupanju u grudima o kome sada govorim. Sonoko me izgleda još nije bila primetila. i sve što kažem biće sasvim u redu sve dok mi je priča dosledna. Podsećala je na onih nekoliko trenutaka tišine. koji se ispune kada se muzika naglo prolomi. i tako nekako istanjen da se činilo da će svaki čas pući.vazdušni napad nije se oglasila. zbog toga što ne postoji nikakav očigledan razlog za to što jedino u ovoj prilici nisam podvrgao svoja osećanja nemilosrdnom proučavanju i raščlanjavanju kao u prethodnom slučaju. nameštene. Čitalac koji me je dovde pažljivo pratio verovatno će odbiti da poveruje u bilo šta što kažem. bogate prazninom. i silazila je polako. nestrpljivo je pratila njihovo sporo napredovanje. ona je namerno silazila u cik-cak niz puste stepenice. osećao sam se pročišćenim.

Kada je već bila skoro u dnu stepenica Sonoko me je primetila i nasmešila se. tugom koja čak nije bila ni deo moje maskarade. osećanje kajanja. Tuga kao da je poljuljala i razarala same temelje mog postojanja. Obrazi su joj bili zarumenjeni od hladnoće. poverivši ruku svoje male sestre drugoj. bio sam zbunjen time što sam nagonski bio prinuđen da prepoznam drugačija svojstva u samoj Sonoko. Tada je. potrčala niz peron prema meni ljupkim kretnjama nalik treperenju svetlosti. Razlika je bila u tome što je sada bilo prisutno i osećanje kajanja. Bio sam svestan da je to osećanje. osećanje žaljenja. već nešto što je naličilo na glasnika dobrih vesti. Video sam da prema meni trči ne devojka. Da nije bilo toga.sijale su kao da pokušavaju da progovore. Već je počela svoj naklon. Međutim. Bilo je to osećanje kakvo nikada ranije nisam doživeo. Sve do ovog trenutka žene su u meni izazivale osećanje koje je bilo neka izveštačena mešavina detinjaste radoznalosti i lažne. da li sam počinio neki greh zbog koga bi trebalo da se kajem? Iako je to samo po sebi protivrečno. Njene oči . takvom dubokom i neobjašnjivom tugom. Negde duboko u meni se javilo sramežljivo osećanje da je nisam dostojan. ali . pa ipak nije to bilo osećanje potčinjenosti i podređenosti. Svakog trenutka dok sam gledao Sonoko kako se približava obuzimala me je neizdrživa tuga. i to na prvi pogled. Ali. zar ne postoji uprkos tome neka vrsta kajanja koja prethodi grehu? Da li je to bilo kajanje zbog same činjenice moga postojanja? Da li me je to njen lik prizvao i probudio to kajanje? Ili je to moje osećanje bilo tek nagoveštaj greha? Sonoko je već stidljivo stajala ispred mene. Moje srce nikada nije bilo toliko pogođeno.ogromne crne zenice i teški kapci činili su da izgleda kao da joj se pomalo spava . ne otelovljenje u krvi i mesu one predstave koju sam sebi silom nametao još od detinjstva. glumljene požude. mogao sam da je dočekam svojim uobičajenim varljivim nadanjima.ranije i onih koje je slika Sonoko sada u meni izazvala.

pa ako one ipak ne stignu. što je moje srce toliko ispunjeno trenucima savršene sreće.ako je vama po volji. da se prikažem kao mladić od duha. Uprkos tome što sam prezirao sebe u toj ulozi. blagost sunčeve svetlosti koju sam ponovo osećao na svojim obrazima. A svaki put kad bi voz krenuo. glasno je uzdahnula od olakšanja. svom snagom sam pokušavao da ostavim utisak da sam veseo i raspoložen.pošto je videla da sam zadubljen u misli. iznenada svesna toga kako su te reči zvučale neodgovarajuće kada ih je uputila nekome ko ne pripada krugu njene porodice.” Upotrebila je počasne oblike kada je pomenula ove članove svoje porodice. ”Da li nas dugo čekate? Majka i staramajka. Pomalo zbunjeno i nespretno razmenili smo nekoliko reči. iznova bi me preplašila. Sigurno će se za nekoliko minuta desiti iznenadni vazdušni . koje nije šminkala. kao dečje lice. gotovo užasnula. počela je ponovo da ga izvodi. Njeno okruglasto. otići ćemo do same železničke stanice .” Pošto je naposletku uspela da izrekne ceo ovaj dugački govor.” Ponovo je zastala. sa velikom tačnošću. zaklonio bi nas od sunčevih zraka koji su nas obasjavali prijatnom toplotom. i imala je divne noge. i sada je zastala i pocrvenela. Telo joj je bilo neobično ljupko i skladno. i onda ponovo kretali. Broj putnika koji su ulazili i izlazili postajao je sve veći i veći. zastajkujući i služeći se zvaničnim izrazima. ”One još nisu spremne i malo će zakasniti. Sonoko je bila krupne građe i bila je toliko visoka da je dosezala do mog temena. Svaki put kada bi voz došao. Usne su joj bile malo ispucane i utoliko crvenije. Nebrojeni vozovi gradskog prevoza zaustavljali su se pored nas kloparajući i škripeći. a onda se stidljivo ispravila: ”Ako biste bili ljubazni da malo sačekate. Smatrao sam da je to loš predznak što me obliva takvo obilje blagoslovene sunčeve svetlosti. Sačekajte malo. izgledalo je da odražava bezgrešnu i jednostavnu dušu.

nismo svi mogli da se smestimo u dva niza sedišta sa obe strane prolaza.držala se za ruke sa tom devojkom i pravila se kao da je veoma bliska sa njom . te se tvrdoglavo držao polucilindra i crnog kaputa. Sigurno je. naposletku smo seli na jedan od tih prigradskih vozova i otišli do železničke stanice U. ali pošto se njena majka i baka nisu pojavile. Pošto nas je u ove dve grupe bilo ukupno devetoro.shvatio sam da je Sonoko imala dar velikodušnosti i plemenitosti. Ili smo možda bili stekli lošu naviku da čak i malo sreće smatramo nekom velikom uslugom. koji je prezirao građansku uniformu žuto-smeđe boje koju su vlasti tada preporučivale. za koju ćemo morati da platimo neku visoku cenu. kada smo se naposletku skupili. tako da je njih bilo troje. . koju smo i Sonoko i ja površno poznavali. Kada smo ušli. voz je bio je prazan. koji će nas ubiti na mestu. nekoliko godina starijom nego što je to zapravo bila. bio je u društvu svoje ćerke. Zašto sam se naslađivao činjenicom da se ova devojka nije mogla nazvati lepoticom u poređenju sa Sonoko? Kakvo je to bilo osećanje? Uprkos prostodušnoj.napad ili neki isto toliko razorni događaj. Gospodin Ohba je putovao sa ćerkom. Sonoko i ja smo seli do prozora. jedno nasuprot drugog. Naizgled slučajno. A nas je. mislio sam. a pratila ih je i služavka. koji je jedno od svojstava prave lepote i da ju je to činilo odraslom. Ovaj sredovečni bankar. U gužvi na stanici zaustavio nas je gospodin Ohba koji je išao da poseti svog sina u istom puku u kome je i Kusano bio. Tačno je to bilo osećanje koje sam imao dok sam tako stajao sa Sonoko. bilo šestoro. A činilo mi se da je i nju obuzelo isto takvo osećanje. Dugo smo čekali. da ne zaslužujemo čak ni to malo sreće. neveštoj igri Sonoko koja se odigravala pred mojim očima .

svi su se prećutno složili kada smo Sonoko i ja stvorili ovo naše malo ostrvo. odvojeno od drugih. ni jedna jedina reč nije se čula sa njenih usana. Prema pravilima društvenog ponašanja. slušajući neprekidno brbljanje gospodina Ohbe sa susednog sedišta. Možda je i Sonoko to isto radila? U svakom slučaju. Njena mlađa sestra je odmah odabrala sedište pored prozora s druge strane prolaza. Pričljivi gospodin Ohba preuzeo je na sebe vođenje razgovora čak i pre nego što je voz izašao iz stanice. Što se tiče njegove ćerke. razmenili smo nestašne osmehe. a da toga nisam ni bio svestan. sa koga je mogla i da vidi majčino lice i da gleda kroz prozor. praveći se da . nije od čuđenja mogla ni reč da prozbori. Kad god bi se naši pogledi sreli. neprestanog monologa gospodina Ohbe. S vremena na vreme osmeh bi preleteo preko njenih usana. koji su sledili jedan za drugim. i prosipala se po našim krilima. i potpuno su bile zaokupljene zadatkom da se smeju u važnim trenucima. koja je bila mlada duhom i pričljivi predstavnik Kusanove porodice. gde je služavka gospodina Ohbe mogla da pripazi na ove dve živahne devojčice. Ni ona ni majka nisu mogle da kažu ništa drugo osim: ”Da. njena baka i majka morale su da sede preko puta gospodina Ohbe i njegove ćerke. padala je na olupani okvir prozora pored kojeg smo Sonoko i ja sedeli. to što se ona zabavljala postepeno je i mene zarazilo. Uskoro je voz krenuo. da”. Sonoko bi napravila izraz lica koji je odisao nestašlukom i bezbrižnošću. Sonoko i ja smo bili odeljeni od drugih naslonom isluženog sedišta. i njihova sedišta su im pružala prostor za igranje. Treća sestra ju je sledila. Sve sam ovo brzo proračunao. kad smo se spustili na sedišta jedno preko puta drugog. Čak i baka. sunčeva svetlost je ulazila kroz prljavo staklo prozora. Oboje smo ćutali. Njegov tihi glas i gotovo ženska brbljivost nisu pružali slušaocima mogućnost za bilo šta drugo do da se slažu sa njim. Kada smo izašli iz stanice. Imajući na umu nezgodan broj koji su činile obe naše grupe.

. zar ne? I neću dozvoliti ni mojoj ćerki da nosi pantalone.” ”Vrlo ste ljubazni. Zar nije moja dužnost kao oca da se pobrinem da ona umre kao žena?” ”Da.” ”Uzgred. baš imate sreće što je oficir zadužen za jedinicu vašeg sina po svemu sudeći dobar čovek. Uveravam vas da bi tamo vaše stvari bile na sigurnom. Eto. Čujem da komandir mog sina redovno uzima deo hrane koju vojnici dobiju tokom dana za posete. vaš klavir ili bilo šta drugo. Bio sam malo razočaran.sluša priču koja je tekla u našem susedstvu. Šta god da je u pitanju. molim vas da mi javite kada budete hteli da sklonite svoje stvari iz grada.” ”Bože. Priča se da njegov komandir uvek ima grčeve u stomaku posle dana za posete. ”Šta je to što čitate?” pitao sam. da.” ”Vrlo ste ljubazni. molim vas da mi se javite. Bilo šta što želite da pošaljete biće sasvim u redu. A kada umrem nameravam da budem tačno ovako obučen. a ne od svojih. i izgledala je nemirna. smešeći se dok ju je tako držala . to ne bi bila nikakva smrt.. Mora da je teško voditi domaćinstvo bez muške ruke..” ”Uzgred.” Osmeh je ponovo spremno igrao na usnama Sonoko. Naposletku je izvadila knjigu iz torbe koju je nosila. a to je upravo nešto što bi čovek očekivao od onih preko. Da umrem u građanskoj uniformi. Tamo smo mogli da šaljemo stvari svih službenika naše banke.” ”Bili smo u mogućnosti da kupimo neko skladište u banji T. bože.. i izbegavala bi da me pogleda u oči. ali sam pokazao zanimanje za naslov knjige. Pokazala mi je korice otvorene knjige. ”.

” Njena majka je bila lepa i otmenih pokreta. dopustite da vam se ova bučna deca pridruže. ”Zar nije tako?” rekao sam. a ispod toga je pisalo. ”O. Naslov je bio Priča o duhu vode. Druga sestra je bila dovoljno stara da se pravi da razume značenje koje su naši pokreti imali. Undine. imala je još jednu nameru. Ostavljajući te dve devojčice da sede sa nama. iscepavši odatle jedan list.kao lepezu ispred lica. Sonoko je brzinom munje sakrila to parče papira. naginjući stidljivo glavu kada sam joj dodao pisamce. Međutim. . ona se vratila na svoje sedište. Kada je završila čitanje poruke na tom parčetu papira. šta je to?” najmlađa sestra je ispružila ručicu. ”Sestro. Bila je to njena majka. Pomislio sam da pokušava da pobegne od neprestanog toka ćaskanja gospodina Ohbe time što ide da umiri najmlađu ćerku. Došla je do našeg sedišta dovodeći bučnu devojčicu i njenu živahnu stariju sestru i rekla: ”Molim vas. Mogli smo da čujemo kako neko ustaje sa sedišta iza nas. a Sonoko i ja smo se ponovo krišom pogledali. Kosa joj je mirisala kao u deteta. I sada kada je progovorila njen osmeh mi je izgledao prilično tužan i kao da se izvinjava. ja. što je bilo naslov originala na nemačkom. Izvadio sam svesku iz džepa na grudima i. pokušavajući da dohvati poruku. S vremena na vreme bi osmeh koji je stalno pratio njen tihi govor izgledao gotovo dirljiv. koja je skakutala po sedištu. Mogao sam da osetim kako mi vatra obliva obraze. kako se pokazalo. u zagradi. napisao sam na njemu olovkom: ”Vaša majka je vrlo oprezna!” ”Šta je to?” pitala je Sonoko.” Naši su se pogledi ponovo sreli i razumeli smo jedno drugo. pocrvenela je sve do okovratnika i oborila oči.

preduzimajući tako prve korake u veštini zavođenja.Naljutila se i počela da se duri. imao sam toliko toga o čemu sam želeo da razmišljam nasamo. Pošto smo mi nastavili da tako pričamo. Gospodin Ohba brbljao je neizdrživo svojim tihim glasom. pričajući o tome kako se veliko preduzeće za proizvodnju keramike u koje je on dosta uložio već uveliko priprema za mir. O takvim stavovima protiv rata već se šaputalo svuda gde su se ljudi okupljali. opet uz svoj tužni osmeh. i da po svemu sudeći nudimo mir svuda po Sovjetskom Savezu. planiraju proizvodnju velikih količina keramičkog posuđa za kućnu upotrebu. Mogli smo to da vidimo prema izveštačenom načinu na koji je počela da grdi najmlađu sestru. i lice gospodina Ohbe. o romanima koje je čitala. bez ikakvog pokušaja da sakrije ili ublaži svoje protivljenje daljem nastavku rata. Ona je govorila o školi. nestalo je među senkama. ja sam ubrzo naveo razgovor na neke uopštenije teme. čak i u proleće 1945. majka ih je. Jedna od soba bila je dodeljena gospodinu Ohbi i meni. o bratu. odmah naterala da ponovo pređu da sede kod nas. Njegovi nedužni uzdasi preleteli su preko posteljine dva ili tri puta. da oni. Uprkos tome što očigledno nisu bile veoma uspešne uhode. Dok smo se svi smestili u gostionici u gradu M u blizini Kusanove jedinice. i već su mi bili dosadili. Kada smo ostali sami gospodin Ohba je počeo slobodno da govori. a onda je njegovo . Konačno smo ugasili svetlo. ne obraćajući ni najmanju pažnju na dve sestre. ovaj događaj nam je samo učinio razgovor lakšim. Umesto da nam možda pokvari raspoloženje. Što se mene tiče. one su se ubrzo vratile na svoja sedišta. koje je izgledalo nekako čudno naduveno bez naočara. pod izgovorom opravljanja ratne štete. već je bilo vreme za spavanje. Što se mene tiče.

i možda je ja zaista volim. u vezi sa onim što sam nazivao pozitivnom ljudskom psihologijom. Tako da možda postajem ona vrsta osobe koja ne može da dela ako je to delanje u suprotnosti sa njenom pravom prirodom. odmah i potpuno uništavajući čak i onu mrvicu sreće za koju sam mislio da je sigurno posedujem. moja uporna nelagodnost u vezi sa onim što sam zvao osnovnim stanjem bivstva ljudskog bića.duboko disanje pokazalo da je zaspao. koja je uvek bila prisutna kad god sam bio sam. Moja ”gluma” se završila tako što je postala neodvojivi deo moje prirode. te me je teralo da sebi stalno iznova govorim da ni ono nije ništa drugo do lažna normalnost. vratila u moje srce još većom silinom. a koji lažan. vodila me je jedino kroz beskrajne krugove razmišljanja o sebi. lako može da bude ništa drugo do maska koja prekriva moju pravu želju da verujem da sam stvarno i iskreno zaljubljen u nju. već se i tuga. govorio sam sebi.. Moje znanje o tome da se pretvaram da sam normalan uspelo je čak i da razjede i rastoči onu normalnost koju sam prvobitno posedovao. postajao sam ona vrsta osobe koja ne može da veruje ni u šta što nije obmana. ako je to tačno. Ali. Ne samo da se pojavila ona turobna razdraženost. Da kažem to drugim rečima. već mi je postepeno postao blizak ovaj način namernog razotkrivanja moje lažnosti samom sebi. Kako bih se osećao da sam neko drugi? Kako bih se osećao da sam normalan? Ova pitanja su me opsedala. Tvrdila je da su svaka reč koju sam izgovorio tog dana i svaka pokret koji sam napravio bili lažni: otkrivši da je manje bolno da odlučim da je nešto lažno u svojoj celini. onda moje osećanje. utonuo sam u misli. grebe užarene obraze. Izlagala su me mučenju. koja je tako uzdrmala temelje mog postojanja toga jutra kada sam video Sonoko. koji je bio obmotan oko mog jastuka. Osećajući kako mi sveži prekrivač. . Čak i dok sam ležao i razmišljao. moja želja da prihvatim privlačnost koju sam osećao prema Sonoko. To više nije gluma. nego da mučim sebe sumnjama koji bi deo mogao biti pravi..

Iznenadila me je lakoća njegovog sna.” Zbog toga što sam i ja bio tu. ”I ja se to pitam”. ozbiljnog lica. Joj. ali to ne možete da dokažete.” . ”Ja sam se odmah probudila. kako je to smešno!” najmlađa sestra je rekla. rekao sam: ”Noćas su se čule sirene. ”Zar to nije sirena?” bankar je odmah rekao. Takve i slične misli su mi se beskrajno u krugovima vrtele po glavi. Pošto je poseta puku bila dozvoljena od ranih jutarnjih časova. kasnije će vam biti žao. prenoseći se kroz noćni vazduh. odgovorila je. Hrkala je tako glasno da sam jedva mogla da čujem sirene. koje su bile susedne i između kojih su vrata sada bila širom otvorena. I ja sam je čula. Pošto smo poželeli jedno drugom dobro jutro. njen odgovor na moje pitanje pružio je njenim sestrama odličnu priliku da je zadirkuju: ”Sestra je bila jedina koja nije čula sirene. ”Ako govorite takve laži. do mene dopro onaj zavijajući zvuk koji je uvek zvučao zlokobno.” ”Tačno tako. već skoro zaspao. Sonoko je bila u prostoriji za umivanje kada sam ušao. Sirena je dugo nastavila da zavija izdaleka. Kada smo se vratili u naše sobe.” ”Tako vi samo pričajte. Sonoko je pocrvenela i pravila se hrabrom. ali je na neki način bio i neodoljivo privlačan. neodređeno sam odgovorio. iznenada je. konačno. i čula sam kako sestra glasno hrče. sledeći stariju. i kada sam. svi smo ustali u šest sati. zar ne?” ”Ne”.

polušaljiva svađa među sestrama zvučala je kao pravi. otac. da odigra svakog trenutka kao najuobičajenija stvar na svetu. sa namerom da izazovem utisak kod svih. da me se to uopšte ne tiče. Pošto se čuo samo jedan znak upozorenja. čak i ako su moji majka. kada smo tog jutra napuštali gostionicu odmah sam poželeo da igram veselog udvarača i da nosim tašnu Sonoko. Ja sam imao samo jednu sestru. ali će njena majka i baka . Što se mene tiče. govorio sam sebi. nije imala nikakve veze sa neosetljivošću. Sve je to bilo samo delo lenjog uma. ili prizor neonskih svetala kako trepere na noćnom nebu iznad Ginze. ona će se sigurno pobuniti. Ovakva mašta. Ako budem uporno nastojao da nosim njenu tašnu. svi su se umirili i zaključili da se verovatno ništa nije desilo. To je za posledicu imalo da se naša mašta ograničila na lakše prohodne puteve. mašta koja ide stazom najmanjeg otpora. zapravo. Govorio sam sebi da čak i ako je moja kuća spaljena do temelja dok sam bio odsutan. na primer čitav niz boca uvoznih pića u izlogu neke radnje u Ginzi. I ovo sam radio njima naočigled. Daleko je lakše bilo zamisliti uništenje čitave svoje porodice. Jedina tema razgovora za vreme doručka bilo je prošlonoćašnje upozorenje na vazdušni napad. nego sebi predstaviti stvari koje su sada pripadale dalekoj. nemogućoj prošlosti. Još od detinjstva žudeo sam za živahnom porodicom sa mnogo sestara. Tih dana moć naše mašte bila je oslabljena činjenicom da se i najneverovatniji događaj koji bismo mogli da zamislimo mogao. koje je bilo prvo još od početka marta. iskreni i divni odraz ovozemaljske sreće. brat i sestra svi poginuli. Nasuprot tragičnoj ulozi koju sam sam sebi namenio tokom prethodne noći. Mojim ušima ova bučna. jednostavno zbog svog prirodnog osećanja uzdržanosti prema meni. a znak za napad nije se naposletku ni oglasio. U to vreme ovo nije izgledalo kao neka posebno neosetljiva pomisao. Ali je i ponovo probudila moju tugu. bez obzira koliko to surovo moglo da izgleda. bio sam potpuno ravnodušan.

koji je duvao pravo u naša lica. Podigao sam i spustio rame. Čak iako je ćerka gospodina Ohbe bila istih godina kao ona.bilo je to kao da sam se u ruku uzeo ljušturu jastoga. kidao je prašnjavi vetar ranog proleća. što je bilo posebno svojstveno tek regrutovanim vojnicima. to će imati za posledicu da sama Sonoko prevarom bude dovedena do toga da postane svesna osećanja dovoljne bliskosti sa mnom da bi se plašila svoje majke i bake. ”Iznenadio sam vas. Bankar se vratio do železničke stanice.pomisliti da mora da smo već u bliskim odnosima i protumačiće njenu neodlučnost kao strah od onoga što bi one mogle da pomisle.” Rukovao sam se sa Kušanom i trgao se od iznenađenja . tako milozvučan i čist da me je činio nekako tužnim. Kada smo stigli do rubova grada. Moja mala igra bila je uspešna. zar ne?” Njegovo telo je već postalo nekako snuždeno i potišteno od jada i bede. Ostala je pored mene. Njen glas. sa osećanjem nalik na grižu savesti begunca od pravde. Ispružio je ruke i . gde se ko zna kakvom prevarom ili lukavstvom poslužio da bi iznajmio dvoja kola . ”Vaša ruka . i razgovarala je samo sa mnom. ”Hej! Dugo se nismo videli. baka je počela da se žali na razdaljinu koju smo morali da pređemo. Ta težina nije imala veze sa osećanjem koje je raslo u mom srcu i nije ga opravdavala. kao da joj je to što mi je poverila svoju tašnu dalo dovoljan razlog i izgovor da to učini.kojima se ubrzo vratio po nas.bila su retka tih dana . što me je ispunjavalo nekim čudnim osećanjem.šta je to s njom?” Kusano se nasmejao. Sonoko je nije ni primećivala. isprobavajući težinu njene tašne. S vremena na vreme bacio bih pogled na Sonoko.

časteći svoje vojnike gozbom. nešto zbog čega su me optuživale i osuđivale. nisam mogao da nađem nikakvu lepotu u tom prizoru. Bilo to ispravno ili ne. Ne znajući ništa od svega ovoga. bilo to milom ili silom. Bile su izranavljene. a skorena mešavina prljavštine i ulja ušla mu je u svaku posekotinu. nabijenoj zemlji sumornog dvorišta kasarne. rekao sam sebi. ”Hajde da izađemo napolje”. Ma koliko to bilo čudno i besmisleno. Istog trenutka Sonoko je za mene dobila novo značenje . nepozvani gost. Sve porodice su sedele u krugu na goloj. Njegove ruke su me preplašile na isti način na koji me je stvarnost plašila. osećao sam kao da moram da je molim za oproštaj. da će sve prevare i obmane biti razotkrivene pred njima. Kusano je nedužno rekao: ”Ne treba mi rukavica za kupanje kada imam ovakve ruke kojima mogu da se trljam. i još je teže ležalo na dnu moga srca nego osećanje greha. bile su pune promrzlina i zaista su ličile na ljušturu jastoga.bila je moj jedini oklop. rekao je Kusano. Nažalost. Ovo je osećanje postalo neka vrsta moralne obaveze za mene. jednostavno moraš da je voliš. moram da priznam da koliko god da sam pokušavao.pokazao mi ih. Bio je to strah da neću moći ništa od njih da sakrijem. Sonoko me je ovlaš pogledala. . Osećao sam nagonski strah od tih ruku. u svako mesto gde je koža bila pukla. zbunjen i postiđen. Bile su i vlažne i hladne. držeći ih jednu pored druge. u svaku ogrebotinu. jedini pancir koju je moja slabašna savest imala u borbi protiv ovih ruku.” Tihi uzdah oteo se sa usana njegove majke. Pognuo sam glavu. U tom položaju nisam mogao da se osećam drugačije nego kao bestidni. Ono čega sam se zapravo plašio bilo je nešto unutar mene što su ove grube ruke otkrile. skoro grubo gurajući svoju majku i baku u leđa.

povrh svega toga. A iza nje mogao sam da vidim. sa Kusanom koji je sedeo prekrštenih nogu u njegovom središtu.” Niko nije progovorio. pokazujući svoje srce .. Uskoro smo i mi sačinili naš krug. skoro vreme da se pale . Nikada do sada nije bilo takvog vazdušnog napada da se nebo toliko zacrvenelo.i sada. ”Potpuno se slažem”. braću. izgledao je kao potpuno drugi čovek. Na putovanju nazad voz je bio ispunjen turobnošću. mene je još uvek progonila slika onih jadnih ruku. On je trpao neke zapadnjačke slatkiše u usta i mogao je samo da zakoluta očima kada je hteo da mi skrene pažnju na nebo u pravcu Tokija. koja su se tu susretala. Sreli su svoje sinove.bilo je to sve što su imali da pokažu . ”Odmah ćemo se skloniti. Kusano je nastavio da priča. Niko ne može da zna da li vaša kuća još postoji ili ne. Svi su izgledali kao da ih je potpuno opselo osećanje koje se obično zove ”ljubav prema svom mesu i krvi”. ono za šta mi je Kusano rekao da je nebo iznad Tokija. kroz prazninu koju su sačinjavala dva planinska venca. unuke. Obećavam. Što se mene tiče. Čak i gospodin Ohba. žalio se da ukoliko njegova majka i baka ne sklone porodicu na selo što je pre moguće. s kojim smo se po dogovoru sreli na stanici. on neće moći ni da trene. Hladni oblaci ranog proleća bacali su svoje senke na te daleke predele. i počela je sa naporom nešto da piše. ne veću od čačkalice. Sa brdovitog predela u kome smo se nalazili mogao sam da dobacim pogledom preko ogolelih polja sve do doline u kojoj se pružao grad M. Bio je skoro sumrak. bilo je to kao da su osećanja koja se normalno čuvaju skrivena negde duboko u sebi bila izvrnuta naopako i sada su bolno pekla kao žive rane.” Iz svog obija izvadila je sveščicu i srebrnu olovku. dajući veliku važnost svojim rečima. bodro je uzvratila baka. i nije pričao. ”Prošle noći nebo je bilo žarko crveno tamo.. verovatno su shvatili da je to zapravo bilo ništa drugo do uzaludno vređanje rana koje nisu zarasle.

a oprljeni veštački cvetovi još uvek su joj bili u kosi. Uprkos ovom tužnom prizoru nešto je u meni počelo da gori. jer bile su to oči koje nisu ništa videle i nisu ništa mislile. sav razum. ni za dlaku ne menjajući dužinu luka u kome je njihala svoje telo.bilo je verovatno nešto najsveopštije i najosnovnije sa čim se ljudska vrsta ikada susreće. kada je naš voz stigao do železničke stanice na početku Tokija. Ovde smo se po prvi put suočili sa očiglednim dokazima štete koja se desila tokom vazdušnog napada prethodne noći. sve do očnih jabučica. Svojim očima videli su kako svi ljudski odnosi. Dok smo išli prolazom niko nas nije ni pogledao. A tada to zapravo nije bio plamen protiv koga su se oni borili. napred . . Bili su potpuno uvijeni u ćebad. Ono sa čime su se oni tu suočili i protiv čega su se borili . našli u takvom stanju u kome je bilo dopušteno da neko umre da bi neko drugi mogao da živi. protiv razuma. Ovi nesrećnici bili su očevici požara koji je predstavljao potpuno uništenje svakog dokaza da postoje kao ljudska bića. napred . ili bolje rečeno. kako sve to nestaje u plamenu.svetla. Neka devojčica je spavala.nazad. već ljudski odnosi. Tada su se. Prolazi između šina bili su zatrpani žrtvama napada. Niko nas nije primećivao. nismo bili ništa drugo do senke. protiv vlasništva. već njegova dragana. odakle je trebalo da pređemo na gradsku železnicu. Samo naše postojanje bilo je izbrisano činjenicom da mi nismo bili deo njihove tuge. Čoveka koji je poginuo pokušavajući da spase svoju draganu nije ubio plamen. sve ljubavi i mržnje.život za život . Bila je tu i jedna majka koja je izgleda nameravala da večno ljulja dete u svom krilu. i zapravo je dete ubilo svoju majku koja je pokušavala da ga otrgne od opasnosti. naslonivši se na pletenu korpu. Doživljavao sam ono isto uzbuđenje koje i revolucija prouzrokuje. Nekako me je ohrabrila i osnažila ova beskrajna tuga koja se odigravala pred mojim očima. svo vlasništvo.nazad. kao posada broda koji tone. čak ni da nam uputi prekor. borili su se protiv ljubavi i mržnje. sve do očiju.

suštinskim zahtevima muškosti bile potpuno razvejane. već zapravo pokazalo da ono što se zove ljubav nema nikakvog značenja za mene. Umesto toga. Iako je to trajalo samo nekoliko trenutaka. Ali. Možda mi je to što sam učinio. kao da su se hvalili dok su pričali jedni drugima o opasnostima kroz koje su prošli. zaštitničko osećanje koje je to prouzrokovalo. da mi je tada malo snažnija bila moć da sebe razumem.. kao i neko bratsko. Možda. Kada smo prešli na liniju bliže centru grada. možda sam mogao da nastavim sa zagledanjem u sebe. nekakva toplina tog maštarenja učinila je da obrglim Sonoko oko struka po prvi put. Njene oči. . bilo je to iznenadno uviđanje istine. oko devedeset posto putnika bili su žrtve vazdušnog napada. U pravom smislu te reči. Sa mojom rukom još uvek oko njenog struka. da sam bio obdaren sa malo više mudrosti. iako još uvek crne i meke. što je gotovo bilo smešno. iz koje je izviralo i koju je preplavljalo nekakvo pobedničko. Svog me je oblilo neko toplo osećanje samopouzdanja. Mogao sam da vidim da Sonoko neprestano gleda u mene. gotovo veselo i poletno nezadovoljstvo. osećao sam da su sve moje sumnje u vezi sa osnovnim. izgledale su kao da za nešto mole. Svaki udisaj i izdisaj bili su mi ispunjeni željom da vičem. koje je bilo zaboravljeno isto tako brzo kako je i došlo. i njegova svetla su nam izgledala neobično bleštava. hodali smo ispred ostalih i užurbano izašli kroz sumorni prolaz. Sonoko nije rekla ni reči. možda sam mogao da to bliže ispitam i da konačno razumem pravo značenje sebe kao ljudskog bića. Na njihovim licima video sam tragove one iscrpljenosti koja potiče od prisustvovanja takvom prizoru. i ako je to zaista bila tako. sigurnosti.. Putnici su bili glasni. bila je to rulja spremna na pobunu: rulja koje odisala snažnim nezadovoljstvom. Ušli smo u voz gradske železnice. Sada je miris požara bio još primetniji.

sa kakvom smo opreznošću birali reči! Ovo je bila prva prilika koja nam se pružila da budemo sami. Ponovo je osmeh zaigrao na njenim usnama. Sonoko je izgleda uhvatila kiša na putu do kuće. Nekoliko dana kasnije otišao sam do kuće u kojoj je Kusanova porodica živela. jer kad je ušla u sumorni salon. Sonoko nije bila kod kuće. Kada sam stigao kući porodica me je dočekala kao da se ništa važno nije desilo. kapi vode su još uvek ponegde sijale u njenoj kosi. vratio sam Sonoko njenu tašnu i sišao. Naposletku sam shvatio koju je važnu ulogu njena tašna igrala u našim odnosima. neprestano sam i stalno iznova osećao da njena tašna nije više u mojim rukama. Skupivši ramena. Kada smo stigli do stanice S. gde je trebalo da se rastanem od drugih. mali kuluk. Kako smo samo stidljivo pričali. uvek bila neophodna da bih mogao da sprečim moju savest da suviše visoko digne glavu. Služila je kao neki beznačajni. prolećno nebo postalo je oblačno. Čekao sam je u salonu. nalik na ceđ. Dok sam hodao potpuno mračnim ulicama do svoje kuće. iz koga se oblina njenih grudi pomaljala u sumraku koji je tek počeo da se nagoveštava. Tokio se prostire na velikoj površini i čak ni vazdušni napad takvog obima kao onaj koji se odigrao prethodne noći nije mogao da pogodi ceo grad. bezbrižni način na koji smo razgovarali tokom one kratke vožnje vozom uglavnom postojao zbog prisustva onog brbljivca iza nas i njene . Nosila je kaputić grimizno crvene boje. neke vrste kuluka. počela je da pada kiša. sela je u senku na jednom kraju dubokog divana. Na kraju krajeva. Dok sam je čekao. Bilo je očigledno da je razdragani. da odnesem neke knjige koje sam obećao da ću pozajmiti Sonoko. Osećao sam neobično uživanje u tome što radim nešto što je uobičajeno. Neće biti nikakve potrebe da navodim njihove naslove ako kažem da su to bili upravo onakvi romani koje bi mladić od dvadeset godina izabrao za devojku od osamnaest. a meni je težina. ali očekivali su da se ubrzo vrati.

Igrala se naborima svoje škotske suknje. ali kada je to rekla podigla je glavu i svetlost je zaiskrila na njenim obrazima. savijajući ih i otvarajući. napisano na parčetu papira iz sveske. ”Zaista mi je dosadilo da se opraštam od ljudi. Čak i više nego ranije me je obuzelo osećanje poniznosti.. mogla odigrati samo između dvoje zaljubljenih. osećao sam se potpuno svoj i opušten kad sam bio pored nje. samo nekoliko dana ranije. Kada ponovo razmišljam o njemu. Možda će jedna od bombi pasti pravo na nas. Zar sam zaboravio svoju ulogu? Zar sam zaboravio da sam bio rešio da se zaljubim do kraja. Sonoko nikako nije mogla da zna koliko je duboko ovoj odgovor imao korena u mojim najtajnim željama.” ”Zar ne bi to bilo divno!” Bila je ozbiljna. ”Ah .zar ne mislite?” Dok je ovo govorila. nisam ni najmanje osećao ljubav prema ovoj mladoj devojci. Njena lepota me je rastužila.dve sestre. nateravši me da se setim svog sopstvenog osećanja bespomoćnosti. što mi . Pljusak je prestao i sunce na zalasku obasjalo je sobu. Bio sam takav da nisam mogao a da ne postanem ozbiljan kad god bi moje odbrane pale. navela da joj dodam ono ljubavno pismo od jednog reda. ”ko zna koliko ćemo još živeti? Pretpostavite da se desi vazdušni napad ovog trenutka.. naš razgovor mi se čini veoma smešnim.kada bi samo avion tiho doleteo i pogodio nas pravo dok ovako sedimo . Pa ipak. ”Što se nas tiče”. Bila je to razmena misli kakva bi se. kao niko drugi? Bilo kako bilo. Da. ”Hm. kao da se vodi neki svakodnevni razgovor. Njene oči i usne su blistale. ali nisam se plašio da budem takav pred njom. rekao sam. Danas nije postojao ni nagoveštaj one hrabrosti koja me je. Ovo bolno osećanje učinilo je da mi Sonoko izgleda još uzvišenije. nije shvatila da upravo da je izjavu ljubavi. odgovorio sam običnim glasom. bilo bi to lepo”. u mirnim vremenima.

Bilo je to bolno saznanje.. u prefekturi N. ali ipak sa nekom prijatnom smirenošću.” Na ovo nisam mogao da odgovorim nekim uobičajenim izrazom. Rekla je da bi volela da dođemo pošto bi joj onda kuća bila puna života i ljudi. ”Ali upravo sam razmišljala da tek što smo počeli da se srećemo.” Počela je sa oklevanjem da govori. U nekom dubljem smislu bila je to dvostruka obmana: reči koje su obznanila presudu da moramo da se rastanemo istovremeno su ukazale na besmislenost našeg tadašnjeg sastanka i otkrile da je moje osećanje sreće zapravo samo prolazno. ”Zar ponekad ne osećate da su u ovakvim vremenima rastanci uobičajeni. Bol koji sam osećao u srcu bio je tako oštar da sam i sam bio iznenađen. poslala je telegram mojoj tetki u selo N. pokušavajući da budem ciničan da bih sakrio svoju zbunjenost i postiđenost. rekao sam. da sve .” ”Da. dalo mi mogućnost da verujem da ćemo sve naše dane provesti zajedno i da će sve uvek ostati baš kako je sada.nameću ili smrt ili doživotni rastanci”. čak i to što možemo da se sretnemo i da razgovaramo ovako neko vreme predstavlja nešto čudesno?. Čim smo se pre neki dan vratili kući. Osećanje prisnosti i lagodnosti koje sam imao u njenom društvu obmanulo me je. da već moramo da se rastanemo. i otvorile mi oči pokazavši mi da. Ovoga jutra je moja tetka zvala telefonom i rekla je da kuća ne može da se nađe. istovremeno su uništile i moju detinjastu zabludu da će sve ovo trajati zauvek. nijedan odnos između mladića i devojke nikada ne može da ostane isti. Zašto sve ne može da ostane baš tako kako jeste? Pitanja koja su me mučila još od dečaštva još jednom su pojavila na mojim usnama. i zamolila je da nađe kuću za nas. čak i kada nema rastanaka. i ja. Baka se odmah odlučila i rekla joj da ćemo doći za dva ili tri dana.... baš onakav kakav jeste. da. Zašto nas sve opterećuje dužnost da sve uništimo. Baki se jako žuri da ode iz grada. a da je pravo čudo kad se neko sretne... kad bolje razmislite. bez obzira na to koliko se dugo traži. Tako da nas je pozvala da dođemo i da budemo kod nje u kući. Onda je žustro nastavila.

čak i da ostajete ovde.” ”Da. godine bila je uporna. zima ga je još uvek držala zarobljenog kao u kavezu.. vazdušni napadi i sve ostalo. Iako je proleće već stiglo. glasno sam pevao. Ali. Pošto sam zadremao u skloništu. Iznenada me je probudio zvuk sirena koje su se glasno čule u tišini noći. da sve poverimo nestalnosti? Je li to ta neprijatna dužnost koju svet zove životom? Ili sam ja jedini kome je to dužnost? Barem nije bilo sumnje oko toga da sam potpuno usamljen u tome što tu dužnost smatram teškim teretom. ali avioni se nisu pojavili i uskoro se začula sirena za prestanak opasnosti.” ”Kuda idete?” ”Odlučili su da nas ponovo pošalju da živimo i radimo u nekoj fabrici aviona ili još ovog meseca ili u aprilu. Bio sam radostan. Celog sledećeg dana bio sam veseo i bezbrižan. i ja sam bih morao uskoro da odem. Čitavo naše domaćinstvo otišlo je u sklonište od vazdušnog napada gunđajući.” ”Ali fabrika . biće opasno”. vi odlazite. šutirao odvratni Zbornik zakona. Naposletku sam progovorio: ”Dakle. Zima 1945. žustro i živahno stanje potrajalo je celog dana. odgovorio sam pun očajanja.to će biti opasno. što je poticalo od misli kako sam već oslobođen obaveze da je volim. poslednji sam izašao na površinu... došunjalo se tihim koracima nalik leopardovim.. Ovo čudno. Led se još uvek presijavao pri svetlosti zvezda.promenimo. Oprostio sam se od nje što sam mogao. Te noći zaspao sam kao dete. dok su mi gvozdeni šlem i porcija visili sa ramena i zveckali. naravno. zaustavljajući mu put svojom sivom tvrdoglavošću. .

Gospodin T. Tuga je bila neizdrživa. ona tuga koja je potkopavala temelje mog postojanja ponovo me je preplavila. umotan u slamu. Sve je teklo glatko. Onda više nisam mogao da izdržim i otišao sam da je vidim. Kroz grane zimzelenog drveta moj razbuđeni pogled obuhvatio je nekoliko zvezda. Iza nje sam mogao da vidim gomile stvari koje su već bile spakovane i koje su čekale da ih radnici odnesu. je iznajmio ovu kuću kao spavaonicu za svoje radnike. ”Odlučili smo da krenemo u selo N. Istoga trena. odlučio sam da odmah odem i da ne vidim Sonoko. Udario sam nogama o zemlju. pružio sam joj opet nekoliko slatkastih romana. Javićemo vam kada se . Taj prizor me je ispunio nelagodnošću. Baka me je dočekala na ulazu. kao da je ležala u zasedi. Oštri noćni vazduh sekao mi je dah. Primetivši nekako zbunjeni izraz na bakinom licu. rekla je baka. Radnici su se bavili pakovanjem stvari baš ispred ulaznih vrata. tako da možemo da odemo ranije nego što smo mislili. koje su izgledale nekako toplo zamagljene. Tu na šljunku vezivali su užad oko nečega što je izgledalo kao dugački sanduk. da je bolje da to učinim. Iznenada me je preplavilo shvatanje da sam zaljubljen u Sonoko i da svet u kome ni Sonoko ni ja ne bismo živeli za mene ne vredi ni prebijene pare. Nešto u meni mi je reklo da ako mogu da je zaboravim. Pa ipak. Sva su deca bila toliko srećna što su vas upoznala. ne pokazujući da će pozvati Sonoko. ”Molim vas da date ove knjige gospođici Sonoko. tako da vas molim da dođete da nas posetite i u selu N. Hodnik je bio pun razbacane slame. ”Mnogo vam hvala za sve što ste učinili”. izdržao sam još jedan dan. sutra uveče.” Kao dečak koga su poslali iz knjižare da donese knjige. Zaista je tužno što moramo da se oprostimo. kao i onoga dana kada sam ugledao Sonoko kako silazi niz stepenice do perona.

kao da ju je moje oklevanje dozvalo. Videvši me. Međutim. sačekajte malo. . Stara gospođa se izvinila. Bio sam oduševljen zapanjenošću njene bake. i nekoliko knjiga u drugoj. Sonoko se pojavila u predvorju u podnožju stepenica. tako gledajte da dođete da nas posetite. dok su joj koraci bučno odjekivali. Postojala je neka snaga u zapovednički visokom tonu njenog glasa koja me je dirnula. Onda se uspravila i rekla da će mi praviti društvo do stanice. tako da sam produžio do kapije i čekao je. Trebalo joj je neobično dugo vremena za to. ni njene reči nisu bile ništa drugo do savršeni spoj neke vrste nežive tvari. Lice joj je bilo skoro crveno. dok sam ja stajao okamenjen u jednom uglu hodnika. Iako sam nastavio da je posmatram i da bezazleno i prostodušno neprestano vrtim kapu moje uniforme po rukama.” Ustrčala je nazad uz stepenice. na šta se njena baka trgla: ”Molim vas. A onda. rekavši da je cela kuća u neredu i da nema nijedne sobe u kojoj bi mogla da me primi. Onda je nestala negde u unutrašnjosti kuće. ”Nadam se da ćete svi biti dobro”. uzviknula je. bilo je sve što sam uspeo da kažem. jer mi je to omogućilo da shvatim koliko mora da me Sonoko voli. Uskoro se Sonoko ponovo pojavila i strčala niz stepenice. Iznenada je Sonoko zastala da ponovo zaveže pertlu. Kosa joj je plamtela pod svetlošću koja je dopirala sa gornjeg prozora. Nosila je ogromnu kartonsku kutiju za šešire u jednoj ruci.smestimo. Obula je cipele ne progovorivši ni reči. izašli smo i hodali u tišini duž staze posute šljunkom do kapije. Nisam mogao da se nateram da izgovorim njeno ime.” Bilo je prijatno čuti njen tačni i društveni način izražavanja. u svom srcu osećao sam da je sve iznenada prestalo da se kreće. baš kao ni njeni suviše lepo oblikovani veštački zubi. Idući blizu jedno drugome.

pa čak i ja sam. To me je potreslo. Ali bio je tu. ovo..gledajući na ulicu. baš kao što bi tako neko mogao da udavi ptičicu. Molim vas.” Zanimljivo je da mi je odjednom naš rastanak postao uživanje. Pišite mi tamo.unutra je . koverat nalik onima kakve najviše vole devojčice u školi.adresa u selu N. prošaptala je glasom tihim i kao da se guši. kada onaj koji juri broji i svi trče da se sakriju. Nisam mogao da čekam da stignem do kuće da bih ga .. hrabrošću. Rastali smo se na mestu na kome se kupuju ili pokazuju karte na stanici. Iznenada je otpozadi njena ruka dotakla rukav moje uniforme. kao da su me udarila kola dok sam rasejano i ne gledajući prelazio ulicu.. ”Napisala sam . Zbog ovog izopačenog dara moj kukavičluk su svi često smatrali. ”Kuda da pošaljem odgovor?” pitao sam. Nekako nisam mogao da verujem svojim čulima dok sam osećao težinu koverta na svom dlanu. i čvrsto sam ga držao u svojoj ruci.. žmirkao sam kao da je to bilo nešto što ne sme da se gleda. Još uvek nisam shvatio da je želela da budem malo ispred nje i da je upravo u tu svrhu upotrebila taj ljupki način osamnaestogodišnjakinje. kao da se uzdržava da se ne smeje ili da ne jeca. Bilo je to kao zadovoljstvo onog trenutka u igri žmurke. ”.” Ugao krutog koverta dotakao je moj dlan.. Tako sam ga brzo zgrabio da samo što ga nisam izlomio. svako u pravcu koji mu se dopada i koji je sam odabrao. ”Ne sada . čak se ni ne rukujući. Bio sam potpuno utonuo u oduševljenje što sam dobio prvo ljubavno pismo u svom životu..pročitajte ga kada stignete kući”. Imao sam neobičnu sposobnost da u svemu uživam na takav način.

i otvorio sam koverat još u vozu. Način na koji su je vaspitali. Bilo bi to isto kao odgovoriti na štampanu zahvalnicu. Pobledeo sam kao smrt i prasnuo u smeh. bila sam u mogućnosti da ih pročitam sa dubokim zanimanjem. i sada. Među njima se nalazio i presavijeni plavi papir za pisanje. teško da joj je pružio znanje koje bi joj omogućilo da piše prava ljubavna pisma. I svaki pokret koji je načinila tog popodneva otkrivao je istinu mnogo više od bilo koje reči u ovom praznom pismu. pitao sam se. tokom trideset ili četrdeset minuta koji su ostali dok ne stignem kući. Bilo je nekoliko izrezanih sličica i svežanj onih uvoznih razglednica u boji u kojima su izgleda uživale sve učenice. Moja adresa se nalazi ovde ispod. ukrašen Diznijevim crtežom Crvenkapice i vuka. Ko bi odgovorio na ovakvo pismo.pročitao. odmah sam sebi rekao.” Kakvo božanstveno ljubavno pismo! Izduvalo je balon mog oduševljenja. Uz ovo pismo sam priložila i neke beznačajne sitnice. Svim svojim srcem se molim da budete dobro čak i tokom vazdušnih napada. napisano urednim znacima koji su govorili o vrednom vežbanju krasnopisa: ”Zaista vam dugujem veliku zahvalnost što ste bili tako ljubazni i pozajmili mi knjige. . sve ono što je bilo unutra umalo se nije rasulo. Ispod crteža nalazilo se njeno pisamce. Zahvaljujući vama. I jedino je prirodno da joj ruka bude sputana raznim sumnjama i oklevanjima i stidljivošću kada piše prvo pismo nekom mladiću. pisaću vam ponovo. ova želja je postepeno ustala u odbranu onog mog prvog stanja oduševljenja koje sam ranije imao. Kad sam ga otvorio. Kada stignem na svoje odredište i sredim se. ali vas molim da ih prihvatite kao dokaze moje zahvalnosti. od samog početka osećao sam želju da pošaljem odgovor. Međutim. ne obazirući se na ljude oko sebe.

Kada sam stigao kući, iznenada me je obuzeo bes potpuno druge vrste.
Ponovo sam s mržnjom pogledao Zbornik zakona i tresnuo njime o zid moje
sobe. Kakav si ti samo badavadžija i lenština, prekorevao sam samog sebe.
Kada se nađeš oči u oči sa devojkom od osamnaest godina željno iščekuješ da
se ona zaljubi u tebe. Zašto ti nisi prešao u napad, preduzeo prvi korak? Znam
da oklevaš zbog te tvoje čudne nelagodnosti, koja dolazi neznano otkud. Ali,
ako je već tako, zašto si je uopšte ponovo posetio? Razmisli! - Kada si imao
četrnaest godina bio si dečak kao i drugi. Pa čak i sa šesnaest uglavnom si bio
kao i oni. Ali, šta sada, kada imaš dvadeset godina? Onaj tvoj prijatelj je rekao
da ćeš umreti sa devetnaest, ali njegovo predviđanje se nije ostvarilo, a onda si
čak i izgubio svoju želju da umreš na bojnom polju. Sada kad imaš dvadeset
godina potpuno si se izbezumio od ljubavi za osamnaestogodišnjom devojkom
koja ne zna ništa. Fuj, kakav divan napredak! Sa dvadeset godina nameravaš da
razmenjuješ ljubavna pisma po prvi put - da nisi možda pogrešio brojeći
godine? A zar nije istina da nikada do sada nisi poljubio neku devojku? Kakav si
ti jadan primerak!

Javio se još jedan, drugačiji glas, tajanstven i uporan, koji mi se rugao.
Ovaj glas je bio ispunjen gotovo grozničavom iskrenošću, jednim od ljudskih
osećanja koja nikada ranije nisam iskusio. Obasipao me je pitanjima koja su
brzo sledila jedno za drugim: Da li to osećaš ljubav? Ako je odgovor potvrdan,
dobro. Ali, da li ti žudiš za ženama? Zar ne zavaravaš samog sebe kada tvrdiš da
samo prema njoj nisi nikada osećao požudu? Zar ne pokušavaš da sakriješ od
sebe činjenicu da zapravo nikada nisi osećao požudu ni prema jednoj ženi?
Kakvo ti uopšte pravo imaš da upotrebljavaš tu reč ”požuda”? Da li si ikada
imao ma i najmanju želju da neku ženu vidiš golu? Da li si makar jednom
zamislio Sonoko golu? Ti, sa svojom posebnom veštinom uviđanja sličnosti -
mora da si već naslutio nešto tako očigledno kao što je činjenica da mladić
tvojih godina nikada ne može da pogleda neku devojku a da ne zamišlja kako

izgleda gola. Zapitaj samog sebe iskreno zašto ti sve ovo govorim. Hajde,
iskoristi te sličnosti - moraćeš da promeniš samo jednu sitnicu da bi shvatio
kako se drugi mladići osećaju. Zar se koliko noćas nisi predao svojoj maloj
navici pred odlazak na spavanje? Nazovi to nečim sličnim molitvi ako hoćeš.
Kaži da je to samo mali paganski ritual koji svako izvodi - u redu. Čak i zamena
za pravu stvar nije neprijatna jednom kada se na nju navikneš, pogotovo kada je
tako uspešan i gotovo trenutan prašak za spavanje. Ali, seti se da se nije slika
Sonoko pojavila sinoć u tvom umu. Šta god da je to bilo, tvoja mašta je bila
toliko čudna i neprirodna da je zapanjila čak i mene koji sam navikao da
posmatram sve što radiš i misliš.

Danju šetaš ulicama i ne vidiš nikog drugog osim mornara i vojnika.
Upravo te takvi mladi ljudi zanimaju - baš su u godinama koje voliš, pocrneli od
sunca, usne bez tananosti, i ni traga umnog u njima. Kad god vidiš nekog od
njih, odmah ih premeriš pogledom. Verovatno imaš nameru da postaneš krojač
kad završiš pravni fakultet - je li tako? Mnogo ti se dopadaju vitka tela prostih
mladića od dvadesetak godina, tela kao u mladih lavova, zar ne? Koliko takvih
mladića nisi juče skinuo pogledom? Tvoja mašta je kao jedan od onih albuma u
koji se stavljaju primerci različitih biljaka. Tu ti skupljaš gola tela svih onih
efeba koje si video tokom dana, a onda kada stigneš kući i legneš u krevet,
odabereš iz svoje zbirke ritualnu žrtvu za svoju pagansku svečanost, izdvojiš
onog ko ti je naročito raspalio maštu. Ono što tada sledi naročito je odvratno:

Odvedeš svoju žrtvu do neobičnog, šestougaonog stuba, skrivajući
konopac iza leđa. Tada vežeš njegovo golo telo za stub pomoću tog užeta,
pričvrstivši mu ruke iznad glave. Vrlo ti je važno da se on brani koliko god
može i da glasno viče. Svojoj žrtvi do u sitnice ispričaš kako će izgledati
njegova neminovna smrt, i sve to vreme neobičan, nevini osmeh igra ti na
usnama. Izvadivši oštar nož iz svog džepa, prisloniš ga uz njega i zagolicaš
zategnutu kožu njegovih grudi vrhom noža, blago i kao da ga miluješ. On pušta

očajnički krik, uvijajući svoje telo u pokušaju da izbegne nož; dah mu je glasan
i hrapav od užasa koji ga rastrže; noge mu drhte i kolena mu se sudaraju. Polako
uranjaš nož u jednu stranu njegovih grudi. (Užasno je to što radiš!) Žrtva
napinje svoje telo, vrisnuvši jednom bolno, dok mu se mišići grče oko rane. Nož
je ušao u meso tako mirno i glatko kao u svoje korice. Krv navire, lije, i teče niz
njegove glatke bokove.

Zadovoljstvo koje osećaš u tom trenutku pravo je ljudsko osećanje.
Kažem to, jer baš u tom trenutku poseduješ onu normalnost koja te toliko
opseda. Koji god oblik na sebe uzela tvoja mašta, ti si tada seksualno uzbuđen
do samih dubina svog telesnog bića, i takvo uzbuđenje je potpuno uobičajeno,
ne razlikuje se ni za trunku od uzbuđenja drugih muškaraca. Tvoj um drhti pred
naletom nekog prvobitnog, tajanstvenog uzbuđenja. Duboka i istinska radost
nekog divljaka ponovo se rađa u tvojim grudima. Oči ti sijaju, uzavrela krv teče
celim tvojim telom, i iz sebe izlivaš taj izraz, dokaz života koji je bio predmet
obožavanja drevnih plemena. Čak i posle ejakulacije neki grozničavi, divlji
napev likovanja zadržava se u tvom telu; ne obuzima te ona tuga koja nadolazi
posle odnosa sa ženom. Sijaš se od razuzdane, razvratne samoće. Neko vreme
lebdiš u sećanju na ogromnu, drevnu reku. Možda je nekim slučajem sećanje na
najdublja osećanja životne snage tvojih divljih predaka potpuno zaposelo tvoje
čulno delanje i zadovoljstva. Međutim, suviše si zauzet svojim pretvaranjem da
bi to primetio, zar ne? Ne mogu nikako da shvatim zašto ti, koji možeš tako
ponekad da osetiš duboko zadovoljstvo ljudskog postojanja, smatraš da je
neophodno da izgovaraš takve besmislice o ljubavi i duši.

Da ti kažem nešto - šta misliš o ovoj zamisli? Šta bi bilo kad bi predstavio
magnum opus svoje nastrane doktorske disertacije u prisustvu Sonoko? To je
dubokomislena teza pod naslovom: ”O funkcionalnim odnosima između oblina
torzoa kod efeba i brzine isticanja njihove krvi”. Ukratko, onaj torzo koji
odabereš za svoja sanjarenja upravo je onaj koji je gladak i gibak i čvrst, a pre

jedina misao koja je ostala u mom umu bila je da sastavim neki pametan odgovor na pismo koje mi je Sonoko uputila. Pa ipak.svega mlad torzo na kome će krv nalaziti najtananije puteve krivudajući dok teče iz rane. kao jedan od onih obruča koji se prave tako što se papirna traka jednom uvrne i krajevi se onda zalepe. a ono što bi trebalo da bude spoljna strana zapravo je unutrašnja. ili nalik na vlakna u poprečnom preseku nekog prastarog drveta? Možeš li to da porekneš?. dodirujući se. kada sam imao dvadeset godina ono se zapravo zavezanih očiju. sudarajući i razilazeći brzinom koju nijedno oko ne bi moglo da obuhvati. Posle skoro sat vremena ovoga. Iako je tokom poslednjih godina moje proučavanje samog sebe prelazilo ivicu obruča mnogo sporije. nije bilo vremena ni za protivrečnosti ni za upoređivanje sličnosti. Na putu od fakulteta do kuće. često sam . brzina okretanja postala je tako velika da sam bio skoro potpuno izgubio svoje osećanje ravnoteže.. Nije bilo vremena za pažljivo razmatranje uzroka i posledica. U međuvremenu su trešnje procvetale. bilo sa dvojicom ili trojicom prijatelja. Ali. a podstaknuto uzbuđenjima koja su bila svuda prisutna tokom poslednjih razornih stanja rata. šare nalik onima koje pravi potok dok krivuda preko ravnice. Zar nije tako? Zar ne odabiraš torzo koji će izazvati najlepše i najprirodnije šare krvi koja teče. Ono što bi trebalo da bude unutra zapravo je spolja.. moje moći proučavanja samog sebe bile su izgrađene na takav način koji je potpuno onemogućavao određenje. Tako su protivrečnosti nastavile da se neometano kreću kroz vrtlog. Nisam mogao to da poreknem. studenti sa mog fakulteta verovatno su bili jedini ljudi u Tokiju koji su bili u prilici da vide trešnjev cvet. slepo vrtelo u krug kroz vrtlog mojih osećanja. izgleda da niko nije imao vremena da ide da gleda cvetove trešnje. bilo sam.

Žuta boja cvetova. Sa nekom nelagodnošću sam pomišljao da se priroda vratila da bi ponovo osvojila zemlju. predstavljali nešto više od zvonjave u mojim ušima. Nije bilo onih crveno i belo prugastih zastora koji se uvek nalaze između drveća u cvatu. raspravljajući o nekoj besmislenoj pravnoj teoriji dok smo šetali. Iako je ovaj student sa sela izgledao kao kršni mladić zdrave boje lica. ”Ali. nalik na zvona koja su se stalno čula u daljini. sjajno crna stabla trešnji. . U to vreme veoma mi se dopala ironičnost predavanja profesora J.” upao je B. Usred neprestanih vazdušnih napada. Bio je to pravi požar boja. Zaista je bilo nečega neuobičajenog u lepoti i sjaju ovoga proleća. niko nije nosio balone i igračke-vetrenjače. nastavljajući naš razgovor. naš profesor je širokogrudo nastavljao svoja naizgled beskrajna predavanja o Ligi naroda. ni ljudi koji su se za praznike tiskali posmatrajući cvetove. ”Hajde da prestanemo da pričamo o takvim besmislicama. tako da ih svi doživljavaju već kao neki obavezni deo trešnjevih cvetova. zar nije tu u pitanju priroda pravno-imovinskih zahteva?” rekao je A. Beskrajna darežljivost prirode i njena beskorisna rasipnost nikada nisu izgledale tako bajkovito lepe kao ovoga proleća. Mir! Mir! - nisam mogao da verujem da su ti zvuci. nije bilo bučnih prodavaca čaja. što je činilo da osećamo kao da gledamo naga telašca cveća. Jednoga dana nas nekolicina smo hodali po travi između redova drveća i na obalama jezerceta. Osećao sam se kao da slušam predavanja o madžongu ili šahu.odlazio da se prošetam ispod trešnji oko jezerceta S. zelenilo mlade trave. o međunarodnom pravu. Cvetovi su izgledali neobično lepo ove godine. uznapredovali oblik retke bolesti pluća spasao ga je od regrutacije. umesto svega toga bila su tu samo trešnjeva stabla koja su cvala neometana i neuznemiravana između zimzelenog drveća. prekrivač teških cvetova koji je savijao grane - sve se to u mojom očima odražavalo kao žive boje sa nekim zlokobnom prelivom.

Iznenada nas je zaustavio zvuk nečijeg hodanja po travi ispod trešnji u blizini.uf!” Prezrivo sam se nasmejao. Pre nego što su trešnje prestale da cvetaju. Bio je to mladić obučen u prljavo radno odelo i drvene sandale. koja je zurila u zemlju i izgledalo je kao da se duri.Bio je bledunjav i na prvi pogled se videlo da je bolestan od tuberkuloze. Pravni fakultet ponovo je obustavio predavanja i sve studente su poslali u fabriku oružja koja je pripadala . Umesto toga. žuto- smeđu košulju. njegova zemljana boja lica. što je najbrži i najuspešniji način da izgleda uredno. njegov prljavštinom izbrazdani vrat. na zemlji pravo . Mogli smo lako da pogodimo da su zbog rata oboje radili u istoj fabrici i da su ovde došli na ljubavni sastanak. pomislivši da bi to mogli da budu čuvari. Čuvši nas. pretvarao sam se da imam slabo srce. ”U vazduhu neprijateljski avioni. i nosila je. Jedina stvar koja je kod tog para izgledala čudesno sveža i čista bile su široke radne pantalone koje je devojka nosila. Kosa joj je bila začešljana unazad. tada svuda prisutnu. I njega je izgleda iznenadio naš dolazak. sve je to govorilo o užasnom umoru neprimerenom njegovim godinama. ”Je li to ono što smatrate sjajem na nebesima i mirom na zemlji?” Bio sam jedini među njima koji nije imao neku ozbiljnu bolest pluća. Posle toga nije nam se mnogo pričalo. retka bradica. uljem umazane šake i stopala. U tim vremenima morali smo da budemo ili odlikovani ili bolesni. da provedu dan gledajući trešnjev cvet. Uputili su nam neprijatne poglede kad su prošli pored nas. verovatno su se uplašili. pobegavši sa posla. Ukoso iza tog mladića stajala je devojka. Njegove godine su mogle da se odrede jedino po boji kratko ošišane kose koja je virila ispod kape za rad u polju.

osnovac koji se. Ovi mali đavoli koji su imali po dvanaest ili trinaest godina bili su jedini drugovi koje sam imao. a ostatak vremena radio sam sa grupom radnika sa Formoze. Davali su mi časove iz svog jezika. iako nizak.. Jedan lukavi dečak među njima uspeo je da ukrade nešto pirinča i povrća uprkos vojniku koji je stražario u kuhinji. i oni su sve to zajedno pripremili. Takođe je krišom jeo naše ukiseljeno povrće kada moj otac ne bi bio kod kuće.. on bi istucao skuvana sojina zrna u avanu i napravio kašu. koja je imala ukus zupčanika. koja se nalazila na malom imanju u predgrađu. žudim za vama. Bili su uvereni da će ih njihovi bogovi spasti od vazdušnih napada i da će se jednog dana vratiti živi i zdravi na svoje rodno ostrvo. Ruke su mi drhtale dok sam ga čitao. koji su kopali veliki podzemni prolaz za evakuaciju dela fabrike u kome su se pravili rezervni delovi. U svojim pismima ponašao sam se hrabro. U dane kada nije bilo pirinča.” . Naš sluga.mornarici. U toku manje od mesec dana moje dopisivanje sa Sonoko bilo je na najboljem putu da postane nešto posebno. Bio je jedan redak u njenom pismu koji sam stalno iznova tiho ponavljao: ”. Odbio sam da učestvujem u njihovoj gozbi. osećao sam se opijenim. za mog oca i sebe. a ja sam im za uzvrat pričao bajke. koristeći pritom ogromne količine mašinskog ulja.. Bilo mi je dodeljeno da jedan deo radnog dana provodim u biblioteci. U isto to vreme moja majka. koja je izgledala kao da se neko ispovraćao. Život u fabrici oružja bio je lagodan. nekoliko kilometara udaljenu od zaliva S.. bez suzdržavanja. Jednoga jutra vratio sam se svom stolu u fabrici pošto se sirena za prestanak opasnosti oglasila i našao njeno pismo kako me čeka. ponašao kao mnogo stariji nego što je zaista bio. brat i sestra sklonili su se u kuću mog dede po majci. Njihova želja za hranom dostizala je skoro skaredne mere. ostao je u našoj kući u Tokiju da vodi računa o mom ocu.

I ponovo. dok se voz zaustavljao i ponovo polazio. video sam suknju kimona krupnih šara. putujući do grada. ljudskim bićem bez protivrečnosti. Možda je to bio uzrok tome što su se slepa odanost. i moje uvek prisutne neprirodne telesne žudnje. da tako kažem. da uzmem neke od svojih knjiga. Vrtelo mi se u glavi i neka toplota i malaksalost obuzeli su mi telo. tu ”normalnost” kao privremeno zaposlenu u korporaciji moga tela. Čule su se glasine da će se neprijatelj verovatno uskoro iskrcati u zalivu S i da će područje u kome se nalazila fabrika oružja verovatno biti zauzeto. Podigavši malo očne kapke. i što su me privezale u trenucima koji su sledili jedan za drugim i učinile nepokolebljivim. Imao sam nameru da prvo odem do kuće u Tokiju. Nedugo zatim. . da bih imao šta da čitam kad se vratim u fabriku. Jedne subote sredinom aprila dobio sam dozvolu da odem na prvo odsustvo koje su mi odavno obećavali. čak i više nego ranije. gde su moja majka i ostali sada živeli. Odsutnost mi je dala hrabrosti. Čim sam stigao do naše kuće u Tokiju. živi zvuk glasa neke žene čuo se iz prizemlja i kao da pritiskao moje grozničavo čelo. Osoba od koje je neko odvojen vremenom i prostorom poprima neka apstraktna svojstva. Razdaljina mi je omogućila da se pravim ”normalnim”. preplavljen željom za smrću. bio sam potpuno i duboko obuzet. i da onda odmah odem i da prespavam u dedinoj kući u predgrađu. poslušno poštujući znake vazdušnih napada. Svakodnevni život postao je predmet neizrecive sreće. Ali. rekao sam slugi da namesti krevet i odmah sam legao. Često sam imao iskustva s tim i odmah sam prepoznao da je u pitanju zapaljenje krajnika. Bio sam slobodan. uzbuđeni. koju sam osećao prema Sonoko. sada spojile u meni u jednu istovetnu materiju. Čuo sam da se neko penje uz stepenice i dolazi niz hodnik. Prihvatio sam. uhvatila me neka jeza. Upravo u smrti ja sam otkrio svoj istinski ”životni cilj”.

tako samo kažeš ’O.. Možda zbog moje groznice. Ćutao sam. pa sam navukao prekrivač sve do brade. ”.” Videvši njene jarkocrvene usne. Poslednji put sam je video na njenom venčanju. iznenađen. Kako možeš toliko da se šminkaš u ovim vremenima. Odjednom je pružila ruku i . Šta je to? Kakav si ti lenjivac!” ”O”. Neki dan su se tata i Tačan sreli negde i on je rekao da može da nam preporuči neko dobro mesto gde možemo da pošaljemo naše stvari. ”Ali. Bila je pet godina starija od mene. ”Došla sam danas da vidim Tačana nekim poslom”.” ”Kakva si ti dosada! Odlazi!” Prišla je mom krevetu. Čako. govorili su da postaje nekako čudno vesela i bezbrižna. postalo mi je neprijatno i zastao sam.. Međutim..” ”Šta ti misliš. zdravo’ kad se nismo videli skoro pet godina?” Bila je iz porodice sa kojom smo bili povezani dalekim rodbinskim vezama. ”Došla sam da ga pitam nešto u vezi sa sklanjanjem naših stvari. i. nazivajući mog oca uobičajenim oblikom njegovog imena. zar te ljudi na zagledaju na ulici?” ”Jesi li već dovoljno porastao da primećuješ kako se žene šminkaju? Tako kako ležiš. izgledaš baš kao beba koja je tek prestala da sisa. suočen sa njenom živošću. i mislio u sebi da bi joj bolje bilo da nije stavila velike bele veštačke cvetove koje je imala u kosi. ali bilo je iskrivljeno u Čako i tako smo je svi zvali.” ”Stari je rekao će danas nešto kasnije doći s posla. prošle godine joj je muž poginuo u borbi. Nisam želeo da me vidi u onome u čemu sam ležao. Ali nije važno. nisam mogao da joj izjavim saučešće. Ime joj je bilo Čieko. rekao sam.. rekla je. toliko si se. Sada sam video koliko su ta ogovaranja bila istinita. ali ta jarkocrvena boja kao da mi je svrdlala pravo u oči i od nje mi je glavobolja bila još jača. i ljudi su počeli da je ogovaraju. koje je bilo Tatsuo. ”zdravo.

i sišla niz stepenice.” Gledao sam u tavanicu. Jesi li merio temperaturu?” ”Tačno trideset devet sa četiri. ali sam zastao. ”Oh. zauzevši miran stav. Ledenu hladnoću njene ruke doživeo sam kao ubod noža.” ”Pobrinuću se ja za to. i to sa tako užasnim izrazom na licu. pa ipak mi je prijala. a vrelina mojih kapaka nanosila mi je neizdrživ bol.” Zatvorio sam oči.” ”Hvala. Uskoro se vratila i sela. Svako ko ima groznicu može da proceni prolaženje vremena sa neobičnom tačnošću.” ”Treba ti vrećica sa ledom.položila mi svoj dlan na čelo. Nemoj da pokušavaš da vidiš ko će duže izdržati. uzviknuo sam na kraju živaca. pa ti si se uznemirio. zatvori oči. Uzela je knjigu sa mog uzglavlja i njen hladni svilenkasti rukav prešao mi je preko obraza.” ”Nema leda. Zaustio sam da je zamolim da ih stavi na moje čelo. tavanica ili ti. Nekoliko minuta kasnije opet je progovorila: ”Kako je spor! Šta li samo radi?” ”Nije spor. jadniče. i ja sam znao da je još uvek suviše rano da Čieko naglašava kako je dečak spor. Molim te. ”Imaš groznicu. dok su rukavi njenog kimona lepršali za njom. Odjednom sam poželeo te rukave. . Soba je polako postajala mračnija. kažem ti”. rekla je. ”Kako vam je spor sluga”. ”Poslala sam onog vašeg dečka po led.” Čieko je veselo otrčala iz sobe.

masno. ukusne kolače daleko od kuće. U tom trenutku moj neobično grozničav dah pomešao se sa njenim. samo se ljubimo. Ona je stalno govorila: ”Samo se ljubimo. kako sam nastavio da mislim na Sonoko. Zubi su nam se bučno sudarili. Sve vreme dok smo bili u zagrljaju mislio sam samo na Sonoko. Svi su znali da su njene sestre lake žene.” Ne znam da li sam doživeo neku seksualnu želju tokom naših poljubaca.. Ali. Usne mi je prekrilo nešto teško. U svakom slučaju. između strasti koja je plamtela u njoj i groznice moje bolesti. srodnosti.. pošto je ono što se zove prvo iskustvo već samo po sebi neka vrsta čulnog osećanja. Sada sam jasno shvatio da ista krv mora da teče i njenim venama. Kako god da je bilo. ovo prvo iskustvo je postepeno postajalo ružno u mojim očima. verovatno bi bilo besmisleno razgraničavati to u ovom slučaju. baš kao neki dečak kome daju divne. Okrenuo sam glavu i ispustio uzdah koji nije ništa značio. Zurili smo jedno u drugo u sumraku. i neki slab dah na svojoj koži. Kada me je Čieko . Najvažnije je da sam postao ”muškarac koji zna da se ljubi”. To je bila moja prvobitna. Ne bi bilo ni od kakve koristi da pokušavam da izdvojim iz zbrkanih osećanja tog trenutka uobičajeni čulni činilac poljupca. Uspravio sam se u krevetu i rekao: ”Još jednom!” Tako smo nastavili naše beskrajne poljupce sve dok se dečak nije vratio. Onda je čvrsto zgrabila moje obraze svojim hladnim rukama. i ja sam se pridigao u krevetu. Već trenutak kasnije Čieko se povukla. ali istovremeno i najozbiljnija greška. Od tog trenutka sva moja sanjarenja bila su usmerena na to da poljubim Sonoko. postojalo je neobjašnjivo i jedinstveno osećanje sličnosti. a on odmah poželi da ih podeli sa mlađom sestrom.Iznenada sam osetio da mi je nešto dotaklo čelo. Plašio sam se da otvorim oči i pogledam.

Pošto sam od rođenja bio sklon sujeverju. naterao me je da konačno donesem odluku. Sonoko i ja smo razmenjivali fotografije kao i svaki mladić i devojka kada su po prvi put zaljubljeni. nosio sam je zavijenu u platno. a sa njim je nestalo i platno u koje je bila uvijena njena slika. Izašli smo iz voza i sklonili se u zemunice iskopane duž podnožja pruge koje se pružalo u ravnicu.pozvala telefonom sutradan. i iz naših skloništa gledali smo kako nebo iznad Tokija postaje grimizno crveno. Taj vazdušni napad u noći dvadeset četvrtog maja. slika koju mi je ona poslala bila je toliko velika da bi jedva stala i u tašnu. Jedne noći sam se vozom vraćao u fabriku oružja kada su se iznenada oglasile sirene i sva svetla se pogasila. Ali. Plašeći se da bi fabrika mogla da izgori zajedno sa njenom slikom. Možda je moj odnos sa Sonoko zahtevao taj kužni dah koji su sobom nosile ove nesreće koje su sledile jedna drugu. nosio sam je sa sobom kad god bih išao kući. Bilo je to prvi put da sam iskoristio svoju ljubav prema Sonoko kao opravdanje za svoja prava osećanja. možda je taj odnos bio od one vrste hemijskih jedinjenja koja mogu da se izazovu samo uz učešće sumporne kiseline. ali veliki zavežljaj koji sam tamo stavio bio je ukraden. . Napisala mi je da je moju sliku stavila u medaljon i da ga nosi na svojim grudima. Nisam hteo da vidim istinitost činjenice da sam osećao neprirodnu hladnoću prema njoj jednostavno zbog toga što mi naši poljupci nisu doneli nikakvo zadovoljstvo. od tog trenutka opsedala me je pomisao da moram ubrzo da posetim Sonoko. Nisam čak otišao ni naš već dogovoreni sastanak. Nekoliko minuta kasnije čuo se znak da se sklonimo. slagao sam i rekao joj da se odmah vraćam u fabriku. razoran kao što je bio i onaj ponoćni napad od devetog marta. već sam uveravao sebe da su mi izgledali ružni samo zbog toga što sam bio zaljubljen u Sonoko. potražio sam svoje stvari u mreži za prtljag. Pošto nisam mogao da je stavim u džep. S vremena na vreme nešto bi eksplodiralo.

Bilo je to parče plavog neba koje bi se pojavilo na trenutak u mrkloj noći. Izgledalo je kao da reflektori koji su uzaludno parali nebo navode neprijateljske avione. Uhvatili bi sjajna krila neprijateljskog aviona tačno na sredini dva zraka koja su se ukrstila. Pa ipak bi se radosni glasovi dizali iz gomile posmatrača svaki put kada bi primetili na grimizno crvenoj pozadini neba senku aviona koji je bio pogođen i koji je padao. Sa našeg mesta nikako nismo mogli da razlikujemo prijatelja od neprijatelja u vazdušnim bitkama koji su se odigravale iznad Tokija. dodajući ga od jednog zraka svetlosti do drugog. Ni protivavionska artiljerija nije bila naročito jaka tih dana. i iznenada bismo između oblaka mogli da vidimo jezivo plavo nebo. Mladi radnici su bili naročito glasni. išao sam preko pragova koji su se još pušili i prelazio mostove kroz uske. Morao sam pešice da pređem polovinu dužine jedne od linija prigradske železnice.. Avioni B-29 stizali su do neba iznad Tokija bez poteškoća. Umesto da nastavim prema fabrici oružja. Moja majka. i zatekao sam ih iznenađujuće vesele uprkos prošlonoćašnjem požaru. Proslavljali su svoje spasavanje tako što su jeli pasulj. kao da je podne. napola izgorele prolaze. koji su iskopali sa mesta gde je bio sklonjen. brat i sestre su te noći tu spavali. svaki put sve bliže i bliže Tokiju. i onda bi ljubazno dozivali avion. Takva je priroda rata. Što se tiče prizora viđenog sa ove razdaljine.bacajući odblesak na nebo. Kasnije tog dana moja šesnaestogodišnja lukavica od sestre došla je u moju sobu i rekla: . i da je naša kuća nedirnuta.. Kad sam se približio kući video sam da ništa nije izbeglo požaru u celom tom delu grada izuzev naše neposredne okoline. izgleda da nije bilo neke suštinske razlike da li je oboreni avion bio naš ili neprijateljski. koja je bila stavljena van upotrebe. Zvuci tapšanja i glasnog odobravanja čuli su se iz ulaza u raštrkane zemunice kao u pozorištu. čim se razdanilo krenuo sam prema kući.

to što sam govorio sebi da je brak suviše mala sreća da bi postojala dok se rat približava konačnom razaranju. ili sam se barem pretvarao da sam to zaboravio. postoji i tako nešto na ovom svetu kao što je brak . ”Brat je lud za izvesnom gospođicom. zar ne?” ”Ko kaže?” ”Znam to odlično. Počeo sam sam sebi da govorim: Pa da.. I ove misli su me podstakle u mojoj izopačenoj odluci da moram da posetim Sonoko što je ranije moguće. Muškarci su zaista zli. Zapravo. je li to loše zaljubiti se u nekoga?” ”A. Osećao sam se kao neki begunac od pravde kada neko.” Ali.da vidim . za mene bi brak mogao da bude neka veoma ozbiljna sreća. čak i pošto je otišla nisam mogao da izbacim njene reči iz glave. srodno želji da se igra vatrom? Dobio sam mnoge pozive da dođem i da ih posetim. gađaću te ovom bočicom mastila. da mi se naježi koža. slučajno pomene nešto što je u vezi sa njegovim zločinom.pa. Pitam se zašto sam to zaboravio. nesvestan njegove krivice. .” ”Šta. pa to je zlo! Lud si za nekim.” ”Pa. ne samo od Sonoko. Dovoljno ozbiljna ..i deca. Da li je to osećanje moglo da bude ljubav? Zar nije to zapravo bilo neko osećanje srodno onom čudnom i strasnom obliku radoznalosti koji čovek pokazuje prema strahu koji prebiva u njemu. ”Da se venčamo? Ni ne razmišljam o tome. Kada ćete da se venčate?” Njene reči su pogodile nešto duboko u meni.” ”Ako ne nestaneš odavde. Bila je to samo obmana. ne. a nemaš nameru da se oženiš njome? Pa to je odvratno.

drugog juna. ali bez ikakvog uspeha. kao da su sa mene spale čini nekog zlog duha. nisam mogao da pobegnem od činjenice da je to ništa drugo do čisto olakšanje. i moći ću da kažem: ”Volim vas”.. i da je istinski volim.. sanjarenje nije intelektualni proces... Suprotno većini mišljenja. U tom trenutku moći ću da zagrlim Sonoko bez ikakvog oklevanja. Hotel.. Ličnosti.. slabašni otpor. Sigurno ću tada. obostrani dogovor da se otpočne sa neprijateljstvima. zastrveni prozori. Sigurno će normalnost tada buknuti u meni kao neko božansko otkrovenje. bilo je predodređeno da se moj san o hotelu ne ostvari. Naposletku sam pristao. poslao sam pismo Sonoko u kome sam je zamolio da mi nađe sobu u hotelu.. Odmah me je obuzelo osećanje olakšanja koje je nalikovalo iscrpljenosti. ključ. ili su bili određeni za prisilni smeštaj stranaca čije su se zemlje predale neprijatelju. Sigurno ću biti ponovo rođen kao neka druga osoba. iz sveg glasa. sigurno ću u tom trenutku moći to da uradim. Svi hoteli su ili bili postali sedišta isturenih odeljenja neke vladine službe. svim svojim sposobnostima.već i od njene majke i bake.. iz sveg srca. a ova činjenica često je povoljna po onu skarednu radnju koja se naziva sanjarenje... već je pre bežanje od intelektualizma.. Pošto nije mogla da za mene nađe sobu ni u jednom hotelu.. Sonoko mi je nekoliko puta pisala. Sve sumnje i slutnje biće potpuno izbrisane. Do tog vremena svi su u fabrici oružja postali toliko nemarni i nebrižljivi da je i najmanji izgovor bio dovoljan da se . koje imaju romantična osećanja uvek prožima neko tanano nepoverenje u intelektualizam... Bez obzira na to koliko sam pokušavao da ubedim sebe da je to moje osećanje zapravo razočaranje i pomirenost sa sudbinom. Raspitivala se u svakom hotelu u selu N. Ali. soba. kao potpuni muškarac. nagovarajući me da budem kod njih. Pošao sam u selo N. Od toga dana moći ću da hodam ulicama tokom vazdušnog napada i da vičem: ”Ovo je moja draga”. Ne želeći da odsednem u kući njene tetke.

nisam se družio i pričao samo sa Sonoko kao onda u vozu. Tokom obroka dodirivali bismo se stopalima ispod stola. Pitam se zašto su sva moja sećanja na putovanja vozom u toku rata. Osećao sam se kao neki malodušni početnik u zločinu koga je predvodnik njegovog društva naveo da bude lopov. Pomagao sam njenim sestrama oko njihovih lekcija iz engleskog i pomno slušao bakine priče o tome kako joj je nekada davno bilo u Berlinu. međutim. Želeo sam da ostavim dobar utisak i trudio sam se koliko god sam mogao. Moja namera i odlučnost su. Sonoko me je upoznala sa svojom tetkom. da svi steknu dobro mišljenje o meni. podigla je medaljon koji je nosila oko vrata . Iako to izgleda čudno. tako tužna. činilo mi se da mi je Sonoko još bliža u takvim trenucima. Imao sam grižu savesti jer sam bio srećan zbog toga što sam bio voljen. U prisustvu njene majke ili bake često bismo razmenjivali drska namigivanja. osim tog jednog jedinog puta. Voz je bio prljav i prazan.dobije odsustvo. sa svakim trzajem voza sve je jače bilo mučenje koje mi je nametala detinjasta i pomalo smešna misao koja me je opsedala: čvrsto sam odlučio da se ne vratim kući a da nisam poljubio Sonoko. jasnijom nesrećom. I ona je postepeno sve više bivala uvučena u tu igru. Dok sam putovao prema selu N. Jednom dok sam se dosađivao slušajući njenu baku kako raspreda svoje priče. Sonoko se naslonila na prozor kroz koji sam mogao da vidim zeleno lišće pod oblačnim nebom sezone kiša. bile drugačije od onog osećanja ispunjenog ponosom do koga dolazi kada se neko bori da postigne svoje želje uprkos stidljivosti i plašljivosti: osećao sam se kao da idem u krađu. knjiški crv! Šta li je to našla na njemu da joj se toliko sviđa?” Pošto sam imao pohvalnu nameru da se svima dopadnem. i iza bake. Činilo mi se da se svi u sebi pitaju: ”Kako je moguće da se Sonoko zaljubila u ovog momka? Kakav bledunjavi. Ili sam možda žudeo za nekom određenijom. tako da sam samo ja mogao da to vidim.

Bio je to samo trenutni predah. kao što je na primer želja da se zagolica malo dete. a sada me je ona mamila nekom setnom upornošću. Čekao sam nekoliko minuta u staroj zgradi pošte. koju sam sam sebi bio nametnuo. Kiša je prestala. Zaslepljujuće bele. a različita je od smelosti zrele žene. mogao sam da razumem pominjanje ”vrele krvi” koja je bojila Julijine obraze. Postoji neka vrsta smelosti koja pristaje jedino devicama. otišao sam do pošte da pošaljem pismo. Tako je vreme prolazilo i svega je dva dana ostalo do trenutka kada ću morati da se vratim u fabriku oružja. koja opija posmatrača kao nežni. a svetlost je bila boje platine. Jedan mali Nemac prošao je na biciklu pored mene. a njegova plava kosa i bele ruke blistale su od vlage. Sonoko je radila u odeljenju jedne vladine službe da bi izbegla da je pošalju negde na dobrovoljni rad. i za to vreme nebo je postalo neznatno svetlije. s koje je kapljala sitna kiša. U ovakvim trenucima moj je um bio spreman da se opije iznenadnom srećom. Već dugo se nisam približio tom zabranjenom voću zvanom sreća. Osećao sam da je Sonoko ponor nad kojim sam stajao. oblaci se nisu razišli. Kako su bele bile grudi koje su se videle iznad obruba u obliku polumeseca njene haljine. ali je obećala da će pobeći s posla tog popodneva i da ćemo se naći kod pošte. Posmatrajući njen osmeh dok se naslanjala na prozor. . nagnut. Slično je to nečemu što je možda neukusno. Svi viši predeli bili su kao obavijeni neprestanim rominjanjem. Na svom putu do tamo prošao sam pored napuštenog teniskog igrališta. okruženo zarđalom žičanom ogradom.i zanjihala ga preda mnom. trajala je sezona kiša. izgledalo je potpuno napušteno. blagi vetar. pa ipak nekako slatko. Još uvek nisam ispunio obavezu da poljubim Sonoko. Pozajmivši bicikl.

jele. Dišući teško. Snažni bokovi su joj se ljupko dizali i spuštali dok je okretala pedale. pocrvenela je kao da joj vatra bukti u obrazima i sklopila oči. Kod pedesetog koraka - spustićemo naše bicikle i zastati da vidimo pogled koji se pruža prema planinama. Još dvadeset koraka i počeću da joj govorim nešto što će izbrisati njenu napetost. Sonoko je zaustavila svoj bicikl ispred staklenih vrata.. A tokom preostalih trideset koraka sasvim će biti dovoljno da održavam neki običan razgovor. rumene obraze.. Njena kosa bila je prelepa dok je lepršala iza nje na vetru. Zakleo sam se da ću verno odigrati svoju ulogu. i zaista sam se osećao tačno tako kao da sam lovački pas koga hrabre da pojuri za plenom. koje niko više nije koristio. srebrne breze krasile su sjajne kišne kapi. sišli smo sa bicikala i šetali duž vlažnog polja koje se pružalo duž puta.sigurno kad je zaista . Tamo preko puta se nalazi drveće. Skočio sam na svoj bicikl i zajedno smo se odvezli niz glavnu ulicu. ”Sada! Hajde!” nešto je u meni reklo. Na ulazu za igralište za golf. Pa ipak sam nastavio da se nadam da će se nešto u meni odigrati svakog trena . Sonoko se zaista našla u mom zagrljaju. zajedno. Bio sam napet kao tek regrutovani vojnik. ovde. govorio sam sam sebi. Možda ću čak i tiho reći: ”Sanjao sam o tome da budemo ovako.” Tada će ona nešto nedužno odgovoriti.smreke.. A onda će mi biti potrebna jedino veština slična onoj sa Čieko. Onda ću staviti ruku oko njenog ramena. Čvršće ću je zagrliti i okrenuti je prema sebi. Nije to imalo nikakve veze ni sa ljubavlju ni sa žudnjom. Izgledala je kao sam život. Njihove senke izgledaju baš kako treba. ali je osmeh obasjavao njene zdrave. Međutim. Usne su joj bile detinje prelepe. Činilo se da delam pod pritiskom nečega nalik na moralnu obavezu koju mi je neki demon nametnuo.. Teško je disala. nisu u meni probudile nikakvu želju. grudi su joj se brzo dizale i spuštale. Odvezli smo se izvan sela i prošli kroz šumarak . javori. Udaljeno je oko pedeset koraka.

još sam svesniji bio činjenice da nemam pravo da tako divan duh držim u svojim rukama.. Moram da pobegnem. A da ne bih izazivao sumnju time što ću izgledati tako turobno kako sam se osećao. Ne rekavši ni reči. Prekrio sam njene usne svojima.poljubim. Šta god da je bila. Sonoko je izgledala još mlađe i svežije nego inače. neprestano sam sebi govorio. Bio sam preplašen.. i polako smo krenuli prema našim biciklima. kao da je nemoćna da sama hoda. Bez i trenutka odlaganja moram da pobegnem. sigurno bi mogla da vidi barem nagoveštaj neodredive prirode moje ljubavi prema njoj. pogledala u moje oči. Ali Sonoko je. Mašina je stavljena u pokret. Videvši njeno nevino devojačko srce koje se na taj način otkrivalo preda mnom. Sve mi je postalo jasno. Njeno lice i pojava uvek su nalikovali na neki lik iz romana. i bez obzira na to koliko sam se trudio da održim svoje . niko nije mogao zasigurno da utvrdi da li je takva ljubav uopšte moguća ili ne. svoju pravu. Povukao sam se i stajao jedan trenutak gledajući je tužnim pogledom. u tom trenutku. Još uvek isto. Niko je više nije mogao zaustaviti. kao neka lutka. pravio sam se da sam veseliji nego inače. Sada je ona izgledala tačno onako kako svi zamišljamo da devojka iz romana izgleda i ponaša se kada je zaljubljena. Jedna sekunda je prošla. sigurno ću otkriti svoju normalnost. Dve sekunde. Nema ni najmanjeg nagoveštaja zadovoljstva. Da je tada. uhvatio sam je pod ruku. istinsku ljubav. Tri sekunde. držala oči spuštene. obuzeta stidljivošću i nedužnom radošću. Uspešnost moje male obmane zapravo me je stavljala u još teži položaj: tokom večere moj srećni izgled tako se dobro poklapao sa potpunom odsutnošću i rasejanošću Sonoko da su došli do očiglednog zaključka.

od neke čudovišne bombe. Uprkos samom sebi. kakvu niko nikada nije ni mogao da zamisli. zanjihala je medaljon u mom pravcu. i da će nas studente sve poslati kao vojsku da izginemo do poslednjeg.da će se tokom tih mesec dana Amerikanci sigurno iskrcati u zalivu S. dajući mi znak da ne brinem.. stvarajući slike naše zajedničke budućnosti. bilo je to više od nade. Sledećeg dana otišli smo ponovo na isto mesto pored igrališta za golf. ili da ću poginuti. bila je to sujeverna sigurnost . ovoga puta bio je to poljubac kakav se upućuje mlađoj sestri. i još jednom me je obuzeo užas. Danas je trava bila suva. Navika je užasna stvar. njena majka je izrazila svoju zabrinutost u vezi sa mojim zdravljem.lažno veselo raspoloženje. moći ću da dobijem odsustvo opet za mesec dana. Sonoko. ”ako se Amerikanci ne iskrcaju u blizini fabrike. nasmešio sam joj se u odgovor. Sonoko je odmah pomislila da tačno zna o čemu razmišljam. Ali. gde god se sklonio. Dve srebrne breze pružale su senku na toj padini. A utoliko je više imao ukus skarednosti. izgledajući kao dve sestre nežnog srca.žute kamilice. i da bi me ohrabrila.ne. ”Pitam se kad li ćemo se opet videti”.. Primetivši to. ”Pa”. Iznenada sam shvatio da je iza tih lica mašta već ubrzano radila. posustajao sam u razgovoru. rekla je. Odrasli koji su sedeli za stolom dopustili su da im licima preleti izraz koji je bio neka mešavina zaprepašćenja i ljutitosti što smo se usudili da tako drsko razmenimo osmehe. odgovorio sam. hodajući . Da li je to možda bio predosećaj atomske bombe koja će uskoro pasti? Krenuli smo prema padini okupanoj suncem. Primetio sam busen poljskog cveća koji smo izgazili kad smo se rastajali . Ponovio sam poljubac zbog kojeg sam se toliko pokajao. ostaci prošlosti.” Nadao sam se .

ali mene je iznenada zaposeo strah koji me je mučio u detinjstvu. Setio sam se kako su sva deca govorila da će ti se prst osušiti ako prekršiš obećanje koje si tako potvrdio. Čitav . odgovorio sam u očajanju. prekide tišinu: ”Kada se sledeći put sretnemo. kakav ćete mi poklon doneti?” ”Što se tiče poklona koji bih mogao da donesem u ovim vremenima”. ”To je prava zagonetka. ”Želim da mi obećate da ćete mi doneti poklon. i ništa drugo nisam mogao da uradim u svoju odbranu do da nastavim svoje pretvaranje da sam veseo: ”Dobro”.” Njena boja glasa bila je neka čudna mešavina samosvesnosti i dostojanstva. šta bi to moglo da bude?” Što sam se više pretvarao da ne znam o čemu se radi.” ”Hm.” ”Molim vas. tim sam više zapravo bivao sateran u ćošak. praveći se da ne razumem na šta misli. molila me je. uradite tako. zar ne? Pokušaću da je rešim natenane u vozu kad se budem vraćao. skrivajući se delimično iza zavese koja je tu visila.” Ukrstili smo prste kao deca kada potvrđuju svoja obećanja. A moj je strah bio zasnovan na mnogo snažnijem razlogu: uprkos tome što to nije rekla. bilo je jasno da Sonoko pričom o poklonu zapravo zahteva da je zaprosim. Taj moj strah bio je kao strah koji dete oseća kada se noću plaši da prođe kroz mračan hodnik. Te noći pred spavanje Sonoko je došla do vrata moje sobe i. napućivši usne kao dete.pored mene spuštenih očiju. ”najbolje do čega bih mogao da dođem jeste pokvareni avion ili blatnjavi ašov. ”hajde da ukrstimo prste.” Sonoko je naglasila to ”obećate”. rekao sam joj kao detetu. da ostanem još jedan dan. Taj je pokret izgledao potpuno nevino.” ”Nisam mislila na nešto što ima oblik. Mogao sam samo da zurim u nju kao zapanjen.

bio je poništen otkrićem one greške koju sam načinio na samom početku. Namerno sam opisao fabriku oružja u kojoj gotovo i nije bilo discipline kao veoma strogu kasarnu. Zaustavio sam svoje krvavrenje zavojima samoobmanjivanja.” Skoro sam se osećao srećnim dok sam joj davao taj odgovor. Neko ko je teško ranjen ne zahteva da zavoji koji će mu spasti život budu čisti. . u početku samo površno.. Posle nekog vremena zastala je ispred prozora i zurila kroz njega. koji su mi barem bili poznati. ne pomerajući se. za koji sam mislio da je tako tačan. uporno ponavljajući da ako se ne vratim tamo sutradan da ću verovatno otići u vojni zatvor. stvarno moram. Moje osećanje sreće bilo je zapravo ništa drugo do ono što čovek oseća kada izbegne neku ozbiljnu opasnost.čak iako sam i ja sam želeo da se zavaram i predam raspoloženju nežne pažnje i budnosti kojim me je njena porodica okruživala.. Samoobmanjivanje je sada bilo moj poslednji tračak nade. Jutro mog odlaska je stiglo i zatekao sam sebe kako neprestano zurim u Sonoko . Shvatao sam da je sve završeno .kao putnik koji po poslednji put gleda predeo koji će upravo napustiti. iz mog saznanja da sada posedujem nove moći da je mučim. Još jednom je mehanizam obmane započeo da radi u meni. Pa ipak je mirnoća Sonoko činila da se osećam nelagodno.moj proračun. i nisam mislio ni na šta drugo do da otrčim do bolnice.iako su ljudi oko mene mislili da sve tek počinje . ali moje tumačenje je bilo da ono proističe iz mog osećanja nadmoćnosti nad Sonoko. ”Morate li zaista da idete?” ”Da. pretraživala sobu da vidi da li sam nešto zaboravio. te samim tim nisam mogao ni da zamislim kako bih proučio osećanja koja su me obuzimala dok sam gledao Sonoko. Pomagala mi je da spakujem torbu.

kao što ne bih mogao ni da odem iz sobe a da ne zatvorim vrata od ormana. ”Doći ćete ponovo.” Sam sam se sebi smučio kad sam izgovorio te reči. Zar niste vi devojka koja će postati moja žena?” Neprestano su iskrsavale ovakve suprotnosti između mojih intelektualnih shvatanja i pogleda i mojih osećanja. koje je poticalo još iz detinjstva. tako žustrom i razumnom da je to bilo skoro smešno. već da je to proisteklo iz nečega što je postojalo čak i pre nego što sam se ja kao takav uključio. Kao deo mog viđenja vladanja sobom. nešto u vezi sa njenim položajem tela više mi je nego jasno stavljalo do znanja da ona tiho i detinjasto čeka. znao sam da to nije bila moja krivica. Nevidljivi prolazak neke veverice zanjihao je granu. zar ne?” Govorila je tiho.Tog dana opet nije moglo skoro ništa da se jasno vidi izuzev oblačnog neba i jasno zelenog lišća. neprestano sam govorio sebi da bi bilo . ”Pa. Dok sam gledao Sonoko. Ne sumnjajte u to ni trenutka. koliko u nešto dublje. ako budem živ. nisam mogao da se pravim da to ne primećujem. upravo stoga sam stekao naviku da te delove mog karaktera koji su na bilo koji način bili u mojoj nadležnosti izlažem bodrenju.kao što je ovo ”Pa. Prišao sam joj i nežno je zagrlio. možda” . nešto izvan mene. Čipka na njenoj bluzi dizala se i spuštala sa nekim ponosom. Ramena su joj bila mirna. Zvučalo je nekako kao da nema toliko poverenja u mene. a glas joj je odavao potpuno poverenje. Znao sam da ono što me je teralo da zauzimam takve mlake stavove .nije bila neka greška u mom karakteru koju sam mogao da ispravim. Međutim. Ukratko. možda. sigurno. Moj um bi najviše voleo da sam rekao: ”Naravno da ću doći! Ništa me ne može sprečiti da vam dođem. Pošto sam bio uredan i držao do reda u svemu.

kad im je odsečena svaka druga odstupnica. osoba koja želi samo da bude voljena. osoba koja jasno ne razlikuje ono što joj se sviđa od onog što joj se ne sviđa. ”Ne brinite”. kome često pribegavaju osobe koje se. učinio je da celo moje postojanje izgleda besmisleno. Čak ni normalna osoba ne može da vlada svojim ponašanjem samo uz pomoć volje. Nećete biti čak ni povređeni. nemuška osoba. Samim tim. sigurno je mogao da postoji nekakav razlog za sumnju da smo Sonoko i ja savršeni par i da nam u svakom pogledu predstoji srećan bračni život.” Ali. Dakle. možda.. taj lik mlakog čoveka koji je Sonoko sada imala prilike da vidi. ”Nećete poginuti. tiho je rekla Sonoko. a da ne zna kako da voli. To me je nateralo da izgubim sigurnost i u moju volju i u moj karakter. što se moje volje tiče. baš kao da nisam želeo da propustim ni jednu jedinu priliku da mučim samog sebe. ili barem. koji je toliko naglašavao volju. u ovom slučaju ni snaga jednog Samsona ne bi bila dovoljna da me natera da zauzmem muški i nedvosmisleni stav prema Sonoko. sam je po sebi bio preterivanje koje se graničilo sa nemogućim. a moje molitve su uvek . probudio je moje osećanje gađenja. ja sam namerno stekao naviku da zatvaram oči čak i pred takvim očiglednim pretpostavkama. bio je to nemogući zahtev od samog početka.. nisam mogao da verujem da je bilo šta drugo do lažna.. S druge strane. ali što se tiče onih delova moje ličnosti za koje nisam snosio ni krivicu ni odgovornost.bolje da umrem nego da postanem mlaka osoba.. Svake noći se molim našem Gospodu za vas. povlače u sigurnost skloništa u kome sebe smatraju tragičnim junacima. ovaj način razmišljanja. Ova vrsta bodrenja je naravno bila moguća i primenljiva na one delove moje ličnosti za koje sam ja snosio odgovornost. neki razlog koji bi možda opravdao čak i to nešto normalno u meni koje bi odgovorilo ”Pa. i razbilo je u parčiće moje samopouzdanje. To je otrcano lukavstvo. Bez obzira na to koliko sam normalan mogao da budem. ovo što je izgledalo da jeste moja narav.

pogled njenih očiju probudio je nešto što je spavalo u meni. umesto toga.” ”Zašto?” upitala je. Oblak čipke sa njene bluze probio se iznad njenog kariranog kaputića i lepršao je na povetarcu. Saznanje da je to njen glas oblilo je moje srce kao jutarnja svetlost. noseći grimizno crvenu kutiju sa užinom. Nisam mogao da smislim nikakav odgovor na to.. Bio sam uhvaćen između njenog pogleda i njenog nevinog pitanja.. To je dovoljno da me uplaši. da je drmam dok se ne probudi. ali uprkos tome što sam se navikao na njega. a onda je istrčala napolje. Sve do tada osećao sam snažnu želju da prodrmam ovu devojku. koja kao da je zaspala u toj svojoj smirenosti. širom otvorene. Njene možda previše pune usne izgledalo je . Ali. Neki jasan glas me je pozvao iz neočekivanog pravca. Njene oči pune života gledale su me. Baš u tom trenutku sunce je zasijalo kroz drveće i ja sam je video kako maše tom svojom kutijom visoko iznad glave.. I baka i majka su došle da me isprate. tako da je moj rastanak sa Sonoko na stanici bio površan i bezazlen. zar ne? Verovatno ste zbog toga tako smireni.uslišene. koja je imala zlatnu kopču. Voz je ubrzo došao i ja sam seo pored prozora. Sonoko je prošla kroz kapiju za nosače i držala se za crnu drvenu ogradu koja je okruživala peron.. Moja jedina misao bila je molitva da voz ubrzo krene. To je sigurno bio njen glas. i zbunjenost me je sveg obuzela. Šalili smo se jedno sa drugim i ponašali se ravnodušno. Voz je počeo da se kreće. Najmlađa sestra jedva da je i dotakla moj dlan svojom ručicom kad se pozdravljala.” ”Vrlo ste pobožni. koji su bili potpuno oslobođeni sumnje i prozirni kao rosa. Bilo je vreme da njene mlađe sestre pođu u školu i one su došle da se oproste. pogledavši me svojim mudrim crnim očima. iznenadio sam se kad sam ga čuo kao uzvik iz daljine. Uputio sam pogled u pravcu iz koga je dopro do mene.

gotovo je”. ”Gotovo je. bolna iscrpljenost sve me je više obuzimala. Postavši svestan . Da sam samo rešio to X na početku. Da sam samo koristio deduktivni metod. sve je bilo pogrešno. Zvučalo je neizrecivo tajanstveno. a onda. govorio sam sam sebi. Jedna od njih je bila medicinska sestra Crvenog krsta koja je nosila tamnoplavu uniformu. i baš tako mi je izmakla pogledu. a druga neka siromašna seljanka koja joj je izgleda bila majka. Bol koji sam osećao bio je potpuno jasan. Sonoko! Sonoko! Sa svakim ponavljanjem srce mi je bilo sve teže i teže.da oblikuju reči. sve bi bilo u najboljem redu. Moje duševno previranje bilo je toliko očigledno da su dve putnice koje su sedele preko puta mene počele da me sumnjičavo gledaju. svetlog dana čeka na zvuk topa koji treba da se oglasi u podne. mogao bih samo da kažem da je to bio bol nalik na bol nekoga ko jednog jasnog. Kada bih pokušao da ga opišem. pokušava da otkrije prazninu koja čeka negde u plavom nebu. kada vreme za oglašavanje podneva prođe u tišini. Najgore što sam mogao da uradim bilo je da budem samo napola pametan. On je jedini na svetu koji zna da se podnevni top nije oglasio tačno u podne. Moj jad nalikovao je osećanju obeshrabrenog studenta koji je pao ispit: napravio sam grešku! Napravio sam grešku! Jednostavno zbog toga što nisam rešio to X. Samo sam ja zavisio od induktivnog metoda. kao i svi drugi. ali takve jedinstvene i neshvatljive prirode da ne bih mogao da ga objasnim ni da sam pokušao. sa svakim otkucajem njenog imena oštra. Njegova nestrpljivost rastrzavajuća je nestrpljivost čekanja za nečim žuđenim što je odavno trebalo da dođe. i iz tog jednostavnog razloga sam pao. da rešim matematički zadatak života. To osećanje je bilo toliko udaljeno od utabanih staza ljudskih osećanja da sam čak imao poteškoća da ga prepoznam kao bol. Sonoko! Sonoko! Ponavljao sam njeno ime u sebi sa svakim pokretom voza. a sumnja je užasna sumnja da možda naposletku neće ni doći.

Imao sam urođeni otpor prema priznavanju poraza.” ”Ali.bez obzira na to koliko sam razmišljao o tome. rekao sam sebi. pomešan sa dosta tarovog korenja i ukrašen sa dva parčeta ukiseljene rotkve. još je suviše rano. obraza crvenih kao trešnje.smrti u vazdušnom napadu. i protrljao sam oči. Siromaštvo njenog sadržaja učinilo je da njihov ručak izgleda gore čak i od hrane koju smo dobijali u fabrici oružja.” Naposletku. smrti u vojsci. smrti na bojnom polju. Kada sam stigao u kuću u predgrađu te noći. da bi sakrila svoju zbunjenost.njihovih pogleda. osmotrio sam medicinsku sestru i video da je to neka debela devojka. Štaviše. gladna sam. majka je popustila i izvadila njihovu kutiju sa ručkom. u konačnom .” ”Ne zahtevaj stalno nešto. Ubrzo sam shvatio da moje gledište potiče od toga što sam potpuno izgubio želju da živim. vreme nije bilo povoljno za samoubistvo. tako sam gladna. nema nikakve potrebe da sam preduzmem takav konačan korak.sigurno je moje ime već na spisku za neku od njih: zločinac koji je osuđen na smrt ne izvršava samoubistvo. Ali. po prvi put u svom životu sam ozbiljno razmatrao samoubistvo. kažem ti. Bio je to samo kuvani pirinač. ali je ona počela da jede sa velikim zadovoljstvom. A ovo je. čekao sam da mi nešto učini uslugu i da me ubije.” ”Ne. Umesto toga. barem ne kada sam okružen takvim obiljem toliko različitih vrsta smrti . Ne . Nekako mi običaj ručavanja nije nikada ranije izgledao tako besmisleno smešan. smrti na dužnosti. ta zamisao mi je postala užasno zamorna. Molim te. počela da je nagovara majku: ”Molim te. smrti od bolesti . Iznenadio sam je kad sam joj uhvatio pogled. i naposletku sam odlučio da bi to bio smešan poduhvat. dok sam razmišljao o tome. molim te.

Bila je to nepodnošljiva ljubomora kakvu veštački biser verovatno oseća prema pravom... predajući se izgovorima samoopravdavanja koji su. a njihovo lišće je treperilo kao da su nešto slutile. bila je toliko rasejana da su je svi na poslu pitali da li se dobro oseća. videla je padine vulkana kako se jasno sijaju zagasitom. ali kada se vraćala na posao posle ručka išla je zaobilaznim putem i svratila do igrališta za golf. i dok sam bio oprezan da ne kažem nešto što bi moglo dalje da razvije stvari. Videla je i pramenove tamne magle koji se dižu iz ždrela planine. Bilo je to pravdanje da sam morao da pobegnem od nje upravo zato što sam je zaista voleo. A onda. izgledalo je kao da je cela planina bila isprana. Pogledala je unaokolo i videla žute cvetove kamilice koji su još uvek bili izgaženi baš onako kako smo ih mi ostavili. i videla je dve srebrne breze. Onda je otišla kući na ručak. kada se magla razišla. gde je zastala. bilo isto kao da sam rekao da čekam da mi nešto učini uslugu da me održi u životu. i to upravo zbog njene ljubavi?. žuto-smeđom bojom. Pisala je da je posle rastanka sa mnom na stanici sela na svoj bicikl i otišla na posao. Dva dana po mom povratku u fabriku oružja primio sam strasno pismo od Sonoko. Napravila je mnogo grešaka dok je razvrstavala papire.. kao dve sestre koje se vole. Nastavio sam da joj često pišem pisma. ipak sam istovremeno koristio takav ton koji neće otkriti nikakvo povlačenje ili hlađenje sa moje strane. Pa ipak je bilo i trenutaka u kojima sam se osećao ponovo smirenim. Ali. Bio sam ljubomoran. Ili možda može da postoji tako nešto na ovom svetu kao što je čovek koji je ljubomoran na ženu koja ga voli.razmatranju.. lupajući glavu i tražeći načina da izbegnem tu ljubav koju sam upravo ja sam nametnuo Sonoko!. verovatno bili najbliži istini. ma kako jadni. A u tom istom trenutku ja sam bio u vozu.. Nije prošlo ni mesec dana. a ona mi je napisala da će svi ponovo ići da posete . Nije bilo nikakve sumnje da je zaista zaljubljena..

A kada sam je ponovo sreo. Sonoko i Kusano.. Naravno da ću biti . Naša porodica bi volela da se sve utanači. otkrio sam da sam se ja potpuno promenio. nikada vam to neću zameriti. Ono što imam da kažem je kratko? Jednostavno želim da vas pitam kako se vi osećate u vezi sa tim. Zbog toga i hoću da vas pitam kako se vi osećate u vezi sa tim. Ali. Sonoko računa na vas. Rukopis kojim je bilo napisano toliko je ličio na njega. Moja majka je izgleda čak počela da razmišlja o tome kada bi ta svečanost mogla da bude. što podrazumeva i dogovor sa vašom porodicom. niti će to uticati na naše prijateljstvo. Za vreme te posete Kusano mi je uzgred rekao nešto što me je. a tako i svi ostali. čim dobijemo vesti od vas. zar ne?” Nedelju dana kasnije otišao sam do kuće u predgrađu gde je moja porodica stanovala. Samo mi recite kako se vi zaista osećate i ja ću prestati da se brinem. mi samo nagađamo. i saznao sam da je njegovo pismo već stiglo. ili biti ljut. Čekaćeš ga. pa čak i njena majka i baka. Postalo mi je nemoguće da se makar i jednom našalim. Cela porodica se brine zbog vas i Sonoko. ali su je pripisivali samo iskrenosti mojih namera. ali pretpostavljam da bi bilo sasvim u redu da se dogovorimo i da sada utvrdimo datum veridbe. iako je to izgovorio svojom uobičajenom blagošću. Čak i ako je vaš odgovor ’ne’.Kusana u jedno mesto pored Tokija gde je bio premešten. Mene su naimenovali opunomoćenim poslanikom u toj stvari. primetili su tu promenu u meni. a sama njegova nevešta ruka otkrivala je iskrenost njegovog prijateljstva: ”. ja zaista ne mislim da vas nateram da preduzmete bilo kakav korak za koji ne biste bili spremni. ipak me je neodoljivo privlačio još jedan sastanak sa njom. iako sam bio čvrsto odlučio da pobegnem od nje.. Možda je još isuviše rano za to. dok je ona ostala ista kao uvek. Naravno. nateralo da zadrhtim od strepnje: ”Za nekoliko dana poslaću ti jedno prilično važno pismo. Čudno je bilo to što. Ali. Slabost me je terala da idem sa njima. naravno.

Sve što je trebalo da uradim bilo je da proteklih nekoliko meseci smatram besmislenim.oduševljen ako je odgovor ’da’. rekao sam sebi. Ono što želim je vaš iskreni odgovor. da verujem da me je pokretala prolazna strast . kako sam ponovo iščitavao Kusanovo pismo. čak i tokom takvih vremena silnih nesreća i propasti do kojih nas je ovaj rat bio doveo. štaviše. Nisam ni sanjao da bi ovo moglo da se desi. Ja sam osvajač. Bio sam student. Pa zašto onda nisam shvatio da se svakodnevna životna dešavanja i odgovornosti odvijaju čak i u ratnim vremenima? Međutim.. osvrćući se kao da me je neko posmatrao dok sam čitao pismo. da odlučim da od samog početka ni trenutka nisam bio zaljubljen u devojku pod imenom Sonoko. na usnama mi je zaigrao prkosan. Iskreno se nadam da ćete odgovoriti bez bilo kakvog osećanja prinude ili obaveze.. ja sam odavao predstavu sreće u kojoj niko nije mogao da otkrije ni najmanju grešku.” Osećao sam se kao da me je grom udario. A do tog trenutka sam čak i ja mislio da sam zaljubljen. i naposletku se sasvim obično osećanje nadmoćnosti javilo u meni. pošto sam odrastao tokom čitavog niza ratova. jedva primetan osmejak pojavio se na mojim usnama. Ali. te sam tako imao isto toliko prava da je prezirem koliko i bilo ko drugi. Čak iako je moje srce bilo ispunjeno nelagodnošću i neizrecivom tugom. ne u takvu devojčicu. Pogledao sam unaokolo. A zapravo. Rekao sam sebi da mi na putu stoji samo jedna mala prepreka koju treba da uklonim. i radio sam u fabrici aviona. previše sam razmišljao o romantičnim uplivima rata. magnetska igla na kompasu ljudskog života i dalje je pokazivala u istom pravcu kao i uvek. dat slobodne volje. ciničan osmeh. ali moja osećanja neće biti povređena čak ni ako je ’ne’. nekakav čudan. Propustio sam da uzmem u obzir činjenicu da bi Sonoko i njena porodicu mogli da imaju potpuno drugačiji stav prema ratu od mog. Kao vaš veoma dobar prijatelj čekam na odgovor. nisam još imao ni dvadeset i jednu godinu. Neko ko nije nikada upoznao sreću nema nikakva prava da je prezire.

Posle svakog nemarnog prolaska električni kablovi lenjo bi se ljuljali.(lažljivac!) i da sam je obmanuo. da je ostavi bez trenutka premišljanja. a onda. Prihvatio sam se tog zadatka tačno tako kao da sam ljubomorni ljubavnik koji sve preduzima da spreči brak između devojke koju voli i nekog drugog. Stekao sam bio naviku da se potpuno oglušujem o sve ono što ne želim da čujem.” Kako je to divno! Postao sam čovek koji može da očara ženu a da je ne voli. sijajući se na suncu. Pa ipak nikako nisam mogao da okrenem leđa činjenici da ne postoji nešto takvo kao što je razvratnik koji napušta neku ženu pre nego što je postigao svoj cilj. kojom su s vremena na vreme prolazili nevidljivi električni vozovi.. Onda ne bi bilo razloga zbog koga ne bih mogao da je odbijem. A iza njega nalazila se ravnica. ja sam odbacio svaku takvu misao. . Sigurno me jedan poljubac ne obavezuje!. Njegovi zraci pržili su svom snagom lišće na kome su se grube. debele žile jasno ocrtavale.. Koliko sam samo daleko od ispravnog. punog vrlina.. Otvorio sam prozor i pozvao majku. Jedino što mi je sada bilo potrebno jeste da otkrijem neki način da se spasim ženidbe. Dokle god je pogled dopirao tamno zeleno obilje bespomoćno je poleglo pod bleštavilom koje je pritiskalo baštu. ispunjavajući ceo taj predeo drhtajima. Redovi paradajza i plavog patlidžana uzdizali su prkosno i oštro svoje sparušeno lišće prema suncu. Bio sam ponesen zaključkom do koga su me moje misli dovele: ”Nisam zaljubljen u Sonoko. Veliki povrtnjak bio je obasjan jasnim sjajem letnjeg sunca. kada ljubav počne da gori u njoj. kao neka tvrdoglava stara žena. Iza povrtnjaka nalazio se šumarak. Ali.. koji je okruživao hram čije je sumorno pročelje bilo okrenuto u pravcu kuće. dobrog studenta kakav sam naizgled.

već sam joj ukratko rekao šta u njemu piše. ona je bila mirna i popustljiva kao i uvek.” ”Nešto važno je u pitanju.ostao je nepomičan. prekinula me je. U odgovor na moj poziv. Stigavši do kuće. Dok sam govorio. dođi ovamo. Rekao sam joj da ko god da postane moja žena da joj sigurno neće biti lako da živi u istoj kući sa mojim razdražljivim i džangrizavim ocem. stavila je korpu na prozor i upitala me šta želim. Nisam joj pokazao pismo. a da se ni jednom nije okrenuo u mom pravcu. verovatno bi došlo do svakojakih vrsta razilaženja između običaja u našoj staromodnoj porodici i onoga što sam opisao kao njenu živahnu. Ali. da ne želim da se brinem oko preuzimanja odgovornosti zbog žene tako brzo. tako da sam mogao da vidim blesak njenih belih zuba dok se kretala prema meni. Kada je prišla dovoljno blizu da sam mogao da je čujem. Sve sam ove razne primedbe iznosio ravnodušno. sagnut nad jednim sunckretom povijene glave. ogromni slamnati šešir sa plavom trakom podigao se u sredini povrtnjaka. Dođite ovamo na trenutak. kao da je pokretima pokazivala da joj nije pravo.. Bila je to moja majka. A što se mene tiče. Nosila je korpu punu zrelog paradajza. ”Čudno je da tako govoriš”. Slamnati šešir koji je moj ujak nosio . kao da ni ne pomišlja .bio je to stariji brat moje majke . možda sam pričao samo da bih sebe ubedio. zaboravio sam zašto sam je zvao. Sadašnji način života moje majke učinio je da je ona postala preplanula od sunca. opuštenu porodicu. Štaviše. nadajući se da će se moja majka složiti i da će se tvrdoglavo odupirati bilo kakvoj pomisli na venčanje.” Moja majka se polako približila. pozvala me je visokim glasom nalik na dečji: ”O čemu se radi? Ako želiš nešto da mi kažeš. a da nema nikakve nade da imamo posebnu kuću u ovakvim vremenima..

kao da je to neka nepoznata žena koja me gleda po prvi put. ja nisam bio baš toliko ozbiljan..ako ste vi . Ti . Onda se. nasmejao sam se i rekao: ”Ma ne budite ludi.ozbiljno na to. pokušavajući da sakrije svoju zbunjenost. koje je čak i meni zvučalo veštački. Najbolje bi bilo da jednostavno pošalješ običan odgovor.. Onda je ona postala ozbiljna i tako smo dovde stigli.” ”Pa.” Te večeri napisao sam pismo okolišnog odbijanja.ona .” Shvativši šta hoće da kaže.” odgovorio sam i uzdahnuo.da bi se brinule oko takvih stvari.” Osećao sam se kao da se nikada ranije nisam tako gorko nasmejao. oko koje je rastao kukuruz. ”Da li zaista mislite da bih tako nešto učinio? Da li tako malo poverenja imate u mene?” ”Ah. ”Zbog toga majke i postoje . što se tiče ovoga o čemu smo upravo razgovarali. . Samo sam htela da budem sigurna. Ne brini se. Napisao sam da je sve to došlo tako iznenada za mene i da moja osećanja ne sežu tako daleko. Izraz njenog lica sada je bio nekako drugačiji. ”Slušaj. kako se ti zaista osećaš? Da li je voliš. ma znala sam ja to.pa.” Pogled koji mi je uputila bio mi je čudan. ili ne?” ”Naravno. zar ne?” ”Hm. usplahireno trčeći. Više sam to shvatao kao zabavu. onda nema nikakvih poteškoća. da se ja vratim. to pismo samo pokušava da utvrdi kako se ti osećaš. zar ne? Što ranije to raščistite. Moja majka je otišla sve do kapije od bambusa. majko.” Ponovo je zauzela svoje veselo držanje. promrmljao sam. Na kraju krajeva. ”Dakle. Pa. Imam poverenja u tebe. to bolje za vas oboje. Sve je u redu sada. vratila do prozora na kome sam ja bio.” Što se tiče Sonoko. ”Ali. i ja – pa”.

Jedan od naših mlađih predavača počeo je u nagoveštajima da govori o miru. prljavim rukama i na koga je brzo i vešto stavila poštanski žig. Sutradan ujutru. neprestano sam sebi mrmljao ime Sonoko kao da je to sveto pismo. Žena na šalteru za posebne pošiljke sumnjičavo je gledala u moje ruke koje su se tresle. pitajući se: ”Hoće li sada pući? Hoće li sada pući?” .” A s druge strane sam i prezirao zanesenjake koji su još uvek verovali u pobedu. Ljudi su govorili da će Tokio biti sledeći. Stanovišta sklona predaji postala su raširena među studentima. Kada sam konačno mogao da ustanem iz kreveta. Pomalo me je utešilo to što sam video kako neko mojom nesrećom rukuje na tako pouzdan. Bila je to naša poslednja prilika. Tokom jedne od mojih poseta našoj kući u predgrađu obuzela me je teška groznica. saznao sam vesti o razaranju Hirošime. Sve je bilo kao da neko nastavlja da duva u dečji balon koji je već naduvan. Jedino što sam želeo bilo je da otpočnem novi život. poslovan način. stao sam pored pošte da pošaljem pismo. pokušavajući da zadobije naklonost svojih studenata. čiji je uzrok bio nepoznat. Dok sam ležao zureći u plafon. mislio sam: ”Nemoj ni da pokušaš da mene prevariš. samozadovoljno ispupčenje njegovog malog nosa dok je izražavao svoja najsumnjičavija stanovišta. Ljudi su već probili granice očaja i sada su išli za svojim poslovima veselih izraza na licima. na putu do fabrike oružja. Meni je bilo potpuno svejedno da li ćemo rat dobiti ili izgubiti. Izgledalo je kao da je život bar na trenutak oslobođen svake opasnosti. Neprijateljski avioni imali su sada za svoj cilj manje gradove i mesta. koji kao da se grozničavo okretao. Zurio sam u svoje pismo koje je ona uzela grubim. Sve je odisalo nekim veselim uzbuđenjem i iščekivanjem. U beloj košulji i kratkim pantalonama hodao sam ulicama. Iz trenutka u trenutak ništa se nije događalo. Gledajući u uštogljeno.

Značilo je to da. Te večeri je moj otac došao pravo sa posla u kuću u predgrađu.Pa ipak se iz trenutka u trenutak ništa nije događalo.to je značilo da užasni dani počinju. koji je uspeo da dobije iz pouzdanih izvora. Leci su sadržavali vesti o predlozima za predaju. Umesto toga. već koliko sutradan moram da počnem taj ”svakodnevni život” kao i svaki drugi član ljudskog društva.” Pokazao mi je jedan primerak sa tekstom na engleskom jeziku. ”ti leci govore istinu. Nije to bila surova stvarnost poraza. ali čak i pre nego što sam stigao da ga pročitam. Da je to potrajalo još neko vreme. rekao je. već me je bila obuzela stvarnost tih reči. pridruživši nam se na terasi. ne bi nam preostalo ništa drugo do da poludimo. hteo to ja ili ne. i uprkos svemu što me je navelo da verujem da takav dan neće nikada doći.samo za mene . Došao je kroz baštu i. za mene . Uzeo sam taj primerak u ruke. odmah progovorio: ”Slušajte”. Ovakvo stanje stvari trajalo je skoro deset dana. Onda su jednoga dana neki sjajni avioni našli svoj put kroz bespomoćnu protivavionsku vatru i obasuli su nas propagandnim lecima koji su padali kao kiša iz letnjeg neba. Kako su me samo te puke reči naterale da zadrhtim! .

nije bilo ni najmanjeg znaka da će početi taj svakodnevni život koga sam se plašio. i ja sam tu uniformu vratio.hoću li biti u pravu ako to opišem kao osećanje da mi je neki veliki teret pao sa srca? Pravio sam se sam pred sobom da mi je drago. a ne ona mene. i sada je ta loša navika prerasla u nešto što bi se moglo nazvati nekom vrstom grozničave oholosti. To je učinilo da se osećam . Moj školski drug koji mi je pozajmio svoju uniformu za fakultet bio je otpušten iz vojske. svih sećanja na moju prošlost. Umesto toga. Hvalio sam se sam sebi da je to prirodno. ČETVRTO POGLAVLJE Suprotno mojim iščekivanjima. . Na neki veštački način umirilo me je to što sam otkrio da čak i ja mogu da prolivam suze. nešto nalik na čoveka koji se lažno predstavljao i koga je igra čudne sreće dovela do prestola. Dugo sam već bio uporno nastojao da tumačim sve što me je sudbina naterala da uradim kao pobede moje sopstvene volje i pameti. U prirodi onoga što sam smatrao svojom pameću postojalo je nešto sramno. Moja sestra je umrla. Sonoko se zvanično verila i udala se ubrzo posle smrti moje sestre. pošto sam ja nju odbacio. činilo mi se kao da je cela zemlja obuzeta nekom vrstom građanskog rata. i izgledalo je da ljudi čak i manje pomišljaju na sutrašnjicu nego što su to činili tokom pravog rata. Tada sam neku vreme živeo u obmani da sam oslobođen sećanja. Taj glupi otimač tuđeg trona nije mogao da predvidi osvetu koja će neizbežno stići njegovu besmislenu tiraniju.

. Na . Bila je to zbirka rečitih ogleda nekog francuskog pisca.. u kojoj su postepeno počela da se pojavljuju nova izdanja. Činilo se da je moja nekadašnja želja za prirodnim i spontanim samoubistvom. Bile su tu i moje studije prava. kojima nisam posvećivao ni misli ni pažnju. Jednoga dana svratio sam do knjižare. Nisam obraćao pažnju ni na šta. Njegova porodica je već dugo posedovala prodavnicu slatkiša.. Nisam osećao ni da sam živ ni da sam mrtav. Mera moći neke žene je stupanj patnje kojom može da kazni svog ljubavnika. i nasumice sam uzeo u ruke prevod neke knjige u grubom kartonskom povezu. i odlasci na fakultet i dolasci kući. Na putu do fakulteta sutradan ujutro nešto me je iznenada nateralo da se zaustavim kod te knjižare. Snažno osećanje nelagodnosti nateralo me je da zatvorim knjigu i vratim je na policu. Stekao sam osmeh koji je pokazivao moju mudrost u odnosu na svet i život i bio nalik na osmeh nekog mladog sveštenika. spustivši je pored moje otvorene sveske. koja se nalazila blizu glavnog ulaza na fakultet. Istinski bol može jedino postepeno da dođe. Otvorio sam knjigu da pogledam i jedan red na toj strani prikovao mi je pogled. potražio sam onaj red.. Sledeća godina protekla mi je u nejasnim osećanjima punim nadanja. kojima sam se nemarno i površno bavio. niti je nešto ili neko obraćao pažnju na mene. i da kupim knjigu koju sam prethodnog dana pregledao. Sada mi je izazivao još jače osećanje nelagodnosti nego juče: .. za pogibijom u ratu. Potpuno je istovetan sa tuberkulozom u tome da ta bolest već dođe do kritičnog stadijuma pre nego što pacijent postane svestan njenih simptoma.. bila potpuno iskorenjena i zaboravljena. Imao sam jednog prijatelja na fakultetu sa kojim sam bio u prisnijim odnosima. Za vreme predavanja o građanskom pravu krišom sam izvadio tu knjigu i.

činilo mi se kao da on misli da potpuno razume moju tadašnju neodlučnost i premišljanje i da ga to podseća na vreme kada su i njega samoga obuzimala ista takva osećanja. Smernost i čednost oblici su sebičluka. jer sam mogao da saosećam sa njim. u redu. Ali moje su istinske želje bile toliko tajne da nisu dozvoljavale čak ni taj oblik ugađanja sebi.što znači. samo mi se javite. i. A istovremeno bilo kakve zamišljene. vredan student. cinična boja njegovog glasa kad je govorio o ljudima i svetu.. isti taj stav je kod njega izgleda imao korene u nekom čvršćem osećanju. nalik mojoj.. Možda. Ali dok je moj cinizam poticao iz želje da ostavim utisak i iz potrebe da se branim. Njegovo lice odražavalo je moje sopstveno osećanje posramljenosti. ona je najverovatnije jedno od najskarednijih želja koje čovek može da ima. Povešću vas bilo kada. Radoznalost nije vrlina. Bilo je to za mene nalik mučenju. pa ipak je imao neki pobednički izraz. Posle nekog vremena on je naslutio da sam još uvek nevin. Odlučiću se uskoro”. Pitao sam se kako je stekao tu sigurnost. ”. moja jednostavna i nestvarna radoznalost u vezi sa ženama . načini samozaštite koji su neophodni upravo zbog žestine naših sopstvenih želja. Izgledao je malo postiđen i zbunjen. Zapravo. kao i činjenica da je imao slabašnu građu. odgovorio sam. Onda je pokušao da vidi kakva su moja osećanja u vezi sa tim. Obuzela me je ona uznemirenost.. koja je u meni već odavno uzela maha.pružale su mi takvu vrstu neke hladne slobode da tu skoro nije bilo mesta čak ni za taj sebičluk. želja da zaista posedujem ona osećanja koja su mi svi pripisivali... Ako budem hteo da idem.” ”Hm. .prvi pogled izgledao je kao nezanimljiv. Tako da ako biste želeli ponekad da odete. nepostojeće želje . osećanju sigurnosti u sebe. govoreći nekom mešavinom sveprožimajuće nadmoćnosti i samoprezira.. priznao mi je da posećuje javne kuće. privukli su me.

Povremeno bi mi izgledalo da su moji napori bili uspešni. Neću vam oprostiti ako ne dođete. Osmislio sam tajno vežbanje za sebe. Jedino taština može da natera čoveka da se izloži opasnosti. Gledali smo neprestano jedan u drugog kao da pokušavamo da pročitamo . Bio sam svestan toga da sam njegovom smehu jedino mogao da suprotstavim tek nevidljivi.” . U mom slučaju bila je to uobičajena taština nekoga ko ne želi da se zna da je nevin u dvadesetoj drugoj godini. I slušajte . ”Dobro. Pošto bih se prepustio onoj svojoj lošoj navici. konačno ste se odlučili?” Nasmejao se oduševljeno dok smo razgovatrali preko telefona. pokušavao bih da obuzdam svoju žudnju.. Ali.. iskrivljeni smešak. I pošto sam spustio slušalicu njegov smeh mi je i dalje zvonio u ušima. Sada kada razmišljam o tome. Naposletku sam odlučio da igram na sve ili ništa. Pa ipak sam osetio tračak nade ili.. ”Dakle. biću tamo. Dešavalo se to u prvoj polovini januara druge godine po završetku rata. a kasnije tako što sam na silu prizivao u svoj um predstave žena u najskarednijim položajima. bolje rečeno. moje žudnje nisu odgovarale ni potvrdno ni odrično.sigurno ću biti tamo. bilo je neke lažnosti u vezi sa tim mojim uspehom koja kao da mi je mrvila srce u prah.. Bilo je to opasno sujeverje. neko sujeverno verovanje.. Kao što može da se pretpostavi. Sastojalo se od okušavanja mojih žudnji tako što sam zurio u slike nagih žena. Pozvao sam telefonom svog prijatelja i zamolio ga da se nađemo jedne nedelje popodne u pet sati u izvesnoj čajdžinici. ne skrećući pogleda.. shvatam da sam se baš na rođendan pripremao za to iskušavanje. prvo tako što sam se uzdržavao od mojih uobičajenih sanjarenja.

ugao gde su se oronuli kućerci nizali u redovima. ”Bilo koje mesto dolazi u obzir”. Znate kakva sam kukavica.” Jedno za drugim brzo su sledili vožnja sumornim tramvajem i sumornim vozom gradske železnice.” Namerno sam mu se obraćao s visoka.” Osećao sam se kao da želim da se okrenem i pobegnem od veštačkih. rekao sam. nepoznata ulica. ”trebalo bi da odemo negde i da uzmemo nešto da popijemo. izgledali podjednako besmisleno. praveći se hrabrijim. Posle prvih nekoliko reči pozdrava. bilo široki osmeh. onda”. Ne bih znao kako da igram ulogu vašeg neprijatelja do kraja života. ”Pa.” ”Ne. baš kao neko dete koje nastoji da izmoli popodnevnu užinu. nepoznata stanica.” ”Nemojte da me plašite. prekinuo sam ga u pola reči: ”Pitam se da li ste se i vi odlučili. i ljubičasta i crvena svetla pod kojima su lica žena izgledala kao naduvena. Pitam se da li čovek koji vodi nekoga na takvo mesto po prvi put postaje njegov prijatelj ili neprijatelj do kraja života. Jedino me je moje osećanje nelagodnosti teralo da uporno idem napred. te je samo snažno ispuštao duvanski dim kroz bezizražajne usne. Mušterije su se šetale duž vlažnih i hladnih ulica u kojima se topio sneg. dok su njihovi koraci bili prigušeni kao da su išli bosi. Imam dovoljno hrabrosti i bez toga. prolazeći jedan pored drugog u tišini. ”Bilo koje mesto. . ”Neću da popijem ni jedno jedino piće. Tog dana je i moj prijatelj shvatio da bi bilo ozbiljan izraz lica.” Osećao sam kako mi obrazi postaju ledeni. rekao je. To može da bude malo previše za početnika ako je trezan. počeo je da ravnodušno govori o lošem kvalitetu slatkiša koje su služili u toj čajdžinici.” ”Dobro je da makar toliko znate o sebi. Jedva da sam ga i slušao. izgledajući ozbiljan kao predsedavajući neke skupštine. ne želim da pijem.misli onog drugog. kažem vam.

Vrhovi naših jezika su se dotakli. Osećanje dužnosti nateralo me je da je obgrlim. Ovako se to radi. spremao sam se da je poljubim. Spustio sam glavu na jastuk.. ali koji. ”Dobro.. koja je bila toliko niska da je izgledalo da nam glave dodiruju tavanicu dok smo išli.” Kad smo im prišli. Držeći je u zagrljaju.” Prostitutka je otvorila svoja ogromna usta. samo trenutak. Nemojte posle da mi to zamerate. ”Ne činite to! Skroz ćete se umazati karminom. Osetio sam kako čitavo moje telo postaje ukočeno baš od takvog bola. ja ću uzeti onu lepu. Kolena su mi drhtala od sramote. ona mršava sa provincijskim naglaskom odvela me je u malu sobu sa tri dušeka na podu. i ispružila je svoj odlučan. srce.promuklih glasova žena koje su govorile: ”Stani malo. uprkos tome. Ušli smo u kuću. i ja sam ispružio jezik. nesavitljiv jezik kao štap. barem je ova kuća donekle sigurna. samo da bih se razlikovao. uopšte nije mogao da se oseti. Možda me niko neće razumeti kada kažem da postoji neka vrsta otupelosti koji nalikuje oštrom bolu.. Njena široka ramena zatresla su se od ludačkog smeha. Uz osmeh koji je otkrivao njene zlatne zube i desni.. Sledeći njen primer.” ”Devojke u ovoj kući su opasne. .” ”Lice mi nije važno”. kakvo lice! Ali. te dve žene su poskočile kao da ih je neki đavo zaposeo... srce. Sviđa vam se ta? Bože. Deset minuta kasnije nije bilo nikakve sumnje o mojoj nemoći. u kojima su njeni zlatni zubi bili kao uokvireni karminom. rekao sam. bola koji je bio oštar.

on dobro zna da je olakšanje samo privremeno. što je bilo začuđujuće. otprilike mesec dana kasnije. I više od toga. iskreno bih im zavideo. duboko bih im se poklonio. pruža mu neko iznenađujuće osećanje privremenog olakšanja. došao je da me poseti. Štaviše. Pretpostavljao sam da moj prijatelj ni ne sumnja šta se zapravo dogodilo. Verovatno sam i ja sam zapravo počeo da iščekujem udarac od koga će biti u još većoj meri nemoguće odbraniti se. Bio sam baš kao neko ko pati od nepoznate bolesti i prolazi kroz sve užase straha: i samo saznavanje imena njegove bolesti. rekao je T.jednostavno ne mogu da se savladam”. i. pomno me posmatrajući. prepun taštine. pružiti trajnije osećanje olakšanja. samom svojom prirodom. obraćajući se našem poznaniku: ”Obećali ste da mi pozajmite jednu knjigu Marsela Prusta. koji se uvek hvalio da može da pridobije bilo koju devojku za samo petnaest minuta. ali ni jedan od nas nije ni pomenuo taj događaj. sećate se? Je li zanimljiva?” ”Rekao bih da jeste. Tokom sledećih nedelja sretao sam svog prijatelja u školi mnogo puta. ili da se izrazim na drugi način. veliki osvajač ženskih srca. ”Kada bi neki od mojih prijatelja bili nemoćni. koja će mu. Uprkos tome. Jedne večeri. duboko u sebi on predviđa još neizbežniju bespomoćnost.upotrebio je stranu reč. našeg zajedničkog poznanika. Prust je bio sodomit” . još neizbežnije osećanje olakšanja. tokom sledećih nekoliko dana prepustio sam se sumornim osećanjima oporavljanja. čak i ako je to neka neizlečiva bolest. Bio je to T.” .” Moj prijatelj je video da mi je lice promenilo boju. ”Zabavljao se sa slugama. Veoma brzo je naš razgovor skrenuo u te neizbežne vode. i skrenuo je razgovor na novu temu. ”Nikako više ne mogu bez toga . povevši sa sobom još jednog kolegu.

A onda sam im se predao.” ”Ah. hvatajući se za ovo malo pitanje. surovim slikama. mojim najbliskijim prijateljima. koji su se tu okupljali.. malo pilo. Išao sam tamo zato što su ljudi iz tog društva. ”Sodomit je sodomit. za razliku od mojih kolega. bilo je od suštinske važnosti. Kad bih izgledao uvređeno. tim sramotnim. Zar niste znali? To je danšokuka. pokušavajući da pronađem neki ključ za njihove misli. Među njima je bilo i nekoliko doteranih i pomalo izveštačenih mladih dama. Počeo sam često da učestvujem u okupljanjima koja su se dešavala u kući jednog starog prijatelja. Neka razonoda. i razne mlade žene koje su se tek nedavno udale. užasnim. Nekako mi se činilo da je ulagao veliki napor da bi izbegao da mi pogleda pravo u oči. Shvatio sam da time što se pretvaram da to ne znam zapravo očajnički pokušavam da dobijem na vremenu. čuveni sopran. iznenađujuće prijateljski raspoloženi i lako ih je bilo upoznati. Plakao sam i jecao sve dok naposletku one moje slike preplavljene krvlju nisu došle da me uteše. bilo bi to isto kao da sam tim svojim drugovima pružio siguran.. bili. neki znak da oni ni ne pomišljaju na moju sramotu. darovita pijanistkinja. Stideo sam se što mogu da održim takav sramotan spoljašni privid ravnodušnosti. ”Šta je to sodomit?” upitao sam. a česte su bile i neke . znajući da će ona u mom umu ostaviti samo sećanje na dokone razgovore i da će posle njih ostati samo neki neodređeni ukus u ustima. Na tim okupljanjima se igralo. tražeći u njemu oslonac. Moji gosti su konačno otišli oko jedanaest sati i ja sam se zatvorio u svoju sobu. nesumnjivi dokaz. ali nisam znao da je Prust bio takav. Bilo je očigledno da se moj prijatelj nalazio na pravom tragu moje tajne. gde me je čekala besana noć. nešto da mi skrene misli.” Mogao sam da osetim da mi glas drhti.

Ti si biće koje je nesposobno za odnose unutar društva. koristeći svu svoju veštinu da odigram ulogu koju nisam zaboravljao ni na jedan jedini trenutak. Iznenada me je obuzeo oštar bol koji se javlja kada suviše dugo zurimo u nešto. omogućilo da stvari koje su me mučile i telesno i umno. Bez i najmanjeg osećanja srama . što mi je. pošto se sve to ponavljalo mnogo puta. koja su belo bleštala. razbacali bismo jastuke po podu i igrali okolo njih u krug sve dok se gramofon ne bi iznenada zaustavio. Ali od toga dana sam se promenio. Možda se to desilo zbog toga što je bila malo opijena. samim tim. držim podaleko od .luckaste igre. Ponekad bi ove zabave trajale do zore. Ti si samo neko neljudsko stvorenje. tada smo se obično odlučivali za neku igru. verovatno bih podražavao način na koji drugi mladići otklanjaju svoju žudnju u takvim okolnostima.” Na sreću. morao bi nešto da izvede. čak su i žene počele da ne obraćaju pažnju na to kako izgledaju. a onaj koji ne bi uspeo da nađe mesto za sebe. Na taj znak seli bismo na jastuke dvoje po dvoje. Veliko uzbuđenje obuzimalo je sve kada bi se igrači u gomilama bacali na jastuke. Kako je igra napredovala. od kojih je jedna bila i pomalo smela i podsećala je na ćorave bake. Da se to desilo ranije. i. Taj bol je je objavljivao: ”Ne pripadaš ljudskom rodu. možda samo nekoliko dana pre. nekako čudno i jadno. ali sećam se kako sam jednom video najlepšu od svih devojaka kako se uzbuđeno smeje.to jest. Da bismo ostali budni. istoga trenutka bih sklonio pogled. U ranim jutarnjim satima često bi nam se dešavalo da zateknemo sebe kako dremamo dok igramo. ne primećujući da joj se u svoj toj zbrci i padanju na jastuke suknja povukla na gore i otkrila joj bedra. vreme za pripremanje ispita za državnu službu se približilo i morao sam sve svoje vreme da posvetim suvoparnom učenju.zurio sam u ta bela bedra mirno kao da proučavam neku neživu tvar. bez i najmanjeg srama zbog moje urođene besramnosti .

Ponekad bih prekinuo učenje i izašao da se prošetam. govoreći: ”Pa da. iza moje prividno mirne spoljašnjosti. Postao sam utučen i potišten. čak i to skretanje pažnje bilo je uspešno samo na kratko vreme i u početku. Izgledalo mi je da ne mogu da nastavim da živim bez takvog dokaza. postepeno se vratilo. Spremao sam se da ustanem. Osećanje da sam propao i da sam gubitnik. Čak i ako bi posmatrač pomislio da marljivo radim svakoga dana. raspusnosti. Došlo je proleće. Pa ipak. zašto me ne pregaziš!” Uživao sam u napornom učenju i spartanskom načinu života koji sam sebi nametnuo. šireći se i zauzimajući svaki. koje se te noći javilo u meni. Ispod njenih obrva kao u deteta mogao sam da joj vidim oči. Potreba da dokažem samom sebi da sam ipak sposoban izgleda da je svakoga dana postajala sve jača i sve važnija. pa i najmanji kutak mog života. Ako bi se desilo da me vozač nekog autumobila skoro zakači. o načinu života koji ne poznaje sutrašnjicu. Ovde nije bilo nikakve prilike da zadovoljim svoje čudovišne želje. potpune i krajnje lenjosti. ja sam zapravo samo sticao znanja o razjedajućem umoru nemarnosti. posmatrajući putnike koji su stajali. . iznenada krajičkom oka ugledao Sonoko kako sedi na suprotnom kraju kola. i tada bih često postao svestan da ljudi sa radoznalošću zagledaju moje zakrvavljene oči. Bilo je to zbog toga što sam. Ali. pa čak ni u njihovom najblažem obliku. Danima ne bih bio sposoban da išta uzmem u ruke. ja bih mu se u sebi glasno i ljutito obratio. Ali.sebe. Izgledalo je kao da se i samo godišnje doba okrenulo protiv mene. postajala sve jača. nigde nisam mogao da otkrijem trag koji bi mi ukazao na to kako da ostvarim svoju urođenu razvratnost. izražavajući svoju netrpeljivost vetrovima punim prašine. onda sam se jednog popodneva pred kraj proleća našao u tramvaju i iznenada osetio lupanje srca koje mi je oduzimalo dah. i razdražljivost je. i iskrenost i skromnost u njima. i neopisivo duboku nežnost.

Ali.do toga dana ova uverenja bila su moji jedini verni i pokorni sledbenici. Ova sećanja nisu bila obojena ni onim nagoveštajem ”slatkih čuvstava” u koje sam sam sebe ubedio tokom tih nekoliko događanja. a koje se iznenada pojavi kao odrastao čovek. Tada sam mogao da vidim celo lice te devojke. Ovaj mali događaj postao je nešto što nisam mogao da zaboravim. sigurno nisam u stanju. I sada je sve bilo isto. postala ogromna i oživela na moje oči . To nije bila Sonoko. jednostavno sledeći stazu koju su već odavno utabale bezbrojne prethodnice. pa ipak su se sada čak i ona pobunila protiv mene. ali čak i takvo objašnjenje nije moglo da uništi čistotu osećanja koja su me u tom trenutku obuzela. bila su potpuno prožeta samo jednim . ”Beznačajna” sećanja.gotovo opipljivom patnjom. a ne paperjasto žaljenje. ni onom hladnom poslovnošću koja je posle sledila da bih se tih sećanja oslobodio. ne mogu da volim ženu . mogao sam da nađem neki način da ga podnesem i istrpim. Namah mi se vratilo i sećanje na osećanja koja su me preplavila kada sam ugledao Sonoko tog devetog marta ujutru. Na taj način su moja sećanja iznenada stekla moć nada mnom. bilo je potpuno isto. Isto je bilo čak i ono osećanje žalosti i tuge koje mi je obuzelo srce. Da je to moje osećanje bilo žaljenje. Lako mi je bilo da sebi objasnim da je to lupanje srce izazvano jednostavno iznenađenjem.baš kao kopile koje su svi zaboravili. Sigurno ne može da bude istina da sam još uvek zaljubljen u Sonoko.kada se jedan od putnika pokrenuo i počeo da se pomera prema izlazu. moj je bol bio nekako čudna. jasno oivičena patnja i trpljenje. u čiju sam odanost i privrženost bio potpuno siguran. koja je trebalo da uredno pospremim i bacim pre dve godine. i tokom sledećih nekoliko dana izazvalo je to pravu buru uzbuđenja u meni. bilo je to nalik osećanju koje ima neko ko je primoran da gleda sa prozora odraz žestine letnjeg sunčevog . sada su narasla. ili pak grižom savesti. bio je to poslednji udarac koji je nalikovao na samrtne muke. Srce mi je još uvek uzbuđeno udaralo.

Bila je to Sonoko. pomenuvši roman koji je tada bio u modi. a zatim. tako. koja je takođe u svojim rukama imala vedro. Verovatno se vraćala sa mesta na kome je podigla sledovanje. molim vas.. Ništa na njoj nije ukazivalo na to da je ona sada udata žena.” Prekinuo sam je. nisam osetio iznenađenje ni izbliza kao onda u tramvaju..svetla koje deli ulicu na jarke suprotnosti sunca i senke. ”Niste pročitali-----?” upitao sam. Bio sam srećan. pošto je nosila vedro. kao da sam odavno predviđao da će se odigrati. pročitala sam Tanizakijev Neki više vole koprive. Nosila je jednostavnu haljinu sa cvetnom šarom. i koja je nekako izbegla bombardovanje. jedini ukras na njenoj haljini bilo je malo čipke na špicastom izrezu oko vrata. Poslala ju je napred i zaostala da sa mnom prošeta.” Onda smo dugo ćutali. . Blaga sunčeva svetlost obasjavala je tihu ulicu u kojoj nije bilo radnji. Jednog oblačnog popodneva tokom sezone kiša slučajno sam se nekim poslom zatekao u Azabuu.” ”Ah. zar ne?” ”Da. To je deo grada u kome sam se retko nalazio. a pratila ju je i stara služavka. Meni je ovaj slučajni susret izgledao potpuno prirodan. samo kuće. ”Od romana mislite? Pa. ”Malo ste smršali. Iznenada me je neko iza mene pozvao po imenu. ”Šta čitate ovih dana?” upitao sam je. Osećao sam se kao da već dugo znam sve o tom trenutku. Povedite računa o svom zdravlju. Jedna mokra patka izgegala se iz otvorenih vrata neke kuhinje i gačući otišla ispred nas u blato. kada sam od neke druge devojke pomislio da je ona. Pošto sam se okrenuo i ugledao je. nalik na one koje su se nalazile na tapetima koji su tada bili u modi. zahvaljujući učenju za ispite.

”U pravu ste”.” ”Da. I sama činjenica da je upotrebila te reči.” ”Pa. Bilo je ispunjeno konijakijem. Onda smo se rastali. obasjano suncem. ”Ha?” rekao sam. od takve velikodušnosti? Ali. nosila je sobom bolno jasno otkrovenje da Sonoko nije više ona nevina devojka koju sam poznavao.” Osećajući bol pri pomisli na rastanak sa njom. Viknuo sam za njom i upitao je da li ide u posete svojoj porodici.tog dana je izgledalo kao da mi je oprostila. ma koliko one bile svakidašnje i beznačajne. Zašto mi je oprostila? Zar je mogla da postoji veća uvreda od takve plemenitosti i uzvišenosti. možda bi moj bol mogao da se isceli kada bi me ona makar samo još jednom jasno uvredila. šaleći se. Bez premišljanja je odgovorila da baš ide tamo sledeće subote. odgovorila je Sonoko glasno. ”Konijaku će se skroz pokvariti i neće moći da se jede ako bude predugo na suncu”.” Dve godine pre toga ona nikako ne bi mogla da gleda nekoga u oči i da kaže ”naga žena”. ”Odvratna je ta slika na koricama. izgledalo kao koža neke žene pocrnela od sunca na morskoj obali. želatinoznom tvari. možda. doviđenja. prijatno. koje je. . spustio sam pogled i pogledao u vedro u njenoj ruci. i po prvi put sam primetio nešto važno . rekao sam.” Krenula je prema kući. rekao sam sebi. Zastala je kada smo stigli do ugla i rekla: ”Ovde ja skrećem. ”To je velika odgovornost. Moja kuća je na kraju ove ulice. iznenađen. ”Onaj sa nagom ženom?” rekla je. namreškanom.

u kome je radio njen muž. Sonoko mi je ispričala. nijednom rečju pomenuo moje zaobilazno odbijanje njegove sestre. još jednom je ”vreme” tu umešalo svoje prste. uz mnogo bezrazložnog smeha. rastući kao gusti korov između Kusana i Sonoko i mene. Munjevito brzo i bolno. nesreću sličnu mojoj. ”Sonoko. Sonoko i ja smo ostali sami u sobi. odgovorio je Kusano. zajedno. poznanike iz Ministarstva inostranih poslova. odzvanjalo je i odjekivalo i izgledalo je kao da teče i da se širi slobodno. Sviranje nije više bilo nezrelo i nedorečeno. jedno po jedno. zbog svoje naklonosti prema meni. detinjasto se ponoseći. ”Ko to svira?” upitao sam. Želeo sam neki dokaz da je ona tada bila makar malo pogođena. ne znajući ništa. želeo sam da otkrijem u njoj neku povređenost. U subotu popodne otišao sam da ga vidim. Ali. Dok smo pričali čuo sam zvuk koji me je naterao da posumnjam u sopstvene uši. iskričavo. Bio je to zvuk klavira. Bio sam potišten zbog činjenice da Kusano nikada nije. Kusano je pohađao univerzitet u Kjotou. Vreme do subote se oteglo. baš kao i onoga dana pre dve godine. patnju. ali je igrom slučaja baš tih dana došao u posetu kući. kako su upravo napori . Kusano je bio toliko pametan da pita da li da ode da je pozove da nam se pridruži. snažno. Nas troje smo počeli da ogovaramo. Ona je došla u posetu danas”. postao nam je nedostižan. Izašao je i ubrzo se vratio sa njom. već nekako puno. i bilo koji iskreni izraz osećanja. Zvuk klavira se nije više čuo. sva su se sećanja vratila. koji ne bi bio obojen ponosom ili taštinom ili razboritošću. Uskoro je Kusana pozvala majka i on je otišao do nje.

Od samog početka njena hvalisavost mi je bila privlačna. baš ništa o svetu”. otkrio sam da je to i onda bilo nemoguće. a onda je nastavila da govori tonom kao da čita naglas: ”Je li to bilo zbog toga što vam se nisam dopadala?” Njeno pitanje zvučalo je neposredno.. i bilo je neke nevine i dopadljive ženstvenosti u njenoj tihoj i uzdržanoj samohvali. ”Još uvek ne znate ništa. Stalno sam se pitala zašto se nismo venčali. ”ima nešto što sam neprestano želela da vas pitam. Preterano skromna žena nema nikakve privlačnosti. Upravo sam o tome pisao vašem bratu. kao i tada. Bio je to zaista čudan bol. Ali čujte. rekao sam joj. Ali. A onda se u trenutku ta zlobna radost pretvorila u bol. osećao sam da se spremam da kažem nešto što bi i neka žena rekla i poželeo sam da zaćutim. ali u njegovoj dubini se nalazila i patnja zbog povređenog ponosa. Pošto je do mene stigao odgovor koji ste poslali mom bratu. povređenog kada sam otkrio da ponovno oživljavanje ”beznačajnih” događaja od pre dve godine može da mi nanese takav bol. Svakoga dana ne bih radila ništa drugo nego se samo pitala i čudila.njenog muža sprečili da njihovu porodičnu kuću oduzmu okupacione snage za svoje potrebe. izgledala je kao da je ljuta. ali nisam . Osim toga”. kao da se radi o jednostavnom poslovnom raspitivanju. ”To je jedna od vaših dobrih osobina. kao ni žena koja na sve gleda s visoka. to vaše nepoznavanje ovozemaljskih stvari. ali nisam ranije bila u prilici.” Okrenula je lice na drugu stranu. Jedan deo tog bola bio je pravi i iskren. a moje srce je na to odgovorilo nekakvom naglom i skoro tužnom radošću. ovaj svet nije sačinjen samo da bi dvoje ljudi koji se vole mogli uvek da se venčaju. još uvek tiho govoreći. jednostavno nisam mogla da razumem kako se stvari na ovom svetu dešavaju. Želeo sam da budem slobodan od nje i svega što mi ona znači. rekla je. Pa čak i sada ne mogu da razumem zašto nismo mogli da se venčamo. obrazi su joj se zarumeneli. ”Uzgred”..

Nežno i ozbiljno.” ”Pa. Da se sretnemo opterećeni svim tim . ali da vam ipak kažem šta mislim. nigde u tom pismu ja nisam određeno rekao da brak ne dolazi u obzir. ako se jednom sretnemo.” ”Zar ne možemo još jednom da se sretnemo.” Sonoko nije čak ni znala šta znači mrzeti nekoga. kakva bi onda bila korist od tog susreta? A onda. vi ste se tako na brzinu udali. Ponaša se prema meni sa mnogo nežnosti. ali ponekad - pitam se kako najbolje da se izrazim . i onda ću biti zadovoljan. Osećam da ću pomisliti nešto što ne bi trebalo da pomislim. Zaista sam srećna. Pa ipak . ”Neće biti ničega čega biste mogli da se stidite. Čak i na samo pola sata. Moj muž me voli i ja njega volim. . ”Pa.” Zastala je na trenutak. još uvek sam bio student. Pa. nemam nikakvog razloga da žalim što je tako ispalo. ”osim toga.” ”Pa. U tim trenucima me mrzite.. kao da me nešto tera na to. Snažno i žestoko me mrzite. nisam još imao ni dvadeset jednu godinu i.možda nije dobro što tako mislim. Onda se zbunim i osećam da ću reći nešto što ne bi trebalo da kažem. A onda.ali ako. praveći se da se duri. i sve je to bilo nekako iznenada. Moj muž mi mnogo pomaže u takvim trenucima. baš kao da sam dete.. što se mene tiče. Kao što sam napisao. Biću zadovoljan samo da gledam u vaše lice.” ”Možda ćete pomisliti da sam uobražen. dok sam se ja predomišljao. rekla je: ”Možete da mislite šta god hoćete. i postanem tako uznemirena da to ne mogu da podnesem. zar nećete zatražiti da se ponovo vidimo? U mojoj kući svekrva mi je jako stroga i svaki put kad izlazim ona pita kuda idem i kada ću da se vratim.mogao da se zaustavim. samo nas dvoje?” Iznenada sam sam sebe zatekao kako je preklinjem. Ne postoji ništa više što bih poželela. čak i ako ništa ne prozborite.ponekad zamišljam sebe kako vodim neki potpuno drugačiji život. Više nemam nikakva prava da vam bilo šta kažem.

ni najmanju podlogu u telesnoj žudnji? Zar nije to samo po sebi očigledna i jasna besmislica? Ali. Zaklinjem se bogom da je moja želja da se sretnem sa Sonoko bila prva i iskrena. Ali ne i udate žene. Ali vi ste i dalje oličenje vrline kao što ste oduvek i bili. kako ljudi mogu da pomisle da ona nema moć i da se uzdigne iznad besmislica same strasti? Od one presudne večeri vešto sam uspevao da izbegavam žene. Pa kakva me je onda to želja terala da se ponovo sa njom vidim? Da nije to ponovo bilo tek samoobmanjivanje...postoji nešto što se zove ljudsko srce. ova strast koja tako očigledno nije telesna žudnja? A pre svega. zar ne? Zašto ne možete da o svemu razmišljate na neki veseliji.a još manje usne efeba koje su tako zaista i istinski privlačile moju žudnju . Samim tim. onda mi je još jedna misao pala na pamet: ako možemo da smatramo da ljudska strast ima moć da se izdigne iznad svih besmislica. i niko ne zna zašto ono kuca.” ”Sada zvučite kao nečija starija sestra koja deli savete. Ali u njoj očigledno nije bilo ni najmanjeg traga telesne žudnje. Od te večeri nisam dotakao usne nijedne žene . Razumećete to jednog dana kada se i vi oženite. dolazak leta zapretio mi je .” ”To je tačno. Mislim da nije moguće preterati u opreznosti kada se o tome radi.” Baš tada se Kusano vratio i naš se razgovor naglo prekinuo.pa čak ni kada bih se našao u prilici u kojoj je bilo neuljudno da to ne učinim. može li da postoji nešto takvo kao što je ljubav koja nema nikakvu. bezbrižniji način?” (Kako sam samo lagao!) ”Tako mogu muškarci da razmišljaju. Čak i tokom našeg razgovora u mom umu su se beskrajno rojile sumnje.

Da bih to izdržao morao sam da pribegavam svojoj lošoj navici ponekada čak i pet puta u toku jednog dana. Moja maštovita požuda prema efebima. one . zaustavljalo bi se kod puke telesne žudnje. iako se nikada nije pretvorila u pederastiju. Bilo je teško da izopačenost postane stvarnost u mom slučaju jednostavno zbog toga što kod mene te pobude nisu išle dalje od telesnosti. moje ljubavi prema duhovnom. Za mene je Sonoko predstavljala otelovljenje moje ljubavi prema normalnosti samoj. jasno je da Mikelanđelove pobude nisu bile neslične mojima. Ali. bespomoćno bore. ovo ne znači da je moj emocionalni život bio doveden u red mojim intelektualnim razumevanjem ovih naučnih teorija. Osećanjima se nimalo ne sviđa utvrđeni red. Ali. Smatra se da iste ove pobude kakve su moje nisu retke među Nemcima.samoćom čak i više nego što je to proleće učinilo. Da pokušam da to nekako ovlaš objasnim. koji izopačenost objašnjava kao savršeno jednostavnu biološku pojavu. Moje neznanje bilo je donekle umanjeno čitanjem teorija Hiršfelda. nisu bile drugo do tamne pobude koje se uzalud glasaju. One su proždirale i razapinjale moje meso. između duha i tela. kao majušne čestice u eteru. Umesto toga. mogu da zgodno iskoristim srednjovekovnu sliku borbe između duše i tela da bih bolje objasnio ono što mislim: u meni je postojao razdor. moje ljubavi prema svemu večnom. A. Iako to ne znači da potpuno prihvatam to načelo. A leto na vrhuncu šibalo je bezdušno i teralo u galop pastuve mojih telesnih žudnji. tako jednostavno objašnjenje ne razrešava tu poteškoću. moja duša je još uvek pripadala Sonoko. Sada sam shvatio da je čak i ono presudno veče bilo samo prirodna posledica i da nije bilo nikakvog razloga za posramljenost. jaz čist i jasan. Čak i uzbuđenje koje bi se u meni javilo zbog nekog privlačnog mladića. Dnevnik grofa fon Platena pruža jedan od najboljih primera. uzela je na sebe potpuno određeni oblik. za koji su istraživači pokazali da je skoro isto toliko raširen. ako se okrenemo renesansnoj Italiji. koje se slepo.

slobodno lete, nasumice lebde, i najviše vole da zauvek lutaju...

Godinu dana je prošlo pre nego što smo se Sonoko i ja osvestili. Uspešno
sam položio sve ispite za državnu službu, završio sam fakultet, i dobio posao
činovnika u jednom od ministarstava. Tokom te godine pošlo nam je za rukom
da se sretnemo nekoliko puta, nekad kao slučajno, nekad pod izgovorom nekog
beznačajnog posla, ali uvek bi prošlo po dva-tri meseca između susreta, a čak i
tada bismo se videli samo na po sat vremena, ili ni toliko, tokom dana - sretali
smo se a da se ništa nije desilo, i tako smo se i rastajali. To je bilo sve. Niko ne
bi mogao ništa da prebaci mom ponašanju. Ni Sonoko se nije usuđivala da ode
dalje od beznačajnih podsećanja ili razgovora koji su pomalo ismevali stanje u
kome smo se zatekli. To što je bilo između nas niko ne bi mogao nazvati tajnom
ljubavnom vezom, pa čak bi se to tek sa oklevanjem moglo nazvati i odnosom.
Čak i kada bismo se sreli, teško da bismo mislili na bilo šta drugo do kako da
nam rastanak bude brz i kratak, kao čisti presek.

Bio sam zadovoljan tim. Štaviše, bio sam zahvalan zbog bogatstva i
obilja tajni ove površne veze. Ne bi prošao ni jedan dan a da ne pomislim na
Sonoko, a svaki put kad bismo se sreli doživljavao sam osećanje smirene sreće.
Izgledalo je kao da se ta tanana napetost i čisti sklad naših sastanaka šire u svaki
delić, u svaki ugao moga života, i da mu nameću neku jasnu, iako izuzetno
krhku uređenost.

Ali, godinu dana je prošlo i mi smo se osvestili. Otkrili smo da ne živimo
više u dečjoj sobi, već da smo stanari u zgradi odraslih u kojoj svaka vrata koja
dobro ne leže u šarkama moraju odmah da se poprave. Naš odnos predstavljao
je upravo takva vrata, vrata koja ni ne mogu da se širom otvore, već samo
odškrinu, i koja će pre ili kasnije morati da se poprave. A pored toga, tu je bila i
činjenica da odrasli nemaju strpljenja za jednolične igre u kojima deca uživaju.
Mnogi sastanci koje smo proučili jedan po jedan bila su samo uobičajena,

svakidašnja sretanja, svako iste veličine i oblika - špil karata za igranje čije se
ivice slažu do u milimetar kada se naslažu jedna na drugu.

Pa ipak, iz ovog odnosa vešto sam uspevao da izvučem neko razvratno
zadovoljstvo, koje sam samo ja mogao da razumem. Moja razvratnost bila je
tanana, čak je išla jedan korak dalje od uobičajenih ovozemaljskih poroka, i,
kao neki savršeni otrov, predstavljala je potpunu pokvarenost. Pošto je
razvratnost bila sama osnova i najvažnije načelo moje prirode, još je istinskije
đavolski bio ukus tajnog poroka u mom besprekornom i punom vrline
ponašanju, u ovom čistom odnosu sa ženom, u mom časnom držanju, i u tome
što sam ličio na čoveka uzvišenih načela.

Mi smo ispružili ruke jedno prema drugome i držali nešto u našim
spojenim šakama, ali to što smo držali bilo je nalik na nešto što postoji kada
verujete u njegovo postojanje, i što nestaje kada posumnjate. Zadatak
održavanja nečega takvog izgleda jednostavan na prvi pogled, ali zapravo
zahteva vrhunsku sposobnost proračunavanja i ogromnu veštinu. Prizvao sam
veštačku ”običnost” u taj prostor u našim rukama i udahnuo mu život; naveo
sam Sonoko da učestvuje u toj opasnoj radnji, tom pokušavanju da se održi ta
skoro varljiva prikaza ”ljubavi” iz jednog trenutka u drugi. Izgledalo je da je
postala deo te zavere a da to nije shvatala. To što nije shvatala svoju ulogu
verovatno je bio jedini razlog koji je njenu pomoć činio tako uspešnom.

Ali, došlo je vreme kada je čak i Sonoko postala unekoliko svesna
neukrotive, nesavladive snage ove bezimene opasnosti, te opasnosti koja se
potpuno razlikovala od uobičajenih, prostih, ovozemaljskih opasnosti po tome
što je imala tačno određenu, merljivu zgusnutost.

Jednoga dana kada je leto već bilo pri kraju sreo sam se sa Sonoko, koja
se tek vratila sa odmora na planini, u restoranu koji se zvao Coq d’Or.1 Čim smo
1 Ime restorana je na francuskom - Zlatni petao. (prim. prev)

se sreli rekao sam joj da sam napustio svoj posao u državnoj službi.

”Šta ćete sada da radite?”

”Pa, već će nešto iskrsnuti.”

”Pa, to je baš iznenađenje.” Nije imala ništa više da kaže o tome. Neka
vrsta pravila ponašanja koja su podrazumevala nemešanje već su se bila
učvrstila između nas.

Sonoko je bila pocrnela od planinskog sunca, i njena koža je izgubila
svoju sjajnu belinu, tamo iznad njenih grudi. Veliki biser na njenom prstenu
postao je nekako sumorno zamagljen od vrućine. Zvuk njenog visokog glasa,
koji je uvek bio mešavina tuge i nemarnosti, u potpunosti je odgovarao
godišnjem dobu.

Neko vreme smo ponovo vodili besmisleni, neiskreni razgovor koji se
vrteo u krug. Ponekad je to izgledalo samo kao klizanje kroz prazan vazduh.
Davalo nam je osećanje kao da prisluškujemo razgovor koji vode dvoje
nepoznatih ljudi. To osećanje bilo je nalik na ono koje nas obuzima kada se
nalazimo između sna i jave, kada naši nestrpljivi napori da se vratimo srećnom,
lepom snu a da se ne probudimo, samo čine ponovno hvatanje tog sna još u
većoj meri nemogućim. Otkrio sam kako naša srca, kao da ih je zarazio neki
opasni virus, drhte od neprijatnog buđenja koje se nemilosrdno nameće našem
snu, od uzaludnog zadovoljstva u našem snu kada ga osmotrimo sa praga
svesnosti. Kao na neki znak koji je bio unapred dogovoren, ta bolest je napala
oba naša srca gotovo istovremeno. Naš odgovor na to bilo je pretvaranje da smo
veseli i raspoloženi. Kao da smo se oboje bojali šta bi onaj drugi mogao reći u
svakom trenutku, jedna šala je sustizala drugu.

Uprkos tome što je boja njene kože unela neki mali nagoveštaj nesklada,
ispod njene moderne frizure ista ona smirenost koju je uvek posedovala oblivala
je njene nežne, vlažne oči, njene mladalačke obrve, njene pomalo pune usne.

” ”Verovatno zbog toga što to barem nije besmisleni minus. Pa ipak na kraju se opet sretnem sa vama. štaviše. Pokušao sam da ne . noseći srebrni poslužavnik na kome su hladne poslastice bile raspoređene na velikom komadu leda isklesanom u obliku labuda. Bila je okrenula glavu i gledala kroz prozor na ulicu.” Ton njenog glasa zvučao je umorno. oduzima veći deo osećanja koja smo Sonoko i ja delili. što je bilo nekako čudno. jedina stvar koja nam je bila zajednička bio taj znak straha.” ”Dosadna je ta aritmetika. Sonoko se odsutno igrala zatvaračem svoje plastične ručne torbice.” ”Ali ja imam nešto što se zove muž. koja su nam bila zajednička. Pa ipak je izgledalo kao da sam se iznenada suočio sa neporecivim dokazom da je moj bezimeni strah neprimetno zarazio Sonoko i da je. Čak iako je to sigurno besmisleni plus.Kad god bi druge žene prošle pored našeg stola uvek bi primetile Sonoko. Možda je do tada ova vrsta osetljivosti na neuređenost počela da upija. ne zaboravite. reči su joj sporo tekle: ”Ponekad postajem zbunjena. ne bi trebalo da uopšte bude mesta za taj plus. a prsten joj je sijao na prstu. I ja sam još bio daleko od onog doba kada je čovek spreman da prihvati stvari onakvima kakve jesu. Pitam se zašto se na ovaj način sastajemo. Kada je ponovo progovorila. ”Je li vam dosadno sve ovo?” upitao sam. zar ne?” Shvatio sam da je Sonoko konačno stigla do vrata koja vode u sumnju. Čak i ako je plus besmislen. ”Ne govorite. Možda bi se to čak moglo nazvati i ljupkim. Kelner se kretao po prostoriji. Počela je da oseća da vrata koja smo odškrinuli do pola ne mogu tako da ostanu.

moje su usne izgovarale lakomislene.” Neumoljivi zvuk te reči.slušam. ”šta mislite da će se desiti? Nećemo li same sebe saterati u ugao iz koga nećemo moći da pobegnemo?” ”Ja mislim da vas poštujem i da među nama ničega zbog čega bismo se stideli pred bilo kim. Mislim da ste se veoma časno ponašali. ”U poslednje vreme sam počela da mislim da sam užasna žena. do koje je došlo delimično zbog njene opijenosti sopstvenim rečima. ne znam šta će biti u budućnosti. A posle toga. Tokom povremenih prekida u našem razgovoru snažno je stezala usne. zar neće biti prekasno? Zar nije ovo što mi sada radimo isto kao igranje vatrom?” ”Na šta mislite kada kažete igranje vatrom?” ”Oh. ”Ako nastavimo ovako”.” Nije se nasmešila. Ali. ”Ako ovako nastavimo”. na sve. Bilo je baš tako kako kažete.” ”Ali ne možete da smatrate da je ono što mi radimo igranje vatrom. neozbiljne reči. ja ipak nekako sanjam užasne snove. Čak ni u svojim snovima ne bi trebalo da mislim o bilo kome drugom osim o svom mužu. Ne mogu o sebi nikako drugačije da mislim nego kao o lošoj ženi ukaljane duše. rekla je. ”budućnost”. govorila je. Tada se osećam kao da me Bog kažnjava za buduće grehe. Ali. Sonoko približava . ”plašim se da će se jednog dana dogoditi nešto što će nas oboje povrediti. Zašto je to loše da se dvoje prijatelja sreću?” ”Tako je do sada bilo.” Pretpostavljao sam da se u ovoj nekakvoj vrsti dokone ispovesti. Čak i ako ne radimo ništa zbog čega bismo se ma i u najmanjoj meri stideli. Odlučila sam da se krstim ove jeseni. Više liči na igranje vodom. naterao me je da zadrhtim.

Plašim se.” ”Onda nije neophodno da se krstite. ispunio me je očajanjem. niti da zbog toga tugujem. zar ne?” ”O.. Što se mene tiče. .. baš sada?” ”Sada?” Sonoko je podigla svoj ozbiljan. neumitne zenice. Prizor koji je pružalo brisanje vodom natopljenog stolnjaka ispunio nas je nekim osećanjem jada i tuge. koji nisam osećao ni najmanji trag ljubomore prema njenom mužu.” ”Pa onda. i da nesvesno čeka da kaže ono što ne sme da se izgovori. kao dva vrela koja neprestano pevaju o osećanjima. da pokažem da imam ta prava bilo time što ću ih zahtevati ili odbiti? Ćutao sam. Kelner je došao i počistio sto. Na mog muža. Pre svega. U zenicama njenih očiju otkrio sam lepotu koju nikada ranije nisam video. ”Da. belih i krhkih u tom najtoplijem delu leta. ”A sada?” rekao sam naposletku. a i dao nam je izgovor da odemo ranije nego što smo mislili. kako sam mogao ja.. Od tog mog pokreta tanka i visoka vaza za cveće na sredini stola zaljuljala se i pala. nisam imao prava ni da se radujem tome. Još uvek se osećam kao da se tresem. preplavivši sto vodom. Nisam znao šta da kažem. Bile su to duboke. Naglo sam pružio ruku prema pepeljari na drugom kraju stola da bih ugasio svoju tek do pola popušenu cigaretu.. ”Sada?” spustila je pogled. nepomične. tužan pogled kao da nesvesno moli nekoga za pomoć. Prizor mojih ruku.onom ženskom paradoksu da misle suprotno od onoga što govore. jer tako je uvek bilo kad god bi me pogledala tim svojim očima. jeste!. na koga baš u ovom trenutku mislite?” ”.

Dvorana je bila puna kancelarijskih službenika koji su dolazili tu svakoga dana na sat ili dva igranja. stvarala je nekakvu mlečnobelu maglu čestica prašine. Mladići su igrali sa domaćicama dvorane.. izazvala je u meni osećanje da želim da prekrijem tih pola sata debelim slojem boje. Zastao sam ispred dvorane za igru gde je zvučnik izbacivao na ulicu divlje tonove rumbe. znojavih . ni mirise znoja. Sonoko je klimnula glavom u znak pristanka i pošla za mnom u dvoranu za igru na tridesetak minuta plesa. probijali smo se kroz gužvu. Još trideset minuta je ostalo do trenutka kad smo morali da se rastanemo. Nije bilo neophodno da nam iko kaže kakva je vrsta ljudi ovde dolazila da igra. pošto je bilo leto. Iznenada sam se setio pesme koju sam davno pročitao: . Osećao sam da me svako od njih prezire. nepomična. loših parfema i jeftine pomade. ispršenih grudi. Vlažna vrelina udarila nas je pravo u lice. bile preplavljene ljudima. Zaljubljeni zdravog izgleda prolazili su pored nas. zagušljiva vrelina koja je tu. golih ruku. Bio sam zaboravio ostalo... vladala. ne primećujući ni vrućinu... nalik na neku vrstu strasti. Ali uvek je to ples bez prestanka. sada je bilo suviše kasno da se vratimo. ali sumorna razdražljivost. Zažalio sam što sam ovde doveo Sonoko. Ulice su.. Potpomognuta lošim načinom provetravanja i teškim zastorima koji su zaustavljali dotok svežeg vazduha spolja. Ali. Potpuno izgubivši volju. Iako nikada nije bila na takvom mestu. jasno vidljivih u zracima veštačke svetlosti. kao na uljanoj slici.. Njihov prezir me je prljio kao jarko letnje sunce. Čak ni retki električni ventilatori nisu uspevali da pomere ni dašak vazduha. i ta gužva nas je uznemiravala. produžujući svoju pauzu za ručak onako kako je to njima odgovaralo. Ne mogu da kažem da li je to bilo upravo zbog bola zbog rastanka.. Mora da je to iz neke pesme Andrea Salmona.

što je bilo veoma u . prošli smo kroz nadsvođeni prolaz ukrašen veštačkim cvećem koje nije pripadalo tom godišnjem dobu. istina. Sve stolice u hladu nadstrešnice bile su zauzete. ali je betonski pod odbijao jaru dovoljno jaku da stigne i do stolica u senci. jedna grupica je sedela usred svog onog sunca. Leđa njihovih haljina izgledala su još uprljanija i vlažnija od stolnjaka za kojim smo do malopre sedeli. Usta su nam bila lepljiva od guste slatkoće koka-kole. otkrivajući ruke crvene kao u žena ribara. sa tragovima ujeda insekata. znoj je curio sa njih. Haljine su bile bez rukava. pričajući kao da su potpuno sami. Posle nekog vremena nisam mogao više da izdržim naše ćutanje i počeo sam da posmatram šta se oko nas dešava.obraza čvrsto priljubljenih. Bilo je ovde svežeg vazduha. niko nije bio dovoljno hrabar da izađe na sunce. a znoj je tako izbrazdao puder na njihovim licima da je izgledao kao bubuljice. Obe devojke su nosile čudne haljine koje kao da su bile napravljene od materijala za letnji kimono. Jedan od mladića je nosio šarenu ”havajsku” košulju. hladeći se maramicom. Kad god bi mladići napravili neku grubu šalu. Jedna od devojaka je pušila na takav izveštačen način da je bilo očigledno da je nenaviknuta na cigarete. koje su ukrivo rasle iz sasušene. Međutim. Jarki sunčevi sjaj koji ih je tukao pravo u glavu kao da im nije ni najmanje smetao. zagrcnula bi se posle svakog dima koji bi povukla. Bilo da su igrale ili ne. devojke bi se zgledale i izveštačeno se nasmejale. Izgledalo je da je i Sonoko bila ućutkana istim onim mukama prezira koji sam ja osećao prema svemu. izašli u dvorište i seli na dve grubo obrađene stolice. kao da se guši. Sonoko je ubrzano disala kratkim dahom. U dvorištu su se nalazile i neke saksije sa zimzelenim biljkama. Muzičari su svirali neku brzu igru koja kao da je sve smorila. Tražeći dašak svežeg vazduha. Sastojala se od dve devojke i dva mladića. Jedna debela devojka se lenjo naslanjala na zid. ispucale zemlje na koju su bile osuđene. Nosevi devojaka bili su kao blatnjavi.

Njegove gole grudi bile su pune napetih mišića. Njegov vlasnik je stajao tamo na suncu i smejao se. Onda je moju pažnju privukao drugi mladić. od sunca preplanula ramena sijala su se kao da su namazana uljem. Njegova gola. nalik na užad. i kako upada u tuču sa mladićima iz suprotnog tabora. i kada bi na trenutak nestao. Tamni čuperci dlaka izbijali su mu ispod pazuha i. Razuzdan. Kako njegov pojas natopljen znojem postaje divno obojen . Bio je skinuo košulju i stajao je tamo polunag. mišićavi vrat. žile njegovog mesa spajale su se na stranama njegovih grudi iz raznih pravaca i uvijale u čvrste čvorove. Kako oštar bodež proseca njegov pojas. Ovaj prizor. Nisam mogao da skinem pogleda sa njega. telo. potpuno razvijenih i gusto zbijenih. probijajući mu grudi. grube ali pravilne crte lice i bio je tamnoput. Grubi pamučni materijal bio je natopljen znojem i poprimio je neku svetlosivu boju. Debele. Vrelu masu njegovog glatkog tela okrutno je i nemilosrdno stezao svaki nabor pamučnog pojasa natopljenog znojem. nameštajući svoj pojas. između čvrstih mišića njegovog torzoa spuštalo se jasno određeno udubljenje prema stomaku. Zasmejavao je devojke tako što se pravio da im prstom buši grudi. raskalašan osmeh stalno mu je igrao na usnama. obasjani suncem. Moj žudni pogled bio je prikovan za to grubo i divlje. Imao je dvadeset jednu ili dve godine. Kada je zabacio glavu mogao sam da vidim njegov zbijeni. ali i neizrecivo lepo. Mislio sam samo na jedno: kako izlazi na ulicu u tom letnjom danu baš ovako. Nešto je duboko u meni čudno zadrhtalo. Izgledalo je da namerno okleva sa nameštanjem pojasa i stalno se ubacivao u razgovor i smejao sa svojim društvom. izazvao je u meni navalu telesne požude. Lice mu je bilo bledo i izgledao je prepredeno. uvijali se i sijali zlatastim odsjajem.modi među mladićima u gradu tih dana. imao je snažne ruke. a pre svega slika božura istetoviranog na njegovim čvrstim grudima. opet bi se brzo pojavio. Zaboravio sam da Sonoko postoji. polunag.

zar ne? Naravno da ste već to radili. izgledalo je da duh tog mesta dovodi do neke vrste hemijske promene i kod Sonoko. Jeste li ljuti? Osoba kao što ste vi ne bi trebalo da vidi prostakluk ovakvih ljudi. kamen po kamen.. Čuo sam da ova dvorana za igru ne ume da plati ovim bandama propalica i da su oni počeli da ulaze besplatno i na silu.” Međutim. Čuo sam kako se građevina. urušava na zemlju. ”Imamo još samo pet minuta. Okrenuo sam se prema njoj u čudu. Pa ipak je nešto još uvek radilo u mom mozgu i omogućilo mi da dam prihvatljivi odgovor bez razmišljanja i zadrške. ”Samo pet minuta? Nije trebalo da vas dovedem na ovakvo mesto. koristeći svu svoju snagu. Ali. kao da unapred uživa u onome što će reći: ”Znam da je čudno da vas to pitam. zar ne?” Bio sam potpuno iscrpljen. . Ona je jednostavno svoj pogled zadržala rasejano na znojavom redu leđa ljudi koji su stajali i posmatrali igranje. bez obzira na to što pokušavaju na svaki način da ih obeshrabre. ali vi ste već. a da ona toga nije ni bila svesna. Kako njegov krvlju obliveni leš stavljaju na nosila sklepana od prozorskog okna. Sonoko ih nije ni primetila. Uskoro se nešto nalik na nagoveštaj osmeha pojavilo na njenim stidljivim usnama. Bila je naučena da ne vidi sve ono što ne bi trebalo da vidi. koju sam gradio sve do tada. Bilo je to kao kad grom udari u drvo i rascepa ga na dvoje. čak i uz to.” Do mojih ušiju stigao je visoki.krvlju. Sklopio sam oči i za nekoliko trenutaka ponovo povratio svoj hladan kao led osećaj dužnosti. tužni glas Sonoko. U tom trenutku nešto se duboko u meni snažno i surovo iskidalo. i donose ovamo.. Osećao sam se kao da prisustvujem trenutku u kome se sav moj život pretvara u neku vrstu užasnog nepostojanja. jedino sam ih ja gledao.

” ”Hajde. Dok sam ustajao.” ”Sa kim?” Bio sam zapanjen mešavinom naivnosti i prepredenosti u njenom pitanju. ”Ne mogu da vam kažem njeno ime. zahvaćeni zvukom plačnog glasa koji je dopirao iz zvučnika. i stolice su stajale prazne na jarkom suncu.. ona je odmah zaćutala. Bili smo nepokretni. Nikako nije mogla da me zamisli u vezi sa devojkom čije ime ona ne bi znala. Bilo je vreme.. Svi su verovatno otišli da igraju..” Možda zbog toga što je čula gotovo ogoljeni ton preklinjanja u mom glasu. ko je to bio?” ”Molim vas da me ne pitate. Činio sam sve što je bilo u mojoj moći da je sprečim da primeti kako nema više ni kapi krvi u mom licu. Trenutak našeg rastanka samo što nije nastupio. Sonoko i ja smo pogledali gotovo istovremeno na naše ručne satove. kao da se uplašila. nažalost.” ”Kada?” ”Prošlog proleća. Neko piće je bilo prosuto po stolu i sijalo se treperavo i preteći. Jesam.. Svirali su neki prosti bluz. ”Hm. . bacio sam krišom još jedan pogled prema onim stolicama na suncu.