EVOLUCIONA BIOLOGIJA

ŠTA JE EVOLUCIJA Evolucija je proces promena u populacijama koje prevazilaze životni vek jedinke. To su promene u genetičkom materijalu koje se nasleđuju kroz generacije. U osnovi promena živog sveta kroz vreme nalaze se genetičke promene u populacijama, koje su u složenim odnosima sa sredinom. Procesi evolucionih promena odvijaju se svuda oko nas. Za neke od njih potrebno je mnogo vremena, a neke se dešavaju prilično brzo. Tako se kod bakterija (koje kratko žive, a brojnost populacija im je velika) razvila otpornost na različite antibiotike. To je naročito izraženo kod bolničkih sojeva izloženih visokim koncentracijama raznovrsnih antibiotika, pa preživljavaju samo najotporniji i stiču višestruku otpornost. Mnoge vrste su se prilagodile prisustvu veštačkih materija koje je čovek tek nedavno stvorio. Insekti i korovske biljke razvijaju otpornost prema insekticidima i herbicidima. Poznat primer je DDT, jedan od prvih i najpoznatijih insekticida i koji je pre više decenija korišćen kao vrlo efikasno sredstvo protiv insekata. Međutim, za kratko vreme njegova efikasnost je opala – muve, malarični komarci, a kasnije i mnogi drugi insekti postali su otporni. U biologiji se pojam evolucija koristi i u značenju evolucione istorije (filogenije) neke grupe – na primer kada se govori o evoluciji konja ili o evoluciji primata. PODACI O EVOLUCIJI Realnost evolucije potvrđuje veliki broj podataka iz paleontologije, uporedne anatomije, biologije razvića, biogeografije, molekularne biologije. FOSILI, okamenjeni ostaci bića koja su nekada živela, pružaju nam neposredne podatke o evoluciji. Oni svedoče o postojanju i izgledu velikog broja iščezlih vrsta, o promenama u životnoj sredini i zajednicama živih bića koje su se veoma razlikovale od današnjih. U vreme kada se smatralo da se vrste uopšte ne menjaju i ne izumiru, otkriće fosilnih ostataka vrsta koje više ne postoje utrlo je put prihvatanju ideje o promenljivosti. Niz podataka o evoluciji može se dobiti iz uporednoanatomskih analiza savremenih organizama. Tu se može uočiti prilagođavanje različitim zahtevima sredine i različitom funkcijama. Tako ljudska ruka, peraje kita i krilo slepog miša različito izgledaju, ali su istog porekla. Nastali su od iste strukture zajedničkog pretka, koja je vremenom kod potomačkih grupa modifikovana za različite funkcije. Osobine koje vode poreklo od iste strukture zajedničkog pretka nazivaju se HOMOLOGIJE. S druge strane, u živom svetu postoji niz primera za strukture koje su sličnog izgleda i funkcije, ali različitog porekla. Npr., i krila insekata i krila ptica služe za letenje, ali nastaju od različitih struktura. Takve osobine se zovu ANALOGIJE. I manje srodni organizmi se mogu na sličan način prilagođavati zahtevima sredine. To se naziva KONVERGENTNA EVOLUCIJA. BIOGEOGRAFIJA je nauka koja se bavi geografskim rasprostiranjem živih bića. Današnje rasprostranjenje živih bića može se objasniti samo u kontekstu evolucije. Vrste koje naseljavaju udaljene oblasti odvojene su preprekama koje ih sprečavaju da dođu u dodir. Zato evoluiraju nezavisno, pa su među regionima koji su vrlo dugo odvojeni i razlike u živom svetu velike. BIOLOGIJA RAZVIĆA, naročito na molekularnom nivou, može da pruži mnogo podataka o evoluciji. Sličnosti u razviću ukazuju na zajedničko poreklo. Npr., sve grupe kičmenjaka imaju slično embrionalno razviće (iako kao odrasle jedinke izgledaju vrlo različito), što ukazuje na to da potiču od zajedničkog pretka. U novije vreme mnogo se radi u oblasti genetike razvića. Kod različitih životinja razviće kontrolišu iste grupe gena, što pokazuje da one imaju zajedničku evolucionu istoriju. Velike evolucione promene često su rezultat mutacija baš u genima koji regulišu

Lamark je primetio da se živa bića prilagođavaju sredini. g. a ne samo na osnovu morfoloških i fosilnih podataka. u uslovima sredine kakvi vladaju u određenom vremenu. u Engleskoj. živi svet Galapagoskih ostrva. Sve do početka XIX veka preovladavalo je mišljenje da se vrste ne menjaju i ne izumiru. Njegovo kapitalno delo Postanak vrsta. Najviše je bio zainteresovan za proučavanje živog sveta. da se osobine koje jedinka stekne tokom života prenose na njeno potomstvo. u kome je izložio svoju teoriju. došao je do zaključka da se vrste menjaju i izumiru i pokušao da objasni taj proces. fosile i geološke formacije. Osnovne teze u Postanku vrsta su sledeće :::: da su svi organizmi nastali od zajedničkog pretka putem ''porekla s modifikacijama'' i da je glavni mehanizam tih modifikacija delovanje prirodne selekcije na naslednu varijabilnost.. Sličnosti i razlike na MOLEKULARNOM NIVOU pružaju dokaze o evolucionim odnosima različitih grupa organizama. Proučavajući fosilne mekušce i upoređujući ih sa živima. To se popularno ilustruje na primeru žirafa. Proučavao je životinje. g. Darvin se. više od svega. Kao . koji se ponavljao tokom mnogih generacija. PRIRODNA SELEKCIJA I NASLEDNA VARIJABILNOST. biljke. Zašto žirafe imaju dugačke vratove? Lamarkističko objašnjenje :::: pošto su žirafe brstile lišće s drveća. a da je tip promene određen uslovima sredine i potrebama organizma. TEORIJE EVOLUCIJE Teorija evolucije objašnjava procese evolucionih promena. a zatim prešao na teologiju. brojni fosili krupnih životinja koje je pronašao u Južnoj Americi i. podstaknut onim što je uočio. pa su one morale da istežu vratove kako bi dohvatile lišće s viših grana. pojavilo se 1859. Na njega je izuzetno snažan utisak ostavilo bogatstvo živog sveta u tropima. Zastupao je ideju. tj. Rekonstrukcija predačko-potomačkih odnosa poslednjih decenija sve više se izvodi na osnovu molekularnih. godine. Po povratku s putovanja. Tako se odsustvo nogu kod zmija objašnjava time što je kod njihovih predaka došlo do mutacija gena koji regulišu formiranje ekstremiteta (a te mutacije su se pokazale korisnim za njihov način života). što može da dovede do modifikacije osnovnog plana građe tela.razviće. Prirodna selekcija predstavlja uspešnije preživljavanje i reprodukciju nekih genetičkih varijanata u odnosu na druge. DARVINOVA TEORIJA Čarls Darvin rođen je 1809. bilo ga je sve manje na nižim granama. odnosno mehanizme koji do toga dovode. Kao mlad prirodnjak Darvin se ukrcao na brod ''Bigl'' i tokom petogodišnje plovidbe oko sveta sakupio je i opisao ogroman broj uzoraka različitih vrsta. Intenzivno korišćenje vratnih mišića dovelo je do izduženja vrata. Rezultat ovog procesa. posvetio upravo pitanju promenljivosti vrsta.. o nasleđivanju stečenih osobina. Sa 16 godina započeo je studije medicine. vrste su duže bile razdvojene). U tome važnu ulogu ima ponašanje – upotreba jednih organa ili neupotreba drugih dovodi do morfoloških promena. kasnije potpuno odbačenu. jesu dugački vratovi današnjih žirafa. Tako nam činjenica da živa bića imaju isti genetički kod ukazuje na njihovo zajedničko poreklo. LAMARKOVA TEORIJA Francuski prirodnjak Lamark dao je 1809. što se nasleđivalo u potomstvu. Sličnosti i razlike u redosledu nukleotida u DNK i RNK ili amino-kiselina u proteinima pokazuju koliko su vrste srodne i koliko je vremena proteklo od razdvajanja dve vrste (što je veći broj razlika. a one se nasleđuju u potomstvu. prvu teoriju evolucije. Smatrao je da postoji urođena težnja živog sveta ka povećanju složenosti. menjajući se kada se sredina menja.

Da bi prirodna selekcija delovala. koje je nasleđivalo istu osobinu. Ako neki redak alel poseduje samo nekoliko jedinki u populaciji. genetički drift (genetička slučajnost). ''sirov materijal'' na koji zatim može da deluje prirodna selekcija. Mnoge populacije s vremena na vreme prolaze kroz fazu naglog i velikog smanjenja brojnosti. prirodna selekcija. može se desiti da on ne bude prenet u sledeću generaciju. recimo usled oštre zime ili bolesti.rezultat prirodne selekcije. U uslovima nestašice hrane. recimo. Ili. Principi moderne genetike konbinovani su sa Darvinovim tumačenjem evolucije putem prirodne selekcije. GENETIČKI DRIFT (GENETIČKA SLUČAJNOST) Promene učestalosti genskih alela u populacijama mogu biti rezultat slučajnosti. što može dovesti do znatnih promena njihove genetičke strukture. Osnove savremene teorije evolucije postavljene su tokom 30-ih i 40-ih godina XX veka. prirodna selekcija ih 'ne razlikuje'. protok gena (gene flow). MUTACIJE Mutacije su glavni izvor genetičke varijabilnosti u populacijama. u malim učestalostima. Savremena teorija evolucije je rezultat rada velikog broja naučnika u različitim oblastima – od matematičke populacione genetike do molekularne biologije.) Smanjenje genetičke varijabilnosti čini ugrožene vrste još osetljivijim i ugroženijim.. a ukoliko se posmatra njihov efekat. za prirodnu selekciju neophodna je varijabilnost. PROTOK GENA (GENE FLOW) . Važno je napomenuti da se mutacije ne dešavaju zato da bi organizam bio prilagođen određenoj sredini. Mutacije se jednostavno dešavaju. žirafe sa malo dužim vratom od ostalih imale su prednost – preživljavale su i ostavljale potomstvo.. rekombinacija. Učestalost korisnih mutacija se povećava jer njihovi nosioci mogu da ostave veći broj potomaka. već materijal od kojeg prirodna selekcija može da oblikuje bolje prilagođene (adaptirane) forme. onda su neutralne. ali nije znao pravi mehanizam nasleđivanja iako je bio Mendelov savremenik. One se ipak održavaju. a njen izvor su mutacije i rekombinacije. Mutacija na pojedinačnom genu je prilično redak događaj. Štetne mutacije prirodna selekcija eliminiše iz populacija. populacije se menjaju kroz generacije. Evolucioni mehanizmi u prirodi deluju zajedno. a neka od njih će u određenoj sredini omogućiti bolje preživljavanje od ostalih (npr. Varijabilnost nije znak nesavršenosti ili greške. tj. jer se proces mutacija i dalje odvija. neka od mnogobrojnih mutacija koje utiču na različite enzime kod insekata može da omogući povećanje otpornosti prema insekticidima. To se naziva genetički drift. one mogu da budu korisne ili štetne – u zavisnosti od toga kako utiču na preživljavanje i reprodukciju. U pomenutom primeru sa žirafama Darvinovo tumačenje je bilo da su se preci žirafa razlikovali po dužini vratova. a istraživanja usmerena na populacije i njihovu genetičku strukturu. SAVREMENA TEORIJA EVOLUCIJE Darvin je uočio značaj nasledne varijabilnosti. zato što se bolje uklapa u okolinu). odnosno smanjenejm varijabilnosti. (ALELI = različiti oblici jednog gena) Kroz generacije dolazi do slučajnih. Promene koje se uočavaju u genetičkoj strukturi populacija rezultat su zbirnog efekta delovanja više mehanizama. To može da završi potpunim gubitkom jednog od alela.. različite varijante boje tela mogu da nastanu kao rezultat mutacija. nasumičnih promena u učestalostima alela. mutacijama nastaju nove genetičke varijante i time se obezbeđuje varijabilnost. Recimo. Ako nemaju uticaja. Te slučajne promene su naročito izražene u populacijama male brojnosti (ugrožene vrste. Npr. varijabilnost mora da bude nasledna. EVOLUCIONI MEHANIZMI :::: mutacije.

kod izumrlih organizama. pripadnost istoj vrsti). kod biljaka. populacije će biti sve različitije. odnosno reprodukciju utiču mnoge osobine – otpornost prema bolestima. ne može se proveriti da li je bilo reproduktivne izolacije. doprinose genskom fondu sledeće generacije. Najčešće se radilo o sličnom izgledu – MORFOLOŠKOJ SLIČNOSTI. postoje reproduktivne barijere koje sprečavaju genetičko mešanje s drugim vrstama. Sličnost ne mora obavezno da podrazumeva srodnost (tj. Prema ovoj biološkoj definiciji vrsta se sastoji od jedne ili više populacija čiji su članovi sposobni da se međusobno ukrštaju. dajući plodno potomstvo. PRIRODNA SELEKCIJA Prirodna selekcija predstavlja uspešnije preživljavanje i reprodukciju nekih genetičkih varijanata u odnosu na druge u određenim uslovima sredine. Recimo. plodnost itd. Biološki kriterijum pripadnosti vrsti – reprodukcija. dok su tamne forme preživljavale mnogo bolje. Biolozi procenjuju da ih ima više od 5 000 000. Dakle. Drugim rečima.. Različite osobine mogu da budu adaptacije – morfološke. biohemijske.. morfoloških. ni ovakav pristup se ne može primeniti uvek. kojih ranije nije bilo. prenošenjem polena i semena. Pojava je poznata kao industrijski mehanizam jer je u pitanju porast brojnosti tamnijih (melaničnih) formi u odnosu na svetle u zagađenim. a reproduktivno su izolovani od članova drugih grupa. To je dovelo do velikog porasta učestalosti tamnih formi. industrijalizovanim sredinama. . osobine ponašanja. Na različito preživljavanje. Za forme koje više doprinose (imaju veću adaptivnu vrednost) kažemo da prirodna selekcija deluje u njihovu korist. a populacije kopnenih životinja na različitim okeanskim ostrvima diferenciraju se jer ne mogu da razmenjuju gene. odnosno mogućnost razmene gena. Zato se pri određivanju vrsta uzimaju u obzir i drugi kriterijumi. ako nešto ometa protok gena. po tome koliko. Zato se njihova učestalost u populacijama povećava. Na tako tamnoj podlozi svetli leptiri su postali vrlo uočljivi i lak plen za ptice. Pokazalo se da sama sličnost nije dovoljan kriterijum. Vrste su posmatrali kao grupe sličnih jedinki koje su odvojene od drugih grupa jasnim razlikama. sposobnost izbegavanja predatora. to se naziva protok gena. koji su nam poznati iz fosilnih nalaza. Međutim. Međutim.. Jedan od najboljih primera za to može se naći kod više vrsta noćnih leptira. odnosno razlike u nizu drugih osobina – ekoloških. tj. ŠTA SU BIOLOŠKE VRSTE Na Zemlji postoje milioni vrsta. Ali jedinke se često znatno razlikuju u pogledu određenih osobina. Pre pojave Darvinove teorije mislilo se da su vrste jasno odvojene i nepromenljive. a da je varijabilnost unutar svake vrste vrlo mala. Delovanjem prirodne selekcije populacije se menjaju kroz generacije. ulice i putevi predstavljaju veliku prepreku za lokalne populacije žaba ili puževa. prirodna selekcija deluje kada postoje različite genetičke varijante. koje se razlikuju po adaptivnoj vrednosti. On se ostvaruje kretanjem jedinki ili. Prirodnjaci su vekovima klasifikovali organizme u vrste na osnovu sličnosti. Svaka nasledna osobina koja svojim nosiocima omogućuje da ostave veći broj potomaka nego oni koji tu osobinu nemaju naziva se adaptacija. koja im je pružala odličnu kamuflažu na kori drveća obrasloj lišajima. Kod organizama koji se bespolno razmnožavaju ne može se govoriti o međusobnom ukrštanju.Kada geni pređu iz jedne populacije u drugu i postanu deo njenog genskog fonda. od čega je do sada opisano oko 1 750 000. a kora potamnela od čađi. Pojava je prvi put opisana kod jedne vrste (Biston betularia) čiji su se pripadnici odlikovali svetlom bojom tela. Protok gena menja postojeće učestalosti alela. Ovo je i jedan od načina da se u populaciji pojave novi geni.. preko svojih potomaka. Rezmenom gena populacije postaju sličnije po svojoj genetičkoj strukturi. S druge strane. usled povećanja zagađenosti lišaji su iščezli.

.Postanak nove vrste naziva se SPECIJACIJA (lat. species – vrsta).