UNIVERZITET EDUCONS FAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE SREMSKA KAMENICA

POLITIKA AZILA, IMIGRACIJE I VIZA
- SEMINARSKI RAD -

Profesor: Baltazar

Student: Pera Detlić br. Indeksa:E00/00 Sremska Kamenica, 29.04.1900 god.

Politika azila, imigracija i viza 2010

Sadržaj: UVOD.............................................................................................................3
1.1. EVROPSKA POLITIKA..........................................................................................3

2. POJAM AZILA, IMIGRACIJA I VIZA................................................4
2.1. AZIL.........................................................................................................................4 2.2. IMIGRACIJA...........................................................................................................4 2.3. VIZA.........................................................................................................................4

3. POLITIKA AZILA EVROPSKE UNIJE...............................................5
3.1. SARADNJA SRBIJE SA EU U OBLASTI AZILA................................................6

4. IMIGRACIONA POLITIKA...................................................................8
4.1. SARADNJA SRBIJE U OBLASTI PREVENCIJE I KONTROLE ILEGALNIH MIGRACIJA SA EU......................................................................................................9

5. VIZNA POLITIKA.................................................................................10
5.1 DABLINSKI SPORAZUM.....................................................................................12

Dablinski sporazum reguliše u kojoj će zemlji tražioci azila da se ispituju. U sistemu podataka "Eurodac" su registrovani otisci prstiju lica, i svakoj od 27 država Dublinskog sistema u kojima se traži azil, dostavljeni. Procedura traženja azila mora da bude sprovedena samo u jednoj od država Dublinskog sporazuma. To drugim rečima znači, da osobe koje su negde drugde zatražile azil, i njihov otisak prsta je identifikovan u Eurodac-u, biće sprovedeni u državu zaduženu za njih. Tražioci azila koji su odbijeni u EU-zemljama ne mogu prema Dablinskom sporazumu da traže obnovljeni proces traženja azila u nekoj drugoj zemlji članici.........................................................................12 ZAKLJUČAK..............................................................................................13 LITERATURA:...........................................................................................14

2

Politika azila, imigracija i viza 2010

UVOD 1.1. EVROPSKA POLITIKA
Ekonomska i politička integracija između država članica Evropske unije znači da ove zemlje moraju doneti zajedničke odluke o brojnim pitanjima. One su morale razviti, pre svega, zajedničku politiku u mnogim poljima – od poljoprivrede do kulture, od potrošačke politike do konkurencije, od pitanja zaštite okoline i izvora energije do transporta i trgovine. Na samom početku, fokus je bio usmeren na zajedničku ekonomsku politiku kada je reč o uglju i čeliku i na agrarnu politiku. Druge politike su donošene vremenom i u skadu sa konkretnom potrebom. Danas je veoma teško govoriti o kreiranju politika država članica EU izolovano od “Brisela”. Mali broj pitanja je izuzet od aktivnosti EU - gotovo polovina zakonodavne aktivnosti (čak do 80%) država članica je u nekoj vezi sa EU. Ipak, uloga EU ne sme biti precenjena, reč je samo o odabranim politikama – najviše one koje imaju vezu sa jedinstvenim tržištem. Ključna obeležja politika EU su: manji budžet za aktivnosti i politike , oslanjanje na snagu prava u sprovođenju politika, udaljenost između onih koji kreiraju politike i onih koji ih sprovode . EU usvaja odluke, ali je pravi uticaj oblikovan nacionalnim sistemima upravljanja, naime, države su te koje imaju monopol u izvršavanju odluka, što, s druge strane, kontrolišu organi Unije. Glavni učesnici kreiranja politika EU su njeni organi: Komisija, Savet, Evropsk Parlament, Sud pravde, Evropski savet, ECB. Naravno, oni nisu izolovani u procesu odlučivanja, već su povezani sa prestonicama i regionima država članica – subnacionalni i nacionalni uticaj, kao i sa drugim međunarodnim organizacijama – međunarodni uticaj. Međusobni odnosi zemalja članica EU uređeni su trojakom strukturom, koja se popularno naziva „tri stuba“ Evropske Unije. Ovaj sistem odnosa je ishod dogovora država članica postignutog na međuvladim konferencijama, koje su završile usvajanjem Ugovora iz Mastrihta 1992. godine kojim je Evropske ekonomska zajednica (EEZ) prerasla u Evropsku Uniju. Prvi stub današnje Europske unije čine tri Evropske zajednice: Evropska zajednica (pre Evropska ekonomska zajednica (EEZ)) i Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM). Treća zajednica, Evropska zajednica za ugalj i čelik (ECSC), čije je osnivanje 1952. godine bilo prvi korak u svaranju EU, prestala je postojati sredinom 2002. godine. Ovde spada i politika azila, viza i imigracija.

3

Politika azila, imigracija i viza 2010

2. POJAM AZILA, IMIGRACIJA I VIZA 2.1. AZIL
Pravo na azil pripada među temeljna ljudska prava, a određeno je Opšom deklaracijom o pravima čoveka u 14. članku, prema kojem ovo pravo mogu tražiti i u njemu uživati osobe koje su prebegle u drugu zemlju zbog različitih vrsta progona u zemlji porekla. Ovo pravo ne mogu tražiti osobe koje su u svojim zemljama tražene radi nepolitičkih prestupa ili zbog dela suprotnih ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija. Pravo na azil imaju izbeglice, kojima je takav status priznat međunarodnim pravom (čl. 1. Ženevske konvencije o položaju izbeglica iz 1951.), i svi koji se nalaze izvan vlastite zemlje i u nju se ne mogu vratiti zbog osnovanog straha da bi onde mogli biti podvrgnuti nasilju ili progonima. Priznanje takvog pravnog statusa ostvaruje se u zemljama koje su potpisale posebne sporazume s Ujedinjenim nacijama, ili od strane UNHCR-a. U tom smislu, politički azil je poseban slučaj prava na azil. Reč je o azilu za osobe koje su progonjene zbog svojih političkih ideja.Pravo na azil zajamčeno je i čl. 18. Povelje o temeljenim pravima Europske unije. 1

2.2. IMIGRACIJA
Imigracija je proces doseljavanja stanovništva na neki prostor, uzrokovan njegovim određenim, za stanovništvo privlačnim faktorima. Ima suprotno značenje od pojma emigracija.2

2.3. VIZA
Viza je dokument, kojim se daje dozvola ulaska, boravka ili tranzita stranog državljanina na teritoriji određene države, koja mu izdaje vizu. Viza se upisuje (ili lepi kao nalepnica) u pasoš stranog državljanina, ili se izdaje kao poseban dokument u obliku obrasca, koji je nužno predočiti prilikom ulaska u državu. Neke države zahtevaju posedovanje izlaznih viza, kod svojih građana, za izlazak iz države. Postoji nekoliko vrsta viza: * putna viza * tranzitna viza * grupna viza * diplomatska viza * službena viza 3
1 2

http://hr.wikipedia.org/wiki/Azil http://sr.wikipedia.org/sr 3 http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B8%D0%B7%D0%B0

4

Politika azila, imigracija i viza 2010

3. POLITIKA AZILA EVROPSKE UNIJE
Azil je zaštita koju neka država pruža pojedincu koji traži utočište na njenoj teritoriji ili na mestu van njene teritorije koje je pod kontrolom organa te države. Reč „azil“ potiče od latinske reči asylum, koja u doslovnom prevodu znači sklonište, utočište, dok u širem prevodu predstavlja nepovredivo mesto. Istorijski gledano, azil se u praksi antičkih država Bliskog istoka i Mediterana pojavljuje kao privilegija koju uživa određeni pojedinac, a ne kao njegovo pravo. U početku azil je predstavljao mesto na koje je pojedinac mogao da se skloni, što su obično bili hramovi i svetilišta. Razvojem modernih država azil postepeno dobija politički karakter i danas se uglavnom daje samo političkim izbeglicama i počiniocima političkih krivičnih dela. Pravo na azil jedno je od temeljnih ljudskih prava i određeno je Opštom deklaracijom o pravima čoveka OUN. Azil može dobiti onaj pojedinac koji je bio prinuđen da napusti svoju zemlju ili onaj koji je prinudno izgnan iz nje. Takođe, on može biti dat i grupi koja je u svojoj zemlji izložena progonu zasnovanom na verskoj, rasnoj ili političkoj osnovi. Azil ne mogu da dobiju osobe za koje se sumnja da su počinile zločin protiv mira, ratni zločin ili zločin protiv čovečnosti. Evropa je ponosna na svoju dugu tradiciju srdačnog prihvatanja stranaca, kao i na svoju spremnost da ponudi azil izbeglicama koje beže od opasnosti i progona. Zbog naglog povećanja broja ljudi koji su tokom devedesetih godina dvadesetog veka tražili zaštitu u Evropskoj uniji, države članice odlučile su da nađu rešenja koja bi važila za ceo prostor EU. Najznačajniji instrumenti za restriktivnu strategiju pristupa evropskom sistemu azila proističu iz Dablinske konvencije (potpisana je 1990. godine, a na snagu stupila 1997) i Londonske rezolucije iz 1992. godine. Ta dva dokumenta predviđaju to da je zemlja preko koje je onaj koji traži azil ušao u jedinstveni EU prostor nadležna i za razmatranje njegovog zahteva za azil. Taj koncept kasnije je dopunjen „konceptom sigurne treće zemlje“, koji u praksi predviđa vraćanje onoga koji traži azil u treće zemlje,
najčešće u tranzitne države. Ovo se čini bez ispitivanja osnovanosti njihovih zahteva, jer se smatra da je treća zemlja sigurna, te da je azilant trebalo tamo da zatraži zaštitu pre nego što je ušao u EU.

Stupanje na snagu Amsterdamskog ugovora, maja 1999. Godine, predstavlja prekretnicu u Evropskoj uniji (EU). Ovim ugovorom države članice preuzimaju obavezu da zajednički deluju u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova, posebno u odnosu na imigracije i azil. I zaključci Evropskog saveta u Tampereu, iz oktobra iste godine, takođe jasno oslikavaju četiri jasno definisana cilja zajedničke evropske politike imigracija i azila. To su partnerstvo sa zemljama porekla, zajednička evropska politika azila, fer tretman državljana trećih država i upravljanje migracionim tokovima. Decembra 2000. godine je stupila na snagu odredba na osnovu koje se od ilegalnih iseljenika i azilanata, mogu uzeti, memorisati i razmenjivati otisci prstiju. Ta odredba, pod nazivom Eurodac omogućava identifikaciju azilanata i ilegalnih useljenika.

5

Politika azila, imigracija i viza 2010

3.1. SARADNJA SRBIJE SA EU U OBLASTI AZILA
Saradnja u oblasti azila fokusirana je na razvoj i primenu standarda ustanovljenih Ženevskom konvencijom o statusu izbeglica iz 1951. godine i Dopunskog protokola iz Njujorka 1967, a pre svega na strogu primenu principa ne proterivanja. Ovde nije samo reč o ispunjenju značajnog uslova u procesu približavanja Evropskoj uniji - o obavezi koja proističe iz niza međunarodnih dokumenata, čija smo strana potpisnica - već o obavezi koja proističe i iz punopravnog članstva u Savetu Evrope. Do sada važeća zakonska rešenja, pre svega sadržana u saveznom Zakonu o kretanju i boravku stranaca, postala su u potpunosti neprimenljiva. Ipak, osnov za postupanje državnih organa nalazimo u Povelji o ljudskim i manjinskim pravima, koja članom 38. definiše pravo na utočište u Srbiji: Svaki stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti nekoj grupi ili političkih uverenja, ima pravo na utočište u Srbiji , dok se postupak za dobijanje utočišta uređuje zakonom. Budući Zakon o azilu moraće da sadrži preciznu nadležnost državnih organa i postupke koje oni sprovode, ali i korekciju dosadašnje prakse, pre svega u pogledu zabrane proterivanja, postupka na samoj granici, prava na obrazloženo rešenje, kao i prava na žalbu. Naravno, pored osnovnog zakona, potrebni su i značajni ljudski, materijalni i finansijski resursi. Beogradskoj kancelariji UNHCR-a 2002. godine azil su zatražile 144 osobe, od kojih je 17 dobilo status izbeglice pod mandatom UNHCR-a; u 2001. godini od 145 zahteva status je odobren u 19 slučajeva. Za prvih pet meseci ove godine, azil je zatražilo 46 državljana Avganistana, Iraka, Somalije, Palestine, Jordana i Azerbejdžana, koji su o trošku UNHCR-a smešteni u prihvatnim centrima na Avali i u Padinskoj skeli. Indikativno je poređenje sa 1989. godinom, kada je čak 7.112 lica zatražilo, a 4.985 dobilo azil. UNHCR u svom izveštaju za 2001. godinu navodi da je SR Jugoslavija uglavnom tranzitna zemlja na putu ka zapadnoj Evropi. Većina stranih državljana, koji su zahtev za azil predali Kancelariji UNHCR-a u Beogradu, to su učinili upravo zato što ih je policija uhvatila prilikom nelegalnog boravka na našoj teritoriji, a ne zato što su prvobitno želeli da ovde zatraže azil. Ovde je, međutim, potrebno i dodatno razjašnjenje: nužno je prepoznati jasnu vezu između migracija i azila. Naime, upravo onemogućenje legalnih migracija dovodi ekonomske migrante do zloupotrebe azila. Čest je slučaj da osobe kojima je potrebna međunarodna zaštita biraju zemlju u kojoj će podneti zahtev za azil, pa zato čine sve što je u njihovoj moći da ih ne otkriju državni organi drugih zemalja. Tako, za vreme tranzita kroz tu zemlju, krše nacionalne propise o strancima, njihovom kretanju i boravku. 6

Politika azila, imigracija i viza 2010

Na iseljavanje iz određenih zemalja, pored ekonomskih razloga (kakvo je i ekstremno siromaštvo), utiču i drugi faktori, pre svega visok stepen nasilja i rasprostranjeno kršenje ljudskih prava, često u razmerama torture. Posebno je simptomatična pojava migracije žena i sa njom usko povezano žensko siromaštvo.4

4

http://www.becei.org/EF%201003/brankica_grupkovic.htm

7

Politika azila, imigracija i viza 2010

4. IMIGRACIONA POLITIKA
Najveće proširenje u istoriji EU pomerilo je zajedničke granice daleko na jugoistok Evrope i podstaklo zajedničke institucije da se problemima ilegalne, pre svega ekonomske, imigracije počnu baviti sistematično i složnije. Na samitu u Sevilji/Sevilla, 22. juna 2002. čelnici EU utvrdili su prvi konkretan plan za suzbijanje ilegalne imigracije, koji je morao postati operativan do kraja iste godine. Velika Britanija, Nemačka, Španija i Italija nisu na tom samitu dobile podršku ostalih članica Unije za uvođenje ekonomskih sankcija protiv zemalja koje se ne budu dovoljno odlučno borile protiv krijumčarenja ljudi, odnosno koje ne žele da pristanu na zahtev EU da prihvate svoje emigrante u programima repatrijacije. Umesto toga, odlučeno je da čelnici Unije ponude pomoć trećim zemljama u suzbijanju ilegalne imigracije. Pitanje migracija spada u nadležnost pravosuđa i unutrašnjih poslova, pa je cela ova oblast posebno dobila na značaju stupanjem na snagu Ugovora iz Amsterdama koji je među glavne ciljeve EU postavio i stvaranje područja slobode, sigurnosti i pravde (Area of Freedom, Security and Justice - AFSJ). Takvim pristupom, pred izvršne organe EU postavljeni su složeni zadaci: rešavanje pitanja spoljnih granica, imigracije i azila; podsticanje policijske i carinske saradnje; tešnje povezivanje s Europolom; pravosudna saradnja; i saradnja na suzbijanju zloupotrebe droge i drugih nezakonitih prekograničnih radnji. Najpoznatiji programi i instrumenti takve politike su: • • • • • • Evropski fond za izbeglice (European Refugee Fund) koji finansira dobrovoljnu repatrijaciju izbjeglica, prognanika i osoba koje traže azil; program Odysseus, koji reguliše pitanja azila i imigracije; program Falcone, čije je područje delovanja borba protiv organizovanog kriminala ; STOP - program za sprečavanje trgovine ljudima i seksualna zloupotreba dece; Oisin - program za saradnju u sprovođenju zakona iz ove oblasti; Grotius - program za stručnjake koji se bave pravnim pitanjima; Daphne - program za borbu protiv nasilja nad decom i ženama.

8

Politika azila, imigracija i viza 2010

4.1. SARADNJA SRBIJE U OBLASTI PREVENCIJE I KONTROLE ILEGALNIH MIGRACIJA SA EU
Saradnja u oblasti prevencije i kontrole ilegalnih migracija sa državama članicama Evropske unije, susednim državama i državama u regionu podrazumeva, pre svega, da će zemlje čiji državljani nelegalno borave na teritoriji druge države ili je pak prestao osnov njihovog legalnog boravka, biti bez nepotrebnih procedura prihvaćeni u zemlji porekla. Ovo se čini kroz sporazume o readmisiji. U slučaju državljana Srbije, međutim, mnogo je važnije ponuditi im alternativu: odlazak u druge, pre svega zemlje zapadne Evrope, kroz selektivnu, kontrolisanu migraciju, prema zaključenim ugovorima sa pojedinim državama. U oblasti prevencije i suzbijanja kriminalnih i nelegalnih aktivnosti naročito je značajna borba protiv trgovine ljudima, korupcije, šverca droge i psihotropnih supstanci i nedozvoljene trgovine oružjem. Srbija je suočena sa prilično komplikovanim migracionim scenarijem, jer je ona istovremeno zemlja porekla, tranzita, donekle i destinacije legalnih, ali i ilegalnih (neregularnih) migranata. Londonska konferencija, održana 25. novembra 2002. godine, bila je u celini posvećena borbi protiv organizovanog kriminala u zemljama Zapadnog Balkana. Bilo je, naime, procenjeno da je upravo to područje kapija kroz koju prolaze kanali ilegalnih migracija, nelegalne trgovine narkoticima, trgovine ljudima (naročito ženama i decom) od kojih kriminalaci i organizovane kriminalne grupe u zemljama zapadne Evrope stiču višemilionske profite. Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije u borbi protiv ilegalnih migracija preduzima dve grupe aktivnosti. U suzbijanju trgovine ljudima je učinjen značajan institucionalni iskorak: u posebno obrazovanom timu primenjuje se multidisciplinaran, sveobuhvatan pristup, u okviru više radnih grupa, i uz saradnju sa svim relevantnim ministarstvima, nevladinim i međunarodnim organizacijama. Takav pristup je neophodan upravo jer je reč o jednom od najtežih oblika organizovanog kriminala, ali istovremeno i o teškom kršenju ljudskih prava žrtava.

9

Politika azila, imigracija i viza 2010

5. VIZNA POLITIKA
Nakon završetka Drugog svetskog rata u međunarodnim odnosima došlo je do pojave sukoba „ideologija“, odnosno do sukoba kapitalizma i komunizma, Istoka i Zapada. U takvim okolnostima građani Evrope bili su razdvojeni unutrašnjim granicama i između njih se nalazila „gvozdena zavesa“. Ipak, ekonomski interesi država tražili su drugačija rešenja koja bi smanjila troškove transporta, uspostavila bolje ekonomske odnose i time dovela do ekonomskog rasta. Priča je počela donošenjem Ugovora iz Rima (1957) kada je ustanovljeno slobodno kretanje roba, lica, usluga i kapitala. Ove slobode predstavljaju temelj jedinstvenog tržišta. Uklanjanje prepreka i omogućavanje slobodnog kretanja lica postalo je jedan od centralnih delova u strategiji uspostavljanja jedinstvenog tržišta, tj. u dokumentu pod nazivom Kompletiranje unutrašnjeg tržišta iz 1985. godine. Idejni tvorac dokumenta bio je Žak Delor (Jacques Delors), tadašnji predsednik Evropske komisije. Predlozi dati u strategiji prihvaćeni su 1986. godine u Jedinstvenom evropskom aktu. Time je proces stvaranja jedinstvenog tržišta postao pokretač kreiranja Šengenskog područja. Prvo područje koje nalikuje Šengenskom području nastalo je 1958. godine kada je bio potpisan sporazum između nordijskih država – Danske, Švedske, Norveške, Finske i Islanda. Tim sporazumom formirana je Nordijska pasoška unija (Nordic Passport Union), koja je građanima omogućavala da putuju i stanuju u drugoj državi članici Unije bez posedovanja pasoša ili boravišne dozvole. Ipak, veliki korak koji je vodio ukidanju unutrašnjih granica učinjen je 1984. godine. Te godine su Savezna Republika Nemačka i Republika Francuska potpisale Sarbrikenski sporazum (Saarbrücken Agreement), kojim su utvrđeni postepeno ukidanje kontrolnih punktova na granicama i primena principa slobodnog kretanja lica. Ovaj Sporazum smatra se prethodnikom Šengenskog sporazuma. Već naredne godine u Šengenu, malom mestu u Luksemburgu, nastavljeni su pregovori koje su vodili Belgija, Francuska, Holandija, Luksemburg i Nemačka, o postepenom stvaranju prostora u kome neće postojati unutrašnje granice. Ove države su u junu 1985. godine potpisale sporazum o međuvladinoj saradnji, poznatiji kao Šengenski sporazum. U junu 1990. godine, države potpisnice sporazuma potpisale su i Konvenciju o sprovođenju Šengenskog sporazuma (Šengenska konvencija), (pogledati Tabelu 1).

10

Politika azila, imigracija i viza 2010

Tabela 1: Šengensko područje Osnovna svrha potpisivanja konvencije jeste ukidanje graničnih kontrola između država potpisnica, uspostavljanje zajedničke spoljne granice, izgradnja jedinstvene imigracione politike i usvajanje dodatnih procedura koje će omogućiti sprovođenje ovih ciljeva. Procedure podrazumevaju uspostavljanje mehanizama kontrole zajedničke spoljne granice; uspostavljanje standarda za izdavanje viza; uspostavljanje bliže saradnje organa nadležnih za kontrolu granica (prekogranična policijska i carinska saradnja). Prvobitno je bilo planirano da proces sprovođenja Šengenskog sporazuma bude započet 1990. godine, tj. nakon potpisivanja Šengenske konvencije. Ipak, do primenjivanja sporazuma došlo je 1995. godine, nakon pokretanja prvog Šengenskog informacionog sistema (SIS). U međuvremenu, Šengenskom području pristupile su Grčka, Italija, Portugal i Španija. Uvođenjem SIS države potpisnice težile su tome da razmenom podataka preventivno otklone mogućnosti ugrožavanja unutrašnje bezbednosti države. Postojanjem unutrašnjeg tržišta i „Evrope bez granica“ stvorene su mogućnosti za poštovanje i zaštitu četiri osnovne slobode, ali i za porast kriminalnih aktivnosti. Zbog toga su potpisnice sporazuma, pored izgradnje SIS (koji predstavlja tehničku podršku saradnji), produbili policijsku i pravosudnu saradnju u oblasti suzbijanja svih oblika teškog kriminala. Saradnja se odnosi na razmenu informacija, prekogranično praćenje i poteru zbog određenih krivičnih dela. Dodatnim protokolom datim u Ugovoru iz Amsterdama (1997) Šengenski sporazum je pridodat komunitarnom pravu. Bitno je napomenuti i to da sve države članice EU ne učestvuju potpuno u primenjivanju odredaba Šengenskog sporazuma. Tako, Velika Britanija i Irska učestvuju u policijskoj i pravosudnoj saradnji kada je reč o krivičnim stvarima, zatim u borbi protiv trgovine ilegalnim narkoticima i u Šengenskom informacionom sistemu, ali ne učestvuju u kontroli zajedničke spoljne granice i izdavanju viza. U prethodnim talasima pridruživanja EU države su mogle da izaberu da li će ući u 11

Politika azila, imigracija i viza 2010 Šengensko područje, ali je danas situacija drugačija. Potpisivanje i sprovođenje Šengenskog sporazum postalo je obaveza svih države koje žele da postanu članice EU. Zbog političkih promena na istoku i jugoistoku Evrope, ali i zbog velikog proširenja EU, stare članice EU suočile su se sa nekontrolisanim ilegalnim migracijama, koje sobom nose i niz drugih problema, poput organizovanog kriminala, terorizma i razvoja „sive ekonomije“. Evropska unija je od početka devedesetih godina dvadesetog veka nastojala da definiše uslove pod kojima državljani trećih zemalja mogu ulaziti na teritoriju članica EU. Savet EU je 15. marta 2001. godine Uredbom 539/2001 na jedinstven način regulisao ovu materiju. U tački 5 uvodnog dela Uredbe stoji: „Odlučivanje o trećim državama čiji će državljani biti obavezni da pribave vizu, odnosno o onima koji će od te obaveze biti izuzeti, zasniva se na pažljivom procenjivanju, u svakom konkretnom slučaju, niza kriterijuma, koji se između ostalog odnose na ilegalne migracije, državnu politiku i bezbednost, odnose EU i trećih zemalja, pri čemu se posebno vodi računa i o implikacijama koje se tiču regionalne usklađenosti i reciprociteta.” Završne delove te Uredbe čine pozitivna i negativna lista (tzv. „bela” i „crna” lista) kojima je EU definisala vizni režim prema trećim zemljama u svetu. Građani zemlje koja se nalazi na beloj šengenskoj listi mogu bez vize da borave na teritoriji država šengenske zone do tri meseca. Procenjivanje svakog konkretnog slučaja vrši Evropska komisija (EK), koja daje predlog Savetu EU da pokrene postupak ukidanja viznog režima prema trećoj zemlji. Dakle, odluka o prelasku treće zemlje sa „crne” na „belu” listu jeste diskreciona odluka Saveta EU. 5

5.1 DABLINSKI SPORAZUM
Dablinski sporazum reguliše u kojoj će zemlji tražioci azila da se ispituju. U sistemu podataka "Eurodac" su registrovani otisci prstiju lica, i svakoj od 27 država Dublinskog sistema u kojima se traži azil, dostavljeni. Procedura traženja azila mora da bude sprovedena samo u jednoj od država Dublinskog sporazuma. To drugim rečima znači, da osobe koje su negde drugde zatražile azil, i njihov otisak prsta je identifikovan u Eurodac-u, biće sprovedeni u državu zaduženu za njih. Tražioci azila koji su odbijeni u EU-zemljama ne mogu prema Dablinskom sporazumu da traže obnovljeni proces traženja azila u nekoj drugoj zemlji članici.

5

http://www.eursec.org/doc/Sengenski_sporazum.pdf

12

Politika azila, imigracija i viza 2010

ZAKLJUČAK
Vekovima je Evropa bila poprište čestih i krvavih ratova: između 1870. i 1945. godine Francuska i Nemačka su se tri puta sukobljavale uz ogromne ljudske žrtve. Brojni evropski lideri bili su uvereni da je ekonomsko i političko ujedinjenje jedini način da se osigura trajni mir između njihovih zemalja. To je podrazumevalo i osiguranje četiri slobode, slobode kretanja robe, usluga, kapitala i ljudi. Ekonomska i politička integracija između država članica EU-a znači da ove zemlje moraju doneti zajedničke odluke o brojnim pitanjima. One su morale da razviju zajedničku politiku u mnogim poljima – od poljoprivrede do kulture, od potrošačke politike do konkurencije, od pitanja zaštite okoline i izvora energije do transporta i trgovine. Na samom početku, fokus je bio usmeren na zajedničku ekonomsku politiku kada je reč o uglju i čeliku i na agrarnu politiku. Druge politike su donošene vremenom i u skadu sa konkretnom potrebom. Neki ključni ciljevi politike izmenjeni su u svetlu novih okolnosti. Među njima je i politika azila, imigracija i viza, koja s se drži nekih osnovnih načela kao što su: Blagostanje i imigracija: 1 – Jasna pravila i nivo područja delovanja; 2 – Pripadajuće veštine i potrebe; 3 – Integracija je ključna za uspešnu imigraciju. Solidarnost i imigracija: 4 – Transparentnost, poverenje i saradnja; 5 – Delotvorno i koherentno korišćenje raspoloživih sredstava; 6 – Partnerstvo s trećim zemljama. Sigurnosti i imigracija: 7 – Politika izdavanja viza koja služi evropskim interesima; 8 – Integrirano upravljanje državnim granicama; 9 – Jačanje borbe protiv ilegalne imigracije i nulta tolerancija prema trgovini ljudima; 10 – Održiva i delotvorna politika vraćanja u zemlje porekla.

13

Politika azila, imigracija i viza 2010

LITERATURA:
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. http://eubezbednost.ccmr-bg.org/pdf/Sengenski%20sporazum.pdf www.//upload.wikimedia.org http://www.eursec.org/doc/Sengenski_sporazum.pdf http://sr.wikipedia.org/sr-el/Vizna_politika_Evropske_unije http://www.eursec.org/doc/Sengenski_sporazum.pdf http://sr.wikipedia.org/sr http://eubezbednost.ccm http://www.mfa.gov.hu/ Kabinet potpredsednika Vlade, Godinu dana evropskog puta Srbije ka boljem životu, maj 2007-maj 2008 10. Službeni glasnik RS br. 103/07 11. Projekat „Ka beloj šengenskoj listi“ Grupa 484 realizuje uz podršku Fonda za otvoreno društvo – Srbija. 2008 12. http://www.europa.rs/code/navigate.php?Id=1121 13. http://www.becei.org/EF%201003/brankica_grupkovic.htm

14

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful