You are on page 1of 156

1

Zoran Slavić
JEDNOG JUTRA, U VRTU

Miroslavu se konačno dogodilo nešto neuobičajeno.
Međutim, ne i neverovatno. Samo nesvakidašnje i na prvi po
gled teško objašnjivo. Iz niza predvidljivih i dosta otužnih
životnih okolnosti, koje su ga kao obruč sivila poslednjih
godina zarobile, iskoračio je u jedan skoro mističan preokret.
Taj događaj, iako po vid ljivim dimenzijama sasvim lokalog
značaja, takoreći samo deo intime njegovog staništa, vidno
ga je uzbudio i prekomerno mu uzburkao moždane
aktivnosti. Dok, skriven iza izbledelozelene zavese, s
uzbuđenjem gleda kroz prozor, razmi šlja ubrzanim ritmom
koji nije karakterističan za njega. Oni koji ga površno
poznaju, možda bi to definisali i kao blagu paniku. Istini za
volju, takvih nije mnogo, a u danu kada se obznanjuje
događaj koji ćemu promeniti život, niko od njih nije sa njim.
Svi će, dakle, moći samo da zapažaju posledice promene
koju je u njegov život unelo čudo što je osvanulo u njegovoj
bašti. Saznanje, ne njegovo, već pisca ove beleške, koje
sadrži u sebi podatak da u pozadini ove storije postoje još
neko liko indirektno i direktno umešanih osoba, sve do
samog okončanja opisanog incidenta neće uticati direktno na
njegove dimenzije i formu.
Naizgled, Miroslav Vladimir je, u nedelju pre podne, opet
usamljen u svojoj samoći i svojim strahovima. Do
ponedeljka izjutra neće smoći hrabrosti da bilo kome saopšti
vest o neobičnom dogaćaju koji kao da je s neba pao u
njegov vrt. Neće to učiniti čak i kad je u pitanju njegova

2
dugogodišnja prijateljica Katarina koju očekuje u nedelju s
večeri. Kao što od nje, iz samo njemu razumljivih razloga
krije neprijatnosti koje su mu se poslednjih meseci
izdogađale na poslu! Tamni, duboko sivi, kolutovi oko očiju
kao da su mu tokom protekle noći postali još izraženiji. Ipak,
to što mu se dešava većini njegovih sugrađana neće se nikada
dogoditi. Nedelja je. Jesen. Sam je u kući. Oblačan i tup dan.
Teško objašnjivo zavijanje vodovodnih instalacija, koje je
trajalo već nedelju dana, nije ni tog neobičnog dana sasvim
prestalo ali je bilo potisnuto u drugi plan. Miroslav je znao da
se mora kad-tad ozbiljno posvetiti tom zavijanju iz
instalacije, ali sada je imao veći prob lem. Cevi su se ionako
primirile. U njegovu životnu slagalicu uleteo je krupniji
izazov! I vodoravano i uspravno ukrštenica, skoro dva metra
visoka, zahtevala je odgovore koje nije znao. On koji već
četrdeset godina marljivo, pedantno i bez prevelike strasti, ali
sa beskrajnom upornošću, rešava najraz ličitije "ukrštene
reči, rečenice i poglavlja.
"Neko je iskrcao brdo hartije u moj vrt: i kubik peska.
Hartija je bila već korišćena - štampana. Pesak je ležao
nekako sporedno, zanemaren. Jutro, međutim, u kome je sve
osvanulo bilo je obično. Tromo i zamućeno jutro u
provinciji. Zapitao sam se, još nerazbuđen: da nije to moj
omiljeni Borđes želeo da me upozori na opasnost od
nekontrolisanog rasta svakojake štampane mase. Sve u
svemu, podne je već a ja ne smem da zađem među prosuta
slova: mogu me okružiti i optužiti u isti mah za ko zna koje
ogrešenje. Možda sa dna istovarene gomile već izniče
neposlato pismo u kome neko poručuje: "Ugušen ti je i san".
Nasumice udružena slova možda snuju zasedu. Virim, zato,
oprezno kroz prozor: hartija, međutim, ćuti sadenuta na
mestu posečenog oraha. Izađem u vrt. Šetam od dvorišne
ograde do kapije, naizgled nezainteresovano. Možda me
posmatraju naručioci ove noćne isporuke - pomislim

3
nervozno. To što neću rukopisno brdo glasno da
prokomentarišem izgleda da ih ne zadovoljava. Ne odaju,
međutim, ni na koji način svoje prisustvo. Negde u kasno
popodne zaključim: moram da uvežbam opis ludila; da se
pretvaram da vidim kamion koji izmiče. Jer, moj je vrt sad
zapravo barutana tuđeg smisla. Takva gomila štampanih
znakova u slobodnom prostoru, baštama, vrtovima, na
terasama, žardinjerama, trgovima našeg grada nikada do
sada nije viđena. Važno je ipak da slova do noći ptice ne
raznesu. Opasnost od širenja znakovnih infekcija veoma je
izvesna. Šta da učinim sa peskom, koji je na dohvat ruke i
skriven od pogleda znati željnika sa ulice, brzo sam odlučio:
u Kišov ću "Peščanik"da ga ulijem, još do pod neva.
Neverovatna je lakoća s kojom se upija u ovu knjigu. Jednog
momenta posumnjam čak da je iz nje i istekao. Sa
nepovezanim knjigama, knjigama bez korica, sa mnoštvom
sadržaja, beležaka o piscima, pred govorima, pogovorima,
recenzijama, konačno sa otrgnutim stranicama iz kojih
naprosto naviru slova, reči, rečenice, paragrafi, poglavlja - ne
znam šta bi započeo. Naravno, kada uz pomoć mraka,
bezbedno i neopaženo, započnem da pretražujem
nesvakidašnju poklon-gomilu, sve će mi biti jasnije."
Uhvaćen u ralje moždane oluje koja se nazire i iz njegovog
uzburkanog toka svesti, skriven granjem i šibljem koje od
izlaza u vrt tvore skoro tunel, vođen nekim mikroludilom
koje ga je zaposelo čim je gomila hartije hrupila u njegov
azil, prvo je pesak uklonio: Naravno da je u svemu Kiš bio
nevin i faktićki neupleten, uz ogradu da se ne može poreći
indirektno zračenje "Peščanika" na ovakve posvećenike
književnosti u kakve je Miroslav svakako spadao. Sav u
psihičkom grču, da se što pre umeša u obilje književnosti,
koji nikada nije do tada osetio, profesor Vladimir je s
nestrpljenjem čekao mrak.

4
Oko deset sati i trideset minuta, uveče, rane jeseni
2002. godine Miroslav Vla dimir, oprezno, ne paleći svetlo
na vratima koja iz kuće vode u vrt, stupa u dosta plitku tamu
kroz koju se naziru najbitnije konture raznovrsne hartije koja
ga opseda od buđenja. Pre prvog dodira sa štampanim
stranicama Vladimira zapahnu neodređeno rezak miris u
kome on nedvosmisleno prepozna karakteristike ubuđalog
vremena. Toliko je čitao o nje mu, prošle su godine i decenije
usamljeničkog proučavanja, da je prepoznavanje moralo biti
munjevito i pouzdano. Pomisli zatim, osvrćući se sa
zebnjom, podozriv naročito na suseda iz broja 34. čija je
ograda prema njegovom vrtu bila najniža i sa kojim ni
njegovi pokojni roditelji nisu bili u najboljim odnosima:
"Vreme, unazad poremećeno, sačekaće me kao smrt nekog
u koga verujem. Brdo hartije, iz koga dopire, moram lišiti
smisla. Ključne reči podmititi hitro. Ili bolje sa smislom,
prepakovanim u nekoj antikvarnici, možda da pokušam
pregovore. Na izlazu me, ako se vratim neozleđen, svakako
očekuje pamćenje: Bez njega sam, brzopleto, zašao u vrt
opsednut neočekivanom pošiljkom. Oni koji su mi orah pre
par meseci mučki odsekli, brdo će hartije morati da gutaju.
Sat koji su nasilnici tom prilikom izgubili, sada je ispod
gomile papira. Slova i njihov podivljali smisao mogu mu
naškoditi. Da li vreme iz njega ili iz knjiga ističe? Ne umem
sam da iznađem odgovor. Kad bih se i odlučio da presložim
poturenu hartiju, u količinama dovo ljnim za dva života, sve
će ipak ostati poremećeno. Iz bljeska, u magnovenju,
prozivljenog, dve se, iskljućujuće stvari mogu naslutiti:
Miroslav u šoku postaje pesnik, ili profesor Vladimir zapada
u ludilo.
Okrenuvši se na tren, kao u molitvi, prema mahovini koja
je osvajala severni zid vrta, Miroslav uđe u kuću s prvim
naramkom neukoričenih stranica koje su mu od tog dana
postale više od sudbine. Dok oprezno spušta sadržinu knjiga

5
na pisaći sto u dnevnoj sobi, posmatrajući kako se unet
sadržaj u momentu stapa sa tamnoplavom površinom,
pomisli kako je zatečeni pesak ipak deo neke druge priče
koja mu se istovremeno zameću u onom delu života što mu
se od detinjstva izmiče i ljuti ga. "Da, - promrlja profesor,
pesak, ova kupa peska, bez obzira što sam je već smestio u
Kišov svet, nije iz istog ''filma''. Samo je satnica ista. Pesak
je neko drugi krišom usadio u svet mog vrta. Slova su jedno
a zrna peska nešto sasvim drugo. Jedino im je moje vreme
zajedničko." Književnost, možda filozofija i istoriografija u
rimfuzi i preobilju, kao neki Golem, potresa ga iz sata u sat
sve intenzivnije.
Klasičan i skoro logičan uvod u priču o provincijskoj
diverziji sa brdom hartije, me đutim, izgleda ovako: nakon
službenog nesporazuma, tačnije bi se reklo zapravo velike
svađe i razočarenja, u Institut za književnost, u kome je
proveo decenije, odnosno posle skoro fizičkog sukoba s
njegovim direktorom - Dr Stojanovićem, i nekolicinom
kolega, Miroslav Vladimir je napustio posao, stan, Beograd i
prekinuo dosta uspešnu naučnu kari jeru. Spor oko tog da li
Andriću priznati makar i delimično hrvatske korene bio je ini
cijalna kapisla raskida sa mirnom naučničkom karijerom.
Sada je ulogoren u svom rodnom provincijskom gradu. U
sivozeleno obojenoj kući svojih roditelja koji su u među
vremenu umrli. Boravi najviše u svojoj bivšoj sobi ,"dečijoj
sobi," pretvorenoj u radni prostor. Tamo, s dosta nesuvislim
uzbuđenjem, sada čita prvi list štampanog materijala uzetog
sa uznemirujuće gomile koja od noći leži usidrenu u vrtu. To
je do nedavno zaista bio dom samo njegovih roditelja a ne i
njegov jer je, iz raznih razloga, veći deo detinjstva i mladosti
proveo kog tetke i teče u Beogradu, u Palmotićevoj 23. I,
naravno, zbog de setogodišnjeg sukoba sa mlađim bratom
Ratkom, tihim majčinim favoritom.

6
Gomila odštampanih ideja počela je vrlo brzo po
oktrivanju da zrači uznemiravajuću, reklo bi se, negativnu
energiju. Jedva sačekavši da se Katarina istušira i ode, posle
dosta mlakog vođenja ljubavi, što nije bila samo posledica
nestrpljenja da se što pre suoči sa nasumice izdvojenim
delovima papirne humke koja je, u međuvremenu, pokrivena
ciradom treperila u vrtu, već i nagomilanih godina njihovog
ritualno nedeljnog seksa, Vladislav je zaronio u prvi tabak
štampanog materijala. Žena omekšalih kontura ali još
zavodljiva i poželjna, njegova ljubavnica već desetak godina,
iz prestonice je godinama dolazio svake nedelje da bi se
susreli, tek je zaključavala dvorišna vrta, u trećem dnev niku
je neki mafijaš optuživao bivšeg legionara, eksplodirala je
takođe u tom danu i neka američka svemirska letilica, a
profesor sociologije kulture Miroslav Vladimir već ronio
prvim slojem rečenica zahvaćenih sa gomile.
"S Kamijem u ruci čekam brodove u povratku. Moj
Mediteran ostao samo u njegovom "Letu". Prošlost su mi
uzeli. More koje znam je izbledelo. Nema ga ni izbliza. Ili mi
pog led trne. Od trunja u svetlosti plimu tkam. Očaj svoj
presvlačim u razmak sećanja. Još uspevam da ga dozovem.
Da odglumim dubinu. Samo jednu sliku pamtim: Ostalog
nema. Miris u njoj preteže. Boje su sastrugane. I nebo
završeno. Brodovi i dalje ne dolaze: Sa mo čekamo u
skupini. A svako sam za sebe" - čita Miroslav tekst koji ga na
nešto podseća ali mu u žurbi izmiče pravi kontekst.
Katarina Abrozi, za to vreme, u svom stanu na četvrtom
spratu ulici Nikole Tesle 56, uznemirena, na ivici plača a sve
zbog Miroslavlje zbog neshvatljivo indiferentnog po našanja,
uronjena u mlaki vodu, u kadi bazaltnomrke boje, sa
strepnjom razleda svoje nago telo. Za vreme užurbanog
tuširanja u kući svog dugogodišnjeg prijatelja nije još imala
tu ideju. Traži pomno detalja koji su, eventualno, Miroslava
mogli da oneraspolože. U tom paničnom traženju ona nailazi

7
na mesta koja telu, na grudima, butinama, stomaku umanjuju
privlačnost ali odmah se doseća da je ona, Katarina Ambrozi,
kontrolor u Privrednoj banci, uvek doterana, čista do
sterilnog, fakultetski obrazovana, pasionirani član Gradske
biblioteke, ljubitelj slikarstva, čak u neku ruku i znalac te
umetnosti, sek sualno veoma aktivna iako ne i
promiskuitetna, potpuno isto izgledala i pre nedelju dana
kada je Miroslav, naravno u subotnje popodne, u ekstatičnom
zanosu uživao u njenom telu. Čak joj, mimo svih običaja, još
isto veče telefonirao " da sa njom podeli još jedanput lepotu i
snagu erotskog popodneva". Odakle onda današnja
ravnodušnost - razmišljala je Katarina, nesvesno milujući
svoje grudi, da bi na samom izlasku iz kade, u momentu
dodira mlake kože i prohlađenog vazduha, zaključila da mora
da je u pitanji neka druga žena.
Sa sat zakašnjena od uobičajenog vremena, penzionisani
major vojne obaveštajne službe, Pavle Punišić, svojim
dvogledom, po svakosubotnjem običaju, sa petog sprata iste
višespratnice u ulici Nikole Tesle, nervozno ali zaludno je
osmatrao ulaznu kapiju kuće u Masarikovoj 15. Njegova
komšinica Katarina, kojoj se, indirektno i neuspešno već
godi nama udvarao, iz njemu nepoznatih, a njoj i Miroslavu
poznatih ali i različitih razloga, ranije je izašla iz profesorove
kapije. Neraspoloženje Punišićevo izazvalo je propuštena
prilika da Katarinu, desetak minuta docnije, presretne na
ulazu u zajednički soliter, još obavijenu mirisima tek
obavljenog ljubavnog čina. Tako je bivalo već godinama, sve
do ovog slučaja. Umesto njene izazovne figure, u
Vladimirovom vrtu ugledao je neoče kivanu kupolu, po
svemu sudeći knjiga, prekrivenu samo delimično ciradom.
Veličina tog neočekivanog gabarita u vrtu "profesora koga su
proterali iz Beograda" - kako je grad procenio Vladimirov
dugu boravak u zavičaju, nesamerljiva gomila knjiga,
većinom bez korica, ili samih korica u kojim nema knjiga, uz

8
bes zbog izgubljenog tajminga u kontroli nazahvalne
Katarine Ambrozi, u toku su naredne, loše prospavane noći,
porodile odluku da nekom, nije još znao kome, prijavi veliki
i sakrivenu količinu nečega u dvorištu pro fesora koji, iz
nepoznatih razloga, boravi u mestu, a nije se ni zaposlio. A ta
noć, između nedelje i ponedeljka bila je za najmanje tri
osobe u ovom gradu nesvakidašnja. Katarina je bila
uzbuđena zbog pomisli da Miroslav ima novu ljubavnicu,
koja je mlađa i može da je istisne, Pavle Punišić je mozgao o
tome da li su ispod cirade zaista knjige, zašto ih toliko i o
čemu su, dok je jedino profesor Vladimir bio budan iako je i
on bio u pijanstvu od silnih reči i rečenica koje je na mah
pokušavao da pojmi. Da li je i vozač kamiona koji je
iskipovao milione odštampanih slova u baštu Miroslava
Vladimira imao nemirne sno ve, teško je reći. To je u
mnogome zavisilo od njegovog odnosa prema pisanoj reči
uopšte, zatim udobnosti postelje u koju je legao, odnosno
količine piva koje je te večeri ispio. Jedino se zna da on
jedini od umešanih u aferu istovarene hartije profesora nije
lično poznavao. Nije znao čak ni direktnog naručioca tog
posla. To je možda samo Miroslav mogao da nasluti...
Ponedeljak izjutra. Katarina je, još vidno neraspoložena
zbog nedelje koja je započela mlakim vođenjem ljubavi sa
profesorom Vladimirom a završila se provalom ljubomore,
otišla na posao u na posao u Privrednu banku. Tamo će se
zadržati do kasnog podneva jer je tog dana imala sednicu
Upravnog odbora. Vozač kamiona ZR -324- 234, uputio se na
službeni put u Leskovac, po neke hemijske proizvode. Ne
razmišlja o tovaru knjiga koje je u noći između subote i
nedelje iskipovao u dvorište u ulici Nikole Tesle. Prilikom
priprema kamiona za put, pronašao je jednu knjigu bez
korica, zaglavljenu uz samu kabinu vozila. Pokušava da
pročita par prvih rečenica ali brzo odustaje uz upitanost,
kome su potrebe takve budalaštine i to u takvim količinama.

9
Ne ne opterećuje se ni pitanjem zašto je knjige morao tokom
noći da istovaruje i to bez potpisane prijemjce od strane
primaoca, koga uostalom nije ni video.
Miroslav od ranog jutra čita: "I smrt koja u svetlosti dolazi
bučnija je.Ti si svoj Me diteran poneo u magnovenju. Mene
boli more dok rekom ravnicu tumačim. Da li si sve dovršio.
Dovoljno da li si prepešačio. Leto dal' se rasprslo kad si očaj
okončao. Crne haljine od cica na kraju su rečenice. Mogu li
Stranca na svoj brod da pozovem." na ovom mestu prekida
čitanje, koje mu izaziva asocijaciju na Albera Kamija, jer iz
susedovog dvorišta začuje dečiji glas koji izgovara isti tekst
koji on čita, čak par sekundi pred njačeći. Da bi se uverio da
ne halucinira, tiho silazi u bršljenom zasveden izlaz u vrt,
zaviri u komšijsku baštu i tamo ugleda petogodišnjeg
susedovog unuka koji, gledajući u neko okruglo ogledalo,
nezavisno do Miroslava, skoro mehanički izgovara tekst koji
se sada direktno nastavlja tačno na ono mesto gde je profesor
Vladimir prekinuo čitanje izaz van dečakovim glasom.
Skriven, sluša dečaka kako bez ikakvog čitanja, a verovatno
mališan još ni ne zna da čita, izgovara, samo zagledan u
ogledalo govori:" Dva sam mora izgubio: Jednom po dnu
hodam. Drugog mi u pamćenju nema. Zapis preostao.
Knjiga mi upala u raskorak disanja. Sumračni vrt: Komad
trave. Drvo i zidovi. Redovi izgubili smisao: Nebo svedeno."
Na tom mestu Miroslav, ovog puta se ne trudeći da bude tih i
neopažen, odjuri u sobu, uzima tekst koji je u momentu
dečakovog oglašavanja čitao, užurbano preleće pogledom po
delovima zapisa, da bi već u sledećem momentu okom bio u
prilici da prati rečenice koje je susedov unuk, pomalo
bezlično ali razgovetno izgo varao. Iz komšijske bašte, dečak
je, gledajući u okruglasto ogledalo, glasno kao da recituje
obelodanjivao ono što je Miroslav Vladimir držao u rukama:
"Stranice su u sivo umočene. Reči se otele. Dišem već
sutrašnji dan. Čitam juče. Ne pišem. Negde sam zagubio

10
ritam." Iako dečak nastavlja da govori nešto što apsolutno ne
razume, Miroslav ga više ne sluša. Podilazi ga jeza a javlja se
i prvi nalet straha. Vrtna gomila je, oči gledno, počela da
izaziva posledice. Nešto se otelo iz dubine štampanih
tekstova, iz pore mećenog smisla besmisleno nabacane
sadržine, isprevrtanih rečenica, koje nedostatak korica
prepušta divljini nadigravanja, a možda najviše iz
galimatijusa reči, svih vrsta, du žina, porekla. To nešto, koje
mu je neko sa namerom poturio, prvo se uvuklo u beza
zlenog dečaka. Već vidno uznemireni profesor zaključuje da
je ovo samo početak većih nevolja koje se neće dobro po
njega završiti. Utisak zavere koji ga prati od samog otkrića
gomile u vrtu samo se potvrđuje i njegovoj panici dodaje
pogonsko gorivo: strah od tre nutka kada više neće biti u
stanju da kontroliše sebe i svoje reakcije. Krupnooki dečak
svakako je nesvesni ali značajni deo nečijeg plana da ga
uznemirava ili čak natera da zauvek napusti rodni grad.
Još je rano prepodne. Grad se je jedva čuje iako je
radni dan. Dečak je nestao iz komšijskog dvorišta. Jesen je
danas naizgled pitoma ali Miroslav oseća da se sve u
vremenu i ukusu pokvarilo. Iza okolnosti koje opaža kao da
se kriju pretnje. U to uk ljučuje i nesvarenu količinu tekstova
koje je nesmotreno propustio u svoju svest. Isto vremeno
shvata da je bio hladan prema Katarini, ta mu je veza inače
neobično važna, i to ne samo zbog seksa, u čemu je gospođa
Ambrozi izuzetna. Ona ga jedina u ovom gradu, a kada se
ozbiljnije zamisli mogao bi reći i uopšte, održava u realnosti.
Izvučen iz Insti tutskog zaštićenog sveta Miroslav se jedva
snalazi u svakodnevici. Plaši ga dečak koji iz glave, uz
nerazumljivu pomoć ogledala, naizust govori tekstove
indentične onima iz vrta, koje on pokušava da razume i iz
njih nasluti glomaznu poruku koju mu neko ili nešto šalje. I
konačno, tu je brdo štampane hartije, jedva skriveno
ciradom, u sred njegove bašte koje su verovatno već svi u

11
ulici konstatovali i samo je pitanje sata kada će neko slučaj
prijaviti policiji. A kada oni stignu, pitanjima, podozrenju i
insinuacijama neće biti kraja. Profesora Vladimira na svih
strana, dakle, očekuju neprijatnosti za koje predoseća da
nema dovoljno mentalne snage da ih bez većih posrnuća
podnese. Neznajući šta bi sa sobom i svojim zamućenim
prepodnevom, on se ponovo lati hartije donešene s go
mile:"Sartr i mučnina. S prozora me gledaju dokone duše:
Čudo. Nešto se čoveku dogodilo. Na bolest liči. Iz knjige se
poput jeze iskrade leptir.Ubijene zure duše: Svaka u svom
mraku. Hteo bih sopstveni položaj da odredim. Ugasilo se
nebo. Meni svetli reč: Usud.U ruke pogledam: Kao da su od
knjige. Prljave. Od posla koji dira u vreme..." Na tom mestu
poluglasnog ćitanja Miroslav odjednom počne da povrća.
Utroba mu se od napetosti, nekontrolisanog čitanja, straha,
strepnji od dana koje se već približio podnevu, jednostavno
prevrnula. Povraćao je u naletima ali mu nije bilo ništa bolje.
Uspeo je da se zaustavi tek kada je nenadano, glasno kao
crkveno zvono ili zvuk vatrogasne sirene, zazvonio telefon.
Istovremeno se svog telefonskog aparata mašio i
Pavle Punišić: rešio je da Vla dimira i njegovu provokativnu
gomilu u vrtu prijavi. Nekom. Kome još nije znao ali
predosećao je da je ovo izvanredna prilika da napakosti
Katarininom ljubavniku i tako otkloni jednu od važnijih
prepreka do nje uopšte. Prvo je nazvao vatrogasce. Trudio se
da ih ubedi kako je ogromna količina hartije, jedva obuzdana
nečim što liči na slabašnu ciradu, u samom centru grada,
predstavlja uznemirujuću i latentnu opasnost za izbijanje
požara velikih razmera. Dežurni činovnik, sa "frapantnom
ravnodušnoću" saopštio je penzionisanom majoru, da dok
pomenuta gomila miruje, odnosno dok se ne zapali, nije u
delokrugu vatrogasne brigade. Pre nego što je spustio
slušalicu bivšem obaveštajcu, pro mrsio je kako Punišić o
tome može da izvesti protivpožarnog inspektora pri

12
opštinskoj upravi. Već unervožen, major i ljubomorni
komšija Katarine Ambrozi, okrenuo je broj Sekreterijata za
unutrašnje poslove. Pošto se kolebao da li da pozove javnu ili
državnu bezbednost morao je da istrpi relaksirano
propitivanje dežurnog na portirnici koga je, u principu,
interesovalo da li on, kako kaže, major Punišić, ili bivši
major a sadašnji pen zioner, želi da prijavi remećenje javnog
reda ili, što je znatno ozbiljnije, određenu subverzivnu
delatnost u tom dvorištu u Masarikovoj ulici. Pošto bi
uplitanje državne bezbednosti, čak i za histeričnog Pavla
Punišića, koji nije bez značajnijeg razloga prerano
penzionisan, bilo isuviše pretenciozno, što znači i povratno
opasno, ako se pokaže da je slućaj umišljen, ljubomorni
komšija kararine Ambrozi opredelio se da dežurnom služ
beniku u Odseku za javni red izrazi svoje sumnje naspram
aktivnosti u vrtu profesora Vladimira. Iznevši još par
opservacija na ukupnu problematičnost istog profesora,
spustio je slušalicu, možda slučajno propustivši prliku da
policijskom službeniku odgovori na pi tanje: kako je cenjeno
ime gospodina koji im saopštava ove iscrpne i korisne
podatke..
S druge strane telefonske linije koja je izazvala
odaziv telefona u stanu profesira Miroslava, aktivirana skoro
u istom momentu kada je Punišić obavljao svoju građansku
dužnost denucijacije, bila je Katarina. Iz svoje šefovske
kancelarije u Privrednoj banci, vođena tipično ženskim
instinktom, instinktom žene koja u datom trenutku ne bi
mogla da podnese da bude ostavljena, pozvala je svog
ljubavnika i glasom koji je maksimalno kontrolisala, trošeći
pritom i poslednje zalihe psihičke energije, zamolila ga za
izvinjenje i razumevanje "zbog jučerašnjeg neraspoloženja i
neuobičajene uzdržanosti dok su se vo leli". Profesor
Vladimir, iako u potpunoj misaono-emocionalnoj konfuziji,
izazvanoj prvo pojavom gomile hartije, potom neumerenim

13
konzumiranjem rečenica, reči i slova koji su tako neukoričeni
bili neuporedivo opojniji i zamorniji, a naročito zbog
naprosto mis tičnog incidenta sa susedovim unukom i
njegovog ''telepatskog uključenjem'', brzo je savladao
iznenađenje što se Katarina njemu izvinjava za ono što je on
u nedelju popodne izazvao. Prihvatio je njene razloge i
opravdanja, uspevši čak da promrlja nekoliko ljubav nih
izjava koja su gospođu Ambrozi skoro smirile. Katarina,
odagnavši na taj način strah da Miroslav ima neku drugu
vezu, nije ni osetila njegovu žurbu da završi razgovor sa
njom. A profesor je zaista jedva čekao da se što pre oprosti
od ljubavnice ne bi li prak tično proverio navode iz knjige J.
Aćina, koju je upravo zaklopio. Kniževnik J. Aćin, u jednoj
svojoj priči decidirano kaže : "Da , naime, u svim knjigama i
brošurama ispod vid ljivog postoji nevidljivi tekst a nekim
čudom dečak je bio obdaren da razume skrovita slova i
govori ih bez zastanka , iz sebe."
Dečak iz susedove bašte govorio je tekst koji je on
čitao, na razdaljni od desetak metara, kroz dva zida i jednu
drvenu ogradu. Možda to znači, spekulisao je Miroslav, da bi
i ovaj mališan u prilici direktnog kontakta sa rukopisom
umeo da izgovara nevidljive delove na stranicama koje su
poplavile njegov vrt. Kada bi uspeo da ga nagovori, pomisli
čak, i natera, da samo delić nevidljivog, a verovatno
dragocenog štiva izgovori, profesor Miroslav Vladimir bi
postao slavan kao niko do sada. Ili bi mkar saznao ko mu je
poslao tovar iz vrta.
Podne je davno prošlo. Jesenji se dan tog ponedeljka
rscvetao u miholjsko leto. Miroslav je, žvačući sendvič koji
je sam dosta nespetno napravio, razmatrao mogućnosti kako
da dečaka navede da se pozabavi bilo kojom stranicom iz
zavežljaja koji je još sinoć uneo u sobu. Katarina je, sedeći
na dosadnom sastnaku Upravnog odbora, smišljala kako će
popodne iznenaditi Miroslava nepredviđenom posetom.

14
Pavle Punišić je bio na svojoj osmatračnici. Morao je da
proveri stanje gomile i vrtu profesora Vladimira, da vidi do
lazak milicijske patrole u Masarikovu i, naravno, da proprati
povratak Katarine Ambrozi sa posla. Uglavnom, svi su
mirovali. Sedeli ili samo minimalno menjali položaj. Jedino
je kamion Zr 324-234 brzinom od 75 km ulazio u grad
vraćajući se sa istovara robe. Vozač, da mu kažemo i ime,
Vojislav Pašić, malo umoran, gladan i žedan, hitao je ka kući
gde je nameravao da parkira vozilo i tek sutradan ode u
preduzeće. Katarina je izašla sa sastanka u 16.45 i otišla u
toalet. Otprilike u isto vreme susedov unuk se pojavio na
ulici, ispred kuće igrao se sa loptom. Profesor Vladimir je
odmah krenuo ka vrtu nameran da na neki naćin, ni sam još
nije smislio kakav, uspostavi kontakt sa mališanom i testira
mu spo sobnost da prepoznavanja nevidljivih delova pisanog
teksta. Za svaki slučaj, ako uspostavi kontakt, poneo je i
jednu nasumice odabranu stranicu koju bi ponudio malom za
probu: Televizor bez kontrole drobi javu. Što više kanala
veća tupost kaplje. Avgust traje kao da će doveka: Tuš ćuti.
Sve prelio ukus peska: Belo: Usija no. Ulicom protutnji auto:
Kami žuri. Ide u susret pomirenju. Približio se sasvim
drvenoj ogradi tako da čuje dečakovo ubrzano disanje jer mu
lopta svaki čas beži na kolovoz. Ideju još nema a tekst gužva
u oznojanoj ruci. Penzionisani bezbednjak je s dvogledom na
prozoru. Katarina je još u toaletu. Septemabrski dan se
lagano iz leta vraća jeseni. Na uglu Petra Drapšina i Kralja
Aleksandra vozač kamiona odluči da do svoje kuće u Pariske
komune 23 dođe kroz Masarikovu a ne Sarajevsku.
Masarikovom je nešto duže ali ovako će usput moći da vidi
da li u dvorištu kuće sa brojem 15 još stoji gomila knjiga
koju je pre dve noći iskipovao. Za svaki slučaj, ako ga šef
sutra bude pitao. Miroslav, sa začet kom ideje kako da
zainteresuje dečaka za probu, začuje buku kamiona koji ulazi
u ulicu. U tom momentu mališan potrči za loptom koja se

15
opet otkotrljala na kolovoz. Katarina u tom momentu ustaje
sa WC šolje. Penzionisani major ponovo uzima privremeno
odložen dvogled. Vozač kamiona iznenada pred sobom
ugleda dečaka koji se od straha naprosto ukočio na sred
kolovoza. Instiktivno, što enrgičnije može skreće na levu
stranu. Izbegne mališana za koji metar i silinom svoje
petotonske mase udara u ogradu vrta iza koje skri ven čeka
profesor Vladimir, sa skoro gotovom idejom, i tekstom
zgužvanim u rukama tako da se jedino vidi rečenica Sve je u
najboljem redu: Jedino nema. Smisla.Ta ins tant smrt: moj
Alber Kami... U sledećem trenutku ni te rečenice nema više.
Udar. Kamion je spavaćoj sobi, zaobišavši Golema u vrtu za
desetak santimetara. Miroslava nije. Dva minuta kasnije
zazvoni mobilni telefon Katarine Ambrozi koja je još u
toaletu. Mokrim rukama uspostavlja vezu i čuje glas koji joj
saopštava: Onaj tvoj je definitivno poništen. Veza se odmah
prekida jer je njen komšija sa sedmog sprata, penzionisani
major Punišić,rekao sve što je želeo. Od toga dana mnoge su
veze još u prekidu.

.

16
USPUTNA NEZGODA

Kada se piscu u glavu usadi makar i privremeni
prekid kontinuiteta, priča mu počinje bez uvoda, atmosfere i
pravih izgovora.U slučaju bolje koncentracije autora, ne daj
bože u fazi stvaralačke inspiracije, ova storija bi započela
opisom ulaska glavnog junaka u Opuzen kroz intenzivno
kolorisani špalir narandzi, kivija, limuna, smokava i ostalog
voća koje je u vodopadima zaklapala vidokrag. Dolazeći
sporednim putem do mesta Blace, kako se nekada zvao
Opuzen, noseći lik mimoilazio se sa kolonom luksuznih
automobila u kojima su bili viken-ribolovci jer su obližnja
Neretva, i kanal koji je iz nje oticao, obilovali svakojakom
ribom. Možda bilo reči i o užoj biografiji glavnog junaka,
koja bi nam svim pomogla da prethodnim saznanjima lakše i
daleko sežnije shvatimo i doživimo naredna dešavanja,
locirana u 2001. godinu, u sasvim, geografski realnoj zemlji,
čija je jedina mana to što ni po čemu drugome nije realna.
Sticajem nekavih okonosti nisu se stekli utisci za prethodno

17
navedeno. Zato, nažalost, ova priča, istinita donekle, počinje
otprilike ovako:iz glave sporednog junaka koji služi samo
kao iskrivljeno ogledalo onog što se i onako zbiva skoro
sasvim u pozadini neke vidljive aktivnosti običnih ljudi, i bez
nagoveštaja bilo kakve dramatike:
Posmatram ga kako se lakomisleno približava kući
gospođe Nevenke u, rano i bledožuto popodne koje je jedini
deo dana koji ona ima isključivo za sebe. Verovatno
namirisan ali i oznojan jer je upravo izašao iz pregrejanog
ružnog automobila boje mesa. Uzgredan, samouveren, bez
jasnog cilja, neisguran zpravou svojoj spoljašnjoj
prepotenciji. Spreman da povredi površnošću povoda kojim
će je iznenaditi.On, Mladen Matijanić, njen bivši muž, ili
tako nešto.Izrod dalmatinski. Nevenkina zla kob jer ova žena
ne ume da ga zaboravi. Još dosta vitak ali sa znacima
dvosmislene mršavosti. Za koji minut će banuti u njen
kratkominutni mir, lomljiviji od najtanjeg stakla. Šalje ga
sam nećastivi – završi početni deo svog unutrašnjeg
monologa mlađi čovek zavučen u zatajenost svoje
isusovačke osmatračnice. Ne kako takvi obično u izgledaju u
romanima – bledunjav, već osunčan i samo zajedljiv.
Stegnuti beli okovratnik preostao od jutošnje mise još ga
sapinje u nabreklom vratu. Gospođa, najmanje dvadeset
godina starija od njega predmet je njegove višegodišnje
pažnje i opsesije. Nevenku je i pored velikog poštovanja
zamišljao u nepriličnim situacijama i radnjama.
Pojava sredovećnog prolaznika, uokvirena
raspadajućo-intenzivnom avgustov-skom svetlošću - u
rešetkama zaštićenim prozorima župnog dvora verovatno je
tako i delovala, iako se ne može zanemariti ni činjenica da je
Krunoslav Sunara očigledno pre više znao o čoveku koji se
uputio kao kući Nevenke Bradanović, kao što je prezirao i
onog koji je u kući bio sa njom. Jedino je imao saosećanja za

18
mladića koji već godinama ne izlazi iz kamenom ozbložene
dvospratnice u slepoj ulici koja promiče pokraj crkve.
Koraci posmatranog muškarca odzvanjali su po
kamenim pločama uličice koja se završala zidom, obraslim
bršljenom izrazito modre boje. Osećajući u potiljku igličastu
podozrivost koja ga je pratila još od ulaska u Frankopanovu
ulicu, Matijanić je postajao sve svesniji da se njegovo
neformalno suočavanje sa Nevenkom može pre metnuti u
akutnu poslepodnevnu mučninu. Predosećao je takvu
mogućnost još od izlaska iz automobila, ali do tog trenut
samo kao laku nervozu. Mogućnost da ona ne bude kod
kuće, da mu namerno ne otvori vrata, da ne pronađe kuću ili
bilo šta drugo što bi ga sprečilo da se suoči sa njom -
ostavljalo ga je udaljenog od panike. Konačno i ipak, možda
će tajnu, zabludu ili greh koji ga već godinama muče, istini
za volju sa ne i opravdanje za zakašnjene od dvadest godina,
ovog dana, preterano toplog i od jutra prepunog baksuza,
saznati od svoje prve i nevenčane žene. Druga, Jasna, čeka
ga u pregrejanim kolima, ne želeći bilo kakav fizički kontakt
sa mestom u kome postoje uspomene Mladena Matijanića, za
koje one pouzdano zna dok ih on uvija u providnu laž.
Čovek u lakom zelenkastom odelu, ne suviše preten
ciozom iako neprimerenom letu koje plamti, sako i košulja sa
dugim rukavima koji proviruju, sa dozom kolebanja stiže
pred dvospratnicu, nekada belim a sad posi velim kamenom
obložene fasade. Iza burom izribanih šalukatri traje neki
učmali ali dobroćudni život. Čovek zastaje, baci pogled u
skoro novu tablu sa imenom ulice i brojem. Čita: Jakova
Gotovca 5. Dobro su ga uputili. Sada mora samo da uđe. U
narednim događajima bog nek mu bude u pomoći.
Događaj, u koji uranjamo najviše zahvaljujući
Mladenu, potpuno beznačajan po istorijskim posledicama,
iako dramatičan u ravni naših porodičnih zbivanja, započeo
je prizorom u koji je bila utkana nesvakidašnja optika:

19
krupna ptica koja je u momentu njegovog prilaženja kući
Marićevih odletela u pravcu katoličke crkve izgledala je sas
vim nadrealno: vazduhom je proleteo samo njen kostur.
Mladen Matijanić, suvih usta i ubr zanog pulsa, nije uspevao
da shvati da li je to bila projekcija ptice iz neke apoka
liptične budućnosti ili se možda ogoljena prošlost sa njim
nenajavljeno vratila u ovo mesto u samom zaleđu primorja.
Jedno je bilo sigurno: moja sadašnjost je klizila sa mom
ivicom mogućeg - zaključio je sredovečni muškarac, tamo
negde stotinak kilometara na zapad uspešan političar, ovde, i
danas, usred usiajnog kamenjara, sasvim pometen. Odluka da
uzgred, u naizgled nemotivisanom prekidu turističkog
putovanja na Primorje, posetim svoju bivšu ženu, u kosturu
koji je proleteo kroz letnje popodne dobila je svoj prvi
komentar: prošlo nikada nije sasvim bezazleno. Neka vrsta
sudbine nagnala me je tog avgusta da provirim u svoju
prošlost koja će mi se kao bumerang preobratiti u budućnost
- znao je to iskustvom generacijski nasleđenim.
Da su inače kameni i grubi zidovi, blizu krova skoro
crni od buđi i mahovine, nekim slučajem od stakla, providni,
spomenuti Sunara a naravno i Matijanić, drugačije bi se
ponašali. Jedan bi opreznije izvodio zaključke dok bi drugi
dobro porazmislio da li da uopšte uđe u tu kuću. U navodni
mir opuzenskog ranog popodneva. Međutim, zidovi u
Gotovčevoj ulici tog dana nisu bili od stakla. Neposredni
život gospođe Nevenke i ostalih ostao je za njih izvesno
vreme zatajen. O intimi, onoj pravoj, možda niko od aktera
koji su trenutno izvan kuće nikada neće ni saznati više od
grimase ili grča na licu. Čak ni mi koji o svemu pišemo
odnosno napisano čitamo.
Dok je čekao da se otvore vrata, na koja je oprezno
pokucao, pomislio je, neznajući iz kog dela njegovog dopire
poruka: šta smo mi bez pomoći onoga čega nema? On je
jedino imao cveće u rukama, kupljeno krišom od Jasne, u

20
cvećari po svemu sudeći grobljanskoj. A to što on nema
postoji, živi u toj kući, ili se u prostoru iza vrata, koja su kao
i sve u okolini, presvučena baršunastom plesni, nalazi
odgonetka sudbine uskraćenosti koju je sam izazvao.
"Njeno uznemireno kretanje prema kuhinji, žuti peškir preko
ruke, lavor pun zatalasane vode, za koji sam uveren da je
prohladna i da joj modrina dolazi od uspo mena koje su u toj
kući očigledno guste i zamorne, i muškarčeve duboko
zaleđene oči, u gustoj i nepokretnoj tišini sobe usred julskog
popodneva, stvorili su čudnovat i teskoban utisak koji on,
pridošao nenajavljen, i verovatno nepoželjan, nikako nije
mogao sagleda u dovoljno bitnih dimenzija. Nešto bitno mu
jr izmicalo iako je imao neodoljiv osećaj da se ono nalazi
negde u blizini. Ugrađeno u zidove ili skriveno iza njih.
Pored lakomislene iznenađenosti što zatiče muškarca u
njenoj kući, iako na takvu reakciju nije imao nikakvo pravo,
čak bi morao odmah da se priseti da su priče o njegovom pos
tojanju povremeno stizale do njega preko zajedničkih
poznanika, zblanula ga je enor mna količina izvetrenosti
svega. Stvari, vazduha, zidova, bilja, emocija i naravno prisut
nih bića - sve je delovalo prokuvano i isceđeno.
Mladen je instinktivno osećao da prisustvuje
početku i nevoljnom prekidu ne kog njihovog uobičajenog
popodnevnog rituala koji je njegov, dosta uljudan, sa cvećem
i krutimosmehom podržan, ali neočekivan, dolazak zaustavio
i verovatno za taj dan definitivno poremetio. Lavor je limen a
njene ruke koje ga pridržavaju, u maglovitoj polutami sobe
tog kasnog popodneva, deluju mu nestvarno izdužene i skoro
stakleno prozračne. U trenu je sve bitne stvari, predmete,
relacije i atmosferu upamtio, kao i momenat kada se zbivanje
tog tuđeg porodičnog života nevoljno zaustavilo. Jedino se
voda u lavoru, sko ro modra od odbljeska koji je prskao
negde iz kuhinje, i dalje uznemireno koprcala traže ći izlaz
za sve prisutne. U ženinim očima, i pored senki koje mlako

21
ali uporno presecaju sobu mekim pokretnim trakama , naziru
se suze, pristigle sa strane svesti koju ne kon troliše njena
volja, muškarac u njenoj blizini, vidno tonući u paniku,
izbegavao je da ih gleda: ženu sa lavorom, i Mladena čija se
poseta kući u Opuzenu već na početku pre metnula u
nelagodu. Matijanića, međutim, više nije čudilo prisustvo tog
čoveka, čije je postojanje isijavalo u sobu, nesvakidašnje
izduženosti, iskre otužne besmislenosti i pri gušene mržnjr
jer je naknadno spoznao davnu pretpostavku da ni ona,
desetak godina posle njihovog rastanka, ne živi sama. Mla
denova gusta i nervozno narogušena smeđe kosa sudarala se
sa u nekoj iskošenoj ravni sa poluloptom čelave glave koja se
zav ršavala dosta neurednom bradom prošaranom se dim
vlasima. Godine čovekove nije mogao da odredi ali bio je
uveren da je znatno stariji os njega i Nevenke. Čuje sebe
kako obraćajući se bivšoj ženi pokušava da bude uljudan i
prema zatečenom muškarcu koji gleda kroz njega izrazom
lica koje će se uskoro pretvoriti u ignorisanje. Ona mu
odgovara naizgled zainteresovano dok Mladen ne može da se
otme utisku da je njegova davna ljubav sasvim utonula u neki
unutarnji dijalog sa njim davnim i neodgovornim. I onda
skoro nemušti razgovor, pun obzira i izbega vanja glavne
teme, šta je sa detetom, sada već mladićem, koji evidentno
postoji, i nju svakodnevno podseća ma Mladenov kukavičluk
i prevaru, a njega s vremena na vreme zaboli negde u
sećanju, savesti i dubini nesvesnog koje noću izroni iz
kontroli sane sebičnosti, posle par sati definitivno zamre.
Prozor prema kamenitoj bašti prepunio se gustom
svetlošću, u momentu, zalaska sunca koje se očigledno iz
kuhinje pomerilo ka dnevnoj sobi, menjajući iznova boju
vode u lavoru, koju više ne prate glavni akteri zbivanja,
neizbežni Sunara čak ni ne sluti da voda u tom lavoru menja
boju, dok je jedino Petar promenu zapazio po oporosti tamno
plave senke koja se preslikala na ženino lice koje se u

22
nadnaravnoj reflesksiji, protivno zakonima fizike, odbijalo
od svih uglačanih površina stana u Gotovčevoj. Na periferiji
Opuzena. Godine 2001. U letu koje ni suton ne uspeva da
zauzda. Nije jedino shvatao šta ga to zadržava u sobi kao
nesumljivu smetnju otvorenijoj raspravi. Vero vatno
nagonska potreba da zaštiti ženu koja ima dobrote za njih
dvojicu i onog trećeg, njoj najrođenijeg, koga skoro da i
nema. Ona je već daleko od plača: telesnošću joj do miniraju
diskretan grč u pogledu, polupan osmeha i senka podsećanja.
Čovek, sre dovečan, umoran i prosed, koji sa nedovoljno
jasnom ulogom statira u ovom smu šenom pozorju, uronjen
u invalidska kolica, sve više se pretvara u mrko obojenu
smisa onu pukotinu koja preti da prizor i njegovu predistoriju
sasvim povuče u emotivnu mizeriju, ili bolje reći
slatkastogorki miris melodrame sve je izraženiji.
I kako to obično biva, a nikada nije dobrodošlo, u
trenutku kada je sve počelo da omekšava dogogodio se krik.
Razgovor je skoro sam od sebe da jenjavao, Nevenka je
kolko tolko obuzda la svoje ružne uspomene, Mladen je sve
veštije uspevao da krije odsustvo griže savesti i jedva
prisustnu radoznalost za prave i materijalne posledice
njihove davne veze, dok je invalid prosto tonuo u
popodnevnu nirvanu. Krik koji se dogodio bio je prigušen, u
naletim ponovljen, grozan u svom zakivanju u labilnu
ravnotežu koja se tek počela uspostavljati. Mladen je skoro
poskočio i unezvereno poćeo da traži izvor neartikulisane
dernjave koja se slavala u vapaj. Nevenka i čovek u kolicima
kao da se nisu iznenadili iako im je vidno šamar neprijatnosti
odzvonio na licima. Reklo bi se da je kod njih preovladala
sramota zbog zvučne provale koja ima veze sa nekom
njihovom tajnom koju Mladen nikako nije smeo da spozna.
Krici, jauci, cviljenje, nešto nalik hropcu, potom mrmljanje,
škripa, siktanje i konačno zvuk koji je u sebi krio predaju -
uminuli su posle izvesnog vremena. Nevenki i njenom

23
nevenčanom mužu činilo se da incident traje čitavu večnost
dok Mladen užljebljen u prenereženost jedva dočekao
Nevenkinu rečenicu: To komšijino dete opet ima napad
epilepsije. Strašno, skoro svaki dan u ovo vreme. Jadan
mladić... ni roditeljima nije lako. Jedva čekamao, svi iz ulice
damakog prime u Benkovac. U bolnicu ... za takve
slučajeve...
Sva crvena u licu, grčeći rukama naslon od fotelje u
kojoj je sedela, Nevenka je bila na ivici nervnog sloma.
Možda već i sa druge strane psihičke provalije. I onda je
Mladen, možda i nesvesno razrešio situaciju time što je prvo
progovorio pružajući domaćonima utisak da su uspeli u
svojoj grčevitoj potrebi da relativizju i udalje izvor krika što
dalje od njihove kuće. Zaista neprijatno. Jadan mladić .. i svi
njegovi. Ali, takav je život - govorio je Matijanić
istovremeno i nesvesno se diveći Nevenkinim još
voluminoznim i izazovnim grudima. Sapete u ispranu
majicu, koja je nekada verovatno bila narandžaste boje, one
su dosita odudarale od potuljene atmosfere u popodnevnom
opuzenskom stanu koji je i u vazduhu nosio laž, pretvaranje,
pritvornost, strah ali i opasnost. Posmatrajući njene grudi u
istegljenoj majici Mladen se seti njihovog izgleda u vreme
njihove veze, međutim tek začet erotski podsticaj preseče mu
pomisao - kako ona vodi ljubav sa čovekom u kolicima? Ta
slika koja mu, ne jasna ali neprijatna, pokulja u svest kao da
je pokrenula neku neprijatnu pomisao naslonjenu na gorak
ukus krika koji su kako-tako neposredno pre toga zataškali.
"Ja ću biti na terasi" - progovara konačno čovek u
invalidskim kolicima - "kada gospodin bude odlazio, pozovi
me da ga ispratim" - gledajući negde iza njihove nevolje,
saopštava on u odlaženju. Dok se kolica gluvo provlaće kroz
ispranom draperijom skriven prolaz, Mladen postaje potpuno
svestan gluposti koju je napravio dolaskom u Nevenkinu
kuću. Sada su sami, ona kao i proteklih dvadestak godina, on

24
iznenada iznikao u ovoj svim i svačim zaklaćenoj sobi. Bes
koji je osećao zbog nesuvislog prisu stva njenog trenutnog
saputnika iznenada se preobratio u suprotnost: šta joj reći
pametno posle dvadeset godina odvojenosti, uklješten među
ove preuske zidove i njenu depresivnu pomirenost, u
predvečernjoj prašnjavoj usputnosti koja počine da preti
nečim zlokobnim. Kako pregraditi nesporazum sagrađen od
nezavršenih rečenica i dob ro skrivanih emocija. Govoriti
dalje a da to ne deluje do krajnosti banalno ili čak nepris
tojno? Čovek koji joj nešto znači u sadašnjem životu
povukao se ne bili mu ostavio prostor u koji će on,
neočekivani uljez, posejati promenu koja ostavlja trag kao
poplava ili požar. Da li se posle mladalačke neodgovornosti i
docnje bezosećaj nosti legitimisati kao potpuni glupak! Bez
obzira na okolnost što se na putu ka moru setio da bi možda
bilo zanimljivo i pažljivo da usput svrati do svoje bivše žene
i raspita se o zajedničkim detetu, sticaj je okolnosti da su ova
dva oštećena bića, za Nevenkinu nevolju je kriv on sam,
pokazala zavidnu supreiornost. Bez obzira na njene
povremene suze, potpuno su ga ponizile. Naravno, on joj to
neće reći, ali bilo šta da joj kaže ona će slutiti a on ose ćati
besmislenost tog postupka i goričinu poraza. Usputno
rešavanje značajnih problema je ono što je Mladen sebi često
dopuštao. Ovog puta kao da se događaj počeo poigra vati sa
njim. I to ne usputno. Tako barem misli pisac a sveštenik
Sunara i priželjkuje neprijatan završetak ekskurzije drznika.
"Bože moj" - pomisli Nevenka - "sutra ujutru kad
ustanem on ipak neće biti tu. Otići će u neki svoj deo
isprljanog života, a mene će danas svakako povrediti, čak i
ako bude uljudan". Do sada mu tp polazi za rukom! Dok tako
razmišlja, Petrovim odlaskom iz sobe vratolomno vraćena
decenijama unazad, nemušto nudi Mladena da sednu za sto.
Sluti da će se njegovo prvo pitanje odnositi na čoveka koji
se upravo u kolicima odvo zao iz sobe, iako on nema

25
nikakvih dodirnih tačaka sa bilo čime što spada u njihovu
bivšu intimu. Predoseća da sledi pitanje i o sinu, zato
pokušava daspoji oba odgovora.
"On je dobar prema Vladanu" - izusti žena glasom iz
koga je bila isceđena svaka emocija. Čula je sebe kako se
opravdava upućujući negde unazad ispošćene vokale."Ti si
još sam?" - nastavlja Nevenka dok se u sobu sve više sleže
mlak i crvenkast suton. Onda ustane i ustremi se ka lavoru sa
već sasvim zatamnjenom vodom, nervozno ga po digne i
nesuvislom silinom isprazni u sudoperu. Gleda u njegovo
ugojeno truplo i čudno nepromenjenu kestenjastu kosu.
Brkovi su mu više nego smešni - pomisli žena. U potrebi da
nečim spreči grč, koji je upravo iz psihe prelazio u telo, poče
da ravna heklani tabletić koji joj se u momentu, pod prstima
u koje kao da se preselila sva njena trenutna preosetljivost,
pričini kao da je načinjen od bodljikave žice.
Da li je on, mislio je na čoveka u kolicima, odavno
hendikepiran" - progovara Mladen, duhom razdešen tako da
mu se u pauzama jedva isceđenih reči vidi ogoljena potreba
da bilo čime nastavi jedva uspostavljenu komunikaciju s
Nevenkom. Seo je na sam kraj stolice prekrivene tankim
jastu četom. Ne čekajući odgovor nastavlja da izgovara
mukom sastavljene rečenice. "Kako si ti?". Dok mu zaostali
tračak sutona lice pretvara u zamrljani mozaik, izgovara
poslednji deo nemišljenog pokušaja da im se susret ne
pretvori u potpuni besmisao: "Ti se skoro uopšte nisi
izmenila". Dok izgovara ovu providnu i inferiornu frazu
gleda u njeno uvošteno lice, oči produbljene dugo trajnim
teškim životom i sasvim sedu kosu, obuzdanu i daleku od
one raspojasane divljine kakvu pamti. Jedino grudi, misli,
dok ona kao da mu sluti primisao, prekršta ruke preko njih.
On se zove Vladan - izgovara Mladen bojažljivo strahujući
već od opširnijeg odgovora. Ona se uadovoljava samo
rečicom - da.

26
Iza oskudnog i požutelog vrta Petar je izgubljeno
gledao u sasvim tamnu Neretvu, koja se nazire u pukotini
kojom se brdo prekida. Pretežna tišina iz sobe u kojoj je
ostavio Nevenku sa čovekom, o kome je ponešto znao iz
njenih priča, zbunjivala ga je. Ipak, znao je - i ovaj će se dan
završiti!
"Petar je pre dve godine stradao u saobraćajnoj nesre
ći" - odgovara Nevenka posle par praznih minuta ćutanja. "
Nismo se još venčali" - izrekne, osetivši u momentu da je
Vladanu besmisleno govoriti bilo šta iz svog realnog života
jer on je očigledno sa svim slučajno i neodgovorno zavirio u
njeno uobičajeno popodne. Sina, njihovog, i dalje jedva
spominju. Samo pisac ovog trenutka zna da svako od njih
čini iz razlićitog razloga.
Nevenka je, posle tog isprekidanog razgovora
prepunog neizgovorenih pitanja, konverzacije u kojoj je
spolja gledano jedva šta bilo rečeno, dok su unutrašni
monolozi bez odaziva u onom drugom, dosta usplahireno i
naizgled nemo tivisano saopštila da mora na trenutak da ode
do prodavnice, da kupi 200 grama frankove, misleći na kafu.
Mladen je sav uvučen u grčevitu odbranu svog davno i
dugotrajnog ogrešenja o ovu ženu i njenog sina, koji je bio
formalno i njegov, nije uspeo da izgovori da mu se kafa ne
pije jer je sa Jasnom, koja čeka u automobilu, u kafeteriji
podno Poćitelja popio dupli expreso. Žena je onada užurbano
izašla noseći sa deo poraženosti, koja je ovog popo dneva sve
više ispunjavala naizgled običnu opuzensku dnevnu sobu.
Mladen je neko vreme ostao da stoji na sredini
prostorije gledajući u plafon tako koncentrisano kao da
providi kroz njega, ne u svakidašnje nebo već u samo njemu
vidljiv prostor ispunjen urgentnim porukama. Iznenada se
pokrenuo iz neprirodne uko čenosti i laganim ali tvrdim
pokretima krenuo ka terasi na kojoj se od pre petnastak mi
nuta nalazio Petar, čovek u invalidskim kolicima koji živi sa

27
Nevenkom. Gazio je tiho ali ne bez ikakvog šuma. Čovek u
kolicima, leđima okrenut sobi iz koje je Mladen prilazio
ničim nije pokazivao da je konstatovao njegovo prisustvo.
Umoran od neis kazanih osećanja, sapet u klupko negativne
energije Mladen je pravolinijski prilazio Petru. Imao je čak i
neku rečenicu u namere ali se ova nikako nije pomaljala iz iz
usta ispunjenih pljuvačkom koja je nadirala. Čovek u
kolicima, koji je dobar prema njego vom sinu, prema kome je
on, Mladen Matijanić, neodgovoran, beskrupolozan, sa svim
odlikama besprizornog roditelja, nalazio se na desetak
santimentara od ivice betonske terase. Terase koja se
završavala samo delovima armature spremne za betoniranje.
Ograda je bila očigledno još samo u planu. Sa drugog sprata
svog stana gledao je u dvorište usečeno u padinu brdašca
koje je zaklapalo periferiju Opuzena. Reka, autoput, trg i
gradski život nalazili su se s druge strane. Izuzev komadića
koji je Neretva nudila jednim svojom nerezonskim
zaokretom. Sve je bilo iznenada utišano, kao nejasan žamor
zvukova, kretnji i zbivanja.
Mladen se sasvim približio čoveku u kolicima, bez
ikakve jasne misli i namere. Jedino je očajnički poželeo da se
Petar okrene ka njemu. Ili da mu se ma bilo koji način obrati.
Ovaj to nije učinio. I onada se sve zbilo u
magnovenju.Čovek, koji je naizgled neobavezno, u predahu
putovanja na godišnji odmor, posetio svoju bivšu devojku, sa
kojom je imao sina, koga je naravno decenijama ignoriosao,
približio se sasvim kolici ma i neshvatljivom količinom
snage gurnuo invalidsku napravu i čoveka u prazninu koja se
završavala kamenim tlom na dubini od petnaestak metara.
Dok je pad još trajao Mladen Matijanić se vratio u sobu. U
sobi je boravila samo zagušljiva tišina, praznina koju je do
malo pre ispunjavala beskrajno raspamećena Nevenka, dok je
prostor koji je zauzimao njen muškarac, invalid Petar, nestao

28
sa njegovim padom u prazninu koja se naslanjala na ivicu
nedovršene terase.
Mladen se, bez i jedne misli u glavi, emocionalno
ravan kao površina mora uhva ćena u nemoć vetra, lagano,
kamenim, od hodanja uglačanim stepeništem, uputio na
ulicu. Sunari se, koji se u međuvremnu vratio na prozor,
učinilo da je ovaj pogledao u njegovom pravcu. Ka
samostanu. Što Mladen najverovatnije nije učinio već je
nogu pred nogu krenuo na suprotnu stranu od one gde su ga
nervozni, uplašeni, žedni i iznervirani čekali žena i ćerka.
Njegova petnaestominutna poseta prijatelju sa studija
očigledno se neće još dugo završiti. Neplanirana usputna
nezgoda Mladena Matijanića Nevenkinim povratkom iz
prodavnice samo je konsta tovana. Krunoslav Sunara naslutio
da se nešto raskidno dogodilo još par minuta pre njenog
povratka. Posmatrao je s dosta nežnosti i bolećivosti dok je
ona u hodu bila jezgrovitije uspravljena, kao sa namerom da
Mladenu nešto određenije saopšti. Sveštenik je naime koji
trenutak ranije jasno ugledao Mladenovu pticu-kostur kako
unezvereno izleće iz dvorišta u kome Brada novići žive
decenijama. Pticu je nazivao Mladenovom jer se ista pojavila
baš u danu kada je ovaj svratio u Opuzen. Rasuto perje
pratilo je njeno lansiranje iz dvorišta poput eksplozijom
rasutog paunovog repa.U dvorištu više nije bilo mesta za nju.
Tvrda podloga omanjeg pravougaonika bila je zaposeta
delovima kolica i telom Petrovim. Nevenka, ovog puta ne
više u majici koja suviše naglašava njenu umornu
senzualnost, za trenutak se zadržala u razgovoru sa poštarom
i od njega preuzela plavi koverat potpisavši se u neku
njegovu sevsku. Potom je, neočekuvano, lagano nastavila ka
kući u kojoj kao da više nikog nije bilo pošto se sve već
završilo.
Sunara, pomalo vidovit, da li samo zbog toga što
boravi u božjem hramu, žurno se uputi u zastorom skrivenu

29
lođu u kojoj su kanonici čuvali dragocenosti. U momentu se
nađe ponovo na prozoru sa dvocevkom koju je mahinalno
uperio ka nebu. Mladen je u tom trenu tku bio dvestotinak
metara udaljen od kuće u Gotovčevoj dok je oglodana ptica i
dalje nadletala okolinu. Pucanj se nije čuo u okviru priče što
ne znači da ga je i bilo. A možda je i nerealna ptica bila meta
sveštenikovog pucnja, ako ga je bilo. Jedino što sa
izvesnošću možemo reći da je supruga Mladena Matijanića,
Jasna, zajedno sa devojčicom napustila ovo slikovito mesto u
zaleđu primorja tek sutradan oko podneva. Bez Mladena.
Vidno neraspoložena ali ne i uceveljena.

NESTAO U BIOGRAFIJI

Vladislav je sve primetnije dolazio u nesporazume sa
stvarnim vremenom. Bio je to, najverovatnije, razlog Sofiji
Milin da mi poveri brigu o njegovoj biografiji jer se ista
nekontrolisano i ubrzano menjala. On je sve više boravio u
graničnim oblastima svesti, iako oni koji su ga redovno
viđali, po pravilu, nisu ništa ni opažali. Jer, ko bi mogao i da
sluti da on, čudnim psihičkim preskokom, u magnovenju,
spaja, naprimer, put u Trst iz 1975. sa iskakanjem kroz
prozor, sa prvog sprata, na školskoj ekskurziji u Dubrovniik
iz 1968. godine. Kroz naizgled završene slojeve svog
dotadašnjeg života, Vladislav je započeo da propada zapravo

30
još aprila 1982. godine. Na svoj ćetrdest i sedmi rođendan
doživeo je prvo ogrešenje o pravila tkz. normalnog
kontaktiranja sa svetom oko sebe. Iz sna koji je te noći usnio
kao da nikada više nije uspeo da se iskobelja. Preciznije
rečeno, ovaj se sred njoškolski profesor književnosti
jednostavno našao u realnosti koja boluje od nesva kidašnje
vremenske i prostorne propustljivosti. Usred izlaganja o
građanskoj filozofiji u delima Tomasa Mana, na času u 3b
Gimnazije "Ivan Lerik", zaputio se u priču o nela godnosti
prilikom putovanja autobusom u Beogradu, naročito u onome
koji saobraća od Zelenog venca do Novog Beograda. Uticaj
prirodnih fenomena, neočekivana provala ob laka, snažna
oluja ili pomračenje meseca, bili su dovoljni da mu svest
zariba. Možda je uzrok svemu bila i božanska nakana, jer
ono što se Vladislavu dešavalo spada u tipično narušavanje
samosvesti koje bi nastupalo kada bi ga božanski pogled
zaobišao. Ni za kasneli hir porodične genetike nije se mogao
sasvim isključiti. Njegov deda sa majčine strane, Teofil
Batanjsku, bio je ono što se kolokvijalno naziva "božji
čovek". Ugledan trgovac ali čudno i preterano zagledan u
boga. Dakle, ovom obrazova nom, lepo vas pitanom,
oženjenom i dosta uglednom srednjo školskom profesoru,
Vladislavu Milinu, javila se greška u poimanju svakodnevlja
koja će mu se kasnije preseliti i u biografiju. Granice između
stvarnog virtuelnog postale su mu suviše elastićne: uskoro u
pravilnim razmacima prolazio je kroz opne vremena i
prostora. U poćetku jedva i diskretno, ni kada s namerom i
planom. Mešali su mu se java i snovi, pročitano i doživljeno,
ali sve to u dozama podnošljivog. Danima je, u polusnu,
očekivao da se sretne sa kolegom, takođe profesorom,
Milanom Tapavičkim, iako je ovaj već mesecima boravio u
Australiji. U tim prvim pokliznućima ni sam nije bio svestan
da mu se dešavaju nesva kidašnje stvari. Jer, pretežniji deo
stvarnosti obzanjivao mu se sasvim uobičajeno, dok je

31
"maštarije" lako zaboravljao. Uz raniju preosetljivost, koja
ga prati još od detinjstva, i stečenu sklonost ka snatrenju,
Vladislavu je sve što mu se dešavalo izgledalo normal no.
Barem s poletka. Situacija će se kasnije ipak usložiti.
Sve je, međutim, započelo dosta bezazlenom željom da
utvrdi kako bi mu život izgledao da nije svojevremeno doneo
par pogrešnih odluka. Koncentracijom, koja je iz gleda bila
prejaka za njegove mentalne sposobnosti, Vladislav Milin
omiljeni profesor Gimnazije u Zrenjaninu, upao je u psihički
vrtlog u kome greške prošlih vremena nisu otkrivane, već su
se umesto odgonetki množile tajne i opsene. Greške, a bilo ih
je poli tičkih i porodičnih, ćije je poreklo pokušavao da
rasvetli, naizgled providne, nisi mu dopuštale da im zađe u
suštinu. Istovremeno su ga iscrpljivale i smanjvale umeće
življe nja u sopstvenom okruženju. Valja reći da u tom
svojevrsnom parapsihološkom iskušavanju čvrstine granica
koje našu svest održavaju u stanju kompaktnosti i uobiča
jane dimenzioniranosti, Vladislav nije bio sam: s dobrim
namera ma pomagala mu je supruga Sofija, dok se udeo
dugogodiš njeg prijatelja Milenka Rakovića, književnika i
novinara, teško može tako kvalifikovati. Sofija, plavuša,
desetak godina mlađa od njega, je učestvovala u analiziranju
zajedničkih pogrešnih odluka. Na primer u onoj da napusti
perspektivnu novinarsku karijeru u Beogradu. Takođe,
ohrabrivala ga je u pisanju po ezije, doduše ne zato što je bila
ubeđena da mu stihovi zaista vrede već iz razloga što je
primetila da ga bavljenje rećima i stihovima smiruje. Sa
Rakovićem stvari stoje druga čije, iako nesporazumi sa ovim
dugogodišnjim prijateljem započinju tek u poodmaloj fazi
Milinovih fantazmagorija.
Prvo i ne suviše dramatično Vladislavljevo iskliznuće
iz svakodnevnog odigralo se, kao što je veće rečeno, uoči
njegovog četrdeset i sedmog rođendana. Jedne subote,

32
izmešanih hladno-toplih boja još naježenog i nestabilnog
proleća, probudio se sa vrlo preciznom, skoro opipljivom a
istovremeno i sasvim neuravnoteženom slikom u glavi. Slika
iz sna je bila opterećena sa mnoštvom digresija i čudnim
ukusom nezavršenosti. Neznajući da li je u pitanju ostatak
sna, ili pak preteća poruka iz dubine nesvesnog, čak i
otvorenih očiju, video je otisak sna u produženom
magnovenju. Intrigantno sećanje, zamrznuto u sliku, s one
strane budnog viđao je i u danima koji su sledili, kad god bi
se zatekao u osami:
"Prvo bi iz amorfne i zgužvane svetlosti izronio u
belo okrečen, rustičan kameni zid na kome je žutom bojom,
uravnoteženim crnim, latiničnim slovima, pisalo "Ispad".
Kao da je u pitanju neki preuranjeni politički grafit! Po
završetku te uporne zidanice, ko ja se nervozno spuštala sa
spečenosivog brda, začinjala se gusta peščana plaža. Mas
tiljavo more i velika iskošena slova koja su lebdela nad njim
nadovezivali su se po dubini na obalu uskraćenog smisla. Sa
poznavanjem skolastike i optike nastupili smo sa mouvereno.
Ipak, prati nas u korak božanski značajna izmaglica i čvrst,
udaljen lavež nevernika. Sa slova, onih iskošenih, koja se
njišu pučinom čitamo: Punski ratovi nisu više tajna! Mi, moji
poznanici, Milenko Raković (43), novinar, Mirjana Ojdanić
(38), slikarka, i ja, gazimo samu srž euklidske geometrije. i
već je izvesno: sećanje nam je obolelo od kolere. Uputstva
koja smo poneli pogrešno su prevedena; zavedeni time kre
nuli smo neoprezno preko zagađenog dela plaže! ( Rečenica
u kojoj se kaže kako ne ver nici laju, vređa Vladislava, još u
snu, verskom netolerancijom ali u nestvarnosti oživ ljene
slike ne uspeva pravovremeno da joj se suprotstavi. Takođe,
ni značaj "euklidkske geometrije", u tumačenju svetlosti, nije
mu jasan, ali i to će raščistiti kada se probudi ili ozdravi, jer
"Punski ratovi" zaista nisu više tajna čak ni za obolele od
zaraznih bolesti - dok sanja poslednju rečenicu, jer ovaj

33
iskaz kao slika ne postoji, nas lućuje da susret
srednjevekovne i antičke zbilje, na plaži bogatoj
zanemarenom logikom, nagoveštava Nečiji presudan upliv
na sveukupnu sadržinu ).
Iskrcavanje se lomom podataka i boleštinom
zaustavlja. Neko nas Mediteranom razmazuje, dok ostali
odustaju. Oni će svoj brodolom da obave kasnije. U dodiru sa
mas tilom, koje diše i nadolazi, naš izgled postaje komičan:
odrasli ljudi maskirani mrljama presne teget boje. Kamen
ćuti i pod dvoličnim poljupcima koje mu nudimo: prevelika
je već gomila ljudskog materijala u obližnjoj ostavi istorije.
Količina i slojevitost skeleta dovodi me u istorijsku
nedoumicu: u koje sam tu epohu zalutao. Dok slušamo gorak
poj aristotelovaca, krikom galeba proveravamo željeznički
red vožnje. Time se bavi Mir jana. Ona ih, galebove i red
vožnje, skicira za slučaj povratka. Njen otac, upokojeni
željeznički radnik, vodi joj ruku u ovom naizgled
besmislenom poslu, važnom ipak za momenat kad nam
ponestane vere u pravu istoričnost položaja u kome smo
zatečeni.
...
Iako bez broda, ipak ukrcavamo brodolomnike iz
1307. u naše tek projektovane plovidbene naprave. Deluju
nam, brodolomnici, izgubljeniji od nas samih. Ozračeni su i
eksplozijom delfskog proročištva. Zarobljeni monasi sa
Svete Gore, zajedno sa gusa rima-otmičarima, doživeli su i
tektonski poremećaj antičke mitologije i potapanje u ovo
more mastila. Čula su im ozbiljno napadnuta krhotinama
neostvarenih predviđanja. Ipak preživeli, borave ovde na
sporednoj strani Mastiljavog mora. Pomažu nam strpeći
istovremno od svojih otmičara. Gusari su se, međutim,
razmileli priobaljem. Plen u izgledu učinio im se vrednijim
od eventualnog otkupa za monahe koje je predvodio inok
Voihna.

34
Dijalektika nam pomaže da shvatimo da se u
očekivanju dovršenijih brodova moramo sami ispomagati.
Horizont što se svlači u susret gladnoj priobalnoj šumi, upo
zorava nas da sa površno iscrtanog neba stižu opomene:
Zvanični letopisci najavljuju završetak epohe u kojoj smo se
našli nepažnjom. Trkom, u obalske kipove kapnemo
promenu i odjedanput smeh zavlada ispoštenim
maslinjacima. Iznenada iz precenjenog Mediterana izroni
moderna sprava, sasvim različita od pseudoantičkog
ambijenta u kome smo budni i u snovima. Dok se
ukrcavamo, pamtimo prizor završetkom slepooč nica: Panika
u naselju helenskih konzervatora je potpuna. Provala vedrine
razbistrava nam prošlost dok napuštamo to mesto bogato
vremenom. Meštani s penom na ustima plešu s okamenjenim
senkama. Mogućnost stvarnog odlaska nas vara bliskim
zabo ravom. Mirjana krišom, s druge strane željezničkog
reda vožnje, crta prizore našeg bekstva. Dokumente o
nestajanju? Dok zaronjavamo, vidimo kako na obalu domoro
cima upravo stiže kazna za zločin lažne nade. Monasi se
glasno mole hrišćanskom bogu u sred šseudoantike. U
neučtivom vremenu takva je sudbina bivših Prometeja - pita
se glasno neko od nas troje iz mog sna - vatra je već davno
patentirana, dodaje neko drugi. Mirjana ili ja. Velimir glasno
uzvikuje: "Slikari pop ravljaju obalu mastiljavog mora".
Ojdanićka, poluglasno, staleški ironično, dodaje: "U
nedostatku zaštitne sive boje, nano se sloj starog zlata. Kič se
definitivno zavlači u buduću istoriju". Mi ostali (znači li ovo
da još neko istovremeno s Vladislavom sanja ovaj prizor?)
ćemo to primetiti tek kad se probudimo prov lačeći se kroz
sliku koju pot pisu je izvesni Žeriko.
Zatečenog u masivnom ramu, Vladislava dotakne
rana vrelina avgustovskog prepodneva. Godina je 1982. Zabo
ravio je već na brodolomnike iz 1307., a uskoro neće ni znati
šta je radio od aprila do avgusta iste godine. Jedino ga

35
proganja upitanost da li u baroknoj kompoziciji njegovog sna
postoji prava mera predskazanja. Izlazeći iz slike, koja se
rastvara u prinudnoj svetlosti, žedan i sav u morskoj soli,
glasno čita natpisna slici koji nešto sluti: "Splav meduza".
Dotičući pod, nogom tek izvučenom iz arhajskog peska,
obrubljenom slanim mastilom, Vladislav pomisli: ko mu to
diše kroz i ovako pre naporan san? Od sna sasvim ogoleo,
maša se enciklopedije"Larus" i , sa olakšanjem, u odrednici
"Euklidov postulat" čita: Euklidska geometrija odgovara
našoj intuiciji stvo renoj na onome što nam otkrivaju naša
čula. Jedna neizvesnost manje, ako mu okolno sti dozvole, u
narednim mesecima shvatiće, po analogiji, i ostale poruke
predela iz koga se upravo vratio, jer poverenje u intuiciju
nikada ga nije napuštalo. Iz mlakog meda sna čulima će
dozvati sva značenja slike koju je zapamtio. Brine ga ipak
rečenica koja mu se, kao sa trake, sve učestalije ponavlja u
svesti: promašaj je so našeg života! Obilje soli s kojom je
izašao iz sna kao da nagoveštava upravo srazmernu količinu
promašaja koje će počiniti, ili onih koje je, nesvestan, već
doživeo. Ni mesto na kome je izašao iz sna, splav "Meduza"
na istoimenoj slici Žerikoa, nije bez nagoveštaja svakojakih
brodolo ma. Pseudoantika iz sna koji znatiželjno obnavlja
ipak mu sve više nagoveštava preo kret koji će neminovno
doći sa sledećim snom. Njemu, Vladislavu Milinu, čoveku
koji se sprema da menja obličja, gubi bitke ne dobijajući
ratove. Os svega mu preostaje snevačko iskustvo koje se
teško može primeniti.
Sem zarasle pukotine na uramljenom platnu, iz koje je te
1982. iskočio budući hronični snevač Vladislav, jedini trag
boravka u onostranom predstavlja nagorela ikona, koja je
verovatno u snu pripadala brodolomnicima, sada prislonjena
na gomilu knjiže vnih časopisa u dnu spavaće sobe. Sofija u
prvi mah nije htela da je pomera, probudivši se pre njega
samo je uspravila čudnu relikviju zbunjeno se prekrstivši.

36
Pomislila je: odakle ovaj čovek dovlači starudiju. Ovaj
komad je čak i nagoreo, iako ne deluje loše. Možda bi mogli
da je restauriramo i dobro prodamo... Vladislavu ništa nije
rekla. I ipak sklonila za neko vreme sliku, u plakar sa
zimskom odećom. Da ga ne provocira: iovako je već
mesecima čudan. Nekoncentrisan, kao da živi u polusnu.
Međutim, on samo u tom polusnu može da se doseti da je
oštećena ikona opljačkana iz svetogorskog pirga i da mu istu
poverio jedan monah pre nego što su u panici napustili
Mastiljavo more. Ujedno, proklinjao je svoje mladalačke
zaluđenosti u antiku u srednj vek, jer san iz koga je nedavno
izašao, ako je je uopšte u tome uspeo, obasuo ga je, u
nsjvećoj meri, krhotinama njegovih davnih lektira.
Danima posle tog sna u kome je ostao delić njegove
svesti, istovremeno bio je siguran da je trajno poprskan
česticama predela koji je spavajući posetio, pokušavao je da
odgonetne kada je i kako mu je započela ova faza u životu.
Period koji bi se mogao opisati kao istovremeno udaljavanje
od sebe, praćeno jednakim uranjanjem u čudne sopstvene
dubine. Posle mnogo mozganja, iznenada se dosetio: sve je
to započelo onog dana, 12. oktobra 1980., kada ga je ekipa
beogradske televizije snimala za emisiju iz kulture. Vladislav
Milin je pisao, naime, i s dosta uspeha pesme. Tog
ponedeljka, na oba li Dunava, urednik Aleksandar Dostanić i
reditelj Saša Fontes snimali su ga povodom izlaska knjige
pesama pod naslovom "Ulazak u sliku"! Tačno tako,
promrljao je poluglasno Vladislav, sećajući se naknadno tog
detalja. Bilo je to snimanje poezije. Svih se aktera sećao
jasno, samo mu je izmicalo ime i lik snimatelja. Onog koji ga
je okom kamere beležio i, kanda, elektronikom preduboko
pronicao u njega.
Sve oko nas je toga dana bila rana jesen. Pesnika, to
jest mene, prati kamera. Gledam u dašćaru, potom ulazim u
nju. Izlazim zatim i posmatram mreže koje su svuda u po

37
okolini. Alat, ribarski i vinogradarski, je oko te građevine.On
govori. Poezija hoda na sve strane. Ja glumim sebe i pesnika
koga snimaju.U čokotima, u obližnjem vinogradu se vidi
čovekolika priroda koja će uskoro da putuje. Dah mi se
zgušnjava u stihove. Duh Vladislavljev izložen je direktno oku
kamere. Sav je otvoren, ranjiv i prozračan.Snimaju ga u
pohabanom, baštenskom odelu, primerenom ambijentu reke,
vrta i jesenjih radova. Dostanić napominje: hoću da prikažemu
intima uma, to je uostalom i karakteristika vaše poezije.
Vladislav nije baš uveren da je sve baš tako ali nastavlja da se
ponaša, kamera je uključena, stihovi romore. On se oseća
sasvim nagim u prizoru koji je sav nerealan, a reč je ipak o
njemu, Vladislavu Milinu, profesoru ili pesniku. Ili je to sve
jedno.
Kamenje koje zaobilazi kao da je prekonoći izniklo u
bašti. Reči su mu obične, re čenice zgusnute, ostaju u vazduhu
kao mrlje smisla nasuprot jeseni koja je još provi dna.Voćnjak i
nebo su već rasporeni, Vladislav ih pepelom koji ostaje iza
njegovih iluzija kroti. U glasu oseća miris zemlje. Već ga sve
umara. Čita desetu pesmu, kao da mu sa sva kim redom otiče
energija.Oni bi hteli da se drama vidi. On je u poeziji,
sopstvenoj, skoro i ne nalazi. Samo melanholiju. Nasupa
sumrak Reditelj, Fates Dragovan, inače došao sa filma,
komaduje: Rez. Dok kamera miruje, Dostanić govori: Vi provi
dite u magiju korena i ploda.Vino je nagovešteno. Sada morate,
gospodine Milin da se koncentrišete. Ulazimo u ka tarzu
emisije. Scenarista insistira da se vidi vaša poetika. Moramo
poezijom da otvorimo put do vašeg detinjstva. Da deluje kao
da se otvorilo ždrelo iz koga lije primarni mrak. Da dospemo
do vaše magije.
Reflektor pesnika pribio uz zid. Neki asistent, sasvim
nepotrebno, glasno čita pred govor "Ulaska u sliku".U daščari
nervoza. Kamera, navodno, ne vidi jasno san iznutra. Na polju
se jesen već u mrak presložila. I ćuti sve, samo oko dašćare,

38
nad poezijom Vladislava Milina, još traje aktivnost. Veštačka
svetla izobličila lica. Svi sada na sebe liče. Naličja ne lažu. Na
samom kraju, seća se Vladislav, ipak su me presvukli u
svečano odelo. Iz tele vizijske rekvizite. Da, baš je tako bilo.
Govorio sam toliko u kameru da mi je kroz rečenice skoro duša
iskočila.
I od tada su počela da se mute vremena, stanja i
osećanja Vladislava Milina, bez ob zira što je on pokušao da se
vrati i obličje običnog gimnazijskog profesora. Ko je za to bio
kriv: poezija, televizijska kamera ili nečije urokljive oči -
nejasno je! Posvećujući mnoge sate preispitivanju uticaja
televizijskog snimanja na poremećaje koje je i sam zapažao, on
nikako nije mogao da se otrgne od zaprepašćenja načinom na
koji je Raković predstavio san u kome je bio sa Milinom, iako
je uporno negirao da je i sam sanjao isti. Prvo je razgovarao sa
Sofijom o navodnoj upaničenosti Vladislavljevoj dok su
boravili na obali Mastiljavog mora. Komentarisao je događanja
kao da je reč o nekom izletu a ne o tuđem snu u koji je upleten
uključivo podsvešću snevača. Milina je ipak više od
indiskrecije i drskosti čudilo saznanje da Raković uopšte zna
za taj san. Detalji koje je saopštio Sofiji bili su frapantno tačni.
Kada se ova, nekoliko dana posle razgovora sa Rakovićem,
pojavila u radnoj sobi noseći nagorelu ikonu, konfuzija je
preovladala u njegovim reakcijama: Kako si se drznula da
sklanjaš tu sliku - izgovorio je besno ali je već na polovini
započetog prekora postao svestan da ikona ne pripada svetu u
kome se prepire sa ženom već da je ista proistekla, nesvesno i
neshvatljivo, iz sna koji se dešava na navodnoj obali
Mastiljavog mora, u mešavini antike, srednjovekovlja i
ovovremene fantastike koja izniče iz njegove sopstvene glave.
U međuvremenu, Raković je o Vladislavu i njegovom
snu razgovao sa Mirjanom Ojdanić, koja je boravila u
pomenutom snu ali ga se za razliku od Rakovića nije sećala. I
to u prepunoj kafeteriji "Dvorište". Priča je u roku od par dana

39
postala prvokla sni gradski trač u kome je Milin predstavljen
kao somnabulni zombi. Ne treba ni reći da je parodija o
njegovim snoviđenjima stigla ubrzo i do Gimnazije, do kolega,
a da stvar bude gore i uče nici su uveliko, na svoj ironično-
vickasti način, uživali u Milinovom "letovanju " na Mas
tiljavom moru! Složen i dvosmislen odnos sa Rakovićem
dodatno je komplikovala činje nica da su on i Sofija u mladosti
bili u ljubavnoj vezi.
Život, provincijski, muljav i monoton ipak vremenom
nastavio po svim pravilima malograđanštine. Priče su trajale ali
smanjenim intenzitetom. Sofija se sve više privikavala na
Vladisavljevo lebdenje po stvarnosti dok je on, budan i snu
lutao po vremenu i prostoru. Jedino je u stanju maksimalne
koncentracije delovao suvislo i upotrebljivo. Takav je obi čno
bivao u Gimnaziji i u javnim kontaktima. Ženinu diskretnu
opasku da bi možda mogao da se konsultuje sa psihijatrom
odbio je sa indignacijom. Kao da se i sam počeo da uživa u
slalomu kroz svetove. Prijatelj Raković mu je u šali predložio
da beleži svoje snove pa da ih zajednički publikuju u časopisu
"Treće oko". Naravno, Milina je ova duhovitost razgnje vila i
još više uverila u zlonamernost bivšeg prijatelja, sa kojima je
ipak bio u početnom i prekretnom snu.
Desetak godina profesor Milin se otimao
plimi nesvesnog. Čas mu se pričinjavalo da je poremećaj
samokontrole prošao, potom bi se somnabulije iznova vrati
le. Ipak, sve do novog, protresajućeg sna moglo bi se reći da
je živeo skoro normalno. U državi je tih godina zavladao
nemir, haos, raspadao se životni model u kome je Vladis lav
odrastao, školovao se i postao ono što jeste, ma kakvo to
bilo. "Stanje redovno",upravo tako glasi naslov
samoi roničnog teksta na prvoj strani "Politike" koju
Vladislav Milin čita po inerciji, nastavljajući porodičnu
tradiciju. Čini to svakodnevno, iako ga sadržina i stil
političkih i društvenih tema o kojima ovaj, nekad pouzdan,

40
dnevnik piše, plaši i umara. Oseća neprijatan miris laži, koji
mu se negde u podsvesti meša sa bljutavim ukusom hladnog
čaja od koprive. "Politiku", dakle, čita iz navike,
pokušavajući ipak da sistemom eliminacije preteranosti i
nesuvislosti, da iz nje nešto nasluti o događajima u državi
koju sve više napušta zdrav razum. Čaj, dosta neu godnog
ukusa, pije ne bi li popravio stanje svog telesnog imuniteta
koji se ubrzano pogoršava. Nesvestan je da mu vesti iz
dnevnih novina sasvim potiru lekovitost kopri ve, a da smrad
potiče upravo iz života, od koga je samo njegova dnevna
novinska lektira gora..
Popodne je 1992. godina. Zapara, gusta do gušenja.
On se i tog dana, naizgled bez pravog razloga, bori sa nale
tima pospanosti. Ima, zapravo, utisak da će se baš kad usni
dogoditi nešto značajno. Svest o tome da se sve bitne stvari
već duže vreme odigra vaju mimo njegove volje već davno
ga je dotakla. Ipak, omamljenost pretegne i Vladis lav utone
u san. U snu je, nenadano, proleće. Milin usiljeno sanja.
Talog iz štampe ga i dalje, iz podsvesti, progoni. Kad se
probudi, zabeležiće ono što je zapamtio. Zapisuje, odmah iza
prethod nog, onog o bekstvu sa Mastiljavog mora, jer
beleženjem snova pokušava da ih zauzda. Gubeći se i dalje u
vremenu, tako da se događaji i snovi pretiču i spotiču,
zapisano mu izgleda kao jedini spas.( Opis delom pripada
snu, dok očigledno znatan deo zabeleške potiče iz stvarnog
života. Tako će biti i ubuduće). San, po strukturi i montaži
čudan, ali autentično citiran. Sledi san i dopune. Komentari i
čuđenja.
"Dnevni izveštaj"(ovo liči na naslov iz novina! ):
Progone se komunisti i njihove žrtve. Opet sam u predelu
Mastiljavog mora. Sve je nalik na san od pre par godina.
Lokacija je ista. Samo se detalji prizora bitno razlikuju:
izgrađene su neke kuće, zapra vo kao da su to samo kulise, a
na njima izlepljene: Poternice. Posmrtnice.Ukrštenice. Na

41
poternicama su imena komunista i kriminalaca, jedni su
pored drugih. Posmrtnice sa komunistima su sa datumima iz
vremena 1941-1945., iako deluju kao da su prethodne noći
štampane. Oglašavanje preminulih kriminalaca je sa svežijim
datumima. Ima ih i ovogodišnjih. Vladislava najviše
zbunjuju, međutim, ukrštenice, nije navikao da ih viđa na
zidovima i oglasnim tablama. Prolazeći kraj njih najčešće mu
pada u oči reč žrtva. Ko to u vremenu opšteg požara ima
vremena da sastavlja ukrštenice. Još je nejasnije: ko ih
odgoneta dok nasilje osvaja ulice i duše? Pita se, bez većeg
stvarnog udubljivanja u problem: čija su te žrtve: komunista
ili kriminalaca? Zajedničke, možda, ili postoje i neki
nepoznati dželati? (Tek mnogo kasnije počeće da razmišlja i
o tome ko je bio naredbodavac za štampanje tog silnog crno-
belog materijala? )
Na obali gužva: neki ljudi, poznati su mi, iako ih ne
poznajem. Čas liče na one brodolomnike iz prethodnog sna,
dok u sledećem momentu podsećaju na gusare. Bez
prestanka se ukrcavaju u prostrani brod za "Istorijsku
prošlost" - tako barem piše na pu tokazu koji vodi do luke.
(U "Politici" koju čita na granici samog trovanja izmišljo
tinama, već mesecima pišu o "lekovitosti" tih putovanja u
zajednička, navodno heroj ska vremena.) Imam utisak kao da
je reč o nekakvom pravoslavnom hadžiluku - govorim
poznaniku koga susrećem u zapenušanoj gomili.
Ostajem na obali. More od mastila primi brod u svoju
utrobu pa onda sve - ljudi, graja, brod i odredišna luka -
nestanu u izmaglici koja ga podseti na pozorišnu insce naciju
– magla iz mašine! Dok brod lagano odlazi, ostajući zapravo
u mestu, kao da zapravo samo tone u mastiljavu tečnost, sa
bliske pozadine diže se monolitna zavesa os likana u prizore
iz svakodnevnog života – buka, bes i kič. Na sceni su
proizvođači i čuvari tuđih ruševine: godina je za njih bila
veoma rodna: svakojake nepodopštine su se događale.

42
Bezbrojne su, izgleda, zalihe naivnosti i obesti. Samo smo
smo ih sada od vojeno uzgajali. Naše se razvaline još ne
vide - iako su pripreme poodmakle! One prekogranične,
deluju na tv.ekranima, kao nadrealistički projekti.
Prilazi mi, iznebuha, moj mlađi brat. Kao da je
izronio iz ljigavozelenog beton skog bedema koji zatvara
pogled na zapad. Obučen je kao za odlazak u pozorište,
jedino me iznenađuju gumene žute čizme, s kojima je
očigledno gazio po dubokom kreču. Priča mi, unoseći se u
temu kao da sam se ja upravo vratio sa dužeg letovanja ili
robije: "Ovde lete avioni svakodnevno. Deluju prebučno i
naprosto uvređeno. Nepo trebno ili makar neobrazloženo,
svakako. Nebo je pak ravnodušno i modro, kao da je sve
normalno".
Hodam rastreseno neznatno izmenjenim prizorom iz
prošlog sna.Tamo gde su bili mnogo božačka svetilišta,
prisećam se: sada stoje crkve. Zvona zvone u nedogled.
Tamjan cvili i rasipa se. Molimo se, izgleda, neuko. Na sve
strane već viđene zablude se umnožavaju. Nevernici, bivši
komuniste, se presvlače u vernike. Žurba odasvuda.
Budućnost već od sutra započinje - poverljivo se širi šapat.
Nas nekolicina, brat više nije prisutan, gazimo po nekom
kamenitom polju od usijanog grafita. Sa druge strane hori
zonta je rat. Deli nas samo božanska magla i suzavac. Tako
kažu, a ja verujem.
Noć naiđe i prebrzo prođe. Magla se digla. Bog je
odsutan. Samo rat miriše. Me ne savladao sasvim neherojski
umor. U snu nisam izgledao sanjao ništa. Da li se uopšte
može zapamtiti san iz sna. O bogu govore, kao da su glasniji
bivši komunisti. Obalu je prekonoć zauzeo tanak sloj pepela.
Mlakog i lepljivog. Na doku je sad novi brod. Ime mu ne
vidim iz ugla za koji sam zašao. Nazirem samo dve kolone
koje se slivaju niz pos ne padine. Komunistima i žrtvama
pridružuju se gladni, i neki koje nazivaju građanima. Tako mi

43
barem govori čovek koji je kraj mene. On je poverljiv i
dobro obavešten.Taj gospodin, koji mi se bez pitanja još
sinoć pridružio, sa zluradošću, pokazuje na desetak ljudi koji
se beznadežno bore sa morem - to su iz nauke proterani
istoričari - dave se u Mastiljavom moru - govorili su kako
nam ruševine sve lepše izgledaju. Slali su ih na sve strane –
po zadatku ! Sada je neko naredio drugačije, pa su
ihistovarili ovde, da se mučki udave u beznačajnosti tvog
sna.
Dok sam se okrenuo da ga pogledam, nestao je brzo
se umešavši u jednu od ko lona. Znači, nepoznati je bio
komunista ili njihova žrtva. Drugih osoba još nije bilo na
vidiku. Ili su na redu bile samo prvobitne žrtve. Sa broda
upućuju poziv da se požuri sa ukrcavanjem. Vreme nekom
očigledno ističe.
Vladislav se na tom mestu probudi: grom je najavio
nevreme. Obič-no. Metereološko. Na zidu ispred njega, kroz
mrak, nazire se "Splav meduze". U regalu, pod svetlom
noćne lampe, zatreperi pretenciozno u tamno plavo platno
ukoričena "Po vest Punskih ratova". Milinu posle toga ne
preostade ništa drugo nego da iznova potone u san. Onaj isti.
Konfuzni i prepoznatljiv. Punski ratovi ga neodoljivo
uspavljuju! Nara vno, u snu stanje je redovno i uredno. Bivši
socrealisti ljube anđele - dovikuje mi brat koji je vratio
niotkuda. Pogledam ispred sebe: horizont nam je sasvim
izbrisan. U nepos rednoj blizini čuvari ruševina pakuju tuđe
snove. Sopstvenih nemaju. Iz nekog okru ženja, koje je u
stalnoj izmaglici i buci, stiže svakodnevno gomila
upotrebljenog ljudskog materijala. Naučeni smo da ga
trenutno zaboravljamo.Oni to rade. Ko su oni? Liče na nas.
Mi ih hipnotisani posmatramo osećajući slast podavanja.
Pučina je prazna, sa svih strana se zatvaraju mnogobrojna
metalna vrata. Okupe nas u dvorištu između lučkih
magazina. Pojave se trojica, neobavezno obučenih ali veoma

44
nabusitih i niskog ra sta. Jedan od njih nam nešto govori,
viče i preti. Bunca o pravednoj raspodeli kri vice.Greh
posmatranja ništa nije manji od činjenja - kaže taj kratko
ošišani mladić. Moj mlađi brat, sada bez čizama, nosi crnu
kožnu tašnu i intenzivno miriše na hlor, šapuće mi kako su se
slikari i ostali izvođači intelektualnih radova prvi uplašili. Za
njima su ostali dokazi krivotvorenja.
Kada su govornici, otišli počne juriš na sve tuševe i
kade: Može li se vodom baš sve oprati. U masi opazim
Mirjaninog kolegu sa studija, potonjeg policajca Mirka Kasa
povića. I njemu su ruke zaprljane pozlatom. Trlja ih peskom.
Do mene, s prekidima, dopire njegova priča o nekim
kavezima u kojima su šakali i zmije otrovnice. Zbog isp
rekidanosti i udaljenosti ne uspevam da dokučim tačan
smisao onog što govori. Da li samo zbog toga? S brda onda
siđe sedam ljudi. Meni liče na mafijaše - kao da su iz fil
mova o Al Kaponeu. Ćutke uđu u jedan od magazina. Začu
se zatim galama, kao da se unutra problemi rešavaju silom.
Potraja to desetak minuta. Potom se iznova pojave. Beše ih
sada osam – pridružio im se jedan, novi, bio je potpuno sede
kose. Neko iz mase uzvikne: "To su čuvari istine". Šestorica
uprte krst na leđa i krenu ka Mastiljavom moru. Sedokosi ih
je predvodio, dok se šesti okrenu ka nama i dao nam znak da
zapevamo: Tiho i nesigurno, pomalo apsurdno, začuje se:"
Budi se istok i zapad ".
Ovaj, drugi po redu san Vladislava Milina, iz 1992.
daleko od svake mitološke scenografije, nosio je u sebi
dovoljno turobnosti i domanovićevskog predskazanja da sam
se i sam zagrcnuo u leto 1995. dok sam ga kao njegov
neovlašćeni biograf čitao . Kako li se tek osećao Vladislav
dok je bio u snu kao prisutni i nemoćni spavač? Zatim mi je
telefonirao Milenko Raković. Ponudio se da mi pomogne u
potrazi za nestalom rođakom Vandom, ne objasnivši mi koje
je zapravo Vanda. I zašto meni da telefonira Milinov prijatelj,

45
jer ja samo površno beležim neobičnu povest njegovih
transformacije ne bi li nekako sačuvao najneophodnije
bografske činjenice. Upitah se, ipak, da se s Vladislavom ne
dešava nešto neprijatno. Raković mi je, uzgred saopštio
kako ima utisak da Sofija, koja mi je ,uostalom i poverila
kontrolu nad Milinovom biografijom, nije baš najradosnija
što se u pripovest unose nagoveštaji njihove davne ljubavne
veze. Prihvatio sam ipak Milenkovu ponudu imajući u vodu
da kao novinar može zaista da bude od koristi. Obećao sam
mu da ću, o problemu preplitanja književnog i stvarnog
porazgovarati sa našom zajedničkom prijateljicom, odnosno
njegovom aktuelnom lju bavnicom Mirjanom Ojadanić. Ona
je, pouzdano, boravila u njihovom zajedničkom snu i njeno
mi svedočenje može biti dragoceno. Dakle, očekivao me je
prvo ozbiljan razgovor sa Milinom, uz sve obzire prema
njegovom zdravstvenom stanju. Između osta log moram se
obavestiti i o toj nestaloj rođaci Vandi. Kao ovlašćeni biograf
morao bih da budem u toku.
Vladislav se, međutim, iz drugod sna nije vratio.
Zapravo iz njega je ispao. Izg ledom isti, premda malo
ostario i kao prevučen jedva vidljivim slojem starog zlata, ali
suštinski izmenjen. Duhom se izmestio u mramorni stalak za
cveće. I naravno, nije više govorio. Kad god je boravio u toj
stvari koja je dominirala pretsobljem samo je pismeno
komunicarao sa ukućanima. Prvo što je napisao Sofiji bilo
je: Ja sam ubuduće stvar. Postojiim i dalje samo zato što me
posmatrate. Stavite me pored zida, naspram prozora, cveću
tako odgovara. Posle prvog zaprepašćenja, preklinjanja,
plakanja i uzaludnih poziva da se dozove pameti, žena je
morala da prihvati bespogovornost njegove odluke da u kuđi
jedino kao stvar egzostira. Ipak, mesecima nije mogla da se
oslobodi straha i griže savesti kada bi prilazila cveću da ga
zalije. A cveću je očigledno prijao Vladislav. Razgovarali su
neprestalno, kao biljka i njoj bliska stvar. U pitanju je očig

46
ledno bio zajednički jezik osluškivanja, pod blagonaklo nim
pogledom Nečijim.
Biografija Vladislava Milina na ovom se mestu račva
na dva dela: javni život njegov se vremenom gubi u
beznačajnostima dok trajanje duše ovog čoveka, sa viškom
snova, koja je u stvar pretvorena, u večitom sutonu
predsoblja, nije jasno oročeno. Moj biografski posaose tako ,
iznenada, suzio do nepotrebnosti. U govor stvari nisam
mogao da proniknem.
Pošto ova povest nije potpuna fikcija, neophodno je
reći da je Vladislav, nastavio da održava časove u Gimnaziji.
Umereno je komunicirao sa kolegama, učenici ma, kao i
pojedinim članovima porodice koji nisu ništa sumnjali, sem
Sofije koja je delom bila upućena u okolnosti njegovog
dvostrukog postojanja. Jedino nikada nije saz nala pravi
razlog zbog koga je Milin preselio svoju suštinu u stalak za
cveće, načinjen od veštačkog mermera, u obliku stilizovane
antičke skulpture. A možda ni njemu sa mom nije do kraja
bio jasan put kojim se "upisao" i u svet stvari. Jedino je
izvesno da je veoma brzo ovladao i specifičnim jezikom
grupacije ćiji je pridruženi ali iskreni član postao. Kao stvar,
Vladislav je prestao da propada kroz vreme. Moglo bi se reći
i da mu se biografija stabilizovala. Doduše, prestao je da
sanja... ili možda stvari ne pamte snove.
Tako sam, kao biograf Vladislava Milina, ostao bez
posla, sve dok mi televizijski snimatelj Rafael Nikšić, onaj
koji je svojevremeno snimao emisiju o poeziji Milinovoj,
nije ponudio da zajednički realizujemo projekat pod nazivom
uticaj elektronske kamere na celovitost ljudske duše. Ali, to
ne spada više u ovu priču! Kao ni traganje za tajanstvenom
Vandom, niti celovitija verzija uloge Mirjane Ojdanić u
fikciji i realnosti Milina i njegovog uskraćenog biografa.

47
VELIKE KIŠE

Kad kažem da se moje provincijsko životarenje svodilo
na niz jednolikosti drugog reda to zaista treba shvatiti
doslovno. Broj različitih života, na koje sam navikao
studirajući u prestonici, nažalost neuspešno, povratkom u
Bečkerek sasvim je usahnuo. Bilo je, očigled no, potrebno da
pljusne jedna valjana nesreća da bi se, makar i sa suprotne

48
strane, vratio u buku i uzburkanost u kojima sam se osećao
stabilno. I zaista, posle leta koje se vuklo i premeštalo te
1978., kao mlako i bezizgledno testo, započele su kiše koje
donele čak i su višak nelagoda. Ali, ni željena promena nije
bila bez rizika ali je izazvala priželjkivanu dina miku.
Činjenica da u zbivanjima, koja se rastežu od kiša na kraju
zime do onih koje zakla paju jesen iste godine, imam samo
ulogu samozvanog i usmenog hroničara ne umanjuje moj
osećanje ispunjenosti koje se vremenom ozbiljno počelo
gubiti. To što ova povest o tome kako kiše, seksualne slobode
žena i preterana moralnost muškaraca, u uslovima jedva
osavremenjene palanke, negativno utiču na zdravlje upšte,
započinje mojim monologom dokaz je opšte društvene
mizerije - rezonuje Milutin Mileusnić, glasni zastupnik
endemične provincijalnosti.
A kišilo je danima. Ne
egzotično kao u Bromfildovim azijskim prozama, ni slonova
nije bilo jer je najbliži zoološki vrt bio udaljen 75 kilometara,
već nekako zloslutno i šmrljavo. Vlaga je neuumoljivo
ovladavala prostorima. Postajalo je sve hladnije. Tek
započeta jesen nije nagoveštavala takvo pogoršanje vremena
ali kiša jeza soborn donela i i prve hladnoće. I onako
položajem prilično izolovana, varošica le tih dana potpuno
utihnula i celokupan život sveo se na vegetiranje. Kiše su
tupo dolazile sa zagušljivog neba, nastupale kao neumoljivi
beskraj, uporne i zamorne. Trgovi i ulice ostajali su pusti,
bolna zaglučpljujuča praznina gospodarila je ljudima i
predmetima. Osamdesetogodišnjaci, iz donjeg dela grada,
Gradnulice, i surnnjičavo su vrteli glavama pominjući ove
kiše kao "božju kaznu" za bludan novovaroški čivot. Oni
trezveniji sećali su se takvih kiša u svojoj dalekoj mladosti.
Govorili su, naročito je kategoričan bio Maksim Okolišan, u
vreme tek započetih velikih kiša besposličar, a nekada, pre
prvog velikog rata, ugledan trgovac. Takve velike kiše,

49
govorio je, koristeći lokalni epitet za dugotrajnost, ne mogu
na dobro da iziđu. Sećao se onda je prošlih "velikih kiša"
negde posle Drugog svetskog rata, bilo mnoštvo čudnih i
tragičnih događaja. Eksplodiralo je tada neko skladište
municije, a bilo je i streljanja iza Strelišta. Tako su govorili
starci u duge kišne i zimljive večeri te rane jeseni 1978.
Mlađi Bečkerečani nisu se bavili slutanjma i ćitanjem
prošlosti ali sve zajedno je obuzimala nervoza, depresija i
agresivnost. Neke samo pojedina od ovih neuroza dok je bilo
i onih sa kompletom početne neurastenije. Ja sam se bavio
proučavanjem ovog oćiglednog mesečevog neprijateljstva,
jer kiše su njegovo maslo, prema stanovnicima Banata,
slušao, gledao, virio i prisluškivao - ne bez zadovoljstva i
prikrivene zlobe. Kao da tuđe muke mogu ispuniti pukotine
u mojoj deformisanoj duši.Kiše nikako nisu prestajale. Sitne i
monotone, prekidane samo ponekad jačim pljuskovima
Slivnici u donjem delu grada nisu više mogli da prime
ogromnu masu sivožute tekučine, voda se razlivala po
kolovozima i trotoarima i lagano prodirala u dvorišta i kuće
zidane od mekšeg materijala. Život se zavukao u dobro
zaptivene prostorije rešen da se bori protiv vode i dosade.
Očekivala ga je neizvesna borba protiv nervoze i panike. 0
beskrajnoj kiši razgovaralo se ipak još sa hladnokrvnošću
zainteresovanih posmatrača, osim nekih izolovanih primera,
mahom maloumnika ili psihijatrijski oštećenih koji su odmah
podlegli panici. Zasada je to bila sarno neprijatna
dogodovština bez većeg primesa nečeg opasnijeg. Međutim,
kiša je već drugi mesevžc padala neprekidno. Vetra nije bilo,
barem ne onog osetnijeg, i oblaci su kao nerasikidiv zastor
pokrivali nebo. Njihova mlohava masa nad glavama gušila je
Ijude svojom monolitnošću. Voda sa neba je i dalje
neprekidno lila kao iz zaboravljene slavine. Varošica se
budila svakog jutra so nadom da je kiša onemoćala,
međutim, već posle prvog pogleda kroz zavese nada je

50
venula: kišilo je i dalje, vode nije bilo samo još u vatri.
Nervoza je progresivno rasla. U prodavnicama su sve češće
izbijali sukobi. Dotada disciplinovani palančani svaki čas bi
padali u vatru za beznačajan povod. Velike kiše, urnesto da
zbliže ljude učinile su da se oni glože i svađaju i mrze. Voda
za piće je postajala sve zagađenija; i pored znatnog hlorisanja
javljala su se stornačna obolenja. Nadleštva i preduzeća i
dalje su radila ali je efekat takvog rada bio ravan nuli. Velike
kiše su poremetile celokupan čivot. Ljudi su očekivali da je
se, u slučaju da kiša uskoro ne prestane, navići na nju ali to
im nikako nije polazilo za rukom. Gradom je lebdeo oblak
napregnutost, i iščekivania. Svi su očekivali da se nešto
dogodi. I zaista, ubrzo se nešto zbilo. Desetog dana velikih
kiša Dragan Ivanović je odlučio da ubije. Madlenu. Znao je
da to mora učiniti: to je bilo pitanje njegove savesti:tu ženu
je on doveo u Bečkerek. A njen zarazan primer raskalašnog i
neobaveznog života počeo je da produkuje tragedije. A bilo
je krajnje vreme da se nešto zaista neugodno dogodi. Kiše,
bez obzira na trajanje i stvarnu neugodnost za sve žitelje,
više nisu mogle da me zadovolje. Posma tranog iz moje
pozicije čoveka autsajderskih navika, marginalizovanog
čistom obešću gradskih moćnika, jer nemogućnost da se bez
srednje škole dočepam bilo koje fakultetske diplome, i pored
dugotrajnog boravka u prestonici, nikako nije smeo da bude
izgovor ovdašnjoj birokratiji da me drzi bez funkcija, posla i
privilegija. Voda sa neba, u količinama koje su davno
nezabeležene jeste bila neka satisfakcija ali i efekat te
nepogode me više nije mogao uspuniti onim tako potrebnim
trijumfalizmom. Znači priželjkivao sam i slutio nešto
alarmantno. Ne zato što sam po prirodi zao čovek, a možda i
zbog toga. Jednostavno, krv treba uzburkati.
Moj otac, Anastas, je pravio zastave, barjake,
ukrasne zastavice. Ponekad bi i sašio košu lju. Bio je na
određen način krojač. I pijanac. Sve dok ga u kafanskoj tuči

51
nisu ubili. Otac Dragana Ivanovića je bio tužioc i nije se baš
potrudio da kazni ubice. Imao sam tada dvanaest godina a
Dragana sam upoznao, iako samo bili vršnjaci, tek kad je
došao sa Madlenom u Bečkerek. Mnogo boravim u
kafanama, tamo sam i saznao da je u porodicu Ivanović
stugla neka Beograđanka. Pijem dosta i često ali alkohol mi
još nije sastrugao mozak zato ako vam se u mojim
komentarima palanačkih događaja nešto učini suludo to
pripišite ne piću već neobičnoj konstituciji mog uma. Taj
savet svakako primenite i kasd su u pitanju opaske o aferi
Ivanović - Dražić, kako se prezivala Madlena.Za Draganove
prestoničke peripetije saznao sam, od poverljive osobe, onog
dana kada su skro svi u gradi gledali film o nekom
indijskom selu koje ugrožava tigar. Priča o poćetku te
njegove veze, po zvaničnij palanačkoj verziji bila bi sledeća (
uz dodatak da je u onom filmu tigar odgrizao ruku glavnom
junaku koji ga je potom, jedva preživevši, ubio iz dvocevke):
Madlenu je sreo u glavnom gradu. Samog sus reta se dugo,
možda i predugo, dobro sećao. Na večeri kod prijatelja
Nikole Ratkovića, bečkerečanina, uspešnog privrednika u
prestonici i dobročinitelja mladih iz rodnog grada, domaćin
mu je predstavio visoku devojku, još nedovoljno razvijenu,
ali već na prvi pogled punu unutrašnje vatre. Ponašala se
potpuno nekonven cionalno, čak slobodno. Te večeri nalazila
se u centru pažnje premda je bilo prisutno nekoliko zaista
lepih i dovršenih žena. Draganu je imponovala njena
spontanost koju je tada tumačio nepatvorenošću osećanja.
Nalazio je u tome hrabrost da se živi po sopstvenim
principima. Igrali su nekoliko puta. Madlena mu se već u
prvoj igri prepustila - grčevito se privila uz njega zaneseno
plešući Neznajući šta da misli o tim preuranjenim
nežnostima, tumačio ih je kao podavanje čarima muzike.
Nikako nije želeo da Madlenino ponašanje shvati kao
uobičajeni manir u odnosima sa muškarcima. To veče ostalo

52
mu je u sećanju obleženo utiskom o neobuzdanom smehu
lakomislene Madlene. Takođe, i po mnoštvu ispijenih laša
vina. Svoju začuđenost i ogromno interesovanje za njenu
naizgled nedokučivu ličnost pokušavao je da ukroti tom
kiselakastogorkom tekućinom. Po prirodi proračunat i
odmeren u gestu, što ne znači da nije znao da bude i
nepromišljeno temperamentan, na svoj osoben način, te je
večeri sasvim izneverio svoje principe. Oduševljen
Madlenom činio je takve gafove da su se svi čudili. Pio je
vino iz njene cipele što je nju inspirisalo na jedva
konrtrolisani srtip-tiz. Veče je bilo razuzdano, pijano,
prepuno elektriciteta i sablažnjivosti.
Nikada se još nije nalazio u atmosferi koja je tako
opterećena otvorenom seksualnošću. Sve nas je uzbudila, čak
i one koji nisu sve videli, međutim većina je ponela utisak
znatne nepristojnosti, dok se deo mojih provincijalaca
kolebao između straha i uzbuđenosti. Iako nisam sam stvorio
ovakvu atmosferu i ja sam bio uhvaćen u nju poput ostalih. U
jednom sam momentu pokušao izaskom na terasu da
zauzdam sopstveno srljanje u nešto što me je plašilo. Mislio
sam da će me svežina zaustaviti - pokušavao je da se pravda
kad je shvatio da propada iz svog života u slojeve njemu
tuđih pravila ponašanja. Međutim, veza sa Madlenom
započela je još
isto veče. Ponudio sam se da je otpratim do kuće. Ona je
oduševljeno prihvatila, iako sam kasnijem razmišljanju
shvatio da me je ona zapravo navela na taj gest. Dok sam joj
pomagao da obuče mantil, kroz prozor se naziralo kišno
prakozorje, pozeleo sam da je, u prepunom foajeu, poljubim.
Toga momenta mi se činilo da je to najvažnija stvar na svetu.
Osećao je da ga obuzima neka nepoznata vatra, poželeo je
Madlenu grozničavom strašću. Kada su izašli iz zagrejane
sobe u hladno jutro koje se probijalo duž Balaknske ulice,
ona je predložila da potrče ne bi li se ugrejali. Ne čekajući na

53
njegov odgovor. Madlena je potrčala vlažnom ulicom sigurna
da će je Dragan pratiti. Mazno se uvijajući u kukovima,
glasno se smejući, lagano i pomalo nesigurno je trčkarala. On
je bez oklevanja pojurio za njom. Pretrčavši dvadesetak
metara Mad lena se prvo zateturala a zatim i sručila na
kolovoz. Dragan je usplahireno dotrčao do nje strahujući da
se povredila. Međutim, sačekalo ga je njeno nasmejano lice.
U mo mentu mu se učinilo da ga su joj oči nekako zamućene
ali kada ga je privukla na sebe, tamo na sredini još puste
Balkanske ulice, i poljubila vlažno i požudno, osećaj strasti
prebrisao je sve primisli. Ležeći na njoj, osećao je kako gori
na svim mestima kojim je dodirivao njeno telo. Kiša koja ih
je dočekala u to rano beogradsko jutro, u momentu kada su
su se ispravljali, pretvorila se u susnežicu. Ono što su umalo
započeli na asfaltu, nastavili su u njegovoj studentskoj sobi.
U kasno prepodne, kada su se probudili, kišu i vejavicu
zamenilo je prohladno sunce. Madlena od tog dana više i nije
napuštala njegovu sobu. Preselila je svoje stvari iz
studentskog doma, skoro sasvim zapostavila fakultet
posvetivši se skoro sasvim kuvanju i strasnom vođe nju
ljubavi sa Draganom. Naroćito ovom drugom U toj je strasti i
na samom početku njihove veze bilo za nijansu previše
pomame, ali Draganu je i to prijalo kao nedo življeno
iskustvo. On je, u pauzama ertotskih oluja koje su se
sustizale u skromnoj mansardi na Kosančićevom vencu,
pokušavao i za divno ludo uspevao da uči i polaže ispite. U
Madleni se međutim tih nedelja i meseci razgorevara
seksualna strast neslu ćenih razmera. Njena glad za fizičkim
zadovoljstvom bivala je sve veća. Dragan je s radošću
uspevao da je prati ali je bivalo i trenutaka kada bi osetio
zebnju od količine, vrste i snage njenih zahteva. Učio je sve
teže jer je svakodnevno bio u manjku neop hodne mentalne
koncentracije. Završetak studija je postajao sve neizvesniji., a
Mad lenu nikao nije uspevao da primiri. Pored ogromnog

54
seksualnog apetita, svakodnevno je želela da izlaze u provod.
Ivanović je zbog svega toga bio u skoro svakodnevnom grču:
erotska zadovoljstva su mu postala potreba dok mu je vreme
između njih bilo prekratko za učenje i normalan život.
Jednog dana Dragan je doneo naizgled logičnu ali veoma
rizičnu odluku: Mad lena će do završetka njegovih studija na
Ekonomskom fakultetu boraviti kod njego vih roditelja u
Bečkereku. Ona je to rešenje, naravno, u startu burno
odbacila. Potom su sledili histerićan plač, vika, cika i bes i
konačno, neočekivan i bespo govoran pristanak, kome je
prethodila strasna ljubavna igra. Uz njegovo zaklinjanje da
će svakog vikenda biti u Bečkereku sa njom, ona je prihvatila
da se odrekne prestoničkog veselog i pomalo razuzdanog
života. Par dana pre nego što je trebalo da krene za Bečkerek,
Madlena je postavila, iako dosta logično, zahtev: biće kod
njegovih roditelja samo pod uslovom da se njih dvoje
prethodno venčaju. To je, kako je rekla, u njihovoj vezi samo
formalnost ali je njoj bez toga boravak u "njego voj
provinciji" neodrživ. Dragan je bez mnogo razmišljanja
pristao na to verujući da time olakšava i svoju situaciju u
roditeljskoj kući. I bi tako. Madlena i on, venčani, otputovaše
za vikend 23. maja u Bečkerek. I on se vrati u Beograd 26.
maja kao oženjen ćovek koji je ženu ostavio kod roditelja,
pun vere u brzi završetak studija i dobar budući građanski
život.
Ja sam novopečenu gospođu Ivanović imao čast da
sretnem već desetak dana po njenom prizemljenju u našu,
kišom još ne pokvašenu, malu sredinu. Po mom, ne bi se
moglo reći ljubavnom, veše je reč o pornografskom, ukusu i
iskustvu bila je je u pitanju rasna ždrebica za laike skrivenih
fizičkih i psihičkih kvaliteta. Video sam iz prve, u kafani
"Tiski cvet", kako joj telo bestidno pulsira prostorom
izazivajući sve one koji su taj govor zadnjih i prednjih
atributa umeli da protumače. I još nešto, što nije zanemaraivo

55
i za finale ove bečkerečke farse sa tragedijom kao tačkom.
Pila je kao muškarac. Na eks, bez suvišnog dianja i
prenemaganja. Tada, u "Cvetu" družila se sa votkom. Čistom.
Nebušenom. I dvojicom mlađih od mene, znači i od
Ivanovića. jedan je bio bokser a drugi lokalni slikar Danilov.
Ja sam pio pelinkovac i , ni sam ne znam zašto, razmišljao
kako bi bilo da na izvesno vreme odem u Paragvaj. Ali onaj
koji se nalazi negde drugde. Mora biti da sam te noći i ja bio
pijan jer kad god sam pijan sanarim o Paragvaju. Sve u
svemu, Madlena je boravak u provinciji započela veoma
sadržajno! I upečatljivo.
Dragan je u prestonici ubrzao sopstveni život.
Sa ispitima je krenulo. Laga no, srednjom brzinom,
saosmivama, pa zatim skoro brilijantno. Ekonomski fakultet
očigledno nije bio najveći izazov za Dragana Ivančevića.
Njegova opsesivna tema izgleda da je bila jedino Madlena. Iz
Bečkereka su već posle dve-tri nedelje počele da pristižu
neugodne glasine o njenom neobičajenom ponašanju. Ređale
su se neprijatne situacije i to na mestima, kafanama,
izletištima, na Brankovanovoj plaži, na kojima po
Madleninim uveravanjima ona nije ni bila. Draganovi
roditelji, na njegove uporne, telefonske, molbe da potvrde ili
poreknu vesti koje su mu mnogo brojni beogradski
bečkerečani pronosili, stidljivo i oprezno nagoveštavali su
moguć nost da njegova žena vodi pomalo "nekonvencionalan
život", opravdavajući to bojaž ljivo "nekim prestoničkim
stilom koji provincija zlonamerno tumači". Dragana to
naravno nije moglo da umiri bez obzira što ga je Madlena,
vikendima, uveravala da je sve samo zavist i zatucanost
malograđana. Njena još neobuzdanija strastve nost u postelji
za trenutak bi ga opustila ali vremenom i u to je počeo da
podozreva. A glasine su postajale konkretnije: viđali su je u
muškom društvu u kasnim večernjim časovima. U restoranim
i kafanama dosta oskurnog renomea. Ubrzo je dospeo u

56
psihički tes nac, razapet između strasti koju je tumačio kao
ljubav, i nejasne ali narastajuće slutnje da se njihova veza
neće još dugo održati, koji je nameravao da okonča brzim
okonćanjem studija i definitivnim povratkom u Bečkerek.
Bio je ubeđen da će njegova blizina sama od sebe poništiti
sve njene eventualne incidente i iskoračenja iz uobičajenog
ponašanja udate žene u malom gradu. Prvi deo plana brzo se
i efektno okončao. Diplomirao je. Vratio se u Bečkerek. Brzo
dobio posao. Čak i kom foran stan u vili na obali Begeja.
Međutim, to nije bilo dovoljno. Madlenina priroda, koju u
vreme zaljubljenosti nije tačno prepoznao, već se okrenula
drugoj strani: uživanju čije su granice s one strane
podnošljivosti. Priče o njenim nedoličnim ispadima kao da su
utihnule njegovim povratkom što se doduše moglo objasniti i
s jedne strane licemerjem a s druhe strahom od Draganove
funkcije u opštinskoj upravi. Jedino se Madlenino ponašenje
vidno izmenilo. Odnosi su im zapali u fazu jedva prikrivene
netrpeljivosti koja se jedino kravila u ljuibavnom aktu.
Međutim, Dragan je u njenim i inače specifičnim zahtevima i
potezima primećivao novine koje su verbalno i fizički
dodirivali preverziju.
Krajem avgusta, nekako suviše smežuranom za letnje doba,
Bečkerek je bio pust i prašnjav, poovina stanovnika na moru,
druga polovina na selu, Ivanovići, zapravo Daragan, odluče
da prirede vikend zabavu na porodićnom imanju u okolini
Bečeja. Naizgled, i Madlena je delovala oduševljena ovom
idejom. Do pola jedanaest su ravnicom, pa preko Tise,
putovali preplavljeni toplim osećanjima i dobrim odlukama.
Prošlost je bila skoro zaboravljena, sada su bili civilizovani
ljudi. I ostali su sa raznih strana pristizali. Svi moraju da
dođu u Bečej i prenoće tamo. Madlena i ja ćemo ih ugostiti.
Kad smo, na trenutak ostali sami Marina, moja sestra me je
u jednom trenutku zamolila da pokušam da povratim razum u
Madleninu tvrdu glavu. Ja sam istovremrno, i sikreno što je

57
bilo najčudnije, shvatio ozbiljnost njene poruke i molbe, dok
sam drugim kanalom svoje svesti želeo da barem ovaj vikend
provedemo spontano i u poverenju. Docnije smo se Madlena
i ja smejali jer nas je prisustvo ostalih, očigledno, nateralo da
nastavimo sa svojim ulogama. Međutim, već u subotu magla
skoro engleski kompaktna učinila je da i rano popodne utone
u sivilo. Planirane aktivnosti na bazenu, u voćnjaku, jahanje i
tenis, propale su. Jdino što nam je preostalo bile su karte,
alkohol i prikriveni flert. Madlena je, začudo, u svemu bila u
onom pasivnijem delu vikend društva. Tako se planirana
relaksacija završila bez pravog rezultata. Madlena i Dragan
su se vratili u uobičajenu šemu naizgled isti.
Period primirja je ipak ubrzo prekinut kratkim rezom: na
Draganovu kancelariju adresovana prispela je koverta sa
fotografijom: Madlena, evidentno podnapita u eksplicitnom
seksualnom zagrljaju sa nekim mladićem! Prvo što je učinio
Ivanović bilo je da utvrdi ko je mladić na slici što je naravno
bila potpuno besmisleno ali je do krajnosti otkrivalo njegovu
dalju zaslepljenost Mad lenim bićem. U prvi mah, dakle niije
mu bilo važno šta slika ukazuje već ko je jedan od verovatno
izmanipulisanih akt. Uz pomoć prijatelja iz milicije ubrzo je
doznao sve pofatke o mladiću koji je bio sa Madlenom na
pornografskoj fotografiji. Pošto je bio u pitanju mlađi čovek
nižeg socijalnog porekla, delimično i povremno umešan u
polukriminalne radnje, Draganu nije bilo teško da organizuje
prebijanje, zatvaranje, ucenu i izopštenje dotičnog. Mladić je,
s podlivenim licem, napustio Bečkerek na neodređeno
vreme. Madleni muž ništa nije govorio o fotografijama i
eliminaciji jednog od aktera, iako je ona po njegovom
rezervisanom ponašanju mogla da nasluti da se nešto u
pozadini dešava. U gradu osrednje veličine, nestanak mladića
sa kojim je imala seksualne kontakte nije dugo mogao da
bude neprimećen. Ipak, mogućnost da je fotografija krišom
snimljena nije se mogla eliminisati tako da Ivanovićeva žena

58
nije direktno dovodila u vezu nestanak mladićev sa sve
većom rezervisanošću Draganovom. Bračni život je
nezavisno od toga postajao sve napetiji i usiljeniji.
Opet ja. Nezadovoljni negativac iz senke
Draganove. Jedan on retkih a željnih obožavalaca Madlene
Ivanović koji je nije imao. Naravno da preterujem. Mnogi
sem mene je nisu imali! Gospođa Ivanović jeste bila
promiskuitetana ali i izbirljiva. Kada su muškarci u pitanju
dolazili su u obzir samo mladi, lepi i potentni, ili moćni i
imućni. Zanimali su je povremeno i oni koji nisu bili
spremni da lakomisleno i brzo odgovore na njen fluid
fatalne žene. Kažem namerno "kad su muškarci u pitanju"
jer je našom uvoštenom palankom diskretno kružila fama
kako ova uspaljena Beograđanka nije bez iskustava ni u
erotskim kontaktima sa damama. Ali, zavidljivci u
Bečkereku su isti kao i oni u drugim sličnim destinacijama:
bili su u pravu! No ovog puta osnovnu priču prekidam da bi
saopštio kako sam ja dobro poznavao mladića koji je
uklonjen iz grada. Zvao se Milan Pećinar. Bio je dobar
sportista ali dosta mutan čovek, što samo po sebi nije ništa
loše. Osim kad te uhvate na delu. Elem, taj Milan je imao
običaj "da se slika" dok su dame sa kojima je u nepriličnim
pozama. I da pomalo ucenjuje. Ili dame ili muževe. Moram
da priznam, da sam Pećinaru i ja malo pomogao: savetovao
ga da testira "raspoloženje" Dragana Ivanovića. Batine koje
je dobio umesto para i nisu bile tako strašne. Neprijatniji je
bio kamion koji ga je "složio" pre izvesnog vremena. U
centru Pančeva gde je bio u "azilu". No, Ivanovići nisu od
toga imali koristi ali ja jesam štete jer ga dotični šleper nije
na licu mesta usmrtio pa je, očigledno, taj nemoralni
sportista, upseo nekom da kaže nešto što je mene u sred
bečkerečkih kiša ozbiljno ugrozilo. Međutim, to spada u
opasnosti koje karakter podlaca sam po sebi priziva. Jer, ni
ovi moji zluradi komentari ne protiču bez velikih bolova i

59
skoro potpune ukočenosti više od polovine mog, ionako
nika kvog, fizikusa. Dragan Ivanović se pokazao suroviji
nego što sam očekivao. Metak pored kičme mnogo je više
od onog što sam mislio da sme. A smeo je...
Famozne panonske kiše postajale su sve neizdržljivije.
Kišobrani, kabanice, gumene čizme, svakodnevna izlivanja
kanalizacije, gužve u autobusima, zimogrožlji vost, svađe,
mrzovolja, opsada psihijatrije u Gradskoj bolnicii nebrojeni
slučajevi ne kliničke depresivnosti - postali su prizori
vidljivog i skrivenog bečkerečkog svakod nevlja. Mokro,
sklisko, blatnjavo, tupo, mrzovoljno juče i danas, i skoro
uvek ista pro gnoza za sutra. Ovo obolelo vreme ruiniralo je i
ljude iznutra. Spolja su još mogli da se prosuše - unutrašnja
vlaga je bila kiselija i korozivnija. Kod Ivanovića je i bez
kiša bilo sve komplikovanije. Zajednički život se nastavljao
ali su senke sve više osvajale njihove duhovne kontakte dok
su telesni dodiri poprimali oblike satiranja i isoitivanja
granica. Madlena je opet počela da kasni iz popodnevnih
poseta prijateljicama kojih je bilo neobičajeno mnogo za
osobu koja se tek nepunu godinu dana nalazila u gra du.
Začinjale su se mučne svađe i mlaka pomirenja. Dragan je
sve jasnije uviđao bes mislenost takvog života. Čak je
indirektno saopštio Madleni da zna za postojanje
pornografske fotografije. Ona je je žestoko reagovala a
njemu se učinilo da je to učinila ne dovodoći u pitanje
verodostojnost podatka već da je ljuta zbog činjenice da ih je
neko slikao i poslao sliku Draganu. Idila, koja je od početka
zapravo bila samo teles na strast, začeta u kišno beogradsko
prskozorje, na samom kraju letnjih vrućina, u avgustu,
konačno se rasprsla : Madlena se jedne večeri, naravno
pokisle, nije vratila kući iz uobičajene "posete prijateljici".
Samo je telefonirala kako joj treba nekoliko dana " da se
sabere". Posle "sabiranja" od desetak dana poslala je
prijateljicu da po kupi njene najneophodnije stvari. Dragan

60
začudo nije bio iznenađen niti mnogo razo čaran. Jedino je
noću teško obuzdavao sećanja na seksualne vratolomije sa
Madlenom.Navikao se navukao i on na orgastičke ženine
veštine. Varošica je brujala, analizirala, ismevala. Vremenom
je i Dragana napustila hladnokrvnost jer relativno visok
položaj u gradskoj upravi činio ga izloženim svakodnevnom
podsmehu. Svemu je naročito dopriniosio i Madlenin sve
rasklašniji život pun skandala, zavođenja i eg zibicionizma. I
potsmešljive poluistinite ili sasvim izmišljene pikanterije iz
njihove intime. Dva su događaja tokom poznog leta, oba su
prethodila dugotrajniim kišama ,koje su ravnicu pretvorila u
kaljugi, definitivno ubrzale razrešenje ove frivolne pa
lanačke afere. Naime, gradom je počela da struji priča o
navodnim Draganovim seksualnim perverzijama - izvor
detalja bila je naravno Madlena. On je osećao da u svakom
radoznalom pogledu koji ga okrzne postoji zlurada upitanost,
navodna zgroženost ili moralistička osuda. I drugi potez, koji
se zbio prvih dana kiša koje nisu prestajale tri meseca,
povukla je Draganova bivša žena: Postala je ljubavnica pred
sednika opštine Mileta Todorova. Javno i drsko. Uz njegovu
očiglednu saglasnost da sve bude pred licem čaršije. Darinka
Todorov, žena predsed nikova, posle par nedelja oklevanja,
takođe javno počela je vezu sa najpoznatijim bečkerečkim
hirur gom Srđanom Nestorovim. Ilinka Nestorov, Srđanova
supruga, je spremno ušla u kolo palanačkih neverstava, koje
kao da se uspostavilo već Madleninim dolaskom u Bečkerek,
iako je toga bilo oduvek. Ona je odabrala da sa fudbalerom
Obradom Os tojićem vrati mužu milo za drago. Madlenina
zasluga je bila jedin u tome što su te godine preljube postale
javne. I nešto skaradnije. Dragan je, u vremenu kada su kiše
već psihološki dobro oslabile moral varoši, dok je ruiniranje
komunalnih i stambenih objekata dostizalo panične razmere,
uspevao sve ove igre, sa u osnovni komičnim posledicama
da, posmatra s gorkim osmehom. Jedino je brinuo kako će

61
njegovi roditelji izdržati ogovarenje komšija koji su
pasionirano pratili nepodopštine njihove, makar još formalne,
snaje. Stariji Ivanovići su, začudo, pokazivali neverovatnu
izdržljivost u ovoj aferi.
Od prvog susreta sa Ivanovićevom ženom nisam
verovao da se ona stvarno zove, mislim da je tako zapisana u
matičnim knjigama, Madlena. Zvučalo mi je neka ko
francuski, kao neki kolači ili neka druga zenancija. Ona je,
doduše, bila dovoljno golicava da bi mogla da slično da se
zove, ali nešto mi je govorilo da je ona sama izmislila to -
Madlena. Ta mršavica, velikih grudi, blistave kose i utegnute
stražnjice! Znao sam, pouzdano, da ću kad tad saznati njeno
pravo ime. I saznao sam. Ali, to je za kraj balade. Još smo u
peripetijama sa kišom, neverstvima i muljavim životom
palanke. Palanke čiji sam i ja deo. Onaj pronicljiv i zloban. I
dobro obavešten. Znao sam i da Dragan nije bio dovoljno
obdaren za Madlenine prohteve. Kratkog daha i nespreman
za ljubavne igre preko malograđanske granice. Za mene lično
nisu postojale moralne granice ali nažalost nikako nisam
dolazio u priliku da pokažem svoje seksualne fantazije. Ni
ovo voda sa neba nikoga u gradu nije ubedila sa dolazi vreme
nas koje pogrešno nazivaju autsajderima. No, ja čekam svoje
trenutak. Još nepokretnija od mene Madlena leži u ženskoj
sobi, na istom spratu Gradske bolnice.
Pedesetog dana mutnih, gustih, otežalih banatskih kiša,
kao iz vremena kad je ovim krajevima dominirala svakolika
močvara, dogodilo se nešto što je Draganov kiselkasti i
bezrazložno susperioran osmeh pretvorilo u ubilačku nameru:
kći Srđana i Ilinke Nestorov, Marica, izvršila je samoubistvo.
Ona je bila suviše mlada i nevina da bi izdržala roditeljsku
pomamu jer činjenica da je seksualni karusel obuzeo skoro
ceo grad nije joj ništa olakšala emotivni i moralni haos u
rođenoj kući. Iako sam nije imao dece, na vest o
samoubilačkom skoku Marice Nestorov sa Vodotornja,

62
najviše gra đevine u Bečkereku, pomislio je na svoje roditelje.
Shvatio je da nema hrabrosti da im posle ove tagedije izađe na
oči: Madlenu je ipak on doveo u Bečkerek. I već sutradan,
posle Maricinog drastičnog poteza znao je: ili će se on ubiti ili
će ubiti Mad lenu. Potrebalo mu je samo vremena da se
odluči. A kiše koje su grad pritiskale vodom i teskobom kao
da su od boga dolazile. Kao kazna za izgubljena pravila
ponašanja. Bog, pravoslavni ili katolički, što u ovom gradu sa
zaostalom austro ugarskom patinom, više na zgradama ali i u
ljudima, kao da je za provinciju imao strožije kriterijume. U
Beogradu je, tih godina, doduše, bio popustljiviji. Ali, u božan
sko se ne podozreva!
Prekstivši se, dosta nespretno jer je od mladosti izbivao
izvan pravoslavne prakse, otišao je u roditeljski dom da se
oprosti. Učinio je to dosta nemušto. Razgovor sa ocem, već
teško obolelim, završio se iznuđenim oproštajem za buduđi
postupak "koji im se, možda, u prvom trenutku neće dopasti.
Na očevu rečenicu - da se potrudi da niko nevin ne strada,
Dragan je odgovorio kako su nevini već stradali. U sopstvenoj
komi stariji Ivanović je samo nemoćno odmahnuo glavom
ostavivši sinu da ovaj gest prorumači onako kako mo ra i
može. Posle toga sve ostalo je bilo samo realizacija odluke da
ne presuđje sebi već njoj. Tri metka u Madlenu. Dva u
Todorova, neplanirano, jer je ovaj preterano agresivno
pokušao da zaštiti ljubavnicu, i jedan besmislen hitac u
gradskog marginalca i zlobnika Milana Milesusnića. Efikasni
su bili samo pucnji u Todorova. Ubijen. Maldena - doživotno
nepokretna. Milusnić, paralizovana polovina tela, sa prog
nozom da posle operacije i rehabilitacije možda i prohoda.
Protuve neko čuva, rekla je čaršija. Đavo, verovatno.
Mileusnić u svom završnom monologu. U bolničkom
krevetu. Na infuziji. Ružan kao i pre par meseci. Zloban
podjednako. Čudom, ne suviše ožlojeđen iako još proces
Draganu Ivanoviću još nije ni zakazan. "Dobro je što je

63
nazovi Madlena ostala u Bečkereku. Znao sam sam ja da je
drugačije krštena. Milanka iz Lazarevca! Sad će je gurati u
kolicima. Goropadnica se prizemljila. Ja ću makar sa štakama
da je zaobilazim. I ko zna... Dragan će barem petaestak
godina da robija. A ja ću redovno da im šaljem forografije,
one sa Milanom Pećinarom koji se u drvenom kaputu vratio
sa pančevačkog groblja na naše, Temišvarsko. Stvari se, kao
što vidite, kad tad polako sređuju. Kiše prestale kao da ih
nikad nije ni bilo. Blato počistili ali je grad ostao odvratan kao
i pre njih. Dragan u zatvoru. Otac mu umro. Madlenu zvanu
Milanka guraju. Ja štakaram. Pijem. Ogovaram. Sve nešto
čekam da se desi. I hoće. Došla zima. Suva i smrznuta.
Mislim se jedan dan: kako bi bilo lepo da odem u taj
Paragvaj. Niko me ne poznaje a i klima je dobra. Piše u jednoj
knjizi da tamo žene, kad temperatura dostigne određeni
stupanj, nekontrolisano stupaju u polne odnose. Ako me do
tada ne nešto ne pregazi. Nitkovi ipak na kraju dolijaju."

MISTIKA JE SAMO MOJA PREDIVNA HALUCINACIJA

Sve ovo što sledi apsolutno je autentično, mada ne i
stvarno, jer nastaje iz životnih okolnosti koje su posledica

64
knji ževnih projekata, koji nažalost nisu u potpunosti
realizovali u realnom vremenu, koje je, srećom, i samo
necelovito zbog za mora istorije. Prokletstvo povesti koja se
nije pretvorila u isto riju kao da dominira u sudbinama žena i
muškaraca koji pro miču ovim ispisom. Početna prednost
onog koji opisuje ovo međuvreme istorije i izmeštenih likova
samo je prividna jer se ubrzo gubi u halucinacijama.
Okolnosti pogibije nekih od akte ra ovog proznog melanža
nikada ni su do kraja istražene.

1.

Leto je, iako je tek maj. Moskva. Ali, ništa se tu ne
slaže osim imena, naslova, jezika, i donekle melodije koja se
povremeno javlja, premodulisana u enterijeru, jedva čujna u
zastvorenom prostoru. I čudne mešavine carizma,
pravoslavlja, boljševizma, kapitalizma i prostitucije. Hotel, u
kome smo mi, je prekoputa. Odeća nam nije odgovarajuća
neočekivanoj vrućini. Mnoge nas stvari iznenađuju. Uloge
smo zaboravili ili samo izmešali poglavlja postmoder
nističkog scenarija. Jedino je otac Tihon autentičan, ali ni on
nije isključivo iz ovog rukopisa već iz stvarne knjige o
podvizništvu grčkih isposnika. Grešim u imenima iako u
dalekom sećanju prepoznajem miris sredstava za
dezinfekciju, zadah votke, hladnoću krevetskih čaršava,
delove pozorišnih predstava, izloge pojedinih prodavnica sa
lutkama, gorčinu tableta za smirenje, odlomke komunističkih
dogmi. Dakle, ipak nisam u realnoj Moskvi. Sećam se,
međutim,iako nije zima, visokog snega, sanki i samovara.
On, koji je samo delimično ja, u snu se trgne sanjajući ukus
morfijuma konzumiranog u opskurnom španskom hotelu.
Učinio je to neposredno pre nego što će umreti. Ja sam
delimično živ - znači definitivno nisam on. Ona, i ti si samo
povremeno ona, još prepoznaje lica svog muža koji umire u

65
Petropavlovsku. Starac Tihon, iz knjige, kleči pored kreveta i
moli se za spas vijetnamskih nesrećnika. Jeste Moskva. Ali,
duboko u prošlom veku. Svi samo govore. Retko ko i
razmišlja. Takvo je vreme. Onaj ko razmišljam - taj ćuti.
Rasuto nevreme. Bez ikakvih opojnih sredstava predivno
haluciniramo. Da li boli? Veoma, iz velike udaljenosti.
Naročito kad smo budni. Prekonoć se nagutamo mistike,
danju samo povremeno izronimo iz halucinacije. I otac Tihon
sa Vijetnamom više je deo knjige koju nosi sa sobom nego
deo oživljene prošlosti u kojoj svi levitiramo. Njegovo
blagost s kojom osluškuje naše telesne i duševne
nepodovštine deluje nestvarno. Mantil koji nosim u ruci, jer
me je obmanula ruska klima, kao da simboliše minimalnu ali
presudnu izmeštenog svega što se događa.Život je nekako
izmaknut od nas. Jedva ali nemilosrdno.
''Mašina vašeg uma je razbijena i stvara samo
negativne misli, Vojine. Pogrešno razumevate sve što vidite i
čujete. Vi, na primer, sada vidite da živim ovde i pitate se
zašto ne idem u svet'' - rav nim glasom govori Sonja. Jer i
Elida nikuda ne odlazi, iako leprša od muškarca do
muškarca. Da ste je samo videli, nju i skoro lepo,
zbunjeno, načisto zbunjeno zubarevo lice. U tom času, dr
žao je one alatke i šapatom, Vojine, skroz baš nekim
šapatom, ponavljao je kako se moraju videti, intimno, još
danas, kako se obavezno moraju videti, a onda sam ja, vaša
Sonja, zamisli samo, izgovorila: ono nešto. Grozno mi je!
Mnogo napora mi je trebalo da ne puknem, baš da ne puk
nem od smeha. Ili da se ne ispovraćam. Sve jedno.Ipak,
samo sam izgovorila tu gadost! A kada je u pitanju ta
mašina uma, izgleda da je moja razbijenije od vaše,
zapravo tvoje. O. zašto ti ja, Vojine moj, čas govorim
vi a čas ti. To je čisto ludilo. Zapravo, pravo pitanje je:
zašto sam rešila da uradim ono što sam prošle noći
uradila sa profe sorom Rajnerom. Mislim da je u

66
pitanju bio paničan osećaj usamljenosti. On se
osramotio, meni je bilo odv ratno a kada je izašao iz
sobe samoće se prokleto vratila.''
On, na neki način sam to i ja, pomiče glavu i
kašlje okrenut prema velikom uprlja nom staklu kroz
koje se vide prolaznici (ljudi koji prolaze). Ima ih
sasvim dovoljno u sivom danu. Kao da su navukli na
sebe neko grozničavo ruho, ne mire se s ograničenim
životom; mnogo ih promiče u sve besmislenijoj žurbi,
jedni u jednom, drugi u drugom pravcu. Što da ne?
Različitih smerova mora da bude u slobodnom društvu.
Užurbano ho daju pored izloženih predmeta, svi kao na
trenutak postanu veseli, možda zbog izloženih
francuskih parfema, konjaka i igračaka, iako je to malo
verovatno. I sasvim besmisleno. Među njima ipak ima i
oficirske dece, lepo vaspitanih, slatkih i podmuklih
curica. Ovo je svet trošenja, sve što je proizvedeno biće
i progutano.''Ovo je Rusija, Sonja, i sve je opet kao da
se ja nisam ubio u onom španskom vašljivom hotelu, na
moru. I ti deluješ kao da si skoro živa, kao da se nisi
obesila u psihijatrijskoj bolnici. Da, ovo je opet
Rusija.I ti nisi Sonja već Asja. Danas sam u novinama
pročitao da je u Americi umrla Liza Fitko. Ne znaš ko
je ona? Dođavola, naravno da ne znaš... ti nisi bila u
Španiji, ostala si u Italiji? To je ona žena koja je
Voltera vodila preko Pirineja. Utišaj taj radio, ne mogu
da te dovičem. Pitaš me kog Voltera? Kažeš, nisi Sonja.
Dobro, znam, sačekaj da se obrijem...Kad kažem
Volter mislim, dođavola, na Valtera. našeg Valtera''.
Dok izgovaram poslednju rečenicu osećam pomalo stid
zbog lažnog predstavljanja iako... reč ''naš'' ne znači da
je to uvek ta ko.
I sve bi tada počelo iz početka, u mašti onih, ili
smo i oni - mi, koji izmišljaju noć koja ih je držala

67
zatočene u tom hotelu kao zarobljenike svakojakih
povesti.'' I sada znam zašto mu se obraćam
naizmenično u prvom i u trećem licu'' - u sebi kaže
Sonja, kao da je shvatila da ovaj Vojin, misli na mene,
nije sasvim onaj pravi. Nije autentičan Valter
Benjamim, već neki pisac, ekspresionista. Možda čak
nije ni Nemac. A ni Rus.Samo se slično zovu. Valter -
Vojin. Skoro isto. I Volter, kao onaj filozof.
''Onda sam mu ja, Sonja, rekla slatko, mazno i
razumeš već kako to treba, inače bi se naljutio. Sonja,
sto posto bi se naljutio. Rekla sam mu kako treba prvo da
mi popravi levu šesticu, desnu trojku. Tek sam kasnije
saznala da on nije nikakav zubar iako je imao sve one
alatke i taj beli mantil.I naočare... Ti nisi htela da odeš iz te
ordinacije iako je tvoj Vojin, onaj Vojin je bio Čeh, možda
neki češki Nemac, ili tako nešto zar ne, govorio je da ni ti
nemaš kuda da odeš. Kao Sonja. Možda kao Asja... Ljudi
najpre moraju omrznuti svoje strasti zatim pronaći nešto
bolje, na šta će preneti i usmeriti svoju ljubav; drugačije nisu
u stanju da prenesu svoju potrebu za ljubavlju i nastaviće da
pate. Kao Asja si već davno otišla'' - govori Elida sva u grču
žene koja upravo postaje svesna sopstvene izgubljenosti.

2.

''Reka je Vojina oduvek privlačila svojim nezau
stavivim proticanjem. Bez obzira što kad se nešto tako
izrekne zvuči krajnje prozaično. Površinski sloj vode, rečne,
natopljen bojama okoline, neodoljivo ga privlači'', kaže Sonja
dok je obe sestre, koje su u ovom momentu na okupu,
gledaju začuđeno, naročito što taj iskaz, skoro lirski, dolazi
neposredno posle njene priče o sinoćnjoj mas trubaciji. ''Čak
više i od od pivske pene'', nastavlja ona dosta nesuvislo
govorenje dok Elvira i Elida prevrću očima zamorene

68
dovoljno i svojim dnevnim banalnostima. ''Ova, skoro još
zimska reka, jer leto je uletelo preko reda, kao da s večeri
navlači na sve nas rešetku ili masku.'' Nije to Elba, pouz
dano, nešto slovensko nosi u sebi ova voda. Ali nije ni
Neva...
Knjiga iz koje naizmenično čitamo, on, koji je nalik
na Voltera ili možda Valtera, ona koja liči samo na sebe, iako
podseća na glumicu iz sećanja, i ja, koji pokušavam da
zapišem sumanuti ritam prošlog vremena, trenutnih
halucinacija i sasvim izmišljenog sloja govora i mišljenja, ta
je knjiga veoma skromnog izgleda, u dizajnu kombinacija
isposničke strogosti i neočekivanog kiča, sa posvetom
krupnim slovima ispisanom, koja nervozom rukopisa jasno
odslikava psihičko stanje oso be koja mi je poklanja.Tekstovi
iz '' Života isposničkih staraca hilandarskih'' koji se nižu kroz
ovaj rukopisom jesu autentični ali i njihov smisao, ponekad,
zbog nesvakidašnjih ukrštanja, biva pore mećen i skoro
dvosmislen. Svetačka sadržina se skoro simultano prepliće sa
potpuno banalnim događajima.
''Valja dušu očistiti od sopstvene volje'' - izgovara,
kao molitvu, Sonja dok ga nestrpljivo čeka da joj se obrati.
Onda je, imam utisak u sred misli, zaćutala. Tada sam joj
ispričao šta se deša valo od trenutka kada sam ušao u sobu.
Zapravo, od onog momenta kad je ona završila opisivanje
svog ''neverovatno dubokog sna'' u sred buke kojom je
okolina Željezničke stanice zasipala hotel u kome smo
prenoćili. Ja sam čas Volter, čas Aleksandar, dok se u zubaru,
koji pokušava da zavede Elidu, ne prepoznajem. Inače,
neurozu kontrolišem dugim i besmislenim šetnjama i
izmišljanjem događaja i ličnosti. Očigledno sam podvojen
ličnost.
Sada je bilo prekasno da iskoristim bilo kakve
skrivene mogućnosti situacije u kojoj samo zatečeni. Marina
stanuje u zgradi centralnog arhiva, u jednoj velikoj, čistoj

69
sobi. Ona živi s jednim studentom, koji, međutim, mora da je
veoma siromašan. Smatram da iz ponosa ne bi trebalo da
stanuje kod nje. Spavajući sa njom nadoknađuje joj
kiriju. Drugog dana našeg poznanstva, bilo je to jedne
srijede, poklonila mi je jedan kavkaski bodež, veoma lijep
rad u srebru, iako ne naročito vrijedan, zapravo namijenjen
deci. Sonja je tvrdila da bi ovaj poklon trebalo da zahvalim
njoj. Za moje susrete sa Sonjom nisu ni dani njenog
boravka kod Elvire bili povoljniji od onih u sanatoriju. Jer,
tu se uvijek motao neki lažni general, koji tek što je dva
meseca bio oženjen, ali se Sonji udvarao na sve moguće
načine i pozvao je da zajedno putuju u Vladimir. Svoju ženu
će, kako je saopštio, ostaviti ovde, u našem hotelu .
''Vojine dragi, zašto mi sve to govoriš, pa ja to znam ... zar ne
primećuješ da smo sami u sobi. Možda zato što si shvatio da
da sam ja opet Asja...'' Marina piše pesme na granici očaja.
Piše i pismo Rilkeu iako je on davno mrtav, kao i ona,
Marina, uostalom. Sve bi to ipak bilo normalnije da je i ona
sa nama u hotelu. Jedino, u tom slučaju, nebi bilo mesta za
siromašnog studenta, mada bi on, privremeno, mogao da se
smesti kod generalove žene dok je on u Vladimiru, sa
Sonjom. Ali pošto Sonja nije pristala na generalove ponude,
student mora ostati sa Marinom u zgradi centralnog arhiva...
Situacija čak i za imaginarnu Moskvu komplikovana.
Srećom, Rilke nije odgovorio na Marinino pismo. Sonja mi
je kasnije priznala da je Marinu dobro poznavala dok se
zvala Ajsja i bila boljševička glumica, i da uopšte nije
ljubomorna na nju jer shvata da je moj interesovanje za ovu
ženu samo književno-istorijsko.

3.

Jedna od Sonjinih sestara, za divno čudo, i ma koliko
zvučalo neverovatno, Elida je, i pored toga što je doslovna i

70
dosledna nimfomanka, akademski obrazovana pijanistkinja.
Zapravo, ovo bi moralo da se preformuliše: ona je na
konzervatorijumu diplomirala na klavirskom odseku, ali nije
uopšte obrazovana. Samo je naučila, snagom instinkta, dobro
da svira na ovom instrumentu. Povre meno, kada ne skita, ne
zaleće se na neodgovorne, čak i slabo potentne blefere ili
nadrilekare i slič ne zubare, u retkim mesecima kad ne
preteruje sa akoholom i histerijom, uspešno nastupa na
koncer tima. Uglavnom u široj gradskoj regiji. U samoj
prestonici još će dugo pamtiti njene delirične ispade u
najelitnijim koncertnim salama. Dakle, Elida superiorno, sa
dosta osećajnosti i začuđujućom tehničkom perfekcijom,
svira Lista, Šopena, Paganinija... Publika, kada bi bila u
stanju da se koncentriše samo na njeno bledo lice i muziku,
dok se ona predaje klaviru i partituri, a ne uspeva u tome
uglavnom zbog toga što ih njene krupne grudi, samo čipkom
sakrivene, neverovatnim ritmom i elementarnom
sugestivnošću, sasvim odvraćaju od toga, iznenadila bi se
količinom metafizičke duhovnosti koju ona kao muzičar
izaziva. Da li je u pitanju podla izdaja tela ili samo spontan
iskorak suštastvenijeg dela Elidine ličnosti, nije ni važno.
Sonjina i Elvirina sestra Elida ipak je osoba koja se
neverovatno nekultivisano provukla kroz obrazovni sistem.
Skoro sve svoje pote ncijale ona je, uvek i sad, žrtvovala
telesnoj žudnji. Sonja, od sve tri sestre, jedina nije bila opsed
nuta seksom. Više osećanjem izgubljenosti.
Dok navodnog zubara odvode, posle dojave iz hotela,
Elida plače. Noć se sve više lepi za prozorska stakla.Sonja
govori Vojinu kao je možda postojao neki drugi mračan
razlog koji je tinjao u dubini, u nekoj potisnutoj zoni u koju
nisu dopirali ni njen razum ni njena volja, u nekoj zoni koju
je brižljivo držala zaključana i čiji je kluč izgubila. Ona je to
učinila, gadi se toga ali ne i kaje. Elida jeste njena rođena
sestra ali je naivna do gluposti, a ona, Sonja, ipak neće

71
podleći prividnoj sličnosti ovog hotele sa onim iz tih dalekih
zajedničkih dana. On ipak nije onaj pravi Valter. U ovoj halu
cinaciji jesu zajedno ali samo do sutrašnje večeri. Kao kroz
magle se seća te Asje, ali zar njih dve nisu umrle još krajem
pedesetih. Asja i prava Sonja. Tamo, u belini plahti, u
sobama gumenih zidova, jakih lekova i košulja čiji se rukavi
vezuju iza leđa. Elida ne zna za pravu i lažnu Sonju, osnosno
Asju, iako u naletima migrene preživljava i njihovu prošlost.
Tih je dana, zapravo tačno u ponedeljak, Sonja je
primila pismo od Aleksandra , koje joj je poslato
posredstvom Elvirinim.. ''Ti ga, Valtere ne voliš ali on je u
svojoj ludosti sasvim uljudan. Ne budi ljubomoran. Slušaj šta
piše: Prvo sam pokušao da dočaram metafizičko uzbuđenje
koje me je obuzelo posle trećeg pokušaja da skeniram
stranicu iz crkvene knjige koju sam prethodnog dana dobio
od svoje poznanice, inače veoma religiozne osobe. Naime,
svaki put kad bih svojim skenerom prevukao preko stranice
koja me je zanimala, na ekranu je se pojavljivao samo
stilizovani krst, sa dna te 83. strane. Nedostajao je sav ostali
tekst. Jednostavno, sofisticirana naprava je odbijala da
zabeleži rečenice koje su se evidentno nalazile na toj strani.
Šaljem ti deo teksta, ručno prepisan, sa te strane na kojoj se
tehnologija povukla pre religijom. On, Aleksandar, po mnogo
čemu podseća na tebe iz mladosti. Možda ga zato i ne trpiš ''.
Starac Tihon, u toj knjizi, koja se odupire modernoj
tehnologiji, piše između ostalog i ovo: ''Vi možete da učinite
to isto: mislite o ratovima, o ljudima koje ubijaju ili umiru od
gladi, o bombardovanim kućama...Molite se za te ljude..''. To
je čitao i Elviri, koja je inače sklona izmišljanju, ali se ona
kune da je citat doslovan. A pismo od Aleksandra je dobila
neposredno posle razgovora sa isku šenikom. Ona pismo
uručuje Sonji, navodno, ne zavirivši u njegovu sadržinu tako
da ne zna za Aleksandrovo iskušenje prilikom skeniranja
knjige. Jedino razmišlja o tome čemu služi razmišljanje o

72
ratovima i bombardovanim kućama. Ne pominje Sonji ni to
jer se veoma čudno oseća u društvu Vojina (Valtera -
Voltera) čije pravo ime i zanimanje nikako ne uspeva da shva
ti.
''Dobro, neću ti više čitati, niti pominjati Aleksandra
ia ko znam da ti se i Elvira dopada.'' Opet ljubomora...U osta
lom, taj čovek, koga zovemo Aleksandrom, ako uopšte pos
toji, čista je funkcionalna smetnja našem boravku u ovom
gradu. ''Ne vidim, međutim, zašto je moje izgovaranje tog
imena ozbiljnije i opasnije od tvoje seksualne zaokupljenosti
mojim sestrama''.
"Slušaj, nema smisla raspravljati o tome preko
telefona. Zar to ne može da sačeka do sutra? Sada sam kod
kuće, nisam na dužnosti, hoću malo da se opustim i da ne
razmišljam ni o čemu što ima veze sa Vojinom. Je l'
razumeš? Dobro, onda se vidimo sutra, - ne, ipak u subotu.
Ćao!" - završava razgovor Aleksandar sa Elvirom, koja ga
izveštava da je pismo uručila Sonji, spemajući se da se ponovo
posveti ocu Tihonu. Prethodno se ipak interesovao da li je Sonja
meni spominjala njegovo pismo.
Spustio mi je slušalicu. Legla sam u krevet tri sata
ranije nego obično i masturbirala po prvi put otkako sam
našla novi posao, iako to nema nikakve veze sa poslom.
Orgazam mi je nepresta lno izmicao čak i onda kad bih
pomislila na Vojina. On se tako izmenio, za ovih pedeset
godina. Još je sasvim vitalan, iako je i dalje melanholičan.
Uspela je da dovede sebe do vrhunca tek kada je uspela da
se koncentriše na Sonjinu stražnjicu. To je dosta pervezno,
pomisli Elvira, ali i efikasno, zaključi. Sonja mi i ovako nije
rođena sestra. Niti je on njen venčani muž. Ona je samo
slika koja mi se povremeno ponavlja. Na toj slici Vojin je
deo iracionalne prošlosti. Nešto kao zastor.
''Skоrо svi mi smatramо svоje pоmisli za jednоstavne
i prirоdne i zatо se spоntanо i osla njamо na njih. Mi,

73
naprоtiv, ne bi trebalо da imamо pоverenja u njih niti da ih
prihvatamо. U svоm umu ili srcu ne bi trebalо da imamо ćak
nijednu pоmisaо, niti dоbru, niti lоšu, jer tо mestо u nama
pripada bоžanskоj blagоdati. Naša je оbaveza da ga оčuvamо
čistim, ne samо оd pоmisli, negо i оd najblažeg i
najneuhvatljivijeg kоlebanja duha. Tо mоžemо pоstići jedinо
akо vatrenо vоlimо Hrista i nepоkоlebivо verujemо u njega.
Time ćemо zadоbiti smirenоumlje i bоžanska blagоdat će se
оbnо viti u nama, jer se оna daruje'' - nastavlja se tok svesti
Sonjin, izazvan tekstom oca Tihona, posle prekida koji je
izazvala Vojinova nervoza. Nazavisno od Elvirinog
samozadovolja vanja, za koje ona uostalo i ne zna, Sonjin
monolog teče kao iscepana fotografija iz mraka.

4.

Mistik Tihon, smešten u istom hotelu kao i mi,
saopštava mi, uz izvinjenje sledeću mi sao, sa kojom ne
znam šta da započnem, niti kako da je razumem. On, uz
jedva vidljiv osmeh, tiho kao da se moli kaže: ''Poezija
je, gospodine, zapravo govor deteta u mraku, dok je vera
razgovor sa sopstvenom dušom''. Tihon, visok, suv, u licu
voštano žućkast, boravi danima u ovom hotelu čekajući
nekog da negde zajedno krenu. Posti, moli se i neprestano
čita neku knjigu. Neke od nas već poznaje. Za one
najnestabilnije, skoro posrnule, ima veliko razu mevanje.
Žene koje se kao u karuselu vrte hodnicima, sklone
svakojakim fizičkim i men talnim eksperimentima,
ponekad veoma opscene, uopšte mu ne smetaju. Kao da
baš prema njima pokazuje najveće strpljenje. Obeduje
isključivo u sobi, telefon prihvata tako što ga prvo
obmota maramicom. Govori tiho ali iz njega izlazi
kompaktan i pomalo opor bariton. Elviru i Elidu koje su
slobodnijeg ponašanja, ponekad i primetno raskalašne,

74
prihvata najnormalnije. Sonju i on zna kao Asju, i seća se
kako je nekada palila sveće u manastiru na samom rubu
Podmoskovlja. Govori naš jezik ali mu se povremeno
otme po koja ruska ili grč ka reč.
''Sutradan mi najavljivanje nije nikako išlo'' - kaže
Elvira.'' Osećala sam da me svi odbacuju i da bi čak i
prolaznici zaobišli, kao klošara. Ne usuđujući se da izađem
predaleko iz anonimnosti što publika jasno vidi. Ljubavi,
jednostavno nisam nikom mogla da pogledam u oči.
Strahovala sam da će mi prepoznati sinoćnji greh u očima.
Glupu mastrubaciju, koja je ipak bila veoma uzbudljiva.
Sonja će biti oduševljena kada joj ispričam. A tek Vojin.
Međutim, posle toliko godina možda se i zavukao u
katoličanstvo... A najavljivanje mi je zaista bilo beznadežno.
Na kraju sam, naravno, doživela i par zvižduka...''
Dragomira, mog brata, on se nekad zvao Erih, je posetio
stari prijatelj sa kojim je otišao na ru čak. ''Stajao sam na
vratima, kao na dužnosti, ali potpuno beskoristan,
izbegavajući uzdignute obrve Sonjine sestre Elide. Mnogi
mešaju Elviru i Elidu iako im je jedina sličnost erotska pro
vokativnost. Odlazeći sa tim starim prijeteljem, mislim da
se zvao Miša, brat mi je, naizgled uzgredno, šapatom
dobacio: Vojine, pripazi se, Elida nije Elvira. Ona uvek ide
do kraja. Kao da je aludirao na moju sklonost ka površnom
i prebrzom seksualnom oduševlavanju ali i na Sonjinu
praskavu ljubomoru. One Sonje od pre tridesetak godina,
naravno, jer o ovoj novoj niko, pa ni ja sam, nije skoro ništa
detaljnije znao.
Elida, u međuvremenu, dejstvuje: kao slučajno zadignuta
suknja otkriva blesak nogu (njenih, naravno), sitnu mreža
stu površinu čarapa, dok joj se s lica razliva ogroman sjaj.
Onda se iza pritvorenih vrata začuje ženski glas: ''Elida,
znaš šta mi se dogodilo .., bila sam kod zubara, čekala sam
najpre tri sata ... i kada sam konačno sela na onu stolicu,

75
znaš, zatvorila oči od straha razumeš, ono nešto, uvek zatva-
ram oči, stiskam prste, potpuno, Elida, potpuno zategnem
celo telo, lice stegnem ovako ko u pesnicu... prosto se,
sto posto, pripremim za metal u ustima, i tako na zubarskoj
stolici zinem, sedim stegnuta i čekam...i onda najpre
osetim prvo lagani dodir među butinama, pa onda čitavi
šaku kako se zabavlja mojim busenom... Tu ja krik nem
i probudim se. Kad ono, ja ipak sedim u zubarskoj
stolici, on mi to vezao belu krpu oko vrata i izašao iz
ordinacije... zapravo njega odveli a ja ostala sama sa
ostatkom svog prljavog sna... Elida, da li me ti uopšte
slušaš. O, zdravo Vojine, i ti si tu... ''
Gledam ga sa strane, a njegove oči iza dioptrije
uznemiruju se, to su pogledi umet nika, jer i on se bori
sa svojom unutarnjom lopticom, njegova je misao
usmerena samo na jedno: kako da se čim pre reši zrna
svoje mudrosti i utisne ga s donje strane gline. Ko je taj
čovek što svoje spomene mesi i gnječi prstima dok se
smrkava a ulica reži kao stari pas. Gle, gle, opet zabija
kažiprst leve ruke i kopa po materijalu, izvlači
komadić i s palcem ga oblikuje u grudvicu da bi je
noktom kažiprsta bacio prema velikom prozoru i ostavio
na staklu golemu mrlju. Zatim se začuje Vojinov glas,
upravo se vratio i atelje: ''Sonja, mi smo u stara vremena
u ovo vreme pili čaj od lipe''.Ona i dalje gleda u prozor
koji s druge strane ulice emituje nejasan događaj.
Njegove oči su iza dioptrije kao ukočene, privlači me
kao svedoka. On govori nekom u po lusenku prostorije.
Glas mu se jedva drži, Sigurna je da se raspada pre nego
što dotakne sagovornika.
''Elida, pa to je bilo fantastično ...za trenutak su mi usta
bila zapušena zubarevim jezikom i onim celuloznim
tamponima i samo za trenutak sam bila izgubila vazduh. . .
a sve je ono nešto trajalo, ma sekund, ne, ne, ipak je bilo

76
dobro nekoliko sekundi, kad je zubar izvadio jezik,
otvorila sam oči i prstima iščačkala te tampone i počela da
se kikoćem, Elida da si samo videla lepo zbunjeno, načisto
zbunjeno zubarevo lice u tom času, držao je one znaš
alatke i šapatom, Elida, skroz ono nešto, šapatom ponavljao
kako se moramo videti još danas, kako se obavezno moramo
videti, a onda sam ja, zamisli samo, ono nešto, Lidka,
grozno mi je mnogo napora trebalo da ne puknem, baš da
ne puknem od smeha, onda sam mu ja, Lida, rekla
slatko, maz no i bezobrazno...''
Tih dana, tačno u ponedjeljak, Sonja je primila pisma od
Aleksandra iz inostranstva. Iz srednje Evrope. Piše da radi
na delu koje se zove, nešto kao Jedan dan... U četvrtak, pošto
smo zajedno napustili Generala, doslovce mi je ispričala sve..
Taj čovek, čini joj se, mnogo misli na nju, a pošto je od njega
očekivala šal s cvjetovima višnje,pokušala sam da budem
ironična, on — rekoh joj — verovatno pola godine u
izlozima nije gledao ništa drugo već šalove s višnjinim
cvjetovima. Osim što je motrio da mu ne promakne koja
drolja u koje vire iz haustora. Onih bečkih i
budimpeštanskih.

5.

Pre podne toga dana sastavljao sam, koristeći diktafon
napis protiv Basalovog preksinoćnog politički opasnog
nastupa na televiziji. Izdiktirao sam i nekoliko pisama.
Posle podne sam bio veoma raspoložen, razgovarao sam s
Asjom koja se sada zove Sonja. Ali se iz tog našeg
susreta od svega još se samo sećam da je, dok sam
napuštao njenu sobu, s njenim koferom - pozajmio sam
ga za putovanje, negde s početka Bulevara zavijala
sirena hitne pomoći.U praznu svest kao da mi se uselila
neka žuta i troma svetlost.

77
Već dugo nisam pisao „Dnevnik" i sad moram da izveš
tavam sažeto. Toga dana, zapravo na taj dan ali pre tridesdet
godina, Sonja je pripremila sve za napuštanje sanatorija.
Nara vno, tada se još zvala Asja, kao ona letonska ili možda
estonska glumica Došla je privremeno kod Čigorine, a time
konačno u prijatni milje. Sutradan sam se i ja pojavio u tom
stanu. Tek sljedećih dana mogao sam da naslutim koje bi mi
se sve mogućnosti pružile u Moskvi da mi se ranije bila
otvorila takva kuća. Sada je bilo prekasno da još iskoristim
bilo kakve mogućnosti. Čigorina stanuje u zgradi Centralnog
arhiva, u jednoj velikoj, čistoj sobi. Za moje susrete sa
Sonjom nisu ni dani njenog boravka kod Čigorine bili
povoljniji od onih u sanatorijumu. Jer tu se uvijek motao
neki livrejisani čovek.. A sirena hitne pomoći i Sonjin kožni,
staromodni, kofer jedine su stvari koje još pamtim. I osećanje
da je moje otvoreno pismo Basalovu, koje je emitovala i
gradska televizija, i novine naravno i to prenagla šeno, bilo
isuviše lično i maliciozno. Tako su mislile i Sonja i Čigorina.
Ja sam, mešutim, gledao kroz prozor.
Onaj čovek što sada sedi do prozora i čita
''Glasnik'', ko je on? Gledam ga sa strane. Ušao je u
kafanu ''Terazije'' kao autasjder. Još do maločas stajao
je između stolova, ne odlučan i pometen. Odjednom, to
više onaj anonimni sramežljivac već čovek koji ima svoju
utvrđenu pozu. On pomiče glavu i kašlje okrenut prema
velikom uprljanom staklu kroz koje se vide prolaznici
(ljudi koji prolaze). Ima ih moštvo, u sivom danu, kao
da su navukli na sebe neke grozničave maske.
Iznenada se ne mire se s ograničenim životom.U nera
zumnim količinama promiču u sve besmislenijoj
žurbi. Jedni u jednom, drugi u drugom pravcu. Što da
ne - rekao bi Vojin. Užurbano hodaju prema kao da svi
imaju večeras makar i besmislen ali uobličen cilj. Ovo
je svet potroš nje, sve što je proizvedeno biće i

78
progutano - meditira Aleksandar ne gubeći iz vida
čoveka koji je u minulih sat vremena doživeo
transformaciju i od smetenjaka se pretvorio u
samouverenog i dokonog gospodina, ili mož da
policajca u civilu. Što deluje dosta logično, naročito
kada se ima u vidu da stranicu ''Glasa'' nije okrenuo
dobrih desetak minuta. Razmišljam potom: koga mogu
interesovati ljudi kao što sam ja, je uveren sam da
isključivo mene osmatra. Moj jedini greh je to što znam
mnoštvo nepotrebnih stvari o pravom Valteru. O
njegovoj filozofskoj veličini i nesrećnom porodičnom
životu. I to što tvrdoglavo umišljam da smo svi zajedno
u Moskvi. Ubeđen sam, takođe, da moje druženje sa
isposnicima nije interesantno za tajne službe. Kao ni
dosta slobodan seksualni život ženskih osoba koje su u
mom društvu. Korišćenje uslovnog Aleksandra u
sasvim proiz voljne svrhe takođe nije kažnjivo.
Čim čuju klik vrata u prizemlju, Sonjine nepraštajuće
oči fiksiraju Vojinove. "Mogli smo umreti ovog vikenda -
besni, dok stisak njene dugačke, šiljaste ruke oko kvake na
ulaznim vratima izgleda agresivan i nepopustljiv. "Daj da je
unesem unutra, Sonja. " šapuće Vojin "Tako je", odgovara
Sonja uzmiče, glas joj je samo manje prodoran i sarkastičan,
"ti znaš šta da uradiš za njih. Ti si tako posvećen. Tako si
mudar." Kad Vojin uđe u stan s detetom u naručju, Sonja
veoma pažljivo zatvara vrata, udara rezu rukom postrance,
zatim se okreće prema njemu, odvezani pojas ogrtača joj se
klati s kukova, bosa je i mršava. I gola.
"Došao sam čim mi je rečeno da dođem. Elvira mi je
rekla da ćeš biti zauzeta oko gostiju.. Ne vidim nikog.. A ti si baš
neobično odevena..." Prag Sonjinog stana, nimalo apstraktno,
razdvaja ih. Izbegavajući kontakt očima već slušajući umes
to toga, osluškujući, oni čekaju. Na vratima svog stana u
prizemlju, profesor Tomaš sluša kako oni slušaju. Sonjin

79
strašni gnev lebdi, duva ste peništem. Vojin pevuši, miluje
svoju ćerku po hladnim leđima, tešeći je, dok njene ruke
vise preko ramena, dok ga Sonja optužuje ispod daha, lice
joj je ukočeno od netrpeljivosti i posivelo od iscrpljenosti. Kao
da se upravo vratila iz sanatorijuma a prošlo je trideset godina...
Vojina jedino čudi to što je ćerka toliko mala. On bi sada već trebala
da bude gimnazijalka. I nije njegova kći sa Sonjom. Rođena je u
Berlinu... Sa Martom.
U narednoj minuti, možda ipak danu ili godini Elida i Elvira
ih vide: Vojin ćuti. Stoje na odmorištu jedno nasuprot dru
gom, svako na svojoj strani vrata, svako drži po jedno
bolesno dete, osluškuju da li je profesor Tomaš prestao da ih
sluša. Ovaj se konačno povlači, teškim korakom, zaista
poprilično gluv, i stoga razočaran, u svoj stan. Sonja,
odevena kao bolnička sestra, govori nešto Vo jinu, ništa se ne
čuje, samo u jednom momentu iz njenih usta izađe reč -
Valter. Aleksandar, koji je vraćajući se sa posla svratio po
sestre, ''opel'' mu je konačno opravljen, zatiče ih raznežene,
na granici plača. Vojin, izgleda najmanje potrešen, pokušava
Sonju da uvede u stan. Dece, one bolesne od pre desetak
minuta, ili dva meseca ili možda petnaest godina, nigde
nema. Sonja je je još u belom. Elvira se opet setila lažnog ali
ubedljivog zubara, Elida oseća neodoljivu potrebu za
masturbacijom. Profesor Tomaš je u međuvremenu, pre dve
ili tri godine umro. Na ulici opet sirena hitne pomoći. Onda
sestre koje su na ivici nerava, ili pripite, počnu da viču na
Aleksandra. Sve se dešava na stepeništu, u zgradi preko puta
hotela. Stanari se pojave na vratima. Radoznali i raz draženi.
Aleksandra je, na kraju suludog dana, iscrpljen i ponižen,
otišao sam kući i našao pismo u sandučetu sa žigom i
poštanskom markom Dubrovnika. Bila je to ponuda za
posao od agencije za advertajzing. Smeštaj i auto su bili
obezbeđeni. Dobro, auto je opravio ali posao i grad će rado
promeniti. I život, ako je moguće. ''Aleksandar ipak u ovoj

80
halucinaciji nije bez zna čaja'' - govori on sam sebi. Vojin čak
priželjkuje njegov odlazak iz Moskve.
''Dugo i naporno sam razmišljao nad pismom i odlučio
da bez reči odem u Dubrovnik. Ko načno, od mog
nenajavljenog odlaska niko nebi pretrpeo ozbiljne neugod
nosti. Napisao sam agenciji pismo da prihvatam ponudu
nakon čega me je spopao strašan bes da nisam znao šta pre
da radim, da li da plačem, razbijem nameštaj ili ponovo
pijem. Na kraju, odlučio sam da poslednji put pozovem
Anastasiju, svoju sekretaricu. Čim je podigla slušalicu i
rekla: "Halo? A ti si to, Aleksandre" odmah sam joj sve
rekao - o ponudi za novi posao, da bih bio lud da to
odbijem, ali da sam zaljubljen u nju i da ne želim otići.
Rekla mi je da će videti kakve to ima veze sa njom, da ima
slobodan dan, da ako stvarno imam neki problem, treba
samo da se pozabavim njime i to završim do kraja. Patetično
i razmetljivo, rekoh joj da ipak moram da idem.'' Anastasija
se nije nimalo uzbudila i jedva je dočekala da spusti
slušalicu. Aleksandar je onda pomislio da bi ipak trebalo da
pre nego što ode u Dubrovnik svrati po Elviru i Elidu. Dok
je prolazio pored kafane '' Terazije'' video je da je onaj
navodni gospodin, zbunjeni namernik ili policajac u civilu,
ipak pre šao na sledeću stranicu ''Glasa''.

6.
Vrata su se najzad otvorila. Na ulazu se pojavio
čovek šezdesetih godina, zdepast ali ne i debeo. Sa
dugom sedom kosom, kojoj je kasno popodnevno sunce,
probijajući se kroz okomiti prolaz, davalo gustinu i divljinu -
zaključila je žena koja kao da ga je očekivala stojeći na
drugoj strani sporedne ulice. Nimalo izmenjen u suštini, od
gimnazijskih dana. No Vojin nije u njemu uspevao da
prepozna davnog školskog druga. On je za njega bio samo
čovek koji mu je pozajmio ''svetu knjigu'' koja se toliko

81
odupirala njegovom skeneru. Elektronika mog lap-topa bila
je nemoćna - ponovio je glasno iako ga prisutna osoba nije
slušala. ''I bila sam zauzeta", šapuće Sonja neumoljivo, me-
hanički ljuljajući Nikolu - "trudila se da ovu decu održim u
životu, gasila vatru u nji hovim telima dok sam i sama bila
gotovo poludela... " Primećuje da Vojin podiže pogled, gotovo
neprimetna mrvica od pokreta dok gleda po stanu, kao što bi
gonjena životinja u deliću sekunde pokušavala da smisli kako
da pobegne. "Šta je?" pita ga, dok se oni uspinju liftom do
njihove mansarde. ''Iz tog razloga reći ću vam samo jednu
stvar: popravite razbijenu mašinu vašeg uma i imajte na umu
staru izreku da su semafori načinjeni za bučne ulice a
svetionici za usamljene stenovite planine'' - kao da joj
odgovara Vojin. Oni će svakog momenta stići. Ali, i onako je
sad sve jedno. Ulica je meka od toplog mraka. Lipe nemaju
miris. Kožna torba je smeštena u orman. Sonja je decu vratila u
sirotište. Elvira plače za zubarom. Elida pokušava da dozove
Aleksandra. Čovek iz kafane ''Terazije'' pokušaće da ubije
sveštenika koji dolazi po pozajmljenu knjigu. Vojin razmišlja o
najpogodnijoj loka ciji za samoubistvo. Sonja se zaključava u
klozet i sada i ona mastur bira. Ima još sesetak minuta dok je
ne pronađu. Iz radio-aparata, udaljenog desetak metara, čuje se
monotoni glas nekog glumca ili sveštenika: ''Nikoga i ničega se
otac Tihon više nije bojao: ni demona, ni buduće smrti.
Naprotiv, demoni su se plašili njego vog smirenja, a smrt mu
više nije mogla nauditi svojim žalom. On je pre smrti preživeo
svoje lično vaskrsenje...
Setivši se da oca Tihona nije video još od onog slučaja
sa neuspelim skeniranjem stranica iz knjige '' Suze za svet'',
Vojin se strese od onog što je sa radija dopiralo. Podižući
naočare bliže korenu nosa, nesvesno se pogleda u ogledalu
koje ga je svojom deformisanom geometrijom posmatralo iz ku
patila, pomisli: zaista je Sonja u pravu. Ličim na njega. U
ovom tamnom, staromodnom odelu, sa brkovima koji su mi

82
skoro neopaženo izrasli... Ako je sveštenik već umro, ljigavi
čovek iz kafane neće postai ubica. Knjiga je kod mene. Zubar
je već pušten iz zatvora. Elida nastavlja da doziva Aleksandra.
Elvira se pridružuje Sonji. Aleksandra neće dozvati. On će
poginuti u avionskoj nesreći. Priča sa radija je bila samo
monolog iz knjige. Elida opet svira na čisto nervnoj bazi. Ovog
puta - uzbudljivo. Reka je puna guste, zelene vode. Da li će
kupovinom dečijih igračaka biti još sličniji junacima iz
stvarnog živo ta.. Hotel nam se zove ''Jalta''. Ja nisam Valter.
''Nemoj pridavati nikakav značaj snovima. Samo otiđi
u ribarnicu, kupi neku ribu, ispeci je za doručak. Tako treba da
postupiš uvek kada su u pitanju ružni snovi''- nauk je oca
Tihona. Sonja i Elvi ra konačno doživljavaju orgazam. Dan
koji je svima bio suvišan završava se različito. Jedino su krici
zajednički. U ovoj povesti nema šaputanja. Dok one prže ribu
na rešou, uključuje se sistem za zaštitu od požara u hotelu
''Rusija'', u kome se izgleda sve ovo dešava, u njemu su u ulice,
prodavnice, bivša sela i gradovi. I hotel ''Jalta'' je njemu. Samo
je biblioteka smeštena u moju glavu, odatle potiče i sav taj
haos.

83
BOKSER I KRISTINA

A ko zna koliko i bi ja sam trajao da je nisam
poznavao. Kaži mi. Ne bi mogo da izdržim ni pola batina
koje sam za tih desetak godina dobio! Bokser. Jesam ja. Da
sam barem na vreme znao s kim sebe samog delim! I gde baš
na njoj da se iskali taj nevaljac. Kažu. Taj drugi, čak ne tuvim
ni da li se zvao isto kao i ja, Stevančev - Milan, u veliku me
je bedu i tugu gurnuo. Bokser, cepač karata. Lažem sam kad
moram. Sa knjigama jeste kao sa ženama: ako nisi spreman
da ih ceo život čitaš, nemoj ni prvu stranicu započinjati. Ni
ženu. Jer pričinjava mi se kao da mi ni ti, Boško, kazo bi, ne
veruješ. Cepač karata na stadionu. Sad lepim ćitulje.Al', ne
mari ništa. Moram još da vam priznam da je gospođa
Kristina za mene bila i prava svetica iako su mnogi tvrdili
drugačije, govorili su da jeste kurva. Kažu mnogi. Čak sam
se i ja, Stevančev, uverio da je pomalo čudna u ponašanju.
Videli. Da se vratim na Kristinu Hirman. ''Život mi je
protekao kao u snu: sve je bilo zamućeno, na preskok. Kada
sam mislila da stvarno živim, linija koju sam pratila naglo se
i neočekivano prekidala. Srećom, ni momenti kada mi je
izgledalo da nestajem, da ću izvesno umreti, nisu dugo
trajali. A barem da jeste. Zapravo, taj se momenat pretvorio u
večnost a ona je neprijatna ako predugo traje. Ovo jeste,
naravno, iz knjiga. Ja sam, za života, čitala po tri romana
nedeljno. Svi su u ulici mislili da je Kristina samo
alkoholičarka I kurva, naravno. A ja skoro gola. Kažu. To je
mogao da vidi. Kažu. Da sam pijana, i , ni sama ne znam,

84
očajna, ili u nekoj naročitoj temperaturi. Sve dok otac nije
ubio majku pa posle sam sebe. Dok sam ja bila u školi.'' A
Kristina je jako volela da bude na prozoru. Ipak. Možda.
Kažu.Možda.Lažu. I vojnici iz kasarne.Željni. Zvali su je:
ona sa prozora! Zapravo, ona jeste sedela kraj samog
prozora, da bi svet mogao da je vidi kako se prikazuje.
Možda i nije. Tako jeste zapravo zavidan svet pričao a ja,
Stevančev, im nisam verovao jer je kad sam ja prolazio pored
nje uvek bila pristojna, i kao stidljiva. Znači ništa. Bog zna.
Poslovođa me pošalje kući, Milanu, meni Milenku
Stevančevu, pozlilo a on kaže da mu ne umrem na poslu pa
da on odgovara. Zvao se Slavko Pandurov.Tako nekako.I
tako se ja, Stevančev, nađem ispred Kristinine kuće mnogo
pre mraka. Zvali su je svi žuta kuća iako jeste bila zapravo
nekako prljava.Ta kuća. Žuta je bila, kažu, još pre drugog
svetskog rata, pa jeste, tako izgleda, zauvek ostala. Tako
nekako da se zove. Al, da vam čitavu stvar ispričam od
početka! Bog zna. Sada.Možda.Tako nekako. Ima kišobran
ali nema više život. Kao, da ga spasu. Isključeno. Deca mu,
kad je vrbica, stave grančice od vrbe na ogradu. Pomažu mu
da se i on raduje prazniku.Bog zna da li je tako. Taj brest u
gradnoj ulici.U porti. Onda sam pobego iz stana. Ni sam ne
znam zašto ali jedno šest meseci me nigde nije bilo. Il bolje
da kažem, bilo me je svuda. Bio sam jako smušen tih meseci,
još je od te smušenosti preostalo i danas. Pobego sam u
smušenost. Bio sam kao prava skitnica. Živeo u Lutkarskom
pozorištu Onom što je izgorelo.. Sećam se da su tamo na
zidovima bile naslikane neke slike sa lutkama i decom. Nije
mi se jelo. Samo sam pio i bauljo. Sad neću alkohol ni da
vidim.Ne daj bože. Kažu alkohol je otrov. Ne znam zašto
sam se tako ošmućeno osećao. Rekao mi je jedan kolega, i on
je spavao u Lutkarskom a zvao se Feri, da je to sigurno zbog
toga što sam udavio onog drugog što je bio u Milanu, mislim
meni. Kaže, ubio si u duši zlotvora. Posle će da bude sve u

85
redu. On je to čuo od lekara kad je ležao u bolnici, od
živaca.Taj Feri. Zapravo, bio je u pravu: sleglo se nekako ono
što je moje, ali mesto gde je bila Kristina boli i sada i mora
će da boli doveka. Onaj što je napao Kristinu ugino.’’Kurva
sam bila zbog tog što se sve znalo. Ali, ja sam im se tako
svetila za ono ''kurva Švabica''. Nisam se nikad kajala zbog
svega što sam učinila. Jedino mi je bilo žao onog nesretnog
boksera. On je bio meko zamešen. Mek i naivan.Daj bože.
Kažu. Daj bože da preostane. Možda se i zaljubio. Dobro, ja
baš nisam bila sasvim naivna. A nisam ni Švabica. Kažem,
nisam bila kurva, više ono što se zove egzibicionistkinja..
Uzbuđivalo me je muško uzbuđenje. Palili su se svi od reda''
Milanu je gong već odzvonio, zato piši brže gospodine
Arađanin. Kažem. Sad će, samo što me nisu odneli. Kažem
ti. U ludnicu ili u mrtvačnicu. Govore. Možda. Kazaće
uskoro. Sve jedno kojim redom. Rekoše. Iako jeste posle
prvog, ono drugo skoro nepotrebno. Kažem. Ili možda i ne.
Kaži ti. Sve je prošlo i otišlo bestraga, i boks, i prijatelji,
kada nje nema, bolje da ni ja, Stevančev, nisam preostao.
Kažem samo. Nije mi sramota da priznam: da nije bilo
gospođe Kristine od mog boksa ne bi bilo ništa! A ko zna
koliko i bi ja sam trajao. Kaži mi. Ne bi mogo da izdržim ni
pola batina koje sam za tih desetak godina dobio! Dok su me
makljali razni grubijani, a uglavnom sam ja, Stevančev
Milan, dobijao batine, mislio sam na Kristinu. Jesam ja.
Sama pomisao na nju delovala jeste na mene kao najjači lek
protiv bolova. Tebe mi. U makljaži nema laganja.Kažu ali
lažu. Niko ti nije kriv kad primiš udarac. Boli. Možda.
Popušta pametniji. Nema tu laži. Kaži ali ne laži. Nisi pazio.
Pričaju. A ni Kristina mene nije lagala. Međutim. Ona je bila
kakva jeste bila a moj je problem što sam sanjao prekoviše.
Suviše. Jedini udarac od nje usledio je na samom kraju meča:
previše sam izmišljao i zamišljo, nisam držao gard. Lažu. Al'
ne kajem se: da sam im ranije poverovao, ništa od

86
zamišljenog ne bi bilo, a ja sam sve te silne godine samo
pomoću tog zamišljanja i preživeo.
Jedno se jutro probudim. Bivši bokser, ja Stevančev.
Davitelj. Rešim odjednom da se povratim u život. Daj bože...
Daj opet. Odem na Tisu, skinem se, da izvinete, go,
sasvim.Nikog nigde. Ta Tiska voda kao da me preporodi.
Znam i sam da to nije bilo od same vode. Nestalo je iz mene
skoro sve što me teralo da bežim. Bog. Ne baš da sam sve
zaboravio, vidiš, nekako se promenilo stanje, da mi bude
dovoljno dobro. Bilo bi mi i krivo da sam sve zaboravio.I
nisam Kakav bi ja to bio čovek kad se ne bi sećao.Boli i
dalje. Dovoljno je to što ta muka više nije jača od mene. Svi
se začude, odakle se Stevančev vratio. Mislili da sam zauvek
nestao. Neki se ponadali. Samo livac išao da se raspituje dal
su me možda negde našli ili izvadili iz Begeja. Kazao im da
sam ja njegov prijatelj i on mora da zna pa makar i da sam
mrtav! A ja, Stevančev se vratio, ni zdrav ni srećan, tek
zakrpljen. Vidiš, nekako sam se povratio.Kaže. On je išao u
miliciju a znam da ih jako nije voleo.. Livac je ipak išao kod
njih da me traži. Ima boga. Ćovek je ćovek kad je čovek. Ili
nije čovek. Da vam priznam: voleo sam zamišljam lepe žene
kako izlaze iz kade. Još sa penom na njima. Pa se oblače dok
muzika svira sa radio-aparata.. A vidi im se sve. bože. I nju
sam probao da zamislim kako izlazi iz kade.Kristinu. Onu što
sam davio. Prođem tako prvi dan posle te skitnje pored
Kristininih prozora, ne sme ni da gledam. Znam da je nema,
vidim nekako, sve mi se čini da će se iznenada otvoriti
šalukatre i da će se ona pojaviti.Daj bože. Molim samo boga
da ne bude onako gola kao što sam je video poslednji put,
već onakva kao kad sam je prvo ugledao: lepa, bleda, sa
onim njenim očima. Ni bog mi ne pomogne. Prođem ja,
Stevančev, tako a ništa se ne dogodi. Prozor kao ćuti, a ja
potrčim, dođe mi da bežim, mislim se u sebi, da se opet ne
razbolim. Kažu, biva to. Kažem, Stevančev Milane, lažem

87
opet sebi, skoro glasno, ne moraš Milane da trčiš, gledaj
slobodno, neće ti se više Kristina ismevati a neće te ni
gledati, ni čekati kad se predveče vraćaš s posla. Ne znaš šta
ćeš od dosade, svi su te zaboravili.Molim ti se bože.. Nemaš
ti, islužena bokserska magarčino odakle da se vratiš. Otišao
si predaleko. Morao sam pored Kristininog prozora svaki dan
da prođem. Hteo sam da makar malo udahnem tog vazduha
koji je verovatno nešto od njenog mirisa zapamtio. A sve sam
onda uradio, setim se, kad sam rešio da bude moja, kako
treba. Jer, nije ona bila kriva što je volela da joj se ljudi dive,
možda je i u njoj postojala neka druga, onako slobodnija.
Bog zna. Da smo se mi venčali, pre nego što se to dogodilo,
onaj moj divlji dubler i ona njena, da kažem, raskalašna
narav, to se valjda tako kaže, ne bi dobili priliku da se pokažu
kakvi su zapravo. Da su se sreli oni pitomiji delovi iz nas,
može biti da bi sad sve bilo drugačije. Vidiš nekako, mora
biti da nam je tako bilo suđeno, da se nikad ne sastavimo.
Kad se na nju podsetim, tuga me obuzme. Onda pomislim
kako je divne grudi imala moja Kristina. Pa me sramota. Ne
zbog grudi nego zbog mene. Samo da mi se nije tog dana
tako podsmehnula i tako glasno narugala. Da sam znao da u
taj petak negde otputujem, nisam imao kuda ...Sve bi bilo
drugačije, samo da je sudbina tela. Vidiš, nekako nije! Neko
je negde u nebesima namerno hteo da Stevančev Milan, to
jest ja, baš u to vreme naiđem kad je ona bila onako čudno
raspoložena. Oduvek sam išao peške. Na treningu sam i
trčao. I bicikl sam umeo da vozim. Onog sam dana obuo
braonske cipele. A uvek sam istim putem išao. I vraćao se.
Sem ponekad. A braon boju nisam voleo. Ni zelenu. Idem i
mislim. Nisam mislio jedino kad mi je kako zujalo u glavi.
Mislim, ona je uvek sedela kad sam je ja viđao. Jedino se
onog momenta, znate već kog dana, kad sam pošao da
nasrnem na nju, pridigla. Ne da se brani, već, đavo ga zna,
šta da uradi. A ni tada nisam stigao da je vidim celu jer sve se

88
tako brzo i strašno odigralo da nisam ništa od toga posebno
zapamtio. I dalje mi je svesti samo kako sedi ili se nalaktila
na ulični prozor. A sećam se dobro da je imala na sebi neki
zelenkasti kombinezon koji mi se isto nije dopao, iako nije to
zbog tog. Feri, onaj što je sa mom spavo u srušenom
Lutkarskom pozorištu, je govorio da mi je i to na psihičkoj
bazi jer ako nešto kad si mlad jako zamrzneš, a još ako to
ima neke veze sa tvojom majkom, to ceo život ima da sanjaš
i da mrziš. Svejedno, u varoši su govorili da se Feri drogira
sa nekim špricevima pa mu ni sam verovao ni za taj zeleni
kombinezon. A majku ni ne pamtim.
''Mislim da taj bokser nije bio običan grubijan. Ni
šmokljan. Iako su na mene samo takvi navaljivali. Ili sileđije
ili mlakonje. Naprosto, taj nesrećni Milan je zapravo nasrnuo
na mene zbog straha da se ne obruka. Ko zna da li je ikada
spavao sa ženom. Ženskoj aklohol dao kuraž, smejala sam se,
a on jadnik želeo da ispadne muškarčina. Možda je, ne daj
bože, bio i zaljubljen u mene.Daj bože. Da da nas bog video
na vreme!'' Znao sam sve da mu protumačim jer nisam se ja,
Stevančev, tek tako slabo raspitao o Kristini kao što su mislili
drugi. Novinaru kad me pitao za njenog muža. Nisam ja ni
teo ni smeo sve da kažem šta sam Stevančev sve saznao.Daj
bože. Kažu. Daj božije. Onda kad sam se raspitivao o sve u
vezi sa njom. Svi stanari iz žute kuće su mi potvrdili da je
njen muž Peter redovno tukao Kristinu, uvek kad se napije a
bio je pijan pet-šest puta nedeljno. Moja prva gazdarica, ona
što je htela da me namami i u svoj krevet, još mi davno
pričala da se Kristina nikako nije navikla na batine ali jeste
na alkohol. Bilo joj lakše I kad je vide kako se razgoliti u
prozoru govorili su: eno se Švabica opet nasisala pa stavila
sifone u izlog. Kasnije kad sam se ja, Stevančev, u nju
zagledao nisu smeli u lice to da mi kažu jer su znali da sam
bokser a nisu znali da ja nikog izvan ringa nikad nisam
udario. Tako, on je nju naučio da pije, možda je i naterao na

89
alkohol, pa onda umro. Bog tako zapovedio A da je, recimo,
otišla u Nemačku ili Austriju možda ne bi nikad ni video tu
gospođu Kristinu Herman je ne bi se ni desilo da jednog
oktobra meseca pukne vodovodna cev tačno na uglu
Cvijićeve i Lole Ribara, ulica bila dva dana zatvorena pa sam
morao da idem u stan direktno od pijace. Na prozoru je
stojala jedna plavuša. Bila je to gospođa Kristina. Tako je sve
počelo. Daj bože. Da li sam se odma i zaljubio, ni sam ne
znam, ali da sam bio kao u šoku, to je sigurno. To sam vam
već pričao. U sebi se preslišavam kako da započem tu priču,
nije zgodno. Ja, Stevančev Milan napolju a ona na prozoru ...
Taman da se nasmešim, tako sam smislio da počnem
upoznavanje, kad vidim nešto nije u redu. Drugačije je nego
obično Ona se nekako čudno smeje. Nešto mi govori a
Stevančev Milan zvani Milenko, ja, nikako da je razumem
šta oće. Daj bože da sam samo prošao. Skoro se zgrčim od te
zelene boje koju je imala na sebi. Najradije bi da žmurećki
nestanem.. Bog s tobom, bilo je pisano drugačije. Daj bože.
Bežao bi al' mi se neda. Uvati me neki trans, kao kad izlazim
na ring nekom opasnom protivniku, i znam da će da me bije
od početka. Ona, moj anđeo, već je ležala na krevetu, videle
su joj se ogromne grudi i gole butine. Sve se vrtelo oko
mene. Glas kao da je dolazio od nekuda a ne iz njenih usta.
Utrnuo sam.Daj bože. I tada je je sve puklo: počela je
grtohotom da mi se smeje, govoreći: "da te vidim sad,
snagatoru"! Jedna ti je žena već pobegla nepovaljena. Sad se
pokaži il priznaj da si pederčina! Urliknuo sam, ja,
Stevančev, il' onaj divlji koji je bio kao moj dvojnik, U dva
koraka sam joj prišao i počeo da je davim. Pa prestala i skoro
se umirila. Stevančev Milan, taj sam onda, pobegao misleći
da je ubica. U ušima mi je bubnjalo a glava mora da mi se
pušila od neke vrućine koja me je obuzela. Bežao sam bez
osvrtanja sve dok se nije smrklo. Ko zna koliko sam pretrčao.
Nisam hteo da pobegnem od policije. Milanu Stevančevu oni

90
ne smetaju. Ne bežim ja, Stevančev, od njih, samo sam hteo
ono što ne može običan čovek, da pobegnem od onog što
sam uradio: ubio sam Kristinu! A kako od tog da pobegnem
kad sve razumem, i video sam sebe kako je davim a ona pada
u propast. Ipak, ja Stevančev, pobegnem a ni sam ne znam
od koga i zašto. Bežim po gradu.Ne baj bože. Odem do
Begeja. Pomoz bože. Kažu.Daj bože. Da se davim. Zatim se
ne udavim, ispo sam kukavica.. kao svaka zverka moram sa
se vratim u svoj brlog. Ionako već smislio da im se predam.
A oni već tamo.Mili bože. Kažu: čekaju me.Daj.Kažu.Daj
bože. Jedan od njih dvojice, znao sam ga sa boksa, mi kaže:
Milane, ima da nas častiš, ona kalaštura ostala živa i neće da
te tuži. Kaže da ti nisi kriv i da ti sve oprašta.Slušaj. Milanu
bi krivo Što za Kristinu kaže da je kalaštura al' oćutim,
mislim policija je policija. Ona mi je oprostila i ostala živa,
bog s tobom, ali ja sam, Stevančev, ipak fakat pokušao da je
udavim., Stevančev il' onaj drugi, duplikat, što sam opet ja,
Stevančev, dođe mu na isto.Mislim: gledamo se desetak
godina i ovako da se rastanemo! Al', važno je da je ostala
živa! Mislim se još desetak dana, mučim se, pa onda rešim
da ponovo prođem pored njenog prozora. Od pijace.Daj bože
da je ima. Kad tamo, nikog na prozoru. Stanem Sutradan,
opet je nema.Prođem. Zabrinem se. Raspitam se kod komšija
i ima šta da čujem: Kristina bolesna od tuberkuloze. Moj
bože.Pomozi. Odma pomislim, to je od tog što sam je
davio.Ne daj bože. Ja se, Stevančev, sav zaledim.Kažu, nisi
ti kriv. Boljka odavno. Ne verujem im da Stevančev nije kriv
za njenu bolest.. Mora da sam joj nešto pokvario u telu. Daj
bože da ne lažu. Skupio sam se kao da oću da se pretvorim u
nešto što i ne diše. Pijem vodu kao da ću u ring. Rešio sam,
ako ona umre, ni mene neće više biti. Daj bože odma.
Stevančev se onesvestio. Da mi bog da i ja umrem. Umijem
se. Obrijem se. Pomolim se. Da se besim. Jer, tako sam sam
sebi obećao! Za ekser. Daj bože da uspe. Pa se obesim. Nije

91
mi ipak dalo. Neće bog. Kažu sudbina. Nisam uspeo
dovoljno da visim. Baksuz. Taman se ja, Stevančev, obesio,
kad komšija livac, Ristić Arsen, došao da mi javi da je
Kristina umrla. Bio na putu pa tek čuo. Nije znao da ja,
Stevančev, već znam za to, i da sam se već obesio.Greška.
Vrata na mom stanu se otvarala na iznutra. Nije bilo vreme
izgleda da se kupim s ovog sveta, pa to ti je.Vrata me smakla
sa užeta. Ekser bio slab. Neko negde rešio da još moram da
čekam na fajront. A kao da ni sam živeo. Mislim, bolje da
nisam ni ja, Stevančev, preži veo!
Šta je dalje bilo, uglavnom znate. I onu priču o onom
što se ugušio, dvojniku, dok sam se ja vešao, to mislim na
onog što je bio sa mnom, u mom telu, sve dok se nije ugušio.
O njemu ja, Stevančev, nikom ne pričam jer se bojim da me
ne odvedu u ludnicu. Dok se čovek ne prelomi, ni sam ne zna
od čega je sagrađen i kakve su mu polovine. Zna Stevančev
da i sa Kristinom ne bi valjalo, da se nekim čudom nije
desilo kako se desilo. Moralo je pre samog početka sve tako
da se svrši. Lepim čitulje. Posmrtne reklame. Naviko sam se
da ih svaki dan lepim.Požalim ponekad što nisam i ludnicu
probao. Posle ću možda u Bibloteku, da zatim pitam za onu
knjigu. O Nataši. Ko bi se posle svega bojao od toga da mu
se ružni bibliotekar smeje. Daj bože d aga ne mlatnem.
Jedino mi je vremena pretek. Mnogo vremena a možda je i
ono pokvareno. Ostaje mi da čekam veliki gong! Ko će za
mene da plakatu da zalepi, kad niko ne zna za recept kako
ja, Stevančev, pravim to lepilo.Mogo bi ti, novinaru, Jednu
da staviš i na Žutu kuću. Umesto sveće.Daj bože. Kažu. Ali
recept za lepak da ne odaš nikom.Obečaj mi samo da nećeš
da umreš pre mene. Kakve sam sreće, ja Stevančev,
Milan...Zato se ne vredi ni penjati na Vatrogasni toranj:
zaludnost i memla se pregone.Daj šta daš. Kažu. Daj sve. Ko
zna gde sam čuo za zaludnost i memlu. Možda sam i bio u
ludnici. Sve je to, Kristina, ring ili ludnica. Bog samo sve

92
zna, a možda ni on ne uspe sve da razume. Tvrdu gumu u
ustima, naprimer.

93
NOĆ SVE DO JUTRA U PARIZU
dokument prepun proizvoljnosti

Ipak, najduze je pamtio otisak hladne vode na
dlanu i intenzivan ukus soli. Sa vrha noža. I trag gospođe
Sonie Delanay kroz inače namirisani grad. Miris punoće
koji su je uveli u zonu njegovog razlikovanja. Sve to bilo
je smešteno u sažet deo jutra kada se vratio u hotelsku
sobu. U sobu zaposednutoj cvetnim tapetama. I
stenicama. Preko puta restorana u kome je kasnije
doživeo prizore agonije i ekstaze genija, ali i opesnarstvo
javnih žena i svodnika. Pariz je bio čaroban. Planete
uzburkane. On u mimoilaženju sa istorijom. Delovi
snova: bela kafa, dok čita prošlost koju je naslikao neko
drugi. On u zajedničkom kupatilu, bez tople vode. U rano
proleće. So, nož, limun i votka dok je Sonie Delanay
prolazila ulicom, bez osvrtanja. Jutro gustih iluzija i
gorkog vazduha.
Konobar, garson, koji se kune da je žurnalista Maks
vel Biglu, u restoranu ''Lapin Agile'', dvadesetak minuta iza
ponoći, zaista pucao iz revolvera sebi u u glavu, ipak pada u
grešku: skandal se zbio u kabareau ostog naziva, onom
znanom kao "Cabaret des Assassins"; a ne o restoranu, kako
on kaže, u kome će se sve naredno desiti. Ali, možda bi se
ovaj pogrešan detalj zarad mnoštva kurioznih odlomaka koji
se potom događaju, mogao biti prene bregnuti iako istorija
mora biti do kraja precizna. U ovom slučaju istorija
astronautike i astro-fizike, odnosno slikarstva, u sasvim su
relativizovanim preplitajima. Iako, čovek sa prezime nom
Matis, barem na jednu od ovih tema, ima mnogo toga da
saopšti. Što je i činio. Znao je da je ovo ushićenje je mnogo
bezazlenije od mnogih drugih načina zavođenja i ne bi

94
trebalo nikome da smeta. Elegancija i snaga. Tako
sagledana omaška vezana za samoubistva M.Biglua i nije
preterano bitna. Za feltoniziranje, naravno. Premda izazvan
ljubavnom aferom koju je njegova devojka, Fani Frežis,
prethodnih meseci imala sa mladim čovekom koji se još
zove samo Pablo, dok njegovo bodljikavo prezime ''Pikaso''
još ne izaziva respekt. Jedino je prevarena Fani, igračica iz
''Lapin Agile'', pretekla Biglua u samoubilačakom nizu. Koji
se nastavlja i izvan okvira ovog zapisa. Međutim terorija
relativiteta, koju je posejao u ovom lokalu čovek koji se tada
zove samo Albert, sklon umnim ženama i fantaziji, što nije
strano ni baskijcu Pablu, pridošlom upravo iz Avinjona, sve
stavlja u kontekst rezervisanog vremena. Apoliner i Verlen
nisu u ovoj priči, kao ni čovek iz Dablina koji se budi
načinom na koji će teško dokazivi Nemac tog jutra zaspati.
Prolazak g'đe Sonie Delanay lišio ga je mogu ćnosti da
nauči veštinu odloženog delovanja, dok Biglua,
nestabilnog čoveka s engle skim poreklom i leptir
mašnom cvetnog dezena i žute boje, izostanak, opravdan
doduše, sa psihodeličke noćne seanse u pomenutom
lokalu, ne pomera u vremenu pošto se za to već sam
pobrinuo. Fani, da je preživela šaku ispijenih sedati
va,verovatno bi izazvala saosećanje kod gospodina Mati
sa, a skoro sigurno bi se dopala, svojom otmenom
lepotom, koja izvire iz nepoznatog porekla, čoveku sa
kosom koja je pod stalnim strujnim udarom. Čak i kad je
na plaži. Ova iluminacija se ipak zbiva na Monmartnu.
Sve ovo bi moglo da se događa upravo u vreme kada
se Albert (Ajnštajn) spremao da publikuje svoju teoriju
relativiteta a Pablo Pikaso tek naumio da naslika avinjonske
gospođice. Postoji mogućnost, zapravo apsolutno je sigurno
da ni Matis o tome ništa ne zna, dok madam Sonia Delanej i
dan danas to podozreva, da su sreli u jednom bistrou i pre
sudbonosnih poteza prodiskutovali o umetnosti, seksu,

95
životu, romantici i suštini Univerzuma. I mada svi misle da
Albert (Ajn)štajn o seksualnosti relativno malo zna, njegova
teorija dovodi i to u pitanje. Kad se ozbiljnije u sve udubim,
u okolnosti koje su vladale Evropom par godina udaljenoj od
Prvog svetskog rata, čitajući vek iz umuzganih tapeta, do
ovog artističko-scientističkog susreta možda ni nije došlo. Jer
da je umesto Pikasa u Bistro ušao Brak... Ipak, držaću se
prvobitne '' Priča u prekidima '', koja je možda i zato nastala
takva kao da prati sumanutost pariske noći na početku
dvadesetog veka, koji se zapravo tek posla rata uspostavlja.
Svemir se te noći otvorio u petnaest minuta posle ponoći.
Upravo kada se veliko stablo platana srušilo, i sa druge
strane ulice Mišel, krošnjom prodrlo u bistro. Pravo pred
noge slikara. Kubiste. Kroz staklo i vazduh zasićen epohom
koja se formira. Udar groma posle provale neba koju oni nisu
ni primetili žučno diskutujući o ''životnim istinama koje su
od praiskona smeštene '' između ženskih nogu''. Na okruglom
stolu stajale su čaša crvenog vina i krigla piva. Obnovljena
postavka. I žene koje su strast i ludilo naizmenično vozdizali
i nipodaštavali. Boje svemira.
Pokušao je da zamisli koliko to mora da je velika
misao: Voda iz svemira, nalik na prozračne staklaste talase,
razliva se na sve strane i juri. Čak i za nama koji smo u
bistrou. Ali mogao je samo da misli o Bogu. Pablo međutim
već dugo vremene razmišlja o gospođicama koje namerava
da naslika. Bog je ime Boga, baš kao što je njegovo ime
Albert. Ipak, veoma ga je zamaralo da ovako razmišlja.
Video ih je u Avinjonu. U gradu papskih raskolnika kako u
raspuklo predvečerje nude ljubav. Pikaso. U noći koja
mora da bude pijana. Prozra čni staklasti talasi se zaista
naziru iz dubine Ajnštajnove glave koju završava kosom
koja je pretrpela dalekosežni strujni udar. Seks se odvija na
par koraka od nas, govori Španac. Iza ovih nebitnih zidova,
sa šarenim tepetima, jedna crnkinja upravo kopulira sa

96
mojim zemlja kom iz Saragose. Dieu je francusko ime za
Boga, izgovara Albert, i lepše mi se uklapa u misao o umu
univerzuma od mog maternjeg Gott. Osećao je, istovremeno,
da mu je glava vrlo velika. Okrenuo je poslednji list i umorno
pogledao u okruglu zelenu zemlju usred kes tenjastih
oblaka. Međutim, to je bio doživljaj još od popodneva.
Knjiga koju je čitao nije bila Biblija već Astrofizika.
Keplerova. Pitao se treba li glasati za zeleno ili za cr
veno, zato što je Beatriča jednog dana makazama isekla
zeleni somotski romboid sa pokrivača koji je namenila
Johanu i kazala mu da je Johan rđav čovek. On je
zapamtio samo da se iz prve opredelio za crvenu boju
dok o Johanu nije imao određeno mišljenje. Za Beatriče
za pouzdano znao da je luda. Johan je fizičar i zato
Albert nije želeo da poveruje u ovaj deo Pikasove priče u
koju i Beatriče, uostalom, ne spada. U noći sa gromom
ipak sve je bilo moguće. I čovek koji unosi gitaru. U
skoro pravilnim razma cima.
Grana bresta, onog sa druge strane ulice, okomito se
usadila u čašu crvenog vina. Grančica, zapravo.
Ajnštajnovo pivo je mirovalo. Kao i dopola pojedena
pogačica sa čvarcima. Iako je pena crnog piva zabeležila
promenu elektriciteta. Grafikon intenziteta. U uglu je
neko pušio lulu dok je prigušeni smeh crnkinje iz budoara
nehajno lebdeo ponedeljkom koji je u Parizu započeo pre
tri-četvrt sata. Pikaso, koji je možda bio zapravo Brak, ali
neki kubista svakako i sve jedno, rasejano ali srdačno
odobravao je priču koja tek treba da preokrene čovekov
položaj u galaksiji. Znao je da je ovo ushićenje je mnogo
bezazlenije od mnogih drugih načina zavođenja i ne bi
trebalo nikome da smeta. Zavodljivost svetova iz
unutrašnje dimenzije. Brzina čiju nevidljivost možda
prikazuje brest kroz koji je munja uplivala u Pikasovo
crveno vino. Nacrt za nastavak Gaudijeve katedrale, koji je

97
još proletos stavio u unutrašnji džep svog modro-plavog
sakoa, što je noć bila bliže jutru, pariskom, pigalskom,
francuski mirisavom, sve mu je više ličio na Albertovu
priču. Dok u glavi, igrajući se, slaže u niz sve troglove koje
u kafani pronalazi, crnkinja, ili možda je zapravo u pitanju
bila mulatkinja, se ućutala, pomišla, iako bi to trebalo da
bude Albertova misao: Da li inercija tela zavisi od njegove
energije? Ovaj, međutim, pošto do 1905. ima još vremena,
sanjari: biće divno u krevetu kad se čaršavi malo zagreju.
Kad se legne, tako su hladni. On uzdrhta na pomisao kako
su isprva zaista hladni. U Novom Sadu, u Milevinoj
kući je grejanje baš slabo. Onda mu iz sentimenta pokulja
spoznaja da je Lučija otelovljenje načela prirode, spratnostii,
zemlje, preticanja, plodnosti, možda čak i prilično jedinstven
simbol u citatnosti, jer nikad još načelo beskrajne vitalnosti i
aspekt nedokazivog besmisla nadrealne prirode nije se tako
oštro ocrtao u tako dubokom i tako ljudski značajnom
ogledalu. Bez obzira što je ona Italijanka i glumica.
Osećao da je toliko voli da bi je naj radije odmah odveo
sa sobom. Nazad, u Mužen. Alber na kratko odluta: bilo
mu je teško što ne zna dobro šta znači politika, i što ne zna
gde se završava vasiona. Osetio se malim i slabim. Kad će
on biti naivan o nervin kao đaci koji uče pesništvo i
govorništvo? Oni imaju duboke glasove, glomazne cipele i
uče trigonometriju. To je veoma daleko. I bi mu muka od
mišljenja Pablove misli. Koja je preticala njegovu naročito
na mestima gde ovaj misli stomakom. Matis neće doći
večeras. Brak, možda. Biglu je mrtav i uvređen. Fani, on ne
poznaje tu mladu damu koja je takođe mrtva. Pablo ih zna.
Bistro je prepun. Živih i mrtvih. Grom je bio. Vino miruje.
Pivo se peni. Pikasu se priviđa bik.
Iz jednog separea nenadano se pojavljuje Beta rođena
Bachmayer. Nemica koja je ove noći izašla bez muža. Riste
Vukanovića. Njih dvoje izlažu ovde u Parisu, na Svetskoj

98
izložbi. Pikaso se cinično zablene u njen nimalo diskretan
dekolte. Grudi su znak raspoznavanja ras nih žena. Ova
slikarka, tvoja Nemica, ovde sa mužem Srbinom, živeće
dugo, skoro kao ja - ne bez vinske izmaglice dobacuje
Pablo. Jedna druga žena, Poljakinja je znala je da je on više
neće. Znala je po tome kako se sama osećala, po tome
kako je on nju gledao, po tome kako joj je govorio, i po
tome kako ju je peklo suvo grlo kad bi udahnula vazduh.
Kajala se što je dopustila sebi da se sakrije.
Devetnaestogodišnji Pikaso, kome je iz levog oka već virila
peta gospođica iz Avinjona, ona sa licem kao u psa, idući ka
toaletu teatralno saopšti indiferentnoj i pijanoj pariskoj
kafani: '' La pintura es más fuerte que yo, siempre consigue
que haga lo que ella quiere." Kurva, definitivno mulatkinja iz
Maroka, možda je jedina u tom bistrou uspela da razume
kako kubista govori o tome kako je umetnost jača od njega.
Umetnost upravlja njime. Već slede ćeg trenutka, iz
kuhinje, nalivene mirisom belog luka, pržene slanine i
božolea, pojavila se sredovečna žena, tamnog tena, sa
slamnatim šeširom u rukama. Bez ikakve najave ona je
zapevala dubokim i suges tivnim glasom. Melodija je
bila potresna i prosto iskidane harmonije. Delići zvuka,
rapavi i oštrih ivica jedva su se prelivali jedan u drugi,
međutim iz polumraka zadnjeg dela bistroa kao da se
javljao naprosto opipljiv oblak tonova koji su iz sva
kog sekunda dobijali vizuelnu auru.Svi su pogledali u
nju i videli lice i plašt njenog pokrovitelja i znali su da je
on smrtno zaljubljen. Ali, tamo kuda su gledali, već
slede ćeg momenta bio je samo mrak: samo mračan nem
vazduh. Čuli su, ipak, njen tamni alt kako saoštava da
je njihov gospodar ranjen je smrtno na bojnom polju
kod Praga, daleko preko mora. I oni su glasno
ponavljali: On je stajao na polju; ruka mu je pritis kivala
slabinu; lice mu je bilo bledo i čudnovato i nosio je beli

99
maršalski plašt. Žena je iznenada nestala. Pikaso upita
garsona koji je upravo prolazio pored njihovog stola: Na
kom je jeziku pevala ova dama. Konobar, ne prekidajući
hod, reče: Na cincarskom. Ali, madam Belimače večeras
još nije nastupila. Kasni. Vi, mora biti da ste je već ranije
slušali... ali dopusite da vam kažem i ovo - izgovori sedajući
pored Alberta, sklanjajući grančicu bresta, koja je u čaši
vina delovala vrlo živahno. Dakle: jedan od elemenata
reljefa na kojem se Uporiste ocrtava je lik njegove žene
Majke, Žozefine, u isto vreme konkretan do banalnosti i
natpsihološki u toj meri da deluje kao jedan od večnih
simbola života. Majka je u isti mah i mitsko biće i obična
prozivka. Ona je otelovljenje načela prirode, spratnostii,
zemlje, preticanja, plodnosti, možda čak i prilično jedinstven
simbol u citatnosti, jer nikad još načelo beskrajne vitalnosti i
aspekt nedokazivog besmisla nadrealne prirode nije se tako
oštro ocrtao u tako dubokom i tako ljudski značajnom
ogledalu. Dakle, naš car Napoleo je tamo prvi put umro.
Jedino nema mora. Lamanš je sa druge strane. I Temza.
Sena je kod nas.
Kubista, zapravo budući kubista, Pablo, Pikaso u
mladosti, verujući da Cincarka Belimače deluje u
sporazumu sa ovim konobarem, starim oko tridest godina,
poreklom najverovatnije iz Magreba, poravna maramu ,
crvenu i crnu, koju je nosio oko vrata, i bez ikakve
teatralnosti naprosto prođe kroz tanušni zid koji je delio
restoran od soba name njenih brzom izvšavanju plaćenih
snošaja. Od probijenog zvučnog zida u Pablovoj glavi
garson pada sa stolice, dok pivo Albertovo miruju na stolu
trpeći višestruko ubrzanje mehurića. Videći nesklad u
činjenicama koje se pojavljuju u bistrou i njegovoj okolini,
budući genije astro-fizike došapne konobaru, koji nije
delovao uopšte napito: Sabiranje brzina kako preporučujem ,
kratko rečeno, protivi se ljudskom iskustvu i razumu.

100
Prihvatanje tog načina sabiranja značilo bi odbacivanje svega
onoga što je tokom vekova o sabiranju saznavano i
potvrđivano. Pikaso međutim u budoaru ugleda bicikl i
sledećih petnaest minuta vozi isti vlažnim uličicama oko
bistroa ''Lapin Agile''. Na vratima, dvorišnim, pojavljuje se
čudna figura, kao iz neke nedefinisane budućnosti. Fransoaz,
studentkinju umetnosti, ona će upravo imata samo 23 godine.
Prelepa i samosvesna, živela je u Parizu maštajući o uspešnoj
umetničkoj karijeri. Noć kada će upoznati Pikasa učinila joj
se kao početak jedne uzbudljive fantazije. Pikaso, na
povratnoj putanji kroz rupu u zidu, koju je sam proizveo, bez
i jedne ogrebotine, skoro šesdeset godina stariji ne primećuje
odmah Fransoaz jer je sam, , tamo gde je boravio u
međuvremenu preminuo. Govori nešto o gospođi
Bachmayer, kaže da je otkrio kako je i to Neizgovoreno
takođe ime Boga; a kada se ma ko moli Bogu, muca, onda
Bog odmah zna da je ta osoba koja moli – Francuz jer
Španija nije svoja. Bombardovali su Barcelonu. Fašisti. Ali
iako ima raznih naziva za Boga na svim jezicima na svetu,
a Bog razume šta svi ljudi koji se mole kažu na svojim
raznim jezicima, ipak Bog ostaje uvek isti Bog i pravo ime
Boga je Neizgovor. Tako je kod njih Baskijaca. I
Katalonaca. Betin muž je odsutan. Ajnštajn merka
zemljakinju. Bog je blagonaklon. Zajasnela munja u
oknu.
Odjednom mulatkinja, igračica i protitutka, u
bistrou zaposlena zvanično kao sudo pera, podiže ruku,
pogleda na mali sat i reče: »Moram da odem«; opraštala
se sa svima pojedinačno, ne pozvavši Alberta u stranu,
ne rekavši mu ni gde će se ponovo videti, to veče ili
kojega drugog dana. On se ne usudi upitati je, rado bi
bio pošao s njom, a bio je primoran, i ne osvrnuvši se za
njom, da s osmehom odgovori na neko pitanje naknadno
prispelog Pjeroa, ali srce mu je užasno tuklo. Pablu

101
posta na mah jasno da je u ovom kafeu sve nemoguće.
I crveno. Čak, pomalo geometrijski preje dnostavno.
Njegov prolazak kroz gipsani zid oblepljen šarenim
tapetama od pre dva sata, mulatkinjim javnim
saglašavanjem sa Ajnštajnom, postao je sasvim
normalan. Sa susednog stola, za kojim pored čoveka
po izglednu sličnom apačima sa pariskih oskurnih
ulica sedela jedna starija gospođa sasvim sede kose i
crnih slepačkih naočara, čula se neobična priča o
crnom psu koji, očiju krupnih kao fenjeri, koji noću luta
duž Sene? Pričalo se, pričaju oni u toj priči, da je to duh
nekog ubice. Telom mi prostruja jeza od straha iako ja
samo, sasvim izvan priče, o mogućem susretu Pikasa i
Ajnštajna, mnogo godina kasnije, pokušavam da
razaznam istinu. Pika sovu. Ajnštajnovu.
Mulatkinjinu. Starice sa slepačkim naočarima.
Vlasnika bistroa. Gospođe Bachmayer ili Johana koji je
još potpuno nedefinisan u mom bauljanju po sećanju na koje
sam sasvim slučano nabasao započinjuči priču o damama iz
Avinjona odnosno Milevi Marić. To, naravno, nije izvan
fame o gospođi Sonie Delanay. Ali, ta noć, sa olujom,
gromom, grančicom platana, ili to beše brest, u čaši crvenog
vina Pikasovoj, zadobija još jedno ičašenje: Priča mi onaj
konobar: Slikar mi skreće pažnju da je i Napoleon III
iščezao trenutak posle nje. Cincarke.To je sigurno bilo
dogovoreno između njih, dodaje on, mora biti da ga je
sačekala dole na obali, ali iz pristojnosti nisu hteli da se
istovremeno oproste. Ona je njegova ljubavnica. Slikar,
da li Pablo ili Mane koji je tek uzgred umešan, možda
baš Matis? On, Ajnštajn, ili muž Bete Bachmayer, neki
Vukanović? Sve je moguće u Parizu na početku veka. Ali
Napoleon III je samo jedan. Ali kako je neopažen boravio
toliko sati u ''Lapin Agile'' neprimećen od gospodina Biglua
koji se pored novinarstva, čime je izdrzavao, sebe i

102
ljubavnicu Fani, bavio i pisanjem detektivskih, petparačkih
romana, i sasvim nepolitičnim cinkarenjem policiji. Napoleon
III !? Zar je tako nešto moguće. I ko je ona, žena koja ga čeka
tamo na obali. Sene? Da li je za to Bonaparta znao? Biglu je
zapravo već par dana mrtav ali zanaos priče to zanemaruje jer
druge su nelogičnosti zavodljivije.
Zapisničar ove seanse, Dominik Kleu, zvanični
policijski doušnik petog departmana, moj izvor, nastavljač
Biglua, na ovom mestu na trenutak gubi nit radnje i
koncentraciju: Al bert, koji mu simultano objašnjava
nejasne detalje, boravi u toaletu duže od petnaest
minuta. Kroz prozore dopire miris maslinovog ulja, u kome
prže ribu, na ulicu lete pomije i čuje se svadljiv i brz razgovor
žena. Pikaso se neće vratiti. Uskoro će zora. Vozi se na biciklu sa
Fronsoaz. U sobi, sam decenijama, pamtio sam osećaj
hladne vode i ukus soli. I sećao se gospođe Sonie
Delanay. Mirisa punoće koji su su me uveli u zonu
njegovog razlikovanja. Bio je to boravak u sobi
zaposednutoj cvetnim tapetama. I stenicama. Preko puta
restorana u kome je sanjo prizore agonije i ekstaze. Uz
izvođenje opesnarstva javnih žena i svod nika. Pariz je
bio čaroban. Planete uzburkane. On, da li sam to ja, u
mimoilaženju sa istorijom. Delovi snova: bela kafa, pliš,
apsint. Dok čita prošlost koju je ispodvlačio. Kolači sa
suvim grožđem. Ono sa Napoleon III je već politika.
Cincarska posla. Vaterlo. Zvezde. Čovek po poslednji put
unese gitaru u bistro. Jutro je. Hladna voda. So. Nož. Bik,
na nebu. Slika koja se urušava u sebe. Preostali samo
šareni tapeti. I stenice.

103
POŽAR NA DNU LETA

Sve što je pronađeno iza tog požara u polju
dvadesetak kilometara od grada, s desne strane letnjeg puta
koji vodi do skele koja prevozi meštane između banatskog
sela Taraša i bačke obale, osim nagorelog muškog leša,
mogle se svesti na stotinak eksera, nešto metalnih spoj nica,
malo izvitoperenog lima i jednog predmeta nalik na drveni
trupac, neuobičajeno zaob ljenog i nečim što liči na morsku
so zaštićen i od vatre. U dosta preciznom zapisniku
vatrogasne ekipe, koja je, doduše sa zakašnjenjem od dva
dana, stigla na zgarište, konstatuje se, s neuobičajenim
filozofiranjem, i sledeće: "na samom rubu vatrene stihije,
koja je po svemu sudeći sasvim spalila neki brod, nije jasno

104
da li je u pitanju rečni brod jer ostaci podsećaju na morski
objekat , kao što je i krajne neobično što se isti nalazio toliko
udaljen od svake vode, kilometar od ovdašnje reke i ko zna
koliko kilometara od najbližeg mora, preostalo je netaknuto
strašilo, visoko 1.85, sa plehanim šeširom, glavom od
bundeve u koju su usađene plastične oči. Težina ovog
čovekolikog predmeta je 12 kilograma i 3o grama. Leš
nepoznatog muškarca bele rase, u dosta dobrom stanju,
imajući u vidu intenzitet vatre, iako sasvim nag, bez tragova
zloupotrebe, prenet je u mrtvačnicu u Kikindi ( po izričitoj
naredbi velikog župana). Takođe, evidentirana je i jedva
nagorela "lutka", u stručnoj literaturi naznačena kao
"Pulena", koja je po svemu sudeći bila pričvršćena za pramac
broda koji je u pomenutom požaru sasvim izgoreo. Nešto
neobično je konstatovano i u slučaju strašila, naime uočen je
deo tela koji strašila obićno ne poseduju, ali zaključke
prepuštamo labora torijskim analizama".
Ono što se iz nejasnih razloga ne nalazi u ovom
zapisniku, datiranom u april 1919. godine, jeste podatak da je
ispod sirene-lutke-pulene, koji santimentar uronjena u
zemlju, pronađena svojevrsna "pčelarska kutija", relativno
primitivna naprava koja služi šrevashodno za beleženje
zvukova prirode. Zato, valja znati da sve što je napisano u
ovom tekstu , naravno izuzev neophodnih objašnjenja s moje
strane, kao slučajnog prolaznika, jeste svojevrstan i doslovan
citat zabeleženih podataka sačuvanih u pomenutoj kutiji.
Dešifrovanje zapisa iz "pčelarske kutije", koja ima sličnu
funkciju kao i savremene "crne kutije" iz modernih
prevoznih sredstava, trajala je više od godinu dana jer je
izuzetno bilo teško okupiti tim stručnjaka za ovu napravu
konstruisanu još pre dva veka po principima klasičnog izumi
telja PseudoBorgesa. Ova banatska verzija ''kutije koja
osluškuje glasove prirode'' najverovatnije je bila zakršljala iz
razloga uzastopnih sušnih godina ali i Svetskih ratova koji su

105
se u bliuskoj prošlosti odigrali. Napominjemo da je
transkripcija sporazumevanja Broda i ''Pulene’’ dosta
slobodno obrađena jer je u izvorniku bilo mesta na kojima se
misao, zbog dima i visoke temperaure tokom požara, jedva
probijala. Ostalo je čitljivo. Akterima ove drame, koja se
završila požarom, gušenjem, sagorevanjem odnosno
slepilom, bili smo prinuđeni da damo proizvoljna imena i
nazive jer do današnjeg dana nismo došli do verodostojnijih
podataka o njima. Ovo što sledi je, dakle, govor, diktat,
Pčelarske kutije. Glas iz voska zalivenog u živi kreč.
Napominjem da se na kraju službene beleške vatrogasaca, ili
policijaca, nalazi potpis izvesnog Hortman Isidora. Čoveka
koji ima isto prezime kao i veliki župan. Ali, kao što će se
ispostaviti kroz trideset i pet godina, i kao lice koje trenutno
imenujem kao
izgnanik
Nepristojno u duši nag, usred sveže pokošenog
banatskog polja raži, noću u brodu kao zift crnom, zagnjuren
u izmaštanu modru vodu koja je u direktnom dosluhu sa
nebom, kao zavet izgovaram ono što sledi. Ovde sam samo
zato što negde moram da jesam. Ovo je, dakle, očajnički
pokušaj da napravim razliku između svoje realne egzistencije
i svoje fikcije koja je, kao što će se pokazati, znatna i skoro
neprozirna. Naravno, sve je to nemoguće ali zar to nije
uostalom i sudbina većine poduhvata. Sledi i pokušaj
hirurškog razdvajanja samog sebe od navike da trećim licem,
ne samo u svesnom prostoru, guram život i svet uopšte pod
zatam njenu stranu ogledala. Dok izgovaram ove rečenice i
sam slutim kako mi iz njih, iz suprotnog smera, u susret ide
iskežena ironija. Neko je kobilicu broda katranom zacrnio.
Ali, iza svake idile sledi barem groteska. Polje raži kao da
sluti zgarište. Avioni uskoro stižu. U grešci prevođenja
buduće istorije zatečen, namernoj i idealizmom motivisanoj,

106
moram mač preduge rečenice da gutam. Napušta me stid.
Pokušaj da lažnim novcem pomerim neminovne datume
krahom se završio. Kovači lažnog novca najčešće ostanu
kratkih rukava. Žid je u mom slučaju visok kao zid. Čitam ga
dok nasumice lutam vrbacima i mrtvajama. Na juriš
poverilaca, iz knjiga i stvarnog života, od kojih sam vreme
pozajmio, samo me vetar upozorava. Da li sam izgnanik ili
otpadnik, ni sam siguran ali je evidentno da sam u dubokom
nesporazumu sa svim i svačim. Begunac od rata. Ne vidim,
na primer, u vodu mlaku zagnjuren, jasno liniju svog
budućeg prostora. Ona je tu, ipak. Surovo bliska. Linija iza
koje započinje buka i bes silnih. Živim u vremenu koje nije
moje. Sa brodom i lutkom u intimi. Danju realan, noću
stvaran. Voda u pukotini koja mi je materica sve je toplija. I
prebrzo se isparava. Rov koji se iz Tise pruža kojom sam
pobegao. Blato koje me lepljivom vrelinom podseća. Krajem
tog dana, kada je za mene sve počelo, umesto sna zapljusnuo
me je haos koji sam decenijama pokušavao pisanjem da
zauzdam. Pisac u život prognan. Iz sebe izašao bežim
evidentno već mesecima se ne udaljavajući od havarisanog
broda. Ili je to maketa nekog opita koji treba da dokaže
otpornost ravnice. Na mestu gde je neko sidro zakopao,
molim se s večeri, da mi greh koji noću, već nedeljama,
činim oprosti. Probao sam da, opisivanjem duboke slike
koju sam za pamtio, i osluškivanjem njenog unutrašnjeg
zvuka, prizoru oduzmem oštrinu koja je parala moj život na
izmaku sna. Znam da su posna polja, tik ispred mene, već
puna crnih ptica. Posle žege leto će izdajnički nestati. Mraz
će skočiti iz prikrajka. Nebo se nad gradom već svaku noć
naglo hladi. Rakete suncu ovog avgusta snagu uzimaju. Da li
pogrešne godine u zbiru mogu ipak običnom nulom da se
završe? Srne koje sam morao po sećanju da opevam,
svakodnevno odlaze. U vrelom danu prozuračnost mi ne
dopušta da ih sledim. Budući prizor poznajem. Samo me

107
razmak sprečava. Grad. Odluka. Put. Predaja. Smisao otpora.
Magla je oduvek postojala, moj prijatelj slikar mi je samo
ljude nacrtao. U magli potom da nestanu. Ljudi koji progone.
Kroz brod noću vetrovi. Jarbol glasove sakuplja. Vidim slike.
Budućnost neposredna. Vetar je trave presložio. Ptice slici
boju pozobale. Strašilo se, očekivano, za knjige opscene
opredelilo. Ova spodoba koja deli sa nama delo između
suncokreta i kukuruza. Čita ih naglas pa potom jede. Stranu
po stranu. Ludak sa slamom u glavi. Dugi su dani samoće u
atarima stepskim. On je u polju mnogo duže od mene. I duže
će ostati. Možda će odmah posle proleća zima. Možda sam
leto prespavao u ovoj mlaki. Bunovan mi je boravak u ovom
budžaku ravnice. I mrak koji će mi se na obrok navaliti. Dok
me svuda prati onaj sa loncem na glavi. Nespreman na
činjenicu da se to upravo preda mnom događa, vožnju kroz
javu sam nastavio sa izrazitim prezirom. Kao da se ono što
me proganja više ne dešava. Imam utisak da mi je rutina
prejaka da bi shvatio svu dramatičnost onog što se valja
elipsom koja me jedina hoće. Kada sam iz knjige izašao niko
me nije upozorio na strašila koja poljima tumaraju.
Autoputem koji me, za sada zaobilazi, nešto se valja
gužvajući okolnu prirodu. Tenkovi protekli. Glavnim putem.
Bila je to čista demonstracija otuđene snage, za koju će se
ubrzo pokazati da nije imala pravog gospodara. Mnogi su bili
ubeđeni da ih moć sledi ali ona je već iz sebe same zlo
stvarala. Dok ja nebo čitam, neko mi naredne decenije
poništava! Idem zato tim poljem što neposredno iza grada se
dešava. Letim. Zver u meni peva. U nazad briše zasluge. U
glavi početka nema. Krenulo je ludilo koje će prestati tek kad
se samo od sebe razgradi. U mene golog gleda neki tuđi bog.
Dok ležim u mlaki, u sred ostriganog polja glasno i kasno
kažem: Krenulo je mojom zemljom ludilo. Do reke mi je
daleko. Hod me ostavio. Lutku kad bih probudio. Da me na
brod kao putnika primi. Da uplovimo u glavni tok. Pa makar

108
je ljubio tako suvu i od poljskog vetra ogrubelu. Uljez sam
koji noću sklonište od praznine u brodskoj utrobi traži.
Vojnike čujem kako se s zavičajem dovikuju. Za brod
zakovana ti čutiš. Strašilo u maskirnoj odeždi ćuti. I smera.

pulena

109
Sa jarbola, nagore, ruši mi se misao i davna emocija.
Raskopčao mi je bluzu, svukao me, a da me posle onog
prvog dodira nije opet poljubio. Možda je to sudbina sirena
prikovanih za pramac jedrenjaka kakav je ovaj bio pre nego
što se nasukao, ovde u polju na koje je i vreme za boravilo.
Moj brod sa sećanjem na sinja mora. Pad sred uspinjanja,
Odložen uspon ipak je božanska preporuka direktno meni
upućena. Na svom brodu i on je nag u duši, kako sam kaže,
ali polje požnjeveno se kao provalija između nas isprečila,
premda sam na pramcu tog crnog broda možda i zauvek
prikucana. Bila sam žena svih mornara. Sada samujem sa
gvožđem u leđima. Moja raskopčana bluza izložila me
pogledima svih koji zalutaju ovim predelom koji na
čekaonicu liči. Sama sa tim čudnim likom. Da li je zaista
poželeo da vodi ljubav sa mnom ili mu se poljubac oteo. On
je, navodno, nešto na tu temu zapisao u svom oproštajnom
zaspisu. U knjizi koju je strašilo preksinoć pojelo. Bez imena
i pola, ali ja sam je prihvatila kao da je baš na mene
naslovljeno. Kada mi je prišao, nag i od vetra prozračan,
pomislila sam da ćemo zaploviti. Na vodi oživim i kao da mi
ruke ponovo izniknu. Bluza moja, od jedra skrojena kao da je
sama spala i grudi od plemenitog drveta mu ponudila. Ali,
vazduh i snovi između mene i cilja bili su prekomerni.
Gvožđe kojim sam sa brodom spojena usijalo se od
dvosmernih poruka. Struja koja je posle toliko godina iz
mojih bradavica potekla, jer one su njegovim dodirom
oživele, u kobilici broda probudile su sećanja na plovidbu. I
ljubomoru. Sećanje na vreme kada sam reke i mora svojim
nagim grudima, na pramcu čvrsto zakovana, u peni i
kovitlacu zasecala. Udar strasti koji je u meni taj čudak što
nag brodom krstari obnovio davno je zamrli porodični
razgovor. Drvo od kojeg smo brod i ja sazdani, posredstvom
već zarđalog gvožđa, sećajući se roditeljske šume iz koje
smo davno izdvojeni, u pustinji plovidbe bez vode,

110
progovorilo je tmurnim zvukom dugog ćutanja. Pokušavam
da oslobodim sebe krivice za izneveren plamen koji je
njegov dodir u mom drvenom telu izazvao. Trup broda, što
sred polja konači, zakasnelu ljubomoru mi emituje sasušenim
vlaknima. Ja sam i stvar, kao i taj brod čija rebra se sve više
predaju vetru i svetlosti. Znam da se i boja kojom moja glava
na ljudsku podseća sve brže otpada. Nemam ogledalo ali u
dugi koja se povremeno javlja vidim svoj lik koji sve više na
običan trupac naliči. Moje su ga grudi, još dovoljnom
prkosne i očuvane, nečijom košuljom od jedara načinjenoj,
privukle i prevarile. Njega, izgnanika, begunca, samotnika,
muškarca ko zna od kog rata pobegao. Tek ga je poljubac u
moje usne od loših vremena ispucale, od boje napuštene,
suve i beznadežne, u stvarnost vratio. Srce moje drveno, čvor
u preseku skriven, ipak se pokrenulo i brodu nasukanom dalo
lažnu nadu plovidbe. Bluze raskopčane, od njega zavarana,
verovatno ću doveka u ravnicu grudima da se oslanjam. Dok
sa brodom se ne raspadnem jer nema nikog da me od pramca
odvoji, makar i zmajem da me zameni pred neku vojnu.
Ruke, još mi samo u sećanju postoji uspomena na njih, mi ne
mogu pomoći, ne da grudi prekrijem, već da ih ka nebu u
molitvi usmerim. Muškarac koji me je dodirom probudio,
mom drvenom sklopu podario, ne život, jer ga ni ranije nije
imao, već kontakt sa brodom, vazduhom, nebom, zasluzio je
da bogove izmolim za bolja vremena. Gvozdena spojka iz
pramca u telo moje što uranja - opet je osećam kao slatku
patnju koja me vozdiže u biće koje brodu sreću daje. Brod,
moja sudbina nasukana u crnici, sebe noćas kroz jecaj snage
osetio. Izgnanik zaokupljen zemnom strašću zaboravio je na
strašilo koje slova guta i smera osvetu. U meni žensko diše
kroz so koja me zarobila.

izgnanik, opet.

111
Po vodi bi da idem dok sanjam. U kobilici broda sakriven.
Da letim, takođe. U oblacima arhangel jedan lebdi i ćuti,
iako zna. Knjiga mi u ruci. Bela kao zastava predaje.
Divokoza na najvišem brdu peva, dvesto kilometara dalje, iz
tuđe uspomene. Kao nas slici u kući koja je bila moj dom.
Strašilo se smeje mom ulagivanju bogovima. Dok kraj
seoskog puta prolaze vozila gruba i kolone uplašene, pitam
glasno prostor i dubinu: da li se to neka masovna molitva
priprema ili predstoji važna utakmica. Na rat ni ne
pomišljam. Probudi ću se. Svakako. Voda je sveta samo dok s
neba pada - šapuće mi vetar. I mač dugih rečenica koji kao
fakir gutam seća me na reči mog poznanik. Jednog od onih
dana zatekao sam ga na aerodromu kako iščekuje ptica da
postane. Govorio mi je o nekim slikama moderne apokalipse
koje je sanjao. Ja nikako nisam želeo da poverujem da je baš
ovaj dan onaj u kome se nevidljiva nesreća prvi put
prikazala. Oni koji su trebali nisu je videli. Nije bilo nikog
da je prepozna u pravim dimenzijama. Onaj koji nas je
uzdigao, ubrzano je dogorevao. Hteo je da bude prorok a
poataće zlotvor. Kasno sam shvatio da sve izvan onog što
pogledom obuhvatim jeste beznađe. Lutka koja me čežnjivo
gleda, zauvek prikovana za pramac ovog broda u kome sam
dobrovoljno izgnan, pomorci je zovu Pulenom, jedini je
stvor, ako stvar to može da bude, koji me na ovom svetu
primećuje. Umišljam možda njen čežnjiv pogled ali ipak je
jedina... Znam da je suludo što sam je noćas poljubio. Čak mi
se pričinilo kao da mi je uzvratila. Mora biti da se gubim. Te
noćne ekplozije i grmljavine iz dana u dan me slamaju. Na
brod i mene još bombe ne padaju. Mora biti da me štiti moja
Pulena. Raskopčane bluze, od platna za olujno jedro
skrojene. Ova zlatokosa lutka iz Dubrovnika, ime grada u
kome je isklesana piše na samom spoju sa brodom, sada me
prekorno gleda. Možda je posle poljupca i nešto više
očekivala ali moje ludilo nije još do te tačke dospelo. Strašilo

112
u daljini, oči su mu neobične za tako privremenu napravu,
verovatno je špijun onih koji su me dovde proterali. Ptice
koje mu na ramena sleću sigruno su mu saveznici. Prenosioci
poruka. Moram biti oprezniji. Možda je baš strogost bila
jedini put do cilja koji luta. Da sam se blagovremeno
pripremio za dan konačnog raspada, možda bih telo
premestio na zapad horizonta. U knjigu koja slova nema,
strašilo se već danima njima hrani, jede ih kao grožđe, tuga
se i besmisao sabrali. I bes sveta. Snove i vazduh kako da
napustim. Prostranstvo tog sveta i horizont raspet čime da
nadomestim kad sapet sam u mnoštvu vremena što u
ravničarskoj noći klija. pobegao sam bez prave ideje kuda ću.
Bez prošlosti i bez budućnosti, očišćen od vremena, izganik
sam koji izmišlja dan koji sve objedinjuje, koji sažima biće
svih ostalih dana. Grabljivica se, koju je san iz horoskopa
pozajmio, iznova javlja: Oni su na zlu radili a mi se pravili
nevešti. Ili je to zlo sudbinski naišlo, po istorijskom
časovniku probuđeno iz naših vekovnih omraza. Slojevi
mržnje se sada na suncu otapaju. U daljini ravnica se zatvara.
Sa zida, nagore, ruši se misao moja. Odložen je uspon jer cilj
se izmakao. Nisam se ni probudio, samo sam počeo da
marširam. Usput sam shvatio zašto je brod tako daleko na
suvom ukotvljen. Kad bih se zaželeo realnosti, nesposobnost
da je uhvatim bi se isprečila. Prava imena mogao sam jedino
iz dubine pamćenja da dozovem. Podsećalo me je na to da
sam nekada i sam bio deo nečega što prava istorija nikako ne
može negativno oceniti. U višku vremena koji me zaliva
zatvorski zidovi cvetaju. Mogu da odem na sve četiri strane
sveta ali ne znam zašto bih to činio. Nebo je svuda ovo. Na
umu mi je kraj citata nečega što mi klizi iz vidokruga
Svakodnevni život bi opet izronio na površinu. Zatim, sav
onaj mrak u pozadini naših promašaja. Na sve sam se, dakle,
navikavao. Shvatao sam da sve započinje. Seva s desna i
leva. Pada to moja planeta na glavu dok modra me voda

113
uzima. Tisa u blizini teče. U sred pokošenog raženog polja
brod moj crn kao zift, do pola pun modre vode, ćuti. U brodu
voda, brod na suvom. Kažem – moj brod kao da Pulene
nema. Nag i nem, zanemeo, ućutao, govor potisnuo, do golih
kraljeva igram odlučujuću partiju.Strašilo beleži sve. Neko
od nas, ja protiv svih onih koji mišljenje preziru, u polju
zavek će ostati. Strašilo već i moju odeću nosi. I knjigu čita
opscenu. Arhangel mu u misao sleće. Čas kao da je
milosrdan a zatim divokozu neosedlanu jašući.Sa slike u
spavaćoj sobi. U domu koji više ne postoji. Moj crni brod
duboko je nasukan u raži. I kiše, i snegove, i noći i duboko
oranje sačekaće. Moj se dvojnik i ja nismo se čuli i videli
godinama, a po svemu sudeći nećemo se nikada više ni
susresti. Uzimam sebi, ipak, slobodu da, dvojniče moj, te
zamolim da učiniš za mene nešto što se graniči sa ludošću.
Spoljašnje sile vrebaju nas odmah iza nepostojećeg. Onog što
raste u kukuruzištu. Priznajem, delimično se ovde radi o
sujeti. Ipak, uveren sam da si ti jedini čovek od onih koje
znam, ako si uopšte ljudsko biće, tako kako si dvostruko
sklopljen, koje je u stanju da to za mene učini. Voleo bih
kada bi mi pokazao put koji vodi do praznih ljudi. Jer osećam
se kao ptica koja kao da je izgubila moć da prestane da se
seli. Praznog čoveka umesto strašila da postavim u polje.
Knjigu opscenu koja o tajnom životu svetaca govori da mu
uzmem. Strašilo sa praznim čovekom da sparim -
hermafrodita sopstvenog u dolap da upregnem. I brod moj
nasukani vrtlogom u vazduh da dignem. Ili u zemlju da ga
zakopam. Znam da imaš u sebi dovoljno upornostii i savesti
da učiniš veliku uslugu čoveku. Ti, strašilo moje sred strnjike
zaboravljeno. Dvojniče moj. Sakrio sam se ovde od zla koje
se u vertikalni prostor uvuklo gde milost i sloboda jesu same.
Okomilo se na mene i moju porodicu. Sve ovo zvuči bedno,
priznajem, i proračunato. San mi je grešan. Možda pišem
pesmu koja je u začetku prokleta. Svemir svakako šeta. Ne

114
pozivam se na boga ali, moram ti priznati, u ovom momentu,
pomišljam i na njega! U tanjiru skoro mom san zateknem i
kašiku praznu. Znak. Poruka. Glad buduća. Susret me njihov
opomene na oseku skoru. Brod moj u kome nag letujem
uskoro će bez sunca ostati. Iz sveta sprema se neka
nepoznata tama. Leto uzmiče. Šta da sa maglom započnem i
alatkom tupom. Kašika moja nasuprot pretnje u kojoj i glad
se propinje. Brod moj nasukani kao da se oluji raduje.
Ravnica mu dosadila. U rebrima rodno korenje i vlagu sluti.
Ležim na palubi kao da krovu sveta.Tanjir što s prolaznikom
delim, miruje i ćuti. Prazan je i providan. Da li da jedem i san
zanemarim: Prolaznika nema. Priviđa mi se kašika kako
raste. Red je obroka pore mećen. Na tavanici koje nema, sto
se ogleda: San me opet obavija. U tanjiru skoro mom pobuna
cela. Iz moje glave izmišljena bura u jedra davno nestala
duva. Brod škripi, da napusti postriženo polje se sprema. Da
li ga je na to sam ovaj nestvarni prostor inspirisao, ili je sa
već stvorenom odlukom dospeo u ovu zemlju. ja ga
neodlučnost provocira na nesvakidašnje poduhvate. U ovom
trenutku nije ni važno što nisam mornar već sprovodnik
strašila i praznih ljudi. Izganik po sopstvenoj volji. Za lice
pitam svoje prolaznika s kojim tanjir delim, iako ga nema niti
znam kada će pristići. U snu mom takođe ničeg nema. Kašika
još drema usred jave Dvostruka je praznina u naručju jeze
gola kao i ja. Nema ni slanika Doručak iz tame nevoljni sto
rasprema. Krova našeg nema. Mi smo moja fikcija. Nestao
sam iz vidljivog sveta. Ko bi normalan sa brodskom lutkom
ljubav vodio. Kao da ipak mi ezoterični prizori ovdašnje
onostrane lepote i trodimenzionalne sve tlosti ostavljaju
otvorena vrata da se vratim kad poželim. Samo kad bih znao
zašto bih to činio. U božansko sam se već drznuo. Na one do
boga krenuo. Za zaveru sa strašilom ih optužio. Grom mogu
uskoro u teme da očekujem. Rat od koga sam izbegao sa svih
me strana i dalje susti že. Sirenu sam uvredio. Poljupcem je

115
uznemirio. Moja Pulena na brodu koji ravnica guta tuguje.
Da li je dvojnik koji me vreba iz prikrajka zapravo čovek bez
svojstava kojim bih mogao strašilo na straži da zamenim? Ili
je on već u strašilo ušao. Zavera je u toku.Kašikom jedva
mogu da srknem ukus leta, Ma kakvo ono bilo. Nebo se nad
gradom hladi. Trave su već poslušale pretnju. U čaju med
nekad beše. Sećam se. Dan se svejedno topi. Kiše još nema.
U rano leto su ušle slike iz jesenjeg kalendara. Dal pogrešne?
U materici koju sam u zemlji izdubio mi sve neudobnije.
Nema više prisnosti sa mlakim blatom u kome dan provodim.
Kada ne lutam poljem u strašilo prerušen. Da me vojska ne
opazi. Kada mi se priviđa.Dom me nedaleki iskušava. Kazan
sledi. Pakao usred polja. Vrelina u stomaku. Reka predaleko.
Samo još nebo na glavu da mi padne. Pulena se sve više u
sebe povlači. Kao da je brod grižom savesti sputava. Stašilo
se ljuti. Preti mi priroda.Jer njen je rod i

srtrašilo

Već mesecima smo sami, u pokošenom polju, iako
jedno pored drugog. Izgnanik, brod, Pulena i ja, strašilo, bez
stvarne funkcije u polju koje ptice zaobilaze. Ja sam tu jedini
pravi ausajder. Koga ja već godinu plašim? Neke crne misli.
Jedino njih i ima u beskrajnom monologu Izganikovom. On
se, ne otvarajući usta, od ranog jutra sa nekim koga nema na
vidiku, razgovara, svađa i i žali. Taj njegov govor, koji kao
da mu iz samog tela izvire, samo Pulena, koju ja zovem
Alisa, iako je ona pomorska sirena, i ja čujemo. Za brod
nisam siguran da ga razume iako ja njegovo, brodsko
oglašavanje jedrima, i mrmljanje rebrima, jasno
prepoznajem. I budno pratim. Kada sam ja dospeo u ovo
polje, brod i pulena na njegovom pramcu već su bili prisutni.
Mene su usadili u tlo i posle branja lubenica zaboravili.

116
Čovek, je s početka bio u vojničkoj, maskirnoj opremi.
Kasnije, sve do dana današnjeg, potpuno je go. Došao je u
neko pras kozorje. Ukopao se u zemlju do glave. Dok je
sunce ne vadi se iz tla. Na mene je premestio svoju bluzu.
Rekao je da se zove Izgnanik. Okomio se, međutim, na
Pulenu. Rekao bih da je dezerter. On me očigledno ne voli.
Ćak je i nju pokrio nekom svojom krpom. Da je sakrije od
mene. Ja sam se, ipak, odmah zagledao u zlatokosu lutku
koja sa brodom, kome samo voda nedostaje, nasukana postoji
u epicentru beskrajne ravnice. Ona plava. Teget. Brod je
nasukan u polju, pulena, sirena, lutka drvena, moja
obožavana, za njega je prikovana. Čujem je ponekad, noću,
kako tiho plače. Da li zbog toga što i njoj voda i plovidba
nedostaju ili je možda neka druga tuga mori. More bivše.
Govori taj suludi muškarac o praznom čoveku kojim hoće da
me zameni. Ili kako ga on zove: dvojnik bez svojstava. Šta li
je namerio kad hoće njime da me "na straži zameni"? Kuje
neki plan kako broda da se dočepa. I spopada lutku svaki put
kad oluja ili provala oblaka poremete red stvari u ovom
odlomku ravnice. Pitam se, može li se vodom sprati otisak
sramote koju on Puleni nanosi. To što nemam pamćenje ne
znači da mi je strpljenje večno. Već danima smišljam šta mi
valja činiti. Izgnanik je prvi počeo da snuje kako da me
zameni. Sa onim bez svojstava. Rat je dakle prećutno
objavljen. I znam. Jednog dana kad grom dovoljno snažno
udari u vrh jarbola, ili još bolje u moj plehani šešir. Poruku
bogu sam već odaslao. Moj anđeo zaštitinik sve mu je rekao.
On, izgnanik, zove ga arhangeo. Bog naše prirode zna svoj
posao. Zakon opstanka će pre suditi. Ljubomora i opstanak.
Sve će odigrati kao letnja nepogoda. Preostaće samo nekom
slučajnom prolazniku da vlastima, posle događaja, javi
sledeće:
‘’Usred polja, belom svetlošću što podne čeka. Desilo
se neminovno. Telefon u dolmarskoj kući. Neko. Od negde:

117
Nekom: u nigdini. Zadnja pošta: bandera o horizont
pričvršćena. Vest konačna: samo je treba uručiti. Bela
svetlost iz lonca iskipela u leto. Niko živ preostao. Samo
prikaze i tesana građa. Polje obamrlo. Samo što nije odumrlo
Sunce prostrljeno u sred dana. Zvonjava telefonska unutar
tišine. Bandera u nebu. I kumrija Neko nekom javlja da je
umro Izgnanik koji je od života u osamu pobegao Iz bolnice
mu saopštavaju da više nije živ. Tamo su ga mogli prevesti.
da je bilo suđeno. Da zna i sam. Šta je sve izgubio. Ponašanje
i ritam da podesi. Onaj neko iz bele svetlosti. Tamo gde je
podne. I tišina sa adresom. U sred pustog polja. U godišnjem
dobu. Brod ne zna šta se događa. Pulena možda spava: I u
snu se osmehuje.Telefon ne čuje. Nastavlja da živi. U
blaženom neznanju. Znonjavu nije čula. Brodsko zvono je
zaribalo davno. Samo kumrija sve zna. U nesporazum što je
odletela. Kraj zapisa u vosku. Strašilo sve overava.
Ljubomorom. Rukopis groma, slučaja ili namere. Pulena je u
zemlji čuda. More sanja. Srne u zimu strašilo pojela.
Mrtvačnica na kraju grada ostalo zaboravila. Slučaj
prevezen. Svi izbegli upozoreni’’.
Sutradan, posle požara, Pulena je osvanula skoro
neoštećena, na sred paleža. Broda kao da nikad nije ni bilo.
Izganik mrtav i beo. Strašilo takođe: uvaljano u duboku so
koja je lutka sakupila na svojim morima. Pulena lišena tog
praha ubrzo će podleći kiši, vetru i suncu. Nevinost je ostala
bez razloga. Dvojnik Izganikov koji se izdavao za prolaznika
se vratio. Zatvorio ulaz u kome je begunac boravio. Tražio
nešto po pepelu. Pomokrio se i pomolio. I ugasio svetlo koje
još od proleća gori u ogledalu koje je Pulena u potaji
koristila.
U lokalnim novinama, negde u jesen, objavljena je
beleška o neobičnom požaru u taraškom ataru, na potezu
Šarengrad, Bjelina humka i Vučetićev salaš, pored Jeg dinog
kopova, o kome su vlasti anonimno izveštene dva dana pre

118
ne go što se dogodio, što ekipama vatrogasaca i policije nije
smetalo da na lice mesta izađu i istim tolikim zakašnjenjem.
Na kraju nepotpisanog zapisa kaže se kako osim ljudskih
drugih žrtva nije bilo. Dopisnik iz Elemira beše neki duhovit
čovek.

119
120
FILM U KOME SAM UČESTVOVAO

U sve naredne komplikacije upustio sam se naizgled
samo zbog slučajnog pronalaska komada iskrzane hartije,
naravno i konfuzije koja iz tog nesmotreno protumačenog
znaka sledi, iako se ne može poreći da je odluka da čitanje
potpuno zamenim postom, kuvane žitarice i voda, nije
izazvala primetne komplikacije na vezama sa mojim
uglavnom imaginarnim književnim junacima ali i sa
prijatelima koji jesu i nisu među živima. Neprimetno, u
opasnost su došle i svakodnevne životne realacije. Bilo je to
egzistiranje unutar jednog naprosto fimskog posmatranja
svega u okruženju. Trajao je film u kome jesam bez

121
mogućnosti da zaustavim projekciju, stanje koje me je
obuzelo bez upozorenja, uključujući sopstveno mišljenje i
osećanje. Uporedo se javljaju i zdravstveni problemi. Život
mi se naprosto tog vrelog leta izu zetno spoticao. A naizgled
bio sam u tom presudnom momentu opsednut potpuno
drugom temom. Nimalo književnom, Čak ni
egzistencijalnom. Do kraja banalnom. Pitanje je da li je
vredna i pominjanja u ovom tekstu koji ima ambiciju da
korespondira sa nekom vrstom mis tike. Sve što će biti
izrečeno, te do sitnica obazrive predostrožnosti i podrobnih
raščlanjavanja, moglo bi se uzeti kao postupak čija je svrha da
se izmigolje nepodnošljivom — previše opasnoj istini
proneverenog smisla. Ali, slučaj ili sudbina su hteli drugačije.
Leto usijano do granice izd ržljivosti izmešalo je život i
lektiru u melanž onog što pišem sa onim što mi se događa.
Detalje o prisluškivanju telefona, što sam zakonski
procesuirao, zanemarujem iako će taj rukavac mog života biti
u samoj zavšnici igre sa smislom skoro presudan. Ali, iz
jedne knjige, bez ideje sam kako pronaći konkretnu, prilikom
selidbe u novi stan, kojih se inače moj prijatelj Čedomir M.
inače užasava, a ja ih umereno ne podnosim, ispala je,
sasvim nenametljivo, ceduljica na kojoj je, ipak sasvim
rezolutno pisalo:
‘’Iznenada i bezuslovno u dvorac. Nema muzike.
Samo meštani su tamo. Čekaj, jer te čekaju. Prepoznaćeš kad
te prepoznaju. Ako i čuješ muziku, znaj da te iskušavaju. Svi
koji budu tamo jesu meštani. Na neki način. Osim jednog. To
sam ja. Ne pitaj ih ko su, čak i ako ti se učine poznati! Ne
predomišljaj se. Stvar je, dugoročno gledana, hitna!
Prepoznaćeš me jer sam različit. Pitaću te nešto o Listu.
Kompozitoru i pijanisti. Nije bitno da znaš odgovor, samo
klimni glavom.
"Onaj koji ti želi dobro".
Vodnik prve klase. Brekalo Mihailo. Vp. 23413/ 8

122
Dakle, ipak se izrekoh, banalnost koja me je u tom
čudnom trenutku zaokupila beše - selidba. Selidba u kišan
dan u sred leta. Banalnost koja iritira. I cedulja sa latentnom
pretnjom. Iz neke od 3456 knjiga, od kojih je 4 bilo iz
Gradske biblioteke. Koje su najsumljivije. Iz banal nog
iscurilo je urgentno. Kao nožem kroz bezvazdušje odaslat mi
je nalog ko zna kada. Iz kič me nečije, ko zna da li značajne,
jer ime Mihailo Brekalo mi deluje izrazito nedefinisano.
Ipak, odmah sam izvršio nalog. Odmah, u odnosu na pojavu
poruke. Kao zna sa kakvim zakaš njenjem od momenta kada
je poruka dospela u knjigu. Ipak, pravac - Dvorac u Ečki.
Noć je u avgustu. Vlaga gusta.U mraku tinja nervoza. Znam
da je zgradi oronuloj prošlost ukinuta. Za smisao skretanja
sa glavnog druma ne pitam. Brekalo. Tamo me sačekuje
miris izrazito sindi kalni. Ponedeljak. Bivši gospodari mu,
dekadentni i osiromašeno mrtvi dovoljno dugo u isto riji.
Mističnoj poruci bi više odgovarao sačuvani barok, jasnije
austrougarsko poreklo ambi jenta. Šank, skoro mračan.
Plastika i mrzovolja Pivo ni hladno ni mlako. Bezimeno.
Ukus miris željezničke stanice na periferiji.
A dvorac mentalno propao. Pijanac i šanker utonuli u
opšti mrak koji im stiže iz sela i bivšeg parka. Gola figura,
skulptura u fontani, doživi tek po koji dodir automobilskih
farova pre nego što noćna energija produži kao Beogradu. Da
li sam ja baš iznenada banuo ili je to neki zavet koji tek
noćas saznajem. Stariji vodnik – neka zajednička šifra
možda. Mrtvi prijatelji me to sačekuju. Jedan u "Pamfletima"
o Dvorcu pisao: Poseljačen buržujski brlog. Put za
prestonicu, i onako izlokan, otišao bez mene. Ja u mrak
skoro bez pravog povoda. Iz njega me neodređeno osmatra
kip kome samo glava nedostaje. U velikom ogledalu, na pod
spuštenom, pored mene još je neko. Pijanac sebe, začudo, ne
vidi iako je naspram staklene koprene. Muzike, koju bi mladi

123
List mogao da intonira, nema ili je nema, zvučala bi
sparušeno jer i krici paunova izostaju. Znam napamet tekst.
Umesto da režira Šekspira on je život puštao da ga ubada u
vene. U noćnoj sam kafani koju je poznavao. Slučaj i ja smo
sad sa njim.
Brekala nema iako jedan vojnik odlazi do klozeta sa
očiglednom namerom povraćanja. Opreza radi i ja se zaputim
tamo. Nikog nema. Nije dakle stvar u uniformi. Vojska je
ovog puta samo okvir. Naš susret će biti očigledno civilnog
karaktera.
U toaletu obrišem ruke od bivše otmenosti na koju se
dvojica meštana ni ne osvrću. Radi samo šank sa pijancem
kojeg ogledalo ne prima. I dosada zgusnuta. Talijanski lovci i
lokalne metrese na zaboravljenoj fotografiji u hodniku
provrištali. Iznad snimka u plastičnom ramu – jelenski
rogovi. Čoja okolo tamnocrvena. Ono što je mene
bezuslovno skrenulo u usnuli dvorac kao da se prozlilo.
Dosada letnje noći na selu nikako ne može biti suština veče
rašnjeg iskoraka. Pomislim, nije li moja letošnja dijeta, ona
žitna, poremetila nešto u čitanju obične noći u agustu. U
brušenom ogledalu ečanskom namestila se ipak rupa u koju
sve smisleno odlazi. Uđu trojica meštana. Rumun, Mađar i
Slovak. Govore prvo srpski. Tajnošću se štiti zavičajna
prednost. Brekalo je Ličanin. Njega nema. Stariji vodnik.
Vojnik. Vojvo đanski Ličanin ili čovek iz Like. Da li je ratnik
iz novih ratova? Hartija u džepu se oznojala. Poruka curi.
Selidbu sam zakočio. Prepreke od knjiga u hodniku. Setim
se kako je ova vrelina slična danima kad kiše ne prestaju.
Poplave vode ili sunca. Pritisak količine koja traje.
Završetak noći pouzdano otiče u jutro koje nije ni malo
mudrije. Pustili muziku a ova se uto pila u opšte odsustvo.
Radio. Da li poruka promašuje cilj. Nema ni pijanca nejasne
naci onalnosti da sasluša klavirski koncert zaboravljen u
hotelskom radio-aparatu. U dvorcu koji bez svesti o svojoj

124
dramatičnoj istoriji tone u glib panonski samo par kilometara
od glavnog puta. Klavirski koncert. List. Ipak se vraćamo u
okvire iz zaturene poruke. Koja me dodovodi u noćni dvorac.
Zamak. Iz feudalnih vremena. Kakvih-takvih. Takav kakav
je. Izanđao. Vojnik se vraća posle tri sata. Neobrijan. Deluje
premlado da bi bio Brekalo. A o podoficiru ne znam ništa.
osim da se zove Mihailo I da ima važno saopštenje za mene,
pod uslovom da je njegova poruka meni namenjena. Jer, ako
je knjiga iz Bibliteke ko zna kome je poslata. Poduhvat
jedino ima smisla ako je u svemu učestvovala i bibliotekarka.
Koja verovatno radi za Službu. Šta ako je kjiga iz moje
kućne biblioteke. Tek tada je ova noć sasvim apsurdno
sklopljena. A ova noć je tupa i topla. Ova noć! Možda i
zloslutna negde u dubini . Ko zna ko će se pojaviti iz mraka.
Iz sela. Ili neke od soba. Kome sam knjige davao poslednjih
meseci? I čije li su tuđe knjige kod mene zaboravljenje.
Martinov. Despotov. Brujić. Onaj glumac iz Ečke. Možda on
poznaje Brekala. Ali, ko zna na koga vodnik liči u dva sata
posle ponoći. Vojnik u klozetu? I sine mi u taj sat po ponoći:
Brujić voli šale! Da li šalje i poruke ili samo mistifikuje život
noćnih portira i literaturu? Mogu li i njega povezati sa
famoznim ''Pamfletima'' koje je neko, pretpostavljam u
nevolji, doturio Brekalu. Udružene spise poetske mistike,
erotike i anarho-politike. Ako on to, Brujić, vek kasnije,
pokušava da uđe u svesku koja je tako uznemirila palanku da
je i dan danas citiraju, traže i prepričavaju, očekujući da
njeno raskolničko dejstvo i nas zakasnele prosvetli darom
života bez smrti, vredi učestvovati u takvoj predstavi. Neko
međutim promeni stanicu na kafanskom radio-aparatu.
Glasnu se pseudofolk. I misao mi o Brujinoj virtuoznoj
zamisli da preko mene, sebe i mene ugura u davno vreme
pamfletiranja već davno završene mladosti, nestade u prasku
pivske flaše u trofejnoj nemoći zalepljenoj na zid koji je
trepeo i zvaničnu fotografiju. Ode mi konstrukcija književne

125
mistifikacije iz glave. Pijanci bi da se tuku ali im snagu
alkohol oduzeo. Ženski glas, krik ili ekstaza sve jedno,
nestade iz pravca soba. Na spratu koji škripi i sam od sebe.
Vetar i hotelski izanđali duhovi. Farovi iz ogledala. Glasovi u
etničkom zagrljaju.
Šta li zapravo ja tražim na samom dnu provincijske
noći u Ečki, u leto pred zimu koja će doneti novi vek. Nikako
ne može biti u pitanju samo neki Brekalo. Verovatno se radi
o mnogo neverovatnijem sklopu instikata koji su mi kroz
kičmu zaposeli mozak i njegovo, moje, neizbežno nesvesno.
Cedulju sam isprva čitao dosta nezainteresovano. Sa
distancom. Rukopis mi je bio nepoznat a nisam mogao ni
da pretpostavim od koga sam dobio ili pozajmio knjigu iz
koje je hartija ispala. Slova dosta s mukom ispisana.
Skoro dečija. Međutim, sa svakim pročitanim redom raslo
je moje interesovanje. Distanca nestajala. Zapravo, sa
svakim redom koji sam izno va proučavao besmislenost
napisanog činila mi se provokativnijom. Kao i potreba da
učinim nešto sasvim suludo. Prekretno. Avanturističko. Na
nivou davnog putopisa po lokalu koji je moj prijatelj
reditelj ispisao. Strepeo sam ipak. Nešto zbog
nepostojanja konteksta u koji bi smestio smisao a još više
iz razloga što mi skoro ništa od napisanog nije bilo
poznato!? Ni prezime tog vojnog lica a još manje
povezanost naših života. Noć u obezličenom provincij
skom plemićkom dvorcu. Seoskom svratištu zapravo. Iz
koga su i italijanski lovce pobegli. Duhovi lokalnih
velosednika, bečkerečkih umetnika, seni svega par
jednokratnih ubica, šverceri, ribokradice. Kurve se
podrazumevaju. Umenici iz obližnjeg paviljona su
izostali.
Rekoh da sam zapravo bio u sred sasvim druge psihičke
ali i životne prekretnice. Za-pravo, dešavala mi se, bolje
reći raspinjala me je sledeća situacija u koju sam zapao još

126
na samom kraju zime. Dok sam čitao, uglavnom svoje
rukopise, običavao sam da pijem samo nezaslađen čaj.
Žalfiju najčešće. Sasvim polagano, iz dana u dan primetio
sam kako lagano nestaje razlika između onog što čitam,
fikcije koju sam sam ne tako davno stvorio, i životne
zbilje kojoj navodno pripadam. To sam shvatio kao
očiglednost kada sam jednog sutona lično prisustvovao
Veronikinom predugom pevanju. O tome ću vam
detaljnije govoriti kada na red dođe storija sa
Benjaminom. Onim iz mog romana čiji sam stvaran trag,
Valtera Benjamina, sledio sve do hotela ‘’Francuska’’ u
španskom primorskom mesti Port Bou. Gde je stigao da bi
se ubio. Uz odgovarajuću količinu, čak i veću od toga,
morfijuma. Podelivši ga prethodno sa Arturom
Kestelerom. Dakle, Veronika koja peva izvan kontrole i
zadate melodije nagovestila mi je sopstveni izlazak izvan
oblasti koju u potpunosti svest obuzdava. Kasnije sam
primetio da je sporna i sama Veronika. Tačnije, bila je
subota, kraj novembra ili sam početak decembra te godine
u koju je zima neočekivano rano zakoračila. Temperature
su bile vrlo niske, što će se u strukturi ove povesti uskoro
pojaviti kao podatak od značaja, kao što će biti i sa
vrelimo tokom narednog, to jest ovog, leta, jer se njen
nestanak u predele koji su za mene nedostupni, a sasvim
bliski, može pripisati i ovoj nenadanoj promeni klime.
Ona, kolebam se da li da joj ispi šem ime i time je izložim
možda neugodnoj pozornosti onih koji priče čitaju ne
shvatajući da je svet koji postoji iza reči ipak autonoman i
neuhvatljiv, pre izvesnog vremena otišla je privid no iz
grada koji zbunjen izdržava prve maižsivnije nalete
depresije koja se meša sa prazničnom razdraganošću. Moj
respekt bukvalnih čitača, ali i onih koje religozni
stereotipovi mišljenja veoma limitiraju, nije bezrazložan

127
jer dospevao sam već više puta na ivicu sudskih
osporavanja produkata mojih fantazmi.
Ja sam pokušavo da se ponašam uobičajeno iako me
lagano obuzima nepoznata panika. Kao da se iz neke magle u
moj svet uvlači neizvesnost. Nisam razumevao ali ipak sam
slutio da je sa Veronikinim nestankom, iako se dama o kojoj
pišem zove drugačije bojim se da bi uvođenje njenog pravog
imena još više iskomplikovalo ovu slagalicu, kao što se
uostalom kaže u rečenici: Glas lišen razlike, glas lišen
pisma, u isto vreme je apsolutno živ i apsolutno mrtav . Ona
nije ostavila nikakvo pismo za sobom dok su razlike između
nje i Madlene, iz mojih pisanija o kišama, bile sve
neznantnije. Dakle, nije mi preostalo ništa drugo nego da se
prese lim u drugi stan. U ulici Dunavski kej. Kada se i desio
incident sa ceduljom koju mi posred stvom knjige šalje
navodni vodnik Brekalo. Mogao sam, međutim, da večno
sedim u sobi dok samo lam pa za čitanje zrači minimum
svetlosti ili da krenem putem poruke, tog nejasnog glasa iz
koji možda nije baš meni upučen. Taj glas nosi svoj sopstveni
prevod i svoj sopstveni prelaz, svoje prolaženje u sopstvenu
propast. Moje je da ga sledim, jer što je apsurdniji prolaz iza
očiglednog on je uzbudljiviji. Nekim takvim putem je otišla i
Veronika. Ona rečenica koju sledim dalje kaže: Ona
odbacuje partituru i peva napamet, kad svako prestaje da
peva, i dugo nakon što je partitura istekla, njen glas postaje
obeležje sopstvenog preživljavanja, čisti glas predočen
samom sebi, glas beskonačno živ a već mrtav. U munjevitoj
odluci da krenem u noćnu posetu dvorcu Ečka, radoznao da
saznam šta sudbonosno može da mi saopšti stariji Vodnik B.
nije bez udela bila i potreba da se uverim da li između
sudbine dotične Veronike, koja uz posredstvo Benjaminovo, i
moje heroine Madlene, iz priče o ljubavi i zlu sa vreme
velikih kiša, postoji stvarna sličnost. Nisam baš očekivao da
ću ih sresti u Dvorcu, što se i moglo desiti, ali isto je bilo i u

128
slučaju reditelja Miodraga, mog prijatelja iz mladosti, a njega
sam ipak u samo praskozorje sreo u jezeru ečanskog parka.
Kako stoji na spomeniku bez glave. Umesto glave. Kao
apostrof. Znači on nije apsolutno mrtav, barem po definiciji
gospodina Deridea. Da li je isti slučaj sa pseudo Veronikom
jer ona je, barem deo nje koji traje u pevanju, samo glas sve
do trenutka truljenja, kada postaje najslađi, ali je istovremeno
obeležen sopst venim raspadanjem i propašću, svojevoljno
iskoračila iz mog vidokruga što ne znači da je prestala da
traje pevajući. A gospodin Todor, da li je mogao, u svojoj
ecikoklopedičnosti, znati za gdina Derida? Pesnik koji dobija
na poklon crvenu jabuku petnaest strana posle opisa dvorca
iz Ečke koji se moralno raspada. U knjizi pamfleta na koju
sve više sumnjam kao logično mesto u kome je ko zna
koliko čekala poruka koja me dovodi u noć prepunu igre i
pošalica.
Izašavši iz dvorca, u kome ječi provincijalni mrak,
krenuo sam kroz zagoreli mrak ka impozantnom spomeniku
bez glave. Iako se to nije od ečanskog mraka moglo videti,
slutrio sam da je rađen u doba secesije. Kada je glavu izgubio
ni moja iznenadna pronicljivost nije mogla da nasluti.
Miodraga više nije bilo. Stanje čistog beuglavlja. Šetnja kroz
park koji više nije disao kroz epohu, samo je negde, možda
kod zida koji konjušnice odvaja od opštim mesta života u
provinciji, doticao neku jedva pulsirajuću vehementnost.
Kako sam se približavao nekadanšnjem jezeru, sada
zanemarenoj bari, nešto mi šaputalo kako svet u tajni slabost
sopstvenu sakriva. Vodom se služi da se maskira. Znao sam
da me ovaj iskorak iz dvorca ne vodi ka vodniku koji mi piše
poruke, ali nije on jedina tajna koja me zaokuplja. Veronika i
Brujić vrebaju u sadržajnoj tami.
Film u kome se odvija moj život, stvarni ali i onaj
koji sam uzaludno ubrzavam, kamufliram, doživljavam kao
razvodnjenu javu, kao da je na momenat postajao gust i

129
nepred vidljiv. Postao sam akter svoje projekcije života
kojom nisam zadovoljan. Koji ne voli seobe. Prevashodno
zbog brojnih knjiga koje su se godinama življenja nataložile i
imaju neki sopst veni sistem povezivanja i opstanka. U ratu
sa prašinom i novim izdanjima koja ih margi nalizuju. Jedna
od domicilnih knjiga iznedrila je famoznu cedulju, onu sa
rečenicom ‘’ Ne pitaj ih ko su, čak i ako ti se učine poznati!’’.
Brekalo se igra tajanstva ili je možda zaista na tragu neke
lokalne spletke. Ili zavere. Dok stojim u mraku, pored
betonskog nosača neke klupe, sine mi misao kako je taj
iznenadni vojnik možda raspoređen u ečanski garnizon. Onaj
čije stražarnice svetle kroz mrak pored glavnog puta. Tamo
gde i tenkovi povremeno ulaze. Nisam ih video da ikada
izlaze. Ako je to Brekalov garnizon, onda poziv u dvorac
imam konkretani smisao. Vodnik je upućen u neku od
lokalnih kockarskih, ljubavnih ili kriminalnih radnji? Za
Veroniku, međutim, svakako nije ni čuo.
"Uveravam te - govorio je Miodrag - da se zaista tako
osećam. Kao da mi te razgolićene Đulijete otkrivaju pravog
Šekspira. Sedim na klupi, gledam u spomenik bez glave. I
kao da ga čujem. Njihove razodenute dojke, u rasponu od
Zorkinih glomaznih do Mirinih jedva vidljivih, ironičan su
komentar prave sadržine ovog njegovog dela. Tragedija ovde
zapravo leži u nedosegnutom materinstvu Đulijinom a dojke
ga najsceničnije prizivaju! I zato insistiram da naslov ostane
"Romeo u Đulijeti. U ovom komadu Romeo je potpuni
autsajder. Zato njega jedva i da ima u herojskom agregatnom
stanju". Tako mi je pre koju godinu govorio već par godina
upokojen prijatelj. Sedeli smo pre premijere u ‘’Jorgan sali
heroja’’, posle šokantne generalne probe. Opis noći u Kaštelu
već je zapisao i objavio u ‘’Pamfletima’’. Noći u koju sam i
sam zagazio ove noći na kraju leta. Ja u noći koju je opisana
pre dvadeset godina. I sad lutam bespomoćno jer ne mogu da
se setim kako se ista okončava u njegovom avantruističkom

130
putopisu kroz palanačke revire. Noć starijeg vodnika je
očigledno manje važna od ove literarne. Iako je prava. Ako je
prava. Jer, možda je i prava Veronikina pesma baš ona koja
se izlila iz komponovanih okvira. Noć lokalnih jezika,
govora u kome se osećam zaštićen prisno šču zvukova i
slatkom nerazumljivošću značenja. Dobra za literaturu a još
nije u njoj. Vojnik koji mokri, a nije Brekalo. Ogledalo koje
se narvno završava u sobičku hotelskog njuškala. Pijanac
koji sa šankerom sastavlja zavičajni brevijar prostakluka i
neprijatnih kuhinjskih mirisa.
Telefon zazvoni na recepciji. Žena neodređenih
godina, spljoštene frizure, umornih očiju, pre nedelju dana
našminkana, za koju već satima mislim da je hotelska
spremačica i rezervna kurva, pokretom prsta desne ruke
poziva me da se javim. Sat na zidu pokazuje da je
dvadestipet do tri. Traži vas neki gospodin Điv – dodaje s
mrzovoljom tek probuđene deklasirane osobe. Iz slušalice
dopre glas : Brekalo te pozdravlja. Čuj, nisam večeras mogao
da dođem. Vojna tajna je u pitanju. Nemoj da se ljutiš, Vojo.
Vidimo se od nedelje. U pitanju su sitne korekcije koje bi
valjalo da načiniš u kritpgrafisanom delu neobjavljenom
rukopisu ‘’dnevnik mojih namera 1. ‘’. I da ti kažem.
Obaveštajci su mi napomenuli da se motor tvog ujaka, onaj
‘’Cidnap’’ sa pri kolicom, nalazi u jarku ispred Dvorca.
Razgrni koprivu, tamo je. Neoštećen. A ujak je u Napu lju.
Žabe su još u kutiji. Baš kao u ‘’Petrovgradskoj prašini’’.
Brekalo i glas. Kada bih poznavao starijeg vodnika bio bih
siguran da to nije on. Ovako, i dalje mi sve sumnjivo.
Brujićeve prste osećam. Krivotvorenje budućnosti.
Zahvalim se onoj ženi koja me skoro sažaljivo isprati
pogledom i uputih se u noć koja se već pretvarala u jutro. U
jarku sa desne strane od ulaza u Kaštel, koji sam iskoristio
kao izlaz, pronašao sam lako ‘’Cidnap’’, malo teže ga upalio
na pedalu. Uzjahao ga i odvezao se direktno u ulicu Cara

131
Dušana u kojoj sam i ja nekada stanovao. Dok sam se zvao
Voja, zapravo Vladimir. Konačno, Brekalo je tražio Voju a
ženi sa recepcije se predstavio kao Miodrag odnosno Điv.
Tako sam barem razmeo njeg sanjivi govor koji se ubrzano
pretvarao u testo. Dobio je mene, Vladislavog poverenika, jer
Vladislav je junak jedne moje pruče, tako da se krug zatvara
čim ispravim, još ni sam ne znam šta, u rukopisu koji je
napisao Voja‘’Naše zanimanje je sporedna opasnost.’’. Sve
više naviknut na život u filmu koji sam vrtim o sebi i u sebi,
družeći sa sa junacima i mrtvim prijateljima rešim se da sa
biljne dijete pređem na definitivno odgnonetanje sudbine
čoveka za koga sam brzopleto izrekao da sam njegov
poverenik. Osećanje odgovornosti prema tom Vladislavu,
međutim, nagoni me da se upustim u čitanje njegovog života
unazad. Taj posao nagoveštava više muka nego zadovoljstva
jer svaka pronađena greška u njegovom vremenu, jedva
svesnog istorije, dovešće u pitanje smisao mojih budućih
ispisa. Dakle prvo upisujem nedostajuću rečenicu u Vojin
rukopis. Nju uzimam sa strane 49. ‘’Svakoj novoj generaciji
nedostaje po jedan unutrašnji organ’’ – pa ma šta to značilo u
nekim novim pamfletima koje će gospodin Brujić nastaviti.
Za okončanje stvarnog života, i tumačenje brojnih opisa
Vladisavljevih svesnih i slučajnih postupaka, preostaje jedino
dovoljno prostrana i probojna metafora. Ali i ona pod
uslovom da nisam pogrešno protumačio otiske telesnog
oblika njegove duše u presudnim ovozemaljskim
doživljajima. Sumnja u sve bitne činjenice, koje sam
nedavno posvojio, još ne mogu da im odredim uzrok i domet,
nalaže mi da, pre nego što pokušam s presudnom metaforom,
iznova preslušam sve bitne zvuke njegovog skučenog veka,
koji je jedva dosegao do trećine životne dobi s kraja
milenijuma. Tiresejine dojke, moj Miodraže jesu odgovor na
mnoga pitanja. Brekalo se nije više javljao kao ni njegov
alijas. Sanjam li ovu letnju noć. Noć je sve jedno ostala u

132
Dvorcu. Iza boce piva koja se slava sa zida naspram šanka.
Sakriven u topli mir, dovoljno udaljen od prozora koji
direktno vodi zlovolju raspadnutog dvorišta, sabiram i
presrećem sebe. Šeksirovski memento me raspinje. Nisu u
pitanje ishodi već razlozi. Potreban mi je razgovor u kome će
mi oponent biti blagonaklon, a naroćito, udaljen. Zato baš
tebe prizivam u imaginarni vidikovac svoje tupe sobe, koja je
u Beogradu samo po slučajnoj geografiji. Moj prijatelj
Čedomir je sada posve ravnodušan prema selidbama. U sve
naredne komplikacije upuštaću se samo iz sasvim
besmislenih razloga. ‘’Cidnap’’ Vojinog ujaka svake noći
neko koristi a za uzvrat mi ostavlja jabuku u prikolici. Što me
svaki put erotski dojmi. Cedulju pseudobrekala čuvam za
slučaj da sretnem gospodina Brujića. Čitam, pišem i jedem
žitarice. U međuvremenu. Umesto učestvo vanja u
sospstvenom filmu, sada sam na televiziji. Brži je to mediji:
sve odmah vidiš! Da li je i potrebno reći da se jedini Brekalo
u vojnoj pošti 23413/ 8 zvao Rastko, a prezime mu je bilo
Broćeta...

133
FERDINANDOV ŽIVOT ILI O POSLEDICAMA METAFI
ZIKE

Mnogo mi je pomogao izvesni gospodin Derida iako
sam ga prethodno sretao samo u fusnotama. Priznajem da
sam godinama čak mislio da je taj umni čovek zapravo
svešteno lice posvećeno isterivanju sotone. Posle sam saznao
da je imao i sestru koja se nije udavala. Koja je život provela
u Oranu. Taj je gospodin i utvrdio znatno prisustvo jeretičkih
tradicija, kao što je kabala, u zapadnom verovanju. Srećom, u
to vreme nisam išao u crkvu a nisam ni bio katolik. Apsurdno
ali verodostojno. Držao sam se pravoslavlja. Gospodin
Derida je pored eseja pisao i pisma. ako je i nekoj Vereni,
koju nikada nisam upoznao, napisao je sledeće: ‘’ falocentri
zam ostaje androcentrizam, a falus se svodi na penis’’. Du
binu tog iskaza nisam nikada dovoljno spoznao iako sam slu
tio da je kritičan prema muškarcima. On, gospodin filozof, se
međutim nije ljutio zbog mog nepoznavanja filozofije a ja
sam ga i dalje skoro redovno čitao. Po malo i sa strahopoš
tovanjem. Pomagao mi je da razumem Džojsa koji mi je
posle njegovih tumačenja bio još nerazumljiviji i taajnstve
niji. Ako me razumete: posle gospodina Derida mnoge kom
plikovane stvari učinili bi mi se jednostavnijim. Ipak, moj je
život između sna, u kome se dešavaju najbitnije stvari, i jave,
koja je veoma nelogična, bivao je sve neizvesniji. Trebali su
mi konkretni odgovori. Zbog toga je nemogućnost svako

134
dnevnih konsultacija sa gospodinom Deridom, zbog njegove
zauzetosti i mog nepoznavanja francuskog jezika, o prirodi
pojava koje me prevazilaze, na planu teorije i prakse, po
stajala veoma akutna. U fusnotama stručnih časopisa tih
sedamdesetih godina je bila gužva. I to baš kada mi trebao
gospodinov savet. Jezički, psihološki i antropološki. Imajući
to u vidu, rešio sam da ipak u sadržinu ovog što se već
mesecima odvijalo na granici spontanosti, uvedem i
sopstvenog junaka koji će me zastupati u bizarnim
situacijama, jer se dotični, poznavao sam ga, istovremeno
bolje snalazi u graničnim stanjima svesti u uslovima životnog
i prostornog minimalizma. Odlučio sam da to bude lik sa
striktno odrećenim funkcijama. Dakle, ubuduće će vam se, u
prvom licu, obraćati izvesni Jaroslav, ličnost bliska autoru, to
jest meni. Ipak, neophodna distanca i prema njemu nije
izlišna jer je ipak u pitanju marginalac vrlo specifične
mentalne strukture. Za nju su svakako najviše zaduženi ostali
akteri koji ispunjavaju sadržinu sledeću fabule: pomalo apsur
dna proza mog poznanika, zapravo poznanikovog dvojnika,
Ferdinanda, kako ovog inače zovu u Paragvaju, jer poznanik
i nije nikada bio u toj zemlji, zahtevala je modernu i hitnu
strukturalističku analizi, inače je pretila opasnost da u svojoj
samodovoljnosti njena imaginacija postane previše jednost
rana. Ta, kako se nekad govorilo – priča, dobar je primer
nepodudarnosti uzroka i posledica. Zapravo njegova skaza
koja se vrti u krug, da bi se na kraju sasvim blokirala, delo
vala mi je samo s početka ljupko i naivno. I farsično, naro
čito onaj njen deo koji se dešava u kafani izvesnog sela gde
njegov junak, trgovac, tačnije kalfa, neurotično, danas bih
rekao – blasfemično, čašćava sve obezličene goste, nevoljno
otkrivši kakva je zapravo moć pogrešno odštampanog podat
ka. Premda se isti kao književni junak sasvim nepotrebno
unosi u detalje, koji su definitivno u delokrugu pišćevom.
Onog koji ga tamo šalje. Iako o tomepostoje različita

135
mišljenja. Bez obzira na prisustvo žive muzike u dotičnoj
kafani. Nacionalnom restoranu. Tamo i dan danas svira parag
vajska verzija Marijača. Sa sinkopama koje deo posetilaca
bacaju u nesvest jer kriju u sebi bol cele južne hemisfere. Već
na ovom mestu se pitam da li je istorija metafizike više
izražena kao razotkrivanje mitološke strukture, rituala
dozivanje kiše u blizini hrišćanskih hramova, ili je izraženija
u vršenju apsolutne volje, Batrelme-Aleksića u transatlanskoj
zaveri, po šemi: slušam izražajnost sopstvenog glasa. Gospo
dina Žaka još ne konsultujem. Znam da je zauzet predava
njima na Višoj školi mada bi mi veoma koristilo kada bih
znao da li je, posle iskustva iz zarvora u Pragu, još
nespreman da prihvati ‘’presudne raskide’’. Ako je ikada tre
balo tako nešto učinim, uveren sam da je za to upravo ovo
bio najbolji trenutak. Koji sam sam iz obzira i vaspitanja
propustio i tako se lišio prilike da preokrenem sudbinu.
Jeftos, tako se zvao literarni junak, poznanikov, zna
či i Ferdinandov, onog sa Podbare, za razliku od Ferdinanda
koji je izmišljen od strane prvog, koji je glavni strateg puto
vanja u Južnu Ameriku, odlazi u selo po imenu Asenceouo,
čiji je parnjak kod nas mesto sa imenom Sanad, verujući
nečemu što je pečatano pod kontrolom naše države, bila
kakva da je ova bila te 1963. godine. U prevrtljivom
pretsoblju Balkana. Kad tamo, u dalekoj Americi, Južnoj,
nema događaja koji isk ljučivi povod za to njegovo, navodno
poslovno, putovanje. Jer taj univerzalni narodni kalendar
‘’Vašari i Događaji’’, koji je uzrok svega, ni jednom
rečenicom ne isključuje sopst veno važenje u prekomorskim
zemljama, dok istovremeno sadrži niz cehovskih
dvosmislenosti. Dakle, Jeftos taj vašar, južnoamerički, nije
uspeo ni da vidi a kamoli da se uveri u verodostojnost
navoda koji govore o nesvakidašnjim kupopro dajnim
mogućnostima tog trgovišta. Pitam se, da li je od besa uopšte
i zapamtio dotično selo, panoramu i geomorfološke odlike.

136
Putovati čak u Anselmo samo da bi bio nasamaren nije mala
stvar. U selo koje se, o tome sam se informisao sa
geografske karte, nalazi kraj reke Parane, nasuprot Toroša. I
ovaj podatak će kasnije biti od značaja ali ne samo za
Bartelme-Aleksića, kako se pravi Ferdinand zapravo,
prezivao, odnosno njegovog junaka Jeftosa. O metafizičkim
implikacijama i da ne govorim. Skrivene toksičnost mesta
Asenceouo, i Toroša uostalom, postaće ubrzo neobično važna
i za moje akutne sentimentalne boljke unutar poetskog
koncep ta neformalne inicijacije čoveka pokislog u kiši
jezičkih nes porazuma Jer, narednih meseci, možda i čak i
godinu dana, uostalom, preokupacija će mi postati dilema: da
li se zapravo, bez opasnosti da se zauvek ostane, može otići
u taj Asenceouo ili ne. Naravno, sve u funkciji pripreme za
konaćno putovanje u Sanad gde je Bartelme-Aleksić konačno
ostvario trgovački uspeh uvozom onog što Amerika najrađe
izvozi. Sveobuhvatno pitanje o realnosti svih putovanja u
Južnu Ameriku još se ne postavlja. U ovom momentu zaista
nisam u stanju da kažem da li sam ikada otišao u pomenuto
južnoameričko mesto, jer se u međuvremenu dogodilo nešto
neuobičajeno: jedna stanovnica tog srpsko-južnoameričkog
naselja, sela iz Bartelme-Aleksićeve priče, uvukla me je u ko
vitlac čije je vrh dosezao do apstrakcije a dno opasno nago
veštavalo moj emotivni raspad u suviše literarizovane frag
mente. Da sam u tom momentu bio dovoljno svestan onoga
što gospodin Derida, inače rođen u obalskom Alžiru, već
godinama tvrdi, da naime metafizička izvesnost praktično ne
postoji, sve komplikacije sa tom ženom, Benc Mercedes,
izbegao bih. Žakova seda kosa, taman ten, i crni ogrtač,
skoro sam lulu zaboravio, govore više nego dovoljno da dob
ro poznaje žensku ćud. Pisma onoj Vereni prepuna su
polnosti. Ali, nisam ga na vreme kontaktirao! Nedostatak
pisanih komunikacija sa Bartelme-Aleksićem, koji je u to
vreme već boravio u Urugvaju, u jednoj naseobini 74 km uda

137
ljenoj od Montevidea, znači pola sata udaljenog od Titelskog
grebena, u pravcu sever-severozapada, stvorio je u meni
nerešivi paralelizam čitanja i nerazumevanja, iz koga ni dan
danas ne uspevam da se iskobeljam, jer me je tamiško-
akonkagvanska mikro klima ozbiljno uzdrmala. I to ne samo
u socio-lingvističkoj sferi. A nije bez značaja da sam i
sahranjen 14. decembra 1982. Proza dobrog, rekao bih čak i
starog, Ferdinanda, alijas Bartelme-Aleksića, dopisnika
‘’Građanskih novina’’ iz Srbobrana, tada već nije delovala ni
naivno ni iskreno. Podozrevao sam, naime, da neki pripadni
ci grupe okupljene oko Bartelme-Aleksića, u zemlji a naro
čito u Urugvaju, zapravo igraju dvostruku igru u kojoj stra
daju moje emocije dok njima prekookeanska putovanja služe
kao pokriće unutrašnjopolitičkih zavera. Ali, ni jedna
anamneza dijagnoze nije ni blizu onoga što ljudsko zdravlje
podnosi dok je čovek na proputovanju. Jer, putovanja su
dobra za tromu imaginaciju ali ugrožavaju koncentraciju stva
ralačke energije u porodičnim kućama na periferiji panonskih
varošica. Ostaje, ipak, da se razmotri i pitanje jednog
tranzistora japanske izrade koji nije do sada pominjan. Ovaj
predmet je pronađen u koferu Ferdinandovom a navodno,
kao i sav pokretna imovina, pripada Bartelme-Aleksiću. Ako
je verovati memoarskim zapisima Jeftosa, koje je po njego
vom kazivanju sastavljao Ferdinand, osoba nesumnjivo
bliska B.A. inače sklona mistifikacijama što za izmišljeni lik
nije ni čudno, tranzistor žute boje je bio izvor svakojake
popularne muzike tokom putovanja. Moj udeo u svekolikom
događanju, međutim, odvijao se isključivo iz drugog plana
kao permanentna osujećenost na sentimentalnom planu. Za to
vreme družina nečasnih namera, u koju se fatalna gospođa
Benc Mercedes neprimetno uključila, kao domicilna zavod
nica, plete prekomorske mreže koje je teško iskoreniti.
Moj junak Jaroslav, slabo pokretljiv i skoro žute kose,
međutim, na ovom mestu, shodno programiranoj ulozi, ima

138
da kaže sledeće: ‘’Možda vam izgleda da u ovoj priči samo
spavam. Ipak mi morate verovati da sam učinio sve da popra
vim mrtvu mačku. Imao sam izvesnog uspeha sa njenim
mehaničkim delovima, kojih je nažalost jedva, dok je proces
reanimacije libida bio uglavnom neuspešan. To se u konač
nom sagledavanju do sada izvršenih radnji i spiska lica, stvar
nih i izmišljenih, koja u njima učestvuju, pokazalo dosta pro
blematično jer je pomenuta mačka, pored žutog tranzistora,
bila jedina metafizička činjenica koja ih je povezivala. A
valjalo bi porazmisliti nije li taj tranzistor zapravo maskirana
radio-stanica koju koriste lica koja okuplja oko sebe Bartel
me-Aleksić. A hodnik u našoj zgradi prokišnjava kad pada
kiša verovatno iz razloga što kroz vidim nebo kada ležim na
podu. U čemu uzivam dok čuvam mačku...’’
Ali, bez obzira na stvarnu besmislenost i šarenilo spo
ljašnje opne mog dosadašnjeg pripovedanja, osećam se obave
zan ipak odredim kakav-takav početak događajima koji spiri
tualno povezuju jednu grešku u novinama, koja bi, po omilje
noj teoriji zavere mog dobrog prijatelje Blaška zvanog Zulu,
sa svakodevnnim životom u južnoameričkim naseobinama u
pampasima, koje pohodi izaslanik mog prijatelja dvosmis
lenog prezimena - Bartelme-Aleksića, Ferdinand, za sada bez
dobrog prezimena, koji mi izgleda radi iza leđa. Dakle, reč je
o priči koja se završava nesmotrenim i beznadežno produ
ženim boravkom u selu Asenceouo, u kome kao što već
znate, oglašenog datuma nije bilo vašara.Samo prašina i
kaktusi. Spoznaja da je netačnost objavljena u našim
novinama, u vremenu poznog komunizma, a da se posledice
očituju u Paragvaju, državi sa prličnom diktaturom, nije od
znatnijeg upliva na Ferdinandovu storiju, koja se, međutim,
zapravo odigrava u Urugvaju, dok je svako pominjanje
Paragvaja pokušaj geo-poetske mistifikacije kojoj su sklone
izvesne ličnosti. Slične su im samo izvorne diktature i deo
pojava u biljnom svetu. Svejedno, međutim, ipak je ovde reč

139
samo o poetskoj prozi u kojoj poeziju zamenjuje magla, a
prozu opterećuju nasumično naslagane rečenice. Vidno je,
tek, i ipak, da je u pitanju okomita spiritualnost unutar
simulakru ma u kome je putovanje privid. Jer, i apsurd mora
imati početnu logičku premisu, inače sve ostaje samo na
nivou isprazne konstrukcije. Kako odmiče ovaj opis raznih
zbivanja sve mi postaje naivnija priča o tome kako je baš
navodna štamparska greška pokrenula one ljude čak u Južnu
Ameriku koja ima svoju specifičnu istoriju. Vašar je
očigledno samo izgovor za neku subverzivniju aktivnost koja
se odvija još od vremena izbeglih nacista. A meni se od
preteranih aktivnosti, pa i tuđih, spava. Zato Jaroslav kaže:
Pomisao da se mrtve mačke ne mogu popraviti za mene je
nagoveštaj nesreće u hodniku. Moj hodnik, kada ne
prokišnjava, i trg u Asenceu idealna su mesta za zasedu.
Kišobran je iza vrata. Na sigur nom. Na trgu međutim stoji
lama. Podne je uvek. Katolice ćute.
Dakle: dok lagano tonem u popodnevni san, Provin
cija još tuplja. Begeč i Bečkerek trunu. Posle ručka koji sam
po navici, lošoj ali beznadežno upornoj, na brzinu obavio.
Pomalo zlurado zamišljam tog Jeftosa kako zabezeknut stoji
na praznom i od izmišljene štamparske greške proizvoljnom
placu. Crna mačka prelazi trg. Krenuo iz redakcije
provincijskih novina i publikacija, Uz grešku, iz jedne
evropske i marginalne države, šalje ga Bartelme-Aleksić.
Ovaj navodno stigao na drugi kontinent. Stoji u sred tog As
anceoa. Borđesa nema. Bos a sa šeširom. Izuo sandale. U
duši mu asocijacija na južnoamerička prostranstva. Istovre
meni pomenuti Jeftos mi neverovatno liči na mene koji je
duboku u snu. Šešir velik. Pitam se: kako li je tek Ferdinandu
Izmišljenom u dalekom Urugvaju ako i tamo novine i kalen
dari prave takve katastrofalne greške u datumima. Bilo bi to
suviše malo mesto sa dve greške. Evropsku i Juznoamerič
ku. U poslednjem svesnom trenutku, pre nego što sam poto

140
nuo u dubok san, iz koga ću izaći znatno manje opušten i ne
zainteresovan. Kada je u pitanju to selo u imaginarnoj
Južnoj, u snu se već dubokom pitam: da li je priča o
izneverenim. očekivanjima zapravo lični doživljaj Marinka
Bartelme-Aleksića, ili nekog od njegovih tajnih mentora. Ili
se radi isključivo o književnoj igrariji koja se kao paučina
razvlači ovom provincijskom prozom. Trgnem se: šta će biti
ako sam se ja izistinski pretvorio u Jeftosa Izneverenog.
Čemu onda Jaroslav ako nije budan dok ja spavam. Plastične
mrtve mačke uvek mogu da pričekaju. Njih jedino sona
kiselina progoni. Jer, sve ono što će slediti po mom buđenju
ne da se popraviti. Uzroci se moraju tražiti u lakovernosti
koja je geografsko-metafizičke prirode. Putovanja su deli
katna i upitna. U tom momentu još ne znam da li je Ferdi
nand Izmišljeni zapravo samo Marinkov južnoamerički dvoj
nik, dok im je Jeftos Iznevereni zajednički plaćenik koji treba
u toj zemlji zapravo da se dočepa lame. Životinje koja liči na
ovcu. Ili kozu. Moj i Jeftosof slučaj, postaje sve sličnji.
Obojica samo iznevereni. Mi smo žrtve manipulacije, polne i
prekookeanske. Zapravo, u hibernaciji je samo moja strana
ogledala. Marinko je već nešto drugo. On je i Bartelme i Ale
ksić. Špijunaža i lažno predsatvljanje! I sasvim je razumljiva
njegova odlučnost da svoje drugo ja, Ferdinanda Izmišljenog,
ni za trenutak ne odvaja od već legendarno Izneverenog
Jeftosa. Bez obzira na dosta besmislenu potragu za lamom u
konkretnom delu Južne Amerike. Moj Jaroslav, lepo začeš
ljani, se ipak predugo bavi s mačkom. Pokisao jer je nosio
dva kofera. Nije mogao da drži kišobran. Koji nije bitan za
radnju jer se nije pomerao. Iz ugla za četke i metle. Važna je
međutim lama. I onaj žuti tranzistor u Ferdinandovom ko
feru. Lama koja stoji sama na trgu. Dok sam ja i dalje u vlasti
neverovatno pogrešnih procena o stvarnoj prirodi suprotnog
pola.. U južnoameričku storiju umešan samo kao poznanik
junaka koji putuju. I koji velike nade polaže u iskustvo

141
gospodina Deridu koji neodoljivo podseća na pravog. Koji
nije u Južnoj Americi ali kao prijatelj čoveka koji sebe naziva
poznanikom Boghesa zna da glas može da izda telo kome je
posuđeno, on može da učini da telo progovori iz stomaka. Jer
telo nije više ništa drugo do glumac ili dvojnik nekog drugog
glasa, Bartelme –Aleksić i Ferdinand Izmišljeni! Glas može
da porodi – tu smo, dakle, - drugo telo. U snu ćutim, glasa
nema, zato i Jaroslav začuti! On je u hodniku. U krevetu ja
tražim najbolji položaj. Ne mogu ipak drugog da krivim ako
ga ne nalazim. Budim se ostajući unutar sna: ko li je u ovom
komadu glumac? Jedina žrtva do sada je mačka. Ona koja se
ne može popraviti. Ako sebe ne računam. Koju Jaroslav hrani
iako je plastična što je meta fizički posmatrano ipak manje
važno od činjenice da je mrtva. I nepopravljiva u uslovima
hodnika koji nema ugrađeni eho, što je česta odlika
periferijskih staništa u panonskim predelima srednje Evrope.
OU ALLEZ-VOUS EN-TOUT DE SUITE ! AU DIABLE – da citiram
tog gospodina Borđesa. Zapravo čoveka koji se izdaje za
njegovog poznanika. U trenutku kada psuje.
Bartelme-Aleksićev lik Jefta, ovaj Iznevereni, on bi
mogao biti pominjani glumac, putuje u pomenuti Asenceouo.
Kod lame. I boravi izvesno vreme u njemu. Dok se katolici
krste svemu. Kod njega je, naizgled, sporan samo datum,
odnosno vašar koga nema u pravo vreme. U šesdesetim
godinama prošlogog veka. Krajem. Istini za volju, ovaj
literarni Novosađanin je kivan i na izdavača dotičnog, vašar
skog, kalendara, nekog Arčibalda koji se čitavih deset dana
nije oglasio povodom učinjene greške: pogrešno citiranje
tačnog izvornika ne oslobađa odgovornosti autora teksta koji
je pogrešno shvaćen. Dakle, u pitanju je opšta nebriga ali ne
i lična netrpeljivost prema Arčibaldu, koji je ipak praispoljni
mangup. Greška koja nastaje iz izvorno tačne informacije,
znači dezimformacije, što ovde nažalost nije slučaj, još je
perfidnija. Moja dvostruka pogreška, koja se već dogodila,

142
pored lakovernosti uključuje i elemente numerologiju. Vašar,
sajam, izložba ili bilo šra drugo i slično, dakle, u mom
slučaju ni je presudan iako ću se i ja, obmanut, naći u tom
istom Asenceouu. Sa ili bez lame. U snu ili na javi, sve
jedno. Na posredan ali ne manje introvertan način. U blizini
kofera. Taština je u pitanju. Jer Ferdinand, onaj Izmišljeni,
koga niko nije još video, i Jeftos koji je viđen u priči
Bartelme –Aleksića, Iznevereni više puza, govore zapravo
već izvesno vreme iz mog stomaka. Ženu, Mercedes,
zabludu, putovanje koje je fatalno, dakle, povezuje samo
lakovernost. Premda nije zanemarljivo i zavodljivo delovanje
fame koja prati mog poznanika Ferdinanda, Izmišljenog
rekao bih – saradnika. Iako ja, navodno, postojim i u zbilji,
od Jeftosa me razlikuje ime, kao i činjenica da,
najverovatnije, nikad nisam, de fakto, ni boravio u Južnoj
Americi. Izneverenost nam je zajednička. On, Jeftos, kao
paranormalna pojava, možda je i boravio u tim pampama. O
navodnom Paragvaju, koji se uporno u ovoj priči, koju
uporedo slažemo Ferdinand i ja, javlja umesto Urugvaja,
Bartelme-Aleksićev dvojnik Fedinand mi je, dok smo još bili
u simultanoj i transcendentalnoj vezi, tokom inkriminisanog
sna, referisao: " Devojka koja me je sačekala ispred gradića
odmah je stavila ruke na moje kukove i nez natno me
privukla sebi. Rekla je da moram da budem njen gost. Rekla
mi je takođe - "Teniamos grandes deseos de conocerlo", što
ja naravno nisam razumeo. Kada smo stigli u njenu kuću
predložila je da se odmorim i da potom siđem i prizemlje i
upoznam njenog muža. Da li je to značilo da ona ipak nije
devojka već udata žena - pita se na kraju ovog javlja nja,
kroz pukotinu mog sna, Ferdinand Iznevereni alijas Marinko
ko zna zašto i Bartelme. Očigledno je da je taj isti Bartelme-
Aleksić, tamo u Urugvaju već bio u problemu koji će ubrzo i
mene zaokupiti. Greška u mišljenju. Valja ipak znati da je
druga greška, o kojoj će biti reči u ovoj prozi, posledica

143
pogrešnog tumačenja. Teško bi bilo reći da je moj san bio
netačan, ili je, možda, samo način na koji sam ga brzopleto
protumačio bio površan. To je ipak druga propuštena prilika
da se konsultujem sa učenim gospodinom Deridom koji je tih
dana bio u Beču na skupu posvećenom delu Zigmunda
Frojda. Zavodeći masovno učene žene Sred nje Evrope.
Dakle, sledi dokument o tom popodnevnom snu, dok je
napolju, kod nas a ne u Paragvaju, sipao prerani sneg koji je
kod Beočina već napadao 32 santimetra.''Spavao sam
retospektivno, protivno navikama, sav zbunjen od pojava
koje su me krajem te godine sve više zaticale, čak i preticale.
U snu je leto, ja na Tisi, kod Taraša, sela u Banatu, međutim.
Ležim na neuređenoj i nekako potpuno negostoljubivoj plaži,
ako se to malo peska i obale može nazvati plažom. Još nije
podne. Sa mnom je neka žena, poznajem je ali ne znam ko je
i kako se zove, jedino nisam siguran da nije u pitanju osoba
zbog koje kasnije nikako nisam smeo da otputujem u Asan
ceo, mesto sasvim određene geografske širine. Hteli bi smo u
vodu ali neko nam uporno to neda. Sa druge strane, a mi smo
u blizini skele, postoji tu preko puta reke još neko mesto za
koje ne znam kako se zove. Pitam se, zašto bi me to i previše
zanimalo kad ni imena žene sa kojom ležim na prozaičnom
rečnom pesku nisam u stanju da se setim. Naravno, kasnije
kad to već bude beznadežno, ispostaviće se da je u pitanju
bio famozni Asenceouo, čija je geografska dužina ispak
sporna, ali u snu on postoji samo kao brod u daljini, preko
vode koja je mlaka kao i nebo. Brod koji је okoštаo usrеd
svetlosti Nešto što se ne vidi, samo predoseća iza prostora
koji je u osnovi nepotreban. Ta prostorna metastabilnost
urugvajskog sela takođe je podozriva! U deliću vremena koji
prethodi buđenju, a sneg još izvan sna buja, i tu je već više
puta špminjana zbrka u kalendaru, uspemo ona žena koje čas
ima, i ja da ugazimo u Tisu. Brod ispario. Adio America!

144
I toliko o tom snu, u ranu zimu te i te godine, a
mislim da je bila 1980. To što ovaj datum ide ispred vremena
u kome nastaje ova priča samo je jedan od nestvarnih razloga
koji su doveli do razrešenja zagonetke načinom koji ne
uspeva da se zadrži na nivou tekstualnosti već se preliva u
svet ezoterije. Ako nije najobičnija omaška u prevodu. Jer,
ako je španski original preveden kao da je pisan na portugal
skom, sve dosad ispričano pada u vodu. U River Platu. Ili
Paranu. Pod uslovom da je Urugvaj blizak Paragvaju. Lame i
žuti tranzistor. Jeftos Iskorišćeni i kofer Ferdinandov. Ko je
onda putovao u Južnu Ameriku dok ja spavam a Jaroslav se
bakće sa onom istom mrtvom mačkom. On je posvećenik u
reanimaciju iako ga to ometa u simultanom prevođenju. I
tako stižemo do moguće greške u prevodu, jer u tmurnim i
teskobnim hodnicima nastambi na periferiji sveta čistota
jezika često biva zanemarivana. Za to vreme u određenoj
provinciji Urugvaja, koja u duplikatu postoji, istovremeno,
tamo, u Južnoj Americi, ali i desetinu kilometara iza Titel
skog brega, Ferdinandu Bartelme-Aleksić Mistifikator, u
počast, osoba koja ga sačekuje kao devojka sa crvenom mara
mom, a potom upoznaje sa mužem koji je pozorišni kritičar,
svira na pijaninu melodiju koja Fedinanda Izmišljenog pod
seća na portugalski fado. Devojka-žena se zove Žil a njen
muž, kritičar, Džim. Zajedničko prezime im je Miler, što jas
no ukazuje na njihove evropske korene. Sve ostalo je u dru
gom delu priče, koja se delimično dešava i izvan mog sna.
Dvojnici-glumci koji borave u Urugvaju pominju kako Džim
jaše gumenog magarca dok ona i dalje svira na pijaninu koji
je izrađen od trešnjevog drveta. Njih dvoje povremeno i
pevaju, u troglasu im se pridružuje gumeni magarac što je
deo lokalnog rituala ezoterije. Po završetku pesme, Džim
saopštava, Ferdinandu, za koga se ovde ne zna da je
Ozmišljen, i svojoj ženi Žil, sledeću misao: ''U Evropi se
greške mnogo ozbiljnije shvataju. Kod nas one imaju tragič

145
nije posledice ali se brže zaboravljaju.'' Dosta duhovito ali
meni nedostaje Jeftos, koji je evidentno još u tim krajevima,
o čemu svedoči istovremeno prisustvo Ferdinandovo, koji je
neodvojiv od njegove književne strukture. Jeftos Iznevereni
neprimetno postaje prisan sa Jaroslavom. Dopisuju se držeći
međutim temu nepopravljive mrve mačke nedornituiako
obojica znaju da je to jedna od tajni porodičnog života u
naseljima pored reka. U ovu intrigantnu fabulu se zatim
spontano uključuju još neki sugrađani i građa ni koji poznaju
aktere, i na izvestan način ih potkazuju. Mada, pojava gu
menog magarca nagoveštava da se pojedini delovi događaja
samostalno odvijaju. Kritika, muzika, pomenuti magarac, po
hemisjkom satavu sličan pominjanoj mrtavoj mački, zabri
njavajuće zapostavljanje lama, iracionalni par Žil i Džim, sve
mi deluju, čak i snu, previše elitistički i nedovoljno pove
zano sa vašarom koji je, očigledno izmišljotina za naivne i
tačka u kojoj se sustižu svakojake mistifikacije. Pominjanje
mrtve mačke u kontekstu takvih paradoksa sve maje deluje
kao bizarnost. Čak i Jaroslavljevi pokušaji da je opravi naro
čito u danim kada su zalasci sunca ispunjeni nostalgi jom.
Uplitanje komšije po imenu Borđes ipak ovom delu priče
dodaje dublji smisao jer znamo da taj čovek, gost na večeri,
Horhe Luis, obožava jahanje na gumenom magarcu isklju
čivo u vremenu dokolice. Utisak je da nije imun ni na žuti tra
nzistor. Koji sve do povratka u Evropu čuva Jeftos. Bojim se
da posle magarca i tranzistora ova priča ne može pravo
linijski dalje. Neka vrsta metafizike kulminira dok Žil pripre
ma čaj od kaktusovog cveta. Preostaju samo još detalji koji
nisu uvek u direktnoj vezi sa temom ali mogu da doprinesu
adekvatnoj konfuzije koju mnogi osećaju pre značajnijih
putovanja i istrorijskih prekretnica. Pitam se, ipak, svakog ne
parnog ponedeljka, da li činjenica da Ferdinand Izmišljeni i
ja komuniciramo redovno, a on makar deklarativno pripada
grupi oko Bartelme-Aleksića, Mistifikatora, dotičnog moral

146
no diskredituje u kataloličkim zemljama? Ne treba, međutim,
zanemariti da je to na presudani način omogućila da se u
Anseceu, selu iza sedam reka, usadi i primi metafizialno raz
noličje, u punom smislu reci.
Ovo dogovaranje sa zadrškom ništa ne umanjuje utisak da je
moj život tih godins u suštini imao samo odbrambenu ulogu.
Putovanja, kao pomeranja mesta na kojima barem izvesno
vreme ne deluju banalnost i smrtnost, jeste deo tog sistema
zaštite od svakodnevnog života u kome su greške koje izazi
vaju fatalne žene velika opasnost. Spavanje kao vid putovanja
odnosno opravljanje mrtve mačke isto tako jesu dobročudni
oblici preživljavanja koje, uostalom, naizmenično primenju
jemo Jaroslav i ja. Ja doduše odavno ne praktikujem mrtvu ma
čku. Boravak u Južnoj Americi spada međutim u rizičnije
metode. Bartelme-AleksićMistifikator, Ferdinand Izmišljeni i
Ferdinand koji je zapravo Bartrlme, Jeftos Iznevereni, i od
ovog momenta gospođa Benc Mercedes Proizvoljna,
protagonisti su tog pravca u borbi za opstanak u palanačkim ok
virima.Oni palanku pobeđuju duševnom svirepošću. Boravak u
inostranstvu samo im služi kao izgovor. Srećom, u prilici sam
da na ovom mestu citiram izvode iz saslušanja spomenute
gospođe koje je obavljeno popodne 19. marta 1979. u
prostorijama policijske stanice u mestu Tavankut. Što je pred
stavlja u pravom svetlu. Unapred vas upozoravam da je njen
uskaz haotičan, za razliku od teksta koji ste do sada čitali, i u
najvećoj meri subjektivan, što se i moglo očekivati kada se zna
njena biografija i lektira. Gospođa Proizvoljna je izjavila:
‘’U pitanju su reči i rečenice koje prethode i dolaze posle
mojih. Njih treba podrazumevati. Sve to neizvesno i višedi
menzionalno. Moje prezime, Benc, dosta neobično zvuči ka
da se stavi pored imena. Ne mogu da kažem da sam sasvim
bez udela u svemu što se događalo čoveku koji je ispisao
redove koji prethode ovima, ali budite sigurni da nisam imala
lošu nameru. Još manje sam mogla da znam da će moja lju

147
baznost i srdačnost izazvati u njemu takvu eksploziju emo
cija. Ja sam intelektualka, i po ocu i po materi. Lekar sam,
oftamolog, i živim u Novom Sadu. I slikam pomalo. Akva
rele, oni mi dođu kao otisak duše. Meko, vlažno, tek vidljivo.
Pisca Bartelme-Aleksića takođe poznajem, odlazili smo u
posete, suprug i ja, kod istih ljudi, u Gospođin ce, bila je to
porodica Markovinović, muž, Markovinović, poreklom je iz
La Paza, zove se Slobodan. Ona je Ljubinka i sestra je mom
mužu Radovanu. Naime, Radovan je taj koji će se pojaviti u
negativnoj ulozi u događajima koji se nagoveštavaju u priče
koja se delom oko mene zapliće.U pitanju je klasična latino
američka melodramska ljubomora. Dakle kod tih Markovi
novićevih sam se upoznala sa književnikom Ferdinandom
čije prezime nisam upamtila i on je u njihovoj dnevnoj sobi,
ili na verandi, čuo priču o pogrešnom kalendaru što sam
shvatila kao lokalnu dogodovštinu, bolje reći šalu u malom
krugu porodičnih i esnafskih prijatelja. Priču o neverovatnim
i nepotrebnim prekookeanskim putovanjima sam i ja proči
tala u "Dnevniku" ali moram da kažem da nije u potpunosti
istinita. Zapravo jeste reč o grešci ali namernoj. Igre koje
napuste porodični krug postanu često zloćudne. Tek sam
kasnije saznala da je gospodin Ferdinad samo fiktivni stanov
nik ovih krajeva a zapravo je izmišljeni lik gospodina
Bartelme-Aleksića, žurnaliste ovdašnjeg, za prekomorske
potrebe. Neki Milovan Malenković, kum Jeftin u kasnije
napisanoj priči pisca Bartelme-Aleksića, u realnom životu
gospodin M.M. je umišljeni suparnik B-A, potplatio je Jocu
Malbaškog, tipografa rodom iz Surduka, da odštampa samo
par primeraka kalendara sa pogrešnim datumom vašara u već
mnogo puta pominjanom Asenceouu. Kako su baš taj
primerak poturili dnevnim novinama i Jefti, odnosno
njegovom piscu Batelme-Aleksiću, nije mi poznato, ali stvar
je delimično uspela a zašto se gospodin Bartelme-Aleksić
zadovoljio samo polovinom istine nije mi poznato. Bitno je

148
da je taj Jef ta ipak bio u Asenceouou, dok o pravim
motivima Ferdinan dovim da otputuje u Urugvaj zaista ne
znam ništa. Jedino, istine radi, moram da kažem da je Žil,
koja se pominje u kombinaciji sa Džimom i famoznim
gumenim magarcem, moja sestra po materi. I crveno je zaista
njena omiljena boja. Džim, koji se preziva Miler i dan danas
ima brata, po ocu, koji živi u Evropu, donja Austrija, i zato se
u njegov sud o razlici u tretmanu grešaka kada su u pitanju
kontinenti može verovati. Kada su u pitanju njegove
umetničke kritike stvar je delikatnija. Jer pominjani Horhe je
dosta iskvario njegov estetički sud. A ne sme se zanemariti
stanovit uticaj gospodina Derida koji kroz naslage jezičke
matrice prosuđuje nivo metafizičkih delovanja koja su neu
porediva. Što meni nije jasno iako mislim da sam se tim
gospodinom srela jednom, u Parizu, ili Oranu, u letnjikovcu
Milerovih. Jer, ako je metafizika u jeziku onda je može i da
nestane tokom prevođenja, što nije u redu. Pisac ove povesti,
mogu to da vam kažem, međutim nikada nije otputovao u
Asenceouo tragom Bartelme-Aleksićevog junak Jefte, iako je
imao velik razlog za to, možda još i veći od onog da ne ode.
Razlog je bio banalan – spavao je. Da li se, međutim, ikada
vratio iz mog rodnog mesta nije mi poznato. Jer, ja i nisam
rođena u tom mestu. Nameravao je poseti moju varoš kao da
će tamo naći rešenje za naše ljubavne probleme. Ne bi ih ni
našao jer mi nismo imali ljubavnih problema. Što je on kao
inteligentan čovek znao. Sudeći po upornosti da ode Asenceo
to mesto ipak poseduje neku tajanstvenu privlačnost. Onaj
vašar je samo maska za bitnija čuda. O njemu, čoveku koji
uglavnom spava, sticajem okolnosti znam skoro sve, jer je
imao neobjašnjivu potrebu da mi o svemu što oseća i misli
potpuno otvoreno govori, iako bi s malim prećutkivanjem
lakše mogao da mi se približi. ( Na ovom mestu njenog
iskaza, Jaroslav, koji se osim mačkom bavio i baštovanstvom
jer je s obzirom da je mačka bila mrtva imao vremena i na

149
pretek, diskretno mi je došapnuo kako se ovaj stav gospođe
Benc ne bi svideo mom gospodinu Deridu jer indirektno
zagovara falocentrizam. Nisam mu dao za pravo iako je bio
sasvim na tragu nečega što sam trebao da uradim kada je za
to bilo vreme.) Ali i definitivno, o eventualnom njegovom
povratku iz Asenceouoa ne znam ništa. Da vas ne buni to što
govorim o povratku kome ne prethodi odlazak, ali u okolno
stima kakve su vladale među nama to je sasvim logično iako,
priznajem da ni sama nisam dugo verovala u to jer seksu
alnost između nas nikada nije bila znatna.U snu piščevom o
letu na taraškoj obali i ja sam učestvovala: bila sam na skeli,
što on nije možda ni konstatovao ali se ta skela mora uzeti u
obzir jer je u isto vreme, u magovenju, ista prolazila direktno
kroz njegov vidokrug. Znam da je tada bio zaposednut ide
jom kako da osvoji devojku koju je iz grada doveo na reku,
ali ja sam mu već postojala kao sudbina, i na javi i u snu.
Kao mrlja na fotografiji koja kasnije postane dominantna. A
kada je reč o istini: fotografiju je naravno, snimio Milovan
Malenković, kum Jeftin, i Ferdinandov, skriven u grmlju i
neprimećen. Iz osećanja griže savesti što je na prvom našem
susretu, slika govori, bio sa drugom ženom, Pisac, koji inače
zna gospodina Deridu samo iz fusnota, za razliku od mene
koja je bila sa njim i sam gospodnom Horheom, kasnije je
načinio niz pogrešnih poteza koji će i mog muža naterati na
grubosti i bes. Ferdinad, međutim, boraveći u blizini Monte
videa ili Titele, svejedno, nije upao u sličnu grešku. Kada je
upoznao Žil, nije poverovao u njeno devojaštvo, tako da
Džim i gumeni magarac nisu imali povoda za bes i nemile
scene. Ali,ono tamo je ipak izvorna latinoamerička opera. Gu
meni magarac je inače pronalazak nekog njihovog mudraca
po imenu Borđes i prisutan je kao spiritusu muvens u skoro
svim lokalnim pričama na ivici besmislice. Ali osnovna greš
ka njegova, pisca koji započinje ovo pričanje u kome se svi
pojavljujemo, bila je u tome što nikako nije uspeo da shvati

150
da sam ja zapravo obična žena, umereno histerična, i da je
put do mene i mog tela jednostavan, kad je pravi i
pravovremen. Moja metafizika, što bi rekao kum Malen
ković, voajer prve klase, nije daleko ali je duboko. Ko je
razumeo – shvatiće. Pisac nije. Sve njegove poetsko-filo
zofske komplikacije samo su nam otežale život. Jesu one
mene zabavljale i bilo mi je prijatno da se osećam kao u sred
nekog komplikovanog romana, ali njega je moje nerazume
vanje suptilnosti, kojom je hteo da me trajno osvoji, dovodilo
do usijanja koje je pretilo da se završi pomračenjem svesti.
Zapravo ono što je on hteo od mene ja nisam ni imala: slože
nost, dubinu osećanja, sklonost ka sanjarenju. Više sam
klimakterična nego egzotična. Ne zomu me bez razloga
gospođa Proizvoljna. Nisam ni u razgovoru umela da mu
odgovarajuća uzvratim, još je teže bilo u dodirima - nikako
nije mogao da na pravi način razume moje reakcije. Uvek je
bio iznenađen i najčešće je pogrešno tumačio ono što sam
pokazivala. A bio mi je ipak drag. Volim ponekad lu dake.
Instinktivno sam osećala da je u pitanju neobičan čovek, pun
vrlina i strpljenja. I bolova u zglobovima. Zubi su mu bili u
redu. Problem je bio u tome što nisam imala dovoljno
vremena da se na sve naviknem. On je u svemu žurio na svoj
lagani način - bez obzira što to zvuči nemoguće ali bio je
takav: nestrpljiv i spreman da me istovremeno sačeka u tom
sazrevanju. Ja sam zaista povreme no želela da jednog dana
postanem sasvim njegova ali... I definitivno izjavljujem da
nikada nisam davala dotičnom gospodinu nikakva sredstava
za spavanje, niti imam saznanja da je to neko od meni pozna
tih to činio. Za ljude koji permanentno borave u Južnoj
Americi ne garantujem. Da li sumnjam na nekoga? Možda.
Valjalo bi porazmisliti o izvesnom Jaroslavu. On je sklon
eksperimentisanju sa mačkama. Već mesecima pokušava da
opravi mrtvu mačku. Više puta su dolazila i kola hitne
pomoći. Mačka je crna a on se inače krije na tavanu. Blizak

151
je bio i sa Ferdinandom. Onom koji je dvojnik trgovca Bar
telme-Aleksića. Dvostruka ličnost. Cinkaroš. Jer Jelena-
Ramona, kako se ja drugačije zovem, ipak je primila pismo
od Ferdinanda za koga sam kasno saznala da ga zovu Izmi
šljeni.. Sa štambiljom Montevidea: "Hvala ti na tvom zani
mljivom i neobičnom pismu. Još uvek sam svestan tvoje pri
sutnosti dok sediš tamo u sobi za dnevni boravak. Tvoj
smisao za odeću izaziva u meni prilično jake vibracije. Pa
tvoja nedra, ni prema njima ne mogu da budem ravnodušan.
Ovde, doduše, ima jedna Žil, voleo bih kada biste vas dve
živele zajedno pa da mogu da biram. Ako te moj prijatelj
književnik još presreće u snovima, nemoj mu to suviše zame
rati. Meni Džim, on je suprug moje poznanice koja svira
pijanino na nervnoj bazi, svakodnevno recituje na španskom:
"Gloria, orgullo, presente u futuro". Srećom još nisam saznao
šta te reči znače. I ne nerviram se suviše. Jezici i postoje da
bi bili različiti. Tvoj nesuđeni ljubavnik, koji to nikada u
stvarnosti neće postati, i onako će uskoro do mene Urugvaj,
zato strpljivo, kada se suoči sa gumenim Džimovim magar
cem, postaće fleksibilniji. Ako bude imao sreće da se vidi i sa
gospodinom Borđesom, još je Argentini gde mu prave
protezu pošto ima problema sa zubima, možemo se nadati
vaskrsnuću njegove latentne psihofobičnosti. Pod uslovom
da izbegne zasedu koja je organizovana u hodniku njegove
kuće’’. Tako Ferdinand govori o čoveku ćija ga mašta održa
va u životu. Proverite. On i Jaroslav su u dosluhu. Verujem
da jesu u stanju da ukinu dobročinitelja. Jedan izmišljen a
drugi neiskren.
Oklevetani Jaroslav, koji me zamenjuje dok spavam,
i ništa ne zna o namerama Benc Merceds, dobija u ruke još
jedan iskaz gospođe Mercedes, devojački Benc, zvane i
znane kao Proizvoljna. Zapravo pošta u nastupu sažaljenja
njemu uručuje koverat meni namenjen Naime, Jaroslav je
mlad i depresivan. Sa mačkom je stanje bez promena ali ga

152
sada saleće problem drvenog konjića sa mekim sedlom koji
je pronašao na tavanu. Konjić je mali. A spomenuta gospođa
Benc, alijas Jelena-Ramona, ova druga je manje proivoljna a
više nedovoljna, koja opseda pisca na javi u snu, izjavljuje u
međuvremenu za neki ženski časopis koji neko šalje na ovu
adresu tako da taj časopis dopada u ruke Jaroslavu, koji je
idalje depresivan, pošto pisac u snu ne čita časopise već
samo dnevne novine. Tamo piše ono što Jaroslav glasno čita:
‘’Čudno je to da se i nama porodično dogodila jedna
greška, štamparska. Objavljeno je, naime, u novinama, da
sam poginula što očigledno nije bilo tačno. Moj muž je u to
poverovao, sukobio se sa njim, piscem koji najčešće spava,
koji u tom traumatičnom trenutku nije spavao, čak ga i
pretukao, moj muž, a meni su zapravo ukrali tašnu sa ličnim
dokumentima a policija je sve to pronašla u automobilu koji
je na žabaljskoj raskrsnici zaleteo u šleper. Turski. Ni jedan
ni drugi u momentu sukoba nisu znali da sam ja živa i
zdrava, u Sanadu. Radovan, muž moj, daleki rođak Bartelme
Aleksića, nije iz Sanada, niti je ikada shvatio o kakvom se
zapravo mestu radi. Nikada nije shvatio da njegova moć
neizmerna. Naprosto južnoamerička. Moj nesuđeni i nesrećni
obožavatelj, pisac, je slutio da je ključ svih stvari u ovom
selu ali, ponavljam, ni dan danas ne znam da li se ikada
vratio iz njega jer uporno pominjane naselja Asenceouo
stvara paralelizam u razumevanju. Njemu je svako selo isto.
Kao što uvođenje Jaroslava u metafiziku temu indirektno
povezuje nelegalan uvoz lama sa slučajem mrtve mačke i
permanentih intervencija na njoj. I još nešto, u onoj njegovoj
priči o Torošu: Sanad on ni nije mogao da vidi sa obale Tise.
Možda je ugledao samo onu kućicu na obali fascinanntog
naselja Asen ceouo i pomislio da je to moj kobni zavičaj. U
kome sam za razliku od polusestre stvarno rođena. U
dalekom zavičaju žene koja nema nikoga. ‘’

153
Posle uvida u ono što sam sanjao kao i prepisa izjava
gospođe Mercedes, koja se odaziva i na ime Nedovoljna,
spoznao sam da je sve vreme ovog sveta već isteklo i da je
naš život samo sećanje ili odraz u suton, nesumnjivo krivot
voren i iskasapljen, jednog nepovratnog procesa. Rizikujući
da se oni koji borave u Parag vaju/Urug vaju nikada više ne
vrate, uzeo sam nepristojnu dozu pilula za spavanje. I zaspao.
Posle svega sam se pridružio Jaroslavu. U hodniku samo im
provizovali neke pantomime na slovačkom jer je Jaroslav bio
Slovak.Te igre bez reči, ples tela samo, veopma su me
relaksirale. Čak je i mačka pala u drugi plan.
Nisam više sigurana da li sam se ikada probudio.
( Nije se probudio. Ovo je traskript njegovog buncanja pre ne
go što se pridružio mrtvoj mački koja je bila od plastike.) Ili
sam večito ostao u onoj novembarskoj ili decembarskoj su bo
ti. Dogodile su se zapravo mnoge stvari ali one kao da su bile
neki paralelni tok onome što sam sanjao. Sreo sam se sa kole
gom Aleksićem. Začudo, ovog puta je izostavio ono Bar tel
me iz svog uobičajenog predstavljanja. Ja zatoi ne pominjen
njegov nadimak Manipulator. Nismo komentarisali zajednič
ku temu: neuspeli odlazak u Sanad, ali je ona očigledno bila i
jednom i drugom na pameti. Učinilo mi se da je i kalfa Jefta
sa njim, što je besmisleno, ne zato što je ovaj samo tekstua
lna kreacija, već zbog velike vremenske razlike između sadaš
njosti i godina u kojima je on neuspešno išao na svoj imagi
narni vašar. Pomislio sam onda, sa zadrškom, kako je Jefta
ipak različit od Jeftosa izneverenog koji je boravio zauvek u
Paragvaju. Kao što se ja iz ličnog sna razlikujem od sebe
samog kad sam budan. Pitanje realnosti boravka Jeftosa,
odnosno njegovog tvorca, Bartelme-Aleksića u Paragvaju-
Urugvaju i dalje je ostalo otvoreno i isto onako legitimno kao
i preispitivanje zasnovanosti mog ličnog uverenja da nemo
gućnost da se probudim mogu da okarakterišem kao trajan
inavaliditet. Opravdanje koje ću do kraja života nalaziti u

154
analogiji sa pravom spominjanog Ferdinanda Izmišljenog da
se imenuje kao Bartelme-Aleksić Mistifikator i živi u izg
nanstvu u dalekom Asenceouou, zadržavajući ipak kršteno
ime Marinko, i sve to navodno samo zbog štamparske greške
koja je izvela iz takta njegovog fiktivnog junaka Jeftu,dok se
zapravo radi o ilega lnom izvozu lama u Evropu, povremeno
je delovalo na mene kao neopohodan analgetik i priželjkivani
opijat. Kao laž koju priželjkujem.
Jelenu, zvanu Mercedes, prezimenom Benc, ipak
Nedovoljnu, še ni sam viđao ali to nisam ni morao jer je ona
bila trajno u meni. Čas u na javi čas u snu. Kao struja niskog
napona. Jedno vreme sam zamenjvao Jaroslav u hodniku.
Kao čuvar mrtve mačke. I jahač drvenog konjčića. Iz smeše
slutnji, horoskopa i pročitanih knjiga, definitivno sam ipak
znao da bi odgovor na izvesna pitanja razrešio i sve dileme
mog života. Jer, ako se nisam vratio sna, ni moj boravak u
Južnoj Americi nije bio stvaran. U tom slučaju ni ostala
putovanja preko okeana nisu postojala. I ko zna kakva je
realnost gumenog magarca, žutog tranzistora i Jaroslavljeve
mrtve mačke. O uglednoj staroj gospodi, Horheu i Deridi da i
ne govorim. Možda je jedino Ferdinand, onaj drugi, Izmi
šljeni, znao celu tajnu. Međutim, suđeno je bilo da mi to
nikad ne otkrije. I zato: Sanjao sam a san mi je sav od jave
bio izliven : u dubok sam vosak uliven, ne čujem i ne vidim,
a živ sam ili tako nešto. Važno je ipak da me ne sahrane dok
se ne probudim. Jer jako mi je važno da saznam kakva je
konač na sudbina mrtve mačke. Plastične. Kao što je i žuti
tranzistor. Gumeni magarac je već nešto drugo.

155
156