SADRŽAJ

Prvi deo BO​GO​VI I ME​HA​NI​ZMI

OPERACIJA „BURNING BUSH“
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
PROTIVAVIONSKI KODEKSI AL-EFESBIJA
I FREEDOM LIBERATOR
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
16
17
18
19
II SOVJETSKI REKVIJEM
Drugi deo ME​HA​NI​ZMI I BO​GO​VI
POSMATRAČ SENKE
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
TAGOVI
HOTEL DOBRIH INKARNACIJA
 VIKTOR PELJEVIN

SOK OD ANANASA
ZA DIVNU DAMU
R@t i mir

Prevela s ruskog Mirjana Grbić

 Naslov originala
Виктор Пелевин, Ананасная вода для прекрасной дамы
Войн@ и мир

Obrada:
Miss Smila
www.balkandownload.org
Autor ne deli uvek religiozne, metafizičke, političke, estetske,
nacionalne, farmakološke i druge sudove i mišljenja koja izražavaju
junaci knjige, lirski likovi i figure pripovedača.
 Prvi deo

BOGOVI I MEHANIZMI
 OPERACIJA „BURNING BUSH“ 1

I’m the little jew who wrote the Bible.2

Leonard Cohen

Tek da se zna, zovem se Semjon Levitan.

Rodio sam se i odrastao u Odesi, peta stanica u Velikoj Fontani. Živeli
smo blizu obale, u stanu iz staljinističke epohe s kraja tridesetih godina koji
je moja porodica dobila zbog kratkotrajne i ne sasvim iskrene bliskosti s
režimom. Bio je to prostran i svetao stan, ali u toj prostranosti i svetlosti
jasno se osećalo prisustvo neizrecivog sovjetskog užasa koji je prožimao sve
građevine tog doba.
Moje detinjstvo je, međutim, bilo srećno. Voda u moru bila je čista (iako
smo je tada smatrali prljavom), tramvaji su išli bez zastoja, i niko u gradu
nije znao da umesto engleskog jezika deca treba da uče ukrajinski, te su me
zato dali u školu sa nastavom na engleskom. Čudnim sticajem okolnosti, u
holu škole visila je reprodukcija slike Nad večnim mirom delo mog
prezimenjaka Isaka Levitana.
Nemam veze s ovim slikarom. Ali zato sam, ako je verovati mojim
roditeljima, daleki rođakpoznatog sovjetskog spikera Jurija Levitana, koji je
četrdesetih godina preko radija čitao izveštaje Informbiroa. Vrlo je moguće
da su mi upravo geni podarili snažan i lep glas „tajanstveno-srebrnaste boje
noći“, kako se izrazila nastavnica muzike koja me je bezuspešno učila da
pevam.
Dokumentovanu potvrdu srodstva nisam našao – nemamo sačuvane
arhive. Ipak, porodično predanje je nateralo moju mamu da kupi punu
kutiju Levitanovih snimaka na savitljivim gramofonskim pločama,
napravljenim od starih rendgenograma. Slutim da je upravo ta senka
veličine zarazila tatu, ljubitelja preferansa, izrekom „ja se ne kartam, nego
pišem recke“.
Slušajući odmeren, nekako usporen, svečani Levitanov glas, od
detinjstva sam se divio njegovoj snazi i trudio se da ga podražavam. Znao
sam napamet čitave ratne izveštaje i osećao čudno, gotovo demonsko
uživanje u tome što sam nakratko postajao glasnogovornik imperije u jeku
bitaka. Postepeno sam ovladao intonacionim trikovima sovjetskog spikera i
ponekad mi se činilo da sam pravi učenik čarobnjaka – moj još slabašan glas
iznenada bi odjeknuo i reči počele da trešte poput grmljavine: kao da mi je
glas ojačan celokupnom tenkovskom snagom srednje Azije.
Na roditelje je moj imitatorski talenat ostavljao snažan utisak. S drugim
ljudima bilo je nešto drugačije.
Reč je o tome da moj maternji jezik nije bio toliko ruski, koliko odeski. I
moja mama, i moj otac govorili su na praktično već izumrlom jidišu, koji
tako nedarovito podražavaju svi koji prepričavaju jevrejske viceve. Ja sam,
može se reći, odrastao u vicu s bradom, ne mnogo smešnom, u kome fraza
„koliko košta ova riba“ zvuči kao „skilki koštuje cej fiš“.
Taj specifični odeski parlance upile su moje glasnice toliko duboko, da
svi kasniji pokušaji da ga se oslobodim nisu urodili plodom (idući ispred
događaja, reći ću da je tamna senka jidiša pala ne samo na moj ruski, već i na
moj engleski). Zato, iako je Levitan u mojoj imitaciji mojim roditeljima
zvučao potpuno prirodno, došljake „iz Moooskve“ zasmejavao je do suza.
Meni se, pak, njihov severnjački izgovor, otegnut kao kad se cedi slatka
pavlaka, činio neverovatno prostačkim.
Leti bi me slali u čudan pionirski logor, sasvim blizu naše kuće – u zgradi
internata za gluvoneme koje su leti, po svoj prilici, odvodili na sever, U
spavaonici našeg pionirskog logora svojim neobičnim darom zabavljao sam
snažnije i drskije dečake.
Treba reći da sam bio slabunjav. U prvo vreme moji roditelji su se nadali
da su mi rast i snaga privremeno zadržani na nekoj nebeskoj carini, ali da ću
ipak doći na svoje. Otprilike u šestom razredu beše definitivno jasno da moj
tata nije napravio Golijata, već još jednog Davida.
Nije tek tako mudri Frojd govorio da je anatomija – sudbina. Moj
imitatorski dar pokazao se kao jedina protivteža surovoj presudi prirode.
Ipak, protivteža je postojala, i mangupi i stariji momci nisu me baš često
tukli – umeo sam da ih razonodim.
Najpre sam naprosto deklamovao napamet naučene ratne izveštaje,
prošarane čudnim geografizmima – u mračnoj spavaonici oni su zvučali kao
nepobedive azijske vradžbine. Ali to je postepeno dojadilo mojim
slušaocima, te sam počeo da improvizujem. Tada se pokazala čudesna
osobenost mog magičnog govora.
Bilo koja od strašnih priča, koje deca obično pričaju jedna drugoj, u tami
je u mom izvođenju dobijala drugačija svojstva i plašila čak i one koji su se
obično podsmevali raznim užasima. Štaviše, najobičnije reči, upućene
mojim sobnim drugovima u gluvo doba pošto se ugase svetla, odjednom bi
dobile nekakav višeznačni smisao, čim bih te reči izgovorio Levitanovim
glasom.
Svaki etnograf, upoznat s osobenostima evroazijskog detinjstva, zna da
se među pubertetlijama poštuje strog društveni protokol, čije je kršenje
bremenito istim posledicama kao što je nepoštovanje zatvorskih tabua. Ali
moja čarobna snaga izdigla me je iznad tih pravila. U trenucima
inpersonacije mogao sam, kako se tada govorilo, da „trtljam“ bez ikakvih
posledica, da kažem bilo šta bilo kome, i s tim su se svi mirili kao da poštuju
duha koji je na mene sišao. Razume se, nisam vršio takve eksperimente u
svom običnom slabačkom telu kad bi u spavaonici bilo upaljeno svetlo.
Postojao je, uzgred budi rečeno, jedan dosadan problem, koji sam već
pominjao. Neki momci su bili imuni na moju magiju. Štaviše, ja sam ih
zasmejavao. To su obično bili Moskovljani koje su ovamo nanele struje
arktičkog vazduha.
Razlog je bio u mom odeskom izgovoru: činio im se smešnim i
nespojivim s pretećim smislom izgovorenih reči. U takvim trenucima osećao
sam nešto nalik na tragediju pesnika koga mala govorna mana ometa da
očara svet dražima uistinu genijalnih stihova. Ali među mojim slušaocima
bilo je malo Moskovljana i neki od njih su ipak dospevali pod udar crnih
krila mog demona, tako da se zbog toga nisam preterano brinuo.
S jednim od Moskovljana čak sam se i sprijateljio. Zvao se Vlad Šmiga.
Bio je to debeli, mračni dečko veoma pažljivog pogleda i večno oznojene
ošišane glave. Laskalo mi je što je on bio jedan od onih severnjaka koji se
nisu smejali mom izgovoru i na koga je moj talenat nesumnjivo ostavljao
utisak.
U njemu je bilo nečeg od domske dece, ratne siročadi – jedino što nisam
imao želju da ga nazovem sinom puka, nego sinom pozadine. Njegov
omiljen epitet bila je reč „ubogi“, koju je primenjivao na sve, od vremenskih
prilika do filma. Osim toga, imao je neobičan hobi.
O svakom dečaku iz naše spavaonice zaveo je dosije u običnoj svesci koju
je čuvao u vreći s prljavim rubljem, zaštićenu izuzetno smrdljivim
čarapama. Meni ju je u poverenju pokazao dok smo pušili sirove rostovske
cigarete u žbunju iza menze. O meni je u svesci zapisao sledeće:

Semjon Levitan
 Poseduje umeće da govori glasom zagrobnog sveta, zbog čega te noću obuzme
strah. Može ne samo da te zaplaši toliko da se usereš, nego i da te uteši i nadahne.
Dakle, poseduje jedinstvenu sposobnost sličnu hipnozi. U stanju je da se izražava
lepo i zaumno, tako da se sam sebi činiš kao nekulturna budala, ali kad se zaboravi
počne da govori brzo, s jakim jevrejskim akcentom. Tada hipnoza nestaje.

Naravno da sam sve to o sebi i sam znao, samo što sam nešto drugačije
formulisao. Međutim, ja sam sebe poznavao već dvanaest godina, a Vladik
je izdvojio moju smisaonu suštinu za samo nekoliko dana. Štaviše, za kratko
vreme, on je isto uradio i za ostale dečake iz spavaonice, i to je, naravno, bilo
impresivno. Verovatno sam tada prvi put shvatio da osim mene u svetu ima
i mnogo drugih specifično obdarenih ljudi, i da treba veoma oprezno da se
ponosim svojim darom.
Vladik i ja smo se posle logora dopisivali nekoliko meseci, zatim je on
hteo da opet dođe u Odesu, ali to se nije ostvarilo i postepeno se naše
druženje završilo. Mislim da sam poslednje pismo ipak napisao ja, ali nisam
siguran.
Posle škole poslali su me na studije u Moskvu – na fakultet za strane
jezike. Mama dugo nije želela da se rastane sa mnom, pominjući korene bez
kojih ću da uvenem, ali tata, kao iskusan preferansista, nadmudrio ju je,
lukavo izvukavši adut u vidu citata iz Brodskog (koji je za mamu bio
vrhunski autoritet). Rekao je ovako:
– Ako ti je bilo suđeno da se rodiš u imperiji, onda treba da živiš u
zabitoj provinciji pokraj mora. Ali, šta ako ti je bilo suđeno da se rodiš u
zabitoj provinciji pokraj mora? Dakle, Semjon treba da živi u imperiji!
Imperija je, međutim, tada već disala na slamku, i dok sam ja studirao
sasvim prestade da diše, posle čega rimski ciklusi Brodskog izgubiše jednu
od glavnih etstetskih projekcija, a moje nade u pogledu karijere i odlaska u
inostranstvo izgubiše svaki smisao.
Prećutaću užase devedesetih. Reći ću samo da su mi za ruski pasoš uzeli
nepristojno mnogo novca – bila je to očigledna nepravda čak i za to bezočno
vreme. Istina, engleski sam u Moskvi naučio sasvim pristojno.
Jednog lepog dana u osvit novog milenijuma ugledao sam u ogledalu
nimalo lepo lice proćelavog mršavog čoveka, koji bi se već teško mogao
nazvati „mladićem“. Taj ofucani slabo plaćeni subjekt stanovao je
iznajmljenoj rupi kod metro-stanice „Aviomotorna“ i predavao engleski na
kursevima „Intermediate Advanced“ blizu Pavelecke železničke stanice, na
koje su dolazili diplomci s tehničkih fakulteta i prostitutke sanjalice.
Osim mene tu je radilo nekoliko nastavnika, u kojima sam bez posebnog
truda mogao da prepoznam sebe kroz deset, dvadeset i trideset godina, i ta
perspektiva je bila toliko mučna da sam već pomišljao nije li bolje da odem
iz života na neko drugo mesto.
Činilo mi se da je zaspati zauvek pravi izlaz. To sam, ako ćemo pravo, i
pokušavao da uradim svake večeri, ali pošto sam se plašio da gutam tablete
ili sečem vene, uvek bih se ponovo probudio, i protiv toga nisam mogao
ništa da učinim.
Uveče sam čitao francuske egzistencijalističke romane šezdesetih godina
– pun orman sam nasledio od kapetana koji je komandovao ledolomcem i
nasukao se u mojoj rupi u godinama privatizacije. Od tog čitanja u mojoj
depresiji se nakratko pojavljivala plemenita evropska patina – ali bilo je
dovoljno jedno putovanje prepunim tramvajem pa da se trska koja misli
opet pretvori u ćelavog jevrejskog luzera.
Moje očajanje je postajalo sve bezizlaznije i na njegovom vrhuncu, kad
sam već sasvim ozbiljno bio spreman da popijem otrov ili, čak, da se vratim
u Odesu, sudbina me je bez ikakvog upozorenja prebacila na veoma opasan
kolosek.
Jednom prilikom, jedne avgustovske nedelje 2002. godine, koračao sam
Novim Arbatom, nedaleko od Doma knjige. Na ulici je bilo neobično malo
automobila i vazduh je bio ispunjen onom nežnom moskovskom tugom za
neprimetno prohujalim letom, koja istovremeno steže srce i miri sa životom.
Bilo mi je gotovo dobro.
Iznenada sa moje leve strane zaškripaše kočnice i pored mene se
zaustavi niski crni automobil sa zatamnjenim staklima – u filmovima
takvima se voze glamurozni tajni agenti kojima je svetska vlada poverila
reklamu za laptop „vaio“. Zadnje staklo se malkice spusti i iz unutrašnjosti
me pozva tama:
– Semjone!
Steže me nešto u grudima.
Glas tame beše mi nepoznat, ali intonacija – a ja ipak znam ponešto o
intonaciji – biia je kao da me tama odavno i dobro zna, kao što joj, uostalom,
i priliči. Dobro se sećam: u prvom momentu mi se učinilo kao da se iza
stakla pritajio neki zaboravljeni drevni užas – ono što se i sada plašimo da
ne sretnemo u mraku, iako ga tamo nema već više miliona godina.
 Očigledno, strah se odrazio na mom licu. Tama se zadovoljno nasmejala,
staklo se spustilo niže i ugledao sam čoveka koga sam odmah prepoznao.
Bio je to Vlad Šmiga, moj drugar iz pionirskog logora. Njegove pažljive
oči nimalo se ne behu promenile, mada su godine sumornim salom
napumpale nabore kože oko njih.
– Ulazi – reče on. – Idemo da jedemo.
Uđoh u prohladni tamni auto.
Osim Šmige, u kolima su bili vozač i neki čovek na prednjem sedištu.
Šmiga mi se, hrabreći me, osmehnu i ja već počeh da tražim za ovu priliku
pogodan sentimentalni truizam, kad se čovek s prednjeg sedišta okrenu i
škljocnu nečim pored mog ramena, i ubode me u vrat.
Kola zajedno sa svima u njima odmah zaploviše uvis i udesno,
pretvorivši se u nešto nalik na čudan bunarski poklopac odakle me je
pažljivo gledalo tri para očiju. Ja, pak, počeh da padam u bunar.

1
Za stočićem u restoranu jela su trojica ljudi. Dvojica su bili mračni i puni,
bezizražajnih lica. Bili su odeveni dosadno – jevtine letnje trenerke s
buvljaka. Treći, koji je sedeo u sredini bio je, naprotiv, veoma upadljiv –
bakenbarde su ga činile nalik na razvratnog italijanskog majmuna, a
karirani sako ga je gotovo pretvarao u nekog drskog Puškina koji se umesto
stihovima posvetio trgovini na malo.
Tona nije bilo, te se o razgovoru moglo suditi samo po mimici. Govorio
je uglavnom Puškin, i najpre mi se činilo da gledam susret školskih drugova,
od kojih se jedan progurao u predsedništvo života i sudbine, dok su druga
dvojica ostali koleški asenizatori,3 i sada ih ovaj koji je uspeo, uči pameti.
Asenizatori su govorili kratko i jednosložnim rečima, gledajući u tanjire, a
Puškin je držao govoranciju i čak je jednim naročito širokim gestom oborio
na sto čašu s vinom.
Postepeno je razgovor dobijao čudan obrt. Asenizatori su sve češće dizali
s tanjira mutne zle poglede, a Puškin sve češće prinosio ruku grudima.
Uskoro mi beše jasno – on je smrtno uplašen, i ne uči prijatelje životu, nego
se pravda, a oni mu ne veruju. A zatim se pokazalo da oni i nisu prijatelji,
pošto se prijatelji tako ne ponašaju.
 U nekom momentu Puškin je sasvim izgubio samopouzdanje, a dvojica
asenizatora konačno postadoše nalik na gangstere, i ja se iznenada dosetih
da oni deluju priprosto zbog svoje jevtine radne odeće, koju će bez žaljenja
da uprljaju. Očigledno, kad i ja, to je shvatio i Puškin na ekranu: pokušao je
da ustane sa svog mesta, ali asenizatori skočiše mnogo brže i njegova usta se
otvoriše u nečujnom kriku.
Jedan od asenizatora gurnu Puškina licem pravo u tanjir s hranom.
Drugi izvadi odnekud čekić i eksere i oni za nekoliko trenutaka bogohulno
zakucaše ruke nedavnog člana predsedništva za sto – mada nisam čuo
njegov krik, on mi je gotovo fizički parao uši.
Sve to trajalo je uvrh glave pola minuta.
Ispostavilo se da je sto na točkićima – ona dvojica ga lako gurnuše
napred. Kamera im dođe iza leđa, dvokrilna vrata ispred njih se otvoriše i
oni brzo poguraše sto hodnikom kao što bolničari guraju kolica s
bolesnikom.
Završetak hodnika delovao je izuzetno neuredno – činilo se da je na
njegovom kraju u toku renoviranje i da su zidovi oblepljeni iskidanim
komadima plastične trake. Iza njih je nešto podrhtavalo i svetlucalo, i kad je
sto stigao do sredine hodnika, uzdrhtavši shvatih da je to disk motorne
testere.
Kad je do nje ostalo nekoliko metara jedan od asenizatora uhvati
Puškina za kosu, i podiže mu lice da bi mogao da vidi svoju budućnost.
Zatim sto prođe preko rama testere (očigledno, visina je prethodno već bila
podešena) i nalete na disk. Ono što je usledilo bilo je strašno i grozomorno.
Naročito je zastrašujuće delovala stolarska umešnost, s kojom je onaj što je
držao Puškina za kosu sklonio svoju ruku u poslednjem momentu.
Dok sam ošamućen gledao u ekran pomislih da se moja slutnja u vezi s
jevtinom radnom odećom pokazala ispravnom: ubice je, nesumnjivo, neće
prati nego će je naprosto baciti. Još u detinjstvu sam primetio da se naš um,
želeći da se zaštiti od scena bezgranične svireposti, svojski trudi da se zakači
za neki sitan detalj i da ga u mislima analizira dok strahota ne prođe.
Dotle sam već došao k sebi i shvatio da sedim u mračnoj sali i gledam
film pušten preko projektora. Ekran se ugasi.
Kad pokušah da ustanem, shvatih da to nije moguće – na meni je bila
oprema koja sputava pokrete, nalik na ludačku košulju vezanu za stolicu na
točkićima, u kojoj sam sedeo. Upali se svetlo i ja shvatih da se stolica nalazi
u prolazu između redova.
 Nisam dugo uživao u samoći. Na moje rame spusti se nečija laka ruka.
Stresoh se i pokušah da se okrenem koliko mi je to dopuštala stolica. Ali
osoba koja mi je spustila ruku na rame stajala je tačno iza mojih leđa i bila
nevidljiva.
– Eto šta se događa – reče poučan ženski glas – kad se previše priča ono
što ne treba. Jeste li razumeli, Semjone Isakoviču?
– Da – uzvratih. – Sve sam razumeo. Još kao dete sam sve razumeo.
– Onda se potpišite.
U krilo mi pade podmetač sa zakačenim listom papira. Na papiru se
nalazio tekst izdeljen na numerisane paragrafe. Slova su bila veoma sitna i
ja razaznah samo naslov:

OBAVEZA ČUVANJA TAJNE

Čak i ne upitah kakve tajne.

– Pa kako da se potpišem kad su mi ruke vezane? – rekoh.
– Možete da stavite krstić – uzvrati ženski glas i tanki prsti prineše
mojim ustima hemijsku olovku.
Poslušno je stisnuh zubima, žena podiže podmetač i pored reči „Potpis“
ja nekako stavih ružnu krivu kukazraku, koja nije mogla da stane u rubriku
u kojoj su bili moje ime i prezime, nego je prešla i na štampani tekst. Čini se
da žena za to nije marila.
Ona skloni podmetač i ja osetih blagi dodir na glavi. Oči mi zatvori čvrst
crni povez. Zatim stolica krenu s mesta.
Sudeći po indirektnim znacima, izašli smo iz sale, prilično dugo smo se
kretali hodnikom, zatim smo se spustili liftom, u kome su osim nas disali i
neki drugi ljudi (čuo sam tih razgovor o fudbalu). Zatim je bio još jedan
hodnik i još jedan lift. Najzad, prešavši preko praga, zaustavismo se, i s
mojih očiju skidoše povez.
Ugledah zubarsku ordinaciju.
I to takvu da je se ne bi postideo ni Henrih4 Himler kad bi hteo da
ugradi ampulu s cijanidom. U atmosferi te ordinacije bilo je nečeg neopisivo
mračnog: kao da se u njoj neko godinama bavio mučiteljskim zanatom, a
zatim je, da bi se racionalno objasnila aura patnje kojom su bili natopljeni
zidovi, umesto sprave za mučenje postavljena stomatološka stolica. Takvo
zračenje, uzgred budi rečeno, često prožima skupe moskovske, a naročito
peterburške nekretnine, ali, srećom po trgovce nekretninama, ono što u njih
ulazi često biva još gore od onoga što je svojevremeno odande izašlo.
Treba li pominjati da su mi se zubar i njegov asistent učinili kao pljunuti
ubice iz spota.
Na nos mi prikačiše gumenu štipaljku s crevom i ja padoh u maglovito
prostranstvo anestezije gasom, u kome se najpre sećaš velike tajne o kojoj su
se ljudi dogovorili da ćute, a onda je isto tako neizbežno zaboravljaš kad
seansa dođe svom kraju. Padajući u stanje kontemplacije, nisam čak ni
primetio kad su me iz pokretne stolice prebacili u zubarsku.
Lekari se ni trenutka nisu dvoumili šta treba da rade. Uđoše mi u usta i
počeše brutalno da buše gornju šesticu levo. Krajičak moje svesti bio je
budan i ja pomislih da je cilj nedavnog gledanja filma mogao da bude
naprosto priprema za tu proceduru: pred licem mučeničke smrti nekako
prestaješ da se plašiš zubobolje. To je bilo veoma tanano i ja čak počeh da
mumlam, trudeći se da objasnim doktorima da sam shvatio njihov plan i da
sam njime oduševljen, ali jedan od njih mi pripreti prstom i ja ućutah. Učini
mi se da je posle toga anesteziolog značajno povećao procenat azot-oksida u
mešavini koju sam udisao.
Kad narkoza popusti, opet sam bio privezan za svoja kolica. Oprezno
opipah jezikom zube. Šestica gore bila je drugačija. U njoj je bila sveža
plomba, koju je, ako ćemo pošteno, odavno trebalo da stavim – na tom
mestu sam imao rupu koja je već počinjala da bolucka.
– Možete da jedete kroz jedan sat – reče ravnodušno jedan od lekara.
Žena koja mi priđe otpozadi zaveza mi oči i poče da gura moja kolica.
Opet smo dugo putovali lavirintima hodnika, a zatim se popeli – ovoga
puta modernijim i bržim liftom koji nije nimalo škripao. Uguraše me u
nekakvu sobu i kolica se zaustaviše.
Laki ženski prsti razvezaše čvorove na opremi koja me je držala vezanog
za kolica i skidoše je. Pomogoše mi da ustanem i obučem svoj sako:
prepoznao sam ga po znački na reveru koja mi ogreba dlan (bile su to
ukrštene američka i ruska zastava – razumljiva slobodoumnost za
nastavnika engleskog jezika).
Zatim me premestiše na običnu stolicu i žena koja mi je pomagala izađe
iz sobe, odguravši i stolicu. Pošto se škripanje točkića utiša, prilično dugo
sam sedeo vezanih očiju u tišini i već mi beše dosta tog glupog spektakla,
kad neko uđe u sobu.
– A, stigao je Semjon, stari drugar! – zapeva u blizini Šmigin glas, i on
skide povez s mojih očiju. Tek posle toga shvatih da sam i sam odavno
mogao to da uradim, ali da se iz nekog razloga nisam usudio.
Soba u kojoj sam se nalazio podsećala je na radnu sobu putnika, i to ne
samo putnika kroz prostor, nego i kroz vreme.

Najpre je padao u oči rasplinuti impresionistički portret Deržinskog s

teniskim reketom u ruci, koji je visio iznad radnog stola. Oko njega se
nalazilo azijsko oružje – mačevi, helebarde i nekakvi lanci. U uglu se crnela
lutka za vinčun s kratkim patrljcima ruku, nalik na posmrtne ostatke pilota
izgorelog u avionu.
Bočne zidove ukrašavalo je nekoliko Šmiginih zastakljenih fotografija.
Na jednoj je on u generalskoj uniformi stajao pored poznatog bankara, koji
se donekle zbunjeno osmehivao, a na drugoj je držao ruku na ramenu ništa
manje poznatog bandita, već pokojnika. Bandit je, što me je zaprepastilo, bio
pažljivo uokviren crnim florom s prostorom ostavljenim specijalno za to da
bi Šmiga mogao da provuče ruku u onostrani svet.
Na podu sobe bio je persijski tepih – pravi i, verovatno, veoma skup.
– Druže gene...
– Vladik – prekide me Šmiga. – Za tebe sam ja zauvek naprosto Vladik. I
na ti.
– Dobro – rekoh – Vladik. Nemaš pojma koliko se radujem susretu s
drugarom iz detinjstva. A naročito zato što su me tvoji opričnici ostavili u
životu.
– U čemu je problem? – Šmiga me iznenađeno pogleda.
Ukratko mu prepričah ono što sam preživeo i Šmiga nepoverljivo poče
da vrti glavom.
– Gle ti skotove – reče natmuren. – Paraziti. Naredio sam im da potpišeš
obavezu o čuvanju tajne. A kod nas pre toga uvek prikazuju taj spot. Da
čovek ne potpisuje naslepo papir, nego da dobro zna šta će biti ako oda
tajnu. Zar ti ništa nisu objasnili? Ti si dakle, kroz specijalnu proceduru
prošao nepripremljen? Magarci ubogi... Ali, dobro, naći ćemo i kazniti
krivce. Dobiće, jebote, trinaestu platu u čvrstoj valuti...
On uze sa stola notes s profilom Dantea Aligijerija na koricama i neko
vreme je usredsređeno pisao olovkom po papiru, pri čemu sam odmah znao
da u notesu crta Danteove profile s korica, samo male. Iz nekog razloga ovi
ljudi misle da mi tokom dugog dvadesetog veka nismo izučili metode
njihovog rada.
Pošto ostavi notes on pođe ka meni, kao da namerava da svojim
zakasnelim zagrljajem isceli sve moje duševne rane, ali uto na njegovom
stolu zazvoni telefon. Šmiga opsova i diže slušalicu. Nekoliko sekundi je
slušao, a zatim njegovo lice postade turobno i napeto.
– Razumem – reče i spusti slušalicu.
Zatim me pogleda i izvinjavajući se raširi ruke.
– Vidiš šta se događa. Danas ne mogu – uzbuna. Hajde da se nađemo
prekosutra i sve ću ti objasniti. Molim te, strpi se malo i ne umišljaj koješta.
Sad će te odvesti kući. Ne brini, naći ću te...

2
Možda sam još bio pod dejstvom narkoze, te zato kod kuće gotovo da
nisam ni razmišljao o onome što se desilo. Pošto s rukava sakoa oprah malu
mrlju krvi (nije mi bilo jasno otkud ona tu), bez apetita pojedoh nešto i
legoh da spavam.
Užas je počeo sredinom noći.
– Semjone – iznenada je u mom mozgu progovorio zagrobni glas – jesi li
spreman za obračun, Semjone?
Zbacih pokrivač i pridigoh se na laktove.
Kroz prozor je sijao mistični mesec, vetar je njihao zavese – sve je bilo
kao u nemačkoj romantičnoj tragediji. Trenutak je bio baš pogodan da se
siđe s uma, ili makar da se smrtno isprepadaš. Upravo to mi se i desilo:
toliko sam se prestravio da su mi se na glavi podigli ostaci kose.
Strašno je bilo to što reči nisu dopirale odnekud sa strane, nego su
dolazile iz samog središta mog bića. I to nije bio takozvani „unutrašnji glas“
koji, u stvari, samo zamišljamo, već pravi govor. Jedino što je dopirao iz
najskrovitije unutrašnje dimenzije, iz koje nikad pre niko sa mnom nije
govorio. To je bilo neopisivo jezivo.
– Ko si ti? – upitah osvrćući se.
– Ti si uvredio moj duh – reče glas. – I sad ću ti se osvetiti, uuuu...
„Uuuu“ izgleda smešno kad je napisano, ali kad je glas počeo da zavija u
mojoj glavi, to je bilo... Ne znam čak ni kako to da opišem. Kao da je brigada
logoraša, koja je gradila moj odeski stan, odjednom vaskrsnula, postavila
infernalni dimnjak između mog nosa i uha i kroz njega poče da fijuče vetar
iz pakla.
 Uštinuh se, ali se ne probudih.
– Ko si ti? – upitah drhteći.
– Ja sam duh spikera Levitana – odgovori glas.
U prvi mah upecah se kao som na bućkalo.
– Ja... Drago mi je – rekoh zbunjeno. – Za mene je to velika čast. Mnogo
vremena posvetio sam proučavanju vašeg nasleđa, Jurije Borisoviču. A u
detinjstvu sam čak uvežbavao dikciju dubeći na glavi – pročitao sam negde
da ste vi tako vežbali...
– Rugao si se mojoj svetloj uspomeni još od detinjstva, svinjo jebena.
Tada shvatih da je to nekakva smicalica – inteligentan Jevrejin koji je
celog života radio na radiju, nikad ne bi rekao tako nešto čak ni pijan.
– Nisam se rugao – rekoh, trudeći se da moj glas zvuči dostojanstveno i
potpuno neočekivano čak i za samog sebe pređoh na Levitanovu intonaciju.
– Imitirao sam. I činio sam to s velikim poštovanjem. A vi, izvinjavam se,
niste Levitan.
– Zašto tako misliš, bedni crve? – upita glas i opet poče da zavija.
Zavijanje je i ovoga puta bilo veoma ubedljivo, ali reči su na mene sve
manje ostavljale utisak.
– Zato što Levitan nikad ne bi rekao „jebena svinja“ – odgovorih. – On je
bio lepo vaspitan čovek s dobrim genima i nikad ne bi upotrebio takve reči,
čak i kad bi stvarno tako mislio o meni.
– Šta uopšte znaš o velikom Levitanu, ti ubogi? – zatutnja glas.
Najzad shvatih ko sa mnom razgovara.
– O Levitanu znam malo – uzvratih spokojno. – Ali dobro znam kako je
govorio. I siguran sam da čak ni s onog sveta ne bi otezao u govoru kao
moskovski taksista. A tu uzrečicu „ubogi“ od njega sigurno ne bih mogao da
čujem. Od svih mojih poznanika imao ju je samo izvesni Vladik Šmiga.
– Provalio si me, a? Baš lepo – reče Šmiga iznerviran i izgovori složenu
psovku, toliko odvratnu da se odjednom setih koliko je čovek nemoćan pred
licem prirode i koliko je strašna njegova biološka sudbina.
To me je potpuno lišilo sposobnosti za dalje protivljenje, te zauzvrat
samo uzdahnuh. Šmiga se nasmeja.
Njegov smeh, treba reći, bio je još strašniji od njegovog zavijanja. Moja
tek stečena psihička ravnoteža opet beše narušena, jer sam shvatio – čak i
ako sa mnom zaista govori Šmiga, njegovom glasu ništa ne smeta da
istovremeno bude i glas pakla. Idući ispred događaja, reći ću da me ta
slutnja od tada više nije ni napuštala.
 Ne znam da li je Šmiga znao kakvi vetrovi fijuču kroz moju dušu,
trošenu francuskim egzistencijalizmom. Mislim da takvi mučitelji, bez
obzira na to da li su iz fizičkog ili duhovnog sveta, nemaju naročite
predstave o tome kako tačno njihove žrtve preživljavaju patnje koje se na
njih sručuju – oni jedino znaju da žrtve trpe bol i približno osećaju njegov
intenzitet.
– Dobro – reče on nasmejavši se – bravo. Mislio sam da će duže potrajati.
Jesi li barem shvatio odakle razgovaram s tobom?
I tek tada mi postade jasno.
– Zub? – upitah.
– Upravo tako. Rešio sam da obavim uvodni razgovor preko specijalnog
tajnog kanala. I već ga vodim. Dobro ovo utuvi i da ti nije palo na pamet da
ždereš tokom obuke... Spreman?
Legoh na krevet i rekoh:
– Spreman.
Šmiga je govorio otprilike jedan sat.
Krajem tog sata učini mi se kao da u mojoj glavi počinje da vri čajnik i
para samo što nije podigla poklopac. Ali smisao je dopirao do mene dobro,
mada nisam razumeo mnoge tehničke pojedinosti kojima je obilovao njegov
govor. Slutim da ih Šmiga ni sam nije shvatao – po pauzama u njegovoj priči
osećalo se da naučne termine i brojeve čita s papira. Sve to ću zanemariti,
tim pre što ih nisam valjano ni zapamtio.
Suština je bila u sledećem.
U epohi zalaska SSSR-a moskovskim psihijatrima počeli su da se
obraćaju neki građani žaleći se da u svojim glava čuju neke glasove. Glasovi
su govorili o onome što se dešava u svetu, ponekad su pevali, ponekad grdili
istoriju Otadžbine, a ponekad cokćući pripovedali o čudima životvornog
tržišta.
Najčešća dijagnoza u takvim slučajevima bila je „šizofrenija slabe
progresije na bazi akutne informacione intoksikacije“, ili „perefrenija“, kako
su novu bolest krstili prema analogiji s peritonitisom i perestrojkom.
U početku je bolesnicima propisivana lobotomija, ali odstranjivanje
čeonih delova mozga nije se pokazalo naročito efikasnim. Neki pacijenti su
izlečeni pomoću drugih intenzivnih terapija stare sovjetske škole, ali takvi
su bili retki i povratka normalnoj radnoj aktivnosti posle toga za njih više
nije bilo.
U pokušaju da što bolje shvate šta se dešava, lekari su počeli da
analiziraju šta tačno govore ti glasovi. I došli su do neverovatnog otkrića –
ispostavilo se da su u potpunosti ponavljali programe moskovskih radio-
stanica. Drugim rečima, bolesnici su na neki tajanstven način hvatali radio-
talase bez prijemnika.
Doktori su počeli da istražuju da li postoji nešto zajedničko u
biografijama pacijenata. Ispostavilo se da su nedugo pre pojave glasova svi
posetili jednu te istu zubnu kliniku, u kojoj su im stavljene plombe od nove
bimetalne legure.
Tako je otkriveno da je zubna plomba određenog oblika, napravljena od
bimetalne pločice, u stanju da radi kao radio-prijemnik, koristeći sasvim
male razlike u potencijalu koji se skuplja u šupljini zuba. Ovaj fenomen
zainteresovao je tajne službe, te je informacija sklonjena od očiju javnosti ili
je zamenjena dezinformacijom. Bolesnike od perefrenije izlečili su
stomatolozi, i daljim razvojem plombi koje govore počela je da se bavi
sasvim druga ustanova.
Rad se odvijao tokom devedesetih i povremeno je obustavljan zbog
nedostatka sredstava. Postepeno je stvorena plomba koja ne samo što je
primala signal i pretvarala ga u zvučni talas koji ide u čeonu kost, već je bila
sposobna i za povratnu transformaciju – pretvarala je govor u
elektromagnetni impuls koji je zatim emitovan u prostor. Pretpostavljalo se
da će takve plombe moći da se stave, recimo, obaveštajcima i diverzantima
kako bi bili opremljeni ultrakompaktnim sistemom za vezu.
Ubrzo su otkrivene vrline i mane novog metoda. Promenom sastava i
konstrukcije plombe, ona je s velikom preciznošću mogla da se podesi na
prijem određene radio-frekvencije, a da se pri tome isključe svi ostali signali.
Plomba je mogla da prima talase koja se emituje s velikog rastojanja.
Međutim, povratni signal zbog nedovoljne snage mogao je da bude uhvaćen
tek na rastojanju od nekoliko stotina metara, i čak i za to je bila potrebna
glomazna aparatura.
Zbog toga novi tip veze nije našao vojnu primenu. Kontraobaveštajna
služba nije čak ni pokazala zanimanje za njega – to je bilo vreme internet-
buma i prenošenje informacija preko radija činilo se prošlošću.
Nedavno se obaveštajna služba opet zainteresovala za sovjetsko otkriće,
ali u sasvim drugačijoj formi.
– Dalje informacije – štektao je Šmiga u mom rastopljenom mozgu –
toliko su poverljive da mogu da ti ih šapnem samo na uvo kad se lično
budemo videli. I nemoj se čuditi, Semjone, ako ti to uvo potom odgrizem i
pojedem.
Uzgred budi rečeno tada nisam baš shvatao da to njegovo „utuvi“ i
„odgrišću ti uvo“ nije bilo urlikanje zveri koja svaki čas mora da podseća
okolinu koliko je strašna, već pre nekakva trapava nežnost, nevešt pozdrav
našem detinjstvu. U suštini, Šmiga je bio veoma usamljen čovek, i potisnuta
nežnost, kojoj se nije našla primena u njegovom životu, nehotice je izbijala
iz njega u vidu bolesnih nakaznih grudvica – kao sperma iz monaha,
usnulog ispred oltara.

3
– Čeka nas pukovnik Dobrosvet – rekao je Šmiga kad su me dovezli u
zdanje koje svi Moskovljani dobro znaju. – On će ti sve objasniti. On je
istaknuta ličnost i zato se potrudi da mu se dopadneš. Radiće s nama.
Da li ja želim s njima da radim, čini se, nije bilo predmet razgovora. Taj
bezobrazluk je obeshrabrivao.
Usput Šmiga mi je ukratko pričao o tom čoveku. Nekada je imao drugo
ime, ali sad su ga zvali upravo tako – pukovnik Dobrosvet, pri čemu je ova
jedna reč zamenjivala i ime i prezime. On je rukovodio odeljenjem
specijalnih supstanci i promenjenih stanja svesti – ali bio je, koliko sam
shvatio iz uzgredno kazane rečenice, ne samo narko-diler FSB5, već nešto
poput glavnog konsultanta za duhovno-ezoterijska pitanja.
Šmiga se prema Dobrosvetu odnosio s izuzetnim uvažavanjem, a to se
moglo videti po tome što me je on, general, vodio na sastanak kod jednog
pukovnika. Prema Šmiginim rečima, onih godina kad je Gajdar spasavao
zemlju od gladi, a Čubajs od zime, Dobrosvet je nekoliko puta sačuvao
Rusiju od napada iz ketaminskog kosmosa, pri čemu je zona konflikta uz
užasne napore zadržana u granicama njegove vlastite psihe, koja je zbog
toga veoma stradala.
Za svoj podvig dobio je Zlatnu zvezdu heroja. Posle tog traumatičnog
iskustva primio je paganstvo, ali je i dalje ostao čovek slobodnog načina
mišljenja i bio je spreman da nam stavi na raspolaganje celokupnu svoju
ogromnu erudiciju i iskustvo.
Dobrosvet nas je čekao u praznoj sali za konferencije.
Bio je to još mlad čovek – ne mnogo visok, pun, riđe bradice i svetle kose.
Bio je veoma čudno odeven: košulja mu je bila obilno izvezena slovenskim
ornamentima, a na leđima mu je visio slamni šešir pčelara. U ruci je držao
rezbareni štap sa ispucalim bradatim bogom na vrhu. Celokupan njegov
izgled zračio je spokojnom dobrodušnošću, čak, nekakvu letnju lenjost.
– Sedite, prijatelji moji – reče on.
Šmiga i ja sedosmo u prvi red, a pčelar se pope na binu, prisloni svoj štap
na zid i poče da šetka pred nama, zamišljeno češkajući bradicu. Videh da na
nogama ima sandale od like, komplikovano isprepletane na antički način.
Njegovo hodanje mi već postade dosadno, ali Šmiga je i dalje bio spokojan.
– Recite mi, Semjone Isakoviču, jeste li vi religiozan čovek? – odjednom
upita Dobrosvet. – Ali pošteno.
Šmiga se okrenu i veoma pažljivo me pogleda.
Slegnuh ramenima.
– Ne znam čak ni šta da odgovorim. Verujem da nešto postoji. Nekakva
sila, koja... Zavodi red. Ali u crkvu ne idem. Ni u sinagogu, ako na to
aludirate, takođe ne idem.
– I od religiozne sholastike i metafizike takođe ste daleko?
Raširih ruke u stranu da bih pokazao koliko sam daleko.
Dobrosvet klimnu glavom, kao da je upravo takav odgovor i očekivao.
Pošto malo prošeta po bini, on upita:
– A kako gledate na to što neki ljudi veruju da Jevreji vladaju svetom? Da
li možda u dubini duše delite to stanovište?
– Upoznajte me s nekim takvim Jevrejinom – odgovorih. – Ili mi makar
dajte njegov telefon. Čini mi se da su takvi sasvim zaboravili na mene.
Dobrosvet opet klimnu glavom i još malo prošeta po bini.
– Možda ćemo – reče zagonetno se osmehnuvši – upravo to i uraditi. Pri
tome se može ispostaviti da je vladar vaseljene mnogo bliže nego što vi
mislite.
– Baš tako – potvrdi Šmiga.
– Na šta mislite? – upitah.
– Nećemo trčati ispred događaja – reče Dobrosvet. – Želeo bih, mon cher
Semjone, da se među nama najpre uspostavi odnos poverenja. Za to postoje
svi potrebni uslovi. Želim da kažem da smo se mi u našoj organizaciji
odavno oslobodili pećinskog antisemitizma, od koga su patili mnogi
zvaničnici Ruske imperije i Sovjetskog Saveza.
– Nezvanično mogu da dodam – dobaci Šmiga – da mi raspeće Isusa
Hrista smatramo unutrašnjim pitanjem jevrejskog naroda.
 Dobrosvet se pažljivo zagleda u mene očekujući zahvalnu reakciju za
tako velikodušan avans.
– Hvala na razumevanju – rekoh krotko.
– Dakle, – nastavi Dobrosvet – u vezi s tim ko vlada svetom. Naravno,
mon ami Semjone, to nisu Jevreji. Ali nije ni neki drugi narod ili formalno
organizovano društvo ljudi, mada neki članovi Bilderberške grupe teše sebe
takvim idejama, pošto su se načitali antiglobalističkih letaka.
Najverovatnije, svetska vlada je nešto poput lutajuće svetlosne mrlje, koja
pada čas na jedne, a čas na druge – na neke dugo, a na neke samo nekoliko
sekundi. Podrobna analiza te mrlje oduzela bi nam mnogo vremena, ali za
naše ciljeve dovoljno je reći da se u njoj često pojavljuju ljudi koji se
uopšteno mogu nazvati „američka religiozna desnica“. Valjda ste za njih
čuli, Semjone?
Napravih neodređen gest koji je mogao da znači što god hoćete u
dijapazonu od „čuo sam više puta“ do „pričajte mi o tome, molim vas“.
– Onda ću vam – nastavi Dobrosvet – ukratko opisati duhovnopolitičke
poglede tih ljudi. Dakle, američki religiozni desničari su ljudi koji smatraju
da je vidljivi svet za šest dana stvorio Bog, koji je najpre kao najdraži narod
izabrao sinajske stočare, ali je posle svoje tragične smrti na krstu promenio
zavet, tako da su na kraju izabrano pleme postale Sjedinjene Američke
Države. Da li je ovo jasno?
– Ne baš – rekoh pošteno.
– Nije ni čudo – osmehnu se Dobrosvet. – Metafizika religiozne desnice
je krajnje složena za razumevanje. Duh sinajske pustinje, koji razgovara s
vođama nomada, za njih je Prauzrok, Alfa i Omega, Bog s velikim slovom
„G“. I to nije Bog u smislu u kome, po mišljenju sufijaca ili Sika on
predstavlja apsolutno sve, već u usko-ekskluzivnom smislu. Duhovi ostalih
pustinja nisu Bog, a sve ostale zemlje nisu bogoizabrane. Dogma o
bogoizabranosti Amerike, koju religizni desničari neprestano nastoje da
učine fundamentom realne politike, malo čime se razlikuje od dogme o
papinoj bezgrešnosti. Iz nje sledi da je sve što Amerika čini ispravno,
moralno i pravedno naprosto zato što to čini Amerika. U ovoj ili onoj meri
tako misli znatan broj Amerikanaca.
Slušajući ovaj topot stepske kobile, iz nekog razloga setih se teta-Ljusje,
koja je u Odesi stanovala dve ulice od nas. Njen nećak Alik bio je desetak
godina stariji od mene: kad sam ja tek polazio u školu, on je već imao
primetne bakenbarde. On je, koliko znam, bio jedini odeski Jevrejin koji je
valjano verovao u Boga, i Bog mu je pomogao: Alik je otišao u Ameriku i u
Brajtonu otvorio kobasičarsku radnju do te mere u skladu s košerom da je u
njoj kobasica umotavana samo u časopis Njujorker, koji je odstojao barem
dve nedelje, da bi iz papira iščileli svi mirisi.
Ljudi kojima je bilo žao da daju pare za časopis, svakog dana su kod
njega kupovali kobasice, jer su mislili da na taj način održavaju svoju
kulturnu erudiciju na svetskom nivou. Mada Alik, naravno, nije bio budala i
u cenu krajnjeg proizvoda uračunavao je i cenu časopisa, a dodavao je i
priličnu proviziju.
Ali ne ispričah Dobrosvetu i Šmigi o ovom simpatičnom slučaju,
povinujući se pri tome nekom nejasnom instinktu.
Dobrosvet je za to vreme kasao u kovilj sve dalje i dalje:
– Ako bolje razmislimo, u poređenju s ovom slikom sveta pogledi
nemačkih nacista mogu delovati kao uzor naučnog pozitivizma. Jer nacisti
su proglašavali sebe izabranom rasom na osnovu niza naukolikih teza –
recimo, pretenzijom na savršen oblik lobanje. Teoretski, šestarom je moglo
da se izmeri mnogo različitih lobanja i da se Hitleru dokaže da nije u pravu.
Religioznim desničarima ništa ne može da se dokaže, pošto u njihovom
slučaju nema ničeg što bi moglo da se izmeri šestarom. Oni sebe smatraju
bogoizabranima jedino na osnovu svoje vere u to da ih je Bog izabrao. Osim
toga, oni se oslanjaju na maglovita proročanstva sumnjivih starih knjiga, čiji
talac zbog toga postaje celokupan svetski istorijski proces. Dovoljno je
pomisliti da takvi ljudi s vremena na vreme imaju kontrolu nad američkim
atomskim koferčetom pa da vas naprosto podiđe jeza...
Šmigi zasvira telefon. On ga pogleda i ne javi se na poziv. Ipak, njegovo
lice se donekle smrknu.
– Izrazit predstavnik religiozne desnice je sadašnji predsednik SAD
Džordž Buš – nastavi Dobrosvet. – I ovde bih hteo da dam jednu važnu
napomenu. Liberalni mediji na Zapadu brižljivo usađuju u masovnu svest
ideju o tome da je četrdeset treći predsednik SAD – potpuni idiot. Engleski
karikaturisti ga prikazuju kao majmuna dlakavih ušiju, usta napućenih u
obliku trubice. Njujorški komičari Buša ne porede čak ni s Hitlerom, nego s
tupavim klempavim imbecilom koji bi mogao da bude Hitler kad bi imao
više mozga. Ali Buš, diplomac Jejla, razume se, nije vulgarna prostačina koja
se čudom dokopala vlasti. Njega samo pozicioniraju na taj način. Uz to,
najzanimljivije je što se time prvenstveno bavi njegova vlastita pi-ar služba.
– Ali zašto? – upitah.
 Dobrosvet se mudro osmehnu.
– Semjone – reče on – zaista nam je teško da shvatimo takav pristup.
Rusija je poslednji bedem stare evroazijske kulture. Njene tradicije
zahtevaju da medijska slika zvaničnika odražava pre svega ono poštovanje
koje prema njima oseća narod poverivši im svoju sudbinu. A u Americi se
ne ceni sjaj besprekornog stila, već sposobnost da se prodre u srce tupog
birača crvene njuške, zbog čega rafinirane diplomce elitnih univerziteta
pretvaraju u obične momke iz naroda, koji će da zatresu i naše Birjuljevo.
Šmiga pogleda na sat i upita:
– Šta misliš, Semjone... Buš će da zatrese Birjuljevo?
– Pa zavisi kojom će brzinom u njega da se zakuca – odgovorih
diplomatski.
Šmiga zadovoljno klimnu glavom.
– Tom pi-ar strategijom – nastavi Dobrosvet – upravo se i objašnjava
slava mucave budaline, koja Džordža Buša prati još od vremena kad je bio
guverner. Uvek kad liberalna sredstva masovnih informacija počnu da se
rugaju manirima predsednika ili da se slade njegovim novim „bušizmom“,
pesnice potencijalnog birača negde na Srednjem zapadu stiskaju se od
gneva uperenog na analitičke multikulturne elitiste, i u kasicu
republikanaca pada još jedan glas. „Bušizme“, prema našim podacima,
smišlja specijalni kreativni tim u ekipi predsednikovih spičrajtera, koji se
zove „Dubya squad“. Ipak, bilo bi odveć pojednostavljeno smatrati da je
medijski lik Džordža Buša lažan svih sto posto. Njegova mahnita
religioznost, kojom privlači konzervativno biračko telo, sto posto je iskrena
– mada pomalo neobična za tako sjajno obrazovanog čoveka, kakav je
četrdeset treći američki predsednik.
Šmiga još jednom pogleda na sat.
– Tu, na prvi pogled čudnu protivrečnost između univerzitetskog
obrazovanja i vere u niz najstrašnijih sujeverja – nastavljao je Dobrosvet
zaneseno – razrešio je pre hiljadu godina hrišćanski bogoslov Tertulijan.
Credo quia absurdum est, obznanio je on. Verujem, jer je apsurdno...
– Privodi kraju, Dobrosvete – prekide ga Šmiga. – Gde sad ode na
latinski? Biće vremena i za to. Pričaj o glavnom dok sam ja ovde.
Dobrosvet se nakašlja, onda se osvrnu oko sebe kao da proverava da li
smo i dalje sami u sali.
– Ukratko, Semjone, da te ne bih dalje mučio – reče on tiho – Buš u zubu
ima istu takvu plombu kao i ti. A to znaju tri čoveka. Sada već – četiri.
Četvrti je, da bi ti bilo jasno – zubar.
– Znači – rekoh grozničavo razmišljajući – znači... To je veoma opasno...
znati takve stvari. Zašto zubar, to je jasno, on je vaš agent. Vas dvojica –
takođe je jasno. Ali zašto to znam ja?
– Zato – prošaputa Šmiga, unoseći mi se u lice – što ćeš ti sada da radiš
kao Bog. Bog koji će razgovarati s Bušom i davati mu korisne savete.
Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da shvatim smisao tih reči. Zatim
sam pogledao Šmigu u oči. S istim uspehom mogao sam da gledam u dva
besmislena olovna dugmeta.
– Vladik – pokušah da doprem do njegovog razuma – još kao dete
napisao si u mom dosijeu da govorim sa smešnim jevrejskim akcentom. I to
je sušta istina. Pa šta misliš, mogu li ja da se izdajem za Boga?
– To ti je dodatna vrlina, Semjone – umeša se Dobrosvet. – To apsolutno
nije nedostatak. Credibile est, quia ineptum est! Istinito, jer je besmisleno!
Ako Bog može da izabere kao svoj narod nomadsko pleme stočara, zašto
takav Bog ne bi govorio s jevrejskim akcentom? Za američke religiozne
desničare to će biti dvostruko ubedljivo.
– Ali ja sam u pitanjima vere vrlo sumnjiv. Buš će to brzo da shvati.
– Ne brini, Semjone – reče Šmiga. – Pripremićemo te. Dobrosvet je
razradio specijalni ekspres-kurs. Sutra se seliš u našu bazu van grada.
Naredna dva meseca će ti biti veoma napeta.
– Ali zašto ja?
– Dugo smo tražili izvršioca – reče Šmiga. – Kao što znaš, potreban je
dobar engleski. Ali najvažnije... Potreban nam je poseban talenat. Bog ne
može da govori kao običan čovek. Smejaćeš se, ali ja sam se odmah setio
tvojih noćnih predstava. Tek onako, reda radi izvukli smo tvoj dosije.
Ispostavilo se da si u Moskvi. Štaviše – predaješ engleski. Išli smo na tvoj
kurs, slušali. I shvatili da nemamo boljeg kandidata.
– A ako odbijem? – upitah.
– Najverovatnije ćeš postati žrtva saobraćajnog udesa – reče Šmiga. – I ja
ću za tobom plakati, časna reč. A ako uradiš sve kako treba, daćemo ti
milion američkih dolara i pustićemo te. Ne boj se, nećemo te prevariti. Za
nas je to smešan novac. Ne moramo čak ni da ga zvanično provučemo kroz
resor.
– Operacija se zove „Burning Bush“ – reče Dobrosvet. – Dali smo joj
engleski naziv, jer tako sadrži dva smisla koje ćeš ti odmah razumeti. Gorući
grm je jedno od biblijskih lica Boga. A sagorivi Buš je sagorivi Buš...
 4
Slutio sam da je malo verovatno da će se časovi odvijati u školskoj
učionici. Ali nisam očekivao da će se održavati u kadi.
Istina, ona je izgledala kao siva cisterna s otvorom sa strane. Nalazila se
u nevelikoj žutoj sobi, nalik na torpedno odeljenje podmornice. To je bio
ogledni i, kao što je uobičajeno, tajni proizvod namenske industrije,
takozvana „komora za senzornu deprivaciju“, u kojoj je Dobrosvet
svojevremeno izveo neke svetu nevidljive podvige. Sada je doneta u tajnu
bazu armije za vezu, o kojoj ću reći nešto kasnije.
Komora je bila napravljena više nego jednostavno – u cisternu od
kompozitnih materijala naliven je slani rastvor visoke koncentracije, gustine
otprilike kao voda u Mrtvom moru i temperature tela. Imao je i ventilacione
prozorčiće i tastere „svetlo“ i „uzbuna“. Naziv kade bio je „proizvod
Samaški-1“
Idući ispred događaja, reći ću da se nekoliko godina kasnije na tržištu
pojavila komercijalna verzija te komore pod nazivom „Samadhi-l“ ali od
haj-tek vojnog šika u njoj nije ostalo ni traga – postala je najobičnija tesna,
niskobudžetska plastična futrola.
– Ako budemo učili teoriju, Semjone – reče Dobrosvet kad smo se
ponovo sreli – biće nam potrebno nekoliko godina. Osim toga, to apsolutno
ne znači da će od toga biti koristi, pošto je teorija po ovom pitanju mnogo, i
niko ne zna koja je od njih ispravna. Ali ni to nije sve. Sve religije i duhovna
učenja spore se međusobno o mnogo čemu, ali sve se slažu u jednom:
nemoguće je objasniti čoveku šta je Bog. Tačnije, može se čoveku objasniti
koncepcija Boga, i ona će postati deo njegovog umnog prtljaga. Ali to ne
znači da će čovek spoznati Boga. To znači da će mu se na grbači pojaviti još
jedan kofer starudije, koji će poneti sa sobom u grob. Bog se može samo
neposredno doživeti.
– Jeste li vi imali to iskustvo? – upitah što sam mogao nevinije.
– Nije reč o tome – odgovori s nepomućenim osmehom Dobrosvet – da li
sam ga ja imao. Reč je o tome da treba da ga doživiš ti, i to u rokovima koje
je odredilo rukovodstvo.
– A šta će nam to?
– Semjone – reče Dobrosvet – ti treba da ubediš Buša u to da si Bog. A
Buš uopšte nije budala. Kako misliš da to uradiš, ako ne možeš da se uživiš u
lik?
– U koji lik?
– Upravo to i treba da utvrdimo.
On spusti ruku na sivi zid cisterne.
Časovi su se odvijali, kako se izrazio Dobrosvet, „prema klasičnoj
shemi“, mada ja nisam baš shvatao kakav smisao on pridaje tim rečima.
Najpre mi je on lično davao da popijem čašicu kvasa s rastvorom
„pojačala poimanja“, kako ga je on nazvao. Treba reći da ja ne podnosim
kvas i stalno sam tražio da ga zamene nekim slatkim soft-drinkom, ali
Dobrosvet je odbijao, govoreći da kvas daje najbolji metabolički efekat.
Nisam mu verovao, jer sam pretpostavljao da je tu reč o paganskom
sujeverju, ali nisam mogao ništa protiv toga. Koliko shvatam, u njegovoj
kvasnoj psihodeliji nije bilo nekakve postojane recepture, tj. on je sve vreme
eksperimentisao, ali jedan od radnih sastojaka bila je materija LSD-25 koja,
po njegovim rečima, na mene gotovo da nije delovala.
Odmah moram da napomenem za ljubitelje psihotropa – ne pokušavajte
da ponovite nijedan od ovih ogleda! Ništa nećete postići, zato što su
stručnjaci koji su se mnome bavili, imali pristup tajnim supstancama,
dostupnim jedino farmakolozima tajnih službi, i vi nikad ne biste uspeli da
reprodukujete formulu koja je izazivala rezultate čiji opis sledi. Jedino biste
mogli da nanesete nepopravljivu štetu svojoj psihi i zdravlju – što se na
kraju desilo i meni.
Pošto bih s gađenjem progutao kvas, zapušio bih uši gumenim
čepovima, ušao u cisternu i zatvorio za sobom otvor, okrenuo se leđima
napred i oprezno legao u vodu zagrejanu do temperature tela. Voda je bila
toliko slana da sam u njoj plivao kao plovak i posle nekoliko minuta sasvim
bih prestao da je primećujem.
U tamnoj i donekle zagušljivoj komori bilo je svejedno da li su ti oči
zatvorene ili otvorene, jer su uvek videle jedno te isto – mrkli mrak. Ubrzo
bih potpuno prestao da osećam svoje telo i setio bih ga se jedino kad bi ono,
lagano nošeno strujom, naletelo na jedan od bočnih zidova. Ali postepeno bi
prestali i ti kratki udari i unaokolo nije ostajalo ništa osim predvečne tame.
Sve u svemu, sve je postajalo upravo onako kako je bilo pre stvaranja Zemlje
– jedino što Duh Božji nije lebdeo iznad vode.
Dobrosvet je upravo to nameravao da ispravi.
Postepeno sam se navikavao na ono što se dešava i neću zamarati čitaoca
podrobnim opisom svojih doživljaja. Imao sam i košmare, zbog kojih sam
morao da pritisnem taster „uzbuna“ (posle čega bi me brzo izvukli napolje i
dali mi da popijem jak čaj), a bilo je i perioda kad bih naprosto zaspao i kad
su me budili blagim kucanjem po cisterni.
Bilo je i seansi kad se ništa nije dešavalo – kao da sam bio ne psihonaut,
koji leži u komori za senzornu deprivaciju, nego sardina u paradajz-sosu,
koja je ostvarila apsolutno jedinstvo s univerzumom i više ni o čemu ne
misli.
Ali krajem treće nedelje, moje svakodnevne seanse (svaka je trajala oko
tri sata) počele su veoma da liče jedna na drugu.
Najpre bih utonuo u svoje uobičajene misli, i to toliko duboko da sam
potpuno zaboravljao gde se nalazim i zašto sam tu. Mogao sam da se sećam
Odese svog detinjstva, da se u mislim obračunavam s nekom zmijom s
kurseva „Intermediate Advanced“ ili da žalosno pomišljam kako će me,
verovatno, posle svega ubiti, jer te gnjide ne mogu valjda tek tako da puste
čoveka kome su uspeli toliko toga da kažu.
Ali, otprilike pola sata kasnije (ili sat – tačno vreme je zavisilo od
sastava) počinjao je da deluje Dobrosvetov kvas i slika se menjala.
Pritisak misli je slabio, kao da im je postajalo teže da me sustignu na
svojim krivim crnim nožicama. Zatim bi sasvim nestale i ispostavilo bi se da
ja nisam Semjon Levitan, o kome sve znam, već neko bezimeno prisustvo,
prožeto treperenjem retkih i veoma lepih plamičaka. I o tom bezimenom
prisustvu nisam znao ništa, zato što se o njemu u načelu nije imalo šta znati.
U njemu je moglo samo da se prebiva, a čim bi se počelo misliti o njemu,
misli su ga potpuno zaklanjale. Tada bi se tamo, gde je ono maločas
svetlucalo, opet pojavio omraženi „mislitelj“ i „poznavatelj“.
Ali nije mi ostajalo vremena za analizu tih doživljaja – čim bi kvas uzeo
maha, oživeo bi moj radio-zub.
Kad je prvi put progovorio glas Domovine, ugrađen u mene, gotovo sam
se zagrcnuo od straha. Zub je ćutao sve vreme posle prvog razgovora sa
Šmigom i niko me nije upozorio da opet nameravaju da ga iskoriste.
Odjednom, moja najskrovitija dubina progovorila je zvonkim ženskim
glasom:
– Prema Berđajevu, na Boga se ne može primeniti banalna ljudska
kategorija vlasti. Bog nije gospodar i ne gospodari. Bogu nije svojstvena
nikakva vlast. Njemu nije svojstvena ni volja za moć. On ne zahteva ropsku
poslušnost nevoljnika. Bog je sloboda. On je oslobodilac, a ne gospodar. Bog
pruža osećanje slobode, a ne pokornosti...
I tako dalje.
Onaj ko ugleda ove reći na papiru teško će moći da shvati šta se
događalo u mračnoj komori, u kojoj su one delovale sasvim drugačije, nego
običan ljudski govor. One kao da su prodirale moju svest i, ispunivši je u
potpunosti svojim značenjem, postale jedina i konačna realnost za sve
vreme dok su se čule.
Sve je bilo u Dobrosvetovom kvasu. Taj čovek je stalno eksperimetisao sa
sastojcima i efekat je bio čas slabiji a čas jači, ali svaki put sam morao da
budem svestan smislova koji su eksplodirali u mom mozgu s nekom
zagrobnom nepovratnošću. Propadao sam u brazdu koju su oni ucrtali da
bih bolno umro u njoj, kao zrno kome nije bilo suđeno da proklija. To je
svaki put bila agonija, zato što u vlažnoj tami apsolutno nisam imao gde da
se sakrijem od glasova koji su se čuli u mojoj lobanji, te sam postajao plen
svakog šapata koji bi me sustigao.
Dobrosvet i Šmiga su organizovali moj trening sa sebi svojstvenim
cinizmom. U centar za pripremu pozivali su najrazličitije ljude, dovodili ih
pred mikrofon, tobože da bi učestvovali u radio-emisiji, i od njih tražili da
govore o najintimnijem – da kažu nešto o Bogu. Obično se od svakoga
očekivalo petnaestak-dvadeset minuta programa.
Ako bi se pred mikrofonom našao sveštenik, on je najčešće čitao svete
tekstove svoje konfesije. Glumac je deklamovao odlomke nekog književnog
dela, posvećene Bogu, obično stihove. Filozof bi zabasao u meni slabo
razumljivu metafizičku šikaru.
Očigledno, svi ti ljudi su smatrali da služe nekom dobrom delu i da će
ono što kažu preko nekakve interne efesbeovske veze stići do operativaca
koji zevaju od dosade, i učiniti ih malo čovečnijim i boljim. Nisu mogli ni da
zamisle da će se njihove reči prinudno preobraziti u psihičku realnost u
mozgu čoveka koji lebdi u crnoj večnosti i koji je u potpunosti lišen
uobičajenog imuniteta na tuđi govor.
Koliko god čudno zvučalo, ali najčešće me je radovala islamska duhovna
slikovitost – mada su glasovi koji su je prenosili, sudeći po razbojničkoj
promuklosti, pripadali čečenskim banditima privremeno uklopljenim u
vertikalu vlasti, koji bi me verovatno ne trepnuvši zaklali.
– Uistinu Svemogući Gospod ima vino za Svoje prijatelje; i to takvo da ih
ono, kad ga piju, opija; opijeni, oni se raduju; obradovani, oni se opuštaju;
opušteni, postaju mekši; smekšani, oni se pročišćavaju; pročišćeni, oni
poimaju; pojmivši, oni se sjedinjuju s božanskim; sjedinivši se, oni gube
razlike...
Nisam razumeo o čemu govore te reči, ali duša je razumela i smirivala
se, i radovala nečemu.
Za nešto više od dva meseca pripreme, kroz moj um razapet u tami
prošli su razumni hasidi Martina Bubera, divni goli dečak Majstera Ekharta
(on je bio katolik), Krišna iz Bhagavat – Gite, Parabrahman i Atman, Logos
Danila Andrejeva, tajanstveni čovek Jakoba Bemea i mnoge druge forme
kroz koje čovek opaža Postojećeg.
Ali najčudnije je bilo to što slušalac u tom čudnom ogledu nisam sasvim
bio ja. Glasovi se nisu obraćali Semjonu Levitanu, već nekom njegovom
aspektu, zagonetnom i tajanstvenom i za mene samog.
Bilo je nekako kao u odeskom vicu o dami s kučencetom, koja ulazi u
taksi. Taksista se okreće i pita: „Gde vozimo kučku?“ Dama, prirodno,
odgovara: „Nije kučka, nego ker“. A taksista kaže: „Nisam vas pitao,
madam“. Tako je bilo i u mom slučaju. Uzvišeni i veliki umovi nisu
razgovarali sa mnom, već s nekim kučencetom koje je sedelo na zadnjem
sedištu mog uma, i koje je za njih predstavljalo jedini smisao i vrednost, dok
mene nisu čak ni gledali.
Bilo je pomalo uvredljivo i ponekad sam razmišljao ko sam ja, pravi?
Semjon Levitan ili to nepoznato kučence? Ali odgovora nije bilo. Sve u
svemu, u velikom Ja i Ti Martina Bubera za sada je bio prisutan samo
element „Ja“, i pri tome je bilo sve nejasnije u kom uglu cisterne sa slanom
vodom treba da ga tražim.
Neču prepričavati ono što sam čuo tih dana. Nema tu nikakve tajne –
svete knjige čovečanstva svima su dostupne, svetska filozofija i poezija
takođe. Naravno, saznao sam mnogo novoga, ali ne može se reći da sam
počeo bolje da razumem Boga. Naprotiv, o Njemu sam znao sve manje.
Uskoro sam se pretvorio u list koji je treperio na svaki dašak smisla – moja
bespomoćna duša prestrašila bi se svaki put kad bi redovi koji bi se u njoj
čuli bili preteće-mračni, i radovala se kad bi oni bili dobri, svetli i
jednostavni.
Ponekad su mi čitani takvi stihovi, zbog kojih su se ta osećanja javljala
istovremeno:

– Mrsi im put đavo lukav i crn.

Pod zracima sunca dâlja se dimi.
 Bog nije kriv za život ili smrt.
Neće se spasti ko muke ne primi...

Polako počeh da shvatam šta se od mene očekuje: da upravo ovako u

tuđoj svesti zagrmim rečima nepojmljive jednostavnosti, da je zaglušim i
otmem, kao što se otima automobil ili avion.

5
Seansu senzorne deprivacije, kad se desio najvažniji događaj u mom
životu, zapamtio sam u najsitnijim pojedinostima.
Sve je počelo kao i obično. Četrdesetak minuta pošto sam legao u slanu
vodu, Dobrosvetov kvas je počeo da deluje i ja se u potpunosti stopih s
tamnom, vlažnom tišinom. Retke misli koje bi se rodile u mojoj glavi činile
su se same sebi toliko glomaznim i nezgrapnim da su, kao da se stide svoje
nakaznosti, nestajale odmah pošto bi se odrazile u ogledalu mog uma.
Iznenada to ravno ogledalo razbi malj basa koji zagrme u mom mozgu:

– O ti, beskrajni, beskonačni,

Živ u kretanju veštastva,
Tokom sveg vremena predvečni,
Bezlik, u tri lica božanstva!
Jedini duše sveprisustva,
Koji nemaš uzroka, mesta,
Nepojmiljiv si, nedostižan;
Ti, što sve ispunjavaš vlasno,
Obuhvataš i tvoriš brižan,
Ti, koga Bogom nazvasmo!

Svojim sočnim intonacijama čitač je podsećao na tipičnog spikera neke

moskovske FM-stanice. U pameti se odmah javljao lik nekakvog umereno
drskog, vešto-snalažljivog i prevejano-bezobraznog subjekta tržišnih
odnosa, naoružanog poslednjim modelom smartfona. Očigledno, Šmigini
pomoćnici su rešili da uštede na glumcima i iznajmili su za male pare nekog
od onih junačina koji smrde u etru svojim pesmicama o jevtinim kreditima i
ekspresnoj prodaji stana.
Malo sam se udaljio – počeo sam da razmišljam o tome da moskovski
radio-biznis zaslužuje svako poštovanje zbog svoje sposobnosti da parazitira
na zapadnoj pop-muzici, koja je i sama potpuno parazitarna: pa treba da
znaš ne samo da svakodnevno isisavaš krv iz vampira, nego da pri tome još i
ozbiljno truješ vazduh na ogromnoj teritoriji...
Uostalom, razmišljao sam, jedno je kad sam vodiš takav biznis, a sasvim
je nešto drugo kad slušaš radio. To apsolutno treba izbegavati, naročito ako
si za volanom.
Čovek sedi za volanom, kroz šoferšajbnu posmatra spoljašnji svet u
kome se svašta događa, i apsolutno ne primećuje kakvi oštri smisaoni
harpuni uleću u njegov mozak usredsređen na drum. To je, izvinjavam se,
isto kao kad bi se čovek pod hipnozom natrtio gologuz, lišen mogućnosti da
vidi ko se i kojim redosledom primiče njegovoj zadnjici, pri čemu je prodaja
mesta u tom redu poverena komercijalnoj službi radio– -stanice.
Jer osim reklame oni puštaju i pesme. A tek te pesme treba analizirati s
psihijatrom – strofu po strofu. I tako se čovek vozika ceo dan po Moskvi, i
zbog volana postaje deset godina stariji i mudriji, dobija naročit sjaj u očima
i čvrstu nameru da već sutra uzme kredit sa smešnom kamatom... Put putuj,
a sve što te okružuje u savremenom gradu ima praktično istu prirodu. Ko će
tu da razmišlja o Bogu.
Tada sam shvatio da sam suviše duboko utonuo u razmišljanja o radio-
biznisu, i to zato što mislim da takve stihove treba da recituje čovek koji ima
makar klicu besmrtne duše. Zajedno s tim, nisam propustio nijedan jedini
stih, jer je moj um, oslobođen od tela razvijao neverovatnu brzinu: ceo taj
lanac niisli zauzeo je samo majušni deo sekunde.

– Ne mogu duhovi prosvetljeni,

Od svetlosti tvoje rođeni,
Da znaju i pojme tvoju sudbinu:
Misao što hrli u visinu,
S tvojom se veličinom stapa,
Kao tren koji večnost poklapa!
 Neočekivano moja misao uznese se ka nečemu beskrajno uzvišenom i
lepom, i odmah, kao što je bilo obećano, iščeznu. Ali pre nego što je iščezla,
ipak sam uspeo da shvatim da je takav nezamisliv uzlet moguć i da to
prekrasno zaista postoji u njegovoj najvišoj tački...

– Sebe sobom sačinivši,

Sobom iz sebe zasijavši,
Ti svetlost si, gde sjaj izvire...

Kad zaslepljujući prasak svetlosti, u koju me pretvoriše ovi stihovi, opet

zameni vlažna tama, ja shvatih da mi je Dobrosvet danas dao nekakav
naročito jak koktel, i da je moj um, koji je lebdeo u bestežinskom stanju,
prešao u stanje ubrzanja.
Smisao svake reči morao sam da doživim s neverovatnom snagom i
jasnoćom. Nisam bio naprosto prožet tuđim mističnim iskustvom – ono je
postajalo moje. Obuze me strah, jer shvatih: dovoljno je da se opustim i ti
kagebeovski skotovi će me zaista naterati da upoznam Predvečnog.

– Kao varnice što pršte, gore,

Tako se sunca od tebe stvore...

Ugledah te varnice – ili, tačnije, opet ih primetih. Posle kvasa one bi

počele da se roje u tami otprilike u četrdesetoj minuti svake seanse, ali ako
se na njih ne bi obraćala pažnja, one su nestajale.

– Ja sam pred tobom – ništa.

Ništa! – Al’ ti u meni sijaš
Uznosiš dobrom na vrhunce;
U meni sebe odražavaš,
Ko što se u kaplji ogleda sunce...

Učini mi se da sam postao ogromna vodena kap, u koju se ulila sva slana
voda iz kade u kojoj sam lebdeo. I nešto neizmerno i zaslepljujuće već je bilo
spremno da se ogleda u meni, ali smetao je prokleti čitač – čini se da je
pobrkao stihove, izgubio ritam i zato počeo da mrmlja nešto brže:

– Ali ako sam tako čudesan,

Odakle dođoh? – neznan, nejasan;
Ne mogoh biti ono što jesam.
Telom u prah ja se raspadam,
Al’ umom gromu zapovedam,
I car, i rob, i crv, i Bog sam!

Potrudiću se da tačno opišem doživljaje koje sam imao, i to onim

redosledom kojim su se javljali odmah posle reči što su ih izazvale.
Najpre se moje telo rasulo u prah. Raspadalo se veoma dugo, verovatno
stotinama godina. Zatim se začuo zaglušujući udar groma, prah se rasuo u
vidu lakog oblaka i ja shvatih da sam slobodan um koji može postati bilo šta.
I postadoh car. To je bilo neprijatno i uznemirujuće, zato što sam znao:
uskoro će me zajedno s porodicom streljati u podrumu romantični crveni
sajdžija.6
Zatim sam postao rob. To je bilo kao da još jednom dolazim na kurs
„Intermediate Advanced“ u osam i trideset ujutru.
Najzad sam postao crv. Bio je to naročito tegoban momenat – učinilo mi
se da je vreme stalo i da ću sada večno govoriti o mobilnoj tarifi „omiljeni
broj“ u beskrajnoj etarskoj provaliji između poslednjeg gega Sidora
Zadornog i šansone „Fratelo uze dušek i ode sekapersama“.
A onda sam iznenada postao Bog.
Kako da opišem taj trenutak.
Znate, sve one bljutave indijske metafore o tome da su Bog i onaj koji ga
traži poput zaljubljenog para – zapravo su prava pravcata istina. Ovde,
naravno, nije reč o ljubavi posle koje se rađaju dečica, pa čak ni o onoj iz
pesme „Show must go on“. Pa ipak taj trenutak se ne može porediti ni sa
čim drugim što postoji u ljudskom iskustvu.
Tako obamire srce pred bajkovitim čudom onoga što će se sada desiti,
tako pobeđuješ zbunjenost i stid pre nego što ćeš se u potpunosti razotkriti –
ali u ubogoj zemaljskoj ljubavi već kroz deset minuta shvataš da te je za
svoje ciljeve naprosto iskoristila ravnodušna priroda, a ovde... Ovde se
obećanje čuda zaista završava čudom. I opisati to čudo, onako kakvo ono
zaista jeste – nemoguće je. To jest, moguće je, ali reči ne dopuštaju čak ni
približno da se predstavi ono što se opisuje.
Ipak ću pokušati da kažem najvažnije. Znate, u našem svetu često grde
Boga. Kao, benzin je skup, plata mala i, uopšte, svet krvari pod petom
Satane. I kad ljudi tako pričaju, oni u dubini duše misle da što više gunđaju,
to im Bog više duguje na osnovu kredita poverenja, jer svi su sada vešti,
lukavi i znaju koliko je isplalivo imati svoju malu međunarodno priznatu
glad. I ja sam, sve u svemu, otprilike tako razmišljao.
I odjednom sam shvatio da je Bog uzeo obličje hiljade različitih sila koie
su se sudarile međusobno i stvorile mene; i ja, Semjon Levitan, sa svojom
ćelom i naočarima, ceo sam sazdan od Boga i osim Boga u meni nema
ničega, i ako to nije najveća ljubav, kakva samo može da postoji, šta je onda
ljubav? I kako ja na nju da odgovorim? Čime? Jer, shvatih da nema nikakvog
Semjona Levitana, već samo neizmerno i u njemu postoji sama moja suština
i stožer – ono na šta se namotava sav ostali dosadni svet. I sav taj strašni
metež na koji se celog života žalimo samima sebi i jedni drugima, postoji
samo zato da bi se ovaplotila nepojmljiva, divna, čudesna, jeđinstvena
ljubav – u kojoj se ne može reći čak ni ko je subjekt i ko je objekt, zato što
ako pokušaš da pratiš njen kraj i početak, shvatićeš da ničega osim nje
zapravo i nema i da ste ti i ona – jedno te isto. I upravo to neopisivo, što
prevazilazi svaki pokušaj da se čak smisleno razmišlja, i jeste Bog, i kad On
hoće, On te iz začaranog sveta uznese na te visine i sve vidiš jasno i
nesumnjivo, i ti i On ste – jedno.
Kao da sam leteo za vihorom varnica i bio jedna od njih i ceo vihor, i
smejao sam se i pevao raznim glasovima... To je trajalo sasvim kratko, ne
više od sekunde, ali za tu sekundu saznao sam toliko najskrovitijeg da su me
čudne i nepojmljive vizije pratile potom više godina. Kao da sam zašao u
nebeski dvorac nekim drugim poslom, mada je uistinu neshvatljivo kakva
posla Semjon Levitan može imati u nebeskom dvorcu, i slučajno zavirio u
kovčeg velike tajne...
Video sam anđele u sili i slavi koja im je darovana. Osetio sam ih
naprosto kao ugruške sile, moćne zakone i principe na kojima počiva svet.
Ako kažem, recimo, da je zakon svetskog privlačenja – jedan od anđela
Božjih, vi ćete se naprosto nasmejati. Međutim, tako jeste. Ljudski um koji
misli i sve podvrgava sumnji – takođe je jedan od anđela, a to su i prostor i
vreme, rođenje i smrt.
Neki od anđela su zaista strašni, naročito Smrt i Um, i ako se pojmi šta
oni rade s čovekom i kako to u suštini izgleda, može se poludeti od straha.
Ali Bog je uvek u čoveku i ne treba se bojati anđela, zato što upravo iz
čoveka Bog njih posmatra i iznenađuje se, i smeje se, i plače, kao malo dete...
I mnogo sam drugih tajni video u tom momentu, a da ih sve zapišem bio bi
mi potreban dugačak svitak. A pomisao da se takve stvari mogu zapisati
olovkom na papiru, nekako mi je čak smešna.
Zatim sam ležao u slanoj vodi i suze su mi kao dva potoka tekle iz očiju, i
znao sam da je već ta jedna sekunda iskupila i sve moje muke, i sve patnje
sveta.
– Gospode – prošaputao sam – pogodio si me pravo u srce...
– Hiljadu sedamsto osamdeset četvrta godina – odjeknu u mojoj lobanji
snažan bas radio-spikera. – Gavril Romanovič Deržavin. Oda Bog.

6
O onome što mi se desilo ne rekoh ništa ni Šmigi, ni Dobrosvetu – činilo
mi se kao da bi to bila izdaja najčudesnijeg doživljaja u mom životu.
Spolja se sve odvijalo kao i pre: ispio bih čašicu psihotropnog kvasa i
zaranjao u svoju cisternu, posle čega bih u mozgu počeo da čujem glasove
koji govore o Bogu. Ali sada je sve bilo drugačije. Sada sam znao o čemu oni
govore i mogao sam da razlikujem istinu od izmišljotine ili nakaznih
spekulacija mrtvog intelekta.
Za to čak nisam morao ni previše da razmišljam. Kad bih čuo neistinu,
ona je naprosto ostajala gomila reči. A kad bih čuo istinu, odmah bih je
doživljavao, i preda mnom se ukazivalo još jedno od Božjih lica, kojih je,
kako se pokazalo, imao bezbroj. Čudo se dešavalo neprestano iznova.
Ali užas je bio u tome što nisam mogao da doživim sjedinjavanje s
Apsolutom bez deprivacione komore i kvasa, kojim me je iskljukao
Dobrosvet. Kad bih opet zadobio svoje ljudsko telo, moje duhovne oči
pokrila bi krasta nemira, uvreda i želja koje bi oblepile moj um čim bih
izašao iz slane vode. Pokušavao sam da se borim, ali uvek bi psihičke sile
koje nisam mogao da kontrolišem preuzele vlast nad mojim razumom i ja
sam se pretvarao u neživi mehanizam, kakav su bili i oni koji išli oko mene.
Tačnije, duh je u meni bio, i to je bio duh Božji koji je jednako prožimao
sve i svja, ali nije ni pomišljao da dodirne komandne poluge, kao što dete ne
dira autić na navijanje koji je pustilo da se kreće po podu. Svi smo bili takvi
autići i koliko god smešno zvučalo, zaista je trebalo da slavimo dete koje se
u nama igralo – jer ono je bilo mi u celini, i van njega naprosto nas nije bilo.
Ali razum to nikad neće shvatiti, jer anđeo koji je zadužen za njega ima
sasvim drugi posao.
Jednom rečju, navukao sam se. Sve dok bi me spuštali u deprivacionu
komoru, gde me je neprestano dočekivao Bog, ne bih napustio Šmigu i
Dobrosveta svojom voljom – tu više nije bilo važno milion dolara.
Jednom posle seanse odveli su me u sobu za monitoring u kojoj su sedela
njih dvojica.
– Pa, kako je, Semjone? – upita Šmiga.
Doživljaji poslednjih nedelja učinili su me snebivljivim i plašljivim, i ne
znajući šta da odgovorim, verovatno sam ih pogledao sumnjičavo, kao ptić
ispao iz gnezda.
– Što se ne brijaš?
Ptić se odavno nije brijao, to je bilo tačno.
– Voda nagriza – priskoči mi u pomoć Dobrosvet. – Ako se brijaš, štipa za
obraze.
– Znači, još nisi zaboravio – osmehnu se Šmiga, a onda se opet okrenu
prema meni. – Kako idu pripreme?
Neodređeno slegnuh ramenima.
– Dosegnuo? – upita on.
– Šta to?
Šmiga spusti na sto mali diktafon i pritisnu taster. Odjednom začuh
svoje vlastito tiho mrmljanje.
– Ne, ti ipak ne razumeš, Martine... Kad govoriš o dijalogu Jevrejina s
Bogom... Pa o čemu Bog razgovara s Jevrejinom? Takav dijalog... – i tu moj
glas dobija odmerenu levitanovsku snagu i postaje svečano-pobednički, a
sve reči koje izgovara namah dobijaju težinu i postaju ozbiljne, kao nazivi
gradova velikom krvlju odbranjenih od neprijatelja – takav dijalog, Martine,
postaje moguć tek pošto Bog uzdigne Jevrejina do svojih visina. A kad se to
dogodi, Martine, Jevrejin zbog same te visine postaje Bog, jer na visini je
samo Bog. I tamo, Martine, nema o čemu naročito da se govori, zato što je i
tako sve jasno... Ali mi... – i tu umesto Levitana-spikera opet začuh
Levitana-luzera – ali mi smo se jednom već opekli na tom pitanju, tako da
savete neću davati i bolje mi je da ćutim...
Šmiga isključi magnetofon.
– S kim to razgovaraš? – upita sumnjičavo.
 – Ja... Ja ne znam – odgovorih. – Uopšte se ne sećam da sam govorio tako
nešto.
– Ne sećaš se – reče Šmiga – zato što si govorio u snu. Ali traka sve
pamti... Tvoj zub, Senja, radi ne samo kao prijemnik, nego i kao predajnik.
– To on diskutuje s Martinom Buberom umeša se Dobrosvet.
– Nekoliko puta smo mu u kadi uključivali tu temu, tako da ju je Senja,
očito, zapamtio i sada se u snu s njim spori.
– A ko je taj Buber?
– Agent svetskog cionizma – reče Dobrosvet. – Čak nije ni agent, nego je
lično, može se reći, najgori svetski cionista.
– Pa što mu puštaš takve slavuje? – natmuri se Šmiga.
– Ne može drugačije, druže generale – odgovori Dobrosvet. – Ne
spremamo ga za koncert u Kongresnom dvorcu. Znate za šta ga spremamo.
- U principu, imaš pravo – složi se Šmiga i napravi ozbiljno zabrinuto
lice, kakvo imaju ograničene birokrate kao što je Jeljcin, kad žele da pokažu
državni značaj svoje misli.
Pošto posede tako jedan minut – ne podelivši s nama svoju visoku misao
– Šmiga podiže pogled ka meni i upita:
– O čemu si s njim raspravljao? Nešto nisam do kraja ukapirao suštinu
pitanja.
– Popijte malo speckvasa – rekoh i drsko ga pogledah u oči – a onda
lezite u kadu na nedelju dana. Onda ćete sto posto da ukapirate.
Ali Šmiga se ne naljuti. Iznenada se osmehnu s neočekivanom toplinom
i reče:
– Koliko puta treba da ti ponovim, Senja. – Nas dvojica ne persiramo
jedan drugom. Mi smo na „ti“, razumeš? Nikad više da me nisi tako
uvredio.
Ne, Šmiga ipak nije bio tako jednostavan čovek, kakvim se predstavljao
u službenim krugovima, i ja sam postepeno počeo to da shvatam. Neko
vreme uspeh da izdržim olovni pritisak njegovih očiju, a zatim pomislih da
bih mogao da ih se setim u deprivacionoj komori, i skretoh pogled.
– Mislim da je spreman – naruši tišinu Dobrosvet.
– I ja tako mislim – reče Šmiga. – Polako ćemo početi. Kako stoje stvari s
anđelima?
– Anđeli su u punoj ratnoj spremi, druže generale – odgovori Dobrosvet.
– Dve eskadrile.
 7
Ispostavilo se da ja nisam bio jedini učesnik operacije – osim mene u nju
su bili uključeni i „anđeli“. Razume se, to nisu bili pravi anđeli, o čijoj sam
prirodi već govorio. Šmiga i Dobrosvet su tako nazvali glasove koje američki
predsednik trebalo da čuje u svojoj lobanji zajedno s mojim glasom.
Meni je u operaciji bila namenjena uloga „ovna“ za probijanje bedema.
Emitovanjem iz svoje deprivacione komore trebalo je da dovedem Buša u
stanje religioznog transa. Ali konkretne instrukcije u vezi s tim šta on treba
da radi kako bi ispunio Božju volju, trebalo je da mu daju anđeli. Moj
zadatak je, naravno, bio složeniji, pošto je trebalo da ja uživo stupim u vezu
s Bušom. A naredbe anđela su prethodno snimane da bi se izbegli mogući
lapsusi.
U svojstvu anđela angažovana su deca diplomata koja su odrasla na
Zapadu i govorila engleski od malih nogu: s anđeoskim izgovorom nije
smelo da bude nikakve omaške, jer jedino Gospod nije u nadležnosti
čovekovog razuma.
Anđelima, razume se, nije objašnjeno u čemu zapravo učestvuju; rečeno
im je nešto maglovito o ozvučivanju tajnih filmova i zahtevano da drže jezik
za zubima da njihovi roditelji ne bi imali problema na poslu. Porodice
diplomata, kako je objasnio Dobrosvet, žive s takvim stepenom paranoje da
je potpuna tajnost posle takvog zahteva bila garantovana.
Dečica su snimana zasebno – otprilike kao i ljudi koje sam slušao u
deprivacionoj komori. Svaki anđelak je imao po nekoliko rečenica u svakoj
od anđeoskih poslanica, a nastojalo se da tekst bude podeljen tako da
nijedno dete ne ukapira o čemu je, u stvari, reč.
Kad se ispostavilo da o sadržaju anđeoskih poslanica neću znati čak ni ja,
u meni je prvi put zatitrala nada da će me posle svega ovoga pustiti živog.
Uzgred budi rečeno, nekoliko meseci kasnije slučajno sam u bazi video
jednog od anđela – devojčicu od jedanaestak godina s teniskim reketom pod
miškom – i bio sam ganut, i tiho pozavideo tuđem srećnom detinjstvu.
Šmiga je u bazi imao svoju malu kancelariju, koja nije bila tako
glamurozna kao moskovska, ali i nju su ukrašavale fotografije znamenitih
ljudi i suveniri: snimak bledog Badrija Patrkacišvilija kome mladi Šmiga
daje nekakav savet tako što mu šapuće na uvo, pehar „Najboljem bijatlonisti
čete“ i sasušena morska zvezda bledocrvene boje s liberalno izvijenim
zracima.
U nju me je pozvao na poslednji razgovor pred početak operacije. Da li
zbog jednostavnosti ili iz prostodušnosti, ali trudio se da sa mnom govori
jezikom mog detinjstva i, očigledno, upotrebljavao je sve reči koje je
zapamtio iz tog vremena.
– Slušaj ovamo, Semjone. Tvoj zadatak je da Bušu ispereš mozak na
emocionalnom nivou. Ali o poslu s njim ni u kom slučaju ne smeš da
govoriš. Zato što tu možeš da se odaš. Kad on dođe u kondiciju, treba da mu
kažeš nešto tipa „ostalo će ti kazati moji anđeli“ i odmah se isključi. I ako ti
taj sklifosovski7 postavi konkretno pitanje, opet kaži – „sve će ti objasniti
moji anđeli“. Ti sam čak i ne pokušavaj. I onda neće biti nikakvih omaški.
Shvataš šemu?
– Šemu sam shvatio – odgovorih. – Nisam shvatio šta treba da govorim.
Dobrosvet koji je sedeo preko puta Šmige, nasmeja se.
– E to ti, Semjone, niko neće reći. Dva meseca smo ti svakodnevno
priređivali iznenađenja. Sad je na tebe red da iznenadiš nas. Sve moguće
informacije smo ti dali. Religiozni doživljaj si imao, to smo naučno
zabeležili. Po svim pokazateljima trebalo bi da si drugi čovek.
– Kakvi su to pokazatelji? – upitah.
– Eno, Dobrosvet je čitav referat napisao – reče Šmiga i gurnu mi sivu
fasciklu iz koje je strčalo nekoliko papirića za obeležavanje.
– Ako hoćeš, čitaj.
Otvorih korice od sivog kancelarijskog kartona i pročitah:
„Elektroencefalografska istraživanja sprovedena na Zapadu na
londonskim taksistima koji prolaze kroz reprogram, i tibetskim lamama koje
meditiraju na bezgraničnoj patnji, ubedljivo dokazuju da iskustvo koje se
ponavlja temeljno menja strukturu veza između neurona velikog mozga čak
i tokom relativno kratkotrajnog eksperimenta...“
Nisam imao želju dalje da čitam, te vratih izveštaj na sto.
– Ni ja ništa nisam razumeo – reče Šmiga, uzimajući izveštaj i otvarajući
ga na jednom mestu gde je strčao papirić. – Ali osnovna ideja je sledeća...
Gde je ono... A, evo. Dobrosvet piše da je naučio kako da te uvede u stanje
„dinamičkog bogočoveka“, jebem li ga šta to znači. Ali ti s Bušom treba da
razgovaraš strogo iz tog stanja, i to ne tek onako, nego glasom Levitana. I
sve će biti u redu. Popričaj jedno pet minuta, da bi se on opustio, a onda
tutanj kući.
Samo zapamti kako da ispravno zbrišeš – kao, ostalo će ti reći moji
anđeli, i to je sve. Jesi li zapamtio?
– Zapamtio sam – rekoh i mračno uzdahnuh.
– Bojiš se? – upita Šmiga. – Ne boj se, Semjone. Ja verujem u tebe. I
Dobrosvet veruje. Dodaće ti kap hrabrosti u kvas, hi-hi-hi...
Što se više bližio momenat istine, to mi je luđe i lakše bivalo u duši.
Sanjao sam studentske snove. Kao, izvlačim pitanje na koje apsolutno ne
znam odgovor, tribunal profesora me dobronamerno gleda, ali meni je
jasno: biće dovoljno da otvorim usta i tu dobrodušnost će zameniti grimase
prezira. Kad se probudih, setih se šta me čeka i odmah osetih mučninu, kao
putnik u avionu koji gubi visinu.
Naravno, dugo sam se spremao za ispit, ali da li su moje pripreme bile
valjane?
Još na samom početku rada, više od straha i zbunjenosti, nego iz
praktičnih razloga, naučio sam napamet tiradu iz Petparačkih priča –
navodno frazu iz knjige Jezekiljeve, koju crni gangster izgovara pre nego što
će pritisnuti obarač. Tu je bilo lepih obrta, ali poseban utisak je, naravno,
ostavljao kraj:
„And you will know my name is the Lord when I lay my vengeance
upon you..“8
Levitanov glas je tu dobijao priliku da se iskaže. Ali onda sam shvatio da
je Buš verovatno gledao Pulp Fiction i da bi ponavljanje tog pasaža bilo
ravno samoubistvu. Zato sam naučio da s emotivnom intonacijom
izgovaram: „For I am the Lord your God!“9
Proveo sam mnogo vremena nad Biblijom na engleskom jeziku, tražeći
slične citate. Učio sam ne toliko gotove delove teksta koje je religiozni Buš
mogao da pamti, koliko karakteristične biblijske obrte na engleskom, razne
„valley of darkness“ i „the path of the righteous“10
Ali nisam pripremao uvodni govor, zato što mi se u deprivacionoj
komori, naročito posle specijalnog kvasa, sve činilo sasvim drugačije. Imao
sam dovoljno iskustva da znam: u odlučujućem trenutku, po svoj prilici,
zaboraviću sve što sam već pripremio.
Tačan datum mog prvog izlaska u etar nije unapred određen.
Emitovanje glasa koji će Buš čuti u svojoj glavi bilo je moguće u svako doba,
ali hvatanje povratnog signala, potrebnog za dijalog, bilo je daleko teže – tu
su na uspeh mogle da utiču čak i vremenske prilike.
Tih dana sam saznao mnogo novog o istoriji operacije. Kako je Šmiga
objasnio, Buš nije imao plombu, nego implant, zbog čega je bimetalni radio-
primopredajnik (kao i kod mene) u gornjoj levoj šestici američkog
predsednika bio znatno veće snage od standardnog.
Bušov zubar je bio stari sovjetski agent koji je bio spavač, duboko
ukopana krtica, zavrbovan daleko pre nego što se među njegovim klijentima
pojavio budući predsednik SAD. Ovom operacijom Šmiga se očigledno
ponosio. Bimetalni implant u Bušovoj gornjoj vilici bio je jedno od
poslednjih čuda naše domaće namenske industrije, i drugi takav sada bi već
teško mogli da naprave. Ali čak i on je imao snage da emituje signal samo
na nekoliko kilometara.
Prvobitno o Bogu niko nije ni razmišljao – postojala je namera da se na
taj način naprosto prisluškuju Bušovi razgovori. Ispostavilo se, međutim, da
je to nemoguće: praktično sve prostorije u kojima je svoja savetovanja i
susrete održavao američki predsednik, bile su dobro zaštićene od bilo
kakvog prisluškivanja. Osim toga, teško bi bilo stalno vući za Bušom
neophodnu opremu za emitovanje. I tada je pukovniku Dobrosvetu pala na
pamet ludački smela misao o glasu Božjem.
Za Bušove razgovore s Bogom bio je idealan porodični ranč Bušovih u
Krafordu. Aparatura za retranslaciju bila je već tamo – znao sam čak da je
sakrivena u kamionetu za prevoz nameštaja koji kruži po gradiću i okolini, i
radi konspiracije zaista prevozi nameštaj. Sada se čekalo da Buš ode na ranč.
Moja deprivaciona komora pretrpela je određene promene. U nju nije
stavljen mikrofon – rešeno je da se ton snima direktno sa mog zuba, jer je
tako bilo manje deformacija prilikom emitovanja. Zato su se pojavile dve
LED diode, zelena i narandžasta, koje su se na nekoliko trenutaka palile u
mraku nada mnom i gasile se – da mi ne bi remetile koncentraciju.
Narandžasta je značila „spreman“, zelena je značila „emituje se“.
Dodat je i taster za hitno isključivanje veze u slučaju napada kašlja ili
nečeg sličnog – prema uputstvu trebalo je da ga stalno držim u ruci tokom
emitovanja. Kažem „držim u ruci“, zato što to, u stvari, nije bio taster u
uobičajenom smislu, već vodootporni gumeni plovak, iz koga je virio
provodnik. Da bih se isključio bilo je dovoljno samo da ga stisnem.
Dani su tekli neopisivo sporo. Ujutru sam iščitavao Bibliju, ponavljao
engleskog Levitana, uvežbavao razne arhaične „thee“ i „thou“ i gubio
samopouzdanje. I tek kad bih utonuo u tamnu slanu vodu, nad kojom je
sada uistinu lebdeo Duh Božji, osetio bih radost – jer znao sam da će me
neka od reči koje danas budem čuo neizostavno podići na visinu nedostižnu
za ljude.
 Sve se desilo veoma obično, bez ikakve romantike.
Probudili su me usred noći. Srce mi je sišlo u pete – shvatio sam šta će se
sada desiti. Ipak, potrudih se da ne pokažem strah. Pored komore čekao me
je Dobrosvet sa svojim specijalnim kvasom. Izgledao je bunovan.
– Ulazi – rekao je kad sam popio čašicu uobičajenog sranja. – Buš je na
ranču. Šmiga će doći uskoro. Počinjemo kroz jedan sat. Ne zapodevaj
dugačak razgovor, naprosto se oglasi i slušaj šta će on da kaže. Otprilike
kroz tri minuta isključićemo te. Prvi, da tako kažemo, mačići. Pa, neka nam
je Perun u pomoći...
Kad se otprilike kroz jedan sat upali narandžasta dioda, moj kvasom
natopljen um bio je čist i prazan. Još nisam znao šta ću reći kroz nekoliko
sekundi. Zatim se upali zeleno.
I odjednom, bez ikakvog napora s moje strane, Levitanov glas reče:
– Džordžaja! Džordžaja! Džordžaja! Sine moj, hrabro srce i čista dušo!
Tebi se obraćam. Ja sam, dragi moj...
To idiotsko i za mene samog potpuno neočekivano „Džordžaja“, nalik na
„Isaija“ zvučalo je sasvim prirodno – najzad, da li je umesno da Bog nazove
Buša Džordžem? Moje reči su donekle podsećale na radijsko obraćanje
druga Staljina Gulagu povodom nemačko-fašističkog napada, ali s tim
govorom Buš, verovatno, nije bio upoznat.
– Čuj me u veri i ljubavi, jer ja sam Gospod Bog tvoj, i došao sam da ti
olakšam teret...
Učini mi se da čujem promuklo disanje, a zatim se začuše zvonki udar i
škljocanje zuba. Začuh tiho:
– Oh fuck...
Zatim uslediše prigušeni jauk, tresak i buka. I isti zadihani glas brzo
dodade:
– Forgive me father for I have sinned...11
Ne stigoh ništa da kažem – nada mnom se upali narandžasta lampica.
Seansa je bila završena.
Kad sam se istuširao i izašao iz deprivacionog dela, dočekali su me
Šmiga i Dobrosvet. Delovali su natmureno.
– Što ste tako rano isključili? – upitah.
– Nepredviđena reakcija – reče Dobrosvet. – Ali ti si sve dobro uradio,
što se tebe tiče nema zamerke. Večeras ćemo za svaki slučaj da gledamo
vesti.
Dok smo čekali vesti obrijao sam dvonedeljnu bradu, isekao nokte i, s
kraćim intervalima između, pojeo u menzi dva ručka – ne toliko zbog gladi,
koliko zbog nervoze.
U devet uveče već smo sedeli ispred televizora u Šmiginoj kancelariji.
Čekali smo samo pet minuta.
– Danas je na svom ranču u Krafordu – uzdržano smeškajući se rekla je
mlada spikerka – tokom vožnje biciklom predsednik Buš pao i zadobio lakše
povrede. Bušu je pružena medicinska pomoć. Pretpostavlja se da to neće
uticati na radni raspored američkog predsednika...
Šmiga pogleda najpre u mene, zatim u Dobrosveta i ja u njegovim očima
ugledah plamen hladnog trijumfa. Tako verovatno izgledaju oči
praistorijskog guštera koji je nanjušio da mu plen neće umaći.
– Uticaće na raspored – reče on. – Još kako će uticati. Od sutra radimo na
objektu.

8
Kao pristojan čovek verovatno ne bih smeo da prepričavam svoje
razgovore s Bušom. A i moja kagebeovska obaveza o ćutanju još važi. Zato je
dobro što čak i kad bih hteo, gotovo da nemam o čemu da pričam, pa ljudi
uzavrele krvi iz poznatog nadleštva neće morati da opremaju na put
saradnika s motornom testerom podmazanom polonijumom.
Obično se nisam pripremao za razgovor. Smislio bih kako da ga
započnem, a uvek sam znao kako da ga završim – anđelima. Sve ostalo
vreme moja pažnja i energija trošeni su na to da održim veličanstvenu
intonaciju sovjetskog spikera („govori dijafragmom“, podsećao sam sebe).
A sve ostalo... Nemojte misliti da bežim od odgovornosti, ali moje svesno
učešće u onome što se dešavalo bilo je veoma ograničeno.
Bio sam, ako bih mogao tako da kažem, mašinovođa koji pazi na brzinu
lokomotive i na sirenu. Lokomotiva se kretala po šinama koje je
milenijumima ranije u sinajskoj pustinji položio onaj mali Jevrejin o kome
peva Leonard Koen u pesmi „The Future“. A konkretne reči bile su nešto
poput pragova koji na sebe primaju težinu lokomotive i šina. Bez pragova,
razumljivo, ne bi ni bilo železničkog saobraćaja – ali, zar mašinovođa
razmišlja odakle oni tu i od kakvog su drveta napravljeni.
Pragovi su držali težinu i nije bilo zastoja, jer sam u to vreme svojom od
straha drhtavom rukom čvrsto držao Boga za malić. Tražene reči iskrsavale
su u mojoj duši bez ikakvog napora i, čak, bez mog učešća – inače bih
upropastio celu stvar. Verovatno su upravo tako govorili drevni proroci, čija
zemaljska ništavnost nije smetala veličini otkrovenja koje je dolazilo preko
njih.
Kad sam slušao sebe na snimcima, nisam čak uvek mogao da razumem o
čemu govorim, ali svaki put sam se divio tajanstvenoj snazi svog govora. On
je bio nepovezan i maglovit, a ponekad i gramatički netačan. Ali to mu je
davalo snagu, jer Svevišnjem pristaje da se izražava znacima, znamenjima i
nejasnim proročanstvima. Njemu pristaje da bude zagonetan, i to mi je išlo
od ruke.
Naši razgovori imali su približne teme, tačnije, ne teme, već neku vrstu
smisaonih centara, oko kojih su građena moja nadahnuta mumlanja.
Dobrosvet i ja smo ih obično nalazili u američkim metodističkim brošurama
i dajdžestima američke pop-kulture, koji su stizali preko Kontraobaveštajne
službe: „The Three Men I Admire Most“, „My Ministry of Reconciliation“ i
tome slično.12
Ponekad bih se, povinujući se iznenadnom impulsu, udaljio od
metodističkih šablona i počeo da nabacujem nešto, recimo, iz Mejstera
Ekharta. Ekhart je i sam bio veliki smetenjak, a u mom slobodnom
prepričavanju to je delovalo sasvim božanski. Povremeno bih oprezno
ubacio i slikovitu sufijsku metaforu, pošto bih prethodno iz nje iscedio sve
islamske reference. Ali finale je uvek bio isti: „A o ostalom, sine moj, reći će
ti moji anđeli – slušaj ih, jer oni su mudri ne svojom mudrošću, nego
mojom...“
Buš je govorio malo i to je znatno olakšavalo moju misiju. Na moje
maglovite uzvišene pozive on se odazivao molitvenim mrmljanjem,
uzdasima ili ritualnim povicima, uobičajenim kod američkih jevanđelista.
Ponekad je plakao – naročito uz islamsku mističnu slikovitost. Često bi
počeo da peva „aliluja“, kao da prati neki mali džez koji svira u njegovoj
duši. Ja bih tada imao vremena da predahnem. Dešavalo se da počne da me
slavi sa suzama u glasu, zbog čega bih počeo da se osećam nelagodno –
verovatno je tako bilo drugu Staljinu na vrhuncu kulta ličnosti.
U celini, tokom godina opštenja s njim, stekao sam utisak da je Buš pre
dobar čovek nego rđav. Nikad nije tražio ništa za sebe lično. Sutrašnji
kursevi valuta i akcija takođe ga nisu zanimali. Osim toga, često ga je mučila
savest i to je olakšavalo moj posao, jer uvek je lakše da smiriš čoveka, nego
da odgovaraš na zaludna pitanja.
Najčešće sam mu olakšavao muke nekakvim „Likuj, Džordžaja, jer ti si
pravedan u očima mojim“, a zatim predavao štafetu anđelima i isključivao
se. A ako bi ipak uspeo da mi postavi neko konkretno pitanje, koristio sam
nejasne citate iz starih knjiga za gatanje, čije mi je engleske prevode
obezbeđivao Dobrosvet.Desetak takvih odgovora na osnovu Knjige Promena,
Bušu verovatno nepoznate, znao sam napamet.
Buš nikad nije bio nametljiv – kao pravi džentlmen umeo je da drži
distancu. Ponekad bih se ja zaneo, ali moji kuratori nisu mi dopuštali da se
previše upustim u razgovor – pošto bi zelena dioda nada mnom počela da
žmirka (signal „tutanj deco“, rekao bi Šmiga), ja bih pozvao anđele. Šta su
Bušu govorili anđeli nisam znao i nisam ni želeo da znam – jedva sam imao
nerava i za sopstveno dežurstvo.
Sve u svemu, to je bio težak i veoma štetan posao: Dobrosvetov kvas je iz
dan u dan sve više podrivao moje i bez toga krhko zdravlje.
Raspored seansi s kontaktom zavisio je od toga da li je obaveštajcima
uspelo da dovuku povratni retranslator na distancu za prijem. Zato je Bog
najčešće razgovarao s Bušom kad je ovaj boravio u Krafordu ili u
inostranstvu. Ali da bih uvek bio u formi, imao sam povremene treninge,
kao u vreme početnih priprema. Počeo sam da shvatam kako žive fudbaleri,
kojima trguju internacionalni klubovi. Ponekad mi je padalo na pamet da je
milion dolara za te muke, zapravo, nekakvo sovjetsko sitničarenje
Moje kuratore, međutim, brinuli su sasvim drugi problemi.
– Nema predaha – govorio je Šmiga. – Ti neprestano moraš da povećevaš
svoju metafizičku spremnost, Semjone, zato što niko ne zna kakve će
zadatke da nam postavi sutrašnji dan....
Srećom, ispostavilo se da je bio u pravu
Problemi su počeli pred sam rat u Iraku. Reč je o tome da je Buš u to
vreme počeo da se moli zajedno s Tonijem Blerom. A Bler je, za razliku od
Buša, bio čovek kome je savest bila mirna. I, kao svi takvi ljudi, on je za
Gospoda imao najozbiljnija pitanja. Srećom, nije mogao da ih postavlja
meni. Ali počeo je da ih postavlja Bušu kad mu je ovaj, iako sam mu to
strogo zabranio, priznao da je bogoizabran.
Prvi put smo se suočili s tako ozbiljnim rizikom. Ali operacija se nije
smela prekidati – anđeli su imali još mnogo posla. Ja nisam mogao da se
sklonim, jer je bez mog učešća posao mogao da stane. Zato je na savetovanju
kod Šmige odlučeno da se nedelju dana ne javljam Bušu, tobože da bih ga
kaznio, i da će za to vreme i anđeli da ćute.
Ti dani mi nisu bili laki. Buš se nalazio u Krafordu, gde sam mu obično
dolazio posle svake molitve. I on je uvek u mojoj lobanji jecao neprestano
ponavljajući: „Zašto si me napustio?“
Ponekad bih čak osećao mržnju prema čekističkoj bandi koja je čoveka
koji, sve u svemu, nije bio loš, podvrgla tako prefinjenom mučenju. I
potpuno sam zaboravljao da sam i sam naprosto službeni slavuj te bande,
borac NKVD, koga je partija ukrcala na visinski aerostat s kojeg on toliko
mnogo vidi da je sada već malo verovatno da će dugo živeti.
Kad je Buš sasvim pao u očajanje i smirio se, sišao sam na njega u
njegovom intimnom otkrovenju, blago ga prekorio zbog neposlušnosti i
naredio mu da nikad više nikome ne govori o mom glasu. A zatim sam mu,
tobože da ga utešim, ponudio da odgovorim na bilo koje od Blerovih
pitanja.
To je, s moje strane, bila čista avantura, i nada mnom je nekoliko
trenutaka uznemireno zatreperila zelena dioda, ali kocka je bila bačena.
– Toni je pitao – rekao je Buš slabim glasom – kako se usklađuju i da li se
uopšte usklađuju božanska svemoć i božansko svepraštanje.
U prvom momentu nisam čak ni razumeo na šta misli.
– I šta si mu ti odgovorio, Džordžaja? – upitah.
– Odgovorio sam... Odgovorio sam, Gospode, da od složenih reči svoje
mreže tkaju fariseji, a da se istina Duha nalazi u jednostavnosti. A u tom
pitanju nje nema.
– Vaistinu je tako, sine moj – potvrdih, osećajući kako na mom zubu
bubri kap znoja, ogromna, kao zrno grožđa,.
– Onda je Toni malo razmislio – nastavi Buš – i rekao da to pitanje može
da se postavi sasvim jednostavno. Ako je Bog dobar i svemoguć, zašto u
svetu postoje patnje i zlo? Zašto su postojali Aušvic i Gulag? Gospode, ja
nisam znao šta da odgovorim. Ne znam ni sada...
Buš zaćuta i ja shvatih da čeka odgovor.
U prvom momentu pomislih daje ovo kraj nisam imao šta da mu kažem.
Ali duh koji je mnome vladao, poput svetog higroskopa, ne dade mi da u
tami koja se sruči na mene izgubim orijentaciju. Na vreme se setih šta treba
da izgovorim ne ja, već l.evitanov glas. I ja kao da se samouklonih,
prestadoh da mu stojim na putu. A glas izreče:
– To što ti pitaš, Džordžaja, jeste tajna, suviše teška za tako krhka
zemaljska pleća. Odgovori se daju svakome prema meri njegovog
razumevanja. Ali tebi ću, sine moj, reći i sve kako jeste. U duhu i istini niko
od vas ne postoji, već samo i jedino Ja, i sve je san koji sanjaju oni, kojih u
suštini nema, jer u svakome postojim samo i jedino Ja. Vaši životi nalik su na
varnice oko vatre, a samo je vatra realna, večna i nepromenljiva, dok ste vi
naprosto njen odsjaj u mraku. Zaista, ne znam za vaše gulage i šmulage, i ne
stiže do mene vest o svakom od vaših vekova...
– Ali šta će nam takav Bog? – upita Buš potresen.
– Šta će vam takav Bog? Naravno da vam ne treba. Ali ja nemam drugog
Boga za vas...
Iznad mene istovremeno zatreperiše zeleno i narandžasto svetlo i ja
shvatih da je pravi trenutak da se saberem.
– U tami nebića, o Džordžaja, plamičkom beskrajne ljubavi svetli moje
srce. I svako je slobodan da pođe ka njemu i nađe put, jer ja brinem da se taj
plamičak uvek vidi. Ali ima onih koji ne pitaju kako da priđu mom
plamenu. Oni pitaju zašto postoje tama i hladnoća?
– Oprosti mi, Gospode...
– Pitao si i ja ti odgovorih – grmeo sam nezadrživo. – To što ti je ponekad
hladno i mračno, sine moj, samo dokazuje da toplota i vatra postoje, jer kako
bi drugačije znao za njih? Pojmi i Džordžaja, veliku tajnu. Glavni dokaz mog
postojanja jeste – zlo. Jer u svetu bez Boga zlo ne bi bilo zlo, već
korporativna etikecija.
– Oh – prošaputa Buš. – Zaista je tako...
– Još više ću ti reći, o Džordžaja. Znaj da zlo postoji samo za čoveka koji
ga posmatra, i koji je naprosto moj vidik, i živ je samo zato što ga ja gledam.
Učesnik u svemu tome sam samo i jedino ja, i ako se nekome čini zlo – čini
se samo meni. A meni uistinu ništa ne može da pričini zlo. A zašto, o
Džordžaja? Zato što nikakvog zla nema. Postoje samo strašni snovi, koji se
iskupljuju buđenjem. Ali ta istina je iznad vaših svetih knjiga i mora biti
sačuvana kao tajna. Bleru ne pričaj o svemu što sam ti rekao. Kad ti opet
dođe s tim pitanjem, uzvrati mu ovako: hej, Bleru, ako se u bioskopu
prikazuje horor, to ne znači da kino-operater omogućuje zlo, mada, ako
imaš veliki filozofski um, možeš i tako da kažeš. On će se onda postideti
svoje velike pameti i ostaviće te na miru. Da li sam ti odgovorio, o
Džordžaja?
– Aliluja! Aliluja! Aliluja!
– Ne iskušavaj više, o Džordžaja, Gospoda Boga svog.
Buš je plakao, zatim se smejao, onda je opet plakao. Potom sam ga
prebacio na anđele, kojima se za nedelju dana nakupilo mnogo posla s njim.
Kad sam izašao iz kade, prebledeli Šmiga me je čekao ispred kabine za
tuširanje:
– Slušaj ovamo veoma ozbiljno, Semjone – rekao je. – Ovoga puta se
dobro završilo. Ali ovo se nikad više ne sme ponoviti. Ako zasereš operaciju
lično ću te koknuti u pizdu materinu i to u onom buretu s rasolom.
Razumeš?

9
Sad mi je teško da razumem kako sam u toj bazi mogao da provedem
šest godina i da ne poludim. Nijednom čak nisam pokušao da pobegnem.
Naravno, nije se tu radilo o obećanih milion dolara, zato što po moskovskim
merama to i nije baš neki novac, čak ni za luzera. Naprosto, transformacija,
koja me je dizala uvis sve ostalo je činila nezanimljivim.
Sada mi je bilo jasno zašto monasi, pustinjaci i isposnici pokazuju tako
malo entuzijazma kad im se ponudi da se vrate u svet. Šta da rade u njemu?
Da masturbiraju na porno film skinut u torentu i zabranjen u Australiji zbog
premalih mlečnih žlezda glumice? Da žvaću kokice, prateći borbe
klozetskih gladijatora blogosfere? Da stoje u monoksidnoj gužvi u
jarkocrvenom „poršeu“?
Nabrajam samo ono što se ljudima daje kao nagrada za njihov
svakodnevni ponižavajuće besmislen trud. Već posle prvih iskustava u
deprivacionoj komori sve to postalo mi je nezanimljivo – mada i ne
pokušavam da strpam sebe u isti koš s pravim svetiteljima.
Cena koju sam platio bila je visoka. Moji nedeljni, a ponekad i
svakodnevni tripovi bili su toliko zamorni da sam mnogo vremena provodio
u krevetu, spavajući. Hemija je rđavo delovala na moje zdravljesve brže mi
je opadala kosa, a sredinom drugog Bušovog mandata, bio sam ćelav baš kao
i moj pokojni tala.
Istina, dobro su me hranili i davali mi mnogo vitamina. Čak su me
prisiljavali da se bavim sportom – satima sam igrao badminton s rumenim
poručnicima iz obezbeđenja koji su se menjali na svaka tri meseca.
Baza u kojoj sam živeo imala je dve lokacije koje su se graničile, i obe su
bile prolazne.
 Na jednoj se nalazio tehnički deo prava šuma antena, generatora i
jednakih vojnih furgončića, spojenih međusobno crnim kablovima. Tu su
neprestano tamo-amo trčkarali oficiri s oznakama jedinica za vezu. Pored
njih su bile betonske barake sa studijskim prostorijama; u njih su dovodili
spikere koji su radili sa mnom, i anđele. Ispred njih sam video devojčicu sa
teniskim reketom, koju sam već pominjao. Ali ja sam na toj lokaciji bio samo
nekoliko puta iz čisto praktičnih razloga – recimo, kad je kod nas.
Isključivana topla voda, tamo su je imali. Uvek su mi davali propusnicu.
Na našoj polovini jedina tehnička prostorija bila je kontrolna soba koja se
nalazila odmah posle deprivacionog bloka. Tu su bili monitori i slušalice za
praćenje seanse koja je bila u toku. Tokom važnih seansi tu su sedeli
Dobrosvet i Šmiga, i vojni simultani prevodilac. Jedan od zidova potpuno je
zaklanjalo postolje s crnim elektronskim kutijama – po svoj prilici,
međuretranslator. Sva ključna oprema bila je duplirana – kao u raketnoj
bazi.
S druge strane, sasvim uz deprivacionu komoru nalazila se farmakološka
laboratorija, koja je istovremeno služila i kao Dobrosvetova kancelarija – u
nju nikoga nije puštao, čak ni Šmigu. O Šmiginoj kancelariji već sam
govorio.
Moja soba, pak, čiji su prozori gledali na dvorište sa sportskim terenom,
podsećala je na kapetansku kabinu na sovjetskom brodu. Bila je velika,
imala je sav konfor, koji je bio prilično neudoban, i zamarala besmislenim
pretenzijama na luksuz u vidu lažnog kristalnog lustera od mutne plastike.
Možda sam, pomišljao sam, predugo živeo u stanu pokojnog kapetana
ledolomca, te sam nasledio i njegovu karmu: svakodnevno potapanje u
slanu vodu i taj tužni sobičak.
Zato smo imali odličnu saunu s bazenom. Postojala je i prostrana soba za
odmor sa bilijarom, ogromnim plazma-televizorom na zidu i udobnim
foteljama. Na policama se mogla naći knjiga ili disk sa muzikom. Velika
kolekcija filmova stalno je obnavljana. Za sve zainteresovane bio je tu čak i
bar s dobro ohlađenim pićima, ali ja praktično nikad nisam pio.
Problem sa ženskim polom bio je, reći ću u poverenju, mnogo bolje rešen
nego u mom građanskom životu: devojke sam mogao da biram preko
interneta. Dovodili su ih o državnom trošku čim bi se ukazala potreba. Tu
stranu čovekovog života šefovi su, očigledno, razumeli i voleli.
Meni su dovodili uglavnom dve: plavušu i smeđokosu. Ako je verovati
upitnicima koje su morale da popune, imale su po dvadeset dve godine, i za
šest godina taj parametar se nije promenio, mada su po mom osećaju obe
prevalile trideseticu negde sredinom našeg poznanstva.
Nisam uspeo da utvrdim njihova prava imena i znao sam samo njihove
umetničke pseudonime – Snežana i Fotošopa. Snežana je, kao što je i
obećavalo njeno ime, bila raskošna ofarbana plavuša, a Fotošopu bih nazvao
kosmičkim arhetipom šankerke. Ovo nije sarkazam, uvek su me uzbuđivale
šankerke koje su mi retko uzvraćale pažnju.
Kad sam Fotošopu pitao otkud joj to ime, rekla mi je da ju je tako nazvao
jedan od klijenata, i reč joj se veoma dopala – ima u njoj nečeg noćnog i
brazilskog, kao da u mračnom šumarku šušti i šapuće vreli vetar ljubavi.
Ukratko, briga u vezi sa svakodnevnim životom nisam imao. Ali ako sam
ipak morao u grad nekim poslom, mogao sam u pratnji oficira da odem čak i
u svoj stan, jer ga je Šmigino nadleštvo i dalje iznajmljivalo o svom trošku.
To sam činio retko, zato što se u bazi živelo daleko bolje.
Dobrosvet i ja smo često igrali bilijar i raspravljali o detaljima mog
poslednjeg tripa – tako je razgovor bio bolji, zato što mi je uz lupkanje
kuglica bilo jednostavnije da opišem svoje tanane doživljaje. Oni Šmigu
nimalo nisu zanimali – bio mu je važan samo krajnji rezultat. Dobrosvet je,
pak, ulazio u sve detalje i, kako mi se činilo, odnosio se prema meni s
velikim poštovanjem zbog duhovnih visina koje sam dosegao.
Ta dva čoveka sam viđao redovno tokom više godina. Šmiga se
pojavljivao u bazi nekoliko puta nedeljno, dok sam s Dobrosvetom
razgovarao gotovo svaki dan. Mislim da sam ih za to vreme proučio sasvim
solidno i mogu o njima da kažem najvažnije.
Dobrosvet mi se zbog svojih slovensko-paganskih melema najpre učinio
kao opasni nacionalista, ali sam onda shvatio da je to samo pomodna
postmodernistička skrama, a da je on sam pristojan i kulturan čovek.
Ne mogu da kažem da nije imao nedostataka. Voleo je ponekad usmeno
da zakači moju jevrejsku žicu. Mogao je da kaže „jevrejzona“ umesto
„evrozona“ ili, pak, „dojevrejiti“ umesto „dočekati“. A kad sam ga pitao za
jednog pisca kratko ga je opisao: „više nije židovorukopružilac, ali još je
putinopozivan“.
Uz sve to, nije bio antisemita. Jer tipičan antisemita, reći ću vam, nije
onaj koji ne pazi na svoj jezik, već onaj ko pažljivo bira reči. Ako čujete od
nekoga ulizičku frazu „pa svi moji prijatelji su Jevreji“ možete biti sigurni
da vas u svom srcu taj tip vidi kao tarantulu ili skolopendru i kad mu se
pruži prilika svakako će se potruditi da vas slučajno prignječi vratima –
naročito ako je siguran da će vas prignječiti zauvek.
Šmiga je, međutim, zaista bio antisemita. I to od onih koji nimalo ne
paze na svoj jezik. Tačnije, ako ćemo da budemo precizni, bio je antisemita u
smislu u kome je to bilo koji mizantrop. Ali ako nas zanima samo u užem
smislu kako se on odnosio prema Jevrejima, pošteno ću reći – veoma, veoma
loše.
Mogao je da kaže nešto na prvi pogled nevino, a, u stvari, otrovno, s
duplim dnom:
– Mi, Semjone, razumemo večnu dilemu pred kojom se nalazi svaki
kulturan i obrazovan Jevrejin, ma gde živeo, u Moskvi ili u Njujorku. To je
dvojni identitet, kad čovek samom sebi ne može nedvosmisleno da odgovori
na pitanje da li je on prvenstveno patriota Izraela ili patriota SAD... Ali mi
ćemo se, jebote, postarati da te stavimo u takve radne uslove da te taj
problem ne muči...
I sve to s osmehom, smejuljeći se, kao da učestvuje u neobaveznom
salonskom razgovoru. Voleo je i da ispriča poneki ogavan jevrejski vic –
„radi raspoloženja“, kako je govorio. Pri tome se, sledeći svoj čekistički
instinkt, trudio da odabere momenat kad sam bio sam.
– Znaš li, Semjone... Ma je l’ znaš po čemu se Sohnut13 razlikuje od
Aušvica? Sohnut je mesto gde bogati Jevreji plaćaju za siromašne. A Aušvic
je mesto gde siromašni Jevreji plaćaju za bogate, hi-hi-hi... Dobro, nasmejali
smo se. Hajde sad da radimo.
Ruse je, uzgred budi rečeno, takođe prezirao. Jednom se izrazio veoma
zanimljivo:
– Ako se posmatra u masi, ruski narod je danas totalno govno i stoka.
Zato su ruski čekisti dokazali da su oni evoluciono čak iznad Jevreja...
Eto kakvu je kašu taj čovek imao u glavi. On je zaista u dubini duše tako
mislio. Da čekisti evoluiraju odvojeno od svog naroda. Pa dobro, što bi se
reklo, srećan put. Plemići su takođe tako mislili u devetnaestom veku. I
brbljali među sobom na francuskom, dok ih kuvaričina deca 14 nisu
postavila uza zid. A ko se na kraju pokazao krivim, šta mislite? Ko? Tako je.
Sve u svemu, nisam čak ni pokušavao da zavirim u mračnu dušu
generala Šmige, mada sam slutio da bi me tamo dočekalo plitko limeno dno,
pokriveno vojnom kamuflažom „imitacija ponora“.
Zato sam s Dobrosvetom mogao da pričam satima. Prilično brzo je
prestao da govori onim sladunjavo-neiskrenim jezikom, kojim je održao
svoje uvodno predavanje, i počeo da govori ono što zaista misli, ne ustežući
se.
Neke njegove izreke sam čak beležio.
Evo šta je, recimo, rekao o informatičkom društvu naravno, ako se to
uopšte odnosilo na informatičko društvo:
– Monarhija nam je, Semjone, ostavila crkvu Vasilija Blaženog. A
sadašnji način života ostaviće u najboljem slučaju beznačajni blog Vasilija
Zadornog. A ni to nije sigurno, zato što server na kome se on razbaškario u
svako doba mogu da odnesu u tužilaštvo običnim motociklom s prikolicom.
A evo šta je rekao o filološkoj inteligenciji:
– Svako mesto na kome ti govnojedi provedu više od deset minuta,
pretvara se u smetlište istorije. Ti gospodari reči nemaju muda čak ni za to
da pošteno opišu vidljivu stvarnost, da i ne govorim o njenom promišljanju.
Sve što oni mogu jeste da kopipejstuju tuđu prokislu pametnoću, koju su
odavno zaboravili čak i oni francuski pederi koji su je svojevremeno
smislili... Ne, lažem. Mogu da prebroje i koliko puta se u rečenici i sreće reč
„koji“...
Reč „pametnoća“ bila mu je jedna od omiljenih, jer je inače voleo
neobične reči. Ipak, mada je stalno kritikovao inteligenciju, mnoge njene
zablude u potpunosti je delio. On je, recimo, mislio da smo mi, Jevreji
izradili Ruse u vreme perestrojke i privatizacije, zato što smo radili kao
skladno, složno jato, dok su svi ostali zaglušeni samo širili ruke. Naravnom,
nisam se se upuštao u spor na ovu temu. Ako on nije sam pred sobom video
živu negaciju te teorije, zašto bih mu ja tako nešto objašnjavao.
Ali da je sada živ, ipak bih mu rekao neke stvari.
Mi, Jevreji se prema svim ljudima odnosimo dobro. Ali se jedni prema
drugima odnosimo bolje nego prema ostalima, i uzimajući u obzir da su ti
ostali više puta u svetu pokušavali da nas zatru, to je sasvim objašnjivo i
oprostivo. Neki to nazivaju solidarnom odgovornošću grupe. Majko moja,
pa stvarno... Proizlazi da je solidarna grupna odgovornost situacija kad
nemate nacionalnu tradiciju da biste se u gomili okupili oko bilo kog
talentovanog saplemenika i tukli ga motkama sve dok ne izdahne u prašini
kraj plota, da bi opet svuda ostali samo pijani kmetovi, čičak i svinje.
Neki predstavnici nekih drugih naroda kao da nam prebacuju: ako mi
tako postupamo sa svojim najboljim sinovima i vi treba tako da radite sa
svojima, inače to nije pošteno i pruža vam jednostrane konkurentne
prednosti. Šta da kažem na to? Kad bismo slušali takve savete teško da
bismo dočekali Olimpijadu u Sočiju.
 Eto, ni Dobrosvet je nije dočekao. Zato što je bio talentovan, častan i
pametan. A Šmiga... Ali neću ići ispred događaja.
Uzgred budi rečeno, za onaj malo verovatni slučaj, ako kod Šmige
jednog dana bude vršen pretres: dobro znam gde treba tražiti njegove
glavne tajne, bankarske šifre i brojeve računa. U kesi s prljavim rubljem,
među smrđljivim čarapama. U glavnim stvarima takvi ljudi se nikad ne
menjaju.

10
Uvek me je zanimalo kako na zemlji nastaju one ogromne pukotine u
koje propadaju čitavi gradski kvartovi kad dođe do zemljotresa. Jer takav
ponor ne može da se pojavi za sekundu – mora od nečega da počne. Najpre
se, verovatno, javlja sasvim tanka pukotinica, ali ona se odmah širi preko
svega: preko asfalta, betonskih ivičnjaka, trotoara, ograda, zidova kuća, pa
čak i stakala.
Dobro sam zapamtio dan kad se u našem projektu pojavila takva
pukotinica. Niko još nije znao da će se ona uskoro pretvoriti u ponor bez
dna, ali linija tanka kao nit paučine već je precrtala i moju deprivacionu
komoru i celu bazu van grada, gde smo lovili ljudske duše svojim
komplikovanini mrežama.
Buš stupi u vezu potišten. To mu se u poslednje vreme dešavalo sve
češće i ja sam, kao i obično, počeo prekorom sadukejcima i farisejima iz
liberalnih medija, koji je uvek nailazio na radostan odjek u njegovoj duši.
Ali ovoga puta do uobičajenog emocionalnog kontakta između nas ne dođe
i ja shvatih – tišti ga nešto ozbiljno.
Nisam pogrešio. Saslušavši me do kraja, on promrmlja nekoliko puta
„aliluja“, a zatim me zazva s odlučnošću koje nikad pre nije bilo.
– Gospode – prošaputa uzbuđeno – usliši moje molbe, Gospode... Učinio
sam sve što su mi naredili tvoji anđeli. Počeo sam rat u Iraku, mada mi cilj
tvoje promisli ni sada nije jasan, i bilo mi je veoma teško da ubedim čak i
našeg prijatelja Tonija, da ne govorim o svima ostalima. Započeo sam rat u
Avganistanu, koji do sada nije dobio nijedan vojskovođa. Po naredbi tvojih
anđela učinio sam još mnogo toga što se mom ograničenom umu čini
bezumnim i pogubnim za Ameriku. Reci, Gospode, nije li to kazna za greh
koji je počinila moja zemlja?
– Koji greh, Džordžaja?
Buš utiša glas do postiđenog šapata:
– Govorim, Gospode, o Gugtungrinoj sobi.
– O kakvoj sobi besediš?
– Pa zar ti ne znaš, Gospode? Zar ti nisi sveznajući?
Opet osetih kapi znoja na čelu.
– Džordžaja – odgovorih blago – ja znam za tu sobu ukoliko za nju znaš
ti, moj voljeni sine, jer ti i ja smo jedno. Tvoje oči su – moje oči. Upravo u
tome je moja svemoć, jer ja volju svoju ograničih voljom sinova mojih, i
znanje moje završava se tamo gde počinje znanje onih koje ja volim. Jer
koliko je velika tvoja vera u mene, isto toliko je velika i moja vera u tebe, o
Džordžaja. Ispričaj mi šta muči tvoje srce, i ja ću ti olakšati tugu.
Odgovor beše ćutanje.
Trajalo je toliko dugo da sam već počeo ozbiljno da brinem da će se
podići poklopac i u zraku svetlosti pojaviće se Šmigina ruka s poniklovanim
„makarovom“. Uto dopre do mene dugočekano:
– Aliluja! Aliluja! Aliluja!
A onda Buš poče da govori.
Ono što je ispričao moralo se izvlačiti iz njega u fragmentima i trajalo je
ne jednu, već nekoliko seansi. On ni sam nije znao sve – morao je da
materijale najvećeg stepena tajnosti zatraži iz specijalne arhive CIA. Zato ću
odmah da pređem na završnu sliku koja je nastala kad smo sastavili deliće
njegove ispovedne glavolomke s činjenicama iz sovjetske prošlosti. Reč je o
tome da Buš apsolutno nije znao kulturnu predistoriju tajne koju mi je
ispovedio, te smo ubrzo mi imali jasniju sliku nego on sam.
Već sam govorio da su mi tokom moje primarne pripreme čitali dugačke
odlomke iz dela vizionara Danila Andrejeva, sina poznatog pisca s početka
veka.
Kao što i priliči ruskom vizionaru, Andrejev-mlađi je najbolji deo svog
života proveo u tamnici. U zatvoru je stvorio grandioznu duhovnu epopeju
Ruža sveta, u kojoj je ispisao istoriju postanja i pada u greh u terminima koji
su mnogo jasniji savremenicima Štajnera i Trockog. Pamtio sam pojedine
sentence Andrejeva o Bogu. Ali ovde je reč o onome što je pisao o Satani,
koga je nazvao „Gagtungr“.
Opisujući Sataninu pobunu, on je stvorio uistinu veličanstven mit –
njime će, vrlo je moguće, početi da hrane mitove u scenarijima zapadnih
filmskih studija, kad iz vampira isisaju poslednju kap krvi. Andrejev je
prikazao stanovnike demonskih svetova s takvom neverovatnom jasnoćom
kao da je i sam dugo živeo s njima u istoj kući na obali. Ali najvažnije je bilo
to što je ukazao na vezu glavnog demona naše dimenzije – Gagtungre s
drugom Staljinom.
Prema rečima Andrejeva, tokom kontakata s infrasvetom Staljin je padao
u poseban mistički trans, takozvanu „hohhu“, koji mu je omogućavao da
prima uputstva lično od Satane. Evo šta o tome kaže Andrejev:

„Ne znam da li ga je bilo kad i bilo ko video u tom stanju. Tridesetih i

četrdesetih godina on je u toj meri vladao hohhom da mu je često polazilo
za rukom da je prizove vlastitom voljom. To se obično dešavalo krajem noći,
i to zimi češće nego leti, kad je smetnju predstavljalo suviše rano svitanje.
Svi su mislili da se on odmara, da spava i, naravno, niko ne bi smeo ni da
pomisli da poremeti njegov mir, bez obzira na okolnosti. Uostalom, niko ne
bi ni mogao da uđe, čak i da je hteo, jer je vrata on zaključavao iznutra.
Svetlost u sobi bila je prigušena, ali ne i ugašena. I da je neko nevidljiv
prodro unutra u tom momentu, zatekao bi vođu ne kako leži, već kako sedi
u dubokoj udobnoj foteiji. Izraz lica, kakav nikad niko kod njega nije video,
ostavio bi zaista neizbrisiv utisak. Užasno raširene crne oči netremice
zagledane u prostor. Čudno zagasilo rumenilo izbilo po koži lica, bez
trunčice uobičajene masnoće. Bore kao da su nestale, a celo lice do
neprepoznatljivosti podmladeno. Koža na čelu toliko zategnuta da se čelo
čini većim nego obično. Disanje retko i veoma duboko. Ruke opuštene na
naslonima, po kojima se jedva primetno povremeno miču prsti.“

Ruža sveta nam je bila dobro poznata (barem Dobrosvetu) i bez Buša. Ali
evo šta smo saznali od Buša.
Pošto je 1949. godine pročitao odlomke Ruže sveta, koji su mu doneti iz
Vladimirskog zatvora, Staljin je nekoliko puta podvukao crvenom olovkom
mesta u kojima se govorilo o njegovom telepatskom opštenju s Gagtungrom
i drugim demonima tame, i naredio da se u Kremlju opremi specijalna
prostorija u kojoj bi zaista mogao da pada u trans koji je vizionar opisao.
To je bila omanja soba, brižljivo skrivena među kremaljskim odajama,
bez prozora (da ne bi smetalo rano svitanje), obložena crvenim granitom (iz
čega se vidi da se prvobitna redakcija Ruže sveta razlikovala od završne, u
kojoj se ovaj kamen ne pominje).
 U njoj je sve napravljeno od crvenog granita: zidovi, pod i plafon, pa čak
i klozet. U njenom središtu uzdizao se masivni granitni artefakt –
„Gagtungrin presto“, neka vrsta vertikalno postavljenog sarkofaga sa
stolicom ugrađenom u njega. Presto je bio načinjen od naročitih kamenih
blokova, neprimetno dopremljenih u Kremlj.
Svim ovim bavili su se ljudi koje je Berija posebno odabrao, pošto je,
prirodno, rešio da iz novog hobija vođe izvuče korist za sebe, te je u
zidovima i kamenu sarkofaga postavljen lukavo maskiran sistem šupljina
kojima se prenosi i, čak pojačava, glas čoveka koji se nalazi u susednoj sobi,
u kojoj je tih godina bila prostorija za specijalnu vezu.
Najpre je postojao plan da Satana govori iz te prostorije. Ali to se
pokazalo suviše komplikovanim, i na kraju je Berija instalirao u zid
specijalnu telefonsku membranu. Njene zvučne vibracije dopirale su preko
sistema šupljina do sarkofaga, koji je predstavljao brižljivo projektovan
akustički rezonator, i preobražavale se u tajanstveni glas iz niotkuda koji je
vođa mogao da čuje kad sedi na prestolu.
Verovatno ste već sve shvatili. Kao đavo kod Staljina je radio čovek
specijalno obučen u Ministarstvu državne bezbednosti, koji je
generalisimusu ispirao mozak, pripremajući Berijino preuzimanje vlasti. Ali
Hruščov je otrovao Staljina nešto pre nego što je Berija planirao da to uradi,
i cela ta venecijanska intriga je propala. Berija je streljan, i tajnu
Gagtungrine sobe odneo je na onaj svet, gde su ga čekali ostali graditelji
kremaljskog hrama.
O Gagtungrinoj sobi znali su samo najbliži vođini saborci, kojima ju je
slavoljubivi Gruzin pokazao, nastojeći da potpuno porobi njihove duše. Oni
su ćutali, zato što je svako od njih sanjao da sam sedne na presto.
Ali osim saborcima, tajna je bila poznata još jednom čoveku – majoru
bezbednosti Jegoru Laptevu, koji je po Berijinoj naredbi izigravao đavola:
nekad je bio pevač u crkvenom horu, i Berija ga je uzeo u službu zbog
moćnog šaljapinskog basa.
Saznavši za Berijinu smrt, Laptev je odmah shvatio šta ga čeka i
prebegao je Amerikancima. Kad im je ispričao svoju priču, ovi su se
nasmejali i zaključili da će informacija, pošto nema nikakvu praktičnu
vrednost, ostati naprosto jedan od mračnih kurioziteta o Rusiji poznatih
CIA.
Ali potom je neko od Amerikanaca pitao Lapteva na koji način je čitao
Satanine poslanice koje je sastavljao Berija, i saznao da je ovaj to radio preko
specijalnog telefona iz službenog stana Ministarstva državne bezbednosti –
jednostavnije rečeno, iz jedne od Berijinih jazbina.
Amerikance je zanimalo kako je Laptev znao kad Staljin sedi na
Gagtungrinom prestolu. Ispostavilo se da je to bilo veoma jednostavno:
ispod granitne ploče, na koju bi vođa seo, ugrađen je rele s oprugom, koji se
uključivao pod njegovom težinom. Kad bi video da se na telefonu upalila
crvena sijalica, Laptev je mogao da počne.
U nekadašnjem stanu Ministarstva boravila je sada već prezrela Lolita,
jedna od Berijinih nimfeta, koja je sa zadovoljstvom posetiocima iz Biroa
Dobrih Usluga ustupila oštećeni državni telefon, a zauzvrat joj je u stanu
besplatno zamenjena stara telefonska instalacija.
Ono što je usledilo više nije bilo naročito komplikovano. Koristeći svoju
tehničku nadmoć, Amerikanci su uspostavili vezu s Gagtungrinom sobom
direktno iz ambasade: linija koja je vodila do membrane nije čak posebno
obezbeđivana, zato što niko za nju nije ni znao.
Nadleštvo Alana Dalsa tačno je predvidelo da će pre ili kasnije Hruščov
poželeti da posedi na prestolu svog svrgnutog boga. I jednom prilikom je taj
presto progovorio.
On je govorio tokom šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih i
devedesetih godina. O tome šta je šaputao sovjetskim vođama niko ne zna –
poznato je samo da im se krajem seanse često događalo da ne mogu da
zadrže mokraću. Upravo zato je u hram ugrađen granitni klozet.
Strašno je reći, ali granitni presto nije umukao ni u novom milenijumu.
Kad je prebeg Laptev umro (što se desilo krajem osamdesetih, pošto je ceo
vek proveo u američkoj ambasadi i umro, istina, kao dolarski milioner),
Amerikanci su počeli da montiraju Gagtungrine govore od starih snimaka
Lapteva, kojih je posle njega ostalo u ogromnom broju. Kompjuterske
tehnologije su to vremenom učinile sasvim jednostavnim.
Razume se, linija za vezu s Granitnom sobom takođe je modernizovana.
Od šezdesetih godina Amerikanci su marljivo nastojali da nađu agente
među kremaljskim personalom, naročito među električarima i vezistima, ali
ne zato da bi prisluškivali Brežnjevljeve razgovore s ćerkom, nego da bi
vezu s Gagtungrinim prestolom zaštitili od raznih slučajnosti. Posle svega
uspeli su da prilikom renoviranja jedne od prostorija u susedstvu Granitne
sobe sakriju u zidovima bukvalno sve tragove – sada je sistem imao
nezavisno napajanje i više nije zavisio od provodnika koji vode u grad, pošto
je signal priman preko radio-odašiljača. Zanimljivo je da je njegov glavni
element, trofejna nemačka telefonska membrana, sakrivena u zidu,
nesmetano radila tokom svih tih godina bez ikakvih kvarova.
Uloga koju je Gagtungrina soba odigrala u istoriji jasna je i bez reči, te
neću zamarati čitaoca pojedinostima. Karipska kriza, Čehoslovačka,
Avganistan, bacali su Sovjetski Savez sve niže. Ali svaki od crvenih careva,
pošto bi nasledio Gagtungrinu sobu, bez dvoumljenja je sedao na presto koji
daje mudre savete. Razlog je bio što su vođe kompartije dobro shvatali
demonsku prirodu svoje vlasti i bili su potpuno spremni da na samom vrhu
sretnu kurira iz pakla. Osim toga, svi sovjetski lideri dolazili su na vlast i
održavali se na vrhu pomoću intriga u aparatu vlasti, a u tom poslu pomoć
Satane je nezamenljiva.
Verovatno zato niko od onih koji su bili na vlasti nije se usudio da izda
komandu da se istraži Gagtungrina soba – svi su se plašili da ne izgube
poverenje Satane i izbegavali su da bilo šta menjaju u utvrđenom poretku.
Samo je neustrašivi Jeljcin u ranom periodu svoje vladavine naredio da se
na jedan od zidova okače lažne plave zavese, kako bi izgledalo kao da
Gagtungrina soba ima prozore, ali to je delovalo ružno, pa su ih početkom
njegovog drugog mandata uklonili.
– Sovjetska Rusija je uvek bila naš neprijatelj – završio je Buš sa suzama u
glasu. – Činili smo sve da je uništimo i to nam je pošlo za rukom, ali ne zbog
snage našeg oružja. Mase običnih Rusa na kraju su poverovale da smo mi
dobri i da im želimo dobro. Kad su kremaljski starci nazivali Amerikance
neprijateljima, niko im više nije verovao. Verovatno si gledao film „The
Dreamcatcher“ po Stivenu Kingu, Gospode? Sećaš se, u filmu je reč o nekim
došljacima iz svemira koji su zapravo samo zubata vertikalna usta? Kad
požele, mogu da se preobraze u zelene čovečuljke simpatičnog izgleda i da
mašu rukama kao deca... Eto tako smo i mi – mahnuli zelenom rukom,
zapevali o vetru promena i to im je bilo dovoljno. Ti ljudi su nam se, može
se reći, dobrovoljno predali u ropstvo i stali da čekaju da ih povedemo u
srećno sutra. Narod Rusije je želeo slobodu. Svima se činilo da ta zemlja stoji
na pragu nove ere, za koju je prepatila celom svojom strašnom istorijom. I
pred nas se postavilo pitanje: šta dalje? Pre, kad bismo pobedili neprijatelja –
Japan ili Nemačku – činili smo sve da tamo izgradimo demokratiju. Ali da je
gradimo na tim ogromnim prostorima bilo bi suviše skupo i komplikovano.
Osim toga mogao bi da se pojavi nov ozbiljan konkurent: Japan i Nemačka
su nas mnogo čemu naučili. Zato smo u geopolitičkim ciljevima rešili... eee...
da pođemo drugim putem. Dozvolili smo da se obogati smo manja grupa
nitkova koje je zanimala samo pljačka, i dali im povelju da knezuju, da bi te
teritorije upropastili i kontrolisali ih. Tako su nekad radili Tatari, i Zbignjev
smatra da je to najefikasniji metod upravljanja u ruskom delu velike
šahovske table. Najpre je sve funkcionisalo, ali sada je sve teže upravljati
haosom. Kučkini sinovi, koji sada tamo upravljaju, nisu sasvim naši kučkini
sinovi, i mada me tvoji anđeli, Gospode, stalno uče da ih gledam u oči i
tražim u njima dušu, to mi s velikim trudom polazi za rukom. Oni ne
slušaju uvek čak ni svog gospodara Gagtungru... eto koliko su strašni.
Ponekad mi se čini da je to drugi Taliban, kojeg smo stvorili sebi na muku.
Jedino što ovaj uopšte nema moralnih principa, ali zato ima atomske
podmornice. Ali nije stvar čak ni u tome. Gospode, svi ti ljudi koji su maštali
o srećnom životu i potonuli na dno prilikom katastrofe te nacije – sada su i
na našoj savesti, zar ne? Reci mi Gospode, da li ćeš i dalje da blagosloviš
Ameriku?
– O tome će ti, Džordžaja – uzvratio sam tiho – govoriti moji anđeli.

11
Šmiga je dugo na zelenom suknu nameštao trougao od bilijarskih kugli.
Zatim je nanišanio i udario. Trougao se razleteo s reskim treskom – kao
piramida od sasušenih lobanja. Uništivši toliko sudbina jednim potezom,
Šmiga kao da je zadovoljio službeni instinkt, te spusti štap na bilijarski sto.
– Možda, druže generale, da obavestimo više rukovodstvo? – upita
Dobrosvet.
– U ovoj fazi? – Šmiga podiže pogled. – Zašto?
– Da ih obavestimo da je knez ovoga sveta – da je, u stvari... kako da
kažem... S duplim dnom.
Šmiga klimnu glavom i na njegovim usnama pojavi se snishodljiv osmeh
– tako se smeška odrastao čovek kad mu dete zatraži nešto dirljivo i
besmisleno.
– Ti si, Dobrosvete, možda faca sa svojim praškovima – rekao je – ali u
logiku višeg rukovodstva se razumeš do mojega. Hajde, razmisli. Ti si prvi
čovek. I imaš dva savetnika. Jedan je nepobedivi i legendarni knez ovoga
sveta, i zahvaljujući njegovim savetima svi tvoji prethodnici su dugo godina
ostajali na vlasti. A drugi je nekakav ubogi generalčić koji ti kaže da ne
slušaš kneza ovoga sveta, zato što je on, je li, dvostruki knez. A tebe boli
kurac, kakav je on – dvostruk, trostruk ili četvorostruk, ako sasvim sigurno
znaš da se upravo na njemu sve drži još od Josifa Visarionoviča? I šta ti
uopšte očekuješ od kneza ovoga sveta? Da će nositi značku „Šampion bojeve
i političke gotovosti”? Pa takve ni mi odavno ne nosimo.
– Ali ako ga sintetizuju američke tajne službe, to znači...
– Znači... – prekide ga Šmiga – da je knez sveta naprosto odabrao takvu
legendu. Takvu, eee... vrstu manifestacije. A mogao je da se pojavi i kao crni
jarac. Ili, uopšte, kao bara svinjske pišaće, i s njom bi se opet moralo raditi.
Jer to je đavo, shvataš? Sve njegove manifestacije treba da budu zloslutne,
lukave i pune laži. Zato Pindostanci15 nisu nikakva smetnja, čak naprotiv.
Zar to stvarno nije jasno? Ne možeš đavola da ocrniš čađu. Nema
kompromitujućih materijala protiv Satane. Zato i jeste Satana.
Postade mi jasna Šmigina jezuitska logika i, moram reći da sam bio
impresioniran takvom dubinom infernalnog prozrenja. Te reči su delovale i
na Dobrosveta, ali on se nije predavao.
– A ako ni na koji način ne budemo komentarisali – počeo je on – nego
samo da kažemo da smo saz...
– Rezultat će biti samo jedan – prekide ga Šmiga. – Rukovodstvo će
zaključiti da su procurile strateške informacije. Operaciju će obustaviti, a
nas...
Šmiga ne izgovori do kraja, ali mi shvatismo.
– Pa šta da se radi? – upita Dobrosvet.
– Saznaćemo kako navode vodu na Kremlj – reče Šmiga. – Mislim u
tehničkom smislu. I otkrićemo kanal za vezu. Isključićemo njihov prijemnik
i staviti svoj.
– Zašto?
– Zato da bih, čim ga otkrijemo, mogao lično da stupim u kontakt s
prvim čovekom i kažem mu – tako i tako, ako hoćete verujte, ako nećete ne
morate, ali đavolom sad komandujemo mi. A on će reći – kakvim jebote
đavolom? A ja ću reći – pa onim što je pre s vama razgovarao. I materijale
na sto... E, tada će da poveruje. Mada ni to nije sigurno. Poverovaće ako sam
đavo sve potvrdi.
– A kako ćemo da otkrijemo kanal?
– Radićemo u tri pravca – uzvrati Šmiga, zagledavši se u daljinu. – Ne, u
četiri. Prvo, pročešljavaćemo etar. Jer ti skotovi to nekako emituju. Možda
direktno iz ambasade. A možda je retranslator pokretan, kao i naš. Ipak,
malo je verovatno da je tako, umeju oni da kodiraju signal. Drugo,
proverićemo sva mesta u Kremlju, gde su pedesetih i šezdesetih vršene
popravke. U Granitnu sobu nas, naravno, neće pustiti, a i ne treba nam.
Prijemnik nije u njoj, nego negde pored. Treba utvrditi gde. I na koji način
odašilju signal na membranu – po svoj prilici, i dalje preko voda koji je ostao
od Lavrentija Pavloviča. Treće, potrudićemo se da preko anđela izvučemo
od Buša bilo kakvu belešku tog Gagtungre. Da bi se znalo kakav glas đavo
ima i šta obično govori. A četvrto...
On prenese pogled na mene.
– Četvrto – reče on – hitno ćemo pripremiti našeg Lucifera. Da bismo
imali s čim da izađemo u etar u slučaju vanredne državne potrebe.
– To jest, vi želite...
– Ne želim – reče Šmiga. – Još kako ne želim. Ali mora se.
– I opet ja? – upitah.
– Pa ko će drugi – uzvrati Šmiga. – Ti si nam na ovoj njivi najbolji agent.
Ne boj se, ne treba nam direktan prenos. To je, sve u svemu, jednokratni
slučaj. Od tebe se traži... Hm... Kako da kažem... Nekakav vatreni govor s
memorandumom o namerama. Nešto kao od glavnog Belzebuba, koji
komanduje svim tim gagtungrama. Od najvišeg po činu.
– Zašto?
– Da bi na tvoju komandu štafeta bila predata drugom đavolu. Našem.
Daćemo te na snimku. Možda ćemo i glas da ti obradimo – niske frekvencije
ćemo dodati, ili ćemo pustiti usporeno. Najvažnije je da zvuči tako da
rukovodstvo poveruje. A ono, Semjone, svakakve glasove sluša. Tvoj
zadatak je da obezbediš emocionalnu uverljivost. Ukratko, uputi poklič sa
dna pakla. A ostalo ćemo nekako i sami.
– Ali ja...
– Ne gicaj se – reče Šmiga. – Daćemo ti ne jednu ciglu zelembaća, nego
dve.
– Ali već radim s Bušom.
– Pa, s Bušom je gotovo – odmahnu rukom Šmiga – on je, sve u svemu,
isceđen limun. Ispitaćemo ga za kraj o Gagtungrinim snimcima, i gotovo je.
Ali za to postoje anđeli. A vama se, deco, sada otvara novo polje rada.
On se okrenu ka Dobrosvetu.
– Je l’ jasno?
Ovaj klimnu glavom.
– Spremaj Semjona bukvalno od sutra. Ne, počni još danas.
 – A kako će Buš? – ponovih zbunjen. – Pa neću valjda naprosto da ga
ostavim?
Šmiga se neprijatno nasmeja.
– Što da ne – reče on. – Vaš poslednji razgovor je bio baš zgodan. Neka
misli da mu je to zbog tate i Beloveške šume, hihihi... Večna
bogoostavljenost. Hajde, momci, vremena imamo malo, maksimum deset
dana. Onda ćete mi pokazali svog đavola i potrudite se da me obuzme strah.
Jer će inače strah obuzeti vas...
– Zašto mislite da će nam biti dovoljno deset dana? – upita Dobrosvet.
– Zato – reče Šmiga. – Pa nije to duhovno uspinjanje. Ka bogu se moraš
uzdizati dugo. A pad je uvek brz. Jedan zaslepljujući tren. Tako da sam vam
dao i previše vremena.
Po drugi put toga dana Šmiga me iznenadi.
Kad je izašao iz sobe, osetih talas sažaljenja prema Bušu. On je okrenuo
ceo svet protiv sebe, ali je ipak imao u životu jednu utehu, jedno uživanje i
radost. Radi nje je bio spreman da trpi sva poniženja i udarce sudbine. A to
mu je oduzimao ovaj ravnodušni vampir, i ja ni na koji način nisam mogao
da pomognem čoveku koga sam uspeo da upoznam i zavolim.
Došlo mi je da zaplačem. Uz to, bilo me je malkice sramota, zato što je
moja lična uloga u ovoj priči, verovatno, sa strane gledano, delovala suviše
dobro.
Tek kasnije sam pomislio na nov zadatak. Ali kad sam definitivno
pojmio šta Šmiga hoće, shvatih da ne treba da žalim Buša, već sebe.
Dobrosvet je bio veoma mračan – takvog ga nikad nisam video.
Ustavši sa svog mesta, on priđe baru i uze s police ogromnu čašu od
debelog stakla. Ubaci u nju led iz barskog frižidera, nasu kvas, promeša ga s
ledom i prosu veći deo tečnosti u lavabo. Zatim u čašu s kvasnim ledom
nasu džin. Tako je dobio svoj omiljeni kvastini, ali prvi put videh da u njega
sipa toliko džina.
– Šta je – pogleda me – brineš?
– Brinem – rekoh pošteno.
– I ja. Da li shvataš u šta smo se upleli?
– Ne baš – opet odgovorih pošteno.
– Ovaj deo operacije koji Šmiga sada započinje niko nije odobrio. To je
otprilike... Pa nešto kao prećutno priključivanje na komunikacijski kanal
vlasti. I to ne obićne vrhuške, već na najvažniju vezu za koju ne bismo smeli
čak ni da znamo. I ako Šmigu neko uhvati za ruku...
 – Ma ko će njega da uhvati? To on može koga god hoćeš...
– To je tačno – potvrdi Dobrosvet, razmisli malo i smrači se još više. – Ali
tu postoji još jedna mogućnost. O njoj naprosto ne želim ni da mislim. A ako
Šmiga...
On kao da se prenu i – ućuta.
– Šta, ako Šmiga? – upitah.
– Ništa – reče on. – Kod mene već počinje paranoja. Zaboravi ovaj
razgovor, Semjone. Ko smo ti i ja? Vojnici nevidljivog fronta. Hajde onda da
razmišljamo o našem nevidljivom poslu.
On me pažljivo pogleda – kao konstruktor koji procenjuje da li će pilot
koji stoji pred njim izdržati opterećenja koja mu predstoje.
– Farmakološki aspekt mi je otprilike jasan – reče on. – Zato hajde da
razmislimo o rasporedu. Šmiga je dobro rekao da je pad u greh jednokratni
čin. Oseća se, i to ne po čuvenju. Ovako ćemo. Prvih devet dana
pumpaćemo te slikama pakla, radi formiranja unutrašnjeg inferna. Da bi
imao gde da padneš. Mislim da ćemo taj deo proći velikom brzinom pod
kečapom. Zatim ćemo na jedan dan da vratimo farmakologiju na polaznu
shemu i uvešćemo te u sjedinjavanje s Apsolutom po standardnom tipu. A
čim se sliješ s njim, daćemo ti kečap s otežicama i organizovati pad u već
pripremljeno prostranstvo. I tada će biti dosegnuto samo dno pakla, kao što
želi rukovodstvo. Zato što s te visine, i još takvom brzinom... Ali skok će,
Semjone, biti rizičan. I u najboljem slučaju posle njega se nekoliko dana
nećeš osećati dobro.
On me opet pogleda ocenjivački.
– Mislim da ćeš moći. Ti si naš šampion.

12
Ovoga puta priprema je bila krajnje teška.
Pre svega, Dobrosvet me više nije pojio kvasom. Sada mi je davao
injekciju u debelo meso, posle čega sam imao sasvim malo vremena da
legnem u vodu.
Redosled postupaka bio je sledeći: uvukao bih se u cisternu, istrtio
zadnjicu i dobio, da tako kažem, ubod otrovnom rapirom. Zatim bih se
odmah okrenuo, čučnuo, odbacio se nogama i zauzeo radni položaj. Nismo
gubili vreme na dezinfekciju – superslani rastvor je nagrizao mesto uboda,
uništavajući sve mikrobe. Osećao sam prilično neprijatno peckanje.
Stanje u koje me je dovodila injekcija bilo je neopisivo gadno. Činilo mi
se da postajem nekakav kompjuterski program – ali ne veseo i zanimljiv kao
u Matriksu, nego program najcrnjeg knjigovodstvenog tipa.
Ne bi se moglo reći da se moje mišljenje mnogo menjalo. Naprosto je
odjednom prestajalo da bude moje i, čak, mišljenje uopšte. Počinjalo je kao
niz operacija na aritmometru. I samo posmatranje svega toga bilo je
neverovatno dosadno, zato što je sve to pratio i aritmometar, samo malo
drugačije konstrukcije. Ispostavljalo se da ničega osim tih kasirskih aparata
u meni nikad nije ni bilo.
Ali osećao sam da ti aritmometri nisu u mojoj duši tek tako. Imali su
gazdu i mada je on privremeno bio na putu, sama pomisao na njegov
povratak ispunjavala me je jezivim strahom.
Uzgred budi rečeno, nisam uspevao da se preterano udubljujem u te
doživljaje, zato što bi se uključio moj zub.
Glas koji bi se začuo u mojoj glavi bio je ženski. Smisao praktično nisam
uspevao da uhvatim, zato što je brzina govora bila nekoliko puta veća od
uobičajene – Dobrosvet i spikerka su snimali noću, a zatim dobijeni
proizvod trpali u mene za samo sat ili dva.
Znao sam da spikerka čita odlomke iz Ruže sveta posvećene paklu,
kojima je Dobrosvet dodavao poslednje, kako se on izrazio, apdejtove. U
program su takođe uvršteni i fragmenti spomenika svetske kulture, koji su,
kao i obično, oduzimali veći deo vremena.
Ponekad sam, po promenjenoj intonaciji, prepoznavao stihove, ali
hvatao sam samo njihov ritmički obris. Dobrosvet je, međutim, tvrdio da
ništa ne propada uzalud, i moje „nesvesno“ (voleo je ovaj čudan izraz) hvata
svaku reč.
Verovatno je bio u pravu. Uveče bih iznenada primetio da razmišljam o
trojstvu Lucifera ili o najnovijem uicraoru domovine. Ispostavilo se da
odnekud znam šta je uicraor – to je demon ratoborne državnosti. Znao sam
čak i njegovo ime: Žrumulakr Prvi – ruski uicraor epohe informacionih
ratova. Naravno, on nije bio toliko moćan kao gruzinski ili estonski, ali je
obećavao da vremenom izraste u pravog monstruma, jer je u sadašnjoj
Moskvi imao mnogo talentovanih čovekoalatki... Uhvativši sebe na nekoj
misli poput te, pomislio bih sa strahom da ludim. Ali Dobrosvet je tvrdio da
je sve u redu i da pripreme teku po planu.
 Noću sam sanjao čudne svetove, koje nikad pre nisam video. Naročito
teško osećanje ostavilo je na mene ogromno trouglasto biće, koje je poleglo
po modrocrnom okeanu ispod mračnog neba, osvetljenog strelama meteora
i protuberancama usijanog gasa. Ono se neprestano pojavljivalo preda
mnom, i ja sam ga u sebi prozvao „gazdom aritmometara“.
Video sam potoke oživelih magmi i nebo nalik na rosulju, koja crnom
koprenom obavija svoje žrtve. Video sam drevne ledene tundre i pustinje
večnosti, kao iskovane od zarđalog čelika.
Preda mnom su prošli i stanovnici svih prostora što pritiskaju dušu.
Video sam crne titane koji tumaraju kroz snežnu buru ka polu koji iščezava,
video sam anđele mraka kako seku krilima supergusti vazduh čistilišta u
svom neravnom letu, video sam vrubeljevske demone koji ljube jedan
drugog na Berlinskom zidu u brižnom iščekivanju granta – rečju, otvarale su
mi se neprestano nove strane infrakosmosa. Ali te slike su me užasavale
samo u snu. Dnevne seanse u deprivacionoj kadi bile su nalik na maglovit
zaborav u zubarskoj stolici uz bubnjanje radija iz susedne sobe.
Šmiga ništa nije govorio Dobrosvetu i meni o toku operacije, ali po
nekim indirektnim znacima bilo je jasno da je posao krenuo.
Mora biti da je preko anđela dobio snimak Gagtungre i već imao
predstavu o tome kako govori kremaljski demon. Jednom je doveo sa sobom
trojicu bradatih popova – odabranih, kako sam shvatio iz njegovih kratkih
komentara, zbog osobito snažnih basova. Zbog tajnosti nije ih odveo u
studio, nego je organizovao probu kod nas, u bilijarskoj sobi.
Dobrosveta i mene nisu pustili na samu proceduru, ali čak i u dvorištu se
odlično čulo kako se ona odvija. Popovi su bubnjali neki dugačak rečitativ,
po intonaciji nalik na Očenaš, a na samom kraju iznenada su padali u
gnevnu neobuzdanu dreku – kao da besno urlaju na pudlicu koja ih je
naljutila. Šmiga ih je terao da upravo taj poslednji urlik ponavljaju više puta.
Bilo je, po mom mišljenju, veoma moćno – čak i dvorištu sam nekako osećao
nelagodnost. Ali Šmiga je bio nezadovoljan.
– Šta si ti, jebote – pop ili balerina? – govorio je ljutito. – Trebalo bi da
drekneš tako da se userem, razumeš? Ozbiljno ti kažem.
Sa Šmigom je taj efekat, može biti, bio teško izvodljiv, ali ja sam već bio
blizu toga.
Dobrosvet i ja nismo znali da li je Šmigi odgovarao neko od te trojice.
Potpuno je prestao da nam poverava informacije o onome što se dešavalo, a
ja nisam pokazivao radoznalost, zato što u tim stvarima, što manje znaš,
bolje spavaš. Ali nervi su nam svima bili na ivici. Da bi vam bilo jasno do
koje mere, navešću jedan primer.
U Moskvi živi jedan bradati filozof Dupin, veoma pametan čovek kad bi
se zezali. Nekako jednoga od tih dana on se pojavio na govnoekranu i počeo
da objašnjava da je duhovna suština, kojoj se Amerika klanja kao Bogu, u
pravoslavnoj ihliologiji, ili kako se već zove, zapravo – Satana.
Ja sam baš tada ležao u deprivacionoj komori, a Dobrosvet je gledao
televiziju zajedno sa Šmigom. Posle mi je rekao da je Šmiga pozeleneo. A
kad se povratio, izvadio je mobilni, pokretom kojim se otprilike vadi pištolj.
Dobro je što mu Dobrosvet nije dao da telefonira. Objasnio mu je da
ruski titani duha već više vekova pokušavaju da serviraju tu pametnoću
svaki put kad rukovodstvo, ućeći ih pameti otpozadi, za dlaku ne uspe da
im dovede vertikalu do glasnih žica, te još mogu pomalo da govore. Šmiga
je navodno shvatio da naš projekat s tim nema veze i smirio se. Inače bi tog
Dupina zakucali iste večeri – ne bi mu pomogli čekistički koreni.
Sve u svemu, to su, po svoj prilici, bili najmračniji dani u mom životu.
Bilo me je strah da legnem u kadu, zato što sam posle injekcije nestajao, a
umesto mene pojavljivao se komplet aritmometara koji ravnodušno
kuckaju. Bilo me je strah da zaspim, zato što sam znao da mi predstoje
košmari. Bilo me je strah da gledam u Šmigine oči olovnog pogleda, zato što
mi se njegova glava činila kao granata koja se dimi, iz koje je neko izvukao
upaljač. Ali najstrašnije mi je bilo kad bih video pijanog Dobrosveta, a on se
sada napijao gotovo svaki dan.
Uveče, kad bismo ostali sami u sobi za bilijar, on je ponekad počinjao da
mrmlja, kao da se obraća samom sebi:
– A što da ne... Prodaće i rođenu majku. Sve oligarhe poznaje još iz
prošlog veka. Šapuće, tobože, onaj lično...
I upirao bi prstom nadole, praveći pri tome tako blaženo lice, kao da
pokazuje prstom uvis.
Slutio sam da Dobrosvet strasno želi s nekim da popriča, ali se usuđuje
samo na taj oblik kontakta.
– Strašno je i pomisliti o kakvom je novcu tu reč. I kakvoj perspektivi.
Niko neće znati da izvršava narudžbine. Misliće, je li, da kao stari saborac,
uživa veliko poverenje. Ili će pomisliti da novac šalje gore, a sam se
zadovoljava s tri procenta... Ma kakve narudžbine, pa on sam može sada da
naruči koga god hoće...
Ali bilo je dovoljno da makar nekim gestom pokažem da sam čuo
njegove reči, pa da on odmah ustane i ode u studio, u kome ga je čekala
spikerka, da bi pripremio naredni kotao paklenog variva, koje je ubrzano
reprodukovano trebalo da se prospe u moj mozak.
Najzad prođe devet dana. Šmiga je sada izgledao nešto veseliji i ja se
ponadah da će nekako sve da se završi dobro. Dobrosvet mu saopšti da su
pripreme privedene kraju i da može da se planira skok, ali da će ogled biti
veoma rizičan i moguć je nepredviđen rezultat.
Šmiga odredi da se skok izvede sutradan – zov sa dna pakla bio mu je
hitno potreban.
– Doći ću lično – rekao je. – Kao Koroljov u Bajkonur. Proverite sve
sisteme, ako treba radite u tri smene. Deco, sve je stavljeno na tu kartu.
Propusta ne sme da bude.
Kad je Šmiga otišao, Dobrosvet i ja smo ostali u sobi za bilijar. Te večeri
sam poželeo da popijem čašicu zajedno s njim, ali on mi zabrani, rekavši da
sutradan može da se pojavi neželjena hemijska reakcija.
Nije mi se htelo da gađam bilijarske kugle. Malo smo pričali o svemu i
svačemu, izbegavajući da pominjemo sutrašnju proceduru, a zatim se
zavalili u fotelje i počeli da gledamo poznatu američku komediju o Jevrejinu
koji glumi Kazahstanca i sve vreme zapada u nevolje. Film je bio smešan, ali
ni Dobrosvet ni ja se nijednom nismo čak ni nasmešili. Kad se film završio
on se okrenu ka meni i ozbiljno reče:
– Znaš, Semjone, verovatno će uskoro sve biti gotovo. I već slutim šta će
se tada desiti.
– Šta? – upitah uznemiren.
– Čini mi se – uzvrati on – da ćemo odjednom shvatiti da smo od prvog
trenutka naprosto sedeli ispred ekrana u praznoj i mračnoj sali...
– Otprilike kao pred potpisivanje obaveze? – upitah.
Po načinu na koji se namrštio shvatih da nije trebalo to da pominjem. Ali
ne mogu da podnesem kad mi nude filozofiju umesto praktične informacije.
On me zbog toga posla na spavanje dva sata ranije. Mislim da tu nije bila
reč o ljutnji, već o poštovanju režima pripreme – taj čovek je ipak pre svega
bio profesionalac.
Iz nekoga razloga ostao mi je u sećanju upravo onakav, kakav je bio te
večeri: natmuren, neobrijan, u košulji s ruskom kragnom vezenoj
slovenskim vezom, s runskim prstenjem-amajlijama na jakim prstima s
riđim dlakama, koji stiskaju čašu sa džinokvasom.
 13
Šmiga se pojavi u predsoblju deprivacione komore oko devet ujutru. Bio
je glatko izbrijan, mirisao na kolonjsku vodu i veoma mrko, ispod oka,
pogledao je izgužvanog i mamurnog Dobrosveta. I meni je stavio primedbu
što sam neobrijan.
Već pomislih da ćemo morati da odemo da se sredimo, ali umesto toga
Šmiga naredi da se u teskobnu sobicu unesu još dve stolice.
– Pa, ljudi – reče kad smo posedali – da zapevamo.
I odmah poče otegnuto da peva omiljenu pesmu obaveštajaca:
– Gdeee počinjeee Doomovina...
– Slikooom u bukvaru tvoom... – neskladno prihvatismo mi. – Dooobrim
i vernim druugarimaa u dvorištu susednoom...
Dobrosvet je pevao zatvorenih očiju, i mislio je, očito, o meni
nepoznatim ketaminskim jarugama, u kojima je branio granice otadžbine i
dobio Zlatnu zvezdu. Šmiga se, može biti, prisećao svoje dečje sveske, od
koje je započeo veliki posao evidencije i kontrole. A moje misli su bile
ništavne i sićušne i bio sam srećan što ih saborci ne vide.
Sličice u bukvaru još sam pamtio: uglavnom su pozivale na čuvanje
hleba, mada je na osnovu jevtinog novinskog papira na kome su bile
štampane čak i meni bilo jasno da tu neko krade na veliko. A umesto dobrih
i vernih drugara iz susedstva ja sam se odnekud setio dvojice huligana iz
Kemerova, koji su me istukli kad mi je bilo jedanaest – jedan je imao
vojnički remen s ispravljenom pređicom, a drugome su iz mesingane zvezde
strčala tri eksera. Srećom, ekserima me nisu tukli, ali modre zvezđe na telu
su mi potom bledele gotovo mesec dana.
– A moožda oona počinjee... – izvijao je Šmiga.
Želeo sam da pomislim na nešto lepo, ali sam se, kao za inat, setio
poreske, gde su me poslali s naših kurseva Intermediate Advanced kad smo
hteli da se preregistrujemo u malo preduzeće. Nikad do tada nisam bio tako
smišljeno i drsko ponižen, bez ikakvog povoda s moje strane i s tako
bezbrižnim uverenjem da će proći nekažnjeno, i to apsolutno na svim
šalterima pred koje sam stao...
Uzgred rečeno, tu se uključila moja specijalna priprema: u glavi mi je
izronio termin iz Ruže sveta: „Veliki demoni makrobramfatura“. Očito, Danil
Andrejev je, pošto je odležao svoje, takođe išao da vadi dokumenta za razne
vrste prijava vlastitog postojanja.
Šmiga je i dalje pevao – sklopljenih očiju, osećajno, i glas mu je bio
veoma lep.
„A što ne bi pevao – pomislih, prateći ga. – Tamo gde za takve
preplanule ljude sportskog izgleda počinje Domovina, za sve ostale ona se
završava, zato što preko ograde nikoga ne puštaju. A tamo gde za ostale
počinje, ovi ne moraju ni da kroče. Osim ako izađu iz ’mercedesa’ da
pišaju...“
Misli su mi bile zlobne i, verovatno, nepravedne. Ali druge mi nisu
padale na pamet.
Pošto dovrši pesmu, Šmiga ustade i reče:
– Hajde, momci, počnite. Srećno. Pratiću telemetriju.
Kad ostadosmo sami, Dobrosvet skide poklopac deprivacione cisterne. U
njenom gornjem delu, obično praznom, ugledah nekakve provodnike.
– Šta je to?
– Napravili smo ti iznad glave teletekst – reče Dobrosvet. – Ali
uključićemo ga tek na samom kraju, kad već budeš na izmaku. Zapamti
najvažnije. Kad budeš znao da si već na dnu pakla, odmah počni da
govoriš...
– Kako ću to znati?
Dobrosvet se jedva primetno osmehnu.
– Znaćeš, ne brini. I govori iz duše, kako bi stvorio dobru atmosferu,
inače naša informacija apsolutno neće biti ubedljiva. I čim vidiš da se
uključio teletekst, čitaj ga. To će biti sasvim kratka informacija, ali ona je
ključna. Suština je u tome da sada s rukovodstvom radi novi đavo. Jesi li
razumeo?
Klimnuh glavom.
– Onda se svlači... Skidaj i gaće.
Pošto otvori svoju akušersku torbu, Dobrosvet izvadi crnu kutijicu
išaranu hijeroglifima s otvorom nalik na usisnik u prstenu od crvene gume.
Iz kutijice je izlazila crna vrpca antene i samolepljivi remenčići. On je
pažljivo prisloni na moju butinu, tako da se usisnik nađe baš ispod mog
guza.
– Šta je to? – upitah.
– Špric sa servoupravljačem – uzvrati Dobrosvet. – S daljinskim
komandama. Da bi dozu mogao da dobiješ u potrebnom trenutku, ne
ustajući. Neće te boleti, igla je sasvim tanka.
 Zatim izvadi iz torbe teglicu od dečje hrane punu mutne smeđe tečnosti,
u kojoj odmah prepoznadoh njegov originalni kvas. Dok je on otvarao
teglicu, ja uđoh u cisternu.
Kvasa je bilo više nego obično i bio je pomalo gorak. Dobrosvet mi
mahnu rukom, spusti za mnom poklopac i ja zaplovih u susret nepoznatom.
Ono me dočeka toplom zaparom i blaženstvom nirvane. Sve je bilo kao i
prethodnih dana, koji su mi se činili nemoguće srećnim – uobičajen
prevarantski trik pamćenja. Četrdesetak minuta naprosto sam se odmarao,
radujući se što u mojoj glavi više ne bubnja paklena brzalica, a zatim poče da
deluje kvas.
Tiho padoh u prazninu i rasuh se u srebrnastu prašinu, prašina se rasu u
beskrajni prostor i vreme se pretvori u večnost, iz koje me, sam Bog zna
posle koliko eona, izmami ženski glas koji se začu u mojoj glavi, a koji je
čitao Rumijevog „Opijenog lutalicu“.
Glas je ponavaljao tu pesmu neprestano iznova, ili je, možda, posle
prvog i jedinog čitanja ona sama odjekivala u naborima moje memorije:

Pođimo, vi što volite!

Prihvati ludilo! Primi ga!
Kao leptir, leti u Srce srdaca
Licem u vatru! Licem u vatru!

Budi putnik,
Uništi dom svoj.
S ljubiteljima opasnosti
Živi zajedno, na jednom mestu.
Budi opijena lutalica!

Moja misao za tren pobedi starog Semjona Levitana i postade neobično

slobodna i silovita, kao što se uvek dešavalo prilikom susreta s Neizrecivim.
Setih se da je u islamskoj mističkoj poeziji opijenost bila metafora za
duhovnu ekstazu, i pomislih da nikome u to vreme nije padalo na pamet da
pripiše Džalaladinu Rumiju propagiranje supstanci koje šerijat zabranjuje, ili
ekstremizam, zato što je u tradicionalnim društvima činovnik bio pesnik i
ratnik, a ne trapavi ruski lopov koji neprestano nastoji da zatalasa što više
smrada ne bi li prikrio sopstveni lopovluk.
 A onda te čudesne reči – „kao leptir, leti u Srce srdaca“ – dopreše najzad
do korena mog uma i stekoše nada mnom apsolutnu vlast. I, kao i ranije, ne
preostade mi ništa drugo nego da i sam postanem leptir.
Najpre mi nije bilo jasno gde treba da letim. A zatim, ne znam da li sam
čuo ili sam se naprosto setio stihova iz Saadija – „Bog je Lampa nad
lampama“. I istog časa mi Lampa nad lampama posla svoj zrak i ja shvatih
gde se ona nalazi i šta predstavlja.
To je bilo još jedno od Lica koja mi se otkriše, a kojih je, već sam znao,
bilo bezbroj: prilikom svakog novog susreta Neizrecivi se mogao videti
drugačije nego pre, mada je uvek ostajao jedan te isti.
Taj novi Lik bio je osobito, neopisivo lep i, istovremeno strašan.
Potrudiću se da kažem o njemu nekoliko reči.
Kad na papiru vidiš takve obrte – „Lampa nad lampama“, „Srce srdaca“
– čini ti se da je to naprosto mehanički manir istočnjačke poezije, jedna od
onih osobenosti koje je čine sladunjavom. Ali apsolutno nije tako: u tom
ponavljanju postoji ogroman smisao. „Lampa nad lampama“ označava, pre
svega, mnoštvo lampi, slivenih u jedan izvor svedosti. A drugo, to znači da
među tim lampama postoji i ona koja svetli svima ostalima, kao da one i
nisu svetlost, nego tama.
A „Srce srdaca“...
Mislim da sam već rekao da je Bog i Jedan i Mnogo, u tu nema
protivrečnosti. Možemo ga videti kao neizrečenu ljubav, a možemo i kao
sazvežđe jarko plamtećih srca koja sažižu sebe da bi osvetlila hladnu tamu
nebića i stvorila nama vidljivu Vaseljenu – i tada se delanje Boga vidi ne kao
igra, već kao beskrajno uzvišen podvig. I pored Njega u toj nepojmljivoj
borbi može da bude i može da ga vidi samo veoma uzvišeno srce, spremno
da gori pored Božijeg. Zato Rumi kaže „licem u vatru“. Jer trenutak
sjedinjavanja nije samo sladak, nego je i strašan i od duše koja traga zahteva
veliku odvažnost.
I tada, kad sam poput opijenog leptira već uleteo u taj plamen, očekujući
da Srce srdaca zakuca u mojim grudima, osetih ubod u debelo meso.
On je bio gotovo bezbolan – kao da me je bocnuo komarac. Ali taj ubod
me je podsetio da imam telo, koje je obično poništavala deprivaciona
komora. A onome koji nosi kožne halje smrtnika nije dozvoljeno da uđe u
dvorac, na čijem sam pragu ja stajao. Shvatih da više ne mogu da se sjedinim
sa Srcem srdaca. Ali i dalje sam jasno video Lampu nad lampama.
Odjednom u mojoj svesti poput smrdljive bombe prasnu onaj radijski
bas, koji mi je svojevremeno recitovao Deržavinovu pesmu o Bogu. I dalje je
bio jednako silovit, samouveren i drzak. I taj bas objavi:

– Dok plovih morem, bura poče

I s brodom ka dnu gotov da krenem,
ja zazvah: „Đavole, moj oče,
Spasi i pomiluj – ja tonem.

Ne daj da umre pre svog roka

Moja duša prepuna gneva –
Vlasti mračnoga proroka
Daću ostatak crnih dneva.“

Pre no što se na mene sručila mračna bujica smisla, sadržanog u tim

rečima, uspeo sam da se zapitam zašto je Dobrosvet opet u ljušturu moje
lobanje ubacio tu radio-budalinu i da li je to obična podudarnost ili surova
računica. Ali onda je to prestalo da me brine, zato što mi reči „spasi i
pomiluj, ja tonem“ zajedno s blagim bridenjem u ubodenoj zadnjici,
iznenada jasno ocrtaše moju stvarnu situaciju.
Plovio sam u crnom moru superslane vode, i moj brod je zaista tonuo,
zato što se cela ta priča bližila raspletu koji za mene apsolutno nije slutio na
dobro. Zaista, Bog je jedino mogao svojom vatrom da ugreje moju dušu (i to
samo u onim trenucima kad me je u njegove razređene visine uzdizao
Dobrosvetov kvas), ali da spase moje telo koje je plivalo u mračnim vodama,
mogao je samo đavo...
I ma koliko me bilo sramota da priznam, kad sam to shvatio, nešto
veoma nalik na bojažljivu molitvu Knezu tame zaista se uzdiže u mojoj duši
– i odlete u transfizičke prostore.

– Đavo me uze i baci jako

U natrulu, staru lađicu.
U njoj pronađoh veslo lako,
I modro jedro, i klupicu.

I iznese opet na sušu,

 U bolni život, zlo trajanje
Moju već odbačenu dušu
I grešno, trošno telo moje.

Ranije nisam primetio kod spikera frikativno „g“, koje je on izgovarao

kao „he“, što je njegov i bez toga odvratan glas činilo apsolutno
nepodnošljivim.

– I veran sam, Đavole, oče,

Zavetu datom u zao čas,
Kada na moru bura poče
I ti mi iz propasti pruži spas.

Tebe, moj oče, sada slavim

Ko prekor nepravednom danu,
Hulu nad svetom uspostavljam.
I, sablažnjujući, sablažnjavam.

Pomislih da poslednja dva stiha izuzetno tačno oslikavaju namenu

moskovskih radio-stanica na FM talasima. Ova pomisao mi se učini
smešnom i poželeh da je podelim s Lampom lampi, zaboravivši sasvim na
molitvu koja je upravo poslata drugoj instanci. Kao da podigoh pogled i...
Shvatih da sam providan i jasan čistom pogledu uprtom u mene, bez
ikakvih dodatnih napora s moje strane. Nisam morao ništa da mu
objašnjavam – taj pogled je video celokupno kretanje moje duše daleko pre
mene, jer ono je u njemu nastajalo. Reč je o tome da je moja duša upravo i
bila taj pogled. Lampa lampi i dalje je svetlela. Ali ja videh kako se u njoj
ogleda moje srce.
Ono nije moglo da kuca pored Srca srdaca. Nije bilo spremno da gori, o
ne, ono je htelo što je moguće više rajske halve na mufte. Ono je želelo da ga
vole i paze u njegovoj ogavnosti i bestidnosti, i da na postelji te naslade
pored njega prilegne sam Gospod.
I kad sam to pojmio, umesto da odbacim svoj greh, ja odbacih ogledalo
koje mi se ukazalo. Postideh se Božjeg pogleda koji je prodirao u mene i
bacih se u crni ponor da sakrijem svoju sramotu, mada sam znao da je to
nemoguće.
 Moj stid beše poput opekotine. Ali tajna mog bezakonja beše u tome što
sam, dok sam padao sve niže tim više osećao svoju mračnu veličinu, jer
odbaciti Svevišnjeg na takvoj visini, na kojoj sam upravo bio, značilo je
neizbežan pad na samo dno pakla.
Osećao sam da ceo živi kosmos posmatra moj pad s Nebesa, kao da sam
nalik na ogroman purpurni meteor koji strelovito juri iz Apsolutnog Zenita
u Apsolutni Nadir, u tačku u kojoj kao da se ogleda. I ceo kosmos beše
obuzet zbunjenošću i tugom, jer je shvatao kakav se smisao nalazi u tom
purpurnom znaku.
Najpre sam jurio kroz crnu prazninu. Zatim je brzina mog leta postala
takva da je praznina počela da se zgušnjava i obavija oko mene raspadajući
se na kvante, ali nije mogla da uspori moje kretanje, a kad bi postala
prepreka koja moje kretanje ometa, ja bih je probio.
Posle toga unaokolo se pojavio još gušći materijalni svet, ali nisam stigao
da ga razgledam – sećam se samo neba obasjanog lila odsjajima, nalik na
skrin-sejver „makintoša“. Ni taj prostor nije mogao da me zaustavi – probio
sam ga, i to se nastavljalo mnogo puta zaredom, kao da sam se pretvorio u
fašistički metak koji nekakav naivan detinji otpor pokušava da zaustavi
nizom raširenih upišanih čaršava.
Malo se sećam svih tih paklenih svetova, koje sam probio dok sam padao
– suviše brzo su se palili i gasili oko mene. To su uglavnom bile pustinje,
čistilišta i lave koje sam već sanjao, usred kojih bi odnekud promakao i trg
ispred železničke stanice nepoznatog kavkaskog gradića, koji sam turobno
probio, uplašivši burekdžije i brkate taksiste.
Sećam se rastućeg osećaja mraka i bezizlaznosti i sve veće neslobode, kao
da su prostranstva što su nastajala oko mene imala sve manje dimenzija.
Najpre mi se činilo da će krajnja tačka mog pada biti strašan modrocrni
okean nad kojim lebdi trouglasta senka „čuvara aritmometara“. Ali leteo
sam suviše brzo i čak ni taj neopisivo strašan svet nije mogao da me zadrži u
sebi.
Probio sam i njega, i tada je ostalo toliko malo dimenzija da sam se našao
zarobljen u običnoj liniji. Nastavio sam da padam, ali moj pad je izgubio
svaki smisao, zato što je svaka prava, zapravo, tačka u beskrajnom padu.
Našao sam se, u neku ruku, rastegnut u jednodimenzionalnoj
beskonačnosti. Na kraju moje maršrute bilo je konačno stanje, ka kome se
kretao fizički svet. Jer materija, spoznao sam, biće na kraju svega svedena na
jednu nesamerljivo malu tačku, u kojoj će se steći sve duše koje su je
izabrale, i koje će takođe biti sažete u jednu mikroskopsku dušu, i to ne po
volji Boga, već po svojoj volji. Video sam to kroz vekove i eone isto tako
jasno, kao što u običnom životu vidim zanokticu na prstu.
S druge strane, na mene je motrilo beskrajno daleko oko, i to oko do sada
bio sam ja sam.
Da, shvatio sam, ja sam i dalje bio On, samo što sam sada postao vrh
zraka kojim je On sagledavao ponor nastao mojim padom. I kad sam to
pojmio, prikupio sam ostatke svoje slobodne volje i visokom oku uputio
strašnu hulu.
Ne mogu tačno da kažem kakvim rečima je ona bila iskazana, ali to je
bilo najjezivije od svih prokletstava koja se mogu uputiti Bogu, a njegov
smisao je bio u tome da ja poimam da sam Njegov deo obdaren slobodnom
voljom – i taj dar slobode koristim protiv Njega tako da On neće biti u stanju
da mi pomogne i spase mene, svoju tvorevinu i svoju česticu, od patnji. A to
je, već sam to znao, za Njega bilo najstrašnije. I ja sam ljuto likovao u svojoj
novostečenoj sili, dok se nada mnom nisu purpurnom svetlošću upalile reči
mojih nevidljivih prijatelja, i te reči sam takođe bacio u njegovu bezmernu
visinu.

14
Nejasno se sećam kako se završila seansa. Mislim da su me izvlačili iz
cisterne, jer sam nisam mogao da izađem. Sećam se da su me Dobrosvet i
Šmiga gledali s nekim čudnim osećajem, nalik na mešavinu gađenja i straha.
Šmiga je, uzgred budi rečeno, bio veoma zadovoljan – šapnuo mi je na
uvo da je sve prošlo kao što je planirano i da će on danas da potpiše predlog
za orden „Zasluge za narod“ četvrtog stepena. Koliko god da mi je bilo loše,
ipak sam se zamislio: ako se za ovo što sam upravo preživeo daje četvrti
stepen, za šta se, onda u našoj zemlji daje treći, ili, strašno je i izgovoriti –
drugi?
Zatim su me odveli u medicinski deo, gde se nalazila sobica karantin, i
stavili me u krevet sa šuštavom svežom posteljinom.
Dva dana su moja čula bila u stanju bolesničkog polusna – sećam se samo
da me je supicom hranila medicinska sestra nalik na muškarca, koja je
odisala nekim čudnim obućarskim mirisom.
 Nije mi davala da ustajem da bih obavio nuždu, nego mi je podmetala
gusku, i činila je to kao da izvršava neko tajanstveno sveštenodejstvo, radi
kojeg ju je odgajilo čovečanstvo.
Trećeg dana ona nije bila pored mene, ali osećao sam se mnogo bolje i
bez ikakvih problema došao sam do klozeta koji je bio dvadesetak koraka
niz hodnik, nedaleko od sobe s deprivacionom komorom. Usput nikoga
nisam sreo, i to mi je sasvim odgovaralo, pošto sam na sebi imao groznu
pidžamu i papuče od čoje.
Izašavši iz klozeta, neko vreme sam se dvoumio kuda da krenem – nazad
u medicinski deo ili u svoju sobu, i reših da pođem u medicinski deo. Pošto
se vratih, legoh da spavam.
Probudih se nekoliko sati kasnije.
Bila je noć. Vladala je potpuna tišina, ali moje srce se iznenada stisnu
zbog snažnog osećaja opasnosti.
– Sestro! – viknuh.
Niko se ne odazva. Učini mi se da osetih jedva primetan miris dima –
kao da gori provodnik.
Ustadoh, izađoh u hodnik i krenuh ka deprivacionoj komori.
Vrata sa digitalnom bravom sada su bila širom otvorena. Unutra je
gorelo svetlo. U mojoj duši zatitra rđav predosećaj, ali ipak uđoh.
Sve je izgledalo kao i obično – kabina za tuširanjc, cisterna, stolice,
anemični kaktusi na prozoru sa spuštenim roletnama. Čak je i moja odeća,
koju sam skinuo pred poslednju seansu – farmerke, košulja i patike – i dalje
bila na svom mestu.
Ali drvena paleta ispred kornore, na koju se moralo stati kad se izađe iz
cisterne, da slana voda ne bi oticala na pod, iz nekog razloga je bila
prevrnuta i bačena u stranu. Okrugli otvor, kroz koji sam toliko puta ulazio
u cisternu, bio je samo pritvoren, što mi se takođe učinilo čudnim – prema
instrukciji on je morao da bude dobro zatvoren.
Podigoh poklopac i zavirih unutra.
U cisterni je plivalo mrtvo telo. Nije bilo nikakve sumnje da je u pitanju
mrtvac – telo je bilo okrenuto licem nadole.
Obuze me nepodnošljiv strah, pošto sam u prvom trenutku nekakvom
jezivom snevačkom logikom – a sve što se dešavalo veoma je podsećalo na
san – zaključio da vidim sopstveni leš.
Počeh da vičem i vikao sam, čini se, prilično dugo, čak i pošto je do mene
doprlo da to nisam ja, nego Dobrosvet, koga sam prepoznao po lanenim
uvojcima na potiljku. Zatim moja pluća ostadoše bez vazduha i ja ućutah.
– Šta je bilo – začu se iza mene tihi glas – pa ja sam mislio da tebe ništa
više ne može da potrese. Očigledno je još rano da ti dajemo orden.
Okrenuh se. Preda mnom je stajao Šmiga, s pištoljem u jednoj i
aluminijumskim koferčetom u drugoj ruci.
Ma koliko da me je uplašio Dobrosvetov leš koji je plivao u slanoj vodi,
Šmiga me je uplašio još više. Tu čak i nije bila reč o pištolju s prigušivačem,
kakav sam ranije viđao samo u filmovima. Radilo se o njegovoj odeći.
Na sebi je imao ružnu trenerku najjeftinije vrste, kakve su imali mrgodni
specijalci iz video-spota, koji mi je prikazan pre potpisivanja obaveze – bofl
kakav bez žaljenja baciš, ako se desi da ga uprljaš.
Sve je bilo veoma ozbiljno.
– Vladik – upitah – šta se dešava?
Šmiga razrogači oči kao da u šali želi da uplaši dosadno dete.
– Čekaju nas veliki problemi – reče on. – Otprilike kroz dvadesetak
minuta našu bazu će napasti islamski teroristi. Po svoj prilici, iz
Karačajevsko-Čerkeskog džamata. A možda su iz Derbentskog. Đavo će ih
znati, meni su svi isti.
– A šta će im ovo ovde? – upitah nadajući se da će se, ako podržavam
njegov šaljiv ton nekako sve dobro završiti. – I otkud oni za nas znaju?
– Oni, najverovatnije, rade prema instrukcijama zapadnih tajnih službi,
oslanjajući se na informacije koje je neko odavde odao. I sam znaš kakvim
smo se ozbiljnim poslom ovde bavili. Obaveštajne službe su, verovatno,
nešto nanjušile.
– I šta ćemo sad da radimo?
– Mi? Mi ćemo u našim redovima brižljivo tražiti izdajnika – reče Šmiga.
– A šta ćeš da radiš ti... To čak ne mogu ni da zamislim. To verovatno ti sam
najbolje znaš. Svuda si već bio. I gore i dole.
On se osmehnu dobroćudnim, otvorenim osmehom.
– Ubićeš me, Vladik? – upitah.
On se namršti i s nevericom zavrte glavom.
– Semjone... Nije valjda da si zaista mogao to da pomisliš? Pa ti si mi
poslednji od drugova iz detinjstva. Za šta ti nas smatraš, ako si mogao da
pomisliš da ja mogu da te...
I on napravi karakterističan gest – obori glavu i puknu uglovima usana,
proizvodeći gias krkljanja.
– Šta ćeš onda da radiš sa mnom?
 – Daću ti dva miliona dolara – reče on uvređeno. – Kao što smo se
dogovorili. Nikad ne ostavljam drugove na cedilu.
On mi pruži aluminijumski koferčić. Najpre se čak i ne usudih da ga
uzmem u ruke.
– Šta je, ne veruješ? – upita on. – Otvori.
Uzeh koferčić, spustih ga na sto i otvorih. Bio je pun zelenih svežnjeva,
spakovanih u plastične paketiće. Na vrhu je stajao moj pasoš – u umašćenoj
futroli od lažne krokodilske kože, koju sam kupio pre više godina u
Hurgadi. U pasoš su bile stavljene rublje – nekoliko novčanica od po hiljadu
rubalja. Spajalicom su za pasoš bili pričvršćeni ključevi mog moskovskog
stana. Dirljiva pažnja prema sitnicama.
– Vladik – upitah, ne verujući svojoj sreći – ti to ozbiljno?
Šmiga pogleda na sat.
– Imaš pet minuta da se presvučeš. Zatim izađi kroz glavnu kapiju i
kreni kroz šumu pravo na stanicu. Prespavaj na klupi, a ujutru sedi u prvi
šinobus za Moskvu.
– A ti?
– Ja ću poći drugim putem – nasmeja se on. – Ne brini za mene. Srećno u
novom životu, Semjone. I zapamti da potpis o čuvanju tajne važi večno.
– Ja... majke mi...
On me prekide nestrpljivim pokretom, kao da zabranjuje da uzalud
pominjem pokojnicu.
– Požuri, islamski teroristi samo što nisu stigli.
Pošto sakri pištolj ispod svoje trenerke, on izađe u hodnik. Kad sam se
presvukao istračah za njim, ali njega već ne beše. U tami napolju zagrme
motocikl koji se udaljavao. Tek tada definitivno poverovah da se Šmiga ne
šali.
Tri minuta kasnije već sam bio kod stražare – kućerka pored zaključane
kapije na ogradi. Iza hicima razbijenog stakla kontrolnog punkta sedeo je
mrtav stražar u jevtinoj trenerci, kakvu je na sebi imao i Šmiga. Klimnuh
mu glavom, ko zna zašto, provukoh se između zida i metalnog turniketa,
gurnuh vrata i nađoh se na slobodi. Ona me dočeka svežim noćnim vetrom i
tajanstvenim pucketanjem insekata.
Krenuh ka tamnom zidu od drveća, onamo gde se od puta odvajala staza
koja je vodila ka železničkoj stanici. Kroz glavu mi prolete šaljiva misao da
se mračna molitva iz Sologubovog stiha – „spasi, pomiluj, ja tonem“
pokazala najdelotvornijom i da me je đavo zapravo i bacio u svoju polutrulu
lađu, dodavši modrom jedru sasvim holivudski koferčić s dolarima. Duboko
udahnuh noćni vetar i nasmejah se.
I upravo tada primetih automobile parkirane na ivici šume. U njima nije
bilo nijednog jedinog svetla i zato su izdaleka bili potpuno nevidljivi.
A zatim se začu tih, ali vrlo ubedljiv glas:
– Dođi ovamo...
Kad priđoh, ne osećajući sopstvene noge, upali se plavičasti far. Ugledah
tri jednaka džipa i nekoliko bradonja odevenih kao da su se spremili za
noćni klub. Meni najbliži je na ramenu imao debelu futrolu u kojoj sam,
prema karakterističnom proširenju ispod nišanske mušice prepoznao ručni
raketni bacač „glagol M-l“, kakav su sasvim nedavno prikazali na televeziji.
Zatim ugledah još nekoliko istih takvih futrola u travi pored džipa.
Snažne samouverene ruke oduzeše mi koferčić. Staviše ga na haubu
automobila, otvoriše i pažljivo pregledaše sadržaj. Zatim bradonja s
raketnim bacačem na ramenu prinese mobilni svom uvu i reče:
– Vazduh potvrđujem. Šta? Dobro, odmah...
On klimnu glavom jednom od svojih saputnika. Ovaj podiže cev
automata uvis i kratko opali u nebo.
– S kurirom je gotovo – reče bradonja. – Možemo da počnemo.
Pošto sklopi mobilni, potapša me po obrazu i prošaputa:
– Ne boj se, dečko. Našli smo ti druge tatu i mamu. Ali tvoj komandir ne
mora to da zna.
Okrenuvši se ka svojim ljudima, on pokaza na kola. Iste grube i snažne
ruke vezaše mi ruke na leđima, zalepiše na usta komad lepljive trake i
vezaše mi oči crnom krpom koja je smrdela na benzin.
Pre nego što me uguraše u prtljažnik, zapljusnuše mi vrat vlažnom
hladnoćom iz pneumatskog šprica i ja se odmah ukočih, kao muva u koju je
pauk ubrizgao svoje tečno „ja“.
Čuo sam ono što se dešavalo u blizini – paljbu i eksplozije, zatim zvuk
motora, glasove, ali su vremenski intervali izgubili svaki smisao i nisam
mogao da kažem koliko dugo su trajali ti događaji, pa čak ni kojim su se
redom odvijali.
Nekoliko puta su me prebacivali iz jednih kola u druga. Povremeno sam
čuo kavkaski i ruski govor. Zatim sam dugo ležao na podu u teretnom
avionu, a oko mene se već govorilo engleski.
Kad mi je najzad skinuta krpa s očiju, i sa usta odlepljena traka, na sva
pitanja koja uslediše morao sam da odgovaram na tom jeziku.
 15
Ostalo mi je da kažem još sasvim malo.
Još ni sada ne znam da li je Šmiga zaista hteo da me ubiju kavkaski
banditi, kojima je tako elegantno predao honorar za čišćenje objekta, ili je
znao da će me u najboljoj tradiciji „Velike igre“ od njih otkupiti MI-6.
Mislim da je ovo drugo verovatnije, zato što za Šmigu nema smisla da se
svađa sa zapadnim tajnim službama. Jer ma koliko novca da mu je donela
Gagtungrina soba posle privatizacije, on taj novac svakako mora negde da
skloni.
Uz to, mene je mogao da iskoristi kao reklamni prospekt koji
potencijalne partnere obaveštava da za narudžbine treba da se obrate
njemu. A to čak i ne možeš da nazoveš ozbiljnom izdajom: pošto je Buš
doterao do kraja svoj drugi mandat, ja za Šmiginu ustanovu više nisam imao
nikakvu vrednost.
Zato sam, kako se pokazalo, nekome još mogao da budem zanimljiv.
Ako ćemo pošteno, ne znam tačno za koga sada radim. Sa mnom su
neprekidno dvojica Amerikanaca – sjajni momci s kojima često idem na
plažu. Ko je njima nadređen ne pitam, ali mislim da je to CIA.
Što se tiče mesta, nalazimo se u Izrailovki, maloj bazi na obali Mrtvog
mora, što je veoma zgodno – ako nam se hoće možemo svaki dan da
dodajemo svežu vodu u moju deprivacionu kadu. Ali, slutim da se ovde
nalazimo iz drugog razloga. Amerikanci verovatno misle da će iz svete
zemlje reč zvučati autentičnije – imaju oni taj holivudski fazon u pogledu
etnografske verodostojnosti. Podrobnosti ne znam i ne želim da ih znam.
Ali mogu da naslutim zašto me čuvaju.
Ne, apsolutno me ne čuvaju zato da bih se udubljivao u tihi šapat
Gagtungre koji izranja iz crvenog granitnog prestola negde u kremaljskim
lavirintima. Ne sumnjam da je kanal za vezu kod Šmige pod strogom
kontrolom. Amerikanci više ne mogu da povrate Granitnu sobu, mada bi
Šmiga verovatno mogao da im ustupi deo vremena u etru pod istim
uslovima pod kojima radi sa drugim naručiocima. Jedino što ajkule mogu da
se dogovore i bez mene. Ja sam im potreban za nešto sasvim drugo.
Reč je o tome da s Bušovim odlaskom religiozni desničari nisu prestali da
postoje. Neko od njih sasvim lako može doći na vlast.
 I ako špijuni FSB nisu uspeli da tome nekom ugrade u zub
radioprimopredajnik iz sovjetskog doba, to nije ništa strašno. Sada je
tehnologija dostigla takve visine da se potreban uređaj može prilikom
lekarskog pregleda postaviti direktno u slušni nerv ili, čak, da se prenese
prilikom kijanja i da samoga sebe sklopi od nanočestica u bilo kom delu
organizma. Ukratko, s tehnikom nema nikakvih problema. Problem je
potpuno isti kao i sa savremenom muzikom: šta da slušaš pomoću sve te
tehnike?
Već sam ubedljivo dokazao na svetskom nivou da mogu da radim kao
Jehova Savaot Adonaj u bilo kojoj anieričkoj glavi. Zato, ako hoćete pravog
profesionalca, ja sam upravo vaš pouzdani, s preporukama, oklopni voz na
rezervnom koloseku.
Istina, moji novi zakupci su u početku mislili da bez Dobrosveta nećemo
moći da uspostavimo moj bogočovečanski status. S tim je zaista u početku
bilo problema. Ali zatim su njihovi farmakolozi nabasali na normalnu
mešavinu (znam samo da osim LSD-25 sadrži MDMA i nekakve vojne
psihotrope na bazi južnoameričkih alkaloida), i Gospod mi je oprostio.
Da, On mi je oprostio za sve, jer zna da sam propao u bezdan i da nisam
sagrešio svojom krivicom. Ali sve ono nimalo laskavo i neprivlačno što sam
saznao o sebi tokom poslednje seanse s Dobrosvetom, na određeni način je
žigosalo naše odnose. zato, čak i kad postižem jedinstvo s neizrecivim,
izbegavam da se približim Srcu srdaca na odveć intimnu proximity – ne
znam kako to da kažem na ruskom, zato što takav pojam u ruskojezičkoj
kulturi naprosto ne postoji.
Verovatno zbog nove farmakologije (ili zato što mi sada čitaju nešto
drugačije tekstove), suočili smo se s efektima, kakve Dobrosvetov kvas nije
izazivao. Najzanimljiviji je ovaj: tokom treninga počeo sam da se pretvaram
u gorući grm. Razume se, ne u fizičkom smislu – naprosto se tako osećam
usred mokre crne pustoši. Dešava se da posle takve trensformacije počnem
da sagledavam prošlost – s neke posebne tačke, koja se nalazi izvan vremena
i prostora.
Kad se tako nešto desi trening se nastavlja bez ikakvih prekida. Ako sam
i grm, šta da se radi. Spokojno i solidno gorim na raskršću vekova. Mimo
mene prolaze armije senki – razni Aleksandri, Dariji i Tamerlani. Ne stupam
u kontakt – naprosto gorim i to je sve. Senke prošlosti, može biti, čak i ne
shvataju da su senke prošlosti – ali im je bolje da u to ne guraju nos, nego
samo da naslute i idu dalje.
 Ponekad me vide ljudi koji su se nagutali nekog smeća. Takvih je
naročito mnogo bilo šezdesetih godina dvadesetog veka, ali ima ih i u
drugim epohama. Ti ponekad prolaze i gunđaju. Tada reagujem prema
okolnostima. Dešava se da nekoga šutnem. A ako je čovek lepo vaspitan,
onda se i ja ponašam kao lepo vaspitan. Nedavno mi je jedan mladić na
dobrom ivritu zatražio krastavac. Dao sam mu – nisam ja cicija. Sve u svemu
iznenađenja ne mogu da me zbune i spreman sam za svaki zadatak.
Naposletku ću reći da sam osim mističkog i životnog iskustva od svih tih
doživljaja usvojio još nešto: svest o tome kako mi, ljudi utičemo na istoriju.
Realnost je – plastelin sa suvim grožđem. Čovek gnječi prstima sliku od
plastelina koja se našla pred njim i koja se zove „svet“, da bi iz nje za sebe
iščačkao nekoliko ukusnih mrvica, a na toj slici se zbog toga ruše kule, tonu
brodovi, propadaju imperije i civilizacije. Ali to, po pravilu, vide drugi.
Evo šta sam još pojmio u svojoj kadi: čoveka ni za šta ne treba kriviti. Jer
ako počnemo da ga tražimo pomoću najjačeg fenjera, shvatićemo da
nikakve pojedine ličnosti nema, već da postoji običan element na mnoštvu
plastelinskih sličica, izgnječenih prstima drugih ljubitelja grožđica, koje su
pre toga isto tako gnječili neki treći, i tako je bilo od kad je sveta i veka, i
zbog toga sve unaokolo postalo je upravo to što je postalo. A šta će postati
kasnije zavisi od toga kako ćemo ga gnječiti mi, sada. A o svojim planovima
u vezi s tim vi znate mnogo bolje od mene. I zato sam ja takav pesimista.
Ovo je čak krajnje ružičast pogled na stvari. Ne govorim o tome da osim
suvog grožđa u tom plastelinu ima puno iglica, a i sam taj plastelin često liči
na jednu sasvim drugačiju supstancu.
Mada, čisto teorijski, Rusija ima šansu. Jer sasvim je moguće da neko od
sunarodnika pošto se našmrče kokaina, plati Šmigi veliku lovu i uvede u
zemlji podelu vlasti. Ili, recimo, da sredi da vlasnici granitnog prestola zbog
korupcije oteraju na robiju nekoga iz svog komšiluka, a ne običnog
internistu iz doma zdravlja. Ako se prijava prosledi preko Gagtungrine
sobe, sva ta pitanja mogla bi se rešiti veoma brzo.
Samo ko će to da plati? Jer novac u Rusiji imaju samo oni, koji... Ali vi to
znate. Što bi oni sami sebe čekićem po jajima? Malo je verovatno. A Pindosi
Šmigi neće platiti. Ne zato što su zli, nego zato što im kongres neće dati
toliko novca. I kad pomisliš na to, naravno, rastužiš se. Ipak sam toliko
godina na grudima nosio pasoš s dvoglavim ruskim orlom.
Postoji još jedan razlog zbog koga me često hvata depresija. Reč je o tome
da su Amerikanci otvorili moj zub i veoma pažljivo ga ispitali, ali nisu
izvadili plombu, nego su je ponovo zatvorili cementom, jer su zaključili da
ta tehnologija koja je izdržala probu vremena sasvim dobro može da posluži
i njihovim ciljevima. Mehanizam ruskog artefakta izazvao je njihovo veliko
interesovanje, rekao bih čak – entuzijazam. Tako nešto odavno nisu videli.
„Oho, pa to je tranzistor... Njega bi verovatno trebalo zavrnuti nekim
šrafcigerčićem...“
I tako su me zavrnuli. Da li su slučajno nešto pomerili, ili su to uradili
namerno, kao odmazdu za to što sam se izrugivao nad njihovim
predsednikom, tek, sada moj zub ponekad počne da hvata radio „Hamas“. I
to na ruskom jeziku – ti zli dusi od nedavno imaju službu za emigrante iz
Rusije. I što je najstrašnije, kao spiker kod njih radi upravo onaj duboki bas,
koji je već dva puta prosuo moj mozak na smetlište.
Naravno, razumski ja shvatam da za to postoji racionalno objašnjenje.
Verovatno se u Moskvi taj čovek izdržavao slučajnim poslovima, a zatim je
našao stalni posao preko nekog posrednika u Dubaiju. Ali u takvim
prilikama se ipak javlja osećanje da Bog ipak postoji.
Štaviše, imam čak neko rđavo predosećanje da je Martin Buber u pravu
što se tiče dijaloga sa Svevišnjim i da je upravo On od samog početka
razgovarao sa mnom dubokim basom sa frikativnim „g“. U najvišem smislu,
naravo, tako i jeste: meni je, kao nikom drugom na svetu poznato da u ovom
svetu i govori i čuje jedino Bog. A šta mi uopšte i znamo o Njemu da bismo
pojmili njegove puteve? Zato ne ropćem.
Ali kad se u samom središtu moje vatrene plovidbe u mojoj lobanji
odjednom začuje omraženi glas koji kaže: „A sada će hor dečaka, šahida
otpevati pesmu ’Nadeni jevrejskim mesom piroghe’“, seansa, naravno,
postaje beznadežno upropašćena. Više puta sam molio Amerikance da me
odvedu kod svog zubara koji radi za CIA, ali oni kažu da na zubu imam
elektronsku plombu i da bez naredbe rukovodstva ništa ne mogu da učine.
Tako da je njihova birokratija pojednako nitkovska, jedino što ima
elektronske plombe.
Ipak, u celini i nije sve tako loše. Jednom mesečno s Amerikancima idem
kod dilera u Tel-Aviv. Oni tamo kupuju veći deo supstanci za moju radnu
smesu, da je ne bi donosili iz Amerike – ovde su supstance jevtinije, a oni su
sada počeli da štede na svakom dolaru. Ponešto, naravno, zadrže i za sebe.
Naš diler je bivši umetnički direktor časopisa „Pjuč“, engleski gotovo da
i ne govori, tako da ja moram da prevodim. Nehotice svašta čuješ. Eto,
nedavno im je uvalio kompleksni produkt „Susret na Elbi“. To je, veli, kao
da si ti na gljivama, a ženska ti je na MDMA. Ako se uzme komplet, dobija
se popust. Tako su moji momci iz CIA napunili torbu. Eh, ta omladina...
Ono što je za mene težak rad, za njih je odmor.
Mogu i da putujem, ali nemam baš neku želju. Nedavno su me pustili da
odem u Gou, gradu o kome sam samo slušao. Dali su mi nov pasoš i pratioca
iz Mosada koji govori ruski – specijalno su odabrali jednoga nalik na mene.
Proveli smo nedelju dana na Palolemu, ali nije mi se tamo dopalo – nekakve
krave, Cigani. U Odesi mog detinjstva bilo je bolje.
Jednom smo otišli u ajurvedsku javnu kuću i namerno naručili maserke
za sutradan ujutru, da ne bismo nabasali na bivše sunarodnike. I, šta mislite?
Iza nas se u redu odmah nacrtao tipičan ruski terminator. Tako nas je
mračno odmeravao da sam već počeo da mislim – nije li glasnik generala
Šmige.
Rešili smo da ne započinjemo prvi. Ali čim su nas pustili na intimnu
teritoriju, moj pratilac je izvadio svoj „magnum“, skinuo osigurač i, dok se
onaj urka tucao iza zavese, sve vreme smo ga držali na nišanu. Prebledele
devojke sedele su u ćošku, a mi smo u duetu stenjali kao da ludački uživamo
i čekali da vidimo kako će se sve to završiti. Dobro je što je mosadovac imao
čelične nerve. Sve u svemu, odmor je bio pokvaren, i mada je sve prošlo bez
pucnjave, ništa me više ne vuče u Gou.
Ponekad me Amerikanci koji sa mnom rade mole da im pričam o
božanskom – kako se treba pravilno klanjati, „worship“. Ide im to
„klanjanje“. Obično se šalim. A ako me baš mnogo smore, kažem im da Bog
baš i ne želi da mu se klanjamo u mraku crkava. On želi da putujemo na
razna zanimljiva mesta, da volimo jedni druge i da brojimo zvezde na
noćnom nebu, a da se zatim što pre vratimo njemu – radi toga nas je i
stvorio. Nije da ja stvarno tako mislim, ali oni upravo to žele da čuju, a
tržište je tržište.
Ponekad me pitaju da li je istina da je Bog postao Isus Hristos. Kažem im
da je istina. Ali osim toga On je još postao i Semjon Levitan, dopadalo se to
kome ili ne. Zato što inače naprosto ne bi bilo nikakvog Semjona Levitana,
ali ni Boga takođe.
Možda biste voleli da znate čime se ja lično bavim u trenucima odmora.
Smejaćete se: meditacijom.
Najpre me je veoma zanimao tibetanski budizam, zato što on ima
najbolju reklamu. Ali stari mudri Jevreji iz ovdašnjeg meditacionog centra
su me odvratili od njega. Semjone, rekoše mi, razmisli i sam. Kod njih je
svaki lama reinkarniran. A u privatnim razgovorima savetuju ti da se prema
tome ne odnosiš previše ozbiljno – to je, je li, kulturna tradicija i ništa drugo.
Ali ako je u njihovu kulturnu tradiciju, u osnovu celokupnog, rnoglo bi se
reći, viševekovnog načina života ugrađena zamku zu poverenje, kako se
onda na njih može računati u važnim pitanjima?
I sam sam s tom linijom imao neprijatno iskustvo. Kod budista
tibetanskog obreda postoji praksa „tonglen“. Oni udišu zamišljeni dim koji
simbolizuje patnje određene klase bića i rastvaraju ga u sjaju srčanog centra.
Pri tome izdišu sapatnju i ljubav. To čine da bi svoje srce otvorili
najrazličitijim oblicima života koji nastanjuju Vaseljenu.
Svojim očima sam video na internetu kako se iskusni moskovski budisti,
koji rade tonglen za nagove i gjalpe (u klasu gjalpa prema nekim podacima
spadaju i ruski pravoslavni zlodusi), na svom forumu nemilosrdno izruguju
Jevrejima – bez ijednog meni razumljivog razloga. Reklo bi se da ti tipovi
udišu dobro i mnogo, s dimom patnje kod njih nema zastoja – ali ipak ga ne
rastvaraju do kraja. Postavlja se pitanje da li bi takvi budisti mogli da izvedu
tonglen za Jevreje? Nešto veoma sumnjam u to, a kad bih bio tibetanski
lama proverio bih njihovu iskrenost upravo na taj način. Ako opet budem
radio, svakako ću poslati direktivu preko CIA.
Srećom, u svetu Dharme postoje ne samo uspešan etnički biznis i Stiven
Sigal Rinpoče. Ima u njemu i plemenite vipasane, uzvišenog puta svih buda
i arhata dostupnog svima. Upravo njime ja koračam u dugim večerima, kad
se Pindostanci koji me čuvaju najzad komiraju sa ženskama iznajmljenim u
Tel-Avivu, dok se u prozoru u strašnom zalasku ogleda Mrtvo more. Ja se
vipasanom bavim za svoju dušu i na tom putu nisam sreo ni Boga, ni đavola.
Što me, neosporno, raduje, jer mi je toga dosta na poslu.
I mada nemam pojma šta me čeka u pogledu službe, ovaj novi aspekt
mog života potpuno mi je jasan. Ako sve bude u redu, uskoro ću stupiti u
Tok i zaustaviti nastajanje fenomena. Stopiće se s prazninom mentalne
formacije i ja ću prestati da nagađam šta je Bog: talas uzbuđenja koji prolazi
kroz mreže neurona mog mozga, ili neizmerni izvor svega onoga odakle su
potekli i moj mozak, i misli koje kroz njega promiču.
A možda ću još za života postati arhat, koji nikad neće morati da se vraća
u ovu žalosnu dolinu smisla i strasti. A ako se to desi, celom svojom dušom,
svim svojim probijenim srcem verujem da će mi Gospod oprostiti – kao što
ja opraštam Njemu.
 PROTIVAVIONSKI KODEKSI AL-EFESBIJA

I
FREEDOM LIBERATOR
Niko ne zna gde je grob Savelija Skotenkova.
U njegovom zavičaju, u seocetu Ulemi (bivši Ulomi), udaljenom nekih
tri vrste od Orela, među žbunovima jorgovana nalazi se omanji, seoski
skroman spomenik sagrađen novcem bogatog Čečena, stanovnika tog sela.
Napravio ga je lokalni naivni umetnik Leha, a predstavlja figuricu čoveka,
pesnice preteći dignute uvis, ka avionu koji pikira na njega.
Avion i figura čine jednu celinu: iskrojeni su od table debelog
pocinkovanog lima, zakovane za gvozdeno postolje traktorske prikolice
(spomenik je skrpljen od materijala koji se tu našao, i to ga čini posebno
dirljivim). Čovek izgleda nemoćan pred ogromnom letećom zveri, i nema
sumnje da je u tom dvoboju osuđen na smrt.
Ali ako se pažljivije pogleda, može se videti da se avion suviše nisko
spustio u pike da bi uspeo da izađe iz njega. I onda postaje jasna metafora
umetnika: onaj koji stoji na zemlji može snagom duha da pobedi strašnog
nebeskog neprijatelja, čak i ako je cena za to njegov život...
Kad duva vetar limena tabla počne da vibrira i zavija, kao da je upaljen
motor vazdušne mašine. U tom trenutku se čini kao da iz prošlog veka
doleće preteći eho rata – nedaleko odatle bila je Kurska bitka. Buka se
stišava i mi se prisećamo da je nad našim glavama mirno nebo. Ali da li će
još dugo biti tako?
Jednom je taj spomenik prikazan na televiziji – dečurlija se okupila oko
jorgovana i puštala u nebo modele aviona. Vesela lica, zvonka pesma
motora... Jedino što krasnorečivi dopisnik nije rekao da su dečicu za
televizijski šou dve nedelje skupljali po celoj okolini. Naša vlast je tokom
vekova navikla da zahvata ruski narod i da ga pljuska unaokolo šakom i
kapom, a pitanje je da li će sutra imati odakle da zahvati?
 1
O civilnom životu Savelija Skotenkova ostalo je malo podataka i možda
su u pravu oni koji smatraju da su informacije uklonjene iz nekih državnih
razloga. Čak ni fotografija gotovo da nema – neoštećenih je do nas došlo
samo nekoliko.
Na jednoj Skotenkov u nekom nekom crnom kaputiću i sa sivom kapom-
ušankom stoji zimogrožljivo se smeškajući na zimskoj ulici ispred nekog
izloga (poznavaoci Moskve tvrde da je iza njegovih leđa prodavnica
Jelisejevska pre rekonstrukcije). Na njemu se vidi nešto neuhvatljivo
provincijsko, ali i evropsko... Teško je objasniti taj osećaj. Kao da je
provincija iz koje je došao nekakva paralelna Rusija, srećna, imućna s
drugačijom istorijom. Snimak je načinjen sredinom dvehiljatih, i iz nekog
razloga izaziva simpatiju prema momku ovekovečenom na njoj.
Druga fotografija, snimljena leti na skveru ispred Boljšog teatra, može se
datirati prema trospratnoj zlatnoj klozetskoj šolji s plišanom polumaskom
koju u zadnjem planu dovršavaju brkati Turci postavljena je radi
propagiranja romanse jednog od proznih pisaca rubljovsko-uspenskog
pravca, ali je zbog poznatih događaja opstala samo dva dana. Na tom
snimku Savelij izgleda mnogo stariji i mudriji, a brada mu je ofarbana
kanom. Moguće je da je fotografija snimljena tokom kratkog odmora.
Tokom cele epohe koja je protekla između ova dva snimka, on se bavio
svim i svačirn: pisao je lirske pesme i kritičke članke, bavio se teorijom
umetnosti, politikološkim konsaltingom, revolucionarnim radom i
marketologijom (talentovani ruski dečaci novog veka već tradicionalno svi
odreda prolaze kroz sva ova poprišta).
Jedno vreme je, čak, u Diplomatskoj akademiji pri MIP-u držao kratak
kurs pod nazivom „Osnove kripto-diskursa“, koji je opstao u mreži
fakultetskih disciplina čitave dve godine. Ovaj kurs je bio popularan među
slušaocima, ali je izazvao žestok otpor drugih nastavnika i na kraju je
ukinut.

2
 Ukratko, koliko dopuštaju okviri ovog rada, dotaći ćemo se ranog
perioda života Skotenkova, prepunog blislave eklektike (nekako se ne
usuđujemo da razmišljamo o „nasleđu“ kad je on u pitanju, zato što je sve o
čemu sada govorimo bilo tek zalet pred njegov pravi uzlet).
Ono što je stvorio tih godina zanimljivo je pre svega kao indikator
njegovog unutrašnjeg rasta, koji je bio protivrečan i nimalo jednostavan.
Bilo bi pogrešno predstavljati Skotenkova kao običnog urapatriotu ili
„branitelja“, a tim pre kao „nacionalistu“, jer on to sasvim sigurno nije bio.
On je imao periode sumnji, štaviše znao je za periode izrazito kritičkog
neprihvatanja Otadžbine i gotovo mržnje prema njoj. Ali je ipak iz tih
mračnih ćorsokaka uvek izlazio na svetlost.
Sadržaj njegovih članaka iz istorije umetnosti najčešće je jasan već iz
nasiova.
Recimo, „Četiri Plava kvadrata kao vrhunac ruskog suprematizma“. Reč je
o slici tadašnjeg premijera, pre rebrendinga poznatoj kao Šara; taj članak
uopšte nije jernički, već je, naprotiv, zajedno s Makarom Getmanom16
napisan za holandski katalog izložbe. Smatra se da je upravo Getman potom
zavrbovao Skotenkova u FSB.
Skotenkov otkriva da mu je privlačna donekle gruba razumljivost
sudova, a ponekad čak i uprošćavanje. Recimo, kad analizira fresku „Hazari
predaju arlekine atamanu Putinu“ (fragment prvog virtualnog oslikavanja
plafona Donjeg doma), on koristi formu teorijskog članka da bi izveo oštre i
ne uvek adekvatne političke ispade. Članak je povučen iz javnog opticaja, ali
citati iz njega se vrlo često mogu sresti u društvenoj polemici: oni koji žele
lako mogu da nađu fragmente tog članka na Google, ukoliko ga traže preko
„donji dom“ (gnjide OR cinkaroši).
U periodima mizantropskog odnosa prema stvarnosti Skotenkov je
pronašao nekoliko memova, recimo, „hej prajd“ (tako je krstio godišnji
„Ruski marš“), „pravoslavna ekonomija“ (misli se na privredni model koji je
zajednički za Grčku, Rusiju i Ukrajinu). On je smislio izraz „Mardan-palas
duha“ (tako su blogeri još dugo nazivali svaki skup naum vlasti u oblasti
kulture) i formulisao je „Pravilo burgije“, prema kome svaka liberalna
ekonomska reforma u Rusiji kao svoj maksimalni krajnji rezultat omogućuje
pojavu novog superbogatog Jevrejina u Londonu (članak „Zašto kineski put
nije za nas“).
Njemu pripada i formulacija osnovne internacionalne protivrečnosti 21.
veka: „Između ugljovodoničnih despotija i cevovodnih demokratija“ (u
članku „Boris Grizlov i rusko samožderstvo“). Neki zapadni analitičari
shvatili su tu koncepciju veoma ozbiljno i iz rusofobnih razloga dočekali je
neprijateljski. Međutim, niko od njih nije primetio da je Rusija dijalektički i
sama cevovodna demokratija – barem u odnosu na svoje južne susede.
Uostalom, kad se Skotenkovu ukazala šansa da radi za Kremlj, on tu
šansu nije propustio: u jednom članku za „malyuta.org“ on izlaže projekat
„druge noge“ vlasti. Kao „drugu nogu“ video je nešto nalik na
Republikansku partiju, u koju bi mogao da pređe najbogatiji deo
„Jedinstvene Rusije: po analogiji s američkom „Grand Old Party“, on je tu
strukturu nazvao „GOP17 Rusija“. Ali čak i tu je uspeo da ugrize ruku koja
ga hrani: „Jasno je šta je ‘senator’ u carskom Rimu. Ali šta je u našoj zemlji? I
šta treba učiniti da bi to postao? Zarzati kao ždrebac u Putinovoj sauni?“
Njegov talenat se najpotpunije ispoljavao u prilikama kad je nekoga
trebalo razorno kritikovati i detronizovati. Evo šta je, recimo, napisao o
ruskoj bitokratiji u članku „Buvosfera i revolucija“ – molimo za izvinjenje
zbog dugačkog citata, ali on će o mladom Skotenkovu reći više nego pedeset
stranica biografskih podataka. Posebno je zanimljivo mesto na kome
Skotenkov pominje radikalni islam.
“Zahvaljujući starim sovjetskim humoristima (a upravo takvi neupadljivi
uticaji i spadaju u najupornije stereotipe) obično se misli da je birokratija nešto
obraslo mahovinom, puno peruti i neočešljano, nakazno i nezgrapno. Ništa nije
dalje od istine nego to.
Ruska birokratija danas, to je: blistav osmeh, skup parfem, gipka sportska tela,
intelektualna lektira, radikalna umetnost, tenis i polo, „bugati“ i „bombardje“. I
ako je taj srećni, ekološki čistim talasom okupan prostor čak i okrenut prema
građaninu u vidu državne table sa grbom, na tu tablu treba gledati kao na deo koji
je u estetskom smislu najnesavršeniji, kao na svojevsrni ogoljeni anus koji sve
usisava.
Obično se misli da se vlast oslanja na bajonete. Ali oslonac ruske birokratije
danas nisu toliko specijalci, koliko je to politička postmoderna. Šta je to i kako se
ona razlikuje od postmoderne u umetnosti?
Zamislite da ste ruski građanin, izmučen i ubijen u pojam. Pitate se ko stavlja u
pogon kalemove na koje se iz dana u dan namotavaju vaša creva, i počinjete da
tražite istinu – do najvišeg vrha, sve do kancelarije u kojoj sedi glavni krvopija.
Ulazite u tu kancelariju, ali umesto krvopije dočekuje vas nestvarno vedar dečko,
koji uzima gitaru i peva vam pesmu u kojoj se govori o tome da je sve „trulo i
zajebano“, i to na takav način da vam zastaje dah: vi lično ne biste se usudili da to
tako formulišete. A on vam onda otpeva još jednu, do te mere smelu, da se već
plašite da ostanete s njim u istoj prostoriji.
A kad izađete iz te kancelarije, apsolutno više nemate kud da idete – a što je
najvažnije, nemate ni zbog čega, jer nećete valjda motkom narodnog gneva da
udarate po toj pametnoj bratskoj glavi, koja sto puta bolje od vas zna koliko je sve
trulo i zajebano. Čak je i gorčina u tom srcu daleko veća od vaše.
Kako smo došli dotle? Pa postepeno.
Negde bliže sredini dvadesetog veka spoljni izgled je manje-više određivao
čoveka. Dugačka kosa, farmerke – znači, ti si dete cveća i želiš da vodiš ljubav, a ne
rat... Ali krajem dvadesetog veka dotkomovska18 buržoazija (a zatim i obično
berzansko smeće), ukrala je estetiku prolovskog19 bunta, te je uniforma borca protiv
establišmenta počela da se pojavljuje na reklamnim stranicama njujorških časopisa
pod devizom „Thats how Money looks now“. 20 Sledeći korak bila je konfiskacija ne
samo uniforme, nego i rečnika, ideologije i same energije protesta, zato što sve što
može da se opiše i imitira, samim tim ulazi u kategoriju „forma“, a svaka forma
može da se ukrade i iskoristi.
I sada vođe birokratije izučavaju duh slobode i energetiku protesta sto puta
kvalitetnije nego što je to radio bilo ko od nas i svi mi zajedno. Danas je koren
podvale zapreten toliko duboko da su neki čak spremni da prime radikalni islam – u
nadi da birokratija bar tu neće da se uvuče i ušunja da bi krala i zagađivala.
Baš su naivni. Birokrata je osvojio „komunizam“, osvojio je „slobodu“, i ne
samo da će osvojiti i „islam“, nego će osvojiti i svaki staromarsovski kult – jer vlast
u cilju pljačke može biti uzurpirana u bilo kojoj odeći i uz bilo koju pesmu.
Neko će mi na ovo reći da, je li, postoji i pravi revolucionarni proces? I
najstrašnije je što postoji.
Istorija nas uči: ma koliko bila mrska ruska birokratija pre revolucije, daleko je
mrskija ona posle nje. Naprosto, neko vreme ona se krije iza umetničke avangarde
revolucije koje se svi mi rado igramo. Zatim, kad seperformansi i masovne akcije
sliju s lokvama krvi, sve postane jasno, ali tada je već kasno.“

Skotenkov se nije gadio ni autsorsinga na afroruski način – pričalo se da

je iz senke bio jedan od autora opširne, više stranica dugačke preambule za
vojnu doktrinu Georgije, prema kojoj ova zemlja treba da bude u stanju da
istovremeno vodi dva pi-ar rata na dva nezavisna informaciona fronta. Ali
novac za taj rad nikad mu nije bio isplaćen.
Kao marketolog učestvovao je u brendiranju nekoliko vrsta perspektivne
votke. Među njima i votke „portal“, napravljene na osnovu knjiga domaćih
fantazera, i votke „dar orla“ u čijoj koncepciji izražava poštovanje i
uspomenu na svoj zavičaj.
Aluzije na Kastanedu u ovom drugom slučaju teško da je bio svestan i
sam autor, tako da su pokušaji savremenih okultista da polažu prava na
uspomenu na Skotenkova naprosto smešni. Ipak, zanimljivo je naglasiti da
su američki eksperti naziv „dar Orla“ takođe razumeli upravo u tom ključu.
Ali nećemo ići ispred događaja.
Priča „Sovjetski rekvijem“ koja se pripisuje Skotenkovu, okačena na sajt
Wikileaks zajedno s takozvanim „memoarima Semjona Levitana“ i drugim
propagandnim falsifikatima CIA, zapravo je kasniji falsifikat, koji je
imitacija „Nemačkog rekvijema“ H. L. Borhesa.

3
Kurs „Osnove kripto-diskursa“ (Skotenkov je dve godine držao ova
predavanja u Diplomatskoj akademiji) postao je nesumnjivo putokaz, na
osnovu koga se može suditi o tome kako su njegovi pogledi evoluirali s
godinama.
Šta je „kripto-diskurs“ najlakše ćemo objasniti ako navedemo odlomak iz
predavanja. U daljem tekstu ćemo citirati koncept jednog slušaoca sačuvan
u rukopisu, u kome je usmeno predavanje Skotenkova najverovatnije
znatno skraćeno.

Nivoi kripto-diskursa

Svaki diplomatski ili publicistički diskurs uvek ima dva nivoa:

1) spoljašnji, formalno-faktološki (geopolitički)
2) „suštinski“ – realni energetski sadržaj diskursa, metatekst.
Manipulacija činjenicama služi samo za spoljašnje oblikovanje energetske
suštine svakog iskaza. Zamislite, na primer, da vam neki pribaltički diplomata na
prijemu kaže:
– Staljin je u široj istorijskoj perspektivi isto što i Hitler, a SSSR isto što i
fašistička Nemačka, jedino s azijskom nijanskom. A Rusija je, kao pravna
naslednica SSSR -fašistička Nemačka danas.
Na suštinsko-energetskom nivou ova rečenica ima približno sledeću
projekciju:
„Vanjka, natrti se. Ja ću te uzjahati i tako ući u Evropu, a ti ćeš da mi čistiš
cipele za deset evrocenti dnevno.“
Na ovom nivou, odgovor je, razume se, sledeći:
„Puši mi, gnjido močvarna, pa ću onda možda da ti natočim nafte, a ako budeš
dobro pušio možda ću da kupim od tebe i malo sardina. A zbog toga što ste imali
svoju SS legiju, još sto godina ćete Ješama biti u dupetu, a tako vam i treba.“
Ali na geopolitičkom nivou suštinski odgovor se projektuje ovako:
– Izvinite, ali to je prilično primitivna koncepcija. Sovjetski Savez je u
godinama Drugog svetskog rata izneo najveći teret borbe s nacizmom, a danas je
Rusija najvažniji ekonomski partner ujedinjene Evrope. I svaki pokušaj da se
dovede u pitanje oslobodilačka misija Crvene armije predstavlja kriminalnu
sramotu, jednako odvratnu kao i negiranje holokauasta.
Tradicionalna nevolja ruske diplomatije jeste mešanje diskursa. Naš diplomata
bi, najverovatnije odgovorio upravo na energetskom nivou, zato što se upravo na taj
način rađa odgovor u njegovoj duši. Ali diplomatsko majstorstvo je u tome da se
suštinski odgovor koji se rađa u srcu pažljivo reflektuje, a zatim da se s osmehom
prevede na besprekoran geopolitički jezik.
Neki smatraju da momentalni prelazak na suštinski nivo opštenja apsolutno
nije problem, već da upravo predstavlja snagu naše diplomatije (Lavrov). Ali to je
imper. pristup iz prošl. veka, uslovlj. vel. br. tenkov. diviz. u Evr. Sad zastar.
Razl. dipl. škole.

Domaći zadatak

1) Prevedite s geopolitičkog na suštinski nivo sledeći dijalog američkog (A) i

ruskog (R) diplomate:
A.: Rusija nije demokratija i nikad to nije ni bila, a ruska državnost od
trinaestog do dvadeset prvog veka predstavlja tatarsko-mongolsko ropstvo koje se
neprestano maskira i pokušava da ovlada najnovijim tehnologijama.
R.: Izvinite, ali to je prilično primitivna koncepcija. Sovjetski Savez je u
godinama Drugog svetskog rata izneo najveći teret borbe s nacizmom, a zatim je
gradio atomsku odbranu, što se nije moglo izvesti bez privremenog ograničenja
prava i sloboda. A o hvaljenoj američkoj diplomatiji svima je poznato da predstavlja
smokvin list koji pokriva sramni kriminal mafije s Volstrita, podjednako odvratan
kao i negiranje holokausta, i to svi znaju. A vama to čak ne sme glasno ni da se
kaže.

2) Prisustvujete rasterivanju neodobrenog mitinga u Moskvi. Obraća vam se

prisutni poslanik Evropskog parlamenta s molbom da prokomentarišete
ograničavanje sopstvene slobode, čiji je svedok i sam bio. U vama se rađa sledeći
odgovor na suštinskom nivou:
„Moju slobodu, jebote, ne ograničavaju kreteni koji jednom mesečno dođu
ovamo da pred desetak televizijskih kamera pokupe na dva sata tri Jevrejina i jednog
homića, i koji od toga žive, nego upravo vaš jebeni Evropski parlament, zbog kojeg
moram kao poslednji govnar nedeljama da skupljam papire za vizu, a onda da
čučim tri sata u redu, u kome nemaš gde da se ispišaš, ali ti zato svira Vivaldi, da
bih svoje rođene evre, koji sutra, uzgred budi rečeno, mogu da odu do mojega,
investirao kod vaših masnih Grka i oznojenih Italijana; ma nosite se svi, zajedno sa
svojim pribaltičkim sardinojepcima i poljskim krompirojedačima, a ja ću svoje
parice radije da uložim u Brazilu ili Hongkongu, ili negde još dalje, gde usput neće
da mi pišaju u lice, je l’ jasno?“

Zadatak: prevedite na geopolitički nivo, pošto isključite elemente hate speech.

Čitajte s licemernim osmehom.

Ovde je, makar u vidu nano-klice, prisutna ona tehnologija zbog koje će
američki generali u budućnosti Skotenkova nazvati svojim najvećim
košmarom.
Pošto je prestao da drži ova predavanja, gubi se svaki trag o radu
Skotenkova na poprištu politologije i kulture. Nije ni čudo, jer mu se tih
dana desila nesreća koja je snažno uticala na njegove poglede na život.
Zna se da je Skotenkov prodao svoj stan u Moskvi, koji je nasledio od
tetke, i da se spremao da kupi novi. Za novi stan nije imao dovoljno novca.
Rešio je da ga zaradi na kursnim razlikama i, tokom čuvenog napada
američkih hedž-fondova na evro (eho udaljene grmljavine može se naslutiti
u poslednjem odlomku iz predavanja), uspeo je da izgubi praktično sav
novac koji je čuvao upravo u toj valuti.
Sada je već teško utvrditi šta se zapravo desilo. Ali to i nije naročito
važno – savremena ekonomska realnost pruža čoveku neograničene
mogućnosti kako da se oprosti od novca. Pričalo se da je Skotenkov nekako
uspeo da se uklopi u pogrešno date kratke pozicije za evro i poverovao da će
evropska valuta za nekoliko dana pasti i izjednačiti se s dolarom, a zatim i
sasvim nestati; ali po kojoj šemi je zapravo radio – ne znamo.
Uostalom, nije bilo teško pogrešiti, pošto su o krahu evra trubili svi
mediji na engleskom jeziku, bombardujući investitore talasima košmarnih
glasina prošaranih citatima iz nekakvih mutnih pariskih i singapurskih
analitičara, čije analize navodno imaju težinu. A Skotenkov nije bio
profesionalac, a tim pre nije bio insajder – igrajući na foreksu on se u svemu
oslanjao na savete kanala CNBC i Bloomberg.
Nevolja ga je bacila u dugotrajnu depresiju. Zaslepljen svojom mukom,
zaboravio je istinu koju zna svaki đak, a to je da kapital nema ni domovinu
ni nacionalnost i da se naprosto kreće u pravcu maksimalne dobiti, kao slepi
crv u pravcu hrane. U njegovom pogledu na svet, avaj, ispoljile su se
metastaze najgorih predrasuda dvadesetog veka.
Istina, on je sada bio sklon da za sve nevolje čovečanstva krivi ne Jevreje,
nego Anglosaksonce, koje je prezrivo nazivao „aglosiscima“
(„uglosucksons“: približno semantičko polje „sinovi nakaznog isisavanja“) i
„motherforex“ (u sazvučju s „motherfuckers“).
Ubrzo posle toga već je bio na pripremama u Visokoj školi FSB – učio je
puštunski jezik i spremao se za posao obaveštajca u Avganistanu, a u
slobodno vreme je, kao i svi slabo plaćeni ruski intelektualci, sa slatkom
zavišću listao evropske grantojede, koji su skidali sve moguće maske s
društva potrošnje i spektakla.

4
Sada treba da se zaputimo u sasvim drugu oblast u istoriju razvoja
ratnog vazduhoplovstva. Molimo čitaoca da se naoruža strpljenjem:
potrudićemo se da ga ne opterećujemo previše tehničkim pojedinostima, ali
neke podatke o najnovijim savremenim tehnologijama ipak ćemo morati da
damo.
Početkom dvadeset prvog veka naširoko su postale poznate takozvane
BPL – bespilotne letelice, ili roboti, naoružani raketama i veoma preciznim
bombama. Obično je takvim avionom preko radija upravljao pilot koji je na
ekranu monitora video sličicu, odašiljanu preko kamera letelice u realnom
vremenu, i koja je ostajala zabeležena na snimku.
Visoka rezolucija optike pružala je mogućnost da se do najsitnijih detalja
vidi sve što se događa na zemlji. Osim pilota istu sličicu mogao je da vidi,
ako je potrebno, ceo komandni lanac, sve do samog vrha – takođe u realnom
vremenu. Uništavanje bilo kog vidljivog objekta postalo je prilično
jednostavna stvar: bilo je dovoljno pritisnuti dugme.
Jedino što je bilo sve teže pritisnuti ga.
Američka vojna lica morala su da donose odluke u izuzetno stresnoj
situaciji, tj. da imaju na umu da se svaka reč izgovorena u žestini bitke
snima i da se može naći na internetu. To se dešavalo sve češće zahvaljujući
akcijama „zviždača u pištaljke“, kako u Americi nazivaju ljude koji državne
tajne iznose na sud javnosti. Rezultat je bio prilično neprijatan.
Posada na vojnim sistemima počela je da pati od nervnog poremećaja,
nazvanog „Wikileaks syndrome” (prema nazivu internetprojekta
„Wikileaks“, koji je takve materijale objavljivao). Simptomi Wikileaks
syndrome bili su sledeći:
1) usporena brzina reakcije na događaj – što je bilo uslovljeno
dvostrukom i trostrukom unutrašnjom proverom svake odluke koja se
donosi;
2) preterano politički korektan, formalizovan i sterilan govor (to, može
biti, nije loše za političara koji govori pred kamerama, ali verovatno otežava
komandovanje u borbenoj situaciji);
3) odsustvo želje da se donese makar i najjednostavnija odluka bez
naredbe nadređenog (koji se, po pravilu, i sam trudio da odluku preusmeri
na još viši nivo).
Usled toga su sve prednosti bespilotnih vazduhoplovnih sistema bile
svedene na nulu. Čak i kada su se na nišanu jasno videle figurice
naoružanih neprijatelja, čitav komandni lanac bi se našao upleten u
dugotrajne pregovore s operaterom letelice, koji su trajali sve dok neprijatelj
ne bi otišao tamo odakle je došao ili dok nadređeni zapovednik ne bi dao
direktnu naredbu da se otvori vatra.
Bez obzira na to, „duvačima u pištaljke“ je ostajalo dovoljno materijala
pogodnog za kompromitovanje na internetu: nasilnu smrt nekog čoveka
teško je ispeglati tako da izgleda privlačno sa stanovišta pablik rilejšensa.
Bilo je jasno da će video-snimak ubistva uvek biti privlačan večno gladnoj
pažnji javnosti, a kad je zadovolji neizostavno će početi da postavlja
moralna pitanja da bi se zadovoljila u potpunosti.
Ali i to je bilo tek pola nevolje.
Kod bespilotnih aparata otkrivena je jedna druga ozbiljna manjkavost.
Svaka letelica bila je radio-vezom povezana s komandnim centrom. A
pošto je sredina u kojoj se širi radio-talas ista za sve, ukoliko postoji želja na
radio-vezu može da se priključi bilo ko.
U početku, kanal za vezu bespilotne letelice s komandnim centrom nije
čak ni šifrovan, ali već nultih godina irački ustanici su naučili da hvataju
video-signal sa bespilotne letelice pomoću programa predviđenog za prijem
satelitskih prenosa (takav softver se može kupiti na internetu u slobodnoj
prodaji za nekoliko desetina dolara).
Počelo je šifriranje.
Bez obzira na to, počelo je nešto najjezivije što se moglo zamisliti. Neko
nepoznat počeo je da se priključuju na upravljanje bespilotnim letelicama
„MQ-9“, „Reaper“ i da ispaljuju rakete „Hellifire“ na pripadnike NATO u
Avganistanu. Dva ili tri takva slučaja bila su proglašena talibanskim
terorističkim aktima. Ali jedna naročito krvava epizoda nije mogla da
ostane sakrivena.
Poginulo je nekoliko visokih činovnika alijanse. Bio je to veliki skandal.
Štampa je, kao i uvek, tražila ruski trag i nemušto pominjala kinesku
obaveštajnu službu, ali na zvaničnom nivou te optužbe nisu ponovljene.
Nije čak bilo priznato ni da je neko preuzeo upravljanje letelicom – u
izveštajima se govorilo samo o tragičnom događaju „friendly fire“.21
Ubrzo je bilo jasno da iza incidenta ne stoje tajne službe drugih zemalja.
Naprosto se pokazalo pogrešnim američko uverenje da avganistanski
glavoseče nisu u stanju da se priključe na zatvoreni kanal za vezu.
To je, naravno, bilo teško heroinskim mudžahedinima zbog njihove slabe
tehničke pripremljenosti. Ali za talentovanog kineskog ili pakistanskog
hakera taj zadatak je bio lako rešiv, a plantažeri maka su imali dovoljno
sredstava da iznajme celu diviziju hakera, potpuno opremljenu svim
neophodnim uređajima. Upad u bilo koji radio-kanal bio je naprosto pitanje
vremena i takvi događaji bili su sve češći.
Ali kad se to dešavalo, recimo, u sistemu „F.I.D.L“ na bombarderu V-IV,
kontrolu su, psujući, mogli da preuzmu piloti. U slučaju bespilotne letelice
takve mogućnosti nije bilo.
U Pentagonu su to razumeli, ali nisu mogli da znaju šta sve može da
uradi bespilotni aparat naoružan raketama „vazduhzemlja“, čije su
komande dospele u neprijateljske ruke.
Vojska je zahtevala od projektanata da odmah reše oba problema – da
zaštite sistem od preuzimanja i da operatere oslobode košmara „Wikileaks
syndrome”. Na neformalnom nivou smisao zadatka formulisan je nešto šire:
da se sa vojnih lica skine lična odgovornost i da se Pentagon zaštiti od
medijskog eha curenja informacija.
Bez obzira na prividnu nerešivost, pa čak i apsurdnost te narudžbine,
rešenje je bilo nađeno. Treba priznati da je ono u najvećoj meri bilo
neobično, oštroumno i efikasno.
Pentagon je ulog stavio na tajni p.rogram „F.D.O.M.“, koji je razvijan još
od sredine devedesetih godina prošlog veka.

5
Naziv „Freedom Liberator“, pod kojim je postao poznat novi borbeni
sistem (većina medija i blogera zovu ga upravo tako), u stvari je samo
zabavna tautološka skraćenica – ko želi može u njoj da nađe čak i izvestan
antiamerički sarkazam. To nije zvanično ime. Pun naziv je „Free D.O.M.
multipurpose airborne unmanned fighting vehicle ‘Liberator’“.22
Abrevijatura „Free D.O.M.“ ili „F.D.O.M.“ dešifruje se kao „Free Digital
Operational Matrix”,23 i to je jedan od onih ne baš promišljenih, ali zvučnih
naziva koje tako vole pi-arovci američkog vojno-industrijskog kompleksa
(često i na štetu zdravog razuma: recimo, sistem „F. I. D. L.“ – „Fully
Integrated data Link“, ugrađen u bombardere V-IV, dugo su pokušavali da
nazovu „F. I. D. E. L.“, zamenivši „data link“ sa „data exchange link“).
Da bi se letelica zaštitila od preuzimanja komandi i isključila lična
odgovornost rukovalaca, rešeno je da se donošenje borbenih odluka poveri
kompjuterskom sistemu u avionu. To je bila glavna osobenost sistema „Free
D.O.M.“.
 Dokazano je da je u njegovoj borbenoj primeni verovatnoća nastanka
slučajnih žrtava duplo manja nego kad letelicom upravlja živ operater, i
zato je primena ovog sistema neosporno bila opravdana s humanog
stanovišta. A ukoliko bi se civili našli medu nastradalima, odgovornost za to
bila je toliko rasplinuta da je bilo nemoguće upreti u nekoga prstom.
Reč „Free“ nije bila ideološki opterećena i značila je da sistem nema
prinudni radni algoritam – on je uvek slobodno biran u zavisnosti od vrste
ulazne informacije. Reč je o tome da „Free D.O.M.“ nije bio računar u
tradicionalnom smislu, već je predstavljao takozvanu „mrežu neurona“ –
kompjuter organizovan prema biološkom šablonu.
Mreža neurona razlikuje se od običnog kompjutera po tome što nema
centralni procesor ni memorijski blok, već je informacija koja se u njoj čuva
koncentrisana u vezama, kao u ljudskom mozgu. Osim toga, ona radi prema
nešto drugačijim principima nego kompjuter. Oni koji žele bolje da shvate
ovo pitanje mogu da potraže specijalnu literaturu, a mi ćemo ga dotaći samo
površno.
Verovatno se svako od nas susretao na internetu sa zahtevom da se u
poseban prozorčić unese kombinacija brojki, koja se sastoji od čudnih linija i
tačkica. To se radi da bi se isključili programibote, pošto nijedan od njih nije
u stanju da u tim linijama i tačkicama prepozna traženi kod.
Jedino čovek je u stanju da iza raznobojnih haotičnih kukica vidi ideju
broja, koja se u njima nazire – i za to čak ne mora da bude Platon, takav test
će bez muke položiti desetogodišnje dete. A kompjuter može da nauči da
prepoznaje brojke samo u nekom strogo određenom tipu tačaka, i dovoljno
je neznatno promeniti njihov oblik ili boju, i mašina će se pokazati
bespomoćnom.
Dakle, mreže neurona sistema „F. D. O. M.“ mogle su da rešavaju te
zadatke gotovo kao čovek, i to je, naravno, bilo prava revolucija. Tu nije bilo
reči o nekakvom inteligentnom programu – efekat je postizan dinamičkim
delovanjem mnoštva posebnih modula i kontura, čiji tačan broj nije bio
poznat čak ni autorima.
Stručnjak za mreže neurona bi rekao da je „Free D. O. M.“ obrađivala
informacije na osnovu analize „hijerarhijskih invarijantnih reprezentacija“.
To je u praksi značilo da je sistem razlikovao figuricu čoveka s automatom
„kalašnjikov“ i tamo gde bi običan kompjuter video samo besmislenu belu
buku.
Osim toga, sistem je bio asocijativan – mogao je da reprodukuje
informacioni niz na osnovu nepotpunih podataka. Drugim rečima, da bi
identifikovao pomenuti „kalašnjikov“, bilo je dovoljno da vidi nišan koji
strči iznad ramena ustanika. Mogao je da identifikuje čitav niz postupaka i
davao je prognoze: na primer, ako vidi da pobunjenik skida „kalašnjikov“ s
ramena, izvodio je zaključak da ovaj namerava da puca.
Taj sistem, naravno, nije mogao da radi bez nekakvog analognog
ljudskog iskustva. A to iskustvo je bilo prilično obimno. Razvrstana
memorija sistema čuvala je informacione modele svih pravilnih odluka koje
su doneli mnogi živi piloti tokom borbene primene navođenih letelica. Zato
je, u suštini, u svakom posebnom slučaju „F.D.O.M.“ reprodukovao
najverovatniji postupak ratnih profesionalaca.
Ovaj sistem svoj naziv nije dobio u znak sećanja na čuveni film
„Matriks“. „F.D.O.M.“ se sastojao od nekoliko paralelnih mreža neurona, a
svaka od njih je u izvesnom smislu replicirala nekog pojedinca. Odluka je
donošena tek u slučaju konsenzusa među nezavisnim mrežama.
To je bilo, ako bismo tako mogli da se izrazimo, anologno celoj dvorani
sa živim, neverovatno pronicljivim operaterima, i svaki od njih je nezavisno
procenjivao raspoložive informacije i donosio vlastitu odluku, pri čemuje
većina operatora morala međusobno da se usaglasi i odobri da jadničak s
„kalašnjikovom“ bude poslat na onaj svet. Tek posle toga je „Freedom
Liberator“ ispaljivao rakete na cilj.
Upravo zato je tako dramatično ostvareno smanjenje broja kolateralnih
žrtava i istovremeno je povećana borbena efikasnost ovog sistema.

6
Tako je problem „Wikileaks syndrome“ bio rešen, jer sistem nije imao
živog operatera i niko nije morao da se plaši odgovornosti za grešku ili
političku nekorektnost koja bi se otela u žaru bitke. Međutim, u zamenu za
jedan problem odmah je nastao drugi.
Reč je o tome da se ranije u slučaju civilnih žrtava uznemirenoj javnosti
mogao dati neki makar-kakav dokument kao objašnjenje – recimo,
dešifrovan razgovor pilota i njegovog neposrednog nadređenog. Posle toga
bi uzrok tragedije bio jasan. Obično je ostajao i video-snimak, na kome se
videlo da je zaista bilo moguće pomisliti kako je televizijska kamera na
ramenu novinara ili balvan na ramenu radnika – raketni bacač ili portabl-
raketa „zemlja-vazduh“. Jednom rečju, ljudska greška je uvek mogla da se
ublaži i prikaže kao nenamerna.
Novi komandni sistem nije pružao takve mogućnosti. I mada je
verovatnoća da „Freedom Liberator“ otvori vatru na čoveka s balvanom
postala znatno manja, informacioni mrak onoga što se desilo pokazao se kao
krajnje nepovoljan pi-ar faktor. Pentagon je inženjerima dao dodatni
zadatak: da rad sistema učine dostupnim posmatraču spolja, i da u zgodnoj i
očiglednoj formi pokažu kako je ova ili ona odluka zapravo doneta. Pri tome
je to moralo biti jasno ne samo stručnjaku nego i svakom poreskom
obvezniku.
Upravo prilikom izvršenja ove narudžbine u punom sjaju su se ispoljile
sve mogućnosti sistema.
Pošto je „Free D.O.M.“ reprodukovala mehanizme rada ljudskog mozga,
izveštaj o njenom radu lako se mogao predstaviti u formi razumljivoj
čoveku. Problem se sastojao u izboru forme. I među inženjerima
Silicijumske doline rođena je zaista genijalna ideja.
Razmišljali su otprilike ovako: ako se sistem sastoji od paralelnih mreža
neurona, a svaka od njih imitira jednog čoveka, zašto se izveštaj o njenom
radu ne bi predstavio u vidu dijaloga nekolicine virtualnih likova, pri čemu
bi svaki od njih javnosti objasnio svoju tačku gledišta?
Svaki od tih junaka bio je naprosto predstavnik vojnog kanala za obradu
informacija. Ali, pošto bi se uložilo sasvim malo mašinskih resursa, ništa ne
bi koštalo da mu se prida ljudski izgled i da se jezik njegovih unutrašnjih
kodova prevede na ljudski govor.
Čak je bilo moguće da se ceo izveštaj oblikuje u vidu simpatičnog crtaća
poput „Simpsona“. Praktično, to se nije odražavalo na rad sistema – u
poređenju s borbenim računskim operacijama kojim se bavio, ova
antropomorfizacija bila je dečja igra. Mreža neurona, sposobna da imitira
postupke borbenih pilota, s lakoćom je mogla istovremeno da modeluje i
tok-šou.
Problem „ljudskog iskustva“ se u tom slučaju rešavao jednostavno i
elegantno: u sistem je ubačen arhiv svih američkih televizijskih tok-šou
emisija – to jest svih koje postoje. Koristeći svoje bazne algoritme,
„F.D.O.M.“ je mogla da bira u ogromnom bogatstvu već izgovorenih replika
i čak da ih modifikuje, stvarajući neverovatan efekat živog čovekovog
prisustva. Na vrhuncu opterećenja to je zauzimalo najviše dva posto ukupne
snage sistema čija je rezerva iznosila oko deset posto.
Sada je „F.D.O.M.“ davala vizuelni izveštaj. On je izgledao ovako: ispred
velikog monitora uslovno nalik na studio sedelo je nekoliko virtualnih
figurica najobičnijeg izgleda (sistem ih je svaki put modelovao iznova, da se
ne bi stekao utisak da u njemu borave nekakva veštačka bića). Slika u koju
su gledale figurice odgovarala je onome što su videle kamere „Liberejtora“.
Kad bi se pojavio neprijatelj, figurice su se budile i započinjale dijalog koji je
podsećao na emocionalni tok-šou „V“ kategorije.
Malo je verovatno da bi takva emisija izdržala konkurenciju na televiziji.
Ali u smislu public relations, dijalog oblikovan na ovaj način veoma zgodno
se razlikovao od razgovora živih operatera.
Oni su obično govorili kratko i konkretno:
– Raspali još jednom po onom skotu tamo u jarku.
A virtualne figurice su u takvoj situaciji govorile ovako:
– Strašno je što se mora pucati u živog čoveka. Ali kad pomislim na naše
momke koje može da pogodi metak koji on ispali, i kad pomisiim da je
moguće da on u džepu krije raketu ili pištolj, shvatam da se taj teški,
praktično nemoguć izbor ipak mora napraviti...
Lukavstvo Pentagona sastojalo se u tome da virtualni izveštaji,
generisani na ovaj način nisu nametani javnosti – čuvani su u vojnom arhivu
i imali su status poverljivih informacija. Ali ako bi neki duvač u pištaljku
među vojnim licima rešio da pošalje informaciju Wikileaks-u ili nekim
drugim mas-medijima, umesto vrućeg kompromitujućeg materijala dobijali
su patetični tok-šou, u kome su sve donete odluke s moralnog stanovišta
bile toliko besprekorne da nije bilo nikakve mogućnosti da se za smrt civila
okrivi bilo ko osim mrtvih civila.
Postojala je još jedna nimalo beznačajna pojedinost. Bespilotna letelica je
iz topovske cevi od 30 mm ispaljivala brzinom od šest stotina hitaca u
minutu. Pošto je u borbenim uslovima sistem „F.D.O.M.“ vršio analizu
operativne situacije s veoma visokom frekvencijom, tok-šou je u potpunosti
preračunavan posle svakog hica (uvek s novim virtualnim likovima). To
računanje je u mreži neurona zauzimalo ništavni delić sekunde, ali u
ljudskim razmerama takav program je trajao oko jedan sat. Rezultat je bio
šokantan.
Ako je, recimo, top ispaljivao rafal od trista hitaca u nekakvu cisternu ili
pik-ap, onaj ko bi želeo u potpunosti da shvati šta se dogodilo morao je da
gleda tri stotine sati prilično dosadnog materijala, u kome su približni
junaci, maglovito nalik na kasirske radnike Volmarta, čuvare parkinga,
agente osiguranja i ostale momke iz komšiluka, jedan za drugim donosili
odluku da otvore vatru, i to uvek posle teške emocionalne borbe, te je
gledalac bez predrasuda naprosto morao jasno da uvidi: drugačije se nije
moglo. A ako je iz topa pucano jedan minut, onda su duvači u pištaljke
morali na jutjub da kače šeststo sati katarze humanosti i čovečnosti najvećeg
stepena čistoće. Razrešenje je, istina, uvek bilo kratko – borbeni sistem ipak
nije mogao da razbacuje resurse bez ikakvog reda.

7
Jasno je da se naporedo s takvom evolucijom računarskog kompleksa u
avionu, menjala i sama bespilotna letelica, pošto se neprestano širio krug
zadataka koje je sistem mogao da rešava.
„Liberejtor“ prve generacije bio je samo otežana verzija letelice MQ-9
Reaper, koja je mogla da ponese više raketa i goriva. Zatim se došlo do
zaključka da je necelishodno trošiti skupe rakete da bi se spalio šator razapet
u pustinji i ubila kamila privezana pored njega. Na letelicu je postavljen top
– najpre od dvadeset milimetara, a zatim od trideset.
Onda su na avion kačeni i potom bacani iz vazduha kontejneri s teretom:
municija, lekovi, namirnice i hrana, jer je komandni sistem mogao da
prepozna situaciju u kojoj je vojnicima na zemlji bila potrebna pomoć.
Posle bitnog smanjivanja broja vojnika na zemlji, a zatim i potpunog
povlačenja iz regiona gde su patrolirale letelice, funkcija dopremanja robe
preobrazila se iz borbene u humanitarnu i, da budemo otvoreni,
propagandističku.
Leteći aparat je sada mogao da baci par ćebadi i bocu viskija seljanima,
čiju je plantažu maka spalio neprijateljski feudalni klan. Mogao je da
dopremi udžbenike na lokalnom narečju, podsećajući domoroce da će
uskoro početi školska godina i da je vreme da dečica pođu u školu, a kao
poklon bio bi pridodat komplet čokoladica, par fudbalskih lopti i nekoliko
malih radio-prijemnika.
Ima li smisla pominjati da je curenje informacija iz godine u godinu
postajalo sve dirljivije, te su se čak i najpronicljiviji posmatrači svađali oko
toga na koji način se zapravo finansira Wikileaks – preko CIA ili kroz
budžet Pentagona.
Veći deo vojske na terenu, SAD su uspele da izvedu iz zone tinjajućih
konflikata i to ne samo zato što se ukazala mogućnost da se problemi
rešavaju iz vazduha, s primenom automatike. Zahvaljujući sistemu Free
D.O.M., čak i najmanja grupa insurgenata, koja bi rešila da se okupi negde
na otvorenom terenu s oružjem u rukama, bila je osuđena na smrt. U isto
vreme, pogibije civila zbog pogrešnog bacanja bombi praktično su svedene
na nulu.
U to vreme borbena letelica „Liberator IV“ (tako se zvala poslednja
modifikacija) predstavljala je težak četvoromotorac, po gabaritima nalik na
transportni avion S-130 „herkules“. Mogla je da ostane u vazduhu 15 – 20
sati, da primi gomilu humanitarnog tereta, dvadeset raketa „hellifire“
neverovatnu količinu municije za tridesetmilimetarski top, i, razume se, bila
je opremljena osmatračkim kamerama koje vide u magli, dimu, i noću.
Civilizacija je s pravom mogla da slavi pobedu. A ukoliko je imala
nekakve sumnje, uvek je mogla da se pogleda u ogledalu, okačenom na
Wikileaks, koje je sračunao sistem Free D.O.M. i da se uveri da je lepša nego
ikad.
Tako su stajale stvari kad se u Avganistanu pojavio Savelij Skotenkov – s
novom zelenom čalmom i bradom crvenom od kane.

8
Pre svega, želim da opovrgnem uobičajeno mišljenje da je Skotenkov
zaista postao fanatični sledbenik radikalnog islama.
Neko vreme ta struja se zaista mogla zapaziti među mladim
moskovskim profesionalcima, koji su radili u medijima i u public relations, i
imala je jasno izražen protestno-karnevalski karakter. A Skotenkov je u to
vreme već bio oficir u specijalnim jedinicama. Ako se izdavao za muslimana
vehabita, na to treba gledati kao na profesionalnu mimikriju obaveštajca.
Ne treba ga brkati sa Saidom Burjatskim, jer je Skotenkov pre bio Štirlic
sa zelenom čalmom, uvučen u savremenu verziju „Velike igre“. Nikad nije
bio priznat kao ruski agent na profesionalnom nivou, zato što bi to dovelo
do ozbiljnog diplomatskog skandala, naročito na fonu srdačnih zagrljaja sa
NATO. Ali još onih godina, dok je boravio u Avganistanu, moskovska žuta
štampa nazivala ga je pukovnikom ruske obaveštajne službe (što je,
uostalom, naprosto mogao da bude pokušaj da se nađe junak s ruskim
prezimenom u vreme koje za Otadžbinu nije bilo nimalo herojsko).
Među avganistanskim ustanicima Skotenkov je postao poznat kao Saul
Al-Efesbi („Saul iz Efesa“, a to ime je, po svoj prilici, povezano s tim što je
Skotenkov ušao u Avganistan s turskim pasošem).
Poput drevnog proroka, on je putovao pustinjom na belom magarcu,
natovarenom sa dva laptopa i satelitskim telefonom. Gde god krenuo, pratio
ga je telohranitelj Uzbek, koji je povremeno imao funkciju prevodioca
(krajem svog boravka u Avganistanu Skotenkov je već slobodno gavorio
puštu).
Pojavio se u blizini Kandagara u dane veoma teške za pobunjenike –
njihov moralni duh je praktično bio slomljen. Dugo se već niko nije
usuđivao da rizikuje i pojavi se na otvorenom s oružjem u rukama: nebom
iznad Kandagara i okoline neprestano je patroliralo najmanje četrdesetak
„librejtera“.
Štaviše, nekoliko dana pre dolaska Skotenkova neposredno na gradskoj
ulici je raketom „hellfire“ ubijen lokalni lopov, specijalizovan za
supermarkete. On je ispod odeće nosio široki pojas s mnoštvom džepova u
koje je skrivao ukradeno, i sistem ga je s visine od dva kilometra
identifikovao kao teroristu-samoubicu.
Ispostavilo se da je „Freedom Liberator” naučio da po konturama figure
odredi da li čovek na sebi ima pojas šahida. Bilo je jasno da nema šansi za
borbu protiv takvog neprijatelja. Najsujeverniji među seljacima već su
šaputali da je te sive ptice u stvari poslao Alah da bi kaznio ljude zbog toga
što ne žive po šerijatu.
Za samo nekoliko dana Skotenkov je uspeo da pobunjenicima povrati
samouverenost. To se dogodilo lako i vrtoglavo, kao u čudesnom snu.
Talibanske vođe, koje je Skotenkov poveo sa sobom u pustinju, nisu mogle
ni da zamisle kakva će se scena odigrati pred njihovim očima.
Nenaoružan i sam, Skotenkov je sišao sa svog magarca, uzeo u ruku sprej
s belom bojom i počeo da crta na kamenitom smeđem tlu nekakve reči i
znake.
Još nije stigao ni da ih završi, kad je celu okolinu potresla zaglušujuća
eksplozija – samo kilometar dalje od okupljenih, zakucao se u zemlju
„Freedom Liberator”. Zatim je u intervalu od desetakpetnaest minuta na
zemlju palo još osam letelica koje su krenule na mesto katastrofe.
 Nad pustinjom su se podigli stubovi crnog dima: goreo je kerozin i u
njegovom plamenu humanitarna pošiljka pretvarala se u čađ. Rasprskavale
su se granate za tridesetmilimetarski top; trake dima prekrile su nebo
čudnim šarama, kao da je vatromet.
Skotenkov je na svom magarcu ujahao u Kandagar kao svojevremeno
Isus u Jerusalim. Sutrađan ujutru imao je dve mlade žene i pravu armiju
bradatih sledbenika, koji se više nisu plašili da izađu napolje s
„kalašnjikovom“ u rukama.
Letovi sistema „Freedom Liberator” bili su nadugo obustavljeni.

9
„Protivvazdušni kodeksi Al-Efesbija“ (ili „Tablice Skotenkova“, kako ih
još zovu) sada su pod velom najstrože tajne.
Do nedavno nije priznavano čak ni samo njihovo postojanje. Ukoliko bi
samo stranica iz njih, ma kakva stranica – čak i najmanii komadić — bili
nađeni prilikom pretresa kod arapskog ili avganistanskog insurgenta, on je
bio osuđen na smrt. A nije ni čudo. Tablice, barem njihove poslednje verzije,
omogućuju da se još i sada efikasno vodi borba s većinom autonomnih
bespilotnih letelica kojima upravlja sistem „Freedom Liberator”, iako je
pukotina u njihovoj zaštiti sve manje i manje.
Kakvi su to kodeksi? Šta je razlog njihove fatalne moći? Da li je njihov
autor bio samo Skotenkov, ili su mu pomagale i nađređene službe koje stoje
iza njega.
Jasno je jedno: autori prvih tablica bili su upoznati s arhitekturom mreže
neurona „Freedom D.O.M.”, i to na zavidnom nivou.
Njihova ideja bila je jednostavna i neočekivana – napadi na modul
„WAR” – velikim brojem slojeva programske zaštite obezbeđen borbeni deo
sistema (u kome su duše vojnika, oličene u vezama neurona, jedna drugoj
šaputale: „Raspali još jednom po onom skotu tamo u jarku“), a pomoćni
modul PR, odgovoran za multiplikacioni izveštaj, medijski vergl (u kome su
virtualne figurice ponavljale gradu i svetu: „Strašno je što smo morali da
otvorimo vatru po ljudskom biću, ali kad pomislim na naše momke...“)
Paradoksalnost ovakvog pristupa je u tome što, u suštini ti moduli ni na
koji način nisu bili međusobno povezani. Svakom vojnom stručnjaku je
jasno: sistem može efikasno da rešava borbene zadatke jedino u slučaju ako
modul PR ne bude pravio smetnje modulu WAR. Upravo to je bila
arhitektura sistema.
Modul PR prvobitno apsolutno nije uticao na operativno ponašanje
letelice, i u vezi s tom okolnošću gotovo da se razbuktao politički ;, skandal:
oslanjajući se na informacije dobijene od duvača u pištaljke, novinari su
optužili Pentagon da cinično manipuliše javnim mnjenjem, pošto kanal za
prijem borbenih odluka ni na koji način ne zavisi od programa koji plasira
sentimentalno-ganutljive dijaloge, tokom koji se navodno te odluke donose.
Međutim, projektanti iz Pentagona su logično odgovarali da upravo po
takvoj šemi radi ljudski mozak.
Kakav je onda smisao napada na modul PR?
Niko od autora naprosto nije mogao da pretpostavi da medijski blok (ili,
tačnije rečeno, njegova kontura) može biti objekt napada. Jer čak i kad bi on
u potpunosti otkazao to se ne bi odrazilo na borbenu efikasnost sistema.
Zato za njega nije bila predviđena nikakva zaštita.
Međutim, cilj napada apsolutnio nije bilo njegovo otkazivanje.
Svaki kompjuterski korisnik zna kako se to dešava.
Ništavan i sasvim nepotreban dodatak iznenada puni procesor do te
mere, da svi prozorčići najpre počnu da se zaglavljuju, a zatim i sasvim
zamiru, ventilator urla kao zimska mećava, i pošto se pritisnu tasteri
„on/off“ Stiv Džobs ili Bil Gejts s osmehom krivca odlaze da se resetuju u
predvečnoj tami: kako je rekao Vladimir Nabokov, sve nesrećne porodice
liče jedna na drugu.
Modul PR apsolutno nije mogao da utiče na ponašanje modula WAR,
izuzev jednog jedinog slučaja. Mogao je da ga šutne, a da na sebe preuzme
sve resurse sistema. Dinamika tog događaja bila je drugačija nego kod
mašina s centralnim procesorom. Ali rezultat je bio isti – devet dimnih
stubova u pustinji blizu Kandagara ilustrovalo je tu okolnost neverovatno
iscrpno.

10
Mada je od samog početka bilo pokušaja da se kodeksi Al-Efesbija
okruže neprobojnim velom tajne, javnost je o njima saznala posle svima
poznatog skandala.
Naravno, mislimo na onaj slučaj kada je postarija nastavnica poznavanja
prirode, koja je privodila kraju svoj životni vek na Krimu, bila uhapšena
zbog preko Google poslatog upita „greenspen berbnanke jewish (rotschild
federal reserve builderberg group world government)“24 i umrla od
infarkta već prilikom prvog vaterbordiranja.
Histerična galama koja se podigla gotovo je zaglušila vest o tome da je
starica uhapšena ne zbog samog pitanja, koliko zbog njegove podudarnosti s
jednim redom iz tablica Skotenkova, za koje je šira publika upravo tada i
saznala. Ali, nije teško dosetiti se da je posle te tragične slučajnosti pažnja
internet-javnosti pohrlila ne tamo gde je svetlije, nego tamo gde je slađe.
O tablicama Skotenkova govorilo se začudo veoma malo. Zato su
krenule glasine da su bakutu uhapsili iz Google Secret Service, i da se
nestanak mnogih ljudi o kojima nema ni traga ni glasa, navodno, takođe
može time objasniti. Štaviše, šaputalo se da na Google ima takvih upita, na
koje SAD odgovaraju momentalnim balističkim udarom po bilo kojoj tački
Zemljine kugle. Upravo time se, tobože, mogu objasniti učestala urušavanja
moskovskih petospratnica, a vlasti, navodno, i ne traže krivca, kao što je bio
slučaj i s podmornicom „Kursk“.
Sve je to, naravno, potpuno apsurdno (mada su upravo od tada
moskovski blogeri počeli aktivno da otkucavaju jedni druge nikada i nigde
postojećem Google Secret Service i Яndeks#, radi čega je, po njihovom
mišljenju dovoljno da se u prozorčić pretraživača unese prijava, praćena
posebnim rasporedom simbola.
Bez obzira na to, ako na internetu suviše uporno budete tražili
informacije o tablicama Skotenkova, na vašu IP adresu zaista mogu da
zavire ljudi s maskama i u maskirnim uniformama – i to zapravo ne zavisi
od pretraživača. Zato nije nimalo neobično što osim gore navedenog citata
nije poznat gotovo nijedan tačan odlomak iz Kodeksa. Ipak, tablice
Skotenkova držao je u rukama priličan broj insurgenata i, mada je danas
malo ko od njih živ, opštu predstavu o predmetu ipak imamo.
Saslušanja avganistanskih talibana iz okruženja Saula Al-Efesbija
pokazala su da je on, osim laptopova i mobilnog telefona, koje je koristio da
bi se povezao s nepoznatim centrom, neprestano nosio sa sobom običnu
školsku svesku s plastičnim koricama. Upravo ta sveska je prvobitno
sadržala čuvene kodekse, i to rukom pisane (očigledno, Skotenkov nije želeo
da ključne informacije čuva u elektronskom obliku, jer su mu one ovako bile
dostupne i onda kad dugo ne bi imao električnu struju.
Princip delovanja Kodeksa, kao što smo već rekli, bio je jednostavan:
napadati na modul PR. U tom cilju virtualnoj ekipi običnih Amerikanaca,
koji događaj komentarišu na monitoru operatera, za razmatranje su
ubacivane teme apsolutno nevezane za izvršenje borbenog zadatka, ali,
kako je potom formulisao jedan ekspert Pentagona, u stanju da „kod
prosečnog televizijskog gledaoca, izazovu gnev, odvratnost i žarku želju da
se da dostojan odgovor“.
Posle toga modul PR bi počeo da prosejava arhiv svih američkih
televizijskih emisija, tražeći adekvatne odgovore, otvarajući po nekoliko
istovremenih visokoprioritetnih procesa po upitu svake od paralelnih mreža
neurona.
Ako zadovoljavajući odgovor nije mogao da bude otkriven u vezama
sistema (a autori Kodeksa su nastojaii da biraju upravo takve teme),
pretraga je uvek iznova ponavljana s nešto izmenjenim parametrima. To je
do te mere naglo povećavalo opterećenje sistema da je Freedom Liberator
gubio sposobnost upravljanja i padao.
Napad na bespilotnu letelicu mogao je imati nekoliko formi.
Prvi se sastojao u tome da je Skotenkov krupnim slovima na zemlji
ispisivao dva-tri reda kompjuterskog koda, isprekidanog raznim upitima sa
Google. To su bile najkraće strofe protivvazdušnih kodeksa, pošto su
informacije unošene u sistem Free D. O. M. neposredno, u neku ruku
intravenozno.
Insurgent je mogao da istrči iz skloništa, ispiše na zemlji potrebne znake
i ponovo nestane, pre nego što bi Freedom Liberator uspeo da mu se približi
na rastojanje hica iz tridesetmilimetarskog topa. A čim bi se natpis našao u
objektivu letelice, aparat je izvršavao nekoliko mučnih skokova na nebu i
padao.
Što se tiče tih prvih varijanti tablica, sam Skotenkov je u najboljem
slučaju mogao da bude samo jedan od njihovih autora, jer on nije imao
znanja programera.
Zatim, kad je sistem zaštićen od direktnog uticaja programskog jezika, a
upiti na Google preko rezervnog kanala postali zabranjeni, kod je nestao.
Zamenile su ga dugačke sentence na engleskom jeziku, često ne baš
pismene, ali, ma kako čudno zvučalo, ništa manje efikasne u borbenom
smislu. I te kvazipesničke odlomke (insurgenti su ih nazivali surama), po
svoj prilici smislio je Al-Efesbi na terenu i, ovoga puta, bez učešća trećih lica.
 Upravo se taj deo Kodeksa i smatra opasnim, i zato krajnja zaštita od
njega nije smišljena do dana današnjeg. Autorstvo Skotenkova čini se
praktično nesumnjivim: u suštini, to je približavanje krajnje „suštinskom“
jeziku o kome je on svojevremeno govorio studentima diplomatske
akademije.

11
Evo uspomena jednog od svedoka tipične protivvazdušne operacije Al-
Efesbija – mladog katarskog investitora (sklonog, kako se može suditi prema
odlomku, prilično rizičnim investicijama):
“Izašli smo oko podneva. Prema strogoj naredbi Saula Al-Efesbija niko nije sa
sobom poneo oružje. Naš odred je bio maskiran kao mirnodopski karavan s
heroinom koji ide na sever – takvi karavani prolaze ovde po nekoliko puta dnevno, te
nismo privlačili pažnju. Plastične vreće s barutom, natovarene na naše magarce i
kamile, dobro su se videle odozgo – to je, kako su objasnila braća, davalo praktično
punu garanciju da nam čelične ptice neće naškoditi.
Kad smo se našli na otvorenom i uzvišenom mestu, Al-Efesbi je naredio da se
razapne šator. Čim je to učinjeno, okupili smo se oko njega, kao da se sklanjamo od
podnevne vreline.
Al-Efesbi nije gubio ni trenutka. Uzevši iz vreće na leđima raskupusanu svesku
u plastičnom povezu, on je u drugu ruku uzeo sprej sa bojom – poput onih kojima
dečaci, ulični mangupi oslikavaju gradske ulice. Gledajući u svesku, počeo je brzo
da ispisuje po zemlji engleske reči.
Ja gotovo da ne znam jezik kaura, i zato mi je jedan od braće preveo približan
smisao onoga što je Al-Efesbi napisao. Smisao je bio sledeći: svaki čovek koji živi na
zemlji, može na svom zalasku da kaže da nije živeo uzalud, ako je uradio jedan od
tri posla – rodio sina, posadio drvo ili ubio šortselera25 sa Volstrita. Može se ubiti
devizni špekulant iz londonskog Sitija, i taj podvig će Alah takođe uzeti u obzir. A
najbolje je oduzeti život glavnom finansijskom analitičaru nekog hedž-fonda s
Kajmanskih ostrva, ali Alah malo kome šalje takvu utehu i nagradu.
Na zemlji je, međutim, tekst bio duži nego u tom opisu, i ja sam u njemu
prepoznao engleske nepristojne reči koje u zemlji kaura često pišu na ogradama.
 Pošto završi pisanje, Al-Efesbi sakri sprej sa bojom. Braća odmotaše komad
maskirnog platna i pokriše njime upravo ispisani tekst. Na platno staviše kamenje i
posuše ga peskom da ga ne bi odneo nestašni nalet vetra. Zatim braća sklopiše šator
i mi krenusmo dalje.
Otprilike kilometar kasnije sve se ponovi: pošto smo razapeli šator sklonili smo
se ispod njega, a Al-Efesbi ponovi izvadi svoj sprej s bojom. Ovoga puta tekst je bio
duži.
Brat koji mi je prevodio rekao mi je da je smisao tog teksta složen i da ga nije
shvatio do kraja, ali da je u celini sura nalik na pesničko pitanje, upućeno
prosečnom Amerikancu. Njena suština je sledeća: o, ti, nečastivi sine Ronalda
Makdonalda i hamburgera koji je on oskrnavio, nisu li te, kao francuskog gusana od
detinjstva na silu kljukali kroz elektronski levak da bi tvoj mozak pretvorili u
samozadovoljni masni tumor? Nisu li tvoje najskrovitije misli i želje projektovane
u tvoju dušu s ploča što gore paklenim plamenom, nisu li tvoje odluke i izbore
sračunali za tebe saveznici žreca profita koji neprestano zrače tvoj razmekšali
mozak? Sve što znaš o svetu odraz je vinjete Faux News u tvojoj titrajućoj zenici. i
ti ozbiljno smatraš da tobože možeš nešto da kažeš o slobodi gordim sinovima
pustinje, koji zbog nje svakoga dana odlaze u smrt?
U tekstu je bilo nekoliko redova koje brat koji mi je prevodio nije razumeo. A ja
sam opet prepoznao samo reči od četiri slova koje kauri smatraju nepristojnim.
Prekrili smo natpis maskirnim platnom i krenuli dalje.
Mesto našeg trećeg zadržavanja odabrali smo tako da sa prethodna dva
zaustavljanja formiramo pravilan trougao. Tu je Al-Efesbi ispisao dugačak tekst
koji je, prema rečima brata, bio još složeniji, te je mogao da ga prevede samo
približno: to što kauri doživljavaju kao neograničenu slobodu, u stvari je
neograničena emisija dolara koja je moguća samo dotle dok milijardu Kineza u
svom srcu bude izvodilo greh Onana, gledajući hijeroglife „Mej Go“ – „Lepa
Zemlja“, kako oni nazivaju Amerikiju, a hedž-fondovi koje kontroliše svetska vlada
napadaju druge rezervne valute. Ali žuti robovi nisu gluplji od crnih, i kad najzad
shvate zašto je na dolaru nacrtana piramida, Jug će opet prestati da bude plantaža
Severa. Drhtite toga dana munafici i kauri...
Zatim, kad smo se udaljili od trougla dva-tri kilometra, Al-Efesbi naredi
jednom od dečaka, plesača koji su nas pratili da se vrati nazad i brzo skine s
tekstova maskirna platna.
Kad je dečak otrčao pitao sam jednog od braće zašto su tekstovi raspoređeni u
trougao. Brat odgovori da jedan od ta tri teksta nije dovoljan da natera paklenu
mašinu da tresne o zemlju. Isto tako, verovatno, nisu dovoljna ni dva. Tek kad se
sva tri nađu u njenim objektivima, nastaje nešto poput Božijeg oka, kroz koje
čelične ptice sagledavaju istinu i ta istina ih ubija. A svim ljudima Knjige
zajednički simbol Božijeg oka jeste trougao.
Kad se dečak vratio, uzeli smo dvoglede i počeli da osmatramo nebo. Ubrzo se
iznad nas pojavila metalna tačka blješteći na suncu.
Neko vreme kretala se pravo i ravnomerno, ali se onda naglo trgla i poletela u
luku kao da se bori s nevidljivim neprijateljem koji se na nju obrušio. Sekundu
kasnije njen let je postao još nestabilniji, kao da se neprijatelju pridružio još jedan.
A zatim je „Freedom Liberator“ digao nos i kao sveća poleteo uvis. Brzina mu je
brzo padala. Najzad se ukipio u najvišoj tački, prevrnuo bočno i naglavačke počeo da
klizi ka zemlji. Prasnula je eksplozija, a zatim je do nas stigao odjek daleke
grmljavine.
Prošlo je četvrt sata kad se visoko nad trouglom smrti pojavila druga letelica. S
njom se odigralo potpuno isto, samo što je ona odmah krenula u vertikalno
pikiranje. Braća su mi objasnila da ona leti na daleko većoj visini i da su je sva tri
zraka istine pogodila istovremeno.
Posle toga Al-Efesbi je komandovao povlačenje: pošto bi izgubili nekoliko
letelica kauri su obično pustinju zasipali raketama i tukli sve dok i poslednja reč
istine ne bi bila zbrisana s kamenitog tla. Ubrzo je iza naših leđa zaista zatreštala
grmljavina eksplozija. Ali niko se nije čak ni osvrnuo.
Usredsređena i gruba lica braće zaista su bila divna – činilo se kao da smo
drevni ratnici kalifata koji se vraćaju kući posle pravednog napada. Vreme je letelo,
kao reč Proroka i uskoro je pao blaženi večernji polumrak, a na nebu je zasijao
mesečev srp...“

12
A evo citata sasvim druge vrste: to je svedočenje jednog od tehničkih
eksperata Pentagona koji objašnjava zašto su protivvazdušni kodeksi Al-
Efesbija bili okruženi tolikom tajnom. Istovremeno, on daje nekoliko
zanimljivih i netrivijalnih komentara tehničkog karaktera, na osnovu čega
se može zaključiti da je dobro upoznat s principima delovanja mreže
neurona.
„Razume se, nisu ti tekstovi podvedeni pod strogu tajnu zato što su
sadržali makar zrnce istine. Reč je o tehničkom efektu koji su imali na sistem
– u okolnostima ratnog vremena bilo je suludo ostaviti takvo oružje u rukama
neprijatelja. A po sadržaju to je naprosto bila laž, i to toliko očigledna, banalna
i gadna da su naši uslovni Amerikanci, obični virtuelni momci, koje je sistem
generisao, naprosto hteli da kažu tom ruskom skotu koliko su glupe i odvratne
njegove klevete.
Tu se dešavalo nešto najtragičnije, ali i najzanimljivije s naučnog stanovišta.
Čini se da se u mreži neurona pojavljivalo nešto nalik na emocije. Nema
sumnje da je to najegzaktnije približavanje ljudskoj reakciji koje je do danas
ostvareno.
To je bio apsolutno nepredviđen efekat, i upravo na njega su trošeni svi
raspoloživi resursi. Takva je, ako hoćete, genetska ranjivost mreže neurona,
građene na principu čovekovog mozga. Jer mozak je, kao što znamo, u stanju
da rešava najsloženije zadatke, i to sa zapanjujućom brzinom, ali ni brzinu nije
teško poremetiti.
Zamislite Ajnštajna kako korača ulicom i istovremeno razmišlja o opštoj
teoriji polja, smišlja konstrukciju atomske bombe i u mislima svira na svojoj
staroj violini. I odjednom se pred njim odnekud pojavljuje kozak koji bazdi na
votku, ogrnut medveđom kožom, savije prljave prste u vidu ruskog fingera –
takozvanog 'šipka'– prinese ga licu naučnika i kaže: 'Evo ti šipak, njuško
čivutska!'
Sasvim je verovatno da bi Ajnštajn, bez obzira na fenomenalne
sposobnosti svog mozga, ne samo prestao da razmišlja o apstraktnim fizičkim
problemima, nego bi prebledeo, zateturao se i izgubio ravnotežu. Sa
sistemom Freedom Liberator dešavalo se nešto slično. Projekcija pećinskog
mišljenja na najsloženije mreže neurona dvadeset prvog veka pokazala se
zastrašujuće efikasnom.
Ali glavna tragedija nije bila u propasti tehnike. Celo stoleće naučnici i
fantazeri svađali su se oko toga da li je moguć veštački um i kakav bi mogao
biti. I eto, realnost je pod tim sporovima podvukla crtu. Imamo sve razloge da
smatramo da je u momentu kad bi se resursi sistema“Free D. O. M.“ našli
izolovani od izvršenja borbenog zadatka i zatvorili se u vidu emocionalnog
voltnog luka, u sistemu bi se pojavila veštačka inteligencija.
Po svojoj genezi ta inteligencija je bila grupna i američka. Ona se
pojavljivala pred propast svake letelice i upravo njeno rađanje bilo je tehnički
uzrok katastrofe. Nekoliko sekundi svog postojanja, dok je „Freedom
Liberator“ strmoglavce jurio ka zemlji, taj razum je neopisivo patio zbog
nepravedne uvrede koja mu je naneta.To je bilo kao nasilni porođaj koji je
prisiljavao majku što gordo leti nebom da se sunovrati, zbog čega je ginulo i
njeno tek rođenogenijalno čedo.Taj strašni ratni i humanitarni zločin nikad
nećemo oprostiti ruskim nitkovima...“

13
Ali može li mašina, makar bila i tako savršena kao „Freedom Liberator“,
zaista da oseća i pati kao čovek? Jasno je koliko je složena ova tema, ali evo
mišljenja koje nam se čini zanimljivim.
Sledi citat iz „Svetlosti ljubavi bez razgovora“ prepodobnog Iv.
Krestovskog, čudnom slučajnošću jedne od omiljenih knjiga Skotenkova.
“Spor o tome može li mašina da misli potiče, verovatno, još od vremena kad je
čovek primetio da može da smišlja i pravi mašine. Ali sama postavka tog pitanja
primer je jednog od onih čuda besmislenosti, koja proističu iz postojanja jezika –
čovekovog glavnog magijskog instrumenta.
Imamo pred sobom dve rečenice koje strogo i tačno opisuju empirijsku realnost:
Čovek misli.
Mašina zuji.
Sada izvedimo najprostiju operaciju – zamenimo mesta subjektima. Dobićemo
druge dve rečenice: „Čovek zuji“ i „Mašina misli“.
Prethodno nije bilo mašine koja misli. Sada, čini se da postoji.
Upravo taj jednostavni trik leži u osnovi celokupne istorije čovečanstva, koja se
nalazi u stanju ludačkog zaleta još od neolita. Najpre čovek pomoću reči opisuje ono
što postoji. Zatim menja red reči u rečenicama i dobija opis onoga čega nema. A
onda pokušava da to napravi. Tako se pojavljuju „svemirski brod“, „ploveća
tvrđava“, „ustavna monarhija“ i „analni seks“.
Takva je čovekova magija koja ga odvaja od životinja. Uostalom, to se može
smatrati ne magijom, već čisto mehaničkom funkcijom, za koju čak i nije potreban
nekakav „intelekt“ – dovoljna je samo sposobnost odražavanja smisla koji pri tome
nastaje. U tom slučaju čovek postaje naprosto mašina kojom upravljaju reči što se
kotrljaju u njemu poput kuglica.
Ali Boga je moguće obmanjivati samo dotle, dok On Sam želi da bude obmanut.
Čovekova magija je jača od životinja i ptica, ponekad je jača od prirode, ali da li je
jača od onog izvora iz koga se pojavljuje čovek i kamo on odlazi?
Vratimo se našem primeru.
Uzmimo rečenicu „čovek zuji“. Nije teško zamisliti, recimo, istaknutog
holivudskog komičara koji se posle razgovora s filmskom kompanijom i završetka
svih pravnih formalnosti osmehnuo u objektiv kamere uperene u njega, napravio
začuđeno lice i zazujao – najpre tiho, a zatim sve jače i jače, dok režiser, koji se
skriva u tami iza kamere, nije počeo smejući se da maše u vazduhu palcem
dignutim uvis. Ovde je magija reči odradila svoje.
A sada uzmimo rečenicu „mašina misli“
Možemo do mile volje da spajamo različitim redosledom izvore napajanja i
mikročipove. Možemo da napravimo veoma složenu konstrukciju. Ona će delovati
veoma zagonetno i rešavaće neverovatno teške zadatke. Ali gde ona da nađe onog
unutrašnjeg posmatrača koji u svakom čoveku prati rad misli?
Taj posmatrač u odnosu na mašinu koju je napravio čovek može biti samo
spoljašnji. I taj posmatrač je sam čovek. Štaviše, čovek već ima jednu takvu mašinu
koja misli – sopstveni mozak, koji isto tako rešava zadatke i saopštava rezultate
svom unutrašnjem svedoku.
Taj svedok je u svim vremenima nazivan rečju „duša“, ali savremeni vek više
voli reči kao što su „svest“, „prisustvo“ ili „um“. Dakle, nije pitanje može li
mašina da misli. Pitanje je može li čovek svojim tvorevinama da da dušu.
Primedbe raznih ateista, koji postoje isključivo da bi zabavljali Gospoda, razume
se, nisu nam važne. Zanimljivo je nešto drugo: budisti, kao i mnogi drugi mistici-
kontemplativci kažu da čovek nema nikakvu stalnu suštinu. I to je čista istina, koju
svako ko želi može da proveri pažljivo posmatrajući sebe tokom dana, ili makar
tokom jednog sata. I, u skladu s tim, tvrde ti kontemplativci, čovek apsolutno nema
dušu.
U ovom zaključku ima logike. Ali ko to vidi da nikakve duše i samosti čovek
nema?
Upravo tu nas i čeka ono što je najzanimljivije.
Ono što poima tu visoku istinu upravo je duša, onaj zrak večne nepromenljive
svetlosti koja pada na kasirsku traku što mili iz mozga s rezultatima računice koja
glasi da da nikakva večna suština unutar te mašine nije nađena.
 Ako se vratimo onome od čega smo krenuli, možemo reći da upravo tu prolazi
granica na kojoj se završavaju mogućnosti čovekove magije zasnovane na jezičkim
manipulacijama. Ako, s jedne njene strane, glasno zuji mnoštvo uspešnih
holivudskih komičara, s druge, pak, svako pomeranje reči u rečenicama više nema ni
smisla ni moći. Tu duša poima da duša ne postoji, tu nema Boga i nema ničega,
osim Boga, i tako dalje.
Pesnici i filozofi napadaju tu nevidljivu crtu poslednjih pet hiljada godina, i
nijedan od njih nije se pomerio dalje od nje čak ni za milimetar, pošto milimetra
izvan nje takođe nema. I, razume se, preko te granice potpuno sigurno ne može da
se prebaci nekakva mašina...“

Prepodobni Iv. Krestovski, bez sumnje, na svoj način vidi veoma ozbiljno
suštinu problema. Ali, pitaćemo sasvim tiho, šta u tom slučaju onoj
nepojmljivosti koja iz nauci poznate dimenzije posmatra čovekov mozak i u
njemu objavljuje „ja postojim“, smeta da isto tako uđe u rukotvorni mozak
od silikona i u njemu izgovori te iste reči u binarnom kodu?
Čini se da ovde rešenje ipak ne zavisi od teologa.
Razmatranje ovog pitanja moglo bi se završiti upravo na ovom mestu, ali
ne bi bilo pošteno da izostavimo jedan pomalo jeziv iskaz Al-Efesbija, dat na
jednom od skupova insurgenata (očito, i njih je zanimalo pitanje da li
čelične ptice koje s njima ratuju mogu da misle):
„Oni koji kažu da čovek nema dušu, a da mašina može da misli i oseća
kao mi – jesu ljudi bez duše, kauri, koji ne postoje čak ni za sebe same. Oni
postoje samo za spoljašnjeg posmatrača, a takva je cela Amerika koju nam je
Alah poslao kao iskušenje: njene lažne fasade nema nigde osim u našim
očima u trenutku kad gledamo televiziju. Ogromna će biti naša nagrada kad
se probijemo kroz taj privid i pobedimo...“

14
Neki često postavljaju pitanje zašto nije naprosto isključen modul PR ako
je s njim nastalo toliko problema?
Reč je o tome da mreža neurona – onakva, kakav je, recimo, čovekov
neokorteks – nije kompjuter iz koga može da se izvuče jedna ploča i na
njeno mesto stavi druga. Mreža je organizovana tako da iz nje ne može uvek
da se odstrani nekakav jedan element, a da se pri tome ne oštete drugi.
Mreža se garantovano može samo povećavati, i zato se u našem mozgu
čuvaju prastari reptilski slojevi, a preko njih je evolucija dodala strukture
koje nas čine ljudima. Ali ako nam se odseku čeoni delovi mozga, to nas
apsolutno neće preobraziti u ono što smo bili pre sto miliona godina. To bi
nas, najverovatnije, jednostavno ubilo.
Otprilike tako je bilo i sa sistemom Free D. O. M. On se više nije mogao
pojednostaviti a da se pri tome ne izbrišu poslednje dve decenije tehničkog
progresa, koji je poreskog obveznika koštao ozbiljnih para. Bilo je mnogo
jevtinije učiniti ga složenijim. To, u stvari, nije koštalo ništa.
Vojska je krenula najjednostavnijim, logičnim putem, s najmanje
ulaganja. Grupi običnih virtualnih momaka koji donose odluke o nanošenju
udara iz vazduha, dodat je takozvani „host“ – specijalni program koji
diskursu ne dopušta da sklizne na okolnosti koje se ne odnose na stvar.
Sada su prilikom pregleda kontrolnog snimka koji je generisao PR
modul, gledaoci mogli da vide nešto praktično nalik na kompletnu
televizijsku emisiju: među običnim Amerikancima koji se sve vreme
smenjuju i koji razmišljaju o teškoj odluci koju treba da donesu kroz 0.002
sekunde, pojavio se još jedan lik.
Tokom većeg dela razgovora on ćuti. Ali kad se na ekranu pojave
tekstovi iz kodeksa Al-Efesbija (u izdanjima Wikileaks-a oni su precrtani
crnim), i virtualni junaci, uskačući jedan drugome u reč, počnu da
izražavaju svoje negodovanje, host kao da se budi i kaže: „Momci, hajde da
više ne govorimo o tome. Taj tekst su napisali neprijatelji Amerike da bi nas
odvukli od izvršenja naše misije. O tome ćemo razgovarati nekom drugom
prilikom...“
Metod je delovao i letelice su neko vreme prestale da padaju. Ali u
istoriji vojnih operacija uvek se događa da novi štit rađa novi mač.
Insurgenti su pregledali poslednja izdanja Wikileaks-a i u kodeksima Al-
Efesbija pojavili su se pozivi da se ne veruje voditelju koji pokušava da
sakrije istinu od američkog naroda. Posle toga letelice su opet počele da
padaju.
Tada su u vojsci rešili da podignu autoritet hosta i daju mu status koji će
kod virtualaca da izazove više poverenja nego tekst koji je bogzna ko ispisao
u pustinji.
Najpre je takav host postala televizijska voditeljka Opra Vinfri (tehnički
to nije bilo teško izvesti, zato što su sve replike koje je ona bilo kada
izgovorila već bile u memoriji sistema). Letelice su prestale da padaju, i to
na dugo. Ali insurgenti su u sistemu opet našli slabo mesto.
Protivvazdušnim surama dodati su tekstovi maglovito-ganutljivog
sadržaja (tako su ih barem okarakterisali eksperti). Njihovo pojavljivanje u
vidokrugu letelice dovodilo je do neočekivanog efekta koji su u vojsci
nazvali „oprah’s big give“: Freedom Liberator je izdašno izbacivao ceo svoj
humanitarni teret (ćebad, namirnice, brošure o američkom načinu života,
jevtine DVD-aparate, filmove, muziku, kao i metadon, uključen u
humanitarni paket po preporuci eksperata univerziteta u Stenfordu).
Najpre su se s tim mirili, ali je „big give“26 počeo da se ponavlja sve
češće, i to je udaralo po džepu. Zatim su tekstovi iz kodeksa postali toliko
sentimentalni da je letelica počela da izbacuje apsolutno sve, uključujući
rakete, laserske bombe i dodatne rezervoare. Odbacivanje rezervoara je
često bilo fatalno, jer nije bilo goriva za povratak u bazu. Osim toga, opet su
se pojavile kolateralne žrtve.
Tada su hostu „Opra“ dodati hostovi „Arnold“ i „Eminem“, jer se
pretpostavljalo da njih troje u bilo kom odnosu snaga mogu da drže
situaciju pod kontrolom (kulturne ikone prošlosti birane su tako da ne bude
pravnih problema sa savremenicima). Ali kad su insurgenti pogledali sveža
izdanja Wikileaks-a našli su pukotinu i u toj odbrani, pri čemu je njihove
metode teško nazvati bilo kako drugačije do podlim.
Svi se verovatno sećaju incidenta kada se Freedom Liberator s tankovima
punim goriva odmah posle uzletanja zakucao u krov kineske ambasade u
Kabulu. Konspirolozi su potom godinu dana mogli da govore o svemu i
svačemu – o kursu juana, o američkim državnim obveznicama, o debalansu
u trgovini – ali niko nije znao da je razlog bio u tekstu koji su jataci Al-
Efesbija ispisali na krovu zgrade:

SLIM SHADY DRINKS NIGGERS PISS27

Kad je ta vrsta ranjivosti otklonjena, ispostavilo se da sistem fatalno

reaguje na idiom „shat slimy“.
Jednom rečju, sredstva napada i odbrane razvijala su se nadovezujući se
jedna na druge, kao što je uvek i bilo u vojnoj istoriji. U nekom trenutku
Amerikanci su čak u sistem uveli Boga – trouglasto govoreće oko, koje se
otvaralo iznad monitora i izricalo najautoritativnija uputstva. Ali Al-Efesbi
je i za to našao odgovor koji ovde nećemo navoditi kako zbog njegove
nepristojnosti, tako i zbog njegove političke nekorektnisti.
Mogli bismo da nastavimo priču dalje, ali ne nameravamo da podrobno
opisujemo sve peripetije borbe između pustinje i neba – za to postoji
posebna vojna literatura. Veoma smo se približili poslednjem činu naše
drame.
Čitaocu je verovatno već palo na pamet da je američkoj vojsci bilo lakše
da udare na samog Al-Efesbija, nego da beskonačno brane svoje mreže
neurona od otrovnih strela njegovih kodeksa.
Amerikanci su se, naravno, trudili da to urade – jedino što pronaći Al-
Efesbija nije bilo ništa jednostavnije nego svojevremno pronaći Osamu bin
Ladena. A pošto kopnene vojske u Avganistanu u to vreme gotovo da više
nije bilo, zadatak se činio gotovo neizvodljivim. Ali kad je došlo do
incidenta s kineskom ambasadom, CIA je o Al-Efesbiju već znala dovoljno
da bi mu nanela udarac s neba.
Jedino što kao oružje nije odabrana raketa niti metak. To je, po svoj
prilici, pre bio ubod otrovnom iglom u mozak.
Al-Efesbi je već dugo bio u središtu pažnje američkih tajnih službi.
Poslato je nekoliko zahteva u Moskvu, ali vlasti su požurile da se ograde od
Skotenkova, izjavivši da je za njim kao saučesnikom islamskih terorista
odavno raspisana poternica.
Malo je verovatno da su Amerikanci sasvim poverovali u to. U to vreme
je o Al-Efesbiju bilo poznato praktično sve – vreme i mesto rođenja,
biografija, interesovanja. Proučili su čak i njegove školske drugove.
Psiholozi s epoletama i stručnjaci za savremenu Rusiju održali su
najmanje deset zatvorenih seminara pokušavajući da sagledaju tog čoveka
iznutra. Dugo su se uživljavali u likove koji su ga okruživali od detinjstva,
trudeći se da shvate osnovnu motivaciju njegovih postupaka. Na kraju je
izveden zaključak da Skotenkov pati od svojevrsnog psihičkog poremećaja:
duboko pati zbog raspada SSSR, mada je u Sovjetskom Savezu živeo samo u
ranom detinjstvu.
Očigledno, pretpostavili su vojni psiholozi, slom Imperije zla podudario
se za njega s izgonom iz čarobnog vrta detinjstva, i zato je bio sklon da za
sve okrivi Ameriku – naročito njene tajne službe. Osim toga, Amerika je za
njega postala simbol krivca za sve tegobe i nevolje njegovog zrelog života s
njegovim neizbežnim završetkom – smrću.
Analiza biografije Skotenkova i njegovog ranog stvaralaštva
(Amerikanci su, razume se, znali za votku „dar orla“, nerazumne Hazare i
Četiri Plava kvadrata) dovela je psihoanalitičare do neočekivanog zaključka:
razlog, zbog koga se krije u Avganistanu nije toliko njegova mržnja prema
Americi, koliko gađenje prema savremenoj Rusiji.
Vojska je onda postavila pitanje zašto je u tom slučaju stao na čelo
antiameričkih bandita, a ne, na primer, na čelo čečenskih partizana?
Rukovodilac analitičke grupe uspeo je da formuliše odgovor na vojnički
jasan način: „Sa psihološkog stanovišta, odabrati kao objekt mržnje Rusiju je
– trivijalno. Ali steći neprijatelja koji je veliki, slobodan i lep, znači
privremeno i sam dobiti na značaju“.
Pošto je vojska manje-više shvatila s kim ima posla, Pentagon je za rad
angažovao grupu najboljih eksperata za Rusiju (upravo one ljude koji su
smislili legendarno plavo zvonce s natpisom „pezdozvek“) kako bi u psihi
Al-Efesbija našli osetljiva mesta i udarili na njih. Na kraju, njegov mozak je
takođe bio mreža neurona kao i sistem Free D. O. M“ istina, složenija.
Eksperti su rešili da bi najefikasnija strategija bila neprestano podsećanje
Al-Efesbija na ono što on potiskuje iz svoje svesti, a to je: on nije plemeniti
ratnik pustinje, već ga je na službeni put poslala kleptokratija, u kojoj čovek,
ako nije lopov ili činovnik, ima manje realnih prava nego veverica ili divlji
vepar u evropskoj šumi. Osim toga, postojala je namera da se iskoriste ti
očigledni nedostaci u psihi Skotenkova, o kojima su svedočili njegovi
stvaralački ogledi.
Sravnjujući s biografijom Skotenkova, eksperti su pretpostavili da će
posebno snažnu duhovnu zabunu kod njega izazvati slike Rusije iz njegove
mladosti, iz vremena kad se jedina „Velika igra“ koja je zanimala rusku elitu
sastojala u tome da se sasvim neprimetno izmakne iz tačke u kojoj se
mažnjava u tačku bezbedne zastarelosti.
U tu svrhu su pripremljeni svojevrsni „antikodeksi Al-Efesbija“ – bojni
udarno-psihološki komplet tekstova zasnovanih na ruskom folkloru i
brižljivo smišljenim vizuelnim predstavama koje su, kako su smatrali autori,
morale da uključe glavne kočione dominante ruske svesti na
metakulturnom, socijalno-svakodnevnom i mističkom nivou.
Osnovni nosilac informacije bili su leci na ruskom jeziku s crtežima.
Namera je bila da se oni bacaju u pustinji, pošto su bili štampani na plastici
otpornoj na sunce. U manjem broju su prezentirani na multimedijalnom
materijalu. Ceo komplet je bio sračunat na nanošenje duboke duševne
traume jednom jedinom čoveku – slučaj bez presedana u istoriji psiholoških
ratova.
U idealnom slučaju trebalo je da Al-Efesbi poludi. Prema nešto
skromnijoj prognozi očekivalo se da će pasti u tešku depresiju, što bi
ozbiljno narušilo njegovu sposobnost da piše razorne protivvazdušne sure.
Treba li pominjati da je kao sredstvo dopremanja tog materijala na cilj bila
odabrana letelica „Freedom Liberator“?
Operacija je nazvana „Resetting Free D. O. M.“ Brižljivo je isplanirana i
bila je veoma skupa.
Njen rezultat je, međutim, bio potpuno neočekivan.

16
Otprilike mesec dana posle početka operacije moskovske službe, koje su
pratile promet teških narkotika, primetile su da se u isporukama
avganistanskog heroina dogadaju neke sumnjive neobičnosti.
Praška nije bilo manje. Njegov kvalitet nije pogoršan – to je i dalje bio
najčistiji heroin, dobijen najsavremenijim industrijskim putem. Međutim...
Ovde je bolje navesti citat iz službenog cirkulara Državne narkokontrole,
kojim se rezimiraju rezultati godine – dokument ima oznaku „poverljivo“,
ali se prilično jednostavno može naći na internetu:

„U ovom fiskalnom periodu došlo je do primetnih promena u standardu

pakovanja avganistanskog heroina koji stiže u Moskvu, na osnovu čega se može
zaključiti da su proizvodači uspeli da reše problem pakovanja na industrijskom
nivou. Prašak je počeo da stiže u paketićima za prodaju na malo, što je omogućilo da
se iz sheme realizacije isključi čitava grupa dilera zaduženih za pakovanje.
Novo pakovanje predstavlja visokotehnološku plastiku nalik na papir, otpornu
na svetlost, nepromočivu, čvrstu, tanku i laganu, idealno pogodnu za čuvanje
narkotika kako u pustinjskim uslovima, tako i u vlažnoj klimi. Nema nikakve
sumnje da je pakovanje napravljeno specijalno za Rusiju i proizvedeno
industrijskim putem u nekoj visokorazvijenoj zemlji NATO. Otkriveno je šest
vrsta gotovih paketića: 5, 10, 15, 25, 50 i 100 g.
Plastični listići u koje se pakuju doze razlikuju se po veličini i imaju prateći
tekst i crtež. Sličica i tekst na ruskom jeziku utisnuti su u plastiku štamparskim
putem i prevučeni nanotrakom koja štiti boju od ultraviolentnog zračenja.

Sledi opis različitih vrsta pakovanja koji su prilikom operativnih mera (u

zagradama su navedeni nazivi koji su ušli u opštu upotrebu) oduzeti od narkomana
i dilera. U nekim slučajevima dat je kratak komentar eksperta u vezi s mogućim
smislom teksta.

1) Doza 5 g („brigadir“, „granit“, „Karlson“, sreće se veoma često).

Manja plastična pločica s fotografijom predsednika i premijera RF u boji, kako
zajedno koračaju obalom. Ispod slike piše:

„Rukovodstvo selom stupa:

Brigadir i ćata, rode.
Na posao, marvo glupa,
U glavu jebeni, narode!“

Na poleđini sitno štampan tekst – citat iz knjige T. Ravengrofa Kremaljska

vlast i njen novi rečnik preveden na ruski jezik. Tekst se teško čita zbog velikog
broja pravopisnih grešaka.
Autor tvrdi da izraz „pišati u nužniku“ i „izliti u mermeru“ imaju isti smisao
i opisuju čin pražnjenja bešike u nekom mermernom klozetu, očigledno – u toaletu
vlade u Mermernoj palati. Naporedo s tim, prema ideji T. Ravengrofa, moraju
postojati dva druga kriptoidioma – trivijalno „izliti u nužniku“ i idiom „pišati u
mermeru“ koji još nije primećen u dostupnim dokumentima.
Smisao ovog drugog izraza možda iskazuju reči Pasternaka o Majakovskom:
„Majakovskog su počeli da uvode prinudno, kao krompir u vreme Katarine. To je
bila njegova druga smrt. Za nju on nije kriv. „ Po mišljenju autora na taj način
režim se obračunava s onima koji pretenduju na status savesti naroda – recimo s A.
Solženjicinom.
Na kraju teksta umesto štamparske zvezdice utisnut je Karlson koji trubi u rog
veličine 5 mm.

2) Doza 10 g („Roma“, „Ramzan“, „mesec“, sreće se veoma često).

Plastična pločica sa slikom brezove šume, s Abramovičem zamišljeno
oslonjenim na brezu. Pored susedne breze stoji Kadirov, takođe zamišljen i
spokojan. Figurice se ponavljaju na svakih nekoliko stabala, stvarajući utisak
čitavog niza Abramoviča i Kadirova koji slušaju kako pevaju slavuji u prolećnoj
šumi.
Na poleđini lista sitno je odštampan tekst – citat iz dela nepoznatog autora.
Tekst se teško čita zbog velikog broja pravopisnih grešaka.
Autor tvrdi da je ruska „podela vlasti“ nestabilno ispunjen socijalni prostor,
čija se suština svodi na to da mnoštvo raznih vukova postepeno lovi ovce kojima je
samoodbrana zabranjena zakonom.
Vrhovna vlast je naprosto najjači čopor vukova, koji je u stanju da ovcama
napravi najviše problema. Ali to uopšte ne znači da će ona ometati druge vukove da
love, pošto su ti vukovi najčešće s njima povezani na ovaj ili onaj način. Sve što
ovca vidi za svog kratkog života jeste – vučji pi-ar i očnjaci.
Na kraju teksta umesto štamparske zvezdice utisnut je nasmejani mesec,
delimično prekriven oblacima.

3) Doza 15 g („Kačket“, „Zlatna gudra“) sreće se često).

Plastični listić s reprodukcijom nepoznate ikone, usl. naz. „J. M. Luškov u
raju“.
Na ikoni je Moskva zlatoglava i njen mistični nebeski grad-dvojnik. Spajaju ih
bele stepenice koje pridržavaju anđeli. Uz stepenice se penje J. M. Luškov s
pratnjom. Odozdo, za njim se penje patrijarh, a na vrhu ga dočekuje sv. Petar
ispred otvorenih vrata.
Na sličicama koje uokviruju ikonu prikazane su scene večnog života J. M.
Luškova u raju, u društvu T. Ismailova, J. Kobzona i drugih poznati javnih ličnosti
iz oblasti kulture i biznisa. Ispod toga piše:

Gle u šumi, uz ivicu

Vrabac jebe kukavicu.
Nema odmazde za greh
Gled’o dole, il’ na verh.

4) Doza 25 g („testera“, „satelit“, „četvrtinka“, sreće se retko).

Poveća pločica s reprodukcijom slike nepoznatog umetnika.
 Slika, izvedena u stilu S. Dalija, prikazuje grupu sveštenika s kamilavkama i u
mantijama, koji testerišu dvoručnom testerom satelit iz sovjetske epohe i tope ga da
od njega naprave svećnjake i kadionice u sklepanoj primitivnoj radionici u pustinji.
Ako se veoma uveća, na liniji horizonta može se nazreti jevrejska konjica koja
napada evro (konjanici hasidi s crnim šeširima udaraju menorama veliki znak
evropske valute). Potpisa nema.

5) Doza 50 g („orao“, sreće se retko).

Velika plastična pločica s crtežom koji predstavlja orla raširenih krila koji lebdi
u kosmosu i usisava u sebe majušne figurice ljudi i životinja. Po mišljenju
eksperata, to je ilustracija za dela američkog antropologa K. Kastanede, koji tvrdi da
u mezoameričkoj mitologiji tako izgleda vrhovno kosmičko božanstvo koje se hrani
svešću živih bića.
Pored orla leti grupa ljudi, zaklanjajući se iza velikeflaše votke, na čijoj se
etiketi mogupročitati reči „Dar“ i „Orao“. Ispod crteža piše:

Rekla jednom baba dedi:

Don Huanu vozom samo!
Pizdo stara, tuna sedi,
Ne ide se vozom tamo!

6) Doza 100 g („strela“, sreće se krajnje retko).

Velika pločica od crvene plastike s grbom grada Vjatke – iz azurnog oblaka
izranja ruka u grimiznom rukavu, koja drži zategnut luk s grimiznom strelom.
U gornjem levom uglu lista može se razaznati amblem „forex“, u desnom
značka jedinstvene evropske valute.
Ispod oblaka je odštampan rusko-engleski trostih:

I shot an arrow into the air.

It fell to earth. I knew not where. 28
Strelu prejebah.

Zajedno s paketićima heroina oduzeti su i supertanki dvd-boksovi s igranim

filmom iz dva dela „serenity of the Sirins“ titlovanim na ruski (film govori o bandi
ruskih pedofila koji terorišu mali grad na Srednjem zapadu). Omoti za DVD
korišćeni su istovremeno kao kartice za pripremanje takozvanih „crta“, tj.
jednokratnih doza narkotika. Pretpostavlja se da su kartice unete u zemlju zajedno s
partijom narkotika.

17
U početku vlasti nisu pridavale značaj dobijenoj informaciji – smatralo se
da je to nekakav idiotski amaterizam iza koga, po svoj prilici, ne stoji država
ili tajne službe. To je zaključeno na osnovu nepismenosti teksta koji prati
crteže.
Međutim, eksperti FSB objasnili su da mnogobrojne pravopisne greške i
stilistički pezdozveci, koji se sreću u tekstovima, nisu izraz
neprofesionalizma, već naprotiv, pažljivo smišljen element psihološkog rata.
Podsvesti recipijenta kao da se šapuće: Rusija do te mere ništa više ne znači
na svetskoj sceni da nas mrzi da se trošimo za pismen prevod – makar iz
učtivosti još se pravimo kako navodno gruvamo na vašem skitskom narečju.
Eksperti su napomenuli da taj postupak naširoko primenjuju Bela kuća,
Holivud, pa čak i industrija kompjuterskih igara, u kojoj je jedina tačno
napisana ruska reč – „kurac“ i to preko celog ekrana, a ako prema sadržaju
treba da se pojavi, recimo, brod iz Rusije, on će se zvati „Zol Terentjak“.
Osim toga, materijal za pakovanje je bio proizvod krajnje visoke
tehnologije.
Sve je upućivalo na to da je ipak reč o tajnim službama.
Takav razvoj događaja je izuzetno uznemirio vlasti. Opet je počeo da im
se priviđa stari košmar: zaključili su da je Ameriku baš briga za sve prećutne
dogovore i da je započela pripreme za plišanu revoluciju. U tom slučaju, sve
je odmah dolazilo na svoje mesto: bilo je jasno da će vešta psihološka obrada
tako brojnog i psihički nestabilnog društvenog sloja, kao što su heroinski
narkomani, dati ozbiljan doprinos planiranim uličnim neredima.
Ipak, najviše od svega vlast je uplašilo potpuno odsustvo drugih
simptoma bure koja se sprema. Ispostavilo se da pripreme teku iz sve snage,
a da u Kremlju to i ne slute. To je bilo najstrašnije. Kako je govorio Donald
Ramsfeld, katastrofa ne dolazi onda kad znamo da nešto ne znamo, već
onda kad to ne znamo.
 Vlast je počela da se oseća kao da kroz gustu maglu plovi u nepoznato
sutra i izdali su je nervi. Kao pred Kursku bitku, u Kremlju su rešili da
izvedu upozoravajuću artiljerijsku paljbu i odmah su izneli sve karte na sto.
U Barencovom moru je izronila podmornica Sveti Varsonofije i ispalila
dve balističke rakete na poligon Kura. Istovremeno, vojni brokeri BIA iz
specijalne grupe „Pikirajući medvedi“ izveli su na njujorškoj berzi
diverzantski pad akcija, sračunat na automatsko puštanje u rad sel-ofa za
ključne tačke indeksa NASDAQ i S&P, posle čega je počela dvodnevna
panika i dou-džons se srozao za hiljadu petsto poena.
A zatim je sa nosača RuTube primenjeno najnovije informaciono oružje –
kasetna kompromat-municija operativno-taktičkog kalibra. Municija je
imala mnogo posebnih informacionih glava, od kojih je svaka individualno
navođena na jednog od potencijalnih lidera buduće plišane revolucije.
Nedelju dana ili dve nedelje korisnici interneta mogli su da prate (to je
bilo gotovo nemoguće izbeći) kako široj javnosti malo poznati ljudi vrše
nuždu u šumi, češu jaja, masturbiraju u klozetu i zevaju (verovatno je
planirano da se ispred otvorenih usta montira muški polni organ, ali je u
žurbi na to zaboravlieno).
Kompromitujućeg materijala (tako je nazvan zbog fiziološkiživotnog
karaktera) bilo je mnogo i brzo bi postajao dosadan, zbog čega je svakih
četrdeset dve sekunde crnobeli video niz prekidan umecima u boji sa slikom
uslovnog gledaoca mutnih zenica zablenutog u te lagarije, usta povremeno
razvučenih u osmeh, te je zahvaljujući tome apsolutno bilo nemoguće
pogrešiti u vezi s traženom reakcijom.
Povodom tih umetaka bilo je mnogo podsmeha, ali treba pomenuti
jednu ozbiljnu primedbu. Ta progresivna, mada za realizaciju jednostavna
meta – sitkom tehnologija se na profesionalnom žargonu zove „vi-vi“ ili
„the view of the viewer“: na ekranu se na par sekundi pojavljuju gledaoci
cerekajući se ili u nedoumici, i s njima se nehotice poistovećuje čovek koji
gleda emisiju.
To se čini da bi se eliminisalo eventualno odbacivanje videokoda koji se
instalira, i mobilisao instinkt podražavanja svojstven svim krupnim
primatima. Ovde je veoma važno tačno izračunavanje vremenskih intervala
i zato je primenu „vi-vi“ nadzirao unajmljeni američki profi.
Nekoliko godina ranije upravo taj stručnjak je učestvovao u izradi
animacionog tok-šoua, proizvedenog od strane sistema „Free D.O.M.“ za
nesankcionisana curenja na internetu. I ta podudarnost, po našem mišljenju,
na paradoksalan način pokazuje koliko je čvrsto Rusija stupila u porodicu
civilizovanih nacija, hteli to naši nedobronamernici ili ne.

18
Dalje su se događaji razvijali vrtoglavom brzinom. Amerikanci su
nastojali da objasne šta je razlog iznenadne nervoze Rusa. Posle tajnih
pregovora Moskva je dobila uveravanja da Amerikanci apsolutno nemaju
destabilizacione planove. A kad je razjašnjena suština problema koji je
brinuo Amerikance, ruske diplomate dugo nisu mogle da poveruju da je,
sve u svemu, reč samo o jednom zaboravljenom saradniku obaveštajne
službe.
FSB je dobila naređenje da odmah opozove Skotenkova u domovinu. U
zamenu za to Amerikanci su se obavezali da prekinu ono što je Moskva
nazvala „kampanjom psihološkog terora“, mada su upozorili da je moguće
da leci koji se nalaze u pustinji mogu biti korišćeni kao paketići još nekoliko
godina. Ali za ruske pregovarače, naravno, nije to bilo glavno. Razvejana je
magla političke neođređenosti, koja je zagorčavala život najvišim
funkcionerima zemlje, i na cevima što idu ka horizontu opet je zablistalo
sunce.
Bili su zadovoljni svi osim jednog čoveka.
O tome kako je Skotenkov dočekao ovaj zaokret sudbine govori
investitor iz Katara, čija smo sećanja o bitkama između pustinje i neba već
citirali.

Radionica u kojoj je radio Al-Efesbi nalazila se u prostranom šatoru, odozgo

prekrivenom maskirnim mrežama. Šator se nalazio među žbunjem u omanjem
klancu i nije se mogao primetiti čak ni na nekoliko koraka.

Zatekao sam Al-Efesbija samog. Na sebi je imao kamuflažne pantalone i istu

takvu majicu. Radionica je bila gotovo prazna.
Kraj zida su stajali laptopovi priključeni na satelitsku antenu, prekriveni
providnom folijom. Sa ekrana s tragovima osušenih upljuvaka muva, lažljivo su se
smešila lica nevernika (obično je tokom rada Al-Efesbi gledao CNBC i Bloomberg, a
ponekad je prebacivao na MTV). Bacajući povremeno pogled na njih, kao radi
nadahnuća, Al-Efesbi je radio na novoj suri odmazde, i tad sam prvi put video kako
to izgleda.
Na zemljanom podu ležalo je veliko platno sačinjeno od letaka prišivenih jedan
za drugi, koje su kauri nekoliko meseci bacali s neba na radost seljana i svih nas
(braća su ih koristila za loženje i druge domaće potrebe). Leci su imali belu
površinu i bili spojeni u vidu platna na kome je Al-Efesbi poput slikara stvarao
svoja dela.
Platno je bilo ispisano rečima na jeziku kaura. Al-Efesbi mršteći se uze sprej s
belom bojom i prekri njome deo teksta. Pošto je sačekao da se boja osuši, on preko
toga nacrta nove znake, odmače se i zamišljeno se zagleda u napisano.
Poklonivši se, upitah šta znače reči na platnu. Bilo mi je jasno da se moje
ponašanje može činiti neadekvatnim, ali Al-Efesbi je bio dobro raspoložen.
On reče da je gornji tekst već gotov i da znači sledeće: cenzura za kaurska
sredstva javnog informisanja nije kavez u koji oni ne mogu biti strpani, kako se
hvalisaju pagani, već skelet koji se iz njih ne može izvući. To nije spoljašnji faktor
koji ih kontroliše, već glavni proizvod koji oni prave, upravo ono zbog čega postoje.
Ali cenzuri se ne podvrgava besmisleno brbljanje ni o čemu, koje se odvija preko
medija, već sama realnost koja nestaje u smrdljivom informacionom talasu,
nagonjenom na ljudske mozgove po narudžbini hedž-fondova, tih gnojnih vampira
finansijskog sumraka što iskaču iz smrdljive tame da bi običnom čoveku oteli ono
štoje teškim radom zaradio za starost.
Diveći se tim mudrim rečima upitah o čemu govori donji tekst, koji se za sada
sastojao od reči razbacanih po listu, ponegde premazanih belim (primetih da se
nekoliko puta ponavljao idiom „uglosuckson schmo“).29
Al-Efesbi se namršti i poče da mi objašnjava da vrhunska umetnost laži nije u
tome da se neprekidno laže, već da se u reku istine bacaju sićušne mrvice neistine
koje će biti progutane kao istina, i u toj podloj umetnosti kaurskim medijima nema
ravnih. Oni ne brinu o tome od čega će biti sačinjen informacioni tok i ne
pokušavaju da ga kontrolišu – oni samo u odgovarajućem momentu dodaju u njega
kap otrova...
Drugi odlomak je bio o tome da jezik kaurskih medija musliman treba da tumači
obrnuto – recimo, reči „investitori su uznemireni“, znači da šakali iz hedž-fondova
osećaju miris krvi i radosno zavijaju u iščekivanju profita.
 Al-Efesbi reče da mu je ostalo da spoji te rastavljene delove u jednu suru, zatim
da ih prevede na običan i kaurima razumljiv govor, i tada će biti gotov vrh novog
trougla smrti.
Teme za druga dva vrha odmazde bile su naznačene sitnim znacima u uglu
platna: smrdljive ponjave špekulanata sa Vol-Strita (tako je Al-Efesbi nazivao
međunarodne agencije za kreditni rejting) i savremena kaurska muzika – to je ona
prinudna infrazvučna lobotomija, paklena kazna koja spopada čoveka na svakom
skrovitom mestu na koje pokuša da se skloni od kandži svetske vlade što upravlja
svojim nasmejanim zombijima pomoću te zvučne pogibelji.
Na drugom platnu ugledah jarkim bojama napravljenu skicu – veliki crveni srp
i čekić s potpisom:

Peoples of Europe, rise up!

GOLDMAN SACHS

Setih se da sam to ime već video u jednoj od sura odmazde, jedino što ju je Al-
Efesbi tada iscrtao drugačije – GOLDMAN SUCKS. To je bila hula i poruga, koju
je upućivao američkom šejtanu.
Al-Efesbi mi objasni da želi da odneguje tu sliku od sadnica cveća na jednoj od
napuštenih plantaža opijuma – stometarski srp i čekić biće od maka, a što se tiče
reči, za sada još nije rešio. Time je nameravao da zastraši čak i one kaurske letelice
koje se ne spuštaju na visinu manju od dvadeset kilometara.
U tom trenutku bio je pun lepih ideja i volje. Međutim, sudbina je odredila
drugačije – tokom noći nešto se desilo. Sutradan nam je suvo saopštio da mora da
ode na neodređeno vreme. Činilo se kao da je odjednom ostario deset godina i učini
mi se da sam tada prvi put u životu u njegovim očima video suze.

19
Pošto se vratio u Rusiju, Skotenkov se nastanio u selu Ulemi, pošto stan
u gradu više nije imao. Mala vojna penzija bila mu je dovoljna da nekako
uredi plac oko kuće, ali, sve u svemu, sve to je više ličilo na progonstvo.
Na sačuvanoj fotografiji iz tih godina vidimo čoveka u vatiranoj
radničkoj jakni i starim vojničkim kožnim čizmama, grubog izboranog lica.
Na neki način podseća na Vasilija Šukšina u filmu Crvena kalina ili, možda,
na Toširo Mifunea u filmu Crvena brada.
Seoski život u provinciji teško mu je padao. O njegovim raspoloženjima
svedoči, recimo, jedno od njegovih pisama poslatih u Avganistan, do koga je
došla kontraobaveštajna, i u kome se nekadašnjim saborcima žali da je kupio
svinju, ali da je ona uginula od svinjske tuge.
Pričalo se da je Skotenkova, navodno, žestoko proganjala federalna
policija – da su ga čak držali u zatvoru i fizički obrađivali. To je, u stvari,
preterivanje – reč je o uobičajenoj neorganizovanosti ruskog načina života.
Skotenkova su zaista jednom priveli podnapiti policajci iz Orela („zbog
protivljenja organima reda“, kako je navedeno u zapisniku), ali nisu ga
tukli.
Tukli su ga vajnaski30 mladići, pristigli u Orel na takmičenje u slobodnoj
borbi, zato što im je nešto prigovorio dok je sedeo na ulici ispred stanice
milicije. Policajci su krivi jedino zato što su Skotenkova prethodno
privremeno vezali lisicama za ogradu kad su otišli da piju, te mu je bilo
teško da se brani. Skotenkov je pokušavao da urazumi razularenu mladež
recitovanjem Kurana i hadisa, ali ovi nisu razumeli puštunski jezik.
Netačno je, takođe, da je usled tog slučaja Skotenkov oslepeo – naprosto
je počeo slabije da vidi na levo oko pošto je u glavu dobio udarac flašom
koju je bacio jedan od sportista.
Na svoju nesreću, umesto da upotrebi veze u FSB, Skotenkov je rešio da
traži pravdu kao običan građanin (pošto su ga opozvali iz Avganistana
demonstrativno je raskinuo s organima). Zbog toga su mu na četiri džipa
došli u selo iz poreske i protivpožarne službe, u pratnji policije i
koordinacionog komiteta za kavkasku kulturu, i posle teškog razgovora s
vlastima on se na nekoliko dana smirio. A zatim je, uz sve ostalo, utvrđeno
da se njegova kuća nalazi u zoni zabranjenoj za gradnju...
Nećemo zamarati čitaoca pojedinostima ove neprijatne priče. Ona se,
hvala Bogu, dobro završila – svi okrivljeni saradnici pravosudnih organa
dobili su disciplinske kazne.
Skotenkova, takođe, niko nije hapsio. Naprosto tokom konflikta s
vlastima povremeno nije kontrolisao jezik, zbog čega je dobio uslovnu
kaznu zbog raspirivanja neprijateljstva i mržnje prema društvenoj grupi
„jebači pideraši“. Šta da se radi kad se domaći filolozi najpotpunije iskazuju
upravo kao kriminalni eksperti.
Međutim, međunarodna slava Skotenkova bila je iz dana u dan sve veća.
U izdanjima posvećenim problemima ratnog vazduhoplovstva, nazvan je
„kopnenim asom“ i upoređivan je čas sa Hansom-Ulrihom Rudelom, čas sa
Bubijem Hartmanom, i to s razlogom: Skotenkov je lično uništio 471
Freedom Liberator-a i više od 5000 virtualnih Amerikanaca.
Mnogi zapadni novinari pokušavali su da se sretnu s Al-Efesbijem, ali su
uvek odbijani. Njegova adresa čuvana je u tajnosti. Pričalo se da živi u
kućnom pritvoru, ali možda je samo bila reč o tome da je put koji povezuje
Orel i Uleme bio prohodan samo kad je suvo vreme.
Rasplet je došao iznenada. Skotenkov je najzad dobio internet u selu
(pošto mu je srušena kuća, živeo je u šupi koju je izolovao terpapirom), i
nekoliko dana radovao se kao dete i slao pisma starim poznanicima. A
zatim je nestao.
Pričalo se svašta.
Neki su pričali da ga je likvidirala FSB, zato što je mnogo znao, ali to nije
tačno. U Rusiji i tako svi znaju sve, pa šta onda?
Drugi su pretpostavljali samoubistvo – navodno se utopio u reci, a telo
su odnele struje. To je tehnički moguće, mada se čini malo verovatnim –
ljudi kao što je Skotenkov ne završavaju život tako kukavički.
Treći su pričali da je Al-Efesbi odjednom osetio u sebi nekadašnju snagu,
pogledao pažljivo u monitor i poslao preko Google konačni upit, zbog čega
su ga odmah identifikovali CIA i Mosad, i još desetak glavnih svetskih
obaveštajnih službi. I navodno su, je li, nevidljivim vazdušnim plovilom,
pod zaštitom noći, poslali odred mornaričkih foka, ščepali Al-Efesbija i
bacili ga u najmračniju i najdublju od svih tamnica CIA, gde muče najveće
neprijatelje Amerike...
Ko će ga znati kako je bilo.
U proleće cveta jorgovan, treperi na vetru simbol napravljen od lima i
plavi se nad našim glavama visoko spokojno nebo.

II
SOVJETSKI REKVIJEM
 Stojim uza zid. Moje telo, udovi i glava pričvršćeni su čeličnim obručima
za hladnu plastiku. U zavisnosti od injekcije koju mi daju pre saslušanja,
osećam se čas kao okovani Prometej, a čas kao insekt priboden na tapet.
Svoje telesne potrebe obavljam kao kosmonaut – u sud pričvršćen na
telo. Hrane me kao paralisanog. Kad dode vreme spavanja, zid se obori i
postaje tvrda postelja. Samo najstrašniji neprijatelji novog svetskog poretka
mogu da zasluže ovakav tretman.
Za čoveka u mom položaju besmisleno je lagati. Razume se, nemam
nameru da se pravdam. Želim jedino da izrazim neke misli koje me je ranije
mrzelo da jasno formulišem, mada su mi maglovito bile na pameti celog
života. Sada, najzad, mogu to da učinim zato što nemam drugih briga.
Nemam mogućnosti da pišem na papiru. U stanju sam jedino da
savijenim prstom povlačim po zidu kao da kredom iscrtavam slovo po slovo
na jednom te istom mestu. Prst na plastici ne ostavlja nikakav trag, ali
televizijske kamere koje gledaju u mene – najmanje ih je pet – beleže svaki
moj pokret.
Znam da će al-americi ako požele moći da dešifruju svaki drhtaj moje
šake, a zatim će spojiti slova u reči i dobiti tekst ove poslanice u celini.
Njihovi kompjuteri to zaista mogu. Ali čak i ako to urade malo je verovatno
da će biti mnogo ljudi koji će imati priliku da pročitaju moju poruku. Po svoj
prilici, fajl s porukom će naprosto otići u nebiće u arhivima Pentagona.
Nekoliko reči o meni. Zovem se Savelij Skotenkov; avganistanski
mudžahedini, među kojima je protekao najbolji deo mog života, zvali su me
Saul Al-Efesbi. Sklon sam da to ime smatram svojim pravim imenom.
Moji preci bili su dlakavi, niskog čela i jeli su lešine: dubili su lobanje i
kosti mrcina što su trulile na obalama reka, isisavajući iz njih mozak i
moždinu u raspadanju. Radili su to milionima godina i nijednom nisu
pomislili zašto to čine – naprosto po zapovesti instinkta, otprilike kao što
ptice svijaju gnezda, a dabrovi grade brane. Nisu se gadili da jedu čak ni
jedni druge.
Zatim se u njih uselio demon uma koji je sišao na Zemlju i naučio ih
magiji reči. Stado majmuna postalo je čovečanstvo i počelo svoje vrtoglavo
uspinjanje lestvicom jezika. I evo, ja stojim na vrhuncu istorije i vidim da je
pređena njena najviša tačka.
Rodio sam se tek pošto je poslednja bitka za dušu čovečanstva bila
izgubljena. Ali ja sam čuo njen eho i video njene oproštajne zvezde. Listao
sam prašnjave sovjetske udžbenike koji su obznanjivali da je Sovjetski Savez
učinio čoveka slobodnim i omogućio mu da zakorači u kosmos. Naravno,
čak i u detinjstvu mi je bilo jasno da je to laž – ali u njoj je bilo i istine, koju je
isto tako bilo teško odvojiti od laži, kao što je metastaze raka teško odvojiti
od zdravog tkiva.
Ako ne grešim, prvi put sam se o tome zamislio kad mi je bilo samo
deset godina.
Za školski raspust slali su me kod babe, u selo nedaleko od Orela. Baba je
živela u staroj kolibi koja se od mesta stanovanja iz petnaestog veka
razlikovala jedino po tome što je s tavanice visila retorta od sto vati, koiu je
baba zajedljivo zvala „sijalica Iljiča“. Verovatno nije pri tome mislila na
Lenjina, već na Brežnjeva,31 ali za mene nije bilo velike razlike između ta
dva pokojnika. Zato sam odlično shvatao šta je „sijalica Iljiča“ bila za rusko
selo dvadesetih godina, zato što se ni sijalica, ni selo od tada nisu promenili.
Treba znati šta je rusko selo zimi da biste shvatili kakvo kosmičko čudo
predstavlja električna svetlost koja se probija kroz zaleđeno staklo.
Kažem to bez imalo ironije – taj veštački sjaj zaista se činio kao zrak koji
dolazi iz nepoznatog i bilo je jasno bez objašnjenja da je ruski čovek za nju
dao i svog cara, i svog Boga, i svoju krčmu, i celokupnu tamu unaokolo. Ta
žutobela svetlost bila je zalog nove vere, vizija budućnosti, koja se
zagonetno prelivala u smrznutom prozoru, kad bih uveče posrtao po
dvorištu idući u hladni nužnik, i baš kao i moji poetični pradedovi u
ledenim šarama video sam čarobne vrtove nove ere.
Osim sijalice, u babinoj kući bilo je još jedno čudo.
To je bio sanduk sa starim sovjetskim časopisima koji je stajao u tremu.
Baba mi nije dozvoljavala da ga diram. Činio sam to s osećanjem krivice i
moguće kazne – osećanjima koja su pratila svaki korak mog detinjstva.
Sanduk je bio zaključan, ali kad bih pridigao ugao poklopca, mogao sam
da provučem ruku kroz pukotinu koja je mirisala na vlagu i da izvučem po
nekoliko časopisa. Uglavnom su bili iz šezdesetih godina, iz vremena
mladosti mojih roditelja. Njihovi nazivi zvučali su romantično: Tehnika
mladima, Znanje je sila, Mladi tehničar. Iz njih je zračila neka čudna svetlost,
jednako zagonetna i titrava, kao i sjaj lenjinovske elektrike u zaleđenim
prozorima.
Svako ko je dugo listao stare časopise zna da svaka epoha ima svoju
vlastitu budućnost, nalik na „future in the past“ engleske gramatike: ljudi
prošlosti kao da produžuju sebe u beskonačnost pravom linijom, povlačeći
kroz svoje vreme tangentu ka večnosti.
 Tako budućnost nikad ne dolazi, jer čovečanstvo odlazi u sutra po
složenoj i slabo razumljivoj trajektoriji, čija skretanja ne može da predskaže
nijedan socijalni matematičar. Zato su svi pametni kad je već kasno. Svaka
ribooka Engleskinja sa CNBC smelo će objasniti zašto je sinoć pao evro, ali
nikad neće pogoditi šta će s njim biti sutradan ujutru, ma koliko želela da
napakosti kontinentalnoj Evropi. Eto to vam je ljudsko pređviđanje.
Budućnost sovjetskih šezdesetih bila je najdirljivija od svih nacionalnih
samoobmana.
Ljudi iz jučerašnjeg sutra, punački, staromodno podšišani, stoje u
skafanderima na naduvavanje u svojim trbatim raketama, a nad njima u
bledom zenitu klizi zaslepljujuća strela zvezdane letelice – neverovatno
lepo Podne čovečanstva.
Odmah pored, za četvrt veka ovlažene kukice slova – fantastične priče,
isto onako budalaste i čudesne kao crteži, prožete nepojmljivom energijom
koja je tada izbijala iz svih pukotina. I ako bolje pogledamo, sve je o jednom
te istom – kako ćemo pojmiti prostor i vreme, izgraditi veliku crvenu raketu
i poleteti odavde nepoznatoj majci.
Jer šta je u suštini ruski komunizam? Krenuo pijan čovek kroz snegom
zavejano dvorište ka nužniku, zagledao se u sjaj svetiljke u zaleđenom
prozoru, podigao glavu, ugledao crnu pustinju neba s jasnim tačkama
zvezda, i odjednom ga je s takvim bolom, s takvom tugom silovito poteralo
ka tim svetlima pravo s dobro poznate zapišane stazice, da ih je skoro
dosegao.
Dobro je što ga je probudilo zavijanje vukova, jer bi se inače smrzao s
njuškom u bljuvotini. A kad se probudio ispostavilo se da mu je kuća
izgorela, noge isečene staklom, a grudi probijene urednim evropskim
mecima...
Pa šta smo mi radili sve ovo vreme? Kud smo leteli u narkotičkom snu,
šta smo gradili u svom stahanovskom gulagu, o čemu smo maštali u
smrdljivim kavezima, skrivenim iza kosmičkih slika na fasadama? Gde je
nestala romantična snaga, koja je nadahnjivala naš dvadeseti vek?
Čini mi se da znam odgovor.
Ako se dugo gleda televizija tokom neke finansijske krize, počneš da
uviđaš kako je svet nalik na transformator koji patnju jednog pretvara u
zaslepljujući osmeh drugog – oni su sinhronizovani kao reklamne pauze na
kanalima CNBC i Bloomberg (na osnovu čega je, uzgred budi rečeno, i
budali jasno da je to, u suštini, jedan te isti kanal).
 Ako je svim ljudima u celini suđena određena količina sreće i muke, što
gore bude vama na duši – to će bezbrižnija biti nečija radost, naprosto zato
što muka i sreća nastaju samo u vezi jedna s drugom.
Ceo dvadeseti vek mi, ruske budale, bili smo generator koji je proizvodio
sreću zapadnog sveta. Proizvodili smo je od svoje muke. Mi smo bili veslači
na galiji koji su, sedeći u prenatrpanoj utrobi broda, pokretali svet u sunčano
jutro i umirali u mraku i smradu. Da bi se druga polovina planete učinila
polom sreće, mi se pretvoreni u pol stradanja.
Nootransformator, o kome govorim, radi na nepojmljiv način. To nije
tehnički uređaj, već mistička veza između pojava i stanja uma u
suprotstavljenim kulturama i tu vezu će, ja mislim, izučavati najveći umovi
nove epohe. Možda će neki ekonomski Kopernik vremenom objasniti kako
se komadanje SSSR-a u obojene metale pretvorilo u dot-com bum koji je
pozlatio američke domaćice, ili će pronaći neke druge sličnosti. Ali neke od
tih veza jasne su čak i meni.
Sovjetska vlast se klela da će osloboditi čoveka robovanja zlatnom teletu,
i učinila je to. Jedino što nije oslobodila ruskog čoveka pritisnutog gulagom i
kaznenim bataljonom, već zapadnog, koga je kapital morao da hrani tokom
celog dvadesetog veka, pazeći da kapitalistički raj bude fotogeničniji od
sovjetskog čistilišta.
Sada za to nema potrebe, i već je jasno kuda svet skreće. Najpre Evropa,
zatim Amerika – međunarodnim zelenašima više se ne isplati da vas hrane,
dvonožne buve. Pogledajte na ekran, slobodni narodi Zapada – Bloomberg
television će vam objasniti u čemu je stvar. Ako ne uspe Blumberg,
pripomoći će CNBC – oni imaju jednog voditelja koji, pošto odradi narednu
narudžbinu hedž-fondova, kevće kao kučence i klikće kao petlić. Upravo to
je pravi glas robno-sirovinske berze – politički korektan eufemizam za
mukanje zlatnog teleta. Nemamo na koga da se ljutimo.
Ali sada će sve biti drugačije. Sovjetski robovi neće umirati u svojim
rudnicima i rovovima da bi vaš svet učinili udobnijim. Uskoro, vrlo uskoro,
nad vas će se nadviti slepi crv kapitala, smrdljivi gospodar vašeg sveta, od
koga smo vas mi, popljuvane i prevarene budale, štitili tokom celog
dvadesetog veka.
Mi više nećemo biti pol nesreće u vašem srećnom univerzumu.
Naučićemo i sami da budemo srećni, i to je najstrašnije što možemo da vam
uradimo, jer klackalica na kojoj vi sedite nasuprot nas, nateraće vas da
tresnete u ponor. Naša težina, može biti, još nije toliko velika, ali pored nas
je Azija, gotovo probuđena od vašeg opijuma. Bon Appetit.
Ne kažem to vama, nego slepom crvu koji će vas proždirati u dvadeset
prvom veku. I niko više neće da vas gura ka zvezdama – slepom crvu ne
treba tako skup pi-ar. Count your pips and die.32
Uostalom, zavaravam se. I vas, i nas, pa čak i Azijate čeka na kraju svega
jedno te isto.
Moji potomci – ne moji lično, već moje biološke vrste – biće čupavi
trejderi niskog čela, koji će s jednakih tastatura stotinama godina
produbljivati kreditno-defoltne svopove na obalama oplićalih ekonomskih
reka. Radiće to ni najmanje ne shvatajući zašto i zbog čega to čine – naprosto
po zapovesti instinkta, otprilike kao što paukovi jedu muve. A kad pojedu
sve muve opet će početi da proždiru jedni druge. Time je, zapravo, istorija
počela i time će se i završiti.
Čeka nas novi mračni vek u kome neće biti čak ni dvosmislenog
hrišćanskog Boga, već će biti samo u crnim vodama skrivenih
transnacionalnih barki, koje će svakodnevno svojim medijskim pipcima
razgrtati najveće gadosti u ljudima da bi osigurali svoju vlast. Oni će čoveka
dovesti do takvog stepena nitkovluka, da će božanska sapatnja s njim postati
tehnički nemoguća – i zemlja će opet morati da gori u ognju koji će biti
daleko veći i strašniji od svega već viđenog.
Ja sam se, koliko sam mogao, borio s tim svetom i izgubio sam. Pošto
sam se povukao iz borbe želeo sam da u spokojnoj samoći napišem knjigu o
njoj, da bi neko podigao mač koji sam ja ispustio iz ruku. Ali sada više ne
mogu to da učinim.
Partneri iz Lenglija zaželeli su se mog društva i poslali po mene
specijalnu letelicu, obradovavši me još jednom svojim tehničkim
dostignućima – istina, video sam njihov nevidljivi helikopter samo površno,
jer sam prespavao ceo put. Zatim su sa mnom dugo i podrobno razgovarali.
Ne mogu da kažem da su bili posebno surovi – mada se ta reč u različitim
kulturama shvata na različite načine. I evo, stojim sada u svojoj ćeliji pod
hladnim iglama sočiva koja me izučavaju. Danas se završava istraga o mom
slučaju, a zajedno s njom – i nit moje sudbine.
Rekli su mi da sam u izveštajima kabulske centrale CIA dobio nadimak
„pacolovac“. Da nisu uspeli da me uhvate kao pacova, to bi moglo da se
smatra frojdističkom omaškom mojih dojučerašnjih neprijatelja. Kažem
„dojučerašnjih neprijatelja“ zato što ja sada nikome više nisam neprijatelj.
Naprosto sam umoran čovek kome predstoji strašna, neljudska odmazda.
 Sutra će u moju ćeliju ući dva čuvara s maskama. Svi oni ovde nose
ogromne nasmejane obrazine Mikija Mausa, Paje Patka i ostale nečisti, zato
da zatvorenici, tobože, ne bi prepoznali njihova lica. Ali mudžahedini znaju
da je to za Amerikance naprosto još jedan način da dodaju još malo iverja na
vatru našeg neopisivog duhovnog bola.
Čuvari će mi zavezati oči (levo oko i tako gotovo ništa ne vidi) i odvojiće
od zida alke kojima sam okovan. Izvešće me iz ćelije i povući dugačkim
hodnikom. Moja braća će čuti korake i povikati za mnom „bismila“ – ali
čuvari mi neće dati da im odgovorim.
Uvešće me u sobicu s licemernim crvenim krstom na vratima i posaditi
na gvozdenu stolicu koja stoji okružena veoma složenim medicinskim
uređajima. Zatim će s mojih očiju skinuti povez.
Islednik je rekao da će moja ličnost ostati ista, ali da će moja sposobnost
logičkog mišljenja biti „modifikovana“. Osim toga, nestaće, kako se izrazio,
moje „nepoverenje prema bližnjima“. I to, nestaće do te mere da će mi
zauvek skinuti okove.
Operacija će biti jednostavna – na moje slepoočnice i teme staviće
elektrode i nekoliko puta će zapucketati električno pražnjenje, pogađajući s
mikroskopskom tačnošću odabrane centre mog mozga. Ništa neću osetiti,
ali ću postati drugi čovek.
Kad se sve završi lekar će mi pogledati u zenice, proveriti puls, klimnuti
glavom stražarima. Dva snažna patka, ili kako ih već zovu, podići će me sa
stolice, izvesti iz laboratorije i povući kroz hodnik – a zatim će me odvući
uskim spiralnim stepenicama na podrumski nivo, odvojen od ostale tamnice
sa tri sloja zvučne izolacije.
Ima istina koje donose neopisivu muku i koje je, pošto su se otkrile umu,
nemoguće zaboraviti. Meni će pomoći da se usredsredim na jednu od njih.
Po mišljenju islednika to nije kazna, već izraz humanosti plemena al-
americi. Jer, s njihovog stanovišta, naprosto nema drugog načina da me
vrate u redove čovečanstva i oni tako postupaju sa svim velikim
mudžahedinima, čije je čuvanje suviše skupo i suviše je strašno ubiti ih. U
mom slučaju, kako se slatko našalio islednik, to će biti još i „poetic
injustice“33 (nije krio da o meni zna sve).
Uguraće me u majušnu ćeliju s kompjuterskim terminalom. Na ekranu
će biti dva grafikona USD/EUR i EUR/USD, kao na foreksu. S obe strane
monitora stajaće dve novčanice koje su mi poklonile vlada SAD i vlada
Evropske Unije – sto dolara i sto evra. Moj novac. Sešću za terminal („svi
sedaju sami“ rekao je islednik), a zatim će početi moja večna muka.
Kad počne da raste dolar, ja ću gledati EUR/USD i strahovito urlati kad
vidim kako pada cena mojih evra. A kad počne da raste evro, gleđaću
USD/EUR i strahovito urlati zato što moji đolari gube cenu. Gledaću čas
levo, čas desno i sve vreme ću se drati. Kad se umorim i zaćutim u uši će mi
udariti krici braće po borbi prepuni bola, koji takođe igraju večni foreks u
susednim ćelijama. I čim ponovo dođem do daha, počeću iznova da urlam.
Tako, s predasima samo za spavanje i obroke, čekaću svoju smrt koja je
nekud zalutala, mada ću, u stvari, već biti mrtav.
Islednik je u pravu: al-americi mi se neće svetiti. Naprosto će me primiti
u svoje pleme.
 Drugi deo

MEHANIZMI I BOGOVI
 POSMATRAČ SENKE

A ako ga naterate da gleda direktno u samu svetlost, zar ga neće

zaboleti oči i zar se neće trčeći vratiti onome što je u stanju da vidi,
smatrajući da je to zaista verodostojnije od stvari koje mu
pokazuju?

Platon

Na udvoričko pitanje „na čemu furaš?“, u smislu „šta voziš?“, koje se u

moskovskom sumraku postavlja radi brze socijalne identifikacije, Oleg
Petrov je u mladosti samouvereno uzvraćao rečima „ponekad na gljivama, a
ponekad, bogme, na ekserima“.
Kad je epoha prvobitne akumulacije stupila u fazu nestabilnog truljenja,
a Oleg prekinuo sa supstancama i ovladao materijalnim dobrima, počeo je
da uzvraća da se od stvaranja sveta apsolutno ne pomera, a da su njegova
prividna kretanja u prostoru, zapravo, halucinacije posmatrača i da upravo
na tome on jezdi.
Sa trideset pet godina do te mere je izgubio interesovanje za ljude i
poverenje u njih, da je naprosto počeo da odgovara: „Nemam kola“. I čak ga
je mrzelo da dodaje da ih nikad nije imao niti će ih imati, kao što nema ni
stalni posao, porodicu ni mesto na groblju.
O postojanju metoda saznao je sasvim slučajno, kad je kao vodič-
frilensera (to mu je bio osnovni način zarađivanja za život) pratio dvojicu
Moskovljana koji su putovali po istočnoj Indiji.
Ta dvojica su bili tipični ljudi novog milenijuma – već poznati „pederaši,
iskovani od čistog, visokougljeničnog čelika od glave do pete“, čiji je
dolazak iz bezdana naslutio Venedikt Jerofejev: besprekorno izbrušeni za
uspeh, diplomci treninga „lajfspring++”, koji su već bili blizu realizacije
svog vrhunskog dela – otvaranju sopstvenog malog biznisa za brušenje
visokougljeničnih pederaša pod nazivom „springlajf++“ ili tako nekako.
Jedan, s licem meksičkog ubice, upražnjavao je nekakav zatvoreni
tibetanski kult. Drugi, neverovatno nalik na musketara s brkovima i
bradom, već je završio s budizmom i sada je tražio kontakt sa sektom
davitelja, tagova, i iskreno se nervirao posle svakog novog debakla u nekom
od hramova boginje Kali. Ali glavni cilj putovanja bilo je stručno
usavršavanje.
Od parohijana budućeg treninga planirano je skrivanje prve plemenite
istine,34 i njena zamena najnovijim mikroprogramom ezoterijske svesti, te je
priprema krmiva išla punom parom: Moskovljani su se slikali s tajanstvenim
ruinama u pozadini (fabrika konzervi iz tridesetih godina, koju su jako
izobličili monsuni), osluškivali su vetar u lišću drveća bodhe (klice od klice
upravo onog, razumeli ste) i šaputali sveže naučene šivaističke mantre u
pravcu najstrašnije od svih slika: bilborda s reklamom indijske filijale MTS.
Odande nas je posmatrao demonski natčovek pretećeg pogleda, nalik na
čečenskog plesača koji je rešio da na sledećem folklornom festivalu postane
šahid, a uz to je imao šest ruku, i sve su bile gvozdene i završavale se
nekakvim infernalnim stezaljkama, odvrtkama i pipetama. Najverovatnije,
to je bio mladi urbani profesionalac uklopljen u svetske trendove, koji čini
jezgro i oslonac modernizatorske klase, pomislio je Oleg.
Umesto s aktivnim svetiteljima, kod kojih su čak i bogatiji čekali u redu
za ispiranje, Moskovljani su dugo razgovarali s lokalnim vodičima, a oni su
govorili na podnošljivom engleskom i vladali okultnim diskursom ništa
gore nego prave mahatme.
Jedan takav vodič, mlad momčić s bakenbardama koje su tek počele da
mu rastu, ispričao im je prilično standardnu priču o letećem pustinjaku, koji
je deset godina živeo na vrhu lokalne planine. Za sve to vreme pustinjak se
hranio jedino zmijskom silom kundalini koja mu se penjala uz kičmu.
Prevodeći, Oleg je podrugljivo pomislio da bi lokalna vlast trebalo da u vezi
s tom tehnologijom organizuje ovdašnji Program ishrane.
Upravo tada je vodič dodao nešto, što Oleg nikad ranije nije čuo:
– Osim toga, on je bio ukrotitelj senke...
Oleg je tako preveo. U stvari, vodič je upotrebio izraz „shadow speaker“,
što se moglo razumeti na razne načine – kao „onaj koji govori sa senkom“ i
„senka koja govori“
– Šta je to? – upitao je jedan od Moskovljana.
Tada Oleg učini nešto neshvatljivo. Umesto da prevede pitanje, prezrivo
odmahnu rukom.
– Ogranak posmrtnog kulta – rekao je nasumce – razgovaraju s
duhovima predaka. Prave se da razgovaraju... Čisto šarlatanstvo – naravno,
nema realnu vrednost.
Zanimanje Moskovljanina splasnu i on upita nešto o kundalini.
– Specijalnim disanjem se mora vršiti pritisak na muladharurado poče
mladi Indus – ali pre toga svakako moraju biti otvorene sve čakre. Mogu da
preporučim jednog sadua koji će vam dati najpreciznija uputstva...
Zatim je sve bilo kao i obično.
Na rastanku s vodičem, Oleg uze njegov telefon.

1
Uveče su Moskovljani-lajfspringovci iskazali svoju toplu ljudsku stranu –
nakljukali su se ketaminom, veterinarskim preparatom koji svest psihonauta
prenosi u prostore psećeg zaborava, što je dimenzija čistog duha (jer Atman
je svuda), kupljenim u hotelskoj apoteci.
Dok su gosti bludeli u duhovnom kosmosu među odsečenim psećim
repovima i ušima, Oleg je imao funkciju bebisitera, a kad je aktivna faza
tripa prošla i počelo razmatranje stečenog psihodeličnog iskustva („ma
kažem ti, u Rusiji su creva kratka i petlja slaba, a u Indiji su dugačka, toliko
da ne možeš da im vidiš kraj – upravo zbog toga je sva ta jebena
prljavština...“), on je neprimetno izašao, telefonirao mladom vodiču i
dogovorio se da se nađu u jedinom lokalnom restoranu, u kome je moglo da
se jede bez rizika po život.
Indus ga je čekao za stolom pod otvorenim nebom. Odatle se pružao
pogled na planinski lanac, u kome je svaka planina bila stanište nekog
lokalnog boga, a svaki od tih bogova je, opet, bio lokalna emanacija ili Šive,
ili Višne, ili Brahme.
– Shadow speaker? – Indus ponovi pitanje. – Koliko novca želiš da
potrošiš? Mogao bih da ti organizujem ekskurziju u jedan malo poznati
hram...
Oleg mu dade petsto rupija.
– I ja sam vodič – rekao je. – Zarađujem na isti način kao i ti, tako da
nemoj da me zamajavaš. Lopov ne treba da krade od lopova. Profesionalci
ne treba da varaju jedni druge. Ispričaj mi šta o tome znaš.
Mladi Indus uze novac i osmehnu se.
– U stvari, znam malo – rekao je. – To je legenda. Smatra se da će ti
senka, ukoliko se dugo koncentrišeš na nju, odgovoriti na pitanja i pokazati
istinu.
– I to je sve?
– To je sve.
– A gde mogu da dobijem detaljnija uputstva?
Tada vodič po drugi put iznenadi Olega. Reče mu:
– Podrobnije informacije u principu mogu da se dobiju. Mogao bih da ih
smislim sam, a mogao bih i da ti posavetujem da odeš negde da ih tražiš. Ali
ako lopov ne treba da krade od lopova, reći ću ti istinu. Druga uputstva ne
treba tražiti, zato što sam ti sve neophodno već rekao.
– Ali treba da znaš kako tačno da se koncentrišeš na senku.
– Nisi razumeo – reče vodič s osmehom. – Sve će ti reći senka. Treba da
pitaš ne mene, nego nju. Metod se sastoji upravo u tome...
– Pa valjda treba i nekakva pouka da bi to radio u praksi?
– E pa ovo je upravo to.
Oleg podiže pogled na sagovornika.
Već je pala noć. Mračno nebo sa siluetama planina činilo se kao prastari
prljavi tepih, umašćen potiljcima nebrojenih mangupa, i Indus koji je sedeo
nasuprot Olegu se odjednom učini ne kao mladić, već naprotiv kao drevni
starac, glavni lopov tog zanata, u koji je upravo drsko ubrojao i sebe. I još
mu je kroz glavu proletela misao da pustinjak, o kome je Indus pričao, i sam
Indus, jeste jedan te isti vrač, koji je osim da leti nebom i razgovara sa
senkom, osvojio još jednu magijsku tehnologiju – umeće da se pravi da je
mladi vodič i da za malu nadoknadu pripoveda čarobne priče o sebi.
Olega obuze strah. Izvuče iz novčanika novu novčanicu od hiljadu rupija
i molećivo je pruži vodiču – kao da sebe stavlja pod zaštitu Gandija
prikazanog na banknoti. Indus strogo pogleda Olega, ali novac uze.

2
Sutradan ujutru, turobni posle veterinarskog tripa, Moskovljani počeše
da se spremaju natrag u predele kratkih creva. Istina, meksički ubica, buneći
se glasno protiv lokalne nehigijene, drskosti i aljkavosti domorodaca,
uporno je predlagao da se ide u Varanasi (da se „pogleda kako spaljuju te
kurtone“), ali nije uspeo da ubedi musketara da krenu na svete obale Ganga
– musketar je bio apatičan.
Oleg je definitivno potvrdio svoje mišljenje da je glavni problem
visokougljeničnih momaka u motivaciji: imali su je samo tokom treninga,
kad je u vežbaonici trebalo redovno referisati o pređenom radu, a zatim je
nestajala i oni su se pretvarali u istu supstancu kakva su bili pre, jedino s
tragovima viljuške. Uostalom, lajfspringovci su plaćali dobro i Oleg ne
htede da im poveri svoja razmišljanja.
Pošto ukrca Moskovljane u avion, Oleg prebroja novac. Ako uzme u
obzir i prećutno ušteđeno, nakupilo se zlatne prašine još za čitava tri meseca
skromnog života u Goi. Imao je čak i za avion.
Oleg je najpre otišao u Palolemu – to je bila njegova omiljena plaža na
jugu. U malom udobnom zalivu nikad nije bilo velikih talasa, palme su rasle
uz samu vodu, a ujutru, otprilike u šest sati kad su ribari izbacivali ulov na
obalu, privučene ribom počele bi strašno da krešte vrane – baš kao u
Moskvi. Bilo mu je prijatno da probuđen njihovom grajom pogleda u tamni
prozor, pomisli da je kod kuće i da je napolju decembar, a zatim da se priseti
kako za jedan sat može da ode na plažu.
Koračajući po jutarnjoj plaži pored usnulih krava i prodavaca bižuterije
što su hteli da se rukuju s njim, Oleg pogleda svoju senku. Senka je ćutke
gledala u njega, i njemu pade na pamet da vreme za nju teče u drugom
pravcu.
Ona je ujutru bila dugačka i tanka, sramno uskih ramena i izlomljenog
vrata, a u podne se pretvarala u stamenog klinju malene glave. Istina,
potom je opet počinjala da se izdužuje. Ispostavljalo se da se senka rađa kao
izmožđeni starac, nekoliko sati se podmlađivala, a zatim se opet kretala ka
smrti. Oleg je na pesku nacrtao grafikon: životno doba senke menjalo se u
toku dana tako da je to podsećalo na slovo „V“ s donjom tačkom na
podnevu.
Zanimljivo, pomislio je, kad bi čovek na rođenju imao sedamdeset,
sredinom života se podmladio i postao petogodišnjak, a onda opet počeo da
stari? U podne bi imao telo deteta i iskustvo zrelog čoveka...“
Njegovo sledeće otkriće bilo je, u stvari, očiglednost o kojoj ranije
naprosto nije razmišljao.
Senka bi proživela ceo svoj život za jedan dan. A on ima već trideset pet
godina. To znači da nije imao nekakvu jednu, stalnu senku – bilo ih je trista
šezdeset pet svake godine, a za ceo život pred njim je prošlo više od deset
hiljada bića koja žive obrnuto. I samo njihova krajnja međusobna sličnost i
ćutljivost dopustili su mu da tako dugo bude u zabludi, smatrajući pravu
procesiju senki za jednog te istog saputnika.
„Ali kakvog onda ima smisla razgovarati sa senkom? Šta ona može da
zna ako živi kraće od najmanjeg insekta?“
Razmislivši, Oleg je shvatio da nije sve tako jednostavno. Jednodnevni
leptir (odnekud se setio da ih zovu „efemerijade“) zaista je živeo samo jedan
dan, ali niko ne bi taj dan cenio više nego on. Za njega je to zaista bio upravo
„last day of your life“,35 o kome je svojevremeno pevao Fil Kolins. Dakle,
niko nije mogao da pruži bolji savet kako da se taj dan iskoristi...
Pošto svrati u internet-kafe gusto oblepljen slikama sedobradog starca
pored oltara na kome gori vatra (pričljivi gazda mu je rekao da je to Sai Baba
u prethodnoj inkarnaciji), Oleg nekako sroči reč „efemerida“ od
kopipejstovanih ruskih slova, ubaci je u gugl i pročita:

„Predsmrtni ples jednodnevnih leptira je neverovatno lep. Ovi laki i nežni

insekti prozračnih krila žive samo jedan dan ili čak samo nekoliko sati. Oni svi
zajedno izlaze iz larvi, koje borave u vodi 2-3 godine, da bi u vazduhu otplesali
bračni ples i umrli. Njihov karakterističan let može se primetiti u tiho vedro veče.
U početku, brzo mašući krilima, leptiri se dižu uvis. Zatim staju i zahvaljujući
velikoj površini krila lagano, kao padobranom, spuštaju se nadole...“

Iz nekog razloga na njega je ostavilo utisak to što efemeride takođe lete u

vidu pomenutog slova „V“, koje je nacrtao na pesku dok je razmišljao o
starosti senke.
Kad je izašao napolje na dogorevajući ničeanski zalazak (posle nekoliko
putovanja u Varanasi svi indijski zalasci činili su mu se kao kremacija Boga),
od njegovih nogu protegnu se ka istoku tamna silueta. Dok je on lutao po
internetu, senka ga je čekala ispred vrata.
Iznenada, Oleg se nečega seti. Kratak život senke bio je, po svoj prilici,
podeljen na periode budnog stanja i spavanja. Spavanje su bili oni momenti
kad je sunce zaklanjalo oblake ili kad bi on ušao u neku zgradu, senka je
privremeno nestajala. Ako su, kao u onom internet-kafeu na zidovima
gorele raznobojne sijaiice, senka se udvostručavala ili utrostručavala
menjajući oblik, i to su bili njeni snovi. Ali on je sada izašao na večernje
sunce, ona se probudila i počela da govori s njim – ta misao mu je pala na
pamet.
 Čini se da su mu se senke već nekoliko dana obraćale. A on se nikako
nije usuđivao da stupi s njima u razgovor.
„Sutra“ – pomislio je.

3
Sutradan ujutru Oleg je krenuo na plažu s čvrstom namerom da postavi
senki neko pitanje. Pošto je raširio prostirku s narandžastim „om“ pored
prevrnutog čamca, seo je leđima okrenut suncu. Kad su mu se misli u glavi
malo slegle, preneo je pogled s čamca na pesak, gde ga je već čekala senka.
Pred njim je bilo čudno biće široke karlice, čija su se ramena vrtoglavo
sužavala i završavala se malom okrnjenom glavom. Oleg ga je usredsređeno
posmatrao gotovo pola sata, ali ništa zanimljivo ili neobično nije se
dešavalo. Istina, ponekad bi počelo da mu se pričinjava da se senka uzdiže
nad njim – kao da je bila ogromna, suncem ugrejana toliko da su joj obrisi
treperili, statua od tamnog kamena do koje je dopuzao u pustinji.
Ubrzo Oleg shvati da ako želi, taj doživljaj može da zadrži. Počelo je da
mu se čini da se nalazi u podnožju statue i da je vidi iz istog ugla iz koga
mrav vidi čoveka koji se nad njim naginje. Na trenutak se setio drevnih
bogova kojima se čovečanstvo nekad klanjalo – takvi su, verovatno, bili i
oni.
„Pitanje, – setio se – treba da postavim pitanje...“
Nekoliko sekundi je prebirao razne tričarije, koje su mu odmah navrle u
glavu. Iz nekoga razloga mu se činilo da pitanje treba da bude ozbiljno.
„Šta me čeka“ – formulisao je najzad.
Sekundu ili dve ništa se nije dešavalo, a zatim se levo od statue pojavila
stena od istog takvog kamena i polako počela da je preklapa, sahranivši pod
sobom kamenog diva. Sve se desilo u tišini, kao u vreme epske katastrofe,
kad je rastojanje do objekata posmatranja suviše veliko za zvučne talase.
Posle toga je već bilo nemoguće zamisliti statuu, a čim je ona nestala,
Oleg je video dve debele tetke kako hodaju plažom iza njegovih leđa.
Ženski glas je rekao na ruskom:
– Čini se da imam čir. Jutros se probudim, a evo ovde me tišti... -Pa ne
mora da bude čir – reče drugi glas razložno – možda je to od njihove masale.
Ovde je masala takva da ti ne treba nikakav čir...
 Oleg ne mogade da se uzdrži, okrenu glavu i pogleda za ženama. Ličile
su na niskobudžetsku predstavu u pozorištu lutaka: kao da je neko uze dve
prezrele kruške i ispod njih pokretao nabrekle prste, imitirajući noge.
„Šta znači ovaj odgovor? – pomisli Oleg. – Dobiću čir na želucu, šta li?
Uostalom, to nije rekla senka, nego tetka... Ne. Smisao je verovatno u tome
što je jedna senka preklopila drugu i obe su se slile u jednu celinu, tako da je
izgubljena svaka predstava o individualnosti... Sjedinjavanje s prauzrokom?
Susret s Bogom? Ili... Hm... Susret sa ženom?“
To je, u stvari, bilo aktuelno i, u svakom slučaju bolje nego čir. Poslednja
Olegova ljubav završila se pre dva meseca.
Devojka Katja bila je lepa, pušila je travu, slušala grupu „The Third Man“
– dobro poznat ženski glas koji na engleskom peva o tome da ne postoji ni
danas, ni sutra, već samo večnost sada, kao i o Govindu (Katja je čak bila
upućena u to da je to aspekt Krišne koji napasa krave, i da je istog korena
kao i reč „govedina“). Zanimale su je i knjige Ošoa i joge, ali je na kraju
odbila da zajednički koriste polni čin kao simbol celovitog doživljaja
bivstvovanja i odbegla zubaru Azerbejdžancu.
Oleg primeti da je zaronio u neprijatne uspomene i potrudi se da ih brzo
protera. Za sada se opštenje sa senkom razvijalo na nezadovoljavajući način.
„Ako je to neki znak – pomislio je – onda o njemu mogu da pitam senku.
Zato što o svemu treba pitati samo nju... Dakle, da li je to znak? Susret s
Bogom? Susret sa ženom? Šta je to?“
On ponovo pokuša da se usredsredi, ali koncentracija mu je bila
poremećena i ma koliko zurio, trudeći se da umesto senke, koja je
podrhtavala na vrelini, ugleda statuu – nije mu polazilo za rukom. Možda je
reč bila o tome da se sunce već diglo na nebu i senka je izgubila jutarnju
treperavost – pomerila se u stranu i postala kraća i gušća. Olegu pade na
pamet da sada podseća na ogromnu kazaljku na satu.
Ta kazaljka je pokazivala na plavu građevinu pokrivenu crepom. S plaže
se video samo njen ugao oivičen palmama.
„Dakle – pomisli Oleg s olakšanjem – znak koji naprosto ne može biti
jasniji... Treba da odem da vidim.“
Ispostavilo se da je građevina, stisnuta između zadnjeg reda koliba na
plaži i slepog zida restorana na obali, „centar ajurvedske masaže“. Iako je još
bilo rano, centar je već radio; štaviše, čak je ispred njega stajao red u kome
su bila dva progresiva ruska Izraelca (do ovog zaključka Oleg je došao na
osnovu njihovih konopljano-ivritskih majica). Obojica su bili ćelavi, s
naočarima, donekle knjiškog izgleda, i bili su zaneti razgovorom.
– Šta je ženidba sa stanovništa fizike tog procesa? – pitao je jedan. – To je
kad čovek povede nešto sa sobom u budućnost da pojebe, a to se usput
usmrdi.
– Upravo tako – kikotao se drugi, s nelagodom pogledajući ispod oka u
Olega. – Žena predlaže krajnje nekorektan ugovor. Kupiti za sav novac
mnogo istovetne robe, na veliko, za ceo život. Ali ta roba se brzo kvari! Čak i
ako je u početku veoma dobro, to vrlo brzo postane veoma loše. A muškarcu
treba malo, ali da bude sveže i raznovrsno. I to je, uzgred budi rečeno,
zakon prirode koji zahteva širenje genoma, a ne mišljenje nekakve crkvene
javnosti ili klimakteričnih feministkinja koje u ovom životu neće više da
tresne niko osim moždanog udara. Ukratko, sasvim različiti biznisplanovi...
Iz ovog razgovora je već bilo jasno da je pred ajurvedom budućnost
(ovako rano – iznenadio se Oleg – nema druge, kriza je). Obično ga takve
avanture nisu privlačile, ali današnje uputstvo senke bilo je više nego jasno.
Ispostavilo se da je ajurveda-maman sredovečna ugojena žena. Primala
je ispod gravire s predstavom radže koji doživljava radosti života pomoću
dve šakti okrugle od sala. Maman upita kakva masaža bi gospodinu bila po
volji. Čuvši da bi to bila baš ona kao na slici, pozva ga prstom da dođe iza
zavese. Oleg se već uplaši, ali se pokaza da ipak nije računala na sebe.
Uzgred budi rečeno, nije imao čemu da se raduje. Preostale dve maserke
bile su isto tako gojazne kao i ajurveda-maman, samo su bile mlađe. Oleg je,
naravno, znao da se gojaznost žene u lokalnoj erotskoj tradiciji smatra
šikom, nečim poput dodatnog kompleta zlatnog nakita – pa jasno je da
radža ne prisiljava svoje šakti da se hrane supom od kundalinija. Ipak,
prestrojavanje opažaja nije nastupilo odmah.
Tokom marljive gumirane procedure Oleg nije razmišljao o onome što se
dešava, već o tome da su braća po jeziku i kulturi, koji su se bučno odmarali
iza zavese, mogli da se naoružaju još jednom biznis-strategijom: da se čaršav
kojim ultraortodoksni pokrivaju partnerku dopuni rupom za đoku, kao i
časopisom Plejboj raširenim preko njenog lica. Tada bi, ako bi se često
menjao časopis, onoga što se ponese u budućnost moglo biti dovoljno dugo,
čak i u slučaju pogrešnog biznis-plana.
Ceo naredni dan on se sa zadovoljstvom prisećao dvojice izraelskih
turista – kao da su upravo oni bili krivi zbog njegovog moralnog pada.
„I što li toliko vole Gou? Verovatno ih podseća na vavilonsko ropstvo...“
Senku je takođe posmatrao s blagim gađenjem. Ali nju nije trebalo kriviti
ni za šta, naprotiv: ona se trudila koliko je mogla. Nevina jednodnevka – šta
je drugo mogla da ponudi?

4
Sutradan ujutru Oleg je osetio snažnu želju da ode s Palolema. Pošto se
iskobelja na sunce iz svoje kolibe, on raširi kartu Goe, i posle kratkotrajne
procedure vračanja, senka njegovog malića zastade u predelu plaže Vagator
na severu. Bilo mu je potrebno nekoliko sati da tamo stigne, te poče da
pakuje stvari odmah posle doručka.
Do večeri Oleg je već našao utočište na novom mestu u krenuo na večeru
u „Curlies“, bar na obali koji je po prostoru bio nalik na bioskop u kome se
umesto filma prikazuje zalazak na moru.
Kosmopolitska mladež sedela je za stočićima okrenutim ka moru i pila
sveže ceđene sokove. Duž obale šetala su dva mišićava anabolična
snagatora, od onih koji počnu sa sto kilograma a završe pre četrdeset pete
godine. Goa... Mršteći se zbog suviše glasne muzike, Oleg je njušio miris
marihuane koji je dopirao čas s jedne, čas s druge strane i razmišljao.
„Zašto sam pomislio da su to zaista bili znaci senke? Možda je naprosto
reč o autosugestiji? Postoje takozvane Roršahove mrlje – obične brljotine na
papiru. Svako ko ih gleda doživljava ih u skladu sa svojim psihičkim
problemima. Jedan vidi mačke, drugi okrvavljene dečake, treći Puškina,
četvrti rimskog papu... Možda sam i ja svoju senku pretvorio u nekakvu
Roršahovu mrlju? Ali kako to da se na mestu koje je ona pokazala zaista
našao taj ajurvedski bordel? I kako to da je radio još od jutra? Tako nešto se
ovde naprosto ne dešava...“
Uskoro je završio večeru. Suncu na nebu ostalo je još sasvim malo života,
i Oleg pomisli da je to za danas poslednja mogućnost da zatraži uputstva od
senke.
Senka mu je bila desno iza leđa. Oleg se okrenu.
Senka je pokazivala na crnobradog čoveka koji je sedeo za susednim
stolom u kožnim sandalama, kratkim pantalonama, raskopčanoj svilenoj
košulji i s tamnim naočarima.
Čovek je ličio na avganistanskog narkopartizana. A sasvim je mogao da
bude i pariski bankarski činovnik na odmoru. Ili bhakti – tragalac za istinom
koji se nada da će je naći u prašini kraj učiteljevih nogu.
Tačna je, po svoj prilici bila poslednja pretpostavka. Oleg je među gustim
crnim dlakama na grudima nepoznatog primetio nešto poput medaljončića-
ikonice sa slikom sedobradog starca: njegove slike je već video u internet-
kafeu na Palolemu.
Znak senke najzad postade jasan.
Oleg se osmehnu, uze čašu s lasijem od banane i odlučno sede za sto
neznanca.
– Izvinite – obrati mu se na engleskom – pomislio sam da vam zaklanjam
pogled na zalazak sunca.
U momentu on shvati da postupa u potpunoj saglasnosti s tehnologijom
pikapa, a ovladavanje njome, kako su ga učili Moskovljani koji su upravo
otišli, jeste prvi stupanj ka visinama lajfspringa++. Sused za stolom sasvim je
mogao da zaključi da pred njim sedi peder koji traži partnera. Ta misao mu
nije bila prijatna.
– Oprostite zbog nametljivosti – brzo nastavi Oleg – ali hteo bih da vam
postavim jedno pitanje.
– Da?
– Ko je taj čovek?
Oleg pokaza medaljon na grudima sagovornika. Ovaj se osmehnu.
– Zašto pitate?
– Reč je o tome – reče Oleg – što sam već video takvu sliku i veoma
poželeo da saznam ko je to? Čuo sam da je to Sai Baba u prošlom ili
pretprošlom životu. Da li je to istina?
Sagovornikovo lice postade ozbiljno.
– Ukoliko se u vama rodila takva želja – odgovori on – to znači da ste vi
već u kontaktu s Bhagavanom. Njegova je milost bezgranična.
On okrenu svoj medaljon i Oleg ugleda poznatu sliku Sai Babe u
narandžastoj košulji, glave nalik na sredovečnog Džimija Hendriksa.
– Tačno ste rekli. Ova inkarnacija Bhagavane zove se Satja Sai Baba. A
ovo je – bhakti vrati medaljon u prvobitni položaj, i Oleg opet ugleda
sedobradog starca s bokserskim nosom – Širdi Sai Baba. U stvari, to je jedna
te ista večna nadsvetska suština, jedino što je ljudi zbog pomračene
percepcije vide kao fizičko telo, jednom ovakvo, drugi put onakvo. Uskoro
ćete sve saznati i sami, glavno se već dogodilo...
I bhakti se osmehnu drevnim indijskim osmehom, prisilivši Olega da se
seti mladića, turističkog vodiča.
 – Širdi Sai Baba? – upita Oleg. – A kad je on živeo?
– Dostigao je mahasamadhi hiljadu devetsto osamnaeste godine. Širdi-
baba smatra se svetiteljem i kod muslimana, i kod hinduista. U svojoj
džamiji on je održavao svetu vatru, ne dajući joj da se ugasi. To je bio njegov
način služenja, njegova praksa. Možda ste na jutjubu videli kako Satja Sai
Baba materijalizuje pepeo? Najpre vrti rukom u vazduhu, a zatim sipa
direktno iz prstiju. To je pepeo upravo one vatre koju je održavao u
prethodnoj inkarnaciji! Prsti Bhagavane mogu da dotaknu vatru koja se za
ostale ljude ugasila pre sto godina. Eto šta znači biti izvan prostora i
vremena... Možete li to da zamislite?
– A zašto je to činio? Mislim, zašto je održavao vatru?
– Zašto? Pa zašto sada zalazi sunce? Zašto će sutra ponovo da izađe? To
pitanje može imati sto odgovora, u zavisnosti od toga ko pita i ko
odgovara...
Oleg je razumeo da bhakti naprosto ne zna. Ali on sam je već znao.

5
Internet-kafe, najbliži njegovoj kolibi na Vagatoru, bio je ukrašen
slikama slonoglavog Gospoda Ganešija. Crtež je bio liberalno nemaran i
demonstrirao visoku spremnost hinduizma za takmičenje sa Diznilendom i
mangama. Smeštajući se ispred zamašćenog kompjutera (piratski „vindouz“
je bio veoma spor i takođe se iz nekog razlog činio umašćenim), te Oleg
stiže da razmisli o konkurentnoj sposobnosti religija.
Kod hinduizma je sve bilo na gomili, i sam Oleg je bio najbolji dokaz za
tu tezu. Budizam je, po svoj prilici, takođe mogao da se uklopi u tkivo
savremenog sveta – tibetanske lame su vodile ozbiljan posao na Zapadu, a
ceo treći svet je trgovao stilizovanim slikama Bude naporedo sa Če Gevarom
i domaćim kopijama Vorhola. Ali s hrišćanstvom je bilo problema. Čak i u
Goi, portugalskoj enklavi punoj katoličkih crkava, vera rimskih papa nije
uspela da stvori veselu savremenu slikovitost.
Istina, u jednom taksiju Oleg je video figuricu Deve Marije koja gazi
zmiju. Razgovorljivi taksista, koji se predstavio kao katolik, objasnio mu je
da je zmija – vahana Bogorodice, to jest njena sakralna životinja-transporter,
kao što je Šivi bik ili Ganeši miš. Ali to, najverovatnije, nije bila potvrda
vitalnosti učenja, već naprosto međukulturni nesporazum. A tek
pravoslavlje na tom prezasićenom tržištu apsolutno nije imalo šta da traži,
osim svojih grobova.
„A, uostalom, šta ja tu...“
Na ekranu su već bili jutjub i Sai Baba.
Ispostavilo se da se nije sve svodilo samo na pepeo iz prstiju. U naletu
neobuzdane stvaralačke radosti svetitelj se bavio materijalizacijom
predmeta – oni su nastajali neposredno u njegovoj ruci pošto bi njome neko
vreme vrteo u vazduhu. To su uglavnom bili takozvani lingami, nalik na
zlatna jaja različite veličine, što je Olega nateralo da se seti Pirgave Koke. A
jedan spot je čak govorio o materijalizaciji zlatne ogrlice u prisustvu
premijera – u napomeni je pisalo da ovaj snimak nije dospeo u vesti zato što
je avatara izdala uobičajena spretnost ruku i on suviše dugo nije mogao da
napipa ogrlicu na dnu ritualnog kovčega koji su držali asistenti.
Oleg se namršti i poče da čita komentare.
Neki su ukazivali na nizak profesionalni nivo trika, drugi su govorili o
tome da neverica i tama stvaraju zavesu za božansku svetlost, i svako vidi
samo ono što mu dopušta karma. Treći, najistančaniji, tvrdili su da upravo
dvosmislenost događaja čini mogućim prisustvo avatara u svetu zaronjenom
u tamu: da mudri Bhagavan nije ostavio mogućnost za sumnje i nevericu,
demoni mraka odavno bi otpremili njegovu fizičku ljušturu za Isusom,
lišivši ga mogućnosti da izabranom delu čovečanstva pomogne svojim
prisustvom, i zato prividno nesavršenstvo njegovog postupka upravo i jeste
savršenstvo u apsolutnom smislu. Ali Olega, kao iskusnog vodiča, sve to nije
zanimalo. Pogledao je još nekoliko spotova. Senka koju je bacao Sai Baba
ničim se nije isticala.
„Senka Sai Babe s tim nema veze. On je sam. senka, jer je nova
inkarnacija naprosto otelovljenje senke koja pada iz prošlosti. Štogod da se o
njemu misli, Satja Sai Baba je veoma značajna senka.
Pitanje je samo kako je prethodnik uspeo da je odbaci... Uostalom,
pitanje i nije neko naroćito. Nejasni su samo neki tehnički detalji...“
Od Širde Sai Babe ostalo je samo nekoliko crnobelih fotografija. Oleg je
dugo krstario po internetu pokušavajući da nađe tačnu shemu oltara na
kome je Širdi Sai Baba održavao neugasivu vatru. Nije uspeo da nađe bilo
šta zanimljivo.
Onda je Oleg prešao na izučavanje čarobnih fenjera i svetiljki za
pozorište senki. Kad se u internet-kafeu iznenada ugasilo svetlo (kompjuter
je, srećom, nastavio da radi), Oleg je promrmljao: „I akumulator
neizostavno“.
Krajem drugog sata već je znao šta treba da uradi i kako. Čak je nacrtao
približnu shemu.

6
Tri akumulatora i invertor (standardni pribor u Goi zbog čestih
isključenja struje) Oleg je kupio od sredovečnog Šveđanina koji je prodavao
svoju starudiju pred povratak u domovinu. Na Šveđanina je ukazala senka.
Tačnije, ne na samog Šveđanina, već na turistički biro, u kome je Oleg tražio
informacije. Šveđanin je bio sused žene koja je tamo radila.
Tehnika je bila stara, ali pouzdana. Kao izvor svetlosti Olegu je poslužila
ulična svetiljka u belom kućištu, takođe kupljena od Šveđanina, koji mu je
pri tome rekao da sijalicu neće morati da menja još desetak godina. Svetiljka
je bila dovoljno jaka i veoma lako se pričvršćivala – mogla se okačiti bilo
gde. Kao ekran mu je poslužio zid kolibe od šperploče.
Princip koji je Oleg otkrio bio je veoma jednostavan.
Senka je umirala svaki dan i njen život je bio suviše kratak da bi se
zavirilo izvan njegovih granica.
Razlog je bio u tome što je senka zavisila od sunca, a sunce se rađalo i
umiralo svakoga dana. Tako je, barem, bilo za čoveka starine, kao i za senku
koja je, kako je Oleg osećao, u izvesnom smislu takođe bila čovek starine.
Dakle, trebalo je stvoriti veštačko sunce koje danima neće zalaziti, kako bi
od nje mogao da se rodi homunkulus. Oleg je bio siguran da je Širdi Sai
Baba upravo zbog toga održavao vatru na oltaru.
Znao je da će tokom dugotrajnog ogleda morati više puta da izađe sa
svetlosti veštačkog sunca i u tehničkom smislu senka će svaki put nestajati,
ali to nije bilo važno.
Reč je o tome da je senka, u suštini, bila svetlost, nekakav njen poseban
produžetak. To je bila, da tako kažemo, svetlost sa znakom minus,
maskirana, ali ipak svetlost. Razmišljajući o tome, Oleg se čak setio citata iz
svoje omiljene knjige:

„Kako bi izgledala zemlja kad bi sa nje nestale senke? Jer senke nastaju od
predmeta i ljudi. Evo senke mog mača. Ali ima i senki drveća i živih bića. Da možda
ne želiš da zguliš celu zemljinu kuglu i ukloniš sa nje sve drveće i sve živo zbog
tvoje fantazije da uživaš u golom svetu? Glup si.“

Bilo je jednostavno dokazati da je senka preobučena svetlost. Senka nije

mogla da postoji bez svetlosti, a svetlost bez nje – do mile volje. Upravo to bi
Levi Matej mogao da odgovori Volandu na krovu biblioteke „Lenjin“, da je
imao veze sa bilo čim ozbiljnim, osim s judejskom poreskom službom.
Da bi se odnegovala dugovečna senka, trebalo je imati izvor neugasive i
nepromenljive svetlosti. Tada bi oni neizbežni trenuci kad njegovo telo
napusti svetlosni krug inkubacione svetiljke (Oleg je tako krstio svoj
pronalazak) za senku bili samo snovi.
Niko nije mogao da se doseti ove najjednostavnije tehnike očigledno,
zato što nije posmatrao stvari iz tog ugla. A ljudi koji su imali tehničke
mogućnosti da odneguju senku nisu znali da mogu s njom da razgovaraju.
Uostalom, neki su to i mogli da znaju. Upravo time se, mislio je Oleg, mogla
objasniti, recimo, Hitlerova privrženost životu u bunkeru, mada se nije
pouzdano znalo da li je tamo bilo svetiljki koje su neprekidno gorele ili su
ih, ipak, isključivali.
Adeptima senki potencijalno su se mogli smatrati rastamanski36
aktivisti, koji su odgajali biljke snage pod snažnim reflektorima u
zamračenim stanovima i opsluživali personal Večnih vatri federalnog
značaja (Oleg je da čitao rejonski oltari funkcionišu na tabletama alkohola u
prahu i da je njihov plamen večan samo u uzvišenom prenosnom smislu).
Ali malo je verovatno da je neko od tih ljudi u Indiji posvećen u posmatrača
senke.
Najpre je Oleg izazivao veliku radoznalost gazde gesthausa: po nekoliko
puta dnevno mu je kucao na vrata sobička i nepoverljivo razgledao
akumulatore, priključene na invertor nalik na skup DVD-uređaj, nešto kao
aparat za prebacivanje jednosmerne struje u naizmeničnu. Ali nije imao za
šta da se zakači. Svetiljka koju je Oleg kanapom okačio za kuku na plafonu
nije mogla da izazove požar, jer je visila nisko iznad kreveta, a razmak
između ziđa i šperploče bio je više nego bezbedan.
Oleg je svoj izum objasnio time što se detinjstva veoma plaši mraka, te
mu je iz zdravstvenih razloga potrebno da ima stalni izvor svetlosti, jer
inače ne bi mogao da spava, pa čak ni da ostane sam. Gazda mu nije
poverovao, ali je na kraju ipak samo odmahnuo rukom.
 Sad je senku mogao da učini dugovečnom.

7
Ritual je nastao sam po sebi i bio je jednostavan. U njegovoj kolibi bila su
dva kreveta. Svetiljka je visila iznad jednog od njih. Oleg bi seo u pozu
lotosa, okrenuo leđa izvoru svetlosti i gledao u zid ispred sebe.
U lotosu, naravno, nije bilo nikakvog posebnog smisla, naprosto je
svojevremeno naučio da dugo sedi u toj pozi i bilo mu je žao da to ne
iskoristi.
Senka se u početku ni na koji način nije oglašavala. Pred njim je naprosto
bio otisak tela, fotografski jasan, s mnoštvom naglašenih detalja. Postepeno,
Oleg je prestao da fokusira pogled i dopustio je očima da se slobodno
pomeraju.
I tada je sve počelo.
Senka je počela da se udvostručuje i na preseku njenih polovina nastajali
su se nejasni kalejdoskopski efekti različitih nijansi sivog. Bilo ih je toliko da
je bilo zanimljivije posmatrati njih, nego gledati neki film.
Kad bi se siluete ođmakle jedna od druge, Oleg bi dobio dve glave. Tu se
opet uključivao efekat Roršaha: mogao je pred sobom da vidi tandem
medveputa, a mogao je, recimo, da vidi čašicu (ona se pojavljivala kad bi
toliko iskosio oči da se siluete potpuno razdvoje i među njima pojavi tanana
svetlosna nožica). Mogao se videti i trozubac Šive, koji je nastajao od čašice
prilikom ponavljanja mantre „om nama šivaja“ i unutrašnje spremnosti za
manje čudo.
Kad bi se polovine senke malo razmakle, mogli su se videti tako tanani
efekti kao što je glava vanzemaljca (različitog stepena izmoždenosti) i vrh
koplja sudbine (on je nastajao iz tračka svetlosti u predelu vrata).
Ponekad bi počelo da mu se čini da su glava i ruke nešto pridodato i
nestabilno, a da u osnovi njegovog bića leži pouzdan neorganski
pravougaonik dvostruke praznine. Isto tako, bila je prisutna velika količina
različitih deformisanih svastika i astečkih profila, ali Oleg nije na njih
obraćao pažnju.
Ponekad su posle dugog posmatranja polovine senke počinjale da se
ponašaju na različit način. Jedna, iz nekog razloga obično desna, odjednom
bi se okrenula iz profila i podigla udvorički nazdravičarski pehar nekom
zaboravljenom despotu, ili se ukočila u nekoj retkoj staroegipatskoj pozi. A
kad bi on na nju skrenuo pažnju, leva polusenka bi takođe postala nestašna:
zgrčiia bi se u vidu prozračnog kržljavog zametka ili bi sasvim nestala. To je,
možda, imalo naučno objašnjenje povezano s različitim funkcionisanjem
moždanih hemisfera, ali Oleg nije nameravao da to objašnjenje smešta u
svoje hemisfere bez stipendije Akademije nauka.
Isto tako, pokazale su se zanimljivim senke koje je Oleg video perifernim
vidom, mada se trudio da se ne prepušta specijalnim efektima koje mu on
priređuje, zaključivši da bi bilo dovoljno da im samo jednom podlegne, pa
da nastane cirkus kome neće biti kraja.

8
Senki je bilo oko dve nedelje kad je Oleg prvi put čuo njen glas.
Naravno, to nije bio glas u fizičkom smislu. To je naprosto bila misao. Ali
drugačija od ostalih misli.
Oleg nije bio vešt u smirivanju uma, te je nepovezanih misli u njegovoj
glavi uvek bilo mnogo, ali ova se izdvojila u okviru umske plime svojom
čudnom drugošću, nekakvom metalnom odmerenošću, i bilo je teško
smatrati je sopstvenom, mada bi i sve ostale misli, čak i najstrašnije i
najsramne, momentalno počele da se guraju kako bi se registrovale u glavi
upravo kao takve. Osim toga, ona se lako prevodila u reči – kao da ju je neko
već odlio u zgodan kalup.
„Zašto ovo radiš?“
Pošto shvati da ona s njim zaista razgovara, Oleg zadrhta.
„Zato – pomisli on zauzvrat – što tražim istinu.“
„Zar ti je malo istina?“
Naravno, Oleg ne bi ovako razgovarao sa čovekom. Ili bi, barem, govorio
tako da se iza reči ne vidi ništa drugo. Ali bilo je teško lagati sopstvenu
senku, ako ni zbog čega drugog, onda zato što se njen glas javljao na istom
mestu gde su se rađali svi njegovi planovi i namere.
„Pa... Naravno, nije reč o istini, loše sam se izrazio. Ja samo želim
čudesno.“
„Hoćeš čudo?“
 Olegu se učini da u pitanju ima podsmeha. U sledećem trenutku zasvrbe
ga glava. On podiže desnu ruku, počeša se iza uha, i senka se pretvori u
antičku amforu jasnih kontura, s jednom ručkom: Oleg se čak sećao u kom
muzeju je video takvu.
„Je l' se ovo računa?“ – upita senka.
Po svemu sudeći, bila je sasvim dobronamerno raspoložena.
„Ne – reče Oleg. – To je samo vizuelni efekat. Nije čak ni efekat, nego
njegova interpretacija.“
„A šta si ti spreman da smatraš čudom?“
„Čudo... Kad vidiš ili saznaš nešto, što može da promeni sve. I umesto
starog života započne sasvim nov i drugačiji. Čudo treba da bude povezano
s istinom. To nije besmisleni trik. Čudo... otvara vrata ka slobodi!“
„Ka slobodi?“ – uzvrati senka.
Oleg oseti da gomila previše sumnjivih filozofskih pojmova i da treba da
navede neki primer.
„Indijski vodič, koji nas je upoznao, govorio je o pustinjaku koji živi na
planini. Taj pustinjak ume da leti. To je čudo.“
„A kako je ono povezano s istinom?“
„Najneposrednije – odgovori Oleg. – Kad ljudi vide tako nešto, shvate da
život uopšte nije ono šlo su im pre govorili...“
Senka malo poćuta.
„To što si rekao zvuči lepo – reče ona. – Ali to nisi rekao ti, već senka.
Senka koju ti mnogo godina smatraš sobom.“
„Ja? Senku smatram sobom?“
„Da. To je, ako hoćeš, istovremeno čudo i istina. Jedino što sa slobodom
nema nikakve veze.“
„Možeš li da se izražavaš malo jasnije?“ – upita Oleg.
„Reči su potrebne jedino senci. S tobom će da govorim na drugi način...“
Olega opet zasvrbe glava na istom mestu. On refleksno podiže ruku, ali
sada se umesto amfore s ručkom na zidu jasno ukaza ulaz u pećinu, jarko
osvetljen vatrom koja je unutra plamsala.
„Pećina?“ – Upita Oleg.
Senka ne odgovori. Pošto malo sačeka, Oleg shvati da neće biti nastavka.
Tokom dijaloga ni za trenutak nije gubio kontrolu nad onim što se
događa. Znao je da sedi na krevetu u praznoj kolibi na moru i da razgovara
sa senkom. Pri tome je dopuštao mogućnost da je ceo taj razgovor možda
samo fantazija, nešto poput sna na javi, u kome sopstvene misli shvata kao
replike senke.
S tog stanovišta moglo bi se reći da samoga sebe doživljava kao senku.
Ali bilo mu je kazano da senku doživljava kao sebe. To se činilo
nerazumljivim.

9
Uveče je Oleg potrošio više od trista rupija na internet, ali je zato
napravio nekoliko značajnih izvoda iz tekstova nađenih na guglu u vezi s
rečima „senka“ i „pećina“.
Glavno otkriće bio je Platonov mit o pećini, za koji ranije nije ni čuo.
Potresao ga je dijalog između Sokrata i dečaka Glaukona (budućeg glavnog
konstruktora,37 zaključio je Oleg):

„...pogledaj: ljudi kao da se nalaze u podzemnom staništu nalik na pećinu, po

kojoj celom njenom dužinom prolazi dugačka linija svetlosti. Od malena su im na
nogama i oko vrata okovi, tako da ne mogu da se pomere s mesta i vide samo ono što
im je pred očima, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Ljudi su leđima okrenuti
svetlosti koja dolazi od vatre što gori visoko iznad njih, a između vatre i okovanih
vodi put nagore ograđen, zamisli samo, onižim zidom, nalik na paravan iza kojeg
mađioničari smeštaju svoje pomoćnike kad iznad paravana prikazuju lutke...“

Sve je bilo tačno – i o okovima (lajfspringovci iz kratkog creva gradili su

na njihovom zamišljenom komadanju celokupan svoj biznis), i o leđima
okrenutim svetlosti (u poslednje vreme Oleg je tome posvećivao najmanje
dva sata dnevno). Ali nije bilo jasno kakav je to put nagore koji se nalazi
između vatre i okovanih i ko zapravo njime hoda.
Čitajući na preskok, Oleg zapisa najvažnije:

„...iza tog zida drugi ljudi pronose razne sprave, držeći ih tako da se vide iznad
zida; pronose i kipove i razne figure živih bića, načinjene od kamena i drveta. Pri
tome, kao što je uobičajeno, jedni od onih što nose razgovaraju, drugi ćute... da li ti
misliš da ljudi, budući u takvom položaju, vide nešto svoje ili tuđe, osim senki koje
vatra baca na zid pećine što se nalazi pred njima?
...
– Čudnu sliku opisuješ i čudne zatvorenike!
– Nalik na nas.“

Ali najneverovatnije je bilo to što je Platonov tekst ukazivao upravo na

tehniku kojoj je Olega naučio mladi Indus. Štaviše, bili su prikazani i drugi
srodni metodi, koji su se, po svoj prilici, odnosili na isti drevni tajni sistem:

„Treba početi od najlakšeg: najpre posmatrati senke, zatim odraze ljudi i raznih
predmeta u vodi, a tek potom – same stvari; pri tome, ono što je na nebu i samo
nebo bilo bi lakše videti ne danju nego noću, tojest treba posmatrati zvezdanu
svetlost i Mesec, a ne Sunce i njegovu svetlost... I, najzad, ja mislim, da bi takav
čovek bio u stanju da gleda i u samo Sunce koje se nalazi u njegovog vlastitoj
oblasti, i da sagledava njegova svojstva ne ograničavajući se na posmatranje
njegovog varljivog odraza u vodi ili u drugim, njemu tuđim sredinama.“

Naravno, samo totalno humanistički filozof mogao je to da smatra

„alegorijom učenja o idejama i njihovim iluzornim materijalnim senkama“,
pomislio je Oleg, i zato nije ni čudo što dečaci već toliko vekova ne daju toj
socijalnoj grupi.
Platonov tekst je nesumnjivo bio magijsko uputstvo – karta puta od koje
je sačuvan samo fragment. Bio je nalik na srednjovekovnu građevinu na
antičkom temelju i sadržao je suviše raznorodnih elemenata.
Jedan sloj je sadržao krhotinu drevnog znanja. Ostali su se sastojali od
šara literarnog maltera – skladnih perioda i pomirljivih Glavlita,38
dodavanih od strane kompilatora i prepisivača (možda su, pomislio je Oleg,
Grci još od davnina voleli lažne bilanse, čime se može objasniti blistav trag
koji su ostavili u antičkoj istoriji).
„PUT NAGORE“ – napisao je prstom po stolu. Kao što se i moglo
očekivati, na prljavoj tabli nije ostao nikakav trag.
Pošto izađe iz internet-kafea, on polako pođe kući.
Veče je bilo divno. S obale je bučno treštala netradicionalna muzika.
Ugleda gerlu u crvenoj majici koja je sedela na stepenicama: delovala je
veoma srdačno, što je verovatno bilo povezano sa supstancama. Zatim
pored njega promače kultni kafe u kome se puši trava, svojevremeno drven,
a sada obložen keramičkim pločicama, ali i dalje s pretenzijama na
andergraund-status.
Za stočićima napolju sedeli su izgoreli turisti iz Nemačke, posmatrali
bučne indijske benzoprdavce na samo metar od svojih lica i napajali se
lokalnim koloritom. Jedan, sveže ošišan a la Hitler, s vencem žutog cveća na
grudima, očigledno je već uspeo da poseti lokalni frizeraj.
Oleg dođe do kućice čudne kitnjaste arhitekture koja je nekada,
najverovatnije, bila portugalska kapela: malo je verovatno da bi starosedeoci
uložili toliko truda u tako majušnu zgradu. Na njenom zidu videlo se
nekoliko grafita, između ostalog i dva na ruskom jeziku: već tradicionalno
za te krajeve „Zašto?“, napisano zelenim sprejom, i bogohulno „kapela
nejebane majke“, malo i crno.
Oleg se namršti i pomisli: „Šivijat ne bi napisao tako nešto. Po svoj
prilici, to je bio ili sanjasin Ošo, ili, čak, agnostik...“ Grafiti na drugim
jezicima bili su nečitljivi.
Oleg zastade pod zracima ulične svetiljke, diže uvis ruke savijene u
laktovima i pretvori se u svastiku sa dva amputirana uda. Ali se odmah
uplaši, spusti ruke i pođe dalje.
Nije znao kako će ta maltene tronedeljna senka, koju je kao žbun
konoplje gajio u svojoj kabinici, gledati na ovo kreveljenje pod svetiljkom.
Prevara?
Ništa ne mari, dobar izlet učvršćuje brak.

10
Oleg je sutradan pokušao da stupi u kontakt sa svojim odrazom u
bazenu susednog hotela, ali su ga omela zla i pametna indijska deca. Jedino
je uspeo da se dobro našmrče hlora. Očigledno, za tu praksu još nije bio
spreman.
Zato se posle ručka dogodilo nešto neobično.
To se desilo dok je već čitav sat sedeo pod svetlošću svetiljke
posmatrajući crnu siluetu na zidu. Trudio se da istovremeno kontroliše um,
ali ta kontrola se u celini svodila na misao o kontroli koja je izranjala u
pauzama između drugih misli koje su, ko zna gde i ko zna kako, nastajale
bez pitanja. Uvek se ispostavljalo da je kontrolna instanca iz nekog razloga
nespremna kad bi se pojavilo ono na šta je trebalo da motri, ali je zato sve
ostalo vreme, bodra i zvonka, bila u prvom planu.
Setio se anegdote iz antičke istorije: Diogen koji leži u svom buretu i
Aleksandar Makedonski.
„Šta želiš, ciniče?“
„Ne zaklanjaj mi sunce.“
Odgovor dostojan oštroumne senke.
Oleg zamisli Aleksandra pod punom ratnom spremom, okruženog
krunom sunčeve svedosti. Prizor je, naravno, bio strašan. Filozofski dijalozi s
vlašću morali su da se filtriraju – Diogen je imao sreće, ali je Arhimed
iskasapljen nad svojim crtežima. I Sokrat je morao da popije otrov, a da nije
ni stigao jasno da vidi ko to šeta Putem nagore... Iz nekog razloga zbog te
pomisli Oleg oseti nelagodnost.
On pomisli da je svaki pokušaj da smiri um, koji potiče iz samog uma,
nalik na želju senke da ukloni predmet koji joj zaklanja sunce. Zatim mu
pade na pamet da je prostor misli – jednodimenzionalan, zato što misli uvek
nastaju jedna za drugom, kao odsečci na pravoj, koji slede jedan za drugom.
Klin se klinom izbija i zato se, pokušavajući da kontrolišu um, ljudi mole ili
izgovaraju mantre...
Setivši se mantri, on mahinalno poče da izgovara „om nama šivaja“ i
posle nekoliko minuta primeti da kao i uvek, bez naročitih problema, misli i
pored svetog mrmljanja: mantra je počela da se ponavlja mehanički i mogao
je da na nju ne obraća pažnju, baš kao na frižider koji zuji ili na muziku u
susednoj sobi.
U svesti su mu bile prisutne i neke druge misli-petlje, koje kao da su
mislile same sebe, ne tražeći od njega bilo kakvu pažnju, pa čak ni učešće.
Ali one su se takođe nizale po redu: da bi bio svestan neke od njih morao je
prestati da primećuje ostale.
„Koliko god verglova radilo u glavi – pomisli Oleg – ja i dalje mogu da se
nalazim samo na nekakvom jednom mestu...“
Prostor misli bio je jednodimenzionalan iz tog jednostavnog razloga što
je jedina dimenzija bila – on sam. Oleg se opet seti Platona:
„Ljudi su leđima okrenuti svetlosti koja dopire od vatre što gori daleko u
visini...“
Zanimljivo. Nikad ranije nije o tome razmišljao, ali shvatanje tako
dugačke rečenice bilo je moguće samo na jedan jedini način: ako se ona
provlači reč po reč, kao konac u iglene uši one jedine dimenzije koju je
upravo otkrio.
To se odvijalo veoma brzo, ali ako bi se htelo, moglo se videti i koliko
tačno: sa svakom rečju opšta slika je postajala složenija, svetlucajući u svesti
kao slika koju stvara elektronski zrak što juri po kineskopu.
„Ljudi – su – leđima – okrenuti – svetlosti...“
Ukaza se nešto nalik na muslimane čela oslonjenog na pod i jarko
obasjanih ogrtača na leđima.
„Koja – dopire – od – vatre – što – gori – daleko – u – visini...“ Pojavi se
nešto nalik na vatru koja nestade na vrhu planine i pretvori se u sjajnu
tačku.
A zatim se desi nešto neočekivano – između njega i te tačke brzo projuri
senka, kao da nekakva ptica krilima na trenutak zakloni izvor svetlosti.
Oleg uspe da vidi gde je odletela ptica – načinivši nekoliko krugova u
tami, ona se baci u stranu i sede na nekakvu ravnu površinu. Oleg se
pažljivo zagleda u nju i shvati da vidi sopstvenu senku na zidu pored
kreveta.
Od straha nevešto cimnu glavu i oseti bol u vratu – verovatno je istegao
neki mišić.
Senka je očigledno želela više pažnje.
„Eto zašto je duhovno bogatom čoveku tako teško da dospe u raj –
pomisli Oleg. – Zato što je u njegovoj glavi mnogo kamila s kojima ni za šta
na svetu ne želi da se rastane. Karavani blaga. A raj su – iglene uši.“

11
Sutradan je Oleg kod Platona našao nešto nalik na podrugljivu aluziju na
njegovo jučerašnje iskustvo.

„Ako nekome skinu okove, nateraju ga da ustane, okrene glavu, prošeta i

pogleda uvis – u pravcu svetlosti, biće mu teško da sve to izvede i neće imati snage
da na jakoj svetlosti gleda stvari, čiju je senku ranije video... A tek ako počnu da mu
pokazuju na ovu ili onu stvar koja pred njim promiče, da mu postavljaju pitanja šta
je to i da ga uz to prisiljavaju da odgovara!“
 Još je dobro što tamo nije bilo radoznalog i zahtevnog Glavlita, s kojim bi
se moralo raspravljati o onome što promiče u tami.
Iz Platonovog teksta je sledilo da se put nagore može videti, ali nikakvi
praktični metodi „skidanja okova“ nisu bili opisani. Uostalom, sva pitanja su
se mogla postaviti senci.
Kad se vrati kući, Oleg primeti da se u sobi nešto promenilo: gazda je
najzad promenio posteljinu i peškire. Osim toga, na zidu se pojavio veliki
plakat sa Šivom – srećom, nije bio na mestu na kome je živela senka, već sa
strane, pored vrata.
To je bio takozvani Šiva Nataradža: Kralj kraljeva i Kralj plesača. Bio je
plave boje, imao četiri ruke i gazio je malog brkatog čoveka, nalik na
Mikojana. Brkati nije pokazivao ni strah ni nezadovoljstvo, pa čak ni
zanimanje, i prihvatao je to što se događa sa spokojnim dostojanstvom.
Pošto sede u svetlosni krug, Oleg formulisa u sebi svoja pitanja i oko
jedan sat je posmatrao senku, nastojeći da dobije bilo kakav odgovor. Onda
se umori od njenog ćutanja i poče iskosa da posmatra plakat sa Šivom.
Toliko puta do sada je objašnjavao simboliku ove slike turistima da se u
njegovoj glavi sam od sebe uključi sufler, govoreći njegovim vlastitim
bodrim glasom:
– U njegovoj kosi, dragi prijatelji, vidite polumesec. U jednoj od njegovih
desnih ruku je damaru, doboš koji po obliku podseća na peščani sat. Od
zvukova tog doboša nastala je sanskritska azbuka, kao i sve ostale azbuke –
svi ljudski jezici. Iz tog doboša pojavljuje se i tvorevina... U jednoj od levih
ruku Šiva drži plamen. Ta vatra uništava i sažiže celokupan materijalni svet.
Na taj način, Bog koji pleše je rušitelj i tvorac istovremeno...
Mogao je još da priča, samo da je imao slušaoce. Šivine slobodne ruke
pokazivale su mudre prepune mističkog smisla, i čak ni uzdignuta noga nije
bila pridignuta tek tako – taj gest je simbolizovao maju, to jest iluziju. Moglo
bi se govoriti i o dobošu, i o brazletnama na nogama, i o povezu od tigrove
kože oko bedara.
Plavi debeljko s brkovima takođe se nije tek tako našao pod božanskom
petom. To je bio zli patuljak s teško pamtljivim imenom na „M“ (verovatno
je zato umesto njega stalno izranjao Mikojan – jednom, čak, Oleg je važnim
turistima iz Bakua rekao Mikojan i niko od njih nije se iznenadio). Patuljka
su u bogoboračkom cilju stvorili neki meditativni mudraci starine, ali on
nije mogao Šivi da nanese štetu.
 Oleg je svojevremeno jadničku sročio sledeći epitaf:

Šiva ima ruke četiri,

U rukama mu doboš i vatra.
Al’ ne diraj ga, ne dotiči,
Ne budi, brate, takav ludak.

Ali sada Oleg nije razmišljao o svrgnutom Mikojanu. Okrenuvši se lampi

postrance, on diže ruke u stranu, tako da mu se dlanovi raširenih prstiju
nađoše u istoj liniji s glavom i fenjerom. Oko glave na zidu pojavi se Irokez
od prstiju – nalik na bodlje na lobanji dinosaurusa.
Kad bi i on, kao Šiva, imao ruku s vatrom koja u njoj plamsa, ona bi
sasvim mogla da igra ulogu fenjera. Senka se ne bi promenila. A kad bi imao
još jednu s magijskim dobošem, onda bi se senka ovog instrumenta sjedinila
sa senkom glave, i niko ne bi ni slutio da se upravo iz tog dobošića rađaju
reči i misli koje pune glavu. Sve četiri ruke slile bi se u jednu brljotinu nalik
na oval s reptilom – Irokezom, koji je video pred sobom na zidu... Šiva,
bogami, Šiva... Zaigrao se, sasvim zaboravio na sebe i zaključio da je,
zapravo, on senka. Tipičan slučaj.
Tronedeljna senka pogleda Olega sa zanimanjem, ali ne reče ništa.

12
Senka je dostizala punoletstvo po isteku jednog lunarnog meseca.
Oleg se nije sećao odakle mu je to poznato, ali je pretpostavio da je
saznao od same senke. Mogla je nešto da mu saopšti u kratkom snu, u koji je
često padao tokom svojih samoposmatranja, ili da mu šapne nešto na uho
dok je njegov um obuzet nečim drugim.
Dvadeset devetog dana prakse seo je na svoje mesto između fenjera i
zida s izvesnom zebnjom. Ali nije se desilo ništa neobično. Ni tridesetog
takođe. A trideset prvog Oleg je rešio da bude aktivan.
Pošto sede ispred zida rano ujutru, on isproba sve: čašicu, Šivin trozubac,
koplje sudbine i još mnogo bezimenih međukombinacija. Na senku to ne
ostavi nikakav utisak. Prođe više od dva sata i zaboleše ga noge. Tada on
iznenada dreknu na zid:
– Hoćemo li da razgovaramo?
Ma koliko bilo čudno, ali to je delovalo. Senka odmah odgovori, štaviše
Oleg je čuo upravo ono što je hteo.
„Ti misliš da u Platonovoj alegoriji o pećini postoji tajni smisao. Kao i u
slici Šive koji pleše...“
– Upravo tako – potvrdi Oleg.
„Taj smisao zaista postoji. Ali čak i ako se s njim upoznaš, malo je
verovatno da ćeš ga pojmiti. I sasvim sigurno ga nećeš dugo pamtiti.“
Oleg izrazi potpunu spremnost za ta ograničenja.
„Osim toga – dodade senka nekako tužno – to znanje je dostupno samo
senci... Ali upravo tu neće biti problema. I još nešto – jedan od nas će to
platiti životom...“
Ovo poslednje se Olegu znatno manje dopadalo. Očekivao je nastavak,
ali senka je ćutala i uskoro mu beše jasno da je odlučila da se ograniči na te
maglovite i prilično jezive reči.
Oleg htede da ustane s kreveta, ali odjednom primeti da je senka dobila
nekakvu čudnu čvrstinu i gustinu. Činilo se kao da je premazana crnom
uljanom bojom. Osim toga, dobila je dubinu, kao da je utisnuta u zid.
Oleg zapanjen vide da se, kad on pomera glavu s jedne na drugu stranu,
sa senkom ništa ne događa – ona ostaje nepomična. On podiže ruku i poče
njome da maše u vazduhu. Crna kontura na zidu čak i ne zatreperi, a na
zidu se ne pojavi trag ruke.
Tako nešto je bilo naprosto nemoguće.
Oleg oprezno prinese šaku senci i oseti kako neka sila vuče njegovu ruku
u tamu. Najpre je to bilo jedva primetno, ali zatim, što su njegovi prsti bili
bliže tamnoj mrlji, to je snažnije bilo privlačenje, i kad je pomislio da neće
uspeti da povuče ruku već je bilo kasno.
Prste mu nešto prikova za zid, a u sledećem trenutku desi se nešto
nezamislivo – prsti prođoše kroz njega i nesavladiva sila cimnu Olega s
kreveta, provuče ga kroz zid kao da nekome veoma ozbiljnom s one strane
nije dovoljno obično rukovanje, nego je rešio da se s njim bliže upozna. Trzaj
je bio oštar i grub, međutim Oleg potpuno uđe u crnu konturu senke – kao
metak u cev.
S druge strane zida bilo je nešto nalik na šahtu: najpre je bio trenutak
bestežinskog stanja, a onda se Olegu učini da pada nadole, ali to dole nije
bilo tamo gde treba da bude, već pravo ispred. Zatim kao da se pleksusom
zakačio za nekakvu kuku i sila inercije ga je okrenula naopačke. Nije bolelo
ali je do te rnere bilo vrtoglavo da je izgubio svest.
Kad se povratio, ugledao je nešto čudno.
Bio je van sebe u najbukvalnijem smislu. Njegovo telo, golo do pojasa, u
prugastim pamučnim pantalonama, sedelo je nasuprot njega u pozi lotosa.
Bilo je veoma teško posmatrati sopstveno lice, zato što mu je iza potiljka,
kao sunčana kruna, gorela čista bela svetlost. Pa ipak, videlo se da onaj što
sedi ili spava, ili je izgubio svest. Oči su mu i dalje bile poluotvorene, jedino
što je lice oglupavilo, opustilo se nadole i donja vilica pala.
Oleg pomisli da liči na šofera, dugoprugaša koji je zaspao za volanom. Ili
na pijanog bioskopskog gledaoca, zabludelog u zraku aparata za
projektovanje koji je njegovu dušu utisnuo na ekran.

13
Oleg je najpre osetio napad panike – zaključio je da je umro.
Međutim njegovo iskustvo je protivrečilo tradicionalnim opisima onoga
što sledi posle smrti. Kad bi, recimo, njegovo telo iskrivljenog lica ostalo na
krevetu, a on sam isplovio iz kolibe i poleteo u musavo indijsko nebo, tada
bi ta pretpostavka bila umesna. Ali ništa slično nije se događalo. Jasno je bilo
jedno: on ipak može i dalje da misli – donekle usporeno, kao u polusnu, ali
sasvim povezano.
Oleg pokuša da pomeri ruku. Nije više imao nikakvu kontrolu nad
telom. Nije bilo ni kontrole misli – one su naprosto smenjivale jedna drugu.
On sam bio je nešto poput misli-mrlje koja se širi po zidu i u kojoj se
prethodna misao gubila ispod naredne.
Misli su, nesumnjivo, bile senka. Ali nije ih bacalo telo, koje je sagnute
glave sedelo pred njim, već nešto drugo.
Oleg pogleda sebe veoma pažljivo.
Njegovo lice isključenih očiju i opuštene vilice delovalo je kao karikatura
katoličkog sveca podvrgnutog mučeničkoj smrtnoj kazni koji je pred sam
kraj zasijao u sv. Duhu od mnogo vati. Nije tu bila reč o posebnoj
oduhovljenosti poznatih crta – nje upravo nije bilo – već o tome da mu se
glava nalazila tačno u zraku fenjera, čija se svetlost pretvorila u bleštavi
nimbus.
 Uostalom, nije ni trebalo da se čudi, pošto je Oleg sada bio senka – kako
god padala, njegova glava je uvek bila tačno u zraku svetiljke.
Ta misao, kao i sve ostale, došla je spolja, ali ovoga puta Oleg je primetio
odakle dolazi.
U svetlucavom nimbusu oko njegove glave nešto se blago komešalo i
svaka nastala misao bila je u početku to komešanje. Tačnije, misao se
pojavljivala kad bi svetlost bacila senku tog komešanja na zid.
„Šta li je to tamo? – pomislio je Oleg zagledajući se u oreol svetlosti. –
Nekakva meduza, šta li?“
Istog časa je shvatio da je tu misao video u vidu blagog talasa koji je
prošao levom stranom nimbusa.
U prostoru između njegove glave i svetiljke visilo je nekakvo
poluprozračno biće.
To, naravno, nije bila meduza, ali Olegu nikakva druga analogija nije
pala na pamet. Zbog toga nije bio kriv on, nego meduza, jer je talasasto
kretanje njenog tela bilo najpre to poređenje, a zatim misao o neodrživosti
tog poređenja. To kretanje je ličilo na beskrajni talas koji se valja po
prozračnoj tkanini.
Oleg nije video to biće u potpunosti – mogli su se razlikovati samo obrisi
tela. Drhtavi u nimbusu svetlosti. Po svoj prilici, po formi je više podsećalo
na jelku kakva se može videti na novogodišnjim čestitkama, nego na
meduzu.
Bilo je trouglasto, krila spojenih u jednoj tački, i ta krila su se skladno
mreškala, kao da u njima postoje dva arhimedova vijka (Oleg je pomislio i
na nožice veoma brze stonoge). To prozračno mreškanje bilo je povezano s
njegovim mislima isto tako čvrsto i nesumnjivo, kao što je okretanje točka
bicikla povezano s asfaltom koji titra i juri pod gumu. Oleg je osećao da
misli nastaju unutar trougla, a da prozračna krila samo zadaju njihov ritam i
intenzitet, ali mu je sopstvena glava smetala da vidi još nešto.
Uskoro Oleg primeti da se, kad usredsredi pažnju na ta treperava krila,
njihovo kretanje usporava ili se, može biti, oteže vreme. Tada je misli bilo
manje. On pokuša da ih u potpunosti zaustavi i mreškanje po rubovima
trougla prestade, pretvorivši se u uspravan talas.
Posle minut ili dva tog bezmišlja Olegu se učini da se fokus njegovog
vida pomera i da počinje da vidi ono što se dešava sa strane. Bilo je
neshvatljivo kako je to moguće, ako je on i dalje utisnut u zid. Zatim shvati
da su zid, krevet i lampa već nestali.
 14
On ugleda pred sobom beskrajni crni prostor. Kroz tamu se probijao zrak
svetlosti i razbijao se o trouglasti živi talas. U senci tog talasa bilo je okačeno
njegovo nesvesno telo.
Odmah mu beše jasno da takav raspored trouglastog krila i njegovog tela
nije slučajan i da svetlost ne dopire do njega zato što ga zaklanja trouglasto
biće. Svetlost je znala samo za trougao, na koji je padala. Za svetlost, taj
trougao je zapravo bio Oleg.
On shvati još nešto – njegove misli bile su potrebne trouglastom biću da
bi pomoću njih privuklo svetlost i propustilo je kroz sebe, pri čemu su misli
upravo zbog toga i nastajale. Biće se napajalo svetlošću, a sam Oleg je bio
nešto poput nevidljivog mamca na koji se ta svetlost peca. Samo njegovo
telo takođe je bilo misao, samo veoma dugačka i sposobna da rađa druge
misli.
Uostalom, pecanje na mamac nije baš odgovarajuće poređenje – pre bi se
moglo reći da ga je trougao koristio da bi naterao svetlost da nastane u
prostoru. Svetlost je bila ljubav, milost, sapatnja i trougao ju je upijao, mada
je na kraju sapatnja bila namenjena Olegu.
Moglo bi se reći da Oleg ima ulogu protivtega. Moguće je nazvati ga bilo
kako: blinkerom, moralnom nužnošću, grobom neznanog junaka, pa čak i
otpadom, zato što su sve njegove mnogobrojne misli, u suštini, naprosto bile
ekskrementi trougaonog bića – ono u šta se pretvarala svetlost koju je upilo.
Istina se nije uklapala ni u jedno od tih određenja, ali, iako je s mukom
mogla da se formuliše, sama po sebi bila je jednostavna.
Celokupan ogroman ljudski svet s njegovim narodima i jezicima bio je
složen i zamršen smisao, koji je za svoju egzistenciju zahtevao mnogo-
mnogo svetlosti, i zato je Oleg bio prisiljen da celog života misli, kao što
krava žvaće seno, ili rob na galiji vesla, i sva njegova razmišljanja bila su deo
jedinstvene grandiozne misli.
Ali bilo je nemoguće staviti tim povodom zamerku nekoj vrhovnoj
instanci, zato što ni nauma, ni instance u stvari nije bilo nigde izvan granica
samog Olega – on je postojao upravo zato da bi sve to mislio, a čim bi
prestao to da čini (što se dešavalo kad bi telo umrlo), svet koji on misli je
nestajao isto tako jednostavno i prirodno kao što je nestajala senka kad se
upali svetlo.
Svet u kome je Oleg proveo ceo svoj život zaista je bio senka. Sastojao se
od svetlosti koju je trougao preradio i bio je nalik na auspuh avionskog
motora koji uvlači u sebe kerozin. Svet je bio zagađeni tok, večni sumrak i
teg na lancu koji primorava sat da kuca, i nigde izvan njega o njemu ništa
nije bilo poznato. Svetlost je postajala nevidljiva kad je nestajao svet koji ona
obasjava, i sva pitanja u vezi s onim što se događa su nestajala, zato što nije
bilo nikoga ko bi pitao i odgovarao.
Oleg shvati da više ne vidi svoje telo. I odmah se doseti gde je ono
nestalo. Iz središta trougla strčale su dve grane nalik na polumesec. Između
njegovih rogova tinjalo je nešto poput svesnog pražnjenja: upravo tu su se
začinjale sve njegove misli. Telo nikud nije nestalo, bilo je naprosto jedna od
tih misli.
Oleg shvati da između krajeva tog polumeseca može da nastane bezbroj
takvih Olega i da će svaki od njih osećati u sebi isto nesumnjivo „ja“, koje
hrli iz tame ka svetlosti, i kad jedan Oleg precveta, na njegovom mestu će se
odmah pojaviti drugi. I sva ta komešanja na ovaj ili onaj način misle o
uzroku svog postojanja – neki smatraju da se trouglu treba moliti, drugi o
njemu pevaju pesme, treći misle da su on i oni jedno, četvrti ga nazivaju
rečju „um“ i izgovaraju mantre da bi ga smirili, a peti o njemu pišu knjige –
i sve je to potrebno samo zato da bi kroz trougao prolazilo što je moguće
više svetlosti koja nastaje u praznini.
Oleg pokuša da pojmi ima li mnogo takvih trouglova ili postoji samo
jedan, i shvati da pitanje nema smisla: za svakog čoveka on je bio svoj
vlastiti, ni nalik na bilo šta drugo.
Moglo bi se reći da je tih bića onoliko, koliko je ljudskih umova, a moglo
bi se reći i da je to biće samo jedno, a da ljudi i ljudskog sveta apsolutno
nema, da postoji samo večni motor koji radi na samoobmani nečega, čega u
stvari nema, mada to nešto misli kako tobože postoji, i u tom uverenju se i
sastoji samoobmana. Sve je od strane ekonomične, hladne, kosmičke lepote
bilo provereno, tačno i lepo.
„Svet je, dakle, uređen veoma razumno. Ali šta ja imam s tim? Stop,
stop, stop... Kakav ja? Ova trouglasta meduza?“
Postade mu smešno, i veselje pomeri njegovu pažnju tako da on
odjednom shvati jednu stvar, najjeziviju i važnu. On shvati odakle dolazi taj
trougao.
Nije dolazio niotkuda. Oleg ga je sam reprodukovao u svakom
narednom momentu bivstvovanja – svojim mislima je smatrao mreškanje
njegovih peraja. Upravo u tome je bila zagonetka i tajna.
Tvorac nije bio trougao. Tvorac je bio on sam. Ali bio je takav tvorac koji
nije znao čak ni to ko će ga i kada osvojiti i baciti u večno slepo ropstvo.
„Gospode – pomisli Oleg izbezumljen – pa ja i nisam čovek... Ja nikad
nisam ni bio čovek... Ja sam ta svetlost...“
Upravo to znanje je i sadržao u sebi zrak, nastao u sumrak, kako bi došao
do svih koji su taj sumrak sanjali. Probudivši se, postajali su ono što jesu i
nestajali u svetlosti, a zajedno s njima nestajala je i magla koju su sanjali
zajedno sa svojim tajanstvenim i strašnim vlastelinom. Zato je svetlost bila
zaklonjena uskomešanim trouglastim telom – od svakoga i svih, a umesto
svetlosti ljudi su imali zapis da Bog i jeste svetlost, koja se seli iz jedne svete
knjige u drugu. Sami ljudi bili su svetlost – ali svetlost je spavala i sanjala
san koji je bio tama.
Oleg to nije smeo da zna. Bilo šta, samo to ne, a čim je to saznao
trouglasto biće je shvatilo i učinilo nešto u šta je bilo nemoguće dalje gledati.
A zatim se više nije moglo disati.

15
Svetlost je ipak pobedila, ali posle toga se preselila gore i postala
nepodnošljivo vrela. Vrelina se osećala čak i zatvorenih očiju. Oleg malkice
otvori očne kapke i kroz duginu traku trepavica nazre dve senke nagnute
nad njim. Činilo se da su bile iste prirode kao i on.
Neko ga je lupkao po obrazu. Zatim nečiji poznat glas reče na
engleskom:
– Živ je. Diše.
Dve senke se zgledaše i Oleg u jednoj prepoznade vlasnika gesthausa.
Drugi je bio indijski policajac – okruglog lica, brkat i, nesumnjivo,
korumpiran kao vagina vavilonske bludnice. Kod kuće sam, pomisli Oleg,
kod kuće...
– Hej, čuješ li me?
– Da – odgovori Oleg. – Boli me glava. Šta se dogodilo?
– Požar – reče gazda gesthausa takvim tonom kao da streljačkom vodu
izdaje naredbu „Pali!“
 Unaokolo je zaista mirisalo na nekakvo smeće – najverovatnije nagorelo
perje. Pogledavši iskosa, Oleg ugleda svoju kolibu: izgledalo je kao da je
sasvim čitava, ali iz njenih otvorenih vrata i dalje se pušio beloplavičasti
dim. On sam ležao je na zemlji nekoliko metara od ulaza. U oči mu je
bleštalo sunce.
– Tvoja vražja lampa – reče gazda. – Otkačila se s plafona i pala na
krevet. Kratak spoj, varnica, požar, a ti si spavao. Kad se zapalio jastuk
mogao si da se ugušiš u snu. Dobro je da smo primetili dim. Jedva smo
uspeli da te izvučemo. Jastuk je izgoreo. I ćebe. To ćeš platiti.
Oleg htede da kaže da od njegovog akumulatora i invertora nije moglo
biti nikakvog kratkog spoja, pošto strujno kolo ima osigurač, ali odluči da ne
stupa u spor s očiglednošću.
Začu se živahna istočnjačka melodija – nekakva otužna mešavina repa s
muzičkim reveransima u pravcu islama i hinduizma istovremeno,
zapakovana u jedan rington koji pretenduje na svetsku dominaciju. Gazda
strašno iskolači oči – očigledno da se Oleg ne bi opuštao – i pođe na zvuk
telefona.
– Dakle, šta se ovde desilo? – pitao je policajac.
– Ja sam video... video sam...
– Šta si video?
Oleg pokuša da se seti šta je tačno video. Pokaza se da to nije
jednostavno. Čini se da je usnio san – u njemu je zaronio na vrlo veliku
dubinu na kojoj je sve unaokolo bilo crnomodro i igrao se s čudnom
meduzom, a onda mu je ona nanela bol. I celo to dugo vreme koliko se
penjao ka površini nastojao je da ne zaboravi jednu krajnje važnu stvar, koju
je trebalo da saopšti ljudima.
Ali kad je pokušao da je saopšti policajcu koji ga je pažljivo slušao,
ispostavilo se da je ona potpuna besmislica – kao kamičak koji se čini
dragocenim pod vodom, a na površini se pretvara u običan šljunak:
– Ovaj naš svet u kome živimo... Sve je to tvorevina... Ona postoji tajno i
potpuno neprimetno... I uređena je tako da ukoliko neki njen element počne
ozbiljno da se zanima za pitanje prirode i pozvanje tvorevine, taj element
odmah nestaje, a tvorevina prebiva i dalje... Nigde...
Policajac s razumevanjem klimnu glavom i napravi jasan gest – kao da
sebi ubada špric u debelo meso.
– Da? – upita ga na ruskom.
– Ne, ja nisam – odgovori Oleg pošteno. – To je bio lajfspring plus plus. I
to ne ovde nego blizu Bangalora.
Policajac još jednom klimnu glavom i nagnu se nad Olegom da bi mu
pogledao u zenice.
Njegova glava brižljivo začešljane kose zakloni sunce, i Olegu se na
trenutak učini da oko nje treperi prozračni trougao, po kome kao po
ražinim perajima juri brzi nezaustavljivi talas. Oleg oseti hladan ubod pod
lopaticom, ali glava policajca već se vratila na pređašnje mesto i priviđenje
nestade.
– Sve je jasno – reče policajac. – Zbog lajfspringa su u ovoj zemlji mogući
veliki problemi, prijatelju. Trebalo bi za početak da sačinimo zapisnik i da te
strpamo iza rešetaka. Ali, za sada...
Policajac se osvrnu oko sebe i podiže svoj debeo prst uvis.
– Za sada se još sve može srediti. Treba da razmislimo, or else?
 TAGOVI
Čak i vezan, mladić je bio veoma elegantan. Dugačak pramen kose preko
čela, musketarska bradica i uvis izvijeni brkovi činili su ga nalik na
predstavnika umetničke, ali pomalo dvosmislene profesije: tako bi mogao
da izgleda elitni podvodač, varalica na kartama ili predavač na Visokoj školi
ekonomije. Na njemu je bila crna rolka s metalnim šljokicama, tamne
pantalone i lakovane cipele isprskane blatom. Bio je vezan za gvozdenu
stolicu tankim kanapom mnogo, mnogo puta obavijenom oko njegovih
nogu, ruku i tela – kao da su ga zarobili Liliputanci ili žena naviknuta na
sitan vezak.
– Čini se da je došao k sebi. Hej, kako je?
Došavši, po svoj prilici, do zaključka da nema smisla da glumi nesvesticu,
mladić otvori oči.
Pred njima je stajalo dvoje ljudi.
Ženi u strogom kompletu s pantalonama bilo je oko pedeset godina.
Imala je dugačku, niz leđa puštenu kosu riđaste boje, sitne crte lica i veoma
poslovan izgled. U ušima su joj sijala dva srebrna novčića lepo obrađena u
vidu minđuša.
Muškarac otprilike istih godina bio je kao sunce okrugao i ćelav, lica
pokornog i lukavog istovremeno. Izgledao je kao Kolačić39 koji je u mladosti
imao razgovor s vukom-državnim tužiocem i zauvek usvojio da je on
naprosto kolačić koji nikad i nikome neće pobeći, ali se postepeno u tom
skromnom svojstvu prilagodio, saživeo se, te se tako nije loše ni kotrljao.
Imao je na sebi farmerke, sivi sako od tvida i neumesnu žutu svilenu
kravatu.
Prostorija u kojoj su se nalazili bila je čudna. To je bilo prostrano
podzemno skladište sa zidovima od sivog betona i niskim plafonom koji se
oslanjao na nekoliko četvorougaonih stubova. Jedan ugao skladišta bio je
donekle renoviran, okrečen u belo i pretvoren u nešto nalik na ofis s
majušnom kuhinjom. Na ostalom prostoru je, očigledno, trebalo da bude
uskladištena neka roba, ali sada je tu bilo prazno, samo su se na udaljenom
zidu crnele naslagane automobilske gume.
Onaj deo prostorije, koji je bio skladište, izgledao je upravo onako kako i
treba da izgleda podzemno spremište. Neobičan je bio kancelarijski deo. Sto
sa kancelarijskom opremom koji je stajao u uglu bio je neupadljiv, ali zid
pored njega su iz nekog razloga ukrašavale dve ogromne crnobele
reprodukcije gotovo u prirodnoj visini čoveka. Jedna je prikazivala kamenu
ženu u hlamidi, s mačem ruci, koja stoji na vrhu brda. Na drugoj je takođe
bila kamena žena s mačem kako leti iznad bradatih ratnika – ali ne statua,
već bareljef.
Između reprodukcija, upravo nasuprot stolice s mladićem uvezanim
kanapom za nju, u zidu se nalazila niša, tj. udubljenje koje je dopiralo do
plafona i bilo zaklonjeno purpurnom zavesom.
Pošto ugleda fotografije kamenih ratnica, mladić se zadovoljno osmehnu
i klimnu glavom, kao da je upravo to i očekivao.
– Da li vas boli glava? – upita Kolačić.
– Boli me – odgovori mladić. – Kako ste me to ošamutili?
– Udarcem. Imali ste sreće što vam je na glavi bila kapa. Kost vam je cela,
proverio sam. Ali čvorugu ćete imati dugo.
– Ja se zovem Boris – reče mladić.
– Milo mi je – s neskrivenim sarkazmom uzvrati Kolačić. – Ja sam
Aristotel Fjodorovič. A ovo je – on pokaza na ravnodušnu ženu – Rumalj
Musajevna.
Boris se osmehnu Rumalji Musajevnoj kao staroj poznanici.
– Odvežite me – zamoli ih.
– A, za to je, čini mi se, još rano.
Boris se tužno osmehnu.
– Izgleda da mi ne verujete mi.
– A zašto bismo vam verovali posle svega što ste uradili?
Boris pažljivo pogleda Aristotela Fjodoroviča i neočekivano poče da
recituje neku brzalicu na nepoznatom jeziku, u kojoj se, od ruskom uhu
bliskih zvukova, moglo uloviti samo nekakvo „kaljajmaljaj“ – ili, možda,
nešto kao „kalita-malita“.
Aristotel Fjodorovič se namršti i zgleda se s Rumaljom Musajevnom.
– Zovi miliciju, Aristotele – prvi put se oglasi ona. – I hitnu pomoć.
Boris preblede.
– Kakvu miliciju? Možda nisam baš dobro recitovao, nikad nisam čuo
kako se pravilno izgovara. Sve sam moram sam, po knjigama. Nisam imao
učitelja. Ali sada ću, nadam se, imati?
– Vi, Borise, govorite nekako zagonetno – reče Aristotel Fjodorovič. –
Reklo bi se da ste pristojan mladić, ali ste zbog nečega, hm, uzrujani. Možda
biste mogli da se smirite i kažete nam šta vas je dovelo ovamo?
– Vrlo rado – uzvrati Boris – vrlo rado. Samo će priča biti poduža.
Aristotel Fjodorovič se još jednom zgleda sa svojom pratiljom. Ona
slegnu ramenima.
– Pa dobro – reče Aristotel Fjodorovič – nikud ne žurimo, saslušaćemo je.
Samo da pripremimo čaj...
Rumalj Musajevna priđe kuhinjici i uključi. električni čajnik. Aristotel
Fjodorovič uze stolicu, postavi je nasuprot Borisa i uzjaha je kao konjića,
prekrstivši ruke na naslonu i oslonivši se na njih bradom. Iz nekog razloga
više nije izgledao kao kolačić i pre je podsećao na umornog islednika,
dobrog po svojim ljudskim osobinama, ali zbog nedostatka kadrova
prinuđenog da naizmenično radi čas kao dobar, a čas kao loš islednik.
– Pa – reče – pričajte.
Boris sklopi oči i neko vreme je nastojao da se usredsredi.
– Da biste sve pravilno shvatili – progovori najzad – moraću da poćnem
izdaleka. Ispričaću nešto o svom detinjstvu. Primetiću bez lažne skromnosti
da sam bio pametno dete. A pametno dete ne mašta naprosto o tome šta će
biti kad poraste. Ono tom svom maštanju pridaje poseban, nimalo dečji
status, ako razumete o čemu govorim. Ono shvata da sva dečica maštaju o
nekakvim glupostima i zaboravljaju na to kad porastu. Ono sebe smatra
drugačijim i drži se svog sna sasvim drugačije...
– Borise – reče Aristotel Fjodorovič – može li bez psiholoških digresija?
Strogo o predmetu.
– U redu. Dakle, gospodo, ja sam od najranijeg detinjstva maštao o tome
da postanem adept čistog zla.
– Joj – uplašeno pljesnu rukama Rumalj Musajevna stojeći pored čajnika.
– Kako vam se to desilo?
– Znate – reče Boris – tačan uzrok je nemoguće odrediti. Filmovi, knjige,
kompjuterske igrice – u neku ruku, možda i porodica. A možda mi je čak
ostalo iz prethodnog života. Nije važno. Glavno je da sam od samog početka
znao da je upravo to moja sudbina. Međutim, bilo mi je potpuno jasno da
takvih početnika magistrata tame ima lopatom da ih tovariš. Shvatio sam da
moram nekako od njih da se razlikujem... Pre svega, razume se, trebalo je da
zaboravim sve modele za podražavanje koji postoje na tržištu. Posebno u
filmovima. Znate one nedotupavne tipove u crnim ogrtačima koji padaju u
purpurni bezdan upravo u momentu kad u sali vade iz kese poslednju
kokicu. Malograđanski prostaci koji se krevelje pred kamerom za male pare.
Čak i u detinjstvu mi je bilo jasno – oni samo ponižavaju zlo i, prema tome,
služe dobru...
– Dopustite – umeša se Aristotel Fjodorovič – a šta su po vašem mišljenju
dobro i zlo?
Boris klimnu glavom.
– Pun pogodak. Upravo to pitanje je iskrslo preda mnom u celoj svojoj
veličini. Naravno, najpre sam pročitao sva moguća objašnjenja u raznim
udžbenicima i enciklopedijama. Bila su slabo razumljiva i u najmanju ruku
dvosmislena. Jedni autori su smatrali da su dobro i zlo religiozni i
transcendentni pojmovi. Drugi su polazili od celokupnog ljudskog iskustva.
Treći od klasnog interesa. Na kraju sam došao do zaključka da je reč o
nečemu poput saobraćajnih propisa. Dobro – to je poštovanje propisa, a zlo
je njihovo kršenje, ali ne bilo kakvo, već glamurozno. Nešto kao preticanje
suprotnom trakom s upaljenim rotacionim svetlima. U tome je razlika
između zla s velikim „Z“ i obične svinjarije.
Rumalj Musajeva se osmehnu.
– Iz toga su sledili pradoksalni zaključci – nastavi Boris. – Recimo, po
pravilu, ljudi svašta čine samo radi novca. Zato pravo zlo mora biti
nekoristoljubivo. Onaj ko ga čini ne sme da računa na nagradu.
– I?
Boris tužno uzdahnu.
– Smešno je i pominjati. Ja sam potpuno nekoristoljubivo zapalio
nekoliko velikih smetlišta i jednu staru „volgu“, čime sam, verovatno,
definitivno sredio nekog penzionera. Ubio sam iz praćke mnogo golubova i
obesio jedno štene. I tek tada sam shvatio svoju grešku. Pa ja sam hteo da
postanem crni mag ne zato da služim zlu, već da zlo služi meni! A ako sam
to hteo, znači da sam ipak računao na nagradu i, po sopstvenoj logici, time
prestajao da budem adept zla...
Rumalj Musajevna, koja je upravo sipala čaj, ispusti na sto maleni čajnik
koji zadrhta u njenoj ruci.
– To što vi govorite naprosto je užasno – reče ona. – Zašto sirote ptičice?
– Pustite to. To rade svi dečaci. I, uzgred budi rečeno, zasigurno ne
računaju na nekakvu nagradu, već postupaju nekoristoljubivo. Po mojoj
logici ispostavljalo se da će prave sluge zla biti upravo oni.
I onda sam se zamislio – kome ću onda da služim ja?
Aristotel Fjodorovič se tiho nasmeja.
– Da, moliću lepo – reče on. – Dilema.
 – Imajte u vidu da sam još bio mali dečak. Sve u svemu, lupajući glavu u
svim tim razmišljanjima, najzad sam došao do nimalo detinje mudrog
zaključka da se takve stvari ne poimaju razmišljanjem već poštovanjem već
postojeće tradicije i, ako na zemlji žive pravi adepti zla, treba učiti od njih.
Verovatno vam je jasno da je u sedmom razredu to bilo teško ostvarljivo i,
mada ne mogu reći da sam zaboravio na zavet svoga srca, njegovo
ostvarenje sam ipak odložio na neodređeno vreme... Izvinite, da li biste mi
dali gutljaj čaja? Samo da ne bude previše vruć, molim vas. Osušilo mi se
grlo...
Rumalj Musajevna nali Borisu čaj i neko vreme ga je pojila iz ruke, kao
medicinska sestra bolesnika koji leži u gipsu. Ona mu čak ponudi i
čokoladnu bombonu, ali Boris odrično odmahnu glavom.
– Dakle – nastavi on kad je Rumalj Musajevna sela – završio sam školu,
upisao se na nimalo težak humanistički fakultet, porastao i postao
pametniji, oprostite opet zbog neskromnosti, i počeo da se zanimam za
tradicije koje su bile povezane sa zlom ili ih je, barem, pratio takav glas.
Prilično brzo sam shvatio da socijalna učenja nisu pogodna za tu ulogu...
– Pa upravo od njih i potiče sve zlo u svetu – primeti Aristotel Fjodorovič
koji je pažljivo slušao izlaganje. – Barem je tako u našoj istoriji.
– Ne slažem se. Ruski komunizam, po mom mišljenju, nije bio toliko
povezan s apstraktnim zlom, koliko s nedostatkom opšte kulture. A
nemački fašizam sam odbacio zbog upadljive slučajnosti. Kupio sam, znate,
elektronski rider i odmah sam s interneta skinuo razne fajlove malo
razumljivih naslova. Tako sam dva dana zaredom čitao Majn Kampf potpuno
siguran da izučavam Slavoja Žižeka. To je jedan filozof iz Evropske Unije
koji je sada u modi. Jedino disonantnim mi se učinilo to što se taj evropski
mislilac suviše poziva na problem sifilisa.
– A kakva je tu veza...
– Čisto asocijativna – prekide ga Boris. – Hitler nije bio žrec zla. On je bio
banalni psihopata, nedaroviti evrobirokrata, nesposoban da shvati čak ni to
da je za ostvarenje plana „barbarosa“ umesto hiljada tenkova „tigar“ bilo
dovoljno da potkupi jednog sekretara oblasnog komiteta. Znate, jednom
sam na internetu video alternativnu varijantu novčanice od dvadeset evra
sa slikom mladog firera. Ne biste verovali koliko mu je to mesto pristajalo.
Do te mere da sam posle toga izgubio svako interesovanje za Slavoja Žižeka.
– Osim fašizma postoji i liberalizam – primeti Rumalj Musajeva. –
Upravo njega mnogi pametni ljudi u našoj zemlji smatraju glavnim zlom.
 Boris zakoluta očima, kao da želi da kaže „ali, molim vas...“
– Nikakvog liberalizma u Rusiji nema niti ga može biti. Zato što bi u
liberalizmu sve trebalo strpati u zatvor. U Rusiji postoji liberalni diskurs. To
je, ako ćemo naučno, sled zvučnih i vizuelnih efekata koji prate predaju
vrednosti stvorene u Gulagu u dobro već znate čije ruke. Niz posebnih
mantri koje specijalno obučeni ljudi ponavljaju preko radija i televizije radi
stvaranja mentalne zavese. Ja nemam ništa protiv toga, ali kako mogu da
služim nečemu takvom? Jer ja sam adept mističkog zla, a ne ekonomski
novinar ili nekakav autor kolumne „Pod ruševinama“40 u nekom
reklamnom katalogu...
– Vi ste vrlo svestrani, mladiću – s odobravanjem reče Rumalj Musajeva.
– Zahvaljujem. Sve u svemu, čvrsto sam rešio da krug traganja ograničim
na čisto duhovna učenja koja ne pretenduju na transformaciju društvene
realnosti, i zato sam islamske drugove takođe morao da odbacim.
– Satanizam? – podiže obrve Aristotel Fjodorovič.
Boris se osmehnu.
– Sad me je sramota da priznam – reče on – ali posvetio sam mu nekoliko
godina. Došao sam do zaključka da su svi oblici satanizma koji postoje na
Zapadu – naprosto maskarada. Merilin Menson nikada nije imao seks sa
svinjom – slagao je, hulja, svinja bi ga na mestu ubila. Američka satanistička
crkva je, po svoj prilici, relikt hladnog rata koji sponzoriše CIA, pozvan da
pokaže čovečanstvu neverovatnu širinu američke verske tolerancije. Glavno
je, znate, da satanista ne negira holokaust i da veruje u demokratiju i tržište.
Osim toga, postoje razni oblici crnog mesije za sredovečne Evropljane iz
srednje klase, ali to je u večini slučajeva pokušaj da se predklimakterični
seks-sving učini malo zanimljivijim. Ako tu čak i ima elementa služenja zlu,
on je sasvim mali, kao u prodavanju jogurta kome je istekao rok.
– To je, dakle – s blagom ironijom upita Aristotel Fjodorovič – bilo
potpuno gubljenje vremena?
– Praktično jeste. Ali ipak sam došao do nekih zaključaka. Shvatio sam
da prilikom traganja za pravim učenjem pažnju pre svega treba obratiti na
slikovitost koju ono koristi, a ne na glasine koje o njemu kruže, pa čak ni na
njegovu samoreprezentaciju, jer ona iz mnogih razloga ne mora biti sasvim
iskrena... Rešio sam da se oslonim na simbole, pošto oni direktno izražavaju
onu suštinu koju reči samo razvodnjavaju i skrivaju.
– Objasnite to, molim vas – zamoli Rumalj Musajevna.
– Pa, recimo – uzvrati Boris – zapadni satanizam nema perspektivu već i
zato što je njegov centralni lik jareća njuška upisana u zvezdu. To je, ako
ćemo ukratko, učenje za koze – što se može shvatiti upravo na osnovu
pokazanog znaka, ili posle višegodišnjih istraživanja, tokom kojih tragalac
može sam da se okozi i postane potpuno neuračunljiv. Zapadni satanizam
nije zlo, već uzgajanje sitne rogate stoke.
– Jasno – reče Aristotel Fjodorovič – jasno. Koja slikovnost vam se
pokazala primamljivom?
Boris uhvati pogled Rumalje Musajevne, molećivo se osmehnu i klimnu
glavom u pravcu kuhinjskog stola. Rumalj Musajevna ustade, nasu mu malo
čaja i prinese šolju njegovim usnama.
– Hvala... Pre svega, naravno, tibetanski budizam.
– Tako sam i mislio – oglasi se Aristotel Fjodorovič.
– U početku je sve izgledalo veoma obećavajuće. Lobanje, kosti, ljudske
glave u više faza razlaganja, razna mučenja i smrtne kazne... Naravno,
izazivalo je zebnju kad bi neki trooki monstrum s tih svitaka na svili bio
proglašen „prosvetljenim bićem“. Ali zatim mi je objašnjeno da su đavoli u
paklu takođe prosvetljena bića i da druge tamo i ne primaju na rad. Sve u
svemu, rešio sam da se u to najozbiljnije upustim. Utvrdio sam koji se
ogranak u tibetanskom budizmu smatra najjezivijim, savladao sam
neodlučnost i zbližio se s njegovim adeptima.
– A koji njihov ogranak je najjeziviji? – upita Rumalj Musajevna
razrogačenih očiju.
– Bon – uzvrati Boris. – Stvarnost se, međutim, ipak pokazala priličnom
dosadnom. Brzo sam stekao utisak da su nekada davno bonski šamani
uhvatili budističkog monaha zalutalog u planinama i pre nego što će ga
istranžirati da bi od njega napravili pergament, flaute i ritualni pehar od
lobanje, naterali su ga da smisli politički korektno pokriće za sve njihove
mračne rituale. Čisto za slučaj sukoba s okupacionom administracijom. I
upravo to falš-pokriće je i sačuvano tokom vekova, a prvobitna suština je
izgubljena ili skrivena od neposvećenih.
– A šta je Bon s praktičnog stanovišta? – upita Aristotel Fjodorovič. – Mi
smo vam po tom pilanju potpuno neupućeni.
– Treniranje duha – odgovori Boris. – U cilju sticanja slobode od obaveza.
Samo što se u realnosti to završava time što umesto jednih kolica s govnima
čovek kroz život gura dvoja – svoja rođena i tibetanska. Najpre ore na poslu,
kao tata Karlo, a zatim sedi u svojoj ćeliji i ponavlja mantre na nekakvom
psećem jeziku da bi umilostivio nekakve bogove koji ni za koga drugog
naprosto ne postoje... I psihoza besni u dva pravca. Sve u svemu, ima tamo
mnogo razne razonode. Svako praktikuje ono što hoće.
– Na primer?
– Pa, na primer, postoji šamatha i vipašjana. To su meditacije. Dosadne
kao uzgajanje rotkvica.
– U čemu se one sastoje?
Boris se zamisli.
– Evo jednostavnog primera... Recimo, popili ste prilično votke i ne
možete da nađete ključ od stana. I mislite: „Gde su mi ključevi? Gde su? Gde
su?“ To je šamatha. A zatim vam sine: „Bože, pa ja sam skroz ucirkan...“ To
je vipašjana. Kod nas se cela zemlja time bavi, samo što to ne zna.
– Ima li još nečega?
– Na primer, Čod. To je kad se sopstveno telo nudi demonima s groblja.
Neki rade na Novodevičjem. Prizivaju obično Gajdara, Hruščova i Ilju
Erenburga. Kažu da je to vrh. Ali meni je bilo dosadno... Postoji i Šitro.
Pomoću složene prakse koja traje pola života svest se deli na zagrobni bardo
i hodalicu koja po njemu putuje, kako bi posle smrti hodalica prevladala
bardo tako da potpuno prestanu elektrohemijski procesi u kori velikog
mozga. Prefinjen gest pravog poštovaoca tibetanske kulture, he,he. Ali ja,
avaj, nisam to postao.
– Šta vas je omelo? – upita Rumalj Musajevna.
– Uglavnom – reče Boris – retriti s pridošlim lamama. U jednom
trenutku shvatio sam da ti retriti naprosto užasno podsećaju na ekonomske
seminare na kojima članovi etnografske sekcije uz pomoć dva prevodioca
recituju okupljenima tri stotine godina ranije napisanu brošuru „Kako
postati milioner“.
– A vi takvim brošurama ne verujete?
Boris, koliko su mu dopuštali konopci, slegnu ramenima.
– Zašto ne bih verovao? Ja samo ispravno shvatam njihovu namenu. Uz
njihovu pomoć zaista se može postati milioner. Ali za to treba prodavati, a
ne kupovati. Kod nas je na retrit dolazio takav jedan guru – stručnjak za
socijalni alpinizam. Hteo je da nauči ezoterijski vokabular radi opšte
erudicije. Jednom sam ga pitao zašto, je li, za sedamsto zelembaća sve to
kusa, kad recepte već zna? A on mi odgovori da postoji, veli, tibetanska
poslovica: „Učitelj može da leti, a može i da ne leti...“
– Hm – oglasi se Aristotel Fjodorovič.
– Mora se reći – nastavi Boris – da današnji učitelji, ako ćemo pravo – ne
lete. Zato što od malih nogu na lošem engleskom uče druge da lete. U stvari,
i ne uče ih, nego im pričaju kako su negde tamo nekad leteli. I to je celo
njihovo učenje.
– A šta je s prosvetljenjem? – upita Rumalj Musajevna.
Boris se mračno osmehnu.
– Prvo, po prosvetljenje se ne ide u Bon – reče on. – Tu je obično reč o
drugačijoj motivaciji. Drugo, možete biti sigurni da je procenat prosvetljenih
lica među tibetanskim lamama približno isti kao i među inspektorima-
ekonomima Trojice-Sergijevske lavre, koje šalju u udaljenu parohiju da
prebroje sveće u skladištu. Ali s inspektorom-ekonomom iz Lavre, ako
budete imali sreće, možete lično da uspostavite kontakt, a ne samo da se
pred njim bacate na tvrdi pod u oguljenoj, hladnoj fiskulturnoj dvorani, dok
on pali kandilo pred ikonom Kazanske bogorodice... Uzgred budi rečeno,
tibetanski budizam se završava isključivo pravoslavljem, zato što je posle
pedesete već strašno moliti se tibetanskim đavolima. Tu nema nikakvog
drugog zla.
Aristotel Fjodorovič se nakašlja.
– Ali, udaljili smo se od teme.
– Da... Sve u svemu, shvatio sam da čak i najstrašnija simbolika ne
ukazuje neizostavno na pripadnost nečemu ozbiljnom. Ona može biti
naprosto nešto poput tetovaže na telu kriminalca. Treba tražiti koren.
– Želite da kažete da ste shvatili u čemu je koren zla? – upita Aristotel
Fjodorovič.
– Pa to nije nimalo teško – uzvrati Boris. – Da biste to shvatili treba da
odbacite sve ono što nije zlo. Upravo vam pričam o tome kako sam ja to
postepeno izveo. Uklonio sam sve suvišno, i ostalo je ono što tražim.
– I šta je ostalo?
– Ono – reče Boris – što mi je bilo pred očima od samog početka. Samo
što mi romantično raspoloženje nije dopuštalo da shvatim koliko je sve
jednostavno... Jer šta je po mišljenju većine ljudi najstrašnije? Čega se najviše
plašimo? Nasilne smrti.
– Da – složi se Rumalj Musajevna.
– Pri tome – nastavi Boris – ljudi samo ponekad žive u relativnom miru.
Sve ostalo vreme uništavaju jedni druge u milionskim razmerama, i to iz
razloga lcoje kroz stotinak godina teško mogu da razumeju čak i
profesionalni istoričari. Rat je, van svake sumnje, nešto najčudovišnije od
svega mogućeg. Ali slike koje ga prate iz nekog razloga su uvek
veličanstvene i divne.
Boris pogleda Aristotela Fjodoroviča i ućuta.
– Samo nastavite – reče ovaj.
– Šta da nastavim? Stigli smo do kraja.
– Na šta mislite? – namršti se Aristotel Fjodorovič.
– Mislite da ne znam zašto je ona ovde okačena?
– Ona – na šta mislite?
Boris glavom pokaza na fotografiju džinovske žene s mačem na vrhu
brda.
– Volgogradska Domovina-majka. A pored nje – on pokaza na fotografiju
bareljefa s ratnicom okamenjenom u vazduhu – takozvana „Marseljeza“ s
pariske trijumfalne kapije. Objekti koji su istorijski i geografski prilično
udaljeni jedan od drugoga. Ali obratite pažnju na neobičnu sličnost. U oba
slučaja reč je o ženi s nožekanjom u ruci i otvorenih usta. O čemu to govori?
Boris obuhvati lukavim pogledom Aristotela Fjodoroviča i Rumalj
Musajevnu.
– O čemu? – upita Rumalj Musajevna.
– O tome. Oba ova vajarska dela slikaju jednu te istu suštinu. Ali, da tako
kažemo, u donekle šifrovanom obliku. I to ne samo u šifrovanom obliku,
nego i nepotpuno. Kao što, znate, čovek može biti isklasan u vidu poprsja,
bez ruku i nogu. Ali to ne znači da ih original nema. To je skraćeni portret,
da tako kažemo. E pa, i ovde je reč o tome.
– Ovde su, čini se, i ruke i noge na mestu.
– Nisu sve. Ruku je, u stvari, četiri. Osim toga, nije prikazan jezik. On
treba da bude sasvim isplažen. Isto tako, nedostaju mnoge sitne, ali važne
odlike.
– Kako to?
– A vi kao ne znate. Boginja Kali.
Pošto to reče, Boris se pažljivo zagleda u svoje sagovornike. Ali ni
Aristotel Fjodorovič, ni Rumalj Musajevna ne pokazaše nikakve emocije.
– Kali? – s učtivom radoznalošću, ali bez ikakvih drugih emocija, Rumalj
Musajevna ponovi pitanje.
– Da! – vatreno potvrdi Boris. – Poštovane su, u najmanju ruku, tri
osnovne odlike kanonskog portreta. Kao što sam već rekao, ogromna
nožekanja, otvorena usta i, što je najvažnije, ples na leševima.
Rumalj Musajevna tiho jeknu i prinese ruku ustima.
– Što se tiče leševa pod nogama – nastavi Boris – volgogradska verzija
nema konkurenciju; reč je, kao što znate, o Staljingradu. A što se tiče
francuskog trijumfalnog luka, nešto je složenije: gradili su ga, ako se ne
varam hiljadu osamsto trideset šeste godine, a mrtvaka su doneli tek hiljadu
devetsto dvadeset prve. Kad su napravili grob Neznanom junaku. Ali u
ritualnom smislu rezultat je jedan te isti.
– To jest, vi želite da kažete – sa zanimanjem upita Aristotel Fjodorovič –
da je svaka skulptura, koja simbolično predstavlja ženu s mačem, zapravo...
– Kali – potvrdi Boris. – Po pravilu, da. Naoružana žena je – praktično,
uvek ona. I ne samo naoružana, uzgred budi rečeno. Najjeziviji prikaz Kali
je na plakatu „Domovina-majka zove“, sećate se: seda vestalka u crvenoj
hlamidi. Upravo njen strogi lik bilo je poslednje što su videle kolone
vojnika, koje su prinošene na žrtvu sedmog novembra ili prvog maja.
Naježim se na samu pomisao...
– Zanimljivo rasuđujete – reče Aristotel Fjodorovič – samo što ne možete
da gradite čitavu mitologiju na dva primera.
– Zašto na dva? – ljutnu se Boris – izvinite... Pa šta vi mislite, da ja ne
vladam ovom temom? Ako hoćete mogu ceo sat da vam navodim primere.
Uzmimo, recimo, alegorijsku Germaniju. Još od rimskog doba prikazuju je
kao ženu, ali na Domicijanovim novčićima ona je, izvinjavam se, bila
zarobljena kurva, a u devetnaestom veku je odjednom postala valkira s
carskim mačem u ruci. To je, he, he, personifikacija nemačkog nacionalizma.
Pitate za leševe? Ili je sve jasno? Pa pogledajte samo slike – Boris zakoluta
očima, prisećajući se – Germanija Johanesa Šilinga, Germanija Filipa Fejta, a
naročito Fridriha Avgusta Kaulbaha iz 1914. godine, na kojoj ona uglavnom
liči na gladijatora iz arene. Ako to nije Kali, ko je onda?
– Nemačka istorijski... – poče Aristotel Fjodorovič, ali ga Boris prekide:
– A Francuska? Takozvana Marijana? Ona se pretvara da je mirna
građanka u frigijskoj kapi, ali ako uzmete, recimo, Delakroovu sliku Sloboda
vodi narod, na njoj ona već javno pleše na leševima s puškom u ruci, a puška
je, što je karakteristično, s nataknutim bajonetom. A već što se tiče ove ovde
– Boris pokaza glavom na fotografiju „Marseljeze“ – neću da ponavljam.
Aux armes, citoyens! Formez vos bataillons! I napred marš! Žena-smrt
zove... Ili možda da popričamo o američkoj „Slobodi“?
– Nećemo – reče Aristotel Fjodorovič – slika je jasna. Erudicija vam se ne
može osporiti. Vi ste, po svoj prilici, o boginji Kali već sve razjasnili?
Boris se zbunjen snuždi.
– Shvatam vašu ironiju – reče on. – Verujte, ja ni na šta ne pretendujem.
Naravno, moje znanje je ograničeno i manjkavo, jer je pokupljeno iz
dostupnih izvora. Zato sam i došao k vama... Sada vam naprosto pričam o
svom putu. I moja priča je krajnje iskrena.
– Nastavite – klimnu glavom Aristotel Fjodorovič.
– Kao što ste tačno rekli, zainteresovala me je boginja Kali. I brzo sam
shvatio da su dalja traganja, ukoliko je dečji san i dalje živ u mom srcu,
nepotrebna. Nema u svetu drugog božanstva koje bi tako jasno otelovljavalo
zlo i smrt. Štaviše, ono otvoreno uživa u prizoru krvi koja se lije. Tom
božanstvu klanja se mnogo miliona ljudi, prinose mu se krvave žrtve i
njegovim imenom se nazivaju gradovi...
– Gradovi? – u nedoumici upita Rumalj Musajevna.
– Kalkuta – uzvrati Boris. – Glavni hram posvećen je Kali, otuda i naziv.
– Zanimljivo. – reče Rumalj Musajevna – Šta sve od vas nećemo čuti.
– Uz to, Indusi koji se klanjaju Kali u njenom pravom obličju jesu
izabranici. Ostalo čovečanstvo, pak, služi joj naslepo... Eto ko je u stvari
tajanstvena „Izida pod velom“ o kojoj su toliko govorili mistici svih
vremena! Zamislite samo, boginja čak i ne pokazuje svoje lice beskrajnoj
povorci ljudi, koje joj prinose na žrtvu. Gleda ih kroz jedva primetne
proreze na maski... Zar to nije veličanstveno?
– Ali Kali, verovatno, nije samo boginja zla? – zbunjeno upita Rumalj
Musajevna. – Tako nešto nije moguće.
– Naravno – složi se Boris. – Njena pi-ar služba je u redu, van svake
sumnje. Kali, naravno, nije naprosto boginja Smrti. Ona je zadužena i za sve
aspekte duhovnog traganja, o kojima je uspeo da ispripoveda uhvaćeni
monah pre nego što će mu prerezati grlo na žrtveniku. Isti slučaj kao i sa
religijom Bon. Ali ako je kod tibetanskih golja kao imidžmejker radio neki
bezimeni putnik, za Kali su radili vrlo ozbiljni ljudi, od Šri Aurobinda do
Stivena Spilberga. Budite sigurni – ova tema je neiscrpna. Nožekanja u ruci,
prirodno, odbacuje dualnost percepcije, odsečena glava u ruci simbolizuje
pobedu nad egom, i tako dalje i tome slično. Samo što je to za idiote.
– Ali zašto? – upita Rumalj Musajevna.
– Pa zato. Nožekanja u ruci, naravno, može da se objasni odbacivanjem
dualnosti. Ali kako objasniti to što se odbacivanju dualnosti žrtvuju crne
kokoške? O tome čak i Šri Aurobindo ćuti.
– Nacionalni kolorit – uzdahnu Aristotel Fjodorovič. – Pa i nama su
palačinke i farbana jaja ostali iz paganskog doba.
– Molim vas nemojte misliti da se rugam – reče Boris. – Naprotiv,
tajanstvena lepota i veličina onoga što se dešava zaista su očaravajući. Ako
mi se i omakne neka lakomislena formulacija, to nije zbog bogohulnog
načina mišljenja, već samo zato što ne biram pažljivo reči. Otvaram pred
vama dušu. A iz pesme ne možeš da izbaciš reči.
– Nastavite – reče Aristotel Fjodorovič.
– Dakle, pomislio sam, da li je moguće da je boginja u Evropi imala stari i
dobro organizovan biznis – Boris pokaza glavom na volgogradsku
fotografiju – dok su joj u Indiji, u domovini, žrtvovali samo sitne životinje?
Počeo sam da kopam i gotovo odmah se ispostavilo da su i u Indiji boginji
prinošene ljudske žrtve. Za razliku od licemernih severnjačkih kultura,
tamo se to radilo potpuno javno. Broj žrtvovanih računa se u milionima,
mada ih svet praktično ne pamti. Tako sam saznao za Tagove... Ili, kako neki
izgovaraju, Tugove.
Boris upitno pogleda Aristotela Fjodoroviča, ali ovaj je ćutao. Rumalj
Musajevna se hladno osmehnu.
– I šta mislite, ko su oni? – upita ona.
– Ironični ste? S punim pravom. Teško mi je da procenim koliko je tačna
informacija koja je bila javno dostupna. Smatra se da su tagovi, ili fansigari,
kako su ih zvali na jugu Indije, sekta lopova-davitelja, koja je postojala od
sedmog do devetnaestog veka. Bilo je više hiljada tagova. Oni su pljačkali
karavane i usamljene putnike, imali su špijune i doušnike na svim pijacama
i pokrovitelje među maharadžama. Svako svoje ubistvo posvećivali su
boginji Kali i obavezno deo opljačkanog blaga odnosili u njen hram, kao i
naša bratija. Tagovi su davili svoje žrtve svilenim gajtanom, i to nije bilo
ubistvo, već upravo prinošenje žrtve, zato što se tokom davljenja izgovarala
posebna mantra, koju sam upravo pokušao da ponovim prilikom
upoznavanja. Jedino što sam je, verovatno, nepravilno izgovarao. A ona
znači, opet u skladu s dostupnim podacima, otprilike sledeće – „gvozdena
boginjo, ljudožderko, kidaj zubima mog neprijatelja, prolij njegovu krv,
pobedi ga, majko Kali!“
– Oh – uzdahnu Rumalj Musajevna.
– Da, moliću lepo – reče Boris. – Vidite kako tu nema dualiteta. Svi izvori
tvrde da su tagovi delovali s izuzetnim poletom i aktivno, i u proseku svaki
butot imao je na svom rabošu...
– Oprostite, ko?
– Butot je – reče Boris – onaj tag kome je povereno da zadavi žrtvu. Opet
izgovaram nepravilno? Čitao sam da postoje još i šamsijasi – pomoćnici koji
onoga kojeg dave drže za ruke i noge – i džemadar, duhovni rukovodilac
projekta... Znači, svaki butot je na svom rabošu imao po nekoliko stotina
ubijenih, a bivalo je i više hiljada... Jedno zanimljivo poređenje: tokom
Borodinske bitke poginulo je četrdeset hiljada ruskih vojnika, i o tome su
tokom celog jednog veka pisane pesme i romani. A te iste 1812. godine
tagovi su u Indiji bez ikakve pompe zadavili na drumovima upravo isto
toliko ljudi. Ukupno, prema najskromnijoj računici, tagovi su prineli na
žrtvu boginji Kali više od dva miliona ljudi!
– I šta, niko ih nije sprečavao? – nepoverljivo upita Rumalj Musajevna.
– Kako da nije. Englezi su se borili. I to, smatra se, uspešno. Navodno je
poslednji tag obešen 1882. godine u Pendžabu. Posle toga majčici Kali se
žrtvuju samo petlovi i jarići...
Boris se tiho nasmeja, prenoseći pogled s Aristotela Fjodoroviča na
Rumalj Musajevnu i obrnuto.
– Samo što sam ja odmah shvatio da tagovi nisu nestali. Samo su se
pritajili i rasuli po svetu. I služe boginji tajno, nepoznatim uzicama. Ali
tajno postepeno postaje javno.
Boris već po ko zna koji put pokaza glavom na volgogradsku figuru.
Ovoga puta Aristotel Fjodorovič je pogleda veoma pažljivo, kao da su
Borisove reči u njemu najzad dotakle tajnu strunu.
– Ali, kao što ste i sami pomenuli – reče on – boginji Kali i tako služi celo
čovečanstvo. Zašto su joj onda potrebni neki posebni sledbenici?
– Čovečanstvo iskreno misli da rešava sasvim drugačije zadatke. Ali osim
zabludele gomile mora postojati i tajni red mačonoša, čiji članovi shvataju
ulogu istorije. Nekakva partija sveštenika koji znaju šta se događa. Jer srce
kulta neizostavno mora ostati čisto i verno prvobitnoj tradiciji. Uz to – mora
biti dostupno odabranima. Onima koje prizove sama boginja...
– Aha – reče Aristotel Fjodorovič – poput vas, je li?
Boris ga pogleda ispod oka – pri tome u njegovom pogledu prvi put
tokom celog razgovora blesnu nešto nalik na nadmenu gordost.
– Da – reče on. – Upravo tako. Treba da postoje putevi za takve kao što
sam ja. Za one koji su pojmili tajnu i poželeli da služe boginji.
– Zašto ste tako sigurni da ste izabranik?
– Pa makar zato – reče Boris i dalje gordo gledajući sagovornika – što
samo izabranik kad pogleda fotografiju volgogradske statue može u njoj da
prepozna boginju smrti.
– I vi ste ubeđeni da su boginji potrebne vaše usluge?
 – Naravno! – bez senke sumnje uzvrati Boris. – Jer boginja sama bira
svoje podanike. I to ima svoj izraz u mitologiji. Postoji legenda koja govori o
tome da je Kali okupila sve svoje poštovaoce, poželevši da među njima nađe
najiskrenije, i ispostavilo se da su to tagovi. Onda ih je boginja lično naučila
metodama davljenja maramom... Dirljiv mit. I tako naivno-prostodušan...
Aristotel Fjodorovič i Rumalj Musajevna se zgledaše.
– Prividna naivnost mitologije jeste potvrda duhovnog zdravlja naroda –
reče Aristotel Fjodorovič suvo.
Boris poče da klima glavom.
– Upravo na to i mislim. Divan mit. Naprosto divan...
Aristotel Fjodorovič se osmehnu.
– Pa dobro. Nastavite.
Boris pogleda „Marseljezu“.
– Zapravo, već sam gotovo završio. Spoznao sam koga treba da tražim. A
onda je bilo prilično jednostavno da vas nađem. Mada su moja traganja, ako
bolje pogledamo, bila prilično zamršena.
– I kako ste nas našli?

– Bilo mi je jasno da sledbenici Kali, s jedne strane, moraju da se kriju.

Zato da nikada i ni pod kakvim okolnostima ne bi mogao da ih otkrije
slučajan pogled. Oni moraju da se stope sa sredinom i da ne izazivaju
sumnju. S druge strane, pravi tragalac mora biti u stanju da opazi, da tako
kažemo, zrak-putokaz i da vidi ulaz u luku. To što sam ovde dokazuje da
vaši svetionici rade. Nije li tako?
– Pobrojte, molim vas – reče Aristotel Fjodorovič – ono što ste smatrali
svetionicima. I to onim redom kako se sve odvijalo. Biće nam zanimljivo da
čujemo.
– Dobro. Kao što znate – Boris se osmehnu – Kalini davitelji zovu se
„tagovi“ ili „fansigari“. Molim da me ispravite ako nepravilno izgovaram.
Dakle, trebalo je da se pre svega orijentišem na te reči. Reč „tag“ brzo sam
odbacio, zato što je postala zajednička imenica prešavši u engleski jezik.
„Thug“ označava razbojnika, bandita, a engleski sada znaju svi...
Aristotel Fjodorovič dobronamerno klimnu glavom.
– Dalje – reče on.
– Sa rečju „Fansigar“ već je bilo bolje. Istina, nisam otkrio organizacije ili
firme s tim nazivom, ali zato se našlo ponešto slično po zvuku. Odbacio sam
slučajne podudarnosti i u mom vidokrugu našao se autosalon „Fancy Car“.
 Boris je ovaj naziv izgovorio s jakim američkim akcentom.
– Fensi kar – ponovio je – zvuči kao „fansigar“, ako se izuzme jedan glas.
Naravno, tu ne bi mogao svako da nađe vezu s daviteljima, ali ja sam znao
šta tražim! Kad sam pročitao da jedini model automobila kojima salon
trguje jeste „lada-kalina“, bilo mi je potpuno jasno. Jer tu krntiju niko pri
pameti neće nazvati „luksuznim kolima“, tako nešto je moguće jedino s
okultnim razlogom... Da se pošalje signal u etar. Jedini smisao postojanja tog
krša jeste to što se u njegovom nazivu krije ime boginje Smrti. Bio sam već
devedest posto siguran, ali rešio sam da proverim još neke pojedinosti da
bih se dodatno osigurao. Pogledao sam spisak telefona na vašem sajtu, i šta
mislite? Menadžer za opšta pitanja – Zjazikova Rumalj Musajeva...
Rumalj Musajevna blago pocrvene.
– Samo budala može da pomisli da je to pripadnik neke od kavkaskih
nacionalnosti – nastavi Boris. – Rumalj – to je nauljena svilena marama,
poškropljena svetom vodom iz Ganga. Glavni instrument jednog taga, ono
što je mač plemiću...
On okrenu lice ka Rumalj Musajevnoj.
– Jer zašto biste vi imali u ušima minđuše u vidu srebrnih novčića,
Rumalj Musajevna? Mislite da ne znam? Znam. Nalaže se da se prilikom
prvog ubistva srebrni novčić zamota u maramicu, a zatim preda duhovnom
učitelju. A vi ste tu kulturnu činjenicu preobrazili u juvelirsku metaforu.
Vrlo dobro vam stoji, uzgred budi rečeno.
– Hvala – promrmlja Rumalj Musajevna.
– Nastavite – naredi Aristotel Fjodorovič.
– Pa šta tu ima da se nastavi? Već sam bio siguran devedeset devet koma
devet posto. A zatim sam uz sve to video i vaše radno vreme – prodaja u
salonu sredom i četvrtkom, petak slobodan dan, a ostalim danima – saveti
preko telefona. To je već sasvim providno. Svi koji su koliko toliko upućeni,
znaju da tagovi dave upravo sredom i četvrtkom, i ni u kom slučaju –
petkom! Vidite koliko podudarnosti. Nešto od toga je moglo da bude
slučajnost, ali sve zajedno!
Rumalj Musajevna upitno pogleda u Aristotela Fjodoroviča, na šta on
jedva primetno klimnu glavom.
– Dobro – reče Rumalj Musajevna – ali zašto ste plesali s fajerom u ruci? I
to takav užasan ples. Kao nacional-boljševik pred smrt.
– Pa zato sam i plesao – uzvrati Boris – da bih kao odgovor na vaše znake
poslao svoj. Kao što, znate, brodovi jedan drugom šalju signale.
 – A šta ste vi nama na taj način signalizirali?
– Sve proveravate? – osmehnu se Boris. – Nije valjda da mi još ne
verujete? Dobro. Ko je muž boginje Kali? Šiva! Bog uništitelj koji pleše. U
jednoj njegovoj ruci titra plamen kojim on spaljuje materijalni svet.
– Zato ste potpalili kutije?
– Pa da. Da biste znali da je došao neko vaš. Možda je s moje strane bila
drskost što sam se predstavio na taj način – naravno da ja ne pretendujem
na status Šive...
– Drago mi je da to čujem – primeti Aristotel Fjodorovič.
– Osim toga, nije izgorelo ništa važno – dodade Boris izvinjavajući se. –
Naprosto prazne kutije.
– A šta ste pevali? – upita Rumalj Musajevna.
– Bhadžane – uzvrati Boris. – Svete himne.
Aristotel Fjodorovič i Rumalj Musajevna nadugo utonuše u ćutanje.
Posle izvesnog vremena Boris naruši tišinu.
– Pa – upita on – jesam li položio ispit? Da li sam dostojan da služim
boginji?
Aristotel Fjodorovič se nagnu ka Borisu i pažljivo ga pogleda u oči.
– Koliko ste sigurni da to zaista želite?
Boris se nasmeja.
– E sada – reče on – najzad razgovarate sa mnom kao sa čovekom. Pa
razume se, siguran sam sto posto.
– Neće li vam se učiniti da boginja od vas traži previše?
– Ne. Spreman sam na sve. Ako želite, proverite me, dajte bilo kakav
zadatak. Ja savršeno vladam rumaljom.
– Ko vas je naučio?
– Naučio sam sam. Trenirao sam na lutki. Možda je to nesavršen metod,
ali verujte, zatvorenih očiju u praznoj sobi sve ću uraditi kako treba.
Aristotel Fjodorovič se tiho nasmeja.
– Ah, dečko – reče on. – Pa nije tu stvar u fizičkim navikama. I sami ste
ispravno primetili da je služenje boginji duhovni put. Otkud znate šta od
vas može zatražiti majka Kali?
– Što god da zatraži ja prihvatam.
– A šta mislite o prirodnom ljudskom interesovanju za druge religije? Pa
na svetu ih ima mnogo.
– Na ovom mestu i sada – reče Boris, pošto napravi energičan pokret
celim telom – odričem se svih ostalih bogova, svih drugih puteva!
 Aristotel Fjodorović s odobravanjem klimnu glavom.
– Vi ste ozbiljan tragalac – reče on. – Uostalom, ja u vas od prvog
trenutka nisam nimalo sumnjao.
On priđe niši između dveju reprodukcija i strgnu purpurnu zavesu koja
ju je zaklanjala.
Boris podiže pogled.
Pred njim je stajala Kali.
To je bila obojena skulptura u prirodnoj veličini čoveka s očima od
raznobojnog emajla koje su sijale i čije su zenice gledale vatreno i strašno.
Jedna od četiri ruke držala je pravu sablju dimiskiju s prastarom crnom
oštricom. U drugoj je bila muška glava u naduvenoj plastičnoj kesi – takođe
prava, s nejasno vidljivom jarećom bradicom, s tragovima truljenja i jasno
vidljivom minđušom u uvu s pripijenom plastikom. Oko struka boginje
visila je kecelja od ljudskih ruku, čedno prikrivenih rukavima košulja,
haljina i sakoa – videle su se samo do kostiju istrulele šake, povezane
tankom zlatnom žicom i spojene ponegde tračicama sasušene kože. Ti
raznobojni rukavi, prišiveni na pojas pridavali su Kalinom izgledu nešto
ciganski šareno. Uz to, oko nje kao da su lebdeli nekakva staroindijska
prašina i čađ – ono što se u romantičnim izvorima obično naziva „patinom
vekova“.
Aristotel Fjodorovič strogo pogleda Borisa zanemelog pred pogledom
boginje.
– A sada, dečko, ostala je jedna ritualna formalnost posle čega ćemo vas
osloboditi konopaca.
– Spreman sam – reče Boris.
Aristotel Fjodorovič se okrenu skulpturi i otvori izrezbarenu škatulu koja
je stajala kraj boginjinih nogu. U rukama mu se stvori tanjirić, na koji
srebrnim mašicama izvadi iz škatule i stavi na tacnu tri manja komadića
nečega nalik na jarko žutu kredu.
– Znam! – uzviknu Boris.
– Šta znate, dečače? – upita Aristotel Fjodorovič pokroviteljski.
– Znam šta je to.
– Šta je?
– Sveti žuti šećer. Niko od laika ne zna njegov sastav, ali priča se da
čovek koji ga jednom proba nikada više neće skrenuti s puta služenja Kali.
Tagovi ga uzimaju tokom svojih religioznih rituala.
– Veoma ste upućeni – promjauka Aristotel Fjodorovič prilazeći Borisu. –
Da, tako nekako. Svakome po komadić – vama, meni i Rumalji Musajevnoj.
Ali najpre treba da izgovorite posebnu formulu kako biste sebe podarili
boginji. Predano i od sveg srca tri puta zaredom. To je krajnje važan
trenutak.
– Formula je na sanskritu? – zabrinuto upita Boris. – Ili je na hindu?
Aristotel Fjodorovič se osmehnu.
– Na ruskom je. I veoma je jednostavna: „darujem sebe Kali“.
Boris zatvori oči i na licu mu se pojavi izraz molitvene usredsređenosti.
– Darujem sebe Kali! Darujem sebe Kali! Darujem sebe Kali!
– E pa lepo – reče Aristotel Fjodorovič, uzimajući s tanjirića komadić
šećera. – Njam...
Boris otvori usta i žuti komadić pade mu na jezik.
– Tako – prošaputa Aristotel Fjodorovič.
Pošto spusti tanjirić pored škatule, on kao da se moli sklopi ruke na
grudima, diže pogled ka tavanici i odjednom huknu kao sovuljaga.
Istog časa, pritajena iza Borisovih leđa Rumalj Musajevna izvuče ispod
žaketa žutu nauljenu maramu i vešto, kao laso, nabaci omču Borisu oko
vrata.
Aristotel Fjodorovič čak i ne pogleda neofita koji se grčio na stolici. On
se okrenu ka skulpturi i dalje držeći ruke na grudima, i poče tiho da mrmlja
neku nerazumljivu vradžbinu, u kojoj se ponavljala kombinacija reči nalik
na nešto kao „kalinka-malinka“ ili „kalitka malenko“. Izgovarao ju je
prilično dugo, dok nisu prestali zvuci borbe iza njegovih leđa. Zatim se
pokloni boginji i okrenu Rumalji Musajevnoj, koja je već skidala svoju
maramu s Borisovog vrata dok je on nepomičan, iskolačenih očiju sedeo u
stolici.
– Dopao joj se – zaključi on pažljivo razgledajući mrtvaca. – Pogledaj
kako mu je ispao jezik. Uvek je tako kad je majčica zadovoljna.
Rumalj Musajevna klimnu glavom.
– Pa ipaknešto moramo menjati – reče Aristotel Fjodorovič. – Tek drugi
od Nove godine. Suviše smo tihi.
– A šta bi ti da menjaš?
– Pa, recimo, naziv. Umesto „Fancy Car“ neka bude „Fansigar“, on je
dobro rekao.
– Možda je bolje da odmah pozoveš u goste operativce? – frknu Rumalj
Musajevna. – Ne budi blesav.
– Pa onda... Da li u engleskom postoji reč „gar“?
 Rumalj Musajevna se zamisli. Zatim odrično odmahnu glavom.
– Postoji u francuskom. Stanica. Ne odgovara nam. Možda, znaš kako...
Mogli bismo, na primer, da otvorimo klub za pušenje cigara, u koji bi ljudi
dolazili da popiju viski i popuše cigaru. A zvao bi se „Fun cigar“.
– Uh – namršti se Aristotel Fjodorovič. – Koliko njih bismo morali da
podmićujemo... Ne bismo mogli na prste da nabrojimo. Ni kredit nam sada
ne bi dali. Čak ni uz mito.
– Da, teško – složi se Rumalj Musajevna. – Pa zašto bismo onda nešto
menjali? Ipak, za sada dolaze.
– Pre su ipak dolazili mnogo češće – uzdahnu Aristotel Fjodorovič. – A
sada... Znaš, ponekad mi se čini da sam već izgubio svaku nadu. Budim se
rano ujutru dok zavija mećava i pomislim – baš venemo u ovoj snežnoj
pustinji...
Rumalj Musajevna ga potapša po ramenu bodreći ga.
– De, de, ne kukaj. Naprosto došlo je takvo vreme bez duhovnosti. Kali
juga...
– Slušaj, a možda je baš to dobar naziv – Kali Juga? Otvorićemo negde
južno od kružnog autoputa...
– Ne budi blesav – reče Rumalj Musajevna. – Ismejaće nas. Osim toga,
okultni element će biti narušen. Sada barem nemamo slučajne goste.
– To je tačno – složi se Aristotel Fjodorovič i još jednom uzdahnu – ali
već lakše, smirenije. – Pa dobro onda... Hajde barem da zamenimo glavu.
On uze tanjirić s oltara i priđe Rumalji Musajevnoj. Pogledavši se tužno,
oni staviše u usta po komadić žutog šećera i okrenuše se licem ka istoku.
 HOTEL DOBRIH INKARNACIJA
Božićna priča
– Biti ili ne biti?
Čini se da je trebalo odgovoriti, ali nekako kao da nije bilo naročite želje.
– Pa, biti...
Nešto se promenilo i unaokolo nastade tama. Tačnije beše jasno da je
unaokolo tama, a kako je bilo ranije već je bilo teško setiti se.
– To je pravilan izbor. Dobrodošli u Bivstvovanje.
– Ko si ti?
– Anđeo novog života.
– A ko sam ja?
– Ti si moja divna dama.
– Ko sam ja?
Anđeo se nasmeja.
– Ti si Maša. To je tvoje ime u ljudskom rođenju. Ono ti tek predstoji, ali
već sada možeš da misliš i osećaš kao ljudi. Uz moju pomoć, u stanju si da
razumeš reči i sklapaš ih u misli. Kasnije, kad se rodiš, naučićeš da to radiš
sama.
Maša je neko vreme obrađivala činjenicu da je ona sada Maša i da može
da misli kao ljudi, ali to nije izazvalo neke posebno snažne ili zanimljive
emocije. Zato je svoju pažnju usmerila na anđela. O njemu je već mogla
ponešto da zaključi.
Prvo, bio je nevidljiv. Drugo, nije se moglo znati gde je – da li je svuda
istovremeno ili se negde skriva. Treće – govorio je.
Maši se činilo da je pogađaju meke loptice – to su bile reči upućene njoj.
Pogađajući je, rasprskavale su se u smisaone oblake koje je ona na neki način
razumela. Ispostavilo se da i ona ume da baca takve loptice i da su one,
nesumnjivo, doletale do cilja, zato što je anđeo na njih odgovarao.
– Da li je dobro postati čovek? – pitala je Maša.
– Zavisi kakav – uzvrati anđeo.
– Kao što ću biti ja.
– Prema zemaljskim merilima to je divno. O takvom rođenju mogao bi
da sanja gotovo svaki čovek. Rodićeš se kao ćerka veoma bogatog čoveka.
Evo pogledaj...
Onome što je Maša već osećala, anđeo dodade novi doživljaj.
 Okruži je svod s raznobojnim svetlima. Svetla su bila različita – od
majušnih, oku jedva vidljivih tačkica, do međusobno slivenih mrlja jarke
svetlosti. Bilo je dovoljno da obrati pažnju na neki takav plamičak, i on bi
počeo da je privlači k sebi.
Maša pokuša da razgleda jednu mutnu zelenu zvezdicu. Odmah joj se
učini da je ona nekud nosi i da su tamo, činilo joj se, dugačko tropsko lišće,
topla šuma i smeđa reka s mehurićima kišnih kapi, s dugačkim belim
čamcem, ali nije stigla sve kako treba da razgleda, pošto je anđeo povuče
natrag.
– Kakvi su to plamičci? – upita Maša.
– To je karta zavisti – reče anđeo. – Ovde se nalazi ono čemu u ovom
momentu ljudi najviše zavide. Može se reći da su ovde prikazane s ljudskog
stanovišta najpoželjnije i najsablažnjivije maršrute sudbine koje se u ovom
trenutku začinju. Što je svetliji plamičak, to je veća opšta zavist.
– A zašto su različitih boja?
– Trebalo bi dugo da objašnjavam – odgovori anđeo. – Ali ti ideš eno,
tamo.
Maša ugleda zaslepljujuću vatru oivičenu ružičastim. Sijala je tako jarko
da je bilo teško pored nje razaznati druge.
– Gde ću ja da živim?
– U Rusiji.
Reč „Rusija“ imala je smisla i ozbiljnu težinu.
– Ti ćeš biti najlepša stanovnica te zemlje – nastavi anđeo – i mnogi veliki
umovi zvaće te svojom divnom damom, kao i ja.
– A gde tačno u Rusiji treba da se rodim?
– U Los-Anđelesu – uzvrati anđeo.
Ta reč je imala smisla, ali se malo podudarala sa smislom prve reči.
– Zašto? – začudi se Maša.
– Sada ti je dostupno opšte ljudsko iskustvo. Ako sebi postaviš to pitanje,
smisaoni elementi će se sami po sebi sjediniti u odgovor.
Maša ne poverova da može sama da shvati nešto tako složeno, ali reši da
pokuša i zamisli se.
Iznenada, desi se nešto neverovatno: u njen um sa svih strana počeše da
nadiru desetine raznobojnih reči, pohrliše ka jednoj tački i rasprsnuše se u
šareno klupko. Tada ona shvati da joj je odgovor poznat.
– Zaista znam – reče ona iznenađeno. – Da... Oni Rusi kojima je Rusija
data u vlasništvo da bi je digli iz praha i uveli u porodicu civilizovanih
naroda, oni... Oni obično rađaju preko grane da njihova deca ne bi morala
da provedu ceo život u toj jebenoj zemlji sa šugavim pasošem!
– Otprilike – reče anđeo. – Ali nemoj tako da se izražavaš, ipak si ti
buduća dama.
– Znači, sada idemo u Los-Anđeles?
– Do Los-Anđelesa ima još čitavih devet meseci – reče anđeo.
– Tvoj život će početi na jednom drugom mestu.
– Gde?
– Tamo gde su sada tvoji tata i mama.
– A kako ćemo tamo da stignemo?
– Lako i brzo – reče anđeo. – Samo gledaj u svoju zvezdu i sve će se desiti
samo od sebe.
Maša se zagleda u svetlucavi plamičak i opet oseti da je on nekud odnosi,
ali ovoga puta anđeo je nije vukao nazad.
Uskoro ona ugleda pred sobom snežnu padinu po kojoj su tu i tamo
strčale jele, beloplava brda što su se dizala u nebo i čudne metalne stubove s
nečim nalik na bicikle koji su na njima visili.
Razmišljajući o njihovoj svrsi, Maša opet primeti da joj se u svesti
rasprskavaju raznobojne reči i beše joj jasno da to nisu bicikli, već dupli
koturovi skijaških liftova koji namotavaju čelično uže.
Zatim se ukaza i veoma velika drvena kuća s blistavim staklenim
površinama na zidovima i plavim snegom na krovu. Na balkonima kuće
videle su se ležaljke u kojima su ležali lako odeveni ljudi s naočarima za
sunce.
Maša pomisli da bi bilo zanimljivo boraviti u toj kući i istog časa shvati
da je kuća već sasvim blizu: da bi negde stigla bilo joj je dovoljno da to
poželi.
Zgrada pod snegom bila je upravo ispred nje, i anđeo je tada uze i zaroni
u dimnjak koji se pušio na krovu. Oni projuriše kroz stub dima koji je
svetlucao žutim iskrama, preskočiše vatru koja je plamsala u kaminu i
nađoše se u ogromnoj sobi, visine čitava dva sprata i s prozorom preko celog
zida.
Tada se odjednom pokaza da su i anđeo, i Maša zapravo veoma mali.
Maša to shvati kad je anđeo pronese kroz celu sobu dodirujući šarene
dlačice tepiha, jurnu uza zid uvis i zaroni zajedno s njom u rezbarenu
drvenu nišu.
U niši je stajala figurica divlje mačke koja se prikrada. Po dimenzijama
bila je otprilike kao flaša šampanjca koja je stajala pored nje, ali anđeo i
Maša uspeše da šmugnu ispod trbuha metalne životinje. Pored mačke je
postrance stajala kutija šibica – bila je toliko velika da se Maša i anđeo bez
muke sakriše iza nje.
Etiketu šibice ukrašavao je nerazumljiv crtež – klupko zamršenih tračica
nalik na one koje na reveru nose televizijski spikeri na međunarodni dan
borbe protiv side. Jedino što su ovde tračice bile raznih boja i u kompletu su
podsećale na sve nevolje čovečanstva istovremeno. Maša pomisli da to
klupko liči na neku nedovršenu misao, u koju kao da nije stiglo da se ulije
mnoštvo raznobojnih reči.
Pored klupka je pisalo:

UVEK TU – ROSNANO!

Natpis se ogledao u ravnom dancetu flaše sa šampanjcem i delovao je

kao prevod s vavilonskog koji objašnjava tajni smisao magijskih reči:

!ONANSOR – UT KEVU

Maša oprezno proviri iza kutije.

Pored prozora je svetlucala jelka okićena raznobojnim kuglama. Daleko ,
na drugoj strani sobe plamsala je vatra u kaminu, na čijem je drvenom ramu
stajala metalna mačka ista kao i ona pored Maše. S obe strane kamina na
zidovima su visili ogromni komadi tkanine s čudnim znakom, nalik na
amblem japanskog feudalnog klana.
Naspram vatre stajao je stakleni sto okružen s triju strana kožnim
divanima. Na stolu su svetlucale ogromne kofe sa ohlađenim šampanjcem, a
na divanima, licem okrenuti jedan drugom, sedela su dva muškarca
ozbiljnog izgleda.
Onaj koji je sedeo desno od stola bio je visok i mršav, gustih riđih brkova.
Na sebi je imao teget sako, belu košulju i crvenu kravatu, što mu je
pridavalo nešto trobojno-birokratsko, ali već posle prvog pogleda na njegov
dugačak nos nalik na krilo, bilo je jasno da je to čovek vešt i iskusan.
Njegov sagovornik bio je nalik na orošenu koficu za šampanjac –
okrugao i čvrst, u srebrnastosivom džemperu i žutim skijaškim
pantalonama. Bio je bradat, sed i raščupan, a po čelu su mu izbijale kapi
znoja.
Muškarci su bučno raspravljali, trudeći se naizmenično da ubede jedan
drugoga u nešto. To je izgledalo živopisno.
Najpre je govorio riđobrki. Mašući pred sobom krupnom crvenom
šakom, oslanjao se na skijaša, zbog čega se ovaj pomalo povlačio, sve dok ne
dođe do naslona kauča. Tada u njemu kao da se uključi neki prekidač i on
poče da se ispravlja, vičući na riđobrkog i pokazujući prstom na plafon.
Onaj s riđim brkovima poče polako da se zavaljuje unazad, mršteći se i
negodujući, sve dok ne utonu u svoj kauč – isto onako kao skijaš pre samo
koji minut. Zaustavivši se u tom položaju, on izvadi telefon i nekoga pozva.
Pošto nešto brzo razjasni, on opet poče da se naginje ka skijašu, ubeđujući ga
u nešto s dvostrukim žarom. Skijaš se opet povuče unazad.
Maša shvati na šta je to podseća. Ljudi u sporu su se kretali baš kao dva
medveda na štapiću: kao da nevidljivom pilom testerišu nešto što leži na
stolu – u trzajima, nezgrapno i ukoso, ali tako predano da sumnje u uspeh
nauma nije moglo biti. Mašu je očarao taj sedeći balet i ona oseti nekakvo
razočaranje kad se učesnici u raspravi najzad dogovoriše, stisnuše jedan
drugom ruku i otvoriše bocu šampanjca.
– To su tata i mama? – upita ona.
– E baš si duhovita – uzvrati anđeo bezizražajno. – To je tata. Mama će
doći posle.
– A ko je od njih tata?
– Moraš sama da pogodiš.
Maša se zagleda u sagovornike.
Sad su se jedan drugom smeškali kao stari drugari, što su, zaključi Maša,
zaista mogli da budu bez obzira na agresivnost ispoljenu prilikom
testerisanja.
Pošto se na dlanu poigra čepom od šampanjca, skijaš ga baci u kamin
izgovorivši pri tome nekakvu dugačku rečenicu i oba sagovornika se
grohotom nasmejaše. Smejali su se dugo, a zatim riđobrki prinese telefon
uvu, izdade u slušalicu nekakvu komandu i namignu skijašu. Ovaj podiže
čašu sa šampanjcem i oni se kucnuše.
Tek tada Maša shvati da ništa nije čula – ni ono o čemu su raspravljali, ni
ono što je kazano preko telefona.
– Zašto ništa ne čujem? – upita ona.
– Za to nema potrebe. Nismo ovde da bismo prisluškivali tuđe
razgovore.
 – A šta je rekao debeljko te su se tako smejali?
– Rekao je – uzvrati anđeo – da je realna Silikonska dolina á-la russ, to
jest Rubljovka, odavno stvorena, zato što naložnice u njoj imaju silikonske
grudi. I ona proizvodi veoma tražen produkt – šeme, ali ne mikro, već neke
malo drugačije. Zato je moguća ozbiljna ušteda budžetskih sredstava.
Maša prestade da brine zbog toga što nije čula razgovor.
Dvojica pored kamina popiše još šampanjca, a zatim se u sobi pojaviše
devojke – mršave i lepe, pet ili šest komada na broju.
One u buljuku izroniše iz bočnog apendiksa, u kome se nalazio
postavljen sto (očigledno je ulaz u ogromnu sobu bio negde iz ćoška) i
odmah prirediše nešto poput improvizovanog šampionata u skokovima u
vodu. Ali bile su sve kao jedna.
Dok ih ona dvojica koji su sedeli nisu ugledali, devojke su bile
natmureno-usredsređene i ozbiljne. Ali, ulazeći u jarkoosvetljeni prostor
ispred kamina, one kao da su se odbacivale od nekakve daske u sebi – i
rascvetavale se u dečjoj iskrenosti, još do kraja neprevladanoj stidljivosti,
bojažljivoj i smešnoj nadi da će sve dobro da se završi, pri čemu su neke na
putu ka divanima uspevale da naprave po nekoliko punih mimičnih obrta,
ne računajući mahanje rukama.
Sve su zaronile uspešno, osim jedne u crvenoj haljini od svetlucavog
materijala. Ona je pokušala slikovito da sedne na naslon, ali nije predvidela
do koje mere je on mekan, izgubila je ravnotežu i s bezvučnim vriskom pala
pravo na onoga riđih brkova. Ovaj je reagovao osećajno – nasmejao se,
spustio čašu iz koje se prosipalo piće na sto i posadio devojku u krilo.
– Baš je lujka – reče Maša.
– Veliko majstorstvo nalik je na nespretnost – uzvrati anđeo. – Stara
kineska mudrost...
Maša primeti nekoliko zlobnih pogleda koje ostale učesnice šampionata
baciše na devojku u crvenom, i shvati da je anđeo u pravu.
Devojke počeše da piju šampanjac dok su o nečemu veselo razgovarale
jedna s drugom i s domaćinima. Maši opet beše krivo što ne čuje razgovor.
– A o čemu sada razgovaraju? – upita ona.
– Ne pratim – odgovori anđeo.
– Zašto – začudi se Maša.
– Ne zanima me.
– Hoćeš da kažeš da baš nemaš pojma o tome šta se dešava?
– Otkud ti to – reče anđeo. – Naravno da imam pojma. Ja suštinu onoga
što se dešava vidim nebeskim vidom.
Mašu to zainteresova.
– Mogu li i ja da vidim tu suštinu? – upita ona.
Anđeo se, kako se Maši učini, kolebao.
– Ali kad te molim – zamoli ona. – Jako, jako to želim.
– Dobro – reče anđeo. – Ali na kratko.
Nešto blesnu, soba se skupi i isplovi iz vidnog polja, ali se odmah pojavi
iznova, kao da je neko isključio i odmah uključio televizor koji je Maša
gledala. I ona shvati: tu se dešava nešto što apsolutno nije ono što joj se
činilo.
Ona je mislila da ljudi koji sede ispred nje naprosto piju šampanjac i o
nečemu veselo razgovaraju. U stvari, oni su se bavili pravljenjem
čudnovatih raznobojnih oblaka koji su ih obavijali sa svih strana i
ispunjavali sobu.
Maša je najpre ugledala crni oblak koji su zajedno stvarali skijaš i
riđobrki. On se činio veoma teškim, kao da je od olova, i spajao je njihove
vratove poput jezive španske kragne, zbog čega se u njihovim kretnjama
pojavila gotovo sinhronizovana usklađenost, koju je Maša primetila
nekoliko minuta ranije. Ali o tom crnom oblaku znala su samo dvojica
muškaraca glava zagnjurenih u njega, dok devojke o njemu nisu imale
pojma.
Devojke su stvarale svoj sopstveni oblak koji ih je sjedinjavao sve zajedno
– takođe prilično mračan, ali ne tako ozbiljan kao muški: ako se onaj činio
metalnim, devojački je bio načinjen od nečega nalik na bajatu kašu od griza
sa smeđim bodljama koje iz nje vire, o koje bi se ogrebala čas jedna, a čas
druga (to se obično dešavalo kad bi one krišom osmatrale jedna drugu). Baš
kao što devojke nisu znale za muško olovo, muškarci nisu znali za oblak od
ustajale kaše od griza.
A nad svim tim u sobi svetlucalo je i presijavao se lagan, sjajan i gizdav
oblačak nežno ružičaste boje šušteći nekakvim zamamnim komadićima
leda, koji su stvarali svi okupljeni zajedno: ono je, zaključila je Maša, bilo
njihov razgovor.
Ovi koji su sedeli na kaučima svaki čas su se udaljavali od tog ružičastog
paperjastog oblačka da bi neprimetno udahnuli život u olovni oblak i oblak
bodljikave kaše od griza – kao nekakvi suludi stahanovci koji po nekoliko
puta u minutu pretrčavaju iz jednog pogona u drugi. Pri tome je, po nekom
posebnom svetlucanju oblaka Maši bilo jasno da u ružičasti i paperjasti, o
kome govore, niko ne veruje, dok u olovni i bodljikavi, o kome ćute, svi
veruju, mada, u stvari, nije bilo sasvim jasno zašto bi okupljeni verovali ili
ne bi verovali u oblake koje upravo oni sami tu i stvaraju.
Potom Maša primeti još jednu neobičnost: svako od onih što su sedeli
ispred kamina imao je i svoj zaseban lični oblak.
Lični oblaci bili su poluprozirni i bledi, nalik na senke, i mogli su se
videti samo ako se dobro zagledaš. Maša shvati da su to tajne misli, ne uvek
jasne čak i onome koji misli.
Na primer, lični oblaci muškaraca činili si su kao usmereni jedan na
drugog. Riđobrki kao da je oko skijaša obavijao oštre bodlje, spremajući se
da mu vremenom pregrize vrat, a skijaš je iznad glave riđobrkog zgušnjavao
nešto poput malja koji je trebalo da mu iznenada spljošti glavu. Ipak,
kompanjoni su svaki čas zaboravljali na posao i tada su njihovi lični oblaci
počinjali da dobijaju formu devojaka koje su sedele pored njih, ali u vrlo
nepristojnim pozama.
Lični oblaci devojaka bili su bleđi i običniji. Najviše su podsećali na redak
ptičji izmet s tamnom kuglicom u središtu.
Maša iznenada zapanjena shvati da zna o čemu razmišljaju devojke.
Jedna je htela da popije sladak liker od oraha, koji je veoma volela, ali se
ustezala da ga zatraži. Druga (ona nespretna u crvenoj haljini) razmišljala je
kako da natera riđobrkog, u čijem je krilu sedela, da joj kupi prsten koji je
videla u juvelirnici. Treća je, sklanjajući s čela šiške boje lana, razmišljala
kako da sakrije ružni mladež u međunožju kad nastupi trenutak „H“
Mašu beše sramota da zaviruje u tuđe misli, koje je iz čas u čas sve bolje
razumela. Ona prenese pažnju na ružičasti oblak razgovora i začu promukli
muški glas:
– Još šampanjca?
Ispostavilo se da pomoću anđeoskog vida može čak i da se čuje.
Iznenada raznobojni oblaci nestadoše. Maša shvati da okupljene i dalje
vidi kao pre, ali bez ikakvog zvuka i smisla: pred njom je naprosto bilo
opušteno veselo društvo koje pije pored kamina.
– Šta se desilo? – upita ona.
– Dosta je bilo – reče anđeo. – Ipak smo ovde poslom. Ako ih i dalje
budeš sledila, obuzeće te nezdravo uzbuđenje i sve ćeš zaboraviti.
– A šta to treba da zapamtim?
– Uskoro će se otvoriti kanal ovaploćenja. Moraćeš da kreneš na put.
– Nebeski vid je zgodna stvar – reče Maša.
 – Samo ti se čini – uzvrati anđeo. – Svet je bez njega mnogo lepši i
zanimljiviji. I izgleda mnogo čistiji.
– A kako on radi? – upita Maša.
– On vidi misli sačinjene od reči – odgovori anđeo. – Ali, sad je dosta,
nećemo se više udaljavati.
Maša vide da je riđobrki ustao s kauča i da je devojku u crvenoj haljini
poveo na sprat, stepenicama koje su počinjale pored ogromnog prozora.
Kad su oni nestali s vidika, Maša zažali što više ne može da koristi
nebeski vid. Htela je da zna šta se desilo s olovnim oblakom koji je spajao
dvojicu muškaraca: da li se razdvojio na dva zasebna olovna žrnova ili se
izdužio čak do prvog sprata. Ali bilo je kasno da pita. Anđeo reče:
– Spremi se!
Pred Mašom se pojavi nešto kao svetleći obruč. Pogledavši ga, ona vide
dugački ružičasti hodnik na čijem kraju je nešto zagonetno i nežno
svetlucalo.
– Idi tamo – reče anđeo. – Čim uđeš, pomoći ću tvojim roditeljima da
dovrše tvoje stvaranje.
– Da li to boli?
– Ma ne. Najpre kao da ćeš zaspati. A kad se probudiš već ćeš biti u Los-
Anđelesu.
Odjednom, potpuno neočekivano za samu sebe, Maša reče:
– Ja to ne želim.
– Zašto? – zapanjeno upita anđeo.
Maša se smete.
– Ne znam. Nekako mi je tužno i strah me je. I ne želim nikud odavde da
odem...
– Možda – reče anđeo nepoverljivo – već imaš nekakve želje koje te
vezuju za ovo mesto?
Maša se odmah uhvati za tu mogućnost.
– Da – reče ona. – Želim da znam šta se desilo s onim crnim olovnim
oblakom.
– S kojim oblakom?
– Dok sam gledala nebeskim vidom ona dvojica muškaraca imala su
zajedničku olovnu kragnu. I strašno me zanima šta je bilo s njom kad su se
razdvojili i našli se na različitim spratovima.
– Nemamo vremena – reče anđeo. – Apsolutno nemamo.
– Inače nikud ne idem – tvrdoglavo izjavi Maša. – Pusti me da vidim.
 – Pa dobro – reče anđeo. – Kako god želiš...
Soba nestade, zatim se pojavi ponovo i Maša shvati da posmatra svet
nebeskim vidom.
Sve je izgledalo gotovo isto kao i pre: devojke su zaranjale glavama u
bodljikavu kašu od griza, a nad stolom je lepršao pucketavi oblačak
razgovora, krajnje nestabilan, zato što u njega niko nije verovao. Ali
postojala je jedna promena koju je Maša primetila tek posle nekoliko
sekundi.
Olovni žrnov na vratu skijaša nije se razdvojio niti je promenio oblik –
ostao je potpuno isti kakav je i bio. Ali umesto riđobrkog, u njemu je sada
bila zgusnuta njegova bleda kopija, veoma nalik na leš. Oko njega su lelujale
misli skijaša – uglavnom nepristojne kopije devojaka koje su i dalje tu
sedele. Kopije su bile prozračnoblede i podsećale su na duše utopljenica.
Maša je poželela da vidi riđobrkog. Pomislila je da nebeski vid apsolutno
može da prodre kroz plafon i zidove, i podigla je pogled.
Tako je i bilo.
Devojka u crvenoj haljini (sada zadignutoj do ramena) i riđobrki (bez
pantalona, ali i dalje u sakou, ispod kojeg je strčala kravata koja je
nepristojno izletala prilikom svakog pokreta), bili su baš iznad nje.
Riđobrkom je oko vrata visila ogromna španska kragna u kojoj se zaglavila
kopija skijaša, koja se poput klatna dizala i vraćala se u taktu s procesom.
Zatim je riđobrki prikočio, nagnuo se nad krstima svoje devojke i počeo
da radi nešto nerazumljivo.
– Dosta – reče anđeo – videla si svoju sreću...
Maša obori pogled i shvati zašto se anđeo rastužio: umesto svetlucavog
ružičastog hodnika pojavio se krug tamnosmeđe boje, za koji se već na prvi
pogled videlo da ne vodi nikuda.
A zatim, čak i ne pomislivši zašto to radi, Maša pogleda u dno flaše sa
šampanjcem – kao da želi da vidi svoj odraz.
Nije videla sebe.
Ali je zato videla anđela koji se skrivao u niši.
On se naglo povuče u stranu, pokušavajući da iskoči iz zraka njene
pažnje, ali već je bilo kasno – Mašin pogled prikovao ga je na mestu.
– To si ti???
Anđeo je i dalje nastojao da se skloni, ali Maša je shvatila da on više ne
može da ode – odražen, on je izgubio svoju magijsku snagu, kao i natpis na
kutiji šibica pre toga. Uhvativši anđela zrakom svoje pažnje ona ga je čvrsto
držala pred sobom.
– To si ti? – ponovi ona.
– Da – odgovori anđeo.
– A zašto te pre nisam videla? Takvog?
– Zato – reče anđeo – što možeš da me vidiš samo pomoću mog
sopstvenog vida.
Mada anđeo više nikud nije mogao da umakne od njenog pogleda,
neočekivanu nepostojanost pokaza svet oko njih. Što je Maša duže gledala
anđela, to je bleđa postajala hotelska soba, i ubrzo pred njom ostade samo
krilata figura koja je lebdela u modroj tami.
Mlado lice anđela sasvim je moglo da bude i muško i žensko. Zlatne vlasi
na njegovoj glavi bile su skupljene u vidu polumeseca, na čijem se jednom
kraju nešto prelivalo i sijalo: to bi se verovatno moglo nazvati rogovima, kad
bi u odnosu na anđela takva reč bila umesna. Nezemaljska nijansa kože
govorila je da je anđeo navikao da gleda sunce iz sasvim drugih prostora
nego ljudi. Njegove četiri ruke, čiji su prsti s vremena na vreme zaamirali u
nepojmljivim mudrama, pomerale su se toliko lako da su se činile kao krila.
Uzgred budi rečeno, imao je i krila. Osim toga, ma kako bilo čudno, imao
je i rep s nekakvim svetlucavim ukrasom na kraju, ali opšte ljudsko iskustvo
šapnu Maši da posle Avatara to više nije tako sramno.
– Ko si ti? – upita Maša.
– Barklaj, zima, ili ruski Bog – odgovori anđeo i zakikota se.
– Ne pravi se blesav – reče Maša. – Ko si ti?
Anđeo okrenu lice od nje, i Maša se naljuti.
– Ako ne budeš odgovarao – reče ona – zatvoriću te u flašu od šampanjca
i baciti je u prazan prostor. Tamo te nikada niko neće naći.
Dok je to govorila nije bila sigurna da li može da sprovede svoju pretnju,
ali sudeći po reakciji anđela, takva mogućnost je bila sasvim realna.
– Dobro – uzvrati on – odgovoriću. Ali moguće je da ti se neće dopasti
ono što ću reći.
– Ko si ti? – treći put ponovi Maša.
– Ja sam zaista anđeo novog života – reče anđeo. – Barem u ovom
trenutku. Ali imam i druga zaduženja i funkcije, koje su znatno važnije.
– Ti bi, sve u svemu, mogao da prođeš i kao đavo – objavi Maša.
– Naročito zbog rogova i repa.
– Bedni ljudski kliše. U mom obličju sve ima značenje i smisao.
– Kakav je, recimo, smisao tvojih rogova?
 – To nisu rogovi. To je organ pomoću kojeg sam te stvorio.
– A šta će ti krila?
– Njima usmeravam prostor i vreme – reče anđeo. – Isto tako, uz njihovu
pomoć prisiljavam te da misliš, ali to je u suštini jedno te isto.
– A rep s kićankom? – upita Maša. – I nemoj da ga kriješ, vidim ga.
– To nije kićanka – reće anđeo – već sveto nebesko oko.
– Kod tebe je nešto sve nebesko i sveto – reče Maša sumnjičavo – i vid, i
rogovi, pa čak i rep.
– Nebesko je – uzvrati anđeo – u smislu da je suprotno zemaljskom.
Zemaljska bića nemaju ništa slično.
– Znači – reče Maša – hoćeš da kažeš da si me stvorio svojim rogovima?
– Upravo tako.
– Kako si to izveo?
– Bojim se da tvoj slabačak um neće biti u stanju da to shvati – reče
anđeo i odjednom se gromoglasno nasmeja, kao da je upravo izvalio neku
krajnje smešnu šalu. Smejao se veoma dugo, i Maša u strahu vide da ga je
smeh preobrazio.
Anđeo više nije izgledao mlad i krhak.
Sada je imao lice opaljeno zvezdanim plamenom, jakih čeonih kostiju,
koje je prelazilo u dva sasvim razmaknuta roga, pri čemu je na jednom
svetlucala niska dragocenih perli od majušnih znakova nepoznate azbuke.
Četiri mišićave ruke stiskale su slabo razumljive atribute moći, možda nalik
na pogrebne simbole faraona ili na istočnjačko oružje. Iza njegovih leđa
podrhtavalo je šest krila – jedan par se izvijao uvis, drugi nadole, a dva
srednja krila bila su široko i strašno raširena u stranu. Na kraju njegovog
repa jarko je svetlelo nezemaljsko oko koje je gledalo u Mašu.
– Zašto se tako smeješ? – upita Maša.
– Zato – odvrati anđeo – što sam ja tvoj um. Seti se odakle su ti poznate
reči? Ko te je naučio da govoriš i misliš?
Maša nije mogla da smisli šta bi odgovorila.
– Reči, u stvari, ne znaš ti, nego ja – reče anđeo. – Štaviše, ja sada zapravo
razgovaram sa samim sobom. Čovek ne može čak ni da me pogleda svojom
voljom. A ako i može, pred njegovim pogledom će promaći nešto poput
trouglaste senke.
– Ali ja te vidim – reče Maša.
– To ti se samo čini – odgovori anđeo. – U stvari, ja sam video vlastiti
odraz u flaši i probudio se iz svetog transa u kome sam se spremao da
stvorim svoje novo ovaploćenje. Ali za sada još nisam sasvim došao k sebi.
To je, ako hoćeš, nalik na balansiranje između sna i jave. Zbog toga mi se
sada i dešava ovo blago pomračenje uma koje se izražava tvojim pretnjama
da me zatvoriš u flašu. Što je, uzgred budi rečeno, sasvim izvodljivo – sam
sebi mogu da uradim i nešto gore.
Mašu obuze strah. Shvatila je – anđeo sasvim lako može da je namagarči.
Ovaj je nesumnjivo shvatio njeno stanje.
– Ne boj se – reče on – neću ti pričiniti zla. Ako te baš zanima, dušice,
možeš i dalje da postavljaš svoja smešna pitanja. Hajde, što da ne.
– Ko si ti zaista?
– Imam mnogo raznih imena, ali nijedno od njih ne može se izgovoriti
na ljudskom jeziku. U stvarnosti ja sam naprosto um.
– Čiji um?
– To nije dobro postavljeno pitanje – odgovori anđeo.
– Um je uvek nečiji – reče Maša pomalo nesigurno.
Anđeo se nasmeja.
– Da si ti malo požurila ja bih vremenom postao tvoj um. Sada je to
teško.
– Ne govori u zagonetkama – reče Maša. – I tako gotovo ništa ne
razumem.
– Upravo sam hteo da se rodim kao žena po imenu Maša, ali u
poslednjem trenutku sam se predomislio.
– Zašto? – upita Maša.
– Zato što je tebi pripala muka. I ne vidim u tome ništa čudno. Uzdići se
na gomili upišanih krpa, otići da se rodiš u Los-Anđelesu, a potom ići s
ptičjim govnom u glavi... I radovati velike umove koji kidišu u nanosvet i
jedni na druge... Humora u tome, naravno, ima, ali je prilično infernalan.
Ona tamo zelena zvezdica gde je bila reka, čamac i leto daleko je
zanimljivija.
– Čekaj – reče Maša. – Ako sve moje misli misliš ti, ko sam onda ja?
– Ti si naprosto forma koju sam hteo da uzmem. Ali sada je ta
mogućnost propuštena.
– Da li je istina da si me stvorio svojim rogovima?
– U izvesnom smislu – reče anđeo i osmehnu se.
– Kako ti to radiš?
– Jedan moj rog pita drugoga: biti ili ne biti. Kada drugi rog odgovori
„biti“, kačim na njega reč „Maša“ ili neko drugo ime. A na prvi rog stavljam
svete đinđuve, od kojih nastaje vidljivi svet. Zatim gledam oba ta roga
nebeskim okom u repu, i počinjem da verujem da to Maša posmatra svet, a
ne da ja posmatram svet i Mašu. Ako se to u meni začeto uverenje na vreme
ubaci u žensku matericu, rađa se moje novo ovaploćenje. I to je sve. Možeš
smatrati da je ljudski život naprosto pražnjenje elektriciteta između mojih
rogova.
– A zašto si me stvorio?
– Ti – to je dom mojih snova – uzvrati anđeo. – Životni prostor u kome
mogu zaneseno da mislim.
– I svaki put smišljaš ceo svet iznova?
– Za to nema potrebe. On je već smišljen – slova se u njemu sama slažu.
Dovoljno je stvoriti lažnu Mašu, koja će smatrati da ga to ona vidi.
– Šta će sad biti sa mnom? – upita Maša.
– Verujem da ću te zaboraviti.
– Ali to je surovo.
– Prema kome? Prema rogovima ili prema repu?
– Prema meni – reče Maša žalosno.
Anđeo se tužno osmehnu i odmahnu glavom.
Maša primeti da mu je lice opet postalo mlado i čisto, iz ruku nestalo
oružje, a krila iza leđa postala zaslepljujuće bela. Neobičan zlatni polumesec
iznad njegove glave više nije podsećao na rogove.

– Znam šta osećaš – reče anđeo. – Znam zato što i sam to osećam. Ali u
zabludi si, veruj mi. To uopšte nije surovo. Mada je, naravno, besmisleno da
ti objašnjavam.
– Ja ću nestati, a ti ćeš ostati?
– Ne – reče anđeo. – Naprosto ćemo prestati da se ogledamo u flaši.
– I nikad se više nećemo sresti?
Anđeo se osmehnu.
– Zašto – reče on. – Srešćemo se još mnogo puta. Ali bićemo neko drugi –
i ti, i ja.
On raširi svih šest svojih krila i postade nalik na ogromnu snežnu
pahulju.
Maša opet primeti raznobojna svetla unaokolo, ali više nije htela da ih
gleda. Njenu pažnju privuče oko koje je plamtelo u repu anđela. Već je
znala šta će se tog časa desiti i zaista se pokaza da to nije strašno.
Nebesko oko se otvori kao vatreni cvet. Maša oseti da je on privlači, kao
što su je pre toga privlačile svetlucave tačke na svodu koji je stvorio anđeo.
Na trenutak ona opet ugleda hotelsku sobu u kojoj je oznojeni skijaš
plesao s dve devojke koje su se kikotale ispred kamina, i shvati da se budi iz
sna koji nije ni uspela da odsanja. Poslednje što je videla bila je konzerva na
stolu s nacrtanim ananasom: Maša pomisli da nikad neće saznati kakav je
ukus soka u konzervi. Ali tamo gde se budila, ta misao se više nije mogla
domisliti do kraja.
Mahnuvši poslednji put sa svojih šest krila, ona je najpre prestala da
bude Maša, potom žurka u hotelskoj sobi, potom ravno dance flaše u kome
se ogledao anđeo, a zatim i sam anđeo.
Karta zavisti rasu se varnice koje su se gasile, zaustaviše se ski-liftovi,
nestadoše mehurići šampanjca u čašama, potamneše lampioni na jelki. A
kad se zatvori nebesko oko koje je gorelo dijamantskom vatrom, nestade i
crnomodri prostor u kome je maločas lebdeo anđeo, i opet sve postade Ono
što je bilo i biće uvek.
1⇒ Operacija „Gorući grm“.
2⇒ Ja sam mali Jevrejin koji napisa Bibliju.
3⇒ Autor se poigrava rečima: činovnički čin, koji je postojao u Rusiji 19.
veka – koleški asesor, u rangu između majora i potpukovnika – ovde se
preobražava u „koleškog asenizatora“, tj. „sanitarca“ „čistača“. – Prim.
M. G. (Sve napomene u ovoj knjizi sa oznakom -Prim. M. G., su primedbe
prevodioca na srpski – ostale su napomene autora)
4⇒ Autor namerno anglizuje Himlerovo ime ili zato da bi pokazao
neznanje svog junaka, ili s političkim ciljem. Sličnu „grešku“ pravi kada
Nabokovu pripisuje čuvenu Tolstojevu rečenicu da sve srećne porodice
liče jedna na drugu.– Prim. M. G.
5⇒ FSB (eFeSBe – efesbe, efesbi) – ruska Federalna služba bezbednosti,
naslednica čuvene ČK, NKVD, KGB. – Prim. M. G.
6⇒ Zapovednik grupe koja je straljala porodicu poslednjeg ruskog cara
Nikolaja II bio je Jakov Jurovski, sajdžija iz Harbina. – Prim. M. G.
7⇒ Sklifosovski Nikolaj Vasiljevič (1836-1904), čuveni ruski hirurg, čije ime
i danas nosi moskovski Urgentni centar. – Prim. M. G.
8⇒ I saznaćeš da je moje ime Gospod kad na tebe sručim svoju osvetu.
9⇒ Jer ja sam Gospod Bog tvoj!
10⇒ Dolina tame i put pravednih.
11⇒ Oprosti oče, grešan sam.
12⇒ S. Levitan navodi tipične teme propovedi u prosečnoj američkoj crkvi.
– Prim. red.
13⇒ Jevrejska agencija za Izrael, poznata kao Jevrejska agencija ili
SOHNUT – zvanična organizacija izraelske države. – Prim. M. G.
14⇒ „Kuvaričina deca“ (rus. - „kuharkini deti“) opšti naziv za vanbračnu
decu plemića, buduče raznočince, koji su potom digli revoluciju. Prim.
M. G.
15⇒ Pindosi, Pindostanci – pežorativni naziv za građane SAD, naročito za
 američke vojnike raspoređene van teritorije SAD. U ovom značenju ovu
reč su prvi počeli da koriste ruski vojnici u okviru mirovnih snaga OUN
na Kosovu i postala je nadimak za sve vojnike SAD, a prvi put je javno
upotrebljena na ruskoj televiziji u novembru 1999. godine u jednoj
reportaži s Kosova, kada je jedan ruski vojnik tako nazvao američke
mirotvorce. Na jednom savetovanju, komandant ruskih mirotvoraca na
Kosovu, general Jevtuhovič je rekao: „Drugovi oficiri, molim vas da
Pindose ne nazivate Pindosima, oni se zbog toga veoma ljute“. – Prim.
M. G.
16⇒ Makar Getman – Marat Geljman (aluzija na poznatog savremenog
ruskog galeristu, kolekcionara, osnivača projekta „Guelman.ru –
Savremena umetnost na mreži“). – Prim. M. G.
17⇒ GOP (rusk.) – Hop! – Prim. M. G.
18⇒ Dotkom (eng.dotcom, dot-com, može i dot.com; od eng. com) – termin,
koji se primenjuje u vezi s kompanijama čiji se model poslovanja u
potpunosti bazira na radu u okviru internet-mreže. Ušao je u upotrebu i
postao popularan krajem devedesetih godina, u vreme buma internet-
biznisa. Termin potiče od eng. Dotcom (točka-kom) — domena gornjeg
nivoa. com, na kome su uglavnom registrovani sajtovi komercijalnih
organizacija. Posle kraha dotcom-a reč dotkom počela je da se koristi za
označavanje nekakve nezrele, nepromišljene ili neefikasne koncepcije
poslovanja. – Prim. M. G.
19⇒ Prolovi je termin koji Džordž Orvel koristi u romanu 1984 za
označavanje proletera-nepartijaca. Samu reč Orvel je preuzeo iz romana
Džeka Londona Gvozdena peta. – Prim. M. G.
20⇒ Evo kako sada izgleda Novac.
21⇒ Paljba po svojima.
22⇒ Slob O. D. A. višenamenska vazdušna bespilotna letelica
„Oslobodilac“.
23⇒ Slobodna digitalna operaciona matrica.
24⇒ Alan Grinspen i Ben Bernanke su predsednici sistema federalnih
rezervi SAD. Bildberška grupa je klub uticajnih političara i finansijera.
25⇒ Shortselling – vrsta berzanske spekulacije koja vodi ka naglim
skokovima kurseva akcija i valuta.)
26⇒ Veliko sledovanje.
27⇒ Slim Šadi pije crnačku pišaću. Slim Šadi je lirski junak belog
američkog repera Eminema.
28⇒ Hitnuo sam strelu u nebo, ona je pala na zemlju, ne znam gde. Iz
pesme Longfela „The Arrow and the Song“.
29⇒ Schmo (čmo – rus.) – moralno posrnuli čovek. – Prim. M. G.
30⇒ Vajnasi (nahski narodi) – grupa naroda Severnog Kavkaza i Gruzije,
koji govore na srodnim nahskim jezicima: Čečeni, Inguši i Bacbijci. –
Prim. M. G.
31⇒ Lenjin i Brežnjev imali su isto ime po ocu – Iljič. – Prim. M. G.
32⇒ Ova rečenica je teško prevodiva. Možda Al-Efesbi koristi sleng koji
ima veze s igrom na foreksu. – Prim. prev.
33⇒ Pesnička nepravda.
34⇒ Prva plemenita istina budizma: život je neodvojiv od patnje.
35⇒ Poslednji dan života.
36⇒ Početkom devedesetih godina 20. veka na postsovjetskom prostoru
nastala je posebna omladinska subkultura, čiji su predstavnici nazvali
sebe rastamancima. Oni najčešče nisu pravi sledbenici originalne
religiozno-političke doktrine afričke nadmoćnosti (rastafarijanci), već
sami sebe svrstavaju u ovu grupu prvenstveno zbog upotrebe marihuane
i hašiša. – Prim. M. G.
37⇒ Peljevin se opet igra rečima: na ruskom ime mladića je „Glavkon“
koje autor čita i kao rusku abrevijaturu „glavkon“ – glavni konstruktor. –
Prim. M. G.
38⇒ Glavlit – glavna uprava za pitanja književnosti i izdavaštva u SSSR. –
Prim. M. G.
39⇒ Ruska bajka o okruglom hlepčiću koji je, kotrljajući se utekao lisici,
 vuku, medvedu. – Prim. M. G.
40⇒ Pod ovim naslovom objavljen je u izdanju YMCA-Press, Pariz, 1974.
godine zbornik radova ruskih pisaca koji su živeli u SSSR (Solženjicin,
Šafarevič, Polivanov i drugi). Drugo izdanje objavljeno je u Moskvi, 1992.
– Prim. M. G.