You are on page 1of 4

Đokuov neprežal za “srpskom Spartom”

Deset godina je prošlo, a ja nju i dalje mrzim

Ko je toj Crnoj Gori uopšte dao pravo da brine o svojim interesima kad može lepo
da bude talac blesave srpske politike koja dosledno odbija da prihvati realnost i
napokon krene jedinim ispravnim putem, a to je bez ikakve sumnje onaj
evroatlantski, kojim upravo Crna Gora već godinama čvrsto i stabilno korača

Milovale đukanovićevski: e-Novine

Nekim ljudima doslovno ništa ne pomaže da se opuste i uživaju u povremenim životnim


radostima, makar i nakratko. Evo, na primer, Đoku Vukadinović. Umesto da je presrećan
što se najzad, iz drugog pokušaja - i to ne više kao lažni Vlah već kao prava
rusofanatična Srbenda – dokopao poslaničke klupe, te, posledično, lepe plate koju ova
donosi (ždranje za male pare u skupštinskom restoranu obaška), frfljadžija sa NSFM
našao je novi povod za kuknjavu i naricanje. Setio se, naime, da će za koji dan biti
obeležena deseta obljetnica državne neovisnosti Crne Gore. Pa udario u žalopojku, gde
drugo nego u Ugričinoj – kako ju je fenomenalno krstio Basara - “rotopalanci”.

Postoji u tom pogledu izvesna sličnost između Đokua i Tonija Montana, ali u toj sličnosti
ujedno je sadržana i ključna razlika: kod obojice je, naime, “deset godina prošlo”, samo
što Toni “nju i dalje voli”, dočim Đoku “srpsku Spartu” i dalje mrzi; čini se - više nego
ikad.

Kako i ne bi kad: “Neke rane se brzo i lako zacele, a neke pak s protokom vremena
bole sve više. Kroz nekoliko dana (21. maja) napuniće se decenija od crnogorskog
referenduma, na kojem je, s tesnom većinom od 0,5 odsto i oko 2.000 glasova,
izglasana nezavisna Crna Gora i posle skoro devedeset godina prestala da postoji
zajednička država sa Srbijom”.

Zatim će Đoku još jednom, unatoč protoku čitave decenije od tada, izraziti poslovičnu
sumnju u regularnost crnogorskog referenduma, kao da to više ikoga zanima; izuzev,
naravno, njega i šačice neizlečivih sapatnika. Taj ćemo deo zato preskočiti, sve do
momenta kad novopečeni narodni poslanik kreće da broji etnička krvna zrnca ne bi li
time nekako umanjio legitimitet crnogorskog osamostaljenja: “Ostalo je zabeleženo da
opštine sa ubedljivo najvećom podrškom nezavisnoj Crnoj Gori nisu bile ni
Podgorica, ni Nikšić, ni Cetinje, već bošnjačko Rožaje sa 91,33 odsto za (a tu je
bio i Plav sa 78,92 odsto) i albanski Ulcinj sa impresivnih 88,5 odsto glasova u
prilog nezavisnosti”.

Bože, kakav plitkoumnik! Da ima iole moždane mase, na prvom mestu bi se zapitao
zbog čega su pripadnici navedenih nacionalnih manjina bolju mogućnost za ostvarenje
svojih ljudskih i građanskih prava videli u nezavisnosti Crne Gore nego u njenom
ostanku u državnoj zajednici sa Srbijom. I zašto od Srbije svi živi susedi utekoše ako je
toliko bajna i sjajna?

Istini za volju, i sam će Đoku nevoljno priznati da sa nama Srbljima nešto definitivno nije
kako treba: “Dozvolite mi jednu malu digresiju. Pored nepovoljnog odnosa
geopolitičkih snaga, jedan od važnijih razloga zašto smo kao narod i država prošli
tako loše devedesetih godina jeste i to što do kraja nije bilo jasno da li ratujemo ili
ne ratujemo. ‘Srbija nije u ratu’, neprestano su domaću i svetsku javnost ubeđivali
srpski politički faktori. Efekat te kampanje bio je katastrofalan i, takoreći,
dvostruko poguban. Tzv. ‘međunarodna zajednica’ u tu frazu, naravno, nije
verovala. S druge strane, takva retorika psihološki je smanjivala ‘borbenu
gotovost’, delovala neiskreno i lažno, i sprečavala punu mentalnu mobilizaciju
bilo u ratnom bilo antiratnom smeru”.

Jebe nas, znači, večito pomanjkanje famoznog “nacionalnog jedinstva”. Nikako da se


utopimo u masu i onda kao muve bez glave složno krenemo na vekovne neprijatelje,
nego se stalno delimo i jedni druge saplićemo. A dušmani, normalno, spremno koriste
odsustvo naše plemenske sabornosti da nam ga zakrkaju s leđa.

U dlaku identičnu grešku smo – smatra Đoku – ponovili u slučaju crnogorskog


otcepljenja: “Čini mi se da je Srbija kampanju za očuvanje ‘Zajednice Srbije i Crne
Gore’ vodila vrlo slično i podjednako (ne)efikasno kao što je u prethodnom
periodu vodila, odnosno ne vodila rat za jugoslovensko nasleđe. Isticalo se kako
je to ‘stvar građana Crne Gore’ i da Srbija ‘neće da se meša’, dok je, s druge
strane, što je i logično, pružana politička i logistička podrška snagama koje su
bile za očuvanje državne zajednice. Ali se ni u tome nije ‘gazilo’ do kraja, pri čemu
je Đukanovićev režim savršeno vešto igrao na kartu srpskih podela i nedoumica,
pored ostalog, vešto podstičući anticrnogorsko (‘antimontanjarsko’) raspoloženje
u Srbiji (u stilu – ‘ma, šta će nam oni’, ‘samo se grebu’, ‘bolje nam je da smo
sami’)”.

Pameti se, avaj, nismo dozvali ni nakon što je “srpska Sparta” otperjala svojim putem.
Umesto da smo je naterali da zažali zbog toga, mi smo je pustili da se razvije i ojača dok
nije postalo odveć dockan za bilo kakvu ozbiljniju sabotažu: “Srbija ne samo da je loše
vodila borbu za očuvanje zajedničke države nego se i nakon toga loše postavila
prema činjenici da je Crna Gora postala nezavisna. Zapravo, reagovala je kao
uvređeno dete ili ostavljena mlada. Da bi zabašurili sopstveni neuspeh, Koštunica
i njegovo srbo-crnogorsko okruženje su se potpuno okrenuli od crnogorske
tematike. A Boris Tadić je, najpre, požurio da čestita Đukanoviću nezavisnost – da
bi kasnije, barem kada je reč o tom ‘crnogorskom pitanju’, manje-više prešao na
Koštuničine pozicije”.
Svega nekoliko godina kasnije, Đoku će bolno spoznati da i od mlitavog Koštunice i
pipavog Tadića ima gorih. Ova dvojica barem nisu šurovali s Milom, dočim ovi sad
otvoreno sa njim duvaju u istu tikvu. Propast živa: “Aktuelna srpska vlast pak sa
Đukanovićem gaji ‘specijalne odnose’, potpuno ignorišući njegov bahati odnos
prema Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a tamošnje Srbe gura u pravcu
prihvatanja statusa ‘nacionalne manjine’ i kolaboracije sa Milovim režimom”.

Čim neko vaskolikom Srblju ne pristane da da privelegovan položaj u odnosu na ostale


narode i građane, odmah biva proglašen “bahatim”. A koji li bi to drugi status sem
statusa nacionalne manjine crnogorski Srbi trebalo da uživaju? Možda da se dignu na
oružje i malo etnički počiste okolinu, pa da ih međunarodna zajednica ponovo nagradi
nekakvim nakaradnim “entitetom” koji bi po uzoru na Republiku Šumsku funkcionisao
kao država u državi, čime bi Crna Gora ostala trajno paralisana i nedovršena država
nalik Bosni i Hercegovini?

Na svu sreću – i Đokuovu žalost – taj film nećemo gledati. Zauvek pust ostade
velikosrpski sanak: “Bilo kako bilo, sa crnogorskim referendumom sahranjena je
dvovekovna težnja srpske političke elite o ‘izlasku na more’ (što ne treba brkati sa
teorijama o ‘velikoj Srbiji’). Srbija je ostala strateški okružena i zakopana u
unutrašnjosti Balkana, a Crna Gora je veštački iščupana iz svog srpskog
istorijskog i geografskog konteksta, te iz istočno-pravoslavnog prebačena u
zapadni, evroatlantski civilizacijski i geopolitički krug”.

Na Zapad, fala bogu, kao i svi normalni narodi koji teže lepšoj i boljoj budućnosti umesto
da se uporno vraćaju u povijesni mitološki mrak, koji jedino zatucanim nacionalistima
može izgledati privlačno.

Da, baš ovakvim zatucanim nacionalistima poput ovog koji je naškrabao sledeću gomilu
nebuloza: “Od priče o ‘dve srpske države’ (koje će, razume se, razvijati najprisnije
odnose i biti ‘strateški partneri’), kojom je anestezirana srpska – a delimično i
ruska – politička javnost, nije ostalo ništa. Od prvog dana ‘nezavisna’ Crna Gora
bila je antisrpski projekat i tako se i ponašala kako na unutrašnjem, tako i
spoljnopolitičkom planu. Od priznanja kosovske nezavisnosti, pa sve do glasanja
o prijemu Prištine u Unesko, razne sportske saveze i Međunarodni olimpijski
komitet, Podgorica je tokom minule decenije uvek bila ‘sigurna kuća’ i siguran
glas za svaki antisrpski gest i akciju – rame uz rame sa Zagrebom i Tiranom, a
neretko čak i prednjačeći u odnosu na njih. I pitanje je samo kako je moguće da to
ne smeta aktuelnoj srpskoj vlasti. I – još čudnije – da li je moguće da građanima
Srbije ne smeta to što srpskoj vlasti ne smeta Đukanovićevo kontinuirano i
radikalno antisrpsko držanje?”

Stvarno, majku mu! Ko je toj Crnoj Gori uopšte dao pravo da brine o svojim interesima
kad može lepo da bude talac blesave srpske politike koja dosledno odbija da prihvati
realnost i napokon krene jedinim ispravnim putem, a to je bez ikakve sumnje onaj
evroatlantski, kojim upravo Crna Gora već godinama čvrsto i stabilno korača.

Uzgred, ovaj Đokuov uradak bi, bez obzira što je autor imao potpuno suprotnu nameru,
zapravo trebalo doživeti i kao svojevrsni kompliment Milu Đukanoviću. Kud ćeš, naime,
veću pohvalu od toga da za velikosrpsko-ruskokolonašku stoku predstavljaš večiti trn u
oku.