FORMALIZAM MIŠLJENJA

1. Logika klasa
Logika klasa je najelementarnija i najjednostavnija teorija u simboličkoj logici, koja proučava pojam klase i njena opšta svojstva. Dakle, logika klasa je teorija o zakonitostima odnosa među klasama, a aksiomatsko izgrađivanje, izvođenje i dokazivanje sistema logike klasa u simboličkoj logici jeste račun klasa. Osnovni pojam teorije klasa jeste klasa. Klasa je skup bilo kakvih objekata, kolekcija entiteta bilo koje vrste. Klase se sastoje iz elemenata klase, a elementi su promenljive i konstante, članovi klase, koja je celina tih objekata, zatim operatora i odnosa između elemenata klase. Klase mogu imati konačan ili beskonačan broj elemenata, mogu sadržati jedan član a može biti bez ijednog člana (prazna klasa), ili da obuhvati sve objekte klase i njenu suprotnost (univerzalna klasa). U logici klasa upotrebljavaju se simboli za odnose među klasama, zatim kvantori, pomoćne zgrade, indeksi. Termin klasa obeležava se simbolima A, B, C..., elementi ili članovi klase x, y, z..., ili a, b, c..., zatim postoje operatori kojima se označavaju odnosi pripadanja ili nepripadanja (∈, ∉), uključenosti (⊂), identičnosti (=), unije (∪), preseka ili proizvoda (∩), odnosi klasa i potklase (⊆). Kvantifikatori su svi ( ) i neki ( ). Klase se određuju ekstenzionalno i intenzionalno, dakle nabrajanjem elemenata klase (što je slično određivanju obima pojma) i navođenjem opštih svojstava svih elemenata klase (a to je slično određivanju sadržaja pojma). Određene klase nalaze se u međusobnim odnosima i ti su odnosi definisani prema zakonima logike klasa: 1) Odnos uključenosti, inkluzije, sadržanost je klase u klasi, gde su elementi uključene klase sadržani i u klasi u kojoj je uključena (A⊂B). Inkluzija je odnos klase i potklase, a definicije odnosa klase i potklase kaže: klasa A je potklasa klase B ako svaki elemenat klase A jeste i elemenat klase B. Tim je rečeno i to da je klasa B svoja potklasa prema definiciji identičnosti sa sobom. U odnosu uključivanja postoji i odnos isključivanja (⊃, A⊃B, A se isključuje iz B). 2) U logičkom odnosu negacije, jedna je klasa negacija druge klase ako obuhvata sve elemente univerzalne klase koji nisu elementi druge klase. 3) Odnos proizvoda, ili preseka klasa, jeste klasa čiji su elementi ujedno elementi obeju klasa. Dve klase se seku ako imaju barem jedan zajednički elemenat, a svi ostali elementi su elementi jedne ili druge klase. 4) Odnos jednakosti, ili identiteta, izražava doslednost istih članova ili elemenata klasa, gde su dve klase identične onda kada je svaki elemenat jedne klase istovremeno i element druge klase, i obrnuto. 5) Odnos logičke sume (A+B): logičku sumu sačinjavaju oni elementi koji pripadaju ili jednoj ili drugoj klasi. 6) Razlika klasa (A-B) sačinjena je od elemenata klase A koji nisu elementi klase B. 7) Logička unija klasa (A∪B) sačinjena je od svih elemenata klase A i klase B 8) Univerzalna klasa obuhvata sve elemente klase i njene negacije. Osnovni opšti stavovi o osnovnim pojmovima logike klasa i njihovim odnosima su aksiomi logike klasa. Iz aksioma, ili zakona logike klasa, izvode se teoremi koji se dokazuju.

2. Logika iskaza
U simboličkoj logici, logika iskaza (ili logika stavova, sudova) postavljena je kao teorija o utvrđivanju značenja i načina upotrebe iskaza u njihovim međusobnim vezama, dakle deduktivna teorija o logičkim operacijama sa opštim stavovima. Glavni interes logike iskaza čine spojevi osnovnih i složenih logičkih iskaza, formula. Pretpostavlja se da se složeni logički iskazi sastoje iz elementarnih iskaza, koji su zapravo izjavne rečenice sa subjektom i predikatom i njihovim veznicima, te koji time imaju neku svoju logičku vrednost istine: elementarnim logičkim iskazima grade se složeni iskazi ili formule u kojima su elementarni iskazi u izvesnim logičkim odnosima, a onda formule u međusobnim odnosima, što sve zajedno sačinjava sistem logike iskaza. Simbolički jezik sistema logičkih iskaza sastoji se iz logičkih promenljivih, ili varijabli (p, q, r, s...), logičkih konstanti (operatori, logičke relacije: negacije, konjunkcija, disjunkcija, implikacija, ekvivalencija), logičkih istinosnih vrednosti (1 istinito, 0 lažno) i logičkih znakova interpunkcija (pomoćnih znakova). Logičke relacije: 1) negacija iskaza p je –p iskaza, negacija tačnog iskaza je netačan iskaz, negacija netačnog je tačan iskaz. Dvostruka negacija jednaka je afirmaciji. 2) konjunkcija (p∧ je binarna funkcija iskaza p i q, koja je tačna ako su p i q tačni, a q) netačna ako p i q imaju druge istinosne vrednosti, dakle, konjunkcija je istinita samo kad su svi argumenti istiniti. 3) disjunkcija (p∨ iskaza p i q je tačna ako je bar jedan od iskaza tačan, što znači da q) je netačna ako su oba argumenta netačna. 4) implikacija (p⇒q) je binarna funkcija iskaza p i q, gde je iskaz ako p onda q netačan samo ako je p tačan a q netačan iskaz. 5) ekvivalencija (p≡ q) je binarna funkcija iskaza p i q, gde je iskaz p je ako i samo ako q istinit ako su i p i q istiniti, i ako su i p i q neistiniti. Na temelju ovoga grade se tablice istinosnih vrednosti i matrice istinitosti prema pravilima za osnovne logičke funkcije i njihove formule iskaznog računa. Te su tablice i matrice od značaja jer su metod utvrđivanja vrednosti istine složenih formula iskaznog računa, kada se zna istinosna vrednost njihovih elemenata. One su isto tako i pravila za interpretaciju logičkih konstanti, kao i definicije logičkih funkcija. Logičke konstante definišu se međusobno, a to znači da ima logičkih formula koje su međusobno ekvivalentne po tablicama istinitosti. Konjunkcija se može definisati pomoću negacije i implikacije, pa je formula p∧ ekvivalentna formuli –(p⇒-q). Disjunkcija se defiq niše pomoću konjunkcije i negacije: p∨ ekvivalentno je formuli –(-p∧ q -q). Implikacija se definiše negacijom i disjunkcijom, dakle p⇒q ekvivalentno je formuli -p∨ Ekvivalencija dva q. iskaza definiše se pomoću njihove uzjamne implikacije, pa je p≡ q ekvivalentno sa (p⇒q)∧ (q⇒p). Konstante i promenljive sačinjavaju elementarne formule računa iskaza, više elementarnih formula sačinjavaju složenije formule. Po istinosnoj vrednosti formule iskaznog računa su istinite, neutralne i neistinite (tautologije, kontigentne i kontradikcije).

3. Logika predikata
Logika predikata je teorija u matematičkoj logici o logičkoj istini i zakonima unutrašnje strukture iskaza. Logika iskaza izučava odnose među iskazima bez obzira na njihovu strukturu. Ali, svaki je iskaz struktura iskaza, u toj su stukturi pojmovi iskaza, predikat je pojam koji je funkcija iskaza. Frege je logički pojam predikata uopštio u pojam logičke funkcije kojim se izražava uzajamnost elemenata iskaza. Tako se stupa u strukturu iskaza, pa je logika iskaza molekularna logika u poređenju sa logikom predikata koja se pojavljuje kao atomska logika, a to znači zakoni logike iskaza su i zakoni logike predikata, logika predikata obuhvata logiku iskaza. Pobliže rečeno, logika predikata ispituje pravila odnosa kvantora u iskazima i formulama, to je teorija kvantora, funkcionalna logika o strukturi iskaznih funkcija, predikata. Predikati su svojstva pojedinačnih predmeta f(a), odnosi pojedinačnih predmeta f(a,b), svojstva ili odnosi klasa f(x,y,z,...), svojstva ili odnosi iskaza f(p,q), kao i najopštije svojstvo bilo čega. Predikat sa jednom promenljivom je jednomestni, sa dve promenljive dvomestni.... s tim što predikati s dve ili više individualnih promenljivih izražavaju i odnose, a odnosi su binarni, trinarni itd. Struktura aksiomatskog sistema logike predikata: iskazne promenljive (p,q,r), logičke konstante, operatori (-,∧ ,⇒,⇔), individualne konstante (a,b,c), individualne promenljive ,∨ (x,y,z), predikati ili funkcije (f,g,h), kvantifikatori (univerzalni, egzistencijalni), pomoćni znaci, zgrade. Ovo sačinjava azbuku računa predikata u logici predikata. Postoje zatim u logici predikata pravila formacije i transformacije formula računa predikata. Pravila formacije su uslovi pod kojima se skup simbola ima smatrati formulom računa predikata. Prema pravilima transformacije izvode se formule jedne iz drugih, a pravila su pravilo zamene, pravilo implikacije i pravilo kvantifikacije. U strukturi logike predikata, osim spomenutih elemenata, postoje aksiomi i teoremi računa predikata. U logički istinite formule logike predikata spadaju najpre svi aksiomi logike iskaza, a onda aksiomi koji izražavaju odnose kvantifikatora. Iz aksioma izvode se opet logički istinite formule računa predikata prema pravilima transformacije, s tim što su svi teoremi računa iskaza i teoremi logike predikata, ali nisu svi teoremi računa predikata i teoremi računa iskaza. U logici iskaza utvrđuju se logička istinosna vrednost njenih formula, u logici predikata utvrđuju se, osim istinitosti, i zadovoljivost njenih formula. Formula u logici predikata je zadovoljiva ako je uopšte logički moguća i ako je istinita, a to znači da formula mora biti u skladu sa logičkim sistemom u kome pripada, ne može biti protivrečna formulama tog sistema formula. A taj sistem formula logike predikata, ili aksiomatski sistem računa predikata, mora biti, isto kao i aksiomatski sistem iskaznog računa, neprotivrečan i potpun.

4. Logika relacija
Logika relacija simboličke logike teorija je o opštim svojstvima odnosa među iskazima i samim odnosima, dakle to je deo logike formalizovanog sistema mišljenja koji ispituje odnose između stvari, klasa, iskaza, predikata i samih odnosa. Po de Morganu kopula ’je’ ima mnoštvo značenja, jednakost je samo jedno od tih značenja, i svako je od tih značenja izvestan odnos. Odnosa je pak mnogo, ali valja postaviti uslove veza koji su odnosi: logika relacija teorija je o opštim uslovima i svojstvima odnosa u formalizovanom mišljenju. U logici klasa i logici skupova, relacija je definisana kao skup, ili klasa, uređenih parova. To su zapravo višemesni predikati ili propozicionalne funkcije sa dva ili više argumenta. Višemesni predikati i definišu relacije, kao što ih definišu i uređene klase: relacija koja je definisana dvomesnim predikatom je binarna relacije, ona pak relacija koja je definisana tromesnim predikatom je trinarna relacija, itd. Skup relata u relaciji su argumenti relacije. Isto tako, u jezik simboličkog sistema izražavanja logike relacija spadaju oznake operatora, kvantora, zagrade, sve ono što sačinjava i jezik logike iskaza, logike predikata, logika klasa. U bitna svojstva relacija spadaju refleksivnost, irefleksivnost, nerefleksivnost, komutativnost, akomutativnost, nekomutativnost, zatim tranzitivnost, intranzitivnost, netranzitivnost, što u izvesnom smislu predstavlja i vrste relacije. Isto tako i odnosi stupaju u međusobne odnose. Neki od tih odnosa su identitet, neidentitet, konverzija, inkluzija, proizvod, zbir, unija, presek, negacija, što je u izvesnom smislu shodno odnosima među klasama ili skupovima.

neobavezno. moguće. deontičke modalnosti (obavezno. pre. Aristotel je razlikovao nužno. na čiji su daljni razvoj uticali fon Riht. koji je jeziku logike iskaza pridodao vremenske operatore P (prošlost. dopušteno i zabranjeno).). moguće stvarno. zatim F (budućnost. Vremenska logika Vremenska logika je teorija u savremenoj matematičkoj logici o vremenskim određenjima vrednosti logičkih stavova. Rajhenbah i dr. nego o relacionom. bolje). . netačno). Prajor. nemogućnosti. Pojmovi modalnosti su raznovrsni. nikada. sholastici su razlikovali realni i iskazni modalitet. nemoguće stvarno. nemoguće. i njihovim različitim modalitetima u logičkim iskazima. zlo. aksiološke modalnosti (dobro. ponekad.. epistemičke moduse (provereno.5. Elementarna modalna logika je trovalentna (moguće. ekstenzionalnost i pravilo umetanja formule logike iskaza na mesto iskaznih promenljivih. vremenske modalnosti (uvek. H (uvek je bilo tako. osim aksioma i teorema. logičke modalnosti (nužno istinito. Pp bilo je tako da je p). Razlikuje fon Riht isto tako i monadičke ili apsolutne modalnosti kao svojstva sudova i diadičke ili relativne modalnosti kao odnose među sudovima. Hp) i G (uvek će biti. neproverljivo). Fon Riht modalne kategorije deli na aletičke moduse istine (nužno. Prvi sistem vremenske logike postavio je A. moguće i kontigentno istinito). mogućnosti. tačno. Gp). U tom smislu vremenska logika može se aksiomatizovati kao modalni račun. Fp biće tako da je p). Obično se smatra da su tri osnovna pravila za minimalni sistem modalne logike. sadašnjosti i budućnosti. epistemološke modalnosti (dokazivo. 6. N.. statičkom i dinamičkom shvatanju vremena u dimenzijama prošlosti. Prajor. mogu se međutim izgraditi sistemi polivalentne modalne logike sa n-tim vrednostima. dakle pravilo modus ponens. stvarno. I. posle). U formalizovanom sistemu vremenske logike ne radi se o supstancijalnom ontološkom poimanju vremena. moguće istinito). Luis postavio prvi sistem modalne logike. mogu između ostalog biti ontološke modalnosti (nužno stvarno. zabranjeno). ali je tek K. Modalna logika Modalna logika se u polivalentnoj logici pokazuje kao teorija koja izučava logička svojstva nužnosti. proverljivo. neodlučno i opovrgnuto saznato) i deontičke moduse (obavezno.

pa je jezik. ono je prikaz stvari bića. U dijalogu Kratil Platon dopušta Sokratu da kaže kako sve ono što zaslužuje odredbu i ime bića ima vlastitu suštinu koja se prikazuje tim imenom. reči jezika svojim značenjima stavljaju se u opšti poredak bića. Aristotel istražuje upravo gramatički smisao govora. kod Aristotela. osnov jezika. njihove međusobne odnose. a jezička forma govora jeste rečenica. elementarna jedinica govornog mišljenja. skupnost reči je govor. gde pritom reči nisu isto što i imena. značenje je pak iskustvo navike i dogovora u praksi saobraćanja misli. organon za razlučivanje stvari u njihovim suštinama. imenujući pritom njegovo suštatstvo. filozofa. ili stvari. U prirodi je čovekovoj da jezikom može izneti iz samoga sebe ono što jeste znanje. Ime bića nije biće. Ovaj Platonov stav upućuje na uverenje da bića. Premda su reči elementi govora.JEZIK MIŠLJENJA 8. jezik je govor o raznolikosti bića. Dakle. ona im pripadaju od zakonodavca koji se razume u bit stvari. dakle. postoji identitet gramatičkih i logičkih formi jezika a onda i mišljenja. Ovo jedinstvo reči i stvari jeste pravilnost reči. koja je i stvaranje misli kojima je i postalo. sabiranje i izricanje sveukupnog sveta bića. struktura misli struktura je i jezika. od mudraca. reč. kategorijalnom redu bića pripada kategorijalni red reči. odnosa i smisla. Tek je. skupnost značenja reči. jer pojam je misao o suštini bića. ali je ta pravilnost shvaćena u Platonovom Kratilu prevashodno kao prirodna podudarnost reči i stvari. prema Platonu. struktura bića. pa je ime. Govor je razumsko kazivanje tog poretka bića. zato je i on raznolik. dakle. govor je. u prirodi je mišljenja da jezikom misli prirodu bića. misao se iskazuje rečima. gde onda ime suštatstva nije sâmo suštatstvo. Duša se seća carstva apsolutnih ideja i pritom imenuje suštatstva jezikom mišljenja. a imena su supstantivna. a istinom bića iskazuje se da za svako biće postoji prirodna tačnost označavanja. jer logika je pojmovno obnavljanje. Logičke i gramatičke strukture govora jedne su te iste strukture. Reč je elementarna jedinica govornog logosa. Platon o jeziku Imenovanje je jedna od moći ljudske svesti. 9. po svojoj suštini nemaju imena. analitika mišljenja: reči su pojmovni oblici pojmova. što odgovara kategorijalnom poretku pojmovnog iskazivanja bića. jer oni su vični logosu. jer reči su imenovanja bića. Aristotel o jeziku Po Aristotelovom mišljenju. jezik je jezik bića. logički logos logički govor kojim se iskazuje misao o suštini bića. govor je pojavni oblik jezika. i kao dogovor u jasnoći upotrebe jezika. u konačnom. glagolska. pa red značenja reči odgovara poretku principa bića. jezik se odnosi na pojedinačne datosti bića. jer reč svojom suštinom prikazuje suštinu bića. njihovih svojstava. Reči su gramatičke reči kao znakovi. pridevska itd. znanje jezika stvar je logike i metafizike. na čemu se i zasniva izvor značenja svih reči. a onda i logički smisao. Misao i jezik događaju se po istim zakonima događanja bića. . pa su onda kategorije jezički izrazi pojmovne opštosti bića. ali valja pribeći pojmovima i u njima tražiti istinu bića.. pa postoji mnoštvo različith reči različitih značenja. govor je jezik. mišljenja uopšte.

to se kazuje iskazom. Gadamerov oslonac stoji u Hegelovom uverenju u logički instinkt jezika. mišljenju se valja učiti jezikom. Imenovanje dakle ’oblači biće u reči’. otuda hermeneutički logos koji je jezik kojim hermeneutičko iskustvo zbori kao jedno Ti. bitak. filozofije jezika nad logikom. 12. Jezik govori. Jezik i svet jedno je te isto. . predmeti sačinjavaju supstanciju sveta. U biti je jezika da se on može pisati. Hajdeger o jeziku Za Hajdegera jezik je ’kuća bića’. pa otuda vremenost kao povesnost ljudskog samorazumevanja bitka kao jezika. Vitgenštajn o jeziku Prema Vitgenštajnu. ali ja samo svoj svet. svet je sveukupnost postojećih stanja stvari koji se iskazuju u jeziku i mišljenju. Ali. imenovanjem biće stupa u otvorenost. jezika nad mišljenjem. a ono o čemu se ne može govoriti o tome mora da se ćuti. ono što postoji to se može jezikom iskazati. misao je smisaoni stav a sveukupnost takvih stavova zove se jezik. biće dolazi kroz jezik. Gadamerovo uverenje u primat reči nad pojmom. Misao je logička slika činjenica. Jezik je jezik samoga uma. izrazom. jezička bit predaje. govor je egzistencijalno jezik. prvobitni znak jeste ime. Logika ispunjava svet. izraz pak ima značenje samo u stavu. onda. u jeziku postaju i jesu stvari. jezik je bitak i iskustvo sveta koji se dâ razumeti. pismovnost je njegov apstraktni idealitet. Hajdegerova ontološka egzistencijalistička analitika jezika ide prema dokinuću filozofije jezika kako bi se. kaže Gadamer.10. valja se naučiti stanovati u govorenju jezika. i ništa što je pre jezičko ne postoji. naime. naspram primata hegelovskog logičkog. on pretpostavlja formu i sadržaj. stoga je filozofija kritika jezika. što je težnja za trajanjem spomena. kaže Vitgenštajn. Gadamer zagovara primat jezičkog. Čovek govori ako odgovara jeziku. da su dakle logičke kategorije sasvim prirodno u jeziku. znači da dijalektika mora sebe da vrati u hermeneutiku. Gadamer o jeziku Jezik je sabrano iskustvo istine. a moć čovekova govora nacrt je njegovog bića. moglo raspitati o samim stvarima jezika unutar ustrojstva bitka. sâmo je mišljenje uvek jezik. um i jezik stoje u temelju iskustva sveta. njemu je potreban čovekov govor. a to znači kako nas jezik vodi k logici. jezik sabira događanje neskrivenosti. to je bit jezika i bit mišljenja. Jezik preodeva misao. istina je pomoću jezika i mišljenja neizreciva i nemisliva. 11. granice sveta i njene se granice. neki čisti duh predjezičkog mišljenja. izraz je sva bitnost stavova. značenje.

jer logika nauka i nije ništa drugo do logička sintaksa jezika nauke. Prema pragmatičkoj teoriji značenja. pa jezik postaje jedini predmet logike kao nauke. Proces u kome nešto ima ulogu znaka Moris naziva semjozom. ona je naučna disciplina i lingvistike i logike. Osnovna teza semantičke filozofije jeste da je jezik tvorevina arbitrarne konvencije. a formalna logika stvara pravila njihovog preoblikovanja. semantika. a pragmatika odnos znaka prema interpretatoru. Glavni problem semantike za Čarlsa Morisa je značenje jezika. retorici. To je. postoji dakle potpuna proizvoljnost izbora jezika i logike. zapravo logičkom analizom pojmova i tvrđenja pojedinih nauka. Izvesno je. uređenje) u logici upućuje na čisto formalni deo formalizovanog jezika. pa se analiziraju isključivo odnosi između tih izraza. Ferdinand de Sosir semantiku određuje kao nauku koja ispituje život znakova u društvu. da je lingvistička semantika nauka o značenju izraza. pri čemu je onda lingvistika nauka o znacima. semantika i pragmatika Semantika je analiza značenja jezičkih izraza. A logičkim zanimanjem za semantička pitanja jezika nastali su teorija tipova. ono na šta se znak odnosi i dejstvo znaka na interpretatora). Sintaksa (sastav. Prema ovome Moris razlikuje semantičku. odredio je semantiku kao nauku čiji je predmet istraživanja uzrok i struktura promena značenja izraza. Sintaksa. logička sintaksa jezika. teorija metajezika. sintaktika ispituje odnose između znakova. značenje znaka. ili odnos znakova prema označenim objektima. a tri su komponente u semjozi: nosilac znaka. matematici. Za njega je semiotika nauka među naukama. logici. formalna teorija lingvističkih formi jezika koju ne zanima značenje izraza već vrste i poredak simbola koji sačinjavaju te izraze. Zato Karnap i kaže kako filozofiju treba zameniti logikom nauka. dakle. Prema Rudolfu Karnapu. logička sintaksa je oblast jezičkih istraživanja u kojoj se apstrahuje od subjekta koji upotrebljava jezički izraz. . jedini predmet filozofije. posebno lingvistici. njegovim promenama i uzrocima promena. semantiku i pragmatiku).13. U tom smislu logička sintaksa jeste račun. značenje nekog jezičkog izraza je skup praktičkih operacija koji se vezuju za taj znak. jer logika jezika jedini je naučni problem filozofije. sintaktičku i pragmatičku dimenziju semjoze. gde ova prva ispituje odnos znaka prema objektu. francuski lingvist Mišel Breal. Utemeljitelj semantike. designatum i interpretant (ono što služi kao znak. Sintaksa stvara pravila formiranja jezičkih tvorevina. metalogika. jer pruža osnove svakoj posebnoj nauci o znacima. dakle. dakle. metanauka. semiotika (razvrstana na sintaksu. to je onda formalna logika deo sintakse. a kako se i jedna i druga pravila formulišu terminima sintakse. logička sintaksa jezika.

termina i formula jeste semantika tog formalizovanog jezika. Podskup reči tog jezika skup je termina formalizovanog jezika. a skup konačnih napisanih simbola sačinjava reč. prema logičkim pravilima. Podskup skupa reči formalnog jezika čine i formule formalizovanog jezika. teorijski termini su predikativni (imena svojstava). Određivanjem značenja simbola interpretira se formalizovani jezik. gde su reči pritom konačni nizovi osnovnih simbola. Određenjem. Ukupnost sveg logičkog sistema izražava se dakle formalizovanim jezikom. logike stavova. prema obliku logičkog sistema. zagrade. Formalizovani jezik moderne logike sastoji se iz osnovnih simbola. izražavaju se onda simbolima i funktori (operatori) kojima se grade složeniji iskazi i složeniji termini iz elementarnih iskaza i elementarnih termina. neki) i pomoćni znaci (tačka. ali odabrani moraju imati strogo određeno značenje. Reč je konkretna i apstraktna. ili kvantori (svi. ovi poslednji. konkretna reč reprezentuje apstraktnu reč. abeceda formalizovanog jezika. u kojoj uvek imaju isto značenje. funkciju i vrednost. koga dakle sačinjava skup simbola. semantika treba da razmotri pod kojim su uslovima formule istinite. Svaki formalizovani jezik sastoji se iz konstanti i promenljivih (varijabli). Formalizovani jezik Savremena simbolička logika izražava se formalizovanim jezikom. Sistem svih značenja osnovnih simbola. indeksi). logike relacija. premda je i jedan konkretan simbol takođe reč. zarezi. termina i formula. formalnim jezikom o formalnom jeziku. konstante su imena pojedinačnih objekata u jednoj interpretaciji. relativni (imena odnosa) i propozicionalni termini (imena suđenja). a simbolima se nadalje označavaju i kvantifikatori. određuje se (ili definiše) formalizovani jezik matematičke logike. Pomoću tako odabranog alfabeta formalizovanog jezika. modalne i vremenske logike. Simbolima se u formalizovanom jeziku izražavaju logički iskazi formalnog jezika. ili definisanjem osnovnih simbola. zatim se izražavaju termini kao elementi iskaza. pojavljuje kao formalizovani jezik logike klasa. apstraktna reč nastaje izjednačavanjem konkretnih reči. formule i izrazi. Simboli se u formalizovanom jeziku slobodno odabiraju. pa su termini i formule reči formalizovanog jezika. termina i formula. . logike predikata. izgrađuju se složenije logičke tvorevine formalizovanog jezika. Skup osnovnih simbola jednog formalizovanog jezika je skup apstraktnih simbola. Skup apstraktnih reči formalizovanog jezika skup je svih reči od osnovnih simbola formalizovanog jezika. a određenim značenjima osnovnih simbola pomoću pravila određuju se značenja termina i formula formali-zovanog jezika.7. a promenljive su simboli koji mogu imati više značenja u jednoj interpretaciji formalizovanog jezika. a termini su empirijski (imena empirijskih objekata) ili teoretski (imena apstraktnih objekata). koji se onda. Konkretni simboli su oznake apstraktnih simbola.

dakle kao ’opravdano istinito verovanje’. koja čine verovanje. pod uslovom da je ili intuitivno ili izvedeno iz intuitivne spoznaje iz koje logički sledi. nauka o poreklu i prirodi saznanja. Uverenje je naime verovanje u istinito. saznanje i znanje određuju se kao misaoni procesi. čine zapravo verovanje znanjem. kao modaliteti mišljenja. onda upravo ti razlozi i opravdanja. zove se spoznaje (znanje).  Prema pojmovnim odredbama. Platon u Teetetu predočava misaoni napor da se preispita određenje znanja kao istinitog verovanja. a veruje da p. pri čemu je izvedeno znanje ono koje je valjano dedukovano iz intuitivno zasnovanih premisa. nije ništa drugo do znanje te činjenice. ako je znanje istinito verovanje. Epistemologija je filozofsko znanje o znanju. kakav je odnos između viđenja i znanja. No. sećanje. indukcija i apriorno znanje. a verovanje se pritom zasniva na opravdavanjima ili razlozima. mogućnost. . a ovo opravdano istinito verovanje tvrdi da osoba a zna da p ako i samo ako: 1. Kod Rasla spoznaja ili znanje jedno je te isto. Pojmovi saznanja i znanja S ontologičkog stanovišta. jer postoji odgovarajuća činjenica u kojoj više predmeta verovanja stvaraju jedinstven kompleks. ili teorija saznanja. ono. koja su verovanja opravdana. dakle znanje i nije neki precizan pojam. Dakle. što čvrsto verujemo. Gnoseologija ispituje poreklo. p. nauka o poreklu i prirodi znanja. njihov dijalektički odnos ne svodi se na njihovo međusobno svođenje. dakle. Opšte je uverenje modernijih episte-mologa da je epistemologija širok i ne baš sasvim određen pojam. Naime. granice i objektivnu vrednost saznanja. a-ovo verovanje da p je opravdano. Pod oblicima znanja podrazumevaju se opažanje. dakle prihvatanje mišljenja za istinito mišljenje bez razloga koji su dokazi. moderna epistemologija u anglosaksonskoj tradiciji filozofije isto je što i gnoseologija. ili. znanje nije sasvim isto što i istinito verovanje. ukoliko za to postoje bitni razlozi. znanje je ono što je valjano dedukovano iz saznatih premisa. predmet. njegovom smislu i važenju. prihvatanje nedovoljnih i nepotpunih razloga za uverenje. a verovanje je pritom subjektivno uverenje. Tako naprimer Džonatan Darsi kaže da epistemologija ili teorija saznanja proučava znanje i saznajno opravdanje verovanja. on se stapa sa verovatnim mišljenjem. niti su to dva međusobno nezavisna entiteta mišljenja. 3. Ovde je znanje shvaćeno u njegovom standardnom tumačenju koje je doista u središtu novijih epistemoloških rasprava. ako je istina.POREKLO SAZNANJA 14. te da su njena osnovna pitanja šta se može znati. stoga je zadatak logike da postavi osnov za kategorijalni sistem gnoseologike i epistemologike u nauci filozofije mišljenja. Određenije. tako. 2. A verovanje koje je istinito. ne i samo to istinito. gnoseologija je filozofsko znanje o saznanju.

Dakle to je nedovoljno zasnovano mišljenje. ne smatraju izvorima i stupnjevima spoznaje. Mnenje može biti i stupanj saznanja ako se pod njim misli nedovoljna subjektivna uverenost u ono što se misli.Šta je. dakle oblik mišljenja kojim se zna prošlost. Pamćenje je nešto već naučeno. nego samim znanjem o prošlosti događaja. i onda sećanje? Pamćenje je jedan od oblika znanja. niti potpuni. ali za razliku od mnenja verovanje je subjektivno uverenje. kao što je opažanju predmet sadašnjost. a prisećanje je prizivanje u svesti nekog ranijeg događaja. shvata kao obnavljanje svesti o nečemu. pa je verovanje ovde prihvatanje nekog mišljenja za istinito mišljenje bez razloga koji su dokazi. unutrašnji su dakle razlozi za prihvatanje nekog uverenja kao verovanja. ili kako neko drugi misli. predmeta. pritom. ne dakle pamćenja. nego se o tome misli kako se misli. Džonatan Dansi pojam sećanja. doživljaja i činjenica. Pamćenje nije sasvim isto što i prisećanje. Takođe je to zasebna vrsta stanja mišljenja. ali postoji neka opšta saglasnost barem u tome da se pamćenje. nepotpuno svedočanstvo koje za svoje opravdanje ima autoritet pojedinca i autoritet veštine. kaže Rajl. u modernoj epistemologiji ne postoji jednoznačno mišljenje o biti pamćenja i sećanja. i sećanje. kome je predmet prošlost. . onoga što je bilo. Pojam mnenja Mnenje se shvata kao nekritičko preuzimanje drugih uverenja na osnovu nedovoljnih razloga. pamćenje. U suštini. 15. procesa. što je nezavisno od same te naše svesti o tome. I verovanje je prihvatanje razloga za uverenje koji nisu dovoljni. dakle.

ali je nužno pitati se ne u kakvom svetu živimo. najistinitije saznanje. Novovekovna engleska filozofija u gnoseološkoj je osnovi bitno empirijska filozofija (Bekon. znanje principa iz kojih se zna istina na temelju dokaza. 18. Platonova teorija saznanja Stupnjevi stvarnosti sveta stupnjevi su saznanja. saznanje je znanje pojmova. da su čulni oseti jedini izvori ljudske spoznaje. čulnost). prema kojoj je znanje umni uvid u bit stvari. praktičko i poetičko. 17. pojmovi su pak oblici onoga čemu su pojmovi. ono je uvek znanje samog znanja. premda je sasvim jasno da saznanje uopšte otpočinje i dovršava se čulnim osetima iskustva. Otuda nikakva metafizika kao nauka nije moguća. budući da se odnos uzroka i posledice ne izvodi na osnovu iskustva nego navike i običaja. ali je već Hjum naznačio granicu moći iskustva i saznanju. čitav je smer empirijskog zasnivanja saznanja protiv metafizičkog zasnivanja znanja. Aristotelova teorija saznanja Ostvareno znanje za Aristotela je znanje stvari. razum i um. nužnost takvog odnosa nije u moći ljudskog saznanja. Džordž Berkli ide i dalje od ovakvog stava. Krajnje provedeni empirizam je senzualizam (sensus. ona je logika bića. naturalizam i logički pozitivizam. Zapravo. onoga što jeste stvarno i uvek na isti način po sebi isto. pa biti znači biti opažen: saznaje se čulnim opažanjem. zatim savremeni pozitivizam. nego kako uopšte stičemo znanje o svetu. Lok. Hjum). Kosmički i kauzalno. da iskaže ono što je otkrio . prema načelu uzročnosti. solus ipse. Hobs je bio na stanovištu kako su oseti izvor spoznaje. i to uverenje. napokon. takvo znanje je istinito znanje jer odgovara stvarima znanja. sećanje je rekonstrukcija sveta pojmova duše u njenoj preegzistenciji. Po Berkliju postoji samo onaj koji opaža. U tom je smislu znanje shvatanje onoga što je opšte i nužno. dakle postojim samo ja (solipsizam. logika uma kojim se gleda apsolutno suštastvo ili pojam. jer naučno znanje teži da bude potpuno bezlično. kaže on. a te delatnosti su znanje. čega nije bilo u čulu. Dakle. opažanje se sastoji iz oseta. samo ja). sasvim je jasno izraženo Lokovim stavom da ničeg nema u razumu. mnenje. Dijalektika je kod Platona saznanje koje je apsolutno znanje bitka bića. Dakle. govor duha s dušom. ideje kao paradigme bića: dijalektika je znanje bitka. Znanje je istinito znanje onoga stvarnog.16. znanje nije niti istinito shvatanje. za njega su stvari samo kompleksi oseta. Berkli. saznanje je jedno nevažno obeležje svemira. Mišljenje je pritom sabranost svih delatnosti duše. Empiristička teorija saznanja Osnovni stav empirizma smešten je u uverenju kako je iskustvo izvor i granica spoznaje. Znanje je teorijsko. To je osnov Platonove teorije saznanja. razgovor duše sa samom sobom. ja imam osete. ali kako onda od tog ličnog iskustva postaje skup naučnih znanja. Mora se pokazati granica iskustvenog saznanja za naučno znanje. Ovakav empirizam u spoznaji uticao je i na formiranje Raslovog stava o ljudskom znanju. saznanje je sećanje. šta čovek zna prevashodno zavisi od njegovog ličnog iskustva. Za Platona znanje nije isto što i opažanje. Time je svo znanje samo preobražavanje čulnog saznanja. dakle iskustvo je prvi i poslednji dokaz istine saznanja.

Heraklita. tako je onda spoznaja moguća matematičkim. mislim. ne osporava se iskustvo. kako je struktura sveta geometrijska. a onda u nemačkoj klasičnoj filozofiji Kant. mišljenje je ovde princip. Lokovu tezu empirizma. time. a saznanje iskustvom prema empirističkoj filozofiji nedosledno se drži svoje doktrine. atribut supstancije je i protežnost. koje su nezavisne od svakog iskustva. čulno saznanja nije saznanje nego mnenje. svaki je slučaj znanja slučaj istinitog uverenja. Lajbnic. i osobito Hegel. da u razumu nema ničega što pre nije bilo u čulima. U tom smislu razum je skupnost svih urođenih ideja. Aristotela. I za Spinozu čovek je najpre misaono biće. . i netačno. Racionalističko metafizičko filozofiranje za svoj osnov ima imanentnu misao razuma. Anaksagore. protežnost. koga valja svrstati u spekulativni racionalizam. U tom je smislu znanje jedna vrsta istinitog uverenja. univerzalno ja. u razumu nema ničeg što pre nije bilo u čulima. Kartezijanska res cogitans formalni je akt svesti. ali treba da opravda i tačnost stava kako su sve individualne percepcije osnov sveg našeg znanja. ja mislim. to je isto tako i misao Lajbnica. pa ne postoji metod koji bi nam omogućio da počnemo sa podacima koji su opšti za posmatrače. dakle jesam. U radikalnom racionalizmu svo se saznanje izvodi i svodi na razumsko saznanje. zatim Kristijan Volf.kolektivni razum čovečanstva. biće. uslov mišljenja i iskustva uopšte. premda je on kritički racionalist ili kriticist u spoznajnoj teoriji. iskustveno saznanje prethodi razumskom ali se razumskom spoznajom zna istina stvari. iz mišljenja se izvodi postojanje. racionalizam kao filozofski pravac u gnoseologiji tvrdi da je razum izvorište. razum je po ovome jedini izvor saznanja. potom Sokrata. Ovaj je metafizički dualizam paradigmatičan za ovaj period metafizike razuma. osim samog razuma. onda Demokrita. U ovome Ja stoji mišljenje i postojanje. ili ideje. duh i telo jedna je te ista stvar. Platona. apsolutna i čista apstrakcija subjektivnosti. osnov logičke vrednosti saznanja. naime. pa je red i veza ideja sasvim isti kao red i veza stvari. Racionalistička teorija saznanja Naspram stanovišta empirističke teorije spoznaje. stvar. supstancija bića iz supstancije je mišljenja koje je Ja izvedeno dedukcijom rasuđivanja. teorijski horizont i granica moći spoznaje. koje nisu date čulnim opažanjem nego čistim mišljenjem. materija sveta koja je. a one su nužni temelj istina. Lajbnic je prevladao tezom racionalizma. 19. predmet. budući da je po njemu spekulativni um apsolutno znanje kojim duh zna samoga sebe sobom. Postoje dakle urođene ideje uma koje se ne stiču nikakvim iskustvom jer prethode svakom iskustvu. Fihte. kaže Rasl. objekt mišljenja. objekt za saznanje. kod koga se metafizički dualitet očituje na svojstvima monada u ontologiji monizma. pa je otuda sasvim tačno kako je svako ljudsko znanje neizvesno. granice saznanja granice su razuma. i delimično. Prema ovom postoje oblici saznanja. Kod umerenijeg racionalizma ne osporava se postojanja empirijskog saznanja. a princip mišljenja princip je sveta. ali se drži kako je istinsko saznanje moguće jedino razumskim ili umskim mišljenjem. Teorijski poticaji za istoriju racionalizma u teoriji saznanja idu od Parmenida. Ovome smeru metafizičkog racionalizma pripadaju Dekart. Subjekt je ovim metafizička supstancija kojom se zna da i res extensa jeste supstancija. a sa nastajanjem novovekovne filozofije metafizički se zasniva racionalizam kao smer mišljenja. geometrijskim obrascem racionalnog mišljenja – matematika i geometrija unutrašanja je zakonitost racionalno stvorene stvarnosti. Spinoza. Teorija saznanja treba da prikaže razlikovanje individualnog od društvenog znanja. Šeling. Kod Dekarta taj je princip zapravo princip apstraktnog razuma. Isto tako nekim se oblicima racionalizma ustvrđuje kako je razum viša moć spoznaje. mišljenje je atribut supstancije.

na osnovu kojeg tek treba da nastane saznanje. a ono se određuje kao razumevanje pojma predmeta. Ovo predočenje formalne elementarne logike kao gnoseologije mišljenja. i njen je put ka logičkoj savršenosti saznanja. Kantova teorija saznanja Kantova opšta metafizika saznanja provedena je kritikom teorijskog uma. objekt je sadržina. ona se pita o saznanju kao odnosu prema bitku. prema spoznajnim moćima ljudskog uma. gde se najpre govori o opažanju kao moći viđenja predmeta. od iskustva postoje nezavisne spoznaje. ima uporište u Kantovom stavu da ’logika raspravlja i o saznavanju zato što se pri saznavanju već javlja mišljenje’. još jednom je provedena povesna filozofija identiteta mišljenja i bića. pa je nauka celina saznanja koje je sistem. u samom je ishodištu metafizike gnoseologija. Saznavanje putem pojmova jeste mišljenje. materija. Saznanje je sinteza objekta i subjekta. predmet. iskustvo je granica spoznaje. S Kantovom ontološkom gnoseologijom. s temeljnim pitanjem ’šta mogu znati’. sudom i zaključkom. Saznanje je dakle uređeno prema nekim pravilma. gnoseologija je metafizika saznanja. objekt. ali vrede samo za iskustvo. Kant stoji na stanovištu kritičkog racionalizma. ili metafizikom saznanja. Njegova Logika kao formalna nauka otpočinje gnoseološkim kategorijama. u pogledu strukture saznanja u kritici čistoga uma. forma je način spoznaje predmeta. Dakle. oni su apriorni jer su nezavisni od iskustva. predstave iskustva bez pojmova su slepe. Svo saznanje počinje iskustvom. Ali predmet saznanja upravlja se prema subjektu saznanja. ili o pojmovima a priori. mišljenje je pojmovno saznanje: opšti način događanja mišljenja i saznanja jeste metod. Zadatak je logike da ispita jasnost saznanja: u horizontu saznanja znanje je izvesna izvesnost. svest je pak neka predstava da je u meni neka druga predstava. Oni omogućuju svako iskustvo. Transcendentalni oblici svesti su prostor. Transcendentalna metafizika sistem je pojmova saznanja koje se ne pita o predmetima saznanja. nije međutim svo saznanje iz iskustva. . ospoljenog pojmom. a pojmovi bez predstava prazne.20. ukoliko ono treba da je a priori. razum je pak zakonodavac prirode. spoznaje a priori. Kritički Kantov stav u teoriji saznanja zapravo je sinteza empirizma i racionalizma. u čijoj osnovi stoji radikalni raskid sa digmatskom metafizikom koja prethodno ne preispituje sposobnosti uma. nego o mogućnosti saznanja pre svakog saznanja. ili mogućnosti saznanja pre svakog saznanja. izvesnost izvesnog držanja za istinito. čime se postavlja osnov za transcendentalnu filozofiju. Opšti uslov sveg saznanja jeste svest. Otuda je transcendentalno saznanje ono saznanje koje se ne bavi predmetima nego saznanjima predmeta. saznanje bitka temeljni je problem gnoseologije. filozofije iskustva i filozofije razuma. A pitati se o mogućnostima saznanja predmeta znači pitati se o odnosu subjekta prema objektu. apodiktička izvesnost. vreme i kategorije razuma. Supstanciju svesti sačinjava materija. a subjekt je oblik saznanja.

međutim. Teorijski poticaj ide od Aristotelovog uverenjakako su procesi mišljenja saobrazni procesima bića. idealni i idejni proces o realnim procesima stvari sveta. ona je nauka o iskustvu svesti. Nauka o znanju i saznanju nije epistemologija ili gnoseologija. Zadatak je fenomenologije duha da prikaže put svesti od neposredne datosti do apsolutnog znanja. tezom o realnom postojanju atomskih činjenica kao ontoloških elemenata sveta. opis stvarnoga. Pitanje je. u samim stvarima. stvarni proces mišljenja. realnost je spoljašnji svet koji postoji izvan i nezavisno od saznanja. od srednjovekovnog realizma u pitanju postojanja univerzalija. Spekulativna teorija saznanja Po Hegelu. ili spekulativna filozofija. do apsolutnog znanja koje je duh koji misli svoju suštinu. znanje svesti ima za svoj cilj i svoju svrhu to da pojam odgovara predmetu i predmet pojmu. šta uopšte jeste realnost. religijom i filozofijom. Realizam se zatim proteže preko prosvetiteljske koncepcije teorije spoznaje. prikaz su znanja o znanju. šta je realno. ne radi se ovde ni o kakvim teorijama saznanja i znanja. naturalizma i pozitivizma. filozofija je apsolutnog uma apsolutnog duha. opis stvarnog stanja stvari sveta. Svojevrsni saznajni realizam zastupao je i Bertrand Rasl. preko materijalizma različitih koncepcija. te onda koji su to pojavni oblici realnosti.21. Neorealizam stoji na stanovištu da su spoznate stvari sasvim isto što i ideje duha. apsolutno zna apsolut. ali spekulativni stav identiteta je zapravo stav o identitetu identiteta i njihovih razlika. Predmetnost stvari i nezavisnost njihova od subjekta saznanja osnov je empirijske teorije spoznaje. do neorealizma i ontološkog kritičkog realizma. modaliteti realiteta. preko razuma i samosvesti. saznanje je pasivna slika predmeta saznanja. od neposrednog do apsolutnog znanja. Dakle. a time i elemenata sveg saznanja. po kojima su reali poslednji nematerijalni elementi sveta. ili onim apsolutnim znanjem kojim duh ili apsolutna ideja zna sebe. ali priznaje pravo spoznajnog subjekta u spoznajnom aktu mišljenja. Fenomenologija duha predočava put svesti koji prolazi kroz sve forme odnosa svesti prema objektu. premda su te stvari pre spoznajnog akta nezavisne od subjekta saznanja. Kritički realizam nebitno razlikuje stvar i saznanje o stvari. kojim se dovršava saznanje umetnošću. ili možda mišljenje nije stvarni nego psihički proces. . Spekulativna teorija saznanja. do uma. po kome opšti pojmovi postoje realno. a saznanje je pritom samo odraz. Naivni realizam je teorija odraza. Isto se tako stavlja u pitanje i to da li je saznanje realni proces. mišljenje i bitak su apsolutno identični. apsolutni racionalizam kojim se ustvrđuje kako spoznaja ide od čulne neposrednosti i opažanja. Realizam u teoriji spoznaje Prema realizmu. fenomenologija i logika. 22. svest i svet su u apsolutnom dijalektičkom odnosu.

24. nego su to idealni logički procesi apsolutno nezavisni od realnih stvari. predmet saznanja u svesti subjekta (objektivni fenomenalizam. Kod Kanta ideje su nužni pojmovi čistog uma. Idealizam se u gnoseologiji pokazuje kao subjektivni (Kant) i objektivni idealizam (Platon. pojavnost nečega suštinskog koje je ideja. Kod Nikolaja Hartmana razlikuje se saznanje realnih predmeta od saznanja idealnih predmeta u predmetu spoznaje. nego irealnim. transcendentalnom. Ispituju se stajališta realističkih i idealističkih teorija saznanja. mišljenje je sasvim izdvojeni svet svesti koji nije saobrazan stvarnom toku realnoga. sadržaj svesti koja saznaje: bit predmeta je u svesti subjekta. Huserl). Dakle. ili od uverenja da su pojave zapravo u svesti subjekta koji saznaje. Idealizam je gnoseološko stanovište prema kome nije samo saznanje idealno carstvo svesti nego je to i prava stvarnost. imaginarnim moćima duše. taj spoljni svet jeste privid. Fenomenalizam u teoriji spoznaje Fenomenalizam kao gledište na predmet saznanja potiče od uverenja kako je fenomen. Hjum. pojava. Zapravo. idealno. Idealizam je spoznajna teorija prema kojoj saznanje i znanje nisu realni procesi. u fenomenima svesti. pa se govori o prirodnom. imaginarno stoji naspram realizma u spoznajnoj teoriji.23. gde je onda zadatak filozofije. doživljaji (subjektivni fenomenalizam. Berkli. apriorne forme uma. . Ideja je umom shvaćeni bitak sveg bića. a ovi su pak oseti. idealnim. a svet ideja ne može se spoznati realnim procesima mišljenja. paradigma bića. uzor. da zna suštinu imanentnih oblika svesti. osim kojih postoje još mistički i panteistički monizam saznanja. kod Hegela su ideje apsolutna stvarnost apsolutnog identiteta pojma i realiteta. Fenomenologija kod Huserla je i ontološka teorija spoznaje. metafizičkom. likovi bića s onu stranu bića. sa stanovišta kritičke ontologije teorije saznanja. Idealizam u teoriji spoznaje Irealno. koja je transcendentalna fenomenologija. a onda o empirijskom. Kont). Kant. ono što prekoračuje svet mogućeg iskustva. logičkom i fenomenološkom idealizmu. Huserl razlikuje svestitost kao čist akt svesti koja saznaje i svesnost. istinska stvarnost je stvarnost ideje. uzori stvari u božjem mišljenju (prema sholastičkoj gnoseologiji). naučnom i metafizičkom realizmu. ili istinski i apsolutni bitak sveg postojanja. Hegel). pojave su prema ovome svesni sadržaji.

Po njemu. a mislim. u njegovu se tačnost spoznanja ne dira jer se smatra apsolutno sigurnim načelom. skepsa. dogmatizam je i staljinizam. teza ili antiteza. po kojoj se zbog relativnosti saznanja valja uzdržavati od izricanja sudova. neispitano. krajnji skepticizam od umerenog. njegov daljnji razvoj. on je štaviše smatrao kako je osnovni sadržaj teorije saznanja odgovori na prigovore skeptičara. ne da stvarno i jesu. lenjinistička teorija odraza kojom se saznanje shvata kao subjektivni odraz objektivne stvarnosti. kojim otpočinje saznanje i prema kojem je moguće meriti znanje saznanja. Skepticizam Skepticizam je smer mišljenja u gnoselogiji koji je nagovor na sumnju u mogućnost. Ejerov odgovor na pitanja skeptika ide u pravcu priznanja mogućnosti saznanja dedukcijom. . može se. kaže on. Sumnja je dokaz da se misli. Dogma je stav koji se smatra neoborivim i nesumnjivim. upravljanje prema drugim stajalištima koje nije kritičko i stvaralačko. Sumnja nije tek puka skepsa skeptika. neprovereno. 26. a ovo i zbog toga što nije moguće znati šta je istinitije. Metodski skepticizam stoji kod Dekarta. indukcijom. Sumnja. U nekom smislu. u sve istine. zaključivanjem od čulnih podataka na fizičke predmete. međutim ne može se sumnjati u to da se sumnja. razlikuje se radikalni. iskustvo niti može opravdati niti opovrgnuti skeptika. Po Ejerovom sudu. Dogmatizam Dogmatizam je mišljenje u gnoseologiji koje je nekritičko. Ono što je suprotno kriticizmu Kant je smatrao dogmatizmom. osporavanje je objektivnog saznanja. nego osnova za obnovu sveg znanja racionalnim mišljenjem. zatim da odnos između premisa i zaključka ne može biti induktivan niti deduktivan. što napokon znači kako se sva zaključivanja uopšte ne mogu opravdati. vrednost i merila saznanja istine. dogmatizam je i dosledno i nekritičko prihvatanje tuđih stavova u pogledu saznanja. sa Pironom iz Elide na čelu. dakle da zaključak u potpunosti zavisi od premisa. skeptikov argument sastoji se iz insistiranja da se saznanje zasniva na premisama. uopšte mogućnosti saznanja i vanskeptičkim načinom rasuđivanja. Do skeptičkih prigovora osobito je držao Alfred Ejer. metodskog skepticizma. dakle jesam. Na kraju. Ejer razmatra skeptičke argumente protiv mogućnosti saznanja sveta. sumnjati u svo postojanje. Dogmatizam je sholastičko učenje o biti saznanja. jer skeptik traži da zablude budu moguće. a to je onaj tvorački filozofirajući metod mišljenja.25. Skepticizam je filozofska škola u antici. a koje se pak uzima kao apsolutno istinito.

Ova se Gorgijina misao naslanja na spoznajni relativizam sofista. U pitanju o mogućnosti saznanja ’stvari po sebi’ Kant je takođe agnostik. i uopšte sveg saznanja kojima se prekoračuje svet činjenica ili koje se ne zasniva na svetu činjenica. Ovaj izraz uveo je engleski prirodnjak T. ne može se drugome saopštiti. a ako i postoji nešto čovek ga ne može saznati. pragmatizam). koji. kaže da ništa ne postoji. Agnosticizam Agnosticizam je osporavanje mogućnosti saznanja uopšte (radikalni agnosticizam). pa se ne može znati kakv je svet po sebi. . a ako je pak to i saznatljivo. Haksli. sažeto. nego se o tome prosuđuje na temeljima običaja i navike. ili mogućnosti saznanja bitka kao poslednje istinske stvarnosti sveta (pozitivizam. Agnosticizam je evidentan i kod pozitivista i neopozitivista kada je reč o filozofskoj mogućnosti metafizičkog saznanja. osporavanje mogućnosti saznanja istine. a rečiti je agnostik Dejvid Hjum u stavu da nikako nije moguće saznanje nužne povezanosti uzroka i posledice u prirodnim zbivanjima. ’stvari po sebi’ (Kant).27. osobito Protagore. nego kakav je svet za nas. Agnosticizam može zapasti u nihilizam saznanja. a jedan takav spoznajni nihilizam je posvedočen kod Gorgije. po kome je čovek mera svih stvari.

Čulnost je predmetna materija saznanja. niti oseta ničega. uzetih nezavisno od drugih svojstava. Čulnost je moć primanja predstava u svesti preko čulnosti tela. Sa čulnim saznanjem otpočinje saznanje. predmeti aficiraju. Opažanje se može shvatiti kao neko napredovanje ka prostom pojmu stvari. Ili. opažanje je skupni poredak oseta. ukoliko su aficirana. Otuda predstaviti predmet znači ne staviti njega pred sobom. Ovim nije moguće znati pojam stvari. moć spoznajne reakcije čula na svojstva predmeta. veza i odnosa. dobijenih posredstvom više čula. onda psihički i zatim logički. Čulnost Čulnost je neposredna izvesnost svesti o onome što jeste. Oset je telesni dodir čulnoga sa pojedinačnim. moć svesti da ujedini predstave. opažanje i predstavljanje sačinjavaju momente iskustva čulnog saznanja. U objektu saznanja je moć delovanja na čula tela. viša svest čulnog saznanja. on je čulni dodir tela sa predmetom. Opažanjem nije zahvaćen predmet u njegovoj svoj celovitosti. telo je organon za čulnost spoznaje. najpre fiziološki.PROCES SAZNANJA 28. šta stvar opažanja u čulnom iskustvu jeste. Osetnost. ali je opažanje neposredna svest o raznolikosti osobina stvari. Otuda je to tek elementarni uvid u stvar na osnovu njenih osobina. Oset nosi u sebi osnov za spoznajni akt. jer se svesti stvar pokazuje kao celovitija opštost od istrgnutih oseta čulne izvesnosti. u čulima tela stvaraju se oseti. sveukupna njegova datost je zadata za opažanje. a na temelju prethodnih procesa opažanja. i to obilje čulnog znanja sačinjava opažanje u iskustvu čulnog saznanja. to nije predmet čulnog saznanja. Oset i opažanje bitne su pretpostavke predstave. oset je proces. obnovljeni opažaj u svesti. prvi i elementarni momenat spoznaje kojim otpočinje iskustvo čulnog saznanja. pa nema oseta uopšte. odeljenim svojstvima predmeta. u prirodi je čula receptivitet. U opažanju predmet se čulno prikazuje sa mnoštvom svojstava koje ga sačinjavaju. za čulnost stvar naprosto jeste. Isto tako. . kompleksi oseta sačinjavaju osećaj. predstavljanje je proizvođenje i čuvanje lika predmeta u svesti bez neposrednog delovanja predmeta na organe čula u momentu predstavljanja. uzetih ponaosob. pri čemu su onda predstave slike sećanja. U prirodi je objekta da može aficirati čula. ne i o celovitosti stvari svih osobina. Strukturu oseta sačinjavaju predmet oseta i čulo oseta. predstava je međutim idealno stvaranje predmeta bez prisustva predmeta neposredno u osetu i opažaju. Sadržina čulnog saznanja jeste stvar. Predstavljanje je u tom smislu sećanje svesti na čulnu datost neposrednog predmeta. Predstava je sklopljena slika u čulnom iskustvu svesti o predmetnim svojstvima bića. ukoliko je on dat neposredno čulima. nego sačiniti njegov lik u svesti. A šta stvar jeste. Opažanje je viši oblik čulnog saznanja od oseta. predmet. dakle spoznajni. čulna svest se ne pita o istini stvari. kompleksi osećaja stvaraju opažanje i predstavljanje. s kojima se dovršava temelj čulnog iskustva saznanja. i to je jedina izvesnost neposredne svesti u čulnom saznanju.

Čulna građa u svesti materija je pojma. do razuma. Razum je logičko. ukoliko je filozofiranje tvorenje filozofije umnim mišljenjem. od zdravog razuma opšteg mišljenja. Inteligibilno je otuda ono što je dohvatljivo razumom. popularno mišljenje koje se shvata kao opšte mišljenje naroda. kojim se onda ta svest sebi predočuje kao samosvest. razumsko saznanje problemskim mišljenjem. razumevanje je pritom znanje tih biti stvari saznanja. Razum saznaje svojstva stvari. preko ljudskog pasivnog i božanskog aktivnog razuma. s njim se međutim ne može filozofirati. Viša moć razuma od svoje vlastite opšte zdrave pameti jeste intelektualno mišljenje. suđenjem. on zahvata predmetnu sadržinu mišljenja na temelju materije mišljenja iz opažanja i na osnovu opažanja. opažanja i predstavljanja. ili uviđanje odnosa među pojmovima stvar. tvorenje pojmova. diskurzivno mišljenje. Ovim se zdrav razum pokazuje kao opšte mišljenje koje je saznanje rasuđivanjem na temelju već spoznatih stvari. opšti ljudski prirodni razum kojim se znaju opšte prihvaćene istine. Neposredni uvid razuma u sebe jeste svest svesti o sebi od oseta. pravilno i kritičko saznanje. pojmovno shvatanje stvari. Obično se najpre na razumu razlikuje zdrav razum. Inteligencija je pritom opšta sposobnost intelekta. celovitost tih svojstava. inteligibilni svet jeste svet razumskih pojmova mišljenja. i obnavlja. Razumevanje razuma nije ništa drugo do samosvest. misaono saznanje suštinskih stvari. s njegovom svesti o sebi dovršava se svest koja jeste razum. . svojstava i njihovih veza. Razum koji zna sebe jeste samosvest subjektivne svesti. svest svesti o samoj sebi kao razumu. do izvornog intelekta. njihove veze i odnose. procesa. kojima je stalo do uvida u poreklo i prirodu procesa saznanja. Razum i um Razum je spoznajna moć mišljenja pomoću pojmova. Razumevanje je znanje tog logičkog sadržaja razumskog saznanja. ili ideja. intelektualnog opažanja. dakle. prosto mišljenje prirodnim osećanjem i znanjem na osnovu mnenja. razum je moć stvaranja pojma čulnih sadržina: razum obnavlja. time je naznačena granica moći razuma u spoznajnom procesu mišljenja: razum naime ne može da prekorači granice teorijskog sveta svoje predmetne sadržine. to je shvatanje. Ovaj nagovor ka višoj moći saznanja postavljen je idejama o postojanjima različitih pojavnih oblika razuma. veza i odnosa sačinjava znanje pojma stvari. i ovo stajanje iskustva pred misli zapravo je otpočetak stvaranja pojma. Intelekt je razumsko razumevanje koje je moć istinitog mišljenja. a um je spoznajna moć pomoću principa. intuitivnog razuma. Sa razumom otpočinje svest o imanentnoj prirodi predmeta mišljenja u procesu saznanja. njihovih veza i odnosa. razborito. ponekad se u filozofiji razum i um poistovećuju u pojmu racionalnosti. Zdravi ljudski razum nešto je više od mnenja. zaključivanjem. uma. saznanje tačnosti stvari pojmom. jednostavno. sav proces delatnosti svesti od oseta preko opažanja do predstavljanja. a pojam je misao o biti predmeta misli. razum i um nisu istovetne i međusobno svodive moći saznanja. Otuda je saznanje razumom saznanje suštine stvari mišljenja. intelektualno saznanje i znanje. U opštoj obrazovanosti mišljenja ne razlikuju se razumska i umska saznanja. ali u filozofskim sistemima misli.29.

Um misli biće kao biće. a to onda znači kako um dovodi razum u potpuni sklad s njim samim. moć zamišljanja predmeta čulnog opažanja. a um čista misao koja je najviši stupanj jasnosti istine. Razum je potčinjen umu. princip razuma. Prema ovome. filozof zna istinsko znanje. razum je sinteza receptiviteta. a osobina je matematičara da razumski misle jer misle pretpostavkama. Razum i um isto su tako i za Aristotela delatnosti duše.Skraćeni prikaz filozofske istorije razuma i uma počinje pojmom λόγος. Tako je um misaono oblikovanje razumskog saznanja. Razum je spontanitet mišljenja. ne misleći pritom bitak bića. Logička upotreba uma apstrahuje od celokupne sadržine saznanja. jer. potom oseća i napokon misli. mišljenje mišljenja. um je princip razuma. a ljudska duša je najpre ono što se hrani. Razum nije teorijsko mišljenje nego mišljenje koje se zasniva na čulnom iskustvu stvari. kako je tek umom razum moć saznanja pomoću pravila. i pritom je mislio na logos kao um. delatni um koji je večan i besmrtan. a mišljenje je znanje. njemu nije poznat početak bića. razum je moć mišljenja. . znanje znanje. poimanje pojma bitnosti stvari. Za Platona razum je smešten između mnenja i uma. a um ta pravila razuma ujedinjuje posredstvom principa. a to onda znači kako se sve radnje razuma mogu svesti na sudove. dakle princip nauke. on je kretanje ka pojmu stvari. funkcija jedinstva među predstavama. princip znanja. Po Kantu su razum i um stupnjevi saznanja. Umsko saznanje svojstveno je filozofu. a um ne može biti nešto drugo do izvesna božanstvenost. tek sa Platonom filozofski se zna razlika između razuma i uma. S Kantom i Hegelom sasvim su jasno i folozofski posvedočene razlike između razuma i uma. No. razum i um. um je moć principa. a um moć principa. Razum je moć mišljenja. mišljenje koje je supstancija. filozof ne zastaje na mnoštvenosti stvari. a sama je moć suđenja zapravo razum. on je upućen na stvari materijalnog sveta. filozofija je gledanje uma. um je i pasivni ljudski um koji prima utiske čulnog iskustva kao likove stvari. a um sinteza spontaniteta razuma. Logos je umsko mišljenje koji se poima. razum je moć suđenja. transcendentalna moć uma shvaćena je kao samoproizvođenje pojmova i stavova koji ne potiču ni od čula niti od razuma. pojmovi su predikati mogućih sudova. ili pravog mišljenja. Razum je moć pravila stvaranja jedinstva pojava. Ovo je saobrazno prethodnom uverenju da su čula razumom čula jer razum podvodi raznovrsnost opažaja pod pojmove. a um je načelo nauke. zatim razuma do uma. pre mišljenja um je samo misaona duša i mogućnost. Razum misli i saznaje složene stvari svojom analitičkom moći mišljenja. mišljenje je saznanje pomoću pojmova. um sebe ostvaruje mišljenjem. Um je moć principa kojima se pomoću pojmova saznaje ono što je posebno u onome što je opšte. um vlada svetom. teoria uma koja je znanje uzroka i svrhe najvišeg dobra. nego diskurzivno. Umom duša misli i poima. Razum je u Kantovoj transcendentalnoj teoriji saznanja shvaćen kao diskurzivno saznanje pomoću pojmova koji se zasnivaju na jedinstvima radnji pomoću kojih se predstave podvode pod jednu zajedničku predstavu. Tako se višestrukost spoznaje događa od čulne svesti. gde je razum sposobnost saznanja pomoću pojmova. stvaranje pojmova koji se odnose na predstavu o predmetu: sud je jedinstvo pojmova. Čist um ne odnosi se neposredno na predmete nego na razum koji svoje sudove neposredno primenjuje na opažanje čula u pogledu predmeta. um prekoračuje moć razumskog uviđanja. um. nad čulnim opažanjem uzdiže se mišljenje. razum misli izdvojeno biće u bitku. um je međutim princip razumskog saznanja. razum analitički misli. pri čemu je razum rezonovanje ili refleksirajuće saznanje. ne intuitivno. Um je božanski. Anaksagora um shvata kao princip misli. oni pretpostavljaju pojmove držeći kako su ti pojmovi suštine stvari. mnenje. ali on ne zahvata istinsku bit. jer razum ujedinjuje pojave posredstvom pravila. Po Heraklitu duši je svojstven logos koji sam sebe uvećava. logička struktura razuma sačinjava osnov analitičkih nauka. Opažanjem postaju predstave ili slike onoga što jeste. ka poznavanju uzroka. jer je ovim pojmom mišljen i razum i um – logos je obuhvatnost između ostalog i onoga što su razum i um. um principima unosi jedinstvo u pravila razuma. U konačnom.

tada je samosvest zapravo um. da misli. što dakle um razumski misli. sve je u svemu. apsolutna svest. a to onda znači da je um moć kategorija. najdublji proces spoznaje. supstancijalitet je pak jedinstvo raznolikosti. Intuicija Najviši i najdublji pojavni oblik iracionalnog u tradicionalnoj teoriji saznanja shvata se kao intuicija. prirodna svetlost duha koja neposredno zahvata stvaralački uzrok postojanja: sva se delatnost uma i sastoji u pripremi intuitivne radnje na temelju koje će tek dedukcija mišljenja imati svoj smisao. nego i kao najviši rad razuma. mišljenje je po sebi opšte. posmatrajući sebe. kategorije iskazuju kako su samosvest i bitak ista suština. samosvest i um likovi su duha. Razumu pojava nije onakva kakva je ona po sebi. kada postane svoj sopstveni realitet. umno mišljenje kojim se dovršava svo mišljenje. pa je um neposredna stvarnost. intuicija uma je najviši akt uma kojim se neposredno gleda suština stvari. samosvest je svest koja se vratila u samu sebe. Dakle. moć duhovnog gledanja istine i bitnosti stvari. momenti duha. intelektualna intuicija. apsolutni identitet subjekta i objekta. a to nalaženje sebe iza zavese koja je podignuta ispred onoga što je untrašnje je istina razuma. Ona se međutim ne shvata samo kao iracionalno. Sa samosvešću stupa se u carstvo istine. Hegel pojmom kategorija misli suštastvenost bitka kao mislene stvarnosti. Razum razume. kojima on jeste kao apsolut. um je znanje o svesnom identitetu konačnog i beskonačnog. zapravo duh. znanje koje u sebi poseduje bitak i u bitku sav realitet. nerazdvojene suštastvenosti forme i stvari. a onda kada samosvest prekorači svoju samodovoljnost u vlastitoj nezavisnosti i slobodi. Um poima suštastvenost kao jedinstvo bitka i mišljenja. ili suština koja postoji po sebi i za sebe: svest.Hegel je prigovorio Kantu što um nije mislio umom. nalazi zakone mišjenja. Čulnost i razum momenti su samosvesti. 30. i u svemu jeste sve. stoga formalna logika umovanja ne doprinosi saznanju istine. Upravo je ova apsolutna izvesnost uma da je on sav realitet. izvesnost svesti da je ona sav realitet. ona ne može sačiniti ni jedan silogizam sa istinitim zaključkom a da se intuitivno. Um je svest koja zna istinu. Iz posmatranja prirode. Um je najviši zakon filozofije jer je totalitet znanja. unutrašnje gledanje) je neposredno shvatanje saznanjem neposrednoga. . Intuicija (intuitio. Um je objektivizacija totaliteta. istina. celina znanja u kojem je i svaki deo istovremeno i celina. ne zna istina koja se njime dedukuje. razum pojavu shvata kao samog sebe. Isto se tako pod intuicijom misli i gledanje duhom celina stvari. um koji posmatra okreće se samome sebi i. unapred. Rene Dekart pod neposrednim intuitivnim sagledavanjem razume radnju razuma kojom se stvara razgovetan pojam. gde su zakoni mišljenja apsolutni pojmovi. Um je dakle samosvest samosvesti. da bitak stoji ukočeno naspram nebitka. razumskog i umnog. ili samosvest. razumevanje je moć kojom se zahvata supstancija stvari. Nesumnjivost intuicije rađa se iz same svetlosti uma. Razum ne vidi umnost bića. Svako može neposredno intuitivno sagledavati da postoji. ’svojeglavi’ razum dopušta da suprotnosti ostaju nesjedinjene. um je princip filozofije. prekoračenje svega čulnog. Tako je kod Platona intuicija duhovno gledanje ideja.

Po Bergsonu. Intuitivnim saznanjem svet je volja i svet je moja predstava. svaka je intuicija dakle intelektualna. Genije je na vrhu saznanja. razum ima moć da neposredno zna odnos uzroka i posledice. njegovo delo je umetnost. sagledavanje. bez razuma intuicija je instinkt. razum i intuicija. dedukcije iz empirijskog sveta. Intuicija je fundamentalna predstava jer obuhvata sav vidljivi svet. dakle ja. Ono što je intelektualna intuicija za filozofa. Kod Ničea duh je princip razuma i uma. s gnoseološkog stanovišta. sa totalitetom objektivnog. razum je stanje odnosa različitih strasti i žudnji. on stvara intuiciju. umetnost ponavlja večne ideje pojmljene kontemplacijom. samo kroz razum i za razum postoji intuitivni svet. Intuicija je neposredno znanje koje je organon svakog transcendentalnog mišljenja. ona je čisto saznanje uzroka i posledice razumom. s ovim otpočinje apsolutni princip identiteta. gde je onda subjekt intuicijom jasno ogledalo objekta: onaj ko je obuzet intuicijom nije više individua nego čist. ili inteligencija. strasti. to je estetička intuicija za umetnost. intuitivnom trezvenom jasnoćom. Srce saznaje gledanjem kroz sve stvari. venvremeni subjekt saznanja. Ja je intuicija. Saznanje je estetskom intuicijom gledanje života. . Um je svojstvo formiranja pojmova. skup je pravila organizovanja instinktivnog saznanja. U geniju je odlučna premoć saznanja nad voljom. jer. tiranija inteligencije. intuicija spoznaje unutrašnjost života. Vid intuitivnog saznanja Šopenhauer je shvatio kao intuiciju. što pretpostavlja zakon kauzaliteta: intuicija je prva. Logika razuma posmatranje je mrtve materije. ideje su ono suštinsko i postojano u svim pojavama sveta. sam život. odstupa pred divljinom nagona. ona ne može da shvati stvaralačku evoluciju života. najjednostavnija. ili prirodom. intuicija. a duša je samo reč za nešto u telu. pa svaka strast poseduje u sebi svoj deo razuma: sve kategorije razuma čulnog su porekla. a ona je pak. neposredno umno sagledavanje suština: s umetnošću dovršava se to sagledavanje apsolutnog apsoluta. sjediniti mišljenje sa svojim predmetom. najviši ontološki princip logike saznanja. umetnost je oblik kome je suština estetska intuicija. Instinkt je saliven na kalupu života. a nauka razuma jeste predrasuda. uvek prisutna manifestacija razuma. afekata. telo sam i samo telo. ona je završni stupanj saznanja kojim se gnoseološki zasniva filozofija života. bezvoljni. i ništa drugo osim tela. saznanje apsoluta. shodno divergentnim pravcima razvoja evolucije života. Organon sveukupnog tog znanja u saznanju apsoluta jeste intelektualno opažanje. kaže Niče. iracionalni intelekt. Razum. Intelektualna intuicija je najviši i poslednji stupanj saznanja. Tiranija logike jasnosti umovanja. ono je dugi duh. on je urođeno saznanje stvari. Intuicija je spoznajni temelj i u filozofiji Anri Bergsona. stupnjevi saznanja su instinkt. pojam života. razum je posmatranje sveta čvrstih tela i njihovih odnos. Sav proces saznanja počinje od običnog saznanja čulima do saznanja ideja. A znati znači sjediniti totalitet subjektivnog. pred dionizijskim odnosom prema životu. intuitivno saznanje razumom. saznanje je objektivacija volje. Intuicija je instinkt koji je postao svestan samoga sebe.Intelektualni opažaj kod Šelinga je intuicija. intuitivno. srce je princip života. dionizijska mudrost: razumeti svet znači stati pred njega i doživeti ga životom. ona je tvorac esencijalno besmislenog sveta. apsolutno znanje.

ali je njeno mišljenje neko muzikalno mišljenje koje ne dospeva do pojma. to je smisleni vrhunac sveukupnog mišljenja kojim se ekstasis pokazuje kao prisutnost svesti s one strane svega zamislivog: ekstasa postaje samo u ljubavi i gledanju. Plotin kaže kako mu se često događa da se digne iz tela u samoga sebe i da bude izvan svega ostalog a unutar sebe samoga: tada se naime vidi a to viđenje je mišljenje koje je neposredno gledanje. gde se napuštanje razuma i uma shvata kao mudra spoznaja apsoluta. ispunjenost bogom. premda je rezultat tog poetskog mišljenja svet trivijalnih istina. zanos. kojom onda. U saznajnom pogledu. U svojoj neposrednosti znanja svest misli da misli. ljubav prema mudrosti. kako je postavljeno večnim zakonom božanstva. saznanje stvari. Tertulijan. voleći sebe. ona mora da iskorači iz isprazne površnosti. Akvinski). Intelektualna ljubav prema Bogu zapravo je sama božja ljubav kojom Bog samoga sebe voli suštinom božanskog duha. filozofija mora da iskorači iz neposrednosti supstancijalnog života. Ali ljubav je ravnoteža sa razumom. nužno je da se jedna prirodna filozofija usled nedostatka pojma drži intuitivnog puta u mišljenje. Kod Aurelija Avgustina ljubav je poznanje večnosti. pod vidom večnosti. Avgustin. put ka ideji kao bitku. Po njegovom sudu. voli i ljude. Red stvari je red ljubavi. Vera je prevladavanje helenskog logosa. najuzvišenija uzvišenost odnosa prema Jednom. uzdizanje ka lepoti i silazak u lepo. spoznaja večne suštine stvari kao suštine božjih atributa. Bog nije stvar razuma (Anselm. mišljeni kao poslednji i najviši akt svesti u spoznaji bitka bića. Ali neposredno znanje je početak kojim se započinje znanje. Kod Plotina ekstaza je oblik saznanja Jednog kojim se ne biva Jedno nego jedinstvo sa Jednim. videći Boga. slobodu i spas. Spinoza je govorio kako je intelektualna ljubav prema Bogu najviši stav uma.31. sveobuhvatnog. neki su pojavni oblici neposrednog znanja. pa sve ljudske strasti valja svesti na red ljubavi. a to pak ne priliči nauci. Neposredno znanje Hegel nije imao visoko mišljenje o neposrednom znanju. No. po kojoj istina egzistira kao opažanje. uređena ljubav. savršena ljubav prema Bogu. s njim se može otpočeti ali i dovršiti znanje uopšte. napokon. ili kao neposredno znanje apsolutnoga. kao religija. Bera je isto tako metalogički pojam u gnoseologiji iracionalizma. uspinuće. ili iracionalnog znanja. Eros i ljibav isto su tako pojavni oblici neposrednog znanja u gnoseološkom iracionalizmu. Filozofija se mora čuvati htenja da bude utešljiva. apsoluta. ne pojam nego ekstaza. U neposrednosti znanja namesto pojma uspostavlja se osećanje suštine koje smera ka okrepljenju duše. iz predstavne obrazovanosti svesti. . stanje savršenog razuma. To je naime samo deo beskrajne ljubavi kojom Bog voli samoga sebe. postajanje istovetnim sa božanskim. jer je to suprotno obliku pojma. ljubljena večnost. neposredno znanje doista je znanje. pripadanje Jednom u nesaopštivosti. saobrazni su intelektualna ljubav duše i inteligibilni svet. koji. imaju blaženstvo. njoj ne prilički okrepljujuća zamagljenost zemaljske raznolikosti života. Kod Platona eros je i princip spoznaje. biti izvan sebe) znači istupanje iz sebe u celovito sagledavanje. Ekstaza je neko izmeštanje sebe sobom. ushićenje. razum ne može znati Boga. ekstaza (εξτασις. bespojmovnog supstancijalnog znanja. nužno je dakle da znanje u svom početku ima sebe u bogatstvu svog neposrednog sadržaja.

po kome je istina adekvatnost intelekta i stvari. ona je naime pre stvari u božjem umu. pa je istinit sud onaj koji izriče o biću šta ono doista jeste. nego je istina ideja koja odgovara mogućem predmetu. na stanovištu teorije koherencije u pitanju o poreklu i prirodi istine. postoji samo relativnost i konvencionalnost istina. Dakle. ali pritom prigovara Aristotelu kako se istina ne mora nužno nalaziti pre u stvarima pa u umu. Ova teorija istine otpočinje sa Aristotelom.ISTINA 32. kaže Aristotel. neoempirista. Teorija korespodencije Prema teoriji korespodencije. koji misli kako je struktura građenja sudova saobrazna poretku u prirodi o kojima se sudovi i izriču. neorealista. osobito Toma Akvinski. lažno je. s obzirom na to da li se stavovi neposredno ili posredno odnose na stvari. Istinitost i lažnost pripisuje se stvarima. nego mi mislimo da je belo jer jeste belo. Neopozitivisti su. istinito je. neopozitivista. korespodentnost mišljenja biću izriče se sudom o postojanju ili nepostojanju bića i njegovih svojstava. Teorija koherencije Teorija koherencije istinu određuje kao unutrašnji sklad mišljenja. uglavnom. odgovaranje pojma predmetu mišljenja. kao međusobno slaganje misli i stavova. u različitim modalitetima. Istina je adekvatnost mišljenja prirodi stvari. tako da će onaj ko govori kako nešto biva ili ne biva ili reći ono što je istinito ili pak ono što je lažno. istina se dakle svodi na međusobnu neprotivrečnost misli i stavova u jednom sistemu misli i stavova. Lajbnic kaže kako istina nije neki atribut bića. nije nešto belo jer mi mislimo da jeste belo. istina je slaganje misli i stvari. Mora. U daljem toku istorije gnoseologije. teorije korespodencije provedena je kod Rasla. pripadaju i sholastički filozofi. 33. a to znači kako objektivnih istina nema. Zatim je Lok istinu shvatio kao slaganje ili neslaganje stvari i ideja. a reći da biće jeste i nebiće nije. osnov istine jeste odnos suda i predmeta. istine su zatim činjeničke i razumske. Istina je saglasnost sa sistemom. Istina je dakle svojstvo suda da korespondira predmetu suđenja. Dakle. pa reći da biće nije ili da nebiće jeste. Ovome smeru teorije korespodencije. a Lajbnic kao korespodenciju stavova i stvari. njihovom postojanju ili nepostojanju. laž je naime ono mišljenje koje suprotno prirodi stvari. .

prema kojoj je istina instrument za zadovoljenje naših potreba. istina je verovanje u praktičnost neke naše ideje. premda je evidencija tek doživljaj istine. Istina je idealna logička tvorevina. evidencija je neposredno opažanje istine. prešao na teoriju evidencije. kada je rekao kako je istina po sebi stav koji iskazuje nešto onako kako ono jeste. kaže dalje Džems. . Istina se dešava jednoj ideji. njeno zbivanje. 36. istina se nalazi u sudu. poslednji razlog istine stoji u transcendentalnom jedinstvu apercepcije. Teofrast je smatrao kako je istina u neposrednoj izvenosti onoga o čemu se misli. Huserl je takođe na stanovištu teorije evidencije u pogledu shvatanja istine. Teorija evidencije Zagovornici teorije evidencije. Prema Brentanu. to je dakle korisno verovanje. Po Kantu. u čistoj svesti apsolutno nezavisnoj od svake sadržine. Transcendentalna teorija istine Transcendentalnu teoriju istine zastupao je Kant. večita i nepromenljiva logička značenja. pa reč istinito označava sve ono što se konstatuje kao dobro u obliku verovanja. Pragmatička teorija istine Pragmatička teorija istine osporava teoriju korespodencije i teoriju koherencije. Varijanta pragmatističke teorije istine je Djuijeva instrumentalistička teorije. Džems). Slično je mislio i Bolcano. iz ove perspektive teorije korespodencije. nego je istina ono što je korisno u oblasti mišljenja za praktički život: istinite ideje su one koje možemo da verifikujemo (V. 35. sud je pak vrsta psihičkih pojava. ili samoočevidnosti. ne i sama istina po sebi. tvrde da postoje istine po sebi. pa je tačnost ideje njen događaj. Zatim je Brentano. naporedo sa predstavama i afektima.34. niti je istina međusobno slaganje misli. Istina nije slaganje misli i stvari. s tim da evidentni sudovi uvek su i istiniti. jer kaže kako je istinit sud tačno proznanje egzistencije predmeta suda. a istina suda je pripisivanje jednoj stvari nečeg realnog. Istina je naše verovanje u odnosu na stvarnost. istina po sebi nužan je korelat bitka po sebi. ona postaje istinita. događaji je čine istinitom. kojom se onda stvara pojam kao jedinstvo raznovrsnosti datih u opažaju. jer su jasni i opšte važeći. te i među sobom. a to je stanovište po kome se sva istina sastoji u slaganju svih misli sa zakonima mišljenja.

. kombinovane sa da-osećanjem ili neosećanjem. realistička teorija širi je ontološki okvir za teoriju korespodencije. Zapravo. Dijem. kaže Rasl. te da se sastoji u izvesnoj relaciji između jednog uverenja i jedne ili više činjenica koje nisu uverenja. jer. Ludvig Vitgenštajn smatra da stav može biti istinit ili lažan samo time što je slika stvarnosti. dogovora. onda je uverenje lažno. niti apsolutna istina. biće i mišljenje je. po kome su ustina i biće korelati realnoga. U novijoj filozofiji teoriju odraza zastupao je i Adam Šaf. po ovome. Očigledno je. istinit stav samo je iskaz istinitog suda.37. 38. svaka slika ima svoj smisao. Lenjin). Ovde se može uvrstiti i marksistička teorija odraza (Marks. u slučaju da-osećanja ono je istinito ako postoji činjenica koja na tu sliku liči onako kao što prototip liči na neku predstavu. pa otuda nema apriornih istina nego samo onih istina koje su poklapanje slike sa stvarnošću. Modernu varijantu realističke koncepcije teorije korespodencije zastupa Bertrand Rasl. jer je misaoni subjektodraz objektivne stvarnosti. A svako uverenje koje nije samo impuls za akciju ima prirodu jedne slike. Dekart poistovećuje biće i mišljenje. Realistička teorija istine U realističkoj teoriji istine poistovećuje se istinito i stvarno. da je istina osobina uverenja. Istina je dakle ljudsko saznanje koje tačno odražava stvarnost. po kojoj je istina poklapanje misli sa stvarnošću. a ne nekom idealnom misaonom biću. istina nije samo stvar saznanja nego je to sâma stvar. pa se ova potonja može smatrati pojavnim oblikom realističke koncepcije istine. a ako takve relacije nema. ili istinit stav. Engels. Istinitost je svojstvena stavovima i sudovima. Konvencionalistička teorija istine U konvencionalističkoj teoriji istine polazi se od uverenja da ne postoji objektivna istina. po kome je istina istinit sud. nego je istina zapravo saglanost s dogovorom. apsolutno identično. Slika je model stvarnosti. smisao je ono što slika prikazuje. a to je onaj koji se podudara sa objektivnom stvarnošću. a u slaganju ili neslaganju njenog smisla sa stvarnošću sastoji se istina i neistina slike. a ovakvom smeru mišljenja pripadaju još Le Roa. u slučaju neosećanja ono je istinito ako nema takve činjenice. Anri Poenkare kaže kako je istina stvar konvencije. činjenica. isto i Spinoza. kojima je konačni cilj praktička korist.

koji je formalizovani jezik objekt jezika. da sada se laž zvala istina. a istina sveta je to da je svet stanje volje za moći u obuhvatu večnog vraćanja istog. Dakako. stvaranjem se stvara stvarnost kao istina procesa života. nju ne treba otkrivati. Istine su. sve je onda dopušteno. 40. volje za moći i večnog vraćanja jednakog: stvaranje stvarnosti akt je dubine umetnika da svojim estetskim instinktom obuhvati svet u njegovoj istini. veoma dobro uvežbane navike verovanja koje su usađene kako ljudski rod ne bi mogao propasti. zato mi živimo od laži. kojeg onda valja preneti u polje meta jezika. ali je namesto pojmova korespodentnost i stvarnost rečeno kako je istinit iskaz onaj iskaz koji tvrdi da se stvari ponašaju tako i tako. Ako je x neko ime iskaza. onda opšta shema istine može biti ’x je istinit iskaz onda i samo onda ako p’. Polazni osnov je klasična teorija korespodencije. jer ona je objekt iskaz.39. Gnoseološki nihilizam Gnoseološki nihilizam u teoriji istine pripada Ničeu. kaže Niče. ako je takav jezik dovoljno bogat da izrazi imena iz svake rečenice objekt jezika. a lažna ako je ne zadovoljava ni jedan objekt. Tako. ima mnogo istina. . dakle nema istine. a te stvari se upravo tako i tako i ponašaju. ona je samo preliminarna odredba istine. Semantička teorija istine Semantičkom teorijom istine Tarski problem istine premešta u polje formalizovanih jezika i onda u polje metajezika. jedna rečenica je istinita onda i samo onda ako je zadovoljavaju svi odgovarajući objekti. sve je laž. U tom oslobađanju od istine valja istinu stvarati. ona naime može biti i protivrečna kada se primeni na neki objekt. iskaz običnog jezika. a p iskaz koji govori o nekim objektima.

uputa za buduća naučna istraživanja. načina i puta istraživanja. Metodologija je. a metod bića kao metod mišljenja. od μέθοδος. time je metodologija i heuristika. nauka metodologije je najpre filozofsko znanje o sveopštim pojvanim oblicima. putevima i načinima postojanja mišljenja. i zatim kao skupni naziv za metod koji se upotrebljava u nekoj nauci. nauku o metodu mišljenja. Isto tako je metodologija i jedna svestrana kritička analiza logičkih i epistemolokih osnova sveukupne istraživačke prakse jedne nauke. Nauka metodologije mišljenja prikazuje logičko znanje o filozofskim osnovama kojima se misli metod mišljenja. nauka o osnovnom smislu i orijentaciji naučnog istraživanja. dakle. proučava naučni sistem i sve konkretne istraživačke postupke i tehnike naučnih istraživanja. prema ovome. poreklo i priroda naučnog metoda. Pojam metoda Metod. jer ona proučava puteve i sredstva kojima se nauka razvija na temelju već postignutog znanja. metodologija smisleno.METOD 41. put i način. Prema ovakvom principu logičkog rasuđivanja. Metodologija je primenjena logika. metodologija najpre ispituje najopštiji metod sveg saznanja istine. zatim metod posebnih nauka. nauka o metodu mišljenja i delovanja. pa je. i onda uslove neučnog saznanja istine. o putevima i metodu valjanog naučnog objašnjenja koje omogućava tačno predviđanje. ili formalnu nauku o elementima mišljenja. . Grčka reč μέθοδος upućuje na put i način istraživanja. nauka o metodskim postupcima u utvrđivanju iskustvenih činjenica. to je opšta metodologija kao formalna nauka primenjene logike koja ispituje sveopšti metod sveg mišljenja. uzetog u smislu svakog sistematskog plana. dakle postajanje nauke. U svom opštem stanovištu. u nauci filozofije mišljenja shvata se kao odredbeni modalitet i oblik sadržine koja je unutrašnji život stvari. Opšte stanovište tradicionalne formalne logike o suštini metodologije sadržano je već u pojmovnoj odredbi logike. U opštem smislu metodologija je shvaćena kao neka nauka o nauci. Kako se biće mišljenju prikazuje kao njegov supstancijalni osnov. plansko i sistematsko ispitivanje saznanja istine. i metodologiju. kao nauke o oblicima i metodama mišljenja. dakle ono što sačinjava izgradnju supstancijalne celine bića. Osnovni problem svih metodologija mišljenja jeste naučni metod. po tradicionalnom gledanju formalne logike. onda kao nauka o metodu saznanja. nauka o metodu koji se primenjuje u naučnom istraživanju. primenljiv u svim oblastima mišljenja. Logika kao formalna nauka o mišljenju razdeljuje se na elementarnu logiku. otuda je onda i logički metod filozofije mišljenja zapravo ontološki metod bića.

kao mitski. potom renesansni astronomi i filozofi Galilej. ειδος od sanskritskog osnova vid. gnoseološki (subjektivni) i praktički ili etički idealizam. izvorno. Osnovni ishodni filozofski stav svih ovih principa materijalističkog metoda filozofije i nauke jeste priznanje postojanja materije kao onoga što je arhe prirode: prema ovome. sveopšteg razvoja prema kvalitativnim i kvantitativnim promenama. ili nemisaone koncepcije teorije odraza. idealizam i materijalizam dva su međusobno protivstavljena filozofska gledišta. Ali Platonov. latinskog videre. Demokrit. a neki oblici subjektivnog idealizma stoje i kod Kanta. Lenjin. posebno Pol Holbah. konkretnosti i relativnosti svih procesa. Idealizam se dakle pojavljuje kao ontološki (objektivni i apsolutni). bitak kao bitak. materija je suština sveta. Šeling je ideje smatrao dušama stvari. Kant je mislio da su ideje nužni i opšti pojmovi čistoga uma. postojanja. francuski filozofi prosvetiteljstva. kao antički. Materijalizam kao filozofski metod Materijalizam je filozofski metod u području filozofskog i onda naučnog mišljenja. slovenskog videti. osobito Todora Pavlova i ortodoksnih marskista. Objektivni idealizam je kod Platona i Hegela. uzori stvari. idealni principi mišljenja čiji oblici imaju stvarni osnov. Idealizam kao filozofski metod Idealizam je filozofski princip i metod mišljenja kojim se bitak bića misli kao ideja. Materijalistički filozofski metod filozofskog mišljenja zastupali su isprva helenski ontolozi filozofije prirode. a Šeling je idealrealizmom označavao svoju ideju o identitetu idealnog i realnog. Idealrealizam je filozofski metod mišljenja kojim se ideja samtra onim što je realno. o kojima međutim nije moguća nikakva naučna spoznaja. Kod Platona ideje su metafizičko tvorno načelo. oblik (ιδεα. ili. Engels. Tako je Fihte svoju nauku o nauci smatrao idealrealizmom i realidealizmom. Takođe. Ideja je. principi materijalističkog dijalektičkog metoda mogu biti i principi celovitosti.42. metafizički i dijalektički materijalizam mišljenja. kod Avgustina ideje su arhetipovi kao stvaralački uzori u božjem mišljenju. materijalizam se kao metod teorijski pokazuje kao naivni. paradigma bića. dakle gledati izgled. duha i prirode u apsolutu. Kepler. pragmatizma i naturalizma. razvojnosti. onda Marks. Ajnštajn. Zapravo. izvode se onda principi materijalističkog metoda filozofskog i naučnog mišljenja. Đordano Bruno. misaoni uzor. Dijalektički materijalistički filozofski metod. a idealizam nenaučnim pogledom na svet. U istorijskom kontekstu. Darvin. za Plotina ideje su misli iz Jednoga. Kod Marksa ideje su materijalni svet prenet i prerađen u ljudskoj glavi. lik. . dijalektički apsolut jedinstva pojma i realiteta. prema drugom osnovu. stanja i svojstava. Heraklit. Za Aristotela ideje su isto što i opšti pojmovi. ili. 43. teorijski je postavljen na principima jedinstva svih pojava u prirodi. njeni atributi su prostor. Za Hegela ideja je živi pojam. pri čemu se onda materijalizam smatra naučnim. njenog načina i puta. vulgarni i dijalektički materijalizam. apriorne forme uma čiji je sadržaj izvan mogućeg iskustva. oblik viđenog). filozofi pozitivizma. metoda. filozofski i prirodnonaučni materijalizam. sem antinomije metafizičkog mišljenja. opet. društvu i mišljenju. Iz ovih ontoloških osnova postojanja prirode sveta. u formalnoj logici metodologije. subjektivni idealizam proveden je Berklijem. mehanicistički. vreme i kretanje. pa je idealrealizam neko izmirenje tih gledišta. ovaj poslednji i kao marksistički dijalektički marskizam. Kantov ili Hegelov apsolutni idealizam neuporedivo su misaoniji tokovi filozofije od mehanicističkog materijalizma. naročito milteski filozofi. Veda. zatim rimski filozof Tit Lukrecije Kar. paradigma mišljenja. naučnici Njutn.

ono što se shvata i izriče suprotnostima. kojima se zahvata suština predmeta iskustva. stoici su ovim pojmom nazivali nauku o valjanom raspravljanju (što je zapravo gramatika i retorika. Marks je mislio kako je njegov dijalektički metod neposredno suprotan Hegelovom. kojim je i misao isto tako proces. dakle metod. ili logika i teorija saznanja). način i put samorazvitka apsolutne ideje. mišljenje iz pretpostavki. raz-govaranja. način. prelaženje u onostranost. Kod Hegela dijalektika je princip postojanja bića i mišljenja. koji time omogućavaju svaku spoznaju. teorija bića. Transcendentirati znači prekoračiti prirodu nadprirodnim. Kod Kanta transcendentalna dijalektika kritika je razuma i uma izvan mogućeg iskustva. znanje o logosu same stvari mišljenja koja je proces. Bitna odlika dijalektičkog metoda filozofiranja jeste teza. nadčulno i apsolutno. u pitanjima mišljenja stvari po sebi. njegovom kretanju. ne sam predmet spoznaje. Transcendencija je prekoračivanje granice mogućeg iskustva. dakle to je metod o metodu spoznaje predmeta. Jaspers). Kod Aristotela dijalektika je verovatno mišljenje. Transcendentalni metod kod Kanta je ispitivanje načina spoznaje predmeta. apsolutni identitet identiteta i međusobnih razlika. metod mišljenja o kretanju stvari mišljenja. konačno beskonačnim. po Kantu. Transcendentalizmom kao metodom filozofiranja priznaje se postojanje apriornih spoznajnih moći u ljudskoj svesti. antiteza i sinteza. Mišljenje protivrečnostima mišljenje je o protivrečnostima bića (Zenon iz Eleje. zatim znanje razgovora pitanjima i odgovorima. prekoračuju granice mogućeg iskustva. Dijalektika (διαλεκτική) je veština raspravljanja. Dijalektika kao filozofski metod U formalnoj nauci metodologije smatra se da je dijalektika suprotna. i pritom se previđa kako je dijalektika jedan od načina metafizičkog ustrojstva mišljenja. Dijalektika je u srednjem veku formalna logika. u područje bitka iz onoga pojedinačnog koje je postojeće (Hajdeger. predmetno nepredmetnim. prostoru i vremenu. Kod Platona dijalektika je umno gledanje paradigmi bića. metod podele stvari na vrste i rodove. .44. Dijalektika je metod filozofije kojim se svet misli kao proces. 45. filozofiranja. Transcendentan je pak onaj metod filozofije kojim se. ili kojim se stupa u sferu sveobuhvatnog bitka kao apsoluta unutar koga su izvori čovekove egzistencije. gde je onda objektivna dijalektika takav način postojanja sveta. Engels je subjektivnom dijalektikom označavao teoriju i metod znanja o materijalnosti sveta. jer je za njega idejni svet materijalni svet a ne samostalni subjekt i demijurg stvarnosti. Transcendentalni filozofski metod Transcendentalni metod filozofije filozofira apriornim spoznajnim oblicima mišljenja. nezavisnim od iskustva jer su pre iskustva. protivstavljena metafizici. opšti metod filozofije. Heraklit).

fenomenologija postojanja (Hajdeger). pa je onda i besmisleno. Pozitivistički metod mišljenja stupa u područje filozofije kao dominantno mišljenje sa Ogistom Kontom. Za Diltaja i Emilija Betija hermeneutika je opšti metod duhovnih nauka. Karnapom. osobito sa Raslom. kao što su besmisleni svi metafizički stavovi filozofije. otpočet Aristotelovim organoničkim spisom O tumačenju. Pozitivno je naime ono što je potvrdno. a za Gadamera hermeneutika je istina i metod. filozofija identiteta jezika i sveta. što je izvesno i sigurno jer je dato činjenicama iskustva. Osnovni metod neopozitivista je metod proverljivosti (verifikacije) stavova u nekom mogućem iskustvu. sposobnost izlaganja. Ermeneutike tehne izvorno je veština tumačenja. a nastavlja onda s Spenserom. te u novije doba sa neopozitivistima. . 47. Milom. metod interpretacije misli. sa Šlajermaherom stupa u središte filozofiranja. Vitgenštajnom. isprva rekonstrukcija smisla teksta a onda izlaganje i tumačenje smisla bitka. Hermeneutički filozofski metod Hermeneutički metod filozofije. Mahom. Pozitivizam kao filozofski metod Pozitivizam je onaj momenat filozofskog metoda kojim se filozofsko i naučno mišljenje zasniva činjenicama čulnog opažanja. afirmativno.46. sve što nije proverljivo nije ni istinito.

shodno zahtevima i strukturi induktivnog zaključivanja. eksperimenta. Deduktivni metod dosledno je provedeno deduktivno zaključivanje. ali. ali je induktivni metod sistematsko provođenje induktivnih procesa zaključivanja i drugih oblika procesa rasuđivanja kao posebnih momenata induktivnog metoda: induktivni metod je postupak shvatanja i saznanja opšteg jedinstva zajedničkih svojstava pojedinačnih i posebnih momenata opšteg. Induktivni metod nije ni moguć bez induktivnog zaključka. generalizacije. zaključuje o sim elementima opšteg. postavlja se problem dedukcije kao pitanje o opštosti opšteg kao principa od kojeg se u takvom rasuđivanju polazi. apstrakcije. Deduktivni metod Način spoznaje pojedinačnog i posebnog na temelju opšteg. indukcija je neanalitičko zaključivanje gde nema logičke implikacije zaključaka premisama. zaključak analitički sledi iz premisa i nužno je istinit ako su premise istinite i ako je valjano izveden. neizvedeni i nedokazivi: aksiomi su te neposredno očevidne istine. U modernoj logici dedukcija je analitički zaključak koji je impliciran premisama. jer se na temelju određenih. od pojedinačnog prema opštem. zadatom u pojedinačnom i posebnom. a to znači da zaključak ne proizilazi nužno iz premisa jer ima širi obim od obima pojmova u premisama. specijalizacije. iz kojih se onda dedukcijom izvode teoreme. koji se u formalnoj logici određuje kao izvedeni opšti sud iz pojedinačnih ili posebnih premisa. Misaono kretanje od opšteg ka opštijem postavlja zahtev postojanja nužnih sveopštih stavova kao praosnovnih stavova svih iz njega izvedenih stavova. analoških i univerzalnih indukcija. analoške. Prema modernijim shvatanjima indukcije. pri čemu je onda induktivno zaključivanje misaoni proces tog izvođenja opšteg iz posebnog i pojedinačnog. 49. postoje onda metodski postupci kauzalne indukcije. merenja. predikativne. Zato se smatra da je deduktivni metod istinitiji metod mišljenja. univerzalne indukcije. Reč je o pitanju početnih premisa dedukcije koji su neposredno evidentni. ali on je jedinstvo različitih postupaka analize. Postanak istinitog suda kao zaključaka nepotpunom indukcijom nije tako nesumnjivo izvestan. potpomognute u provođenju metodskim postupcima posmatranja. to opšte je pak sud. na osnovu kojih se onda nesumnjivo zaključuje o istini tih svojstava stvari. Metod potpune indukcije je moguć u mišljenju o stvarima i njihovim pojmovima ako se oni sastoje od spoznatog konačnog broja elemenata po bitnim svojstvima. u kojima se zaključuje od jedne klase na drugu. indukcija je generalizacija pojedinačnih i posebnih stavova u opšte principe. Pouzdanost izvođenja znanja dedukcijom temelji su teorijskih nauka.48. brojanja. premda bitnih elemenata. Dedukcija je specijalizacija opštih stavova u posebne i pojedinačne postavke. sudovi kojima se iskazuju apsolutni principi nesporivih istina. Induktivni metod Induktivni metod nije sasvim isto što i induktivni posredni zaključak. To je isto slučaj kod predikativnih. Indukcija se sprovodi metodskim postupcima potpune i nepotpune indukcije. nego je verovatan. konkretizacije. temelji su i deduktivnog metoda rasuđivanja. postanak suda zaključivanjem koji je misaoni hod prema tom opštem. svih metodskih postupaka stvaranja pojma. . dakle. jeste deduktivni metod logičkog rasuđivanja.

. zatim postavljanje hipoteza. aksioma i propozicija. uzev uopšte. deduktivno mišljenje i potom proveravanje. pravila formacije i transformacije aksioma.Džon Stjuart Mil je razradio metodske postupke kauzalne. Sistem postavljen aksiomatskim metodom sadrži u sebi osnovne pojmove ili simbole. proizvoljna formalna osnovna hipoteza o strukturi predmeta. generalizaciji. postulata. Rezultat takvog aksiomatskog metoda je egzaktnost i sistematičnost izvođenja nauke. analizi. Kod Euklida. iz aksioma se ne može izvesti jedan sud i njegova negacija. zatim potpunost. kojom se isto tako može spoznati kao što se pojedinačnost i posebnost spoznaje opštim. Induktivni metod rasuđivanja. To je deduktivni put i put formalizacije u nauci. a to znači da li doista credi za sve članove ono što vredi za određene članove klase. metod slaganja i razlike. Aksiomi su najopštiji opšti stavovi. induktivno. ako je indukcija sinteza posebnih i pojedinačnih stavova u jedan opšti stav. aksioma mora biti tačno toliko koliko je potrebno sa se izvedu svi teoremi. uslovne. ili su pak aksiomi sveopšti principi saznanja suštine predmeta (stav dijalektičke logike). nezavisnost. Dževons je razlikovao stupnjeve induktivnog mišljenja. uzročne indukcije. deduktivno. Aksiom nije niti istinit niti lažan stav. Rasl. najpre prethodno posmatranje. uopšte. Induktivni metod provodi tu misao odnosa u opštosti. konkretizaciji. Kako opšte postoji samo u posebnom i pojedinačnom i kroz posebno i pojedinačno. ili su logički aksiomi konvencionalne. Sa Aristotelom i Euklidom počinje metod aksiomatizacije. No. No. Induktivni metod logičkog rasuđivanja opravdava se i osporava intuitivno. ili iz prirode razuma (Kantov gnoseološki racionalizam). metod razlike. prema potpunosti. aksiome. to je onda svako pojedinačno i posebno neko opšte sebe u opštosti svih drugih pojedinačnih i posebnih kao sebe opštih. zapravo je pitanje da li nužnost aksioma potiče iz prirode bića. on zapravo i nije stav. a osnovni principi aksiomatskog metoda su neprotivrečnost. teoreme se zasnivaju na aksiomima. metod zajedničke promene i metod ostatka. ali su tek moderna matematika i fizika naznačila bitnost aksiomatskog načina ustrojstva naučnih teorija (Hilbert. nekim delovima fizike. iz kojih se logičkim rasuđivanjem izvore teorije i teoreme posredstvom dokazivanja. formalne i tautološke tvorevine (logički pozitivizam). Prema konzistentnosti. pa po njemu valja razllikovati metod slaganja. kako to tvrdi Aristotel svojim ontološkim racionalizmom. dakle na metodima nastajanja pojma. koherentnost. ni jedan aksiom ne može se izvesti iz drugog aksioma. temelji se na analitičkosintetičkom postupku. Karnap). opravdanje induktivnog metoda je ontološki stav o kretanju mišljenja prema objektivnoj nužnosti postojanja opšteg kroz posebno i pojedinačno. prema nezavisnosti. to je propoziocionalna funkcija. konzistentnost. pragmatički. ovaj metod mora se opravdati. specijalizaciji. na apstrakciji. Pitanje o poreklu i prirodi aksioma. logici. sintezi. Aksiomatski metod Aksiomatski metod je način izgradnje naučne teorije putem aksioma i postulata. posebno u matematici. 50. zatim teoreme izvedene iz aksioma. Ovo su ujedno i metodski postupvi eksperimentalnog metoda empirijskog istraživanja. geometrija je predstavljena kao deduktivni sistem stavova iz definicija. pa se onda logički problem indukcije postavlja kao pitanje principa induktivnog metoda saznanja. logičke konstante.

regresivni metod koji počinje od osnovanog a ide prema principima. prema ontološkom statusu. zatim prema svrsi strukturalna. odnosno objektivna i subjektivna. analiza je strukturalna. Prema tome kakva je njena svrha. ako je analiza samo prosto obnavljanje elemenata celine ili je iznalaženje novog u objektivnom procesu raščlanjivanja. analiza je izvorno određenje. komparativna. sinteza je u logici misaono sastavljanje pojmova iz pojmova. U logičkoj problematici. prema području primene filozofska. onda je reproduktivna i produktivna. U opštijim filozofskim odredbama mišljenja. ili na osnovu njega. Kod Aristotela analitika je svođenje zaključaka na njihove premise. što jeste posao transcendentalne analitike transcendentalne logike. genetička. Metodski postupak sinteze Misaoni postupak kojim se razlučeni elementi stavljaju u jedinstvenu celovitost sintetički je metod mišljenja. logički je metod rastavljanja celine na njene sastavne delove. dijalektičkoj analizi. onda elementarna. oslobađanje određivanjem. govori se o fenomenološkoj analizi. funkcionalna. empirijska i logička. od αναλυσις. preobražavanje predstava u pojmove. razlaganje. Prema različitim merilima mišljenja razlikuju se pojavni oblici analize. a u matematici analiza je u širem smislu algebra. u užem smislu diferencijalni i integralni račun. onda sociološka. s obzirom na to da li se analiziraju predmeti ili pojmovi mišljenja. Transcendentalna analitika razlaganje je pojmova razlaganjem moći razuma. raz-stavljanje nečega. elementarna logika. Sintetički metod je progresivan. zatim prema saznajnoj odredbi mišljenja sinteza je deskriptivna i eksplikativna. 52. predmetna i pojmovna (subjektivna i objektivna.51. sudova iz pojmova i zaključaka iz sudova. znanje o izvođenju zaključaka. strukturalnoj. kauzalna. naučna. misaono oblikovanje celine iz njenih delova. i sinteza je. genetička. poimanje jedinstva različitih odredaba. reproduktivna i produktivna. razvoj i odnos pojava. proizilazi. rastvaranje celine vlastitim rastavljanjem. metod raščlanjivanja misli na pojmove. od prostog ka složenom. materijalna i idealna. Dakle. Kao i analiza. predmeta i procesa. Kod Kanta analitički metod je postupak iznalaženja. psihološka i pedagoška. Tako je prema ontološkom statusu analiza predmetna i pojmovna. isto tako rastavljanje sudova na pojmove. jer se odnosi na objašnjenje i opisivanje neke pojave. empirijska i logička. dijalektička. materijalna i idealna). Sinteza (sastavljanje) misaoni je proces stvaranja pojma. u matematičkoj logici pak analiza je izvođenje teorema iz aksioma po pravilima. i analitičkoj filozofiji kao orijentaciji u čijem je temelju analitički filozofski i naučni metod mišljenja. jer ide od principa prema onome što iz njega. Metodski postupak analize Analiza. to jest misaoni postupak kojim se utvrđuju struktura. komparativna. semantičkoj. sinteza je logički metod kojim se pojmovi manjeg logičkog obima stavljaju u generičke pojmove ili svojom predikacijom u sudove: po ovome. zapravo to je razlaganje celokupnog saznanja a priori na elemente čistog saznanja razuma. a zaključaka na sudove i pojmove. tok mišljenja od opšteg ka posebnom kao napredovanje od jednostavnog ka složenom. Za Hegela je analiza misaoni metod kretanja od posebnog ka opštem. proces sistematizacije posebnih znanja. tvorenje pojma rastavljanjem opštijih misaonih odredaba. . Po saznajnoj odredbi mišljenja analiza je najpre eksplikativna i deskriptivna. sudove i zaključke.

in concreto je u stvarnosti. analiza sinteze. concretio je srašćivanje. Ovo izdvajanje može biti izdvajanje bitnog od nebitnog. Apstrakcija Apstrakcija jeste misaoni postupak kojim se izostavlja. metod izdvajanja posebnog i pojedinačnog iz opšteg. nije samo ono što je opšte apstraktno. apstrahovati je izdvajati. svoja vlastita opštost. concrescere i upućuju na srastalost. pojedinačno. apstrakcionizam je svođenje svih misaonih postupaka na apstrahovanje. pojedinačnost. apstraktno je i neka posebnost. konkretnog od apstraktnog. . Apstrakcija opšteg i apstrakcija posebnog i pojedinačnog zapravo je analiza i sinteza. shodno prirodi same stvari koja nikada nije opštost bez sebe pojedinačnog i posebnog. izdvajanje nečega. misli kako je konkretizacija misaoni postupak koji se odnosi na izdvajanje samo onoga što je posebno. jer nema opšteg čoveka. apstraktan je izdvojen. koje je skupljanje u jedno. izdvajanje od nečega. što time stvarnoi jeste. izdvajanje posebnog iz opšteg. Konkretizacija je metod mišljenja. opšteg iz posebnog. concretum je stvar koja postoji. izdvojena iz opšteg. stvarni čovek. gde je to opšte stavljeno po strani za bitnost pojma. Tako je konkretizacija zapravo sinteza. i isto tako izdvajanje opšteg stavljanjem po strani onog pojedinačnog i posebnog tog opšteg. niti je ikada neko posebno i pojedinačno koje nije. specifičnog od nespecifičnog. Zapravo. Apstrakcija je filozofski i naučni metod mišljenja kojim se stvara pojam mišljenja. prema klasičnoj formalnoj logici. učiniti nešto stvarnim. izdvaja nešto od nečega. sve sebe pojedinačnog. koji međutim ne posmatra samo posebnost i pojedinačnost kao sraslost koja je stvarnost. reči concretus. nego je svaki čovek neki pojedinačni čovek. srasti. nebitnog od bitnog. nego isto tako i opštost je konkretnost na osnovu pojedinačnog i posebnog. sinteza analize. jedinstvo raznovrsnosti koje je jedno nekih nečeg. ili iz nečega. i obrnuto. izdvajanje zajedničkog od međusobnih razlika.53. Konkretizacija Obično se. Dakle. tim. 54.

Definicija sadrži tri pojmovna momenta: opšte kao najbliži rod.55. propozicija. Izvorno. samo eksplikacije datih pojmova. konceptualnu i nominalnu definiciju. te onda da li se definicijom nešto određuje. Ali ono što se može definisati definiše se na temelju pravila definisanja. razlikuju se različiti modaliteti definicije. ali i po tome šta je definicija. svojstvo i akcidencija ne mogu se pripisati supstanciji jer ne iskazuju suštinu stvari. Razlika je ono što po suštini međusobno razdvaja vrste unutar roda. tako da se time postavlja njegov rod i njegova opšta određenost. dok su matematičke definicije konstrukcije prvobitno formiranih pojmova. opštost. ali definicija je formalna odredba pojma na jednoj datoj sadržini. Definicija je za Hegela predmet saznanja. konceptualna u pogledu pojma stvari. posmatran pre svega u obliku pojma. U osnovi. U Kritici čistog uma Kant kaže da definisati strogo uzev znači samo izložiti prosto i iscrpno pojam jedne stvari u njegovim granicama. preciznost u razgovetnosti. kao neki logički savršen pojam. objašnjava. Prema onome šta se definicijom definiše. razgovetnost. konceptualne i nominalne. . Svaka definicija. Filozofske definicije su. definicije definicije razlikuju se uglavnom prema tome šta se definicijom definiše. U definiciji predikat mora biti samerljiv sa svojim subjektom. pri čemu je vrsta ono što je bitno pridodato mnogim stvarima koje se po rodu međusobno razlikuju. pojam ili reč. pa time same proizvode pojam. Na tom stavu o definiciji stajao je Aristotel. a nominalna u pogledu verbalnih simbola reči. pojam ili reč. stvar. rečenica. bez njegovog bića za sebe. Imanuel Kant u Logici definiciju definiše kao neki dovoljno razgovetan i odmeren pojam. stvar. Aristotelova definicija definicije stoji u ravni ontološkog određenja. za koga je definicija sud o suštini stvari. a to onda znači kako filozofske definicije postaju analizom a matematičke sintezom. prema Aristotelu. Shodno ovome. stav. Po Ciceronu definicijom se određuju svojstva stvari. Shodno ovome. jedan empirijski pojam se ne može definisati nego eksplicirati jer u njemu postoje samo nekoliko oznaka neke vrste predmeta iz čulnosti. posebnost i pojedinačnost. posebno kao odredbu roda i pojedinačno kao sâm definisani predmet. jer se u njoj sjedinjuju sve najbitnije savršenosti nekog pojma. Džon Lok je smatrao da se definicijom određuju imena. Pojam definicije Definicija je logički postupak filozofskog metoda mišljenja kojim se određuje sadržaj pojma. Spinoza je definicijom izražavao odredbu prirode stvari. definicije su realne. ipak. niti se pak mogu definisati pojmovi koji su dati a priori. jer je logos koji iskazuje ono što i ono po čemu nešto što uopšte jeste. bićem. čime se izražava i svojstvo bića. sud koji je govor o biti bića. koji je uvek istinit istinitom definicijom. Pojednostavljeno gledano. bez refleksije pojma u sama sebe. Definicijom se kazuje logika bića i ontologija pojma. realna definicija je saglasnost ili odluka u pogledu stvari. To su zapravo momenti pojma. reči za stvari. ako je to svojstvo predikat ili ono što ne izražava bitnost jedne stvari ali pripada samo toj stvari. potpunost. Prema ovome. Pri tome. iskazuje suštinu. a i prema drugim merilima. ’kvadrat je pojam o paralelogramu sa jednakim stranama’ i ’reč filozofija je ljubav prema mudrosti’ primeri su za realnu. sud. ili izražava. definicija je određena odredbom biti bića. pojmova ili reči. niti je pak moguće ono što se može definisati odrediti samo jednom vrstom definicije. definicija je određenje suštine stvari mišljenjem. gde su onda realizam. gde je suština sveukupnost odredaba koje su nužne i dovoljne da biće jeste to biće u vrsti roda. Definicije ’temperatura je mera srednje kinetičke energije molekula’. s prigovorom Kantovom razlikovanju filozofskih i matematičkih definicija. U odredbama definicije pojam nalazi sam sebe jer u njima poseduje svoju realnost. Niti je moguće sve definisati. Hegel je ontološki i spekulativno odredio definiciju. konceptualizam i nominalizam svođenje definicije na određivanje stvari. iskazuje odnos roda i vrste na temelju njihovih razlika.

a ovo određivanje opšteg kao posebnosti događa se prema izvesnom spoljašnjem odnosu: nužnost podele nalazi se u opštem jer ona se mora uposebiti. a sam je opšti pojam deo nekog opštijeg obima pojma.. U tom smislu Kant i kaže kako je logička podela pojma određivanje nekog pojma u pogledu svega mogućeg što je sadržano pod njim. Deoba je metod logičkog razvrstavanja obima opštijih pojmova. ili logička deoba. politomija. što sve zajedno. subdivizija. deoba) je logički postupak kojim se određuje obim pojma. tetratomija. ili subsubdivizija ako se sada taj novi član deli. subsubdivizija itd sačinjava klasifikaciju. može se deliti prema različitim merilima i stoga na različite članove u pogledu njihovog kvantiteta: podela pojma prema različitim principima deobe u logici je paralelna deoba. Deoba je raspodeljivanje. jer svaki pojam svojim obimom obuhvata obime i sadržaje drugih pojmova. isto tako princip deobe mora biti precizno određen. jedinstvena. na temelju principa. kojima odgovara divizija kao sistematski metod podele prema jedinstvu pojmova obima pojma. itd. izlaganje je različitih vrsta u okviru istog roda. obrnuti proces od deobe. Struktura deobe sadrži u sebi pojam čiji se obim određuje (deobena celina). postupna. dakle pojam čiji se obim određuje deobom. Klasifikacija je dakle skup međusobno povezanih divizija. Istinski princip deobe istinski je princip dijalektičkog jedinstva i unutrašnje povezanosti stvari. zatim ide prema nižim rodovima. rodova. Najpre deobena celina mora biti jasno i precizno određena definicijom. Pojam divizije Divizija (divisio. princip deobe i članove deobe. Pojam deobe. ali i u posebnom koje se odnosi prema nekim posebnim koji sačinjavaju opšte koje je dobijeno definicijom. kako bi onda i deoba mogla biti adekvatna. ali kada se deobom razvrstava član neke deobe to je onda u logici subdivizija ili poddeoba. na posebnije ili pojedinačne pojmove. Klasifikacija je nadalje određivanje mesta jednog pojma u sistemu pojmova. . U savremenoj logici divizija. Pobliže gledano u stavu logike. u nekom smislu kretanje mišljenja od pojedinačnih i posebnih predmeta i pojmova prema opštem. potpuna. u takvoj valjanoj deobi članovi deobe nemaju ni delimično zajednički obim jer se međusobno isključuju. Deoba je misaoni postupak po pravilima.56. klasifikacija je svrstavanje pojmova u obim pojma. Hegel isto tako potcrtava deobu kao navođenje drugih momenata pojma koje su određenosti onoga opšteg kao posebnosti. vrste. skup obima članova deobe u deobi koja je valjana jednak je obimu deobene celine. trihotomija. a završava se najnižom vrstom te deobe. s kojom je međutim jedinstveni proces. ono što se deobom dobilo kao rezultat. Prema broju članova obima pojma deobe deoba je dihotomije. divizija. procesa i njihovih odnosa. ili. zatim. po ekstenzionalističkom shvatanju. proces deobe rastavljanje je neke klase na njene sastavne potklase: proces deobe počinje najvišim rodom te deobe.

kaže Huserl. pa filozofija nauke treba da pokaže kako se iz običnog iskustva dolazi do opštih naučnih principa. nego prevashodno savremenu logiku. škole pozitivističkog. Na drugačijim pozicijama o biti nauke i njenog odnosa prema filozofiji stoje pozitivisti i analitički filozofi. teoriju saznanja. to je pak jedinstvo po njegovom sudu filozofija nauke. S krizom filozofije nastupala je kriza novovekovnih nauka kao članova filozofske univerzalnosti. Tako je kod Konta filozofija naučna sinteza sveg znanja. cilju i svrsi mišljenja. univerzum akata svesti. epistemologiju. Kod Fihtea se npr. postpozitivističkog. koja je znanje o znanju. Bergson nauku smešta u diskurzivnost refleksije. O toj jedinstvenosti znanja svedoče filozofski osnovi nauka i naučnost filozofije.57. filozofsko i naučno znanje u jedinstvenom je lancu ljudskog saznanja uopšte. njen je zadatak međutim istraživanje fenomenološkog polja sveta života. Filip Frank se zalaže za jedinstvo filozofije i nauke. metodi. naučnu metodologiju mišljenja. premda je mišljen tokom sveukupne istorije filozofije i nauke. filozofiju u intuitivnost refleksije. Ovakvo određenje za Hegela je samo teorija nauke koja ne zahvata univerzum znanja – filozofiji se valja uzdići na stupanj nauke jer pravi oblik u kome istina postoji može biti jedino njen naučni sistem. nauka o fenomenologiji suštine. . u antičkoj nauci organon je logos. neomarksisti. filozofija je stvar intuitivnog unutrašnjeg iskustva kojim se zna tok života: filozofija intuicije negacija je nauke i sveukupne upotrebe razuma u spoznaji života. Svet svakidašnjeg života jeste tlo iz kojeg izrastaju nauke. u modernoj nauci organon je eksperiment. neorealističkog i naturalističkog mišljenja nauke pod filozofijom u naučnom smislu i ne podrazumevaju metafiziku i ontologiju. Ovakav scijentizam filozofije osporavaju fenomenolozi. koje se međutim razlikuje po predmetu. U Huserlovoj fenomenološkoj filozofiji filozofija je stroga nauka. egzistencijalisti. Filozofija i nauka su jedinstveno znanje. radi o filozofiji koja nauka svih nauka. Dakako. Filozofija i nauka Problem razgraničenja filozofije i nauke ostaje otvoren. filozofi kritičke teorije društva. učenje o nauci. merenje. nauka je stvar intelekta. nauka je redukovana na nauku o činjenicama. O nemoći nauke da shvati svet života govori i Huserl.

Pobliže gledano. kaže Nejgel. unutar koje stoje teorija. utvrđivanje naučnih činjenica naučnim metodama istraživanja. otkriće je i logička struktura nauka. Struktura nauke Struktura nauke i postupak naučnih istraživanja sačinjavaju unutrašnju sadržinu naučnog znanja. naučna disciplina. u opštem stavu. Postupak naučnog istraživanja sastoji se iz različitih međusobno povezanih etapa i stupnjeva. proverljivost. a to je jedinstvo materijalnog objekta nauke i materijalnih i duhovnih vrednosti. razgraničava nauku od zdravog razuma i postavlja cilj nauke – organizovanje i klasifikovanje znanja na osnovu principa koji objašnjavaju. ali se može govoriti o nekim opštim mestima strukture procesa naučnog istraživanja. socijalno naučni organizacijski odnosi. opovrgljivost. naučno objašnjenje naučnih činjenica. to su dve etape naučnog saznanja koje su međusobno povezane. odredbe osnovnih pojmova istraživanja. sistem). koju čine predmet naučnog rada. teorija. Ovo potonje treba da sačinjava stupnjeve naučnog istraživanja. problem. ovim etapama pripadaju na kraju otkriće i predviđanje u nauci. Zapravo.58. Metodološku strukturu nauke sačinjavaju logičke metode i logički principi. empirijski osnov. a onda o strukturi nauke uopšte. apstraktno opšta. nego je nauka kritičko traganje za istinom. naučna slika sveta. svedenu. Tako Ernest Nejgel razmatra strukturu nauke sa stanovišta postpozitivizma. Tako su modeli naučnog objašnjenja strukturni modeli nauke uopšte. Genetička struktura se sastoji iz istorijskog procesa razvoja naučnog saznanja u pojedinim etapama: čulno konkretna. nauka je logika otkrića. na primenu naučnog metoda. Različita gledišta o ovome u logici nauke zavise prevashodno od opštih stavova filozofskih orijentacija. jer jedan jedinstveni put kroz nauku nije moguć. prema merilima razvoja društva. Najpre se struktura procesa saznanja u nauci sastoji iz naučnog istraživanja i naučnog izlaganja. iz izgrađivanja naučnih pojmova i opravdavanja naučnih zaključaka. naučno izlaganje. Objašnjenje. Nauku rađa želja za objašnjenjima. proces nauke. a objašnjenja su sistematska i proverljiva činjeničkim svedočanstvom. potkrepljivost. empirijska nauka je logički realni svet našeg iskustva. sastoji iz logičke strukture naučnih objašnjenja. produkt naučne proizvodnje (zakoni i teorije sistema znanja). naučno dokazivanje (hipoteza. hipoteza. u konačnom. . ideja. otkriće je cilj i svrha nauke. dok logičku strukturu nauke ispunjavaju činjenice. prikazivanje logičkih relacija između iskaza. oruđa i sredstva naučne proizvodnje. konkretno sveopšta. utvrđivanje uslova i posledica pojedinih događaja. koje je zapravo kritičko procenjivanje raspoloživog svedočanstva. postupni rad naučnog mišljenja ide ovim logičkim redosledom metodološkog procesa: postavljanje ciljeva i svrhe naučnog istraživanja. Govori se takođe i o složenoj strukturi predmeta nauke. verovatnoća. što onda i sačinjava opštu strukturu svake nauke. O tome postoje različita gledišta. Zaključci nauke su rezultati institucionalizovanog sistema istraživanja. postavljanje naučnog problema. naučni zakon. s tim se počinje u naučnom izlaganju. ljudi nauke. Nauka je organizovano znanje. ona je sistematsko objašnjenje činjenica. Otuda se struktura nauke. predmet naučne proizvodnje. ali koje se razlikuju po obrnutom procesu događanja: ono s čim se naučno istraživanje dovršava. S nešto drugačijeg pristupa strukturi nauke. proveravanje naučnog istraživanja. teorija. pa je naučno izlaganje zapravo misaona rekonstrukcija procesa naučnog istraživanja. Svaki od ovih elemenata jeste podsistem strukture nauke i sistem svojih struktura. zakon i teorija čine logičke osnove naučnih istraživanja. Karl Poper nije mislio da je nauka nesporivo znanje istine. apsolutno sigurno znanje.

dedukcije. Logičke pogreške Logički proces dokazivanja skriva u sebi logičke pogreške ukoliko se ne provodi prema zahtevima logike dokaza. niti postoji dokaz za sve o čemu postoji definicija. nepotpuno. tvrdnja. a sam princip dokazivanja mora biti logičko strogo proveden prema pravilima rasuđivanja kojima se dokazuje. Osnovna pravila su da teza mora biti jasna. suda i zaključka. . koji nužno moraju biti istiniti. Dokazati znači pokazati nužnim načinom. predmet. kaže Aristotel. definicije. zaključivanja. potpuno. nužnu pripadnost atributa stvarima. pogreške nastaju na osnovu osnovnih zabluda kada se polazi od neistinitih sudova. kao ni osnovni pojmovi pojedinačnih iskustava. precizni. indirektno. a sama je argumentacija navođenje stavova o razlozima dokaza: tako je onda dokazivanje obrazloženje istinitosti teze. valja se kloniti argumenta protiv čoveka. kada se dokazuje isto istim. 60. induktivno. Isto tako. poimanja. sintetičko. kada se potom dokazuje teza nekom drugom tezom koja se pretpostavlja da je dokazana. precizna i dokaziva. Apodiktičko znanje dobija se dokazom. da nije apsurdna. deduktivno. suđenja. generalizacije. Formalna logika u strukturi dokazivanja razlikuje sud koji se dokazuje u stavu njegove istinitosti. argumentacija i demonstracija teze. Ovaj proces argumentacije je demonstracija dokaza. zatim sudove kojima se dokazuje teza. to su zapravo razlozi. Dokaz je silogistički zaključak koji je izveden iz nužnih premisa: dokazivanje se provodi srednjim pojmom jer je on nužnost i razlog dokaza. argumenti. dokazom se pak zna znanjem prvih neposrednih principa. ili naučnim silogizmom. Argumentima dokaza odgovaraju premise zaključka. Ne postoji definicija za sve za šta postoji dokaz. već samo ono dokazivanje koje je provedeno po pravilima. dokazivanje je analitičko. a logički oblik dokazivanja je dokaz. direktno. pozivanja na autoritet. onda da argumenti dokazivanja takođe moraju biti jasni. progresivno. u dokazu je misaoni hod od teze prema razlozima. i pojavljuje se kao nepoznavanje pobijanja: ne treba dokazivati previše. zatim empirijsko. deobe. Pogreška irelevantnosti nastaje dokazivanjem. Aksiomi se ne dokazuju. ili opovrgavanjem. dakle jedan jedinstveni proces potvrđivanja i izlaganja istine sudova. neempirijsko. sinteze. ali misaoni hod u zaključivanju ide od premisa prema zaključku. Otuda je dokazivanje logički metod složenih postupaka analize. ne treba zatim dokazivati manje nego što je nužno.59. konkluzija. specijalizacije. Nije svako dokazivanje valjani logički postupak. indukcije. tezi dokaza zaključak. Dokaz i dokazivanje Logički postupak potvrđivanja istinitosti sudova jeste dokazivanje. argumentima za istinost teze. niti nešto drugo prelaskom u drugi rod pojma. na neznanje. Definicijom se ne može dokazati ni supstancija ni suština jer definicija nije dokaz. regresivno. Prema metodima mišljenja. nedvosmisleni ali i odvojeni od teze. neke druge teze koja je slična glavnoj tezi. jer se time ništa ne dokazuje. konkretizacije. te onda način dokaza. razlog dokaza glavni je razlog u dokazivanju. zatim aksiome kao principe na osnovu kojih se predmet dokazuje i subjekta čije osobine i atribute dokazivanje čini očevidnim. biće. Proces logičkog dokazivanja sačinjen je od svih prethodnih misaonih postupaka nastajanja i izlaganja pojma. teza. pozivanja na svetinu. Postupak dokazivanja ima ono što se dokazuje. S obzirom na razloge dokazivanja. kada se dokazuje krugom u dokazu.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful