You are on page 1of 7

PRIJATELJSTVO

Aristotel je raspravi o prijateljstvu posvetio celu osmu i devetu knjigu Nikomahove


etike. Iako se prijateljstvo ne nalazi ni među moralnim ni intelektualnim vrlinama, ipak ga on
određuje kao ono što sadržava vrline. Prijateljstvo u sebi uključuje neku složnost i pravednost,
jer „kad su ljudi prijatelji, ne treba im pravednosti; dočim kad su pravedni, treba im
prijateljstva“1. Prijateljstvo je dobro i potrebno kada je čovek zadovoljan životom, ali i u
problemima i nevoljama. Koristi podjednako i mladima i starima, a nužno je za život.
„Naime, nitko ne bi izabrao živjeti bez prijatelja, pa čak kad bi imao i sva ostala dobra. I oni
koji su bogati, i koji su na visoku položaju i koji vladaju, tima čini se još najviše treba
prijatelja“.2 Ono nije samo nužno nego je i lepo. Lepo je i pohvalno voleti svoje prijatelje.
Aristotel ne želi da se upušta u takva pitanja koja prijateljstvo ne posmatraju iz
antropološkog aspekta nego iz aspekta prirode. Njega, npr., zanima: Među kakvim ljudima
prijateljstvo nastaje i koliko vrsta prijateljstva ima?
Da bi odgovorio na ta pitanja, Aristotel polazi od analiziranja zbog čega ljudi uopšte
vole, bez obzira da li se radi o subjektivnoj koristi i ističe da razlog voljenja može da bude
zadovoljstvo, korist ili dobro. To nije odnosu čoveka prema neživim bićima, jer tu nema
prijateljstva odnosno uzajamne naklonosti. Bilo bi smešno kada bi čovek vinu želeo dobro.
Ako neko hoće da se ono očuva, onda to nije zbog toga što želi dobro vinu nego da bi ga imao
za sebe. On razlikuje voljenje što je osećanje, a koje može da bude i prema neživim stvarima,
od prijateljstva, koje uključuje uzajamnu naklonost. Ta naklonost je prema slobodnom i
sopstvenom izboru, a taj izbor se ne ostvaruje prema osećanju nego prema stanju.
Da bi što bolje definisao prijateljstvo, Aristotel ga razlikuje od dobronamernosti.
„Dobrohotnost je nalik na prijateljsku naklonost, ali nije prijateljstvo. Ona se može ćutjeti i
prema nepoznatima i onima koji o tome ne znaju, dok prijateljstvo ne može“.3 Aristotel ističe
da prijateljstva nema bez dobronamernosti, ali da ona sama nije prijateljstvo, iako može da
bude osnova prijateljstva. Kako bi dobronamernost prerasla u prijateljstvo, ali ne zbog
zadovoljstva ili koristi nego zbog vrlina, potrebno je međusobno druženje, kao i obostrana
želja da se učini dobro.
Aristotel razlikuje tri glavna oblika prijateljstva. To su: a) prijateljstvo zbog koristi, b)
prijateljstvo zbog zadovoljstva i c) prijateljstvo u pravomu smislu reči, a to je prijateljstvo
dobrih.

1
Nikomahova etika, VIII, 1, 1155a 26-28
2
Nikomahova etika, VIII, 1, 1155a 5-7
3
Nik. etika, IX, 5, 1166b 30-32
Prijateljstvo zbog koristi

Deluje da prijateljstvo zbog koristi Aristotel najradije ne bi ni nazvao prijateljstvom,


kao ni prijateljstvo radi zadovoljstva. Međutim, pošto ih ljudi tako zovu, a i zbog toga što to
liči na prijateljstvo, on raspravlja i analizira i te oblike prijateljstva.
„Prijateljstvo iz koristi čini se da najviše biva između opreka, kao između siromaha i
bogataša, neuka i učena čovjeka; jer svatko teži steći ono što mu manjka, te za uzvrat daje
štogod drugo. Tu bi tkogod mogao svrstati i onoga tko ljubi i ljubljenu osobu, te lijepe i
ružne. Stoga se ljubavnici pokatkada čine smiješni, tražeći da budu voljeni onako kako vole;
ako su jednako dostojni voljenja, zahtjev bi možda bio razložan; ali ako nemaju ništa takvo,
onda je smiješan“.4
Prijateljstvo iz koristi najviše se javlja među starijim osobama, koje više teže koristi
nego zadovoljstvu. Stariji ljudi su obično namrgođeni, a niko ne može da provodi dane i da
bude zajedno s onim ko zadaje bol i ko je neprijatan. Zato oni malo uživaju u druženju.
Međutim, oni mogu biti dobronamerni jedni prema drugima. „Oni žele dobra i pomažu kad
iskrsne potreba, ali teško da su prijatelji zbog toga što niti zajedno provode dane, niti uživaju
jedan u drugom, što su čini se najviše značajke prijateljske naklonosti“.5
U prijateljstvu zbog koristi voli se osoba ne zbog toga što je ona takva kakva je, nego
zbog toga što pruža određenu korist. Takvo prijateljstvo brzo prestaje, jer ako ta osoba koja
donosi korist više nije korisna, a to je i razlog zbog kog su bili prijatelji, druga osoba prestaje
da voli, pa prestaje i prijateljstvo. Oni se međusobno i nisu voleli nego su voleli plodove tog
odnosa, pa se po nestanku plodova razilaze. Oko toga najčešće i nastaju prepirke. Njihovi
zahtevi se stalno povećavaju, pa misle da dobijaju manje nego što im zapravo pripada,
odnosno smatraju da ne dobijaju onoliko koliko zaslužuju. To se, npr. događa kada jedno voli
iz zadovoljstva a drugo iz koristi. Tako „u ljubavničkom prijateljstvu ljubavnik se katkad žali
kako prekomjerno voli ali mu se isto ne uzvraća – iako je to možda zbog toga što se u njem
više nema što voljeti -, dok se ljubljena osoba žali kako onaj tko prije obećavaše sve sad ništa
ne ispunjava. Takve se stvari događaju kad ljubavnik voli ljubljenu osobu poradi užitka, ona
opet ljubavnika poradi koristi, a sad togaviše nema ni u jednome od njih“.6

4
Nikomahova etika, VIII, 8, 1159b 12-19
5
Nikomahova etika, VIII, 6, 1158a 7-10
6
Nikomahova etika, IX, 1, 1164a 2-8
Prijateljstvo zbog zadovoljstva

Kao i u prijateljstvu zbog koristi, razlog voljenja nije sama osoba nego neki užitak koji
to prijateljstvo pruža. Prijateljstvo zbog zadovoljstva takođe nije stabilno, jer čim nestane
užitak nestaje i prijateljstvo.
Prijateljstvo zbog zadovoljstva obično se javlja među decom i mladima, ali ne samo
među njima, jer se oni nahode prema osećanjima i u većini slučaja teže da uživaju. Njihova
prijateljstva nisu snažna. To prijateljstvo se brzo sklapa, ali se brzo i raspada. Lako se
zaljubljuju, a zaljubljivanje se temelji na osećanju radi zadovoljstva. Mladi vole zajedno da
provode vreme i zajedno da žive.
Aristotel ističe da su zli ljudi prijatelji zbog zadovoljstva ili iz koristi. Oni mogu
međusobno da budu prijatelji, a isto tako i zli sa čestitim ljudima, ali to nije prijateljstvo
dobrih jer je ono moguće samo među dobrima. Nevaljalci su nepostojani „te čak ne ostaju
slični ni sebi samima. I postaju prijatelji na kratko vrijeme, uživajući u uzajamnu
nevaljalstvu“.7

Prijateljstvo dobrih

Prijateljstvo dobrih je savršeno prijateljstvo odnosno prijateljstvo u pravomu smislu


reči. U takvom prijateljstvu prijatelji su dobri i žele dobro jedni drugima radi njih samih.
Pošto to prijateljstvo nastaje između ljudi sa vrlinama, a vrlina bi trebalo da bude dugovečna,
onda je normalan sled da i je to prijateljstvo istrajno. Aristotel u taj oblik prijateljstva
uključuje i zadovoljstvo i korist, jer bi pravi prijatelji trebalo da budu i prijatni i korisni jedan
drugome.
Aristotel priznaje da su takva prijateljstva retka, jer je takvih ljudi malo. Osim toga za
takva prijateljstva treba mnogo vremena, jer se mogući prijatelji moraju dokazati kao dostojni
voljenja i poverenja. Takva prijateljstva ne sklapaju se na brzinu, kao što je to slučaj kod
mladih koji stvaraju prijateljstva zbog užitka. Aristotel razlikuje želju za prijateljstvom od
samoga prijateljstva. Želja za prijateljstvom nastaje brzo, a da bi prijateljstvo nastalo potrebno
je dosta vremena.
U prijateljstvu dobrih svako od drugog dobija isto ili bar slično što on pruža. Osim
toga „jedino je prijateljstvo dobrih sigurno od klevete, jer nije lako povjerovati bilo čijoj
riječi protiv onoga kojega je čovjek sam prokušao dugo vremena; među tima je i uzajamno
pouzdanje i ono 'taj mi ne bi nikad učinio ono što je nepravedno', te sve ostalo što pripada

7
Nikomahova etika, VIII, 8, 1159b 8-10
istinskomu prijateljstvu“.8 Jedna od glavnih karakteristika prijateljstva je zajednički život, jer
ako su u problemu treba im pomoć, a ako su srećni, žele zajedno da provode dane. Da bi
mogli zajedno da žive, potrebno je uzajamno razumevanje i uživanje.
U ovakvom prijateljstvu ljudi ne prave greške niti dozvoljavaju da ih njihov prijatelj
napravi, „jer značajka je dobrih da niti sami griješe, niti to dopuštaju svojim prijateljima“.9
Nije moguće da se u isto vreme bude prijatelj sa mnogima, jer se to prvenstveno
postiže iskustvom, što nije lako, a osim toga nemoguće je istovremeno da se mnogima ugodi,
i isto tako je nemoguće da ti mnogi jednoj osobi budu dobri.

Neka pitanja u vezi sa prijateljstvom

Aristotel ne posmatra čoveka kao nepromenljivo biće nego kao biće koje može da se
menja, iako ističe istrajnost kao jednu od značajnih karakteristika prijateljstva dobrih. On
realno posmatra čoveka, pa zato postavlja pitanje: Da li je potrebno da se raskine prijateljstvo
s onima koji ne ostaju isti? Kada se radi o prijateljstvu iz užitka ili koristi, ono se prekida po
nestanku razloga postojanja. Ako, neko misli da je voljen zbog toga kakav je, a on je, ustvari,
voljen zbog koristi ili zadovoljstva, on mora sam sebe da optužuje.

Postavlja se pitanje: ako neko smatra nekog za dobrog, i da je tada to prijateljstvo bilo
prijateljstvo dobrih, a on se kasnije promenio i postano zao, da li još uvek treba ga voli?
Naime, ono što je zlo nije dostojno voljenja pa to dobar čovek ne sme da voli. Aristotel tu
ipak daje mogućnost da se takav čovek popravi, ako to može, i da mu u tome prijatelj treba
pružiti podršku. Međutim, taj čovek ne čini ništa neobično ukoliko prekine prijateljstvo, jer on
nije bio prijatelj takvom čoveku.

A ako neko usavršava vrline a drugi zaostaje, da li onaj koji napreduje treba onog koji
zaostaje da smatra svojim prijateljem? Oni više nisu prijatelji, jer ne uživaju u istim stvarima i
jedan za drugoga ne osećaju isto. Aristotel ipak smatra da prema njemu ne može da se odnosi
kao da nikada nisu bili prijatelji. To nekadašnje prijateljstvo treba uvažiti i ne treba da se
prema njemu ponaša kao prema strancu, osim ako se to prijateljstvo nije raskinulo zbog
prevelike zlobe.

Aristotel osnov prijateljske naklonosti prema drugom čoveku vidi u osećanjima prema
sebi samima. Naime, svako sebi želi dobro, a karakteristka čestitog čoveka je da nastoji oko

8
Nikomahova etika, VIII, 4, 1157a 20-24
9
Nikomahova etika, VIII, 8, 1159b 6-7
dobrog. On želi da živi i da sačuva sebe. A ako je prijatelj s drugim ja, onda i prijatelju želi
najbolje.

Zli ljudi, beže od sebe samih, pa zato traže društvo da bi zaboravili pakosti koje su
počinili. Oni su rastrgani u sebi. U njima nema ničeg što je dostojno voljenja, pa zato posežu
za samoubistvom. Zato Aristotel sugeriše da svim sredstvima treba da izbegavamo zlo i da
čovek treba da nastoji da bude čestit.

Postavlja se pitanje: treba ili ne treba da čovek ispoljava samoljublje? Aristotel


razlikuje dva značenja te reči. On smatra da ljudi koji ispoljavaju samoljublje prisvajaju što
više novca, počasti, i da što više ugađaju svojim željama. Takvo značenje je negativno i takav
je čovek je suprotnost čoveku, koji poseduje vrline. Međutim, ako neko čini ono što je
pravedno, lepo i umereno, njega niko neće da smatra za samoljublja, a on je, u stvari, najveći
samoljub, jer sebi prisvaja ono što je najlepše i najbolje. Zato Aristotel zaključuje: „dobar
čovek treba biti sebeljuban (jer čineći lijepa djela koristit će sebi a bit će na korist i
drugima), dočim nevaljalac ne smije biti takav, jer će naškoditi i sebi i bližnjima, povodeći se
za opakim strastima. U nevaljala čovjeka ne slaže se ono što treba činiti s onim što čini; dok
čestit čovjek ono što treba činiti to i čini; jer svaki um izabire ono što je najbolje, a čestit
čovjek sluša um“.10 On će podeliti novac prijateljima, a time će sebi da da ono što je lepo.

Ostala su još tri pitanja na koja treba da se da odgovor. Prvo je u vezi sa srećnim
čovekom: Da li je njemu potreban prijatelj? Drugo: koliko čovek treba da ima prijatelja;
nekoliko ili mnogo? I treće pitanje je: Da li je čoveku više potreban prijatelj u sreći ili
nesreći?

Pošto većina posmatra prijateljstvo kao korist ili zadovoljstvo, mnogi misle da
srećnom čoveku, koji je imućan nisu potrebni oni koji mogu da mu koriste, ili da mu su
prijatelji nepotrebni da bi uživao, jer je on srećan, život mu je komforan i dodatno
zadovoljstvo mu nije potrebno. Aristotel stoji iza toga da je srećan čovek dovoljan samom
sebi, međutim, da su i njemu potrebni prijatelji u pravomu smislu te reči. Prvi razlog je to što
je besmisleno posedovati vrline a biti bez prijatelja, jer prijatelji predstavljaju vrhovno dobro.
Drugi razlog je taj što se smatra da srećan čovek treba da ima prijatan život. A život
usamljene osobe je težak. Zato bi bilo besmisleno da srećan čovek bude usamljen, „jer nitko
ne bi izabrao da ima sam za sebe sva dobra svijeta. Naime: čovjek je društvovno biće i po
naravi je stvoren za zajednički život. Stoga i to pripada blaženu čovjeku, jer ima sve one

10
Nikomahova etika, IX, 8, 1169a 11-18
stvari koje su po naravi dobre; a jasno je kako je bolje provoditi dane s prijateljima i čestitim
ljudima negoli s tuđincima i pukim namjernicima“.11

Čovek, treba da bude svestan svoga postojanja, ali ne samo svog nego da i prijatelj
postoji, jer je prijatelj drugo „ja“. To će se dogoditi ako budu zajedno govorili i mislili, a pod
tim Aristotel podrazumeva zajednički život.

Poslednji dokaz temelji se na tvrdnji da je prijatelj vredan izbora, pa da ga zbog treba


izabrati. Dakle, „ono što treba izabrati to i mora imati, inače će u tome biti nedostatan. Stoga
će čovjeku koji ima biti blažen trebati valjanih prijatelja“.12

Drugo je pitanje: koliko prijatelja treba da čovek ima? Najviše prijatelja bi trebalo da
bude, prema Aristotelu, dovoljno da bi zajednički život mogao da traje. A poznato je da čovek
ne može zajednički da živi s mnogima, jer bi trebalo da i oni međusobno budu prijatelji ako
zajedno žive. Osim toga teško je da se istovremeno deli bol ili radost sa mnogima „jer se lako
dogodi da se čovjek treba istodobno radovati s jednim a tugovati s drugim prijateljem. Stoga
je vjerojatno dobro ne težiti da se ima što je moguće više prijatelja, nego onoliko koliko je
dostatno za zajedničko življenje. I činilo bi se zapravo nemogućim da čovjek bude sasvim
prijatelj s mnogima“.13 Kao što čovek ne može istovremeno da bude u vezi, koja je vrhunsko
prijateljstvo, sa više osoba, nego samo s jednom osobom, pa je zbog toga pravo prijateljstvo
ostvarivo samo s nekolicinom ljudi. Ovde treba da se istakne još jedna važna činjenica.
Tvrdnja koju je Aristotel izneo, daje malo pravih prijateljstava, jer je malo ljudi koje se može
voleti zbog vrlina, a slično ponavlja tvrdeći: „ali se mnogi ne mogu voljeti zbog kreposti i
zbog njih samih, te treba biti zadovoljan nađe li se i malo takvih“,14

Na pitanje o prijateljima u sreći i nesreći Aristotel daje odgovor da je podrška


prijatelja potrebna i u sreći i u nesreći. Prijatelj je nužniji u nesreći, a lepše je imati ga u sreći.
U nesreći prijatelj nam treba, jer nas dobro poznaje, pa nas teši pogledom i govorom.
Međutim, bolno je posmatrati kako prijatelj pati zbog prijateljeve nevolje. Zato onaj koji je u
nesreći, okleva da pozove prijatelje, da ih ne bi opteretio svojim nevoljama. S druge strane
prikladno je i da se bez poziva ode kod prijatelja koji je u nevolji, jer je prijateljeva dužnost da
čini dobro.

Prijateljima koji su u sreći, takođe treba pomagati, „valja odlaziti s oklijevanjem kad je
posrijedi primanje dobročinstva od njih, jer nije lijepo žudjeti da čovjek primi kakvo dobro.
11
Nikomahova etika, IX, 9, 1169b 17-21
12
Nikomahova etika, IX, 9, 1170b 17-19
13
Nikomahova etika, IX, 9, 1171a 6-10
14
Nikomahova etika, IX, 10, 1171a 19-20
Ali se možda treba pripaziti da odbijajući ih od sebe čovjek ne izazove dojam neprijaznosti,
budući da se i to katkad događa“.15

Prijatelji družeći se međusobno i živeći zajedno dele svoje radosti i nevolje. To


prijateljsko druženje ima: za zle ljude negativnu posledicu, jer će međusobnim druženjem da
poprime jedan od drugoga pakosti pa će tako da postanu lošiji, a za čestite ljude pozitivnu
posledicu, jer se uzajamno ispravljaju i poprimaju jedan od drugoga dobre odlike, pa postaju
sve bolji. Dakle, prijateljstvo zlih ljudi uništava društvo dok ga prijateljstvo dobrih gradi.

15
Nikomahova etika, IX, 11, 1171b 23-29