You are on page 1of 1

In Memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić. Ždere moj hleb.
Pravi moju decu. Nosi moja odela. Sa mojom ženom redovno leže u krevet
svake noći, jer zna da sam ja tog trenutka daleko negde, u Lenjingradu. I taj
Antić koji me je upropastio i kao pisca i kao čoveka, dakle, taj Antić, koji će
jednog dana vrlo strpljivo leći u moju sopstvenu grobnicu, pita me jednog jutra:
šta vam je, bogamu, čoveče, izgledate mi nekako bolesni? A šta se, izvinite za
izraz, baš njega tiče kako mi je i dokle ja to mogu. O meni se najdivnije brinu
oni koji me ostavljaju na miru. A on, pere ruke mojom rakijom, ima ključ od
mog ateljea, petlja sa mojim plavušama. Ljudi, taj me tera da čitam knjige,
ogovara me u rođenoj kući, svašta laže, mojoj deci, zamislite svinjariju, mojoj
deci kupuje sladoled i podmićuje ih. Bio sam mornar. Bežao sam. Ili odem, na
primer, u Pariz. Pokrijem se ćebetom preko glave. Pustim brkove. A on me i tu
pronađe, u nekoj bednoj Ulici Žolive, u nekom bednom hotelu, i vrati kući, i
rasplače me. Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila mene a ne njega,
više ga voli, više mu veruje, i on to još kako koristi. A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pišem biografiju. On je ta uvažena životinja kojoj ja dižem spomenik,
ovako popljuvan i sam i do krajnosti zgađen što moram da mu javno pozajmim
oči, i dušu, i ono malo para koje sam jedva pozajmio. Kad sam ja, na primer,
skočio sa Petrovaradinske tvrđave, on je uskakao u đačke čitanke. Kad me je
doktor Savić lečio od alkohola, on se pravio kao da ima neke veze sa filmom.
Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne obrukam. Mešao se u moje snove.
Primao je moje nagrade. Cerekao se na prijemima. Jedan licemer. Jedan
stvarni licemer. Jedan - provincijalac. Jedan što je trpeo sve ono što ja nikada
nisam mogao da istrpim. I koji sada tako divno žuri da crkne što pre umesto
mene, da bi umesto mene, đubre jedno, da bi umesto mene što pre jedini
živeo.