You are on page 1of 11

Проф.

др Ема Миљковић
Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
ema@filfak.ni.ac.rs

KО ЈЕ БИО БОГАТ А КО СИРОМАШАН?СТВАРАЊЕ НОВЕ „ЕЛИТЕ“ У
СРПСКОМ ДРУШТВУ 15. ВЕКА1

Апстракт: Основна подела српског друштва у другој половини 15. века била је на
рају, влахе и „категорије са посебним статусом“, тј. становништво које је, услед
специфичности службе коју је вршило, било ослобођено појединих дажбина. Највећа
друштвена промена која се током друге половине 15. века одвија на оним деловима
српског етничког простора који су потпали под османску власт, је нестанак крупне
српске властеле и почетак стварање нове друштвене „елите“, која највећим делом није
племенитог порекла, не поседује земљу у пуном власништву, а свој друштвени успон
дугује вршењу службе у османској војсци. Имајући то у виду, намеће се питање ко је
од Срба на територији Османског царства у другој половини 15. века био богат (и да
ли се уопште тај термин може користити) а ко сиромашан, тј. у којој су мери османске
власти дозвољавале локалном становништву да стекне стварну моћ и богатство, као и
колико су оптерећивали поданике.

Кључне речи: Османско царство, друга половина 15. века, Срби, структура
друштва, раја, власи, кнезови, примићури, фискална политика

Падом Деспотовине Србије (1459) и Краљевине Босне (1463) под османску
власт почиње нова фаза у развоју српског друштва. Османлије са собом доносе
нови административни поредак, дефинисан војничким и исламским карактером
своје државе. Иако с успостављањем османског система власти нису у корену
измењени сви дотадашњи друштвени односи, српско друштво у другој половини
15. века доживљава релевантне промене, које су најпре узроковане основном
друштвеном поделом на аскер и рају, која је била на снази у читавом Османском
царству. Поред тога, значајна је била и подела на конфесионалној основи (која се
огледала у контрасту муслиманског и немуслиманског становништва), што је у
друштвима свих балканских народа подстакло процес исламизације, јачег или
слабијег интензитета.2
У основи поједностављена и врло уопштена, поменута подела целокупног
становништва Царства на аскер и рају се у основи може применити и на српско

1
Овај чланак настао је у оквиру рада на пројекту „Насеља и становништво српских земаља у позном
средњем веку (14-15. век)“ (ев. Број 177010), којим руководи проф. др Синиша Мишић, а који се
изводи на Филозофском факултету у Београду.
2
О питању исламизације детаљније: Васић, 2005; Жељазкова 1990; Filipović, 2005.

Имајући то у виду. Ово се у првом реду односи на хришћане (Србе) . који настоје да заузму одговарајуће позиције у новонасталим околностима. 3 Детаљније видети: Миљковић. Такође. 4 Овај рад посвећен је стварању нове „елите“. услед њиховог специфичног гео-стратешког положаја није било униформно. служио је под три султана и под сваким достизао положај великог везира. ипак. као и неке влашке старешине који први пут под Османлијама излазе из историјске анонимности. намеће се питање ко је од Срба на територији Османског царства у другој половини 15. док их је у унутрашњости Царста било веома мало. има за последицу да је подела на друштвене групе. чиме су стекли статус аскера. не поседује земљу у пуном власништву. који су у другој половини 15. века Ахмед-паше Херцеговића. случајем историјских околности. као и колико су оптерећивали поданике. Међутим. а свој друштвени успон дугује вршењу службе у османској војсци. Тако. Малогом. или са породицом Бакић. века. најмлађег сина херцега Стефана. века веома бројна категорија. Стефана Вукчића Косаче. преструктурирању српског друштва и позицији припадника вишег социјалног ранга . влахе и „категорије са посебним статусом“. До своје смрти 1517.друштво у другој половини 15. века одвија на оним деловима српског етничког простора који су потпали под османску власт. 2010 (са старијом литературом). или их уопште није ни било. Веће присуство становништва са специфичним фискалним статусом запажа се на крајиштима.3 Највећа друштвена промена која се током друге половине 15. или државним мерама попут прикупљања devşirme. својом слободном одлуком. било ослобођено појединих дажбина. године. тј. чињеница да друштвено уређење у појединим провинцијама Царства. основна подела српског друштва у другој половини 15. године. било је Срба који су прихватили неку од дужности у оквирима османске војске. која највећим делом није племенитог порекла. Положај становништва које је било расподељено у три основне друштвене групе (раја. попут Маре Бранковић. становништво које је. власи. затим утицајне херцеговачке влашке породице као Милорадовићи-Храбрени. који ступа у службу Мехмеда II Освајача 1474. у којој су мери османске власти дозвољавале локалном становништву да стекне стварну моћ и богатство. државник и дипломата. услед специфичности службе коју је вршило. тј. иако се ни једанпут на њему није дуже задржао.спахије. Он је у историји Османског царства остао забележен као ратник. века најутицајнији Срби били су они малобројни припадници средњовековне властеле који су покушали да остваре егзистенцију у османском систему власти. тј. века био богат (и да ли се уопште тај термин може користити) а ко сиромашан. века била је на рају. намета познатог у нашој традицији као „данак у крви“. групе са специјалним статусом) биће предмет посебне студије. била нешто сложенија и разликовала се од области до области. као што је случај са врховним кнезом влаха Смедеревског санџака. је нестанак крупне српске властеле и почетак стварање нове друштвене „елите“. тј.4 У другој половини 15. Највиши положај у османском друштву и највиши степен политичке моћи могли су стекну само они Срби који су. . Тако је свакако најзначајнији Србин у османском систему власти у последњим деценијама 15.

7 Исто. кроз читаву другу половину 15. У попису Босанског санџака из 1468. заједно са братом Радојем. тимар у нахији Конац Поље. што указује да је његова војводска титула морала бити стечена пре османског заузимања ове области. сачувани су помени о три припадника породице Милорадовић. 5 Aličić. те се појава не може генерализовати. I У доступној грађи османске провенијенције из друге половине 15. 2007. Петар и Радосав убележени су као тимарници. са укупним приходом од 2. те да ју је он само задржао и у османској номенклатури. на челу са припадницима породице Милорадовић (Храбрен).6 Поменути тимар Петра војводе и његовог брата Радосава дат је крајем 1475. тј. заузимају највиша места на друштвеној лествици српског народа који је живео у оквирима Османског царства. сведочи о променама статуса самог војводе Петра и његове браће. године. Тошић.585 акчи. предводник Доњих Влаха. . На поменутом тимару живело је 19 породица и 3 самца. који се наводи као старешина влаха Хума. што упућује на закључак да је дошло само до промене састава његових прихода. 118-119. 6 У османском оригиналу: Petar voyvoda reis-i Eflaklar-i Hum. године. војвода Петар (друго име Храбрен). 2004.5 Петар је убележен као старешина (reis) влаха Хумске земље. коме су у међувремену. али не и до промене његовог социјалног статуса. По подацима пописа Босанског санџака из 1468. припале ове области. 2008. имао је. означава раније стечену титулу. тј. сину Владивасија. промене става османских власти према припадницима српске властеле који су прешли под њихову власт. 160-161. 8 Мишић. 2008. оцу царског чохадара. 2008. као и влаха Смедеревског санџака. убележен је на челу влашког џемата који је бројао 127 влашких домаћинстава и 16 самаца. дакле било примера. као и 2 дела села (Батоноге и Свитава). 9 Aličić. Уп: Aličić. заједно са својим братом Вукићем. Петру. то су били изоловани примери. године извесном Вукићу. у овој конструкцији титула војводе. кнезови и примићури. док је он за Османлије реис (reis). када влашке старешине. након његовог оснивања. 133. За војводу Петра је изричито наглашено да је тимарник. У овом раду положај влашких старешина у османском државној организацији биће представљен приказом групације херцеговачких влаха. 452-456. Њихов тимар састојао се од 2 насељена (Сељани и Прковићи) и 1 пустог села (Житомислић). 7 Ова чињеница. 181. да припадници крупније српске средњовековн властеле заузму одређене позиције у османском систему власти.9 У деценију млађем попису Херцеговачког санџака. који ће до свог пуног изражаја доћи у првој половини 16. века. старешина. 133. који су као спахије били укључени у османски тимарски систем. У попису нема помена њихове баштине. и био највећи у области Доњих Влаха. 1996. 160-161. века. која је у неколико наврата наглашавана у литератури 8. С друге стране. 160. Иако је. Радоју и Вукцу. века уочава се процес. коме је тада по османској административној подели припадала нахија Конац Поље. Filipović. која долази иза имена. војвода Петар.

Тај тимар се састојао од 2 10 Filipović. хронолошки и географски блиских војводи Петру. године заправо су била она насеља која су чинила његовe поседе и пре доласка Османлија. године убележене као његова слободна баштина. те војвода Петар и његов брат Вукић (пошто им је у међувремену умро средњи брат Радосав) сада на други начин уживају приходе са свог породичног имања. да би на предлог санџак-бега 1470. 10 Стога не треба да чуди ова промена у структури прихода Петра Милорадовића. . док је поседовање личних баштина било сигурније и предуслов за поседовање имовине у пуном власништву. 125. који је 1468. мишљења само да је смањење његових прихода било у функцији „самоиницијативног“ преласка на ислам. био подложан санкционисању. Приходима војводе Петра придодат је и закуп бродова који плове од Почитеља до мора. која су раније улазила у састав тимара извесног Ђураша син Љубоја. са кога је уживао приход. било неког од чланова његове најуже породице. 1996. У прво време. било самог војводе Петра. 13 Aličić. Очигледно да је у периоду између два пописа дошло до ревизије расподеле прихода. може се закључити да поменути Ђураш није био лојалан османским властима. било само привремено. Овде се мора напоменути да у османском тимарском систему нија била примарна земљишна већ фискална концесија. 11 Исто. са приходом од 2. века долази се до закључка да је решење примењено у случају војводе Петра. Иако је принцип ротације тимара представљао један од основних постулата османског тимарског система. као и износ његових прихода. године. 2008. 101-115. са годишњим приходом од 600 акчи. свакако као награда за верност и исправност у служби. На основу дефтерске маргиналије. 2007. године уживао тимар у нахији Милешево. Без обзира на чињеницу да је војвода Петар и даље уживао значајно место у османском управном апарату. што значи да је војвода Петар и даље био награђен за верну службу османском султану. Осим села Сељани и Прковићи. услед и најмање непослушности или невршења дужности. из влашке нахије Љубовиђа. 12 Детаљније о кнезу Хераку: Тошић. јер је тимар. она су само претворена у његов тимар. док су већ у попису из 1477. само што је измењена структура. остала села и делови села која се спомињу као део тимара војводе Петра 1468.865 акчи13. он је ретко примењиван на тимарима влашких старешина. да би већ седамдесетих година 15. 11 Упоредном анализом тимарског система у Босанском и Хереговачком санџаку шездесетих и седамдесетих година 15. 463. Да је управо то био једини начин за одржање имање и статуса упућују примери појединих виђенијих Срба. века дошло до промена у односу османских власти према оним припадницима српске властеле који су остали на својим ранијим земљама. мада ни додељивање старих баштинских земаља у виду тимара није било уобичајено. 443. Најпознатији је свакако случај кнеза Херака Вранеша 12. коме су у првој фази успоставе османске власти у Херцеговини његови раније поседи били додељени у виду тимара. његовом тимару била додељена још два села у нахији Благај. те му је тимар одузет. у функцији учвршћивања османске власти у Хумској земљи. Недим Филиповић сматра да је оваква промена била повољна за војводу Петра. претварање раније стечених баштинских земаља у тимаре.

20 14 Aličić. 149-150. већ у наредним годинама бележи се његов поновини успон као османског тимарника. 1985. Ђорђе. и првим деценијама 16. Детаљније о Малуги и његовом тимару: Миљковић – Бојанић. јер их је сматрао органима своје власти над власима и земљом на којој су живели. тако и услови колонизације. па се може претпоставити да је тај чифлук он задржао и у периоду од 1473. 237-238. 18 Тошић. II Наиме.14 Иако недуго затим кнез Херак губи свој тимар јер се није одазвао у поход против Узун Хасана покренут 1473. тако да је са тим увећањем тимар Херака Вранеша доносио приход од 4. дакле знатно мање него наведени приход са тимара кнеза Херака. па је и степен исламизације.17 Успон кнеза Херака Вранеша доказ је његове сналажљивости. знатно већи тимар. насељени услед воље нове власти. 85-93. Његов приход је износио 10. чак и у оквирима његовог тимара. а избор тих старешина није више зависио само од влаха одређене заједнице.села и доносио приход од 1.500 акчи. Наведени пример служи само као илустрација једног прихваћеног обрасца деловања.505 акчи. Није занемарива ни чињеница да је млађи син овог влашког старешине. .370 акчи. али и интеграције влашких старешина у органе власти знатно нижи.970 акчи. 2007. док су они на неке друге територије. него и од владара. врховног кнеза смедеревских влаха. влашке заједнице доживљавале су крупне промене у начину живота. започињући свој успон лествицама османске хијерархије. 2006. Миљковић. 20 Бојанић. којим му се на управу дају Требиње и Попово. који је морао да потврди избор тих старешина. 228-229. јавља се у првим деценијама 16. када му је одузет првобитни до 1477. 331-364. 1985. 112. Надлежности влашких старешина су се повећавале. 1996. одведен у Цариград. те су прецизно договарани како правци. што је свакако највећи тимариотски приход забележен у познатим изворима једном хришћану спахији. који је доносио приход од чак 28. Свакако да ситуација у Херцеговини има своје специфичности. седамдесетих година 15. Старији Хераков син. што најречитији потврђује берат из октобра 1476. убележен је и велики чифлук кнеза Херака. века као ктитор манастира Заступ. године када му је додељен нови. 15 Filipović. као што је Смедеревски санџак.Бојанић. године. где је добио име Ибрахим. 16 У овом истом попису. јер Османлије ту затичу бројне и веома утицајне влашке скупине. али и лојалности османској управи. 17 Aličić. године. у коме су се нашли влашки прваци у другој половини 15. сина Николе. 83. 2004. 19 Миљковић . века. на пример. 15али и тимар (по висини прихода спада у категорију зеамета) у нахији Дабар. века текао је процес пресељавања влашких скупина из Херцеговачког у Смедеревски санџак. 2004. у нахији Љубовиђа. 19 Насељавањем у Смедеревском санџаку. 16 У Смедеревском санџаку у попису из 1476. 2008. године убележен је тимар Малуге.18 Овим нису исцрпени примери исламизације међу влашким старешинама. 451. што свакако значи да је био човек од изузетног значаја за османске власти. вероватно још у раном детињству.

84. али се на основу фрагмената у изворима може закључити да су оне биле. до тад неуписана лица без сталног боравка. 2-3 пута веће од баштина обичних насељеника. те се том новом примићуру додељивао одређен број ратаја. санџак-бегу било дозвољено да. у зависности од његовог угледа и заслуга (једном влашком старешини највише је могло бити додељено десет ратаја). 23 Бојанић. не располажемо прецизним подацима о величини ових баштина. није био уписиван његов син или брат.да јемче за примићуре. а новчане дажбине његових ратаја пописник је уписивао за владара. године. Заузврат. 1994. Неколико породица.оца је наслеђивао најстарији син.23 21 Bojanić. ако га је уживао. Након смрти кнеза или примићура. Функције кнеза и примићура. при преузимању службе од стране сина или брата. учинио кнез. и 4) учествовања у војним походима. у том случају. може закључити да су права и обавезе влашких старешина биле готово истоветне од успостављања османске власти у Смедеревском санџаку до краја XVI века и биле су прилагођене потребама органа османске управе у овом санџаку. по сопственом нахођењу. већ оно лице ко нађе нова. као и тимар. али је пописник таквог кнеза пријављивао централној власти. Једним од највећих прекршаја се сматрало када би влашки старешина сакрио неког влаха под својом управом. он је бивао уписиван под филурију и постајао је обични влах. који је био врховни старешина влаха у својој кнежини. 1985. као и преко теклича. 2) штићењу и чувању поверене им територије: 3) старању о кретању становништва и посебно спречавању исељавања. са његовим ратајима се поступало као и са ратајима примићура који је пао у немилост. Кнежеви и примићури су бивали строго кажњавани у случају издаје владаревих интереса. али је земља била много квалитетнија. али се на основу ранијих законских одредби. уз једну допунску . која је одлучивала о његовој даљој судбини. пак. вероватно по одредбама обичајног права. Дужности примићура састојале су се од: 1) испомоћи при прикупљању пореза. 22 Миљковић. влаха који су им били додељени за гласоношку службу. углавном једно или два села. упише за ову службу. Кнезови су имали истоветне обавезе као и примићури. које су веома садржајне. ван најближег сродства. али се на основу сачуваних законских прописа може претпоставити да је. Сваком кнезу и примићуру додељиван је одређен број ратаја (пољопривредни радник на имању кнеза или примићура). у одређеним случајевима. или су биле исте по површини. биле су наследне . а припадала им је и десетина од новчаних глоба које је убирао санџак-бег. била су под непосредном влашћу примићура. а ако нема сина брат. 1974. Они су вршили своју дужност уз помоћ синова и браће. . 1985. За примићура. 22 На жалост. постави кнезове и примићуре. 84. они су били ослобођени дажбина на тзв. године. док су остали уписивани као обични власи. 157. примићурским баштинама. Бојанић. Када би издају починио примићур. ради одржавања везе са примићурима.21 Дужности кнеза и примићура биле су у османском законодавству прецизно одређене тек канунамом из 1560. Ако би сличан прекршај. њему је одузимана титула кнеза. а овај је опет био одговоран кнезу. новоименовани старешина добијао је половину очевих или братовљевих ратаја. иако нису тако експлицитне као она из 1560. 28-32. Заузврат уживали су тимаре или кнежинске баштине које су такође биле ослобођене дажбина. Османска законска регулатива није дозвољавала да се неко ново лице.

спахије који опстају на историјској позорници. пре свега на прекомерно узимање натуралних дажбина. Самарџић). 70-74. 126. 28 Исто. да се послужимо терминологијом Б. Ђурђева. У случају наметања ванредних дажбина и кулука. у већини случајева. Мишљења само да се на основу расположивих извора и досадашњих сазнања не може прихватити теза о постојању две врсте кнезова. 26 Кнезови и примићури обављали су и народне послове: окупљали људе на зборове и скупштине ради договора о заједничким пословима. 15. У свом раду "О кнезовима под турском влашћу". предузимљиви. У документима су остали записи да су се власи Смедеревског санџака жалили на Порти на многе злоупотребе које су чинили кнезови и примићури. Лемајић 25 Види: ИСН III/1 (Р. настојали су да их праведно распореде и да заштите народ у што већој мери. које нису прописане кануном27. Иако османске власти нису. они су. били су награђивани тиме што су уврштавани у османски феудални систем. 31. 1949. као спахије . у суштини је од њих зависило уздизање појединаца и њихових породица. ради помагања цркава и манастира и сл. те су на тај начин штитили становништво од непосредне управе Османлија. Углед кнеза у народу зависио је од тога у којој је мери успевао да изолује народ од представника османске власти и Турака уопште. 26 Бојанић. ако су успевали да својим угледом и снагом своје личности задобију народ за верност султану. турски феудалац и кнез старешина нахијске. већ да су кнезови управо као старешине нахијске самоуправе. мора се имати у виду и чињеница да кнезови и примићури нису увек радили искључиво за добробит и у корист свог народа. и њима је било стало да пруже овом становништву одређене повластице. Тим прагматичним разлозима треба тумачити и султанову наредбу да се 24 Породица Бакић добила је адекватну обраду у домаћој историографији. 27 Bojanić. добијали тимаре на уживање и постајали турске спахије. Ђурђев. поуздани и исправни кнезови и примићури"28. а њихова места треба да заузму "ваљани. Међутим.25 Иако би на први поглед могло да се учини да су кнезови и примићури били искључиво у служби турских завојевача. Видети: Н. као Бакићи на пример24. Ако су кнезови и примићури били одани у служењу турског господара. Већина породица српских средњовековних великаша након доласка Турака пребегла је у Угарску. сеоске самоуправе. након чега је уследина царска заповест да санџак-бег мора да смени све кнезови и примићуре који народу почине неправду. 28-32. Бранислав Ђурђев је изнео претпоставку да су крајем XV и током XVI века у Смедеревском и другим санџацима где је живело влашко становништво постојале две врсте кнеза – кнез спахија. а они који су остали су или примили ислам или су се изгубили у широј друштвеној средини српског народа. тј. Тако су се поједини родови. бирали влашке старешине. 1974. Тако је дошло до спонтаног преструктуирања српског друштва и стварања новог вишег слоја у том друштву. којима ће их придобити да остану на земљиштима које је требало бранити. издвајали међу другим породицама кнезова и примићура у Смедеревском санџаку. 1985. Влашки кнезови крајем XV и почетком XVI века су једини Срби . били спона између народа и нових господара.уживаоци тимара. већ су само потврђивали њихово наименовање. . па зато није била посебно разматрана у овог раду. ипак. Централна власт је у другој половини XV и током XVI века била принуђена да се у великој мери ослања на војнике који потичу из редова домаћег становништва. који је у потпуности настао из редова великих влашких породица.

а да се на њихова места поставе они који ће ту важну дужност поштено вршити. што је у том периоду један од већих тимара у Смедеревском санџаку. зет 2 12 Малоге Радован Бакић 37 64 Милош Бојовчевић 1 2 Јован Станисавов син 19 27 Ђурађ Никашинов син 1 12 Степан Брајанић 10 32 Прибкар 17 39 Павле Вукичин син 26 40 Мркша 15 22 Божидар Николин син 4 7 Радосав Батићев син 8 8 Шобат Каранов син 20 23 Вранеш Миобрадов син 7 12 Драгиша Бранисаљев син 25 27 Вукац Бракчић 18 20 Ђурађ Вукчев син 19 22 29 BBA. 24 64 врховни кнез Тодор Николин син. Као награду за обављање дужности врховног влашког старешина. а под његовом непосредном управом било је 8 села. у Смедеревском санџаку постојала су 22 влашка кнеза. коме је било почињено преко двадесет кнезова и велики број примићура. Те исте године. са 130 влашких домаћинстава. чије су се кнежине веома разликовале по величини. са 64 села и 24 примићура.246 акчи. године. и свакако највећи у рукама хришћана. У првом сачуваном попису влаха Смедеревског санџака из 1476. . Николин син. он је притежавао тимар који је доносио приход од 10. уписан је као врховни кнез свих влаха ове области кнез Малога.кнезови и примићури који чине зло свом народу смене. То стање најбоље илуструје наредна табела:29 Кнез примићура Села Малога Николин син. он је имао и своју кнежину. TTD 16 (1476). Поред тога.

века. Несумњиво је да они преузимају водећу улогу у српском друштву. били изузетно блиски са османским властима. те се за кнезове и примићуре најпре може рећи да су били добро позиционирани. условљен за османске власти задовољавајућим вршењем службе. Радивој Ненезић 8 14 Степан Голачов 1 4 Јованко Станимиров син 8 13 Вранеш Радосаљев син 61 69 Укупно: 331 533 Ова институција врховног кнеза је очигледно укинута у периоду између 1476- 1516. није могао бити основ сигурне егзистенције. . као уосталом ни у каснијим пописима. Положај влашки старешина. као и султанске милости. уз почетну констатацију да влашке старешине последњих деценија 15. али ипак не и богати. Међутим. као и да су најутицајнији од њих. јер се у следећем сачуваном попису Смедеревског санџака. она не помиње. о чему сведочи и чињеница да се они јављају и као ктитори појединих манастира почетком 16. године. тешко да се може говорити о стварном богатству. насталом 1516. остаје питање да ли би се термин „богат“ могао применити на припаднике ове социјалне категорије. с обзиром на чињеницу да приватне својине готово и није било. *** На крају. солидно ситуирани. године. века преузимају водећу улогу у српском друштву. мада је и тада егзистенција зависила од степена успешности у служби. попут Павла Бакића. Право богатство могло се стећи искључиво прихватањем ислама и заузимањем неког од виших државних положаја.

Ђ. Vlasi i uspostava timarskog sistema. Софија 1990. Тошић. 1007 (1516). 3-37. Милешевски записи 2 (1996). Mostar 2008. Саопштења са научног скупа поводом шест векова од најстаријег помена Ваљева у историјским изворима одржаног 8-10. Ђ. Земља.Извори: A. Sumarni popis sandžaka bosna iz 1468/69. године у Ваљеву. 118-119. Tešanj 2005. Е. Јадар у прошлости. 16 (1476). Islamizacija u Bosni i Hercegovini. постанак и успон градског средишта. октобра 1993. Е. Bojanić. О влашкој скупини Вранеши у нахији Љубовиђа. Источно Сарајево. Хумска земља у средњем веку. Бојанић. N. Aličić. The Christian Sipahis in the Serbian Lands in the Second Half of the 15 th century. Miljković. 1994. Београд 1996. Насеља. Београд 2004. Зборник за историју Босне и Херцеговине 4 (2004). Filipović. М. Sarajevo 2007. Историјски часопис 1-2 (1949). Aličić. Мишић. Belgrade Historical Review 1 (2010). 103-120. Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina. Прилог проучавању Доњих Влаха у источној Херцеговини. А. Браничевски гласник 3/4 (2006). Б. Beograd 1974. Миљковић. Istanbul. 77-191. Е. У: Ваљево. О кнезовима под турском влашћу. Становништво. Прилог проучавању миграција влашког становништва на српском етничком простору у другој половини 15. godine. . Литература: Д. 152-160. Разпростанение но исљама в западнобалканските земи под османска власт XV-XVIII век. Sarajevo 1985. 2005. Историја српског народа књ. Одељење за историју Филозофског факултета. Васић. Исламизација на Балканском полуострву. Лозница 1985. Миљковић. III/1. Tapu tahrir defteri (=TTD). века: пример влаха нахије Кукањ. – Ваљево : Народни музеј . Тошић. Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI vela za smederevsku. 101-115. Osmanski feudalizam u Bosni i Hercegovini. Ђурђев. D. N. Ваљевски крај у првим деценијама турске власти. А. 85-93. Смедеревски санџак 1476-1560. Türkiye Cumhuriyeti Başbakanlık Devlet Arşivleri Genel Müdürlüğü. Београд 1993. Јадар у XVI и XVII веку. Миљковић – Бојанић. 442-465. Filipović. С. Београд . E. Osmanlı Arşivi (=BBA). kruševačku i vidinsku oblast. Жељазкова.

Резиме: .