You are on page 1of 22

Grčka 1

1. Književnost – U sadašnjem obliku reč književnost stupa sredinom 19. veka i tada
dolazi do sužavanja ovog pojma i tada se pod književnošću ne smatraju nauke i slični
oblici neumetničke upotrebe jezika. Kada se danas kaže da je tekst književan, znači da
ima neka umetnička svojstva (upotrebljava se u smislu umetničke književnosti). Ne čine
je samo dela, čini je delatnost i pisca i čitaoca. Nekada je književnost označavala sve što
je napisano. Iz narodnih pesama je znano da se “knjigom” nazivalo i obično pismo na
listu hartije. Dakle, književnost je nastala od reči “knjiga” i predstavlja prevod strane reči
“literatura” i njen je najbliži sinonim. Upotrebljava se za označavanje jezicke umetnosti,
estetskog vida jezičke tvorevine. Ponekad se koristila i reč ‘’pesništvo’’. Odnosi se na
slova i knjige; Pisano delo ili pisana produkcija u celini; Korpus pisane proizvodnje u
pojedinačnoj državi, u određenom periodu ili u čitavom svetu (globalno);U užem smislu,
odnosi se na pisana dela koja zahtevaju da budu razmatrana na osnovu estetičkih
kategorija (na primer, lepote); Korpus knjiga ili tekstova koji se bave nekom temom;
Pisani materijali bilo koje vrste.

2. Literatura – Ovaj termin potiče iz latinskog jezika, od reči “littera”, što znači slovo;
nastao je prevođenjem grčke reči sa istim značenjem – ΓΡAMMA. Ono što je
označavano kao literatura, vekovima je značilo duhovno stanje pismenog, obrazovanog
čoveka, određenu načitanost. Danas označava ono što je napisano (kao i književnost).

3. Slovesnost – Stara i već arhaična reč koja svojim značenjem obuhvata ne samo sve
pisane spomenike ljudskog duha, već i sve druge jezički izražene umotvorine. Slovo je
značilo reč, pa je i slovesnost označavala sve što je rečima izraženo (danas se više koristi
beslovesnost).

4. Beletristika – Ovaj termin se koristi za označavanje sve što je u književnosti ima
umetnički karakter. U bukvalnom prevodu sa francuskog (poreklo), ova reč znači “lepa
književnost”, umetnička literatura. Kada se naglasi da je nešto književno, podrazumeva
se da ima umetnička svojstva. Odnosi se uglavnom na romane i novele.

5. Pesništvo – Poreklo iz helenske reči koja znači pravim, stvaram. Pod ovim domaćim
terminom se dugo podrazumevalo samo ono što je izraženo u stihu.

6. Tekst – Jezičke tvorevine svake vrste, bile one u vidu spisa ili u vidu usmenih
tvorevina. Potičke od latinske imenice texum (tkanje) i podrazumeva izvestan splet reči.
(kontekst-govorna, misaona celina unutar koje izrečeno ili napisano dobija određeno
značenje)

7. Tekstologija – Posebna nauka u okviru nauke o književnosti koja se bavi
proučavanjem postupaka u pripremanju teksta, pre svega u svrhu izdavanja. Tekstolog
nastoji da uspostavi prvobitan vid teksta i utvrdi činjenice i okolnosti značajne za
razumevanje njegovog nastanka i smisla.

8. Filologija – Označava nauku koja na temelju jezika i književnosti, ali i ostalih
manifestacija društvenog života nekog naroda, proučava celokupnu kulturu jednog
naroda ili skupine srodnih naroda (klasična filologija, slavenska filologija). Takođe se
upotrebljava često i u smislu svakog proučavanja i tumačenja kulturnih činjenica koje se
temelji na istraživanju pisanih spomenika (umetničkih tekstova, dokumenata, istorijskih
zapisa i sl), i u tom smislu označava i dosta široko, ali uglavnom istorijski orijentisano
proučavanje književnosti. Nastala od helenskih reči volim i reč, što zajedno znači ljubav
prema reči, ljubav prema književnosti.

9. Atribucija – Ako je pisac spisa nepoznat, filološka obrada iziskuje rešavanje pitanja
autorstva sa ciljem da se izvrši atribucija, da se tekst pripiše pravom autoru. Često je
potrebno razrešiti pseudonim, ustanoviti ko se krije iza izmišljenog imena, ili osporiti
pogrešno pripisano autorstvo.

10. Datiranje – Kada je vreme nastanka spisa nepoznato izučavaju se jezičke i grafičke
osobenosti spisa, uzmu se u obzir datumi događaja u spisu pomenutih, pa i sredstva za
pisanje kao što je vrsta hartije ili vodeni žigovi na njoj.

11. Kritičko izdanje – Zbog važnosti poznavanja izvornog teksta i njegovih varijanata,
koje opet mogu biti čak i bolje od izvornog teksta ili od onog teksta koji sam autor smatra
najboljim, pripremaju se s mnogo truda i uz poznavanje često veoma složenih metoda
tzv. kritička izdanja pojedinih dela, tj. izdanja u kojima se navodi osnovni tekst, onaj
tekst koji se smatra najboljim, a uz njega i sve poznate varijante, otklanjajući time
kvarove do kojih je moglo doći greškom prepisivača, mešanjem cenzure ili kasnijih
redaktora.

12. Odnos književnosti i jezika – Književnost se služi jezikom kao slikarstvo bojom,
kiparstvo kamenom, a muzika tonovima, recimo, ali jezik nije prirodna građa, nego je već
i sam izuzetno složena duhovna tvorevina. Oblikujući jezik književnost oblikuje nešto što
je već oblikovano; ona ne samo da se ˝gradi˝od jezika nego se ˝nadograđuje˝ na jezik.
Zato bez razumevanja prirode jezika nema ni razumevanja prirode književnosti;
književnost je uvek posebna jezička pojava.

13. Narodni jezik – Obuhvata reči i oblike živog govora ljudi određenih krajeva u
određeno doba. To je govor ljudi koji se služe svojim maternjim jezikom onako kako su
naučili u detinjstvu, u svom zavičaju, ne vodeći računa o pravilima koje ističu jezički
stručnjaci i normama kojih se drže ljudi od pera. Čak i da se zapiše, narodni jezik ne
postaje književni.

14. Književni jezik – Teži da uđe u opštu upotrebu, služe se biranim rečima i oblicima
koje jezikoslovci određuju kao normu. Postaje temelj pismenosti, zvanično sredstvo
opštenja, administracije, školstva jednog naroda. Razlikuje se od narodnog, razgovornog
jezika.

te ima tako i neku posredničku ulogu između dela i čitaoca. reč ili obrt preuzet iz stranog jezika (latinizmi. germanizmi. 18. Književna kritika bavi se prvenstveno ocenjivanjem književnih dela. 22. Dijalektizam – Reč ili izraz iz jezika neke uže govorne zajednice (od helenske reči koja znači narečje). Provincijalizam – Reči i oblici svojstveni govoru određenog kraja. snobovskih navika u govoru određenih slojeva. 21. Profesionalizam – Reči karakteristične za govor ljudi pojedinih zanimanja. Varvarizam – ili tuđica. Licentia poetica – (latinski princip) Pesnička sloboda u odnosu na čistotu književnog jezika ima plodonosnu ulogu.). tj.. Ona je tada neka vrsta književnosti o književnosti. Žargon – Izdvojenosti u jeziku kod različitih društvenih slojeva. 17. Bavi se takođe i upućivanjem u književne vrednosti. pogotovo vid ismevanja stranih i nastranih moda. Arhaizam – Reč ili oblik koji je bio u upotrebi pa je vremenom zastareo ili napušten.15. Osim toga nije i ne može biti neka jednostavna primena opštih zakonitosti (koje su utvrdile teorija i istorija književnosti) na pojedinačan slučaj (pojedino književno delo). 26. 27. Neologizam – ili kovanica. . turcizmi. Kritičar donosi sud čiji rezultat treba da bude ocena vrednosti. Književno delo može da bude pisano na dijalektu i da nosi mnoga obeležja ili primese lokalnih govora mimo standarda književnog jezika. 23. 16. pamflet). U književnom tekstu mogu biti sredstvo komike. 25. suprotno arhaizmu. Familijarizam – Izrazi koji se koriste u krugu porodice. 20. Kritika – Od helenske reči sudija. Književna kritika može biti i samostalna stvaralačka delatnost. može se shvatiti kao jedna književna vrsta pored ostalih. reči koje nisu postojale u jeziku nego ih pojedinci stvaraju. koji nisu našli mesto u književnom jeziku. Prava kritika treba da bude odmerena. Daje nekom novom delu preporuku ili mu osporava kvalitete i pruža o njemu osnovna obaveštenja (panegirik. Recenzija – Od latinskog glagola koji znači kritički pregledati. 19. ali je taj zadatak toliko složen i mnogostruko isprepleten sa svim onim čime se bavi nauka o književnosti. Narodna etimologija – Kada se nekoj iskvarenoj stranoj reči prida značenje koje odgovara nekoj domaćoj reči sličnog glasovnog sastava (okupacija-ukopacija). a ostalima su nepoznati. Jezik književnog dela – Između narodnog i književnog jezika. 24.

Dositejevo doba. epoha realizma. Istorija nacionalne književnosti – Uvid u književno stvaralaštvo jednog naroda. za razdeobe epoha uzimani su kulturni i stilski obrasci koji se istodobno jave u raznim umetnostima (epoha romantizma. Vukovo doba. kao merilo se najčešće uzimaju događaji iz opšte istorije. 30. 32. Čine je dela koja su svojom umetničkom vrednošću prekoračila etničke i političke granice između naroda i država i postala zajedničko blago celoga sveta. ˝Istorija književnosti književne proizvode smatra kao pojave. Ispitivač usmerava pažnju pre svega na granična područja. Obrađuje razvoj. S obzirom na područja koja su obuhvaćena u istoriji književnosti mogu se razlikovati istorija pojedine književnosti. od izvesnog pisca ili iz jednog razdoblja. Podrazumeva se ne prost zbir. 29. Tvorevine koje su nastale širom sveta i postale sveopšte kulturno dobro. nekada prema načelu jezičkog zajedništva. koji omogućuje odabiranje onih književnih spomenika što mogu da prkose vremenu i prolaznosti. Komparativna književnost – Prepletenost odnosa između pojedinih nacionalnih književnosti. Antologija – Na helenskom branje cveća. Predstavlja izbor onog najboljeg što je u nekoj oblasti književnosti ostvareno. Deli se na istoriju književnosti i teoriju književnosti. zabeleženih hronološkim. Istorija književnosti – Obraća pažnju na međusobne odnose određenog niza književnih dela. U svoj izbor unese ono što smatra najvažnijim. srodnim pojavama i tako ih protumači”(Ljubomir Nedić).. 31. Bibliografija u istoriji književnosti – To je spisak knjiga iz određene oblasti. Od pojma svetska književnost neodvojiv je princip vrednosti. promene u vremenu i osobenost neke nacionalne književnosti ili književnosti koju određuje neko drugo (npr. ostalo odbacuje. komparativna istorija književnosti i opšta istorija književnosti. Istorija pojedine knjževnosti najčešće se obrađuje prema načelu nacionalne pripadnosti. 34.. Nauka o književnosti – Razgranato i sistematsko pročavanje književnosti. na pojave koje prelaze okvire nacionalne književnosti i utiču na književnost drugih naroda. azbučnim ili nekim tematskim redosledom. jezičko) zajedništvo. 33. Sastavljač antologije je istovremeno i kritičar koji ocenjuje: ono što najviše vredi on svrstava u književnu oblast koju je izabrao da prikaže. Obraća se pažnja na spoljašnje prirodne i društvene faktore koji su uspostavljali književnu delatnost odnosno nastanak književnih dela. već integral svih nacionalnih književnosti. Svetska (opšta) književnost – Smatra se da je o njoj prvo govorio Gete. pa se za graničnike postavljaju razni politički događaji. Periodizacija – Izdvajanje pojedinih perioda u književnosti.28. a ponekad i prema načelima zajedničke tradicije ili zajedničkog života u nekoj višenacionalnoj ili višejezičnoj zajednici.. 35. traži da uhvati vezu njihovu sa drugim.) .

42. ili po nečem sličnih dela. ali nju ne zanima prvenstveno hronološki sled dela i istorijski razvoj pojedinih književnosti nego je prvenstveno zanima opšta zakonitost književnog oblikovanja i načini ostvarivanja književnih dela kao umetničkih tvorevina. vrsta. Estetiku zanima ono što je zajedničko u poeziji. a u toku srednjeg veka i kasnije. Ne zanima je opšta zakonitost književnog stvaralaštva. učenja o kompoziciji i učenja o figurama. U njenom temelju nalazio se ideal kultivisanog govora. Književna teorija – Uže značenje poetike. Učenje o tome kako valja dobro pisati odnosno govoriti stari su retoričari razradili na temelju učenja o književnim vrstama.) ili pak učenje o pesništvu kojim se rukovode pojedini književni pravci ili razdoblja (poetika humanizma i renesanse. poetika ekspresionizma. oblika i načina književnog izražavanja i opštih i posebnih osobina književnih dela kao umetničkih ostvarenja. arhitekturi. muzici. poetika radiodrame.). Izgrađena je kao filozofska disciplina na osnovu vekovnih razmišljanja o tome šta je lepo i ružno. književne teorije vezuju se za iskustva pojedinih razdoblja. veka. Retorika – Nastala u staroj Grčkoj kao učenje o govorništvu. Implicitna poetika – može da se utvrdi istraživanjem postupaka koje pesnik primenjuje. vajarstvu. filmu. veličanstveno i slični najopštiji pojmovi vezani za umetnost. zakonitosti razumevanja i vrednovanja književnih dela. tragično. 38. odnosno uverenje o tome da je veština dobrog govorenja i pisanja ne samo uslov nego i svrha književnog stvaralaštva. Često se naziva i poetikom. 40. sve do 18. o proznom izražavanju uopšte i o načelima kritičkog ocenjivanja pojedinih književnih dela. Ponekad se poetikom nazivaju i načini oblikovanja koji se odnose samo na neke književne vrste (poetika romana.) odnosno pojedini pisac. Eksplicitna poetika – iskazuju se književna načela u pojmovnom obliku. Teorija književnosti – Obrađuje pitanja prirode književnosti. upoznavanjem puteva koje je on u stvaralaštvu sledio. Za razliku od opšteg sistema kojom teorija književnosti želi obuhvatiti čitavu poznatu književnost. baletu. 41. 37. Estetika – Naziv nastao od helenske reči oset.36. Kao estetičke kategorije isticani su još uzvišeno. 39. razvijala se kao nauka koja je obuhvatala uz učenje o govorništvu i učenje o jeziku. Poetika – Samo deo savremene teorije književnosti (učenje o književnim vrstama npr. Posebno obrađuje istorijski razvoj pojedinih književnih rodova. Središnje mesto u njoj pripalo je pitanju ukusa koji o lepom i ružnom donosi sud. slikarstvu. npr. glumi. znače neka istorijsko određena teorijska uopštavanja o svrsi i zadacima književnosti te o odgovarajućim načinima književnog oblikovanja pojedinih vrsta. . komično. učenja o pojedinim stilovima. npr. nastoji da utvrdi opšta načela književnog oblikovanja i posebne zakone koji se odnose na oblikovanje pojedinih književnih vrsta. u njima se nastoji naknadno odrediti i izraziti neko književno iskustvo ili zacrtati određene pravce nekog budućeg razvoja. pravaca ili uže određenih književnih pojava. ljuško.

govor. prekrivaju u nekom rasporedu tek jedan deo stranice. a u nekim uže određeno.jezik. polaganje noge na tlo). a da ne mora imati nikakvu prirodnu vezu s tim podatkom ili pojavom. Prema latinskom mora-zadržavanje. 52. Stihove od proze najčešće razlikujemo na prvi pogled zbog načina pisanja. Lingvistika – Prema lat. Versifikacija – Prema lat. područje stilistike u nekim je slučajevima šire. Stilistika – Poseban deo teorije književnosti koji povezuje lingvistiku i teoriju književnosti. Ima poreklo u filozofskom razmatranju problematike porekla i postojanja jezika. S obzirom na postojanje mnogih pravaca u lingvistici i u nauci o književnosti. 45.koji se zove makron (prema grčkom makron. Semiotika (semiologija) – Nauka o znakovima i znakovnim sistemima kojom se sve češće razmatra problematika teorije književnosti. Stilistika nekad biva tako shvaćena da obuhvata gotovo celokupno problematsko područje teorije književnosti. 46. . 49. Opšta lingvistika razmatra jezik kao izraz duha pojedinog naroda. spuštanje. Može se shvatiti kao poseban deo stilistike koji se bavi proučavanjem načina na koji se oblikuju stihovi. 44. a proza se koristi uglavnom svim raspoloživim prostorom za pisanje. vrsta. ali najčešće nije shvaćena kao deo stilistike nego kao posebno područje teorije književnosti. jer se njena metoda proučavanja znakova i odnosa među znakovima i znakovnim sistemima pokazala izuzetno plodonosnom u analizama i objašnjavanjima svih pojava ljudske kulture. i na tome razvija široko zamišljeno proučavanje jezika kao specifične strukture koja služi prenošenju obaveštenja. stihovi. Mora – Dužina trajanja izgovora kratkog sloga. Teza – Kratki slog. Prema grčkom stikhos-red. za razliku od proze. lingua. 47. a beležio se znakom . Arza – Dugom slogu dato kasnije ime arza (prema grčkom arsis-dizanje). a pravilna izmena dugih i kratkih slogova bila je temelj ritmičke organizacije. Lingvistika je nauka koja razmatra jezik kao sredstvo sporazumevanja. 50. Kvantitativna versifikacija – Temelji se na činjenici da su se stihovi pevali ili govorili na takav način koji je omogućavao da se dosta tačno mogu razlikovati dugi i kratki slogovi. dugo). Semiotika se danas uglavnom razvija u pravcu analize znakova. Beležio se znakom breve (latinski: kratko) U. boravak. Dugi slog trajao je dvostruko duže od kratkog sloga. dok prema drugačijim mišljenjima ona treba da zahvata samo onaj deo teorijskog proučavanja književnosti koji se bavi jezikom književnog dela. Stih – Srećemo u književnosti.43. (prema grčkom thesis-postavljanje. trajanje. 51. odnosno u pravcu analize samog odnosa označavanja. znak znači nešto drugo nego što je on sam. Određena je kao merna jedinica. on preslikava neki podatak ili pojavu. dugi slog trajao je dve more. Znak – Ljudski proizvod kojim se može nešto označiti. 48. versus-stih. Izuzetno se brzo razvija.

daktil ( -UU )-u antičkoj. Stihovi se ne dele na stope nego na akcenatske mere (ili: akcenatske jedinice.). 57.metar – Stih od tri stope je trimetar.). spondej ( . što će reći broj nenaglašenih slogova.dvosložna metrička jedinica u kvantitativnoj. . od pet pentameter. To znači da je dužina stiha mogla varirati u rasponu između 12 i 17 slogova. 62. Silabička versifikacija – Silabički sistem verisifikacije javio se. Njime su ispevani klasični spevovi Helade i Rima. Slog – Pojedini glas ili skup glasova (među njima jedan slogotvoran – jezgro sloga – obično vokal) koji se u govoru oseća kao jedinstvena (u jednom dahu artikulirana) izgovorna celina. kvantitativnoj versifikaciji. odnosno takt. jamb ( U . Deseterac – Stih od deset slogova. Stih u kojem jedan slog nedostaje zove se katalektički. Granice između akcenatskih celina nastupaju u svakom govoru. Heksametar – Stih od 6 stopa. Stopa se sastojala od dva ili više slogova raspoređenih u nekim stalnim odnosima dugih i kratkih slogova.U ).metrička stopa iz kvantitativne (anticke) versifikacije koja se satoji od dva kratka i jednog dugog sloga. 54. koji mogu biti simetrični ili nesimetrični. najznamenitiji stih antičke poezije. može varirati. Kako u takvoj versifikaciji slog nema mere u samom sebi. pri čemu akcenatska mera. 56. Stopa – Osnovna ritmičko-melodijska jedinica. 58. Vrste stopa – Najvažnije su: trohej ( .) – u antičkoj metrici stopa koja sadrži dva duga sloga. ili: taktove). a stih u kojem je neki slog prekobrojan zove se hiperkatalektički. svi su slogovi načelno ravnopravni. Tri-/tetra-/penta. Čine ga pet daktila i jedan spondej. 60. od četiri tetrameter. Akcenatska celina – Svaka reč ili grupa reči koje imaju jedan akcenat. antičkoj silabičkoj verisifikaciji koja se sastoji od prvog kratkog i drugog dugog sloga.. 61. amfibrah ( U-U ). anapest ( UU . Akcenatska versifikacija – Akcenatski sistem versifikacije uzima u obzir isključivo broj i raspored neglasaka u stihu. a poslednji spondej trohejom. Cezura – Granica između reči koja se u svakom stihu javlja na istom mestu. trosložna stopa koja se sastoji od jednog dugog i dva kratka sloga. sa novijim jezicima. Najčešće jedna cezura deli stih na dva polustiha. u stihotvorstvu koje za meru ritma uzima broj slogova u stihu bez obzira na njihove dužine. označava raspon od početka jednog ritmičkog signala do početka drugog. pri čemu svaki daktil može biti zamenjen spondejom. 59. pirih( U U ) 55.53. a broj slogova u stihu.

devet i deset stihova. Stalna cezura nakon četvrtog sloga deli ga na dva dela. šest. 68. Epski deseterac – Određen je brojem stihova. Prebacivanje – Kada se u drugi stih prenosi samo jedna reč. Vrste rime – Bogata rima-Svako prostiranje podudarnosti još za neki glas ispred poslednjeg naglašenog samoglasnika Prema broju obuhvaćenih samoglasnika: Muška-sadrži jedan samoglasnik i suglasnike koji u rimovanoj reči slede (roj-poj) Ženska-sadrži dva samoglasnika (pita-skita) Srednja ili laktilska-sadrži 3 samoglasnika (belija-delija) Beli stih. oktava (osam stihova). Opkoračenje (anžambman) – Nastupa u stihu ako se početak i završetak misaone celine ne podudaraju sa početkom i krajem stiha. Rima (slik) – Za razliku od ostalih podudaranja glasovnih skupina. 70. ukrštena abab. 67. septima (sedam stihova). podrazumeva da se u rečima podudaraju svi glasovi počev od poslednjeg naglašenog samoglasnika.izostavljena rima Čista. Vrste strofe – (Strofa je metrička celina od više stihova) Najčešće su: distih (strofa od dva stiha). 64. a strofična je ako su stihovi podeljeni u neke veće grupe koje su međusobno razdeljene pre svega grafičkim oblikom. . Četvrti i deseti slog redovno su nenaglašeni. 71. a nešto su ređe strofe od pet. nezavisno od toga koje mesto zauzima. 69. 65. tercina. Lirski deseterac – Ima cezuru nakon petog sloga. obgrljena abba.63. proslavljena u Božanstvenoj komediji. katren (četiri stiha rima može biti parna aabb. Može biti oštrije (reže ili prenos-u sledeći stih se prenese samo završetak misaone celine) i blaže (kontrareže-misao se u stihu samo započne) m k. nagomilana aaaa ili isprekidana abcb). karakteriše ulančana rima prema obrascu aba bcb cdc). bez obzira na to da li je pesma strofična.ako se samoglasnici podudaraju i po vrsti akcenta Nečista-ukoliko to nije slučaj (danak-sastanak) Krnja-ako se ne podudaraju svi glasovi koji slede za naglašenim slogom (traga- glasa) Tautološka-ponovljena reč (brat je brat) Gramatička-upotrebom istih nastavaka (plivajući-pevajući) Unutrašnja rima (leoninski stih)-dolazi na krajevima polustihova. Stihička i strofična pesma – Stihična je kada se sastoji samo od stihova koji se ređaju jedan iza drugoga.ku zavisnosti od mesta u stihu gde se nalaze. tercet (tri stiha. 66. koji zajedno čine redovno neku završenu celinu te se stih ne može završiti rečima koje ne bi mogle biti na kraju rečenice. Refren – Kada se stih ponavlja.

Stihovi ovog tipa ne primenjuju druga metrička sredstva osim pauza koje ih međusobno dele. ni simetrično raspoređene rime. Ostvaruje ritam mimo svih sistema versifikacije. veka sastavljena od jedanaesteraca. dok za tercete postoji više uobičajenih kombinacija. ili nekom drugom stihu. 80. Akrostih – Pesma u kojoj početna slova stihova čitana odozgo prema dole daju neku reč. Rimuje se prvi i treći stih. Stanca (Ottava rima) – Tipična strofa italijanskog epa 15. zauzeo ravnopravno mesto uz vezani stih. Ovde nema ni stalnog broja akcenata. Petrarkin sonet – Osnovni oblik sastavljen od dva katrena i dva terceta. Slobodni stih (vers libre) – Kao rezultat otpora stegama metrike. 79. 82.. Raspored rima je abba abba u katrenima. Tercina (terza rima) – Trostih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca s karakterističnim rasporedom rima. Sonet magistrale – Taj petnaesti sonet naziva se majstorski sonet ili magistrale. Eufoniju u načelu. koji se sastoji od 14 stihova u jedanaestercu. njihova harmoničnost i kontrasti. s rasporedom rima abababcc. a najizrazitije izbija na području stiha. a drugi stih se zatim rimuje s prvim stihom iduće strofe. Na kraju pesme. pogotovo vokala. a petnaesti je napravljen od početnih stihova prvih četrnaest soneta. Sonetni venac – Naziv ciklusa od petnaest soneta u kojem se uvek poslednji stih jednog soneta ponavlja kao prvi stih sledećeg. Sonetto). 77. poznat i popularan stalni pesnički oblik. s najčešćim rasporedom rima abab cdcd efef gg. To područje ispituje teorija stiha poznata najpre kao metrika. ali se teži hvatanju svih ličnih treptaja i sugerisanju neponovljivih poruka. pevanja). Drugačije se naziva Shakespeareovim sonetom. sa rasporedom rima koji je vremenom varirao (ital. Sonet – Izrazito složen. ili od jedne strofe od osam i druge od šest stihova. Ritam – U govoru i pesništvu nastupa tamo gde ima periodičnog ponavljanja glasovnih jedinica. dolazi jedan samostalan stih kako bi se završilo rimovanje (aba bcb. 81. i 16. mnm n). a ponekad njegova prva slova čine akrostih koji kazuje ime osobe kojoj je sonet posvećen.72. 74. 75. . Eufonija – Glasove koji skladno zvuče odlikuje eufonija ili milozvučnost. jampskom pentametru. 76. pri čemu je jedino važno da se u tercete ne prenose rime iz katrena i da oni budu nekako međusobno povezani rimama. češće jampski intoniranih. Elizabetanski sonet – U engleskoj književnosti razvio se poseban oblik soneta od tri katrena i jednog dvostiha. stvaraju ponavaljanja istih glasova. 78. blagoglasje. ili neke veće celine u pesmi (npr. 73.

Anadiploza – Prema grčkom anadiplosis. Zapravo je ujedinjenje anafore i epifore. sjedinjenje. 87. označava ponavljanje iste reči bez obzira na mesto gde ono nastupa. Simploka – Prema grčkom symploke. 92. ako se drukčijim rečima iznese ista misao (sinonima-sinonimija). Figure – Od latinske reči koja znači lik. na ono što čini tijelo reči a ne njeno značenje. Širi je pojam od paralelizma. oponašanje određenih zvukova ili šumova u prirodi. spletanje. Figure izgovora (dikcije) – Glasovna ponavljanja ih obrazuju. posebno u stihovima. tj. Epifora – Prema grčkom epiphora što znači dodatak. Nastaje ponavljanjem istih samoglasnika radi postizanja određenog zvukovnog ugođaja ili glasovnih efekata. slično. ili pak ponavljanje istih suglasnika ili slogova na početku više reči. ali njihov smisao je da pokažu neobičnost izraza. Paralelizam – Označava ponavljanje gde ne igraju ulogu iste reči. 90. Ponavljaju se reči na kraju stihova. 95. Tautologija – Od helenske reči što znači govorenje istog. ponavljanje. 89. Može se javiti i bez ponovljenih reči i konstrukcija. Često je povezana sa asonancom. 88. 93. obično veznik ˝i˝. ili na neki način simetrično sklopljene rečenice. Aliteracija – Označava ponavljanje istih suglasnika ili glasovnih grupa u rečenicama odnosno stihovima. Jedna ili više reči s kraja stiha ponavlja se na početku sledećeg stiha. . ponavljanje i na početku i na kraju stihova. Asonanca – Lat. tj. 84. aliteracija i sl. i tako omogućuju da jezični izraz dobija na intenzitetu. već isto. obogaćujući smislene sadržaje rečenog i posebnim emocionalnim utiscima. Assonare što znači zvučati u skladu. Predstavlja ponavljanje reči na početku stihova. upletanje. Uvek je izraz originalnosti i stvaralački čin. ili pak određeni tipovi ponavljanja čitavih reči. prilika. 86. 91. Onomatopeja – Označava „slikanje“ zvučnih pojava pomoću glasova.83. Nastaje kao odstupanje od uobičajenog načina govora. Nastaje kada između svih članova nabrajanja dođe veznik. posebno u stihovima. ispunjavajući ulogu koja se u govoru bez tog odstupanja ne bi mogla izvesti. Figure jesu sheme. Sporadično (postoji i sistematski) se mogu javljati milozvučna ponavljanja u vidu asonanci. Polisindet – Od helenske reči što znači višestruko vezano. Tako ponavljanje određenih glasova ili grupe srodnih glasova. usmeravaju pažnju na sam jezik. Glasovima se oponašaju zvuci iz prirode. Tako svaki nabrojani član biva jače istaknut. 85. udvostručenje. Anafora – Prema grčkom anaphord što znači nanošenje.

. Apostrofa – Od helenske reči znači otklanjanje. obrne se to) 101. Gradacija – Od latinske reči što znači stepen. nedostatak. Metafora – Od grčkog preko i nosim. pa je umesto reči iskazana zamena (društveni talog ili ološ) 108. Od lazinske reči koja znači razgovor sa samim sobom. (npr. 97. Reči sa prenesenim značenjem. Dobija se utisak da nabrajanje nije završeno. Elipsa – Prema grčkom elieipsis.) 104. Probija se sintaksička konstrukcija i rečenica se nastavlja neispravno u odnosu na vlastiti početak. Izražavanje opadanja vrednosti. Inverzija – Od latinske reči koja označava obrtanje. Kiša! –znamo da pada kiša) 102. Predstavlja svaku promenu reda reči uobičajenog za određeni jezik. 105. Asindet – Od helenske reči što znači nepovezano. Metonimija – Od grčke reči što znači zamena imena. pa POM. Antiklimaks – Naziv za gradaciju čiji su članovi razmešteni od jačih ka slabijima. Nastaje prilikom nabrajanja ako se izostavi ona jedna sveza koja bi se normalno upotrebila ispred poslednjeg člana. Nastaje kada se iz rečenične celine izostavljaju pojedine reči na takav način da se smisao celine ipak može razabrati. Pitanje je prividno a odgovor se pretpostavlja kao dovoljno očigledan. (Zografe. Označava takvo dodavanje jedinica nabrajanja u istom smeru da jedna nadmašuje drugu. Skraćeno poređenje ili kada reč umesto prvobitnog značenja dobija drugo. 107. ali nije iskazano da je neka stvar poređena sa drugom. lav- hrabar čovek). ali mu svrha nije dobijanje odgovora. ali kao izabrano sredstvo doprinosi upečatljivosti iskaza. izostavljanje. Figure reči (tropi) – Nastaju promenom značenja osnovnih reči (lav-životinja.96. 106. Eliptički način izražavanja primjenjuje se i u svakodnevnom govoru zbog sasvim praktičnih razloga. Retorsko pitanje – Iskaz u obliku pitanja. Najoštrije zaseca rečenični tok. Kad se javi kao greška grubo ometa razumevanje poruke. (npr. 98. 103. Predstavlja prividno obraćanje. jer je govornik u svom duhu uporedio dva predmeta. Anakolut – Od helenske reči koja znači bez onoga što sladi. Kada se jedan pojam zamenjuje drugim koji sa onim prvim u svom smislu stoji u bližoj vezi. Solilokvijum – Kada govornik postavlja pitanja i odmah sam na njih odgovara. Treba prvo subj. Klimaks – Naziv za gradaciju čiji se članovi ređaju od slabijih ka jačima.. Najpoznatija stilska figura. 100. 99.

112. Parabola – Najmanje skriveno značenje alegorije je u paraboli. 115. Simbol – Reč ili skup reči koje označavaju konkretan predmet koji upućuje na određeni apstraktni pojam. drugi i govorim. Atribut.. Nemam ni dinara). 121. 122. Podvrsta je metonimije u kojoj se deo uzima za celinu. Posebna vrsta antiteze odnosno paradoksa u kojem se spajanjem protivrečnih pojmova stvara novi pojam. 110. životinjama i biljkama daju se ljudske osobine. prirodnim pojavama. određen broj umesto neodređene količine i obratno (npr. Sinestezija – Helenski saoset. 116. Oksimoron – Grč. Upotreba reči u prenesenom smislu s tim što se prava smisao otkriva tek ako određene pesničke slike u celini zamenimo pojmovima. bez obzira na konkretnu situaciju u književnom delu.zasniva na alegoriji. a to je poučna priča za narod. 118. nekim blažim izrazima (npr. 120. Amblemi su stalni simboli. . Osamostaljena. ustanovivši tako na šta se one zapravo odnose. 111. 113. Zagonetka – Najskrivenija alegorija. a označava zamenjivanje nekih reči koje se smatraju zbog bilo kog razloga opasnim ili nepristojnim. opora boja. 114. davanje konkretnom predmetu šire značenje. oštar i lud. Tako se čitava jedna književna vrsta –basna. 119. Veseo umesto pijan. dodatak imenici koju bliže objašnjava. Homonimi – Reči koje različito znače. Personifikacija – Od latinskih reči koji znače osoba i činiti. Stalni epitet – Pridaje se određenim predmetima ili osobama uvek. Može se takođe shvatiti kao podvrsta metonimije. a slično glase (najčešće su to izvedenice iz istog korena). Nastaje kada se nešto sa nečim poredi na temelju nekih zajedničkih osobina koje obično nisu neposredno uočljive. Paronim – Reči koji različito znače. Alegorija – Grč. jednina umesto množine.109. stena – postojanost. označavanje zle stvari blažom rečju. Eufemizam – Od grčkog što znači ublažavanje. izreka mudra ludost. Npr. Kao stilski postupak donosi vezivanje osobine koja se opaža jednim čulom za pojavu koja se opaža drugim čulom ili uopšte nije pristupačna čulnim utiscima: meki glas. apstraktnim predmetima. zelena zavist. Epitet – Pridev ili prilog koji stoji uz glavnu reč i opisuje je da bi se upotpunio doživljaj dela.. Sinegdoha – Od grčke reči zajedno i uzimam. Poređenje (komparacija) – Lat. Stvarima. hrast – dugovečnost.). upoređivanje. a isto glase. 117. produžena metafora koja čini samostalnu sliku.

šala. Sučeljavanje neskladnih oblika (nakazno se meša sa lepim. suprotstavljanje. Slično parodiji.Ne vidi se prst pred okom) 124. (npr. Znam da ništa ne znam) U pesništvu često je sredstvo izazivanja neuobičajenih asocijativnih tokova. opisni iskaz. glagol preobući. 123. Ironija – Hel.). 131. a zapravo radi otklanjanja tuđih zabluda. pobija se) i najzad se pruža tačno obaveštenje. Ima najstariji poznat obrazac u postavljanju pitanja tobož iz neznanja. suprotnost. bilo tako što neku temu sasvim trivijalnu izlaže podignutim tonom. protivpesma. (npr. parodija njegove izrazite crte ili piščev manir pojača ili dovede do karikature.. Umesto potpuna pomrčina. odnosno suprotnosti. 127. Žuti žutuju a crveni putuju) 126. Perifraza – Hel. 129. Nastaje kada se za iskazivanje nečega što se može označiti jednom rečju ili samo nekoliko rečima. Ironično preuzima elemente postojećeg spisa ili cele vrste književnih napisa. koja ne izaziva komična. antiteza je u tom smislu jedan od temeljnih oblika izražajnosti jezika. 130. neki književni tekst ili neku tradiciju izlaže podsmehu. zatim se daje negativan odgovor (ako je umesto pitanja bila tvrdnja. Donosi igru smeha bilo tako što neku uzvišenu temu obrađuje na komičan način. Retorika je ironiju objašnjavala i kao figuru reči i kao figuru misli (prav kao uže u vreći). Figura u kojoj se izriče neka misao naizgled suprotna opštem mišljenju. 132. posebna je vrsta poredbe koja se zasniva na opreci. Burleska – Ital. već zastrašujuća osećanja. jer upravo uzajamnim odnosima suprotstavljanja pojedine reči dobijaju određena značenja. Parodija – Hel. Travestija – Ital. Obično se javlja u pesmi kao uvod. upotrebi veći broj reči. Paradoks – Grč. Zadržavajući spoljašnju stranu neko ozbiljnog teksta. neočekivano. (npr. Antiteza – Grč. Igra rečima (kalambur) – Nastaje dovođenjem u vezu reči koje su po svojoj glasovnoj podlozi bliske ili se tako prekroje da njihovi glasovi iznenada uspostave bliskost. đavo ima rogove. Slovenska antiteza – Vid poređenja koji se izvodi postupno: prvo se postavlja pitanje da li je nešto što se priviđa istinito (ili se to odmah kao neistinito saopšti). . Na oprekama se temelji čitav jezični sistem. Groteska – Karikaturno-fantastična i iskrivljena slika stvarnosti. 125. ali to čini više zaodevajući ozbiljnu sadržinu u neprimeren oblik. 128. pretvaranje.

glavni obris svake izmišljene istorije koja ocrtava književnim delom dočaranu radnju. . Tema – Hel. 144. kao dovođenje u vezu sadašnje situacije sa nekom ranijom iz istorije ili iz književnosti. ispušta sve ostalo. Parafraza – Prepričavanje fabule koja usmerava pažnju na glavni tok zbivanja. fabula u njemu predstavlja onaj sastojak koji se može prepričati. Digresija – Udaljavanje od teme. Preostaje samo ono značenje koje nepostojanje značenja. prisećanja. u simboličkom kazivanju igra važnu ulogu. 145. subjekat. Tu biva isturen izvestan smisao besmisla. Ukoliko se neka radnja u delu uopšte ocrtava. Izdvojeno označava pobudu. 136. nosi u sebi. 146. 141.133. Aluzijom se nešto nagoveštava. Siže – Fran. sada primenjiv. Umesto preuveličavanja. uzgredno. 143. na paradoksalan način. Fabula – Basna. Označava iskaz putem zaobilaznog podsećanja na nešto dovoljno poznato. ublažavanje. Kada se ne pruža sama fabula književnog dela nego tek način na koji je ona uobličena. podsticaj pesnika za stvaranje pesme. Arhetip – Iskonske predstave sačuvane u kolektivnom iskustvu (jedan od tipičnih motiva u književnosti). 139. ono što je izneseno. Za umetničku osobenost jednog dela nije od presudne važnosti njegova fabula. smerati. 142. predmet. 134. Opis – Deskripcija. Ideja – Ideja alegoričnog dela obuhvata njegovo značenje u pojmovnom obliku. ovde služe da se dozove u sećanje određeni primer. Ideja basne je obično neka moralna pouka. Motiv – Novolat. Aluzija – Lat. podsticaj. Element reminiscencije. Hiperbola – Preuveličavanje osobina predmeta ili intenziteta radnje. Upotrebi se. Litota – Grč. 135. ona umanjuje odnosno ublažava. reč koja znači pobuda. (npr. Insinuacija se obično prima kao podmetanje iz pakosti. Insinuacija – Kad aluzija nosi neku kritičku opasku ili optužbu. Označava krug stvarnosti u kojoj je reč. nišaniti. nego tek njena uobličenost. Apsurd – Apsurdno u književnosti proističe iz načina kazivanja koje nije ni drugoznačno ni višeznačno. Otišli ste malo predaleko) 138. jer pravi izraz zamenjuje slabijim i to negativnim i suprotnim. 137. ali ni jednoznačno u običnom smislu. 140. umanjivanje. otprilike isto kao što znači podsticaj slikara da nešto baci na platno. makar bila i najbolje ocrtana. Figura suprotna hiperboli.

. Topos – Hel. obrazovan od književnih dela van kruga pesništva (ovaj poslednji nije ustaljen). kao i u tome kako se shvata što je svrha i temeljna funkcija književnosti. Odlike usmene književnosti – 1. (dr. lirika i drama. ali se usmena književnost zadržava i razvija i u pojedinim sredinama odnosno zajednicama gde je pismenost ređa nego u drugim sredinama. zadatka i značenja knjige. 153.147. renesansa. Književne vrste – Skupine književnih dela sa nekim osobinama koje se u drugim delima ne javljaju. a dodaje im se i četvrti. Književni rodovi – Obuhvataju najširi skup književnih dela sa zajedničkom bitnom osobinom. peva ili recituje. Pravac – Označava tip književne proizvodnje u nekom vremenu. zadatak i značenje onog što se isključivo pripoveda. književnost namenjena isključivo slušanju mora uvažiti posledice za razumevanje koje proizlaze iz pretežno jednokratnog slušanja i 3. Razdoblje – Kraći vremenski period. epika. Usmena književnost – Prenosi se i razvija u sredinama koje ne poznaju pismo ili se pismom zbog bilo kakvih razloga ne služe radi prenošenja književnih dela. Tri roda. Antika. barok. srednji vek. odsutnost pisma kojim se zapisuje jednom stvoreno književno delo se prirodno odražava čak i na sam pojam onog što će vredeti kao književno delo. Stilska formacija – Naziv kojim se želi naglasiti kako su upravo i jedino stilske osobine književnih dela presudne za određivanje većih vremenskih razdoblja. 156. 2. klasicizam. naziv je pokret) 157. realizam i modernizam. Prethodi pisanoj književnosti. 154. književni lik neku ljudsku crtu naznači. 150. romantizam. 148. 149. Period – Uglavnom isto što i razdoblje. mesto. Lik – U simboličkom kazivanju objedinjuje u sebi crte nekog tipa ljudi i crte pojedinaca. Unapred izgrađeni šablon koji se može zgodno upotrebiti kad god zatreba predočiti odgovarajuću situaciju ili slično stanje. 152. Čak i kad je reč o kakvoj fantastičnog spodobi. 155. Književna epoha – Duže vremensko razdoblje u kojem postoji okvirna relativna stabilnost u načinu kako se književna dela pišu i razumevaju. 151. u određenoj društvenoj sredini drugačije je od uloge. uloga. prepoznatljiv po prihvatanju nekih opštih zamisli o svrsi književne delatnosti i o književnim postupcima koji se smatraju bitnim za oblikovanje umetnički vrednih književnih dela.

da bi se u poznijim književnostima posvetila tuzi i seti. Idila – Obrada sentimentalnih motiva iz života pastira. Oda – Svečane pesme namenjene slavljenju određene ličnosti ili pojave. potom kratka pesma sa satiričnom žaokom. njegovih misli i raspoloženja. Prizori sa sela ili iz prirode sa nostalgijom gradskog čoveka. sa čestom upotrebom refrena. Ditiramb – Pesma je u kojoj se naglašeno iznosi oduševljenje i radost. Bilo je obeleženo žestinom i ličnijim tonom. ne čuva spomen na pesnika koji ju je stvorio i nije obeležena njegovom individualnošću. (tri glavne vrste: elegija. Ekloga – Isto što i idila. 169. 161.. Anakreontika – Duhovite opaske na ljubavne i vinske teme. 171. pesma u kojoj se slave tzv. Epinikija – U čast pobednika na olimpijskim takmičenjima i druge pohvalne pesme. Melika – Ili lirika u užem smislu. Nastala je u Grčkoj kao pesma u slavu boga Dionisa. Jednostavna po obliku. Epigram – Najpre lirska minijatura.158. Poezija je vrsta književno-umetničkog izražavanja i plod je iznošenja pesnikove unutrašnjosti. Oblikovana u distisima utvrđenog metra. nezavisno od pesnikovog ˝ja˝. praćene frulom.) . korišćenog naročito u rugalačkim pesmama. 159. jamb i melika) 162. Jampsko pesništvo – potiče od folklornog stiha u jampskom metru. Nosi crte mentaliteta one zajednice koja ju je prihvatila i prenosila kroz decenije i vekove. 173. Lirika – Naziv za književni rod u stihu i prozi (pesma u prozi). Elegija – Potiče od folklorne tužbalice. Himna – Peva se u čast bogovima. dodajući joj i oduzimajući stalno ponešto. 172. 164. 165. 168. Epitaf – Natpis na grobu ili zavetnom daru. 166. Umetnička lirska pesma – Nadovezuje se na dostignuća anonimnih tvoraca narodnih popevki. 167. (Trubaduri. pevana je uz liru solo ili horski. Narodne lirske pesme – Deo usmenog stvaralaštva. obično bez rima i bez strofa. 160. Lirski subjekat – Lirsko ˝ja˝. Kancona – Ljubavna pesma. 174. bila je usmerena pouci. 170. životne radosti tonom koji je podignut do zanosa. 163.

Svako epsko delo može se podeliti na pojedine relativno samostalne delove. 176. Unutrašnji monolog – Teži da dočara lanac svih onih asocijacija što se nekontrolisano nadovezuju jedna na drugu. ili su označeni samo brojkama. ali za razliku od proznog teksta ima ritmičnost. a potom ep. Pripovedanje – Označava nizanje motiva prema načelu onoga što je dalje bilo. 181. Pisana je u osmercima. 183. 187. Pesma u prozi – Nije pesma u stihovima. Takvi su delovi ponekad označeni zasebnim imenima. Pripovedač – Obraća se slušaocima odnosno čitaocima. Karakteristike epske poezije – Pripovedanje. Ciklus pesama – Lirska pesma koja kao zasebna celina ulazi u sastav veće umetničke celine. . naziv divan) 179. (Dr. 188. Dijaloška pesma – U njima se čuju naizmenično dva glasa ili glasovi više subjekata. obimno delo u heksametru znano kao epopeja. Romansa – Ime je dobila po tome što je pevana na narodnom. opisivanje i izricanje misli. ˝romanskom˝. Upravni govor – Sam govor junaka. a načelno se uvek mogu izdvojiti iz celine po smislu. Kasnije predstavlja pripovedne pesme starinskog karaktera. nezavisno od vrste stiha i strofe u kojima se javljaju. prvenstveno je opevala junačke podvige.175. 184. govor. 182. Kompoziciju epskog dela pri tome ne možemo razmatrati samo kao raspored i vezu pojedinih motiva. Pod samim pojmom obuhvaćena je svekolika umetnost pripovedanja ili naracije. nego kao raspored pojedinih većih delova unutar celine epskog dela. kasnije romantične dogodovštine. Balada – Od glagola plesati. nego deluje kao prozni tekst. Epika – Helenska reč koja prvobitno znači reč. Lirsko ˝ja˝ u monološkoj pesmi progovara u ime neke istorijske osobe ili u ime nekog tipa ljudi. jeziku. Isprva je označavala ljubavnu pesmu koja se pevala uz igru. Kompozicija epike – Epska tehnika ogleda se u posebnoj kompoziciji koja zahteva dužinu. 178. 180. Obeležena je maštovitim izražavanjem romantične čežnje. 177. kao što je to bilo u lirici. Monološka pesma – Ovde je svojstveno pesnikovo nastupanje u ulozi drugog lica. brojnost. 185. tj. priča. Neupravni govor – Govorenje ˝Janka ili Marka˝ i tuđe reče. bogatstvo i raznovrsnost motiva što sadrži svako epsko delo. 186.

pesnik se služi usporavanjem odnosno zadržavanjem radnje (retardacijom). Poema – Kao književna vrsta romantičarskog porekla pripada epskom krilu lirike.. 194. Epske pesme obrađuju redovno neki pojedini događaj. 191. ali njihova epska tehnika. 195. . kaže. 196. sredine i završetka. drugim rečima. Legenda – Sage. Veća tematski zaokružena digresija. patuljaka i džinova. umetak. odnosno grupa tematski i oblikovno neobično srodnih epskih pesama. dolazak. Epizoda – Grč.. posebno iz porodičnog života. što doprinosi njihovom unutrašnjem jedinstvu. odnosno priča se najčešće celokupna sudbina porodice koja služi kao primer porodičnog života u sklopu života naroda. Saga ima više vrsta. ali im je oslonac u istoriji i geografiji određeniji nego u slučaju mitova. utemeljenje države. npr. to su priče u čiju se istinost veruje. Naprotiv. I kada je bez fabule svojom dužinom napušta važno obeležje lirske pesme. zahvalnih životinja i ala sedmoglavih. kako je završetak zbivanja već unapred poznat publici. Njihovi tvorci su nepoznati. Hagiografija – Spisi o životu svetaca. 198. skaske ili predanja u užem smislu. junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica. Epopeja – Veliki epovi sa početka epske tradicije raznih naroda povezuju široku građu koja im daje karakter sveobuhvatnog prikaza epohe. a da se pri tome sačuva njena sopstvena celovitost početka. Retardacija – Zbivanje koje opisuje epsko delo ne razvija se ubrzano u pravcu raspleta. ep je opširno pripovedanje u stihu o značajnim događajima s mnogo pojedinosti. a ne celokupno sudbonosno zbivanje za život naroda u celini. putovanja i otkrića opšte važnosti. ali su ipak usredsređeni na sudbinu izabranog junaka. Takođe postoji i element natprirodnog. Epska pesma – Obimom je manja od epa.. pridolazak.189. pokazuje kako između epopeje i pojedinih epskih pesama. Ep – Grč. priča. 197. (epopeja) 192. Saga – U nordijskim jezicima označava nešto rečeno. U sagi se iznosi neki događaj sačuvan usmenom predajom. 190. takva digresija koja se može izdvojiti iz celine dela. nema bitnih razlika 193. ali ciklusi usmenih epskih pesama imaju često za književnost pojedinog naroda ne manju važnost nego što je imaju epovi. Bajka – Natprirodna dešavanja. Spev koji pripoveda u kontinuiranom narativu život i dela herojske ili mitološke osobe ili grupe osoba. a ipak u načinu izlaganja nosi ličan ton i nešto od lirske atmosfere. i tematika koja ih povezuje s epovima. Svojevrsni je oblik skandinavske priče o nekom događaju. sage o kraljevima. reč. sudbine izuzetno važnih ljudi. Islandske sage. sage o starim vremenima. On može zahvatiti celokupan život nekog naroda posebno u prikazu događaja koji su za njega sudbinski važni kao što su ratovi.

Prema podeli na književne rodove spada u epiku. ona počiva na emotivno obojenom razmišljanju. Objedinjuje razvodnjenost dela. 211. poznate iz istorije ili javnog života. ne u novelama. Publicistika – Književna dela kod kojih je nastanak i razvoj vezan za sve veću ulogu novina u javnom i kulturnom životu. neizdato. 208. posebnog lika probisveta. Pikarski roman – Opisuju se doživljaja picara. Označava pričanja o nečem neobičnom. 210. tačnije ubraja se kao književna vrsta u epsku poeziju i prozu. 212. To je sažeta priča o kakvoj zgodi koja može da nasmeje. 207. 204. Posebna tehnika unutrašnjeg monologa se koristi kako bi se pokazala prava sadržina junakove svesti sasvim onako kako se junaku ukazuje. Biografija – Životopis određene ličnosti. Anegdota – Hel. Uglavnom se koristi u romanima. Pripada usmenoj književnosti. 205. meditaciji. 209. u staroj srpskoj književnossti poznat kao žitije. Roman – Dugačak pripovedni tekst napisan u prozi. Ciklički roman – Više romana međusobno povezanih na taj način što se u njima pojavljuju isti likovi ili nastavljaju iste fabule. Roman toka svesti – Moderan psihološki roman koji uklanja pripovedačev lik.199. 202. 203. izvorno i trenutno. Umetnuta priča – Ima neku sopstvenu egzistenciju nezavisno od romana. Viteški roman – Srednjovekovni romani u kojima su se opisivali doživljaji vitezova. Formalne osobenosti romana je teško precizno definisati. obimna narativna forma. Esej – Ili ogled. znači pretresanje kakvog pitanja. Crtica – Kratka proza opisnog karaktera. vlastiti ugao posmatranja. ali je u načelu u pitanju složena. 213. 200. no u središtu ima izvestan istup neke ličnosti. 201. 206. ima važan udeo. kako u pogledu količine teksta. Između apstraktnog razmišljanja i emotivnih izliva esejistika traži srednji put. Novela – Ital. Pripovetka – Širi pojam od novele. samo što je novela obuzeta motivima iz svakodnevnog života. novost. mada tome ne mora težiti. Kratka priča – Pripovetke koje su podešene za čitanje u jednom dahu. Poenta novele je afirmacija nečeg. Sadrži samo osnovne podatke o čovekovom životu i radu. . tako i u pogledu opsega zbivanja koje opisuje. Okvirna priča – Povezuje čitav skup novela koje se pojavljuju. pri čemu lični pristup.

Epistola – Hel. Lišen svakog odstojanja od dana zbivanja u kojima njegov pisac sudeluje kao učesnik ili kao svedok. dojmova i razmišljanja o svemu onom što putopisca zaokuplja tokom putovanja. osećanje. adresovan određenoj osobi. 219. Monolog – Govor za sebe. Rodoslov – Posvećen obično članovima dinastije. Pismo prenosi određenu poruku. Radnja se izvodi kad se čovekovo htenje i uslovi spoljašnjeg sveta ukrste. 216. Po prirodi stvari. Neretko se tako putopis približava eseju ili pak romanu u kojem je fabula organizovana kao sled događaja koji se zbivaju tokom putovanja nekog lika ili skupine likova. Memoar – Vlastite uspomene. 224. Autobiografija – Biografski spis autora koji piše o sebi. poslanica. Književno delo koje uglavnom služi javnom izvođenju u pozorištu. ali i namenjen širem krugu čitalaca. Bila je u antici kraći spis. Radnja – Delovanje subjekta u okolnom svetu. 221. 223. 225. Replika – Izmenjuju se između govornika. 220. 215. Letopis – Isto što i anali. Putopis .Može biti naprosto doprinos geografiji ili etnografiji. Njegov ugao viđenja je više ili manje subjektivan. ali on predstavlja takođe posebnu književnu vrstu u kojoj je putovanje i opis proputovanih predela ili zemalja povod za šire umetničko oblikovanje zapažanja. . 227. Dnevnik – Neka vrsta autobiografije pisane iz dana u dan. Dijalog – Lica vode razgovor udvoje. pozdrav pošiljaoca prostorno udaljenom primaocu. 222.214. 228. lična prisećanja kraćeg ili dužeg perioda minulog života. Hronika – Prikazuju se događaji iz određenog razdoblja prema njihovom sledu u vremenu. Drama – Književni rod naporedan lirici i epici. Polilog – Razgovor sa više učesnika. uskraćeno mu je da svoj predmet obuhvati do kraja. ali mu je slobodno da početke obradi na osnovu podataka iz druge ruke. Označava napetost neke životne situacije. obično u stihu. Anali – Istoriografska proza gde se važniji događaji beleže po godinama. 218. dnevnik ima znatniju dokumentarnu vrednost. 217. 226.

nekako istovremeno sa njom. 231. Antagonist – Protivnik protagoniste. 236. 242. 248. Trilogija – Tri tragedije koje obrazuju celinu. Zaplet – Donosi neki sukob i napetost. 230. vrsta glume bez reči odomaćena na Siciliji. Pojava – Kada nastupi nova situacija. 243. između zagrada. 245. 241. 246. pobuđujući sažaljenje i strah. Tragedija – Ime dobila od reči pesma i jarac. a između njih bi bila odigrana kratka satirska igra. Mirakuli – Prikazivali su živote svetaca uključujući i njihova čudotvorstva. 247. Misterije – Razvile su se iz liturgije. Kulminacija – Napetost koja raste. kao božićne. 240. Protagonista – Nosilac radnje. trilogiju. Mim – Prethodnica komediji. (značenje-gomila bekrija koji u ophodu pevaju šaljive pesme) 244. odmori. 239. 238. Epilog – Završni govor. 234. Ekspozicija – Uvodi publiku u situaciju. Peripetija – Preokret. junak tragedije redovno strada.229. Rasplet – Njime se drama završava. 233. Prolog – Uvodni govor. . U sukobu zbog viših načela. uskršnje i slične predstave. Scena – Obično se smenjuje u trenutku kada pozornica počne da prikazuje drugo mesto. Komedija – Kao dramska vrsta začeta je u živom kontrastu prema tragediji. 235. Iznosi ljudsku nesreću. Čin – Raščlanjavanje predstave. Satirska igra – Na atinskoj pozornici tragičari su nastupali svaki sa po tri tragedije koje obrazuju celinu. 232. 237. Didaskalije – Uputstva autorovog glasa u dramskom tekstu štampana drukčijim slogom.

Sinopsis – Autor scenarija je pisac dijaloga. 255. Tragikomedija – Mešanje tragičnih i komičnih elemenata i njihovo kontrastiranje. tj. 252. Jačanjem muzičkog momenta ona ustupa mesto operi. Lakrdija – Komika nižeg reda. obeležena sentimentalnim sižeom i trijumfom vrline. 253. a prikazivano mesto jedno jedino. . Moralitet – Težili su životnoj pouci putem prikladno izmišljenih fabula sa personifikovanim vrlinama i porocima. obično već prethodno skiciranu u kratkom sinopsisu. jedinstvo vremena i jedinstvo mesta. kao svojim junacima. opereti i muzičkoj drami. Farsa – Komika nižeg reda. Da radnja čini čvrsto povezanu celinu. da prikazivano vreme bude kratko. 256.249. 254. 250. Melodrama – Drama u kojoj je bitna melodija. 251. Tri jedinstva radnje – Jedinstvo radnje. kojima ocrtava radnju. opisa i svih naznaka. Libreto – Književni sastojak melodramatičnih komada.