You are on page 1of 16

др Ђорђе Ђекић

Филозофски факултет Ниш
ма Милош Павловић
ОШ „Јован Јовановић Змај“
Алексиначки Рудник

Зашто је ослепљен и прогнан Стефан Дечански?

Апстракт: Побуна Стефана Дечанског против краља Милутина је до сада у
литератури довођена у везу са његовом тежњом да се домогне престола. При томе,
неосновано су занемарени поједини историјски извори, пре свега они правне природе,
који поменути догађај тумаче другачије. У овом раду је критички преиспитана сва
релеватна литература и сви постојећи историјски извори који говоре о побуни Стефана
Дечанског. На основу компаративне анализе вести из хагиографских текстова и
манастирских повеља као и на основу правне анализе свих санкција којима је Стефан
Дечански био подвргнут указано је да је он оптужен за Присков грех за који је била
предвиђена смртна казна. Због лажне оптужбе био је наговорен од верне властеле да се
дигне на оружје и брани. Казну ослепљивања смо препознали као резултат византијског
утицаја, а у начину на који је краљ Милутин решио спор са побуњеним сином
препозната је удава. Указано је да је сама побуна изазвана клеветом и страхом од казне,
а не жељом за влашћу. Клевета је потицала од царице Ирине и њене жеље да српски
престо припадне њеним синовима
Кључне речи: Стефан Дечански, краљ Милутин, Симонида, побуна, властела,
житија, повеље, удава, ослепљивање, прогонство.

Побуна Стефана Дечанског против краља Милутина, често је тумачена у
литератури као броба за власт због страха од губитка престола. Ипак, никада нису сви
извори за овај догађај узети у разматрање. Коришћен је углавом архиепископ Данило,
његови наследници, евентуално још неки извор.
Прво ћемо настојати да у овом раду анализирамо сву релеватну литературу,
потом све изворе и на крају да размотримо колико се досадашњим закључцима нешто
може додати или изменити.
Да би се разумео устанак Стефана Дечанског против оца, мора се имати у виду
положај у којем се он тада налазио.

1

Само у том периоду он је могао да изда повељу Дубровнику коју је потписао као Господин Стефан. што није спорно. 462. године до 1308. Ова повеља у којој даје милост Дубрвчанима сведочи да је он има третман владара који даје милост као што то чине српски владари пре и после њега. па је неопходно имати у виду и њихове ставове. Сматра се да је приликом склапања уговора краља Милутина са Карлом VI Валоа 1308. Ипак. О тој теми су писали међу последњима Марица Маловић (Маловић: 15 – 26). већина историчара сматра да долази у Зету тек 1308. Тај став образлажу млетачким документом који га назива. Медаковић 2000: 195). Краљ Милутин је успео да га папа Климент V призна за наследника. односно наследник престола.27). Ћирковић 2005: 24 . Стефаном. 2 . Хума и Приморја (Steffanus regis Urossi filius. то се сматра да је његово одређење као краља наведених области. Албаније. сином краља Уроша. Дакле. Пре њега овим териториријама владала је краљица Јелена. Српска историографија иако о томе питању нема јединствено мишљење њени се ставови у основи много не разликују. Chelmie et marittime regionis). Тог питања су се дотакле и две велике синтезе Историја српског народа (ИСН 1981: 460. Помен Стефана у овој повељи јасно указује да је краљ Милутин само са њим рачунао као са наследником престола. rex Dioclie. Сима Ћирковић и Божидар Ферјанчић (Ферјанчић. годинем папа тражио да посланици утичу на краља да сину додели део државе на управу. Марјановић – Душанић и Станковић сматрају да о Стефану као наследнику престола указује и ктиторски портрет Милутина и Стефана у Богородици Љевишкој (1309 – 1313). Смиља Марјановић -. 464 – 466) и Историја српске државности (Благојевић. није спорно да је он након повлачења краљице Јелене и добијања територија на управу којима је она до тада владала сматран за наследника престола. Његовог увођења у титулу младог краља најављен у повељи Богородице Ратачке која приказује јасну смену власти у Зети и Приморју. године и да је носио титулу господин Далмације. Травуније и Захумља. Смиља Марјановић – Душанић сматра да спорне Врањинске повеље указују да је Стефан владао у Приморју и Зети од 1306. Душанић (Марјановић -Душанић 2007: 216 – 239) и Влада Станковић (Станковић 2012: 127–130). Albanie. указује да је он био млади краљ. године као њен управник и да је тек тада постао и млади краљ. али га одређује и као краља Дукље. Како се ове територије припадала држави његовог оца.

Ирина и Симонида су се надали још 1313 – 1314. док Милутин то чини. сродници и ини. чињеница да га је Ногај 1292. године да ће млада краљица родити наследника престола на шта указује Милутинова ктиторија – параклис Св. године или нешто касније године узео као таоца. узакзује да га је сматрао наследником престоала. краљ Милутин као своје могуће наследнике наводи сина. праунучад или „било кога од рода нашега. Марјановић-Душанић наводи да након окончања грађанског рата. свака са својим наследником. није могуће прецизно одговорити. као наследници престола се помињу: син. године против Младена II Бирбирског. Јоакима и Ане. Краљ Драгутин који је такође потврдио ову повељу такође наводи као могуће наследнике престола синове. То указује да је краљ Милутин морао бити обазривији у формулацији наследника престола. требали да наследе синовци. унучад. коју су издала браћа заједно. Његову територију су по Дежеву. У Светостефанској хрисовуљи. као и да је дошло до војне сарадње између Стефана и Владислава који су заједно посетили Дубровник. питање наследика престола постаје отворено. Могући наследник престола требало је. Андроник. а ко Драгутина упућује да се задржавају две одвојене територије. односно Краљева црква. краљ Милутин спомиње као могућег наследника синове. синовац. синоваце. према правилима тога доба да буде евентуални син рођен у браку Милутина и Симониде. насталим након женидбе са Симонидом. унучад. што упућује на добре односе између браће од стричева. Понављање одвојено ко би могао да наследи Милутина. краљ Драгутин не спомиње синовце. У повељи Хиландарском пиргу на Хрусији. или судом Божјим од другога рода“. краљ наводи као могуће наследнике трона свог сина или братовљеву децу (Станковић 2012: 114 – 116). 3 . он констатује да у изворима. (Марјановић-Душанић. Марјановић-Душанић наводи да су браћа заједно ратовали 1313. Разлика ипак постоји. У једној од Хиландарских повеља. Како је решено питање наслеђа након измирења Милутина и Драгутина. Врховна власт би остала у рукама Милутина и његових насленика. Наиме. 2007: 214 – 216). зидана недуго пошто је Стефан у Богородици Љевишкој приказан као наследник престола. праунучад или „било кога од рода нашег или неким судом Божијим од другога рода“. Али. док о томе да Драгутинову наследе они није било ни помена. Oвим питањем се последњи и најсвеобухватније бавио Влада Станковић у својој монографији о краљу Милутину. наиме. односи оца и сина нису били помућени. сродника али и свог унука. Милутин.

При томе. године у време након фебруара месеца (Ћирковић 1981б: 465). према правилима тога доба да буде евентуални син рођен у браку Милутина и Симониде. у току 1312. долазили су у Србију како би били хиротонисани за наследника. као ни Димитрију пре њега (Ферјанчић. а потом и Теодор. односно Краљева црква. могао да изазове побуну Стефанову. Према томе. Када је устанак Стефанов пропао Ирина доводи и свог другог сина Теодора. године да ће млада краљица родити наследника престола на шта указује Милутинова ктиторија – параклис Св. И Марјановић – Душанић сумња да је долазак Ирининих синова. Ирининог сина Димитрија титулише као деспота. Ипак. прихвата да је било сукоба између оца и сина. Ирина и Симонида су се надали још 1313 – 1314. у то време Димитра. прво Димитрије. Иако сматра да су подаци о побуни Стефана Дечанског у Даниловом Житију краља Милутина и Житију Стевана Дечанског каснија интерполација. Сматра да је смрт краљице Ирине значио крај покушаја да Димитрије и Теодор наследе српски престо (Радић 2007: 91 – 92. наиме. Ферјанчић и Ћирковић износе другачије мишљење. Устанак младог престолонаследника Стефана против оца – владара Милутина тумачен је мотивима који су везани за његову жељу да се домогне власти. су били такви да не би могли да изазову сукоб тек у пролеће 1314. да би он наследио српски престо. Иринини синови из првог брака. Могући наследник престола требало је. након измирења. Када је постало јасно да Симонида не може да има деце. Но.Станковић такође претпоставља да је Стефан протеран у Цариград због очекивања потомка у браку са Симонидом. Андроник.27). Јоакима и Ане. Устанак се датује у прву половину 1314. Милутин. односи између браће. Такво тумачење се одржало у српској историографији од Јиречека (Јиречек 1990: 199) до Историје српског народа (Ћирковић 1981б: 464). или 1313. Ћирковић 2005: 24 . као и да је био на тај чин наговорен од стране утицајне властеле. Станковић 2012: 127–130). године царица Ирина је довела свог сина Димитрија у Србију да би наследио престо. Управо је долазак Димитрија изазвао Стефана да подигне устанак против оца. Стефан се по њиховом мишљењу дигао на устанак јер је његово право на круну било угрожено. односи изнеђу Стефана и Владислава. зидана недуго пошто је Стефан у Богородици Љевишкој 4 . Наиме. устанак је избио. Такав став прихватају и касније Маловић и Благојевић. ни њему се Србија није свидела. Наводи да се у Цариграду рачунало са Ирининим синовима као могућим наследницима српског престола.

Он користи Цамблаково поређење краља Милутина са Константином Великим. због клевете Константинове друге жене Фаусте. Поповић указује да хроника коју је саставио Сплићанин Миха Малијев де Барбацанис (1284 – 1358) такође наводи улогу Симонидину у Стефановом ослепљењу. Друго. свога мужа. Ћирковић и Марјановић – Душанић сматрају да је долазак Ирининог сина Димитрија био узрок и повод. где се налази прича 5 . да је Константин своме сину постао Тезеј алудирајући да је у грчкој митологији Тезеј. убијена је и она. Настојећи да прокоментарише валидност ове изјаве Цамблакове. Разлог зашто је изабрао баш епизоду Константина и његовог сина да Србима саопшти овај податак лежи у чињеници да је она била Србима позната преко Зонарине хронике (Србима познате под именом Паралипомен). што Цамблак чини. на основу Житија Григорија Цамблака. Наиме. Ферјанчић. То је рад Александра Поповић који је је анализирао узрок устанка. односно Приском како га назива. не могавши да поднесе одбијање. Друго. а он дао да се Крисп убије. Иринини синови и могући син Симониде. оклеветала код оца. прихвата да је било сукоба између оца и сина (Радић 2007: 91 – 92. Станковић такође претпоставља да је Стефан протеран у Цариград због очекивања потомка у браку са Симонидом. а сем тога Симонидина полубраћа су претендовала на српску круну и постојала је могућност да она таквом клеветом. па није могао да црпи своје сазнање директно из овог документа и ако му је био познат. елиминише њега као наследника престола. Дакле. док Еурипид. Миха не наводи зашто је ослепљен.приказан као наследник престола. Разлика постоји у казни Крисп је убијен. није знао латински језик. али без прецизног одређења. Цамблак. а Станковић очекивано дете које је требало да роди Симонида. Када је Фауста ухваћена у прељуби. Крисп је одбио маћеху због чега га је она. сматра се. Иако сматра да су подаци о побуни Стефана Дечанског у Даниловом Житију краља Милутина и Житију Стевана Дечанског каснија интерполација. Поповић каже да њој у прилог говори податак да је између ње и Стефана била разлика 20 година. Постоји један рад који је посвећен узроцима устанка. У првом случају остаје нејасно питање узрока и повода да се баш тада дигне устанак. цар је казнио свог сина Криспа смрћу. много мања него између ње и Милутина. као могући узроци избијања устанка наводе се жеља за престолом. због Федрине клевете убио свог сина Хиполита. Поповић каже. Милутин је био љубоморан. а Стефана са Константиновим сином Криспом. Наиме. Стефан је ослепљен. Станковић 2012: 127–130).

односно нису покушани да се објасне је сам ток устанка и чињеница да се Стефан лако предао. Такође сматра да прича о напаствовању није достојна да се исприча огољена у житију о краљу мученику (Поповић 1998: 199 – 211). шта је узрок да му се велики број властеле придружи. са породицом и то након што је ослепљен. Спомиње да је краљ позивао сина на измирење. Константинове жене. Зашто се Стефан тако лако предао оцу без сукоба? Можда је то знак да није желео устанак. кога је отац погубио у Пули. Њему он служи као доказ да је Цамблак познавао живот Константина Великог и епизоде из његовог живота. Такође. зашто се он на то одлучио и треће. оковано и одведоше у Скопље где је казна извршена. Архиепископ Данило у Житију краља Милутина наводи да су особе из окружења Стефана Дечанског наговарале њега да дигне устанак против оца и да му узме престо. као и две повеље Стефана Дечанског. Прво. што овај није прихватао. Федри и Тезеју. он одлучи да га ослепи. Указује да је Цамблаков Приск уствари Константинов син Крисп. То је: оптужба Симониде. Након тога га је краљ послао свом тасту цару Андронику у Константинопољ (Даничић 1866: 124 – 126. зашто је извршена казна ослепљивања и на крају али не и најмање важно зашто је послат у Цариград. што је овај после извесног колебања и учинио. односно кругова око ње за покушај силовања. није. за силовање. Отац га је позвао да му се потчини. У српској историографији на овај мотив је указао и Синиша Мишић. Поповић доноси нови узрок устанка. Питања којима није посвећена већа пажња.. Стиче се утисак да му је краљ чак и опростио. Осим већ наведеног Житија краља Милутина од архиепископа Данила и Житија Стефана Дечанског од Даниловог ученика. Такође каже да је много властеле прешло на страну сина.о Хиполиту. Опис је изузетно исцрпан али не даје нека кључна објашњења. већ да је на њега био приморан? Оно што такође збуњује – 6 . Дакле. зашто је властела наговарала сина да се побуни против оца. 163). Не наводи се да ли је дошло до оружаног сукоба већ само да је Стефан пребегао преко Бојане. Већ смо навели да су извори о овом догађају бројни. Али саветовавши се са својим велможама. Стефан је везан. због лажне оптужбе Фаустине. указује на корен ове приче у грчкој митологији када је Тезеј погубио сина Хиполита на основу оптужбе жене Федре (Мишић 2013: 567). Григорије Цамблак који је такође написао Житије Стефану Дечанском су и један запис. Да је Симонида пристала својевољно онда би и она морала бити кажњена. друго. Тада је краљ сакупио војску и упао у Зету.

са малим бројем својих слугу. Овај поступак је неуобичајен за Србију XIII века. предао њега Бугарској (Ферјанчић 1959: 55). као што смо показали пракса пормењена (Ферјанчић 1959: 53). он се замонашио и умро следеће године (Ћирковић 1981а: 356). зашто му се придружио велики број властеле. када се. Србија краља Милутина наравно није признавала врховну власт Византије. Ситуација да се супарник око престола предаје другој држави у српској пракси је забележена почетком X века када је Србија била поприште борбе између Бугарског и Византијског царства. Када је примењивана IX веку. али је у међувремену. Дакле. Архиепископ Данило наводи да је Стефан Дечански дигао устанак против оца да би му узео престо и зато је кажњен ослепљивањем. Боравили су тамо у једној палати. Када је краља Уроша збацио Драгутин са престола. након збацивања са престола. Шта више. добио део територије на управу и ту умро после неколико деценија (Ћирковић 1981а: 341 – 342). Показали смо да је краљ Владислав. Зашто је био предат Андронику у Цариград? Ниједан супарник око престола у држави Намањића није предат другој држави. разлог за предају Стефана Дечанског морао је да буде нешто сасвим друго. сматра се да је то било под утицајем Византије (Ђекић 2016: 375 – 385). Оправдано се може претпоставити да је њено поновно увођење у Србију почетком XIV века такође резултат византијског утицаја. Дакле. замонашен и добио име Јован (Ферјанчић 1981: 310). након што се 7 . обичај да се супарник око престола ослепи није уобичајен у српској пракси у то време. из овог текста сазнајемо да он тамо није отишао сам него са оба своја сина. Најпре је краљ Радослав. заробивши Захарију који је дошао из Византије. опис поставља бројна питања на која одговор није могуће дати. Ову казну у Србији су примењивали за наведену радњу. вратио из Дубровника у Рашку. Зашто је Стефана властела наговарала на устанак. Данилов настављач у Житију Стефана Дечанског наводи његово ослепљивање и прогонство у Цариград са синовима Душаном и Душицом. вратио у Рашку. Радослав и Владислав су се после почетног бекства из своје државе вратили у њу. зашто се лако предао оцу без борбе. чији је био вазал (Ћирковић 1981: 158). Дакле. Међутим. раније у IX веку. у Србији су казне изрицане супарнику око престола током XIII века биле другачије.чињеница да га он ослепљеног шаље у прогонство код свог таста Андроника у Цариград. није могуће одговорити. године. Краљ Владислав се након забацивања са престола измирио са братом Урошем. шта више Византија је била та која је тражила мир после пораза 1297. Тада је Павле. Дакле. За цара Андроника се каже да му је чинио милостињу и добро се опходио према њему (Даничић 1866: 163–164).

Навели смо и да сам краљ Милутин у једном случају као могуће наследнике престола помиње и своје унуке. отац га још послао у прогонство (заточење) са његовом децом византијском цару Андронику на чување. Сазнајемо и у којим условима је он тамо боравио. За овај део се сматра да је касније интерполиран. Наиме. као и његови потомци (Ћирковић 1981а: 341–342). Запажа се да је Андроник водио рачуна о томе у каквим условима борави Стефан. Цамблак пишући о Симонидиној мржњи према пасторку не наводи разлоге те мржње (Јухас-Георгиевска 2007: 23 – 25. Он се обраћа архиепископу Никодиму да се заузме за Стефана код краља Милутина. Након тога. ни његова деца не врате у земљу (Мишић 2009. Дакле. дајући му део жупе Будимље да се издржава. У повељи призренској епископији наводи да су зли људи. 8 . нема ни најмањег наговештаја у изворима да је кажњен краљ Милутин. остао у Србији. године и другој. 56. то није учинио. Након збацивања са престола краља Уроша. издатој епископији Призренској 1326. првој. да му његов довољно тежак положај није отежавао. Стефан је упутио молбу игуману Хиландара Данилу у Свету гору да посредује за његово помиловање. не правећи никакве проблеме (Даничић 1866: 164–170). где је провео седам година (Стојановић 1902: бр. 26). ослепљен од оца. Податке о сукобу и последицама доноси и један сачувани запис који наводи да је краљ Урош. Краљ опрашта Стефану и дозвољава му да се врати. Данилов настављач описује његов повратак у Србију. Интересантно је да се наводи да га је Андроник са радошћу пустио да се врати. било би логично да он казнивши сина. послат у прогонство у Грка. његовог оца навели да га ослепи и тиме учини дело неподобно човеку и неудобно умом појмити и ушима слушати. Ипак. са намером да се никада ни он. 31 – 32). Послао их је са оцем у прогонство. Устанак наводи и сам Стефан Дечански у својим двема повељама. Синови Стефанови су једини мушки унуци за које смо сигурни у том тренутку да има. који нису могли трпети да он са оцем живи у добрим односима. остави унуке као могуће наследнике престола. Од укупно три повеље које су издате овом манастиру устанак се помиње у првој. издатој манастиру Дечани при крају своје владавине. Нов податак је што из овог текста сазнајемо дужину боравка у Цаиграду. Као доказ касније интерполације користи се чињеница да је опис побуне и кривице Стефанове дат идентично у Житију краља Милутина и на почетку Житија Стефана Дечанског.измирио са Урошем. није било уобичајено да се деца кажњавају ако се родитељ сукоби са владарем око престола. Дакле.

2 Први пут то чини када говори о мржњи због које су браћа продала Јосифа. 2004. без присуства сина који је био оптужен. 2 I Књига Мојсијева гл. То додатно указује на тежину кривичног дела Стефановог али и да унуци нису били предвиђени да наследе престо. Какву. прво са Јосифом кога су браћа издала. са намером да више никада не види своју земљу. Први на који бисмо указали је да краљ Милутин није испитао истинитост оптужби. Опис устанка и његових последица у Дечанској хрисовуљи је садржајнији него у претходној повељи. У уводном делу прича о устанку почиње поређењем Стефана. Чињеница да није испитао истинитост оптужби. 9 . може се претпоставити. него им је поверовао. новина је што наводи да је он са децом требало трајно да остане у прогонству. ст. 66) упућује. 37. У овом тексту има неколико нових момената. Затим наводи да га је отац прогнао са децом цару Андронику у Цариград. Поменути Јосиф је свакако син Јаковљев кога су браћа из зависти продала мадијанским трговцима да би га се решили. Споменута лица су његовог оца навела саветима да га ослепи не сачекавши и не испитавши истину нити пажљиво размисливши о пресуди. Овај опис понавља све оно што је већ речено. О удави види: Ћирковић 1970: 345 – 351. упућује да је спор око Стефанове кривице решен удавом. а даје могуће тумачење и првог. Једини брат Стефана Дечански је Константин. на основу ове алузије. 2004. 25 – 36. Имамо утисак да први помен Јосифа упућује да је у сукобу Стефана са оцем значајну улогу играо и Константин. Потом оптужује људе из окружења краља Милутина и свога да су изазвали сукоб између њих двојице и да су се показали гори од неверних. када говори да. Опет себе пореди са Јосифом и наводи да га је Бог поставио да буде владар својој браћи (Грковић. да је овај спор решен удавом. Други помен тражи шире. 66 – 69).1 Други је да Стефан себе два пута пореди са Јосифом. Резимирајући ова догађања. тако је учинио и са њим. а не редовним судским поступком. није могуће конкретније образложити. да је у складу са традицијом тога времена Стефан 1 Изјава у Дечанској хрисовуљи „ NE POTRXP]VX NI ISPXiTAVX ISTINXiI NI RASOUDIVX IS’PXiT’NO SOUDA aKO SOUDX B!@I e!S. Како је у време издавања повеље Константин погинуо. Стефан не наводи које су то оптужбе. каже да је ипак наследио престо свога оца. Добијање опроштаја после седам година је ствар добре воље краља Милутина.“ (Грковић. Веселиновић 1988: 129 – 135. као што је Бог Јосифа поставио за владара над својом браћом. а потом са Јудом који је заборавио све наследе које је уживао док је био са Христом. а не предвиђене дужине казне. а у његовом случају посејала сема раздора између оца и сина и други.11 – 37). што се у потпуности слаже са оним што пише архиепископ Данило да је краљ донео ову одлуку уз сааласност властеле.

Да ли је Стефан хтео да убије оца. како би га ослепео. па су тровали односе између њих. ни то није могуће проверити. Цамблак наводи и да му је тамо умро млађи син (Цамблак 1859: 59). Милутин га је заробио и ослепео. наводи да је Симонида сплеткама и сузама. тако да би се оба помена браће. Симеона (Стефан 1988: 64. односно са Крисом како је стварно гласило име сина Константиновог и да је Стефан Дечански боравио у манастиру посвећеном Христу Сведржитељу. За Стефана каже да је дигао устанак против оца са намером да га убије и лиши престола. Са своја два сина је био протеран у Цариград. 65).властелу називао браћом као уосталом и Стефан Првовенчани у Житију Св. било је јасно 1332. а када је сазнао да га је жена слагала погубио је и њу. Цамблак наводи као узрок страдања Стефана мржњу Симониде према пасторку и да је она навела краља Милутина да ослепи сина. године. иако је био наговаран од многих кнезова и велможа да се склања у друге земље. Он међутим. 84). Пише да Стефан. Стефан је ослепљен на месту званом Овче Поље. године јер је Стефан постао краљ. није желео да бежи. а по наредби цара Андроника смештен је у храму Сведржитеља (Пантократора) где нико није смео да долази да разговара са њим осим игумана и коме игуман дозволи (Цамблак 1859: 49–50. 10 . 3 О значају овог списа у јужнословенској историографији види: Самии 2007: 44–51. што би било немогуће да је био потпуно слеп. успела да окрене краља Милутина против сина. О томе да Стефан није био потпуно ослепљен. треба да још јаче укаже на неверност властеле њему и његовом оцу. Не постоје сигурни подаци ко су биле мајке Стефана и Константина. Објашњавајући страдање. Потпуно нови подаци које доноси Цамблак у односу на предходне писце су да је Симонида крива за страдање Стефаново и да је она инсистирала да се он ослепи. Помен Јуде.3 O Стефану Дечанском и Константину каже да су синови наложница. није могуће проверити. О устанку Стефана Дечанског против оца оставио је податке и путописац Гијом Адам 1332. Ново је и поређење Милутина и Стефана са Константином Великим и Приском. затим послат послат у Цариград где је боравио седам година са двоје своје деце. није био потпуно ослепљен јер џелат није спалио зенице. Оба податка доноси само Гијом Адам. Потом додаје да је и Константин Велики због сплетки погубио сина Приска. која су неверна односила на властелу. Своју тајну успео је да сачува и у Цариграду и за време очева живота (Белчовски 1977: 612 – 613). када је сазнао за оптужбе. Наведене тврдње заслужују да се објасне и да се провере. О овом догађају писао је и Григорије Цамблак у Житију Стефана Дечанског. Да ли су Стефан и Константин синови наложница.

године. што Данило и његов настављач не наводе. Николи. Повратак на праксу из IX века свакако је дошао под туђим утицајем. а да тада није имао житије које би одговарало светитељу (Ређен 1970: 356 – 357). Већ смо навели да ослепљивање супарника око престола није постојала као казна у правној пракси код Срба током XIII века већ је било уобичајено да се он замонаши. Такође да је Стефан Дечански добио култ 1339. уместо у Скопље је чињеница да је у Овчем пољу постојао храм посвећен Св. враћајући му вид. а не Вукану. 11 . Приче Соломонове. кога Цамблак оптужује да је удавио оца. Дакле и после анализе свих извора који говоре о овом догађају многи подаци остају нејасни. зато што је Стефан био ожењен византијском принцезом. Можемо претпоставити да њено поновно увођење у Србију почетком XIV века. којем припада значајно место у Житију. да је рођен којим случајем као што је припао Стефану Немањићу. Поповић 1998: 199 – 212). Цамблак не наводи случај са Криспом нити објашњава алузију на Константина. тражило примену ове казне. односно њено окружење. али причу о Адаму. Није спорно ни да би престо припао сину краља Милутина и Симониде. како смо већ навели (Михаиловић Милошевић 2012: 23 –31.4 Сматра се да је Симонида проглашена кривом. такође резултат утицаја Византије. Разлог за смештање ослепљења на Овче поље. Иако спомиње Константина и мотива маћехе прељубнице. То је 4 Она наводи и мишљење других аутора нпр. зато што је краљ Милутин канонизован. па није могла кривица да се свали на њега. Да је Стефан био третиран престолонаследник од рођења до одређене године живота то није спорно. византијске принцезе. Павла Поповића. На основу ње било је логично да је и Стефан замонашен. али је код Цамблака све намештено са намером да се све представи у што лепшој боји. или 1341. градећи сукоб између оца и сина и оптужујући Симониду (Ређеп 1992: 97). односно да њено увођење потврђује Цамблакове тврдње да је Симонида. Једини који је посветио пуну пажњу његовим подацима је Поповић. Треба рећи да у литератури постоје мишљења да се у Цамблаково време могло другачије писати о Душану. а не да се ослепи. Такође се указује на Библију и места у њој која је искористио: Књигу пророка Јеремије. Он између осталог и исцељује Стефана. Прво. шта је тачно изазвало сукоб оца и сина: жеља сина за влашћу или оптужбе за инцестуозне намере према маћехи? Зашто би се Симонида умешала у сукоб мужа и пасторка? Зашто је Стефан Дечански са синовима послат у Цариград да тамо остане до краја живота? Прво треба да размотримо питање Стефана као престолонаследника.

краљ Милутин на ову могућност. Други. После смрти краља Драгутина. Но. Нићифор Григора наводи да убрзо након што је постало јасно да Симонида не може да има децу у Србију долазе Симонидина полубраћа Димитрије и Теодор. због наслеђивања престола. 121. Тврдња да је његово слање у Цариград било превентивно да се не би побунио такође отпада. Постаје јасно зашто се Симонида умешала у сукоб. па се сукоб њених синова из првог брака са Стефаном. Овакво мишљење се у литератури спомиње и назива се маштом. царица Ирина је покушала да својим синовима обезбеди део територије Византије којима би они владали као удеони владари. свакако Андроника не би тицао толико да код њега дође Стефан. Сматра се да се као претедент на престо јавља и Владислав. која се брзо проширила (где се то наводи. да је устанак избио због њиховог доласка у Србију. године где је основала свој двор. такође не делује вероватно. Таква политика је задавала проблема Андронику (Ћирковић. У тој својој намери није успела и због тога је дошла у сукоба са царем Андроником II. да је то могла. по нашем мишљењу. То нас наводи да прихватимо оптужбу Цамблакову да је Симонида била крива за страдање Стефаново. она се први пут спомиње тек у делу Григорија Цамблака. Ирина је била у лошим односима са мужем. мисли да треба ставити стране). Станковић 2012. Она је желела да престо припадне њеној браћи. а да је краљ Милутин озбиљно рачунао са тим да њега на престолу наследи Владислав. то не би довело да Стефан оде у Цариград Андронику. Стефан је могао да оде код Андроника једино ако је био оптужен за кривично дело против Симониде. није озбиљно рачунао. Међутим. Наиме. Према томе. а не Андронику. син краља Драгутина. Милутин је Владислава заробио и бацио у тамницу. да је након измирења краља Милутина са Драгутином Стефанов положај промењен. да би наследили престо. било је логично да краљу Драгутину преда Стефана након устанка. Међутим. 125). то није могао да буде разлог његове побуне. Цариград је напустила и у дошла у Солун 1303. да је Стефанов устанак био уперен против Драгутина и његових синова. Поред тога тога. што је за средњи век дубока старост. жеља да се дочепа власти у тренутку када његов отац има око 60 година. Управо због тога се може сматрати да је она подстакла долазак својих синова. он је могао да сачека да његов отац умре и да просто наследи престо као неко ко већ носи титулу младог краља. Тврди се. Ферјанчић 1986: 176 – 179.Стефан знао и са тим је рачунао. У тренутку када подиже устанак Симонида има око двадесет година и довољно година је у браку да је могла да роди дете до тада. За блудни 12 .

То су они зли људи које спомиње Стефан Дечански да су га лажно оптуживали код оца. Када се Стефан жали на оца он то чини јер отац није. када је посетила Цариград након мајчине смрти (Ћирковић. тачан разлог сукоба оца и сина. а када је дигао устанак. То је 13 . Постаје и јасно зашто су у прогонство отишли и Стефанови синови. То су они из његове околине које он напада али не наводи зашто су га подстицали на устанак. испитао тачност оптужбе. јер да јесте морао би сина да казни смрћу. по Законоправилу Светога Саве. упућује да је Стефан био тај који је покушао да се удвара али то није било прихваћено од Симониде. који су краља Милутина наговарали против сина. То је био начин да се и они уклоне као могући наследници престола. односно како Цамблак каже. Ферјанчић 1986: 188 . како је тражила Симонида. а то је ослепљивањем. Свакако да су постојали они који су подстицали и Стефана да се дигне на устанак. а да се о њој проговори слободно тек онда када актери овог догађаја буду одавно мртви. предвиђала смртна казна (Петровић 1991: 253 б).однос са маћехом се. постала јасна позадина Стефановог страдања. ако је у почетку и био сумњичав. из Симонидина околине. Оптужба довољно срамотна да је савременици прећуте. Постојали су и они. страдање сина и његово прогонство у Цариград. односно да реагује и Андроник. по његовом мишљењу. Већ смо навели да је ова казна примењена под утицајем Византије. због лажне оптужбе. Постаје јасно зашто се не наводи ни код Даниловог настављача. То је био довољан разлог да се Стефан дигне на устанак. Таква оптужба је била довољна да се осећа погођена и Византија. како би престо могао да припадне Ирининим синовима. То управо потврђује наш став. Да ли је краљ Милутин поверовао у ову оптужбу? Мислимо да није.189). То је кривично дело за које је предвиђена смртна казна. а не српске традиције. ни у запису који доноси Стојановић. ни у повељама краља Стефана. Андронику је временом. Он то није учинио. а на коју је притисак вршила царица Ирина. Разлог за Симонидин поступак лежи у чињеници да је Стефана требало склонити да би њена полубраћа могла да добију престо у Србији. односно да се њему пошаље Стефан да га чува у тамници. разлог због кога је он то учинио. Станковић је показао да је Димитрије долазио после сукоба Стефана са оцем. Чињеница да Симонида није кажњена. Казнио га је онако каква је била традиција у Византији. О томе му је могла посведочити и сама Симонида.

8. младог краља. Стари српски архив књ. 601 – 620. године. септембра 2005. Смрћу Ирине и нестанком њених синова као могућих наследника престола. Овај покушај се показао неуспешним и он се предао оцу. 11 – 37. приредила Љиљана Јухас- Георгиевска. 14 . написао архиепископ Данило и други. Стефан 1988. Хрисовуља краља Стефана Уроша III Призренској епископији (април 1326). том 2. Може се претпоставити да је део властеле схватио Иринину интригу. Након тога је прво лишен слободе. Извори Белчовски 1977: Јован Белчовски. а када је Милутин тражио да се врати није се противио. Свети цар Константин и хришћанство 1. Даничић 1866. Животи краљева и архиепископа српских. Законоправило или Номоканон светога Саве: Иловички препис 1262. Сабрани списи. 91– 96. Петровић. Мишић 2009. Упутство за патувањето во светата земја 1332. у Грачаници. године. годишњице Миландског едикта 31. Даничић. Радић 2007. Или бар тако приказаног. Синиша Мишић. Синиша Мишић. Београд 1866. Стефан Првовенчани. Горњи Милановац 1991.разлог зашто је према њему поступао релативно благо. новог престолонаследника. 583 – 591. Радивој Радић. Краљ Милутин у венецијанском документу из 1313. Гијом Адам. мај – 2. Манастир Бањска и доба краља Милутина: зборник са научног скупа одржаног од 22. ослепљени Стефан није био доживљен као претња за Константина. јун 2013. приредио и прилоге написао Миодраг М. Свети цар Константин у српским средњовековним житијима. Скопје: Архив на Македонија. Београд 1988. Петровић 1991. Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија. Међународни научни скуп поводом 1700. Дечанске хрисовуље (нешто Прва хрисовуља пише у тексту) Мишић 2013. да је то био разлог зашто се ставила на страну Стефанову и да га је она наговорила на дизање устанка против оца са жељом да да спречи да га лиши звања престолонаследника тј. а затим ослепљен и прогнан у Цариград. Ниш 2013. година. до 24. на свијет издао Ђ. године у Косовској Митровици. Грковић 2004. како смо навели. 52–118.

Цамблак 1859. 145 – 296.1-2 (1988). Стари српски записи и натписи I. Поповић. Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду. Григорије Цамблак. Медаковић 2002. Novi Sad: Vojvođanska akademija nauka i umetnosti. Историја Срба. Извештај доминиканца Адама Гијома у историографији.Sredozemlje : zbornik radova. Нови Сад 2002. Panonija .Стојановић 1902. Баштина : гласник св. Историјски гласник: Орган Историјског друштва СРС ISSN: 0021- 2644. 13/1. Божидар Ферјанчић. Јиричек 1990: Константин Јиречек. Београд. приредио Јанко Шафарик. Београд 1959. Поповић 1998. Нићифор Григора. Ферјанчић 1959. 11. Београд 1902. О утицају византијског на српско обичајно право у IX веку. Михаиловић Милошевћ 2012:Михаиловић Милошевћ. књ. 19– 212.Balkan . култ Стефана Дечанског. Београд. бр. године. 33. прва књига до 1537. ЗРВИ 37 (1998). Мотив Федре и Хиполита у Житију Стефана Дечанског Григорија Цамблака. Свети краљ.. Александар В. Самии 2007: Дарјуш Самии. Ђорђе Ђекић. Живот краља Стефана. Стефан Дечански у Цамблаковом Житију и Служби. Историја српске државности I. Веселиновић 1988: Андрија Веселиновић. 44– 51. Београд. Љубомир Стојановић. Београд. Ђекић 2016. обрадио Божидар Ферјанчић. Литература Благојевић. Ређеп 1970: Јелка Ређеп. Византијски извори за историју народа Југославије II. 35 – 94. Гласник друштва српске словесности књ. Још једном о значењу срењовековног појма „удава“. VI. Ћирковић.Душанић 2007: Смиља Марјановић-Душанић. 129 – 135. Два лика Стефана Дечанског у старој српској књижевности Нови сад 1970. Милош Благојевић – Дејан Медаковић. ЗФФ год. 275– 285. 23-32. 46. Ферјанчић 1986: Сима Ћирковић. 353 – 358. 2 (2016). Марјановић . Византијски извори за историју народа Југославије књ. 15 .

Стефан Дечански у Цамблаковом Житију и Служби / Сена Михаиловић Милошевић 16 . Удава. Београд 1981. 341–356. Зборник Филозофског факултета књ. Ћирковић 1981б. Станковић 2012. sv. Сима Ћирковић. Српске и поморске земље краља Уроша I. похлепе и безумља. Злосрећни краљ . у: Историја српског народа I. 2004]). у: Историја српског народа I. 50. Божидар Ферјанчић. О греху и казни божијој као жанровским особеностима. 47 – 56. Годишњак Филозофског факултета књ. Београд 1981. Београд 2012.жртва преваре. Сима Ћирковић. 345–351. Knj. у: Историја српског народа I. Краљ Милутин (1282-1321). 11. 20 (1992). Ређеп 2004: Јелка Ређеп. 97 – 103. 297– 314. 1 (1970). 462– 475. и језик. Зб Мат српске за књиж. Унутрашња политика краља Милутина. Ћирковић 1970: Сима Ћирковић. Влада Станковић. Београд 1981. Одбрана Немањиног наслеђа – Србија постаје краљевина. 1/2 (2002 [št. Ферјанчић 1981. str. Ћирковић 1981а.Ређеп 1992: Јелка Ређеп.