КРИТЕРИЈУМИ ДИЈАЛЕКАТСКЕ КЛАСИФИКАЦИЈЕ

У општој класификацији дијалеката користе се следеће критеријуми: ГЕНЕТСКИ, СТРУКТУРАЛНИ и

СТАТИСТИЧКИ.
ГЕНЕТСКИ КРИТЕРИЈУМ подразумева утврђивање генетске сродности дијалеката – да ли се дијалекти
могу извести из заједничке основе, да ли су на некој глотoхронолошкој равни, тј. да ли су се у
приближно исто време развили из заједничке основе. Тако се, на пример, главнина наших говора изводи из
заједничке основе. Главне разлике између штокавских говора настале су у неколико последњих векова њиховог развоја на тај
начин што су иновационе тенденције на једној страни одмакле, а на другој су имале кратак домашај. Такође су делови неких
говора могли бити изложени утицају других језика. На пример, новоштокавске иновације имале су жариште у данашњим
високим областима северне Црне Горе и / или Херцеговине и одатле су се шириле према северу и северозападу, али нису
према југу и југоистоку, те се ту налазе релативно архаични говори, међутим те је говоре захватио процес балканизације и
они су у том смислу иновативни, измењен је њихов прозодијски и морфолошки систем. Ипак, те говоре на основу генетског
критеријума сврставамо у штокавштину.
СТРУКТУРАЛНИ КРИТЕРИЈУМ полази од посматрања језичких система у дијалектима као
лингвистичких структура, те проучавања структуре територијалне језичке диференцијације.
Структурално прилажење материји разликује се од традиционалног по томе што се не задовољава
одређивањем односа између различитих дијалеката у погледу истог језичког елемента (Е1, Е2, Е3 у
дијалектима на скици 1), већ упоређује односе између разних елемената у разним дијалектима (Е... и F...
на скици 2) (Ивић).

Предмет проучавања овде, дакле, није просто (интердијалектални) однос међу језичким елементима,
већ (интердијалектални) однос између (интрaдијалекталних) односа. На оба ова плана односи могу бити
двојаки: односи идентитета и односи различитости. Ако упоредимо вокалске фонеме у речима снег и мед у једном
косовско-ресавском говору, констатоваћемо да су те фонеме идентичне. Ако извршимо одговарајуће поређење у неком
призренско-тимочком говору, опет ћемо установити идентитет вокала у оба примера. Ако затим упоредимо односе у оба
дијалекта, констатоваћемо да су и ти односи идентични. Међутим, поређење вокалских фонема у дар и дан само ће у
косовско-ресавском довести до констатације идентитета, док ћемо у призренско-тимочком утврдити различитост (дар: дəн),
из чега произилази да између ситуација у ова два говора влада однос различитости . У литератури се истиче да овај
критеријум има предности над генетским јер оперише лакше пребројивим структуралним датостима на
којима се заснивају контрасти између појединих лингвистичких простора. Тако ће се показати да су разлике
између појединих говора на простору штокавштине много мање од њихових сродности иако у њима постоји цела серија
структурних значајних специфичности. На пример, ако упоредимо говоре Крушевца и Цетиња, видећемо да се у првом не
јављају фонеме /s4/, /`4/ и /х/, док је /s/ фреквентније него на Цетињу, где су фонеме /s4/ и /`4/ обичне, а /х/ и /s/ спорадичне.
Међутим, ове говоре обједињује већи број заједничких особина који их супроставља новоштокавским говорима.
СТАТИСТИЧКИ КРИТЕРИЈУМ подразумева пре свега процентуално утврђивање сличности и разлика
међу језичким варијететима. Сматра се да би структурални критеријум дао најпотпунији резултат
уколико би се укрстио са статистичким, тј. уколико би у обзир узео све сличности и све разлике између
два говорна типа која се класификују и у процентима, тј. егзактно изразио њихове односе. На пример, ако
се у два варијетета од 100 црта утврди да се у 60% разликују, а у 40% подударају, онда можемо рећи за њих да је превага
контраста над сличношћу 20%. У новије време примењују се софистицираније квантитативне методе којe
омогућавају прецизно квантитативно утврђивање сличности и разлика између говора одређених
области, те картографску визуализацију података добијених квантитативном анализом, што би све
спадало у домен тзв. агрегационе дијалектолошке анализе, тј. дијалектометрије.

1
 KРИТЕРИЈУМИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ ШТОКАВСКИХ / СРПСКИХ ДИЈАЛЕКАТА

Док је постојао српскохрватски језички стандард разликовала су се три наречја хетерономна у

односу на њега: ШТОКАВСКО, ЧАКАВСКО и КАЈКАВСКО. Притом се обично полази од следеће хијерархије
језичких варијетета:
(а) МЕСНИ ГОВОР (нпр. говор Чуруга);
(б) ГРУПА ГОВОРА / ГОВОРНА ЗОНА (нпр. шајкашка група говора);
(в) ПОДДИЈАЛЕКАТ (нпр. бачки поддијалекат);
(г) ДИЈАЛЕКАТ (нпр. шумадијско-војвођански дијалекат);
(д) НАРЕЧЈЕ (нпр. штокавско наречје).
Сама штокавштина најчешће се диференцира на основу два критеријума: (1) АКЦЕНТУАЦИЈА и (2)
РАЗВОЈ ЈАТА.
С обзиром на АКЦЕНТУАЦИЈУ издвајају се:
(а) ГОВОРИ СА СТАРОМ / СТАРИЈОМ АКЦЕНТУАЦИЈОМ − зетско-сјенички, косовско-ресавски (неки од
њих чувају и неоакут), смедеревско-вршачки, славонски (посавски икавски и подравски екавски,
који чувају и неоакут);
(б) ГОВОРИ СА НОВОМ / НОВИЈОМ АКЦЕНТУАЦИЈОМ − шумадијско-војвођански (у новиje време неоакут
се бележи и на подручју овог дијалекта, пре свега, у рудничком поддијалекту),
херцеговачко-крајишки и млађи икавски;
(в) ГОВОРИ СА ЕКСПИРАТОРНИМ АКЦЕНТОМ − призренско-тимочка дијалекатска зона.
С обзиром на РАЗВОЈ ЈАТА, уз извесна уопштавања, разликују се:
(а) ЕКАВСКИ ГОВОРИ − косовско-ресавски, смедеревско-вршачки, призренско-тимочки,
шумадијско-војвођански, славонски (подравски) екавски;
(б) ИЈЕКАВСКИ − херцеговачко-крајишки, зетско-сјенички;
(в) ИКАВСКИ ГОВОРИ – славонски (посавски) икавски и млађи икавски;
(г) ЈАТОВСКИ ГОВОРИ − говор Галипољских Срба у Македонији, говор Карашева, Рекаша и Банатске
Црне Горе у Румунији, говори (углавном) тамнавско-колубарског региона у Србији, говор
неколико места у Славонији и у Мађарској.
Распадом српскохрватске језичке заједнице предложено је да српска дијалектологија замени
српскохрватску визуру српском, те да из њеног поља проучавања изађу говори Хрвата и Бошњака.
Излазак кајкавског и чакавског наречја из тог поља чини ирелевантним за српску дијалектологију и
појам штокавског наречја, јер су сви српски говори штокавски. Из тог угла посматрано, српскима
можемо сматрати оне дијалекте којима говоре Срби, односно популације које свој говор сматрају
српским. То би значило да се у оквирима српске дијалектологије не налазе ни сви штокавски говори –
пре свега, стариначки славонски, углавном и икавски и источнобосански говорни типови.
Основна алтернатива оваквом приступу била би проучавање штокавског наречја као целине, али се
таква алтернатива не би називала науком о српским дијалектима, него науком о штокавским
дијалектима.
Прилазећи овом проблему из српске дијалектолошке визуре, П. Ивић предлаже нову класификацију
српских дијалеката, засновану на структуралном и, једним делом, статистичком критеријуму:
(а) НЕБАЛКАНИЗИРАНИ / СТРУКТУРАЛНО КОНЗЕРВАТИВНИ ДИЈАЛЕКТИ – зетско-сјенички (ијекавски
говорни тип са старом акцентуацијом), косовско-ресавски (екавски говорни тип са старом
акцентуацијом), смедеревско-вршачки (екавски говорни тип са старом акцентуацијом),
херцеговачко-крајишки ((и)јекавски говорни тип са новом акцентуацијом) и
шумадијско-војвођански (екавски говорни тип са новом акцентуацијом);
(б) БАЛКАНИЗИРАНИ / СТРУКТУРАЛНО ИНОВАТИВНИ (или ИЗМЕЊЕНИ, или РЕВОЛУЦИОНАРНИ) ДИЈАЛЕКТИ
− призренско-тимочка дијалекатска зона.
Да се класификација не би компликовала говоре с незамењеним јатом, према мишљењу П. Ивића,
треба убројати у суседне и веома сродне екавске говоре, а све говоре са двојном заменом јата (ијекавско-
екавске и сл.) у оближње ијекавске, говоре с акцентом пренесеним у већини случајева у дијалекте с
2
новом акцентуацијом, а говоре с акцентом пренесеним само у мањем делу примера у дијалекте са
старијом акцентуацијом.

Литература

Ивић, Павле (1990), О језику некадашњем и садашњем, БИГЗ − Јединство, Београд.

Ивић, Павле (2009), Српски дијалекти и њихова класификација, Издавачака књижарница Зорана Стојановића, Сремски
Карловци − Нови Сад.

***

Levshina, Natalia (2014), Putting Meaning on the Map: Integration of Geographic and Semantic Variation in Multivariate Models of
Language Use, Ilja A. Seržant, Björn Wiemer (eds.), Contemporary Approaches to Dialectology: The Area of North, North-West
Russian and Belarusian Dialects, Department of Foreign Languages, University of Bergen, Bergen, 2014, 93−108.
Szmrecsanyi, Benedikt (2014), Methods and Оbjectives in Contemporary Dialectology, Ilja A. Seržant, Björn Wiemer (eds.),
Contemporary Approaches to Dialectology: The Area of North, North-West Russian and Belarusian Dialects, Department of
Foreign Languages, University of Bergen, Bergen, 2014, 81−92.

3
 УПОТРЕБА ПОЈЕДИНИХ ТЕРМИНА И СИМБОЛА У КЛАСИЧНОЈ ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈИ
***

ЕЛИЗИЈА ВОКАЛА – у ужем смислу означава губљење вокала испред другог вокала, односно у
хијату; у српским народним говорима по правилу се губи финални вокал префикса
испред неког другог вокала или завршни вокал једне речи (најчешће клитике)
испред друге речи која почиње вокалом (у питању је сандхи позиција), на пример:
(да идем >) д идем, (не умем >) н умем, (поударамо>) пударамо, (зауставим >)
зуставим, (заогрнеш >) зогрнеш, (научила >) нучила, (да играмо > д играмо), (па
онда >) п онда, (деда-Арса >) дед-Арса, (нема она места >) нем она места; међутим,
ако први вокал има дистинктивну функцију, онда се губи други вокал, на пример: (у
овим >) у вим; у ширем смислу елизија означава губљење вокала, консонанта или
целог слога. (Овај термин ћемо користити у ужем значењу.).

РЕДУКЦИЈА ВОКАЛА – (1) делимична, када се редуковани глас означава симболом у експоненту
[„superscript”] (реците, радили, казала); (2) потпуна: а. афереза – редукција
вокала у иницијалној позицији, на пример: (адвокат >) двокат, (апотекар >)
потекар, б. синкопа – редукција вокала у медијалној позицији, на пример:
(четири >) четри, (колико >) колко, (видела >) видла, в. апокопа – редукција
вокала у финалној позицији: (или >) ил, (реци >) рец, (жени се >) жен се, (нема
нико >) нем нико.

ХАПЛОЛОГИЈА – редукција целог слога, на пример: (инвалид >) валид, (кукуруз >) куруз, (неће да дође >)
не да дође.

КОНТРАКЦИЈА ВОКАЛА – сажимање, стапање два истоветна вокала, на пример: (снаха > снаа>) сна,
(сол> соо>) со; уп. (рекао [прво асимилација] > рекоо > [затим контракција]) реко.

МЕТАТЕЗА – замена места двају вокала, двају сугласника, вокала и сугласника или двају слогова, на
пример: (хармоника > армоника >) орманика, (все >) све, (свадба >) свабда, (шерпа >)
шепра, (*melko >) млеко, (манастир >) намастир.

СУПСТИТУЦИЈА – замена вокала или сугласника другим вокалом, односно сугласником: (мотика >)
матика, (витрина >) ветрина, (Стефан >) Степан.

ПОКРЕТНИ ВОКАЛ – финални вокал у наставцима који је факултативан, на пример: белог(а), белом(е),
белом(у).

***

УЛТИМА – последњи слог у речи, на пример: пријатељи.

ПЕНУЛТИМА – други слог од краја речи, на пример: пријатељи.

АНТЕПЕНУЛТИМА – трећи слог од краја речи, на пример: пријатељи.

ОКСИТОНЕЗА – наглашавање ултиме, на пример: poto1k.

ПАРОКСИТОНЕЗА – наглашавање пенултиме, на пример: lopa1ta.

4
ПРОПАРОКСИТОНЕЗА – наглашавање антепенултиме, на пример: pi4tati.

ОКСИТОНА РЕЧ – реч с акцентом на ултими.

ПАРОКСИТОНА РЕЧ – реч с акцентом на пенултими.

ПРОПАРОКСИТОНА РЕЧ – реч с акцентом на антепенултими.

МЕТАТАКСА – померање силазног акцента, при чему се не мења његов тон, док до промене квантитета
може доћи, на пример: u gla2vu > u1 gla5vu, tra5va1 > tra2va.

МЕТАТОНИЈА – померање силазног акцента, при чему долази и до промене његовог квалитета (а може
доћи до и до промене квантитета), на пример: u ku1}u > u3 ku}u, tra5va1 > tra4va.

***
ЈЕЗИЧКИ СУПСТРАТ – језички слој позициониран испод страног језичког наноса на који може утицати и
донекле га модификовати.

ЈЕЗИЧКИ АДСТРАТ – језички нанос који један језик намеће суседном језику.

***

e8, o8 − отвореност вокала /е/, /о/

e7, o7 − затвореност вокала /е/, /о/
ä/ − отворено е као рефлекс полугласника
a6 ili ao − лабијализовано /а/
− ослабљена артикулација /в/
− ослабљена артикулација /ј/
l0 − веларно /л/
}t − ослабљена фрикација /т/
|d − ослабљена фрикација /д/
{7, `7, ~7, x7 − тврђи, шуштави, изговор гласова /ш/, /ж/, /ч/, /џ/
ш’, l’, н’ − умекшаност гласова (обележава се апострофом)
͂ − неоакут

5
 ПОЛОЖАЈИ АКЦЕНТА У РЕЧИ

1. `ena1 1a. gla5va1

2. poto1k 2a. na5ro1d

3. lopa1ta 3a. pi5ta1la

4. `ene2 4a. gla5ve2

5. `eno2m 5a. gla5vo2m

6. devo2jka 6a. tr5pi2mo

ГЛАГОЛСКЕ ВРСТЕ (ПРЕМА АЛЕКСАНДРУ БЕЛИЋУ)

I трести : тресe5м

II орати : орe5м

III бринути : бринe5м

IV ковати : кујe5м

чути : чујe5м

V брисати : бришe5м

VI певати : певa5м

умети : умe5м

VII мислити : мислi5м

видети : видi5м

VIII држати : држi5м