You are on page 1of 77

Skripta za

savremenu
istoriju

SADRŽAJ
42. Izbijanje Prvog svetskog rata 3
43. Tok Prvog svetskog rata u Evropi
44. Oktobarska revolucija 1917. godine
45. Završetak Prvog svetskog rata i njegovi rezultati
46. Mirovni ugovori posle Prvog svetskog rata
47. Formiranje Društva naroda i njegova obeležja
48. Treca Internacionala - Kominterna
49. Ekonomske krize u svetu izmedu dva svetska rata
50. SSSR izmedu dva svetska rata
51. Pojava fašizma i njegovi društveni uzroci
52. Fašisticka diktatura u Italiji
53. Nastanak nacionalsocijalizma u Nemackoj
54. Širenje fašistickih i profašistickih diktatura u Evropi
55. Japan i japanska osvajanja na Dalekom istoku pre Drugog svetskog rata
56. Gradanski rat u Španiji
57. Agresije Italije i njen ulazak u Drugi svetski rat
58. Agresije Nemacke uoci Drugog svetskog rata
59. Uzroci Drugog svetskog rata
60. Tok Drugog svetskog rata na Zapadnom frontu
61. Tok Drugog svetskog rata na Istocnom frontu
0
62. Drugi svetski rat na Dalekom istoku i Pacifiku
63. Pokreti otpora u Evropi tokom Drugog svetskog rata
64. Završetak i rezultati Drugog svetskog rata
65. Stvaranje i delatnost Ujedinjenih nacija
66. Podela Nemacke
67. Stvaranje socijalistickih država u Evropi nakon Drugog svetskog
rata
68. Hladni rat i stvaranje paktova
69. Kubanska kriza
70. Medunarodne politicke krize posle Drugog svetskog rata
71. Nastanak Izraela i izraelsko-arapski ratovi
72. Rat u Koreji
73. Rat u Vijetnamu
74. Dekolonizacija i stvaranje nezavisnih država u Aziji
75. Dekolonizacija i stvaranje nezavisnih država u Africi
76. SSSR posle Staljina
77. 1956. godina u Poljskoj i Madjarskoj
78. Pokret nesvrstanih
79. Kraj hladnog rata
80. Slom socijalizma u Evropi
81. Raspad SSSR
82. Srbija u Prvom svetskom ratu.
83. Crna Gora u Prvom svetskom ratu
84. Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
85. Politicke stranke i politicki život u Kraljevini SHS 1918-1929.godine
86. Jugoslovenski parlamentarizam od 1929 do 1941.
87. Šestojanuarska diktatura 1929. godine
88. Sporazum Cvetkovic-Macek
89. 27. mart 1941.godine
90. Napad na Jugoslaviju 1941. godine i podela njene teritorije
91. Ustanci i pokreti otpora u Jugoslaviji 1941. godine
92. Rat na prostoru Jugoslavije 1942-1945.godine
93. Sporazum Tito-Šubašic
94. Organizacija vlasti u Jugoslaviji tokom rata 1941-1945.
95. Nastanak nove jugoslovenske države 1945.godine
96. Sukob Jugoslavije i SSSR 1948. godine
97. Samoupravljanje u Jugoslaviji
98. Ekonomske i politicke krize u Jugoslaviji 1963-1990.
99. Raspad SFRJ
100. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji 1992-1995.
101. Nastanak Savezne Republike Jugoslavije

1
Skripta Za ispit iz Savremene Političke Istorije

42. Izbijanje Prvog svetskog rata

Politička karta sveta, krajem XIX i početkom XX veka doživela je znatne promene, kako
izrastanjem novih država, tako i ekspanzionističkom politikom pojedinih od njih. Krupne
su promene u raspodeli kolonijalnih poseda, a brz je tempo daljih imperijalističkih
nastojanja. Nova pregrupisavanja, savezi i blokovi su oživljavali i pojačavali suprotnosti
koje su postojale u samoj Evropi. Nesumnjivo, bez obzira gde su mu bili povodi, svetski
konflikt je morao ovde započeti. Francuska se oseća ugrožena od Nemačke i priželjkuje
“revanš”, a Rusija opet prebacuje težište svoga interesovanja na Balkan. Spletom
okolnosti austrougarska monarhija, kao “most” nemačkog prodiranja na Istok, dolazi u
prvi plan evropskih političkih odnosa. S druge strane, krize Turske ubrzavaju borbu oko

2
podele njenog nasledja. Svetske protivrečnosti dobijaju privid evropskih odnosa, pa se
približavanje ratne opasnosti ispoljava kroz zategnutost u Evropi.
Višenacionalna Austro - Ugarska i prostrana turska imperija u Evropi su predstavljale
prilično anahroničan oblik hegemonije. Medjutim, dok je raspad Turske bio na vidiku,
Austro - Ugarska je imala dovoljno snage da razvija aspiracije u pogledu proširenja svoje
hegemonije na Balkanu.
Austro- Ugarska je nastojala, posle englesko - ruskog sporazuma o Turskoj i mladoturske
revolucije, da pretvaranjem okupacije BiH u aneksiju (1908) osigura pozicije za svoje
dalje planove. Protivljenje Srbije aneksiji najzad je naišlo na podršku Engleske i
Francuske. Rusija se pomirila sa aneksijom (zbog ultimatuma od strane Nemačke, koja je
pretila objavom rata), ali su odnosi izmedju Rusije s jedne strane, i Nemačke i Austro-
Ugarske, s druge strane, ostali krajnje pogoršani.
Nova kriza izbila je maja 1911.g., kada je francusko okupiranje Fesa, prestonice
Maroka, najavilo prelazak Maroka pod vlast Francuske. Nemačka je pod pretnjom rata
zatražila kao naknadu ceo Kongo. Medjutim, Engleska se izjasnila da neće odustati od
rata protiv Nemačke zbog Maroka. To je nateralo nemačku vladu da u jesen 1911.g.
potpiše sporazum sa Francuskom, prema kome je za priznanje francuskog protektorata
nad Marokom dobila manji deo Konga kao dodatak svojoj koloniji Kamerunu.
Kriza iz 1911.g. naterala je sve evropske zemlje na ubrzane ratne pripreme, a svetskom
konfliktu su prethodili i italijansko - turski rat i balkanski ratovi.
Francusko prodiranje u Maroko dalo je neposredni povod Italiji da preuzme svoj deo -
Tripolis, koji joj je priznat ugovorom sa Francuskom (1902) i sporazumom sa Rusijom
(1900), a zauzvrat da se Italija ne protivi nameri Rusije da zavlada moreuzima oko
Mramornog mora. Italija je pomogla slabljenju Turske posle mladoturske revolucije
slabljenjem turskog garnizona. Za potpisivanje ugovora o miru sa Turskom (1912)
pomogla joj je nova kriza Turske - balkanski ratovi.
Zaoštravanjem suprotnosti izmedju dva sistema saveza, bio je doveden u pitanje i položaj
Italije. Kada je pristupila zauzimanju Tripolisa, velike sile su ostale po strani. Ali, Italiju
su njene pretenzije vodile sukobu sa Austrijom, mada je bila član Trojnog saveza. Razvija
aspiracije na jadranske obale, ne želeći da pristane na jačanje Austrije na Balkanu bez
kompenzacije za sebe.
Poraz Turske u ratu oko Tripolisa dao je balkanskim državama podsticaje za konačni
obračun sa Turskom. Srbija i Bugarska su zaključile savez (“Balkanski savez”), kome su
pristupile Crna Gora i Grčka. Cilj saveza bio je da se Turci potisnu sa Balkana. U drugoj
liniji, bio je upravljen i protiv pretenzija Austro - Ugarske. Balkanski saveznici su
pobedili Tursku, ali je zbog teritorijalnih pretenzija Bugarske s jedne, i Srbije i Grčke s
druge strane, došlo do Drugog balkanskog rata (1913) u kome su kasnije učestvovale
Rumunija i Turska na strani Srbije i Grčke. Bugarska je pretrpela poraz i morala je da deo
zaposednutih teritorija u ratu protiv Turske ustupi Srbiji, Grčkoj i Rumuniji. Turskoj je u
Evropi ostao Carigrad sa okolinom (Carigradski pašaluk hehe ), do Jedrena. Da bi se
stavile granice ekspanzije Srbije na konferenciji u Londonu predvidjeno je stvaranje
države Albanije, koja će postati sfera borbe za uticaj Italije i Austro - Ugarske.
Krah Turske bio je realizacija samo jednog dela nacionalnih aspiracija na Balkanu. Ostala
je mnogonacionalna Austro - Ugarska koja je u novim prostorima, oslobodjenim od
Turske, videla područja svoje dalje ekspanzije. Na tom putu stajala je i Srbija, ne samo
kao nezavisna država, nego i kao značajan faktor nacionalnih pokreta na Balkanu.
Iza Austro - Ugarske, sa pogledima upravljenim na Istok, dalje od Balkana, stajala je
Nemačka, ali joj se na tom putu isprečila Rusija svojim pravcima ekspanzije. Nudeći joj
izvesne ustupke, Nemačka je i 1910.g. pokušala da je odvoji od Antante. Medjutim,

3
ugovor izmedju Nemačke i Rusije iz 1911.g., kojim je Nemačka priznala severnu Persiju
kao sferu ruskog uticaja, a Rusija se saglasila sa gradjenjem bagdadske železnice sa
ogrankom prema persijskoj granici, ipak nije obavezao Rusiju da odustane od njenih
saveza upravljenih protiv Nemačke.
Što se tiče nemačko - engleskih odnosa, propao je pokušaj Engleske početkom 1912.g. da
se postigne sporazum o ograničenju nemačkog pomorskog naoružanja. Što se tiče
interesa na Bliskom istoku, Engleska je bila spremna da se saglasi sa nemačkom
koncesijom za gradjenje bagdadske železnice, od Bagdada do Persijskog zaliva. Čak su
obnovljeni i pregovori o podeli portugalskih kolonija, započeti još 1898.g.
Medjutim, ovim ruskim i engleskim pokušajima sa Nemačkom i nemačkim sa Engleskom
i Rusijom, nisu rešavana krupna pitanja sukoba interesa, pa nisu mogli čak ni da
uspore dalju konfrontaciju koja je neizbežno vodila svetskom sukobu.

43. Tok Prvog svetskog rata u Evropi

Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda (Sarajevski atentat 28.


juna 1914.g.) bio je svakako dogadjaj koji je, u zategnutim balkanskim odnosima,
sugerisao mogućnost ratnog obračuna Austro - Ugarske sa Srbijom. Obračuna, koji je već
duže vreme bio opsesija austrijske politike. U grozničavim preispitivanjima diplomatskih
i ratnih poteza, proteklo je vreme od 28. juna (dana atentata) do 23. jula (ultimatum
Srbiji povodom atentata). Bilo je očigledno da je ultimatum bio neposredni uvod u već
nameravanu objavu rata.
Nemački car je dao garanciju Austro - Ugarskoj da će u slučaju napada Rusije i Nemačka
ući u rat. Medjutim, garancije Nemačke, koje su mogle izgledati dovoljne za slučaj ulaska
Rusije u rat, ipak nisu bile dovoljne u slučaju proširenja konflikta koje bi ugrozilo i samu
Nemačku. Tu opasnost neposredno je predočila izjava francuske vlade da će u slučaju
rata stati na stranu Rusije, a zatim i izjava engleske vlade da će i Engleska ući u rat, ako
na njega Francuska bude prinudjena.
Nemački kancelar Betman Holveg tražio je od Austrije da pokuša sa kompromisima,
dok je generalštab insistirao da što pre započnu ratne operacije. Predlog Engleske da se
sukob reši na zajedničkom savetovanju velikih sila odbile su i Austro - Ugarska i
Nemačka. Kada je Rusija mobilisala vojne snage na granici prema Nemačkoj, ova joj je
objavila rat. Kada od Francuske nije dobila potvrdan odgovor o njenoj neutralnosti,
Nemačka je i njoj objavila rat. Upad nemačkih trupa u Belgiju, kojim je pogažena njena
neutralnost iz 1831.g., bio je neposredni povod Engleskoj da objavi rat Nemačkoj. Kada
je Nemačka odbila da Japanu da njene posede u Kini, i on joj je objavio rat 23. avgusta.
Opredeljivanja će biti tokom čitavog rata, a sva će, izuzev Turske i Bugarske, biti na
strani Antante.
Pregovori o ratnom savezu Nemačke i Turske doveli su do ugovora- 2. avgusta, kojim se
Turska obavezala da stupi u rat na strani centralnih sila, ali je najpre 3. avgusta
objavila oružanu neutralnost, da bi dobila u vremenu za sprovodjenje ratnih priprema.
Nemački ratni brodovi „Geben“ i „Breslau“ pod turskom zastavom bombardovali su
Odesu, a tom činu- 29. oktobra- neposredno su sledile objave rata Turskoj od strane
Rusije, Engleske i Francuske (2. - 5. novembra).
Nemačka vojska je 2. avgusta zaposela Luxemburg i započela planirane operacije na
zapadnom frontu. Pridržavajući se prvobitnog ofanzivnog plana na francusko - nemačkoj
granici, general Žofr je naredio napad i francuska vojska je od 7. do 20. avgusta desnim
krilom nastupala ka Alzasu i Loreni. Već 15. avgusta komandant francuske V armije,
general Lanzerak, ugrožen obuhvatnim pokretom Nemaca, zatražio je pomoć. U bici
4
kod Šarleroa francuska V armija nije uspela da izdrži pritisak, a da bi izbegao obilazni
manevar nemačke vojske oko levog boka francuskih položaja, Lanrezak se povukao na
liniju Filipvil- Mobež.
Istovremeno, stigle su poražavajuće vesti o slomu austrougarske ofanzive na Srbiju i
prodoru ruske vojske u Istočnu Prusku. To nije bitno menjalo situaciju na zapadnom
frontu, ali do odlučujuće bitke još nije dolazilo.
Moltke je 27. avgusta naredio svim armijama na zapadnom frontu da predju u ofanzivu.
Pala je odluka da se direktno ide na Pariz. General Žofr, uvidjavajući težinu situacije, već
25. avgusta je uputio nekoliko divizija na područje Amijena. Tako sastavljena nova, VI
armija, pod komandom generala Monurija, trebalo je da se suprotstavi Nemcima na reci
Eni. Medjutim, bila je prinudjena da se povuče prema Parizu, a odbrana samog Pariza
bila je poverena generalu Galijeniju. Žofr je 4. septembra izdao poznato naredjenje za
protivnapad na celom frontu, dok je nemačka vojska bila još u nastupanju. U ovoj
kritičnoj situaciji je Moltke, nedovoljno informisan o stanju na frontu, 4. septembra uveče
najpre dao naredjenje za zaustavljanje i pomeranje fronta na istok, a zatim i povlačenje II
armije. Psihički iscrpljen, već je naslućivao raspad celog nemačkog desnog krila, pa je 8.
septembra naredio povlačenje celog fronta na Enu. Promašaj nemačkog ofanzivnog plana
u koji su polagane sve nade u pobedu, bio je od jakog uticaja na nemačko vojno vodjstvo.
Sami dogadjaji krili su se od javnosti.
General Falkenhajn, koji je posle poraza na Marni, zamenio Moltkea, nastojao je da
preokrene situaciju na zapadnom frontu, uveren da će tome pripomoći i stabilizacija na
istočnom frontu. U neprekidnim borbama na pojedinim delovima fronta severno od reke
Oaze učestvovalo je više od sto pešadijskih divizija i gotovo sva konjica. U borbama koje
su trajale gotovo tri meseca, u operacijama poznatim pod nazivom „trka ka moru“, front
se protezao od reke Oaze do Nju Porta. Nemačka vojska zauzela je i severozapadni deo
Belgije i proširila osvojena područja u severnoj Francuskoj, ali to nije odlučilo ishod rata.
Praktično, “trka ka moru” pretvorila se i u “trku oko boka”, tj. nastojanja jedne i druge
strane da zaobidju neprijateljski bok. Posle neuspeha u ofanzivama na zapadnom frontu,
Falkenhajn je predlagao da se sa Rusijom zaključi separatan mir bez aneksija, ali sa
ratnom odštetom, ali zbog čvrste pripadnost Antanti (ugovor izmedju Rusije, Engleske i
Francuske sklopljen je 4. septembra 1914.g.) Rusija je izjavila da nijedna sila neće
zaključiti separatni mir.
Formalno, Italija je 3. avgusta 1914.g. izjavila da će u ratu ostati neutralna, ali je na obe
strane, u poverenju, dala izjave o svojoj spremnosti da pregovara, pri čemu je isticala
svoje teritorijalne zahteve. No, početkom 1915.g. predvidela je da su joj veće šanse na
strani Antante, te je formalno istupila iz saveza sa Nemačkom i Austro- Ugarskom 3.
maja, a već 23. maja objavila je rat Austro- Ugarskoj.
Ugovorom od 3. septembra 1915.g. centralne sile su dobile još jednog saveznika-
Bugarsku, a pregovori sa Rumunijom i Grčkom u 1915.g. nisu doveli do rezultata.
Dardanelskom operacijom iz maja 1915.g. odredi zapadnih saveznika učvrstili su se na
južnom delu Galipoljskog poluostrva. No taj plan se pretvorio u spektakularni fijasko,
prvo nakon neuspelog pokušaja proboja mornarice kroz Dardanele, a zatim nakon
iskrcavanja na Galipolje, gde je njihov prodor uspešno zaustavio turski komandant
Mustafa Kemal (Ataturk). Operacija kojom je trebalo potpomoći akciju za
opredeljivanje Grčke i pomoći srpskoj vojsci - iskrcavanje u Solunu, objavljeno je tek
početkom oktobra, kasno i za Srbiju i za Grčku, jer su austrijske, nemačke i bugarske
trupe već započele uspešnu ofanzivu protiv Srbije.
Saveznici nisu imali jedinstven stav o celini operacija na svim frontovima. Ratni plan za
1916.g. ruskog generala Aleksejeva je odbijen- predvidjao je zajedničku ofanzivu preko

5
Balkana ka Srednjoj Evropi, gde bi Srbija bila uporište za englesko- francuske armije
koje bi nadirale ka Budimpešti, a Rusi bi krenuli u pravcu Siget - Kološvara, i takodje je
predložio da se zaključi separatni mir sa Turskom.
Na konferenciji predstavnika štabova savezničkih armija u Šantijiu, 8. decembra
1915.g., istaknuto je da se rat može dobiti samo na glavnim frontovima- zapadnim
(francuskom), južnom (italijanskom) i istočnom (ruskom).
U Nemačkoj, krajem decembra 1915.g., car Viljem je potvrdio plan operacija za 1916.g.,
koji je izradio general Falkenhajn, a po kome se glavni udarac imao zadati Francuskoj.
Falkenhajn je za napad izabrao Verden. Žofr, uporan u svojim predubedjenjima, još u
avgustu 1915.g. uverio je vladu da Verden treba svesti na običnu utvrdjenu tačku, pa je
povukao tešku artiljeriju i stalne garnizone, a tvrdjava je predata poljskim trupama.
Nemci su 21. februara 1916.g. otvorili strahovitu artiljerijsku vatru na utvrdjenja, rovove
i skloništa na desnoj obali Masa, na mali trougaoni prostor izmedju Brabana, Verdena i
Orna. Postepeno su zauzimali prilaze tvrdjavi, nastojeći da osvoje masiv Duomon, koji su
zauzeli već 25. februara.
Istog dana, u Verden je stigao komandant II francuske armije, general Peten, i preuzeo
komandu nad Verdenom. Dalje napade nemačkih snaga zaustavila je nagla promena
situacije na istočnom frontu, gde je Brusilovljeva ofanziva na ruskom jugozapadnom
frontu izvršila prodor u Galiciju. Falkenhajn je odlučio da povuče jedan deo vojske sa
zapadnog fronta i s drugih delova istočnog fronta i da obrazuje novu jaku armiju, koja je
već 16. juna prešla u protivnapad. Brusilovljeva ofanziva bila je pogodna prilika za
ofanzivu francuske i engleske vojske na zapadnom frontu. Ofanziva na Somi započela je
1. jula, a sredinom istog meseca preduzeti su i protivnapadi kod Verdena, kojim su
Francuzi do sredine avgusta povratili više važnih odbrambenih položaja. U bici na Somi
15. septembra prvi put su upotrebljeni tenkovi. Završila se potiskivanjem Nemaca, a
cena ovakvog ishoda bili su novi veliki gubici na obema stranama.
Cela austrougarska vojska na istočnom frontu stavljena je 27. jula pod Hindenburgovu
komandu. Falkenhajna su njegovi neuspesi naveli da 28. avgusta podnese ostavku. Na
položaj načelnika nemačkog generalštaba došao je Hindenburg, a za načelnika glavnog
staba generalštaba, general Ludendorf.
Rumunija, koja je 1914.g. objavila svoju neutralnost, sada je, u kriznoj situaciji
austrougarske vojske na istočnom frontu, objavila Austro - Ugarskoj rat, 27. avgusta.
Medjutim, Falkenhajn, komandant nove, IX armije, obrazovane u Transilvaniji, razbio je
rumunske divizije i domogao se karpatskih prelaza. Zatim je, u sadejstvu sa
Makenzeovom armijom, zatvorio obruč oko Vlaške, a početkom decembra zauzeo je i
Bukurešt.
Saveznici su već tokom druge polovine 1916.g. pripremali plan za ratne operacije 1917.g.
Posle smrti Franca Jozefa (novembra 1916.) njegov naslednik Karlo počeo je da
ispoljava neslaganje sa podredjenim položajem Austro - Ugarske i sumnjao je u pobedu
centralnih sila. Tražio je izlaz za Austro - Ugarsku i svoju dinastiju u pokušajima
separatnog mira koji će ga, kada budu obelodanjeni, teško kompromitovati kod
nemačkog saveznika.
SAD su od početka rata pokazivale zainteresovanost za dogadjaje u Evropi, a od prvih
dana rata razvijale su aktivnost u smislu njegovog obustavljanja. SAD su praktično
ekonomskim odnosima pomagale ratne napore Antante, ali ujedno time rešavale i pitanje
svojih finansijskih odnosa sa Evropom. U rat su ušle 1917.g.
U nastojanjima da dobije rat po svaku cenu, nemačka vrhovna komanda se odlučila na
krajnja sredstva i najavila za 1. februar 1917.g. početak neograničenog podmorničkog
rata. Pomorsko područje Engleske i zapadna obala Francuske proglašeni su za zatvorenu

6
zonu, a ovim činom označena je i konačna prevlast nemačkih vojnih krugova nad
političkim. To je bila „igra na poslednju kartu“, a vladi nije ostalo ništa drugo nego da se
tome prikloni, iako je bila protiv te odluke.

44. Oktobarska revolucija 1917.godine


Lenjin će 1905-u godinu nazvati „generalnom probom” ruske revolucije. Bez toga,
događaji iz 1917. ne bi bili razumljivi. Zašto je sve počelo u Rusiji? Lenjin je odgovorio:
„Upravo zato što je bila na granici između razvijenog Zapada i potlačenog i zaostalog
Istoka”. U Rusiji je došlo do razvoja kapitalizma u drugoj polovini XIX veka, pri čemu je
strani kapital imao znatnog udela u ruskoj privredi. Iako je reformama iz 1861. zvanično
ukinuto kmetstvo, ostaci feudalizma su bili snažni. Socijaldemokratska partija, koja je
osnovana 1898. na tajnom kongresu u Minsku, podelila se 1903. na dva krila:
menjševike i boljševike. Menjševici su se grupisali oko Plehanova i Martova, a
boljševici oko Lenjina. Ove dve grupacije su se razlikovale u organizacionom pitanju.
Boljševici su zastupali mišljenje da partija mora biti čvrsto i disciplinovano organizovana
i strogo centralizovana. Isto tako razlika je bila i u ulozi proletarijata u revoluciji.
Menjševici su smatrali da u predstojećoj revoluciji buržoazija treba da odigra vodeću
ulogu. Kasnije, proletarijat treba da produbi tekovine revolucije. Boljševici su protiv
parlamenta poklonjenog od cara, jer bi upravo on poslužio kao teren za sporazum između
cara i buržoazije. Treba izvesti oružani ustanak kao izvor privremene vlade —
demokratsku diktaturu radnika i seljaka. Već tada su boljševici ocrtali svoju strategiju za
revoluciju iz 1917. godine. Na čelu petrogradskog sovjeta je menjševik Trocki, dok u
Moskvi sovjet drže boljševici. Car je ponovo prisiljen na ustupke i izjavljuje da nijedan
zakon neće biti donet bez saglasnosti Dume. On pristaje na osnivanje savetodavne
Dume — imitacije parlamentarizma, koja je lišena svake vlasti. Car se prividno povukao,
ali je opsadno stanje u svim gradovima. Moć carstva počiva na birokratskom i
policijskom aparatu. Socijaldemokrate izdaju proglas: „Samo s oružjem u ruci, samo
ustankom celog naroda zbrisaćemo neprijatelja s lica zemlje i osvojićemo slobodu”.
Buržoazija je bila zadovoljna jer je ostvarila svoj cilj — uspostavljanje ustavotvorne
monarhije. Naglo niču buržoaske partije. Vrhunac ustanka je bila pobuna moskovksog
proletarijata. U Petrogradu je uhapšen ceo sovjet na šta je Moskva odgovorila
generalnim štrajkom koji se pretvorio u ustanak. Kada je otpor savladan mnogi radnici
su streljani na licu mesta. Porazu revolucije je doprinelo i nesaradnja između seljaštva i
radništva. Seljaci još nisu bili ubeđeni da treba zbaciti cara. Ruskom carizmu je u tim
trenucima pružena i znatna finansijska pomoć od imperijalista. Lenjin: „Svojstvenost
ruske revolucije (1905.) leži upravo u činjenici da je bila demokratsko-buržoaska po
svom društvenom sadržaju, ali proleterska po sredstvima borbe... Sve su to duboke
promene, ali koje ne samo što ne podrazumevaju rušenje kapitalizma nego će, naprotiv,
prvi put rasčistiti teren za svestran i brz, evropski a ne azijski razvoj kapitalizma, prvi put
će se omogućiti vladavina buržoazije kao klase”. Lenjin je već bio jedan od
najistaknutijih predstavnika međunarodnog radničkog pokreta. Od trenutka kada mu je
brat pogubljen, zbog učešća u atentatu na cara, Lenjin je krenuo putem na kojem su ga
kasnija hapšenja, progonstvo i život u emigraciji još više ubedili o neophodnosti
revolucionarnog probražaja kapitalističkog društva. Lenjinu je bilo jasno da će rat dovesti
do revolucije, no nije bio siguran kada će se to desiti. Odmah po izbijanju Februarske
revolucije Lenjin preporučuje boljševicima oprez i da ne prihvataju nikakvu saradnju sa
Kerenskim (menjševikom, koji je na čelu privremene vlade). Svoje ideje Lenjin je
izneo u 5 pisama koja su kasnije postala poznata kao Aprilske teze. U Aprilskim tezama
7
Lenjin prvi put iznosi ideju o pretvaranju buržoasko-demokratske revolucije, ostvarene u
Rusiji, u socijalističku revoluciju. Osnovno pitanje koje se postavljalo pred boljševicima
bilo je: kakav stav zauzeti prema privremenoj vladi, a kakav prema ostalim partijama.
Rukovodstvo boljševika je znalo da je vlada reakcionarna, ali Lenjinov dolazak i njegovi
stavovi izazvali su pometnju i sukobe, čak i među starim boljševicima. Lenjin je uporno
insistirao na tome da je prva faza revolucije već završena i da treba ići dalje. On traži da
se „raskrinka” privremena vlada, a ne da joj se „podnose zahtevi". Smatra da agrarnu
reformu mogu sprovesti samo boljševici, a da u državi ne sme postojati dvojstvo vlasti.
Odlučno je protiv koalicije s drugim partijama i osuđuje menjševike u vezi njihovog
stava o nadzoru privremene vlade — „nadzor bez vlasti je obična fraza”. Vojnici izlaze na
ulice manifestujući protiv rata i traže prekid politike agresije. Jedni demonstriraju protiv
privremene vlade i rata, drugi protiv boljševika i Lenjina. Tokom maja u masama jača
uticaj boljševika. Zahtev za radničkom kontrolom i za konfiskacijom zemlje navodi
kapitaliste na politiku otpuštanja radnika i zatvaranje fabrika, čime se otežava ionako
haotična situacija. Nova koaliciona vlada priprema ofanzivu ruske vojske. Kerenski je
novi ministar rata. Kerenski govori svuda. Naređuje sprečavanje bratimljenja na frontu.
Ofanziva se stalno odlaže i pored dobijenog oružja od saveznika. Održava se kongres
sovjeta. Prvi sveruski kongres sovjeta traje tri nedelje od 3-24. juna. Na njemu
učestvuje 285 menjševika, 284 esera i 105 boljševika. Lenjin ističe da sovjeti i buržoazija
ne mogu opstati zajedno.Na kongresu je ipak odobrena koaliciona vlada. Kad se
raspravljalo o miru, Lenjin ističe poznati stav boljševika da se mir može postići samo
kroz revoluciju koja bi srušila imperijalnu buržoaziju na obe zaraćene strane. Cereteli:
„Boljševici se moraju razoružati. Ne smeju u njihovim rukama ostati mitraljezi i puške".
To izaziva sukobe na konferenciji sovjeta. Boljševici napuštaju konferenciju.
Konferencija je bez zaključaka. Kongres sovjeta je već odlučio da se manifestacije
održe 18 juna. Na manifestacijama dominiraju parole: sva vlast sovjetima, dole ministri-
kapitalisti, hleb, mir i sloboda. Pola miliona ljudi je na manifestacijama. Samo manje
grupe plehanovaca, Bunda i kozaci su podržavali vlast. Za taj dan je bila zakazana i
ofanziva na frontu. Kerenski: „Danas je veliki dan za revoluciju. S nezadrživim
oduševljenjem revolucionarna ruska vojska je krenula u napad". Međutim, ofanziva je
doživela krah. Za nesuspeh se krive boljševici. General Brusilov piše s fronta
predsedniku vlade: „Pojedini pukovi otvoreno izjavljuju da za njih nema druge vlasti sem
Lenjina". Na sve veći otpor masa vlada odgovara terorom. Svuda se propagira da je
Lenjin nemački špijun. Šestog jula vojska je zauzela sedište boljševika. Rukovodstvo se
povuklo i mornari su se povukli u Petropavlovsku tvrđavu. Sukob je bio na pomolu. Po
nalogu Centralnog komiteta Boljševičke partije Staljin započinje pregovore s vojnicima
da mirno napuste tvrđavu i vrate se u Kronštat. Kerenski se vratio s fronta i traži
obračun s boljševicima. Lično je izdao neređenje da se odmah uhapse Lenjin, Zinovjev,
Kamenjev i drugi. Ali, Lenjin više nije bio u svom stanu. Porazom revolucionarnog
pokreta završeni su julski događaji. Ti događaji po Lenjinu su „mnogo više nego
manifestacija, ali mnogo manje nego revolucija”. Vojska još nije bila spremna da u
potpunosti podrži revolucionarne akcije. Ministar unutrašnjih poslova postaje
menjševički lider Cereteli. Javno je primio odgovornost za hapšenje boljševika. Izvršni
komitet sovjeta je proglasio vladu nacionalnog spasa kojoj je data neograničena vlast.
Kerenski je na vrhuncu svoje moći. Dvadeset šestog jula se održava VII kongres
boljševičke partije. Na njemu je izabrano rukovodstvo koje će rukovoditi ustankom.
Trocki je primljen u partiju. Odsutni su Lenjin i tada uhapšeni Zinovjev, Kamenjev,
Lunačarski i drugi. Lenjin u pismu ističe da je parola sva vlast sovjetima izgubila na

8
značaju u sadašnjim okolnostima. To je bila parola mirnog razvitka revolucije i ne treba
je sada isticati.

Trideset prvog avgusta Centralni komitet boljševičke partije ponudio je deklaraciju o


vlasti. Prvi put je jedan predlog boljševika dobio većinu u petrogradskom sovjetu. U
deklaraciji se traži izbacivanje kadeta iz vlade i navodi se suština programa boljševika —
proglašenje republike, ukidanje velikih poseda, radnička kontrola nad fabrikama i
nacionalizacija najvažnijih industrijskih sektora, neodložni pregovori o demokratskom
miru, ukidanje smrtne kazne. Petnaestog septembra Trocki predsedava Petrogradskim
sovjetom u kome su boljševici sada imali većinu. Osvojen je tako najznačajniji
revolucionarni organ u zemlji. Nastupila je tendencija boljševizacije sovjeta. Kerenski
traži raspušatanje naoružanih formacija, a na to niko ni ne pomišlja. Parola sva vlast
sovjetima, koja je ponovo usvojena, više nije napuštana. Sovjeti dobijaju svoj prvobitni
lik. Na predlog Ceretelija (što je bio manevar) predloženo da se izabere Savet republike
kome bi bila odgovorna vlada. Savet republike bi u stvari bio pretparlament. Lenjin je
bio za zajednički rad i učešće u ovakvom sovjetu, ali je odmah shvatio da je to uzaludno.
Onda je Lenjin tražio da počnu pripreme za oružani ustanak. Lenjin ističe da je
parlament trebalo bojkotovati i aktivnost usmeriti na sovjete, sindikate, tamo gde se
zaista nalaze revolucionaren mase. Lenjin je spreman i na vanredni kongres Partije da bi
se obratio bazi da se vidi ko je za a ko protiv parlamenta. Trećeg oktobra je odlučeno da
se Lenjin tajno vrati iz Finske. Petog oktobra protiv ustanka je jedino Kamenjev koji traži
razrešenje u Centralnom komitetu. Nova odluka je da se pretparlament napusti. Lenjin
je 7. oktobra stigao ilegalno iz Finske. Pravi dva plana za rušenje vlade Kerenskog.
Desetog oktobra uveče održava se sednica Centralnog komiteta Partije. Trebalo je
pripremiti ustanak. Izuzev Kamenjeva i Zinovjeva, svi su za ustanak. Trebalo je samo
odrediti datum. Procenjivalo se da će se imperijalisti, ukoliko sklope mir, odmah udružiti
protiv revolucije. Žurilo se i zbog spremanja vlade da pređe u Moskvu i dovede u
Petrograd nove trupe. Boljševici formiraju Crvenu gardu i naoružavaju je. Za razliku od
februarskog ustanka oktobarski ustanak je organizovan i vođen iz jedinstvenog centra.
Bio je mnogo brži i protekao s manje prolivene krvi. U noći 23-24. oktobra vlada kreće u
napad s namerom da zabrani sve boljševičke listove, pohapsi članove Vojno-
revolucionarnog komiteta i dovuče sveže trupe s fronta. Dvadeset četvrtog uveče
Centralni komitet drži sastanak. Istovremeno Kerenski traži sva ovlašćenja od
pretparlamenta i napušta Zimski dvorac. Kerenski je u suštini nemoćan. I
pretparlament okleva. Samo je desnica uz vladu. Kerenski preti ostavkom zbog odluke
pretparlamenta o formiranju Odbora javnog spasa. Iz zatvora su oslobođeni boljševici.
Pred jutro su presečene telefonske veze Zimskom dvorcu i Vrhovnoj komandi. Kerenski
panično poziva tajnom telefonskom linijom vojsku s fronta. Odlazi kod kozačkih jedinica
i traži od njih podršku, ali i one oklevaju. Kerenski je primoran da traži automobil od
američkog ambasadaora i s njim napusti 25. oktobra prestonicu, u nadi da će se u nju
vratiti s trupama. U 10 uveče je izašao prvi bilten sovjeta o pobedi. U Zimskom dvorcu
su ostali opkoljeni ministri, dok je zgrada glavne komande izolovana. Branioci Zimskog
dvorca, njih 1600, imali su na raspolaganju topove i mitraljeze. Neki junkeri su ubrzo
počeli da napuštaju dvorac ostavljajući oružje ustanicima. Cilj nije bio da se ruši dvorac
već da se zaplaše branioci. Gradska duma je pokušala da pomogne ministrima u
Zimskom dvorcu. Masa je prodrla unutra. Niko nije pružio otpor. Pohapšena je vlada.
Počela je pojedinačna pljačka, ali je odmah zaustavljena, s obrazloženjem da je to
narodna imovina i da se mora voditi računa o revolucinarnoj disciplini. Odmah se
održala sednica Drugog kongresa sovjeta: „Kongres odlučuje da će celokupna vlast, u

9
svim mestima, preći u ruke sovjeta radničkih, vojničkih i seljačkih deputata, koji su
dužni da ostvare stvarni revolucionarni red".Vojno-revolucionarni komitet donosi mere
kojim se ukida smrtna kazna na frontu, progalašava sloboda agitacije, izadaje se
nalog da se uhapsi Kerenski, puštaju se na slobodu zatvoreni revolucionari... Umesto
ministara izabrani su narodni komesari. Savet narodnih komesara kao vlada se nalazi
na čelu zemlje. Za predsednika je izabran Lenjin, komesar unutrašnjih poslova Rikov,
poljoprivrede Miljutin, prosvete Lunačarski, finansija Skvorcov, rada Šljapnikov,
spoljnih poslova Trocki, nacionalnih pitanja Staljin. Savet je odgovoran predstavničkom
telu, odnosno Izvršnom komitetu sovjeta. Savet narodnih komesara je jedini organ
ustanika s kojim su raspolagali revolucionari. Jedinu podršku Kerenski je imao u
generalu Krasnovu. Krasnov se približava Petrogradu, došavši na 20 kilometara od
prestonice. Kerenski je već bio odštampao proglas o pobedi. Boljševici u tom trenutku
nisu imali iskustva u čisto vojničkim operacijama. Formiran je Odbor za spas otadžbine
koji je računao na pomoć spolja. U susret Krasnovu je krenulo 20.000 radnika. Tridesetog
oktobra Krasnov je krenuo u napad s 5.000 vojnika, dok su revolucionarne snage brojale
10.000 vojnika. Artiljerija je bila kod Krasnova. Pobeda revolucionara kod Pulkova je
bila prva bitka revolucionarne vlasti. Krasnov je posle bitke predložio Kerenskom da
započne pregovore, ali je on to odbio i pobegao u inostranstvo. Krasnov je uhapšen, ali je
obećao da se više neće boriti protiv sovjetske vlasti, pa je pušten.
Sada je bilo najbitnije poslati revolucionarne odrede u Moskvu kako bi se osigurala
pobeda. U Moskvi je sovjet formiran tek 25. oktobra. Protivnici su odmah organizovali
Odbor za spas otadžbine. Sovjet nije imao ni dovoljno oružja. Namera reakcije je da u
Moskvi se formira privremena vlada koja bi bila suprostavljena onoj u Petrogradu.
Reakcija traži da se Vojno-revolucionarni komitet preda. Ali radnička periferija Moskve i
pokolj koji se desio u Kremlju, likvidirali su kolebljivost. Vojno-revolucionarni komitet
je pozvao radnike na generalni štrajk. Dvadeset devetog oktobra sovjeti nisu
kapitulirali, ali prihvataju primirje, što je opet greška. Trideset prvog oktobra su počele
borbe. Prvog novembra ustanici su uspeli da postave topove oko Kremlja. Odbor za spas
otadžbine je bio raspušten, a junkeri razoružani. U ovim sukobima je bilo 400 mrtvih.
Pobeda u Moskvi je učvrstila vlast u Petrogradu. Posle događaja u Petrogradu svuda niču
vojno-revolucionarni komiteti. Za mesec dana je uspostavljena revolucionarna vlast na
ogromnoj teritoriji. Na frontu se afirmiše revolucionarna vlast. 29. oktobra Savet
narodnih komesara je doneo dekret o osmočasovnom radnom danu, a 4. novembra
dekret o radničkoj kontroli. 2. novembra, uz potpis Lenjina i Staljina, donesena je
Deklaracija o pravima naroda Rusije (1. Jednakost i suverenitet svih naroda Rusije; 2.
Pravo naroda na slobodno samoopredeljivanje, uključujući pravo otcepljenja i
obrazovanja nezavisne države; 3. Ukidanje svih privilegija i ograničenja nacionalnog ili
nacionalno-religioznog karaktera; 4. Slobodni razvoj nacionalnih manjina i etničkih
grupa koji žive na teritoriji Rusije). Donosi se odluka o ograničenju štampe zbog
širenja vesti protiv revolucije. 10. novembra se održava Vanredni kongres deputata
seljačkih sovjeta. Novi Centralni izvršni komitet sovjeta je sastavljen od levih esera i
boljševika, jer su menjševici i desni eseri napustili Kongres. Sporo se uspostavlja nova
vlast i vlada u mnogome anarhija.

45. Završtek Prvog svetskog rata i njegovi rezultati


Čak i pre nego što je s novom sovjetskom Rusijom sklopljen mir u Brest - Litovsku,
Centralne Sile su počele svoje efektive povlačiti s istočnog na zapadni front kako bi stekli
dovoljnu nadmoć u ljudstvu i rat rešili jednom velikom ofanzivom pre dolaska američkih
10
snaga. Pažljivo pripremljena ofanziva, za koju su razvijene nove taktike je nazvana
Kajzeršlaht. Započela je u proleće i ispočetka imala spektakularan uspeh, pogotovo na
britanskom sektoru fronta. No, Britanci su s vremenom uspeli dovući pojačanja i
stabilizovati situaciju. Nemački pokušaji da proboj naprave na drugim sektorima su imali
još manje uspeha, pokazavši kako je nemačka vojska istrošila većinu svojih ljudskih i
drugih resursa. Među Nemcima je nakon neuspeha Kaiserschlachta bitno opao moral,
čemu je doprinosila boljševička agitacija koju su sa sobom doneli veterani s istočnog
fronta. Leti su saveznici počeli protivofanzivu koja je polako, ali sigurno počela
odbacivati Nemce ne samo s položaja dostignutih u proleće, nego i u dubinu belgijskog
teritorija. Među savezničkim snagama je naglo porastao moral, pogotovo kada su
savezničke redove u većem broju stigli Amerikanci. U septembru su snage Antante
izvršile proboj solunskog fronta i za nekoliko dana prisilile Bugarsku na kapitulaciju.
Nešto kasnije je britanski proboj turskih linija u Siriji doveo do kapitulacije Otomanske
Imperije. Na italijanskom frontu je, nakon neuspele austrougarske ofanzive nekoliko
meseci ranije, italijanska ofanziva izazvala potpuno rasulo austrougarske vojske. Vojnici
su odbili naređenja i počeli se vraćati kućama, izazvavši tako proces koji će u roku od
nekoliko sedmica izazvati raspad Austro-Ugarske. U takvim okolnostima Nemačka više
nije mogla nastaviti rat. Nakon što je Vilhelm abdicirao, te proglašena republika,
Nemci su pristali na primirje 11. novembra - dan koji se danas slavi kao praznik u
mnogim državama. Temeljem njega se nemačka vojska morala povući preko Rajne.

Neposredne posledice

Već u poslednjoj fazi je postalo jasno da će rat, bez obzira na krajnji ishod, bitno
promeniti postojeći politički i ekonomski poredak u svetu. Najvidljivija promena bio je
nestanak četiri velika carstva - nemačkog, austro-ugarskog, turskog i ruskog na čijim
ruševinama je nastao velik broj manjih država, najčešće organiziranih po etničkom
ključu - Finska, Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Čehoslovačka, Austrija,
Madjarska i Kraljevina SHS - dok su otomanski posedi na Bliskom istoku postali tzv.
mandati pod kontrolom zapadnih sila. Rat je svoj nastavak imao u manjim sukobima
koji su se najćešće vodili oko granica novih država, a koji su, kao u slučaju Grčke i
Turske, doveli do jednog od prvih primera masovnog etničkog čišćenja i razmene
stanovništva. U Rusiji su ti sukobi imali ideološku podlogu te prerasli u građanski rat
koji će završiti pobedom boljševika, ustanovljavanjem prve komunističke države na
svetu i svojevrsnom reinkarnacijom Ruskog carstva u obliku Sovjetskog saveza.
Rezultati rata su formalizirani kroz seriju mirovnih ugovora, od kojih je najpoznatiji
onaj potpisan u Versaju godine 1919. Njime je Nemačka prisiljena priznati isključivu
krivicu za izbijanje rata, platiti golemu odštetu i ograničiti vlastite oružane snage. Mnogi
su odredbe tog ugovora smatrali nepravednim i okrutnim, pogotovo u Nemačkoj gde je
duboko nezadovoljstvo versajskim poretkom pomoglo dolasku Hitlera na vlast i,
konačno, izbijanju Drugog svetskog rata. Britanija i Francuska, iako jedine velike sile
koje su se po dotadašnjim kriterijima mogle smatrati pobednicama u ratu, bitno su
oslabile u svom položaju. Francuska je pretrpela velike demografske gubitke koji će
bitno uticati na njenu politiku u godinama koje dolaze. Jedini pravi pobednik rata bili su
SAD, kojima je rat doveo do procvata industrije i postupnog dolaska na poziciju glavne
ekonomske sile u svetu. SAD će te potencijale iskoristiti tek nakon Drugog svetskog rata.

Trajne posledice

11
Neke od posledica rata, od kojih se mnoge osećaju i u današnjem svetu, su se
iskristalizovale tek nakon određenog vremena. Ispočetka je rat - ne toliko njegovo
izbijanje, koliko tok i neposredne posledice - predstavljao veliki šok za sve, bez obzira na
stranu ili društvenu klasu kojoj su pripadali. U prethodnom periodu je pod uticajem
prosvetiteljstva, industrijske revolucije, odnosno spektakularnog napretka nauke u drugoj
polovini 19. veka, vladalo široko rasprostranjeno mišljenje da će stalni napredak
tehnologije sam po sebi dovesti do rešenja svih društvenih problema. Rat, u kome su
dostignuća tehnologije iskorišćena u svrhu dotada nezamislivog razaranja i uništavanje
sveta koji se trebao razvijati, je to mišljenje demantovao. Umesto dotadašnjeg optimizma,
razvio se pesimizam, koji je svoj najjači izražaj imao u umetnosti, kulturi i filozofiji.
Možda je najvažnija posledica Prvog svetskog rata bilo potpuno menjanje stava prema
ratu kao društvenom fenomenu. Pre se rat, s obzirom da je najčešće bio ograničen
trajanjem i brojem učesnika, smatrao društveno prihvatljivom, pa čak i korisnom
pojavom. Nakon Prvog svetskog rata, koji je doneo razaranje i patnje nezamislivo
velikom broju ljudi, to je mišljenje potpuno promenjeno te se većina ljudi, pogotovo u
Evropi, protivi ratu po svaku cenu. Jedna od savremenih odraza tog fenomena je bitno
drugačiji stav koji Evropljani i Amerikanci imaju prema ratu protiv terorizma.

46. Mirovni ugovori posle I svetskog rata

Prvi svetski rat je završen 11. novembra 1918. godine vojnim slomom centralnih sila-
Nemačke i njenih saveznika. Posle završetka rata, velike sile, pobednice, organizovale su
mirovne konferencije na kojima je trebalo izvršiti, u sklopu rešavanja drugih pitanja, i
novu podelu sveta i interesnih sfera. Da bi se pronašla rešenja aktuelnih problema
neophodno je bilo usaglašavanje načela. Američki predsednik Vudro Vilson odbacio je
tajne ugovore sklopljene tokom rata, osuđivao je tajnu diplomatiju. U Vilsonovim
proklamacijama javno se ističe da svaki narod treba da živi svojim sopstvenim životom i
da sam određuje svoju političku budućnost.
Predstavnici Antante sastali su se pred kraj rat, u oktobru 1918. u dvorcu Trijanon, kraj
Pariza i dogovirili se:
-da će odluke o osnovama međunarodnog života ostati u nadležnosti velikih sila,
-da je neophodno usaglašavanje Četrnaest tačaka i tajnih ugovora sklopljenih tokom rata.
(Svih 14 tačaka nabrojano je u fusnoti na 71.strani u udžbeniku Gudac-Đorđević).
Vilsonova načela u potpunosti je potvrdila konferencija mira, održana u Parizu, 18.
januara 1919. u dvorcu Versaj. Konferencija je za svaku pobeđenu državu izradila
posebne uslove mira, ali je mirovni ugovor sa Nemačkom, koji je prvi izrađen i potpisan,
poslužio kao uzor za sve druge. Ceremonija potpisivanja tekstova mirovnih ugovora
obavljena je u različitim pariskim dvorcima, po kojima su ugovori i dobili imena.
Ugovori su potpisani:
- 28. juna 1919. u Versaju sa Nemačkom, u „Sali ogledala“,
- 10. septembra 1919. u Sen Žermenu sa Austrijom,
- 27. novembra 1919. u Neiju sa Bugarskom,
- 4. juna 1920. u Trijanonu sa Mađarskom,
- 10. avgusta 1920. u Sevru sa Turskom.
(Mirovi ugovor koji je sa Turskom zaključen u Sevru, Turska nije htela da prihvati. Zato
je došlo do oštrih političkih i oružanih sukoba sa njom. U Turskoj se u to vreme razvio
snažan nacionaloslobodilački pokret na čelu sa Kemal-pašom Ataturkom. Novi mirovni
ugovor sa Turskom je zaključen jula 1923. u Lozani).
Države učesnice mirovne konferencije delile su se u dve grupe:
12
1. male i srednje zemlje- imale su ograničena prava, mogle su samo da podnose predloge,
učestvuju u sednicama i prihvataju odluke.
2. velike sile- SAD, Britanija, Francuska, Italija i Japan- imale su odlučujuću reč i
donosile su sva rešenja.
Pošto je Japan bio nezainteresovan za prostore izvan zapadnog Pacifika, najviše uticaja
su imali američki predsednik Vudro Vilson, britanski premijer Lojd Džordž, predsednik
francuske vlade Žorž Klemanso i italijanski državnik Vitorio Emanuele Orlando.
Delegaciju novostvorene Kraljevine SHS predvodio je Nikola Pašić.
Na Konferenciji mira postojale su dve grupe načela:
1. Načela razvijena najviše u teoriji: javna diplomatija, ravnopravnost naroda, pravo
naroda na samoopredeljenje, strategijske granice, životni ekonomski interesi, poštovanje
istorijskih dokaza.
2. Načela koja su ostvarivana u praksi: vođenje računa o svom državnom i nacionalnom
interesu, pravo pobednika na povlašćeni položaj, poštovanje tajnih ugovora o podeli
teritorija koji su bili zaključeni tokom rata.
Osnovna namera Francuske je bila da spreči ponavljanje Nemačke agresije i da oslabi
Centralne sile. Sjedinjene Američke države su se povukle iz Evrope. Engleska se trudila
da spreči preterano jačanje Francuske i totalno uništenje nemačke moći, u skladu sa
svojim tradicionalnim načelom ravnoteže snaga. Rusija je bila razorena građanskim
ratom i nije mogla da utiče na razvoj događaja. [Podsetnik- Rusija je 3. marta 1918. izašla
iz rata, sklopivši mir sa Centralnim silama u Brest-Litovsku]. Ni Italija nije bila u
mogućnosti da sprovede svoje težnje. Iako je bila jedna od pobedničkih sila, bila je
nezadovoljna podelom ratnog plena.
Nemačkoj su oduzeti njeni kolonijalni posedi: Kamerun i Togo su podelile Britanija,
Belgija i Portugal; Nemačka Jugozapadna Afrika data je Južnoafričkoj Uniji a Istočna
Afrika Britaniji; deo Nove Gvineje pripao je Australiji a ostrvo Samoa Novom Zelandu.
Sirovinska područja na istoku i zapadu od Nemačke, data su obnovljenoj Poljskoj,
Francuskoj i Belgiji. Tako je Francuska dobila Alzas i Loren, kao i korišćenje sarskih
rudnika; Belgija je, posle održanog plebiscita, dobila Ejpen (Ojpen) i Malmedi; Danska,
takođe posle plebiscita, Šlezvig i Holštajn; novostvorena Čehoslovačka dobila je
Hulčinsku oblast u Gornjoj Šleziji a obnovljena Poljska deo Pomeranije i Poznanja, a sem
toga i deo Pruske. Gdanjsk je postao slobodan grad, ali je trebalo da služi kao poljska
luka. Nemačkoj je oduzeta ratna i trgovačka mornarica, a njena vojska smanjena je u
granice onoga što se smatralo dovoljnim za očuvanje unutrašnjeg reda i kapitalističkog
poretka u zemlji. Raspadanjem Austrougarske stvaraju se Austrija, Mađarska, kraljevina
SHS i Čehoslovačka. Japan je dobio arhipelage severno od ekvatora, Kijao-Čao i Šantung
(oblast u Kini koja je bila pod Nemačkom od Bokserskog ustanka 1900.-1901.).
Interesi Francuske bili su odlučujući za temelje posleratnog poretka u Evropi. Iako je taj
poredak prividno obezbeđivao francuske interese, nosio je u sebi elemente nestabilnosti.
Zato se francuska diplomatija trudila da ga obezbedi sistemom saveza i drugih političkih
instrumenata. Mirovni ugovri s jedne strane i ovaj splet saveza, s druge strane, čine celinu
i predstavljaju tzv. Versajski sistem.
Versajski mirovni ugovori u SAD nisu ratifikovani, mada su one u njihovom sklapanju
imale istaknutu ulogu. Od 1920. SAD su ekonomski najjača sila u svetu. Posle odlaska
Vilsona sa predsedničkog položaja, SAD su sa Nemačkom sklopile poseban ugovor koji
je potpisan u Berlinu avgusta 1921.
Posle Konferencije mira ostalo je nerešeno pitanje granice kraljevine SHS i Italije, zbog
italijanskih pretenzija prema teritorijama naseljenim Hrvatima i Slovencima. Problem je
od proleća 1920. prepušten neposrednim pregovorima Rima i Beograda. Rezultat je bio

13
Rapalski sporazum novembra 1920. po kome je Italija dobila Istru, Kvarnerska ostrva,
Zadar i ostrvo Lastovo. Rijeka je postala grad-država, pod upravom Društva naroda, a
najzad je pripala Italiji, ugovorom potpisanim u Rimu januara 1924. Taj sporazum je
dopunjen Netunskim konvencijama sklopljenim između Kraljevine SHS i Italije 1925. a
ratifikovanim od Jugoslavije 1928. Sadržale su sporazum o saobraćaju, ribolovu, imovini
i dr.
Mirovni ugovori, zaključeni posle Prvog svetskog rata, postali su osnov političkog života
ali ujedno i element nestabilnosti i zaoštravanja odnosa i suprotnosti u posleratnom svetu,
u koji su unosili neravnotežu i želju za revanšom.
Po Versajskom mirovnom ugovoru, međunarodni poredak koji je stvoren posle I svetskog
rata često se naziva „versajskim poretkom“. On je bio odraz situacije u kojoj su sile
pobednice diktirale onakav mir kakav im je najviše odgovarao.
Suprotnosti koje su nerešene a i one novonastale tražiće svoje rešenje u novim ratovima.

47. Formiranje društva naroda posle I svetskog rata

Francuska i Engleska, koje su od mirovnih ugovora izvukle najveće koristi, kako u


pogledu teritorijalnih dobitaka, tako i u pogledu obezbeđenja svojih političkih i
ekonomskih pozicija, u posleratnom periodu uporno su nastojale ne samo da sačuvaju
stečene pozicije već i da ih ojačaju. U cilju realizacije svoje politike, ove dve države su
prihvatile predlog američkog predsednika Vudroa Vilsona o formiranju Društva naroda.
Društvo (Liga) naroda osnovano je 28. aprila 1919. sa ciljem da štiti bezbednost i
nezavisnost članica, mir u svetu i razvijanje saradnje među narodima, tj. kao vojni pakt za
održanje novonastalog poretka.
Mada je u prošlosti bilo ideja i pokušaja stvaranja jedne takve organizacije, tek su Prvi
svetski rat i njegove razorne posledice, pobeda Oktobarske socijalističke revolucije u
Rusiji i njenih principa o miru i međunarodnoj saradnji, doveli do realizacije ideje o
mirovnoj organizaciji.
Inicijativu za formiranje Društva naroda dao je predsednik SAD Vudro Vilson koji je
januara 1918. američkom kongresu podneo svoj program od „14 tačaka“, u kojem je
zacrtao principe na kojima bi trebalo da se zasnivaju međunarodni odnosi posle završetka
Prvog svetskog rata. To je, za razliku od boljševičkog, bio buržoaski koncept uređenja
posleratnog sveta. U pogledu samoopredeljenja naroda, ovaj progrma je bio mnogo
manje pricipijelan od boljševičkog (revolucionarnog). Međutim, on je unosio jednu
novost - da se „vlada samo uz pristanak podanika“. Isto tako, on je predviđao velike
teritorijalne promene na štetu pobeđenih, centralnih sila na koje one nisu htele da
pristanu.
Posle duže diskusije između sila pobednica u svetskom ratu, posebno oko predložene
strukture organizacije, u martu 1919. u Versaju potpisan je Pakt o stvaranju Društva
naroda. Članova osnivača bilo je 32 (SAD, Belgija, Bolivija, Brazilija, Britansko carstvo,
Kanada, Australija, J.Afrika, Novi Zeland, Indija, Kina, Kuba, Ekvador, Francuska,
Grčka, Gvatemala, Hedžas, Honduras, Italija, Japan, Liberija, Nikaragua, Panama, Peru,
Poljska, Portugalija, Rumunija, Kraljevina SHS, Sijam, Čehoslovačka, Urugvaj i Haiti).
Prvi generalni sekretar Društva naroda je bio ser Džems Erik Drimond. Do 1934. broj
članova se povećao na 60.
Društvo naroda nikada nije bilo univerzalna, opšta svetska organizacija i u tome leže
mnoge manjkavosti u njegovom radu. Isto tako, Društvo naroda nije bila organizacija
koja je mogla da obaveže sve članice na zajedničko istupanje. Želje za kolektivnom

14
bezbednošću svodile su se samo na načelne izjave da će svaka članica poštovati
teritorijalni integritet i političku nezavisnost drugih. U slučaju međusobnih sporova, pre
nego što bi došlo do rata, zemlje su bile dužne da potraže mirna sredstva za rešavanje
sukoba. Predviđale su se i ekonomske sankcije članica protiv države koja izaziva sukob,
ali bez čvrste obaveznosti.
Društvo naroda počelo je svoj rad u Ženevi 1920.
Njegovi osnovni organi bili su:
1. Skupština svih članica, u kojoj je svaka država imala po jedan glas;
2. Savet od 15 članova, od kojih je pet mesta bilo rezervisano za velike sile kao stalne
članove Saveta;
3. Stalni sekretarijat.
Postojali su i drugi organi i organizacije koji su imali uglavnom stručni karakter:
Međunarodni sud i Međunarodni biro za rad (sa pretežno humanitarnim i zaštitno pravim
obeležjima, čime je radništvo izborilo u buržoaskom društvu pravo na ostvarenje svojih
zahteva za emancipacijom).
Paktom Društva naroda ipak nije bio odbačen rat kao sredstvo rešavanja međunarodnih
sporova. Mada su bile predviđene razne sankcije protiv agresije, odluka o njihovom
izvršenju zavisila je od slobodne volje članica. Tokom svog rada, u periodu od 1920. do
1939. Društvo naroda razmatralo je i nastojalo da reši mnoge krupne međunarodne
probleme koji su bili stvarna pretnja svetskom miru (npr. sukob Švedske i Finske oko
Aleutskih ostrva, problem granica između Jugoslavije, Albanije i Grčke, Krfski problem
između Italije i Grčke, fašističke agresije Japana na Kinu, Italije na Etiopiju, nemačke
agresije, agresije SSSR na Finsku), ali ti pokušaji bili su neefikasni.
Vodeću ulogu u Društvu naroda imale su velike sile, pre svega Engleska i Francuska, koje
su ga često koristile kao instrument svoje spoljne politike u borbi za prevlast u svetu.
Isto tako, Društvo naroda često je imalo antisovjetsku orijentaciju, što je vidljivo i u
njegovom poslednjem aktu pred raspuštanje, donetom decembra 1939. koji se odnosi na
isključenje SSSR-a iz članstva zbog rata sa Finskom.
Kako Društvo nije imalo efikasne instrumente da sprovede svoja načela, njegovo dejstvo
više je imalo moralni nego stvarni efekat.
I pored krupnih slabosti Društva naroda, može se reći da je ova organizacija pokazala i
nešto pozitivno u svom radu, posebno u pogledu razvoja međunarodne saradnje u raznim
oblastima nauke i kulture.

48. Treća internacionala kominterna

U posleratnom periodu radnički pokret u većini zemalja Evrope brojno raste i


organizaciono jača, a osnovni izraz tog jačanja je pojava komunističkih partija, kao
najrevolucionarnijeg jezgra radničke klase. Procesi jačanja radničkog pokreta i porasta
njegovog uticaja u nizu zemalja otpočinju neposredno po završetku svetskog rata. U
Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, Jugoslaviji u to vreme radnički pokret postiže značajne
uspehe. U isto vreme raste potreba za stvaranjem nove komunističke internacionale, o
čemu se još tokom rata dogovaraju predstavnici levih krila socijalističkih partija.
Na inicijativu Lenjina, već u martu 1919. u Moskvi dolazi do stvaranja zajedničke
međunarodne organizacije komunističkih partija- Treće internacionale (Kominterne). Na
osnivačkom kongresu Komunističke internacionale nalazili su se predstavnici
komunističkih partija i levih krila socijalističkih partija iz 30 zemalja. Osnivačima se
smatraju Lenjin i Trocki. Bilo je zamišljeno da Kominterna zauzme mesto Socijalističke
internacionale koja je propala. Partija koja je želela da postane član morala je da prihvati
15
21 uslov koji je trebalo da razgraniče revolucionarne komuniste od reformista i
centralista.
Od 1919. do 1926. Kominternom je predsedavao Grigorij Zinovjev.
Od 1926. do 1928. predsedavajući je bio Nikolaj Buharin.
Od 1934. do 1943. Bugarin Georgi Dimitrov.
Tokom rada Internacionale održano je ukupno sedam kongresa.
I kongres Kominterne održan je neposredno posle njenog osnivanja, u martu 1919.
Prihvaćene su Lenjinove teze o buržoaskoj demokratiji i diktaturi proletarijata. Takođe su
formulisani zadaci Kominterne u borbi za diktaturu proletarijata i sovjetsku vlast.
II kongres Kominterne održan je u Petrogradu od 19. jula do 7. avgusta 1920.
Učestvovali su predstavnici komunističkih partija iz 37 zemalja. Na ovom kongresu donet
je statut Kominterne i izabran je njen Izvršni komitet. Prihvaćeni su programski
dokumenti o nizu značajnih pitanja: kolonijalna, nacionalna, sindikalna, agrarna i dr.
III kongres održan je u Moskvi od 22. juna do 12. jula 1921. Razmatrana su
organizaciona pitanja, kao i problemi vezani za stanje u pojedinim komunističkim
partijama.
IV kongres održan je u Moskvi od 5. novembra do 5. decemra 1922. Prisustvovali su
predstavnici komunističkih partija iz 58 zemalja. Najznačajnija odluka kongresa bila je da
se pristupi izradi programa Kominterne.
V kongres Kominterne održan je u Moskvi od 17. juna do 8. jula 1925. uz prisustvo
predstavnika komunističkih partija iz 49 zemalja. Ovaj kongres je radio u uslovima
frakcijske borbe, koja se javila posle Lenjinove smrti (1924.) u Komunističkoj partiji
Sovjetskog Saveza, a isto tako i u nizu drugih KP.
VI kongres održan je u Moskvi od 17. jula do 1. septembra 1928. uz učešće delegata iz 57
zemalja. Kongres je usvojio program Kominterne.
VII kongres je održan u Moskvi od 29. jula do 25. avgusta 1935. godine. Prisustvovali su
delegati komunističkih partija iz 65 zemalja. Kongres je bio orijentisan na pitanja borbe
protiv fašizma i rata. Doneta je odluka o formiranju Narodnih frontova, posebno u
evropskim zemljama, u cilju borbe protiv fašizma.
U početnom periodu svog rada, Komunistička internacinala je imala snažan uticaj na
razvoj komunističkog pokreta i porast njegove revolucionarne aktivnosti u nizu zemalja,
a zaoštravanje klasne borbe i klasnih odnosa unutar pojedinih kapitalističkih zemalja
reflektovalo se i na međunarodnom planu. U kasnijem periodu svoje aktivnosti, za vreme
Staljina, Kominterna nije često bila u mogućnosti da ostvaruje svoju ulogu. Poslednji
značajan uspeh Kominterne postignut je na VII kongresu (1935.) na kome je doneta
odluka o stvaranju Narodnih frontova.
Tokom rada Treće internacionale postojale su nesuglasice unutar nje i to najviše između
Staljina i predstavnika drugih partija koji su smatrali da je Staljinova politika postala
previše reformistička. Zbog toga je 1938. osnovana Četvrta internacionala čiji su se
članovi slagali da je Kominterna postala previše birokratizovana i da nije više mogla da
se smatra revolucionarnom organizacijom.
Početkom Drugog svetskog rata, Kominterna je podržavala politiku pacifizma, tj.
nemešanja. Međutim, kada je Sovjetski Savez napadnut 22. juna 1941. Kominterna se
stavila na stranu Saveznika.
15. maja 1943. Kominterna je raspuštena, što je bio ustupak Staljina zapadnim
saveznicima.
Od 1947. do 1956. postojao je Informacioni biro komunističkih i radničkih partija-
Informbiro (IB) kao zamena za Kominternu čiji će članovi biti komunističke partije

16
Bugarske, Čehoslovačke, Francuske, Mađarske, Italije, Poljske, Rumunije, Sovjetskog
Saveza i Jugoslavije1.

49. Ekonomske krize u svetu između dva svetska rata

Nestabilnost kapitalističkog poretka u periodu posle završetka Prvog svetskog rata


umnogome je bila prouzrokovana velikim poremećajima u oblasti ekonomije i
ekonomskog sistema kapitalizma. U ekonomiji niza kapitalističkih zemalja još u toku
rata, a naročito po njegovom završetku, dolazi do ozbiljnih poremećaja i teških
inflacionih potresa. Posle kratkotrajnog perioda ekonomske stabilizacije, oni uzimaju
katastrofalne razmere u velikoj ekonomskoj krizi 1929.-1934.
U sagledavanju posledica ovog niza kriznih potresa u periodu između dva svetska rata
treba posebno imati u vidu da su oni, tokom niza godina, ljuljali celokupan
društvenoekonomski i politički život u kapitalističkim zemljama i da su, isto tako, u
nekim državama ugrozili i sam opstanak kapitalističkog poretka. Ekonomski potresi u
ovom periodu si bili jedan od osnovnih elemenata krize kapitalizma.
U toj krizi kapitalizma nalaze se i uzroci pojave fašizma, fašističkih pokreta i diktatura.
Period konsolidacije kapitalizma bio je kratkotrajan, praćen inflacijom i drugim manjim
krizama. Završen je 1929. izbijanjem velike ekonomske krize, koja je za veoma kratko
vreme počela da potresa sistem kapitalističke ekonomije i celokupan poredak. Proširila se
na ceo svet i postala svetska kriza kapitala.
Prvi simptomi velike ekonomske krize pojavili su se sredinom 1929. kada je u nizu
zemalja došlo do nagomilavanja većih zaliha nerasprodate robe. Početak krize obeležio je
slom njujorške berze oktobra 1929. Iz SAD kriza se brzo proširila na sve kapitalističke
zemlje sveta.
Krizom je bila pogođena privreda svih zemalja- privredna proizvodnja je pala, kao i
trgovina i međunarodne razmene, masovno se bankrotiralo, nezaposlenost je bila velika,
kao i inflacija, oskudica pa i glad. Na primer, pad privredne proizvodnje je u SAD 1932.
iznosio 55% u odnosu na 1929. Slično je bilo i u drugim zemljama (između 25% i 50%).
Međunarodna razmena je pala na 40% njene ukupne vrednosti iz 1929. I pad cena je bio
nezapamćen.
Nezaposlenost je u godinama krize beležila stalni porast i ubrzo je dostigla nečuvene
razmere. Broj nezaposlenih je u kapitalističkim zemljama iznosio preko 40 miliona. Ako
se tom broju doda broj propalih sitnih proizvođača i zanatlija, osiromašenih seljaka i
drugih privrednika, onda se on povećava na oko 100 miliona ljudi.
Kriza je produbila društvene i klasne suprotnosti, a u nekim zemljama, na primer u
Nemačkoj i Japanu, suprotnosti su se ispoljavale sa posebnom oštrinom. Kriza je
pogodila proletarijat koji se u to vreme u nizu zemalja borio za opstanak. Isto tako, krizu
su teško podnosili i srednji društveni slojevi, čiji se ekonomski položaj stalno pogoršavao
i vodio ih masovnom propadanju. S obzirom na to da je ova kriza bila kriza i najamnine i
profita, u kojoj otkazuju i zakoni kapitalističke reprodukcije, posebno prosečne profitne
stope, tj. zakon akumulacije, njom je teško bila pogođena i buržoazija.
Ubrzo je postalo jasno da se ova teška, veoma duboka, duga i razorna kriza ne može
prebroditi samo starim poznatim i oprobanim metodama u okviru sistema građanske
demokratije. Dalji razvoj događaja pokazao je da se rešenje krize odvijalo u obliku tri
izrazite tendencije.
1
U realnom svetu ne morate da znate sve kongrese i datume njihovog održavanja, što je rekla i profanka.
(Prim. Keyby)
17
1. U nizu zemalja izlaz iz krize je tražen u pojačanoj ulozi države u
društvenoekonomskom i političkom životu, pre svega u njenoj ekonomskoj ulozi-
razvijanju elemenata državnog kapitalizma. Sistem građanske demokratije je očuvan i
prilagođen novim uslovima pojačane uloge države. (SAD, Engleska, Francuska...)
2. U nekim državama se razvoj političkog sistema završava fašističkom diktaturom
(Italija, Nemačka...). Ova tendencija se najpre uspostavlja u Italiji, u kojoj su potresi
prvih godina posle rata ugrozili opstanak kapitalističkog poretka. Fašističke diktature su
uspostavljane u državama u kojima buržoazija nije mogla da obezbedi svoju klasnu
vladavinu i svoje ekonomske interese u okviru sistema građanske demokratije. Ovde
spada i pojava raznih profašističkih, monarhističkih, vojničkih i drugih oblika građanskih
diktatura sa ciljem da se spasi poredak.
3. Treća tendencija rešenja krize pojavila se skoro u svim zemljama u kojima je radnički
pokret bio snažan. Ta tendencija je bila socijalistička, nošena težnjama proletarijata za
uspostavljanjem socijalističkog društvenoekonomskog uređenja. Uspostavljanje fašističke
diktature u nekim zemljama trebalo je da onemogući ovakav izlaz iz krize.
Za kapitalističku ekonomiju i buržoasko društvo u celini, u vremenu posle 1930. jedna od
osnovnih karakteristika bila je postepeno jačanje države koja je ubrzo postala njegova
osnovna snaga. Uloga države u kapitalističkim zemljama naročito se povećala od
izbijanja velike krize i pobede fašizma u Italiji, Nemačkoj i drugim zemljama. Od tada
ona sve dublje ulazi u privredni život putem carinske i valutne politike, intervencijama u
oblasti uvoza i izvoza, regulisanja proizvodnje, cena i potrošnje itd.
Takođe dolazi do stvaranja velikog birokratskog državnog aparat koji se u fašističkim
zemljama povećava formiranjem ogromnog mehanizma policije i organa gonjenja.
Kapitalizam u ovo vreme ispoljava 2 tendencije:
1. velike državne investicije za razvoj vojne industrije;
2. nastojanje imperijalističkih država za obezbeđenjem kolonija, zadobijanjem kontrole
nad stranim teritorijama i nerazvijenim državama, u cilju stvaranja zatvorenih tržišta.
Jedna od značajnih pojava ovog vremena bila je tendencija ka autarhiji, koja je došla do
izražaja u fašističkim državama. Prilagođavala je zemlju uslovima vođenja rata, pri čemu
je trebalo smanjiti zavisnost od stranih izvora snabdevanja u sirovinama i prehrambenim
proizvodima.
Stabilizacija se ostvarivala postepeno, neravnomerno i sa čestim manjim potresima.
Velika ekonomska kriza je u SAD završena 1934. „Nju dilom“ koji je doneo Frenklin
Delano Ruzvelt.
Elementi krize u kapitalizmu su: I svetski rat, Oktobarska socijalistička revolucija u
Rusiji, društvena i revolucionarna talasanja, jačanje antikolonijalizma, ekonomski potresi,
velika ekonomska kriza, fašističke agresije i II svetski rat.

50. SSSR između dva svetska rata

[Poslednji ruski car, Nikolaj II Romanov, je abdicirao 14./15. marta 1917. Boljševici, na
čelu sa Lenjinom, dolaze na vlast i 3. marta 1918. Rusija izlazi iz rata.]
Socijalistička revolucija je počela 24. oktobra 1917. u Petrogradu. U isto vreme je održan
Drugi kongres sovjeta radničkih i vojničkih deputata koji je doneo Dekret o miru, Dekret
o zemlji i objavio da svu vlast u zemlji preuzimaju sovjeti. Pobeda Oktobarske
socijalističke revolucije bila je jedan od elemenata krize u koju je kapitalizam zapao
posle rata. Ona je prouzrokovala niz promena u sistemu međunarodnih odnosa.
Kapitalističke sile su pokušale da izoluju Sovjetsku Rusiju obrazujući tzv. sanitarni
kordon koji bi sprečio širenje uticaja Rusije. Ali uticaj Oktobra nije mogao da se spreči.
18
Od samog dolaska boljševika na vlast, sile Antante se prema njima postavljaju
neprijateljski. Javila se ideja da Saveznici upute u Rusiju jak korpus koji bi poslužio kao
jezgro za okupljanje „belih“. Takve ideje podržava i Japan. Za izvođenje intervencije nije
dobijena saglasnost SAD, a bez toga se nije moglo preduzeti ništa ozbiljnije, jer nije bilo
dovoljno novca i ratnog materijala. Američki predsednik Vilson, u skladu sa svojim
liberalnim načelima, smatrao je da Rusiji treba dozvoliti „slobodnu i nesputanu
mogućnost nezavisnog odlučivanja o vlastitom političkom razvoju“.
U januaru 1918. zvanično je stvorena Crvena armija. Odredi su sastavljani na brzinu, od
slabo naoružanih radnika, vojnika, sirotinje i mornara baltičke flote. Komandu nad
vojskom preuzima Trocki koji stvara vojsku revolucije sa stručnom komandom i dobrom
obukom. Uvodi se obavezna opšta mobilizacija.
U aprilu 1919. započelo je povlačenje francuskih i britanskih trupa iz Rusije. Do kraja
jula svi gradovi zapadno od Urala pali su u ruke boljševika. General Denjikin vodi belu
armiju ka Moskvi, ali crvena armija 14. oktobra prelazi u kontraudar. Teške poraze trpe
komandanti Judenič i Kolčak, a Vrangel odlazi u emigraciju, u Beograd. U zimu 1919.-
1920. Crvena armija zauzima sve gradove u Sibiru. U leto 1920. ratuje se u Besarabiji i
Ukrajini. Crveni nadiru kroz Poljsku i dolaze do Varšave ali ne uspevaju da je osvoje.
Sukobi se vode i tokom 1921. Japanci se iz ruskog Dalekog istoka povlače juna 1922.
Tako se završio građanski rat u kom su „crveni“ potukli sve svoje neprijatelje i odoleli
stranoj intervenciji.
Sovjetska država je izgrađena na rezultatima političkih i oružanih borbi u vremenu od
1917. do 1922. Svu moć u ogromnoj državi imala je Svesavezna komunistička partija
(boljševika) čije su osnovne karakteristike bile disciplina i centralizam, što će se preneti i
na celu državu. Tako je u uslovima jednopartijske diktature nastao glomazan činovnički
aparat koji je vodio društvo i putem represalija kontrolisao pojedinca. Prvi čovek u tom
sistemu, od 1924. kada umire Lenjin, bio je Josif Visarionovič Džugašvili, koji je u
istoriji upamćen po partijskom pseudonimu Staljin (čelični). On je imao neograničenu
ličnu vlast.
Uništenje svake lične sigurnosti i masovna ubijanja nedužnih postaće od početka 30-ih
godina odlika sovjetskog društva. Iz osnovne ideje da revolucionarna vlada mora da bude
nemilosrdna i da je Staljin tvorac socijalizma, rođen je njegov kult ličnosti koji je u
SSSR-u odneo više od 20 miliona života. Stradali su stari boljševički revolucionari,
ugledni komunisti i mnogi pripadnici inostranih komunističkih partija koji su bili na radu
i školovanju u Sovjetskom Savezu. Tako je stradalo i preko 850 jugoslovenskih
komunista.
Od Staljinovog imena nastao je pojam „staljinizam“ koji se odnosi na birokratske
deformacije socijalizma, dogmatsku primenu naučnih postavki marksizma, na
jednoumlje, totalitarizam, teror, progon i ubistva više miliona neistomišljenika u
koncentracionim logorima u Sibiru.
Staljin odlučuje da se nagodi sa nacistima. Nemačka je ponudila podelu teritorija, pa su
sporazum potpisali ministri spoljnih poslova Molotov i Ribentrop 23. avgusta 1939. u
Moskvi. Ugovor je imao javni i tajni deo. Javni deo je sadržao obavezu da zemlje-
potpisnice neće napadati jedna drugu i da neće pomagati treću stranu, ukoliko bi treća
strana napala Nemačku ili SSSR. Tajni deo se odnosio na određivanje teritorijalnih
interesa u Evropi - Nemačka se složila da Sovjetski Savez okupira Finsku, Litvaniju,
Letoniju, Estoniju i celu istočnu Poljsku.

56. Građanski rat u Španiji

19
Na politiku Španije manje je uticao I sv. rat nego na portugalsku,ali je situacija u ovoj
zemlji već bila složena zbog dubljih podela koje je rat posredno istakao.kao neutralni
snabdevač minerala, hrane i industrijskih proizvoda za saveznike, Španija je postigla
ekonomske usluge. Bogatstvo koje je došlo u Kataloniju osnažilo je katalonski
nacionalizam, ali i klasne sukobe, jer je profit išao samo bogatima. Opasnost se povećala
zbog umešanosti u Marokansku krizu, koja je kulminirala 1921.godine porazom kod
Anuala, gde su špansku vojsku ubedljivo pobedili Mavari. Ovo je bilo previše za Kortes
(Narodna skupština u Španiji), koji je osnovao istražnu komisiju.
General Primo de Rivera došao je na vlast uz odobrenje kralja i raspustio Kortes. Ustavna
vlada je ponovo uspostavljena 1925., Primo je premijer. Ovaj režim je nekoliko godina
veoma uspešan.sa njim su se sporazumeli i socijalisti u borbi protiv anarhista, a nastupio
je i mir u fabrikama. Narod je voleo Prima, samo su liberali i intelektualci srednjeg sloja
bili protiv režima i režim ih je proganjao. Pokušaji Prima de Rivere da osnuje pol. partiju
i narodnu skupštinu ostali su neuspešni. Primo se povlači sa dužnosti 1930. Njegov
naslednik je obećao vraćanje pol. sloboda i nove izbore, ali je time samo izazvao kritike
na račun vlade i monarhije.Vojska je pokazala naklonost ka republici. U aprilu su održani
izbori na kojima je Republikanska partija odnela ubedljivu pobedu. Kralj Alfonso nije
abdicirao, ali je napustio Španiju. Republikanski vođa Alkala Zamora postao je
predsednik privremene vlade. Predstavnička skupština je dala nacrt ustava Španske
republike i sazvan je prvi parlament. Ustav i republika pokazali su visok stepen
liberalizma. Ukidanje monarhije pokazalo je da ne postoji opšta volja, a republikanska
većina u Kortesu nije se slagala o suštinskim pitanjima. Dve značajne institucije, crkva i
vojska, čekale su da republika umanji njihovu moć. Republikanci su se odlučili za
nacionalizaciju crkvenih poseda i za svetovno školstvo. Javlja se i anarhizam i katalonski
separatizam. Republika zapada u krizu, okretanje javnog mnjenja protiv republike na
izborima 1933. dovodi do obrazovanja više slabih koalicija. Pojavila se nova desničarska
partija koja je imala podršku crkve i zemljoposednika, pridružila se radikalima. Oni će
vladati u naredne 2 godine (tzv. dve crne godine). U martu 1934. izbio je generalni štrajk,
pod vođstvom levičara, a zatim je proglašena nezavisnost Katalonije. Ustanak je ugušen,
a autonomija Katalonije je ukinuta. Novi izbori slede u februaru 1936. Pobedu je odneo
Narodni front, koga su činili republikanci, socijalisti, komunisti i anarhisti. Pokrenute su
odmah socijalne reforme, obećana je agrarna reforma i autonomija Katalonije. Međutim,
narod je želeo više. Seljaci su počeli da dele imanja, crkve i manastiri su paljeni, politička
ubistva i ulični neredi su vodili Španiju ka anarhiji. Španska fašistička partija, Falanga,
predvodila je snage desnice, a jula 1936. je pronađen ubijen jedan od njenih vođa, Hoze
Kalvo Sotelo, koji je bio ministar finansija u vladi Prima de Rivera. Računajući da vlada
neće naoružavati narod, 3 generala Franko, Mola i Sanhurho, pokušali su državni udar u
Španskom maroku 18.jula, ali neuspešno, jer je anarhistička i socijalistička milicija stala
na stranu vlade. Bio je to početak građanskog rata. Franko je porazio republikanske snage
u martu 1938. godine, ali ne samo zahvaljujući tehničkoj i vojničkoj pomoći Hitlera i
Musolinija. Porazu republike doprinela je i politika Engleske i Francuske.-koje su
dozvolile fašistima kupovinu oružja u inostranstvu-kao i Staljinova politika,koji je na
republikanskoj strani podržavao prevlast komunista. Paradoksalno, ovo je pružilo zaštitu
republikanskoj srednjoj klasi nasuprot socijalnim i republikanskim ciljevima anarhista u
Kataloniji. Pitanje rata u Španiji nije moglo biti jednostavno, jer je postojalo mnoštvo
istorijskih činilaca na svakoj strani. Cena rata bila je ogromna, poginulo je tri četvrtine
miliona Španaca. Posle završetka rata nastupile su nemilosrdne političke čistke, tako da je
stotine hiljada ljudi napustilo Španiju. Nastupila je reakcija koja je krenula u obračun sa
marksistima, anarhistima i protestantima, a materijalna razaranja bila su ogromna.

20
U to vreme Frankovo pridruživanje Hitleru i Musoliniju u Anti-kominterna paktu naveli
su mnoge da ovaj režim nazovu fašističkim. Frankova Španija pokazaće se posle rata i
pobede isto tako autoritarna i nemilosrdna, kao i u samom ratu, ali ovo samo dokazuje
njen španski karakter, ali ne daje joj fašističko obeležje. Kada se izolacija Španije
veštački produžila u vreme izbijanja II sv. rata, stiče se utisak da se Franko nije sasvim
odužio Hitleru i Musoliniju, a svakako i nije bio spreman da potčini španske nacionalne
interse ideološkom bratstvu. Jedna španska divizija poslata je da se bori protiv
komunizma na ruskom frontu, a španskim radnicima je omogućeno da idu u Nemačku i
zaposle se u fabrikama. Pored toga, Franko je učestvovao u tajnim pregovorima protiv
Britanije i to je bio čitav njegov doprinos Anti-kominterna paktu.

57. Agresija Italije i njen ulazak u II svetski rat

Fašističke države Italija i Nemačka se sve više povezuju, a već 25.oktobra 1935. godine
stvara se osovina Rim-Berlin. Nešto pre toga započeo je napad fašističke Italije na
Etiopiju. Granični incidenti između Italije i Etiopije, koji su započeli krajem 1934. nisu se
stišali, već su dobijali ozbiljne razmere, posebno u oblasti Val-Vala. U oktobru 1935.
italijanske trupe su izvršile opšti napad na Etiopiju. Posle teških borbi, Musolini je 9.
maja 1936. objavio aneksiju Etiopije. Popustljiva politika Engleske i Francuske prema
italijanskoj agresiji u Etiopiji odrazila se i u Društvu naroda, pa je odlaganjem njegovih
sankcija protiv Italije omogućeno osvajanje Etiopije.
Zatim sledi Anšlus Austrije 13.marta 1938. posle toga Hitler je odnah pokrenuo pitanje
Sudetske oblasti. Minhenskim sporazumom od 29/30.septembra 1938. Francuska i
Engleska su žrtvovale Čehoslovačku u nadi da će time spasti mir. Učestvovali su
Čemberlen (Engleska), Daladje (Francuska), Hitler i Musolini. Minhenski sporazuim je
bio vrhunac političkog popuštanja Engleske i Francuske prema nemačkoj osvajačkoj
politici. Koristeći se povoljnim okolnostima i neodlučnim držanjem jugoslovenske vlade,
Musolini je 6. aprila 1939. naredio napad na Albaniju, a 9. aprila proglasio je njeno
pripajanje. U rano jutro 1. septembra 1939. Nemačka je izvršila opšti napad na Poljsku,
počinje II svetski rat. Poljska se odmah obratila za pomoć Engleskoj i Francuskoj. Istog
dana u Engleskoj i Francuskoj proglašena je opšta mobilizacija, Nemačkoj je upućen
ultimatum da povuče svoje snage iz Poljske, što je Nemačka odbila 2. septembra, a 3.
septembra Engleska i Francuska objavile su rat Nemačkoj. Posle sloma Poljske Nemačka
je osvojila 1940. Dansku i Norvešku i započela pripreme za ofanzivu na Francusku.
Holandija je kapitulirala 15. maja, a Belgija 28.maja. i bitka za Francusku je bila rešena u
korist Nemačke. Veliki vojni uspesi Nemačke uticali su na fašističku Italiju da 10. maja
1940. objavi rat zapadnim saveznicima.
Posle sloma Francuske, Hitler kreće u borbu za Britaniju. Početkom avgusta 1940.
počinje bombardovanje Londona. U isto vreme kad je otpočela bitka za Britaniju, Italija
je započela ofanzivu u Africi. Tokom jula i avgusta 1940. italijanske trupe su uspele da
zauzmu deo Kenije, Sudana i Somalije. Engleska vojska je u decembru prešla u
kontraofanzivu koja je ubrzo dovela u pitanje sam opstanak italijanskih poseda u Africi.
U Evropi, još u oktobru 1940. Italija je započela invaziju Grčke, ali krajem decembra
Italijani i na ovom ratištu doživljavaju poraze. To primorava Nemačku da interveniše na
italijanskim ratištima. Februara 1941. nemačke trupe pod komandom Romela došle su u
Afriku da pomognu italijanskoj vojsci. Romel je ubrzo započeo veliku ofanzivu kojom su
engleske trupe bile potisnute do libijsko-egipatske granice, međutim ovaj proboj
nemačko-italijanske vojske uspele su da potisnu engleske jedinice aprila 1941. nemačka
je morala da se zbog slabosti italijanske vojske okrene prema Balkanu.
21
58. Agresije Nemačke uoči Drugog svetskog rata

Posle pobede fašizma u Italiji, nacizma u Nemačkoj i militarizma-fašizma u


Japanu, u tim zemljama počinju opširne i sistematske pripreme za rat, i novu podelu
sveta. Još u toku ovih priprema dolazi do prvih agresivnih akcija u kojima dominira
Hitlerova Nemačka, koja posle 1938. godine sve otvorenije i grublje započinje realizaciju
svojih osvajačkih planova.
Posle Japana koji je 27. marta 1933. istupio iz društva naroda, to čini i Nemačka
14. oktobra. To nije naišlo na veće reakcije zapadnih sila. Već naredne, 1934. godine,
Nemačka je pokrenula pitanje «anšlusa» Austrije. Kampanja je otpočela pritiskom
Nemačke na Austriju, u kojoj se nacistička aktivnost intenzivira. Jula 1934. godine, jedna
grupa nacionalsocijalista izvršila je atentat na kancelara Dolfusa. Za novog kancelara
Austrije postavljen je Rintele, ali puč nije uspeo, jer je došlo do reakcije Engleske i
Francuske, pa se Nemačka morala povući. Novi kancelar Austrije, Šušing, zadobio je
poverenje zapadnih sila. Tako je prvi pokušaj «anšlusa» propao, ali su nemačke aspiracije
u pogledu Austrije i dalje ostale izvor međunarodnih komplikacija.
Popustljivo držanje Engleske i Francuske, kao i podršku Italije, Hitlerova vlada je
iskoristila za rešavanje Sarskog pitanja. Nemačka je, bez većih problema zaključila sa
Francuskom sporazum o plebiscitu u Sarskoj oblasti (sporazum Laval - Ribentrop), koji
je održan 13. januara 1935. godine. Rezultat je bio pripajanje Sarske oblasti Trećem
Rajhu.
Već u martu 1935. godine Nemačka je, pod izgovorom spoljne opasnosti, odbacila
sva vojna ograničenja Versajskog ugovora o miru. To je takođe ostalo bez jače reakcije
zapadnih sila. Juna meseca iste godine engleska vlada sklapa sa Nemačkom pomorski
sporazum koji je dozvoljavao izgradnju nemačke pomorske flote. Fašističke države se u
ovo vreme sve više zbližavaju, a već 25. oktobra 1935. godine stvara se osovina Rim-
Berlin.
Hitler tokom 1937. godine ponovo postavlja pitanje vraćanja «nemačkih» oblasti i
kolonija koje su joj silom oduzete. Početkom januara 1938. pojavili su se prvi simptomi
krize oko Austrije, na koju Nemačka pojačava pritisak. Kriza je počela februara 1938.
kada je Hitler pretećim govorom izrazio svoju zabrinutost za sudbinu 10 miliona Nemaca
u Austriji i Čehoslovačkoj. Još pre tog govora on je, na sastanku u Berhtesgadenu
primorao austrijskog kancelara Šušniga da postavi Sajs-Inkvarta za ministra unutrašnjih
poslova Austrije, što je izazvalo u čitavoj zemlji porast nacističke aktivnosti. Posle
krvavih sukoba između fašista i antifašista, Šušnig je doneo odluku o raspisivanju
plebiscita o nezavisnosti Austrije koji je trebalo da se održi 13. marta. Nemačka je na to
oštro reagovala, i 11. marta zatražila ostavku Šušniga i imenovanje Sajs-Inkvarta za
kancelara. To se i dogodilo i odmah po dolasku na vlast, Sajs-Inkvart je obrazovao
nacističku vladu i nemačke trupe su ušle u Austriju, pod izgovorom da je to učinjeno na
zahtev kancelara radi uspostavljanja reda u zemlji. Već 13. marta 1938. Hitler je objavio
«anšlus» Austrije Trećem Rajhu. (anšlus = pripajanje).
Ovo je izazvalo veliku zabrinutost niza država, pre svega Čehoslovačke. Posle
«anšlusa» Hitler je odmah pokrenuo pitanje Sudetske oblasti, a Nemci u Čehoslovačkoj,
po uputstvima iz Berlina, otpočinju široku kampanju za prisjedinjenje Sudeta Nemačkoj.
Na to je čehoslovačka vlada odgovorila odlučnom mobilizacijom, koja je objavljena 20.
maja 1938. Međutim to je izazvalo novi pritisak Nemačke na Čehoslovačku i
koncentraciju nemačkih trupa prema Čehoslovačkoj. Francuska i Engleska su tražile od

22
Čehoslovačke da u sukobu sa Nemačkom iznađe mirno rešenje. U takvoj situaciji
čehoslovačka vlada je počela da popušta, ali to je samo dovelo do povećavanja nemačkih
zahteva. U cilju stišavanja krize Čembrlen razgovara sa Hitlerom i francuskim
predsednikom Daladjeom. Engleska i Francuska su ponovo tražile da Čehoslovačka učini
ustupke što su oni odbili i njihova vlada je proglasila ratno stanje. Čembrlen se ponovo
sastaje sa Hitlerom, i Nemačka tom prilikom traži Sudetsku oblast i zadovoljenje
teritorijalnih pretenzija Mađarske i Poljske.
Ove zahteve je Čehoslovačka odmah odbila. Posle dosta zategnutih odnosa Hitler
je prihvatio apel Ruzvelta i Čembrlena da se o ovom pitanju sazove konferencija. Ona je
održana u Minhenu 29. i 30. septembra 1938. uz učešće Čembrlena, Daladjea, Hitlera i
Musolinija. U noći 30. septembra potpisan je sporazum kojim su Francuska i Engleska
žrtvovale Čehoslovačku, u nadi da će se time sačuvati mir. Čehoslovačka gubi svoje
nekadašnje granice. Nemačka uzima Sudetsku oblast, Poljska oblast Tješina, a Mađarska
deo Slovačke i Karpatske Ukrajine. To nije bio kraj jer je Hitler 14. marta 1939. primorao
novog predsednika Češke, Hahu da potpiše izjavu o stavljanju Čehoslovačke pod zaštitu
Trećeg Rajha. Sutradan je objavlljen dekret o uspostavljanju protektorata Nemačke nad
Češkom i Moravskom. Posle dva dana i Slovačka je stavljena pod protektorat Nemačke.
Nemačka agresija u Evropi je dobijala sve šire razmere. Nemačka je, tražeći
ustupanje Memelske oblasti, uputila Litvaniji ultimatum koji je ona zadovoljila 22. marta
1939. godine. Hitlerova vlada je već 23. marta zaključila sa Rumunijom ugovor o
eksploataciji rumunskih naftonosnih polja, što je bio još jedan poraz politike zapadnih
sila. U to vreme je došlo i pregovora sa SSSR-om, koji su završeni u avgustu
potpisivanjem trgovinskog sporazuma i ugovora o nenapadanju. Objavljivanje ovog pakta
izazvalo je svuda krajnju zabrinutost, jer se znalo da će fašističke sile, posebno Nemačka,
biti još agresivnije. U međunarodnom komunističkom pokretu ovaj pakt je izazvao
zbunjenost i dezorijenataciju.
Spremna za ratne akcije, Nemačka se odlučno okrenula prema Poljskoj, od koje je
još u martu 1939. zatražila Dancing (Gdanjsk) i ustupanje eksteritorijalnih puteva kroz
koridor. Sredinom 1939. Nemačka vrši novi pritisak na Poljsku, kojoj Engleska i
Francuska daju čvrste garancije. U avgustu su na nemačko-poljskoj granici bili teški
granični incidenti, pa je objavljena opšta mobilizacija. U rano jutro 1. septembra 1939.
godine Nemačka je izvršila opšti napad na Poljsku, koja se odmah obratila Engleskoj i
Francuskoj za pomoć. Posle Nemačkog odbijanja ultimatuma koji su joj postavile
Engleska i Francuska, 3. septembra i one ulaze u rat i tako počinje Drugi svetski rat.
Poljska je brzo savladana, pa je krajem septembra došlo do podele Poljske između
Nemačke i SSSR-a, tako što je SSSR dobila polovinu Poljske, kao i baltičke zemlje
Letoniju, Litvaniju i Estoniju.

59. Uzroci Drugog svetskog rata

Po završetku Prvog svetskog rata dolazi do poremećaja u oblasti ekonomije i


ekonomskom sistemu kapitalizma. Posle kratkotrajnog perioda ekonomske stabilizacije
dolazi do velike ekonomske krize koja izbija 1929. i traje do 1933., a u nekim zemljama i
duže. U toj krizi kapitalizma nalaze se i uzroci pojave fašizma, fašističkih pokreta i
diktatura. Prvi simptomi krize pojavljuju se sredinom 1929. kada je u nizu zemalja došlo
do nagomilavanja većih zaliha nerasprodate robe. Početak krize obeležio je slom na
njujorškoj berzi oktobra 1929. Iz SAD kriza se brzo proširila na sve kapitalističke zemlje
sveta. Od evropskih država u tom vremenu, samo mali broj je ostao pošteđen tendencija
političkog razvitka ka fašističkoj diktaturi ili ka građanskoj diktaturi uopšte. Međutim,
23
može se reći da se fašizam kao tendencija javlja svuda, ali ne dolazi svuda na vlast. Posle
1933. kada nacisti osvajaju vlast u Nemačkoj, fašističke države Nemačka i Italija, kojima
se pridružuje i Japan, otpočinju sa agresijama u Evropi i van nje koje će dovesti do
drugog svetskog rata. Te agresije, kao i sam Drugi svetski rat predstavljaju, sa jedne
strane, elemente krize kapitalizma.
Sa druge strane nove imperijalističke zemlje koje nisu bile uključene u novu
podelu sveta, a koje su pobeđene u Prvom svetskom ratu, ili od njega nisu imale veće
koristi, ubrzo po njegovom završetku otpočinju sa pripremama za novi rat, za novu
podelu sveta. U tom aspektu fašizam je, kao specifičan društvenopolitički proizvod krize
kapitalizma, povratna pojava borbe između pojedinih kapitalističkih država oko ponovne
podele sveta u novim istorijskim uslovima.
Treći uzrok izbijanja rata može biti politika popuštanja Engleske i Francuske pred
agresivnom politikom fašističkih država, izolacionizam i politika nemešanja SAD, kao i
slabosti staljinističke politike SSSR-a. Ali ipak, fašističke države, u prvom redu
nacistička Nemačka, direktno su odgovorne za rat, jer su ga izazvale svojom osvajačkom
politikom. 2

60. Tok Drugog svetskog rata na Zapadnom frontu

Drugi svetski rat je po svom obimu, ratnim razaranjima i ljudskim žrtvama, bio
najveći sukob u ljudskoj istoriji. U ratu se našla 61 država sa ukupno oko 2 milijarde
ljudi. Broj mobilisanih ljudi iznosio je oko 115 miliona, dok je broj poginulih dostigao 55
miliona, a ranjenih oko 35 miliona.
Prva faza rata predstavlja vreme tzv. Munjevitog rata (Blitzkrieg). Posle sloma
Poljske zavladalo je relativno zatišje, bez većih vojnih operacija, koje je trajalo do aprila
1940. tada je Nemačka izvršila nova osvajanja. Nemačka je 9. aprila 1940. zauzela
Dansku i Norvešku i odmah počele pripreme za veliku ofanzivu na Francusku.
U to vreme u Engleskoj na vlast umesto Čembrlena dolazi Čerčil što je dovelo do
promene ratne politike Engleske.
Na zapadu je 10. maja 1940. godine počela velika ofanziva, čiji je glavni udar
išao preko planinskog venca Ardena. Nemačke armije su munjevito savladale odbranu
Holandije i Belgije koje su uskoro i kapitulirale: Holandija 15. maja, a Belgija 28. maja.
Posle uspešnog prodora nemačkih trupa preko Ardena, usledili su novi teški porazi
zapadnih saveznika. Krajem maja, nemačke trupe su u oblasti Denkerka opkolile 40
belgijskih, engleskih i francuskih divizija, ali je ipak ljudstvo spaseno evakuacijom preko
Lamanša. Bitka za Francusku bila je tako rešena u korist Nemačke. Za jedva nešto više
od dva i po meseca Nemačka je izvojevala pobede veće od bilo kojih u Prvom svetskom
ratu. Geografski ona je kontrolisala severnu obalu Evrope od Pirineja, do Severnog rta i
uništila vojni kapacitet jedne od dve sile koje su joj se suprotstavljale. Engleska je ostala
bez saveznika.
Veliki vojni uspesi nemačkih armija uticali su na fašističku Italiju da objavi rat
zapadnim saveznicima 10. maja 1940. Odmah zatim je vlada maršala Petena, u
Francuskoj, povela pregovore o primirju sa Nemačkom, koje je potpisano 22. juna 1940.
na istom mestu gde je Nemačka 1918. potpisala svoju kapitulaciju. Ulazak Italije (koja je
bila nespremna) u rat predstavljala je problem za Nemačku. Otvoren je sasvim novi front
u Africi i Sredozemlju koji nije bio u interesu Nemačke. Okupacija Britanske Somalije
bila je vrhunac Musolinijevih poduhvata. Usledila su 2 velika poraza Italije, jedan u
2
Ja više ništa relevantno za ovo pitanje nisam našao ni u Gudcu, ni u Robertsu, pa ako neko zna odakle još
može da se izvuče ovo pitanje neka mi javi ja ću ga doraditi.
24
zapadnim pustinjama Egipta i Kirenaike, gde je razbijena italijanska armija od 300.000
ljudi. Ovo je nateralo Nemce da svoje snage upute u Sredozemlje. Druga italijanska
inicijativa završila se neuspešnim pohodom na Grčku 28. oktobra 1940.
Pošto je Engleska odbila Hitlerov plan o sklapanju mira kojim je traženo
priznanje svih do tada osvojenih teritorija, dolazi do pokušaja invazije na Englesku.
Početkom avgusta 1940. godine otpočelo je nemačko bombardovanje Engleske, a time i
bitka za Englesku. Nemačka vazdušna i podmornička flota su imale prednost u početku
bitke, pa je usledila blokada Engleske. Nemci su bombardovali gradove, posebno
London, civilne objekte, luke, aerodrome... Međutim tokom ove bitke stalno je jačala
odbrambena moć Engleske, a samim tim rasli su i gubitci (ljudski i materijalni) na
nemačkoj strani. Sredinom septembra nemačke snage su trebale da otpočnu iskrcavanje,
ali je Hitler tu operaciju odložio za proleće. Kasnije Englezi stiču prednost, a invazija
biva odložena na neodređeno vreme.
Februara 1941. godine, nemačke trupe pod komandom Romela došle su u pomoć
Italijanskoj vojsci u Africi. Romel je ubrzo otpočeo veliku ofanzivu, kojom su engleske
trupe bile potisnute do libijsko – egipatske granice. Međutim ovaj prodor je zaustavljen
aprila 1941. godine. (tenkovima nestalo benzina ).
U severnoj Africi u leto 1942. vođene su žestoke borbe. Nemačko-italijanske
snage pod komandom Romela u nastojanju da osvoje Suec, preduzimaju dve velike
ofanzive i odbacuju engleske trupe do Aleksandrije. Krajem oktobra engleske snage pod
komandom Montgomerija preuzimaju inicijativu, tokom koje dolazi do bitke kod El
Alameina. Ova bitka je završena početkom novembra pobedom Engleza. Novembra
1942. dolazi i do iskrcavanja angloameričkih snaga u Alžiru i Maroku, što je ubrzalo
slom fašističkih armija, koje su 12. maja 1943. kapitulirale u Tunisu. Posle ovoga,
angloameričke snage se iskrcavaju na Siciliju, a zatim u Južnoj Italiji otvaraju novi front.
3. septembra Italija je kapitulirala, što je predstavljao osetan gubitak za fašistički blok.
Posle kapitulacije Italije nemačke snage su zaposele severnu i srednju Italiju.
Na tom frontu su angloameričke snage imale žestokih problema sa nemačkim
trupama, a imali su i velike gubitke naročito kod Monte Kasina. Usled toga Rim je bio
zauzet tek 4. jula 1944.
U Normandiji, na poluostrvu Kontanten, engleske, američke i kanadske snage
otpočele su 5. juna 1944. godine operaciju iskrcavanja, poznatu pod imenom «Overlord»
i tako otvorile drugi front na zapadu Evrope. Početkom jula, savezničke jedinice, uz
pomoć avijacije, otpočele su proboj nemačkog fronta i uspešno napredovale prema
zapadnoj granici Nemačke.
Zapadni front je bio najpre ograničen na Sredozemlje i vazdušni prostor iznad
severne Evrope, a od 1944. proširen je na kopneni rat u Francuskoj.

61. Tok Drugog svetskog rata na Istočnom frontu


Druga faza rata počinnje nemačkim napadom na SSSR i traje do velikih poraza
fašističkih armija kod Moskve, Staljingrada, Lenjigrada i u Severnoj Africi.
Još pre nemačkog napada na Jugoslaviju, Hitler je planirao iznenadni udar na
SSSR. (plan Brabarosa 18. decembar 1940.) Međutim događaji koji su se desili u
Jugoslaviji krajem marta 1941. primorali su Hitlera da planirani napad na SSSR odloži.
Taj poremećaj nemačkog plana napada na SSSR bio je od značaja za ubrzavanje priprema
sovjetske armije, a takođe se odrazio i na tok ratnih operacija na Istočnom frontu u toj
godini. Međutim sam Staljin nije verovao obaveštajnim podacima Riharda Zorgea, koji je
iz Japana poslao tačne podatke o danu i satu napada, kao i o jačini nemačkih snaga.
25
Posle obimnih priprema, fašističke armije su 22. juna 1941. godine izvršile napad
na SSSR. Nemačke trupe, potpomognute italijanskim, rumunskim, mađarskim, finskim i
drugim odredima satelitskih zemalja sa ukupno 190 divizija, vršile su brzi prodor u
pravcu Moskve, Lenjigrada i drugih gradova i oblasti. Nemačke operacije u ratu sa
SSSR-om uspešno su se razvijale sve do decembra 1941. U brzom nastupanju na
centralnom delu istočnog fronta glavni cilj fašističkih armija bio je osvajanje Moskve.
Minsk je osvojen 28. juna, Smolensk 16. jula, a Kijev 17. septembra. Sredinom
novembra nemačke trupe su se približile Moskvi na oko 30 km. ali su tada naišle na
žestok otpor jedinica Crvene armije pod vođstvom generala Žukova, koje su do sredine
decembra uspele, ne samo da odbrane Moskvu, već da na tome frontu preduzmu i
kontraofanzivu. To je bio prvi težak poraz nemačkih armija u Drugom svetskom ratu, u
kome je Treći Rajh izgubio oko 300.000 vojnika i oficira.
Tokom 1942. i 1943. godine vođene su odlučujuće bitke drugog svetskog rata. Na
ratnim bojištima istočnog fronta, nemačka vrhovna komanda nastojala je da uništi
sovjetske trupe u oblasti Dona, da izvrši prodor do Volge i Kaspijskog jezera, što je bilo
značajno zbog petroleja, pa je tokom leta 1942. godine na tom frontu organizovana velika
nemačka ofanziva. Nemačke trupe su zauzele Donbas i prodrle na severni Kavkaz.
Avgusta 1942. godine počela je bitka za Staljingrad koja je posle teških borbi završena
februara 1943. potpunim porazom nemačkih armija. U isto vreme Nemci su primorani da
se povlače sa Kavkaza i Kubana. Februara 1943. godine, sovjetske trupe su razbile
blokadu Lenjingrada, što je bila još jedna krupna pobeda u ratu sa nacističkom
Nemačkom. Zatim je velika ofanziva Crvene armije na celom frontu primorala nemačke
armije na povlačenje. U leto 1943. godine došlo je do još jedne velike bitke na Istočnom
frontu, bitke kod Kurska, u kojoj su sa obe strane masovno upotrebljeni tenkovi,
artiljerija i avijacija. (najveća tenkovska bitka u istoriji.) Bitka je počela 5. jula
nemačkom ofanzivom, a završena je krajem jula potpunom pobedom jedinica Crvene
armije, koje su u oblasti Orela i Arkova opkolile i delom uništile velike nemačke snage.
Posle ove pobede jedinice Crvene armije na Istočnom frontu nalaze se u stalnoj ofanzivi,
dok se fašističke armije ubrzano povlače.
Na početku 1944. godine, fašistička Nemačka je na svim ratištioma istočnog
fronta doživljavala teške poraze, a posebno kod Lenjingrada i Novgoroda. Maja 1944.
godine Crvena armija oslobodila je Krim, a tokom leta i jeseni prodori sovjetskih trupa
izbacili su iz rata najpre Finsku, zatim Rumuniju i Bugarsku koje su kapitulirale.

62. Drugi svetski rat na Dalekom istoku i Pacifiku

7. decembra 1941. godine Japan je bez objave rata napao američku luku Perl
Harbor na Havajima. Samo dan kasnije Američki predsednik Ruzvelt je objavio rat
Japanu, i tako su otpočele borbe na Dalekom Istoku i Pacifiku. Tih dana Japanci su napali
mnoge teritorije na Dalekom istoku. Do juna 1942. godine Japanci su zauzeli Malaju,
Burmu, Indoneziju, Filipine, Novu Gvineju, Guam i mnoga ostrva u Tihom okeanu.( želi
više na adresi http://www.svetskirat.net/istorija/pacifik41_42.htm ima puno detalja
vezanih za borbe oko ovih ostrva i uopšte za ceo Drugi svetski rat) Ipak i Japan je imao
poteškoća u ovom preriodu, u aprilu 1942. bombarderi su napali Tokio, a u to vreme su
pojačane vojne baze na Aljasci, Havajima, Australiji i Indiji.
Uvidevši opasnost Japan je hteo da novom ofanzivom preseče veze saveznika sa
Australijom i učvrsti dominaciju na Pacifiku. U proleće iste godine krenuli su u napad i
zauzeli nekoliko ostrva, ali su poraženi u bitci na Midveju, severozapadno od Havaja, gde
su tokom borbi u maju i junu izgubili veliki broj svojih najboljih pilota i aviona. Ova
26
bitka predstavlja prekretnicu u borbama na Pacifiku jer je posle nje uspostavljena
ravnoteža snaga, a saveznici su dobili stratešku inicijativu. Ubrzo je usledila i bitka u
Gvadalkanalu, avgusta 1942. godine, gde su Japanci ponovo poraženi i primorani na
defanzivu.
Posle ovih bitaka tempo borbi na Dalekom istoku je usporen i generali Mek Artur
i Admiral Hejsli su počeli pripremu resursa i baza za nove sukobe. Japanci su tada, u
martu 1943. pokušali da pošalju vojsku na ostrvo Lae u Novoj Gvineji, ali su u bitci na
Bizmarkovom moru izgubili oko 3.500 vojnika i dosta aviona. Krajem 1943. godine
osvojeni su i delovi Nove Gvineje, i zapadna obala ostrva Nova Britanija.
Japanci, da bi obezbedili potrebne sirovine i utvrdili pozicije na azijskom
kontinentu, pojačavaju svoja dejstva u Burmi i Kini. Na tim područjima Japan se zadržao
sve do 1945. godine.
U akcijama u Kini, Burmi i Indiji saveznici su težili da uspostave prevlast nad
ovim teritorijama da bi imali aerodrome sa kojih bi mogli da bombarduju Koreju,
Mandžuriju i Japan. Posle uspešnih savezničkih akcija i na moru i na kopnu i oslobađanja
mnoštva teritorija uključujući i Filipine, kao i usled kapitulacije Nemačke, Japan se
potpuno povukao. Rat je međutim potrajao još nekoliko meseci. 9. avgusta 1945. godine i
SSSR objavljuje rat Japanu. Sovjetske trupe ubrzano su nastupale u severnoj Kini i
Koreji. Ubrzo je objavljena Potsdamska deklaracija kojom se od Japana zahteva
potpisivanje kapitulacije. Mweđutim uprkos porazima, Japan nije želeo da kapitulira pa
su američki bombarderi B-29 bacili 2 atomske bombe na Japan. Prvu 6. avgusta na
Hirošimu, a drugi 9. avgusta na Nagasaki. Tom prilikom ubijeno je preko 80.000 ljudi, a
posledice tog napada se osećaju i danas. Nekoliko dana kasnije, 2. septembra 1945. Japan
je potpisao kapitulaciju na američkom brodu Misuri. To je ujedno bio i kraj Drugog
svetskog rata.

63. Pokreti otpora u Evropi tokom II svetskog rata

Veliki uspesi u ratu protiv fašističkih sila omogućeni su i oružanom borbom naroda u
okupiranim zemljama Evrope i Azije,koji su partizanskim ratovanjem i drugim oblicima
otpora nanosili fašističkim snagama osetne gubitke.
NORVEŠKA: posle kapitulacije norveških trupa, 7. juna 1940. kralj i vlada emigrirali su
za London. Septembra 1940. zabranjene su sve partije sa izuzetkom «Nacional Samling»
partije koju je osnovao Vidkun Kvisling. Pokret otpora je otpočeo u isto vreme. Februara
1942. Kvisling postaje predsednik vlade Norveške. Norveški dobrovoljci borili su se u
engleskim jedinicama i u svojim akcijama, pored ostalog uspešno su minirali energetsko
postrojenje Nors Hidro marta 1943. koje je proizvodilo neophodnu tešku vodu za
nemačka atomska istraživanja. U maju 1944. došlo je do demonstracija u Oslu zbog
proširivanja obavezne radne škole. Prosvetni radnici i sveštenici pružali su pasivan otpor
okupatoru, pa je većina sveštenika već aprila 1942. dala ostavke zbog Kvislingovih
planova u oblasti obrazovanja i vaspitanja. Usled toga su mnogi nastavnici i sveštenici
uhapšeni i odvedeni u konclogore. Pokret otpora je imao oko 6000 žrtava.
DANSKA: Posle okupacije Danske vlada je zadržala svoju funkciju. KPD je bila
raspuštena, a oko 200 njenih članova je uhapšeno juna 1941. Na izborima januara 1943.
danski nacionalsocijalisti su dobili samo 2% ukupnih glasova. Jula iste godine okupljaju
se pripadnici pokreta otpora u Danskom oslobodilačkom savetu kome su pripadale sve
organizacije pokreta otpora uključujući i KP. Sa početkom deportacije Jevreja, pokret
otpora je omogućio bekstvo preko 90% Jevreja u Švedsku. Sa invazijom 1944. raste i broj
akcija pokreta otpora koje su pre svega ometale transport nemačkih trupa iz Norveške na
27
druga ratišta. Više stotina danskih ,,kvislinga“3 bilo je likvidirano. Krajem juna i
početkom jula 1944. u Kopenhagenu organizovan je generalni štrajk, a u drugoj polovini
septembra štrajk u celoj zemlji. Nemačke vlasti raspuštaju dansku policiju i šalju ih u
konclogore. Pokret otpora imao je 1200 žrtava.
FRANCUSKA: Posle kapitulacije Francuske, general De Gol pozvao je iz Londona
Francuze da nastave borbu i osnovao Privremeni nacionalni komitet, proglasio Petenovu
vladu ilegalnom i stavio se na čelo «Slobodnih francuskih oružanih snaga». Već
početkom 1941. stvaraju se različiti pokreti otpora. Posebno su mere Peten-Lavalove
vlade o slanju Francuza na prisilan rad u Nemačku povećale zategnutost u zemlji.
Unutrašnja trvenja u Višijevskoj Francuskoj4 bile su povod da namačke trupe okupiraju i
nezaposednuti deo Francuske. Tokom 1943. pokret otpora na čelu sa De Golom jača
pristupanjem i drugih trupa, pa se u zemlji formira Nacionalni savet za pružanje otpora, a
u Alžiru stvara se Francuski komitet za nacionalno oslobođenje. Početkom 1944.
ujedinjuju se De Golov pokret sa partizanskim odredima na čelu sa komunistima u
jedinstvene oružane snage, koje u junu 1944. stvaraju i privremenu vladu Francuske.
Veoma aktivni bili su i maki-i, posebno u vreme invazije, koji su svojim akcijama
prekidali železničke i transportne veze, što je značajno doprinelo uspehu savezničkih
operacija u Normandiji. Za vreme povlačenja nemačkih trupa iz Pariza avgusta 1944. pod
rukovodstvom komunista uzbio je ustanak u Parizu. Na jugu Francuske posebno se
isticao pokret otpora, jer su tu bili povoljniji uslovi za šire akcije. Naročito je obaveštajna
služba pokreta otpora davala saveznicima dragocene podatke, dok su na severu zemlje
pripadnici pokreta otpora uglavnom vršili sabotaže protiv okupacionoh trupa.
HOLANDIJA: Okupacijom Holandije maja 1940. organizuje se pokret otpora, pa Nemci
u jesen iste godine započinju sa masovnim hapšenjima. Paralelno sa deportacijom Jevreja
iz Amsterdama i okoline, početkom 1941. nastupa generalni štrajk, a prve smrtne presude
borcima pokreta otpora izriču se marta 1941. Jula 1944. osniva se Velika komisija za
pružanje otpora u koju je bilo uključeno 20 raznih organizacija. Sredinom septembra
1944. počeo je generalni štrajk koji je inicirala emigrantska holandska vlada i koji je
uglavnom trajao sve do oslobođenja zemlje. Saveznička ofanziva novembra 1944.
oslobodila je južni deo zemlje, na severu je pripreman ustanak, stvaranjem unutrašnjih
oružanih snaga. U Holandiji su nemačke trupe kapitulirale 5. maja 1945.
BELGIJA: Sa okupacijom Belgije od Nemačke,formirana je kvinsliška vlada koju su
podržale Valonska i Narodna partija. Belgijski pokret otpora bio je razjedinjen u
Belgijsku legiju (kasnije Tajnu armiju), Levi front nezavisnosti i slobode i Konzervativni
pokret Belgije, kao i na niz manjih grupa. Pored obaveštajnog rada i akcije
sabotaže,pokret otpora je likvidirao vodeće kvislinge.
LUKSEMBURG: Jula 1940.formirana je u zemlji civilna nemačka uprava pod vođstvom
gaulajtera Simona,a već u avgustu nemački postaje znanični jezik u zemlji, zatim je
organizovana radna služba, formirana Nacionalsocijalistička partija i Hitlerjugend.
Oktobra 1941. na plebiscitu 96% stanovnika se izjasnilo protiv pripajanja Luksemburga
Trećem rajhu. Krajem avgusta 1942. proglašeno je pripajanje Luksemburga Trećem rajhu
uz uvođenje obavezne vojne službe, posle čega je izbio generalni štrajk. Nemačke vlasti
su na to odgovorile represalijama i deportovanjem stanovništva u konclogore.
GRČKA: Nemačke trupe su 27. aprila 1941. ušle u Atinu, a već početkom maja započinju
prve akcije pokreta otpora. Pokret otpora organizovan je od: EAM (Grčki oslobodilački
front) sa ELAS-om (Grčka demokratska narodna armija) koja je imala uporišta samo u

3
Po Vidkunu Kvisligu dobijaju naziv svi kolaboracionisti u Drugom svetskom ratu, koji su saradjivali sa
okupatorom. (Prim. Keyby)
4
Marionetska država osnovana na tlu južne Francuske sa središtem vlade u Višiu. (Prim. Keyby)
28
Epiru i na kraju uspostavila saradanju sa nemačkim okupatorima. Kapitulacijom Italije
jedan deo italijanskih trupa prilazi partizanima. Oktobra 1944. engleske trupe u sadejstvu
sa partizanima oslobodile su zemlju, a već u decembru otpočinju borbe Engleza sa
pokretom EAM.
BUGARSKA: Pristupanjem Bugarske Trojnom paktu, nemačke trupe marta 1941.ulaze u
zemlju posle čega je BKP pozvala narod na oružani otpor protiv nemačkih i bugarskih
snaga. U jesen 1941. počinju komunisti sa prvim sabotažama protiv fašističkih trupa i
njihovih linija snabdevanja. Početkom 1942. osniva se Otečestveni front u koji su ušli
komunisti, socijaldemokrati, seljačka partija i progresivni intelektualci.
MAĐARSKA: Tokom rata u Mađarskoj se javio pokret otpora Front za narodnu
nezavisnost, a komunisti pripadnici pokreta otpora formirali su brigadu Petefi.
ITALIJA: Prve akcije italijanskog pokreta otpora koje su imale antifašistički karakter
počele su 1926. U martu 1943. počinju masovni štrajkovi u severnoitalijanskim
industrijskim gradovima. Posle okupacije Italije od Nemačke, početkom septembra se
organizuju prve oružane akcije pokreta otpora, a 9.septembra 1943. u Rimu je formiran
Komitet za nacionalno oslobođenje (CLN). Krajem septembra u Napulju dolazi do
ustanka, a Nemci u novembru preduzimaju šire akcije protiv partizana koji ometaju linije
snabdevanja nemačkih trupa. Marta 1944. počinju štrajkovi u Severnoj Italiji, a nemačke
trupe preduzimaju veće vojne operacije protiv partizana. Posle oslobođenja Rima 4. juna
1944. partizanske snage oslobađaju delove severne Italije, pri čemu se ujedinjuju u CVL
(dobrovoljački korpus za slobodu). Među civilnim stanovništvom formiraju se posebne
jedinice koje su štitile stanovništvo od represalija. Početkom decembra vlada je predala
vlast u severnoj Italiji Severnoitalijanskom oslobodilačkom komitetu. Krajem aprila
1945. paralelno sa ofanzivnim dejstvima partizana dižu se ustanci, a 28. aprila partizani
zarobljavaju Musolinija i streljaju ga u mestu Dongo. Italijanski fašizam retko je
pribegavao u svojoj zemlji sredstvima masovnog fizičkog uništenja sopstvenog
stanovništva, a masovne akcije odmazde nad nevinim stanovništvom vršile su nemačke
trupe. Karakteristično je da je blizu 99% italijanskih vojnika odbilo saradnju sa
Nemačkom.
POLJSKA: Posle sloma Poljske septembra 1939. formira se emigrantska vlada u
Londonu sa generalom Sikorskim na čelu. U Francuskoj su formirane poljske jedinice
koje su se borile u Norveškoj. Posle poraza saveznika kod Denkerka, poljske jedinice
evakuisane su u Englesku. Emigrantska vlada Poljske zaključuje krajem jula 1941.
sporazum sa SSSR sa kojim se, pored ostalog,uspostavljaju diplomatski odnosi i formira
u SSSR poljska armija pod komandom generala Andersa, koja je nejvećim delom
povučena iz SSSR 1942. zbog nesuglasica u odnosima dve vlade. Ove trupe su
učestvovale sa saveznicima u borbama na frontovima u Severnoj Africi, Italiji i u invaziji
u Normandiji. Komunisti počinju početkom 1940. sa formiranjem poljskih jedinica u
SSSR. Prve vojne jedinice formiraju se u Poljskoj 1943, a u oslobođenom delu Poljske
stvara se više armija koje se bore sa jedinicama Crvene armije. Iz pripojenih delova
Poljske, nemačke snage su tokom rata vršile masovna deportiranja i iseljavanja poljskog
življa. Septembra 1939. stvaraju se u Varšavi prve organizacije pokreta otpora, a februara
1942. stvara se Zemaljska armija koja sjedinjuje sve organizacije otpora. U Varšavi je 1.
avgusta 1944. izbio ustanak u okolnostima približavanja Crvene armije i sve većeg
nemačkog povlačenja. Sovjetska armija nije pružila pomoć ustanicima pa je ustanak
početkom oktobra 1944. ugušen. Varšava je bila u potpunosti razorena.

65. Stvaranje i delatnost OUN

29
Nesumnjivo je da je jedan od značajnih rezultata Drugog svetskog rata bio stvaranje
Organizacije ujedinjenih nacija. Ova organizacija je trebalo da zameni staro Društvo
naroda koje je prestalo da postoji septembra 1939. godine, u vreme kada je počeo Drugi
svetski rat. Uostalom, OUN je proizišla iz Drugog svetskog rata u kom su se
slobodoljubivi narodi borili protiv fašističkih sila, njihovih programa porobljavanja sveta
i stvaranja novog poretka u njemu.
Sam termin OUN predložio je predsednik SAD, Frenklin Delano Ruzvelt, a prvi put je
upotrebljen u Deklaraciji Ujedinjenih nacija od 1. januara 1942. godine. Osnov za
stvaranje povelje OUN bila je Atlantska povelja – Deklaracija predsednika SAD Ruzvelta
i predsednika vlade Vinstona Čerčila, koja je potpisana 14. avgusta 1941. godine (na
engleskom brodu «Princ od Velsa» na Atlantiku), koja je sadržala opšte principe
nacionalne politike SAD i Velike Britanije u vođenju Drugog svetskog rata, kao i njihove
poglede na posleratni svet.
Već u septembru 1941. godine, SSSR je prihvatio Atlantsku povelju i načela koje je ona
sadržala, a krajem tog meseca došlo je do veoma značajnog sastanka u Moskvi i
sporazuma o pomoći SAD i Engleske SSSR-u.
Naredni korak ka stvaranju OUN bila je Vašingtonska Deklaracija Ujedinjenih nacija, u
kojoj su predstavnici 26 zemalja obavezali da nastave započetu borbu protiv fašističkih
sila.
Sledeća je konferencija održana u Moskvi 1943. na kojoj su ministri inostranih poslova
Velike Britanije, SSSR-a i SAD, pored ostalog, prvi put razmatrali i pitanje stvaranja
OUN. O tome su Staljin, Čerčil i Ruzvelt nastavili da diskutuju na Teheranskoj
konferenciji, posle čega je viđenje nove mirovne organizacije bilo jasnije.
Prednacrt Povelje OUN izrađen je na sastanku sila, održanom u jesen 1944. godine u
Dabarton Oksu (SAD). S obzirom da je Povelja OUN nastala na završetku Drugog
svetskog rata, nesumnjivo je da su najveću ulogu u njenoj izradi imale velike sile, iako
Povelja OUN izražava zajedničke ideale i ciljeve svih slobodoljubivih naroda sveta koji
su bili međusobno povezani u Antifašističkoj koaliciji.
Povelju OUN formulisali su predstavnici pedeset zemalja na konferenciji u San
Francisku koja je održana od 25. aprila do 26. maja 1945. godine. Pedeset država
potpisale su Povelju UN i Statut novog Međunarodnog suda pravde. Povelja je
stupila na snagu 24. oktobra 1945. godine, pa se taj dan slavi kao dan OUN. Sedište
OUN je u Njujorku.
Njene članice mogu postati sve miroljubive nacije koje prihvataju njenu Povelju.
Osnovni ciljevi OUN su: da sačuvaju mir i bezbednost, da razvijaju međunarodno
prijateljstvo i saradnju radi rešavanja svih međunarodnih problema na
društvenopolitičkom, ekonomskom i kulturnom planu.
OUN počiva na principu suverene jednakosti svih država. Članice su dužne da savesno
ispunjavaju obaveze koje proizilaze iz povelje, da svoje sporove rešavaju miroljubivim
sredstvima i da se u svojim međunarodnim aktima uzdržavaju od pretnje silom i upotrebe
sile. UN se po pravilu ne mešaju u stvari koje po svojoj suštini spadaju u unutrašnju
nadležnost pojedinih država osim ako je u pitanju akcija u cilju prinuđivanja na
poštovanje obaveza protiv ugrožavanja mira ili akcija u slučaju agresije.
OUN ima šest osnovnih organa i to su: Generalna skupština, Savet bezbednosti,
Ekonomsko-socijalni savet, Starateljski savet, Međunarodni sud pravde i Sekretarijat.
Zvanični jezici su engleski, francuski, kineski, ruski, arapski i španski. Savet bezbednosti
ima pet stalnih (SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina) i 10 članica koje se
menjaju. Posebne kritike u radu OUN upućuju se radu Saveta bezbednosti. Pet stalnih
članica Saveta ima pravo veta na sve one odluke koje nekoj od njih ne odgovaraju. Zbog

30
toga su mnoga bitna pitanja u međunarodnim odnosima do današnjeg dana ostala
nerešena.

(ko hoće detaljnije, neka pročita sve o organima OUN, tj. Sve što piše ispod ovog)

1) Generalna skupština – sastoji se od najviše pet prestavnika iz svake državne članice,


koji zajedno imaju samo jedan glas. Sastaje se jedanput godišnje, može biti sazvana i na
posebna zasedanja, može raspravljati o bilo kom predmetu u okviru Povelje i davati
preporuke po tim predmetima članicama i Savetu bezvednosti, ali ne i preporuke u vezi
pitanja bezbednosti, što je u nadležnosti Saveta bezbednosti, osim ako on tako ne zatraži.
Njene funkcije su brojne – razmatra i daje preporuke u pogledu osnovnih načela na
kojima se zasniva međunarodna saradnja, pretresa probleme razoružanja, daje preporuke
u cilju ostvarivanja prava čoveka. Ona obavlja svoju aktivnost i preko komiteta, a to su:
1. Komitet za politička pitanja i pitanja bezbednosti; 2. Specijalni politički komitet; 3.
Komitet za ekonomska pitanja; 4. Komitet za socijalno-humanitarna i kulturna pitanja; 5.
Starateljski komitet; 6. Komitet za administraciju i budžet; 7. Komitet za pravna pitanja.
Generalna skupština bira i članove Saveta bezbednosti koji nisu stalni. Za odluke o svim
značajnim pitanjima potrebna je dvotrećinska većina glasova skupštine, dok je za sva
ostala pitanja potrebna prosta većina.
2) Savet bezbednosti – sačinjavaju ga pet stalnih i deset nestalnih članova koje bira
Generalna skupština na dve godine. Da bi odluke Saveta bile pravosnažne, potrebna je
većina članova među kojima moraju biti stalne članice ako se radi o suštinskim pitanjima,
što nije potrebno ako je u pitanju samo postupak. Svaki član OUN može učestvovati u
raspravi, ali bez prava glasa. Funkcije Saveta bezbednosti su: da održava svetski mir i
bezbednost, da ispituje svaki međunarodni spor koji može da preraste u sukob svetskih
razmera i time da ugrozi međunarodni mir, da utvrđuje akt agresije i da preduzima
odgovarajuće mere – uključujući i vojne akcije protiv agresora, da apeluje na planove
OUN u pogledu preduzimanja ekonomskih sankcija protiv agresora i dr. Savet
bezbednosti zamišljen je kao osnovni organ OUN koji je trebalo da rešava sva pitanja
bezbednosti i mira u svetu, međutim njegovo delovanje je bilo paralisano (vetom ili
uzdržavanjem) u uslovima hladnog rata i blokovske politike. To je uticalo da Generalna
skupština postepeno dobija na svom značaju, pa u njoj postoje nastojanja da se pronađu
rešenja na aktuelna svetska pitanja.
3) Ekonomsko-socijalni savet – sastoji se od 54 članova OUN, pod kontrolom je
Generalne Skupštine, rukovodi ekonomskom i socijalnom delatnošću OUN.
4) Međunarodni sud pravde – osnovni sudski organ OUN. Njegovo sedište je u Hagu.
Sud se sastoji od 15 sudija koje bira Generalna skupština i Savet bezbednosti, a odluke
Međunarodnog suda donose se većinom glasova. Generalna skupština i Savet
bezbednosti mogu zatražiti mišljenje Suda, a ostali organi to mogu učiniti po odobrenju
Skupštine.
5) Starateljski savet – bira ga Generalna skupština i Savet bezbednosti, s tim što članovi
koje bira Generalna skupština upravljaju teritorijama pod starateljstvom. Sastoji se od
istog broja država koje upravljaju poverenim teritorijama i država koje nemaju takvih
teritorija. Pet stalnih članova Saveta bezbednosti imaju svoje predstavnike. Savet može
uzimati u ratmatranje izveštaje vlasti koje upravljaju teritorijama, razmatrati molbe
konsultujući merodavne vlasti i rasporediti privremene inspekcije u teritorijama
podvrgnutim starateljstvu.
6) Sekretarijat – sačinjavaju ga Generalni sekretar kog imanuje Generalna skupština na
preporuku Saveta bezbednosti i administracija koju čine službenici članica OUN.

31
Generalni sekretar, kao glavni administrativni službenik OUN, pored ostalog ukazuje i na
opasnosti koje ugrožavaju ili mogu ugroziti svetski mir, a o svom radu podnosi godišnji
izveštaj Generalnoj skupštini.
Može se reći da su Ujedinjene nacije od svog osnivanja pa do raspada SSSR 1991. godine
imale veoma značajnu i konstruktivnu ulogu u procesu smirivanja međunarodne
zategnutosti i hladnog rata. Njihova posebna uloga sastojala se u procesu oslobođenja
kolonijalnih i zavisnih zemalja, kad je preduzela niz akcija koje su ubrzale proces
dekolonizacije u svetu – poseban značaj Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijama i
narodina pod kolonijalnom upravom koju je Generalna skupština OUN usvojila decembra
1960. godine (sadržala je osudu kolonijalizma i ukazala na hitnost davanja nezavisnosti
kolonijalnim i zavisnim narodima, kako bi oni mogli stvoriti uslove za svoj slobodni
razvitak.
Posle raspada SSSR-a i iščezavanja bipolarnosti u odnosima između SAD i SSSR, OUN
često gube svoju nekadašnju ulogu zbog stalnih nastojanja SAD da u njoj sprovedu svoju
politiku, tako da povremeno to jasno dolazi do izražaja.

66. Podela Nemačke

Bezuslovna kapitulacija, najpre Italije 3. septembra 1943, zatim Nemačke 9.maja 1945. i
najzad Japana 2. septembra 1945. godine, imala je za posledicu i vojnu okupaciju
pobeđenih država od strane savezničkih trupa. Italiju su okupirale angloameričke snage,
dok je Nemačka, i vojno zaposednuta od trupa SSSR, SAD, Francuske i Engleske, pa je
kao država (organizovana nacionalna, društveno-ekonomska i politička celina) u prvim
posleratnim godinama prestala da postoji.
U pogledu Nemačke, Krimski i Potsdamski sporazum predviđali su: 1. podelu Nemačke
na okupacione zone, a time i njeno ukidanje kao države; 2. očuvanje Nemačke kao
privredne celine i organizovanje njene ekonomije na osnovi razvoja poljoprivrede i
mirnodopske industrije, što je kroz njenu privrednu obnovu, trebalo da stvori uslove za
naknadu ratne štete; 3. potpunu likvidaciju svih izvora i osnova nacionalsocijalizma,
posebno likvidaciju Nacionalsocijalističke partije i njenih vojnih odreda SS, SA i SD, kao
i Gestapoa, zatim ukidanje svih nacističkih zakona, a isto tako i iskorenjivanje uticaja
nacističke i militarističke ideologije iz svih javnih službi, društveno-ekonomskog i
političkog života; 4. potpuno razoružanje i demilitarizaciju Nemačke, razbijanje njenog
vojnog potencijala, ratne industrije i zabranu stvaranja militarističkih organizacija; 5.
reorganizaciju sudskog sistema; 6. krivično i sudsko gonjenje ratnih zločinaca i svih
istaknutih nacista; 7. budući razvoj Nemačke predviđao se na demokratskoj osnovi,
parlamentarizmu, lokalnoj samoupravi i miroljubivoj saradnji sa drugim narodima.
Sve ovo je trebalo da se sprovede pod kontrolom saveznika, međutim sve velike sile su
ove odluke tumačile sa pozicija svojih interesa, i prema njima usmeravale posleratni
razvoj Nemačke. Podela Nemačke, potom i Koreje, bile su posledica blokovske i
hladnoratovske politike, pa se može reći da su se na toj osnovi u posleratnom svetu
stvarale blokovske granice.
Nemačka je na konferenciji u Potsdamu podeljena na četiri okupacione zone, stavljene
pod upravu SSSR, SAD, Velike Britanije i Francuske (i Berlin je bio podeljen između
saveznika na četiri dela). Savezničku kontrolu u sprovođenju savezničkih odluka imala
je, specijalno za ovu priliku formirana Savezna komisija, koju su činili predstavnici
vojnih komandi okupacionih sila sa najvišom vlašću. Međutim, ovaj sistam kontrole
četiri sile nije mogao efikasno funkcionisati u uslovima blokovske podvojenosti i hladnog
rata, jer je često dolazilo do neslaganja.
32
Zapadne sile su u uslovima velikih neslaganja sa SSSR-om ubrzo izgradile jedinstvenu
koncepciju u pogledu budućeg razvoja Nemačke, koja se znazno razlikovala od političkih
koncepata SSSR-a – to je imalo za posledicu stvaranje dve Nemačke države.
Zapadne sile nisu uspele da sprovedu politiku stvaranje ekonomske i političke celine od
podeljenih nemačkih zona (konferencija u Parizu 1946. i u Moskvi 1947).
1947. SAD, Velika Britanija, Francuska, Holandija, Belgija i Luksemburg na konferenciji
u Londonu odlučili su da se za tri zapadne zone u Nemačkoj formira centralna autonomna
vlada, što je faktički značilo uspostavljanje Zapadne Nemačke. Ubrzo je Zapadna
Nemačka uključena u Maršalov plan, kao i u sistem ekonomske saradnje na Zapadu.
Septembra 1949. godine donet je ustav Savezne Republike Nemačke, koji je saveznoj
vladi davao punu kontrolu u zemlji.
Stvaranjem SRN, došlo je do veoma oštrog pogoršavanja odnosa između SSSR-a i
zapadnih sila, koje je u glavnom bilo posledica antikomunističke političke orijentacije
zapadnih sila, koje su u formiranju SR Nemačke videle značajno uporište protiv SSSR-a.
U leto 1948. godine, na konferenciji u Varšavi, SSSR, Jugoslavija, Poljska,
Čehoslovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska razmatrale su politiku prema Nemačkoj.
Već oktobra 1949. godine formirana je DR Nemačka, čija vlada je preuzela unutrašnju
upravu u dotadašnjoj sovjetskoj okupacionoj zoni. Tako su stvorene dve nemačke države,
sa različitim društveno-ekonomskim i političkim sistemima, koje su u isto vreme jedna
prema drugoj bile neprijateljske.
Tokom 1950. godine počinje nova faza u razvoju nemačkog pitanja, kada postaju vidljiva
politička i vojna nastojanja zapadnih sila da SR Nemačku uključe u Atlantski pakt, što je
imalo za pretpostavku stvaranja oružanih snaga SR Nemačke. 1951. godine Zapadne sile
ukidaju ratno stanje sa Nemačkom, čime su stvoreni uslovi za remilitarizaciju Zapadne
Nemačke, što je, zajedno sa uključenjem u Atlantski pakt, izazvalo oštru reakciju SSSR-a
i drugih socijalističkih zemalja, kao i otpor u nekim zapadnim zemljama, posebno u
Francuskoj.
Usaglašavanje stavova zapadnih saveznika po ovom pitanju rezultiralo je definitivnom
odlukom u Londonu 1954. godine i Pariskim ugovorima iste godine, koji su sadržali
dokumente o pristupanju SR Nemačke i Italije NATO paktu, o ukidanju okupacionog
statusa Zapadne Nemačke i potvrdi njene pune suverenosti, sa pravom stvaranja
sopstvenih oružanih snaga. Pariski ugovori ratifikovani su od strane potpisnica tog
ugovora do 5. maja 1955. godine i od tada je SR Nemačka posala suverena država, sa
svojim sopstvenim oružanim snagama i punopravnim članstvom u NATO paktu.
Nešto pre toga, u martu 1954. godine, SSSR je priznao DR Nemačku kao suverenu
državu. Posle ratifikacije Pariskih ugovora, SSSR raskida savezničke ugovore sa
Engleskom i Francuskom, a u maju 1955. sa socijalističkim zemljama Poljskom,
Čehoslvačkom, Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, Albanijom i DR Nemačkom
sklapa Varšavski ugovor o savezu. Tako je DR Nemačka, koja takođe uspostavlja
dogovor o savezu, dobila od socijalističkih zemalja isti status koji je SR Nemačka imala
od zapadnih zemalja. Podela Nemačke na dve suverene države, uključene u dva suprotna
i jedna prema drugom neprijateljska bloka, imala je niz negativnih posledica, ne samo u
daljem razvoju nemačkog pitanja, već i na opštem političkom planu.

67. Stvaranje socijalističkih država u Evropi nakon II svetskog


rata

33
Svetsku političku istoriju prvih godina po završetku Drugog svetskog rata karakteriše
pojava niza socijalističkih država. Stvaranje socijalističkog poretka u mnogim državama
bilo je rezultat prevashodno uspešno izvedenih socijalističkih revolucija koje su se
odvijale u uslovima narodnooslobodilačkih ratova protiv stranih zavojevača (Jugoslavija,
Albanija, Vijetnam); u drugim zemljama, taj poredak je ostvaren procesom
revolucionarnih preobražaja i oslobodilačkim težnjama tih naroda krajem Drugog
svetskog rata i u prvim posleratnim godinama, pri čemu je vojna angažovanost i čvrsta
politička podrška SSSR-a tim zemljama bila veoma značajna (Rumunija, Bugarska,
Mađarska, i dr.). Jačanje socijalističkih tendencija i pokreta otpora uslovljeno je i
saradnjom buržoazije sa okupatorima, pa je slom fašističkih sila umnogome značio
politički slom buržoazije i kvislinga u tim zemljama. Jedan od najvidljivijih njegovih
rezultata je upravo stvaranje socijalističkih država posle Drugog svetskog rata. Od
evropskih zemalja, to su bile: Jugoslavija, Albanija, Bugarska, Rumunija, Mađarska,
Čehoslovačka, Poljska i Isočna Nemačka, a od vanevropskih: Kina, Severna Koreja,
Vijetnam, Kuba (nešto kasnije).
JUGOSLAVIJA: nastala socijalističkom revolucijom u toku Drugog svetskog rata, u
uslovima oslobodilačke borbe protiv fašističkih okupatora i domaćih kvislinga. Za ovu
revoluciju se često može čuti da je poslednja evropska revolucija, jugoslovenski NOP je
bio najznačajniji pokret otpora u Evropi. Jugoslavija se kao socijalistička zemlja razvija
od 30. januara 1946. godine kada je donesen prvi posleratni Ustav. Država se prvo razvija
po uzoru na SSSR, sa kojim dolazi u sukob već 1948, od kada se razvija kao samostalna
socijalistička zemlja. Od 1950. u Jugi počinje samoupravni socijalizam uz koji je,
zajedno sa brojnim kreditima iz inostranstva, učinjen veliki napredak. Posle neuspeha
privredne reforme 1965. godine i studentskih demonstracija 1968, maspoka u Hrvatskoj i
bujanja nacionalizma u zemlji, ustavnih amandmana i Ustava iz 1974, nastupa period
stagnacije i ekonomske i političke krize, praćene velikim zaduživanjem u inostranstvu.
Ova kriza je, uprkos brojnim pokušajima stabilizacije, rezultirala raspadom Saveza
komunista Jugoslavije 1990, a zatim do oružane secesije i raspada SFRJ.
ALBANIJA: nakon okupacije od strane fašističke Italije 1939, kada je proglašena delom
italijanske teritorije, 1941. godine izbija oružani ustanak pod vođstvom Komunističke
partije koja je osnovana iste godine i koju je značajnim delom formirala KPJ. 1943.
preduzimaju se veće vojne akcije zbog formiranja GŠ i Prve udarne brigade, a
narodnoosloboliačka vojska Albanije uspešno odoleva fašističkim snagama. Uspešan tok
oslobodilačkog rata omogućio je da se na slobodnoj teritoriji Albanije stvaraju novi
organi vlasti - narodnooslobodilački odbori. Vrhovno zakonodavno telo je Antifašističko
veće narodnog oslobođenja Albanije, a funkciju privremene vlade imao je Nacionalni
komitet. Albancima su u borbi veliku pomoć pružali jugoslovenski komunisti. 1944.
nakon niza ofanzivnih akcija, NOVA je oslobodila Tiranu i celu zemlju, posle čega se u
cilju vlasti osniva Demokratski front u koji je ušla KP Albanije. Rat i revolucija u
Albaniji odvijali su se pod neposrednim uticajem rata i revolucije u Jugoslaviji i da su u
svemu imali uzor u njoj, kako u pogledu stvaranja NOV, strategije i taktike ratovanja,
tako i u pogledu formiranja novih organa revolucionarne vlasti. Uprkos ekonomskoj
pomoći od Juge koja je imala i veliku ulogu u međunarodnom priznanju nove Albanije,
ona 1948. postaje njen veliki protivnik kao vatreni pristalica rezolucije Inofrmbiroa. U
Albaniji je usledila agrarna reforma i nacionalizacija, a njen prvi Ustav donet je 1950.
godine. Albanija se sve više distancira od SSSR-a posle staljinove smrti 1953. i početkom
destaljinizacije u vreme Hruščova, a 1968. napušta organizaciju Varšavskog ugovora.
Paraleno s tim, ona se ekonomski i politički vezuje za NR Kinu, sa kojom takođe raskida
prijateljske odnose posle smrti Mao Ce Tunga i početaka demokratizacije i reformi u

34
Kini. Po novom Ustavu iz 1976. Albanija postaje Narodna Socijalistička Republika. Pod
vođstvom Envera Hodže, od završetka rata pa do njegove smrti 1986. stvoren je sistem
odnosa i mišljenja staljinističkog tipa samo još jači, što je narodu donelo bedu i
nemaštinu. Kontinuitet neprijateljskih odnosa Albanije prema Jugoslaviji imao je osnovu
u konceptu stvaranja «Velike Albanije», što je pored drugih uzroka doprinelo pojavi
kontrarevolucije na Kosovu.

POLJSKA: Posle poraza Poljske u kratkotrajnom ratu sa Trećim Rajhom, došlo je do


okupacije i podele Poljske između Nemačke i SSSR-a. Za vreme rata u Poljskoj je
organizovan snažan pokret otpora protiv nemačkih okupatora koji su nastojali da
strahovladom, terorom i genocidom pripreme teren za nemačku kolonizaciju poljske
zemlje. Mana pokreta bila je njegova podeljenost, jer su jednim njegovim delom
komandovali komunisti, a drugim emigrantska vlada u Londonu. Glavni inicijator
okupljanja antifašista u jedinstven nacionalni front bila je Poljska radnička partija
(osnovana 1942.), koja je 1. januara 1944. formirala Poljski nacionalni savet pod
predstavništvom koministe Borislava Beruta, koji je lišio emigrantsku vladu u Londonu
prava da predstavlja poljski narod. Njihova borba za oslobođenje zemlje odnosila se i na
borbu za prisjedinjenje dela poljskog pribaltika do Odre i Nise. Osnovni principi
socijalnopolitičkog ustrojstva nove Poljske bili su sadržani u «Manifestu» objavljenom
22. jula 1944. godine. Međutim, iste godine u avgustu u Varšavi izbija veliki ustanak pod
rukovodstvom emigrantske vlade u Londonu koji je za cilj imao obnovu Poljske
buržoaske republike. Ustanici su ostali bez pomoći SSSR-a, pa su SS-ovci masakrirali
ustanike, a Varšava je skoro sravnjena sa zemljom. Ubrzo sledi pomoć SSSR-a u obnovi
Poljske, pa u aprilu 1945. potpisan je ugovor o prijateljstvu, saradnji i pomoći SSSR-a i
Poljske, a obnovljen je 1965. za sledećih 20 godina. U godinama rata poginulo je više od
6 miliona Poljaka, ostalo je 2 miliona invalida, 40% nacionalnog bogatstva je uništeno, a
mnogi gradovi, naročito Varšava, potpuno su razoreni. Program nacionalne obnove
Poljske predviđao je korenite socijalno-ekonomske preobražaje u zemlji – agrarnu
reformu i nacionalizaciju industrije. Protiv diktature proletarijata ustaje Poljska seljačka
partija na čelu sa Mikolajčikom, bivšim predsednikom emigrantske vlade u Londonu.
Podržavani od katoličkog sveštenstva koje je imalo visok uticaj u masama, tražili su
restauraciju buržoaskih odnosa i nastojali da obezbede stranu vojnu intervenciju. Pošto je
na izboirima za zakonodavni Sejm 1947. godine blok demokratskih partija na čelu sa
komunistima dobio znatnu većinu, u zemlji je uspostavljena diktatura proletarijata u
formi narodne demokratije. Decembra 1948. na Kongresu ujedinjenja od Poljske radničke
partije i Poljske socijalističke partije obrazovana je Poljska ujedinjena radnička partija
(PURP) zasnovana na principima marksizma, lenjinizma, a naročito staljinizma. U isto
vreme postoje Ujedinjena seljačka partija i Demokratska partija, u čijim redovima je i deo
inteligencije, a sve ove partije sa Sindikatima čine jedinstven Narodni front pod
vođstvom PURP. Rešenje agrarnog pitanja u Poljskoj bilo je specifično, jer je
individualnim seljacima pripalo 70% ukupnog zemljišnog poseda, a socijalistički sektor
bio je na selu predstavljen u kolhozima i kooperativima. U 60-im godinama dolazi do
masovnog nezadovoljstva i poteškoća, koje kulminira do 1980. godine, kada na čelu
sindikata «solidarnost» istupa Leh Valensa. U zemlji se stanje sve više pogoršava
demonstracijama, štrajkovima radnika i gradskog stanovništva, pa 1981. godine dolazi do
vojne intervencije i formiranja vojne vlade generala Jaruzelskog.

ČEHOSLOVAČKA: tokom Drugog svetkog rata u njoj je Komunistička partija


organizovala pokret otpora, a avgusta 1944. u Slovačkoj izvija narodni ustanak, pa se na

35
oslobođenoj teritoriji stvaraju nacionalni komiteti na čelu sa Slovačkim narodnim
savetom. Privremena Vlada Čehoslovačke obrazovana je 1945. u Košicama, a posle
oslobođenja zemlje od sovjetskih trupa, prvi predsednik postaje Eduard Beneš.
Komunistička partija je u sve većoj meri rukovodeća u zemlji, pa je na izborima za
zakonodavnu skupštinu izabrana većinom glasova; Beneš daje ostavku, a Klement
Gotsvald formira novu vladu, pa se u zemlji uspostavlja diktatura oslonjena na SSSR. U
junu 1948. godine nastaje Koministička partija Čehoslovačke, ujedinjenjem
Komunističke i Socijaldemokratske partije u KPČ. Na kongresu KPČ 1949. usvojen je
plan izgradnje socijalizma, zasnovanog na razvoju industrije i poljoprivrede, a
rukovodeća uloga KPČ u društvenoekonomskom i političkom razvoju u potpunosti je
obezbeđena novim Ustavom Narodne skupštine iz 1960. godine. Zbog pokušaja primene
reformi privrednog sistema u januaru 1967. godine dolazi do opšteg nezadovoljstva, traži
se uvođenje tržišne privrede i samouprave. To dovodi do «Praškog proleća» 1967. godine
u kom se ističu zahtevi za demokratizacijom zemlje i dubljim promenama, a u isto vreme
formiraju se ilegalne političke organizacije koje imaju podršku zapadnih zemalja.
Nezadovoljstvo u zemlji parališe sve društvene institucije i u leto 1968. godine pojavljuju
se zahtevi za borbu protiv postojećeg sistema i tada dolazi do intervencije SSSR-a i
drugih članica Varšavskog ugovora (Mađarska, Bugarska, DDR i Poljska) koje 21.
avgusta 1968. svojim jedinicama uspostavljaju red i sprečavaju raspad sistema. 1969.
godine Gustav Husak je izabran za generalnog sekretara KPČ, a socijalizam jača do
1980. godine.

BUGARSKA: fašistička Bugarska je naletima jedinica Crvene armije u leto 1944.


izbačena iz Drugog svetskog rata. Iste godine 9. septembra izbija ustanak u Sofiji pod
vođstvom komunista, nakon čega se stvara vlada Otečestvenog fronta koja objavljuje rat
fašističkoj Nemačkoj, a bugarskim trupama su u daljim borbama pomogli odredi Crvene
armije. 1947. godine VNS donela je takon o nacionalizaciji privrednih preduzeća i
banaka koji je zajdeno sa agrarnom reformom sprovedenom odmah posle rata, omogućio
prodor socijalističkih odnosa u privredu zemlje. Dalji socijalistički razvoj Bugarske
odvija se po staljinističkom šablonu. Novi ustav Narodne Republike Bugarske usvojen je
1971. godine i reguliše izborni sistem, učešće radnika u upravljanju i dr.

RUMUNIJA: ustankom koji izbija u avgustu 1944. ako i prodorom sovjetskim trupa,
zbačena je vlada generala Antoneskua, a nova vlada raskida savezništvo sa fašističkom
Nemačkom i objaljuje joj rat, mada svrgavanje fašističkog režima nije značilo isto što i
pobeda socijalističkih snaga. Revolucionarne promene su izostale jer su se kralj, lideri
buržoaskih partija i generalitet oslanjali na Angloamerikance. Pošetkom 1945. izbile su
demonstracije protiv buržoaskih snaga, a 6. marta formirana je vlada Narodnog
demokratskog fronta na čelu sa Petru Grozeom. Ova vlada je sprovela agrarnu reformu i
očistila državni aparat od fašističkih elemenata. 30. decembra 1947. godine nakon više
obračuna, proglašena je Narodna Republika Rumunija. 1948. komunisti i
socijaldemokrati formiraju Rumunsku radničku partiju na čelu sa Georgi Georgiju
Dežom, posle čije smrti je za zamenika izabran Nikolae Čaušesku. Iste godine donesen je
i prvi posleratni ustav, čime počinje razvoj socijalizma u Rumuniji, koja novim Ustavom
iz 1965. godine menja naziv i postaje Socijalističa Republika Rumunija.

MAĐARSKA: nakon rušenja Hortijevog fašističkog režima 1944. godine (taj režim je
uveo Mađarsku u rat na strani fašističkih sila), nemačke trupe su izvršile okupaciju
zemlje. Iste godine formiran je Mađarski front nezavnisnosti koji je okupio sve

36
antifašističke snage, a u Debrecinu se formira Privremena nacionalna vlada koja je
zaključila primirje sa saveznicima i objavila rat Nemačkoj. Sovjetske jedinice su posle
teških borbi oslobodile zemlju do 4. aprila 1945. godine, pa u Mađarskoj rastu
socijalističke tendencije i uticaj komunista. Raspuštaju se fašističke organizacije,
uspostavlja se radnička kontrola u preduzećima, a najznačajniji poduhvat za ovo vreme
bila je agrarna reforma kojom su likvidirani feudalni i crkveni posedi, a bezemljaši su
dobili zemlju. Međutim, velike socijalne promene izazvale su akcije antikomunista koje
pod vođstvom katoličke crkve i Partije malih zemljoposednika, uz podršku desnih
socijaldemokrata, formiraju snažan reakcinarni blok, koji na parlamentarnim izborima u
novembru 1945. godine dobija 57% glasova i većinu u koalicionoj vladi. Uprkos
protivljenju reakcije, Mađarska je proglašena republikom 1. februara 1946. godine.
Paralelno ovim događajima, unutar Mađarskog nacionalnog fronta nezavnisnosti
obrazovan je levi blok na čelu sa komunistima, koji je tražio dublje promene i čišćenje
vlade od predstavnika reakcije. Posle velikih demonstracija koje su izbile u Budimpešti
marta 1946. godine, uticaj komunista sve više raste (1947. godine dobijaju rukovodeće
položaje u vladi). U junu 1948. godine na Kongresu ujedinjenja koministi i
socijaldemokrati osnivaju Mađarsku partiju rada, a u avgustu 1949. godine Ustavotvorna
skupština donosi Ustav Mađarske Republike, čime se stvaraju uslovi za dalji socijalistički
preobražaj zemlje. Međutim, zbog staljinističke politike državnog i partijskog uređenja, u
jesen 1956. godine dolazi do velikih nereda i revolta, a zaoštravanju odnosa još više je
doprinela hladnoratovska politka i mešanje zapadnih sila u mađarska pitanja. Time je
počeo veliki ustanak u Mađarskoj 23.oktobra 1956. godine krvavim obračunima naroda
sa staljinističkim rukovodstvom zemlje. Tada novoformirana vlada Imre Nađa donosi
odluku o istupanju Mađarske iz Varšavskog ugovora i obraća se za pomoć zapadnim
silama, a na drugoj strani Janoš Kadar formira Mađarsku revolucionarnu seljačku vladu i
4. novembra 1956. godine traži pomoć od SSSR, koji neposredno potom u krvi guši
ustanak i uspostavlja red u zemlji. Nakon toga, Kadareva vlada pokušava da eliminiše
uzroke narodnog nezadovoljstva. 6o-tih godina Mađarska beleži privredni napredak
vidljiv u izgradnji metroa, otvaranje niza krupnih privrednih objekata, a ukupni
ekonomski razvitak zemlje značajno je ubrzan. 1975. godine usvojene su nove smernice
za dalju izgradnju socijalističkog društva.

ISTOČNA NEMAČKA: posle okupacije Hitlerove Nemačke zemlja je bila podeljena na


četiri okupacione zone, između četiri okupacione sile. (pogledati pitanje 66)
U sovjetskoj zoni posebno doslovno je sprovedena denacifikacija, izvršena je agrarna
reforma, a na inicijativu počeli su da se stvaraju novi organi vlasti. Jedinstvena
socijalistička partija Nemačke na čelu sa Vilhelmom Pikom, Valterom Ulbrihtom i Otom
Grotevolom formirana je aprila 1946. godine, a na njenu inicijativu 1949. godine osniiva
se Nacionalni front demokratske Nemačke u koji ulaze sve političke partije i društvene
organizacije u Istočnoj Nemačkoj. Posle stvaranja Savezne Republike Nemačke, sledi
sovjetski odgovor na taj akt u vidu stvaranja Nemačke Demokratske Republike 1949
godine, pa su tako stvorene dve različite nemačke države sa različitim državnim
sistemima. U DDR počela je obnova zemlje u konfrontaciji sa Zapadnom Nemačkom i
konstrukcija socijalističkog društva. Uprkos privrednom napretku, posle opštenarodnog
izjašnjavanja 1968. godine donesen je novi Ustav koji je sankcionsao dotadašnji razvitak
i izgradnju socijalizma.
# do pokušaja izgradnje socijalizma došlo je u Grčkoj i Finskoj, gde su oni bili neuspešni.

37
GRČKA: rat između fašističke Italije i Grčke 1940-1941. godine završen je nemačkom
intervencijom i vojnom okupacijom Grčke. Međutim, komunisti u zemlji organizuju
pokret otpora, pa već 1941. godine KP formira Narodnoosloboliački front Grčke – EAM i
osloboliačku vojsku – ELAS, koji su imali jake pozicije nakon povlačenja nemačkih
trupa. U isto vreme formira se vlada u koju su ušli i predstavnici kraljeve emigrantske
vlade, koji se sa narodnooslobodilačkom armijom uskorobotvoreno, žestokih
sukobljavaju, angloameričke trupe nastupaju na strani emigrantske vlade. Borbe su
prekinute decembra 1944. godine, a već 1946. nastavlja se građanski rat koji traje sve do
1949. godine, kada je slomljen otpor komunista. Porazom socijalisičke revolucije u
Grčkoj se uspostavlja monarhija i stari buržoaski poredak.

FINSKA: u prvim posleratnim godinama u Finskoj je došlo do znatnog porasta uticaja


komunista i socijalista. Prva posleratna vlada formira se 1945. godine i komunisti su u
njoj imali značajnu ulogu. Međutim, postepeno i posebno oko 1948. godine
Komunistička partija gubi svoje pozicije, dok u isto vreme građanske partije beleže vidan
uspon, tako da u Finskoj nije došlo do uspostavljanja socijalističkog poretka, mada su
jedno vreme postojali uslovi za pobedu socijalizma u njoj.
Sve u svemu, posle Drugog svetskog rata, socijalistički poredak je uspostavljen u osam
evropskih država, sa oko sto miliona stanovnika – značajan element političkog razvitka
Evrope i sveta u posleratnom periodu.

68. Hladni rat i stvaranje paktova

Prvih godina po završetku Drugog svetskog rata, elementi neslaganja između


SSSR-a i Zapadnih sila, SAD, Engleske i Francuske stalno su se umnožavali i ubrzo
doveli do poremećaja, pa do raskida savezničkih odnosa između njih. Zaoštravanje
odnosa između Istoka i Zapada imalo je za posledicu stvaranje blokovskih
vojnopolitičkih i ekonomskih saveza i organizacija, blokovsku podelu sveta i početak tzv.
Hladnog rata, sa velikom trkom u naoružanju, pre svega nuklearnom i raketnom, teškim
međunarodnim političkim krizama i lokalnim ratovima.
Termin «hladni rat», kao i «gvozdena zavesa» prvi put upotrebio je Čerčil u svom
govoru održanom u Fultonu već januara 1946. godine. Hladni rat označava period razvoja
međunarodnih odnosa posle Drugog svetskog rata koji označava krajnju zaoštrenost u
odnosima između velikih sila: SAD, Velike Britanije i Francuske sa jedne, i SSSR-a i
ostalih socijalističkih zemalja sa druge strane.
Hladni rat karakteriše se prvenstveno nastojanjem velikih sila, posebno SAD na jednoj i
SSSR na drugoj strani, da sa pozicija sile i drugim pritiscima ostvare određene vojne,
političke, idejne, ekonomske i druge ciljeve. Praćena pomenutim teškim međunarodnim
krizama i velikom trkom u naoružanju, hladni rat odlikovao se izuzetno jakom
propagandom - sa jedne strane izraženi antikomunizam, a sa druge strane prisutan
antikapitalizam i antiimperijalizam. To je bilo vreme opšte nesigurnosti u svetu, jer je
stalno postojala mogućnost izbijanja novog rata svetskih razmera. Trajao je nekoliko
decenija posle završetka Drugog svetskog rata, a cilj je bio postizanje prednosti nad
suprotstavljenom stranom na međunarodnom planu.
Sprovodeći blokovsku i hladnoratovsku politiku, najpre su SAD pristupile
stvaranju niza paktova, odnosno saveza država međusobno povezanih istim
vojnopolitičkim, ekonomskim i idejnim interesima. Pri tome su SAD sa drugim zapadnim
silama nastojale da u te saveze okupe što veći broj država. U SAD povezivanje u blokove

38
je shvatano kao priprema za borbu protiv komunizma, a za zemlje okupljene oko SSSR-a
to je bila borba za odbranu od imperijalizma i hegemonije.
Aprila 1949. godine dolazi do stvaranja NATO pakta, u koji je bilo uključeno 15 zemalja
Evrope i Severne Amerike. Njegovo sedište je u Briselu. 1951. prisupile su mu kroz svoje
saveze sa zapadnim silama i neke zemlje Dalekog Istoka, kao i Australija. Za jugoistočnu
Aziju 1954. godine stvara se SEATO pakt, i CENTO pakt u kojima su takoše vodeće
zapadne sile. U Americi, SAD stvaraju Organizaciju američkih država – OAS. Ovi
vojnopolitički savezi ubrzo su poprimili obeležja i zatvorenih ekonomskih organizacija,
posebno u NATO paktu, u čemu su vodeću ulogu imale SAD. Tokom 1948.godine stvara
se Maršalov plan, a zatim Evropska organizacija za ekonomsku saradnju, kao i niz
drugih.
Posle okupljanja zapadnih država u vojnopolitičke i ekonomske saveze, kao rezultat
blokovske politike i dalje eskalacije hladnog rata, maja 1955. godine formiran je
Varšavski pakt – vojnopolitički savez evropskih socijalističkih država sem Jugoslavije,
koja mu nije pristupila. U ovaj pakt indirektno su bile uključene i druge socijalističke
države sa kojima SSSR sklapa posebne saveze. I vojnopolitički savez socijalističkih
država proširio se na ekonomsku sferu. U Varšavskom paktu vodeću ulogu imao je SSSR,
posebno u vojnopolitičkom pogledu. Glavni zadatak bila je zajednička odbrana država
članica od spoljnog napada. Sedište je bilo u Moskvi i imao je svoje organe i Generalštab.
Povlačenje iz ugovora bilo je dozvoljeno posle isteka 20 godina, a ukoliko članice ne
upute molbu za istupanje, on se automatski produživao za još 10 godina. Raspušten je
1989. godine.
Stvaranje paktova zaoštrilo je odnose između socijalističkih i kapitalističkih država,
pojačalo hladni rat i ubrzalo trku u naoružanju, na koju naročito SSSR i SAD daju
ogromna finansijska i materijalna sredstva. SSSR je 1949. u oktobru izvršio prvu probu
atomske bombe, čime SAD gube svoj monopol u posedovanju atomskog oružja. Nakon
toga, u avgustu 1953. izvršena je u SSSR (oblast Semipalatinska) proba prve hidrogenske
bombe, zbog čega se SSSR nalazi u prednosti u odnosu na SAD. Međutim, već u martu
1954. godine SAD na otoku Bikini vrše svoju prvu probu hidrogenske bombe.
Usavršavanje nuklearnog i običnog raketnog naoružanja stalno pojačava intenzitet
celokupnih ratnih priprema na obe strane, i dovodi do pojave međunarodnih kriza.
Politika hladnog rata se sprovodi lokalnim ratovima, koji su bili latentna pretnja od
izbijanja svetskog rata. Od 1945. do danas vodilo se više od 100 lokalnih ratova u kojima
je poginulo oko 20 miliona ljudi, a najpoznatiji i najrazorniji bili su Korejski,
Vijetnamski, izaelsko-arapski i iračko-iranski. (Za više informacija o ratovima, pročitati
pitanja, koja slede kasnije).
Pitanje Nemačke, njena podela i stvaranje dve Nemačke države u posleratnoj Evropi
izazvalo je mnogobrojne sukobe između SSSR-a i Zapadnih država koji su dovodili do
teških kriznih stanja u njihovim odnosima.
Hladnoratovska politika koja obeležava stanje odnosa između dva suprotna društvena
politička sistema, socijalističkog i kapitalističkog, po završetku Drugog svetskog rata i
čije su karakteristike – vojna ravnoteža snaga, politika oštre konfrontacije i stalna
zategnutost, kao i uopšte politka sile, tražila je i potpunu unifikaciju svih ideološko-
političkih stavova. Međutim, hladnoratovska politika u promenjenim istorijskim
okolnostima postajala je neadekvatna. U traženju novih oblika političkih odnosa
sovjetsko rukovodstvo sa Hruščovim na čelu, počelo je da afirmiše Lenjinove ideje o
koegzistenciji. Prvi primer primene principa koegzistencije sadrži sporazum zaključen
između Kine i Indije 1954. godine, kojim se rešava pitanje Tibeta.

39
Najvažnije pitanje hladnog rata bilo je Nemačko pitanje, a Berlin je bio u epicentru
napetosti. Posle podele Nemačke Moskva je ultimativno tražila od Zapada da prizna
Istočnu Nemačku, pa je u leto 1961. na sastanku zemalja Varšavskog pakta odlučeno da
se zatvori granica između Istočnog i Zapadnog Berlina. Berlinski zid postao je negativni
simbol podeljenog sveta, podele između komunizma i kapitalizma.
Popuštanje napetosti dve supersile (SSSR-a i SAD) dešava se u vidu politike detanta,
nakon što je hladni rat dostigao vrhunac u kubanskoj raketnoj konfrontaciji 1962. Politika
detanta je zbir svih nastojanja za smirivanje konflikata koji neposredno ugrožavaju
svetski mir, a zasniva se na principima miroljubive i aktivne koegzistencije i opštem
konsenzusu (saglasnosti) zainteresovanih država i naroda. Politika detanta može biti
uspešna ako sve države pokažu spremnost da nađu oblasti zajedničkog interesa i
međusobne miroljubive saradnje. Sa pojavom detanta od početka šezdesetih godina pa
sve do danas, on je dao niz konkretnih rezultata posebno u sferi razoružanja i stišavanja
velikih međunarodnih kriza.
Prvi veliki sporazum između SAD i SSSR o povlačenju sovjetskih raketa sa Kube
sklopljen je 1962. godine, čime je stišana najveća posleratna međunarodna kriza. Odmah
zatim započeli su pregovori o zabrani nuklearnih proba u atmosferi koji su uspešno
završeni u Moskvi potpisivanjem sporazuma jula 1963. godine. Pored SAD, SSSR-a i
Engleske, tom sporazumu pristupio je veliki broj drugih zemalja, izuzev Francuske koja
je 1960. postala četvrta atomska sila i Kine koja je izvršila probu atomske bombe 1964, a
hidrogenske 1967. godine. Već 1963. između Vašingtona i Moskve uspostavljena je
direktna telefonska linija, u cilju eventualnog sprečavanja izbijanja atomskog rata.
Ugovor o zabrani širenja nuklearnog naoružanja koji je potpisan 1968. godine u tom
pogledu veoma je značajan. Zatim su usledili: sporazum o smanjenju opasnosti od
nuklearnog rata koji je potpisan 1971. godine i ugovor o sprešavanju incidenata na
otvorenom moru od maja 1972. godine. Veoma značajni bili su američko-sovjetski
pregovori i sporazumi o ograničavanju strategijskog naoružanja SALT 1 i SALT 2.
U uslovima popuštanja međunarodnih odnosa, dolazi i do zaključenja Moskovskog
sporazuma između SSSR i SR Nemačke avgusta 1970. godine, što je takođe predstavljalo
element detanta. Stišavanje Vijetnamskog rata i mir u Vijetnamu bili su nova potvrda
politici detanta. Za proces popuštanja u svetskim odnosima, veliki značaj imala je
konferencija KEBS-a u Helsinkiju, 1975. godine na kojoj su predstavnici 35 država
raspravljali o miroljubivoj saradnji i trajnom miru u Evropi i svetu. Na toj konferenciji
postignut je niz sporazuma, a sve zemlje prihvatile su Konvenciju o ljudskim pravima.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, sukobi i ratovi ponovo dovode do
zaoštravanja, što remeti politku sporazumevanja. Međutim, sa dolaskom Mihaila
Gorbačova na čelo partije i SSSR-a, ponovo se nastavljaju pregovori sa SAD, posebno
između Regana i Gorbačova, što dovodi do novih sporazuma i popuštanja u odnosima
supersila. U tom pogledu, veoma značajan je sporazum o smanjenju raketnog naoružanja
iz 1987. godine, a sporazumom u Ženevi iz 1988. došlo je do povlačenja sovjetskih
vojnih snaga iz Avganistana koje je završeno februara 1989. godine. Smanjenje sovjetskih
vojnih snaga i konvencionalnog naoružanja u Evropi u 1988. i 1989. godini, takođe
predstavlja važan element popuštanja. Isto tako, sklapanje primirja u iračko-iranskom
ratu u 1988. godini doprinelo je opštem popuštanju i smirivanju.
Kraj hladnog rata označen je jednostranim ustupcima Gorbačova, posebno u pogledu
razoružanja i raspadom SSSR 1991. godine. Jeljcin, predsednik Rusije, nastavlja u tom
pogledu politiku Gorbačova, pa u decembru 1992. godine dolazi do potpisivanja
sporazuma Start 2 o atomskom razoružanju Rusije i SAD. (Kraj Hladnog rata – pogledati
pitanje, br. 79.)

40
69. Kubanska kriza

(Verzija 1 – kratka)
Blokovska politika i hladni rat dostigli su svoju kulminaciju u vreme kubanske krize
1962. godine. Posle pobede socijalističke revolucije na Kubi, ona je postala područje
velikog poprišta hladnog rata i direktne konfrontacije između SSSR i SAD. Socijalistički
preobražaj Kube izazvao je reakcije SAD koje nastoje da izoluju Kubu i onemoguće
revolucionarne promene u njoj. SSSR slanjem svoje vojne, tehničke i ekonomske
pomoći, kao i drugim merema, čini pokušaje da se tekovine revolucije na Kubi očuvaju i
dalje razvijaju. Pokušaj SSSR da na Kubi instalira raketne baze sa nuklearnim bombama
1962. godine izazvao je krizu svetskih razmera koja je sadržala neposrednu opasnost od
nuklearnog rata. Međutim, SAD i SSSR sklapaju sporazum o Kubi, čime se kriza stišala,
a Sovjeti su povukli rakete sa Kube. Posle kubanske krize, hladni rat postepeno slabi,
mada povremeno izbijaju novi međunarodni konflikti koji dovode do zaoštravanja odnosa
između Istoka i Zapada.

(Verzija 2 – nešto duža)


Kubanska kriza, najveća konfrontacija između SAD i SSSR-a, koja se dogodila 1962.
godine povodom sovjetskih raketa koje su bile smeštene na Kubi, kada su Amerikanci to
otkrili. Rakete su mogle da pogađaju mete širom SAD, i bile su podeljene na one kratkog
i srednjeg dometa. Ovo otkriće vodilo je izuzetnoj napetosti, što je navelo SAD da izvrši
pomorsku blokadu Kube i da traži od SSSR-a da skloni nuklearno oružje sa ostrva. Kriza
je bila i kulminacija rastućih tenzija između SAD-a i Kube nakon Kubanske revolucije
1959. godine i svrgavanja diktatora Fulgensija Batiste, nakon kog je na vlast došao vođa
revolucije Fidel Kastro.
Kastro nije hteo nikakvu zavisnost od SAD. Bojeći se da bi Kastro mogao da uvede
komunistički režim na Kubi, SAD je udarila ekonomske sankcije i 1960. prekinula
trgovinske odnose sa Kubom. Kastro je svemu tome odoleo i u inat još više se zbližio sa
komunističkim liderima u SSSR-u. Za to vreme, SSSR i SAD bile su uveliko u Hladnom
ratu – ekonomskoj, vojnoj i diplomatskoj borbi između kapitalističkih i socijalističkih
naroda. U težnji da svrgnu Kastra, Ameri su obučavali kubanske izgnanike koji su živeli
u Americi, da bi oni 1961. izvršili invaziju na Zaliv svinja na Kubi. U preziru prema
Amerima i mešanju u njihove živote, Kubanci se okreću Kastru koji proglašava Kubu
komunističkom zemljom.
1960. dok rastu tenzije između Kube i SAD-a, Nikita Hruščov počinje planiranje tajnog
snabdevanja Kube nuklearnim oružjem (tj. Raketama) koje bi imale domet u većem delu
SAD. Ali, Hruščov se prevario u pomisli da Ameri neće preduzeti ništa... Do 1962.
sukobi su toliko narasli nakon što su SAD putem izveštaja saznali da SSSR šalje
nuklearke na Kubu, pa Kenedi upozorava sovjete na mogućnost početka nuklearnog rata.
Kenedi nije imao jasnu ideju šta da preduzme, jer je znao da bi intervencija na SSSR
automatski značila početak svetskog nuklearnog rata koji bi koštao milione života, a opet,
znao je da postoji opasnost ako ostane pasivan i dozvoli nagomilavanje nuklearnog oružja
na Kubi. SAD je bila i pod pritiskom u odbrani zapadnog Berlina, na koji se prethodno
obavezala, jer je Hruščov počeo da preti zauzimanjem Zapadnog Berlina po cenu rata, pa
je Amerikancima dao rok do novembra 1962. godine.
Nakon što je donesena odluka o vazdušnom napadu na Kubu 1. oktobra, ambasador SAD
u SSSR-u Livelin Tompson preložio je Kenediju da pre napada najavi blokadu, što su

41
podržali i ostali saveznici -jedni zbog ultimatuma, drugi zbog mogućnosti otvaranja
pregovorima.
Kenedi javno traži od Hruščova da povuče nuklearke sa Kube, jer namerava da uvede
kontrolu brodova oko Kube, kako bi se utvrđivalo da li prenose nuklearno oružje ili ne.
Ukoliko se ovaj zahtev ne ispoštuje, Amerika izjavljuje da je spremna za rat. Nekoliko
dana nakon uvođenja kontrolne blokade, sovjetski brodovi su o Kube dolazili drugim
putevima, a Hruščov i Kenedi nastavili su diplomatske razgovore.
26. oktobra Hruščov je poslao šifrovanu poruku Kenediju u kojoj je naizgled nudio
povlačenje nuklearki sa Kube ako SAD zagarantuje da neće izvršiti invaziju na ostrvo
(što je Kenedi izgleda već prethodno uradio svojetskom ministru spoljnih poslova,
Andreju Gromiku).
Sukobi se ublažavaju 28. oktobra. Hruščov takođe poziva inspektore UN da verifikuju
proces. Naredni problem je nastao kad je Kastro odbio da dozvoli nadzor nad
razmontiranjem raketa, ali je na kraju postignut dogovor: bombe će biti uklonjene najviše
za 30 dana, a ostala ofanzivna oružja će biti evakauisana tako da će američka letelica
moći da nadgleda ceo proces.
Kubanska kriza bila je veoma opasna epizoda u međunarodnim odnosima jer je dovela
svet do mogućnosti izbijanja nuklearnog rata. Dovela je do privremene napetosti između
SSSR-a i Kube, jer je Kastro mislio da je bio nepravedno isključen iz pregovora o sudbini
nuklearnog oružja, za koje je mislio da će obeshrabriti SAD u nameri da izvrši invaziju
na Kubu.
Kubanska kriza takođe je pokazala tačku «topljenja» hladnog rata, kada su obe strane
mudro odlučile da se povuku. Hruščov prihvata stanje u Zapadnom Berlinu gde se
predviđeni konflikt nije odigrao. Ublažavanje hladnog rata označilo je i potpisivanje akta
Limited Nuclear Test Ban Treaty 1963. godine od strane Britanije, SAD i SSSR-a. Po
dogovoru, nuklearne probe su dozvoljene samo ispod zemlje, ali ne podvodne i vazdušne.

71. Nastanak Izraela i izraelsko- arapski ratovi


Arapske zemlje su Izrael, od njegovog nastanka u maju 1948.g., smatrale uzurpatorom i
uljezom. One su, objedinjene u Arapskoj ligi, iste godine napale Izrael u nastojanju da
povrate čitavu teritoriju Palestine pod britanskim mandatom, koja je planom UN iz 1947.
podeljena na dve države - Izrael i Palestinu. Arapi su izgubili taj rat (kao i sve kasnije
ratove) i reke arapskih izbeglica su napustile teritorije koje su pripale Izraelu. Stalni
sukobi i tri rata (1967, 1973. i 1982.) završavani su, uz medjunarodno posredovanje,
prekidima neprijateljstva, ali ne i trajnim mirom. Taj sukob postao je još opasniji kad su
se dve supersile konačno svrstale: Sjedinjene Države na stranu Izraela, a Sovjetski Savez
na stranu Arapa, kao i ekspanzivnošću Izraela, koji je 1949.g. primljen i u OUN.
Velika kriza na Bliskom istoku, koja je prerasla u svetsku političku krizu, izbila je
1956.g. Ona je bila izazvana agresijom Velike Britanije, Francuske i Izraela na Egipat.
Egipat je, posle neuspelog pokušaja kralja Faruka da u zemlji zavede diktaturu, proglašen
1953.g. za republiku sa generalom Nagibom kao predsednikom. Medjutim, sukob
izmedju revolucionarnih oficira i generala Nagiba doveo je na čelo države pukovnika
Gamal Abdel Nasera, koji je juna 1956.g. postao predsednik Egipatske Republike.
Jula iste godine nacionalizovala se medjunarodna kompanija Sueckog kanala, što je
izazvalo reakciju zainteresovanih sila, pre svega Engleske i Francuske, čime počinje
Suecka kriza. U novembru 1956.g., kombinovanom akcijom englesko - francuskih i
izraelskih snaga, izvršena je agresija na Egipat, koji se nije mogao uspešno braniti, pa je

42
oblast Sueckog kanala brzo zauzeta, što je bio jedan od ciljeva ove agresije. To je
izazvalo reakciju drugih sila i veliku zategnutost medjunarodne situacije.
Na intervenciju OUN i uz posredovanje SAD i SSSR, prekinute su ratne operacije u
Drugom izraelsko- arapskom ratu. OUN je zatim tražile od Izraela da se povuče s
osvojenih teritorija, pa je Izrael decembra 1956.g. morao da povući svoje snage sa Sinaja,
a marta 1957.g. i iz oblasti Gaze. Vojne snage OUN, koje su u medjuvremenu formirane,
zaposele su graničnu liniju na Sinaju. Izrael je dobio pravo na slobodnu plovidbu
Akapskim zalivom. Rat se, prema tome, završio jednim kompromisom, pa je područje
Bliskog istoka i dalje ostalo izvor zaoštravanja medjunarodnih odnosa.
Hladnoratovska politika, politika s pozicija sile, takodje je onemogućavala trajnije
smirivanje situacije na Bliskom istoku.
Početkom 1967.g., dolazi do novog zaoštravanja krize na Bliskom istoku. Ujedinjena
Arapska Republika (UAR) 18. maja zatražila je od OUN povlačenje medjunarodnih
snaga sa Sinaja, a odmah zatim, 25. maja, proglasila zatvaranje Akapskog zaliva.
Sredinom maja, Izrael objavljuje delimičnu mobilizaciju, a zatim 5. juna počinje sa
iznenadnim napadom na Egipat, Siriju i Jordan. Ovaj rat trajao je samo 6 dana i završen
je teškim porazom arapskih država. Izrael je u ovom ratu osvojio teritoriju koja je bila tri
puta veća no što je bila njegova. Na intervenciju OUN uspostavljeno je primirje, dok je
Izrael zadržao svoje snage na osvojenoj teritoriji. Suecki kanal ostao je zatvoren za
plovidbu.
Od tada, pa sve do oktobra 1973.g., na frontovima je vladalo primirje, koje je često
prekidano teškim incidentima i artiljerijskim dvobojima, posebno na sueckom frontu.
Istovremeno, zaraćene strane intenzivno se naoružavaju i pripremaju za novi rat.
Na dan 6. oktobra 1973.g. počeo je Četvrti arapsko- izraelski rat uspešnim napadom
egipatskih trupa na sueckom frontu koje se prebacuju preko kanala na Sinaj, pri čemu
razbijaju izraelske utvrdjene položaje na Suecu. Ni na sirijsko - izraelskom frontu,
izraelske snage nisu uspele da probiju front, pa su se na Golanskoj visoravni razvile teške
borbe. Arapske države u ovom ratu nanose izraelskoj armiji teške gubitke, posebno u
avijaciji, čije dejstvo umnogome onemogućavaju. Pri kraju rata, Izrael se uspešno prodire
prema Suecu. Tada, na intervenciju SSSR i SAD, kao i OUN, dolazi 22. oktobra do
prekida vatre. Posle toga su počeli pregovori o primirju koji se uspešno završavaju
egipatsko - izraelskim, a zatim i sirijsko - izraelskim dogovorom. Egipćani su se zadržali
na drugoj strani Sueckog kanala, a na Sinaju u jednom užem pojasu. Time su omogućeni
radovi na ponovnom osposobljavanju Sueckog kanala za plovidbu. Isto tako, izvršena je
izvesna korekcija izraelsko - sirijske granice u korist Sirije. Formirane su i manje snage
OUN koje bi vršile nadzor primirja.
Medjutim, dve godine kasnije (1975.g.), vlada Izraela je izjavila da je izgubila veru u
Ujedinjene nacije kao nepristrasnog posrednika, jer su svojom rezolucijom (Rezolucija
338, doneta posle rata iz 1973.g., zahtevala je obavezne i obavezujuće pregovore izmedju
zaraćenih strana) izjednačile cionizam5 sa rasizmom. Od tada glavni posrednik postaju
Sjedinjene Države. Predsednik Džimi Karter je zabeležio priznat diplomatski uspeh kao
sponzor egipatsko - izraelskog mirovnog sporazuma u Kemp Dejvidu 1978.g. To je bio
značajan presedan: mogući su pregovori i mir izmedju Arapa i Jevreja. Ovaj sporazum je
uspostavio pravo Palestinaca na autonomiju, sa privremenim periodom od tri godine, koji
bi trebalo da bude praćen sporazumom o konačnom statusu. To se nije ostvarilo i postalo
5
Vavilonjani su 587/6.g. pre n.e. razorili Jerusalimski hram i proterali Jevreje iz Judeje (odveli su ih u tzv.
vavilonsko ropstvo). Odmah zatim nastali su novi religijski centri u Palestini, Egiptu i Vavilonu. Otada
postoji jaka potreba Jevreja da se vrate u svoju postojbinu, u Cion- označava Kanaansku tvrdjavu na bregu
Jerusalima, i jeste simbol povratka u prazavičajnost; cionizam je politički pokret koji izražava težnju
rasutih Jevreja po svetu za ujedinjenjem i povratkom u Izrael;
43
je jasno da je sudbina Palestinaca i u dijaspori i na okupiranim teritorijama osnovna
prepreka regionalnom miru. S druge strane, vojne pobede dovele su Izrael u situaciju da
postane okupaciona sila na Zapadnoj obali i u Gazi, sa dva miliona Palestinaca koji su
živeli u nemogućim uslovima siromaštva i bez osnovnih ljudskih prava pod stranom
okupacijom. Takva situacija nije bila nimalo pogodna za ozbiljne pregovore.
Porazi su Palestince i njihovu organizaciju PLO, nastalu 1964.g., učinili samo
ratobornijim. Palestinska nacionalna povelja, doneta 1968.g., pozvala je na “oružani
narodni ustanak za oslobodjenje naše zemlje i povratak u nju”. Cionizam je, kaže se u
Povelji, “rasistički i fanatičan po svojoj prirodi, agresivan, ekspanzionistički i kolonijalan
po svojim ciljevima i fašistički po svojim metodama”. Izmedju mnogih frakcija u PLO,
Fatah - Jasera Arafata (Yasser Arafat) je izašao kao dominantna struja.
Izrael je uspeo da napravi razdor izmedju “unutrašnjih” Palestinaca na okupiranim
teritorijama i onih “spoljnih” u Tunisu, gde je bilo sedište Arafata, nakon što ga je
jordanski kralj Husein izgnao iz Jordana. Ipak, početak intifade, spontanog revolta
mladih Palestinaca 1987.g. protiv izraelskih okupatora, istovremeno je primorao
podeljene frakcije da se ujedine. To je Izrael dovelo u neprijatnu situaciju, jer nisu mogli
intifadu tek tako da podvedu pod terorizam.
U samom Izraelu je novi razvoj samo izoštrio podele. Laburisti su, na čelu sa Jicakom
Rabinom i Šimonom Peresom, koji su bili glavni rivali u toj stranci, počeli da traže
puteve ka miru, a za razliku od njih, desna Likud partija, koja je dominirala izraelskom
političkom scenom od 1977.g., imala je nepopustljiviji stav. Likud je ohrabrivao
sistematsko uspostavljanje jevrejskih naselja na Zapadnoj obali i odbijao svaki kontakt sa
PLO. Kneset (parlament), u kome je Likud imao većinu, doneo je čak zakon koji je
zabranjivao izraelskim gradjanima bilo kakav kontakt sa PLO.
Krajem 1988.g. Arafat je povukao potez posle koga je postalo nemoguće da se zaobidje
PLO ako se želi pregovarati: vrhovno telo PLO priznalo je postojanje Izraela kao države i
pozvalo na sazivanje medjunarodne mirovne konferencije. SAD su pozdravile ovaj potez
i otvorile formalni kanal sa PLO, pozivajući na otpočinjanje izraelsko - palestinskih
pregovora. Ali, Jizak Šamir , predsednik vlade Izraela, odbio je i taj plan, a i SAD su
ponovo suspendovale odnose sa PLO posle jednog terorističkog napada.
Konačno, sporazum izmedju Izraelaca i Palestinaca potpisan je u Oslu, 19. avgusta
1993.g. Nije išlo glatko na sednici izraelske vlade, ali je, posle žestoke debate, sporazum
na kraju odobren. I PLO je ipak prihvatio sporazum. Ceremonija potpisivanja održana
je u Vašingtonu 13. septembra. Burnim aplauzom je pozdravljeno istorijsko rukovanje
izmedju Rabina i Arafata, na koje ih je, posle potpisivanja, pozvao predsednik Klinton.

72. Rat u Koreji (1950-1953)

Koreja je postojala vekovima kao nezavisna i celovita država. Njen prosperitet je


posebno bio veliki za vreme dinastije Džoseon, koja je preuzela vlast 1392. godine.
Jedinstvena i prilično napredna Koreja prvi put je izgubila suverenitet tek 1910. godine,
kada je okupirao Japan. Istočni susedi su se zadržali na korejskom tlu sve do kraja II
svetskog rata. Godine 1945, u cilju konačnog razoružavanja Japanaca, američke i
sovjetske trupe ušle su u Koreju. Amerikanci su zauzeli južni deo zemlje, a vojnici SSSR-
a njen severni deo. Ovakav razvoj događaja u mnogome je odredio nesrećnu sudbinu
Koreje u XX veku. Naime, na nekada kompaktnom prostoru tada nastaju dve posebne
države, Severna Koreja i Južna Koreja, koje je odvajala čuvena 38. paralela (uporednik
na 38° severne geografske širine). Pregovori između SAD-a i SSSR-a o demobilizaciji i
ponovnom ujedinjenju vođeni su 1946. godine, ali su bili neuspešni i ostavili su Koreju
44
razjedinjenom. Tokom 1948. godine dve zemlje počinju da se konstituišu po ugledu na
sile-oslobodioce, uprkos Rezoluciji UN-a od 14. septembra 1947. godine i uprkos želji
tamošnjeg naroda. Naime, komunisti u Severnoj Koreji formiraju vladu i sprovode
nacionalizaciju industrije i konfiskaciju privatne imovine, dok “južnjaci” na čelu sa Li
Sin Manom zadržavaju kapitalastički ekonomski sistem. Septembra te 1948. godine i
zvanično je proglašena Korejska Narodna Demokratska Republika sa sedištem u
Pjongjangu. Tada još niko nije verovao da će Koreja postati jedna od ključnih strateških
tačaka međunarodne blokovske politike, kao i poprište jednog od najkrvavijih sukoba
između kapitalističkih i socijalističkih zemalja. Sovjeti su se povukli iz Severne Koreje
decembra 1948, a Amerikanci iz Južne Koreje juna 1949. Već oktobra 1949. godine
počinju ozbiljni problemi, jer je oko 3.000 partizana napalo južnokorejski grad Čin-ju,
težeći da tako otpočne nasilno objedinjavanje poluostrva. Iako isprva poraženi,
“severnjaci” su, uz verbalnu podršku SSSR-a, odmah sledeće godine izazvali novi,
mnogo širi i opasniji sukob. Korejski rat počeo je 25. juna 1950. godine, kada su trupe
socijalističke Koreje prešle 38. paralelu. Armije suprotstavljenih strana bile su otprilike
jednako brojne, ali su jedinice Severne Koreje bile znatno spremnije za rat. SAD su
reagovale gotovo istog trenutka. Američki Kongres podržao je predsednika Harija
Trumana u nastojanju da interveniše slanjem svojih trupa u pomoć Južnoj Koreji. SAD
nisu zvanično objavile rat, jer su imale podršku UN-a, i svoju misiju su vršile pod
njihovim okriljem. Savet bezbednosti UN (bez prisustva delegata SSSR-a) zatražio je
pomoć svih raspoloženih članica. Najviše vojnika, ne računajući SAD, poslala je Velika
Britanija, a bilo je i Turaka, Australijanaca itd. Ali, njihov prvi ulazak nije doneo neku
promenu. Tek kad su vojne snage UN-a (oko 80.000) pod komandom generala Daglasa
Mekartura (Douglas McArthur), takođe Amerikanca, uspele da izvrše pomorski desant na
grad Inčon (septembar 1950) i bezbedno se iskrcaju na tlo Koreje, situacija se drastično
promenila. Severnokorejski vojnici su dotad odlično napredovali (primoravajući i susede
i iskrcanu američku vojsku na povlačenje), i okupirali su skoro 90% poluostrva,
uključujući Seul. Mekartur je konstantno napredovao ka severu i vratio agresore na 38.
paralelu, sredinom oktobra 1950. Štaviše, da bi pobeda bila potpuna (ali možda i iz
razloga ideološke prirode), odlučeno je da se pređe i na teritoriju Severne Koreje. Kad su
mešovite snage UN-a, koje su uključivale i američke marince, prodrle do reke Jalu blizu
kineske granice, usledio je novi preokret. Narodna Republika Kina poslala je u Koreju
ogroman broj dobrovoljaca (samo u prvom naletu bilo ih je gotovo 200.000) da pomogne
svom komunističkom susedu u opasnosti. Neki istoričari misle da je to bio akt odbrane,
jer su Kinezi strepeli od ulaska američkih vojnika na njihovu teritoriju. Bilo kako bilo,
udružene socijalističke snage relativno su lako (za tri nedelje) potisle Mekartura nazad na
38. paralelu. Elitna 1. divizija marinaca totalno je uništena. Kad su se redovi SAD-a i
UN-a konsolidovali, ratna situacija izrodila je svojevrsnu ravnotežu. Nijedna strana nije
mogla dalje, linija fronta bila je učvršćena i stabilizovana. Pod pritiskom svetskog
javnog mnjenja i nemogućnosti bilo kakvog napredovanja, zaraćene strane otpočinju
mirovne pregovore. To se desilo jula 1951. godine u Kesongu. Zatim su oni nastavljeni u
Panmundžonu i najzad završeni tek 27. juna 1953. godine, potpisivanjem ugovora o
primirju, čime je Korejski rat i završen. Dakle, čitave dve godine stotine hiljada vojnika
bile su utvrđene sa obe strane famozne 38. paralele. Cela stvar se odužila prvenstveno
zbog problema razmene zarobljenika. U zaključivanju primirja učestvovao je i novi
američki predsednik, Dvajt Ajzenhauer (došao na vlast 1953). Jedno od svetskih žarišta je
ugašeno, ali su posledice bile katastrofalne. Koreja je i dalje ostala podeljena, a granica je
i dalje ostala onde gde je bila pre rata. Može se reći da su obe strane poražene, jer su svi
ratni napori, ispostavilo se, bili besmisleni. Ljudske žrtve poprimile su džinovske

45
razmere, posebno među civilima. Računa se da je poginulo više od 2.000.000 Korejaca,
oko 600.000 Kineza, 37.000 Amerikanaca, 3.000 Engleza, 1.000 Turaka itd. Ni na
konferenciji u Ženevi, koja je održana od 26. aprila do 20. jula 1954. godine, nije
potpisan konačni mirovni ugovor. Uostalom, do njega nikad nije ni došlo, jer je Južna
Koreja odbila da potpiše sporazum. Deo njene populacije nije želeo podelu, čak je bilo i
onih koji su podržavali komuniste sa severa. Zanimljivo je istaći da je general Mekartur u
toku rata uzbunio javnost, insistirajući da američke vlasti bombarduju Kinu (čak i
atomskim naoružanjem) i tako prekinu mučne operacije. Međutim, ubrzo ga je Truman
razrešio dužnosti zbog neposlušnosti. Vode se brojne polemike o ovom detalju, kao i o
ratnim ciljevima SAD-a, i većina okolnosti ni do danas nije razjašnjena. Posle 1954.
godine, došlo je do smirivanja strasti na Dalekom istoku, ali ne i u svetu. Naprotiv, i ovaj
rat doprineo je jačanju blokovske podele i podstakao je snažne antikomunističke,
odnosno antikapitalističke pokrete. Trka u naoružanju je ubrzana. Kasnije, pod vođstvom
Kim Il Sunga, Severna Koreja postala je jedna od najsurovije ustrojenih društava na
svetu, dok je Južna Koreja razvila ekonomiju uz pomoć SAD-a i iskusila veliki privredni
rast. Posle 2000. godine nade za ponovnim ujedinjenjem rastu.

73. Rat u Vijetnamu (1957?-1975)

Vijetnam je tokom XIX veka bio jedinstvena monarhijska država. Godine 1859,
Francuzi osvajaju Sajgon (prestonicu smeštenu u južnom delu zemlje), i Vijetnam postaje
deo francuskog kolonijalnog carstva. To je i ostao sve do II svetskog rata, uprkos
konstantnim pobunama protiv evropskih kolonijalista, u čemu se posebno istakla
Komunistička partija Indokine. Japanci su okupirali Vijetnam već 1940. godine, mada su
naišli na otpor domaćeg stanovništva na čijem je čelu bio komunista Ho Ši Min. Krajem
avgusta 1945. godine, ustanici zbacuju japansku vlast i proglašavaju Demokratsku
republiku Vijetnam sa Ho Ši Minom kao predsednikom. Ali, Francuzi nisu hteli da se
odreknu svoje nekadašnje kolonije, pa su u septembru povratili Sajgon i čitav južni deo
zemlje. Iako je formalno priznala DR Vijetnam (1946) Francuska je krenula da je osvaja.
Otpočeo je dug i krvav Indokineski rat (1946-1954) u kome su azijske trupe odnele
pobedu. Naime, francuske trupe su poražene u velikoj bici kod Dijen Bijen Fua, i morale
su da sa odreknu bilo kakvih pretenzija na tim prostorima. Posle te bitke, na konferenciji
u Ženevi (april-jul 1954), država je podeljena na Severni i Južni Vijetnam, sa granicom
na 17. paraleli (17º s.g.š). Ima istoričara koji ove događaje smatraju prvom fazom rata u
Vijetnamu. Bilo je planirano da se za dve godine održe izbori koji bi odlučili o
eventualnom ujedinjenju. Međutim, ti izbori se nikad nisu desili, uglavnom zato što je
vlada Južnog Vijetnama pretpostavljala da će narod izglasati Ho Ši Mina i spajanje sa
severom, pa nije želela da se izbori održe. Dve zemlje su krenule različitim putevima.
Severni Vijetnam je lagano ali uporno izgrađivao socijalistički sistem, a “južnjaci” su
ostali verni kapitalizmu. Francuski uticaj je vremenom slabio, ali su SAD postajale sve
prisutnije na jugu Vijetnama. One su aktivno pomagale lideru Južnog Vijetnama Ngo Din
Dijemu jer su se plašile tzv. domino efekta, tj. mogućnosti da se i ostale azijske zemlje
“zaraze” komunizmom. Svaki sporazum između dve države postao je nemoguć. Već
1957. godine počinju oružane borbe na jugu, gde dolazi do ustanka Vijetnamaca koji su
propagirali zajedništvo. Severni Vijetnam odmah je poslao pomoć u ljudstvu i materijalu.
Vlada Južnog Vijetnama, uz pomoć svoje armije ojačane nekim američkim instruktorima
i stratezima, pokušava da uguši pobunu. U periodu od 1958. godine do 1961. godine, rat
se razbuktava i Dijemova opozicija ojačana partizanima iz DR Vijetnama postiže
značajne pobede. Decembra 1960. godine stvoren je Front nacionalnog oslobođenja
46
(FNO), koji postaje ključni faktor u pokretu za ujedinjenje. FNO je obučavao i civile za
gerilsko ratovanje, pa je antikomunistička vlada dospela u težak položaj. SAD su bile
nezadovoljne politikom Ngo Din Dijema koji je sve više gubio ugled, najviše zbog toga
što je bio katolik i što je pohapsio budističke monahe koji su mirno protestovali. Tako je
rat dobio i jednu versku dimenziju. Amerikanci više nisu hteli da čekaju dok se FNO
dalje širi. Zato predsednik Džon Kenedi (1962) šalje nove vojne stručnjake da pomognu
kolegama u obuci južnovijetnamske vojske. Njihov broj se penje na 16.000 (bilo ih je oko
800), a u operacije se uključuje i avijacija. U međuvremenu, grupa južnjačkih oficira
organizuje puč i zbacuje Din Dijema, koristeći prećutnu saglasnost Amerikanaca. Sve do
tada, SAD nisu u punoj meri učestvovale u ratu, jer nije bilo njihovih redovnih borbenih
trupa na licu mesta. Međutim, posle atentata na Kenedija (novembar 1963), novi
predsednik postao je Lindon Džonson koji je imao odlučnije planove za Vijetnam. On
naređuje seriju napada na lokacije koje su bile od izuzetnog značaja za snabdevanje
FNO-a iz Severnog Vijetnama. Kad je američki brod “Medoks” ušao u Tonkinški zaliv,
kršeći time teritorijalnu granicu DR Vijetnama, njeni vojnici su otvorili vatru. To se
desilo 4. avgusta 1964. godine. Istog trenutka Džonson naređuje bombardovanje
Severnog Vijetnama iako je, u suštini, glavnina otpora kapitalističkoj zemlji dolazila iz
nje same (iz gerilskog Vijetkonga), a ne sa severa. Bilo je mnogo žrtava. Severnjaci su
onda poslali svoju armiju na jug, u pomoć FNO-u. Rat je sada obuhvatio celu državu.
Kongres SAD-a odobrio je upotrebu vojnih sredstava bez ograničenja (1965). U maju iste
godine na tlo Vijetnama iskrcavaju se prvi marinci (svega 3.500), ali su snage stalno
pojačavane i 1969. godine dostižu neverovatnu cifru od 543.000 američkih vojnika. Sve
do 1968, rat se rasplamsavao uz promenljivu sreću. Ali, februara te godine,
prokomunističke snage preduzimaju veliku “Tet ofanzivu” i napadaju 36 najvećih
gradova juga, primoravajući sajgonske i američke trupe na povlačenje. Vijetkong je
obuhvatao sve veću i veću teritoriju. Maja 1968. godine u Parizu počinju pregovori o
primirju između predstavnika SAD-a i DR Vijetnama, ali dogovor nije postignut. Javnost
je ozbiljno pritisla predsednika Džonsona zbog ogromnih gubitaka, i ljudskih, i
ekonomskih. On se ne kandiduje za produžetak mandata i predsednik postaje Ričard
Nikson (1969). Niksonov plan bio je da polako povlači svoje snage iz Azije, i ostavlja
Vijetnamce da se sami bore sa severnim susedima. On je to i krenuo da čini (u prvom
naletu vraćajući 25.000 vojnika). Međutim, 1970. godine Nikson naređuje da trupe uđu u
Kambodžu, navodno radi onemogućavanja snabdevanja Vijetkongovaca. Naredne godine,
rat se proširio i na Laos, koga su zauzeli Amerikanci. Život u ovim državama totalno je
poremećen, samo u Laosu poginulo je oko 400.000 ljudi, privreda je stala, izbeglice su
preplavile celu Indokinu. Ona je postala žarište svetskih razmera. Bombardovanja
Severnog Vijetnama nisu prestajala, ali kraj se još uvek nije nazirao. Štaviše, ispostavilo
se da su upadi u Kambodžu i Laos bili velika greška, jer su tamošnji komunisti time
dobili još veću podršku. Pošto su pregovori bili na mrtvoj tački, krajem marta 1972.
godine, Vijetkongovci i njihovi saveznici preduzimaju “Uskršnju ofanzivu” u
provincijama Kvang Tri, An Lok i Kontum. Amerikanci odgovaraju strahovitim
bombardovanjem Hanoja i Hajfonga u Severnom Vijetnamu. Situacija je postajala
besmislena. Obe strane želele su primirje, ali su “severnjaci” ipak bili zadovoljniji
trenutnim stanjem. SAD uporno traže rešenje sukoba, i konačno, 27. januara 1973.
godine potpisan je Pariski sporazum o prekidu vatre. Ovim sporazumom su se
Amerikanci morali povući za 60 dana, ali i snage DR Vijetnam bile su obavezne da
napuste jug nekada jedinstvene države. Granica je vraćena na 17. paralelu, a Laosu i
Kambodži garantovana je neutralnost i suverenost. Predviđeni su demokratski izbori pod
međunarodnim nadzorom o eventualnom ujedinjenju. Privremena revolucionarna vlada

47
Južnog Vijetnama (koja je stvorena još 1969. godine od strane FNO-a kao organ vlasti na
slobodnoj teritoriji) dobila je status legalne vlade. Nedugo posle potpisivanja sporazuma,
neprijateljstva su obnovljena, a obe strane optuživale su onu drugu za njegovo
nepoštovanje. Ipak, Amerikanaca tamo više nije bilo, zadnji vojnik je povučen u martu
1973. Ekonomija juga bila je u kolapsu, ljudi su, čak, umirali od gladi i dezertiralo je
skoro 200.000 vojnika. Pomoć koju je Nikson obećao, novi predsednik, Džerald Ford,
nije poslao. Svi su znali da će sever izvršiti opštu invaziju. To se i dogodilo 1975. godine.
Južni Vijetnam se ubrzo predao nadirućim trupama Severnog Vijetnama, i zemlja je
ponovo ujedinjena. Godine 1976. proglašena je jedinstvena Socijalistička republika
Vijetnam. Glavni grad Sajgon preimenovan je u Ho Ši Min, u čast revolucionara koji je
preminuo 1969. SAD su normalizovale odnose sa SR Vijetnamom tek 1995. godine. Rat
u Vijetnamu jeste jedan od najkrvavijih sukoba u novijoj istoriji. Poginulo je više od
900.000 pripadnika FNO, oko 600.000 vojnika vlade juga, 58.000 Amerikanaca (300.000
ranjenih), 500.000 Laošana i Kambodžanaca itd. Više od 10 miliona ljudi ostalo je bez
krova nad glavom, a 1.300.000 ljudi zauvek je otišlo iz Azije. Vijetnam je sravnjen sa
zemljom, a ukupni troškovi SAD-a iznosili su 137 milijardi dolara. Komunizam nije
poražen ovim ratom, već su ga, počev od kraja osamdesetih, sami Vijetnamci postepeno
napuštali.

74. Dekolonizacija i stvaranje nezavisnih država u Aziji


Posle II svetskog rata veliki broj zemalja stiče nezavisnost za vrlo kratko vreme.
To su uglavnom države Azije i Afrike, koje su poslednje ostale u sklopu nekadašnjih
kolonijalnih carstava, posebno britanskog i francuskog. Proces njihovog oslobađanja
(koji je ujedno i poslednji) zove se četvrti talas dekolonizacije. Tokom rata Japan je
proširio svoju imperiju na velike prostore istočne i jugoistočne Azije, proterujući pritom
evropske kolonijaliste. Tada se često oslanjao na lokalne nacionalističke pokrete, koji su
pomogli da se Evropljani konačno isteraju. Kad je Japan kapitulirao, kolonijalne sile su
restaurirale svoju vrhovnu vlast na gotovo svim teritorijama. Međutim, tada su azijski
pokreti za nezavisnost već bili suviše jaki da bi se situacija vratila na stanje pre rata, kako
na istoku, tako i na jugu kontinenta. Bilo je očigledno da je doba kolonijalizma prošlo.
Prva država koja je uspela da stekne suverenitet bio je Liban, koji je proglasio
nezavisnost od Francuske još u toku rata (1944). Sirija je organizovala svoju vojsku i nije
dozvolila Francuzima da se u nju vrate, pa je proklamovala nezavisnost 1946. godine. Iste
godine Britanci napuštaju Jordan, priznajući ga kao suverenu zemlju, mada je on još od
1928. godine imao tzv. kvalifikovanu nezavisnost od britanske krune. Republika Filipini
proglašena je bez većih problema sa SAD-om, jula 1946. Mnogo veću uzbunu u javnosti
izazvalo je napuštanje Indije. Naime, britanska vlada radničke partije objavila je 1947. da
je došao dan da se završi vekovna dominacija na potkontinentu. Ali, zbog verskih razlika,
nova država nije mogla da ostane jedinstvena. Muslimani su činili većinu na zapadu i na
istoku Indije, a hinduisti u centralnom delu. Nijedna strana nije pristajala na dogovor, čak
ni posle neumornog apelovanja Mohandasa (Mahatme) Gandija, duhovnog lidera pokreta
za oslobođenje, koji se zdušno zalagao za pomirenje i zajednički život obe konfesije.
Zbog nereda i nasilja na verskoj osnovi, morale su da budu stvorene dve države. Glavni
deo poluostrva uzela je hinduistička Indija, istočni i zapadni krajevi su postali
muslimanski Pakistan, a provincije Bengal i Pendžab su podeljene. Ostalo je i nekoliko
nerešenih pitanja, posebno oko statusa Kašmira, koje je dovelo do rata u više navrata, a ni
danas nije sasvim rešeno. Bilo kako bilo, dana 15. avgusta 1947. godine, Indija je dobila
nezavisnost, a prvi premijer nove federalne republike postao je Džavaharlal Nehru. Jedan
48
dan ranije (14. avgusta 1947.) ozvaničena je i suverenost Pakistana, čiji je istočni deo bio
odvojen od zapadnog sa više od 1.500 km indijske teritorije. Kasnije, od 1969. pa
nadalje, razlike i fizička udaljenost između dva dela zemlje doveli su do građanskog rata.
Mnogo ljudi je ubijeno (posebno “istočnjaka”), i nije bilo moguće očuvati integritet na
celoj teritoriji. Čak je i Indija intervenisala u cilju spasavnja civila od vojske iz zapadnog
Pakistana. Krajem 1971, istočni Pakistan je proglasio otcepljenje, a nezavisnost mu je
ubrzo ratifikovana. Ta država se danas zove Bangladeš. Britanija je 1948. godine priznala
i nezavisnost Burme (Mijanmara), videvši da su tamošnji stanovnici spremni i na rat da bi
očuvali svoj poredak koji su formirali posle povlačenja Japanaca. Na osnovu odluke UN-
a, Izrael je postao suverena država maja 1948. godine, na čelu sa premijerom Davidom
ben Gurionom, koji je pozvao sve Jevreje da dođu u novostvorenu državu. Arapska liga
(Irak, Jordan, Egipat, Sirija i Liban) napala je okruženu jevrejsku državu nedugo zatim,
ali se Izrael odbranio. Mir je potpisan 1949. Ostrvo Cejlon (Šri Lanka) ulazi u društvo
suverenih zemalja 1948, otkada, sem što je član Komonvelta, nema političkih veza sa
kraljevstvom. Indonežani, na čelu sa predsednikom Sukarnom (pravo ime mu je bilo
Megavati Sukarnoputri), proglasili su republiku još 1945. godine, ali je Holanđani nisu
priznali. Štaviše, oni su je 1947. godine napali i povratili kontrolu nad većim delom
ostrva Java. Međutim, pod ogromnim međunarodnim pritiskom, Holandija se na
konferenciji u Hagu obavezuje da odustane od svoje bivše kolonije. Nezavisnost je
proklamovana krajem 1949. godine. Severna i Južna Koreja postale su nezavisne države
1948. godine, mada one nisu ni bile tipične kolonije, budući da su podjarmljene tek 1910.
godine i to od strane druge azijske zemlje, Japana. Posle Indokineskog rata u kojem su
francuske trupe poražene, održana je konferencija u Ženevi (1954). Na njoj su Kambodža
i Laos dobili nezavisnost, mada je Laosu bila zagarantovana suverenost i 1953. Inače, na
vlast je u Kambodži došao kralj Norodom Sihanuk, koji se istakao u prethodnom ratu sa
kolonizatorom. Malajska federacija, koja je uključivala današnju Maleziju, Singapur,
Bruneje i deo ostrva Borneo (Saravak), postala je samostalna u odnosu na Britaniju 1957.
godine. Ekonomske razlike odvojile su Singapurćane, koji su 1965. dobili suverenu
državu, a Bruneji su nezavistan sultanat od 1984. Januara 1968. godine, Britanci su
objavili da će se u roku od 3 godine potpuno povući iz svih azijskih kolonija istočno od
Sueca. To se i dogodilo, pa su 1971. godine nezavisnost stekli Bahrein, Katar, Oman i
Ujedinjeni Arapski Emirati. Severni i Južni Vijetnam se ujedinjuju 1976. godine. Od tog
vremena pa nadalje, kolonijalizam u Aziji u klasičnom obliku više ne postoji. Jedine
promene koje su se desile bile su napuštanje Hong Konga (britanske kolonije) 1997.
godine i provincije Makao (portugalske kolonije) 1999. godine. Obe teritorije su vraćene
NR Kini. Najveći kontinent je sada dom nezavisnih država.

75. Dekolonizacija i stvaranje nezavisnih država u Africi


Afrika je sve do kraja Drugog svetskog rata bila gotovo u potpunosti podeljena
između Britanije, Francuske i još nekih evropskih kolonizatora. Jedine nezavisne države
bile su Etiopija i Liberija. Međutim, već posle 1945. godine, kolonijalne sile, iscrpljene
velikim ratom, nisu mogle da odgovore na sve glasnije independističke zahteve
Afrikanaca. Neke od zemalja imale su brojnu populaciju, a skoro sve su iznedrile novu
inteligenciju školovanu na zapadu, pa nacionalistički pokreti u njima nisu mogli biti
zaustavljeni. Oslobođenje, ipak, nije svuda teklo glatko i efikasno, kao što je to bilo npr. u
Libiji. Godine 1946, od italijanskih poseda i Kirenaike, Tripolitanije i Fezana formirana
je država Libija, koja je stavljena pod starateljstvo UN-a. Nezavisnost joj je proglašena
1951, a zagarantovana 1952. godine. U početku je bila kraljevina, ali je 1969. godine
49
državnim udarom pretvorena u republiku, na čelu sa Moamerom el Gadafijem. Eritreja,
druga italijanska kolonija, takođe je oslobođena 1952. godine, ali je ušla u sastav Etiopije
kao jedna od članica federacije, u kojoj je ostala sve do 1993. godine i sticanja
suverenosti. Muslimanski oficiri u Egiptu zbacili su kralja Faruka I, koji je bio podređen
britanskoj kruni, i proklamovali republiku (1952), a 1954. godine premijer je postao
Gamal Abdul Naser. On je 1956. godine postao predsednik i praktično zaveo diktaturu, a
čak se vojno sukobio sa Britanijom, Francuskom i Izraelom zbog totalne nacionalizacije
Sueckog kanala. Sudanu je priznata nezavisnost 1. januara 1956. godine, dakle tek pošto
su se Britanci povukli iz ove zemlje (novembar 1955), i tek pošto je nova egipatska vlada
pristala da odustane od svojih pretenzija ka jugu. Posle mnogobrojnih nereda pa i borbi sa
francuskim trupama, Tunis postaje nezavisna država iste 1956. godine, a za prvog
predsednika imenovan je lider antifrancuskog pokreta, Habib Burgiba. Te godine (1956)
Francuzi dozvoljavaju i Maroku da proglasi nezavisnost, ali novostvorena monarhija nije
obuhvatala teritoriju Španskog Maroka (Zapadne Sahare), koja je vraćena tek 1979.
godine, mada ni do danas pitanje njenog statusa nije skroz rešeno. Ubedljivo najtežu
sudbinu na severu Afrike imao je Alžir. Njegovi nacionalisti ratovali su sa Francuzima 8
godina (sa izvesnim prekidima) a mir je potpisan 1962. godine. Četvrta republika je bila
toliko uzdrmana velikim ratom za očuvanje Alžira, da je pretio građanski rat u
Francuskoj, jer su se neki oficiri pobunili protiv vlade. Godine 1958. na čelo zemlje
došao je general Šarl de Gol, koji je dobio vrlo široka ovlašćenja novim ustavom, čime je
promenjen sistem podele vlasti. Tad je stvorena Peta republika. Alžir je ipak postao
nezavisna država (pomenute 1962), ali su posledice bile katastrofalne. Poginulo je oko
500.000 ljudi, među kojima i dosta francuskih civila koji su živeli u ovoj koloniji. U
podsaharskoj Africi, Francuska je prva počela sa postepenim odvajanjem od kolonija.
Ona je, štaviše, stvorila i posebnu zajedničku valutu, tzv. centralnoafrički franak (CFA),
jednake vrednosti kao i francuski franak, kako bi pomogla svojim kolonijama da razviju
svoju ekonomiju, ali i da bi ih pridobila za buduće trgovinske partnere. Gana (nekadašnja
Zlatna Obala) je postala nezavisna 1957. godine, a Gvineja 1958. godine. Za premijera
Gane izabran je Kvame Nkrumah, prvi afrički lider crne boje kože. Dekolonizacija
afričkih zemalja dostigla je vrhunac 1960. godine, kada je čak 16 suverenih država
priznato i potom primljeno u UN. Iz francuskog kolonijalnog carstva te godine istupili su:
Benin, Gabon, Gornja Volta (danas se zove Burkina Faso), Obala Slonovače, Senegal,
Kongo (danas Republika Kongo, glavni grad Brazavil), Centralnoafrička republika,
Mauritanija, Mali, Niger i Čad. Nekadašnje nemačke kolonije Kamerun i Togo (koje su
tada bile pod protektoratom UN-a) oslobođene su takođe 1960. godine, a Britanija je
izgubila vlast u najmnogoljudnijoj zemlji na kontinentu (Nigeriji). Belgija se, uplašena
militantnim nacionalističkim pokretom i krvavim građanskim ratom, odrekla Konga
(Zaira) iste godine, a prvi premijer ove republike postao je Patris Lumumba. Međutim, on
je ubijen u atentatu, a situacija se stabilizovala tek 1965. godine, kada je vojnu diktaturu
zaveo Džozef Dezire Mobutu (prozvan Mobutu Sese Seko). Italijanski i britanski deo
kolonije Somalilend postali su moderna Somalija. Francuski deo ove teritorije kasnije
(1977) proglašava nezavisnost kao mala republika Džibuti. Država Sijera Leone (čije ime
znači planina lavova), proklamovala je svoju nezavisnost od Britanije 1961. godine. Iste
godine je to učinila i Tanganjika, koja je 1964. godine zajedno sa Zanzibarom, ostrvom
uz istočnu obalu Afrike, formirala Tanzaniju. Predsednik te federalne republike bio je
Džulijus Njerere. Što se tiče Južnoafričke republike, vrlo bitne britanske kolonije, ona je
(pod imenom Unija Južne Afrike) postala suverena 1961. godine. Dominantno pitanje
tadašnje vlade bilo je kako održati premoć belačke manjine nad crnačkom većinom. Još
od 1948. godine i formalno je postojao aparthejd (rasna segregacija stanovništva), ali je

50
vremenom ovakav sistem izazvao zgražavanje u celom svetu i doveo do brojnih pobuna
negroidne populacije. Konačno, početkom devedestih godina, dolazi do gašenja
aparthejda i na slobodnim izborima 1994. godine pobeđuje Nelson Mendela. Novi, pod
njegovom vladavinom donet ustav iz 1997. godine, jeste u potpunosti antirasistički.
Godine 1962, Uganda, Ruanda i Burundi stekli su suverenost (od Britanije odnosno
Belgije, mada su pre Drugog svetskog rata pripadali i Nemcima), ali su se problemi na
ovim prostorima nastavili, kulminirajući ratom između Ruande i Burundija, koji se vodio
zbog heterogenog etničkog sastava stanovništva. U Ugandi je, pak, diktatorski režim Idi
Amina zemlji doneo ogromne probleme. Kenija se oslobodila vrhovne vlasti krune 1963,
a Maldivi 1965. godine. Bocvana je postala nezavisna od Britanije 1966. godine, kao i
Lesoto. Ekvatorijalna Gvineja bila je deo španskih teritorija u Africi, a ona je nezavisna
zemlja od 1968. godine. Iste godine oslobađa se i Maurucijus, koji je, inače,
svojevremeno bio holandski, pa francuski, i na kraju britanski posed. Svazilend je
osnovao svoju monarhiju 1967, ali je ona priznata takođe 1968. godine. Zambija (tada
Severna Rodezija) nezavisnost dobija 1964, prethodno se izdvojivši iz britanske
Federacije Rodezije i Njasalenda. Država Malavi je sastavljena iste godine uglavnom od
teritorija bivše provincije Njasalend, dok je nezavisna država Zimbabve (tada Južna
Rodezija) proklamovana 1965. godine, i to od strane belaca anglosaksonskog porekla koji
su tamo živeli. Tek kasnije (1980) je ona priznata, a na poziciju premijera došao je crnac
Robert Mugabe. Portugalci su najduže ostali na afričkom kontinentu, teško se opraštajući
od svojih kolonija. Oni su napustili Angolu i Mozambik tek 1974. godine, iscrpljeni
dugotrajnim sukobima sa ustanicima, a Gvineju Bisao samo godinu dana ranije.
Formalno je Gvineja Bisao nezavisna od 1974, a Angola i Mozambik od 1975. godine.
Čak su i Zelenortska ostrva uspela da budu međunarodno priznata država, posle skoro
500 godina dominacije Portugala. Poslednja se oslobodila Namibija (nezavisnost dobija
1990), jer je bila praktično pod vlašću Južnoafričke republike koja se odrekla upravljanja
njome tek pod pretnjom strane intervencije. Inače, teritorija Namibije nekada je pripadala
Nemačkoj. Paralelno sa procesom dekolonizacije i političkim pobedama, Afrika je
razvijala svoju ekonomiju, i verovatno će se pokazati da, sada kad je slobodna, ima
sasvim dovoljno potencijala da promeni svoj status u svetskim odnosima. Ovaj kontinent
više nije zavistan od evropskih, ni bilo kojih drugih, sila.

76. SSSR posle Staljina


Posle svoje dugogodišnje vladavine, Staljin umire marta 1953. godine. U
sukobima rukovodstva KP oko vlasti pobeđuje Nikita Sergejevič Hruščov, koji postaje
generalni sekretar partije i kasnije (1958) prvi čovek države. On se surovo obračunao sa
nekim stranačkim funkcionerima koji su bili protiv njega ili su pretendovali na ključnu
poziciju SSSR-a (Lavrentije Berija, Georgi Maljenkov). Već na XX kongresu partije
(1956) Hruščov počinje da kritikuje postojeći kult ličnosti i otpočinje proces
destaljinizacije. Naređeno je štampanje novih knjiga i udžbenika (ne samo Staljinovih),
poskidane su njegove biste, javne institucije sa njegovim imenom su preimenovane,
otvoreno je kritikovana njegova taktika u II svetskom ratu itd. Štaviše, na XXI kongresu
partije (1961) godine, odlučeno je da se Staljinovo telo skloni iz mauzoleja na Crvenom
trgu, gde je dotad bilo izloženo. Naučni i ekonomski napredak Sovjetskog Saveza je
nastavljen, uključujući razvoj svemirske tehnologije (Gagarin, 1961.) i hidrogenskih
bombi. Standard življenja je povećan, obnovljene su veze sa Titovom Jugoslavijom (koje
su prekinute još 1948.). Međutim, Hruščov je ispravio samo neke Staljinove greške, dok
je i sam činio neke stvari nalik njemu. Osnovni kurs diktature partije nije napušten, a
51
došlo je i do krvave intervencije u Mađarskoj (1956). Godine 1962. tokom Kubanske
krize, isprovocirao je predsednika Kenedija i umalo doveo svet do nuklearnog rata. Osim
toga, i Hruščov se neslavno oslobodio svoje opozicije (već 1960. godine postao je
potpuni lider KP i SSSR-a), a nije imao ni dovoljno snage i volje da nastavi započeti
proces reformi. Usled otpora konzervativnih snaga, ali i zbog ličnih propusta, smenjen je
i penzionisan 1964. godine. Na čelo partije (na mesto generalnog sekretara) došao je
Leonid Iljič Brežnjev, koji je, u teoriji, delio vlast sa premijerom Kosiginom i
predsednikom Podgornijem, ali je praktično sam odlučivao o najvažnijim pitanjima.
Godine 1977. postao je i formalno šef države, uz to što je bio šef u partiji. Brežnjev je u
velikoj meri usporio promene u načinu vladavine, uspostavljajući, čak, upravu na
centralističkoj osnovi sa neostaljinističkim prizvukom. Stavovi su mu bili čvršći nego kod
Hruščova i manje je bio sklon kompromisu. Kao veoma oprezan, ali i konzervativan
lider, nije tolerisao disidente. U početku njegove uprave ekonomija je bila stabilna, ali
onda i privredni polet zamire, što se najviše osetilo u poljoprivredi. Pokazao je da
Sovjetski savez neće dozvoliti transformaciju političkih sistema svoga bloka, time što je
ugušio prozapadne pobune i proteste u Čehoslovačkoj (1968). Doduše, potpisao je i
sporazum o smanjenju naoružanja (tzv. SALT 1) sa američkim predsednikom Niksonom
(1972), a potom, godine 1979, i sporazum SALT 2 sa Džimijem Karterom. Brežnjev je
ostao na vlasti sve do smrti (1982), a potom na čelo KP SSSR-a dolazi Jurij Andropov,
bivši direktor KGB-a. On je pokušao da se oslobodi korupcije u birokratiji, koja se
opasno raširila za vlade Brežnjeva. Značajan je i po tome što je pomogao Gorbačovu da
se uključi u odlučivanje na najvišem nivou. No, Andropov ubrzo umire i godine 1984,
nasleđuje ga Konstantin Černjenko. Černjenko se zadržao na ovoj poziciji još kraće (zbog
lošeg zdravlja), pa je već 1985. godine za generalnog sekretara KP izabran Mihail
Sergejevič Gorbačov, čovek koji će biti poslednji predsednik SSSR-a. U tom trenutku on
je bio najmlađi i najenergičniji član Politbiroa. Gorbačov pokreće ogroman talas
modernizacije i demokratizacije, praćen velikim društvenim, ekonomskim i političkim
reformama. Njegov plan bio je, pre svega, da osavremeni i revitalizuje svoju zemlju, ali
se ispostavilo da je doprineo njenom raspadu. Već krajem osamdesetih proglasio je
politiku glasnosti (na ruskom glasnost znači otvorenost), koja je omogućila slobodno
širenje vesti i kritiku vladinih funkcionera. Najveća promena, ipak, bila je uvođenje
perestrojke (na ruskom obnova), kojom se smanjivalo učešće partije u lokalnoj upravi, i
preduzeća su se podsticala na samofinansiranje. Ekonomija je, dakle, otpočela postepeni
prelaz sa planskog na tržišni sistem, a ukinuta je i cenzura štampe. Sve ove mere,
međutim, nisu ni blizu toliko poboljšale ekonomsku situaciju, koliko su ohrabrivale
nacionalne i independističke pokrete u sovjetskim republikama. Najžešći
antikomunistički protesti izbijaju u baltičkim zemljama, ali sila nije upotrebljena, kao što
je nekad činjeno. Gorbačov je postavio nove, njemu lojalne, ljude na ključna mesta u
državnoj hijerarhiji (npr. ministar spoljnih poslova postaje Eduard Ševarnadze). Izmenio
je ustav (1988) i dozvolio izbore na kojima su mogli učestvovati i vanpartijski kandidati.
Ti izbori su i održani (1989) u demokratskoj atmosferi. Monopol jedne partije je 1990.
godine ukinut, stvaranjem višepartijskog sistema, a zbog protivljenja “tvrde struje”
komunista, on je raspustio i Centralni komitet KP. Iste godine (1990), zakonski su
odvojene zakonodavna i izvršna vlast, a Gorbačov postaje prvi i poslednji pravi
predsednik SSSR-a, predsednik koji nema uticaja na zakonodavstvo. Uz njegov doprinos
međunarodna zategnutost odnosa konačno popušta, hladni rat je na izdahu, posebno od
1987. godine, kada je sa Reganom potpisao sporazum o značajnom smanjenju raketnog
naoružanja. Gajio je dobre odnose sa skoro svim zapadnim silama. Povukao je i
poslednje trupe iz socijalističkih zemalja, za šta je nagrađen Nobelovom nagradom za mir

52
(1990). Sovjetski Savez više nije bio u stanju, a nije ni želeo, da kontroliše političku
situaciju u zemljama Istočnog bloka. To je bio razlog više da se duh promene proširi i na
druge socijalističke države. SSSR se zvanično raspao 25. decembra 1991. godine, a
formirano je 15 nezavisnih država. Blokovske podeljenosti više nema i socijalizam je, bar
za sada, izgubio.

77. 1956. godina u Poljskoj i Mađarskoj


Nakon II svetskog rata socijalistički poredak uspostavlja se u nizu evropskih
država. Negde je on bio rezultat uspešno izvedenih revolucija u uslovima
narodnooslobodilačkih borbi, a negde je on ustanovljen uz vojnu angažovanost i
presudnu političku podršku SSSR-a. Tako je bilo i u Poljskoj. Sovjetska vojska, uz
pomoć poljskih jedinica, oslobodila je čitavu zemlju krajem 1944. godine. Aprila 1945.
godine potpisan je pakt o prijateljstvu i saradnji između Poljske i SSSR-a. Početkom
1947. godine održani su izbori za zakonodavno telo (Sejm), na kojima je komunistički
blok dobio većinu. Ustanovljena je diktatura proletarijata, a vlade su se oslanjale na
Staljina. Godine 1948, obrazovana je Poljska ujedinjena radnička partija, koja je uključila
članove Poljske radničke partije i Poljske socijalističke partije. Kad se vladajuća partija
učvrstila, prešlo se na plansku privredu. Međutim, premijer Vladislav Gomulka imao je
drugačiju viziju komunizma od one Staljinove. On se suprotstavio nekim političkim
potezima Moskve, (ohrabren uspehom Josipa Broza da se otrgne direktivama SSSR-a) i
isteran je iz partije pod optužbom za “nacionalističku devijaciju”. Kasnije je i uhapšen
(1951). Sledeći lideri vratili su se teroru i sovjetskim instrukcijama. Ali, posle Staljinove
smrti i antistaljinističkih govora Nikite Hruščova, nezadovoljstvo Poljaka, koji su
prezirali svoju surovu vladu zavisnu od Moskve, počelo je otvoreno da se pokazuje.
Krenuli su masovni protesti radnika, omladine i inteligencije, najpre u Poznanju. To je
bio prvi veliki antisovjetski ustanak u nekoj od zemalja Varšavskog pakta. Vlada je
ugušila pobunu, ubivši 53 demonstranta, ali je shvatila da nezadovoljstvo naroda neće biti
smireno dok se ne vrati neko ko ima podršku masa. Zato je Gomulka oslobođen,
rehabilitovan i izabran za prvog sekretara partije (oktobra 1956.). Rokosovski i drugi
prosovjetski političari su smenjeni, ali Hruščov nije vojno intervenisao. Poljska je krenula
svojim političkim kursom, poštujući načela komunizma, ali i neke svoje nacionalne
specifičnosti. Sprovedene su izvesne reforme, ali su one bile nedovoljne i razočaravajuće,
a zemlja je, ipak, ostala tipičan član Varšavskog pakta. Kasnije je i Gomulka smenjen
(1970) zbog duboke ekonomske krize, ali to nema direktne veze sa ustankom iz 1956.
godine. On je, što se tiče Poljske, verovatno bi se moglo reći, uspeo. Po mnogo čemu
sličnu, mada težu posleratovsku sudbinu imala je i Mađarska. Sovjetske trupe su 4. aprila
1945. godine potpuno oslobodile ovu zemlju, u kojoj dolazi do jačanja komunističkih
tendencija. Sve fašističke organizacije su raspuštene, i radnici dobijaju kontrolu nad
preduzećima. Sprovedena je agrarna reforma, kojom je crkvama i veleposednicima
oduzeta zemlja, da bi bila predata bezemljašima. Međutim, ovo dovodi do stvaranja
snažnog antisocijalističkog bloka, sastavljenog od zemljoposednika, vatrenih katolika i
desne socijaldemokratije. Ovaj blok, štaviše, pobeđuje na parlamentarnim izborima
(novembar 1945), i Mađarska je proglašena za republiku (1. februar 1946). Ali, komunisti
su tražili dublje promene i konstantno su protestovali. Već 1947. godine raspisani su novi
parlamentarni izbori. Iako su komunisti na njima dobili samo 22% glasova, oni su
dominirali pobedničkom koalicijom, i zauzeli rukovodeće položaje. Godine 1948,
socijaldemokrate im se pridružuju, i formira se jedinstvena Mađarska partija rada. Ovako
ujedinjene, leve snage (u avgustu 1949) donele su novi ustav Mađarske, kojim je ona i
53
zvanično postala socijalistička zemlja. No, staljinistička politika državnog rukovodstva
izazivala je vremenom sve veće i veće nezadovoljstvo, koje je u jesen 1956. godine
kulminiralo. Naime, 23. oktobra te godine počeo je veliki ustanak naroda protiv vlade
“tvrdolinijaša”. Pobunjenike su ohrabrile i reči Nikite Hruščova, koji je na XX kongresu
KP SSSR-a izjavio da “staljinistički” teror i represija ne smeju biti odlika jedne
komunističke države, ali i događaji u Poljskoj. Studenti su bili u prvim redovima ustanka,
protestujući zbog obaveznog učenja ruskog jezika i zahtevajući liberalizaciju štampe i
političkog života, ali i povlačenje redovnih sovjetskih trupa. Ovde ustanak nije bio samo
reakcija na konkretnu komunističku vlast, već i na komunizam uopšte. Radnici i seljaci
su se pridružili omladini, i tražili su povratak Imre Nađa (bivšeg komuniste koji se
suprotstavio SSSR-u i istakao liberalnim potezima u prošlom mandatu) na mesto
premijera. On je, inače, bio isključen iz Partije rada i oteran sa funkcije 1955. godine
(slično kao Vladislav Gomulka). Svakim danom bilo je više nezadovoljnika, ne samo u
prestonici. Pošto vojska nije htela da puca na ustanike, a policija je bila nedovoljno
sposobna i brojna, zahtev za promenom je bio prihvaćen. Novoformirana vlada Imre
Nađa donela je prilično radikalnu odluku o istupanju Mađarske iz Varšavskog pakta, a
obećala je i višestranačke izbore, kao i još neke slobode. Međutim, ortodoksni komunista
Janoš Kadar sa svojim pristalicama organizovao je, na svoju ruku, Mađarsku
revolucionarnu seljačku vladu (4. novembra 1956) i pozvao SSSR da interveniše i spreči
okretanje zemlje Zapadu. Hruščov je reagovao istog momenta (jer je i sam planirao taj
potez), i ugušio je ustanak u krvi, okupirajući Budimpeštu i nekoliko drugih gradova. U
operaciji je učestvovalo čak 4.000 savremenih tenkova, a više od 25.000 ljudi je
nemilosrdno ubijeno. Mađarska je izgleda, po mišljenju Sovjeta, otišla predaleko u svojoj
nezavisnosti, i moralo je doći do propasti ovog ustanka. Vlada Janoša Kadara je
ozakonjena, i ostala je pod direktnim nadzorom Saveza, mada je dosta radila na
eliminaciji propusta ranijeg rukovodstva. Imre Nađ i još nekolicina lidera ovih događanja
su kasnije ubijeni. Očigledno je tada bilo prerano za iole značajniji otpor dominaciji
Sovjetskog Saveza u Istočnom bloku. Mađarska je, sve do Gorbačova, ostala vezana
odlukama Moskve.

78. Pokret Nesvstanih

Nakon Drugog svetskog rata dolazi do blokovske podele sveta. Sa jedne strane
nalazi se NATO i kapitalistički sistem, a sa druge Varšavski pakt i socijalizam. Ovaj
period karakteriše i vojna ravnoteža snaga, politika opšte konfrontacije i stalna
zategnutost. U promenjenim istorijskim okolnostima, hladnoratovska politika postaje
neadekvatna i dolazi do afirmacije Lenjinove ideje o koegzistenciji. Osnovni principi
politike miroljubive i aktivne koegzistencije su: uzajamno poštovanje teritorijalnog
integriteta i suvereniteta, uzajamno nenapadanje, nemešanje u unutrašnje poslove
drugih država, zajednička i mirna koegzistencija. Ova politika bila je antiblokovska i
poštovala je integritet, suverenitet, nezavisnost, ravnopravnost i društveno uredjenje
drugih zemalja.
U posleratnom periodu, a naročito 60-ih god. novooslobodjene zemlje prihvataju
politiku nesvrstanosti (u cilju ocuvanja svoje nezavisnosti) i to dovodi do porasta njihove
uloge u medjunarodnoj politici.
Termin “nesvrstani” prvi je upotrebio indijski premijer Nehru u svom govoru
održanom 1954. god. na Šri Lanki. Ovaj termin označava skup zemalja i oslobodilačkih
pokreta i njihovu politiku nevezivanja za blokove. Medju glavnim inicijatorima i
osnivačima ove politike i ovog pokreta bili su Jugoslavija i J. B.Tito. Pored njih značajnu
54
ulogu u razvoju i jačanju politike nesvrstanosti imale su: Indija, Indonezija, Burma,
Egipat… koje su dale inicijativu za okupljanje nesvrstanih zemalja.
Za nastanak Pokreta nesvrstanih značajna je konferencija u Bandungu (18. - 24.
april 1955). Tada su predstavnici 29 zemalja razmatrali pitanja medjusobne saradnje,
obezbedjenja mira u svetu, likvidacije kolonijalizma, neokolonijalizma i rasne
segregacije i izjasnile se za politiku miroljubive koegzistencije. Značajan je susret na
Brionima Tita, Nehrua i Nasera (egipatski predsednik) jula 1956., kao i susret u Njujorku
septembra 1960. kome su prisustvovali: Tito, Nehru, Naser, Sukarna (predsednik
Indonezije) i Nkrumaha (predsednik Gane).
Pocetkom 1961. u Kairu, na Titovu inicijativu, odrzan je pripremni sastanak prve
konferencije nesvrstanih zemalja, odrzane u Beogradu, od 1. do 6. sept. 1961. Na njoj je
učestvovalo 25 zemalja punopravnih članova (po 11 iz Azije i Afrike i Jugoslavija, Kuba i
Kipar) i 3 države kao posmatrači. Zemlje članice nesvrstanog pokreta isticale su da ne
žele da učestvuju u ideološkoj konfrontaciji Hladnog rata. Do 1992. održano je 10
konferencija nesvrstanih zemalja (svake 3 god). Dominantna pitanja bila su: ekonomija,
dekolonizacija i pitanja nezavisnosti i političke sigurnosti manje razvijenih zemalja. Prva
konferencija je održana u uslovima velike napetosti u medjunarodnim odnosima do čega
je doslo posle obaranja americkog špijunskog aviona iznad SSSR-a 1.5.1960. što je
dovelo da prekida konferencije na vrhu u Parizu izmedju SSSR-a, SAD-a, Engleske i
Francuske, a zatim i do prekida trogodišnjeg moratorijuma o nuklearnim eksperimentima.
Na konferenciji u Beogradu donete su Deklaracija i Apel za mir vodećim državnicima
velikih sila, koji su pozvani da nastave sa pregovorima i u istom smislu poslato je
posebno pismo Hruščovu i Kenediju.
Druga konferencija održana je u Kairu (5-10. 10. 1964.) uz učesšće 47 članica i
10 država posmatrčca. Na njoj su razvijeni i dopunjeni oni pravci delovanja koji su
usvojeni u Beogradu. Izmedju II i III konferencije dolazi do krize uzrokovane
medjunarodnim zbivanjima i regionalnim sukobima (Indija, Egipat) i ratom u Vijetnamu.
Trećoj konferenciji predhode Savetovanje nesvrstanih država u Beogradu (jul 1969) i
sastanak u Dar es Salamu (april 1970). Treća konferencija održana je u Lusaki (8-10.
9. 1970) sa 54 članice i 10 država posmatrača, koje su se dotakle borbe protiv
neokolonijalizma i drugih oblika spoljašnjih pritisaka, borbe protiv rasizma i zalaganja
nesvrstanih za promenu sistema ekonomskih odnosa u svetu.
IV konferencija održana je u Alžiru (5-10. 9. 1973.) uz učešće 75 članica i 9
država posmatrača. Broj država članica nesumnjivo pokazuje razmah pokreta
nesvrstanih. Dolazi i do pojačane uloge manje razvijenih zemalja.
V konferencija održana je u Kolombu (16-19. 8. 1976.) sa 85 članica i 10 država
posmatrača, a VI nakon ministarske konferencije u Beogradu ( jul 1978), u Havani (3-9.
9. 1979) uz prisustvo 93 članice i 12 posmatrača. Tada je doneta deklaracija u čijem je
političkom delu izvrsena rekapitulacija ciljeva i principa pokreta i postignuta saglasnost u
akcionom programu nesvrstanih, posebno u medjusobnoj ekonomskoj saradnji i
solidarnosti.
Krajem 70-ih i pocetkom 80-ih dolazi do zategnutosti medjunarodnih odnosa
uzrokovane naoružavanjem blokova, iračko-iranskog rata i intervencijom SSSR-a u
Avganistanu. U okviru pokreta nesvrstanih dolazi do kriza i pojave različitih struja kao
posledica jačanja uticaja članica naklonjenih SSSR-u. (Kuba na celu sa Fidel Kastrom).
Ovi problemi prevazidjeni su VII konferenciji u Nju Delhiju (7-13. 4. 1983) uz učečće
99 država članica i 18 država posmatrača. Cilj skupa bilo je resšvanje krize svetskih
političkih i ekonomskih odnosa. Raspravljalo se i o iračko-iranskom sukobu.

55
VIII konferencija održana je u Harareu (1-9. 9. 1986), uz učešće 102 članice.
Raspravljano je o tri teme: mobilizaciji pokreta u konkretnim akcijama, kriznim žarištima
u svetu i problemu dugova.
Nakon VIII konferencije dolazi do poboljšanja medjunarodnih odnosa i
ministarske konferencije na Kipru 1988. IX konferencija odrzana je u Beogradu
(novembar 1989), nakon čega dolazi do krize u pokretu i novih podela. To je bilo
uslovljeno prestankom hladnog rata, slomom socijalizma u Evropi, raspadom SSSR-a i
Jugoslavije, pojačanim uticajem muslimanskih država u njemu, političkim nastojanjima
SAD-a i Evropske zajednice u ostvarivanju novog poretka… Ova kriza nije prevladana ni
na X konferenciji u Dzakarti (1992), na kojoj su muslimanske zemlje nastojale da se SRJ
osudi za gradjanski rat u Bosni i isključi iz pokreta.
Na poslednjoj, XIII konferenciji u Maleziji, održanoj u avgustu 2003. učestvovalo
je 116 zemalja od kojih su samo 2 evropske - Malta i Kipar. SCG i Hrvatska bile su
posmatrači, a Slovenija, BiH i Makedonija bile su gosti na samitu.
Sledeća konferencija treba da se održi u Havani, septembra 2006.

79. Kraj Hladnog rata

Nakon Drugog svetskog rata dolazi do blokovske podeljenosti i zaoštravanja


medjunarodnih odnosa - “Hladni rat”. Njegov vrhunac bio je Kubanska kriza 1962
(završena sporazumom SSSR-a i SAD-a o povlačenju sovjetskih raketa sa Kube), nakon
čega dolazi do ostvarivanja politike detanata koja označava proces popuštanja napetosti
izmedju 2 supersile i njihovih saveznika. i smirivanju konflikata koji neposredno
ugrožavaju svetski mir. Ova politika zasniva se na principima miroljubive i aktivne
koegzistencije i opštoj saglasnosti zainteresovanih država i naroda.
60-ih najvažnija tema bilo je atomsko naoružanje ( Francuska postaje 4. atomska
sila 1960. Kina 1964. a 1967. izvršava probu hidrogenske bombe). U cilju sprečavanja
atomskog rata 1963. uspostavljena je direktna linija izmedju Vašingtona i Moskve, a iste
godine potpisan je i sporazum o zabrani nuklearnih proba u u atmosferi. Njemu su, pored
SSSR-a i SAD-a, pristupile i druge države (sem Francuske i Kine). Sledi ugovor o
zabrani širenja nuklearnog naoružanja 1968. Sporazum o smanjivanju opasnosti od
nuklearnog rata 1971. i ugovor o sprečavanju incidenata na otvorenom moru 1972.
Značajni su i američko-sovjetski sporazumi o ograničavanju strategijskog naoružanja
SALT 1 i SALT 2. U uslovima popuštanja medjunarodnih odnosa dolazi i do potpisivanja
Moskovskog sporazuma izmedju SSSR-a i SR Nemacke 1970. i konferencije u
Helsinkiju 1975. na kojoj su predstavnici 35 zemalja raspravljali o miroljubivoj saradnji i
trajnom miru u Evropi i svetu. Na toj konferenciji postignut je niz sporazuma, a sve
zamlje prihvatile su Konvenciju o ljudskim pravima.
Uprkos mnogobrojnim sporazumima nije dolazilo do zbližavanja Zapada sa
SSSR-om i to iz više razloga. Sovjetski Savez pod Brežnjevom nastavio je naoružavanje,
a sovjetska politika prema Trećem svetu bila je ofanzivna. Sovjetsko-američki odnosi
posebno su pogoršani za vreme američkog predsednika Kartera. Termin “detant”
američki predsednik Ford odbacio je još 1976. a Sovjeti 1981.
U periodu od 1968-1977. sovjetski troškovi za vojsku su rasli, a američki padali.
Dolaskom Regana na čelo SAD-a situacija se menja i SSSR počinje polako da gubi trku.
Libanska kriza i rat, sovjetska vojna intervencija u Avganistanu, iračko-iranski rat,
revolucija u Nikaragvi… još više zatežu medjunarodne odnose i podstiču razmeštanje
novih raketa u Evropi.

56
Kriza na domaćem planu, sve veći vojni troškovi, neuspesi spoljne politike i
zahladjivanje odnosa sa evropskim komunističkim partijama utiču na vrh Sovjetskog
Saveza da započnu pregovore sa Zapadom. Znakovi da je SSSR spreman na pregovore
vidljivi su i pre dolaska Gorbačova na vlast.
Mihail Sergejevič Gorbačov je došao na čelo KP Sovjetskog Saveza aprila 1985.
Bio je svestan krize u državi i neophodnosti reformi. Njegov program obnove društva
naziva se “perestrojka”. On je pokazao spremnost da ponovo razmotri suštinska nečela
sovjetske spoljne politike. Taj proces je poznat pod imenom “novo mišljenje”. SSSR: se
povlači iz Avganistana, ne intervenišu u Istočnoj Evropi u vreme krize 1989. prihvataju
načelo slobodnog izbora i nenapadanja ( posebno kada su u Pragu, Varšavi,Budimpešti i
Istočnom Berlinu uspostavljene nekomunističke vlade), nastavlja napore da normalizuje
odnose sa Kinom… Njihov stav prema zemljama Trećeg sveta postaje odmeren (a ne
vlastoljubiv kao do tada). Trude se da ostvare bližu saradnju sa SAD-om i da izgrade
zajednički “evropski dom”. Sovjetski Savez nije želeo jednostrano razoružavanje, ali je
ipak smanjio troškove na tom planu i preispitao strategiju, jer država nije više bila u
mogućnosti da izdvaja tolike sume. Do 1990. većina gradjana je smatrala da je
miroljubiva koegzistencija neizbežna, da rat nije razumno političko sredstvo i da veličina
vojnog arsenala ne može biti jemac nacionalne bezbednosti.
Dolaskom Gorbačova na vlast izvršene su i promene ne unutrašnjem planu. Pored
ekonomskih, došlo je i do političke reforme. God. 1990. ukinut je 6. član ustava, po kome
je KP zvanicno bila vladajuća snaga političkog života. Utvrdjena je vladavina zakona, a
umesto Vrhovnog Sovjeta uveden je Kongres narodnih predstavnika, za čija je mesta,
posle više decenija, predloženo više kandidata.
Zapad je bio oduševljen tim značajnim promenama u sovjetskoj spoljnoj i
unutrašnjoj politici i pokazao je mnogo dobre volje, što je pozdravljeno i u Sovjetskom
Savezu. Pregovori izmedju SSSR i SAD, a naročito izmedju Gorbačova i Regana, se
nastavljaju, što dovodi do novih sporazuma i popuštanjima u odnosima supersila.
Gorbačov i Regan sastali su se u Ženevi 1985. a sledeće godine u Rejkjaviku
raspravljajući o povlačenju naoružanja u Evropi, ali ovi pregovori nisu doveli do
rezultata.
U tom pogledu značajan je sporazum o smanjenju raketnog naoružanja iz 1987.
Sem toga, sporazumom u Ženevi iz 1988. došlo je do povlačenja sovjetskih vojnih snaga
iz Avganistana (februara 1989). Smanjenje sovjetskih vojnih snaga i konvencionalnog
naoružanja u Evropi u 1988. i 1989. takodje predstavlja važan element popuštanja. Isto
tako sklapanje primirja u iračko-iranskom ratu u 1988. godini. doprinosi opštem
popuštanju i smirivanju.
Kraj hladnog rata označen je jednostranim ustupcima Gorbačova, posebno u
pogledu razoružanja i raspadom SSSR 1991. godine. Jeljcin, predsednik Rusije nastavlja
u tom pogledu politiku Gorbačova, pa u decembru 1992. dolazi do potpisivanja
sporazuma Start 2. o atomskom razoružanju izmedju Rusije i SAD.

80. Raspad Sovjetskog Saveza

Krajem 1990. i početkom 1991. Sovjetski Savez se našao u teškoj političkoj i


ekonomskoj krizi, čija su osnovna obeležja bila: ekonomsko rasulo, socijalna beda i oštri
politički sukobi. Dolaskom na vlast (1985) Gorbačov započinje promene koje nisu
uspevale da reše probleme, već samo da ih ublaže. Ekonomske reforme su bile
neophodne, ali se ekonomisti nisu slagali oko brzine kojom trebaju biti sprovedene.

57
Radikali su smatrali da samo korenite promene mogu da zaustave potpunu propast, dok
su konzervativci isticali da bi one poboljšale stanje uskog sloja. Perestrojka,
Gorbačovljev program obnove društva, dovela je do osnivanja mnoštva preduzeća i
profesionalnih udruženja, pre svega u oblasti proizvodnje, trgovine i usluga. Stanje u
industriji i poljoprivredi nije bilo bitno izmenjeno (čak je došlo i do pogoršanja).
Sprovedene su značajne političke reforme. Godine 1990. ukinut je član 6 Ustava
SSSR-a po kome je KP zvanično bila vladajuća politička snaga u SSSR-u. Utvrdjena je
vladavina zakona, a time izvršene i promene u zakonodavnom sistemu. Umesto
Vrhovnog sovjeta (formalnog tela, koje se retko sastajalo i nije imalo uticaja) uveden je
Kongres narodnih poslanika. Prvi izbori za ovo telo nisu po demokratskim kriterijumima
bili slobodni, ali su mesto poslanika dobili pojedinci koji nisu bili po volji KP ( Boris
Jeljcin, Andrej Saharov). Na lokalnim izborima 1990. radikalni reformisti pobedili su u
Moskvi, Lenjingradu i Sverdlovsku.
Gorbačovovim reformama protivili su se konzervativci. Oni su bili protiv
prebrzog i drastičnog odustajanja od lenjinističkih normi. Niže partijsko rukovodstvo još
više se protivilo kursu glasnosti (pr. lenjingradska učiteljica Nina Andrejevna, koja je
otvoreno napala proces destaljinizacije). Razni slojevi stanovništva, u različitim
krajevima zemlje delili su njihovo mišljenje. Protivnici reformi bili su i ruski nacionalisti.
I jedni i drugi smatraju da reforme teže da SSSR pretvore u zapadnjačko, liberalno-
demokratsko društvo, da odbace ruske vrednosti i kulturu i da SSSR dovedu do
društvene, moralne i političke propasti. Javlja se i grupa Pamjat, čija je ideologija imala
korena u bandama Crne stotinke u doba carizma, upotpunjena nekim nacionalistickim
pogledima.
Sa druge strane, podršku reformama pružaju većina intelektualaca i veliki broj
ostalih gradjana privučenih duhom slobode. Za privrednu reformu bile su potrebne i
društvene promene. Počinje antistaljinistička kampanja, štampaju se godinama
zabranjivane knjige, pojavljuju se članci i govori u kojima su priznavane greške u
privrednom učinku…
Nakon 1987. dolazi do budjenja nacionalizma, i ruskog i ostalih naroda. Vrenja su
i ranije postojala, ali su veoma retko izbijala na površinu ( jedan od razloga je i policijska
prinuda). Jedan od uzroka bila je i loša privredna situacija, naročito u srednjoj Aziji. Prvi
nemiri izbijaju u Alma Ati decembra 1986. a zatim sledi Nagorno-Karabah kriza izmedju
Jermenije i Azerbejdzana, kada je sovjetska vojska morala da interveniše u Bakuu. Aprila
1989. vojska je otvorila vatru na demonstrante u Gruziji, juna iste god. dolazi do sukoba
Fergani, a 1990. u gradovima srednje Azije (na pr. u Ošu). Masakar u Fergani, koji je u
početku bio usmeren protiv turske manjine, okrenuo se protiv lokalnog ruskog
stanovnistva. Dolazi i do masovnog isterivnja Rusa iz srednje Azije i Azerbejdzana.
Tokom 1989. sve 3 baltičke republike su poništile pripajanje Sovjetskom Savezu, prema
sporazumu Molotov - Ribentrop. Kremlj je odbio njihovu deklaraciju o nezavisnosti i
preuzeo protivmere. Mada je teoretski sovjetski ustav garantovao svima pravo na
otcepljenje, bilo je sasvim nezamislivo da ijedna republika pokuša da iskoristi to pravo. U
tom periodu javljaju se i zahtevi ukrajinskih nacionalista, ruskih Nemaca i Tatara da se
vrate u njihove nacionalne republike, koje je Staljin likvidirao u Drugom svetskom ratu.
Mnogi Nemci i Jevreji napustili su SSSR. Mnoge republike zahtevale su sopstvenu
valutu. Neki od zahteva nacionalista nisu mogli biti ispunjeni, jer bi pravda prema jednoj
grupi automatski značila nepravdu prema drugoj.
Februara 1991. izbija rat u Osetiji, a Gruzija nastoji da se izdvoji iz SSSR-a.
Litvanija je posle održanog plebiscita proglasila samostalnost, a za njom su to učinile i
Letonija i Estonija. Na izborima za predsednika Rusije pobedio je Jeljcin, dok Gorbačov i

58
dalje smatra da SSSR treba očuvati i težiti izgradnji demokratskog socijalizma i
gradjanskog društva na osnovi političkog pluralizma i razvoja pravne države.
Buš i Gorbačov 31. 7. 1991. potpisuju ugovor o nuklearnom razoružanju Start. U
to vreme jaca opozicija Gorbačovu kako u državnom i partijskom aparatu, tako i u armiji.
Ukaz Jeljcina od 21. jula o departizaciji na teritoriji Ruske federacije još više je uzdrmao
vlast komunista. U roku od 2 nedelje u Rusiji se raspuštaju i ukidaju sve organizacije
KPSS u državnom aparatu i administraciji, kao i u svim preduzećima. Pokušaj državnog
udara od 19. avgusta nije uspeo ne samo zbog odlučnog suprotstavljanja Jeljcina, već i
zbog podrške naroda. U tim okolnostima Zapad traži povratak Gorbačova koji preuzima
vlast i izdaje naredjenje o hapšenju pučista. Doneta je i odluka da se svim otcepljenim
republikama prizana suverenost. U tim okolnostima Gorbačov daje ostavku na mesto
generalnog sekretara KPSS, a u novembru je doneta odluka o raspuštanju partije. U isto
vreme ukinut je i KGB.
SSSR je prestao da postoji 12. decembra 1991. godine. Na njegovom mestu
stvorena je Zajednica nezavisnih država koju, pored Rusije, sačinjava jos 10 bivših
republika. Krajem decembra 1991. Gorbačov je bio primoran da se povuče, a političku
reformu u Ruskoj federaciji nastavlja da sprovodi predsednik Jeljcin. Početkom 1993.
došlo je do sukoba Jeljcina sa Vrhovnim sovjetom i Kongresom deputata po pitanju
ekonomske reforme i spoljne politike. Na referendumu o poverenju Jeljcinu, koji je
održan 25.aprila, od ukupno 62% glasača podršku Jeljcinu dalo je više od polovine
izašlih na izbore, ili oko jedne trećine glasačkog tela. Referendum nije stišao sukob, već
ih produbio.
Na izborima za predsednika Ruske federacije u leto 1996. na tu funkciju je
izabran Boris Jeljcin.

84. Stvaranje SHS

Kao što je poznato iz Novovekovnih pol. ideja, ideja jugoslovenstva javljala se


mnogo pre stvaranja prve zajedničke države Južnih Slovena. Posle pobeda srpske vojske
u prvoj godini I svetskog rata učinjen je prvi konkretan korak ka ujedinjenju. Narodna
skupština je 7. decembra u Nišu usvojila deklaraciju u kojoj se kao osnovni ratni cilj
Srbije ističe jugoslovensko ujedinjenje. Od vremena donošenja Niške deklaracije srpska
vlada na ujedinjenju radi sa Jugoslovenskim odborom.
Jugoslovenski odbor
Ideje saopštene u Niškoj deklaraciji prihvatili su hrvatski emigranti iz Austro-Ugarske na
čelu sa Antom Trumbićem, Franom Supilom, Nikolom Stojanovićem i Ivanom
Meštrovićem. Srpska vlada je materijalno i instrukcijama pomagala rad ovih ljudi (na
ujedinjenju) u savezničkim i neutralnim zemljama. Ubrzo se ukazala potreba da se
konstituiše jedan odbor, koji bi održavao veze sa srpskom vladom i u inostranstvu branio
interese jugoslovenskog ujedinjenja. Jugoslovenski odbor je formiran u Rimu, novembra
1914. Kada je Italija ušla u rat i kada se saznalo za uslove tajnog Londonskog ugovora,
prešli su u Pariz, pa konačno u London.. Za predsednika odbora izabran je istaknuti
političar iz Dalmacije, Hrvat Ante Trumbić. Jugoslovenski odbor je materijalno zavisio
od srpske vlade i bio je podeljen na pristalice srpske vlade i nezavisne političare.
Jugoslovenski odbor nije imao pravni status, niti mandat da predstavlja Južne
Slovene iz Austro-Ugarske. Jedino je imao podršku srpske vlade koja ga je smatrala kao
pomoćno telo za jugoslovensku propagandu.
Izabrani južnoslovenski parlamentarci (predstavnici južnoslovenskih naroda
Austro-Ugarske u bečkom Rajhsratu) bili su u Beču okupljeni u Jugoslovenskom klubu.
59
Majskom deklaracijom oni su istakli svoje zalaganje za ujedinjenje svih zemalja u
Austro-Ugarskoj u kojima žive Hrvati, Srbi i Slovenci „u jedno samostalno državno telo
pod žezlom Habzburško-lorenske dinastije“.6 Oni su ostali verni caru Karlu (Franc Jozef
je umro 1916.)
Sledeći korak u odnosima između srpske vlade i Jugoslovenskog odbora načinjen
je donošenjem Krfske deklaracije 20. jula 1917. godine, koja je trebala da predstavlja
prelazak odbora i vlade sa paralelnog na zajednički rad. Veliki značaj ove deklaracije bila
je internacionalizacija jugoslovenskog pitanja, stvaranjem jedinstvenog i konkretnog
programa ujedinjenja. Ovom deklaracijom definisani su „moderni i demokratski principi“
na kojima će se zasnivati buduća država. U ovom dokumentu izložena su sledeća
gledišta: ime buduće države je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca; ona će biti ustavna,
demokratska, parlamentarna monarhija. Usvojen je stav da su Srbi, Hrvati i Slovenci
jedan narod, što će kasnije biti osnov za zvaničnu ideologiju o „troimenom narodu“; sva
tri „narodna imena“ potpuno su ravnopravna, kao i oba pisma i sve tri veroispovesti
(islamska, katolička i pravoslavna). Ustav će doneti ustavotvorna skupština izabrana na
osnovu opšteg, jednakog, neposrednog i tajnog prava glasa. Jugoslovenski odbor je
prihvatio vladavinu dinastije Karađorđević. U pitanju je bila vizija države zasnovane na
principima građanske parlamentarne demokratije. Odbor je proglašavao pravo narodnosti
na samoopredeljenje, pre nego na oslobođenje. Krfska deklaracija se odnosila na buduću
zajedničku državu, ali ne i na to kako će se do nje doći daljim ratnim naporima.
Jugoslovenski odbor nije nudio pomoć u tom pogledu.
Uprkos svim naporima srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, pitanje
jugoslovenskog ujedinjenja zavisilo je od razvoja na svetskim frontovima i bilo je
povezano sa odlukom Antante da li će Austro-Ugarska nestati kao država, ili će biti
obnovljena.
Od leta 1918. događaji se odvijaju ubrzano. Počeo je potpuni slom centralnih sila.
Vlast se u Austro-Ugarskoj raspadala. Početkom oktobra 1918. godine, u Zagrebu je
osnovano Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba koji žive u Austro-Ugarskoj.
Njegovom objavom 19. oktobra istaknuto je „da od ovoga časa, opunomoćeno od svih
narodnih stranaka i grupa pruzima u svoje ruke viđenje narodne politike ...“. program
narodnog veća predviđao je i ujedinjenje svih Slovenaca, Hrvata i Srba u jednu
jedinstvenu državu (Država Slovenaca, Hrvata i Srba) na čelu sa N. većem, koja bi se
potom ujedinila sa Kraljevinom Srbijom. Ta država bi imala i svoje zastupnike na
predstojećoj mirovnoj konferenciji.
Kada je krajem oktobra 1918. slom Austro-Ugarske bio izvestan, Hrvatski sabor
je prekinuo sve „državno-pravne odnose između kraljevine Hrvatske, Slavonije i
Dalmacije sa jedne strane, i kraljevine Ugarske i carevine Austrije sa druge
strane(29.oktobar). Takođe je zaključeno da će sveopšta narodna ustavotvorna skupština
ujedinjenog naroda Slovenaca, Hrvata i Srba odlučiti o obliku vladavine i o unutrašnjem
uređenju države utemeljene na potpunoj ravnopravnosti Slovenaca, Hrvata i Srba.“ Vlast
je predata Narodnom vijeću, koje je formiralo vladu za Državu Slovenaca, Hrvata i Srba.
Dalji korak ka ujedinjenju bila je Ženevska deklaracija, potpisana 9. novembra
1918. godine. Ova deklaracija polazila je od novostvorenog stanja, u kome su partneri bili
vlada Srbije i Narodno vijeće u Zagrebu. Deklarisano je sledeće: „Vlada Kraljevine
Srbije i Narodno vijeće u Zagrebu produžiće otpravljati poslove svaki u svom
unutrašnjem pravnom i teritorijalnom delokrugu na redovan način kakav gde postoji, dok
Velika skupština ujedinjenih Srba, Hrvata i Slovenaca (Konstituanta), izabrana opštim,

6
Majska deklaracija Jugoslovenskog kluba doneta 30. maja 1917. u Carevinskom veću u Beču. Potpisali su
je dr.Korošec i dr.Laginja.
60
jednakim, neposrednim i tajnim glasanjem svih građana, ustavom ne propiše definitivno
ustrojstvo države“. Deklaraciju su potpisali i predstavnici Jugoslovenskog odbora. Nikola
Pašić se nije slagao sa ovim dualizmom, ali je morao da prihvati pod pritiskom svih.
Iako je Narodno vijeće imalo drugačije stavove o karakteru Jugoslavije, ono je
bilo nemoćno da brani svoju državu, opasno ugroženu od italijanskih pretenzija.
Istovremeno su od stanovništva jugoslovenskih oblasti počeli da stižu učestali pozivi
srpskoj vojsci da zaštiti „nacionalne teritorije Jugoslovena“ i da uspostavi red. Delegacija
Narodnog vijeća Bosne i Hercegovine prenela je 4. novembra molbu vojvodi Stepi za
ulazak srpskih trupa, pa su jedinice 2. armije 6. novembra ušle u Sarajevo. Izaslanstva iz
Zemuna, Pančeva i Osijeka stižu u Beograd i traže vojnu pomoć. Delegacija zagrebačkog
narodnog vijeća u Beograd dolazi 8. novembra, sa istim molbama. Jedan srpski bataljon
ulazi u Zagreb 14. novembra, a sutradan i u Rijeku.
Ubrzo potom započeo je i proces ujedinjenja Srbije, Crne Gore i srpskih zemalja u
nekadašnjoj Austro-Ugarskoj. Tako je 25.novembra u Novom Sadu Velika narodna
skupština Srba, Hrvata, Bunjevaca, Slovaka, Rusina i ostalih naroda iz Banata, Bačke i
Baranje donela odluku o priključenju Kraljevini Srbiji. U Podgorici je 26. novembra
Velika narodna skupština srpskog naroda u Crnoj Gori proglasila zbacivanje dinastije
Petrović sa prestola i „da se Crna Gora sa bratskom Srbijom ujedini u jednu državu pod
dinastijom Karađorđevića, te tako ujedinjena stupi u zajedničku Otadžbinu našeg
troimenog naroda Srba, Hrvata i Slovenaca“. Očekivalo se da i u Bosni i Hercegovini
bude objavljeno ujedinjenje sa Srbijom, a slične tendencije postojale su i u Dalmaciji.
Pod naletom događaja, Narodno vijeće iz Zagreba 25. novembra donosi odluku da se u
jedinstvenu državu ujedini „cijelo neprekidno jugoslovensko područje bivše austro-
ugarske monarhije“ sa Srbijom i Crnom Gorom. U Beograd se upućuje posebna
delegacija. Prdhodno navedeno paralelno otpravljanje poslova svakog u svom delokrugu,
doveo je do toga da se u Prvodecembarskoj svečanoj adresi izaslanstva Narodnog vijeća
SHS iz Zagreba, Aleksandru, u vidu „želja“ gotovo propisuje način konstituisanja
jedinstvene jugoslovenske države. Predlaže se formiranje privremenog narodnog
predstavništva, sporazumno između vlade Srbije i N. Veća i da se ustanovi odgovornost
državne vlade prema ovom predstavništvu, prema modernim parlamentarnim načelima.
Predlaže se da privremeno narodno predstavništvo ostane na okupu sve do Ustavotvorne
skupštine (Konstituante), da na snazi pod kontrolom državne vlade ostanu dosadašnji
autonomni administrativni organi, koji bi za svoje uredovanje bili odgovorni autonomnim
predstavništvima. U ovom prelaznom periodu vlada bi trebalo da stvori uslove za
konačno organizovanje države, odnosno vlada bi trebala da pripremi Konstituantu, koja
bi bila izabrana na temelju opšteg, jednakog, neposrednog, tajnog i proporcionalnog
prava glasa. U svom odgovoru na Adresu veća, Aleksandar je samo pomenuo način na
koji se došlo do oslobođenja, odnosno, osvrnuo se na srpske žrtve. (to je mnogo lepo
rekao, ima citat: Gudac, 174. str. na sredini). 1. decembra, aktom o ujedinjenju,
proglašeno je Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Novu državu prvo je priznala
Norveška 26. januara 1919. pa Grčka krajem februara, a od velikih sila prvo SAD
7. februara 1919. Mirovni ugovori sa Nemačkom bili su popisani u Versaju, na Vidovdan.
Kraljevina SHS bila je tvorevina Versajskog ugovora, jer je bila jedna od potpisnica.
Potpuno konstituisanje Kraljevine SHS izvršeno je tek krajem 1920. kada su defenitivno
utvrđene njene granice. Prilikom potpisivanja mirovnih ugovora, ulagani su veliki napori
da se novoj državi pripoje i oni krajevi u kojima su živeli Hrvati i Slovenci, a koji su bili
pod italijanskom okupacijom (Istra, slovenačko primorje, pojedina hrvatska ostrva). U
tome se nije uspelo, jer takve želje nisu naišle na razumevanje velikih sila. 1921. regent
postaje kralj posle smrti Petra I K.

61
85.Političke stranke i politički život u Kraljevini SHS 1918-
1929

Najveće stranke u Kraljevini su bile Narodna radikalna, Demokratska, Hrvatska


republikanska seljačka stranka, Slovenska ljudska stranka, Jugoslovenska muslimanska
organizacija i Komunistička partija Jugoslavije.
Radikali su najviše polagali na autoritet vođstva i na stranačku tradiciju.
Predstavljali su se i kao zaštitnici srpskih nacionalnih interesa. Sačuvali su svoj uticaj na
seljake, trgovce, sveštenike i privukli mnoge druge Srbe. To su bili oni Srbi koji su
osećali da su u ratu izgubili, pa su hteli da kroz najuticajniju stranku povrate svoj raniji
položaj. Izvan Srbije, pridružili su im se oni koji su smatrali da su pobedili u ratu; to su
bile pristalice srpskih pokreta, koji su sanjali o ujedinjenju sa Srbijom. Oni su bili ti koji
su stranci dali „velikosrpski ton“. Stranka je, mađutim bila težila da bude
svejugoslovenska, iako nije privlačila nesrpske glasače i nije uspela da poveže Srbe i
Hrvate na terenu. Pašić je bi vođa, a bitan je bio i Stojan Protić.
Demokratska stranka je nastala odvajanjem Samostalaca iz Narodne radikalne
stranke još za vreme Aleksandra Obrenovića. Samostalci (Ljubomir Davidović) su u
Sarajevu 1919. godine zajedno sa Pribićevićevim srpskim samostalcima iz Hrvatske
osnovali Demokratsku stranku. Svoj program je formulisala početkom 1920. Ona se
zalagala za jedinstvenu jugoslovensku državu, bez ikakvih plemenskih, verskih i
pokrajinskih razlika, izgrađenu na ideji jednog jedinstvenog naroda. Odbacujući sve
partikularističke interese kao osnovu za političku akciju i teritorijalnu podelu, demokrate
su bili prva stranka koja je predstavljala sve delove države. U Privremenom
predstavništvu imali su najviše članova. Samoupravni princip posebno je trebalo da dođe
do izražaja u lokalnoj samoupravi. Vođe su bili Ljubomir Davidović, Svetozar Pribićević
itd
. SLS je bila klerikalna slovenačka stranka pod vođstvom Antona Korošeca.
Uglavnom je držala seoske predele u Sloveniji. Ova stranka bila je odlučni protivnik
centralističkog državnog uređenja. Traženi su autonomija i nezavisnost Slovenije, jer su
slovenački krajevi predstavljali posebnu kulturnu i ekonomsku celinu.
JMO je okupila oko sebe skoro sve muslimanske birače. Borba za nacionalnu i
versku ravnopravnost muslimana vođena je pod parolom „islam u opasnosti“. U ovoj i
uopšte muslimanskim strankama, bili su snažni zemljoposednički interesi.
KPJ nastala je aprila 1919. na Kongresu ujedinjenja u Beogradu, kada su socijal-
demokratske, socijalističke i radničke partije zemalja koje su ušle u sastav nove države,
formirale jedinstvenu organizaciju radničke klase. Partija je tada dobila ime Socijalistička
radnička partija Jugoslavije, са Симом Марковићем и Филипом Филиповићем na čelu,
a na drugom, Vukovarskom kongresu (juna 1920) dobila ime KPJ, još jednom ga
menjajući u Savez komunista Jugoslavije (1952). Posle uspeha na prvim izborima u
Kraljevini, u KPJ su prevladali ljudi koji su zagovarali direktnu revoluciju i dolazak na
vlast nasiljem. Jedna od bitnih karakteristika biće i terorizam. Zbog otvorenog zalaganja
za revoluciju, režim Kraljevine poveo je oštru akciju protiv komunista. Prvo je 30.
decembra 1920. na predlog Milorada Draškovića, ministra unutrašnjih dela, donesena
Obznana (vladina uredba) kojom je do donošenja Ustava suspendovan rad KPJ. Odgovor
je bio revolucionaran – atentati. Najdrastičniji su slučajevi neuspelog atentata na regenta
Aleksandra, na Vidovdan 1921. i ubistvo ministra Draškovića u Delnicama (21. jula
1921.). Posle tih događaja, po hitnom postupku je 2. avgusta 1921. donesen Zakon o

62
zaštiti države, po ugledu na jedan sličan zakon u SAD., na osnovu kog je zabranjen rad
KPJ, a mandati njenih poslanika u Skupštini poništeni su. Od tada jugoslovenski
komunisti deluju u ilegali. Opredeljenje za teror dovelo je do masovnog osipanja članstva
i pristalica KPJ. Zato će ona svoja nova uporišta vremenom sve više nalaziti u saradnji sa
separatističkim pokretima u Jugoslaviji. Tako će postati jedan od najdoslednijih boraca za
rušenje „velikosrpskog imperijalizma i hegemonije srpskog naroda“. Na četvrtom
kongresu KPJ u Drezdenu (1928) predviđeno je stvaranje nezavisnih država Slovenije,
Hrvatske, BiH, i Makedonije. Kosovo bi bilo priključeno Albaniji, a severna Vojvodina
Mađarskoj7.
HRSS je od samog početka bila austrofilska i prohabzburška. Vođa je bio Stjepan
Radić. Njen program je bio ujedinjenje Slovenaca i Srba (u Austriji) sa Hrvatima u okviru
Habzburške monarhije. Po toj trijalističkoj koncepciji trebalo je da se u okviru Monarhije
pored austrijske i mađarske stvori i treća, slovenska jedinica. Zastupnik te ideje je bio i
Franc Ferdinand. Kao austrofila, Radića je karakterisao i antisrpski stav. Prilikom
aneksije Bosne, isticao je da Hrvati treba da brane prava Habzburške monarhije, a Srbi ne
treba da se mešaju u aneksiju. Posle Prvodecembarskog akta, HRSS je organizovala
prikupljanje potpisa za memorandum koji je aprila 1919. upićen predsedniku SAD
Vudrou Vilsonu. U mamorandumu se traži da Vilson, u smislu sopstvenih načela o
samoopredeljenju naroda, podrži predlog o stvaranju Hrvatske republike. Stvar nije imala
željeni efekat, a posledica je bila optužba HRSS i njegovog vođstva i hapšenje Radića,
Mačeka i Predavca.
Odmah posle proglašenja ujedinjenja, neophodno je bilo organizovati
funkcionisanje državnog aparata i pripremiti parlamentarne izbore. U tom cilju je već 20.
decembra 1918. formirana prva vlada (svejugoslovensko ministarstvo), sa radikalom
Stojanom Protićem na čelu, dok je Pašić bio na mirovnoj konferenciji (na zahtev
Aleksandra). U ovoj vladi, sastavljenoj od predstavnika najznačajnijih stranaka tri
ustavna naroda, položaj podpredsednika pripao je Slovencu Antonu Korošecu,
ministarstvo unutrašnji poslova Svetozaru Pribićeviću, najistaknutijem srpskom političaru
iz Hrvatske, a spoljnih poslova Hrvatu Anti Trumbiću. Razne mesne vlade nastavile su da
funkcionišu izvan Srbije izvesno vreme, bar do marta 1919. kada sastavljeno Privremeno
narodno predstavništvo. Ovo predstavništvo bilo je sastavljeno od poslanika predratne
srpske skupštine, birane 1912. godine, od srazmernog broja članova Narodnog vijeća i od
predstavnika Vojvodine i Crne Gore. Njen zadatak je bio da pruži podršku vladi, vrši
zakonodavnu funkciju i pripremi Ustavotvornu skupštinu, koja bi bila itzabrana na
slobodnim izborima. HRSS-u ponuđena su dva mesta koje je ona odbila u znak protesta
protiv načina na koji je ujedinjenje sprovedeno. Odlučujući uticaj u ovom prelaznom
periodu imala je vlada koja je Privremenom predstavništvu predlagala nacrte izbornih
zakona. Treba istaći da i to da se u Srbiji nijedna politička stranka nije izjasnila za saziv
srpske skupštine, kao posebnog parlamenta u Srbiji, dok su takve inicijative postojale u
Hrvatskoj i Sloveniji. U Sloveniji je već januara 1919. postignut međustranački sporazum
o obrazovanju pokrajinske skupštine (Deželni zbor)
Vladin nacrt Zakona o izboru poslanika za Ustavotvornu skupštinu
(Konstituantu), Privremeno predstavništvo je usvojilo 2. septembra 1920. godine, a izbori
su održani 28. novembra iste godine. Pravo glasa bilo je rezervisano za muškarce sa
navršenom 21 godinom, ali ne i za žene, vojsku, policiju i „vojnike pod zastavom“.
Birano je 419. poslanika. Najviše mandata dobile su: Demokratska stranka (92), Narodna
radikalna stranka (91), Komunistička partija Jugoslavije (59) i Hrvatska reublikanska

7
Ljudi, pažljivo sa ovim, što je preuzeto iz malkice četnički obojenog udybenika za četvrtu godinu
gimnazije. (Prim. Keyby)
63
seljačka stranka Stjepana Radića (50). Tokom rada Ustavotvorne skupštine, sve do
donošenja novog Ustava, do punog izražaja došle su borbe između političkih stranaka.
Vladin privremeni poslovnik o radu Ustavotvorne skupštine, sadržao je odredbu da su
poslanici obavezni da polože zakletvu kralju. Pored ostalih, zakletvu su položili i
komunisti i republikanci, uz ogradu da taj čin smatraju proceduralnim zahtevom, koji ih
ne obavezuje u njihovom načelnom stavu prema monarhiji. Poslovnik je takođe
predviđao da se Ustav donese prostom većinom, a ne dvotrećinskom, kako je to
predviđala Krfska deklaracija. HRSS se zalagala za potpuno novi, (kon)federalistički
koncept, po kome bi Hrvatska imala veoma labave odnose sa ostatkom države. Na drugoj
strani, radikali i demokrate su čvrsto stajali iza uspostavljenog centralističkog uređenja.
Te dve stranke, uz pomoć još nekih političkih grupacija (Slovenska kmetijska stranka,
JMO i Džemjet), uspele su da izglasaju vladin koncept ustava. Tako je 28. juna 1921.
izglasan Vidovdanski ustav. Prema Vidovdanskom ustavu, Kraljevina SHS nosi obeležja
ustavne, parlamentarne i nasledne monarhije. Zakonodavnu vlast vrše kralj i skupština
zajedno. Kralj saziva skupštinu u redovno i vanredno zasedanje sa pravom da je raspusti.
Potvrđuje i proglašava zakone. Zastupa državu u odnosima sa inostranstvom. Proglašava
rat i zaključuje mir. Sudske presude i rešenja izriču se i izvršavaju u njegovo ime.
Imenuje predsednika i članove Ministarskog saveta, odgevornih njemu i narodnoj
skupštini. Država je podeljena na oblasti, okruge, srezove i opštine. Na čelu oblasti nalazi
se veliki župan, koga postavlja kralj i koji je odgovoran za rad državne uprave u oblasti.
Uporedo sa organima državne uprave, predviđeni su i organi samouprave, ograničenih
nadležnosti. Državna uprava vrši nadzor nad njihovim radom preko velikog župana i
posebnih stručnih organa. Građani po Vidovdanskom ustavu uživaju politička prava –
biračko pravo, pravo na udruživanje, zbor i dogovaranje, slobodu štampe. Ustav je
sadržao niz socijalnoekonomskih odredaba, u smislu socijalne pravde i ravnopravnosti
svih društvenih slojeva u privrednom životu, radnim odnosima i poslovanju. Ustavna
obaveza države je da poboljša opšte higijenske uslove, čuva narodno zdravlje, štiti
položaj majke i dece, pomaže zadrugarstvo, brine o invalidima, ratnoj siročadi i
siromašnima.
Međutim, sa donošenjem Vidovdanskog ustava, proces konstituisanja Kraljevine
nije bio potpuno završen, niti je nastao period mirnog državnog razvitka. Radićeva HRSS
je dobila 50 poslanika i nije htela da učestvuje u radu skupštine, ali je uporno nastavila da
umesto na konstituisanju, radi na razaranju Kraljevine. Radićevo delo ostalo je duboko
ukorenjeno i u kasnijoj hrvatskoj politici.
1922. godine HRSS putem memoranduma od velikih sila traži poništavanje
Vidovdanskog Ustava i vraćanje na stanje pre 1. decembra 1918. Sa tim stavovima izlazi
i na izbore 1923. godine, s tim što ističe zahtev za stvaranjem samostalne Hrvatske
republike. Na skupu HRSS objavljeno je da taj skup predstavlja hrvatsko narodno
predstavništvo i da je taj skup naslednik hrvatskog sabora. Krajem marta iste godine
Radić stvara Federalističi blok sa Korošecom i Spahom (predstavnik bosanskih
muslimana). Ističu zahtev za stvaranjem federalne države na bazi istorijskih granica.
Traživši podršku Londona za svoju zamisao, gubi podršku Korošeca i Spahe koji nisu
želeli da se sporovi iznose na međunarodni plan. Velike sile su Radiću savetovale da se
sporazume sa Beogradom, na osnovu Vidovdanskog ustava. 1925. došlo je do izjava
članova vođstva HRSS da se program stranke svodi u okvire Vidovdanskog ustava.
Izbacili su R (republikanska) iz naziva i prihvatili monarhiju Karađorđevića i jedinstvo
države. Posle toga, iste godine, HSS stupa u koaliciju sa radikalima i Pašić obrazuje
vladu. Ali, primirje se pokazalo kao iluzorno. Radić je počeo da napada radikalske
ministre i korupciju u radikalskim redovima. Tu je kampanju nastavio i kao član nove

64
vlade Nikole Uzunovića, koga takođe napada. Neodrživa kombinacija propada. Najzad je
Radiću početkom 1928. ponuđen mandat za vladu, pod pretpostavkom da je on ne može
formirati. Pokušao je da formira vladu formirajući Seljačko-demokratsku koaliciju sa
Pribićevićem koji je od unitariste postao federalista. Međutim, to nije bilo dovoljno za
formiranje vlade. Vraćajući mandat kroz 10 dana, Radić predlaže kralju da novu vladu
obrazuje jedna vojna vanstranačka ličnost. Taj pedlog je više puta ponavljan tokom
godine. Radić nastavlja da vrši provokacije u skupštini i na zborovima, napadajući i
vređajući pojedine ministre. 20. juna 1928. u skupštini radikal Puniša Račić ubija Pavla
Radića i Đura Basaričeka, dok je teško ranjeni Stjepan Radić u avgustu umro.

86. Šestojanuarska diktatura

Posle tog tragičnog događaja u skupštini, kralj je posetio Stjepana Radića u


bolnici, a zatim mu ponudio mandat za sastav nove vlade (smatralo se da će ubrzo
ozdraviti). Ali Radić je ponovo odbio mandat, predlažući ponovao da se obrazuje
neutralna vlada, od visokih državnih funkcionera, profesora univerziteta, sudija i drugih
političkih lica. Radić nije ozdravio, a nije ostao ni bolestan.
U vremenu između Radićeve smrti i januara 1929. u jugoslovensku unutrašnju
politiku umešale su se Velika Britanija i Francuska, smatrajući da je potrebno da se održi
jugoslovenska državna celina, kao značajna pozicija saveznika u jugoistočnoj Evropi.
Slično se preporučivalo i Zagrebu. S tim u vezi je svakako i izjava dr Mačeka (Radićev
naslednik na mestu vođe HSS) da HSS ne ide za rušenjem države.
U naelektrisanoj političkoj situaciji (posle skupštinskih ubistava) obrazovana je
vlada pod predsedništvom Antona Korošeca, vođe SLS-a. Korošec je bio jedini
predsednik vlade međuratne Jugoslavije koji nije bio Srbin. U tu vladu ušli su i
predstavnici JMO, kao i jedan Hrvat, član Demokratske stranke, što je trebalo da
opovrgne optužbe o „srpskoj hegemoniji“. Hrvatski poslanici 1. avgusta donose odluku o
bojkotu daljeg rada Skupštine. Na drugoj strani, kralj je razmišljao o mirnom razilaženju
Srba i Hrvata i takve je poruke slao hrvatskim političarima. Jugoslavija bi na taj način,
prema kraljevoj zamisli, postala manja, ali homogenija. Linija razgraničenja išla bi od
Virovitice do Pakraca, obalama Une i Krke, a zatim bi izbila iznad Šibenika i išla do
Zadra. Nešto se moralo promeniti.
U vezi sa predstojećim promenama, Korošec je 30. decembra podneo ostavku
vlade. Već 4. januara Maček je primljen u audijenciju kod Aleksandra. Maček je izrazio
mišljenje da se kriza ne može rešiti bez potpune promene državnog uređenja, s tim da se
uspostave državne i kulturne individualnosti sa svojim saborima i vladama. Da bi se to
postiglo, predlagao je obrazovanje nepolitičke vlade, raspuštanje skupštine i ukidanje
Vidovdanskog ustava.
Posle intezivnih konsultacija sa stranačkim prvacima Aleksandar je odustao od
podele države i donosi odluku o zavođenju lične vlasti kako bi se država spasla od
raspada. Proklamacijom od 6. januara 1929. godine, najavljeno je uklanjanje
„posrednika“ između kralja i naroda, tj. parlamenta i političkih stranaka. Prestala je
važnost Ustava i raspuštena je Narodna skupština. Ustavni značaj dobio je Zakon o
kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi, po koma je kralj bio nosilac sve vlasti u
zemlji. U njegovoj nadležnosti bilo je izdavanje i proglašavanje zakona. Zabrana
političkih stranaka sprovedena je u okviru Zakona o zaštiti države. Naziv je promenjen u
Kraljevina Jugoslavija, a zemlja je izdeljena na devet upravnih područja, banovina. Cilj


Početak ovog pitanja (do 6. januara) može biti ujedno i nastavak predhodnog
65
nove upravne podele bio je da se uklone istorijske granice među jugoslovenskim
narodima. Na čelu svake banovine bio je ban, kao predstavnik kraljevske vlasti u
banovini. Savetodavno bansko veće, sastojalo se od članova koje je na predlog bana
imenovao ministar unutrašnjih dela. Za predsednika vlade postavljen je general Petar
Živković. U vladi je bila zastupljena i SLS. Diktatura je najavljena kao privremena.
Izvestan politički oslonac ova promena je našla i u građanstvu koje je bilo više
zainteresovano za privredni i opšti razvoj zemalja, nego za jalove sukobe u skupštini.
Pored toga, kralj je našao oslonac u grupi dvorskih demokrata i radikala, zatim u
organima pravosuđa, policiji i žandarmeriji. Imao je podršku Francuske i Čehoslovačke.
Kralj je smatrao da može sam, bez političkih stranaka, da omogući nacionalno
pomirenje proglašavanjem „nadnacionalnog jugoslovenstva“ kao nove ideološke suštine i
„jugoslovenske nacije“ umesto dotadašnjih plemenskih posebnosti. Zato je državi 3.
oktobra 1929. promenjeno ime u Kraljevina Jugoslavija.
Umorno javno mnjenje u početku je bilo spremno da Aleksandru pruži priliku da
nešto učini. Međutim, iako je kralj u vladu uključio i neke Hrvate (nereprezentativni),
većini Hrvata se činilo da je ovakva projugoslovenska diktatura kralja samo efikasnije
sprovođenje srpskog centralizma, pa čak i srpske hegemonije. Iz inostranstva, bivši
narodni poslanik Hrvatske čiste stranke prava, Ante Pavelić, pokrenuo je svoj ustaški
oslobodilački pokret da bi se svim sredstvima borio za nezavisnost Hrvatske. Kao
marginalna grupa vođena iz niostranstva, sve više pod uticajem fašizma i zaštitom italije i
Mađarske koje su ih koristile kao oružje za pretnju Jugoslaviji, ustaše su imale vrlo malo
pristalica među Hrvatima u zemlji, ali je nezadovoljstvo kojim se njihov pokret hranio
bilo rasprostranjeno.
Prelazno stanje trajalo je do 1931. godine, kada se osetilo izvesno popuštanje.
Donet je nov Ustav, ali ne putem Narodne skupštine već oktroisan. Izvršeni su i novi
skupštinski izbori. Međutim, oživljavanje političkog života i stranačkog delovanja, u
doba izraženih međunacionalnih sukoba, nije samo po sebi predstavljalo demokratizaciju
i put ostvarenja nacionalne ravnopravnosti. Ustav iz 1931. godine, koji je trebao da
predstavlja prelaz ka noramalizaciji političkog života, uveo je sistem dvodomnog
zakonodavnog tela, sastavljnog iz Narodne skupštine i Senata. Za izglasavanje zakonskih
predloga bila je potrebna saglasnost oba doma. Ukoliko se ona ne postigne ni u drugom
sazivu, o zakonskom predlogu odlučivao je kralj.

87. Jugoslovenski parlamentarizam 1929 - 1941

Novembra 1931. godine održani su skupštinski izbori na kojima je kandidate


istakla samo vladina lista, čiji je nosilac bio general Živković. Da bi se kraljevoj vladi
dala organizovana narodna podrška, osnovana je Jugoslovenska nacionalna stranka, koju
su činili disidenti svih političkih partija okupljenih oko jednog jezgra nekadašnjih
radikala.8 Kada je shvatio da neće biti ozbiljnijih promena, Maček je iz Zagreba 1932.
tražio da se sve vrati na stanje iz 1918. Ova važna političkih reakcija privukla je izraze
simpatija sa raznih strana. Istovremeno, ustaše su pojačale svoju propagandu, uz pomoć
terorističkih akcija. Zbog jednog navodnog subverzivnog intervjua, Maček je završio u
zatvoru aprila 1933. Kralj Aleksandar se usredsredio na spoljnu politiku.


Početak ovog pitanja mogla bi da bude Šestojanuarska diktatura (sažeto). Nastavljam od formiranja nove
skupštine
8
Narodna radikalna stranka se verovatno raspala ranije (Pašić je umro 1925), nisam siguran; ništa nisam
našao o tome, ali je logično i zbog Stojadinovića kasnije.
66
Spoljna politika kraljevine do Aleksandrove smrti

Od prvih posleratnih dana, Kraljevina je postala saveznik i u nastojanjima za izgrađivanjem


sistema evropske bezbednosti. Povezujuće se sa državama balkanskog regiona i srednje
Evrope, Kraljevina je nastojala da se osigura od bugarskog i mađarskog revizionizma, kao i
da značajno pojača svoj položaj u odnosu sa Italijom. Protiv revizionističkih pokušaja
pobeđnih sila i nastojanja za restauracijom Habzburgovaca, obrazovana je Mala Antanta,
odbrambeni savez Čehoslovačke, Jugoslavije i Rumunije.
Francuska je nastojala da pomoću Male Antante ispuni prazninu koja je nastala ratnim
slomom Centralnih sila. Međutim, Mala Antanta nije predstavljala kompaktnu celinu, ni
spolja ni iznutra. Spolja je bila ispresecana i okružena revanšističkim zemljama. Iznutra, bila
je podrivana velikim procentom manjinskog stanovništvarazličitih narodnosti i različitih
opredeljenja. Opasnost nije dolazila samo spolja, već i iznutra.
Već ranije, inicijativom i upornošću kralja Aleksandrazapočeli su pregovori o savezu
balkanskih država – Jugoslavije, Grčke, Rumunije i Turske. Pakt je zaključen 9. februara
1934. o uzajamnoj pomoći i preporukom da se usklade spoljne politike zemalja saveznica.
Prijateljstvo Jugoslavije i Bugarske utvrđeno je posebnim ugovorom. Aleksandar je postigao
dobre rezultate u spoljnoj politici, posebno za vreme diktature. Nije bio zadovoljan
unutrašnjom situacijom. Ima svedočanstava da je 1934. godine razmišljao o novim
iniciajtivama, pogotovu o pregovorima sa Mačekom da bi se rešio Hrvatski problem. Zbog
takvih indicija i zbog relativnog uspeha njegove diplomatije i zato što je praktično bio jedina
vlast u državi, ustaše su rešile da se oslobode kralja. Devetog oktobra 1934. ubijen je ubrzo
po dolasku u Marsej, na početku državne posete Francuskoj.
Ministri inostranih poslova Male Antante (naš je bio Bogoljub Jevtić) sastali su se u
Ženevi pred zasedanje Društva naroda. Jedan od saradnika francuskog predsednika rekao je u
Ženevi da Jugoslavija može računati na bezuslovnu pomoć Francuske. Međutim, sve te
izjave nisu više bile od značaja. Engleska je za svoju politiku „stišavanja“, odnosno
popuštanja prema Nemačkoj, pridobila i Francusku razarajući sistem kolektivne bezbednosti
koji je vodio Minhenskom sporazumu iz 1938.

Trenutna posledica marsejskog atentata nije bila raspad Jugoslavije, čemu su se


9
ustaše nadale, nego okupljanje. Kralja je cenila većina Srba, a većina Hrvata se slagala
sa njegovom spoljnom politikom. Ubijen je zato što je postao simbol jedinstva i
nezavisnosti zemlje, što se ogledalo u opštoj žalosti. Međutim, paradoksalno, Aleksandar
je zadao smrtni udarac unitarnom jugoslovenstvu svojom željom da odozgo stvori novu
naciju, dok ga je Ustav (onaj oktroisani) nadživeo, iako je bio sastavljen po njegovoj
meri. Testamentom je postavio namesnike za jedanaestogodišnjeg sina i naslednika Petra
II, svog brata od strica, kneza Pavla, i dvojicu uglednih i dostojnih, ali malo poznatih
građana (Hrvat i Srbin prečanin). Nova vlada je postavljena pod Bogoljubom Jevtićem,
koji je bio Aleksandrov ministar inostranih poslova. Maček i drugi politički zatvorenici
su pušteni, a izbori su održani maja 1935. namesništvo je tolerisalo političke stranke, ali
knez Pavle (praktično glavni u Namesništvu) nije bio sklon popuštanju zahtevima
Mačeka za promenom Ustava, pozivajući se i na formalne razloge. Naime, promena
9
Ovaj podaatak treba uzeti sa rezervom, jer su ga zapravo ubili pripadnici makednoske VMRO, a ne ustaše
direktno, ali ni dan danas se ne zna ko stoji iza ovog atentata. (Prim. Keyby)
67
Ustava bila je stvar monarha i ništa se ne može učiniti za vreme Namesničkog režima.
Dok je nekada Radić tražio podršku srpskih opozicionih stranaka, sada su one tražile
pomoć HSS u borbi protiv režimske Jugoslovenske nacionalne stranke. Tako su se
demokrate Ljubomira Davidovića su se na izborima (1935.) našli na listi Vlatka Mačeka.
Posle izbora, na kojima je opozicija ostvarila dobar rezultat, vlada ostala, a Maček je
doputovao u Beograd da razgovara sa knezom Pavlom. Posle razgovora, rekao je da je
ubedio kneza da su Hrvati za monarhiju, dinastiju i državno jedinstvo i da prepreku
sporazumu predstavlja vlada Bogoljuba Jevtića. Smatrajući da će ovakav stav pružiti
njemu šanse, Davidović je predložio da se stvori stalni blok opozicionih stranaka, koji bi
poveo oštru borbu protiv JNS i vlade. Maček je taj predlog odbio, ističuće da je njegov
zadatak da se bori protiv JNS u samo Hrvatskoj.
Posle pada Jevtićeve vlade obrazovana je vlada Milana Stojadinovića. Političku
osnovu Stojadinovićeve vlade predstavljali su Namesništvo i Jugoslovenska radikalna
zajednica. Bila je sastavljena od onih radikala koji su prišli Stojadinoviću, SLS-a, i JMO-
a (na čelu sa Spahom). Branila je državni unitarizam i suzbijala hrvatske nacionalne
zahteve. Pokušaji sporazumevanja Stojadinovića sa Mačekom nisu imali nikakvih izgleda
za uspeh. Stojadinović je nudio HSS – u nekoliko ministarskih mesta, dok je Maček
tražio reviziju Ustava.
Istovremeno formirana je i nova opoziciona grupa – Udružena opozicija, koja se
zalagala za sporazum sa HSS. Međutim, Maček je odbijao svaki dogovor. Tražio je da se
srpska Udružena opozicija zalaže za program HSS, prema kome je trebalo ne samo
stvoriti hrvatsku federalnu jedinicu, već joj priznati i granice obeležene „punktacijama“ –
na Drini, Savi i Dunavu koje su dakle obuhvatale i Bosnu, Srem, Bačku.
Posle sastanka Stojadinovića i Mačeka, pokazalo se još jednom da tadašnji ražim
nije spreman na ustupke. Demokrate iz udružene opozicije na plenumu glavnog odbora
1937. doneli su rezoluciju kojim ističu zahtev za promenom ustavnog poretka po načelu
narodne suverenosti i traže dosledno sprovođenje parlamentarne vladavine. Posebno se
ističe da u državi postoje tri posebna kulturno-istorijska individualiteta, koji se ne mogu
ostvarivati u unitarnoj državi, već treba tražiti novu formu državnog uređenja, pri čemu
se izbegava reč federacija. Posle brojnih susreta i razgovora sklopljen je sporazum
između Mačeka i udružene opozicije u Farkašiću oktobra 1937. Maček je na taj način
iskoristio glasačko telo srpske opozicije za svoje separatističke ambicije. Izbori su
održani 1938. i vladina lista je dobila neznatnu većinu. To je bio samo jedan od razloga
pada Stojadinovićeve vlade februara 1939. a najviše je tome doprinela njegova spoljna
politika.
Zapadni saveznici tražili od manjih zemalja da se pripreme za rat. U tom smislu,
bilo je potrebno postići sporazum između Srba i Hrvata i sa druge strane usmeriti politiku
ka čvršćem povezivanju sa zapadnim saveznicima. Stojadinović tome nije mogao
poslužiti, jer je bio u zavadi sa Mačekom, a sa druge strane, njegova spoljna politika je
počela da odmiče od Britanskog koncepta.
U želji da poboljša odnose sa Italijom, Stojadinović je preteranim ustupcima
pogoršao unutrašnju situaciju. U tom pogledu drastičan je slučaj bio sa konkordatom.
Konkordat je potisan u Rimu 1935. ali je njegova ratifikacija odlagana do sporazuma sa
SPC. Celokupna srpska opozicija je stala na stranu crkve, a sukob je kulminirao jula
1937. Sveti sinod je zapretio ekskomunikacijom svim onim poslanicima koji podrže
konkordat. Situaciju je pogoršala i smrt patrijarha Varnave, posebno zbog glasina da je
otrovan. U svojim preteranim ambicijama i očekivanjima, raspisao je skupštinske izbore
godinu dana pre roka (1938.), želeći da jakom parlamentarnom većinom obezbedi vladu.
Međutim, izbori su mu doneli samo minimalnu većinu.

68
Spoljnopolitički je Stojadinovićevom padu doprinelo njegovo udaljavanje od
uputstava iz Londona. Sa druge strane, postojala je želja Londona da dođe do sporazuma
Srba i Hrvata, kako bi Jugoslavija u predstojećem ratu bila jak saveznik. Ipak, isti
engleski poslanik koji koji je 1935. savetovao knezu Pavlu da Stojadinoviću poveri vladu,
početkom 1939. tražio je da se ta vlada smeni. Slično obaranju vlade Bogoljuba Jevtića,
knez Pavle je je izazvao krizu Stojadinovićeve vlade dogovorom po kome su krizu vlade
ostavkama izazvali Spaho, Kulenović, Krek i Dragiša Cvetković. Odmah zatim, sastav
nove vlade je ponuđen Dragiši Cvetkoviću.

88. Sporazum Cvetković-Maček

Knez Pavle je u svojim nastojanjima da postigne sporazum sa Hrvatima, posebnu


ulogu je poverio Cvetkoviću. U deklaraciji Cvetkovićeve vlade ističe se da je vladina
misija sporazum sa Hrvatima i potpuna jednakost i ravnopravnost. U naknadnoj
Cvetkovićevoj izjavi podvlači se narodni individualitet Hrvata. U pitanju je bilo
postizanje stvarne i formalne ravnopravnosti u granicama Jugoslavije koju (Jugoslaviju)
oni (Hrvati) nijednim aktom nisu porekli. Sporazum je zamišljen kao novi vid
učvrišćivanja Jugoslavije i njenog spoljnopolitičkog prestiža.
Hrvatsku stranu je u pregovorima zastupao Maček, uz podršku HSS i Hrvatskog
narodnog zastupstva sačinjenog od poslanika HSS izabranih na izborima 1938.
Posebnom rezolucijom Hrvatskog narodnog zastupstva iz maja 1938. Maček je
proglašen za legitimnog predstavnika hrvatskog naroda, ovlašćenog da preduzima mere u
unutrašnjoj i spoljnoj politici u smislu načela da su opstanak i sloboda hrvatskog naroda
iznad svega.
Sporazum Cvetković – Maček potpisan je 27. aprila 1939. godine, a kao najbitnije
predvideo je stvaranje banovine Hrvatske, na koju bi se prenele sve državne nadležnosti
sem vrhovne državne uprave, narodne odbrane i spoljnih poslova rezarvisanih za
zajedničku centralnu vladu. Prilikom pregovora o sporazumu, u pogledu teritorijalnog
razgraničavnja Banovine, Maček je išao tragom onih ranijih trijalistički koncepcija (u
okviru Austro-Ugarske) po kome bi jugoslovensku zajednicu (sve bez nekadašnje SiCG i
Makedonije) trebalo pridodati Hrvatskoj. Dakle, primorske oblasti sve do i sa Bokom,
Srem, deo Bačke, i znatan deo BiH. Maček nije dobio toliko mnogo.
Namesništvo je najpre odbilo da prihvati navedeni sporazum, ali je pod pritiskom
spoljne situacije – izvesnosti izbijanja Drugog svetskog rata – dalo 26. avgusta, svoju
saglasnost.
Postignuti sporazum, konačno potvrđen od Namesništva, pravno je potvrđen
Uredbom o Banovini Hrvatskoj. Kruni je dozvoljeno da može raditi mimo ustavnih
odredbi i zakonskih propisa u posebnim okolnostima, koje bi dovodile u pitanje javni
poredak i sigurnost države. Ali, te mere bi naknadno moralo odobriti Narodno
predstavništvo.
Sa druge strane, Maček je u desnom krilu sopstvene stranke naišao na kritike da
nije dobio dovoljne ustupke. A hrvatski ekstremisti, ustaše, napadali su sporazum kao
izdaju, jer se njim Hrvatska nije izdvojila iz Jugoslavije.
U Cvetkovićevu vladu, koja je posle sporazuma rekonstruisana, ušli su Maček kao
podpredsednik i nakoliko istaknutih prvaka HSS kao ministri.
Sporazum najviše državne vlasti sa hrvatskom stranom nije ni najmanje doprineo
sređivanju unutrašnje situacije. Ne samo zato što nije ispunjena odredba da vanredne
mere naknadno treba da odobri Narodno predstavništvo. Njega nije ni bilo, jer je staro

69
raspušteno, a novo nije izabrano. Glavni uzroci pogoršanja bila su različita reagovanja,
kako u hrvatskim krugovima tako i od strane drugih nacionalnih sredina.
Nema bližih podataka o tome kakve su iluzije u pogledu sporazuma gajili
Namesništvo i Cvetkovićeva vlada. A što se tiče hrvatske strane postoji strogo poverljiv
dokument o tome kako su na sporazum gledali zvanični predstavnici nove Banovine
Hrvatske na čelu sa Vlatkom Mačekom. Reč je o strogo poverljivom raspisu članovima i
pristalicama „Hrvatskog narodnog pokreta“ koji su potpisali predsednik i podpredsednik
HSS, Maček i Košutić. Kaže se da su pravi ciljevi sporazuma pravi i nepromenjeni
hrvatski ciljevi, a to su puna sloboda i potpuna državna nezavisnost Hrvatske. Dalje se
objašnjava da su sporazumom postignuti; rabijanje državne celine i to što su beogradski
faktori najzad odstupili od pojma narodnog jedinstva, tako da razloga za postojanje
zajedničke države više nema. Dalje se kaže da treba nastaviti sa napadima na beogradsku
hegemoniju, da se ne treba upotrebljavati izraz Banovina Hrvatska, već samo Hrvatska.
Treba uvek isticati hrvatski narod i hrvatsku državu kao faktor međunarodne politike
nezavisno od državne zajednice.
Sutradan po zaključenju sporazuma, na sednici hrvatskog narodnog zastupstva,
Maček je rekao da je reč o delimičnom sporazumu, jer sporazum nije utvrdio konačne
granice Hrvatske, niti naveo stepen njene autonomije.
Odmah su se javili zahtevi za stvaranjem posebne autonomne Slovenije, Bosne i
Hercegovine, a sa srpske strane i zahtevi za obrazovnjem posebne Srpske Zemlje. U toku
očigledne dezintegracije Jugoslavije, nije više bilo dovoljno jakih snaga da se bore za
jedinstvenu Jugoslaviju, a pitanje spoljne bezbednosti u sve složenijoj i opasnijoj
evropskoj situaciji, kao da se nije ni postavljalo.

89. 27. mart 1941. godine

U spoljnopolitičkoj aktivnosti kneza Pavla i njegove vlade zvanično se isticala


želja da se ostane po strani od sporova velikih sila i proklamovala se neutralnost
Jugoslavije, koja je isticana i posle početka rata, ali se ništa nije preduzimalo protiv
propagandnih i drugih aktivnosti na tlu Jugoslavije. Što se tiče Nemačke, zauzeta ratom
na zapadu, nije još nameravala da preduzima bilo šta protiv Jugoslavije.
Ali, kada je Nemačka zauzela Norvešku, Holaandiju, Belgiju, a Francusku
prinudila na kapitulaciju, situacija se izmenila. Nemački pritisak na Jugoslaviju postajao
je sve jači krajem 1940. U vladajućim krugovima Jugoslavije preovladavale su
neizvesnost i neodlučnost. U takvoj situaciji general Simović je izneo knezu Pavlu plan o
obrazovanju vlade koja bi predstavljala sve građanske stranke i druge faktore. Tu bi vlada
održavala korektne odnose sa Nemačkom, a tešnje veze sa Velikom Britanijom i SSSR.
Knez Pavle nije hteo da prihvati taj plan, ali nije imao ni sopstveni plan. U
nedoumicu su ga dovodila nastojanja Engleske da uvuče Jugoslaviju u rat na svojoj
strani, a bez ikakve mogućnosti da joj u tome ratu pruži vojnu pomoć. Sa druge strane,
Nemačka je vršila sve uporniji pritisak da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. To su već
učinile Mađarska, Rumunija i Bugarska.
Posle sastanka (tajnog) kneza Pavla sa Hitlerom 4. marta 1941. i sednice
Krunskog saveta, vlada Cvetković – Maček je donela odluku o pristupanju Jugoslavije
Trojnom paktu. Dragiša Cvetković, kao predsednik vlade i Aleksandar Cincar-Marković
potpisali su ga u Beču (dvorac Belvedere), 25. marta 1941. Karakteristično je i to da su u
protokolu pridodate i tri tajne note, koje su sadržale obaveze Nemačke. Naime: da će
poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Kraljevine Jugoslavije, da od nje neće
zahtevati vojnu pomoć i da će od nje za vreme rata tražiti dozvolu za prolaz ili prevoz
70
trupa preko njene državne teritorije. U jednoj noti sadržana je izjava Nemačke da će
prilikom utvrđivanja granica na Balkanu imati u vidu interes Jugoslavije za teritorijalnu
vezu sa Egejskim morem i proširiti njen suverenitet na Solun.
Međutim, potpisivanje Trojnog pakta dovelo je do neviđene reakcije i revolta
narodnih masa, koje su izašle na ulice na demonstracije. U Beogradu i drugim gradovim
već 25. a naročito 26. i 27. marta, ogromne mase ljudi demonstrirale su protiv politike
izdaje zemlje, sa parolama „bolje rat nego pakt“ i „bolje grob nego rob“. Odmah posle
pristupa Trojnom paktu, general Simović čije je predloge krajem 1940. godine knez
odbio, stupio je na scenu. U noći između 26/27. marta vojska je izvršila državni udar,
prestolonaslednik Petar je proglašen punoletnim (6 meseci ranije) kao Kralj Petar II.
Obrazovana je nova vlada, na čelu sa generalom Simovićem, od predstavnika svih
građanskih stranaka. Podpredsednici su bili Slobodan Jovanović i Maček. Nije bilo
sporno uklanjanje kneza Pavla i njegovih saradnika, posebno Cvetkovića i Cincar-
Markovića.
KPJ koja se vešto stavila na čelo pokreta masa i u njemu imala vidnu ulogu, javno
je zahtevala da preduzimanje odlučnih mera za odbranu zemlje, za sklapanje saveza sa
SSSR-om, kao i stvaranje uslova demokratizacije političkog života u zemlji. U ovim
zbivanjima, Engleska je imala nemali uticaj.

91. Ustanci i pokreti otpora u Jugoslaviji 1941.godine

Od početka rata KPJ je preduzela niz aktivnosti u cilju organizovanja naroda za borbu
protiv agresora. Tome je umnogome doprinelo antifašističko raspoloženje u zemlji i
spremnost naroda da pruži otpor agresoru. Već u aprilu 1941.g. na sastanku CK KPJ u
Zagrebu, doneta je odluka o početku priprema za dizanje ustanka. U Proglasu
narodima Jugoslavije istaknuto je da treba nastaviti sa pružanjem otpora okupatoru i
pripremati se za oružanu borbu protiv njega. U Zagrebu je održano i Majsko savetovanje
KPJ na kojem je doneta odluka o formiranju vojnih komiteta po svim partijskim
organizacijama koji će imati zadatak da izvrše sve pripreme za ustanak. Ovi komiteti su
odmah počeli da rade na prikupljanju oružja, vojnog i sanitetskog materijala, stvarali
partizanske odrede i diverzantske grupe i obavljali druge pripreme za dizanje ustanka.
Istovremeno, fašisti i kvislinzi u okupiranoj zemlji vrše masovne internacije, pokrštavanja
i streljanja, raspiruju nacionalnu i versku netrpeljivost i bratoubilačku borbu. Ustaše u
Pavelićevoj NDH zavode strahovladu i vrše masovne pokolje Srba. U mnogim mestima
niču koncetracioni logori (zloglasni Jasenovac). Isto tako, okupacioni režim stvara aparat
za sistematsku eksploataciju privrednih bogatstava zemlje i sprovodi politiku genocida.
Nasuprot raspoloženju buržoazije da se prikloni okupatoru, narodne mase bile su spremne
da se bore protiv okupatora. I pored velikih napora KPJ da se u Narodno Oslobodilačkom
frontu okupe sve društvene grupe i slojevi koji su spremni za borbu protiv okupatora,
zbog kolaboracije buržoazije sa okupatorom, to nije bilo moguće ostvariti. Izuzetak u
tome čini jedino Osvobodilna fronta Slovenije. Zbog toga NOF od početka borbe protiv
okupatora postaje klasna organizacija radnika i seljaka i dela inteligencije predvodjena
komunistima u borbi za promenu društveno - političkih odnosa za oslobodjenje zemlje od
fašističkih okupatora.
22. juna 1941.g., u Beogradu je održana sednica CK KPJ na kojoj je odlučeno da se
narodi Jugoslavije pozovu na oružani ustanak. Već 27. juna u Beogradu je ponovo
održan sastanka CK KPJ na kome je formiran Glavni štab NO i partizanskih odreda
Jugoslavije, a za vrhovnog komandanta izabran je Josip Broz Tito.

71
S obzirom na to da su u zemlji stvoreni povoljni uslovi za početak oružane borbe,
Politbiro CK KPJ u Beogradu na svojoj sednici 4. jula doneo je odluku o dizanju
ustanka. Tada je dogovoreno da osnovni oblik borbe protiv okupatora i kvislinga bude
partizanski rat. Na istoj sednici razradjen je plan oružanog ustanka i stvaranja slobodne
teritorije.
Ustanak u Jugoslaviji izbio je tokom jula 1941.g.:
- u Srbiji 7. jula akcijom Radjevske čete u Beloj Crkvi kraj Krupnja;
- u Crnoj Gori 13. jula, ubrzo je cela bila oslobodjena, sem nekoliko gradova
- u Sloveniji 22. jula napadom partizana na okupatora u Gorenjskoj
- u Hrvatskoj 27. jula partizanskom akcijom u selu Srb
- istog dana i u BiH, posebno u oblasti Drvara
- u Makedoniji 11. oktobra nakon formiranja novog Pokrajinskog komiteta
Istorijski dokumenti kazuju da je julski ustanak 1941.g. bio u stvari masovni ustanak Srba
i Crnogoraca, dok je učešće Hrvata i muslimana u njemu bilo simbolično. Ustanak u
Jugoslaviji ubrzo je poprimio razmere oslobodilačkog rata, koji se nije vodio samo
protiv okupatora (Nemaca, Italijana, Madjara i Bugara), već i protiv brojnih kvinsliških
formacija (ustaša, domobrana, belogardejaca, ubrzo i četnika10, kao i drugih).
Od samog početka komunisti su nastojali da taj rat poprimi obeležja socijalističke
revolucije u kojoj bi se vršio i politički preobražaj. Taj rat je ubrzo poprimio i obeležja
krvavog gradjanskog rata sa izraženim elementima verskog sukoba. Ubrzo posle izbijanja
ustanka u YU stvorena je slobodna teritorija, koja se tokom rata stalno menjala, ali i
širila. To je bila prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi.
Ubrzo posle kapitulacije jugoslovenske vojske, grupa oficira sa Dražom Mihajlovićem
na čelu otpočela je sa organizovanjem četničkih odreda na Ravnoj Gori, a zatim i u
drugim krajevima. Krajem 1941. g., izbeglička vlada imenovala je D. Mihajlovića za
komandanta tih odreda, a nešto kasnije postavila ga za ministra vojske i mornarice.
Četnički pokret i izbeglička jugoslovenska vlada, ubrzo su otvoreno ispoljili svoje
neprijateljstvo prema ustanku i njegovom komunističkom rukovodstvu. Početkom
novembra 1941.g., razišle su se partizanske i četničke jedinice, a zatim je došlo i do borbi
izmedju njih. Četnički pokret D. Mihajlovića tokom rata odlučio se za taktiku čekanja i
iščekivanja povoljnijih okolnosti za borbu protiv fašista, dok je istovremeno vodio rat
protiv komunista i u tome često kolaborirao s okupatorom.

P.S. Kao što se može primetiti- gos`n Gudac je bio prokomunjarski nastrojen  ali to već
svi znamo............................................... ............................................................................

92. Rat u Jugoslaviji 1942 – 1945.

Istim tempom kojim se srpski narod dizao na ustanak protiv svojih neprijatelja da bi
oslobodio porobljenu otadžbinu ili spašavao goli život, tekle su i podele u njemu. Dakle,
ovaj period obeležen je, kako borbom protiv okupatora, tako i bratoubilačkim ratom.
Nova faza već razbuktalog građanskog rata počinje formiranjem udarne snage, Prve
proleterske brigade od strane KPJ u Rudom 21. decembra 1941. godine, koja će služiti
kao «čelična pesnica» u borbi protiv reakcije i pete kolone. Do kraja 1942. godine
formirano je više od 30 proleterkih i udarnih brigada sa ciljem da eliminišu potencijalne
okupatorske kolaboratore i stare komuniste. Sa druge strane, borba protiv komunista i

10
Sa ovim isto pažljivo, četnici u svakom slučaju nisu bili kvislinška grupacija. (Prim. Keyby)
72
njihovih pristalica pod parolom «iskorenjivanja komunizma» najistaknutija je bila u CG,
istočnoj Hercegovini i Bosanskoj krajini, gde su četnici bili aktivni.
OPERACIJA «VAJS»: u drugoj polovini 1942. godine vođstvo Trećeg rajha očekivalo je
savetnički napad na Balkansko poluostrvo i u tom kontekstu, širenje pobune protiv
okupacionih snaga. To je u očima nemačkih komandanata bio deo smišljenog plana za
napad na istočne obale Jadranskog mora, zbog čega je ovaj prostor trebalo očistiti od svih
ustaničkih formacija. Hitler zbog ogromnog značaja ratišta u Jugoslaviji, planira velika
ofanzivna dejstva, jer je taj prostor iz operativnih, vojno-političkih i privrednih razloga
imao odlučujući značaj za ceo rat11. Cilj operacije bila je odbrana Jadranske obale od
eventualnog iskrcavanja savetnika, zbog čega je trebalo uništiti i partizane i četnike.
Prema izvornoj zamisli, ova operacija trebalo je da se sastoji iz tri faze: Vajs 1 i 2 –
uništenje partizana, i Vajs 3 – uništenje četnika. Prva faza je počela 20. januara 1943.
godine.
Za to vreme, partizani i četnici su se pripremali za odlučujući međusobni sukob. Strateški
cilj obe strane je isti: prvo uništiti opasnijeg neprijatelja, potom se boriti protiv okupatora.
Draža Mihailović je vodio politiku čekanja, koordinirajući vojne akcije sa povoljnim
prilikama. Pod utiskom da predstvoji saveznička invazija, general Mihailović je 1.
januara 1943. naredio veliki pokret svojih snaga ka zapadnim tačkama Jugoslavije, kako
bi se proterali partizani i zauzele pozicije pred očekivani ratni rasplet. Partizani angažuju
sve sposobne jedinice, a četnici svim silama nastoje da spreče partizanski pohod na
srpske zemlje tako što planiraju da ih unište još u dolini Neretve, pa će početkom marta
1943. biti odlučujuće bitnke u jugoslovenskom građanskom ratu. Odsudni porazi četničke
vojske naneseni su u prvoj polovini marta, na delu fronta od Mostara do Konjica i kod
Nevesinja i Kalinovika. Posle partizanskog velikog udara kod Jablanice, do 16. marta
četnici su do nogu potučeni u kanjonu Neretve, kod Čičeva i Glavatičeva.
OPERACIJA «ŠVARC»: prvobitno zamišljena protv četnika, morala je da obuhvati i
borbu protiv partizana, koji su u međuvremenu izašli kao pobednici iz bitaka na Neretvi.
Njen cilj je bio pokušaj uništenja partizana u Hercegovini, njihovo potiskivanje u puste
predele CG i zatvaranje srpsko-crnogorske granice, zatim bi otpočeo koncentrični napad
na «glavni stav generala Mihailovića». Ofanziva protiv partizana počela je 17. maja
1943. Komandant partizana bio je Koča Popović. Partizani, suočeni sa velikim gubicima,
uspevaju da probiju nemački obruč kod sela Tjentišta i obezbede povlačenje ka planini
Zelengori i dalje prema severu. Uprkos vleikim gubicima (oko 7000 mrtvih) partizanska
vojska uspela je da se održi i da ojača svoje redove. Istovremeno je izvršeno i razoružanje
četnika u istočnoj Hercegovini i CG, a preko 2000 boraca na čelu sa Pavlom Đurišićem
deportovano je u zarobljeništvo. Od tada, četnički pokret na ovim prostorima prelazi u
defanzivu, uz istovremeno narastanje jedinica NOVJ, posebno posle kapitulacije Italije.
DRUGO ZASEDANJE AVNOJ-a: nacionalna politka KPJ definitivno je utemeljena na
Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, 29-30. novembra 1943. godine. Ona je
podrazumevala sužavanje srpske nacionalne teritorije i davanje državnosti narodima koji
je do tada nisu imali (Makedonci, Albanci, muslimani). Izražena kroz parolu «bratstvo i
jedinstvo», ovakva politika jugoslovenskih komunista bila je uperena protiv nacionalnih i
državnih interesa srpskog naroda. Donesene su odluke koje će odrediti budućnost druge
Jugoslavije i koje će važiti sve to njenog raspada 1991. godine. Zemlja je podeljena na 6
federalnih jedinica, a monarhističko uređenje je suspendovano. Određene su i privremene
granice republika, koje će, iako su tada označene kao privremene i administrativne,
predstavljati u budućnosti prave, državne granice. Interesantno je to da srpski komunisti

11
Ovo je isto stvar mišljenja, odnosno koliko je Jugoslavija zaista bila ključna za ishod Drugog svetskog
rata? (Prim. Keyby)
73
ni tokom, ni posle zasedanja nisu postavljali pitanje statusa Srbije u proklamovanoj
federaciji u smislu razjašnjenja i preciziranja granica, koje su utvrđene po različitim
principima i hronološkim momentima – jedna na istorijskim, druga na etničkim
argumentima, onako kako je to odgovaralo Hrvatima i Slovencima.. Makedonija i CG su
postale republike, a Kosmet i Vojvodina autonomne oblasti.
Rat u Jugoslaviji nije se odvijao mimo opštih tokova Drugog svetskog rata. Kraljevina
Jugoslavija je još od sredine tridesetih godina bila uvučena u složene odnose između
velikih sila, koje će se tokom ratnih godina sve više uplitati u unutrašnju politiku
Jugoslavije. Za sve što se zbilo sa Kraljevinom Jugoslavijom od martovskih događaja
1941. preko Aprilskog rata i sve do kraja, Velika Britanija snosi ogromnu odgovornost,
jer se prema svim događajima i ličnostima odnosila isključivo u skladu sa svojim
interesima. Za Britance, Jugoslavija je bila «velikosrpska tvorevina». Sva očekivanja
emigrantske vlade i srpskih rojalista bila su vezana za otvaranje fronta na Balkanu. Od
Amerike se očekivalo da uzme u zaštitu legalne jugoslovenske institucije i spreči pobedu
NOVJ, međutim odluka da neće biti balkanskog fronta, značila je i kraj svih nada JVUO
da će Saveznici svojim iskrcavanjem razrešiti građanski rat u korist četnika. Sovjeti
zdušno pomagali partizane, iako su redovno negirali da imaju bilo kakvu vezu sa njima.
SAD su definitivno otpisale četnike u leto 1943. godine. Osnovna ideja američke ratne
strategije bila je pobeda nad nacistima uz odlučujuću pomoć Sovjeta, čiji su stavovi i
zalaganja u borbi protiv nacista bili izuzetno uvažavani u Zapadnoj Evropi. Istočna
Evropa i Balkan bili su od malog značaja za SAD, zbog čega je još na savezničkoj
konferenciji u Kazablanki 1943. doneta odluka da se drugi front u Evropi otvori u
Francuskoj, a ne na Balkanu, kao što je Čerčil tražio12.
Konačno rešenje jugoslovenskog pitanja odigralo se na Teheranskoj konferenciji velike
trojice održanoj 28. novembra do 1. decembra 1943. godine i tada su Amerikanci povukli
presudan potez. Konačno propada Čerčilova mediteranska strategija, Staljin se protivi
invaziji preko Balkana jer ga ne interesuju Turska, Rodos i Jugoslavija, već samo
vojnička pitanja oko operacije Overload. Ruzvelt se priklonio Staljinu 13, jer je osnovno
cilj njegovog dolaska u Teheran u stvari bio sporazum sa SSSR-om. Ruzvelt je naglasio
da je posebno zainteresovan za pobedu u ratu i osnivanje OUN. Sve tri strane složile su
se da partizane treba maksimalno pomoći, tako da je Jugoslavija postala deo sovjetske
interesne sfere. O sudbini Jugoslavije odlučio je globalni sporazum između SAD i SSSR-
a. Američki vojni vrh odlučio je da neće biti iskrcavanja u Jugoslaviji, a Ruzvelt je iz ove
odluke izveo političke zaključke i prepustio Jugoslaviju SSSR-u. SAD su imale više
vojnih i političkih mogućnosti da utiču na sudbinu Jugoslavije od Britanije.
U poslednjoj fazi Drugog svetskog rata, Srbija će se naći u središtu pažnje svih
sukobljenih strana. Centralna oblast Balkana bila je, zbog važnih saobraćajnica koje je
presecaju, izuzezno značajna za Vermaht i od jeseni 1943. goine postaje ključ odbrane
Balkana. Po koncepciji KPJ, Srbija kao največa jugoslovenska zemlja i Srbi kao
najbrojniji narod, bili su «dužni» da iznesu teret oslobodilačke borbe. Osim toga, u njoj je
najjače uporište imao glavni suparnik i trebalo ga je po svaku cenu poraziti i tako slomiti
sve kontrarevoluconarne snage.
Srbija je tokom 1944. godine postala oblast od izuzetne strateške važnosti za zapadne
saaveznike, zboz povlačenja nemačkih trupa iz Grčke, Vardarsko-moravskom dolinom.
Slab partizanski pokret u Srbiji i procena da će združene neprijateljske snage, u koje su
ubrajani Nemci, Bugari, snage srpske vlade i JVUO, pružiti veliki otpor prodoru NOVJ,
ključni su razlozi da se bombarduju srpski gradovi. Pojačana dejstva anglameričke

12
Razlog ovoga je to što je Berlin mnogo bliži kad se krene iz Normandije, nego sa Balkana. (Prim. Keyby)
13
Ova konferencija mu je inače prvi izlazak iz zemlje  (Prim. Keyby)
74
avijacije bila su direktna podrška akcijama NOVJ i izvođena na zahtev Josipa Broza.
Srpski gradovi stradaju od proleća 1944. godine, bombardovanjem Beograda 16. i 17.
aprila na Uskrs, efekat je bio znatno razorniji od nemačkog bombardovanja 1941.
Beograd je kasnije bombardovan u više navrata, a civilne žrtve su bile veće od vojnih.
Pored Beograda, Podgorica je bila skoro potpuno uništena 1944. godine.
Koncentracija snaga NOVJ za odlučujući napad na Srbiju izvršena je krajem jula iz
Sandžaka i severne CG, a partizanskom vojskom komandovali su njeni najsposobniji
komandanti Koča Popović i Peko Dapčević. Cilj čitave operacije bio je uništene vojne
snage četnika i njihove političke organizacije. Izlazak Bugarske iz rata olakšao je
partizansku ofanzivu. Čete sovjetske armije situirane na rumunskoj granici, prilaze u
pomoć svojim ideološkim saveznicima. Sovjeti dolaze u Srbiju uprkos odluci Teheranske
konferecije da Jugoslavija ostane van zone dejstva i sovjetskih anglo-američkih snaga.
Dolazak crvene armije pokazao se kao odlučujući za proterivanje Nemaca iz Srbije, ali i
za pobedu partizana u građanskom ratu, što je bio glavni cilj njenog angažovanja.
Beograd je posle višednevnih teških borbi oslobođen 20. oktobra 1944. godine, a do kraja
novembra oslobođena je i cela teritorija centralne Srbije.
Krajem 1944. godine partizani su učvrstili svoju vlast u Srbiji i pripremali planove za
konačno oslobođenje cele Jugoslavije.
Draža Mihailović je u sve težem položaju, razilazi se i sa crnogorskim četnicima
predvođenim Pavlom Đurišićem. I dalje je verovao da Zapand neće prepustiti Jugoslaviju
apsolutnoj komunističkoj dominaciji. Reorganizovana NOVJ imala je više od 800 000
boraca i 1. marta 1945. godine promenila je naziv u Jugoslovenska narodna armija (JNA),
a Vrhovni štab u Generalštab. Njena ofanziva usledila je početkom marta 1945. godine
što će biti početak konačnog raspleta.
Konačan pad četnika usledio je na Zelengori 13. maja 1945. godine, gde je pobijeno oko
9000 ljudi.
Pošto je KPJ zastupala stav da je Srbija ta koja mora da podnese teret rata, u maju 1945.
godine mobilisano je oko 250 000 mladića i devojaka bez ikakvog vojnog iskustva, za
rovovsku i frontalnu borbu – na Sremskom frontu. Zabeležena su masovna stradanja –
oko 13 000 mrtvih. Sremski front probijen je 12. aprila 1945. godine, JNA napreduje
prema severozapadu zemlje. Zagreb je oslobođen 8. maja, a Ljubljana dan kasnije. Borbe
su nastavljene i posle nemačke kapitulacije i trajale su sve do 15. maja, kada je
definitivno i u Jugoslaviji završen Drugi svetski rat. Dakle, kao što je vojnim pobedama
Srba 1918. stvorena Jugoslavija, tako je njihovim odlučujućim doprinosom obnovljena ta
zemlja. Tačan broj pobijenih nemoguće je utvrditi.

95. Nastanak nove jugoslovenske države 1945. godine

Posle zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 29. i 30. novembra. 1943. godine, Avnoj je
proglašen za vrhovno telo vlasti, formiran je nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije
na čelu sa Josipom Brozom Titom. Posebna odluka odnosila se na budući razvoj
Jugoslavije, koja će se izgrađivati na federativnom principu kao državna zajednica
ravnopravnih naroda. O obliku nove države trebalo je da odluče sami jugoslovenski
narodi posle oslobođenja od okupatora, na slobodnim izborima.
Velike sile, ipak nisu priznavale odluke ove konferencije, pa Tito pristaje na
privremeni kompromis i otpočinje pregovore sa reorganizovanom izbegličkom vladom iz
koje su predhodno isključeni svi kompromitovani članovi. Predstavnik izbegličke vlade
je bio dr. Ivan Šubašić, predratni ban, banovine Hrvatske. Sporazumi su potpisani na Visu

75
16. juna, i u Beogradu 1. novembr 1944. godine. Prvim sporazumom Šubašićeva vlada se
obavezala da izda Deklaraciju u kojoj će odati priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci
Jugoslavije (NOVJ), osuditi sve narodne izdajnike i kolaboracioniste, i uputiti poziv
narodima Jugoslavije da se ujedine u borbi za konačno oslobođenje zamlje. NKOJ se
obavezao da u to vreme ne pokreće pitanje konačnog uređenja države i da izda
deklaraciju o saradnji sa Šubašićevom vladom u koju će ući i predstavnici
Narodnooslobodilačkog pokreta. Drugi sporazum predviđa stvaranje jedinstvene
jugoslovenske vlade, formiranje novog namesništva, a kralj Petar II se obavezuje da ne
dolazi u zemlju dok, po završetku rata, sam narod plebiscitom ne odluči o budućem
državnom i društvenom uređenju Jugoslavije.
Uz saglasnost predsedništva AVNOJ-a, 8. marta 1945. godine formirana je vlada
Demokratske Federativne Jugoslavije, sa Josipom Brozom kao predsednikom i
Šubašićem kao ministrom spoljnih poslova. Nova vlada je odmah izdala deklaraciju u
kojoj se priznaju tekovine NOV. Kao rezultat tih sporazuma, u NOVJ pristupile su i neke
manje četničke jedinice i njihovi komandanti. Odmah zatim, saveznici i druge zemlje,
članice antifašističke koalicije, priznale su Demokratsku Federativnu Jugoslaviju.
Po završetku rata KPJ, je pod vođstvom Tita, uspešno čuvala tekovine
socijalističke revolucije. Početkom avgusta 1945. godine u Beogradu je održan prvi
kongres Narodnog fronta, na kome je usvojen program i statut ove društvenopolitičke
organizacije, a za njenog predsednika je izabran Tito. U isto vreme (7.-10. avgust) u
Beogradu je održano i treće zasedanje AVNOJ-ana kome je odlučeno da se proširi
izvesnim brojem poslanika sa poslednjih izbora i da se konstituiše u Privremenu narodnu
skupštinu, koja je donela niz zakona, pre svega o izborima za Ustavotvornu skupštinu, o
agrarnoj reformi i druge...
Na izborima za ustavotvornu skupštinu, koji su održani 11. novembra 1945.
godine Narodni front je izvojevao veliku pobedu, jer je za njegovu listu glasalo više od
96% birača14. Tom uspehu, nesumljivo je doprinelo oduševljenje oslobođenjem zemlje,
komunistička predizborna kampanja, kontrola na samim izborima, pa i presija.
Posle izbora sazvana je Ustavotvorna skupština koja je na svom prvom zasedanju
održanom 29. novembra 1945. godine, donela Deklaraciju o proglašenju Federativne
Narodne Republike Jugoslavije. U deklaraciji se, shodno ciljevima ustavne promene, od
čitavog predhodnog života Kraljevine Jugoslavije osuđuju samo «reakcione klike sa
monarhijom na čelu» koja je bila «najveća smetnja staranju nove, bratske i demokratske
Jugoslavije kao zajednice ravnopravnih naroda». Ustavotvorna skupština je zatim donela
Odluku o odobrenju ranije donetih akata AVNOJ-a. Posle razmatranja nacrta ustava, 31.
januara 1946. godine, izglasan je Ustav Federativne Narodne Republike Jugoslavije.
Po Ustavu, Federativna Narodna Republika Jugoslavija bila je savezna, narodna
država sastavljena od šest republika. Autonomna Pokrajina Vojvodina i Autonomna
Kosovsko.Metohijska oblast ulazile su u sastav Narodne Republike Srbije. Svaka narodna
republika imala je svoj ustav, skupštinu i vladu.
Najviši organ vlasti po ustavu je dvodoma narodna skupština FNRJ, koja se
sastoji od Saveznog veća i Veća naroda. Ulogu šefa države vršio je kolegijalni organ,
Predsedništvo Narodne skupštine. Posle donošenja Ustava – Ustavotvorna skupština
nastavila je rad kao Narodna skupština FNRJ. Narodna skupština FNRJ imenovala je 1.
februara 1946. godine vladu FNRJ na čijem je čelu bio Josip Broz.

14
Ovi izbori su ostali poznati ako ,,izbori ćorave kutije’’ tako da taj broj glasača KPJ ne treba uzimati za
validan u svakom slučaju. (Prim. Keyby)
76