You are on page 1of 3

Stojan Novakovic, BASTINICI I PRONIJARI 1

Stojan Novakovic, BASTINICI I PRONIJARI

[fragment]

Pošto ovde završujemo istraživanje o prirodi pronije i o pitanjima koja su s istom


prirodom u svezi, i pošto nam je dalje na redu da razgledamo kakvu su sudbu imale ove
ustanove pod turskim gospodstvom, ovde nam se čini najzgodnija prilika da razgledamo, čim su
naši odnošaji u svojini i u državini zemalja jednaki ili različni s istim takvim odnošajima na
zapadu Evrope.
Ne treba gotovo ni pominjati da je u vizantijskom carstvu, ili u državama Balkanskoga
poluostrva, kao i po zapadnim evropskim državama osnova bila uglavnome potpuno jednaka. Ta
je jednakost osnove i na istoku i na zapadu starih oblasti rimskoga carstva poticala iz rim skoga
prava, koje je i na jednom i na drugom kraju, gde manje gde više, bilo i ostato široka baza za sve
poznije odnošaje državnoga i privatnoga prava.
Rimsko pravo poznavalo je privatnu svojinu zemlje, poznavalo je robove, koji su lično i
bezuslovno bili vezani za volju gospodarevu, poznavalo je naseljenike (kolone, parike, merophe)
koji su imali ličnu slobodu, ali su bili vezani za zemlju. Iz rimske privatne svojine na zemlju, razvila
se naša baština, zapadni allodium (alleu, franc. alleu).
Rimsko pravo poznavalo je uživljenje koje se davalo vojnicima, osobito po osvojenim
oblastima i po granici. To se pravo zvalo bene-ficium, i nosilo je sa sobom dužnost, da i otac svoga
sina za vojnika spremi, jer je samo pod tom pogodbom mogao se beneficium u poro dici zadržati. Ko
je god uživao beneficium, imao je dužnost, da služi kralju kao vojnik. U istočnom rimskom ili
vizantijskom carstvu, ova su se dobra zvala vojnička dobra, i jako se pazilo da se od svoga zadatka
ne otuđe i da se s baštinama ne pomešaju. Kasnije su se ta dobra prozvala (uživljenjima, platama). Iz
beneficiuma se u zapadnim državama razvio feud (fief), i razgranavši se u čitav sistem gospodarstva
i potčinjenosti (sizereniteta i vasalstva) progutao je skoro sasvim samostalnu baštinu. Na
Balkanskom poluostrvu bile su iste osnove; ali su prilike donele, te se iz njih nisu razvile one
posledice koje su se razvile na zapadu. Na Balkanskom poluostrvu niti je pronija imala prilike da
razvićem svojim skoro uništi kraljevsku vlast (osim kratke faze pod carem Urošem posle smrti
Dušanove), niti je ona ikad onako kao na zapadu uništila i progutala baštinu. Toga radi su se u Srbiji
ograničena nasledstva zbog vojničke sisteme razvila na baštini a ne na proniji. Jako osecanje o
baštini činilo je, te se pronija razvijala sama uporedo sa baštinom, jer izgleda da se počela razvijati
tek pošto se baština konačno utvrdila. Toga radi je sistema vojnička obuhvatala isto tako baštinu kao
i proniju, po svoj prilici s tom razlikom, što je pronija većma bila raširena na granicama i u
osvojenim oblastima, a baština se većinom nalazila u središnjim narodnim zemljama u Staroj Srbiji.
Da bismo mogli razlike bolje uočiti, da pogledamo još jedanput na zapad i na način, kako se
tamo rimski beneficium, koji je bio potpun jednak s vizantijskim vojničkim dobrima, i sa pronijom,
preobrazio u feud (fief).
U Francuskoj, na priliku, dvorani su Karla Velikoga izdelili njegovo carstvo. Jedni su
zgrabili vladu nad prostranim oblastima i prisvojili su sebi kao porodično nasledstvo nazive knezova
ili markiza, koje su ranije kraljevi davali kao službene nazive; drugi su pograbili župe i pojedine
krajeve i nazvali se vikontima (pod-knezovima), baro-nima ili gospodarima; treći su se zadovoljili
kojom dolinom, ravnicom ili gomilicom sela. Gradove su nekad mogli imati samo kraljevi, a u ovo
su ih vretne sva ova otmičarska gospoda podigla na svojim zemljama i načinili ih središtima svojega
gospodstva i svoje vlasti, sakupivši oko sebe veće ili manje čete ratnika. Uz to su u isti mah sva ova
vlastela prigrabila sebi i znake prave vladaočeve vlasti, izricanje pravde, ratno pravo, a pogdekoji
Čak i kovanje novca. U to vreme u Francuskoj se prava vladalačka vlast nalazila ne u kralja, koji se
snizio gotovo do prostog vlastelina skoro jednakog s ostalima, a često mnogo siromašnijeg od
ostalih, nego u vlastele koja je bila pravi gospodar zemlji. U rimsko doba i pre ovog otmičarskog i
razuzdanog vremena, nad zemljom je gospodarila vlast kralja ili monarha; tako je bilo i posle, kad se
vremenom i teškim torbama kraljevska vlast otrgla cd ovih otmičara. U feudalno doba (X—XIV
vek) kraljevska je vlast zasenjena, isključena i uništena prevlašćem feudalnih gospodara. Tako se
dogodilo, da su na zapadu, a osobito u Francuskoj, kraljevi, deleći zemlju vojničkim starešinama za
izdržavanje vojske, sami upravo ostali bez kraljevine, i da je posle trebalo voditi dugačku borbu za
vaspostavljanje državnoga jedinstva i kraljevske vlasti, kojom se to jedinstvo iskazivalo. Svi ovi
ljudi imali su te zemlje samo na uživljenje; nijedan nije imao prava baštinskoga. Ali kad su se oni,
vođeni svojim sebičnim interesom, jedanput odmetnuli od kralja kao od svoga vrhovnog starešine, i
kad su se načinili gospodari u svojim feudima (pronijama), oni ne samo da se nisu više brinuli sami
Stojan Novakovic, BASTINICI I PRONIJARI 2

za svoje baštinsko pravo, nego su počeli točiti i iskonska baštinska prav« u svojoj okolini ili u svome
području svima mogućnim načinima. Pritisnuti samovoljom ove otmičarske uprave, baštinici su i
sami često nalazili, da im je jedina odbrana od nasilja, jedini način da svoju baštinu u rukama održe,
da se dobrovoljno odreku svoga baštinskoga prava i da se načine vazali ili potčinjeni jjronijari
feudnih gospodara.27 Tako su se baštine, osobito manje, u krugu velikih feuda ili pronija, potčinjavak
zaštiti velikih gospodara, menjajući svoje samostalno pravo baštine u pravo potftnjene pronije,
obričući vernost, službu i vasalsku odanost u miru i n ratu, na sudu i na zboru. Vladalac se smatrao
za vrhovnog gospodara, koji je pod sobom imao pronijare ili feudne gospodare; ovi su opet druge
imali pod sobom, i tako se kao lanac protezala potčinjenost jedna drugoj, dokle se nije došlo do
prostih, najnižih pronijara, koji su bili vojnici ili konjanici i koji su završavali onaj lanac što se
počinjao od vladaoca kao vrhovnog gospodara, mada je istoga gospodarstvo često vredilo ,samo po
imenu. Da bi se gospodstvo ovako stečeno i na ovakav način uređeno, održalo, uređen je za feudne
gospodarske kuće i osobit red nasledstva koji je sprečavao deobu, davao pravo nasledstva samo
najstarijem sinu, isključujući ostale. Time se na neki način red vasalskoga gospodarstva i
potčinjenosti unosio i u same porodice, gde je vredilo samo pravo najstarijega. Ovakvim se
putem u mnogim krajevima zapadne Evrope samostalna baština upravo sasvim iskorenila i
pretvorila u proniju, te je tako postao pravni red pronijskog ili feudnog prava, po samim svojim
osnovima i po svojoj uredbi jako različit od osnova rimskoga prava, koje je svagda polazilo sa
samostalnosti i slobode u ličnoj imovini nepokretnog imanja. Jedanput se uputivši tim pr,avcem,
ovaj je pokret napredovao sve dalje, i naskoro se nisu mogli razlikovati feudi ili pro-nije, koje
su kao pronija nekad na to ime date od strane vladaoca, od feuda, koji su u prvi mah bili baštine,
pa su se, posle, nasiljem okolnih feudnih gospodara, ili po nevolji dobrom voljom samih
baštinika, pretvorile u pronije ili feude. Za baštine se, na priliku, piše, da su one u severnoj
Francuskoj postale tako retke, da su gdekoje, koje su svu ovu navalu preturile i održale se, bile
pravo čudo. Jedna baština u Normandiji, koja se održala u svojoj starinskoj baštinskoj
samostalnosti bude oko 1361. ili 1381. prozvana kraljevinom Iveto (royaume d'Yvetot). Pošto
baštinik ivetoski nije imao nad sobom nikakva gospodara, on se mogao po pravdi nazvati
kraljem, Jer, u ono vreme, već samo još kralj nije imao nad sobom nikakva gospodara, a svi su
drugi međusobno bili jedan drugom ispotčinjavani.38
Pominjali smo već, kako se srednjovekovni feud razvio iz rimskoga beneficiuma, a
malo više smo pokazali, kako je vizantijska, i u Srbiji primljena pronija, u stvari ono isto što i
beneficium. Još najbolje bi bilo kazati, da je vizantijska pronija prost grčki prevod rimskog
pravnog naziva i rimske ustanove. Pisci koji su izučavali vizantijsko pravo, odmah su već, u
samcme početku, našli sličnost medu vizantijskom pronijom i srednjovekovnim feudom. U
tome Lingenthal pcminje Kujadja (Cujas), francuskoga pisca XVI veka. Osim ove sličnosti,
koja je dolazila iz samoga porekla kojim se i vizantijska pronija i zapadni feud izvode iz-
rimskoga beneficiuma, valja uzeti na um, da su zapadne feudalne ustanove dvostruko delovale
na zemlje balkanske, prvo sredstvom Ugarske, Mletaka i Italije na severozapadne krajeve
srpskih zemalja, što se i oseća u Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni, a drugo neposrednim prenoše -
njem samih najčistijih feudalnih, ustanova u Vizantijsko Carstvo i na istok. O tome vrlo lepo
govori Charles Hopf. „Pohod francuskih, mletačkih, flamanskih i nemačkih krstaša, koji je
1204. oborio Vizantijsko Carstvo, s razlogom se može uzeti kao jedna od najinteresantnijih
epizoda srednjovekovne istorije. Istina su Paleolozi 1261. nanovo osvojili feudalno carstvo, koje su
tada Latini osnovali u Carigradu, ali su se, po ostaloj Grčkoj i po arhipelaškim ostrvima, kroz mnoge
vekove sačuvale ustanove, zakoni i običaji, koji su tada uvedeni od najodabranijih zastupnika
zapadnoga viteštva. Vitezovi Grčke smatrani su u to vreme kao najbolji vitezovi na svetu, na dvoru
atinskih vojvoda govorilo se francuski kao usred Pariza, a papa Honorije III nazivao je Grčku novom
Francuskom. Feudalizam zapadnih romanskih naroda, izvršio je upliv u svoj Grčkoj i među narodom
grčkim tako, da se isti poznaje čak u današnjim narodnim grčkim pesmama, da i ne govorimo o ve-
ličanstvenom izgledu romanskih gradića, koji se uz poštovane ostatke jelinske starine dižu u
Klarenci, Patrasu, Lepanti, Bodonici, Kariteni, i na mnogo drugih mesta. I sami Vizantinci, pošto su
povratili Carigrad i neki deo Moreje, usvojili su mnogo koješta iz feudalnih ustanova zapadnih
osvajača29". Uspenski, u često pominjatoj svojoj raspravi, navodi kako su svi zapadni osvajači u
Moreji proniju prosto smatrali kao zapadni feud, i. kako su je, bez promene, uvrstili u svoj zapadni
feudalni sistem, i kako su oni vizantijski carevi, koji su carevali na skoro pred krstaški napad, uredili
proniju u tome duhu, ili starali se, da joj dadu takav pravac. Meni se čini, da se tome ne treba čuditi, i
da se onda činilo ono, što bi se činilo u svako vreme. Kad su Krstaši počeli prolaziti za svete zemlje,
Stojan Novakovic, BASTINICI I PRONIJARI 3

i vizantijski su se carevi starali, da svoju zemlju urede spram njihovih ustanova, kako bi svoju
rđaviju vojničku sistemu u red doveli i kako bi se s većim uspehom mogli braniti od neprijateljskog
napada. Poznije se išlo i dalje, i činjeni su pokušaji da se presadi i feudalna sistema gospodarstva i
potčinjenost. Ali su na Balkanskom poluostrvu bile prilike sasvim drukčije nego na zapadu. I pravo
je rimsko, kao u svojoj domovini, tu jače bilo ukorenjeno, i Grci su kao narod imali drukčije lične
pojmove o pravu, a njihovi su pogledi imali vrlo velikog uticaja na južne Slovene i na razvitak nji-
hovih misli o tim stvarima. Što je još najglavnije, vlast carska se, pokraj sviju neprilika, promena i
zbacivanja, na istoku znala bolje održati u starim osnovima svojim nego li na zapadu. Pokraj toga, ili
upravo zato, i sama se carska vlast na Balkanskom poluostrvu neprestano i s nekim uspehom borila
protiv prevlasti ne samo pronijara, nego i velikih baštinika. To su sve uzroci, sa kojih se u
Vizantijskom Carstvu i na Balkanskom poluostrvu nije mogao feudni sistem ni da ukoreni ni da
razvije onako kao u nekadašnjem carstvu Karla Velikog?.. To su uzroci, sa kojih se na Balkanskom
poluostrvu nije mogla da izvede do kraja sistema gospodarstva i potčinjenosti (sizerenstva i
vasalstva) kao što je to učinjeno na zapadu. A što je najglavnije, jako razvijene misli o ličnom
baštinskom pravu nisu nikad dopustile, da ispred pronije iščezne baština. Samo to je bilo dovoljno,
da se feudna sistema do kraja ne izvede i da ostane u svojim osnovima bez mogućnosti da sve
obuhvati i da svoje najglavnije karakteristike razvije. To isto beleže uostalom francuski istorici za
južnu Francusku, gde se feudalni sistem takođe nije mogao razviti do kraja onako, kao što je to bilo
u južnoj Francuskoj. I tu je uzrok jača snaga rimskog prava u samim pojmovima i običajima,
narodnim, koja, onako kao i na Balkanskom poluostrvu, nije dala niti da se feudalna veza do krajnjih
posledica razvije, niti da baština potpuno iščezne. A dokle se god držala samostalna baština, nije se
moglo reći, da se feudalna veza potpunce razvila. I dosad se to svuda opažalo, i svi su gotovo istorici
iskazivali iste misli. Z. v. Lingenthal je dobro opazio, da su Vizantinci, i što se tiče naslednoga prava
za nepokretnu imovinu, ostali pri običnome naslednom pravu i da se u Vi-zantijskom Carstvu za
vlasteoske zemlje i državine nije razvilo nikakvo nasledno pravo s kakvim bilo razlikama od običnog
naslednog prava za ostalu svojinu, a tako isto da se u Vizantijskom Carstvu nije razvila feudalna
veza onako kao na zapadu, mada su se za nju nalazile u Vizantijskom Carstvu onake iste osnove kao
i na zapadu, i mada su se zapadni feudni gospodari tako reći u samome Vizantijskom Carstvu na selili
i utvrdili.30 Do istoga su resultata došli i ruski istraživaoci, osobito Uspenski u svome gore
navedenom delu.31 Isti ovaj resultat mi možemo bez ikakva ograničenja primeniti i na Srbiju.
Ograničenja u naslednom pravu za vlasteoske baštine, o kojima ćemo na drugom me-stu pisati, imala
su za zadatak samo da sačuvaju vojničku službu, ali nisu uticala na red nasledstva, niti su u čem god
težila za majoratom, kao što se primerom iz deobe naših starih porodica među više braće može
razgovetno posvedočiti. Ni iskušenje, koje je bilo za vlade slabog cara Uroša, posle smrti Dušanove,
ma koliko da je nalik na vreme raspadanja carstva Karla Velikog i na postanak feudalizma u
zapadnoj Evropi, nije povelo feudalizmu, nego je samo rascepilo državu na vise pojedinih država,
pošavši na ruku već ukorenjenim separatističkim težnjama pojedinih oblasti i pomogavši turskom
osvojenju, koje je odmah zatim sledovalo. Nije vredno nagađati, šta bi bilo od svega onoga, da nije
naišla turska najezda. Ali makar da onaj isti resultat, koji je nađen za Vizantijsko Carstvo, možemo
primeniti i na Srbiju, kako je gore rečeno, već to ne bismo mogli učiniti prema svima srpskim zem-
ljama. Dalo bi se misliti, da su prava vlasteoskog reda u Bosni razvila se bliže zapadnim obrascima
zato, što su se razvijala pod jačim zapadnim uticajem. Mi smo već nailazili na razlike u terminologiji
i na razne znake, po kojima je upliv vizantijskih uredaba, tako jak i gotovo nepro-menjen u srpskoj
kraljevini, slabio ili iščezavao kad je došao u kraljevinu Bosnu. Ali je to predmet, koji bi trebalo
razmatrati i izučavati s drukčijega gledišta te ga stoga i mi ovde na stranu stavljamo.

27
Kao Sto temo malo dalje navetti. icto to te zbivalo po frptlnn zemljama od strane Turaka, osobito u
poelednje vreme njihove oprave.
28
Rambaud, Histoire de la civilisation franfaise, Pariš 1885, I, pp. 122. — 124.
29
Hopf Charles, Cronigues grico-romaines. Berlin 1873. Introductioi III et IV. Vi ii još Heimbach, Griechlsch-
romisches Recht in Mittelalter und in der Neiaeit. § 50. Herrschaft der Lateiner und TUrki , Eisch und Gruber
E >.cyclo-padie, Griechenland.
30
Z. v. Lingsnthal, Gesckichte des griechisch-römicshen Rechts, 2. Aufl. Berlin 1877, p. 261.
31
Знвченіе «изантiuской и южносяавянскоа нроніи у Сборкикь статей пв слввяно«ЬдЪнію. Ст. Петербургь
1883.