You are on page 1of 9

PRANJE NOVCA

Pranje novca Pranje novca je proces prikrivanja ilegalnih izvora prihoda ostvarenih putem krivičnih
radnji, u cilju uključivanja tih prihoda u tokove legitimnog financijskog poslovanja. Pitanje pranja novca je
integralno povezano sa problemima korupcije, organiziranog kriminala, financijske prevare, šverca i drugih
krivičnih dela usmerenih na ostvarivanje profita. Ovaj problem uzrokuje ozbiljne posledice ukoliko se ne
rešava na adekvatan način. Sposobnost kriminalaca da prikupe i legitimiziraju dobit može dovesti do
podrivanja demokratskih institucija i zloupotrebe ekonomskih sistema. Ilegalno stečeni prihodi
omogućavaju kriminalcima da razviju svoju političku i ekonomsku moć i to na račun poštenih građana i
legitimnog poslovanja. Zemlje koje na adekvatan način ne rešavaju pitanje pranja novca su ustanovile da
su zvaničnici u tim zemljama takođe podložni korupciji, te da radi toga dolazi do potpunog prekida
legitimnih međunarodnih investicija. Prema tome, programi za borbu protiv pranja novca predstavljaju i
više od jednostavnog sredstva za provođene zakona, koje se koristi u slučaju prihoda stečenih krivičnim
radnjama. Oni predstavljaju suštinske komponente u procesu zaštite demokratskih institucija i ekonomskih
sloboda svake zemlje

PRANJE NOVCA

Sam pojam pranja novca potiče od engleske reči money laundering, što znači legalizacija kapitala
stečenog kriminalnom delatnošću, odnosno finansijske transakcije radi prikrivanja stvarnog porekla novca
i drugih oblika kapitala na tržištu. Sastoji se u falsifikovanju finansijske dokumentacije i manipulacije u
sistemu međubankarskih transakcija. Poslednjih godina se značajno izražava u utajama poreza, ilegalnoj
trgovini drogama i oružjem, u organizovanoj kocki, prostituciji i reketu, kao i u procesima privatizacije
kapitala u bivšim socijalistički m zemljama Istočne Evrope, kao i u organizovanim kriminalnim kanalima
na Zapadu.Termin “pranje novca” nastaje u SAD u periodu prohibicije (vreme zabrane točenja alkohola),
u III deceniji prošlog veka, kada su kriminalci zarađeni novac od ilegalne proizvodnje i krijumčarenja
alkoholnih pića prikazivali kao zaradu koju su ostvarili u lancu svojih perionica za pranje rublja i
automobila, povodom te pojave počeo je da se upotrebljava termin “pranje novca”, odakle ga je preuzela
Kriminološka nauka.Postoje mnoge definicije ove pojave, tekstualno različite ali u suštini slične, u
pojedinim delovima čak identične. Zbog toga nema velikih problema kada su u pitanju shvatanja, i
određivanje sadržaja pojma pranje novca.Još 1984. godine komisija predsednika Sjedinjenih Američkih
Država za organizovani kriminalitet definisala je “pranje novca” kao proces kojim neko prikriva postojanje,
ilegalno poreklo ili ilegalnu upotrebu prihoda, da bi ga prikazala na taj način da izgleda kao legalan.Pranje
novca je izuzetna pretnja integraciji finansijskih ustanova koje dovode u nepovoljan položaj pravne subjekte
koji legalno posluju. Perači novca uopšteno, ne nastoje da ostvare najvišu stopu dobiti na novac koji operu,
već im je važnije mesto ili investicije koje će im omogućiti najlakšu i najbržu preradu novca. Tako novac
može putovati iz zemlje sa dobrom ekonomskom politikom po kojoj se ostvaruju više stope dobiti u zemlje
s lošijom politikom i nižim prinosima od uloženih sredstava, tako da se zbog pranja novca može dogoditi
da se slobodni kapital ulaže manje racionalno, što uveliko može narušiti postojeće ekonomske tokove.
Promena u potražnji novca - kao rezultat pranja novca, što se ne odražava u službenim pokazateljima -
može na nacionalnom nivou izazvati nestabilnost kamata i kursa.Pranje novca, kao i ostale nezakonite
aktivnosti, uslovljavaju regresivnu distribuciju dohotka i stvaranje velike potrošačke moći pojedinaca u
uslovima opšte recesije. Time se iskrivljuje struktura potrošnje, pogotovu među bogatima, i preobražava se
postojeća socijalna stracifikacija nastajanjem društvenih grupa novih bogataša. Velika sredstva koja se
zarađuju pranjem novca utiču na porast potražnje za luksuznim proizvodima, povećanje cena nekretnina i
nekih potrošnih dobara, a sve napred navedeno između ostalog pospešuje i inflaciju.Pranje novca osim što
uveliko podriva slobodno tržište, narušava i demokratsku političku strukturu i političku stabilnost zemlje.
Dobro je poznat slučaj da su predstavnici kokainskih kartela ili mafije pokušavali, i ponekad i uspevali,
prodreti u središte tela vlasti pojedinih zemalja i potkupiti ih. Sam kolumbijski predsednik Ernesto Samper
optužen je da je tokom izborne kampanje primao velike novčane iznose narko-mafije. Izgleda da su lokalni
trgovci drogom nudili potpunu otplatu kolumbijskog spoljnjeg duga u zamenu za nesmetano delovanje.U
Karipskoj državici Belize za 500 dolara može se otvoriti anoniman konto, dok se za dodatnih 500 dolara
može dobiti čak i fiktivno ime nosioca računa. Ovakve povoljnosti kruže u nizu zemalja, uglavnom onih
jedva vidljivih na mapi, naročito su omiljena Karipska ostrva te jedva nastanjene ostrvske državice krajnje
egzotičnih imena, rasute u Tihom okeanu. U njima takođe komotno možete da osnujete tzv. anonimna
akcionarska društva gde se uopšte ne zna ko je vlasnik ili pak preduzeće koje od sve svoje imovine poseduje
tek poštansko sanduče.Na Kajmanskim ostrvima sa samo 39.000 stanovnika recimo postoji 34.000
registrovanih kompanija, 590 banaka i 500 milijardi dolara na računima.

S obzirom da kriminalci ne objavljuju godišnje finansijske izveštaje teško je proceniti koja se količina para
u svetu “opere”. Procena Međunarodnog monetarnog fonda je ipak, da tzv. “bruto kriminalni proizvod” u
svetu iznosi više od 500 milijardi dolara godišnje, a po proceni Ujedinjenih nacija čak 80% navedenog
iznosa ostvaren je trgovinom narkoticima.Postoji krilatica da je san svakog perača novca da plati porez! Put
koji treba da se pređe od prljavog novca do plaćanja poreza nije ni lak, ni jeftin. Vlasnici prljavog novca,
stečenog trgovinom oružjem, narkoticima, pljačkom, piraterijom, ali i ucenama političara žele da ga uvedu
u legalne tokove, da bi mogli da ulažu u legalan biznis i da ga uvećavaju. Za to, međutim moraju dobro da
plate. Finansijskim stručnjacima koji će da odrade taj posao plaćaju i do 25% vrednosti ukupne sume, a
procenat i dalje raste. Osamdesetih godina, ova usluga je koštala svega 6%, da bi krajem devedesetih
dostigla 20%.Kao ilustraciju navešćemo primer jednog Italijana, koji je pre nekoliko godina uhapšen pod
sumnjom da je radio za mafiju. Nakon konfiskacije imovine ustanovljeno je da je posedovao 131 stan, 122
magacina, 20 fabrika, 10 školskih zgrada i 250.000 akcija u jednoj sicilijanskoj banci.Novac dobijen iz
kriminalnog delovanja obično korumpira službenike finansijskog tržišta uzrokujući dugotrajnu i teško
popravljivu štetu tržišnom kredibilitetu. Pranje novca može korumpirati delove finansijskog sistema i
onemogućiti uspešno upravljanje bankama i nadzornim telima. Ukoliko neki bankarski rukovodilac postane
korumpiran, netržišno ponašanje može se proširiti u druga područja koja nisu povezana s pranjem novca,
što ugrožava sigurnost i bonitet Banke. Osobe koje obavljaju nadzor nad radom Banke takođe mogu biti
korumpirane ili zastrašene pretnjama, što smanjuje bonitet i potpuno onemogućava delotvornost nadzora.
S toga je nužno jačati zakonske odredbe protiv pranja novca, ali to ne znači smanjenje tradicionalne
bankarske kontrole.

Ukoliko su banke umešane u pranje novca, narušava se poverenje koje javnost ima u njih, te se, ako su
povezane sa organizovanim kriminalom, podriva njihova stabilnost.Uprkos kratkotrajnoj mogućoj dobiti,
preti im neposredna opasnost od gubitka zbog prevara, kako zbog nemarnosti u proveri neželjenih stranaka
ili narušenog integriteta njihovih službenika koji su povezani sa kriminalcima. U pranju novca kroz banke
organizovani kriminal se često služi ljudima koji nemaju kriminalnu prošlost, što otežava otkrivanje takvog
dela. Onda otvaraju račune preko kojih obrću velike novčane iznose, često uz pomoć nesavesnih bankarskih
službenika.Jedan od najpoznatijih uspešnih slučajeva sprečavanja pranje novca jeste akcija pokrenuta protiv
Bank of Credit and Commerce International, (BCCI), koja je ponajviše delovala u Velikoj Britaniji i SAD-
u i za koju su američke vlasti ustanovile da je oprala oko 32 miliona dolara. Uhapšen je znatan broj
službenika među kojima i devetorica direktora banke. Banka je zbog protivzakonitog delovanja osuđena da
plati kaznu od 15,3 miliona dolara te je uskoro potpuno prestala poslovati ostajući bez 530 hiljada štediša
širom sveta i bez njihovih 12,4 miliarde dolara.Želja za sticanjem profita osnovni je motiv najvišeg broja
počinjenih kriminalnih dela, kao što su trgovina narkoticima, protivzakonito uterivanje duga, nedozvoljena
trgovina oružjem, krijumčarenje alkohola i duvana, piraterija, ucene i prevare. Pojedinci ili kriminalne
grupe sa tako stečenim profitom, nazvani “vruć novac” da bi mogli da ga koriste na regularan način,
prikrivaju njegovo poreklo. Da bi takav novac izgledao čist, podrazumeva se i njegovo pranje.Prljav novac
prolazi kroz račune tzv. off shore pravnih lica, banaka, investicionih fondova, trgovinu automobilima i
vrednosnim hartijama, korespondentne račune nekad uz preplitanje dve faze a nekad uz potpuno zbližavanje
neke od faza.Postoji veliki broj različitih tehnika “pranja novca” a zajedničko obeležje im je da novac
prolazi kroz tri faze: ulaganje, prikrivanje i integracija.

FAZA ULAGANJA

U fazi ulaganja ilegalni profiti se uvode u legalni finansijski sistem. Gotovina pribavljena kriminalnim
poslovima uplaćuje se na bankovne račune, obično pod izgovorom neke regularne delatnosti što predstavlja
fazu ulaganja. Najčešće se depoziti ulažu zbog nekog legalnog posla, gde se plaćanje obavlja u gotovom
novcu, kao što su na primer, garaže, luksuzni butici, galerije, komisioni, restorani, antikvarnice itd. Ukoliko
se gotovina stvorena kriminalom pomeša sa prihodima legalnog poslovanja, smanjuje se mogućnost brzog
otkrivanja vrućeg novca. Uplata u banku novca stečenog kriminalom, može biti izvršena na mnogo načina.
Neki od postupaka koji su karakteristični za fazu ulaganja: uplata “vrućeg novca” pod pokrićem redovnih
gotovinskih prihoda od poslovanja; osnivanje lažnih, tzv. “fantomskih preduzeća” koja ne posluju i postoje
samo kao sredstvo za uplatu gotovog novca na račune u bankama, usitnjavanje velikih suma novca među
saradnicima koji ga polažu na račune u iznosima koji su dovoljno mali ili su ispod zakonskog cenzusa, pa
zbog toga nisu sumnjivi bankarskim radnicima i nisu predmet izveštavanja i posebnog praćenja.U ovoj fazi
u novije vreme susreće se i kupovina, odnosno preuzimanje preduzeća sa ozbiljnim finansijskim teškoćama,
čiji računi treba da posluže samo kao tzv. bojler računi, gde će se sliti novac prethodno deponovan na račune
raznih finansijskih institucija.

FAZA PRIKRIVANJA

Nakon što je gotovina pretvorena u bankarski depozit, naredni korak u procesu pranja novca je faza
prikrivanja, koja se ostvaruje prebacivanjem sredstava s jednog računa na račune raznih banaka u svetu,
prividnih subjekata kao i drugih finansijskih institucija, a sve radi prikrivanja originalnog izvora i
destinacije početnog kriminalnog kapitala. Novac se premešta mnogobrojnim transakcijama čiji je glavni
cilj da se prikrije veza između novca i kriminalne aktivnosti od koje potiču. Tokom faze prikrivanja u
procesu pranja novca obavi se veliki broj transakcija kojima se novac prenosi po čitavom svetu. Mnoge od
tih transakcija su besmislene i za njih se ne može pronaći nikakvo pokriće poslovanja.Prava svrha tih
transakcija je da prikriju tragove kretanja novca i da otežaju posao svakome ko pokuša da istraži odakle
novac potiče. Kada se novac nađe na nekom od računa, s njim se radi sve ono što može da prikrije njegovo
poreklo. U ovoj fazi kupuju se polise osiguranja, daju pozajmice, kupuje skupocena roba, umetnička dela,
akcije, investicioni fondovi, i koriste mnogi drugi finansijski instrumenti.

FAZA INTEGRACIJE

Poslednja faza pranja novca kojom on ponovo ulazi u legalne ekonomske tokove je faza integracije. Novac
se ulaže u zakonite poslove ili investira, posle čega se javlja kao novac koji potiče od zakonom dozvoljene
delatnosti.Popularni metod integracije novca stečenog kriminalom u legalne tokove je kupovina nekretnina,
kao što su poslovne zgrade, skladišta ili stanovi.Iako se ovaj novac finansira prljavim novcem, prihod koji
se ostvaruje izdavanjem prostora u zakup neće biti sumnjiv jer je rezultat zakonom dozvoljene delatnosti.
Cilj ove faze i procedure pranja novca je da se novac stečen kriminalom prebaci u poslove koje zakon ne
zabranjuje. Jedan od njih je i oživljavanje preduzeća koja se nalaze u teškoćama investiranjem ogromnih
suma novca. Preduzeće nastavlja normalno da posluje koristeći novac stečen kriminalom kao svoj kapital.
Perači novca primaju dividende i direktorske plate, što su zakoniti vidovi prihoda.Ovde moramo samo
napomenuti da se često sve tri faze ponekad ne mogu razlikovati. Pojedine faze pranja novca mogu biti iste
ili se još češće mogu međusobno preklapati. Kako će se odvijati pojedina faza i koje će se metode pri tom
koristiti, zavisi od raspoloživih mehanizama za pranje i od zahteva organizovanog kriminala koji je taj
posao naručio. U svakom slučaju pranje novca podrazumeva mnogobrojne međusobne različite tehnike
koje su obično složene, domišljate i tajne. Zajedničko je da se njima mora sakriti poreklo i ime vlasnika
novca, te da naručilac želi zadržati kontrolu nad samim postupkom i po potrebi ostvariti njegovu promenu.
Očito se najviše u borbi protiv pranja novca može učiniti u fazi ulaganja, kada - pogotovu nakon prodaje
droge na ulici, prodavci ostavljaju sredstva koja su velika i po vrednosti i po količini (često i veća nego što
je iznosila i sama droga). Kako se kriminalci moraju lišiti gotovog novca, tu su posebno ugrožene ustanove
koje primaju depozit. Evropska zajednica donela je stoga stroge propise po kojima se zahteva identifikacija
stranke koja otvara račun i uplaćuje, obavezno vođenje odgovarajuće evidencije o depozitima, te
obaveštenje nadležnih organa o sumnjivim finansijskim transakcijama. U SAD-u postoji zakonska obaveza
da banke moraju obavestiti nadležna tela o gotovinskim uplatama na račun u iznosu većem od 10.000
dolara, sličan propis postoji i u Australiji, ali za sada ne postoji u Evropi. Ipak, gotovo su sve evropske
zemlje već promenile ili upravo menjaju svoje zakonodavstvo, tako da se u sumnjivim slučajevima ne
poštuje odredba o bankarskoj tajni, odnosno moraju se nadležna tela obavestiti o finansijskim transakcijama
za koje se opravdano sumnja da nisu u skladu sa zakonom.

PRANJE NOVCA KAO KRIVIČNO DELO U MEDJUNARODNOM PRAVU


Da bi se napred nedozvoljene delatnosti suzbile, Međunarodna zajednica je pristupila normiranju
adekvatnih mera, sredstava i postupaka u pojedinim zemljama, a u cilju sprečavanja i suzbijanja ovakvih
nedozvoljenih delatnosti. Tako je doneto više Međunarodnih pravnih akata kojima su precizirane
nedozvoljene delatnosti i pojedini oblici i vidovi pranja novca, kao i mere i postupanja Nacionalnih
zakonodavaca u pravcu suzbijanja ove pojave. Tako je i u Evropskom pravu pranje novca dobilo status
samostalnog krivičnog dela, ali ovo delo poznaje i niz Nacionalnih krivičnih zakonodavaca.Shvativši realnu
opasnost od organizovanog kriminaliteta Internacionalnog karaktera koji ne poznaje političke, državne i
ideološke granice među narodima, državama i kontinentima Međunarodna zajednica počinje da radi na
razvijanju i koncipiranju strategije opšte borbe protiv najopasnijih vidova kriminaliteta, trgovine opojnim
drogama, belim robljem, oružjem itd., a sa čime je u nerazdvojivoj vezi i pranje novca. U tom smislu u
poslednjih nekoliko godina je doneto više Međunarodnih pravnih akata, koji u ovu borbu unose nova
sredstva, metode i postupke. To su konvencija OUN protiv nedozvoljene trgovine opojnim drogama i
psihotičkim supstancama (doneta 1988. godine u Bernu), Konvencija o pranju novca, istrage i u rešavanju
zaplene konfiskacije dobiti od kriminalaca (doneta 1990. godine u Strazburu), direktiva za sprečavanje
korišćenja finansijskog sistema u cilju pranja novca (iz 1991. godine), kominike (donet 1993. godine na
Kipru) i Konvencija OUN protiv Transnacionalnog organizovanog kriminala (iz 1988. godine).

Navedena međunarodna pravna akta predstavljaju pravni osnov za regulisanje pojedinih inkriminisanih
ponašanja u vezi sa pranjem novca u nacionalnom krivičnom zakonodavstvu. Stoga je veoma značajno na
koji način nacionalnog zakonodavstva uređuju krivično-pravni osnov pranja novca. Ovo tim pre što mnoga
rešenja predviđena navedenim međunarodnim pravnim aktima nalaze svoje oživotvorenje i primenu kroz
rešenja u nacionalnom krivičnom zakonodavstvu.Konvencija OUN protiv nedozvoljene trgovine, opojnim
drogama i psihotičkim supstancama (“Sl. list SFRJ - međunarodni ugovori”, br. 14/90), poznata kao “Bečka
konvencija”, koju je prihvatilo više od 100 država, predviđa obavezu država potpisnica da u svom
nacionalnom zakonodavstvu inkriminišu brojne aktivnosti vezane za trgovinu opojnim drogama, kao i da
pranje ovako stečenog novca predvide kao krivično delo. U članu 3. Konvencije predviđeno je da će sve
neophodne mere svaka stranka - potpisnica usvojiti kako bi se po njenom zakonu utvrdile kao krivični
prekršaj određene aktivnosti, pod uslovom da se naravno čine namerno, pa je tako predviđeno i da se mora
inkriminisati i konverzija ili transfer svojine, uz znanje da je takva svojina stečena trgovinom droge ili
drugih psihotičnih supstanci, bilo da se radi o samom trgovcu ili o osobi koja je učestvovala u skrivanju ili
prikrivanju nezakonitog porekla svojine ili pomagala nekom licu koje je umešano u počinjenje takvog ili
takvih prekršaja da bi izbeglo zakonske posledice svojih dela; isto tako inkriminišući i zavisno od ustavnih
načela i osnovnih koncepcija pravnog sistema - sticanje, posedovanje ili korišćenje svojine, saznanjem, u
vreme prijema, da je takva svojina stečena na osnovu jednog ili više prekršaja utvrđenih u skladu sa
Konvencijom, ili učešće u takvom prekršaju ili prekršajima.

Takođe, Konvencija nepropisanog i da će svaka strana potpisnica usvojiti neophodne mere da bi se


omogućila zaplena prihoda koja potiče od trgovine droge ili svojina čija vrednost odgovara vrednosti takve
dobiti, pored navedenog svaka strana potpisnica usvojiće i neophodne mere da se njenim nadležnim
organima omogući da identifikuju, otkriju, zamrznu ili zaplene dobit, odnosno svojinu, a radi konačne
zaplene, s tim što će radi sprovođenja ovih mera svaka strana potpisnica ovlastiti svoje sudove ili druge
nadležne organe da nalože da bankarska, finansijska ili komercijalna evidencija bude stavljena na
raspolaganje, zaplenjenje, kao i da strane potpisnice neće odbiti da deluju po odredbama ovog stava iz
razloga bankarske tajne, dakle, Konvencijom je predviđeno da države potpisnice omogućavaju jedna drugoj
uzajamnu pravnu pomoć.Dodajmo i to da je Bečkoj konvenciji pristupilo više od 170 država, među njima
su i tzv. “finansijski rajevi” gde se prihod stečen od droge legalizuje suprotnoodredbama Konvencije,
naime, služba (biro) Ujedinjenih Nacija za kontrolu droge i prevencije kriminaliteta (UN Office for Drug
Control and Crime Prevention), je napravila listu “najvažnijih finansijskih rajeva”, poznatih po pranju
novca, gde su zemlje raspoređene u određene geografske zone.Drugi značajni akt iz ove oblasti jeste
Konvencija o pranju novca, vođenju istrage i izvršavanju zaplene i konfiskacije dobiti od kriminala ili
Evropska konvencija koju je doneo Savet Evrope 8. novembra 1990. godine u Strazburu. Ovu konvenciju
ratifikovala je Savezna skupština, a tekst Konvencije je objavljen u “Službenom listu SRJ” - Međunarodni
ugovori, broj 7/2002. Ova konvencija takođe, propisuje obavezu država koje su je prihvatile da u svom
nacionalnom zakonodavstvu predvide posebno krivično delo pranje novca. Obeležja ovog dela su određena
na identičan način kao i Bečkom konvencijom, s tom razlikom što se u ovom slučaju teži oduzimanju i
konfiskaciji sve vrste imovinske dobiti koja je stečena, ne samo nezakonitim delatnostima vezanim za
opojne droge, već i za terorizam, trgovinu belim robljem, oružjem i krivičnim delima kojima se ostvaruje
veliki profit.
Tako je u članu 6. ove konvencije određen pojam i obeležje krivičnog dela pranje novca koje se sastoji u
umišljajnom preduzimanju jedne ili više od sledećih delatnosti:- konverziji ili transferu imovine uz znanje
da takva imovina predstavlja prihod od kriminala s ciljem prikrivanja ili neistinitog prikazivanja
nezakonitog porekla imovine, ili pomaganju nekom licu koje je uključeno u činjenje predikatnog krivičnog
dela da izbegne zakonske posledice svojih dela;- prikrivanju ili neistinitom prikazivanju pravne prirode
izvora, mesta, upotrebe, kretanja, prava ili svojine u odnosu na imovinu, znajući da ta imovina predstavlja
prihod stečen činjenjem krivičnog dela;- sticanju, posedovanju ili korišćenju imovine sa znanjem u vreme
prijema da takva imovina predstavlja prihod od krivičnog dela;- učestvovanju, određivanju ili zaveri radi
činjenja, pokušaju činjenja i pomaganja, posticanju ili olakšanju i savetovanju u cilju činjenja bilo kog
krivičnog dela. Problematikom preduzimanja adekvatnih mera za sprečavanje i suzbijanje pranja novca
bavila se takođe i Konvencija OUN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, s dva dopunska
protokola, i to: protokolom za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito
ženama i decom i Protokolom protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom. Ovi poslednji
međunarodni pravni akti doneti su na konferenciji pod okriljem Organizacije Ujedinjenih Nacija koja je
održana decembra meseca 1998. godine u Palermu. Ovu konvenciju, sa dopunskim protokolima,
ratifikovala je Savezna skupština, a tekst konvencije i dopunskih protokola objavljen je u “Sl. listu SRJ” -
Međunarodni ugovori, br. 6/2001. Gotovo na istovetan način kao i Evropska konvencija i ova konvencija,
u članu 6 utvrđuje da kriminalizacija pranja dobiti stečene kroz kriminal određuje pojam i karakteristike
krivičnog dela pranje novca, koje su sve države potpisnice ove konvencije dužne da unesu u svoje
nacionalno krivično zakonodavstvo, takođe su, u članu 7. ove konvencije predviđene i mere za borbu protiv
pranja novca kojima su utvrđeni subjekti, aktivnosti i postupci nadležnih nacionalnih organa u sprečavanju
i suzbijanju različitih oblika i vidova pranja novca.Na osnovu ovih međunarodno-pravnih akata, posebno
Evropske konvencije i Konvencije OUN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala niz država je u
svom nacionalnom zakonodavstvu predvidelo samostalno krivično delo pranje novca obezbeđujući pri tom
i određenu vrstu i meru krivičnih sankcija.

PRANJE NOVCA KAO KRIVIČNO DELO U NAŠEM KRIVIČNOM ZAKONODAVSTVU

Zakon o sprečavanju pranja novca koji je, kao što smo već istakli donet septembra 2002. godine, a stupio
na snagu 1. jula 2002. godine (“Sl. list SRJ”, br. 53/2001), a zatim je 2005. godine donet novi Zakon o
sprečavanju i pranju novca (“Sl. list SCG”, br. 85/05). Novim zakonom veoma je jasno definisano šta se
smatra pranjem novca i koje mere treba da preduzmu banke i sve ostale finansijske institucije da bi se ovo
krivično delo suzbilo a po mogućstvu i iskorenilo doslednom primenom ovog zakona. Donošenjem Zakona
o sprečavanju pranja novca (“Sl. list SFRJ”, br. 53/2001) krajem septembra 2001. godine, naša država se
pridružila velikom broju država savremenog sveta koje su se ujedinile u nastojanju da spreče i suzbiju
najopasnije vidove i oblike organizovanog kriminaliteta imovinskog karaktera kao velikog bezbedonosnog
problema koji ne poznaje granice.Od jula 2002. godine kada je kod nas stupio na snagu Zakon o sprečavanju
i pranju novca, u Srbiji je podneto između 20-30 prijava za krivično delo pranje novca, međutim, ni jedan
slučaj do sada nije prema mojim saznanjima procesuiran, niti je doneta pravnosnažna sudska
presuda.Takođe, Specijalno tužilaštvo podiglo je u julu mesecu 2006 godine optužnicu protiv 15 ljudi koje
tereti za zločinačno udruživanje pranja novca i zloupotrebu službenog položaja. Lica protiv kojih je
podignuta optužnica ostvarila su imovinsku korist od 210 miliona dinara, od čega je 160 miliona dinara
neplaćenog poreza na štetu države a dobit članova grupe je oko 55 miliona dinara.U konkretnom slučaju
radi se o pranju novca što je teško dokazati jer su svi nelegalni poslovi pokriveni papirima, a ceo posao je
besprekorno funkcionisao na sledeći način:

Optuženi su nalazili ljude koji su na svoje ime osnivali i registrovali preduzeće, a zatim blanko potpisanu
dokumentaciju i pečat preduzeća predavali članovima kriminalne grupe. Članovi kriminalne grupe su zatim
izdavali fiktivnu dokumentaciju preduzećima i preduzećima sačinjavali neistinite isprave, u kojima su lažno
prikazivali da je između preduzeća kojima je upravljala ta grupa i drugih preduzeća vršen promet roba i
usluga, iako toga nije bilo. “Perači”, odnosno “fantomi” su firme koje su služile za pranje novca, odnosno
za legalizaciju nezakonitog poslovanja preduzeća i pravdanje ulaza i izlaza robe. Optužena kriminalna
grupa je osnovala četiri “perača - fantoma”, koji su poslovali sa 750 preduzeća i privrednih subjekata i
poslovanje preduzeća je trenutno pred istragom, tako da se uskoro očekuje pokretanje postupka za
zloupotrebe u privredi i mahinacij.

Pranjem novca u smislu navedenog zakona smatra se:

1. konverzija ili prenos imovine, saznanjem da je ta imovina stečena izvršenjem krivičnog dela, u nameri
da se prikrije ili netačno prikaže poreklo imovine;

2. prikrivanje ili netačno prikazivanje činjenica u vezi sa imovinom, saznanjem da je ta imovina stečena
krivičnim delom;

3. sticanje, držanje ili korišćenje imovine, saznanjem, u trenutku prijema, da je ta imovina stečena
izvršenjem krivičnog dela;

4. prikrivanje, u procesu svojinske transformacije preduzeća i drugih pravnih lica, nezakonito stečene
društvene ili državne imovine i društvenog ili državnog kapitala (“Službeni list SCG”, broj 85/05).
Imovinom se smatraju stvari (pokretne i nepokretne), novac, prava, hartije od vrednosti i druge isprave
kojima se može utvrditi pravo svojine i drugih prava. Novcem se smatra gotov novac, efektivni strani novac,
depoziti na računima (dinarski i devizni), kao i druga sredstva plaćanja.U članu 4. predviđene su radnje i
mere za otkrivanje i sprečavanje pranja novca koje su dužni da preduzimaju pravna lica (obveznici i
odgovorna lica u pravnim licima). Tako da su obveznici u smislu ovog zakona banke i druge finansijske
organizacije, menjači, osiguravajuća društva, investicioni fondovi, berze i zalagaonice (“Službeni list
SCG”, broj 85/05).U članu 5. propisano je da je obveznik dužan da utvrdi identitet stranke i izvrši
identifikaciju, prikupi podatke o stranci i transakciji i sve ostale podatke koji su značajni za otkrivanje
pranja novca, a to su dužni da urade u sledećim slučajevima: pri otvaranju računa, pri svakoj transakciji,
gotovinskoj i bezgotovinskoj ili pri više međusobno povezanih transakcija u ukupnom iznosu od 15.000
Eura, kao i kod poslova u vezi sa životnim osiguranjem, kada pri svakoj transakciji bez obzira na vrednost
posumnjaju da se radi o pranju novca, kao i kod igara na sreću kada se uplaćuje ili isplaćuje iznos od 1.000
Eura ili više u dinarskoj protivvrednosti. Takođe treba napomenuti da obveznik nije dužan da izvrši
identifikaciju u slučaju međubankarskih transakcija (“Službeni list SCG”, broj 85/05).U novom Krivičnom
zakonu koji stupa na snagu januara 2006. godine Zakon, je u članu 231. predvideo posebno krivično delo
pranje novca, tako da se naša zemlja priključila naporima Međunarodne zajednice u borbi i suzbijanju ove
nezakonite - kriminalne delatnosti (Osnovni Krivični zakon).Inače, krivično delo pranje novca javlja se u
tri oblika a to su: osnovni, posebni i teži oblik.Osnovni oblik krivičnog dela - naš Zakon sankcioniše kaznu
zatvora od 6 meseci do 5 godina, a navedenom kaznom biće sankcionisan svako onaj ko izvrši konverziju
ili prenos imovine, saznanjem da ta imovine potiče od krivičnog dela, u nameri da se prikrije ili lažno
prikaže nezakonito poreklo imovine, ili prikrije ili lažno prikaže činjenica o imovini saznanjem da ta
imovine potiče od krivičnog dela. Takođe Zakonom će biti sankcionisani i svi oni koji drže ili koriste
imovinu za koju su u trenutku prijema znali da ta imovina potiče od krivičnog dela.Poseban oblik krivičnog
dela za koji je Krivičnim zakonom predviđena kazna zatvora do 3 godine postoji u slučaju ako učinilac nije
znao da se radi o novcu koji je pribavljen nekim krivičnim delom, ali je mogao da zna ili je bio dužan da to
zna, tako da se u ovom slučaju radi o lakšem obliku vinosti pri čemu činilac postupa nehatom, u odnosu na
poreklo stečenog novca koji je predmet izvršenja ovog krivičnog dela.Najteži oblik ovog krivičnog dela za
koje je propisana kazna zatvora u trajanju od 1 do 10 godina, postoji u slučaju ako je na ovaj način učinjena
delatnost pranja novca u iznosu koji prelazi 1,5 milion dinara. Dakle, visina “opranog” protivpravno
stečenog novca predstavlja kvalifikatornu okolnost ovog krivičnog dela.

U svakom slučaju, bez obzira o kom se obliku ovog krivičnog dela radi, Sud učiniocu ovog krivičnog dela
uz kaznu (zatvor ili novčana kazna) obavezno izriče i meru bezbednosti oduzimanja novca ili dobiti koji su
predmet “pranja”.Naša država preduzima velike napore u pravcu iskorenjivanja pojava pranja i prikrivanja
novca i u tom smislu donela je mnogo zakonskih i podzakonskih akata, među kojima bi posebno istakli
Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (“Sl. glasnik RS”,
br. 27/2002, 42/2002 i 39/2003). Ovim zakonom su posebno uređeni nadležnosti i ovlašćenja državnih
organa Okružnog suda u Beogradu, Specijalnog tužilaštva, Službe za suzbijanje organizovanog kriminala
u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova i posebne pritvorske jedinice u sastavu Uprave za izvršenje
krivičnih sankcija Ministarstva pravde, a sve to radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinioca krivičnog dela
kada postoji elemenat organizovanog kriminala.Osim napred navedenih državnih organa postoje i drugi
državni organi koji su tu da bi sprečili, otkrili i sankcionisali sve one koji ne postupaju u skladu sa Zakonom,
između ostalih su i policija, javno tužilaštvo, bezbednosno-informativna agencija, sudovi, carinski organi,
poreska policija, kao i svi ostali društveni činioci.
Da bi borba protiv krivičnog dela pranje novca bila bolja i efikasnija zahteva i angažovanje svih društvenih
činioca jer ovo krivično delo ugrožava pre svega ekonomske, političke, pravne, kulturne i sve druge
značajne vrednosti jednog društva. Oblici ove organizovane kriminalne delatnosti nisu uvek uočljivi i
prepoznatljivi, te svakako otežavaju blagovremeno preduzimanje efikasnih mera za njihovo sprečavanje i
suzbijanje.Pranje novca predstavlja veoma opasnu kriminalnu delatnost sa visokim stepenom društvene
opasnosti, tako da se ovo krivično delo teško otkriva a i dokazuje. Takođe moramo istaći da je pranje novca
posledica neefikasnog funkcionisanja institucija sistema, tako da borba protiv ove društveno negativne
pojave predstavlja i borbu za reformu institucije, jer samo boljim i efikasnijim institucijama možemo se
suprotstaviti pranju novca i samim tim podići životni standard građana na viši nivo, a to ćemo učiniti pre
svega doslednim sprovođenjem Zakona, što efikasnijim radom policije, kao i primenom kaznene politike u
našim sudovima.