Uvod u načela islama

Islamski svet Procenjeno je da ima više od 900 miliona muslimana na svetu i islam se smatra religijom koja se najbrže raširila u 20. veku, dok su hrišćanske i jevrejske religiozne vlasti zabeležile pad u broju vernika. Bliski istok se smatra, tačno ili pogrešno, srcem islama, i po devetnoestovekovnoj evropskoj definiciji uključuje istočni mediteran do Tigra i Eufrata, a današnju republiku Egipat, arapsko poluostrvo (ali ne obavezno i Jemen), današnju Tursku republiku, zemlje koje čak i danas sadrže veće zajednice nemuslimana. U nekim publikacijama zemlje sev. Afrike i srednjovekovna andaluzijska Španija i Portugalija, Iran i centralna Azija smatra se da spadaju u odrednicu ’Bliski Istok’, ali ne uvek. Nacionalne granice izmedju Sirije, Libana, Transjordana (?) i Iraka su uglavnom konstruisane od strane zapadne vlade nakon I svetskog rata, dok su one u Pakistanu, Bangladešu i Izraelu bile konstruisane nakon II svetskog rata, a pojedine se i dalje dovode u pitanje. Tokom godina česte radikalne promene u političkoj situaciji oderedjenih država rezultirale su masovnim migracijama populacije, vojnim ili prisilnim, koje su zauzvrat imale očigledan uticaj na sve aspekte stvaranja, produkcije i kupovine i ako je ovaj detalj često ignorisan kada se diskutuje o pitanjima umetnicke tradicije i stila. U realnosti, svet islama proteže se daleko izvan granica ovog regiona. U Ujedinjenom Kraljevstvu npr. živi verovatno vise od 1 miliona muslimana. Tokom 1970ih bilo je uzmedju 90 i 100 džamija koje su bile u upotrebi, dok je do sredine 90ih ovaj broj porastao i do 1000. Francuska i Nemačka imaju rastuće zajednice uglavnom iz sev Afrike i Bliskog istoka. Sa mnogo dužom islamskom istorijom su zemlje bivše Jugoslavije, gde je procenjeno da ima 24 miliona stanovnika muslimanske veroispovesti. Izvan Bliskog istoka muslimani se nalaze u Indoneziji, Maleziji, na Filipinima, Indiji, Nepalu, Kini, Severnoj Africi, Americi. Istorijski okvir Bliski istok je u 6.veku bio podeljen na dva velika carstva, Vizantijsko ili pozno Rimsko carstvo na zapadu i Sasanidsko carstvo na istoku, dok su kraljevine Himjar u juznoj Arabiji i Aksum na Rogu Afrike s politickog stanovista bile manje značajne. To vizantijsko-sasanidsko suparništvo bilo je samo najnovija faza duge borbe izmedju Rima i Persije, koja je trajala više od pet stotina godina. Oba carstva ne samo da su polagala pravo na dominaciju svetom, vec su sledila i različite civilizacijske tradicije:

od čega najveći deo živi u Indiji i Iranu). Nekoliko meseci pre svoje smrti on se vratio u Meku očišćen KABA SHINE (???). godine je datum od kada počinje muslilmanska era. Muhamedova želja da se Meka očisti od mnogih religioznih slika i statua (pretpostavlja se da ih je bilo oko 360 i predstavljali su lokalne bogove i druga božanstva) i vrati na jedinstvenu posvećenost i pokloništvo jednom bogu Alahu.000. poruka islama širila se podjednako brzo i pored protivljenja. ukupan broj zoroastrijanaca u svetu jedva prelazi 100. dok su sasanidski veliki kraljevi za svoju zvaničnu religiju uzeli iransku veru. ova veza je istorijski potvrdjena frazom Ahil al-kitab (ljudi od knjige) oboma jevrejima i hrišćanima koji žive u muslimanskim zemljama. hodočašće muslimana u Meku). Broj zajednickih verovanja i paralela između ove tri verske zajednice nije iznenađujući. Prethodna dva otkrovenja su bila pogrešno shvaćena. Tajne islama . Poruka islama vec je bila prihvaćena od strane naroda Bliskog istoka dok su mnogi jevreji i hrišćani regiona bili voljni da prihvate političke saveze sa vlašću koja je pružala zaštitu njihovoj verskoj slobodi.odnosno prorokov grad. prethodno ozbiljno ograničenoj od strane sasanidske i vizantijske vlasti. Iz Muhamedove baze na arapskom poluostrvu. Ovo je donelo olakšanje od oporezivanja koje su uspostavile obe vlasti (sasanidska i vizantijska) i koje je bilo motivisano vekovima starim ratom izmedju dva carstva. Jatrib je ostao Muhamedov dom i administrativni centar do njegove smrti 10 godina kanije i postaje poznat kao Medina al Nabi. a drugi put kroz Isusa Hrista koji se proklamovao sinom bozijim dok muslimani smatraju da postoji samo jedan bog. dok su helenizam odbacivali kao nesto strano. dobila važna politička obeležja. prvi put kroz proroke Ibrahima i Musu (Avrama i Mojsija) . Muslimani veruju da je Kuran poruka jednog boga Alaha. koje je čovečanstvu obznanjeno po treći i poslednji put kroz proroka Muhameda ibn Abdulaha (oko 570-632) na arapskom jeziku.Vizantinci su usvojili helenisticku kulturu a Sasnidi su se poklonili drevnoj iranskoj i semitskoj kulturnoj tradiciji. religije na Bliskom istoku. poznatu pod nazivom zoroastrizam (religija nazvana prema imenu njenog osnivača Zaratustre (Zoroastera). i 4. Iako je ova religija veoma stara. Tako su. Religijsko suparništvo jos je više uvećalo taj civilizacijski antagonizam – u 3. Ovaj odlazak 622. izazvala je da Muhamed napusti Meku i ode u Jatrib (danasnja Medina). veku vizantijski carevi proglasili su se zaštitnicima hrišćanstva. koje je i samo bilo prožeto helenističkom kulturom. naročito grčko ili vizantijsko hrišćanstvo i zoroastrizam. uoči nastanka islama. ali se on vratio u Meku trijumfujući i vodeci prvi veliki hadž (hadžiluk. posebno u Meki.

Pre konačnog izbora 656. Grupa poznata pod nazivom Ismaili 1094. Oko 1100. nastavljajući prorokovu lozu. veće staraca se sazivalo i već stari Abul Bakur. Damask. Ali je dva puta odbijen u izbornom procesu. Od tada. treba da ga nasledi budući da su ova dvojica bili kao braća. Ali je ubijen 661. a pre bilo kakvog trajnog dogovora. godine arapski hroničari su zabeležili su da postoje 73 velike grupe koje su u sukobu oko odredjenih aspekata islamske teologije. izgubivši od strane Umara (ubijen 644. pali su pred islamskim osvajacima. godine podeljena je na još dve grupe nakon sukoba oko nalsednika Ismaili Fatimida kalifata imama koji je kontrolisao Egipat i Siriju. Kako se islamska vlast širila kroz severnu Afriku . Ovakve razlike bile su u prošlosti razlog neprijateljstva među ovim grupama. Ovaj period prva četiri kalifata u akademskim krugovima poznat je kao Rašidun (znači:pravo vodjen) kalifat. Slično ranijoj preislamskoj praksi.g). Šiiti su podeljeni na dve osnovne grupe. Dolazi do izbijanja razlika.g) koji je nastavio teritorijalno širenje. što u prevodu znači primer proroka. bile su i ostale pitanje sitnica i nisu neophodno očigledne nemuslilamskom posmatraču. Ipak. Muhamedove udovice. unutar same islamske zajednice pojavljivali su se znaci razdora. Ali. u svim pravcima.godine u Kufi. Oni koji su podržavali Mustale poznati su kao Boras (danas velika . koji su uzrokovani Muhamedovom iznenadnom smrću i činjenicom da iza sebe nije ostavio muškog naslednika. a i sada. čije se širenje teritorija nastavljalo i dalje. kao i sasanidski Irak. povezivan je sa figurom Alija i njegovom porodicom. Ovi muslimani prihvatili su prava Muavija i porodice Omajada i postali su poznati po imenu Suna (Suniti). Razlike u sakralnoj i svetovnoj praksi sunita i šiita. kao i od strane guvernera Sirije Muavija koji je optuživao Alija za neuspeh u kažnjavanju ubica njegovog rođaka iz porodice Omajada. uzrok razdora u islamskoj zajednici.godine. Jerusalim. godine. centralnu Aziju do Velikog Kineskog zida i severnije. kroz Alijevu suprugu Fatimu. U umetnosti one se ogledaju u rasporedu na građevinama ili na tkaninama ili u izboru ikonografskih slika. jer su živeli po ugledu na sunu. veći deo Egipta severno od Luksora. do Španije i Francuske . pa kroz Aziju do severne Indije. Dogodio se i oružani sukob. i Utmana (656. a prorok Muhamed dugovao je svoj život Aliju u nekoliko situacija. Irak u svojoj bazi.koji su svi bili pod vizantijskom vlašću.Deceniju posle prorokove smrti 632. Ali je bio neprijateljski dočekan od strane Aiše. Neki sledbenici su smatrali da njegov bliski rodjak i zet. jednu od Muhamedovih ćerki. Njegove pristalice su tada verovale . da je prorok preneo verski autoritet na Alija i njegove potomke. a većina ovih razlika sadržala je elemente filozofske religije. izabran je da bude muhamedov kalif. tako se javljaju logistički problemi zadrzavanja autoriteta na ovako širokoj teritoriji. Danas se glavni sukobi povezuju sa ovom sunitsko/šiitskom debatom.

zamerali iranskim zemljoradnicima što im teški radni uslovi ne dozvoljavaju da do kraja ispune slovo vere ili zakat (plaćanje tithe). muslilmanski teolozi smatrali su „slavnu tradiciju“ islama racionalnim. na primer. Libanu i Iranu ili tiraz platna. Iako su se neki istoričari i antropolozi bavili istraživanjima ovih grupa. Alevide i Ahmadije. internacionalno poznati kao deo islamske umetnosti kao sofisticirana. članovi Koja sekte mogu se pronaći po svetu . mogu smatrati integralnim elementom „ortodoksne“ islamske umetnosti? Ono što je smatrano ortodoksnom praksom sa jedne strane. Vođeni od strane Aga Kana. dok su oni koji podržavali njegovog brata Nizara. kojim su se bavili urbani i obrazovani ljudi. ali posebno u određenim afričkim i indijskim regionima. intelektualnim pitanjem. veoma malo pažnje posvećeno je njihovoj materijalnoj kulturi . ali su oni ipak od strane lokalnog stanovništva. ne posmatra se u istom svetlu i sa druge. Kako Loefrel ističe. Stoga je takozvani „popularni islam“ naziv za nevažno i netačno. Obe grupe Ismaili i „Dvanaestorice“ priznate su. materijalna kultura dinastije Safavida u Iranu.zajednica postoji u zapadnoj Indiji). ali ne i prihvaćene od strane svih sunita kao deo islamske porodice i obrnuto. Tako su dvorci (utvrde) Ismaili reda „Asasini“ u Siriji. pa tako nismo sasvim sigurni da li su umetnički koncepti slični među ovim zajednicama. povezivani sa takozvanim „ubicama“. dok su verovanja i praksa „male tradicije“ više emocionalne prirode i mogu se pronaći u ruralnim sredinama. postavlja se pitanje da li se pojedine umetničke forme vezane sa religioznim konotacijama. molitve ili Ramadan. Ali debata oko toga da li sekte poput Druze. Takodje tu je još jedna stvar na koju treba obratiti pažnju: ako muslimanski teolozi nisu sasvim definitivni u tome ’ko je musliman?’ i nastavljaju debate o islamskoj praksi i ritualima. među neobrazovanim ljudima ili još konkretnije ženama. Ono što duhovno ispunjava jednu osobu moglo bi povrediti/uznemiriti drugu. Mnogi antropolozi sada dovode u pitanje važnost slaganja oko univerzalnih . Za najmanje dva veka. neki bi. posmatrani kao posvećeni muslimani. ali ne i jedino. mogu naći u Iranu. Druga glavna grupa šiita su Ithna Ashari ( tzv. a danas su poznati kao Koja sekta. „Dvanaestorice“) koji se danas. keramika i staklo u periodu Fatimine vladavine (oko 969-1171) u Egiptu i Siriji. osnovane 1890ih godina na indijskom podkontinentu treba da budu prepoznati kao članovi muslilmanske zajednice se nastavlja iako je poznato da su Ahmadii odgovorni za širenje Kurana u istočno-afričkim zemljama objavljujući Swahili verziju.

„neoficijalnih“ religioznih elemenata u džamijama. Ortodoksno se u ovim slučajevima uglavnom pojma kao praćenje strogih arapskih ideoloških praksi. ili direktno u suprotnosti sa višim. Izvan zemalja koje sačinjavaju srž islama. Pet stubova islama Pet stubova islama (erkan al Islam). „poreklo“. koja je trebalo da odigra važnu ulogu za vernika. „brak“. ne bi imali nikakav uticaj na ljude i njihovo ponašanje i da rituali i ikonografija ostaju isti i „čisti“. U nekim oblastima. predstavljaju obredne zahteve koje je . svako ko se bavi islamskom materijalnom kulturom suočen je sa ranim dvanaestovekovnim stavovima o tome šta je predstavljalo „ortodoksno“ a šta „ne-islamsko“ ponašanje . izlečenja. zabave. a ovaj pokret datira još vekovima unazad. razlika između svetovnog i sakralnog nije jednaka razlici između simboličnog i praktičnog. kao i drugi faktori. a ovo ponašanje imalo je odjeka u arhitektonskom dizajnu. određeni elementi poput tradicionalne medicine.interkulturalnih definicija poput „ortodoksno“. To bi značilo da protok vremena . Kako je primećeno. viđeni su kao nevažni islamu. veka od strane sunitskih učenjaka iz Hanbali reda. Ipak. Evidentno je da „popularni islam“ ima uticaja i to zvaničnog na religioznu arhitekturu islamskog sveta. Vardenburg ističe da praćenje onih „ortodoksnih“ pravila isključuje određene ceremonije i proslave (npr. „popularnim islamom“. veku i početkom 20. Bilo je i zvančnih pokušaja da se ovi rituali „pročiste“ i da se vrate na izvorni ideal. koji su prvi put sistematski predstavljeni u Dzibrilovom hadisu. nalazeći ovo više odgovarajućim pojmom od „ortodoksnih“ i „neortodoksnih“. posebno u Hidžazu (regija na zapadu današnje Saudijske Arabije). i ceremonija vezanih za bratstva iz sufi redova). kao i u pitanjima odevanja. svadbenih rituala ili uopšteno „ženskih sfera“ . a mnogi objekti napravljeni su baš da bi odgovarali pravoj izvedbi određenih rituala. dok su druge posmatrane kao „popularne“ ili periferne. uključujući i ikonografiju . Neki antropolozi pokušavali su da nađu razliku između „velikih“ i „ malih“ rituala. zajedno sa ovim kultoavima praktikovanim od strane pojedinih muslilmanskih zajednica poput Kharajita. na Bliskom istoku smatra se da „ortodoksni“ rituali i njima shodno ponašanje i ikonografija treba vizuelno da budu bliski onima koji se nalaze u arapskom svetu. koje se mogu smatrati tzv.hodočašća i slavljenja određenih lokalnih kultova. posebno onih izvan izvornih zemalja islama. već su razlike izuzetno male i zavise od kulture. magije. neuprljani nikakvim spoljnim uticajima. socijalni i kultuirni uslovi. Istoričari umetnosti utvrdili su (ili pretpostavili) da razne umetničke forme i izrade iz određenih centara pripadaju „klasičnoj“ islamskoj umetnosti. pogotovo u 19.

Drugi stub islama je molitva (namaz). Oblačenje „odore osvećenja“ (ihram). Poznat je pod nazivom šehada (čin potvrdjivanja). a naziva se i al šehadetejn (dve izjave) jer podrazumeva dva odvojena čina potvrdjivanja: 1. Ovaj stub islama zove se hadziluk i obuhvata sledecih devet osnovnih obreda: 1. vernik mora da se uzdrzi od hrane. Za taj simbolican obred pranja mogu se koristiti voda ili pesak. vernik ponovo seda na pete i izgovara formulu poznatu kao „svedocenje“ (tešehud). za pomoc prezaduzenima. koja se izgovara svakog dana. Ono se vrši tokom prvih deset dana zuldzihe (dvanaesti mesec islamskog kalendara) i predstavlja obavezu svakog vernika ako mu zdravlje i materijalne mogucnosti dozvoljavaju da putuje i obavlja propisne obrede. Ovaj stub poznat je kao saum ili Sijam Ramadan i muslimani ga smatraju činom pročišćenja i potvrdjivanja etičkih principa. . šaka i stopala. Prema Kuranu sredstva od tog poreza su namenjena za ishranu siromašnih ljudi. pet puta dnevno u pravcu Velike Dzamije (al Mesid al Haram) u Meki. dok kod žene pokriva sve delove tela osim lica. Pre pristupanja molitvi. Te molitve su poznate pod zajednickim nazvom Salat. za putnike namernike i za pomoć onima koji su svoj zivot posvetili Bogu. Tokom 29 ili 30 dana tog posta. za otkup iz ropstva. pica i čulnih zadovoljstava od zore do zalaska sunca. Četvrti stub islama je post tokom ramazana. Peti stub islama je hodočašće u Meku.relativno lako ispuniti i osoba koja zeli da predje u islamsku veru moze lako da ih nauci.potvrdjuje da ljudski intelekt prihvata bozansku stvarnost 2. devetog meseca islamskog lunarnog kalendara. Kada izvrsi sve cikluse kanonske molitve. za podsticanje preobraćanja u islam. „Nema drugog boga do Alaha“ . „Muhamed je Alahov izaslanik“ – potvrdjuje pokoravanje coveka bogu sto je i znacenje same reci islam. poštenje). koji se sastoji iz dva komada našivenog sukna za muškarce. Taj porez se naziva zekat (čistoća. vernik mora da obavi obred očišćenja u vidu malog ritualnog pranja ( vudu) ili kupanja (gusl). Treci stub islama je plaćanje godisnjeg poreza verskom zvanicniku ili predstavniku islamske drzave. Prvi stub islama je otvoreno javljanje i potvrdjivanje da nema drugog boga osim Alaha i da je Muhamed Alahov izaslanik.

7. 9. u središtu Velike džamije u Meki. 4. 5. 6. 8. po muslilmanskom predanju. 3. Provodjenje noći u mestu Muzdelifa. ravnici jugositočno od Meke. Vera u Alahove andjele. Stajanje u Arafatu. Cirkumambulacija ili obilazenje Kabe (doslovno:“kocka“). Satana iskušavao proroka Ibrahima. Vera u Boga. Šest stubova vere Pored pet stubova islama u Džibrilovom hadisu postoji još jedna grupa načela poznata kao šest stubova vere (arkan al iman). . Vera u Alahove knjige objavljenja u koje spadaju Kuran. 2. poznate i kao Bozji dom (Bejtulah). meteorit za koji se veruje da je poslat sa neba i da su ga u jedan ugao Kabe stavili Ibrahim i Ismail. blizu Meke. Prinošenje žrtvene životinje (obično ovce ili koze a ponekad krave ili kamile ) u mestu zvanom Mina u znak sećanja na to da je Bog prihvatio da umesto Ismaila bude žrtvovana ovca.al Indžil).2. čime se oživljava poslednje hodočašće proroka Muhameda koji je svoju oprostajnu molitvu izgovorio sa tog mesta. To su: 1. Vršenje dva ciklusa kanonske molitve na mestu zvanom Ibrahimovo moliliste (Makar Ibrahim) gde su se po verovanju proroci Ibrahim i Ismail zajedno molili nakon što su sagradili Meku. Kamenovanje tri mesta na kojima je. Obilazeci Kabu mnogi hodočasnici pokušavaju da dodirnu „Crni kamen“ (al hadzar al esved). Davidovi psalmi (al Zebur). Tora (al Tavrat) i Ibrahimovi listovi (Suhuf Ibrahim). Ponavljanje cirkumambulacije Kabe jos sedam puta. Taj obred sastoji se u obilaženju Kabe sedam puta u pravcu suprotnom od kretanja kazaljki na satu. desetog dana hodočasnog meseca zulhidze. Novi zavet (poznat i kao jevandjelje. 3. Pijenje vode iz bunara zvanog Zemzem (doslovno:„penušanje“) u dvorištu Velike džamije u Meki na mestu gde muslimani veruju da je Bog omogućio Hagari i njenom malom sinu Ismailu da se napiju vode dok su lutali pustinjom.

koji sadrži tekstove i monografije svrstane po geografskim oblastima. Islamaska eshatologija bliska je hrišćanskoj i sadrži posredničku ulogu Isusa.4. uključuje zemlje u južnoj Aziji samo do 1982. Indonezija. Naširoko je prihvaćeno. Izraz islamska umettnost odnosi se na sve vrste vizuelne umetnosti nastale u zemljama u kojima je glavna religija islam. Na kraju. Mnogi muslilamni takodje veruju u ličnost proroka zvanog MAHDI (onaj koji je vođen) koji će se pojaviti posle Isusa i doneti period mira i pravde koji ce trajati do strašnog suda. godine i prvenstveno se odnosi na Indiju i Pakistan dok je kasnije proširen kako bi obuhvatio i subsaharsku umetnost. o dobru i o zlu. ali upućuje čitaoca na relevantna geografska poglavlja (Afrika. i možda centralna Azija i severna Indija. pretpostavlja se da se pod terminom „islamska umetnost“ podrazumeva materijalna kultura. 5. od tada je njihova pretpostavka. Islamska umetnost Uzimajući u obzir veliku geografsku proširenot islama. Ova geografska definicija koju su utvrdili zapadnjački istoričari umetnosti u drugoj polovini 19. među kojima su i mnogi proroci iz jevrejske Biblije kao i Isus (Isa). To je potvrda ideje o bozanskom predznanju (kada) i sudbini (kadar). od zapadne Afrike do jugoistočne Azije. da se „islamska umetnost“ (kao termin) odnosi isključivo na zemlje koje sačinjavaju srž islama: Egipat i Sirija. Kina) za pronalaženje podataka o njihovim muslilmanskim zajednicama. Za razliku od hriscanske umetnosti. termin sam po sebi ima specifično religiozno. veka. a posebno budući da je islam bio tako jaka sila u tim regionima tokom poslednjih 400 godina. 6. bez obzira na versku pripadnost pojedinaca koji su tu umetnost stvarali ili na svrhu u koju je stvarana. obično bez ikakavog preispitivanja. da su artefakti i spomenici oblasti Bliskog istoka. sociološko i kulturno značenje. Jovan Krstitelj (Jahja) i raniji arapski proroci kao Hud i Salih. Na polju tekstila određna dela iz Nigerije i Indonezije se i dalje smatraju afričkom i azijskom a ne prvenstveno islamskom umetnošću. Vera da Alah odlučuje o svemu. U radu „Dictionary of art“ (1996-rečnik umetnosti) uvod u „islamsku umetnost“ razmatra umetnost zemalja istočnog Mediterana i centralne Azije. Vera u dan strašnog suda (al jaum al ahir. primeri i estetski kriterijumi prema kojima sva umetnička dela islama treba meriti. ako ne i duže. zato što nemaju očiglednu vizuelnu sličnost sa delima Bliskog istoka. Anadolija (Mala Azija) i Iran. Važan spis „ Index islamicus“. izraz islamska umetnost ne . Vera u alahove izaslanike. kao i vizuelni i umetnički izrazi svih onih regionalnih i etničkih grupa. poznat i kao Jaum al Kijama).

Medju najpoznatijim i najbolje očuvanim gradjevinama često su one koje su podignute u religijske evrhe . Sa sirenjem daleko van geografskih granica Bliskog istoka. koje je relativno novijeg datuma. Iako su oni ubrzo nakon objave islama počeli da podižu gradjevine. Indiju i jugoistocnu Aziju. predstavlja neologizam. islamska umetnost je nastala na Bliskom istoku. U islamskoj zajednici nije postojala jasna granica izmedju umetnosti i zanatstva. a ne u islamskim zemljama. ali stvoreno je malo vajarskih i slikarskih dela. jer su vekovima korišćene i održavane. kao deo proucavanja istorije evropske umetnosti. Izrazito svojstvo islamske umetnosti bilo j pretvaranje korisnih predmeta u prefinjena umetnicka dela. Najznačajniji oblik islamske umetnosti u svim delovima islamskog carsva bila je arhitektura. na centralnu Aziju. na primer. kao i van vremenskih granica srednjeg veka. Reč koja se danas za to najčešće koristi. poput džamija i medresa (teološke škole). . naročito u poredjenju sa mnogo cenjenijim umetnostima kao sto su poezija i muzika. Koštala je najviše. zapoceto u Zapadnoj Evropi. za prvi primer islamske arhitekture se obicno uzime Kupola na Steni u Jeruslimu. fen. Arhitektura i u njoj ima veliki znacaj. tehnika. ali tek gotovo čitav vek kasnije muslilmani su postali veliki i prefinjeni pokrovitelji umetnosti.ogranicava se na dela stvorena samo u religijske svrhe i mnogi od najlepsih primera islamske umetnosti imaju malo veze sa islamskom religijom ili sa njom nemaju nikakve veze. Mnogi muzeji u Severnoj Americi. U zapadnoj civilizaciji na oblasti umetnosti obicno se gleda u hijerarhijskih okvirima u kojima arhitektura i likovne umetnosti (slikarstvo i vajarstvo) dominiraju umetnickom scenom sve do danas.veku u Arabiji. perioda i oblasti. Sa evropskog stanovista. jer je nekada korišćena da oznaci „zanat“ ili „veštinu“. Islamaska umetnost nije mogla da nastane pre pojave islama u 7. čiju je izgradnju naručio omajadski kalifa Abdumelik ibn Mervan (vladao 685-705). trajala je naduže i videla ju je najšira publika. istovremeno se sirio i njegov vizuelni izraz. na zapadnu Afriku i africke zemlje ispod Sahare. Za islamsku umetnost ta hijerarhija ne vazi. ne postoji reč koja oznacčava umetnost kao takvu. Evropi i u islamskim zemljama ponose se eksponatima koji predstavljaju remek-dela islamske umetnosti. Islamaska umetnost obuhvata obilje umetničkih sredstava. U klasičnom arapskom jeziku. Njeno proucavanje. ali u islamskoj civilizaciji vizuelne umetnosti bile su od relativno malog značaja. stilova. na temeljima ostataka drevnih bliskoistocnih i kasnih antickih umetnickih tradicija i premostila je jaz izmedju kasne klasicne i rane srednjovekovne umetnosti.

Uopšteno govoreći. često su pravljene paralele sa klasično grčkorimskim i evropsko hrišćanskim prestonicama u arhitekturi. karavan-saraja (srednjovekovnih smestajnih objekata za karavene). obloga od keramičkih pločica)). Arhitektura kao umetnost? Ibn Haldun (srednjovekovni arapski filozof koji je živeo i stvarao u Tunisu. veka a koja se može proučavati. podrazumeva da su se na te građevine tendencije odvijale sa zakasnjenjem. kuća. uzorak za proucavanje islalmske umetnosti koji imamo na raspoloaganju nije bas odgovarajuci. zapadni istoričari umetnosti su od 19. pijaca i tome slično-jer su ih gradili pojedinci čija je motivacija bila zadovoljenje sopstvenih potreba. U publikacijama napisanim pre 1970ih uobičajeno je naći poređenje planova. jer je za njega to bila nauka blisko povezana sa geometrijom i njena funkcija bila je da obezbedi sklonište i zaštitu. Buduci da nije sačuvano mnogo ovih građevine. smatra se i osnivačem sociologije) ne bi razumeo savremeno zapadno shvatanje arhitekture kao umetničke forme. Možda postoji i drugi uzrok tome.poput dvoraca. minareta po pitanju plana elevacije i dekorativnih elemenata (profila lukova. želeli su ih da bi postigli „tehničku perfekciju“ pre nego da bi bili prepoznati kao patroni umetnosti. 1980ih kulturni teoretičar Franc Fanon nije bio sam u razmišljanju da kritičari . Zbog nedostatka monumentalnosti i zato što su to uglavnom dvodimenzionalna pre nego trodimenzionalna dela.dela definisali kao zanatstvo ili arhitektonska dekoracija. nosača kupole. javnih kupatila. Novine u arhitekturi pre su primenjivane na sekularnoj arhitekturi. urođeno svojstvo religijske arhitekture. džamija. zapadni učenjaci su često ova um. veka fokusirali svoja istraživanja islamske arhitekture na monumentalnu (za razliku od lokalne ili mesne) arhitekturu na islamskom Bliskom istoku i na praćenje i proučavanje razvoja određenih arhitektonskih struktura (tvrđava.Religijske građevine mogu da posluže kao okvir za praćenje razvoja islamske arhitekture. proizvedenih na islamskom Bliskom istoku pre kasnog 19. ali informacije koje se tiču materijalnih proporcija i modularnih elemenata i/ili procene matematičkih proporcija su retko uključene. četke za kupanje i akvamanili ) Ili klesani u kamenu. Neki kritičari su pretpostavili da nezapadnjačke tradicionalne kulture nemaju umetnost u zapadnom smislu reči. U praćenju ovog razvoja. kao primenjena umetnost. Možda zato što ima samo nekoliko primera skulpture. Skulptura kao umetnost? Teološke debate doprinele su da skulptura nema tako visoki položaj u islamskoj umetnosti. Ako su vladari dinastija želeli građevine impozantne strukture. kao što su predmeti napravljeni od gline (tzv. bio je poznatiji kao istoričar. ali konzervativizam. gipsanih radova.

Iako je danas kisva . a o kaligrafskoj estetici pisana su posebna dela. u kome je Bog boravio. Kao rezultat toga od skora učenjeci islamske umsetnosti primetli su da „arapska“ (egipatska i siriijska umetnost 14. Još od najranijih dana.Martin je doprineo da se u shvatanju zapadne umetnosti (ili u pisanju zapadnih istoričara umetnosti) o islamskoj umetnosti odvoje islamski umetnici slikari od ostalih zanatlija. divnim slikama. otomansko minijaturno slikarstvo i post-safavidko slikarstvo su bili mnogo inferiorniji. Dve osnovne vrste vlakana bile su vuneno. umetnost lepog pisanja. dobijeno od ovaca.R. bili su predmet mukotrpnog prepisivanja rukom. tkanina kojom je prekrivena Kaba u Meki. Islamsko slikarstvo kao umetnost? F. za koju se pretposttavlja da je ostatak svetog šatora – slično izrailjskom šatoru za kovčeg Gospodnji. u bibliotekama u islamskim zemljama bilo ih je na stotine . i 15. a potom svi zajedno čuvani u kutijama ili među koricama od obrađene ili ukrašene kože. Proizvodnja vlakana. 1912. identifikujući rad individulanog umetnika i na taj način dajući mu status odvojen od zanatlije i on je bio taj koji je naglasio značaj tih slikara koji su. veka. najpre na listovima papirusa i pergamenta. dela nadarenih kaligrafa bila su veoma cenjena i sakupljana. Svila i pamuk takodje su bili značajni jer su se bojili jarkim bojama. godine on je naglasio vrline persijskih minijatura u celom islamskom svetu i ustanovio je persijsko minijaturno slikarstvo od 15. do sredine 16. Od svih vizuelnih umetnosti. a kasnije na papiru. Ključnu ulogu koju su tkanine imale u islamskoj civilizaciji mozda najupečatljivije oličava kisva. ako ne i hiljade. U doba kada se u bibliotekama evropskih manastira nalazilo po nekoliko desetina knjiga. kao obeležje za celokupno islamsko slikarstvo izdvajajući iranskog umetnika Bihzada (umro 1535/6) kao „kreativnog genija“. proizvedeno od lana. Imena i biografije kaligrafa sakupljani su i čuvani. boja i gotovih proizvoda i trgovina njima bili su osnovni izvor prihoda za mnoge oblasti.treba da koriste različite kriterijume kada razmatraju neevropske kulture. Pojedini listovi često su bili ukrašavani lepim crtežima i na odgovarajućim mestima. svi spisi od kopija Kurana do popularnih priča i naučnih dela. veka) umetnost. Treće umetničko sredstvo koje je zauzimalo istaknuto mesto u islamskoj umetnosti jeste tkanina. i laneno. ugradili „dinamičniji element“ u figuralne predstave. za razliku od drugih. On govori o inferiornosti afričke umetnosti u odnosu na zapadnu. U vreme pre pronalaska štamparije. On je postavio temelje značaja persijskih minijatura u persijskom svetu. Knjige su čuvane u bibliotekama pri džamijama i dvorcima. jedina koja je u sopstvenoj društvenoj sredini bila visoko cenjena bila je kaligrafija.

jedno od remek dela islamske umetnosti.obično se svrstavaju u zajedničku kategoriju „dekorativne“ umetnosti ili umetnosti „nižeg ranga“. U klasičnom svetu. Ti mistici postali su poznati kao sufije. zanatlije koji su radili za bogate pokrovitelje pretvorili su skupocene materijale. u luksuzne predmete. U proučavanju islamske umetnosti.uvek crna i na njoj su zlatom izvezeni citati iz kurana. Medjutim upotreba tkanina u muslilmanskim zemljama bila je mozda izrazenija u tzv. keramike. Ti predmeti cesto su imali praktičnu upotrebnu vrednost. pretvarali u divno glaziranu keramiku. Tkanine su korišćene i za ukrašavanje. u prošlosti je mogla biti bilo koje boje uključujući belu. nomadi od stanovnika gradova i muslimani od nemuslimana. U zapadnoj umetnosti ti nazivi imaju donekle derogativno značenje jer se ta sredstva umetničkog izraza smatraju manje plemenitim od glavnih vrsta umetnosti – slikarstva i vajarstva. slonovače i kameih kristala . Kao i u mnogim drugim civilizacijama. na primer. i spavali po ćebadima na podu. Primer je Vedrica Bobinskog. providne staklene i bleštavo sjajne metalne predmete koji su koristili pripadnici mnogih društvenih klasa. poput slonovače. Ona je označavala i bezbroj drugih društvenih i religijskih pripadnosti. izrađena od bronze i obložena bakrom i srebrom. turbani omotani oko crvene palice bili su oznakla sledbenika safavidskih vladara u Iranu. Po njoj su se muškarci razlikovali od žena. U islamskoj umetnosti to nije slučaj.prenosivoj arhitekturi. Na teritorijama na kojima je islam počeo da se širi. stakla i drvoreza. Kao i u mnogim drugim društvima. izradjena 1163. odeća je činila muškarca ili ženu. zelenu i crvenu. poput bokala i posuda za umivanje i posuda za služenje hrane. Grub vuneni ogrtač (na arapskom suf) često su nosili mistici čiji je izrazito ličan pristup religiji dobijao na značaju uporedo sa širenjem islama u društvu. zlata i dragog kamenja. naslonjeni na jastuke ili uzglavlja. Ali u islamskim zemljama oni su najprostije materijale. mnogi njeni drugi vidovi – umetnički izrađeni predmeti od metala. Korišćenje natpisa nije isključivo svojstvo islamske civilizacije – islamska tradicija delom je nastala na već postojećim primerima na teritoriji gde je islamska civilizacija počela da se razvija. poput gline. peska i minerala.zelene turbane nosili su potomci proroka Muhameda. Umetnost pisanja Pisanje je najznačajnija tema koja je prisutna u svim oblicima islamske umetnosti.. Ljudi su uglavnom sedeli na asurama i ćilimima prostrtim po tlu. bogati od siromašnih. služila je za polivanje pri kupanju. postojala je duga tradicija korišćenja natpisa naročito za . postojale su tradicije pravljenja šatora.

Ali dok su u drugim kulturama pisane reči dopunjavale i objašnjavale sliku. Knjige i njihova proizvodnja postali su veoma značajni oblici umetnosti. a o rezultatima njihovog rada svedoče sačuvani primeri kako na kovanom novcu i kamenima međašima tako i na građevinama. Sve je to smešeteno na prostoru od 20 milimetara. u islamskoj umetnosti pisane reči su bile glavni. zahvaljujući kaligrafima. Potom je ta tradicija preneta na hrišćanski svet i u vizantijskoj umetnosti natpisi su često korišćeni kao ukrasi (mada su. Značaj sposobnosti pisanja naglašava se u čitavom Kuranu. S obzirom na značaj koji je pisanje imalo kad je reč o objavi. (slika) To važi za prve zlatnike poznete pod nazivom dinari. poput trijumfalnih kapija. naziv kovanice i datum. Ova suštinska promena nastala je kao posledica ključne uloge koju je pisanje imalo u islamskoj religiji. Čitaj. ne iznenađuje da je ono dobilo tako važno mesto u islamskoj civilizaciji. poglavlje Kurana: Čitaj (počinjući) imenom svoga Gospodara koji je (sve) stvorio. Krajem 8. U sredini poleđine zlatnika je stih iz Kurana koji govori o jednosti Boga i odbacuje Trojstvo.ukrašavanje fasada. Središnji deo njihove glave ili lika ispunjen je izjavom o veri koja se nastavlja duž dela njihove ivice. slike postale popularnije). Kako je Kuran bio objavljen na arapskom jeziku. Iako se vrsta natpisa . muslilmanski vladari odbacili su kovani novac sa slikama u korist onog na kome su se nalazile isključivo reči. Naučio je čoveka onome što nije znao. Koji je naučio čoveka peru (i pisanju). veka. za vreme vladavine omajadskog halife Abdulmenika. Tekst duž ivice sadrži prizivanje Boga. a ponekad i jedini element ukrašavanja. a tvoj (je) najplemenitiji Gospodar. na kraju. Drugim rečima sposobnost pisanja razlikuje čoveka od drugih Božijih stvorenja. postalo je čitljivije i lepše. Prve reči koje je Bog objavio Muhamedu bilo je pet stihova kojima počinje 26. zgrada i spomenika. gotovo sav kovani novac bio je ukrašen isključivo pisanim rečima. Na preostalom prostoru stoji stih iz Kurana o proročkoj misiji. Stvorio je čoveka (vrstu) od zgrušane krvi (embrija). taj jezik i njegovo pismo brzo su stekli nadmoć nad jezicima koji su bili korišćeni u toj oblasti i arapski je postao lingva franka i ujedinjavao je ogromnu teritoriju. a lepo ispisane reči jedan od najznačajnijih ukrasnih motiva.. arapsko pismo. Na vizantijskom i sasanidskom kovanom novcu nalaze se slike careva pod čijim je pokroviteljstvom taj novac kovan. Počevši od 692. Nakon kratkog perioda eksperimentisanja.

ili „Znanje je ukras mladosti. takav epigrafički kovani novac služio je kao model za gotovo sav islamski kovani novac do današnjih vremena. tekst se nastavlja poslovicom: “Kaže se da se opasnosti izlaže onaj ko je zadovoljan sopstvenim mišljenjem“. Druge posude i tanjiri. međutim. Međutim unutrašnjost kupole je u najvećoj meri sačuvala svoj izgled i predstavlja najveći skup mozaika sačuvanih iz drevnog ili srednjovekovnog doba. nastali u istoj sredini. opštijeg karaktera. To je slučaj sa ovom posudom (slika) sa stranama u jarkim bojama koja je napravljena u severoistočnom Iranu u 10. samo bi sitne šare pređane na ivici bile vidljive.menjala u zavisnosti od lokacije i perioda. a razum je zlatna kruna“.veku ponovo zamenjene. često su sadržali imena pokrovitelja ili korisnika koji su te predmete naručili. npr. tako da o prvobitnoj svrsi tih natpisa nije moguce baš govoriti. a kako bi hrana iz posude nestajala natpis bi bio sve vidljiviji. Dve duge trake natpisa . Veku. Iza malog motiva kapi suze na položaju broja osam. na Kupoli na Steni (Zlatna kupola) koja sarži primere složenog korišćenja natpisa na staklenim mozaicima. Sadržaj natpisa na predmetima načinjenim od skromnijih materijala ili na onima koji su pravljeni za prodaju bio je. Natpisi na predmetima napravljenim od skupih materijala. Arapski tekt na posudi počinje neposredno iza malog ukrasnog motiva postavljenog na položaju broja četiri na brojčaniku sata i sadrži poruku „blagoslov vlasniku“. Po nalogu osmanskog sultana Sulejmana (vladao 1520-1566). zatim prelakirana prozirnim lakom. Moguće je da su su u dobu u kojem su nastali ovi natpsiis predstavljali zabavne zagonetke za obrazovane vlasnike. zaslužuje da se nazove kaligrafijom. Ako pretpostavimo da je posuda pravljena da bi se u njoj držala hrana. Natpisis na tim predmetima su veoma pažljivo smišljeni. Pored toga se natpsisi koriste na tkaninama. ali glavni ukras predstavlja široka traka s tekstom pisanim skladnim uglastim slovima koji se pruža oko unutrašnjih zidova posude. ukrašeni su sličnim aforizmima poput „Planiranje rada sprečava kasnije kajanje. Ko želi da pročita poslovicu mora da posudu okrene u pravcu suprotnom kretanju kazaljke na satu. a stilizovano pismo. poput svilene tkanine ili čaša od nefrita. džamijama. ukrašena crvenim i tamnosmeđim trakama. strpljenje vodi ka imetku“. mozaici na spoljašnosti kupole zamenjeni su u 16. potpuno različito od rukopisa korišćenog u tim spisima. a koje su u 20. a kad se posuda isprazni ceo ukras bi postao vidljiv. čak i oni koji dobro znaju arapski jezik imaju poteškoća u odgonetanju sardžaja natpisa. Mnogi posmatrači tih predmeta. U sredini posude nalazi se apstraktni motiv biljke sa jednom drškom i pet lestova. Načinjena je od blede mrkožute gline i premazana finim slojem bele boje.veku pločicam.

Da bi se procenila uloga žene u islamskom društvu pre 19. gde je praksa istorije umetnosti i umetničke kritike isto isključivala žene). Naravno poteškoće koje su imali muški istraživači da dobiju pristup muslilmanskim ženama. i datum izgradnje.koje svetlucaju naspram tamnoplave pozadine. ali ova barijera je uglavnom prevaziđena počev od 1980ih sa porastom učenih žena koje su učestvovale u akademskim istraživanjima i značaj evaluacije procenjivanja položaja žena u islamskom društvu je sada prepoznat. Kada se pogledaju islamski dokumenti (izvori) može se pretpostaviti da žene nisu ništa ili veoma malo doprinele materijalnoj kulturi njihovog vremena i regiona.uključuje ilustracije žena koje prave grnčariju i dekorišu je. U zapadnoj pretpostavci 19. potrebno je sastaviti rasturene delove informacija iz različitih izvora. monografija o jemenskoj grnčariji iz 1994. Evropski putnici takođe su pokazivali malo interesovanja do ranog 18. veka da je život u haremu sinonim za razvrat. orgije i lenjost. Mada i dalje je moguće da se pronađu nedavne novije publikacije koje ignorišu ove aspekte: npr. i ranog 20. su otežale tačno davanje ocene (precizniju evaluaciju). uprkos činjenici da su ženski rituali mogli nositi religijski naboj većeg transcedentalnog (duhovnog) znčaja za zajednicu nego onih koje su izvodili muškarci. da li . Pitanje roda U zapadnoim umetničkim krugovima bila je važna promena u stavu posle 1960ih: Relativna nevidljivost žene u istoriji umetnosti nije više bila obeležena kao njihova nesposobnost da slikaju ili komponuju muziku već je bila shvaćena u uslovima ova dva sveta muzike i umetnosti koji su isključivali ženu iz obrazovanja (mogućnost da uspe različitim direktnim i indirektnim sredstvima. Takođe neki moderni naučnici nastojali su da vide religijsku praksu i rituale muslimana kao „više pravoverne (ortodoksne)“ nego „popularne“ rituale koje su izvodile žene. ali nijedan tekst ne govori o njihovom učešću. okružuju unutrašnje i spoljašnje osmougaone arkade. nesumnjivo su uticali na neka zapadna pisanja i zabeleške. veka. kao i ime pokrovitelja. omajadskog halife Abdulmenika. muslimanski muškarci intelektualci „bili su nezainteresovani za žene i namerno nisu pisali o njima“. kao što Šacmiler navodi. . Spisi tih ženskih autora kao što su Pardo (1837) i Bird (1891) sadrže mnoštvo dobro istraženih tačnih informacija. veka kada su njihove žene krenule da idu sa njima . Čitalac tako nije u mogućnosti da proceni da li su žene pravile grnčariju samo u Jemenu. Tekst sadrži pobožne izraze i tekst iz Kurana o svemoći Boga i Muhamedovoj proročkoj misiji.

Možda su to bili izolovani primeri. bili veoma rašireni u doba objave. da li je muškarcima i ženama bilo dozvoljeno da rade zajedno. te može biti predstavljen samo kroz svoju reč-Kuran.u urbanim ili ruralnim sredinama. poete i vezilje. Obožavanje boga vrši se neposredno. mauzolejima. ili je postojala podela poslova među polovima. proricanje. U dvorcima.odsustvo likova Često se čuje da je u islmaskoj umetnosti slikanje živih bića zabranjeno. . predstavljnje ljudskih likova nije bilo od velikog značaja. zato što su druge žene bile prepoznate kao vešti kaligrafi. U Arabiji krajem 6. Zato se u džamijama retko mogu naći predstave ljudi. Mi sada znamo da u određenim srednjeistočnim regionima Bliskog istoka u određenim periodima jedan broj žena je bio prepoznat u društvu po njihovim sposobnostima i učešću na različitim poljima umetnosti – uprkos činjenici da su javno isključivane iz obrazovanja i zanatskih radionica. te odsustvo likova (čiji je tehnički izraz neikoničnost) postalo svojstvo islamske sakralne umetnosti. Dok je zvanična Ulema (islamska zajednica) zabranjivala ženama da podučavaju. te slike svetaca. ali to nije tačno. brojni srednjovekovni muslimanski filozofi ponosno beleže da su ih podučavale izuzetne žene. A možda i nisu. nema nikakvog razloga da se predstavljaju ljudski likovi. ako ih uopšte ima. u islamskoj umetnosti. jer muslimani veruju da je Bog jedan i bez pomagača. izgleda. ali niko ne pretpostavlja da je to dokaz da ženska deca u Iranu retko prežive 6. mada je u kasnijim periodima neikoničnost iz religijskih sredina često prenošena u svetovnu oblast. retko prikazuje žensku decu između 7 i 16 godina u živom programu na TV i u TV reklamama. Neikoničnost .veka. mada izričito zabranje idolatriju. Očigledno odsustvo vizuelnog i pisanog materijala malo dokazuje sadašnja iranska televizija npr. naročito u vezi sa grobnicama. sufihanama (mesto za susrete) i konstrukcionim objektima povezanim sa hodočasničkim putevima tokom hadžiluka. Žene su takođe bile aktivne u oblasti arhitekture. godinu. Vremenom se ovo odsustvo motiva i prilika pretvorilo u zakon. su se međutim mogli naći ukrasi u obliku likova. Prema hadisima (zapisima Prorokovih postupaka). javnim kupatilima i objektima drugih namena. bez posrednika. Kuran veoma malo govori o predstavljanju likova. Osim toga. kocakanje i druge poroke koji su. kojima hrišćanska umetnost obiluje ne služe ničemu. verovatno zato što je njihovo angažovanje u takvim organizacijama bilo lakše prihvaćeno nego u džamiji. da li su se bavili istim manufakturnim radom. pijenje. i početkom 7.

složenih u šare koje su se od zvezde u sredini širila u svim pravcima. Kako bi je opisali Evropljni su skovali izraz arabeska koji se prvi put pominje u 15. ali najveći predmeti su bili minberi ili predikaonice. kao i lišće prirodnog izgleda i saz stilu popularan za vreme osmanske vlasti. pravile velike ploče. božura i lotosa. nasloni za čitanje i ormani za knjige. pa kako bi se taj materijal što bolje iskoristio jer je postao retkost krčenjem šuma u oblasti Sredozemlja u 11. kada su renesansni umetnici koristili islamske motive pri ukrašavanju knjiga i na njihovim ukrasnim povezima. Jedan rani oblik ovog stila se vidi u urezanim pločama kojim je obložen mihab (udubljenje u zidu okrenutom ka Meki) Velike džamije u Kordobi. Popularnost arabeske u islamskoj umetnosti trajala je do 14. kojom su se od isprepletanih ugaonih parčića drveta. veka. te je postalo snažan simbol političke vlasti. Da bi te vredne umetničke predmete učinili još lepšim.veku. rašljika i lišća. Pokrovitelji su želeli da minberi budu što lepši. Minber je bilo mesto u džamiji s kojeg je petkom obavljana nedeljna propoved kao deo molitve. kada su postepeno počeli da je zamenjuju ukrasi sa motivima hrizentema. . (slika). Drvo je često bilo korišćeno za fine delove nameštaja u džamijama. uključujući duborez. lancu transmisije (prenošenja) umetnosti. zasnovana na oblicima iz prirode poput peteljki. ili 16. veku. koji su poticali iz Kine i bili popularni u Iranu.Muhamed je naredio da se iz Kabe uklone svi idoli. zantije su koristili egzotično drvo različitih boja u koje su ponekad bili inkrustrirani drugi skupoceni materijali. kao što su postolja za Kuran. postala je obeležje islamske umetnosti i arhitektonskog ukrašavanja u periodu od 10. veka. do 15. veka osoblje Britanskog muzeja omalovazavalo i preziralo ‘Kulture koje nisu delile sklonisti ka Klasicnoj umetnosti’ plašeći se ‘njihovog mogućeg negativnog uticaja na publiku (posmatrače)’ i prvrobitno su islamski artefakti smatrani isuviše divljim i varvarskim da bi se istakli u tzv. pronalažene su nove tehnike umetničkog rada u drvetu kao što je marketerija. Arabeska i geometrijski oblici kao ukrasi Vrsta ukrasa. dovršen 965. ali je zabeleženo da je u sopstvenoj kući koristio zastore i jastuke ukrašene likovima. Muzejske kolekcije Šta su dakle sakupljali a šta odbacili kustosi zapadnjačkih muzeja? Ward istice da je tokom sredine 19. poput sedefa i slonovače. Složeni geometrijski efekti ostvarivani su i drugim sredstvima umetničkog izraza. podešenih tako da predstavljaju beskrajne geometrijske šare.

posebno oni nadjeni pre 1930ih. nekolicina kustosa su se namerili da pribave islamske artefakte. veka postojali su drugi faktori koji su delovali. tek oko 1895. Stoga. Islamski tepisi koje je pribavio South Kensingrom (V&A) muzej su u velikoj meri kupljeni posto se smatralo da su po poreklu persijski. . nameštaj i arhitektonske fragmente da pomognu savremenim industrijskim proizvodjačima i dizajnerima. slično tome nikejska keramika iz 16. te stoga nesposoban da potpomaže i proizvodi izvrsnu. ne samo da su odgovorili na pitanje ‘šta je islamska umetnost?’ za javnost u većini. odražavali (oslikavali) ‘ženstvenost i podmitljivost nerazdvojive u Istocnim dinastijama’. neoblozene proizvode od metala. Do Drugog Sv rata Btitanski muzej je odbio nezastakljene posude. individualne parčiće ili regionalne proizvode. kasnije preimenovana kao Victoria & Albert Muzej) u Londonu da sakupi i izloži islamske tepihe. obaveštajce i pedagoge.Kako bilo. ali samo da bi ilistrovali odnos sa sredjovekovnom Evropom. gde dopremljeni komadi predstavljaju ‘nabolji’ kvalitet. i u očima kustosa i u očima autora (tako posetilac na silu prihvata implicirani kriterijum i hijerarhiju). arapskih radnika iz Damaska i potomaka krastaša sa Roda. Slicno tome. kao što su damasciranje (gvožđe ili čelik zažariti a onda srebrom ili zlatom ukrasiti) i watermarking (utisnuti videni žig na papir) na islamskim radovima od metala su pripisana arapskim i mogulsko-indijskim zanatlijama ali sigurno ne Turcima. veka) ne kao predstavlajnje autentičnih primera islamske umetnosti. veka je smatrana da je delo Jermena naseljenih u Kutahya. automastski implicira posmatraču da su oni predmeti koji NISU odabrani od sekundarne ili manje estetske važnosti. Nemacki učenjaci sredine 19. Stoga nabavljeni predmeti. umetnost. Indijska mogulska arhitektura je vidjena na slican nacin. esteski zadovoljavajuću. su turski tepisi nabavljeni kao primeri turske proizvodnje. Mnogi evropski akademici i kustosi su izvesne režime kako sto je Otomansko carstvo (sultanat) videli kao esencijalno (u osnovi) razvratan i pokvaren .veka su bili slično predisponirani: islamske arhitektoncke dekoracije Egita i Španije su smatrane vrednim (dostojnim) proucavanja ali su same zgrade smatrane inferiornim buduci da nisu bile u skladu sa klasicnim normama i posto je ‘prenaglašena imaginacija i mašta’ arapskog karaktera opstruirala (ometala) intelektualni zivot. Naravno. Takva mišljenja trajala su dugo tokom 1930ih i zaista su se raširila preko Atlantika. Tokom kasnog 19. tkanine. takva tehička dostignuća. neemajlirano staklo. ma kakva selekcija bilo da se odnosi na grupu artefakata. već su pružili i odgovor na pitanje ‘kakav je estetski ideal u ovoj vrsti umetnosti?’ ove kolekcije još uvek zadrzavaju svoj veliki uticaj. koji su po Fergusonovom mišljenju. ostavljajuci South Kensington muzej (Južni Kensington. i 17. arhitektura izgradjena tokom ranog perioda Mogulske dinastije u Indiji je smatrana superiornijom od kasnijih primera. Severno Afričke i Arapske predmere i ‘modenu’ Islamsku umetnost (podrazumeva dela 1719. Jevreja iz Zlatnog roga. uključujuci sakupljače.

odredjeni kustosi i kritičari su ustanovili politike sticanja(nabavke predmeta) Zapadnjackih muzeja. ali artefakti specificno proizvedeni za seoski i gradski narod (kao razliku u odnosu na ‘dvorski’ patronat ili ‘tribal’ delo) ostaju u velikoj meri neprikazani u javnim kolekcijama. Isto tako. Danasnji posetioci Zapadnjackih muzeja ce morati da traze primere nezastakljeninh.Nema sumnje da su tokom ovog vremena ustanovljene geografske granice koje se danas koriste da odrede frazu ‘islamska umetnost’ i da su one bazirane na zemljama Abasidskog carsva.(Turkomancki. i ovde i na Bliskom istoku (srednjem i stoku). printovi) i ‘tirbal’ dela. Islamski predmeti od metala na policama će podvući to sto Zapadnjaci cene plovila i oruzja ukrašena dodacima dekoracije i/ili išarani po obrascu ‘watered’ (‘damascene’) tehnikom. i za jednobojnim tkaninama. na bogatstvu boja. Tokom skorasnjih godina muzejska prikupljanaja na polju islamske umetnosti su ukljucivala primere savremene (primenjene) umetnosti (npr slikanje. Kao odraz tih vremena. ukljucujuci primere ‘nacinalne’ ili ‘tadicionalne’ haljine). U isto vreme. i oni nastavljaju da održavaju značajan uticaj na odredjivanje sholactike i javne procene sta je to ‘visoka umetnost’ a sta ‘niska ‘ u svetu Islamske umetnosti. neukrasenih posuda za kucanje i odlaganje (hrane etc) na policama. . fokus je bio na visoko dekorativnom. shara (paterna). tehologiji i na potpisanim i datovanim delima.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful