You are on page 1of 22

POSEBNA IZDANJA

PREVOD
Živko Kostić

ZA IZDAVAČA
Goran Lakićević

UREDNIK EDICIJE
Predrag Mladenović

GRAFIČKI UREDNIK
Miloš Trajković

LEKTURA
Srđan Jovanović

ILUSTRACIJA NA NASLOVNOJ STRANI
Iva Dimitrijević i Jakša Lakićević

ŠTAMPA
Forma B, Beograd

TIRAŽ
700 primeraka

IZDAVAČ
IP Besna kobila
Branka Pešića 20, Zemun
Tel. / fax: 011 261 50 60
info@besnakobila.co.rs

Sva naša izdanja možete naručiti i putem našeg sajta
www.besnakobila.co.rs
DOZI­VLJA­JI NJEV­ZO­RO­VA
ili

IBI­KUS
Naslov ori­gi­na­la
Алек­сей Тол­стой
ПОХО­ЖДЕ­НИЯ НЕВ­ЗО­РО­ВА или ИБИ­КУС
KNJI­GA
PRVA
VEO­MA DAV­NO, JOŠ UOČI VELI­KOG RATA, Semjon Iva­no­vič Njev­
zo­rov, sede­ći jed­nom s pri­ja­te­lji­ma u kafa­ni „Sever­ni pol“, is­
pri­čao je jedan svoj doži­vljaj:
— Idem ja teti­ci na Petrov­sko ostr­vo, pot­pu­no tre­zan, imaj­te
to u vidu. Nisam još bio sti­gao do mosta, kad čujem: lupa­ju čeki­
ći. Gle­dam: cigan­ska čer­ga. Sede Ciga­ni, bra­da­ti, straš­ni, kuju
bakra­če. Cigan­či­ći trče, prlja­vi, stra­ho­ta jed­na! Uzme li čovek
takvo jed­no Cigan­če, ope­re li ga sapu­nom, ono će odmah umre­
ti, neće izdr­ža­ti čisto­ću.

Pri­la­zi mi sta­ra, debe­la Cigan­ka: „Da ti baba malo vra­ča,
bogat da budeš.“ I, drž’ za ruku: „Met­ni zlat­nik na dlan.“

Pot­pu­no tre­zan, vadim ja iz nov­ča­ni­ka zlat­nik od pet ruba­
lja, sta­vljam ga na dlan, a on odmah nesta­de, bilo pa ga nije! Ja
Cigan­ki: „Ovog časa ću da pozo­vem žan­dar­ma, vra­ti pare“, a ona
me, pro­klet­ni­ca, vuče iza čer­ge, i ja idem kao hip­no­ti­san, volje
svo­je nemam, mada sam sasvim tre­zan.

„Gospo­di­či­ću, gospo­di­či­ću“, kaže ona, „ne lju­ti se, ina­če, evo
šta će ti se desi­ti“, i kaži­pr­sti­ma pra­vi neka­kve odvrat­ne kuke. „A
budeš li dobar, bićeš sav zla­tan, biće ti uvek ova­ko“, i zadi­že suk­
nju i gla­di se mojom rukom po odvrat­noj buti­ni, izvla­či doj­ke,
škri­pi očnja­ci­ma.
8 D O Ž I V L J A J I N J E V ZO ROVA il i I B I K U S

Ja se pre­pao: i para mi žao, i nje­nih se kuka bojim, ne odla­
zim. I Cigan­ka mi pred­ska­za­la da me čeka sud­bi­na puna sva­ko­
ja­kih doži­vlja­ja, i da ću posta­ti čuven i bogat. I ja tome pred­ska­
za­nju veru­jem — doći će moje vre­me, ne smej­te se.

Pri­ja­te­lji Semjo­na Iva­no­vi­ča su se kiko­ta­li, vrte­li gla­vom. Zbi­
lja, dru­go­ga i koje­ka­ko — ali Semjo­na Iva­no­vi­ča sigur­no ne čeka
ni sla­va ni bogat­stvo. „Ho-ho! Sva­ko­ja­ki doži­vlja­ji! Ispij­mo. Kel­
ne­ru, još jedan polić i pola por­ci­je šnel-klop­sa, sa više rena.“

Semjon Iva­no­vič je — valja napo­me­nu­ti čita­o­cu — slu­žio u
tran­sport­nom birou. Rast sred­nji, lice pri­jat­no, prsa uska, čelo
namrš­te­no. Ima dugu kosu i često stre­sa njo­me. Nije ni plav ni
smeđ, već tako — iz pred­gra­đa, iz Meš­čan­ske uli­ce.

— A ja veru­jem da mene čeka neo­bi­čan život — pona­vljao je
Semjon Iva­no­vič i kiko­tao se zajed­no sa osta­li­ma. Sipa­li su mu
biber u vot­ku: „Ho-ho, neo­bi­čan život! Hej, buda­la si ti, Semjo­
ne Iva­no­vi­ču! Oh, da puk­neš od sme­ha…“

Pro­la­zio je dan za danom. U Meš­čan­skoj uli­ci romi­nja­la je
kiša, vukla se magla. Na ste­pe­niš­ti­ma je miri­sa­lo na posne kola­
če. Žuti zido­vi kuće­ri­ne sta­ja­li su kao što i sada sto­je.

Semjon Iva­no­vič sa slu­žbe nije izo­sta­jao, slu­žbo­vao je save­sno,
kao pra­vi Petro­gra­đa­nin. Subo­tom je navra­ćao u kafa­nu. Nosio
je šuba­ru od astra­ga­na i kaput sa astra­gan­skim oko­vrat­ni­kom.
Na uli­ci su ga često meša­li s nekim dru­gim, i u takvom slu­ča­ju
on je pred­u­sre­tlji­vo objaš­nja­vao:
K N J I G A P RVA 9

— Izvi­ni­te, pre­va­ri­li ste se, ja sam, Njev­zo­rov.

Uve­če je Semjo­nu Iva­no­vi­ču pokat­kad dola­zi­la lju­bav­ni­ca,
nadi­mak joj je bio Knop­ka. Posle uobi­ča­je­nih nežno­sti ona se
obič­no pre­pi­ra­la s nji­me, lju­ti­la se, gala­mi­la, tera­la ga da se ože­
ni njo­me. I živeo bi on tako: šest dana radi, a sed­mi — pra­znuj.
Proš­le bi godi­ne, koli­ko mu je bilo pisa­no, i nje­go­vu ispra­žnje­nu
sobu, sa okru­glom furu­ni­com, s gvo­zde­nim kre­ve­tom, s orman­
či­ćem na kome je tik­ta­kao budil­nik, zau­zeo bi dru­gi sta­nar. I
izno­va bi pro­le­te­le godi­ne iznad kuće u pred­gra­đu.

Ali ne. Sud­bi­na je baš takvom čove­ku pri­pre­ma­la nemi­ran
i čudan udeo. Ta nije Semjon Iva­no­vič uza­lud pla­tio vra­ča­nje
malim zlat­ni­kom. Cigan­ki­nim reči­ma on je vero­vao, mada, isti­
nu reći, ni prstom nije mrd­nuo da izme­ni tok svo­ga živo­ta.

Jed­nom je na Anič­ko­vom mostu kupio od deča­ka za pet kopej­ki
„pot­pun špil kara­ta devoj­ke Lenor­man, koja je pred­ska­za­la sud­bi­nu
Napo­le­o­nu“. Kod kuće je, posle večer­njeg čaja, bacio kar­te i ispa­la
je glu­post: „Sim­bol smr­ti, ili Ibi­kus, loba­nja koja govo­ri“. Semjon
Iva­no­vič zaža­lio je za ulu­do potro­še­nih pet kopej­ki i zatvo­rio kar­te u
orman­čić. Ali deša­va­lo se da popi­je s pri­ja­te­lji­ma poko­ju, i onda bi
mu se u kafan­skom dimu otva­ra­le neka­kve per­spek­ti­ve.

Ta pred­o­se­ća­nja, možda i neka­kve pri­rod­ne oso­bi­ne, a možda
i sama kli­ma — maglo­vi­ta, petro­grad­ska kli­ma, koja raz­dra­žu­je
uobra­zi­lju — stvo­ri­li su kod Semjo­na Iva­no­vi­ča jed­nu sla­bost: da
čita u novi­na­ma o ari­stro­kra­ti­ma.

Kupi on tako „Petro­grad­ske novi­ne“ i čita od počet­ka do kra­
ja sve opi­se balo­va, sve­ča­nih pri­je­ma i zaba­va u dobro­tvor­ne svr­he.
„Kod gro­fa toga i toga bili su na čaju: kne­gi­nja Belo­sel­ska-Belo­zer­
ska, gro­fi­ca Bobrin­ska, knez i kne­gi­nja Loba­no­vi-Rostov­ski, pre­sve­
tli knez Sal­ti­kov, knez Jusu­pov, grof Suma­ro­kov-Elston“…
10 D O Ž I V L J A J I N J E V ZO ROVA il i I B I K U S

Gro­fi­ce je zamiš­ljao s crnim obr­va­ma, sred­njeg rasta, u čip­ka­
nim halji­na­ma. Kne­gi­nje viso­ke, pla­vu­še, u halji­na­ma „elek­trik“.
Baro­ni­ce — malo riđe i debe­le. Grof — neiz­o­stav­no s orlov­skim
oči­ma. Knez — mek­ši, s bra­di­com. Pre­sve­tli — oni koji su malo
dostup­ni pogle­du.

Tako Semjon Iva­ no­ vič sedi kod pro­ zo­
ra; napo­ lju kaplje;
magla zakla­nja kro­vo­ve… A pre­ko ugla­ča­nih par­ke­ta zvec­ka­ju
mamu­ze, šuš­te žen­ski šle­po­vi. Raz­go­vo­ri u pola gla­sa… Par­fe­mi,
miri­si… Pro­ti­če čajan­ka. Lake­ji uno­se tor­te raznih obli­ka, kola­
če, sta­kle­ne čini­je sa slat­kim. Ni gro­fic­ e ni kne­gi­nje i ne doti­ču se
jela. Osim što pone­ka pro­mo­li prsti­će iz čipa­ka, štrp­ne mrvi­cu.
I samo pre­bi­ru noži­ca­ma na klu­pi­ca­ma.

U sumrak bi dola­zi­la Knop­ka. Nosić joj štr­či, sav mokar od
suza — moli da se ženi njo­me. Semjon Iva­no­vič je samo stre­sao
kosom i neo­d­re­đe­no odgo­va­rao.

Mno­gi doga­đa­ji i krup­ne stva­ri odi­gra­li su se od tog vre­me­
na; sju­ri­li se u pro­va­li­ju, pre­vr­nu­li se toč­ko­vi­ma uvis — rat. Ali
Semjo­na Iva­no­vi­ča te stva­ri malo su dota­kle. Zbog sla­bih plu­ća
na front ga nisu uze­li. Godi­nu dana išao je u uni­for­mi, a zatim
opet obu­kao kaput. „Sever­ni pol“ bio je zatvo­ren.

Život je postao dosad­ni­ji. Alko­hol­na pića su bila zabra­nje­na.
Upo­znaš se s kakvim pri­jat­nim čove­kom, i dok se okre­neš, a on
već na fron­tu, već pogi­nuo. Niko nije ni za šta sigu­ran. Knop­ku
je odveo na front dra­gon­ski puk, na pro­la­zu kroz Petro­grad. Svih
sedam dana u nede­lji posta­li su obič­ni rad­ni dani.
K N J I G A P RVA 11

Jed­nom kad je pre­tu­rao po orman­či­ću, Semjo­nu Iva­no­vi­ču
dođo­še pod ruku vra­čar­ske kar­te devi­ce Lenor­man. Osmeh­nuo
se i posla­gao ih. I opet je iziš­la loba­nja Ibi­kus. Šta li je to moglo
da zna­či?

Neko vre­me Ibi­kus mu je dola­zio na san noću: ogro­man, suv,
sta­jao je u uglu, cerio se. U snu ga je obu­zi­ma­la tuga. A uju­
tru mu je bila odvrat­na pomi­sao da će mu Ibi­kus opet doći u
san. Semjon Iva­no­vič naba­vio je negde bocu lebo­va­če pre­čiš­će­
ne niša­do­rom. Pio je, usa­mljen, sede­ći kraj mokrog pro­zo­ra u
sumra­ku, i kao da mu se opet neja­sno pri­ka­za­la neka­kva sre­ća…
Ali srce mu se ste­glo. Ne, Cigan­ka ga je pre­va­ri­la.

I odjed­nom je sud­bi­na zaku­ca­la na vra­ta.

Semjon Iva­no­vič pio je jutar­nju kafu od žira, bez šeće­ra, s
koma­di­ćem meki­nja­vog hle­ba. Napo­lju je sipi­la febru­ar­ska
magla neis­ka­za­nom gnji­le­ži.

Odjed­ nom — cin! Oštro je zvek­ nu­lo pro­ zor­
sko okno, i
odmah zatim — cin! — zazve­ča­lo je, ras­prš­ta­lo se ogle­dal­ce koje
je visi­lo pored poste­lje.

Semjo­nu Iva­no­vi­ču zasta­de par­če hle­ba u grlu, on se uhva­ti za
sto, izbu­lji oči. Unu­traš­nje okno prslo je kli­na­sto, a na spo­ljaš­njem
je bila rupi­ca od kur­šu­ma. Iz vla­žne magle klo­ko­ta­li su puc­nji.

Semjon Iva­no­vič naj­zad se usu­di da iza­đe napo­lje. Pred kapi­jom
je sta­ja­la gomi­la lju­di. Žena u cica­noj halji­ni gla­sno je pla­ka­la. Lju­di
su je opko­li­li, slu­ša­li. Vra­tar je objaš­nja­vao:
12 D O Ž I V L J A J I N J E V ZO ROVA il i I B I K U S

— Pre­pa­la se. Puca­li su dva­put za njom.

Neki živa­han glas reče:

— Na Nev­skom je straš­na bor­ba, brda od leše­va.

Žena uda­ri u još gla­sni­ji plač. Živah­ni glas reče opet:

— Tako i tre­ba. Dav­no je već tre­ba­lo toga cara po tin­ta­ri.
Vam­pir!

I među oni­ma pred kapi­jom otpo­če raz­go­vor o ratu, o izda­ji,
o šeće­ru, o hle­bu sa sme­ćem. Semjo­nu Iva­no­vi­ču drh­ta­le su ruke,
kle­ca­la kole­na. Pošao je u vra­ta­re­vu sobu i seo pored tople peći.

Pre­ma nje­mu na klu­pi sede­la je vra­tar­ki­na kći sa ubra­da­čom
i u valjen­ka­ma. Čim bi se Semjon Iva­no­vič pokre­nuo, devoj­či­ca
bi poči­nja­la da šapu­će: „Bojim se, bojim se.“ On se nalju­ti i iza­đe
opet u dvo­riš­te. U tom tre­nut­ku začu se vika. Na sre­di­ni dvo­riš­
ta neka­kav izbri­jan, uhra­njen čovek s obo­je­nim baken­bar­di­ma
vikao je pri­gu­še­nim gla­som:

— Na Jeka­te­rin­hof­skom kana­lu dućan­dži­je peku živog sta­re­
ši­nu kvar­ta.

To je bilo tako straš­no da se na ula­znim vra­ti­ma raz­le­že žen­ska
cika. Pred kapi­jom sta­do­še da mašu ruka­ma. Čovek s baken­bar­
di­ma nesta­de. A iz magle je klo­ko­ta­lo, tre­ska­lo, štek­ta­lo.

Semjon Iva­no­vič vra­ti se u stan i sede na sto­li­cu. Dola­zio je
smak sve­ta. Kla­tio se stub car­stva. Straš­na reč — Revo­lu­ci­ja —
kao nako­stre­še­na pti­ca lete­la je iznad uli­ca i dvo­riš­ta. Eto, to je
ona opet iza­zi­va­la viku pred kapi­jom. Ona je, ne sti­ša­va­ju­ći se,
zvon­ko odje­ki­va­la iz magle.

Na duši Semjo­na Iva­no­vi­ča bilo je mrač­no. S vre­me­na na
K N J I G A P RVA 13

vre­me usta­jao je, puc­ke­tao prsti­ma i opet sedao. Kroz spolj­nu
rupu na pro­zor­skom oknu svi­rao je vetar, zvi­ždu­kao: „Nadu­va­ću,
nadu­va­ću ti pra­zni­nu, odu­va­ću te iz tvo­ga gne­zda.“

U pozni suton neko poče da cima kva­ku na ula­znim vra­ti­ma,
Krat­ko je zazvo­ni­lo. Semjon Iva­no­vič, pre­stra­šen, otvo­ri vra­ta.

Pred njim je, osve­tlje­na iz pred­so­blja, sta­ja­la žena neo­bič­ne
lepo­te — crno­o­ka, ble­da, u krat­koj svi­le­noj bun­di­ci, s belom
oren­burš­kom pove­za­čom. Ona odmah šmug­nu unu­tra i užu­r­
ba­no zašap­ta:

— Zatvo­ri­te… zaklju­čaj­te…

Na ste­pe­niš­tu se začu­še kora­ci, gru­bi gla­so­vi. Spo­lja neko
nale­že na vra­ta, uda­ri u njih pesni­com. „Osta­vi, haj­de­mo.“ „Ona
je tu.“ „Pusti, haj­de­mo, neka ide dođa­vo­la.“ „Pa ona je na dru­
gom ste­pe­niš­tu.“ „Pusti, haj­de­mo.“ Kora­ci poče­še da odje­ku­ju,
gla­so­vi se sti­ša­še.

Neznan­ka je sta­ja­la licem pre­ma zidu, u uglu. Kad se sve sti­
ša­lo, ona zgra­bi Semjo­na Iva­no­vi­ča za ruku, oči joj se s neka­kvim
ludač­kim humo­rom pri­ma­ko­še k nje­mu:

— Ja ću osta­ti ovde… Neće­te me ote­ra­ti?

— Ali, molim vas.

Ona brzo pre­đe pre­ko sobe i sede na kre­vet.
14 D O Ž I V L J A J I N J E V ZO ROVA il i I B I K U S

— Kakav užas! — reče i ski­de s gla­ve mara­mu. — Ne pitaj­te
me ni o čemu. Obe­ćaj­te. No?!

Semjon Iva­no­vič zbu­nje­no obe­ća da neće pita­ti. Ona se opet
zagle­da u nje­ga — oči joj crne, s pod­bu­lim kap­ci­ma, malo kose:

— Ja sam na rubu pro­pa­sti, raz­u­me­te li? Dva­put sam se išču­
pa­la. Kakvi nitko­vi! Kud ću sada? Kući se neću vra­ća­ti. Bože,
kakav mrak!

Ona zatap­ka noga­ma i sru­ši se na jastuk. Semjon Iva­no­vič
reče joj neko­li­ko ohra­bru­ju­ćih reči. Ona se uspra­vi i gur­nu ruke
među kole­na.

— A ko ste vi? (On joj ukrat­ko reče ko je.) Osta­ću ovde cele
noći. Vi možda misli­te da me može­te izba­ci­ti na uli­cu? Ja nisam
mač­ka.

— Izvi­ni­te, gospo­đo, po vašem drža­nju, po ode­ći, vidim da
ste ari­sto­krat­ki­nja.

— Misli­te? Može se desi­ti. A vi niste drski. To je dobro. Čud­
na stvar, zaš­to sam kod vas utr­ča­la. Trčim kroz dvo­riš­te sva izbe­
zu­mlje­na, vidim, pro­zor se sve­tli. Umi­rem, umor­na sam.

Semjon Iva­no­vič spre­mi goš­ći poste­lju na diva­nu. Ponu­di joj čaj.
Ona odmah­nu gla­vom tako da joj se keste­nja­ste vla­si raz­le­te­še. On
uze svoj dušek da ga odne­se u kuj­nu. Neznan­ka vik­nu:

— Nipoš­to! Bojim se. Lezi­te ovde. Polu­de­ću, vra­ti­te dušek.

Semjon Iva­no­vič uga­si sve­tlost. Legao je i slu­šao kako se na
diva­nu — rrrr — raz­le­te­še kop­či­ce na halji­ni, spa­do­še cipe­le. U
sobi zami­ri­sa par­fem. Nje­mu kroz kič­mu pro­đo­še žmar­ci, krv
poče da nado­la­zi i odi­la­zi, kao u oke­a­nu. Goš­ća se pre­vr­ta­la pod
svi­le­nom bun­dom.
15

— Muče­nje jed­no! Upa­li­te sve­tlo. Hlad­no mi je. (Semjon
Iva­no­vič upa­li jedi­nu sija­li­cu pod tava­ni­com.) Leži­te tu i ko zna
šta misli­te. — Ona živo zagnju­ri gla­vu u jastuk. — Samo me je
revo­lu­ci­ja ova­mo dote­ra­la… Nemoj­te se mno­go pono­si­ti. Uga­
si­te sve­tlo…

Semjon Iva­no­vič se zbu­ni. Ne usu­di se čak ni cipe­le da izu­je.
Leže, i opet — žmar­ci, krv čas uza­vri čas kao da se sle­di.

— Pa zar ne čuje­te da pla­čem? Vi ste bez ose­ća­nja — reče
goš­ća u jastuk — dru­go­me bi se srce kida­lo gle­da­ju­ći takvu tra­
ge­di­ju. Upa­li­te sve­tlo…

On opet upa­li sija­li­cu i vide na diva­nu, na jastu­ku, rasu­te vla­
si, a pod tam­no­si­vim krznom — golo rame. Sti­snu zube. Leže.
Tana­nim gla­som neznan­ka poče da pla­če, i dalje u jastuk.

— Gospo­đo, dozvo­li­te da sku­vam čaj.

— Noge, noge su mi kao od leda — tana­nim gla­si­ćem zacvi­
le ona. — Neću se više nikad smi­ri­ti. U dva­de­set dru­goj godi­ni
naj­u­ri­li me na uli­cu… Po tuđim kuća­ma. Sve­tlost uga­si­te­e­ee.

Semjon Iva­no­vič zgra­bi svoj pokri­vač i pokri joj noge i,
pokriv­ši ih, osta­de tako na diva­nu. Ona pre­sta­de da pla­če. Nje­
go­ve raši­re­ne nozdr­ve ose­ća­le su toplo­tu koja je zra­či­la ispod
bun­de. Ali on se straš­no bojao, ne zna­ju­ći kako se tre­ba opho­di­ti
sa ari­sto­krat­ki­nja­ma. Za leđi­ma, u uglu, u mra­ku — on to nije
video, ali je ose­tio, poja­vi­la se i sta­ja­la gola loba­nja Ibi­kus.

— Sutra ću sigur­no leža­ti raši­re­nih ruku na sne­gu — veo­ma
žalo­sti­vo reče goš­ća — a i care­vi­na pro­pa­da.

— Svim srcem spre­man sam da vas ute­šim. Ako vam neće biti
hlad­no, dozvo­li­te da vam ruči­cu polju­bim.
16 D O Ž I V L J A J I N J E V ZO ROVA il i I B I K U S

— Isu­vi­še sme­lo.

Ona se okre­te na leđa. Lice joj se bela­sa­lo u mra­ku, nasme­
še­no. Semjon Iva­no­vič sede bli­že i odjed­nom se osme­li — sta­de
da lju­bi to lice.

Uju­tru je neznan­ka pobe­gla i ne zahva­liv­ši se. Uza­lud je
Semjon Iva­no­vič išče­ki­vao njen povra­tak — nede­lju, dve, mesec
dana. U orma­nu je, zajed­no s kar­ta­ma devi­ce Lenor­man, sta­jao
i delić toa­le­te koji je čude­sna goš­ća zabo­ra­vi­la. Semjon Iva­no­vič
sada se noću često pre­vr­tao u poste­lji i, pri­di­žu­ći se, ludač­ki gle­
dao u pra­zan divan. Čini­lo mu se da je one noći, uz zvi­ždu­ka­nje
vetra, kroz rupi­cu na pro­zo­ru, riski­rao — sko­čio u divlju pra­
zni­nu. Pre­ki­nu­le se nje­go­ve veze sa sta­rom kućom, sa plač­lji­vim
pro­zor­či­ćem, s kuti­jom za duvan i hilj­za­ma1 na pro­zor­skoj dasci.

U vre­me slo­bod­no od slu­žbe on je sada lutao uli­ca­ma, tako­đe
divljim i nemir­nim. Grad je bučao od nevi­đe­nog živo­ta. Lju­di
su se sku­plja­li u gomi­le, govo­ri­li od jutra do kasno u noć. Ste­
go­vi, zasta­ve, lozin­ke, podi­vlja­li moto­ci­kli. Na ras­kr­sni­ci, gde je
ina­če sta­jao debe­li pri­stav s dugim brci­ma, kla­tio se sada stu­dent
sa nakri­vo sta­vlje­nim cvi­ke­rom, ban­di­ti i lupe­ži slo­bod­no su mu
pri­la­zi­li da pri­pa­le ciga­re­tu. Na bule­va­ri­ma su se, na pudo­ve,
gric­ka­le semen­ke. Muži­ci u šinje­li­ma peli su se na spo­me­ni­ke,
busa­li se u gru­di: „Zaš­to mi krv pro­li­va­mo?“ Na bal­ko­nu dvor­ca
šepu­rio se pri­vre­me­ni uprav­nik gra­da sa crnim ruka­vi­ca­ma.

Semjon Iva­no­vič je s finim podru­glji­vim smeš­kom hodao,
1 Muš­ti­kla­ma. (Prim. lekt.)
K N J I G A P RVA 17

osluš­ki­vao, zagle­dao. Veli­ki kne­že­vi, voj­ni­ci, lupe­ži, lepuš­ka­ste
gospo­đi­ce, gene­ra­li, bank­no­te, kru­ne — sve je to pli­va­lo, vrte­lo
se, bez zadr­ža­va­nja, kao u buji­ci.

„Eto tu valja lovi­ti sre­ću“, raz­miš­ljao je Semjon Iva­no­vič i
gric­kao nokat, „golim ruka­ma, u bes­ce­nje — uzi­maj šta hoćeš.
Ne sede­ti skrš­te­nih ruku, ne dre­ma­ti.“

Skroz pro­du­van pro­leć­nim vetrom, gla­dan, žilav, dvo­li­čan,
gurao se on izme­đu lju­di kroz grad i ose­ćao raši­re­nog srca ushi­
će­nje neiz­re­ci­vih moguć­no­sti.

Pogr­blje­nog gospo­di­na sa somot­skim kač­ke­tom pri­ti­snu­la
uza zid tro­ji­ca u voj­nič­kim šinje­li­ma. Vika­li su:

— U mene su vaš­ke, na hilja­de pod košu­ljom, ja znam kako
se ratu­je!

— Vi pije­te moju krv, gra­đa­ni­ne, tre­ba to da ose­ti­te, ako ima­
te save­sti!

— A zemlji­ca, zemlji­ca, čija je ona? — vikao je tre­ći.

Gospo­din je buljio oči. Nje­go­va širo­ka, izvi­je­na usta bila su
pomo­dre­la. Semjon Iva­no­vič, pri­šav­ši na tu viku, odluč­no reče:

— Ta zar ne vidi­te, gra­đa­ni, da ne zna ni da bek­ne ruski, a vi
nava­li­li.

Voj­ni­ci otplju­nu­še i odo­še da se pre­pi­ru sa nekim dru­gim.
18 D O Ž I V L J A J I N J E V ZO ROVA il i I B I K U S

Gospo­ din sa somot­ skim kač­ ke­tom zahva­li (zai­
sta na lošem
ruskom jezi­ku) Semjo­nu Iva­no­vi­ču. Pođo­še pre­ko Nev­skog,
poče­še da raz­go­va­ra­ju. Poka­za se da je gospo­din anti­kvar, doš­
ljak, da grad sla­bo pozna­je. I tada se Semjon Iva­no­vič ras­pri­ča,
reči pote­ko­še kao buji­ca.

— Pođi­te na Ser­gi­jev­sku, Gaga­rin­sku, na Moho­vu, eto gde
ćete naći i nameš­taj, i bron­zu, i čip­ke… Na čajan­ka­ma sre­br­no
posu­đe izno­si se na deset­ke pudo­va. A da vidi­te toa­le­te. Kao iz
baj­ke! Sto­jiš tako sa šoljom kafe pored baro­ni­ce, kne­gi­nje… dah
da ti zasta­ne. Tako mi boga, vidiš kako joj se srce nazi­re kroz
kožu. Da polu­diš! Samo joj se oči vide, a sva uto­nu­la u noje­vo
per­je. Ja nisam gar­di­sta, dvor­ski ple­mić, ali ne mogu se poža­li­ti,
kod ari­sto­krat­ki­nja sam imao uspe­ha. Deša­va­lo se da pra­vo iz
kan­ce­la­ri­je, i ne ručav­ši, jurim na čaj. Eto i nedav­no mi je jed­na
dotr­ča­la noću, i osta­vi­la za uspo­me­nu, i smeš­no i greš­no, deo
toa­le­te od sta­rin­skih čipa­ka. Nema im cene. A sada, vile popa­lje­
ne, nema­ju šta da jedu. Ako bi čovek umeš­no pri­šao tome poslu,
mogao bi na vago­ne da izvo­zi nameš­taj.

Gospo­din sa somot­skim kač­ke­tom bio je kraj­nje zain­te­re­so­
van saopšte­njem Semjo­na Iva­no­vi­ča i zamo­lio ga da ga pose­ti u
anti­kvar­ni­ci.

Čega li sve nije bilo u anti­kvar­ni­ci! Crni pavlov­ski diva­ni sa
zlat­nim labu­do­vim vra­to­vi­ma. Kata­ri­nin­ski ras­koš­ni por­tre­ti.
Alek­san­drov­ski maha­go­ni div­nih pro­por­ci­ja, u koji­ma je napo­le­
o­nov­ska kla­si­ka pre­va­zi­đe­na ruskom udob­noš­ću toplih dvo­ra­na.
Tu je bila i dika ruske sto­lar­ske umet­no­sti — kare­lij­ska bre­za,
19

kao koš izvi­je­ne naslo­nja­če, diva­ni kao kori­ta, niski pisa­ći sto­lo­vi
sa taj­nim fio­ka­ma.

Gospo­din sa somot­skim kač­ke­tom poka­zi­vao je Semjo­nu Iva­
no­vi­ču svoj dućan, s lju­ba­vlju se doti­cao zapra­še­nih poli­ti­ra­nih
povr­ši­na i čud­no raz­vla­čio svo­je izvi­je­ne usne. Liznuv­ši praš­njav
prst, on bi rekao:

— Ta umet­nost već je izu­mr­la, to se više ne radi nig­de na
sve­tu. Ovo drvo suši­lo se po sto­ti­nu godi­na. Vidi­te ovu naslo­nja­
ču. Poli­tu­ru može­te posu­ti i vre­lom vodom. Fino poli­ti­ra­no, kao
ogle­da­lo. A pri­me­ću­je­te li izvi­je­nost naslo­nja­ča? A ovaj bro­kat?
Maj­stor je tkao samo pojed­nu dese­ti­nu pal­ca dnev­no. Vi, Rusi,
niste nikad ume­li da ceni­te vaš nameš­taj. Među­tim, u Rusi­ji je
bilo veli­kih umet­ni­ka sto­la­ra, Ruski sto­lar ose­ćao je čoveč­je telo
kada je davao lini­ju naslo­nu fote­lje. On je umeo da raz­go­va­ra s
drve­tom. Valja shva­ta­ti, vole­ti, poš­to­va­ti čove­ko­va leđa, pa da se
izra­di dobra naslo­nja­ča.

U raz­go­vo­ru anti­kvar je ponu­dio Semjo­nu Iva­no­vi­ču komi­
sion u slu­ča­ju da nađe dobre stva­ri. Semjon Iva­no­vič počeo je da
zala­zi često u dućan, da izvr­ša­va raz­ne porudž­bi­ne. Među­tim,
da bi se ozbilj­no pri­hva­tio posla, sme­ta­la mu je straš­na uzne­mi­
re­nost misli. Nad gra­dom su plo­vi­li pro­leć­ni dani. Sve je bilo u
pokre­tu. Pored Semjo­na Iva­no­vi­ča, sasvim bli­zu, kraj samih usta,
pro­mi­ca­le su takve sabla­zni da mu se u gla­vi vrte­lo, zasta­jao mu
dah: a ako upu­stim pri­li­ku, ako ne zapa­zim, ako pre­vi­dim sre­ću?

Jed­nom je zate­kao anti­kva­ra nisko sagnu­tog nad neka­kvom
stvar­či­com, a pored nje­ga sedu, viso­ku damu s gor­kim licem.
Anti­kvar je pra­vio slo­že­ne gri­ma­se usna­ma. — Ah, vi čeka­te
novac — reče on rase­ja­no i poče pipa­ti rukom sa stra­ne po pisa­
ćem sto­lu od kare­lij­ske bre­ze.
NAPOMENA IZDAVAČA

Pre pet godina smo objavili grafički roman Ibikus
francuskog autora Paskala Rabatea. Veliki uspeh
samog grafičkog romana, i kod nas i u svetu, delom
je zasnovan i na izvanrednom predlošku, malo
poznatom romanu Alekseja Tolstoja Doživljaji
Njevzorova ili Ibikus, koji je poslednji put kod
nas objavljen 1957. godine. Aleksej Nikolajevič
Tolstoj (1883 – 1945) spada u red značajnih ruskih
književnika dvadesetog veka, u čijem su opusu
zastupljeni i istorijski, ali i naučnofantastični
romani. Smatramo da ovaj roman zaslužuje
novo izdanje: pored vrsnog stila samog pisca i
glavni lik romana, Semjon Njevzorov, jedan je
od velikih književnih antijunaka, malograđanin
koji ne preza da smutno vreme iskoristi ne bi li se
obogatio i popeo na društvenoj lestvici. Verujemo
da će čitalačka publika prepoznati i mnoge druge
razloge koji su uredništvo naveli da Doživljaje
Njevzorova uvrsti u ediciju posebnih izdanja
Besne kobile.
CIP - Каталогизација у публикацији - Народна
библиотека Србије, Београд

821.161.1-31

ТОЛСТОЙ, Алексей Николаевич, 1883-1945
Doživljaji Njevzorova ili Ibikus / [Aleksej Tolstoj ;
preveo s ruskog Živko Kostić]. - Zemun : Besna kobila,
2018 (Beograd : Forma B). - 180 str. ; 21 cm. - (Posebna
izdanja / [Besna kobila])

Prevod dela: Похождения Невзорова или Ибикус /
Алексей Толстой. - Tiraž 700.

ISBN 978-86-88389-16-7
COBISS.SR-ID 260721932