You are on page 1of 22
POSEBNA IZDANJA

POSEBNA IZDANJA

PREVOD

Živko Kostić

ZA IZDAVAČA

Goran Lakićević

UREDNIK EDICIJE

Predrag Mladenović

GRAFIČKI UREDNIK

Miloš Trajković

LEKTURA

Srđan Jovanović

ILUSTRACIJA NA NASLOVNOJ STRANI

Iva Dimitrijević i Jakša Lakićević

ŠTAMPA

Forma B, Beograd

TIRAŽ

700 primeraka

IZDAVAČ

IP Besna kobila Branka Pešića 20, Zemun Tel. / fax: 011 261 50 60 info@besnakobila.co.rs

Sva naša izdanja možete naručiti i putem našeg sajta www.besnakobila.co.rs

DOZI­VLJA­JI­NJEV­ZO­RO­VA

ili

IBI­KUS

Naslov originala Алек­сей­Тол­стой ПОХО­ЖДЕ­НИЯ­НЕВ­ЗО­РО­ВА­или­ИБИ­КУС

KNJI­GA­

PRVA

VEO­MA­ DAV­NO,­ JOŠ­ UOČI­ VELI­KOG­ RATA,­ Semjon Ivanovič Njev­

zorov, sedeći jednom s prijateljima u kafani „Severni pol“, is­ pričao je jedan svoj doživljaj:

— Idem ja tetici na Petrovsko ostrvo, potpuno trezan, imajte to u vidu. Nisam još bio stigao do mosta, kad čujem: lupaju čeki­ ći. Gledam: ciganska čerga. Sede Cigani, bradati, strašni, kuju bakrače. Cigančići trče, prljavi, strahota jedna! Uzme li čovek takvo jedno Ciganče, opere li ga sapunom, ono će odmah umre­ ti, neće izdržati čistoću.

Prilazi mi stara, debela Ciganka: „Da ti baba malo vrača, bogat da budeš.“ I, drž’ za ruku: „Metni zlatnik na dlan.“

Potpuno trezan, vadim ja iz novčanika zlatnik od pet ruba­ lja, stavljam ga na dlan, a on odmah nestade, bilo pa ga nije! Ja Ciganki: „Ovog časa ću da pozovem žandarma, vrati pare“, a ona me, prokletnica, vuče iza čerge, i ja idem kao hipnotisan, volje svoje nemam, mada sam sasvim trezan.

„Gospodičiću, gospodičiću“, kaže ona, „ne ljuti se, inače, evo šta će ti se desiti“, i kažiprstima pravi nekakve odvratne kuke. „A budeš li dobar, bićeš sav zlatan, biće ti uvek ovako“, i zadiže suk­ nju i gladi se mojom rukom po odvratnoj butini, izvlači dojke, škripi očnjacima.

8

DOŽIVLJAJI NJEVZOROVA ili IBIKUS

Ja se prepao: i para mi žao, i njenih se kuka bojim, ne odla­ zim. I Ciganka mi predskazala da me čeka sudbina puna svako­ jakih doživljaja, i da ću postati čuven i bogat. I ja tome predska­ zanju verujem — doći će moje vreme, ne smejte se.

Prijatelji Semjona Ivanoviča su se kikotali, vrteli glavom. Zbi­ lja, drugoga i kojekako — ali Semjona Ivanoviča sigurno ne čeka ni slava ni bogatstvo. „Ho­ho! Svakojaki doživljaji! Ispijmo. Kel­ neru, još jedan polić i pola porcije šnel­klopsa, sa više rena.“

Semjon Ivanovič je — valja napomenuti čitaocu — služio u transportnom birou. Rast srednji, lice prijatno, prsa uska, čelo namršteno. Ima dugu kosu i često stresa njome. Nije ni plav ni smeđ, već tako — iz predgrađa, iz Meščanske ulice.

— A ja verujem da mene čeka neobičan život — ponavljao je Semjon Ivanovič i kikotao se zajedno sa ostalima. Sipali su mu biber u votku: „Ho­ho, neobičan život! Hej, budala si ti, Semjo­ ne Ivanoviču! Oh, da pukneš od smeha…“

Prolazio je dan za danom. U Meščanskoj ulici rominjala je kiša, vukla se magla. Na stepeništima je mirisalo na posne kola­ če. Žuti zidovi kućerine stajali su kao što i sada stoje.

Semjon Ivanovič sa službe nije izostajao, službovao je savesno, kao pravi Petrograđanin. Subotom je navraćao u kafanu. Nosio je šubaru od astragana i kaput sa astraganskim okovratnikom. Na ulici su ga često mešali s nekim drugim, i u takvom slučaju on je predusretljivo objašnjavao:

KNJIGA PRVA

9

— Izvinite, prevarili ste se, ja sam, Njevzorov.

Uveče je Semjonu Ivanoviču pokatkad dolazila ljubavnica, nadimak joj je bio Knopka. Posle uobičajenih nežnosti ona se obično prepirala s njime, ljutila se, galamila, terala ga da se ože­ ni njome. I živeo bi on tako: šest dana radi, a sedmi — praznuj. Prošle bi godine, koliko mu je bilo pisano, i njegovu ispražnjenu sobu, sa okruglom furunicom, s gvozdenim krevetom, s orman­ čićem na kome je tiktakao budilnik, zauzeo bi drugi stanar. I iznova bi proletele godine iznad kuće u predgrađu.

Ali ne. Sudbina je baš takvom čoveku pripremala nemiran

i čudan udeo. Ta nije Semjon Iva novič uza lud pla tio vra ča nje malim zlatnikom. Cigankinim rečima on je verovao, mada, isti­ nu reći, ni prstom nije mrdnuo da izmeni tok svoga života.

Jednom je na Aničkovom mostu kupio od dečaka za pet kopejki „potpun špil karata devojke Lenorman, koja je predskazala sudbinu Napoleonu“. Kod kuće je, posle večernjeg čaja, bacio karte i ispala je glupost: „Simbol smrti, ili Ibikus, lobanja koja govori“. Semjon Ivanovič zažalio je za uludo potrošenih pet kopejki i zatvorio karte u ormančić. Ali dešavalo se da popije s prijateljima pokoju, i onda bi mu se u kafanskom dimu otvarale nekakve perspektive.

Ta pred o se ća nja, možda i neka kve pri rod ne oso bi ne, a možda

i sama klima — maglovita, petrogradska klima, koja razdražuje uobrazilju — stvorili su kod Semjona Ivanoviča jednu slabost: da čita u novinama o aristrokratima.

Kupi on tako „Petrogradske novine“ i čita od početka do kra­ ja sve opise balova, svečanih prijema i zabava u dobrotvorne svrhe. „Kod grofa toga i toga bili su na čaju: kneginja Beloselska­Belozer­ ska, grofica Bobrinska, knez i kneginja Lobanovi­Rostovski, presve­ tli knez Saltikov, knez Jusupov, grof Sumarokov­Elston“…

10

DOŽIVLJAJI NJEVZOROVA ili IBIKUS

Grofice je zamišljao s crnim obrvama, srednjeg rasta, u čipka­ nim haljinama. Kneginje visoke, plavuše, u haljinama „elektrik“. Baronice — malo riđe i debele. Grof — neizostavno s orlovskim očima. Knez — mekši, s bradicom. Presvetli — oni koji su malo dostupni pogledu.

Tako Semjon Ivanovič sedi kod prozora; napolju kaplje; magla zaklanja krovove… A preko uglačanih parketa zveckaju mamuze, šušte ženski šlepovi. Razgovori u pola glasa… Parfemi, mirisi… Protiče čajanka. Lakeji unose torte raznih oblika, kola­ če, staklene činije sa slatkim. Ni grofice ni kneginje i ne dotiču se jela. Osim što poneka promoli prstiće iz čipaka, štrpne mrvicu. I samo prebiru nožicama na klupicama.

U sumrak bi dolazila Knopka. Nosić joj štrči, sav mokar od suza — moli da se ženi njome. Semjon Ivanovič je samo stresao kosom i neodređeno odgovarao.

Mnogi događaji i krupne stvari odigrali su se od tog vreme­ na; sjurili se u provaliju, prevrnuli se točkovima uvis — rat. Ali Semjona Ivanoviča te stvari malo su dotakle. Zbog slabih pluća na front ga nisu uzeli. Godinu dana išao je u uniformi, a zatim opet obukao kaput. „Severni pol“ bio je zatvoren.

Život je postao dosadniji. Alkoholna pića su bila zabranjena. Upoznaš se s kakvim prijatnim čovekom, i dok se okreneš, a on već na frontu, već poginuo. Niko nije ni za šta siguran. Knopku je odveo na front dragonski puk, na prolazu kroz Petrograd. Svih sedam dana u nedelji postali su obični radni dani.

KNJIGA PRVA

11

Jednom kad je preturao po ormančiću, Semjonu Ivanoviču dođoše pod ruku vračarske karte device Lenorman. Osmehnuo se i poslagao ih. I opet je izišla lobanja Ibikus. Šta li je to moglo da znači?

Neko vreme Ibikus mu je dolazio na san noću: ogroman, suv, stajao je u uglu, cerio se. U snu ga je obuzimala tuga. A uju­ tru mu je bila odvratna pomisao da će mu Ibikus opet doći u san. Semjon Ivanovič nabavio je negde bocu lebovače prečišće­ ne nišadorom. Pio je, usamljen, sedeći kraj mokrog prozora u sumraku, i kao da mu se opet nejasno prikazala nekakva sreća… Ali srce mu se steglo. Ne, Ciganka ga je prevarila.

I odjednom je sudbina zakucala na vrata.

Semjon Ivanovič pio je jutarnju kafu od žira, bez šećera, s komadićem mekinjavog hleba. Napolju je sipila februarska magla neiskazanom gnjileži.

Odjednom — cin! Oštro je zveknulo prozorsko okno, i odmah zatim — cin! — zazvečalo je, rasprštalo se ogledalce koje je visilo pored postelje.

Semjonu Ivanoviču zastade parče hleba u grlu, on se uhvati za sto, izbulji oči. Unutrašnje okno prslo je klinasto, a na spoljašnjem je bila rupica od kuršuma. Iz vlažne magle klokotali su pucnji.

Semjon Ivanovič najzad se usudi da izađe napolje. Pred kapijom je stajala gomila ljudi. Žena u cicanoj haljini glasno je plakala. Ljudi su je opkolili, slušali. Vratar je objašnjavao:

12

DOŽIVLJAJI NJEVZOROVA ili IBIKUS

— Prepala se. Pucali su dvaput za njom.

Neki živahan glas reče:

— Na Nevskom je strašna borba, brda od leševa.

Žena udari u još glasniji plač. Živahni glas reče opet:

— Tako i treba. Davno je već trebalo toga cara po tintari.

Vampir!

I među onima pred kapijom otpoče razgovor o ratu, o izdaji,

o šećeru, o hlebu sa smećem. Semjonu Ivanoviču drhtale su ruke,

klecala kolena. Pošao je u vratarevu sobu i seo pored tople peći.

Prema njemu na klupi sedela je vratarkina kći sa ubradačom

i u valjenkama. Čim bi se Semjon Ivanovič pokrenuo, devojčica

bi počinjala da šapuće: „Bojim se, bojim se.“ On se naljuti i izađe

opet u dvorište. U tom trenutku začu se vika. Na sredini dvoriš­ ta nekakav izbrijan, uhranjen čovek s obojenim bakenbardima vikao je prigušenim glasom:

— Na Jekaterinhofskom kanalu dućandžije peku živog stare­ šinu kvarta.

To je bilo tako straš no da se na ula znim vra ti ma raz le že žen ska cika. Pred kapijom stadoše da mašu rukama. Čovek s bakenbar­ dima nestade. A iz magle je klokotalo, treskalo, štektalo.

Semjon Ivanovič vrati se u stan i sede na stolicu. Dolazio je smak sveta. Klatio se stub carstva. Strašna reč — Revolucija — kao nakostrešena ptica letela je iznad ulica i dvorišta. Eto, to je ona opet izazivala viku pred kapijom. Ona je, ne stišavajući se, zvonko odjekivala iz magle.

Na duši Semjona Ivanoviča bilo je mračno. S vremena na

KNJIGA PRVA

13

vreme ustajao je, pucketao prstima i opet sedao. Kroz spoljnu rupu na prozorskom oknu svirao je vetar, zviždukao: „Naduvaću, naduvaću ti prazninu, oduvaću te iz tvoga gnezda.“

U pozni suton neko poče da cima kvaku na ulaznim vratima, Kratko je zazvonilo. Semjon Ivanovič, prestrašen, otvori vrata.

Pred njim je, osvetljena iz predsoblja, stajala žena neobične lepote — crnooka, bleda, u kratkoj svilenoj bundici, s belom orenburškom povezačom. Ona odmah šmugnu unutra i užur­ bano zašapta:

— Zatvorite… zaključajte…

Na stepeništu se začuše koraci, grubi glasovi. Spolja neko naleže na vrata, udari u njih pesnicom. „Ostavi, hajdemo.“ „Ona je tu.“ „Pusti, hajdemo, neka ide dođavola.“ „Pa ona je na dru­ gom stepeništu.“ „Pusti, hajdemo.“ Koraci počeše da odjekuju, glasovi se stišaše.

Neznanka je stajala licem prema zidu, u uglu. Kad se sve sti­ šalo, ona zgrabi Semjona Ivanoviča za ruku, oči joj se s nekakvim ludačkim humorom primakoše k njemu:

— Ja ću ostati ovde… Nećete me oterati?

— Ali, molim vas.

Ona brzo pređe preko sobe i sede na krevet.

14

DOŽIVLJAJI NJEVZOROVA ili IBIKUS

— Kakav užas! — reče i skide s glave maramu. — Ne pitajte me ni o čemu. Obećajte. No?!

Semjon Ivanovič zbunjeno obeća da neće pitati. Ona se opet zagleda u njega — oči joj crne, s podbulim kapcima, malo kose:

— Ja sam na rubu propasti, razumete li? Dvaput sam se išču­

pala. Kakvi nitkovi! Kud ću sada? Kući se neću vraćati. Bože, kakav mrak!

Ona zatapka nogama i sruši se na jastuk. Semjon Ivanovič reče joj nekoliko ohrabrujućih reči. Ona se uspravi i gurnu ruke među kolena.

— A ko ste vi? (On joj ukratko reče ko je.) Ostaću ovde cele

noći. Vi možda mislite da me možete izbaciti na ulicu? Ja nisam mačka.

— Izvinite, gospođo, po vašem držanju, po odeći, vidim da ste aristokratkinja.

— Misli te? Može se desi ti. A vi niste drski. To je dobro. Čud­

na stvar, zašto sam kod vas utrčala. Trčim kroz dvorište sva izbe­

zumljena, vidim, prozor se svetli. Umirem, umorna sam.

Semjon Ivanovič spremi gošći postelju na divanu. Ponudi joj čaj. Ona odmahnu glavom tako da joj se kestenjaste vlasi razleteše. On uze svoj dušek da ga odnese u kujnu. Neznanka viknu:

— Nipošto! Bojim se. Lezite ovde. Poludeću, vratite dušek.

Semjon Ivanovič ugasi svetlost. Legao je i slušao kako se na divanu — rrrr — razleteše kopčice na haljini, spadoše cipele. U sobi zamirisa parfem. Njemu kroz kičmu prođoše žmarci, krv poče da nadolazi i odilazi, kao u okeanu. Gošća se prevrtala pod svilenom bundom.

15

— Mučenje jedno! Upalite svetlo. Hladno mi je. (Semjon

Ivanovič upali jedinu sijalicu pod tavanicom.) Ležite tu i ko zna

šta mislite. — Ona živo zagnjuri glavu u jastuk. — Samo me je revolucija ovamo doterala… Nemojte se mnogo ponositi. Uga­ site svetlo…

Semjon Ivanovič se zbuni. Ne usudi se čak ni cipele da izuje. Leže, i opet — žmarci, krv čas uzavri čas kao da se sledi.

— Pa zar ne čujete da plačem? Vi ste bez osećanja — reče

gošća u jastuk — drugome bi se srce kidalo gledajući takvu tra­ gediju. Upalite svetlo…

On opet upali sijalicu i vide na divanu, na jastuku, rasute vla­ si, a pod tamnosivim krznom — golo rame. Stisnu zube. Leže. Tananim glasom neznanka poče da plače, i dalje u jastuk.

— Gospođo, dozvolite da skuvam čaj.

— Noge, noge su mi kao od leda — tananim glasićem zacvi­

le ona. — Neću se više nikad smiriti. U dvadeset drugoj godini najurili me na ulicu… Po tuđim kućama. Svetlost ugasiteeee.

Semjon Ivanovič zgrabi svoj pokrivač i pokri joj noge i, pokrivši ih, ostade tako na divanu. Ona prestade da plače. Nje­ gove raširene nozdrve osećale su toplotu koja je zračila ispod bunde. Ali on se strašno bojao, ne znajući kako se treba ophoditi sa aristokratkinjama. Za leđima, u uglu, u mraku — on to nije video, ali je osetio, pojavila se i stajala gola lobanja Ibikus.

— Sutra ću sigurno ležati raširenih ruku na snegu — veoma žalostivo reče gošća — a i carevina propada.

— Svim srcem spreman sam da vas utešim. Ako vam neće biti hladno, dozvolite da vam ručicu poljubim.

16

DOŽIVLJAJI NJEVZOROVA ili IBIKUS

— Isuviše smelo.

Ona se okrete na leđa. Lice joj se belasalo u mraku, nasme­ šeno. Semjon Ivanovič sede bliže i odjednom se osmeli — stade da ljubi to lice.

Ujutru je neznanka pobegla i ne zahvalivši se. Uzalud je Semjon Ivanovič iščekivao njen povratak — nedelju, dve, mesec dana. U ormanu je, zajedno s kartama device Lenorman, stajao i delić toalete koji je čudesna gošća zaboravila. Semjon Ivanovič sada se noću često prevrtao u postelji i, pridižući se, ludački gle­ dao u prazan divan. Činilo mu se da je one noći, uz zviždukanje vetra, kroz rupicu na prozoru, riskirao — skočio u divlju pra­ zninu. Prekinule se njegove veze sa starom kućom, sa plačljivim prozorčićem, s kutijom za duvan i hiljzama 1 na prozorskoj dasci.

U vreme slobodno od službe on je sada lutao ulicama, takođe divljim i nemirnim. Grad je bučao od neviđenog života. Ljudi su se skupljali u gomile, govorili od jutra do kasno u noć. Ste­ govi, zastave, lozinke, podivljali motocikli. Na raskrsnici, gde je inače stajao debeli pristav s dugim brcima, klatio se sada student sa nakrivo stavljenim cvikerom, banditi i lupeži slobodno su mu prilazili da pripale cigaretu. Na bulevarima su se, na pudove, grickale semenke. Mužici u šinjelima peli su se na spomenike, busali se u grudi: „Zašto mi krv prolivamo?“ Na balkonu dvorca šepurio se privremeni upravnik grada sa crnim rukavicama.

Semjon Ivanovič je s finim podrugljivim smeškom hodao,

KNJIGA PRVA

17

osluškivao, zagledao. Veliki kneževi, vojnici, lupeži, lepuškaste gospođice, generali, banknote, krune — sve je to plivalo, vrtelo se, bez zadržavanja, kao u bujici.

„Eto tu valja loviti sreću“, razmišljao je Semjon Ivanovič i grickao nokat, „golim rukama, u bescenje — uzimaj šta hoćeš. Ne sedeti skrštenih ruku, ne dremati.“

Skroz produvan prolećnim vetrom, gladan, žilav, dvoličan, gurao se on između ljudi kroz grad i osećao raširenog srca ushi­ ćenje neizrecivih mogućnosti.

Pogrbljenog gospodina sa somotskim kačketom pritisnula uza zid trojica u vojničkim šinjelima. Vikali su:

— U mene su vaške, na hiljade pod košuljom, ja znam kako se ratuje!

— Vi pijete moju krv, građanine, treba to da osetite, ako ima­ te savesti!

— A zemljica, zemljica, čija je ona? — vikao je treći.

Gospodin je buljio oči. Njegova široka, izvijena usta bila su pomodrela. Semjon Ivanovič, prišavši na tu viku, odlučno reče:

— Ta zar ne vidi te, gra đa ni, da ne zna ni da bek ne ruski, a vi navalili.

Vojnici otpljunuše i odoše da se prepiru sa nekim drugim.

18

DOŽIVLJAJI NJEVZOROVA ili IBIKUS

Gospodin sa somotskim kačketom zahvali (zaista na lošem ruskom jeziku) Semjonu Ivanoviču. Pođoše preko Nevskog, počeše da razgovaraju. Pokaza se da je gospodin antikvar, doš­ ljak, da grad slabo poznaje. I tada se Semjon Ivanovič raspriča, reči potekoše kao bujica.

— Pođite na Sergijevsku, Gagarinsku, na Mohovu, eto gde ćete naći i nameštaj, i bronzu, i čipke… Na čajankama srebrno posuđe iznosi se na desetke pudova. A da vidite toalete. Kao iz bajke! Stojiš tako sa šoljom kafe pored baronice, kneginje… dah da ti zastane. Tako mi boga, vidiš kako joj se srce nazire kroz kožu. Da poludiš! Samo joj se oči vide, a sva utonula u nojevo perje. Ja nisam gardista, dvorski plemić, ali ne mogu se požaliti, kod aristokratkinja sam imao uspeha. Dešavalo se da pravo iz kancelarije, i ne ručavši, jurim na čaj. Eto i nedavno mi je jedna dotrčala noću, i ostavila za uspomenu, i smešno i grešno, deo toalete od starinskih čipaka. Nema im cene. A sada, vile popalje­ ne, nemaju šta da jedu. Ako bi čovek umešno prišao tome poslu, mogao bi na vagone da izvozi nameštaj.

Gospodin sa somotskim kačketom bio je krajnje zaintereso­ van saopštenjem Semjona Ivanoviča i zamolio ga da ga poseti u antikvarnici.

Čega li sve nije bilo u antikvarnici! Crni pavlovski divani sa zlatnim labudovim vratovima. Katarininski raskošni portreti. Aleksandrovski mahagoni divnih proporcija, u kojima je napole­ onovska klasika prevaziđena ruskom udobnošću toplih dvorana. Tu je bila i dika ruske stolarske umetnosti — karelijska breza,

19

kao koš izvijene naslonjače, divani kao korita, niski pisaći stolovi sa tajnim fiokama.

Gospodin sa somotskim kačketom pokazivao je Semjonu Iva­ noviču svoj dućan, s ljubavlju se doticao zaprašenih politiranih površina i čudno razvlačio svoje izvijene usne. Liznuvši prašnjav prst, on bi rekao:

— Ta umet nost već je izu mr la, to se više ne radi nig de na svetu. Ovo drvo sušilo se po stotinu godina. Vidite ovu naslonja­ ču. Polituru možete posuti i vrelom vodom. Fino politirano, kao ogledalo. A primećujete li izvijenost naslonjača? A ovaj brokat? Majstor je tkao samo pojednu desetinu palca dnevno. Vi, Rusi, niste nikad umeli da cenite vaš nameštaj. Međutim, u Rusiji je bilo velikih umetnika stolara, Ruski stolar osećao je čovečje telo kada je davao liniju naslonu fotelje. On je umeo da razgovara s drvetom. Valja shvatati, voleti, poštovati čovekova leđa, pa da se izradi dobra naslonjača.

U razgovoru antikvar je ponudio Semjonu Ivanoviču komi­ sion u slučaju da nađe dobre stvari. Semjon Ivanovič počeo je da zalazi često u dućan, da izvršava razne porudžbine. Međutim, da bi se ozbiljno prihvatio posla, smetala mu je strašna uznemi­ renost misli. Nad gradom su plovili prolećni dani. Sve je bilo u pokretu. Pored Semjona Ivanoviča, sasvim blizu, kraj samih usta, promicale su takve sablazni da mu se u glavi vrtelo, zastajao mu dah: a ako upustim priliku, ako ne zapazim, ako previdim sreću?

Jednom je zatekao antikvara nisko sagnutog nad nekakvom stvarčicom, a pored njega sedu, visoku damu s gorkim licem. Antikvar je pravio složene grimase usnama. — Ah, vi čekate novac — reče on rasejano i poče pipati rukom sa strane po pisa­ ćem stolu od karelijske breze.

NAPOMENA IZDAVAČA

Pre pet godina smo objavili grafički roman Ibikus francuskog autora Paskala Rabatea. Veliki uspeh samog grafičkog romana, i kod nas i u svetu, delom je zasnovan i na izvanrednom predlošku, malo poznatom romanu Alekseja Tolstoja Doživljaji Njevzorova ili Ibikus, koji je poslednji put kod nas objavljen 1957. godine. Aleksej Nikolajevič Tolstoj (1883 – 1945) spada u red značajnih ruskih književnika dvadesetog veka, u čijem su opusu zastupljeni i istorijski, ali i naučnofantastični romani. Smatramo da ovaj roman zaslužuje novo izdanje: pored vrsnog stila samog pisca i glavni lik romana, Semjon Njevzorov, jedan je od velikih književnih antijunaka, malograđanin koji ne preza da smutno vreme iskoristi ne bi li se obogatio i popeo na društvenoj lestvici. Verujemo da će čitalačka publika prepoznati i mnoge druge razloge koji su uredništvo naveli da Doživljaje Njevzorova uvrsti u ediciju posebnih izdanja Besne kobile.

CIP­ -­ Каталогизација­ у­ публикацији­ -­ Народна­ библиотека­Србије,­Београд

821.161.1-31

ТОЛСТОЙ,­Алексей­Николаевич,­1883-1945

Doživljaji­ Njevzorova­ ili­ Ibikus­ /­ [Aleksej­ Tolstoj­ ;­ preveo­s­ruskog­Živko­Kostić].­-­Zemun­:­Besna­kobila,­

2018­(Beograd­:­Forma­B).­-­180­str.­;­21­cm.­-­(Posebna­

izdanja­/­[Besna­kobila])

­­

Prevod­dela:­Похождения­Невзорова­или­Ибикус­/­

Алексей­Толстой.­-­Tiraž­700.

ISBN 978-86-88389-16-7 COBISS.SR-ID 260721932