You are on page 1of 148

Испитна питања за предмет Литургијско богословље и Историја српског

богослужења, мастер студије

1. Литургијска обнова и Православље ( В.Вукашиновић, Литургијска обнова у
XX веку, 105-130.)
2. Архијерејска литургија у средњевековној Србији (В.Вукашиновић,
Свештена и духовна трпеза, огледи из српске литургијске теологије и праксе
XIII-XXI век, 27-40.)
3. Развој литургијског живота српске архиепископије од XIII-XVII века
(В.Вукашиновић, Свештена и духовна трпеза, огледи из српске литургијске
теологије и праксе XIII-XXI век, 52-65.)
4. Предлошци првих српских штампаних служебника (Дечанска збирка)
(В.Вукашиновић, Велики Вход, огледи из српског литургијског предања: XIII-
XXI век, 48-60.)
5. Сучељавање литургијске теологије на примерима српских превода 20.
века (В.Вукашиновић, Српско богослужење, 151-163.)
6. Литургијско богословље Јована Рајића (В.Вукашиновић,Српска барокна
теологија, 61-88.)
7. Павле Ненадовић, литургијско богословље и пракса
(В.Вукашиновић,Српска теологија 18. века-Ad fontem, 14-29. и
В.Вукашиновић, Свештена и духовна трпеза, огледи из српске литургијске
теологије и праксе XIII-XXI век, 111-118.)
8. Литургијски оквири византијске и српске свештене уметности
(В.Вукашиновић, Литургијски оквири византијске и српске свештене уметности
,Сакрална уметност српских земаља у средњем веку, 91-103.)
9. Теолошке основе иконостаса ( Иконостас као духовни и културни печат
православних хришћана, зборник радова, 117-141.)
10. Петроније Трбојевић и литургијска реформа (Српска теологија у 20. веку,
истраживачки проблеми резултати, 10, 262-270.)
11. Рукописни предлошци за штампање првих српских служебника
(Пређеосвећена литургија) (Српска теологија у 20. век , истраживачки
проблеми резултати ,11, 73-81.)
12. Литургијско образовање и васпитање у богословијама СПЦ (Српска
теологија у 20. веку , истраживачки проблеми резултати , 14, 44-52.)
13. Освећење богослужбеног простора у периоду рашког стила српске
сакралне архитектуре (Српска теологија у 20. веку, истраживачки проблеми
резултати, 18, 29-43.)
14. Патријарх Павле као литургичар (Српска теологија у 20. веку,
истраживачки проблеми резултати, 4, 74-86.)

15. Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића (Српска теологија у 20.
веку, истраживачки проблеми резултати, 5, 30-42.)
16. Хеортолошка перспектива Свете Евхаристије (Српска теологија у 20. веку,
истраживачки проблеми резултати, 5, 145-151.)
17. Литургички допринос епископа др Иринеја Ћирића (Српска теологија у 20.
веку, истраживачки проблеми резултати, 5, 111-125.)
18. Литургички прилози др Радослава Грујића (Српска теологија у 20. веку,
истраживачки проблеми резултати, 6, 27-36.)
19. Литургички допринос протопрезвитера Божидара Мијача (Српска
теологија у 20. веку, истраживачки проблеми резултати, 8, 22-35.)
20. Литургијски језик цркве у 20. веку (Српска теологија у 20. веку,
истраживачки проблеми резултати, 13, 62-79.)
21. Литургијско богословље СПЦ у 20 и 21. веку (В.Вукашиновић, Свештена и
духовна трпеза, огледи из српске литургијске теологије и праксе XIII-XXI век,
67-111.)
22. Литургички допринос Лазара Мирковића (Српска теологија у 20. веку,
истраживачки проблеми резултати, 1, 29-38.)
23. Лазар Мирковић као историчар уметности (Српска теологија у 20. веку,
истраживачки проблеми резултати, 2, 141-149.)
24. Литургички допринос Прибислава Симића (Српска теологија у 20. веку,
истраживачки проблеми резултати, 1, 38-52.)
25. Литургички рад др Недељка Гргуревића (Српска теологија у 20. веку, 2,
134-140.)
26. Допринос Кипријана Керна као литургичара (Српска теологија у 20. веку,
истраживачки проблеми резултати, 3, 54-64.)
27. Еп. Сава Вуковић као литургичар (Српска теологија у 20.
веку,истраживачки проблеми резултати 2.том, 129-134.)
28. Допринос Атанасија Јевтића савременој литургијској обнови у СПЦ
(В.Вукашиновић, Српско богослужење, 163-175.)
29. Литургијско издаваштво епископа Хризостома ( Столића) (В.Вукашиновић,
Српско богослужење, 176-197.)
30. Допринос оца Александра Шмемана литургичком богословљу (Георгије
Басиудис, Снага Богослужења, допринос оца Александра Шмемана
литургичком богословљу, 179-235.)
31. Богослужење у посветовњаченом веку (А.Шмеман, За живот света,
светотајинска философија живота, превод с енглеског Јован Ђ. Олбина, Београд
–Никшић 1994., 115-133.)
32. Елементи литургије по Георгију Флоровском (О литургији, зборник
текстова, Београд 1997., 199-211.)

Владимир Вукашиновић УДК: 091=163.41(497.115)
(Православни богословски факултет, Београд)

РУКОПИСНИ ПРЕДЛОШЦИ ПРВИХ ШТАМПАНИХ
СРПСКИХ СЛУЖАБНИКА У МАНУСКРИПТНОЈ
ЗБИРЦИ МАНАСТИРА ВИСОКИ ДЕЧАНИ

У раду се анализирају литургијски рукописи манастира Високи
Дечани који садрже текстове Литургија Јована Златоустог и Пређеосве-
ћених дарова и који су послужили као предлошци за штампање првих
српских служабника. Установљено је да рукописи ове збирке припадају
двема редакцијским групама, већој – атонској редакцији финалног типа
– и мањој – тзв. мешаних редакција. Рукописи атонске редакције фи-
налног типа, показало се у овом раду, послужили су као основа за прве
српске штампане служабнике.
Кључне речи: литургијски рукопис, Литургија Јована Златоустог,
Литургија Пређеосвећених дарова, служабник, Архијерејски чиновник,
Филотеј Кокинос.

Анализу литургијских рукописа збирке манастира Високи Деча-
ни вршили смо на основу њених седамнаест служабника. Осам слу-
жабника потичу из XIV, шест из XV, два из XVI и један из XVIII века.1
Анализирали смо Литургије Светог Јована Златоустог (надаље: ЛЈЗ) и
Пређеосвећених дарова (надаље: ЛПД). Сви дечански рукописни слу-
жабници садрже Златоустову службу, док два служабника не садрже
1
Служабници XIV века: Ивков служабник Деч 120, средина XIV века; Служаб-
ник Деч 127, 1380–90; Служабник Деч 122 крај XIV века, 139–1400; Служабник Деч
123, 1395; Служабник Деч 124, крај XIV века 1395–1400; Служабник Деч 125 1395–
1400; Служабник Деч 121, крај XIV века, око 1400; Служабник Деч 119, крај XIV века.
Служабници XV века: Архијерејски чиновник Деч 126, 1409–1418–1427; Архијерејски
чиновник Деч 129, 1415–1425; Служабник Деч 128, 1435–1445; Требник Деч 131, 1453;
Служабник Деч 130, 1465/1475; Служабник Деч 132, 1475–1485. Служабници XVI ве-
ка: Архијерејски чиновник Деч 134, око 1500; Служабник Деч 133, 1515–1525. Служаб-
ници XVIII века: Архијерејски чиновник Деч 135, друга деценија XVIII века.

Сви су они описани у: Д. као и служабнике Јеролима Загуровића из 1570. приредио М. 1. Vol. 1. по свему судећи. 5 I. 493–516. 2007. Bibliografia romaneasca veche 1508–1830. Прва генерација српских служабника4 обухвата следећа издања: Служабник Божидара Љубавића Горажданина из 1519/20. године. србуљској штам- пи. Бавећи се развојем бого- служења код Срба и појавом штампаних служабника (тако је објавио структуру ЛЈЗ како је она дата у Служабнику Божидара Вуковића из 1519. свештенослуже- ње. Panaitescu. Београд–Требиње. Слу- жабник Божидара Вуковића Подгоричанина из 1519/20. Hodoş. Синдик.3 Из тога произилази да је за нашу анализу ЛПД релевантно свега четрнаест рукописа. године.5 иако он језички не припада тзв. 3 Деч 128. књига прва. .. заједница богочовечанског Тела Христовог. Филотејев Диатаксис се непосредно након појављивања брзо проширио на цркве словенског говорног подручја. Рукописни предлошци ЛЈЗ Питању рукописних предложака првих српских штампаних слу- жабника у нашој богословској науци. првенствено кроз преводе Јефтимија Трновског и Кипријана Кијев- 2 У даљем тексту ЛПД – Деч 126 и Деч 135. Београд. своју пажњу посветио је Атанасије Јевтић. не може се заобићи ни служабник који је 1508. године. LXV. Bianu. Пешикан. заједно са рукописним предлошцима као основа за штампање Горажданског литургијара. Слу- жабник Вићенца Вуковића из 1554. реплике издања Божидара Вуковића. 2011. Јевтић. Bucureşti. Editura Academiei. Editura Academiei Romane. Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. 6. године у Влашкој земљи штампао јеромонах Макарије. 4 Добар увод у проблематику прве генерације српских штампаних служабника даје: Пет векова српског штампарства: 1494–1994: раздобље српскословенске штам- пе: XV–XVII в. садржајем и поретком. Богдановић и др. Да би се разумело српско штампарство тога времена. N. поред потписника ових редова. причешће. Београд. 7 А. Н. Јевтић је у свом четворотомном делу Христос нова Пас- ха на више места указао на то да је поредак служења Свете Литургије у српским штампаним служабницима прве генерације саобразан ли- тургијској пракси коју је у свом Диатаксису кодификовао цариградски патријарх Филотеј Кокинос. и 1580. Liturghierul lui Macarie. Подсећамо на чињеницу да су Ви- ћенцов и Загуровићеви служабници.2 а рукопис Деч 128 има само један сачувани лист ове службе.98 ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ ЛПД. стр.. године7). 1994. 6 P. године. 1903. Bucuresti. Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани. 1961. прир.6 Ова драгоцена књига настала је у српском религијском и култур- ном окружењу и послужила је. str. 1508–1716.

додуше ситније. 2007. А. нав. разлике у односу на његов Устав. 380. док је у Дечанском рукопису бр. 3. Јевтић у књизи Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. стр. Наш кандидат мр Арсеније Радовић је у свом магистарском раду то исто учинио са текстом ЛЈЗ из Служабника Божидара Вуковића.9 који су. дело. 130 преведена као првосветитељ. Јована Златоуста (14–15. 2008. 13 Стари српски служабник – Литургија Св. у саме темеље овога спи- 8 Ове преводе објавио је А. Филотеј је само коначно артикулисао Диатаксис који ће постати општи. Јевтић. дело. Чиме се користио епископ Атанасије у превођењу и приређивању овог служабника? Према његовим речима. како наглашава Јевтић. 2012. нав. што показује да појава њего- вог поретка не представља једну апсолутну новину „него је она спонтано настајала у Цркви Православној. Поредак у српским рукописима није у потпуности идентичан Филоте- јевом тексту пошто у њему постоје одређене. дело. 11 А. међу којима је сигурно било Хиландараца. 505. 1. стр. налази у бројним српским рукописним служабницима с краја XIV и XV века.11 Као што је сваки препис рукописа у себи носио могућност грешке или другачије интерпретације. дело. Јована Златоуста (14–15. свештенослужење. Јевтић. 1.. превео и приредио eп. исто се могло десити – и дешавало се и са штампањем књиге. какви су. 10 А. тј. Јевтић. свештенослужење. како ћемо касније видети. 12 То Јевтић наводи. на пример. стр. 269. РУКОПИСНИ ПРЕДЛОШЦИ ПРВИХ ШТАМПАНИХ … 99 ског.8 али и других словенских анонимних преводилаца. мада не увек једноличан“. Не треба губити из вида ни чињеницу да су у нашим рукописима постојали и претфилотејевски устави. век).12 Питање рукописних предложака првих српских штампаних слу- жабника Атанасије Јевтић продубио је у књизи коју је приредио и об- јавио под називом Стари српски служабник – Литургија Св. 378. могли послужити као евен- туални предлошци за појаву штампаних издања литургијских књига. Христос нова Пасха – Божанствена Ли- тургија. причешће. причешће. А. Београд–Требиње. Требиње–Врњци. стр. заједница богочовечанског Тела Христовог. А. нав. стр. 85–133. 271–305. 2. рекавши: „… да су наши први штампари узимали за предло- шке наше српске рукописне служабнике и зато су наставили истим правцем. . Она се у Служабнику Божидара Вуковића преводи као светитељ (исто тако додајемо ми и у Горажданском служабнику – 19б). век)13 у издању манастира Тврдошa и братства Све- тог Симеона Мироточивог из Врњачке Бање. не зачуђује пошто. Јевтић наводи пример превођења именице архијереј у молитви Нико од свезаних. 1. као што знамо. са истим садржајем и поретком Свете Литургије уз разумљиве мање разлике какве постоје и у рукописним служабницима“. 3.10 Ово нас. које је побројао Јевтић. стр. истоветан. Јевтић. нав. наравно. Јевтић. 9 А. Јевтић.. заједница богочовечанског Тела Христовог. Београд–Требиње. рукописи збирке манастира Дечана бр. 127 и 130. Овај поредак се. однос изме- ђу рукописног предлошка и штампаног издања никада није био – ни- ти је могао бити – у потпуности идентичан. А.

315 /Т376/ (писаним око 1330. по нашем уверењу. а вероватно и Гораждевачког“. он (или његов изворник/препис) послужио као предложак за штампање Макаријевог и Вуковићевог служабника а вероватно и Гораждевачког. у Венецији. Он мисли да је управо овај дечан- ски рукопис бр. Врњци–Требиње. Божидара Вуковића (од Ђурића. А. који је послужио као основни текст Старог српског служабника. пре Косовске битке). поредио са још два старија српска рукописа: хиландарским бр. У ствари. С обзиром на то да је рукопис бр. 15 О томе в. 1519. Њих може- мо поделити у две целине. као и Гораждевачког служабни- ка (штампао га је Ђурађ Љубавић. па тако и први штампани…“. дело. поредио је и текстове три прва српска штампана служаб- ника (србуље): јеромонаха Макарија (који је штампан у Трговишту. око 1395. 7 (Универзитетска библио- тека у Београду). Српско богослужење. и нашу студију: Литургијa Пређеосвећених дарова у рукописима манастира Високи Дечани. Јевтић. пошто је он скоро у потпуности идентичан са Макаријевим служабником. године) и и тзв. Рукописни предлошци ЛПД Погледајмо сада дечанске рукописе који садрже ЛПД. нав. 2012. 1519–1520. 130 (или његов изворник/препис). 130 јер је пореклом из Свете Горе (писан у Хиландару) и јер је. . 81–93. Текст је истовремено. сви српски рукописни служабници овог периода (XIV–XV век) текстом се ме- ђусобно мало разликују.14 Владика је овде сасвим сигурно на правом трагу. са њега је углавном и преводио на савремени српски језик текст Златоустове Литургије. Ћоровићевим бр. исправљених редакција ЛПД које су настаја- 14 Јевтић пише: „Као основни текст Старог српског служабника рекосмо да смо узели Дечански рукопис бр. Ми додајемо – сигурно и Гораждевачког. Наведена редакција је једна од тзв. Истовремено. повељенијем старца Божидара Горажданина. с братом калуђером и свештеником Теодором. 4. године) и бр.100 ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ са уградио је два дечанска рукописа. пошто је управо та породица српских рукописа касне атонске редакци- је15 – а сад који конкретно остаје отворено питање – којој припада и рукопис Дечани 130 послужила као предложак за рад првих српских штампара. које до сада у науци није било решено. из манастира Леснова (XIV век. стр. Подгорича- нина. 123 (писао га је хиландарски анагност Јован. Прву сачињава дванаест рукописа дечанске збирке који припадају атонској редакцији финалнога типа. у Влашкој. 1508. скоро идентичног текста: бр. године). године). стр. послужио и као „предло- жак за штампање Макаријевог и Вуковићевог Служабника. године). године). како сам каже. 130 (пи- сан око 1465–1475. Епископ Атанасије је у предговору овог служабника поново по- кренуо питање предлошка за прве штампане српске служабнике. 130 боље очуван.

као и чудовска редакција. Митрополит Киприан в его литургической деятельности. 85–133. Остале карактеристике су им да имају Входну молитву Вечерња и да се током певања Ниња Сили не чита посебна молитва него 50. аутора редактора чувеног Поретка Свете Литургије.17 Сама атонска редакција има две варијанте – рану и финалну. стр. основну литературу. који су они потом превели на словенски. митрополита кијевског и московског. иако по саставу чинопоследовања и садржају рубрика представљају једну групу. иденти- фиковане још и редакција Јефтимија. Ова редакција је присутна у различитим српским рукописним збиркама – поред дечанске. стр. София. Москва. Славянская литургия Преждеосвященных Даров XII–XV вв. Текстология и язык. 74аб. заједница богочовечанског Тела Христовог. дело. стр. 41. 194–198. Оболенски. али и редакторски интервенисали у томе. Кипријана. узевши свештеничке одежде говоре над њима оно што је по обичају и одлазе пред Свету Трпезу и започињу. век. ту су и хиландарска и пљеваљска. . као и текст Литургија Светих Јована Златоуст- ог и Василија Великог. 1985. Београд–Требиње. И. И. свештенослужење. 516.18 Нај- карактеристичнија црта ранога типа је архаични моменат времена слу- жења ЛПД студитског порекла – од Сирне среде до Великог петка. Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. Шест византијских пор- трета. 2. О Кипријановом литургијском делу в. 41. дао је А. 4. који ће после нестати.. а да немају уставне напомене о времену служења ЛПД од Сирне среде до Великог петка. 42. псалам. Афанасьева. 3. Д.16 Ови рукописи се. ф. Краће уводне напомене о овим преводима. стр. на пример. нав. 2004. Афанасьева. Т. РУКОПИСНИ ПРЕДЛОШЦИ ПРВИХ ШТАМПАНИХ … 101 ле негде око треће четвртине XIV века на Светој Гори. гранају у неколико подгрупа. 1991. И тада из- лази и стаје на уобичајено место и трипут се поклонивши произноси: Благослови. Евтимиев служебник Софийски препис от 80-те години на 14. која показује њено манастирско порекло: 19 „Док се буде певао Лик небески долазе свештеник и ђакон и врше ме- таније пред игуманом или његовим троном. Није на одмет рећи и то да су Јефтимије Трновски и Кипријан Кијевски припадали исихастичком духовном кругу ученика Фи- лотеја Кокиноса. још и И. 18 Т. причешће. 1882. О Јефтимију: Е. Међу њима су. стр. 17 Т. поред атонске. Јевтић у Христос нова Пасха – Божанствена Литург- ија. 44–55. Афанасьева. Београд. 2009. Посебна одлика атонске редакција финалног типа је опширна уводна ерминија.. А. које носе одређене богослу- жбене и језичке карактеристике. дело. 20 В. А узевши ђакон време стоји и чека док братство не заврши са метанисањем. 19 Исто. Јев- тић. патријарха цариградског. И. Владико! Свештеник: Благословен Бог наш свагда сада и увек…“20 16 Основна ознака ове групе рукописа је да имају три молитве сагласности или антифона. причешће. Деч 122. Мансветов. О политичким димензијама ширења јединственог Поретка вршења богослужења видети у Д. патријарха трновског. Коцева. Санкт-Петербург. нав. стр. свештенослужење. и ширили сваки на подручју своје црквене јурисдикције. Кипријан Митрополит кијевски и московски. Тада се клањају три пута пред Светим Дверима и према свакој певници једном и тако улазе у Све- ти Жртвеник. заједница богочовечанског Тела Христовог.

Alexopoulos. 124.27 а у словенским рукописима у XVI веку. у оваквим случајевима. године. 5.28 Због тога је овај ко- ментар својеврсни анахронизам. Када су аутори и приређивачи Описа ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани обрађивали ове рукописа из XV сто- лећа у којима је ЛПД приписана Светом Василију Великом. 65. Писар се сигурно није повео за идејом грешке у атрибуцији службе. Афанасьева.. 128. 29. поготово ако имамо на уму чињеницу да су истом аутору ЛПД приписали и двојица значајних преводилаца Фи- лотејевог литургијског поретка Јефтимије Трновски29 и Кипријан Ки- јевски. То је у опису служабника Деч 132 из- вршено помоћу знака узвика. коментаришу- ћи да је име Светог Василија Великог у називу ЛПД писар брисао „по- што је уочена грешка“. то су учинили још радикалније. стр.102 ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ Поред наведене карактеристике. дело. стр. њу одликује и промена у тексту Входне химне Сада небеске силе…. 2004. 532. која се у грчким рукописима појављује на- кон XIV. 43. Рукописи касне атонске редакције у овој збирци имају три вари- јанте наслова: Устав Божанствене Пређеосвећене службе. 132. где се на самом крају. Indiana. 29 Е. 131. Јевтић. данашања уобичајена – а сасвим погрешна атрибуција ЛПД Григорију Двојеслову. Коцева. архиепи- скопу Кесарије Кападокијске. нав. дело. којим се.22 Божан- ствена служба Пређеосвећених. Notre Dame. уместо: Са вером и страхом приступимо.26 Овакве реакције изазвала је. они су оба пута скренулу пажњу на то као на својеврсну неправилност. дело. 23 Деч 119.. 130.. нав. 48.. and Structural Components. Афанасьева.24 Овде треба скренути пажњу на следеће. A Dissertation. . стр. претпостављамо. дело. 21 У свим овим рукописима ЛПД започиње возгласом: Благословен Бог наш. 495. 22 Деч 123. А. 25 Д. 522. 30 Т. 26 Исто. А.. Афанасьева. 127. стр. дело. дело. али и други писари. The Presanctified Liturgy in The Byzantine Rite: A Comparative Analysis of its Origins. нав. стр. 125. стр. нав. нав. нав. папи римском. Submit- ted to the Graduate School of the University of Notre Dame in Partial Fulfillment of the Requirements for the Degree of Doctor of Philosophy. 122.23 Божанствена служба Пређеосве- ћених Светога и великога Василија.30 патрони својих редакција. 27 S.25 а у опису Архијереј- ског чиновника Деч 129. стр. појављује реч љубав. скреће пажња на нешто неуобичајено или неправилно.. 24 Деч 129. 21 Т. уместо старе речи страх. 28 Т. ф. И. Evolution. 194. И. Богдановић.. Јевтић наводи да је то започело Стоглавим сабором из 1551. 134. И. p. па она сада гласи: Са вером и љуба- вљу приступимо.

Погрешила је. 130 послужила као основа за штампање старих српских служабника. 64а 98а 31 То је приметила Афанасјева. међутим. Гораждански служабник ЋЕНИХ служабник бр... дело. И. нав. Дечански БОЖАНСТВЕНА СЛУЖБА ПРЕЂЕОСВЕ. дело. рекавши: „она је без промене била постављена у основу првоштампаног словенског служабника издатог у Венецији 1519. То значи да је та фамилија рукописа32 којој припада и Деч бр. 2012. Врњци–Требиње. Српско богослужење – студије из литургијске теологије и праксе код Срба. 61а 92б Молитва првог сагласја – антифона 61а 93а Молитва другог антифона 61б 93б Молитва трећег антифона 62а 94б Мирна јектенија 62а 95а Катизма 62б 95б Припрема Дарова у олтару 62б 96а Мале јектеније током катизма 63а 96а Кађење храма 63а 96б Вход и молитва входа 63а 96б Читање књиге Постања 63б 97а Свештеник са чираком и кадионицом: 63б 97б Светлост Христова. Читање Прича Соломонових 64а 98а Појци: Нека се усправи. На поклапање поре- дака ЛПД српских рукописа XIV века и првих штампаних србуља указао је и А. 497. 43. стр.31 То се може видети на примеру поређења текстова Дечанског рукописног служабника бр. Афанасьева. стр. године. . РУКОПИСНИ ПРЕДЛОШЦИ ПРВИХ ШТАМПАНИХ … 103 Ваља знати да су ову редакцију приређивачи унели у прве штам- пане српске служабнике.. 130 Уводна ерминија са поклонима игуману. Допринос Атанасија Јевтића савременој литургијској обнови. Из овог поређења очигледно је њихово структурално и текстуално поклапање. нав. него је то Макаријев Трговиштански служабник из 1508.. Вукашиновић.. 170. 130 и Горажданског служабника. Т. стр. у томе да Вуковићев служабник није првоштампани словеснки служабник.. 60б 92а пред олтаром Улазак у олтар и облачење 61а 92б почетни возглас: Благословен Бог наш. године у штампарији Божидара Вуковића“. Јевтић. 32 Више о томе у: В.

стр. 70б 110б Заамвона молитва 71а 111а Недостаје Молитва по употребљењу Светих дарова 71б у рукопису.. 70а 109б Вршење по обичају Светог причешћа 70а 109б Молитва благодарења 70б 109б Приступите. 67б 104б Ђакон кади олтар 67б 105а Пренос Дарова 67б 105а Допунимо молитву своју Господу 68а 105а Молитва 68а 105б Оченаш 69а 108а Молитва главоприклоњења 69б 108а Вонми Господи.. Највећи део рукописа који садрже ЛПД 33 В. О два преостала рукописа који садрже ЛПД писали смо опширно на другим местима. . 69б 108б Пређеосвећење светиње. 81–93... 70б 110а Ми који смо примили.. Вукашиновић. Литургијa Пређеосвећених дарова у рукописима манастира Високи Дечани.33 Из овог кратког прегледа рукописа манастира Високи Дечани можемо закључити следеће......104 ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ Сугуба јектенија 64а 98б Молитва приљежна 64а 98б Јектнија за оглашене 64б 99б Молитва за оглашене 65а 100а Рубрика о додавању следеће јектеније 65аб 100б од Средопосне среде до Велике среде Јектенија за оне који се спремају 65б 101а за Свето просвећење Молитва за оне који се спремају 66а 101б за Свето просвећење Молитва верних прва 66б 102б Мала јектенија 66б 103б Молитва верних друга 67а 103б Сада силе небеске.

Бео- град–Требиње. 2007. свештено- служење. а шта га из- неверава или не извире из њега. Санкт-Петербург... може да помогне. Славянская литургия Преждеосвященных Даров XII–XV вв. 2008. заједница богочовечанског Тела Христовог. Notre Dame. као и два усамљена примера мешовитих редакција који се налазе у дечанској ризници. Београд–Требиње. Indiana. ови рукописи својим главним током показују да је Српска црква у том времену била активно укључена у ди- намичке и стваралачке процесе литургијске кодификације и настанка основе онаквог поретка богослужења какав и данас у њој постоји. САНУ Одељење историјских наука. • Вукашиновић. Ј. • Јевтић. Манастир Каленић: у сусрет шестој стогодишњици.. Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. 2. стр.. • Афанасьева. S.. Калић. и др. 2004. А. • Јевтић. 3.. Опис ћирилских рукописних књига манастира Ви- соки Дечани. Београд. 2004. БИБЛИОГРАФИЈА • Alexopoulos. • Јевтић. извора за историју нашег богослужења. А. Тропар Трећег часа у Литургијама рукописног Слу- жабника из XVI века (№ 80) из библиотеке манастира Пећке патри- јаршије. The Presanctified Liturgy in The Byzantine Rite: A Com- parative Analysis of its Origins. И. причешће. Бео- град–Требиње. Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. 187–204. Submitted to the Graduate School of the University of Notre Dame in Partial Fulfillment of the Requirements for the Degree of Doctor of Philosophy. Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. свештено- служење. Evolution. А. сваком добронамерном савременом истраживачу да без велике муке разазна шта је у данашњој литургијској пракси саобразно овом Свештеном Предању. По- знавање ових живих и молитвених текстова. сигурни смо. 2011. Синдик. and Structural Components. РУКОПИСНИ ПРЕДЛОШЦИ ПРВИХ ШТАМПАНИХ … 105 припада групи атонске редакције финалнога типа. заједница богочовечанског Тела Христовог. A Dissertation. • Богдановић. Т. књига прва. заједница богочовечанског Тела Христовог. 1. причешће. Београд–Крагујевац. Н. Сачувавши делимично древније елементе литургијског предања... 2007. ур. причешће. сведоче о процесу литургијских промена који је током XIV столећа захватао православну цркву грч- ког и словенских језичких подручја. . В. управо оном бро- ју рукописа који су послужили као основа за прве српске штампане служабнике. И они. прир. свеште- нослужење. 2009. Д. Текстология и язык.

Јустин [Радосављевић 1967] 1922 = Служебник на српском језику. Ненад Милошевић. Београд 1986.1) У овом огледу посе­ бна пажња посвећена је преводилачком раду Оца Јустина Поповића у односу на који су анализирани и други овде ко­ ришћени преводи. Иринеј [Ћирић]. Београд 2008. 3. Јустина Поповића. Богословље 1987. с грчког превео Еп. Српска теологија у 20. Новији богослужбени преводи код нас. превео с грчког проф. средио јеромонах Арте­ мије суплент. проф. САС 1986 =Служебник. Ујвидек [=Нови Сад] 1942. др Емилијан Чарнић. Допринос Архимандрита Ју­ стина Поповића унапређењу литургијске свести код Срба. бивши про­ фесор Универзитета. 107-116. Што се самих литургиј­ ских текстова тиче он анализира само прве прозбе Мирне и Сугубе јектеније као и возглас Сугубе (стр. превод Комисије САС СПЦ. САС 2007= Служебник. фебруара 1967. Београд 1922 (у Сремским Карловцима: Српска манастирска штампарија). Универзитета. 47-54. Емилијана Чарнића и Комисије САС. У овом раду Радосављевић анализира преводе богослуж­ бених књига (не само Служебника него и Требника и других књига) Иринеја Ћирића. Поповић. 8. Диселдорф 1976. превео са грч­ ког јерођакон Јустин Сп.2) Поред текстова самих Молитава у обзир 1)  Артемије Радосављевић. стр.142). пре- вео Архимандрит др Јустин Поповић. превео др Јустин Поповић. 2)  Приликом писања овог рада коришћени су следећи преводи: Јустин 1922 = =Божанствена Литургија Светога Оца нашега Јована Златоуста. превод Комисије САС СПЦ. (машинопис) ПБ I 4177 (на крају текста Свете Литургије Јована Златоустог стоји да је прекуцана у Манастиру Крки 18. године. веку О преводима богослужбених књига и употреби говорног језика у богослужбеном животу наше Цркве до сада је писа­ но више пута и из различитих углова. Литургија Светог Василија Великог =ЛВВ и Литургија 151 . Приликом навођења употребљаване су и следеће скраћенице: Литургија Светог Јована Златоустог =ЛЈЗ. свеска 2. веку: истраживачки проблеми и резултати. духовник Манастира Ћелије. Београд 1998. Ћирић =Недеља Свете Педесетнице – празничне службе. САС 1988 =Служебник. књ. превод Комисије САС СПЦ. СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА У ПРЕВОДИМА СВЕТИХ ЛИТУРГИЈА НА СРПСКИ ГОВОРНИ ЈЕЗИК У 20. Чарнић =Чин Свештене и Божанствене Литургије Светог Јована Златоуста. Јустин 1978 =Божанствене Литургије. Београд 2007. Манастир Крка 1967. Београд 1978.111-112).

Нови Сад 1939 (БМСНС I 772) и Света Литургија: српски превод са упоредним транскрибованим црквенословенским текстом молитава и песама и објашњењима. 58.М. 6)  Ћирић. Трбојевић. Отац Јустин Поповић је у свом старијем преводу. Петар Т. Маринковић (БМСНС I 5977. 7)  Јустин 1978. су узимане и литургијске рубрике – које су носиоци снажне теолошке поруке а не само ритуалистички детаљи.5) Иринеј Ћирић спаја обе вари­ јанте у једну целину – објашњавајући да је једна грчког а друга словенског порекла. ЋИРИЋ I 196). 14. СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА. у будућим истражи­ вањима. прев. него овде оставља помен Пророка. 8)  Божанствене Литургије.4) ову честицу посветио Бестеле­ сним Силама са напоменом да је: „тако у грчким Служебни- цима…“ Емилијан Чарнић. Пре­ тече и Крститеља Јована. Отац Јустин остаје доследан првобитном решењу: У част и спо­ мен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Први пример различитих богословских претпоставки приликом превођења и редактуре литургијског текста ви- димо у односу према назначењу прве честице треће Про- сфоре на Проскомидији. Јована Златоустога. Божанствена Литургија Св. Он објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском пра­ ксом. како грчким тако и словенским. 3)  Јустин 1922. 19.7) али сада развија читаву малу богословску апологију свог избора. Поред наведених превода. 152 . 5)  Чарнић. треба видети и: Божанствена Литургија Св.8) Поред тога наводи одломак из Пређеосвећених Дарова =ЛПД. 23. . 4)  Јустин [Радосављевић 1967] 1922. 281. Београд 1929. Јована Златоустог: са преводом. објашњењима и упутством за црквенословесно читање: за школску употребу и народ. као и многим старим литургијским рукописима. то не чини. који је преводио са грчких пред- ложака. Свети Архијерејски Синод (БМСНС II 22188). приредио Ж. У разма­ трање ће бити узимани само примери из Литургије Светог Јована Златоустог.6) У свом новијем преводу. 230-231. Београд 1962.3) што је потом поновљено у препису истог за потребе Манастира Крке.

43. СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА. Христос Нова Пасха: Божанствена Литургија 3 – Свештенослу­ жење. Инсистирам на све три јер византијску синтезу не представља само први елемент. Вла­ дика Атанасије Јевтић сматра помињање бестелесних Сила одликом старије праксе. литургијског ок­ ружења (архитектуре – иконографије) и литургијског тума­ чења (мистагогије). Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је Својом честицом Њему с десне стране. То ће више година касније сажети Р. Заједница Богочовечанског Тела Христовог. и миста­ гогије.11) Са друге стране. на пример. Collegeville Minnesota 1992. као и мистагоги­ је које га тумаче. 19. говорећи о Проскомидији. него и архитектонски и декора­ тивни системи намењени да га окруже. питање помињања Небеских Сила бестелесних на Проскомидији обрађивао је и Патријарх Павле (тада Епископ Рашко-Призрен- ски) у тексту: Треба ли на Проскомидији вадити честице за 9)  Божанствене Литургије. Причешће. Анђели пак и Свети­ тељи су Му с леве стране…“9) Овде Отац Јустин показује суптилно богословско осећање за јединство структуралних елемената једног литургијског обреда – који никада не сачи­ њавају (самим тим и не одређују!) само литургијски текстови него и други важни елементи међу којима. 10)  R. директно помиње анђелске силе које на Св. Фи­ лотеј. . Београд-Требиње 2008. што је касније „у руским Служебни­ цима незналачки изостављено“. ритуал узет у неком вакууму (…) византијски обред је блиска симби­ оза литургијског симболизма (ритуала). свакако. The Byzantine Rite: A Short History. Тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског. 11)  А. Јевтић. 18. Свака истинска историја византијског обреда мора рачунати на њихов узајамни утицај у раз­ воју предања. Тафт рекавши да се у анализи једног обреда не може истраживати само: (…) литургијски систем.Taft. где. 153 .10) Јустинов третман Ангелских Сила у Литургији наишао је на своје опоненте и истомишљенике. Тако.

19)  Чарнић. Да нам буду јаснија нека питања наше вере III. чита се једанпут. 87.cit.. 47.cit. Павле учествовао у Комисији Светог Архијерејског Синода током превођења и приређивања синодалних издања Слу­ жебника на српском језику. 63. 18)  САС 2007. можемо да објаснимо то да се у синодал- ним преводима не помињу Анђели16) на овом месту. 32. op. на известан начин. 68.. и потоњи Патријарх Српски. op. а имајући у виду ове његове изнесене ставове. 13)  Патријарх Павле. Исто и у: Јустин 1922..12) који је првобитно објављен 1974.14) И на другом месту вели да је смисао вађења честица на Проско­ мидији „опраштање греха (стога невађење посебне честице за Свете Анђеле) и прослављање Светих“. СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА. Свете Анђеле. 77. године. дакле пре штампања Јустиновог превода. 23. 16)  САС 2007. 14)  Патријарх Павле. друго из­ дање. Једно од питања у савременој литургијској полемици код нас – додуше спорадично али ипак присутно.cit. 15)  Патријарх Павле.17) Синодални превод екс­ плицитно наводи да се молитва чита једанпут. . 28 и Јустин [Радосављевић 1967] 1922. осиромашио појам спасења сводећи га искључиво на феномен искупљења. 46-63. 17)  Јустин 1978. Чињеницом да је Епископ. 154 . op.19) Како је до тога дошло? Уколико погледамо превод Ири­ 12)  Патријарх Павле. Осно­ вни догматски аргумент који износи у овом тексту је да „Спа­ ситељево искупитељско дело није било за анђеле… Жртва Христова била је за људе… Анђели се ту не спомињу“. 49.18) Само се у Чарнићевом преводу наводи да се ова молитва чита трипу- та.15) Епископ Павле је овде. јесте и то – колико пута се чита молитва Царе небески пред почетак служења Свете Литургије? Шта о томе казују наши преводи? У свим варијантама превода Oца Јустина Поповића молитва Царе небесни. Београд 2007. Он је том прили- ком покушао да на основу „догматског и литургијско-исто­ ријског становишта“13) оспори валидност ове праксе.

Јустин [Радосављевић 1967] 1922. 25)  Ћирић. док се још чита Апостол. Замена ових молитава оном молитвом довела је до погрешног разумевања и чињења при­ ликом читања Царе небески. неја Ћирића ствари нам могу постати јасније. „налазе се на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа којима се свака Молитва логички и заврша­ ва“. 155 . СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА. Док се то пева. и сл. клањају трипут молећи се у себи и говорећи…20) Овде се под молитвом у себи за време трикратног клањања мисли на неку личну молитву. et passim. указујући на то да се молитва говори једанпут.26) У Јустиновом преводу из 1978. 23)  Јустин [Радосављевић 1967] 1922. пре него што прочитају молитву. На тај начин оне. или Бо­ же. попут познатих кратких по­ кајних вапаја: Боже. милостив буди мени грешноме. 36 et passim. приступа 20)  Ћирић. очисти ме грешног. или пре тога. доноси уводну рубрику која налаже да се свештеник и ђакон. 26)  САС 2007. Јеванђеља: И пева се Алилуја са стиховима. Јустин. 292. 92 et passim. године. дошло је до одређених промена у односу на претходна решења и стан- дардну богослужбену праксу. у оквиру литур­ гијских радњи кâђења на Светој Литургији. 33. 22)  Јустин 1922. Најзначајнија је у рубрици између читања Апостола и Јеванђелског зачала која сада предвиђа могућност кâђења током читања Апостола али и после њега. . ђакон узима кадионицу са тамјаном.23) Молитве се након возгласа налазе и у Чарнићевом24) и у Ћирићевом преводу. Редакторска рука Оца Јустина је кроз све литургијске текстове најмлађег превода евхаристијске Молитве постави­ ла пред њихове возгласе. Он. 74. пред читање Св.25) Јустинов принцип задржан је у преводу Комисије САС. 288. 21)  Божанствене Литургије.21) Тако није у старом преводу где се Молитве налазе и после возгласа22) и у средини јектенија. 85. 24)  Чарнић. 229. пише О.

преводу налази рубрика са кâђењем док се Aпостол чита…28) За исту се варијанту опредељује и Чарнић. 28)  Јустин [Радосављевић 1967] 1922. Ђакон: Сâм Дух служиће са нама све дане живота нашег. Ђакон: Опомени [Помени ме] ме се. 101. У преводу Оца Јустина из 1922. 35)  А. Ђакон: Помоли се за мене. сав Олтар и свештеника. У заградама […] дате су варијанте из Ју­ стин [Радосављевић 1967] 1922. Као што видимо. у овак­ вој форми дијалога појављује се идеја да Дух Свети саслу­ жује нама.cit. 56-57.32) И превод Емилијана Чарнића33) и Иринеја Ћирића34) имају ову ширу варијанту дијалога. 31)  САС 2007. 58. 238-291. брате и саслужитељу. СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА. . Свештеник: Нека те се Господ Бог [Нека те Господ Бог] по- мене у Царству Своме свагда. Ђакон: Нека се Господ Бог опомене свештенства твог [Не­ ка Господ Бог помене свештенство твоје] у Царству Своме. 81. 1978. свештенику и. Јевтић. Јустин у свом познијем преводу. сада и увек и у векове векова. Свештеник: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега [Вишњега] осениће те. нама него ми Њему!“35) У 27)  Јустин. Владико свети. 33)  Чарнић. пак.. 302. 29)  Чарнић. што је оповргао Епископ Атанасије Јевтић рекав- ши да: „не саслужује Дух Свети.29) док Ћирић кâђење сме­ шта у период Док се поје Алилуја…30) Синодални превод има идентичну рубрику као и о. Владико свети. 156 . 30)  Ћирић.31) Следећи карактеристичан пример за то представља Ди­ јалог свештенослужитеља после Великог входа. Ђакон: Амин.27) У старом се. op. кâди Свету Трпезу унао­ коло. године дијалог овако изгледа: Свештеник: Опомени [Помени] ме се. примивши благослов. 36. 42-43. 32)  Основни текст је Јустин 1922. 101. 34)  Ћирић. 313-314.

. СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА.. The Great Entrance: A History of the Transfer of Gifts and other Pre-ana­ phoral Rites. 231. Свештеник: Да те помене Господ Бог у Царству Своме сва­ гда.38) Отац Јустин објашњава да се определио за ову варијанту дијалога на основу рукописа и старих штампаних књига. 50. Ђакон: Помени ме. брате и саслужи­ тељу. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника. али и према: …што је главно. 39)  Божанствене Литургије.ed. јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Roma 1978. Ђакон: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осени­ ће те.40) Он тамо показује да се идеја о са­ служивању Духа Светога (а не Духу Светоме) по први пут.39) Ово питање је опширно обрађено у познатој студији Ро­ берта Тафта Велики Вход – Историја преноса Дарова и других преанафоралних обреда. 120-121. John Chrysostom.37) Овакву форму има и савремени синодални Служебник. литургијској пуноћи и доследности. Владико свети. Taft. преводу из 1978. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености. 40)  R. године долази до знатних промена. Јустин сада даје древнији и правилнији поредак. Ђакон: Амин. скоро идентичан ономе у Диатаксису Филотеја Кокиноса:36) Свештеник: Помоли се за мене [Владико]. 37)  Јустин 1978. sec. старији и очуванији него што је то јереј­ ско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим Служебницма. сада и увек и у векове векова. Разлике су у заградама […]. Vol II in A History of Liturgy of St. у 36)  Исто. 38)  САС 2007. Архијерејском Чиновнику. 157 .

110. века. op. Погледајмо како је оно третирано у преводима којима се бавимо. пак. 45)  Чарнић. констатује­ мо да је Отац Јустин. 158 . . форми комплетног текста дијалога. столећа. примарним вршиоцем евхаристијског уздизања. појављује у рукописима 15. СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА.cit. непо- средни принос Богу. 46)  Ћирић. 44)  САС 2007. Он пише да ли­ тург-свештеник (а не ђакон!) уздиже Дарове: „…укршта руке своје стављајући десну изнад леве. 58. него само пренос =принос Дарова од народа ка вишем свештенству. 43)  Јустин 1922. 131. ђакона као врши- оца ове радње ипак предвиђају следећи преводи: Јустинов из 1922 („у том свештеник (или ђакон)…“). рекавши: „Ово се не налази у грчком тексту 41)  R. 63. правилно решио недоумицу ко треба да подиже исте.43) и комисије Светог Синода (свештеник подиже Дарове „ако нема ђакона“)44) као могућег али не и обавезног. Проблем Тропара Трећега часа је једно од најчешће по- кретаних питања савремене српске литургијске полемике. У словенске Чиновни- ке она прелази са руским литургијским реформама Москов- ског Сабора из 1666-7. а да ће њихова финалана кодификација наступити са штампаним издањима 16. и десном узима Свети Дискос а левом Свети Путир. 69 и Јустин [Радосављевић 1967] 1922. 42)  Јустин 1978. 320. Међутим. Отац Јустин Поповић је у свом преводу из 1922. подиже их чинећи знак Крста са великом пажњом…“42) На овај начин јасно се показује да литургијска функција ђакона не укључује директни.. Чарнић45) и Ћирић46) сматрају га.41) Не улазећи овога пута у питање старине литургијског геста подизања Дарова пред возглас Молитве Анамнезе – Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све. Taft. 198-304. у свом новијем преводу. године ставио овај Тропар у заграде и свој поступак објас­ нио у фусноти.

у међувремену. 70. О разлозима да Тропар Tрећег часа стави у заграде Oтац Јустин је опширно писао у тексту поговора: Извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије. суплент“ за Манастир Крку. самим тим. не знајући при томе да је ова редактура. 320. 48)  Ћирић. То особито важи за Tропар Трећег часа у Канону Евхаристије за који су последњих неколико векова многи православни јерарси.47) Епископ Иринеј Ћирић Тро- пар није ставио у заграде али је навео исту напомену као и О.50) Посебну пажњу овде треба посветити преку- цаном Јустиновом преводу који је „средио јеромонах Арте­ мије. 1922. 49)  Чарнић. СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА. 59. 51)  Јустин [Радосављевић 1967] 1922. Отац Јустин оставља Тропар Трећег часа у заградама те га. 64. 111. него у црквенословенском“. 159 .51) Због тога они клирици који су служили из овога Служебника могу да тврде да је Тропар Трећег часа саставни део Јустинове литургијске редактуре. 50)  Јустин. јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. У њему су Јустинове загра­ де уклоњене те је самим тим Тропар постао обавезан а не опцион. . и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније и Tропар Трећег часа у самом Канону Евхаристије) стављени су овде у угласте заграде. претрпела још једну ре­ дакторску руку. 1978.49) У преводу из 1978. литурги- чари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве Епиклезе што смо ми овде и учинили (…) На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста Свете Анафоре (…) Одсуство тог Тропара у ста­ 47)  Јустин.48) Чарнић наводи Tропар без заграда. Јустин – да га нема у Грка. чини литургијски опционим.

160. неочекивано мења са издавањем новог црквенословенског београдског Служебника 2001. године у Литургији Светог Јована Златоустог има наведен Тропар Трећега часа. само је непристрас- ним и објективним историјским и богословским истражи­ 52)  Божанствене Литургије. Шта је. 107. како грч­ ким тако и србуљским. СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА. као и у свим данашњим штам- паним грчким Служебницима. 160 . У овој књизи се уки- да опционост читања Тропара Трећега часа уклањањем за- града испред и иза њега и у Литургији Јована Златоуста. Савремена српска литургијска полемика показује супротно. Тропар Трећега часа у новим. 103-104.57) Из свега наведеног можемо закључити да сваки од ана- лизираних превода има себи својствена и карактеристична теолошка – негде скоро идеолошка – полазишта. године. када је. .56) и Литургији Василија Великог. 229-230. као и то шта стварно подразумева стари а шта но­ ви литургијски стил и етос – сва та горућа питања наше црквене садашњице – дубоко верујемо.53) Исти је случај са Литургијом Светог Василија Великог. 56)  САС 2001.55) Ситуација се. дотадашња богослужбена пракса. Београдски Служеб­ ник из 1986. 53)  САС 1986. па и мењана.52) У овом последњем се блажени Старац ипак преварио. 55)  САС 1998. али га ставља у заграде.54) Нови београдски Служебник из 1998. (као и онај из 2007) годи­ не поновиће ову ситуацију – задржавши заграде на Tропару Трећега часа код Златоустове Литургије. 153-154. 57)  САС 2001. 243-244. века) рукописним Служебницима. У зависно­ сти од њих решаване су одређене литургијске недоумице али и усмеравана. синодалним издањима Служебника има занимљиву судбину. од чије стране и због чега мењано у служби. ријим (пре 16. 54)  САС 1986. сматрамо да овде није потребно ни доказивати.

136. Collegeville Minnesota 1992. 46-63. Vol II in A History of Liturgy of St. Новији богослужбени преводи код нас. Taft. Ћелије бивши професор Универзитета. књ. Служебник на српском језику. Богословље 1987. суплент. Милошевић. Божанствене Литургије. Ritual and Reform: The Liturgical Reforms of Nikon In the 17th Century. 189-190. Христос Нова Пасха: Божанствена Литургија 2 – Свеште­ нослужење. Христос Нова Пасха: Божанствена Литургија 3 – Свеште­ нослужење. Патријарх Павле. проф. Иринеј [Ћирић]. 43. Meyendorff. R. 2008. Russia. 1922 (у Сремским Карловцима: Српска манастирска штампарија)... вањима могуће решити. Београд 2008. пре- вео са грчког јерођакон Јустин Сп. СУЧЕЉАВАЊА ЛИТУРГИЈСКИХ ТЕОЛОГИЈА. духовник Ман. 47-54.ed. The Byzantine Rite: A Short History.. Јевтић. превод Комисије САС СПЦ. 3. превео др Јустин Поповић. Причешће. Ујвидек [=Нови Сад] 1942.. Београд. Београд 2007. превео Архимандрит др Јустин Поповић. Београд 1978. Н. Crestwood New York 1991. Служебник. The Great Entrance: A History of the Transfer of Gifts and other Pre-anaphoral Rites. превод Комисије САС СПЦ. Радосављевић. дру­ го издање. Служебник. Да нам буду јаснија нека питања наше вере III. 18. sec.. Бео­ град-Требиње. Служебник. превео с грчког проф. Допринос Архимандрита Јустина Поповића унапре­ ђењу литургијске свести код Срба. с грчког превео Еп. А. ЛИТЕРАТУРА Јевтић. Манастир Крка 1967 (ма­ шинопис) ПБ I 4177. Бео­ град-Требиње 2007. Taft. Заједница Богочовечанског Тела Христовог. Београд 1986. др Емилијан Чарнић. А. Поповић. Roma 1978. Београд 2007. John Chrysostom. P. Диселдорф 1976. превод Комисије САС СПЦ. Заједница Богочовечанског Тела Христовог. Томе су покушали да послуже и ови скромни редови. 107-116. R. А. 161 . Недеља Свете Педесетнице – празничне службе. Чин свештене и божанствене Литургије Светог Јована Златоуста. Београд 1998. Уни- верзитета.. . средио јеромонах Артемије... Причешће. ЛИТЕРАТУРА: ИЗВОРИ Божанствена Литургија Светога Оца нашега Јована Златоуста. свеска 2. Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати.

ЛИТУРГИЈСКИ ОКВИРИ ВИЗАНТИЈСКЕ И СРПСКЕ СВЕШТЕНЕ УМЕТНОСТИ
Владимир Вукашиновић

Писању о односу литургијског живота Цркве и степена3, онда лакше разумемо чињеницу да у опи-
њене свештене уметности данас се мора присту- су произвођења светог Саве (†1236) у чин aрхиман-
пати на интегралан начин који је, на првом месту, дрита у Солуну, хагиографи, свако у свом времену,
ослобођен анахроног разумевања литургије као сво- доносе различита сведочанства о томе чиме је Сава
јеврсног разоваплоћеног феномена који се изучава одликован. Доментијан (†1264), који Савино Житије
сам за себе, из својеврсног културолошког вакуума. пише, највероватније, око 1253. године, бележи да је
Литургија се, међутим, оваплоћује у једној култури, свети Сава том приликом добио право „носити над-
узима одређено тело културе и од ње преузима из- бедреницу и наруквице”.4 Млађи Савин хагиограф
ражајна средства. Због тога се духовни и културни Теодосије (последња четвртина XIV века)5 нарукви-
идеали једне епохе могу разумети само уколико се це неће поменути: „И тада би благословен од митро-
истовремено истражују њени литургијски формула- полита и епископа и наречен за архимандрита. И
ри, архитектонски и декоративни системи намење- благословише га да носи надбедреницу када служи
ни да их окруже, и мистагогије које их тумаче.1 Они свету Литургију”,6 пошто су оне већ постале саставни
нису случајно сапостојећи феномени, нити се тек део стандардне презвитерске одеће. Наравно да овде
спорадично преплићу. Њих спаја заједнички духов- треба бити опрезан. Формална сличност или терми-
ни извор и прожима јединствени садржај који они, нолошка блискост не смеју да заведу истраживаче.
сваки на себи својствен начин, настоје да изразе. Тросвећњак који се помиње у дечанском Служабни-
ку Деч 121 (л. 48а) са самог краја XIV века није ди-
Погледајмо то на једном карактеристичном при-
кирија за архијерејско богослужење, како се некоме
меру. Саставни део богослужења чине различити
на први поглед може учинити, него тзв. свећа тро-
литургијски предмети. Њихов развој и употребу у
плетена, која се користила на презвитерској служби.
српском средњовековљу можемо пратити како на
основу уметничких извора литургијског окружења Самим тим, бављење литургичком проблематиком
тако и у самим литургијским текстовима. Тек укр- обавезно укључује изучавање основних елемената
штени резултати таквих истраживања дају праву литургијског окружења, литургијског простора и
слику ствари. Сликање свештеника у фелону, стиха- времена, а ти, шире узети, литургијски оквири мо-
ру и наруквицама2 сведочи нам да су оне, иако су их рају се имати у виду и приликом изучавања феноме-
до касног XII века носили само епископи као посеб- на свештене уметности.
не инсигније свога достојанства, временом постале
Понекад су, ограниченошћу извора које би тумачи-
и саставни део стандардних презвитерских одежди.
ли, литургиолози на то упућени. Тако, на пример,
Сличан је случај са надбедреником. Ако знамо да се
прво јавља као ознака епископског чина да би потом
постао саставни део одежди виших презвитерских 3 Woodfin, The Embodied Icon, 16–18.
4
  Доментијан, Живот Св. Саве и Живот Св. Симеона, 112.
5
  О хронолошким оквирима Теодосијевог опуса нове резултате
и гледишта доноси Шпадијер, Свети Петар Коришки, 206–218
 Taft, The Byzantine Rite, 18.
1
(са старијом литературом).
 Радовановић, Јединство небеске и земаљске цркве, 50.
2 6
  Теодосије, Житија, 159.

91

Владимир Вукашиновић

Сл. 67. Манастир Жича, Спасова црква, олтарски простор

92

ЛИТУРГИЈСКИ ОКВИРИ ВИЗАНТИЈСКЕ И СРПСКЕ СВЕШТЕНЕ УМЕТНОСТИ

реконструисање литургијског живота Српске архи-
епископије у XIII веку, због недостатка релевантних
извора првога реда – самих служабника, није могуће
без истраживања епиграфских текстова монументал-
ног сликарства тог столећа. Они тада, како је тачно
речено, „зналачки упоређени са текстовима служеб-
ника могу да послуже реконструкцији старосрпског
служебника XIII века”.7 На сличан начин су до сада ис-
траживани и споменици српске средњовековне хагио-
графске литературе8 и српског средњовековног права.9
Основна претпоставка за разумевање литургијских
оквира српске свештене уметности лежи у могућ-
ности сагледавања њиховог историјског развоја у
одређеном временском оквиру. Потпуни историјски
преглед српског богослужења до сада није дат. Об-
рађени су различити проблеми и сагледаване мање
тематске целине у краћим временским интервалима.
Због тога ће овај рад покушати да, макар оквирно,
успостави историјске координате развоја богослу-
жбеног живота Српске цркве од XIII до XVII сто-
лећа. Због ограниченог простора, тај преглед неће
обрађивати књиге и поретке дневног, седмичног и
годишњег богослужбеног круга, него ће се искљу-
чиво бавити литургијским животом у дословном и
сведеном значењу тог назива.
Иако корен литургијског живота Срба свакако
ваља тражити у Моравско-панонској мисији Ки-
рила (†869) и Методија (†885) и деловању њихових
ученика међу Јужним Словенима10, права историја Сл. 68. Манастир Лесново, Христос Велики архијереј
српског богослужења започиње у XIII столећу. Тај
период карактерише крајња сведеност извора на
основу којих би се могло истраживати литургиса-
ње српских свештенослужитеља те епохе. Доскора и видљиви трагови студитске литургијске праксе,
се мислило да располажемо са четири литургијска попут служења Литургије Пређеосвећених дарова
рукописа,11 али нам је однедавно познат и пети.12 од среде Сирне седмице до Великог петка,14 што је
Њих карактерише литургијски конзервативизам13 касније, Јерусалимским типиком, промењено.
У животу Српске архиепископије у XIII столећу већ
7
 Бабић, Литургијски текстови, 80, 82.
8
 Влаховић, Литургички материјали. сапостоје две јаке богослужбене традиције – цари-
9
 Савић, Литургијски елементи, 473–491. градска, студитска, и јерусалимска, саваитска, иако
10
  Крајем IX и почетком X века први комплетни преводи сло- до „званичног увођења” Јерусалимског типика у
венског богослужбеног књижевног корпуса урађени су на осно- њено богослужење још увек није било дошло. Када
ву богослужбених књига јужне Италије на територији етничке
епископије Климента Охридског чији се центар налазио у доли-
је свети Сава 1191. године крочио на тло Свете Горе,
ни реке Шушице у насељу Велице на територији данашње јужне на њој је затекао богослужбени живот регулисан
Албаније (Пентковский et al., Средневековые церкви в долине атонско-студитским синаксаром,15 који се фор-
Шушицы, 5–42). мирао од средине X до XII века на темељу солунске
11
 Вукашиновић, Српски литургијски рукописи XIII века, 14–16.
12
  Служабник, прва половина XIII века, одломак (Српске руко-
писне књиге у Чешкој, 120).  Вукашиновић, Српски литургијски рукописи XIII века, 26–28.
14
13
 Йовчева, Южнославянската литургическа книжнина, 353.  Пентковский, Литургические реформы, 73.
15

93

19 Такву варијанту богослужбеног поретка. за кратко време. 153–177. 21  Мирковић. која је у другој половини X века продрла и у сам Јерусалим и палестинске манасти- ре – управо оним што данас називамо Јерусалим- ским типиком.  Суботин-Голубовић.Владимир Вукашиновић другачијег предлошка од оних светогорских.18  Ibidem. Током тог путовања он је имао прилике да се срет- не са развијеним формама новосаваитске богослу- жбене синтезе. 78. и хиландар- ског монаха Романа из 1331. Рукописни типици.20 Сл. не формиравши посебну синаксарну књигу. године. Почеци српске литургијске традиције. И овај типик чувеног манастира ви- зантијске престонице припада фамилији студит- ских устава.17 воту Српске цркве била је замена тога устава но. 16 22  Пентковский. Студийский устав. Хилан- дарски типик је преведена и делимично прерађена варијанта Евергетидског типика.21 Никодимов типик је превод старије. Пресудан утицај на даљи развој богослужбеног живота Српске цркве и јача- ње утицаја саваитских молитвених образаца имао је његов први хаџилук у Свету земљу 1229. Пошто оба Савина типика. увести отско-киновијску редакцију. метатекстуална упутства тичу18.16 Такав богослу. 77. Хиландарским типиком. «Иерусалимский устав». највероватније из 1199. основне редакције Јеру- редакције студитског синаксара. плодом труда палестинских монаха на прерађивању Прве цариградске редакције Сту- дитског синаксара.Јерусалимски типик је у богослужбени живот Српске манастир Ватопед цркве „званично” уведен захваљујући преводима ар- хиепископа Никодима (†1325) из 1318.17 прерађене у монашким центрима Мале Азије. Сава ће пренети са Свете Горе у Србију почетком XIII века и увести је прво у студеничку архимандрију. 74. године. немају синаксарни део. 3. тзв. као и ли- тургијске књиге усклађене са њом.  Idem. кели- жбени поредак Сава ће. 94 . 20  Пентковский. природно се наметнуло питање на основу чега су српски мона- си регулисали богослужбени живот у том периоду? Новија истраживања су показала да су синаксарне рубрике носиоци хиландарске литургијске реформе XIII столећа преводили и уносили у оне богослу- жбене књиге којих се та. 69. док је Роман превео млађу.22 која је више одговарала у обновљени манастир Хиландар. 129. Студийский устав. 165–166.салимског типика. године. а онда у друге манастире своје отаџбине. То ће се потом сматрати карактеристичном одликом тзв. како Хиландарски тако и Студенички. хиландарске редакције XIII века. Прилог познавању богослужења. Први озбиљан Савин потез у литургијском богослужбеном жи. али је настао на основу другачијег пре- длошка – цариградске редакције студитског синак- сара. вим. насталим на основу 19 Митровић. Путир Томе Прељубовића и Марије Палеолог.

70. мспц 95 . ЛИТУРГИЈСКИ ОКВИРИ ВИЗАНТИЈСКЕ И СРПСКЕ СВЕШТЕНЕ УМЕТНОСТИ Сл. Плаштаница краља Милутина.

Църковно сказание. 52). 309–319. «Толковая служба». Познато је да су класич- са Старца Исаије († крај XIV века). више пута је преписиван на основу дела приписаног Герману Цариградском и главни је пут другог таласа хиландарског утицаја на(†740) – Црквена историја и мистичко сазрцање. 24   Красносельцев. из 1631. где је првобитно погрешно датиран у XIV – почетак XV века ском зборнику ХИЛ 302. Уздизање Часног крста светогорској монашкој заједници.23 антологија и компилација него у интегралном виду. 3–43. Пеев. 58–80. Светогорският препис.Владимир Вукашиновић Сл.25 компилирана стекао велику популарност. 96 . читана је у манастиру Хиландару у XIII столећу. Романов типик је Једна таква књига.24 25   Данас се налази у Аустријској националној библиотеци (SLAV 23   Нешто каснији пример за то је краћа мистагогија у хиландар. 26   Поповски. Црквена повест. «Толко. Манастир Дечани. вая служба». 71. године. који укључује и ни византијски мистагошки текстови у словенским мистагогију – О црквеној јерархији. из 1371.27 срединама више били присутни у форми извода. богослужење Српске архиепископије.26 Други пример такве литературе међу Србима је Богослужење српског средњовековља имало је и сво- најстарији словенски превод ареопагитског корпу- је литургијске мистагогије. Инок Исаија. 12). године. (Минчев. Афанасьева. 29. 27  Трифуновић.

док је он у преводу патри- промене изазивају и појаву новог. Южнославянские переводы. Велике лавре на Светој Гори. за- овом случају поступили на исти начин као и њихови једно са другим регулативним текстом за богослу- претходници. најзначајнији црквени покрет православ- Постоје три словенска превода овог текста. 72.32 православном свету. Диатак- ног Истока XIV столећа. Они су Филотејев Диа- поклапа се са превладавањем Јерусалимског типи- таксис поделили на рубричке целине и интегрисали ка на Светој Гори и директно зависи од њега. To Picture and to Perform. ризница манастира Дечана Догађај од преломног значаја за литургијски живот анонимни хиландарски монаси са основне грчке ре- Српске архиепископије. представља теолошку и ду- сис су за српску средину. превели ховну основу ових феномена. 123–125.29 Исихазам. док су друга два прево- у XIV веку. 97 . нијама које су следиле. 32  Афанасьева.28 Занимљиво је да су хиландарски преводиоци и у Појава Филотејевог литургијског Диатаксиса. највероватније. на пример. A Slavonic Translation.30 Није наодмет напоменути да су литур- у њеној богослужбеној пракси кроз векове. потом патријаршије (1346) дакције Филотејевог текста. написаном током игумановања Великом лавром. 159–161. Та чињеница је допринела да бо- гледамо све водеће актере црквеног живота право- гослужбени поредак овог манастира остане меродаван и у деце.да извршена са другог. Реч је гијске новине кодификоване Филотејевим Порет- о Диатаксису патријарха Филотеја Кокина (†1379) ком праћене. 349–350. реформисаног јарха Јефтимија Трновског († између 1402–1404) дат и редигованог комплекса богослужбених књига у у интегралном виду испред литургијских текстова. реформисаног ли. Такве га у текстове служабника. ризница манастира Дечана Сл. ЛИТУРГИЈСКИ ОКВИРИ ВИЗАНТИЈСКЕ И СРПСКЕ СВЕШТЕНЕ УМЕТНОСТИ Сл. 191. 262. Везени крст. Тако се. и јелинског и словенског говорног подручја. учесници у преводилачко-редактор- жења дневнога круга Поретком свештенослужења. 31  Tomić-Djurić. преписивач Служаб- ника Пећ 82 (л 13а) управо у том контексту позива на ауторитет 30  Zheltov. Уколико пажљиво по- 28  Taft. који ће потом доминирати предлошка. «Иерусалимский устав». Артосна панагија. била је појава новог. где су и ђаконства. донекле ревидираног грчког тургијског формулара. славља. Тhe Byzantine Rite. ликовним решењима31 тога времена. ском подухвату светог Саве. 29  Пентковский. 73. ширене и утврђиване одговарајућим Поредак Божанствене литургије.

везе. Поред храмовског. 1 влачење значаја личне молитве (која није негирала или мање вредновала заједничку молитву. задужбини деспота Стефана вонасталих зборника формирају карактеристичне Лазаревића (†1427) формира духовни и интелекту- исихастичке библиографије. Славянская редакция Скитского устава. хвата било настојање да се усклади богослужбени 98 . 111.39 ални круг. 74. Пустињско монаштво у доба Бранковића. бр. Пажљивије литургичко истраживање могло би да 39  Грицевская. Сл. О феномену покаже да је основни покретачки импулс тог поду- Индекса. 252. лизација” побожности. Историја старе српске књижевности.37 Библиотека манастира Хиландара чува скитске уставе из друге половине XIV века (Хил 640) и средине XV века (Хил 278). Почетком XV столећа је. зичко редиговање дотадашњих примерака. одређивао и индивидуалну лектиру.Владимир Вукашиновић видећемо да они не само да деле иста богословска уверења него их спајају у личне.. све више почиње да се негује и лаика и монаха. Синаити. 63–95. исихастички покрет је успео да створи до тада не- виђену кохерентну силу. Једна од значајних новина у српском реформисаном богослужењу и духовности XIV века јесте развој ке- лиотског и скитског монаштва35 по узору на синај- ске и светогорске скитове. 205. покрет је водио рачуна о духовном и инте- лектуалном формирању својих припадника тако што им је поред заједничке. пре- вазилазећи оквире самога места и утичући на ра- зличите центре српске средњовековне духовности. међу којима је најзначајнији био појединачно. 33  Радовић. књига – било кроз ново превођење. интензивно радити на исправљању богослужбених 35   Поповић Д. друкчијем доживљавању етничког идентитета. 34  Богдановић. Свако студиозније истраживање откриће нам те унутрашње споне исихазма и у Србији: трећи срп- ски патријарх Јефрем (†1399) био је пријатељ са Јев- тимијем Трновским. а садржаји тих но. пријатељске и ду- ховне. у манастиру Манасији. История келейного чтения. Архијерејски чиновник.36 То условљава појаву и ширење посебног правилника за регулисање мона- шког живота и богослужења у скитовима – скит- ског устава. Устав. барем у случајевима најзначајнијих представника исихазма) одразила се и на праксу читања и разумевање њего. Озбиљно промишљен и вођен на такав начин. било кроз је- 36  Радовић. Индексы истинных книг. Свети Јован Златоусти. Мотиви 37  Белякова. 129. Константин Философ († после 1431).34 Захваљу- јући својеврсном есхатолошком интернационали- зму. 33. Синаити.33 а Григорије Цамблак (†1419) синовац Кипријана Московског (†1406). л. под. 38  Текст руске редакције овог устава објављен је у: Белякова. храмовске. Долази до формирања и ширења збор. који ће под именом ресавске школе. „исправљања” нису до сада у потпуности испитани. након пада Бугарске 1393. 118. у Србију дошао нови талас образованих заједничког читања. вог значаја у духовном животу. То не важи само за однос Филотеја Ко- кина. године.38 Исихазам је имао утицаја и на монашке читалач- ке навике. cf. Својеврсна „индивидуа. коју је донео исихазам. МСПЦ. Грицевская. 39. У то време се ника за индивидуално читање. Јефтимија Трновског и Кипријана Московског. која је његов утицај про- ширила по свој Slavia orthodoxa.

и то. 933. српске свештене уметности тога доба. извора. Богослужење у средњовековном граду.. ЛИТУРГИЈСКИ ОКВИРИ ВИЗАНТИЈСКЕ И СРПСКЕ СВЕШТЕНЕ УМЕТНОСТИ богослужења се одвијају и у градским црквама.41 па до богослужења архиепископа Данила II (†1337) у цркви Светог Ђорђа у граду Магличу и митрополита Јакова (†између 1360–1365) у Серу. а општа 43  Вукашиновић.40 Градска богослужења било је могуће пратити и раније. књига. Епископије и митрополије. ХИЛ 334 (друга половина XVII века. светогорски правилан поредак. грачаничка. по манастирима. служећи сво- ма и испосницама. 97–109. већ важније место заузимају градови. године не зау- ставља литургијски живот. 334 богослужбеном животу XVI века – појаву литургиј- ског штампарства. која је имала и свој скриптори- ском средњовековљу вршили монаси и парохијски јум. 129. слика се склапа на основу различитих секундарних 44  Грковић-Мејџор. 155–156. Црнојевића (†1490). што се дâ видети у рубрици хиландарског Служабника. Скрипторије и штампарије. Рукописни предлошци. од раног сведочанства у Житију светог Симона Стефана Првовенчаног (†1228). Архијерејски чиновник. првенствено када је набављање бого- службених књига у питању. 75.45 ским катедралама и црквама српских средњовеков- них градова и сеоским парохијским богомољама. 42  Јанковић. Једно од решења било је обраћање Великој московској кнежевини. Набавка руских богослужбених књига и њихово ширење међу Србима почело је да од руског богослужења ствара узор и гаранцију правоверности. и руски”. Питање парохијског богослужења још је мање об- 41   Ibidem. миле- поредак у целом корпусу српских литургијских шевска. Такође су обављана у епископ. манастир Хиландар. скитови. на различите начине и у складу развој богослужења – оне су доприносиле и развоју са владајућим уставима. То се не односи само на митрополијске катедрале XV века – Успења Пресвете Богородице у Београду и Благовештења Пресвете Богородице у Смедереву или на најразвијенији центар српског градског бо- гослужења. Ново Брдо. где се помињу цркве у градовима Скопљу и Нишу и богослужење у цркви Светог Ђорђа у граду Звечану. београдска. Њих су у срп. 40   Бојовић Д. 45   Петковић С. 188–190.. бр. а остале штампарије – це- тињска. штампан је на основу рукописних предложака са српско-атонском редакцијом превода Диатаксиса У новим политичким околностима XV столећа све Филотеја Кокиноса. где у чину проскомиди- је стоји: „Види овде слику светог дискоса и путира и како видиш тако и ради [јер то је] јерусалимски. рађено од монашког. горажданска. рујанска. 5б–6а). али га на различите на- чине отежава. 76. То се одражава и постојали у најстаријој штампарији на двору Ивана на историјски развој богослужења. без сваке сумње. Ликови Срба светитеља. руске књиге нису биле трајно решење за Србе и то рађа најзначајнији феномен у српском Сл. скадарска и мркшиначка – 19 књига XV века са тада доминирајућим регулатив. Литургијски поредак србуљских служабника ним текстовима српског богослужења. О њему се мало зна.43 који су. Српски венецијански штампари објавили су 22 књиге. Упркос томе.44 Српске штампане књиге нису утицале само на свештеници. 99 . Осим у манастирима и сеоским парохијама. јим илустрацијама као сликарски предлошци.42 Укидање Српске патријаршије 1459.

Горажданска штампарија. док су Српске православне Цркве. самостално и ау- Требника објављеног у румунској црквеној средини тохтоно. 29–49. Оно је. код Грка и Руса штампане богослужбене књиге тра. 100 . јавља као спонтан и децентрализован феномен употребе услед различитих околности. Међутим.46 без унапред смишљене идеолошке позадине – његова Те књиге нису утицале само на развој богослужбеног намена није ни да одбрани постојећу форму богослу- живота српских средина.Владимир Вукашиновић Сл. затим. нестати из ског. Оне ће ства овога доба? Оно се. Українське книговидання. средина.током XVII. Дискос са звездицом Томе Прељубовића и Марије Палеолог.48 ширећи утицај српског писно предање и не посеже за решењима из других литургијског стила на друге православне средине. године47 и најстаријег теолошких промена. 147–154. 353–354. сирале пут литургијским променама и преусмериле 48 Чурчић. Ослања се искључиво на сопствено руко- – у Трговишту 1545. нити да допри- ком штампања знаменитог источнословенског Стр- несе успешнијем увођењу одређених литургијских и јатинског молитвослова 1606. а поготово XVIII столећа. најважнија одлика јесте у томе што су књиге српског литургијског штампарства 46  Вукашиновић. године.развој молитвеног живота својих средина. Оне су коришћене прили- жења од новина које је „угрожавају”. за разлику од грчког и ру. манастир Ватопед Које су основне карактеристике српског штампар. Руски и малоруски утицаји на богослужење само епизода у развоју српског богослужења.47 Ісаєвич. 76.

не праксом. Приређивач Зборника користи Јако. 50   Служабник архијерејске намене. дугу и плодоносну историју у српској научној ми- понекад измешане са старом српском литургијском сли. (105) из касног XVI века.49 док остали ског богослужења и средњовековне уметности има преносе нове токове руског литургијског живота50. године основана Congregatio које смо на почетку побројали.60 којим Црква кроз векове саопштава своју основну поруку – о спасењу човека 49   Архијерејски чиновник МСПЦ 252 (1686). спаја један заједнич- de propaganda fide. тако су и сва њена употребе је рукопис манастира Хиландара ХИЛ изражајна средства вербална или невербална. 21–24. Савина 7 (око 1675). сана. 167–179. рале након што је 1622. форме и облици. Сликарство припрате Зрза.57 они користе теолошке трактате и се или преписују у богослужбене него и у конфе. мичке сврхе. 101 . једног једин- ственог језика теологије. Зборнику конфесионално-полемичке садржине из Националне 56   Марковић М. служиле у конфесионално-поле- гашење штампарства. Истраживачи настоје да открију унутрашња. искле- Петрову литургију. и усмерења српског литургијског живота. само као и каснији превод из XVIII столећа. Иако се истраживачки поступци сиване без дубљег познавања проблемског контек- узајамно разликују. Он садржи Јаковљеву и изговорена. 127–157. Служабник МСПЦ Орг 121 (1670–80). који.карна читања59). написана. а нарочито наредна два столећа. Kyjevský polemicko-apologetický rukopisný zborník. 13–27. претензије Католичке цркве. које су се интензиви.52 Најпознатији пример такве ки унутрашњи логос евхаристије. Уколико пажљиво места новом..51 То је посебно моти. 203–219. малоруске литургијске праксе у српске средине. било на основу обима истражи- ста у којем су оне изворно настајале. проширују изворе на основу којих настоје да разу- У овом столећу се литургијски текстови у српској меју ликовно богословље Цркве – поред текстова средини употребљавају и на нов начин – не преводе богослужења. 51  Оваква употреба наведених литургија још је очигледнија у 55  Тодић. која их објашњавају. Архијерејски чинов- ник. воде ка закључку висано решеношћу да се онемогуће унионистичке који произлази из разматрања те теме у овој студији. викарног различити видови. 159–170. насликана. служили на начин који је из других средина одавно било по критеријумима извора тумачења (тумачи био прогнан. за које претпостављамо да су. нија XVIII века). Четири ру. која их уоквирује.и обесмрћењу света у Богочовеку Исусу Христу. Месецо- вљеву и Петрову Литургију као изворе за полемику.58 али и одговарајућа типи- сионално-полемичке сврхе. наравно. 223. 57  Кукијарис. 193–205. није донео само измењене тексто- ра. Представе тропара. 60  Вукашиновић.мистагошка тумачења. 135 (1710. Чин узношења и раздробљења агнеца. Литургијски језик Цркве. МСПЦ Орг 3-II-2  (1680) и 53  Вукашиновић. слов Асемановог јеванђеља. Архијерејски чиновник.. обнављање преписивачке де. Српска барокна теологија. и 1720). шивена. Фреска Вазнесења Христовог. НБС 640 (1688). 211–222. 51). Грозданов. Прилог проучавању утицаја канона Велике су- библиотеке Украјине.55 а не- до тога да су неки српски архијереји и свештеници када обухватају веће временске и тематске целине56). открићемо важне податке за разумевање новог ве него и другачију уметност.53 латности и појачано увођење реформисане руске и Крај XVII века. Српскa историографија о унијаћењу Срба. Рукописно одељење 312 (Пре: СОФ 104 боте. што је довело вања (она се некада тичу појединих храмова. ЛИТУРГИЈСКИ ОКВИРИ ВИЗАНТИЈСКЕ И СРПСКЕ СВЕШТЕНЕ УМЕТНОСТИ Развој литургијског живота Српске цркве у XVII епископа Партенија Павловића (†1760) у Карловач- веку карактерише неколико кључних феномена: кој митрополији. везена или гестом приказана. ПБ 21 (друга деце. нова тумачења. (Škoviera. реформисаном богослужбеном порет- погледамо шест литургијара рачанских скрипто. да би Литур. представљају време повлачења класичних формула- Најзначајнији преписивачки центар XVII столећа ра српског литургијског средњовековља и уступања је скрипторијум манастира Раче. 52  Милтојевић.Као што све елементе богослужбеног живота Цркве. отпевана. Архијерејски чиновник. НБС Деч.54 кописа одражавају руску богослужбену праксу пре Истраживање узајамног односа развоја хришћан- реформе Патријарха Никона (†1681). На основу овога можемо закључити да су само тематска него и идејна преклапања између на- књиге у најважнијем српском скрипторијуму препи- ведених феномена. гију апостола Петра дао и у интегралном виду на крају зборника 58  Радујко. ку. Архијерејски чиновник. Литургија Светог Апостола Јакова. 54  Вукашиновић. било 332 (средина XVII века). 59   Симић П. несумњиво. они.

4 Пре него што се у ту дискусију укључимо морамо одредити неколико уводних смерница. The Iconographic Program of Decorated Chancel Barriers in the pre Icon- oclastic Period. H1 (1983) 15 – 26. 225. високи иконостас. Harold W. The Origins of the Iconostasis. Turner.. Op. Lawrence Nees.протојереј . 1992. Lawrence Nees. док се раније варијанате називају темплон 6 или само олтарска преграда. Видети још и: Ann Wharton Epstein. ПБФ БУ ТЕОЛОШКЕ ОСНОВЕ ИКОНОСТАСА Скоро да не постоји студија која говори о иконама и њиховом раз- мештају у храмовима а да у њој није поновљено мишљење да је иконостас једна од водећих и најкарактеристичнијих одлика православног хриш- ћанства. The Middle Byzantine Sanc- tuary Barrier: Templon or Iconostasis? Journal of the British Archaeological Association 134 (1981). 7. На првом месту треба разрешити терминолошку недоследност употребе појма иконостас. cit. 1994. Leonid Ouspensky.12 При томе аутори који пишу о иконостасима обично мисле на садашњу њихову форму – тзв. 1 – 28. Theology of the Icon II. Lawrence Nees. Ibid. Crestwood New York.3 Историјски развој олтарских преграда предмет је вишедеценијске расправе научника. 4.. 2. Zeitschrift fur Kunstgeschite 46 bd.. наравно. Walter. 111 . (1970). 15. 5. Op. Chicago. Hans Belting. J. Hague 1979. пр- венствено усмерена на откривање теологије иконостаса као дела теоло- гије сакралног простора.7 Како ће бити конципирано ово излагање? Полазна тачка биће уве- рење да је до правилног разумевања било ког структуралног елемента 1. 6. 6. cit. From temple to Meeting House: The Phenomenology and Theology of Places of Worship. зашто је до ње дошло и какав будући развој можемо очекивати од овог важног и саставног дела литургијског окружења покушаћемо да одговоримо у овој студији. 3. 15. Eastern Churches Quarterly iii. 275.ставрофор мр Владимир Вукашиновић. Likeness and Presence: A History of the Image Before the Era of Art. Како је до ове форме дошло. Он је у сваком случају познијег датума5 и њега треба примењивати на данашњу форму олтарске преграде. Она је. 15.

Op. Видети и студију: N. 45 – 57. Свака истинска историја византијског обреда мора рачунати на њихов узајамни утицај у развоју предања. пратећи историјски развој олтарских преграда у различитим фазама њихових манифестовања10 истовремено обраћати па- жњу и на друге. Collegeville Minnesota. Головков. него и архитектонски и декоративни системи намењени да га окруже. cit. коментарисаћемо класичним византијским мистагогијама које су их пратиле. Op. Dumbarton Oaks Papers. промене у историјским и литургијским решењима. Leonid Ouspensky. 1992. њихова намена није првен- ствено декоративна него богослужбена. 17. 9 – 28.12 На крају. Москва. Crestwood New York.Taft.. Богословские основы иконы и иконография. Навешћемо само једно од мноштва таквих ми- шљења. Иконе. Суштинско јединство обреда и окружења у коме се он врши. као и мистагогије које га тумаче. 13.13 8. 10.11 па и иконостаси. R.византијског обреда (а то иконостас у свим етапама свог развоја чињени- чно јесте) могуће доћи једино уколико се он посматра и анализира у ширем контексту самог обреда.9 Због тога ћемо ми. 12.. Ту пре свега мислимо на развој и промене у литургијском животу Цркве. сведочиле и објашњавале. 18. 2002. И. живе у контексту литургије. Языкова – Л. R. Тафт је неколико пута истакао да се у његовој анализи не може истраживати само (…) византијски литургијски систем. – 20. факторе који су до тога довели. За то су најзначајнији литургијски коменатари светих отаца Максима Исповедника. 1992. Leonid Ouspensky. The Byzantine Rite: A Short History. 112 . као и теологије наведених појава и њихових односа8 у савременом богословљу има аксиоматски карактер. (1991). суштински важне. теолошка. у односу на остале његове саставне делове. Icons in the Liturgy. 275 11. века. Theology of the Icon I. Ševčenko. 26. История иконописи 6. Германа Цариградског и Симеона Солунског. 45. cit.Taft. 22. 9. Говорећи о византијском обреду Р. ритуал узет у неком вакуму (…) византијски обред је блиска симбиоза литургијског симбо- лизма (ритуала) литургијског окружења (архитектуре – иконо- графије) и литургијског тумачења (мистагогије).P. Vol. Инсистирам на све три јер византијску синтезу не представља само први елемент.

cit. а географски другачији. Ова физичка разделница простора указује на концептуална разумевања религиозности. Leonid Ouspensky.L. Други.‘20 Јеврејска богослужбена традиција зна за оба типа сакралних просто- ра–Храм. Joan R. 5.11. The Art Bulletin. Он се дотицао и њеног литургијског окружења.. 20. Vol. Успенски када анализира пре- константиновска богослужбена места списом Апостолске установе који је временски каснији. Op. The Ambo in Early Liturgical Planning – A Study With Special Reference to the Syrian Bema. на пример.17 Утицају синагогалног и храмовског богослужења на хришћански култ ваља придо- дати и утицај молитвених простора односно њихових архитектонских реше- ња. cit. Rowely. 19. коинцидирати. Mathews. No 3.14 Први је да се археолошки и литургијски споменици и сведочанства морају географски поклапати. ритуалне чистоте и јерархијског устројства и повезана је у великој мери са питањем сештеног простора у касној антици.16 Овај утицај није се одражавао само на литургијски живот Цркве. F. да они морају бити мање-више савремени. Приликом наше анализе држаћемо се основних принципа компара- тивног истраживања феномена црквене уметности и литургијског живота Цркве. 17. 375. Op. Бује каже да су по литургијском распореду христијанизоване верзије јеврејских синагога. односно.375. Turner. Early Churches of Constantinople: Architecture and Liturgy.. Типичан пример кршења ова два принципа пружа Л. дом зајед- нице.. иконографије и ли- тургије је олтарска преграда. 407 – 427. односно да се историјски поклапају. S. W.15 У науци је одавно познат утицај старозаветног култа на развој ново- заветних богослужења. cit. Joan R. Louis Bouyer. Op.. 1992. 113 . Branham. Branham. Т.18 То је посебно важило за старе сиријске цркве за које Л. Worship in Ancient Israel. sep. Harold W. Видети. H. London 1974. Op. форме. cit.19 Развој олтарске преграде у хришћанским храмовима немогуће је ра- зумети без узимања у обзир храмовске и синагогалне традиције: ‚…суштинска веза ове три традиције изградње [богослужбених места] на нивоима функционисања. 21. Sacred Space Under Erasure in Ancient Synagogues and Early Churches. 18. (= Pennsyl- vania State University). 375 – 394. 407. 1977. (VII) 1966. 16. 25. 74. 19 – 20. The Heytrop Journal 4. Dennis Hickley. 15.21 Хришћанска црква преузела је из јудаизма оба концепта Божијег 14. дом Божији и сабиралиште народа Божијег.

Harold W. 26. 17. Ову завесу помиње и писац Посланице Јеврејима када описује скинију као другу завесу (Јев 9.. 422.. cit. 27. века пре Христа.28 Базилика постаје омиљена синагогална форма. cit. Op. А. Op. окружен херувимима са раширеним крилима добија божанску титулу: ти који си ношен на пре- столу херувимском 22 = Молитва: Нико од свезаних телесним похотама.31 Видимо да је јеврјески Храм био типичан domus De са карактеристич- ним инсистирањем на осећању нуминозног.Rebić. базили- калним синагогама додају се апсиде.32 Несавршеност овог концепта осећа се код 22. Op. Тако је позната Капернаумска синагога у којој је проповедао Христос била изграђена у базиликалном стилу. по значају односно светости. cit.Rebić. 187. А. Op.. 30. 178. 29..Rebić. Liturgy and Architecture. 114 . 28. века после Христа. Zagreb 1983. мада модификовано. А. Louis Bouyer.27 Оне су се архитектонски прилагођавале месту и времену где су настајале. 25. cit.. cit. мистицизмом тајанственог присуства. ра- зличитих места у богослужбеном простору: Скинија је имала завесу која је Светињу над светињама одвајала од других делова Шатора.24 Ту функ- цију у Соломоновом храму имао је зид од кедровине. 32. 172. 24.Rebić. крајњу оностраност. 184. cit.у дијаспори постојале још од 3. 186. Dennis Hickley. Louis Bouyer.. Turner. где потпуно одсуство Божијег лика подвлачи његову трансце- дентност. cit. Op.. понављање храмовског решења. А. 188-189. Louis Bouyer. Op.Rebić. 15. 63. 12. у које се ставља ковчег са књигом закона и које имају преграду са завесом испред себе. Op. cit. 3) Синагоге су .29 Од 3. А.. cit.30 То је директно.. А. Notre Dame Indianna 1967. 31.присуства који су проситицали из наведених сакралних простора: не- посредног Божијег присуства из Храма (Бог обитава као сапутник свом народу над Ковчегом Завета као празним троном. Op.Rebić. Op. 23.23 Сва старозаветна јеврејска молитвена и богослужбена места знају за постојање неке врсте преграде између.25 а Иродов храм имао је скупу и драгоцену храмовну завесу 26 која се поцепала на двоје у часу Христове смрти: „завеса храмовна рездре се на двоје одозго на доле“ (Мк 15: 38). CHRY) и присуства у сабрању из синагоге. Biblijske starine.

cit. и утврдићу их и умножићу их. форма развоја нове концепције праве богомоље била је синагога која је . cit.38 Храмовски тип побожности и све што он укључује. Joan R. 38. Turner..“ (Јер 3. било је постојање демаркационе линије између сакралног и профаног простора.75.“ (37: 26–27) Прва. cit. 375. Turner. уопште а не само код Јевреја:39 (…) цепање храмовне завесе је суштински повезано са Христо- вом смрћу на крсту зато што је она видљиви знак новог поретка 33. ни- ти ће га помињати. Op. Turner. 174. 39. 97. биће вечан завет с њима..старозаветних пророка који наговештавају радиклану промену по којој Бог неће више обитавати у рукотвореном Храму него у заједници оних који исправно верују у Њега. као и црква. cit. на пример.. 37. Branham. Turner. Harold W. Harold W. Op. Op.“ (Јн 2. cit. 19–21) Због тога ће цепање храмовне завесе (Мк 15: 38) представљати крај хра- мовног култа. нити ће ходити к њему. 36. на првом месту доживљавана као сабрање људи (требало је 10 одраслих мушких јевреја да би била пуноважна) а тек онда зграда. код Јеремије имамо отклон од храмовске побожности: „… неће више говорити ковчег завета Господњега. нити ће га више оправљати. Op. 34. Ibid.. Harold W. 422.36 Она је повезана са веровањем у постојање различитих степена светости37 кроз које верник пролази у храмов- ском богослужењу. Harold W.35 Саставни део храмовске побожности. а не Храм по себи. cit. И шатор ће мој бити код њих. 99. као што показује историја религија у својим феноменолошким истраживањима.33 То се види и у пророчкој теологији где. Op. и ја ћу им бити Бог и они ће ми бити народ.. прелазна.. а ти ћеш за три дана да га подигнеш? А он говораше о храму тела свога. нити ће им долазити на ум. и наместићу светињу своју усред њих на век. Op. на путу ка божанству и успостављању односа са њим. А јудеји рекоше: Четрдесет и шест година зидан је овај храм. 16) То разрађује Језекиљ (36: 16–38) на више места: „И учинићу с њима завет мирни.34 Са нестанком храма дошло је до одређеног фузионисања ова два феномена. у дохришћанском смислу речи. 115 . довео је Христос у питање када је рекао: „Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи. Dennis Hickley. 35.

Christian Art and Archaeology. 423. Leonid Ouspensky. Па да не би свако могао доћи до те Светиње. Сам Константин је подигао Базилику Св. Harold W.20. 10.40 Утицај Константиновог мира на развој хришћанске сакралне архи- тектуре није могуће довољно истаћи. Op. а то је било више од самог јеврјеског култа. Хри- стос је то могао да учини јер је у својој личности и делу сада учинио Богу и људима све оно што је храмовни тип свештених места настојао да учини на свој начин… Исус Христос је испу- нио ове функције истинскије него било који храм у прошлости. Crestwood New York. 42. Dennis Hickley. cit. јер је он представљао читав систем по- себно свештених места који налазимо у историји религије.42 То су биле базилике. 45.43 То подразумева и постојање олтарских преграда... Шибеник 2003. Петра у Риму са шест мермерних стубова на којима је после постављен и архитрав као и Базилику Васкрсења Господњег у Јерусалиму са 12 таквих стубова који су одговарали броју апостола. дом молитве изнова постаје и domus Dei у класичном смислу те речи. Op.. cit. Turner. 41.. тако да јој се свако чуди‘46 40. cit. Историја Цркве.44 Најстарији у литератури сачувани спомен45 олтарске преграде у ба- зиликама имамо у Беседи Јевсевија Кесаријског на освећењу катедрале у Тиру у Финикији: ‚(…) а на средини је подигао Жртвеник – Светињу над Свети- њама.. London 1901. ствари који је уведен овим догађајем. Јевсевије Памфил. Ово ново доба је довело до краја све оно што је представљао Храм. поставио је унаоколо дрвену решетку. Turner. која је веома вешто израћена. cit. Leonid Ouspensky. Зато није књижевна метафора говорити о Исусу Христу у зајед- ници као храму Божијем. мењају ранохришћанско схватање култних радњи и њиховог окружења. 171. Op.. Harold W. 1992. 116 . Ови нови богослужбени простори. Walter Lowrie.149 – 150. 44. 275 46. Theology of the Icon II. 161 – 162. Op.41 Ново место Цркве у Империји захте- вало је од ње такве зграде и такав култ који ће омогућити јасне и разумљиве форме утицаја које су очекиване од јавних зграда у грчко римском свету. 4. на известан начин.. 43.

by Ch.51 Не дуго након базиликалних цркава појављују се и грађевине са цен- тралном основом52 у којима као и код базилика можемо да пратимо нови вид религизације хришћанства односно поновног јављања храмовске концепције. Walter Lowrie. То нема своје порекло у раној хриш- ћанској традицији domus ecclesiae већ представља једну од нај- основнијих и најелементарнијих одлика древних религија. Кроз ову преграду могло се гледати. Ове преграде састављне од ниских зидова. То је ниска преграда. London. 162 – 163.. Jones et all. Cobb. парапет. cit. Op. cit. Op.. Harold W. cit. 117 .. Сличан развој се десио у Сирији у 4 веку и састојао се у постављању завесе или прекривача који су требали да сакрију олтар од погледа лаика. 168.. из које се касније развио иконостас. Walter Lowrie. 53. која их је по- везивала. Стубови су за циљ имали да покажу важност овог простора а не да спрече визуелни контакт верника са ол- таром. Peter G. Ed. 1978. Turner. 171 – 172. У базиликама се појављује прва форма хришћанске олтарске пре- граде... cit.. служиле су да издвоје светију област чији је врхунац у олтарској апсиди. постављена између виших стубова који су слободно стајали и на чијим врховима је била положена главна греда. Она је раздавајала презвитеријум и хор48 од осталих делова цркве. cit. 477 50. 174 52. 163. [као што су били] круг састављен од камена или друге врсте ограда које су дефинисале и штитиле свештено место. 48. Op. преграде која је у потпуности раздаваја- ла оно што се дешава у олтару од нижег клира и лаика.47 cancellus. Harold W. 51. canceli постала је саставни део црквене структуре. Op. in: Study of Liturgy.49 Пошто је олтар био махом уздигнут то је било још и олакшано. 473 – 487. Harold W. архитрав. Walter Lowrie. у којој свештенство врши богослужења и тако одели лаике од светилишта и олтара. cit.50 Појава ових олтарских преграда имала је дугорочне последице: (…) претеча олтарске преграде.53 47. 170. Op. Turner. ово је на Западу повезано са развојем балдахина а на Истоку је то био почетак иконостаса. The Architectural setting of the Liturgy. 49. Turner. Op.

. Turner. 1982. Његова апсида преузела је улогу Светиње над Светињама. Crestwood New York. 57. Op. R. светијег од осталих делова зграде“. тзв. 28. cit. од античких позо- ришних решења.. cit. или због тога што је олтар почео да бива доживљаван као domus Dei по преимућству.56 Темплон се састојао из низа украшених стубова. 54. 60. 55.58 Литургијски гледано. архитрав. lat. cit. Једни указују да потиче од базиликалне олтарске преграде а други. cit. афирмисање спољашњег. Roma 1987. ово је време у коме је цео Град био богослужбе- ни простор59 који се звршава.29 – 35. и то из Базилике светог Јована Крститеља (463.Taft. године. крунише у храму. светилишта Божијег. степенице) подсећало на паганске храмове. τέμπλον. г) са чувеним „П“ обликом. одликују га процесије. Op. једна главна и два бочна улаза. Видети о томе: J. како у форми тако и у садржају.57 Темплон Свете Софије описао је Павле Ћутљиви у својој чувеној поеми произнесеној највероватније 6. cit. у добром смислу речи. Op.33. Leonid Ouspensky & Vladimir Lossky. R. R. декоративни зид тора преграде у јеврејским синагогама. Све чешће је мишљење да је велики утицај ипак имао. „светог места.60 Такав култ утиче на архитектуру – по правилу форма следи функцију 61 и цркве које се граде имају велики атријум. 58. као и видљивост.. Најранија сачувана темпла су из Цариграда.У њима. 56. Постоји више теорија о пореклу темплона. 59. пак. постоје олтарске преграде које се међусобно разликују у форми и величини. јавност. 61.org/wiki/Templon.Taft. којом смо се и ми овде служили. од дрвета или мермера. такође.54 У овом периоду олтарска преграда се развија у темплон55 (gr.Taft. Harold W. сценске архитектуре. 59.F. De- velopment and Meaning of Stational Liturgy. The Urban Character of Christian Worship: The Origins. Baldovin. Harold W.wikipedia. Op. Turner. Од посебног значаја за развој олтарске преграде била је Јустинијанова (527 – 565) Нова Света Софија у којој је византијски обред постао империјалан..173.186. templum = храм) Име је добила или због тога што је њено решење (сту- бови. над којим се налазио архитрав. Op. издвојени скевофилакион. срца храма. 118 . The Meaning of Icons. јануара 563.. И овде је подела олтарском прегра- дом за циљ имала да означи јерахијско раздељивање простора и градацију светости. О овоме видети добру одредницу: Templon у: http://en. Имао је троје вратију.

64 И Мистагогије доживљавају промене.. 189.мноштво улаза и велике припрате62 . Закључак 42. Христос Нова Пасха: Божанствена Литургија Свеш- тенослужење. који је превазишао славу Соломоновог.Taft. cit. она је једна по својој ипостаси и не допушта деобу својих делова. заједница богочовечанског тела Христовог. 64. ипак допушта… посебно назначење неких својих делова. 173.36. 37 67.Taft. Op. ипак успео да је изнутра превазиће и интегрише је у визију еклисијалног јединства и целовитости.“Мистагогија. Као и следеће: „А умнога ( духовнога ) и чувственога ( материјалнога) света она је образац. због њихове међусобне разлике. 63. прир. који у својој Мистагогији говори о односу олтара и лађе цркве на карактеристичан начин: Јер иако Црква по свом устројству постоји као једна зграда.65 Појављује се систем космичке интерпретације и космичке литургије...63 Монументал- ност храмовских решења поново доводи до настојања да се осећање нуми- нозног створи и развије кроз физичке медије. Светом Софијом цари- градском дом цркве је изнова почео да се доживљава као храм. Овде је суштински допринос теологије Светог Максима јер други миста- гози не одлазе даље од константовања различитих функција.67 Овде видимо како је Свети Максим пошавши од класичне поделе значења различитих делова храма. R.. R. Кнежевић и Б. и дели се на место намењено само свештеницима и служитељима које нази- вамо олтаром и место доступно за верујући народ које називамо храмом. cit. Од посебног значаја је и уздигнута катедра и сапрестоља у олтару чија је сврха била да би се епископ могао видети када проповеда. Op. као имајућа Светилиште (олтар ) као символ умног света и Храм чувственога света. Op.Taft. коју усваја. АРХН КАI ТЕЛОΣ .Taft. cit. cit. Op.Аспекти философске и теолошке мисли Макси- ма Исповедника. R. причешће.све што захтева стационални литур- гијски систем. Turner. Атанасије Јевтић. Никшић 2006. Op. што је била фундаментална одлика литургије овог доба. век) и сам родом цариграђанин. Опет. Београд-Требиње 2007. 66. дом Божи- ји.. R. 119 . Шијаковић. док само он 62. Мистагогија Б 2.66 Типичан пример тумачења овог доба је Свети Максим Исповедник (7. cit. 34. Раније се на цркву није гледало толико као на храм колико као на дом сабрања. М.33 – 34. Harold W. 65.

46.Taft. R. сада се одигравао на веома сведеној позорници. R.74 И ново литургијско тумачење следи овај развој. 69. 75. Кнежевић и Б.Taft.Taft.52 – 60. Никос Мацукас. Никшић 2006.73. cit. Шијаковић. 120 .Taft. Тада се одиграла чувена студитска литургијска реформа.68 Литургијске промене у постиконоборачком периоду биле су велике.. 72. Op. прир. Op. Мацукас када пише да у Максимовој теологији храма јединство не бива нарушено различитошћу нити различитост јединством. cit. 70. Сјај урбаних стационалних и бази- ликалних обреда касне антике намењен литургијском простору који је обухватао цео град. јединственог живог организма који је Црква. 535. Разликовање чулног и умног није подела на више и ниже. односно палестинских монаха манастира Светог Саве Осве- ћеног на студистко монаштво. на пр- вом месту великом унутрашњом отвореношћу и видљивошћу појављују се постиконоборачке цркве окренуте својој унутрашњости:73 (…) пошто су цркве постајале мање.75 68. сконцентрисану на свештену историју. Op. Творевина и Црква. R. Op.72. cit. Op. Њен најпознатији представник је Герман Цариградски који поред космичке димензије до- носи нову ре-презентациону. cit. То помиње и Н.. R. литургијски живот је по- стајао сажетије. декорацију и литургијски распоред у храмовима:71 „у самој цркви богослужбена дејства повлаче се у све потпуније затворен олтар. 71. cit.успева да да њихову органску интерпретацију. cit.Taft.Аспекти философске и теолошке мисли Максима Исповедника. Op. R.“72 На место великих базилика са раније побројаним одликама. 74.70 Ова нова синтеза је јако утицала на архи- тектуру. 73.Taft. R.69 Она се огледала у стварању новог студитског богослужбеног хибрида у коме су обједиње- не катедралне службе Велике цркве и палестинска монашка молитвена пракса.. и скројен по величанственим ди- мензијама Свете Софије. cit. АРХН КАI ТЕЛОΣ . Op.. М.. него начин разликовања унутар једне орган- ске целине која је свет.. До тога је дошло захваљујући утицају јерусалимског обреда на цариградски.. приватнији. R. 61. 58.Taft. 61.

украшен 76. предмете. Овде видимо да олтарска преграда означава само изузеће лаика. али и на тумачење Литурги- је... cit. за који вели да је: „је сходан закон- ском и светом украсу који указује печат распетога Христа Бога.81 Мећутим. cit. 81. просторе. 1995. 193.. Taft. На тај начин Литургија – жива икона78 – бива тумачена као циклус икона које осликавају – речју. Учење о ико- нама утиче и на ликовно украшавање цркава. 46. Op. феномене из живота Христовог. али и из сфере тзв. Taft.79 Литургијске радње и гестови. Berkeley. тј. сада почиње да изображава и Света литургија.. Schulz. шта свети Герман конкретно каже о предмету нашег ис- траживања. “The Liturgy of the Great Church: An Initial Synthesis of Structure and Interperta- tion on the Eve of Iconoclasm”. односно стварност о којој она примарно све- дочи Оваплоћење Логоса и могућност телесног општења са Њим (гледања и ликовног изображавања). Mathews. 78. Op.Германово дело Црквена историја и мистичко сазерцање. било је веома популаран текст.. почињу да се третирају као сликовни символи. 77. 148 – 149. 170 83. The Byzantine Liturgy: Symbolic Structure and Faith Expression.76 дописиван и интерполиран кроз векове деловима који се тичу развоја литургијских облика. Атанасије Јевтић. Op. своје- врсни облици свештених призора. 199. то исто. Taft. олтарској прегради? Он помиње постојање олтарске преграде али се задржава на класичном разликовању две врсте простора – разли- читог степена светости и намене: Преграда (канкела) показује место молитве. на нивоу тумачења. Историја Црквена и мистичко сазерцање 9. cit. О овоме видети више у: Атанасије Јевтић. односно икона. R. Liturgу in Byzantium and Beyond.J. R. R.83 Он помиње и украсник (козмитис). Through Their Own Eyes: Liturgy as the Byzantines saw it. 82. T. као и сама структура службе. New York 1986. Op. којим се означава: споља улазак народа а унутра је Светиња над светињама која је само свештеницима доступна. Aldershot – Brookfield. 121 .82 А постоји заиста у Светом гробу бакарна преграда да не би нико у њега улазио просто и случајно. Небеске Литургије. гестом и литургијским окружењем – одређене догађаје. 145. Op. 62.77 У његово доба долази до блиског повезивања тумачења Свете литургије са теологијом иконе. H. CA 2006. cit. 141. 79.80 То само по себи у први план истиче оваплоћењски аспект у тумачењу Литургије. Taft. 80. cit. R. Као што је богословски темељ иконе.

Robin Cormak. Op. Головков. Dissertation submitted to the Faculty of the Graduate School of the University of Maryland.. 92. John Lowden. трпезу и сапрестоља. 122 . Языкова – Л. cit. Op. Тек од 11. cit. Andrew Walker White.92 Након победе над иконоборцима долази до убрзаног и интензиви- раног развоја олтарске преграде. До тада су постављене у складу са празничном употребом. 90. cit. op.. 96. 85.. Иконе на њему се називају иконе темпла. in partial fulfillment of the requirements for the de- gree of Doctor of Philosophy.150. 95. Атанасије Јевтић. London-New York 2001.88 Постиконоборачким тријумфом Православља обнављају се старе преграде и њихова функција. 34. 93.. века зна за феномен темплон али овај по- јам се. Op.89 Питање је када су оне почеле да добијају иконе изнад архитрава и када су завесе или велике ико- не почеле да се смештају међу стубове. 366. Јевтић тумачи као украсну резбарију на врху иконостаса.33. Op. 33. 198.. 94. cit. 34. cit. Early Christian and Byzantine Art. 2006. Op.net/1903/3894). 87.87 Прво је то подразумевало појаву малих икона над архитравом половином седмог века. Andrew Walker White.. Andrew Walker White. И. односно подножје за крст. Andrew Walker White. веком а негде не пре 14. Oxford 2000. чешће односио на предиконоборачи ред икона по- стављен изнад архитрава него на преграду са иконама међу стубовима. 97.. ипак није спречавала поглед на олтар. 33. cit.. 26.. Историја Црквена и мистичко сазерцање 8. Op. У неким случајевима ово је почело са 9. Andrew Walker White.15. Op.85 што може бити тачно јер знамо да је на архитра- ву могао бити крст – или постављен изнад њега или уклесан у сам камен. 275. века имамо праксу да се иконе постављају за стално. 91. cit.97 84. највероватније.“84 Ово А. Атанасије Јевтић.86 Олтарска преграда темплон пролазила је кроз различите ступњеве развоја.94 У постиконоборачким византијским црква- ма имамо развијени и промењени темплон95. Leonid Ouspensky. ф. cit. The Artifice of Eternity: A Study of Liturgical and Theatrical Prac- tices in Byzantium. која је раније имала примарну функцију указивања на разлику. cit. Lawrence Nees. Robin Cormak.91 негде са 11. Op.handle. раздвајање клирика и лаика. College Park. 88.90 у неким 10. 198.96 Монашка литертура из 11. 8. 86.93 Ма колико она ве- лика била. Byzantine Art.. Ibid. cit. у предиконоборачком периоду. 89. (http://hdl.крстом. 151. Op.

101 У Евергетидском типику 102 помиње се олтарска пре- града приликом описа метанисање током поста103 и завршавања царског дела јутрења. xxxiv. Vol.99 Уколико погледамо неколико класичних спо- меника у периоду од X до XII века видимо да се у њима помињу и олтарска преграда и темплум. October 1136. из XI века.C. cit. Typikon of Gregory Pakourianos for the Monastery of the Mother of God Petritzonitissa in Backovo. Icons in the Liturgy. Op. 100.што и јесте било првобитно значење речи темплон.P.. cit. Op. ed. 103. v. cit. Op.. Original composition. 45. Dumbarton Oaks Research Library and Collection. First edition... 123 . Rule of Athanasios the Athonite for the Lavra Monastery. 963. Hero. 102. cit. Typikon of Emperor John II Komnenos for the Monastery of Christ Pantokrator in Constanti- nople. 45.111 Када дефинише како се црква 98. Dumbarton Oaks Papers. 108. BMFDoc 109. 10201. 1054–70. Typikon of Timothy for the Monastery of the Mother of God Evergetis. possibly revised ca.. Rule of Athanasios the Athonite for the Lavra Monastery. in: Byzantine Monastic Foundation Documents: A Complete Translation of the Surviving Founders Typika and Testaments. BMFDoc. by J. cit. Атанасије Атонски100 описујући поредак службе за Васкрсење Христово вели да служећи свештеник пролази кроз олатарску преграду док кади.98 Олтарска преграда и темплум се помињу још у једној групи извора – ктиторским типицима византијских манастира. 110.. Washington D. xii. Op..C. Ševčenko. iv. cit. Op. 99. Op. 101.105 Бугарска. Hans Belting. (1991). помиње се паљење свећа или кандила пред преградом светог олтара као и пред иконама дванаест празника Господњих106 а у попису имовине манастира помиње се један темплон са изображених 12 Великих празника на њему. 105. xxxiii. N. 107. iv. Typikon of the Sebastokrator Isaac Komnenos for the Monastery of the Mother of God Kosmo- soteira near Bera. 104. vi. 111. Op. December 1083. 2000 = BMFDoc. 106.107 У типику Иса- ка Комнина108 из XII века помиње се да новоизабрани манастирски економ чини три поклона пред свештеном преградом светог олтара109 типик Јо- вана II Комнина110 за манастир Христа Пантократора у Цариграду помиње олтарску преграду пред којом нико од монаха не сме сам да се моли пре него што почне заједничко богослужење. 225. Thomas and A. 1152. BMFDoc. BMFDoc.104 У типику Григорија Пакуријаноса за манастир Пресвете Богородице у Бачкову. cit.

кађењем. cit. cit.Taft. Symposium on Late Byzantine Thessalonike. Ibid.. Robin Cormak. 124 .115 Са интензивнијим уласком икона у литургијски култ. 152 119. No.113 Додавањем икона светих и празничних сцена на архгитрав.118 Развијенија форма темплона утицала је и на проширење значења које иконе имају.. Op.има осветљавати на празничне дане помиње темпла и иконе за покло- њење112 као и синтагму средњи темплум што подразумева да их је било више најмање још два бочна. Свети Симеон Солунски као тумач богослужења. 118. Op. The Late Byzantine Metropolitans of Thessalonike. Op.. 2003.. постављен пред олтаром. 57. Op. Јевтић. cit. а не зид од икона. R.225. Robin Cormak. 117. литијским ношењем. 120. Op. Са порастом темплона и повећавањем броја икона на њему. 147 – 179. 122. 116. мада ни тада није у потпуности спречен поглед на олтар. иконе „почињу да пружају посредништво и приступ светињи“119 на један нови начин на који то раније нису чиниле. На путевима Отаца II. Dennis.116 поклањањем и целивањем. 121.117 оне у већој мери продиру у активну култну употребу и.151. 115.C. cit. xxxiv. Robin Cormak. Op.151. 113. отвореног дизајна: све се видело кроз њу120 сада лагано престаје то да бива. Развијену форму темплума коментарише Свети Симеон Солунски.. cit. за разлику од фресака.. 1992. vii. Op. 61. Ова два феномена 112. cit. Washington. 15. постају више „помоћ у побожности него ликовно изображење историје Цркве“. Dumbarton Oaks Papers.122 Његови литургијски коментари представљају канонизацију дотадашњег литургијског тумачења као што је то био случај са диатаксисом патријарха Филотеја када су начин и поредак служења у питању. Ibid. D. The Byzantine Rite: A Short History.. 260. О начину тумачења Светог Симеона видети код: А. cit. Collegeville Minnesota. Hans Belting.114 Темплум је тада још увек био зид са иконама. 114. Lawrence Nees. G.Т. Симеоново тумачење постало је први потпуни литерарни пар- њак иконографском изображавању Небеске Литургије.121 Свети Симеон био је родом из Цариграда и био му је познат тамошњи богослужбени поредак. До тога је дошло из разлога што олтарска преграда која је раније била тзв. што прати све ефикасније склањање олтара и литургијских радњи од очију лаика. олтарска преграда започиње свој ход ка ка средњевековној форми иконосатса.

који су некада имали практичну сврху. Schulz. H. године Андреј Рубљов и Данило 123. Помињу се Деизис са иконама светитеља на укра- шеном архитраву и сложеније форме архитектонике темплона: Стубови олтарске преграде представљају поделу између чулног (ма- теријалног) и умног (духовног) и она је.. R..J. Op. надживе своју изворну намену. Све- ти Симеон живи у свету у коме је монументална црквена архитекту ра одавно на издисају. као што јој и име каже. Због тога је и слика Спаситеља постављена овде усред свештених слика. Она је по- дигнута у 12. Ово означава да Христос истовремено обитава са светима на небе- сима. 125 . чврста преграда између материјалних и духовних ствари. Сочиннения Блаженного Симеона Архиепископа Фессалоникииского. која је заједница у Христу између земаљских светитеља и не- беских бића. развијеној. 124. треба знати. односно Христа. означавајући оне који нас јачају својим сведочењем Христа. 190 – 191. cit. апостолима и осталим светитељима. њени су стубови стубови цркве. 72. Када обреди. Он тумачи црквену стварност коју је Р. овде са нама али и да ће поново доћи. Изнад преграде стубови су сједињени украшеним архитравом који представља свезу мило- срђа. Санктпетербургъ 1856.123 Али. У таквом процесу. варијанти. Његова Мајка и Крститељ су му са обе стране зајед- но са ангелима и архангелима. 125.124 У његовом опису и тумачењу олтарске преграде видимо да је реч о њеној вишој. Op. cit. њихово даље опстајање захтева реинтегрисање у нови систем. Њега окружује мноштво мањих и другачије конци- пираних цркава. Бивајући у близини трпезе.119.појављују се у скоро истом историјском тренутку. веку а пресликали су је 1408.Taft. овакви реликти добијају нову симболичку интерпретацију која више није у вези са њиховим настанком или изворним циљем.125 Најпознатији рани високи петоредни иконостас израђен је за Кате- дралу Успења Пресвете Богородице у граду Владимиру у Русији. Тафт описао на следећи начин: (…) сажимање литургијских активности унутар зидина све ма- њих цркава пратило је окретање ка све већем символизму.

Успенски го- ворећи да иконостас управо показује тајне олтара а не скрива их. на бројне начине. 27. апологете овог типа олтарске преграде. Ова изузетно важна црква за Русију 13.126 да би се током 16127 и 17.. cit. Кључна личност је у свему Христос. Jones et all. 477 128. Ова теологија има мноштво недостатака и. cit. 279. Иконостас. Павле Флоренски. да се њиме.. И. Тако. London. храма и иконостаса. положај у структурама литургијског окру- жења не сме да буде такав да онемогућује друге аспекте црквеног живота. by Ch. Головков. Рубљовов је у њој подигао и осликао петоредни иконостас који је због значаја града и храма веома брзо постао идеални тип олтарске преграде. Сав значај који икона за Цркву има непотребно је овде понављати и доказивати. на пример. Прва два реда (гледајући одозго) Стари Завет и време Закона. cit. 131. Op. The Architectural setting of the Liturgy. Leonid Ouspensky. Языкова – Л. одступа од предањског богословља Цркве... Појава оваквог типа олтарске преграде која не само да има прецизно разрађен систем и распоред икона на себи (са свим богатством локалних варијанти и одступања која се подразумевају) него и у потпуности закла- ња олтарски простор од погледа верника створила је и сопствену. мистиком највећим делом заснованим на схватању иконо- стаса које заступа Павле Флоренски. на пример. века. Када до тога ипак дође. 267 – 278.Черни. једној од средњевековних руских престоница. Op. Op. самим тим психолошком. in: Study of Liturgy. Типичан руски петоредни иконостас појавио се почетком 15. cit. 126 .) Сваки од пет редова иконостаса указује на један ниво откривења и општења Бога и људи. Али њено место у литур- гијско-храмовном распореду. и 14. 285.. 59. (Leonid Ouspensky. замењују тезе када аргументе у корист иконе као док- тринарно-литургијско-уметничког феномена почињу да користе као аргу- менте у корист високе форме иконостаса. Peter G.. 129. Ed. 127.128 века даље проширио. 1978. заклања од вида литургијска служба и све богатство њених ритуалних гестова и радњи.130 Њих разрађују и Л. 473 – 487. cit. Leonid Ouspensky & Vladimir Lossky.131 као и 126. века налази се у граду Владимиру. Op. Никшић. нову. Cobb.) 130. (Leonid Ouspensky. поменути теолози посежу за алегоријским методама тумачења као и својеврсном индивидуалистичком. 1990. Op. Иконостас има за циљ да вернима предочи Божији Домострој и структуру Цркве као велики организам коме су они прикључени. друга два Нови Завет односно време благодати а пети локални иконе намењене локалном култу. теологију129 богослужења.

иконостас истовремено сједињује ова два света у целину у слици која одражава ставље универзума у коме су све поделе превазиђене…“135 Било како било. 86. Роберт Тафт говорећи о иконостасу као баријери која у многим источним традицијама затвара. 137. Robert Taft. Ibid. елаборирајући теолошки значај ви- соког руског иконостаса насталог у 15. The Spirit of Eastern Christian Worship.133 Успенски. Op. 60. Washington 1984. 275. 121. cit. Op. мора озбиљно рачунати. Beyond east and West: Problems in Liturgical Understanding. олтар се доживљава као трон Божи- ји и Светиња над Светињама. Тако Лоски и Успенски парафра- зирају Светог Макисма Исповедника на следећи начин: „…иако с једне стране.В. Икона и иконичностъ. преграда дели Божански од људског све- та. скрива олтар од очију људи. 135. 127 . пада у такав степен егзалтације да тврди како је руско ликовно богословље. стварност постојања високих иконостаса јесте фор- мирала одређену врсту побожности православниох хришћана и са њом се. 118. на пример. 133.136 увек остаје. cit. јер у Православљу нема службе паралелне тихој миси. То увиђају много озбиљни истражива- чи православног богослужбеног живота и духовности. Одређена врста учествовања верника... богословље у иконама. По њему иконостас појачава осећање оностраног и светог. Валерий Лепахин.. Тако.134 Друга грешка коју они чине јесте преузимање светоотачких тумаче- ња која су се односила на раније форме олтарских преграда и њихово примењивање на руски високи облик. Leonid Ouspensky & Vladimir Lossky. указује на чињеницу да се активно учествовање лаика не губи уколико они не виде шта се дешава у олтару. Leonid Ouspensky. Robert Taft. на неки начин. фигура- тивна форма теологије паралелна византијској вербалној теологији. данас. веку. cit. 134. Санкт-Птеребург 2002. Лепахин132 и многи други.137 Тафт коментаришући садашњу типичну побожност православног истока говори: … али ова олтарска преграда која одсеца олтар од нашег погледа није препрека активном учествовању у тајни литургије него помоћ 132. пошто се литургије пе- вају. 136. свештеници излазе из олтара и сл. Op.

cit. иконостас постаје очевидно сведочанство онога што живимо у литургији. Источна побожност се подјед- нако заснива на скривању и излагању. 128 . него и да открију.138  138.. Када га схватимо на овај начин. Robert Taft. Он није препрека него символички пут у царство Божије које нам је овде светотајински присутно. Op. у источном богослужбеном духу. 121 – 122. и двери и завесе иконоста- са не служе само да сакрију.

Основни проблем са високим иконоста- сима није у томе што спречавају визуелни контак са олтаром. Сове. Б. The Liturgy after the Liturgy. у православим круговима. Оно се. 140. Врста иконостаса директно произилази из литургијске теологије и праксе оних који о њему одлучују. писао је против заклањања олтара високим иконостасом и тихог читања моли- тава анафоре. cit. него што онемогућавају виђење литургијских гестова и радња. иконостас данас у свести православних хришћана представља једну од централних карак- теристика њиховог богослужбеног простора. 142. Иконостас није издвојен феномен и не може се анализирати засебно. што спречава хришћане да учествују у евхаристији на пун начин и изазива поларизацију између клирика и лаика у којој се негира аутентично призвање верног народа Божијег. Питање врсте иконостаса која најбоље одговара православним хра- мовима одавно је светско а не локално питање.. покренуло након Првог светског рата у Француској а данас се прелама свуда. 187. професор Академије Светог Сегија у Паризу. 129 . . 141. у вре- мену између два светска рата у студији Евхаристија у древној Цркви и савремена пракса140 писао о проблему служења литургије са затвореним дверима и тзв. ПИТАЊЕ ВИСОКОГ ИКОНОСТАСА У ПРАВОСЛАВНОЈ ТЕОЛОГИЈИ Као што смо рекли на самом почетку ове студије. s.. Сове. Op. 171 – 195. Geneva 1966.141 Румунски теолог Јон Брија. Paris. cit.Op.41. Leonid Ouspensky.. Сове. саставних и битних елемената преношења литургијског значења. Евхаристия вь древней Церкви и современая практика. Б. високих иконостаса решењима која су 139. Bria. Ово подједнако важи и за западне хришћане када размишљају о уну трашњости православних хра- мова.. С друге стране чују се и гласови који захтевају поновно промишља- ње улоге иконостаса у нашем богослужбеном животу. Живое Предание – Православие вь современности. 275. а неки радикланији захтевају чак и његово укидање.139 Проблемом иконостаса бавило се много православних теолога у 20 веку.142 Грк Петар Василијадис говори о потреби замењивање тзв. статичком и самом по себи узвишеном категоријом. a. високим иконостасом. Врста еклисиологије коју имамо (чак и када је нисмо свесни!) и светотајинско богословље које проистиче из ње ди- ректно утичу на одлуке које доносимо. Тако је Б. I.

реакцијом на претерано брањење лаицима да улазе у олтар. Евхаристиjска и терапевтска (исецлитељна) духовност (2). L. cit. 1998. символички изражавајући њихово јединство.. 188. Ouspensky. L. 1980. 148. 152. L. 3–4. Ouspensky. 216.151 Успенски у иконостасу не види препреку активном учествовању. 385–395.. 151. 130 . Ouspensky. него. cit. cit. Ouspensky.. May 26 June 1.148 наводи даље Успенски. 1964. напротив. Consultation of Orthodox Liturgical Renewal and Visible Unity: New Skete Monastery. Ouspensky. Cam- bridge New York. 187. 145. То омогућује епископу Атанасију Јевтићу да правилно закључи да није решење у потпуном уклањању иконостаса него у одабирању литургијски најправилније варијанте. cit. 195. који је овом питању посветио опширну студију. cit. 153. Исто као што иконостас. 147. 216 – 217. Ibid. у ствари пружа њиховим очима могућност да созерцавају лик 143. cit. vol.153 тако и иконо- стас.. Op. а поготово високи.143 Питање актив- ног учествовања верног народа у богослужењима Цркве је уско скопчано са врстом иконостаса која постоји у одређеном храму.146 Ови се захтеви образлажу тиме да иконо- стаси. Op. онемогућују пуно активно учествовање верних у богослужењима Цркве. Op. ф 10. 193. појаву захтева да се уклони или ревидира иконостас повезује са настојањима да се обнови црквени литургијски живот.. 187. 16.уследила непосредно након тријумфа иконобранитеља. помоћно средство. они се на исти начин могу и уки- ну ти. вечног (олтар). 144. cit. 1988. Op. Светигора 78–80. Василиjадис.11. 149. Op. Ouspensky.145 Леонид Ус- пенски. SVTQ 4. Овакве ставове он сматра. с једне стране. The Problem of Iconostasis.. Ouspensky. 34.150 а с друге.152 је- динство временског (лађа) и ванвременског. L. 150. иако реално заклања од погледа верних ствари и радње које се дешавају у олтару. појачавају већ изражену клириаклизацију и пред- стављају паралелу феномену тихог читања литургијских молитава. у ствари спаја олтар и лађу Цркве у једну целину. П. L. L. Op. плодом утицаја римокатолика149 и протестаната.147 Пошто оба феномена – и појава иконостаса и увођење тихог читања молитава – нису била законски уведена и нема канонских одредница које би их регулисале. иако привидно дели.144 Питање иконостаса представља проблем адекватног распореда цр- квеног простора и одговарајуће улоге црквеног мобилијара. SVTQ. 146. Атанасије Јевтић. 42. L. Op. него су ствар обичаја..

Пре него што ђакон произнесе: Пазимо. не зависи од места на коме се неко налази у храму и тога да ли неко јасно види све што се одиграва у олтару.“ (T. Op. Ваљда саме од себе? (Leonid Ouspen- sky. 275. cit.158 154. или свесно. 239 – 243. која је за циљ имала уједначење начина вршења богослужења у ње- говој дијецези. активно учествовање. Том приликом Шмеман нам указује на чињеницу да. L. Op. довођење Христа пред Кајафу и сл. Питамо се и ми: како то ђакон може да види свештеника. Опширније излагање би овај. тако да не могу послужити као аргументи типа pro. Тако Успенски пише да су завесе старије од олтарских преграда заборавивши при том да нам објасни како су оне висиле у вездуху. пред свештеников возглас: Светиње Светима! чак и у рубрици данашњих слу- жебника стоји следеће: Затим се ђакон опасује орарем крстолико. и покривање дарова тзв. L. коментаришући. и кад види свештеника да пружа руке и додирује свети агнец да би га уздигао произноси: Пазимо. помиње и питање завесе на царским дверима као и њиховог отварања односно затварања. као и другде. барем када су ране цркве Цариграда у питању. On the Question of Liturgical Practices: A Letter to my Bishop. ионако прилично дуг текст. Alexander Schmemann.F. Прво директно писано сведочанство о овоме имамо из пера Николе Андидског (1054 – 1067) који пише: „Затварање вратију и навлачење завесе на њима. како га он назива. или су толико ретки и мало важни да не дају довољан степен извесности за потврду таквих ставова. 17.155 Проблем иконостаса је уско повезан са питањима употребе завеса156 и отварањем и затварањем двери157 на иконостасу током вршења богослу- жења. Поготово када су неки противни и основним принципима здравог разума.Христов и тако активније учествују у служби. По Успенском. када би затво- реност двери била од било каквог литургијског значаја а камоли суштинског. Vladimirs Theological Quarterly. Код олтарске преграде се поставља питање где су се налазиле завесе: да ли на вратима или између стубова ила на оба места? То се само на основу литерарних извора не може реконструисати. Op. 155. cit. означава. Ouspensky.) 131 . одбацује из неколико разлога.171. литургијско упутство ( = читај: наредбу) њујоршког епископа. Али и археолошких и литургички извори не потврђују да су се завесе на велико користиле у раним црквама цариграда.) 157. cit. Такође нас једна рубрика у Златоустовој Служби наводи на размишљање. поготово његове руке које су на висини не већој од 1. 163 . ноћ у којој се одиграла издаја ученика. St. Mathews. 213. Двери на олтарским преградама представљају проблем по себи. 1973. И овде је..154 Он и само инсистирање на гледању светиња не сматра изразом православне побожности и везује га више за римокатолички Запад. мислим... cit. Овде ћемо само додати тачну напомену Александра Шмемана који.. Питање завеса у византијским храмовима Т. 3... 30 m када су двери затворене? 158. онда оне не би биле отворене током целе архијерејске службе него би се и тада у одговарајућим момен- тима затварале. Op. Ouspensky.214 – 215. на киворијуму и у бочним лађама цркава. 156. још продужило. као завесе: на темплуму. Метјуз разматра на три начина. Vol. Иако се у литератури помињу завесе на друга два поменута места он та сведочанства. неопходно прибећи озбиљном истраживању и избећи олако прихватање романтичних клишеа ненаучне прошлости. воздухом. Сведочанства која говоре у њихову корист су или из других средина. као што је обичај да се врши по манастирима.

160. основна намена олтарске преграде није била да спречи визуелни контакт са радњама у олтарском простору али јесте била да укаже на одређени степен раздвојености159 како два простора (олтара и наоса) тако и две групе хришћана (клирика и лаика). Од тога како дефинишемо Цркву и од тога како схватамо евхаристијску молитву зависиће и наше разумевање овог проблема. Buildings. 59. Канон 69. врши само у олтару и врше је само свештеници.. уосталом.163 Ова раздвојеност није била статичка: заснивала се на одређе- ном разумевању активне улоге вршиоца свете евхаристије. Евхаристија као молитва свих служби и Црква као колек- тивно тело Христово које чине сви верни.169. F. Богослужења су дело целог сабрања. Свету Софију. Procopius. који зову унутрашње свети- лиште“. cit.59. Leonid Ouspensky & Vladimir Lossky. T. cit. 27. VII.. Канон 19. Loeb Classical Library No 343. по овакво схватању. Тако Прокопије описујући Јустинијанову најславнију грађевину. пружа одговор у корист једног другачијег конципирања богослужења односно литургијске службе. 163. Есхатоло- шки карактер евхаристије се. прев. Ова квалитативно-хоризонтална подела сакралног простора свој израз је нашла и у важећој популарној побожности али и у канонским одлукама Цркве. а не само клира. 164. cit. 162. синаксиса као израза суштин- ског облика активног учествовања верних у богослужењу Цркве. огледа у сабрању целокупног народа на једно место око Месије. Op. Свештени канони Цркве. Трулског – Петошестог Сабора. Да ли је ово виђење исправно?164 Оваква концепција богослужења бива превазиђена аутентичним ра- зумевањем улоге лаика у литургијском животу Цркве. Mathews. учествујући у свима аспектима службе што му је дата. cit. 132 . Као што смо видели у ранијем излагању. Op. Vol.160 Важно је да се овде не указује на забрану гледања него забрану уласка у олтар. Она се. London 1940. Београд 2005. 161. Leonid Ouspensky & Vladimir Lossky. односно правилном евхаристијском еклисиологијом. Op. Лаодикијског Сабора. Овде посебну пажњу треба обратити на питање сабрања. где свако обавља своју службу. за олтар говори да је: „део храма који је посебно свештен. Атанасије Јевтић. поновити и познати канони: „Није до- звољено свакоме из реда лаика да улази у Свети Жртвеник (…)“162 и „(…) само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник и причешћују се тамо“. где само свештеници могу да уђу. што се литургијски изражава сабрањем 159. Op. између осталог.161 То ће..

168 Уверење да је за Евхаристију довољан служењски идентитет (свештеник) узет изван актуелног личног прису- ства целе заједнице. D. (J. у посихолошко . Београд 1979. cit.).(J. Op. New York 1985.) 166. старији. као и покушаја давања смерница за његов. његово свештенство је остварено и представљено у историјском постојању сада и овде као евхаристијска заједница у којој је његова икона глава те заједнице која приноси са и у име те заједнице евхаристијске дарове. D. За живот света. Док о заједничарском аспекту бележи: „(. Фундулис. мистички.) 169. чисти је еклисиолошки јуриди- зам. евентуални. и одиграли су важну улогу у образовању и развоју светог богослу- жења. раније су били распрострањени. Ministry and Communion. 143.) 171. њего- вог досадашњег смисла и значења. као њен представник. 140. Zizioulas. алегоријски приступ170 а други предањски. 231... 170. Op. Један афирмише традиционал- ни.)и док навлачење завесе више наглашава мистички карактер свете литургије.. 178. Шмеман. The Eucharist makes the Church: Henri de Lubac and John Zizioulas in Dia- logue. Zizioulas. Свети Дух конституише Тело Христово сада и овде на на- чин да остварује Христову службу као службу Цркве.. J.“ (Ј. 25 – 26. Edinburg 1993. cit. McPartlan. међутим. Зизјулас говори да у Цркви нема друге службе осим Христове. А. стран изворној хришћанској еклисиологији. њено вршење са отвореном завесом поспешује учешће народа и јаче наглашава заједнички карактер светог богослужења. cit. Р. Данас се у разумевању богослужбеног живота Православне Цркве су- срећу (понекад и сучељавају) два приступа. Being as Communion: Studies in Personhood and the Church. 168. будући развој очигледно је неколико ствари. а ипак се и ово мора нагласити… Нити у смислу речи да свештенички карактер заједнице претходи рукоположеном свештенству нити у смислу да он проистиче из њега. Стога сама заједница постаје свештеничка у смислу у коме је говорио апостол Петар (1 Пт 2: 5.165 Стога је синаксис есхатолошки чин. Литургичке недоумице. односно Црква.210 – 211. Христологија је овде условљена пневматолошки.) 133 .“ (Ј. који су истина данас ослабили.индивидуалном смилу те речи.9. Црква). Фундулис. него као заједни- штво и једновремено сабирање на једно исто место свих редова и чинова заједнице. заједничарски171 165. D. Op.. Пошто Христос (једини свештеник) постаје у Светом Духу заједница (његово тело.167 Колективна личност Христова.свег народа једне заједнице око литурга – епископа. Краљево 2005.169 Из ове кратке анализе процеса настанка и развоја иконостаса.166 Верни на тај начин постају лаос који је сабран из све- та да реализује у заједници Цркве есхатолошко јединство и спасење света у Христу. искуствује се у Евхаристији и чини Евхаристију. То помиње Фундулис на следећи начин: „Затварање часних двери дугујемо мистичким и символичким разлозима. 222. али ипак млађи. Zizioulas. 167.

Црква је током векова мењала врсте и облике олтарских преграда у зависности од тога шта је њиховим подизањем желела да поручи. cap. на пример. пре свега. сакрални премети мо- рају се третирати са дужним поштовањем. Committee on the Liturgy: Built of Living Stones: Art. Приликом евентуалног интеревенисања на иконостасима у посто- јећим храмовима мора се водити рачуна о функционално–стилском је- динству храмовске целине. Architecture and Worship.org/liturgy/livingstonesind.светотајински. http://www. 172. 16. Све са циљем да сви они који у литургијском животу Цркве учествују то могу да чине активно и у највећем могућем степену. 166 – 169.односно евхаристијско . Посебна пажња мора бити поклоњена изградњи нових храмова и подизању иконостаса у њима. било да се они одложе у алтер- нативне манастирске просторије ови предмети морају добити одговара- јућу заштиту. византинизација барокних храмова тако је проблематично и постојање барокних елемената црквеног мобилијара у средњевековним храмовима. Опредељавање за конкретну врсту иконостаса непосредно зависи од ових теолошких претпоставки. уколоњени из богослужбене употребе. III. Стари. новембар 2000. односно како је разумевала циљеве и смисао свог богослужбеног живота. United States Conference of Catholic Bishops.usccb. Као што је тешко прихватљива. Иконостаси могу бити замењени потпуно легитимно у складу са оним литургијским потребама и функционисањем које се жели остварити у храму. треба да се узимају у обизир конкретне литургијске потребе заједнице којој се храм подиже.172 Било да се за то искористе или подигну одговарајући црквени музеји. 166. Због тога је могуће да то и данас чини. 134 ..shtml. Овде. При томе се ипак мора водити пажња о неколико ствари.

Доси- теј Васић. У расправи су учествовали синодални оци др Венијамин Таушановић. који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије. На крају рада изложен је историјат употре- бе литургијске кашичице као и теолошки и пастирски аргументи који говоре за и против њене употребе. октобра 1930. године чију нам је ко- пију љубазно уступио. Доситеј Васић.1 Расправа која је у њему забе- лежена баца ново светло на неке аспекте Трбојевићеве теологије. Они су по- казали завидно разумевање развоја форми и облика литургијских гестова и радњи и њихо- вог стварног места у предањском животу Цркве. Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати књ. 2008. 2 Објављен у: Светосавље данас: изазови и одговори. на чему му се захваљујемо. Таман нам се учинило да се питањем шишатовачког архимандрита Петронија Тр- бојевића више нећемо бавити – када је једно откриће неуморног истраживача срп- ских црквених архива проф.* Кључне речи: Литургијска кашичица. Николај Велимировић. причешће. 196–210. 179078 „Српска теологија у двадесетом веку: фундамен- талне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту – историјска и савремена перспек- тива“. Јосиф Цвијовић и др Георгије Летић. приредио Владимир Димитријевић. го- дине на тему учења архимандрита Петронија Трбојевића о употреби кашичице за приче- шћивање верних.  Епископ Николај Велимировић Сажетак: У раду се излаже и коментарише синодална расправа од 17/4. др Николај Велимировић. Јосиф Цвијовић. Пре но што завиримо у странице овог записника погледајмо на какве је ко- ментаре наишло наше досадашње бављење Трбојевићевом теологијом. октобра 1930. Епархија банатска – Лио. као и савремену литургичку полемику код нас. др Владимир Вукашиновић Православни богословски факултет Катедра за литургику Београд Још један осврт на теологију Петронија Трбојевића  Иако су многи нападали архимандрита Петронија пребацујући му да квари суштину  нашег црквеног учења ја не делим то мишљење. др Предрага Пузовића ову тему вратило на дневни ред. 1 Реч је о АСбр 3/зап 25. . Венијамин Таушановић. Пузовић прона- шао је записник са синодалне седнице од 17/4. Петроније Трбојевић. У тексту Свету Литургију очувати и служити неизмјењену2 поменуто је да потписник ових редова: * Овај рад је настао у оквиру пројекта бр. 10 (2011) 262-269 доц. Трагајући у Архиву Светог архијерејског Синода СПЦ Проф. 17/4. октобар 1930. Георгије Летић.

Vol 40 No 1–2. 2007. Трбојевић. стандардном начину причешћи- вања и разлози које је за то наводио изазвали су жестоку полемику у богословској штампи. 5 Видети о томе. Шта је. године. Са једне стране он показује да су начини поделе причешћа историјски условљени и променљиви а са друге указује на важност употребе управо оваквог. 58–60). Прва студија у којој смо писа- ли о оцу Петронију и његовом третману проблема начина причешћивања лаика – Претеча литургијске обнове: др Петроније Трбојевић архимандрит шишатовачки објављена је два пута. јула 1921. Сремска Митровица. огледа. етичке и богословске недоумице.. Први пут у зборнику наших студија – Литургија и култура – дванаест огледа. хвали несрећног шишатовачког архимандрита Петронија Трбојевића. 114. Београд 2007. ка- нонске. заједничко) причешћи- вање школске деце. године са преставком на Свети Ар- хијерејски Синод Митроплије карловачке од 11. 10 Представка Светом Архијерејском Синоду од 6. 6 Гутенбергова галаксија.9 Сам Трбојевић се више пута обраћао надлежним црквеним властима10 предлажући алтернативне форме причешћивања али његови предлози нису наишли на одобравање. објављен у више издања. 41–59. Београд. да се сви причешћују из одвојених кашичи- ца) и кога су оштро критиковали сви љубитељи отачког предања. Calivas. (Ibid. указујући на идеје јединства и заједништва које она доноси са собом. The Greek Orthodox Theological Review. године (Ibid. Литур- гија и култура – 16. данас. Београд 1998. . У њој се о поменутом проблему пише на следећи начин: Највећу буру негодовања изазвало је проблематизовање начина поделе све- тог Причешћа8 које покреће Трбојевић у својим текстовима.3 Потом се у напомени уз ово мишљење наводи да је „Такав приступ критико- вао патријарх Павле у трећем тому своје студије ‘Да нам буду јаснија нека питања наше вере. пре него што је овде запажена.. Непосредни повод за тражење другачијег начин причешћивања верних била је пракса београдске поли- ције да током појава епидемија забрањује (организовано. о начину причешћивања лаика заиста речено у нашим ра- довима о Петронију Трбојевићу? Погледајмо редом. 209.. 42. док је студија у којој је то мишљење Патријарха Павла објављено Да ли треба брисати кашичи- цу после причешћа сваког верника?. Противљење. 201. 272–276. који је прије рата предлагао црквене реформе (рецимо. 3 Свету Литургију очувати и служити неизмјењену. 7 Хришћански културни центар. 8 О овом проблему је историјски утемељено и трезвено писао Каливас. јула 1921. на пример. 113–131.) 9 П. нашу студију: Литургијско богословље Петронија Трбојевића. 45–50. 132–134. можда то. симбола – кашичице.. објављена у трећем тому зборника Да нам буду јаснија нека питања наше вере III. Београд 2003. конкретног. у ствари.. ми смо сами навели и образложили неколико пута5 тако да она ништа ново не открива у „случају Трбо- јевић“ осим. да у опусу Патријарха Павла постоји и студија названа Да нам буду јаснија нека питања наше вере.’“4 Ову чињеницу. 1995. О Реформама црквеним I. 4 Ibid. Колико је нама познато под овим насло- вом постоји зборник одговора блаженопочившег Патријарха на литургијске. Још један осврт на теологију Петронија Трбојевића 263 . Представка Светом Архијерејском Синоду Српске Цркве од 6./24/ септембра 1911.6 а други пут у поновљеном и проширеном издању исте књиге Литургија и култура – 16 огледа7 под измењеним насловом Литургијско богословље Петронија Трбојевића. 1931. The Penthekte Synod and Liturgical Reform. (А.

На Слијепчевићеву критику осврћу се професор протојереј Александар Жи- вановић. на моменте на граници ироније. био је аргумент вере – тај да је „свето причешће огањ који сажиже сву нечистоћу не само душе него и тела.. Слијепчевић. У овом опширнијем тексту он наставља своју полемику. 1931. 1932. јетак. Одговор г. 1932. 47. др др Петронију Трбојевићу. Светосавље.. 48. 1/ 1932. Ср. 48. 55. 1932.21 Слијепчевић не остаје на једном јављању и пише одговор Трбојевићу22. као и сам Трбојевић. Архимандр.. 53. скривен иза зида благочествих фраза млади Слијепчевић бива симпатичан само када аутентично и искрено крити- кује недостатке тадашњег свештенства...18 И сам осећа да се овим питањем покреће и питање његове сопствене вере односно побожности19 и настоји да оправда сво- је захтеве. cit. 43–44. 15 Ђ. Aрхим. 22 Ђ.264 Владимир Вукашиновић Отац Петроније наводи три разлога који доводе до потребе да се постоје- ћи начин причешћивања измени: хигијенски11 (због могућности заразе путем при- чешћа) естетски12 (који је у ствари разлог гађења) и догматски13 (пошто људска пљувачка представља трећи елемент.. По њему је решење којим би се превазишли сви ови побројани проблеми у увођењу праксе коришћења мноштва кашикица – за сваког причасника по једна – које би се потом дезинфиковале и поново употребљавале. 19 Ibid. који не сме да буде састав- ни део причешћа). 18 Ibid. Op. . 12 Ibid. 14 Ibid. др др Петроније Трбојевић: О реформама Црквеним I.“17 те да је самим тим и могућност заразе искључена Трбојевић ово одба- цује као буквално и нетачно тумачење. поред вина и воде.. Светосавље. др Трбојевића. др Петроније Трбојевић: О реформама црквеним. 44. Одговор г. 49. арх. Пренатегнут у тону. Слијепчевић. 86. мање више неупућен у питања о којим пише. Трбојевић. 16 Ibid. Светосавље. Свој осврт на Трбојевићеву књигу написа- 11 Ibid. Он полази од темељне поставке да Цркву треба прво реформисати односно овбновити изнутра (односно повратити ревност свештенослужитеља јер управо у том губитку ревности почи- ва поглавни разлог за опадање црквеног живота по Слијепчевићу) а тек потом и то само у неким аспектима и споља15 Питање причешћивања он апсолутно посматра кроз призму јачине односно количине вере. 17 Трбојевић. 3/I.16 Основни контрааргумент свих Трбо- јевићевих противника у полемици. 47.20 Живановић узима у заштиту Трбојевића и његову књигу и примећује да је њен основни проблем то што отац Петроније није на до- бар начин увео проблематику начина причешћивања јер је непотребно започео јед- ну безизлазну полемику.14 На овакво схватање оца Петронија критички ће се осврнути тада млади тео- лог Ђоко Слијепчевић у свом приказу Трбојевићеве књиге. 20 П. Митровица... 2/I. 13 Ibid. када је први разлог у питању. Светосавље. 2. Живановић.I.. 21 А. покушавајући да је проду- би али без посебног успеха.

24 Сам ће Трбојевић одговорити на ово писаније25 непотребно улазећи у оправдавања и личне излете.. књига 3.. др Петронију Трбојевићу. О реформама црквеним. Београд. златне среди- не. Архим. Р(апајић). Шишатовца. cit. 242–244. Хришћански културни центар. те- олог Ћоко Слијепчевић у приказу Трбојевићеве књиге. Ђ. Да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника?. Идентичан је првом издању. слепо следовање римокатолицизму и његовим решењима и повам- пирење заблуда просветитељства. Архимандрит др др Петроније Трбојевић. op. уз- немиравала духове и изазивала различите интерпретације тицала се начина поделе светог причешћа које Трбо­јевић покреће у својим текстовима. Б. Овим је текстом полемика на срећу завршена јер је пошла ћорсокаком. 49.. Трбојевић. .. конвенције. О реформама црквеним.Презрети све уступке. 5/I. cit. Шијаковић. Р(апајић). У том тексту оцу Петронију поред низа личних за- мерки суштински ставља на савест три ствари – антропоцентрично свођење вере на меру човека. студент теологије. 39–40. 29 Ђ. op. арх.. Светосавље. 1933. 272 – 276. Београд 1998. Вукашиновић.. Одломак преузет из: В. 26 Текст наводимо на основу другог издања. 27 Српска теологија у двадесетом веку – истраживачки проблеми и резултати. 119–121. 31 Патријарх Павле. сушгински ставља на савест три ствари – антропоцен­трично свођење вере на меру човека.26 Ауторима примедбе на наше разумевање Трбојевићеве теологије није у мо- менту писања могао доћи до руке још један наш рад о шишатовачком архиман- дриту – Литургијско богословље Петронија Трбојевића. По њему је најбоље решење увођење праксе коришћења мноштва кашикица – за сваког причасника по једна – које би се потом дезинфиковале и поново употребљавале. настојатељ М. 41–47. Студенти су оштрили пера на Трбојевићу у Светосављу – органу удружења студената православног богословског факултета. 45. 1/II. Да нам буду јаснија нека питања наше вере III. II књига. др Петроније Трбојевић. Још један осврт на теологију Петронија Трбојевића 265 ће и Бранко Рапајић.30 Овај Трбоје- вићев предлог касније ће критиковати и Патријарх српски Павле. прир. В. Слијепчевић. Одговор г. 2008. 242 – 244.. Београд 2007. О реформама црквеним I. 25 П. У свом тексту оцу Петронију.27 из једноставног разлога што је он написан и објављен након њиховог коментара. Ли- тургијско богословље петронија Трбојевића. слепо следовање римокатолици- зму и његовим решењима и повампи­рење заблуда просветитељства.31 23 „Одбацити свако прилагођавање.29 Осврт на њу написао је и други студент теологије Бранко Рапајић. 28 П. Рапајић.28 На овакво схватање оца Петронија критички ће се осврнути.“ (Б. Слијепчевић. Литургија и култура 16 огледа. Вукашиновић.. тада млади. несумљиво песнички надаренији од Слијепчевића (ово напомињемо јер се обојица узвијају у специфичне поетско егзистенцијалне екскурсе у својим освр- тима што је очигледно био манир епохе односно кругова који су они чинили). 30 Б. Светосавље. Да су га имали у рукама у њему би прочитали и ово: Најпровокативнија богословска теза Петронија Трбојевића која је у време свог појављивања али и током многих потоњих година – све до данашњих дана. по­ред низа замерки које се односе на његову личност. компромисе. 244) 24 Ibid. Трбојевић. 1932 . и са специфичним религијским патосом23 пише интелигентан али и непристојан осврт на другу Трбојевићеву књигу.

33 изнели и важнији теолошки умови прве половине двадесетог века. нити мислимо да он произилази из недостатка вере. Из синодалног записника на првом месту сазнајемо да је полемика о начину причешћивања вођена и пре но што смо ми то из литературе могли сазнати.“35 Да о његовом предлогу ипак треба размислити. 35 АСбр 3/зап 25. могло можда изводити на други начин него што се изво- ди. октобар 1930. 17/4. Сва римокатоличка деца су се за време те епидемије [х]остијом причестила а наша нису. Тако се 32 Свету Литургију очувати и служити неизмјењену. Сед- ница је одржана 1930. не би ли се причешће под оба вида. Као учесници у. такође. Синод је своју расправу и започео на основу његове молбе којом је преко Синода замолио Свети архијерејски Сабор да „изрече своју одлуку по овом питању у погледу догматском као и у погледу хигијенском. првом кругу полемике наводе се. свештеноисповедник.. Саве у Сремским Кар- ловцима и отац Живан Маринковић суплент богословије. Доситеј Васић. једноставно речено. прота Милош Парента ректор богословије Св. октобар 1930. о коме су своје мишљење поред Трбоје- вићевих опонената – љубитеља (ма шта то значило!) отачког предања. 201. не осуђујемо због његовог предлога. ствари о чему се може што-шта прочитати у нашим студијама. причешћа. Каже: „У Нишу је ове године владала дифтерија. 36 АСбр 3/зап 25. а потом митрополит загребачки. 33 Ibid. поред оца Петронија. Том питању била је по- свећена седница Синода о којој ћемо сада проговорити више речи. на самом почетку свог излагања увиђа да Петроније Трбоје- вић: „својим предлогом о измени начина причешћивања није хтео да пориче зна- чај саме тајне Св. каснији бра- ничевски. које је иначе свима било симпатично. 17/4. потоњи ректор Призрен- ске богословије. хвале вредних. додуше. резултат теолошких кретања његовога доба. То је. Тадашњи епископ нишки.“34 Отварајући синодалну расправу епископ злетовско-струмички. 34 АСбр 3/зап 25. дата овде in extenso. овај Архијереј сматра из најмање два разлога. Оба су проистекла из његове пастирске праксе.266 Владимир Вукашиновић Као што се из извода оба наша рада. 17/4.“36 Други је из његове пастирске праксе у Нишу. Ми мислимо да ова препорука важи и данас а не само у времену када је изговорена. погре- шне теологије или нечег сличног. године а полемика о којој смо писали објављена тек у наред- не 3–4 године. Први је тај да су му приликом његове мисије у Чехословачкој тамошњи верници постављали питање: „. хвалимо због различитих других. др Венијамин Таушановић секретар Просветног одбора. октобар 1930. како смо видели. Архи- мандрита. Истог аутора. покушај да се одговори на конкретне потребе црквеног живота – ни први ни последњи тога типа. правилно је приметио да овоме спору није место у јавности него да за то постоје примеренија тела у којима се сличне расправе могу водити. . дâ јасно видети пот- писник како оних тако и ових страница нигде не хвали несрећног шишатовачког архимандрита Петронија Трбојевића због предложених црквених реформи приче- шћивања из одвојених кашичица32 како му је приписано у наведеном тексту.. Наше је дакле причешће заразно а њихово није.

Из- менити ово не значи изменити и саму суштину светог причешћа. 17/4. 42 АСбр 3/зап 25. Од великог је значаја правилно расуђивање преосвећених учесника у овој дискусији по којима питање расподеле Светог Причешћа вернима не спада у док- тринарна него у тзв. октобар 1930. потоњи митрополит скопски. хигијенски разлог (могућност заразе) он не прихвата: „. 17/4. Потом истиче да се он не сла- же са нападима на архимандрита Петронија по којима он: „ . јер оно што лечи не може и отро- вати. 41 АСбр 3/зап 25. естетски разлог (гађење) ипак узима у обзир. након тога банатски.“43 Епископ темишварски.“40 Наводећи своје искуство из Енглеске. 45 АСбр 3/зап 25. 39 АСбр 3/зап 25. Питање је да ли је боље да се из године у годину понављају забра- не причешћивања за време епидемије или да ми сами нађемо пута и начина да се томе једном стане на пут. Николај је препознавши токове наше црквене побожности пра- вилоно расудио да се не мења постојећи начин али није осудио приступ и мишље- ње Петронија Трбојевића. То је праксом уведено. октобар 1930. наставивши своје излагање говори да тзв. 40 АСбр 3/зап 25. Ово треба. о којој је чуо на основу „пријава побожних“45 да се након сваког причасника убриже причасна кашичица.. Још један осврт на теологију Петронија Трбојевића 267 тада говорило. октобар 1930. квари суштину на- шег црквеног учења“. Једна чаша код причешћивања мора бити а да ли мора бити и једна жлица то није сигурно. 44 АСбр 3/зап 25. октобар 1930. дисциплинска питања – она која се могу договорм на основу теолошких претпоставки и пастирских потреба мењати. 17/4. 17/4. тзв. октобар 1930. други.. . где је у евхаристији задржана јед- на чаша вели: „Енглези су ултрамодерни и хигијенски нарочито просветљени па се ипак причешћују сви из једне чаше“41 што он сматра неопходним и за нашу праксу. октобар 1930.“44 Такође предлаже да се узме у разматрање и пракса. 17/4. 38 АСбр 3/зап 25. по његовом мишљењу. октобар 1930. др Георгије Летић износи мишљење да се током епидемија ученици могу причешћивати честицама за болне „код којих ни у ком случају нема опасности заразе.39 Свети Владика затим.“42 Владика Николај потом констатује да покрет против садашњег начина приче- шћивања већ малаксава и да нема разлога да му се сада посвећује посебна пажња као и то да и да поред свих приговора народ све интензивније и бројније приступа светом причешћу. Епископ битољски Јосиф Цвијовић. 17/4.“37 Епископ жички и охридски др Николај Велимировић исправно запажа да је Трбојевићев предлог: „израз једне струје која се појавила нарочито у већој мери овамо иза рата“38 а не његово усамљено мишљење. Међутим. 37 АСбр 3/зап 25. октобар 1930. каже да: „предлогом Просветног одбора није искључено да Архијереји по својој увиђавности начин причешћивања ипак измењују. 17/4. октобар 1930... Каже: „Овде ваља уочити само естетске разлоге. 17/4. 17/4. 43 АСбр 3/зап 25.

49 вађење страних тела из путира. иначе не тако много обрађиваном. 1939. житијском и ка- нонско-правном литературом и ликовним представама начина причешћивања како на иконама тако и на фрескама. пошто није никаква дог- ма.. 1939. да га. 48 Ibid. 216. A. Иако су археолошка прегнућа. било тешко пити. века први неусмњиви доказ да су њоме причешћивани лаици имамо од средине 11. између осталог. писаним изворима – теолошком. 47 Robert F. пољу.“46 У овом кратком осврту на предлог архимандрита Петронија Трбојевића и ре- акције које је он проузроковао. и недовољно познавање разлога који су довели до употребе кашичице у литургији.50 употребљавање причешћа. као што на пример знамо за палестинску праксу 7. Op. Spoons. Иако се у византиј- ским изворима причешћивање кашичицом помиње од друге половине 9. века. 238. 232. 17/4. треба рећи и то да је њих изазвало. и оно то једним својим делом може да буде. Познато је да постоје сведочанства по којима се кашичице за причешћивање на литургији користе за припаднике вишега клира. на пример. По- 46 АСбр 3/зап 25. 51 Ibid. века. октобар 1930.48 Кашичице су у прошлости имале различите богослужбене функције. Питање употребе ка- шичице данас се често представља као питање вере. Taft.. (1996). измени. Dumbarton Oaks Papers. ed. а да се при томе уопште не помиње начин причешћивања лаика. 1991. Ibid.53 Колико је до сада познато. Једно таквом истраживање. cit.. до- нело нам је драгоцене разултате на овом. The Oxford Dictionary of Byzantium vol 3. 49 Taft. 53 Taft. Служиле су за разливање светог мира. Op. века.51 разливање вина евхаристије из централног у друге путире52 као и причешћивање клирика из великих путира из којих би. откри- ла богослужбене кашике у црквама Сирије из 6. до опадање праксе причешћивања из руке почиње да долази на Западу од 7. 50 Ibid.47 Ово истраживање показало је да сваком од ових аспеката ваља приступати са одређеном дозом опрезности. Byzantine Communion Spoons: A Review of the Evidence.268 Владимир Вукашиновић изнети „пред Просинод. 52 Spoons. украшене крстовима и вотив- ним записима. без каквог помагала. . Потреб- но је знати разлоге који су довели до појаве кашичице као средства дељења светог причешћа лаицима. 50. њихово постојање ипак не доклазује да су оне имале исту литургиј- ску функцију као што то имају кашичице данас. 238. а на Истоку и у Византији од 9.. cit. Питање начина причешћивања лаика – што у ствари јесте прави назив за проблем евхаристијске кашичице – не треба олако и поједностављено разматрати.. 209–238. 218. New York – Oxford. Op. cit. Да би разумели историјат употребе кашичице за причешћивање морамо да посегнемо не само за византијским литургијским изворима него и за археолошким споменицима и сведочанствима. који се има ускоро састати.. века. недавно обављено. Kazhdan at all. 232. развоја и ширења ове праксе као и теологије која стоји у осно- ви свега тога да би се о њему могло адекватно расправљати. али се овај проблем не може свести искључиво и само на ту димен- зију из једноставног разлога што кашичица као средство причешћивања није уве- дена да би показала колика и каква је нечија вера него је ту реч о сасвим другим мотивима и разлозима.

јер су и даље постојали примери. D. у погрешном правцу али то не значи да њу не треба по- кретати. из практичних а не доктринарних разло- га. Трезвено пастирско и богословско сагледавање ове проблематике – управо онакво какво су имали синодални оци које смо наводили – полази од чињенице да употреба кашичице није. поновимо. Није довољно само констатовати да се нека литургијска пракса може променити – неопходно је проценити да ли њу треба мењати и које су евентуалне последице таквог поступ- ка. differentia specifica евхаристијске побожности православних хришћана и саставни део предањске праксе Цркве другог миленијума. ваља имати у виду када се о овом питању расправља. D. Неопходно је расудити да ли је то. Nikolaj Ve- limirovic. Venijamin Tausanovic. да су неки епископи на- стављали са старом праксом причешћивања не прихвативши употребу кашичице. То потврђује њено релативно касно увођење у литургијску праксу и прилич- но споро прерастање у општеприхваћено средство дистрибуције причешћа. . мора се посма- трати у једном сложенијем и дубљем контексту од пуког историјско-археолошког истраживања феномена. подједнако из пастирског као и из богослов- ског угла пожељно и потребно. поменути синдолаци. самим тим подложна евентуалним променама. Употребљавање јед- ног. оруђа за свештени обед божанске Трпезе представља снажан сим- бол припадања једној породици. 54 Ibid. Abstract: This paper presents and comments the synodal debate (disscusion) from 17/4 october 1930 on the theme of the doctrine of bishop Petronije Trbojevic regarding the use of the spoon for Eucharist. заједничког. Georgije Letic. Ph. блискости која постоји само међу најро- ђенијима. They have demonstrated an enviable understanding of the development of different liturgical gestures and actions. очигледно проистекла. 238. Josif Cvijovic and Ph. Његови не претерано срећно одабрани аргументи contra употребе евхаристијске кашикице од- вели су дискусију. Josif Cvijovic. Nikolai Velimirovic.. Још један осврт на теологију Петронија Трбојевића 269 ред тога што се од тада ова пракаса убрзано шири она ипак не постаје свеопшта.54 На основу свега реченог можемо закључити да покретање проблематике на- чина причешћивања Петронија Трбојевића није било ipso facto лоше. без сва- ке сумње. и много тога другог. Georgije Litic. as for their truthful significance in the traditional doctrine of the Church. Употреба литургијске кашикице данас је. с друге стране. Цркви. додуше. Eucharist. Dositej Vasic. такође чинили. The parties concerned in this discussion were the synodal fathers Ph. d. Key words: Liturgical spoon. Petronije Trbojevic. које помиње и Васламон. То су. Venijamin Tausanovic. Dositej Vasic. доктринарне него практично-дисциплинарне приро- де. Све то. This paper also contains history of the liturgical use of spoons as well as theological and pastoral arguments that speak for and against its use. Ова пракса..

. Служабник Деч 127. и један из 18 века. 1465/1475. 1415–1425. века 1395–1400. око 1400. века: Архијерејски Чиновник Деч 135. године са до- ∗ Овај рад настао је у оквиру пројекта бр. Сачувавши делимично древније елементе литургијског предања ови рукописи својим главним током показују да је Српска Црква у том времену била ак- тивно укључена у динамичке и стваралачке процесе литургијске кодификације и настанка основе онаквог поретка богослужења какав и данас у њој постоји. Први је Служабник Деч 125 из 1395/1400. Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати књ. око 1500. 1395–1400.2 а један има само један сачувани лист ове Службе. Рукописи атонске редакције финалнога типа. века. 1453. друга деценија 18. Служабник Деч 122 крај 14. Пре но што пређемо на типолошку анализу рукописа осврнућемо се на два. 2 У даљем тексту ЛПД – Деч 126 и Деч 135. Служаб- ник Деч 119. века. 128. Служабник. Сви су они описани у: Д.. века. Богдановић и др. по нашем мишљењу. шест из 15. Служабник Деч 124.3 Из тога произилази да је за нашу анализу релевантно свега четрнаест рукописа. столећа захватао Православну Цркву грчког и словен- ских језичких подручја. крај 14. Служабник Деч 123.1 Од свих њих. века: Ивков Служабник Деч 120. Служабници 16. Служабници 18. већој – атонској редакцији финалног типа и мањој – тзв. 1395. Н. Синдик. крај 14. Служабници 15. 179078 „Српска теологија у двадесетом веку: фундамен- талне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту – историјска и савремена перспек- тива“. два из 16. средина 14. 2011. века. показало се у овом раду. Филотеј Кокинос. века: Аријерески Чиновник Деч 134. Служабник Деч 132. који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије. 1380–90. Установљено је да они припадају двема ре- дакцијским групама. Требник Деч 131. Литургија Пређеосвећених дарова. Служабник Деч 130. прир. 1409–1418–1427. Служабник Деч 128. 3 Деч. мешаних ре- дакција. Кључне речи: Литургијски рукопис. Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани. Београд. Служабник Деч 125 1395–1400. 11 (2012) 73-80 проф. 1515–1525. 1475–1485. У њима је могуће пратити процес ли- тургијских промена који је током 14. крај 14. др Владимир Вукашиновић Православни богословски факултет Катедра за литургику Београд Литургијски предлошци за штампање првих српских служабника на примеру Литургије Пређеосвећених Дарова у рукописима манастира Високи Дечани Сажетак: У раду се анализирају литургијски рукописи манастира Високи Дечани који са- држе текст Литургије Пређеосвећених Дарова. послужили су као основа за прве српске штампане Служабнике. недовољно прецизна назива које су овим рукописима додели- ли њихови приређивачи. века: Аријерески Чиновник Деч 126. Аријерески Чиновник Деч 129. 1435–1445. књига прва. два Служабника не садрже Литургију Пређеосвећених Дарова (надаље: ЛПД). 1 Служабници 14. Служабник Деч 121. Осам Служабника потичу из 14. века. Служабник Деч 133. Рукописна збирка манастира Високи Дечани садржи седаманест Служабника. Архи- јерејски чиновник.

САНУ Одељење историјских наука. – основном тексту (Овакву праксу описује и А. 1а–70б.10 Ова књига коју је највећим делом писао монах Никандар из манастира Успе- ња Пресвете Богородице крај Лесковца. 146а–191б. по нашем мишљењу. пре 1658. 12 Деч 131. онда можемо да закључимо да је овде реч о две ствари – или/и о дописивању рубрика архијерејског свештенослужења на маргине рукописа или/и о додавању посебних архијерејских Светих Тајни. 187–204. То је лако видети из њеног садржаја. Манастир Каленић: у сусрет шестој стогодишњици – Научни скуп. Јутрења. 526. Дечанска пустиња – скитови и келије манастира Дечана. Београд – Требиње 2008.7 који садржи истоветне напомене – овде се поставља свештеник8 и ђакон9 Рукопис ДЕЧ 131. ЛЈЗ 35б ЛВВ 62а. ЛЈЗ 47а. 71а–86б. отпусти и молитва кољива12 затим до- лази молитвословни – требнички део у коме нема ни једне Свете Тајне13 као и део са архијерејским свештенорадњама. При- мер за то је Архијерески Чиновник Деч 134. ф.74 Владимир Вукашиновић дацима. додуше у мањој мери. 200–201.. Војводић. 15 То се може видети поређењем садржаја Служабника Божидара Вуковића из 1519/20. године у испосници Белаји. 6 Деч 125. То видимо на примерима указивања на места у Служби на ко- јима се врше рукоположења: свештеника – овде се поставља свештеник5 и ђакона – овде се поставља ђакон. године. ЛВВ 50а.. ЛЈЗ 39а. као и то да су садржински скоро иден- 4Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани. 88. не заслужује то име. освећења Антиминса и сл. Ј.). Тодић и Д. ЛЈЗ 27б. године са додацима у овом опису назван је Требни- ком. 535. 9 Деч 134. Јевтић приликом превођења Хиландарског Архијерејског чиновника односно Српског рукописног Служабника манастира Хиландара. Поставља се питање – шта један литургијски рукопис сврстава у категорију Архијерејских чиновника? Уколико сада не узмемо у обзир млађе генерације Чиновника у којима су архијерејске рубрике и молитве инкорпориране у сам текст. Б. 125. 10 Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани. 5Деч. свештенослужење. Поповић. причешће. па не видимо зашто ти и овде не би био случај. 86б–144б. Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. архијерејски 47 а требнички свега 48 листова. примењује исти принцип као и у већини других литургијских књига намењених ар- хијерејима – дописују се рубрике архијереског свештенослужења на маргине евха- ристијских текстова. чинова служби: рукополагања. Ако узмемо у обзир и чињеницу да су штампане српске литургијске књиге прве генерације које су имaле сличан садржај називане служабницима15 а не требницима.) . намењеног архијерејској употреби.4 Мислимо да је овај рукопис требало назвати Архијерејски чиновник или Служабник намењен архијерејској употреби јер се у њему. Јевтић. уаједница богочовечанског Тела Христовог 3. 8 Деч 134. 13 Деч 131. (Тропар Трећег часа у Литургијама рукописног Служабника из XVI века (№ 80) из библиотеке манастира Пећке патријаршије. 14 Деч 131. из 1453. године и овог рукописа. рукопроизвођења. 7 Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани. О самој Белаји и другим дечанским скитовима и келијама видети изврсну књигу Д. 1. Пошто је један од услова овде испуњен мислимо да и овај текст може да се уврсти у Чиновнике. Београд 2011. 11 Деч 131. Поред текстова Светих Литургија11 у њој се нала- зе и службе дневнога круга Вечерња. 507. Београд – Крагујевац 2009.14 То нам говори да на служебнички део отпада 86. ур.6 Рукописи са таквим карактеристикама у Опису ћирил- ских рукописних књига манастира Високи Дечани на другим местима називани су Архијерејским чиновницима. писан око 1500. Калић. (А.

О Јефтимију: Елена Коцева. Погледајмо сада дечанске рукописе који садрже ЛПД. Београд – Требиње 2007. Кипријана Митрополита Кијевског и Мо- сковског као и Чудовска редакција. Посебна одлика Атонске редакција финалног типа је опширна уводна ерминија која показу- је њено манастирско порекло: 20 Док се буде певао Лик небески долазе свештеник и ђакон и врше метаније пред игума- ном или његовим троном. 20 Т. И тада излази и стаје на уо- бичајено место и трипут се поклонивши произноси: Благослови Владико! Свештеник: Благословен Бог наш свагда сада и увек. Оболенски. Д. Митрополит Киприан в его литургической деятельности. 2004. Славянская литургия Преждеосвященных Даров XII–XV вв: Текстология и язык. Деч 122. . причешће. op. Афанасьева. Мансветов. 41. 80 из 1510/20. 85–133. О Кипијановом литургијском делу видети још и И. године. 44–55. Тада се клањају три пута пред Светим Дверима и према сва- кој певници једном и тако улазе у Свети Жртвеник. Прву сачињавају дванаест рукописа дечанске збирке који припадају атонској редакцији финалнога типа.... Афанасьева. Међу њима су. И.42. Београд – Требиње 2009. који ће после нестати. на пример. Евтимиев служебник Софийски препис от 80-те години на 14. на словенски и ширили сваки на подручју своје црквене јурисдикције.17 Ови рукописи се. мислимо да овај рукопис треба назвати Служабником или Архијерејским чиновником у зависности од даље анализе његовог садржаја.cit. ту су и хиландарска и пљеваљска. Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. 516. op. исправље- них редакција ЛПД које су настајале негде око треће четвртине 14 века на Светој Го- ри. причешће.) 18 Т. Јевтић. Шест византијских портрета. (Т. Санкт-Петербург. 17 Основна ознака ове групе рукописа је да имају три молитве сагласности или антифона а да немају уставне напомене о времену служења ЛПД од Сирне Среде до Великог Петка. Није на одмет рећи и то да су Јефтимије Трновски и Кипријан Кијевски припадали исихастичком духовном кругу ученика Филотеја Кокиноса Патријарха Цариград- ског аутора-редактора чувеног Поретка Свете Литургије који су они потом превели.. гранају у неколико подгрупа које носе одређене богослужбене и језичке карактеристике. Остале карактеристике су им да имају Входну молитву Вечерња и да се током певања Ниња Сили не чита посебна молитва него 50. заједница богочовечанског Тела Христовог 4. идентификоване још и ре- дакција Јефтимија Патријарха Трновског. Ова редакција је присутна у различитим српским рукописним збиркама – поред дечанске. век.cit. (Краће уводне напомене о овим преводима. (А. 41. иако по саставу чинопоследовања и садржају рубрика пред- стављају једну групу. Њих можемо поделити у две целине. op. ф. И. София. И. поред Атонске.. Служабник Пећке Патријаршије бр. 21 Видети. Москва. 1882.. 1985) О политичким димензијама ширења је- динственог Поретка вршења богослужења видети у Д. 74 аб. основну литературу као и текст Литургија Светих Јова- на Златоустог и Василија Великог дао је А. Афанасьева. 19 Т. свештенослужење. 194–198.16 а да они при све- му томе нису имали архијерејске додатке који овде постоје и који још више говоре у корист нашег мишљења. Јевтић у Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. на пример.18 Сама Атонска редакција има две варијанте – рану и финалну. Кипријан Митрополит кијевски и московски. Псалам. Афанасьева. узевши свештеничке одежде говоре над њима оно што је по обичају и одлазе пред Свету Трпезу и започињу..19 Најкаракте- ристичнија црта ранога типа је архаични моменат времена служења ЛПД студит- ског порекла – од Сирне Среде до Великог Петка. али и редак- торски интервенисали у томе.cit. заједница богочовечанског Тела Христовог 2. И. 3). Литургијски предлошци за штампање првих српских служабника. А узевши ђакон време стоји и чека док братство не заврши са метанисањем.21 16 Видети. свештенослужење. Наведена редакција је једна од тзв. 75 тични примери рукописа до сада у науци називани служабницима. Београд 1991..

24 Деч 119. Јевтић. Мано-Зиси.43.cit. И... 22 У свим овим рукописима ЛПД започиње возгласом: Благословен Бог наш. ф. op. 131. 32 То је приметила Афанасева рекавши да је „. која се у грчким рукописима појављује након 14.cit. Јевтић...cit. op. 122. К. Notre Dame. (А. то су учинили још радикалније коментаришући да је име Светог Василија Великог у називу ЛПД писар брисао „пошто је уочена грешка. 495.. Када су аутори и приређивачи Описа ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани обрађивали ове рукописа из 15. 29 Т. године.. op.. Јевтић. И. and Structural Components – A Dissertation.. И. 31 Т.29 Због тога је овај комен- тар својеврсни анахронизам. године. Овде треба скре- нути пажњу на следеће. Божидара Вуковића и Гораждански. Evolution. 25 Деч 129.cit. Београд – Источно Сарајево.76 Владимир Вукашиновић Поред наведене карактеристике њу одликује и промена у тексту Входне хим- не Сада небеске силе. 522.. Писар се сигурно није повео за идејом грешке у атри- буцији службе поготово ако имамо на уму чињеницу да су истом аутору ЛПД припи- сали и двојица значајних преводилаца Филотејевог литургијског поретка Јефтимије Трновски30 и Кипријан Кијевски.. па она сада гласи: Са вером и љубављу приступимо. претпостављамо. данашања уобичајена – а сасвим погрешна. 132. The Presanctified Liturgy in The Byzantine Rite: A Comparative Analysis of its Origins. столећа у којима је ЛПД приписана Светом Василију Великом архиепископу Кесарије Кападокијске они су оба пута скренулу пажњу на то као на својеврсну неправилност. Ваља знати да су ову редакцију приређивачи унели у прве штампане српске Служабнике:32 Макаријев. 124. 2004. 127.“27 Овакве реакције изазвала је. 128. 43.) Погрешила је. op. 130. 29.cit. међутим..33 22Т. атрибуција ЛПД Григорију Двојеслову. То је у опису Служабника Деч 132 извршено помоћу знака узвика. 60б – 72б. 23Деч 123. op. 134. (А.) 33 ЛПД. у томе да Вуковићев Служабник није првоштампани словеснки Служабник него је то Макаријев трговиштански Служабник из 1508. Ру- кописи касне атонске редакције у овој збирци имају три варијанте наслова: Устав Божанствене Пређеосвећене службе23 Божанствена служба Пређеосвећених24 Бо- жанствена служба Пређеосвећених светога и великога Василија25. Афанасьева. Афанасьева. папи римском. 125. Submitted to the Graduate School of the University of Notre Dame in Partial Fulfillment of the Requirements for the Degree of Doctor of Philosophy. Јевтић. Литургија 1519 – фототипско издање.cit. у оваквим случајеви- ма. София. Евтимиев служебник Софийски препис от 80-те години на 14.28 а у словенским рукописима у 16. веку..) 30 Е. 2008.31 патрони својих редакција али и други писари. 48. он је без промене била постављена у основу првоштампаног словенског Служабника изданог у Венецији 1519. Скраћени садржај рукописних служабника овога типа дао је А. То се може видети поредећи садржаје ових Служабника..cit. А.. Indiana. уместо: Са вером и страхом приступимо. године у штампарији Божидара Вуковића. прир.194... (А. И. 532. op. 499–507) . Афанасьева.26 а у опису Архијереског чиновника Деч 129. 1985.5. 28 S. 26 Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани. којим се. 27 Ibid.. На поклапање поредака ЛПД српских рукописа 14. 65. скреће пажња на нешто неуобичајено или неправилно. Јевтић. 497. op.“ (Т. века и првих штампаних Србуља указао је и А. Афанасьева. Alexopoulos. где се на самом крају уместо старе речи страх појављује реч љубав. Јевтић наводи да је то започело Стоглавим сабором из 1551. век. Коцева..

cit. (А. 227–28. (S. Деч 122.36 Након тога следи атонска редакција. Ивков Служабник Деч 120 и Служабник Деч 121 припадају групи тзв. 39 На Велики Петак је по Студитском типику служена ЛПД. након пада Јерусалима..) 36 Т. Афанасьева. Москва.I. и Хиландарском литургијском свитку ЛВВ. Порекло овог благослова је у катедралном богослужењу Велике Цркве чија су сва вечерња започињала тим благословом без обзира на то да ли им је била придодата ЛПД или не. Хил.) 40 Та пракса је присутна и у српским литургијским рукописима 13.С. века назива је Божанствена служба међу Светима Оца нашега Епифанија Епископа Кипарског Пређеосвећена. Деч 121 финалном атонском редакцијом уз одређене измене а Деч 120. Афанасьева.“37 Други рукопи- си дечанске збирке имају другачији текст..cit. До молитава три Антифона.. 81б. замењен саваитским монашким типиком та пракса је нестала из јерусалимског бого- служења. op.cit.43. Ивков Служабник Деч 120 припада групи рукописа ме- шанога типа. 38 Деч 121.. оp. 27б. И. века који се налази у Државном историјском музеју у Москви у збирци П. века – Служабнику Михаила Милгоста Граматика. а Служаб- ник Деч 121 са самог краја 14.М. Посна. Рубрика је или одређивала да се ова јектенија – па самим тим и цела ЛПД служи до Великог Пет- ка40 или је била идентична овом решењу попа Ивка. У овим рукописима се наизменично користе оба благослова али је учесталији Благословено Царство. (S. Најстарији дечански Служабник – Ивков Служабник из средине 14. ГИМ Хлуд. Оба рукописа започињу донекле модифи- кованим поретком рукописа јужнословенске редакције да би се потом наставили на два начина. 154–156. 37 Деч 120.“38 То је јасан доказ три- јумфа јеруалимског литургијског поретка у коме се служење ЛПД завршавало на Велику Среду а не на Велики Петак како је било по студитском поретку. 41 Ово је српски рукопис Служабник презвитера Никалаја. И. op. op. веку. Уводни благослов за почетак Службе се у грчком рукописном наслеђу појављује тек у 11. Деч 120. ) Ова пракса је у Цариграду важила све до пада Константинопоља у руке Крсташа. Уварова под бројем 574.) 35 Т. Пентковский. 68: 57 а–б. 1912. мешаних редакција. Деч 124.п. Афанасьева.35 Погле- дајмо неке њихове литургијске посебности. 49б. Типикон патри- арха Алексия Студита в Византии и на Руси.39 Стари- ји или савремни рукописи Ивковом тексту знају за две могућности. Литургијски предлошци за штампање првих српских служабника. Иерусалимский Канонарь VII века: Грузинская версия. РНБ Q.. Оба рукописа разликују се од дечанских рукописа прве групе и по својим на- зивима. (К.. 32. идентичан је са српским рукописом из среди- не 14. Како смо већ рекли.41 34 Овде напомињемо да је Свети Епифаније Кипарски најстарија атрибуција ЛПД у словенском рукописном корпусу. ЛПД. Кекелизде. Alexopoulos. назива ЛПД Божанствена служба Пређеосвећена тј. 82. раном. Тифлис. 154–165. Њихова рубрика гласи – „од среде средо- посне додају се ова ђаконства и молитва до Велике Среде. како ствари стоје. 16/IV. op. века. Текст гласи овако: „од среде Средопосне додају се ова ђаконства и молитва. У самом тексту наилазимо на једну занимљивост у рубрици која претходи Јектенији и молитвама за оне који се спремају за Свето Просветљење. (Т.cit. 254. 2001. У грузијској верзији јерусалимског Канонара из VII века стоји да се и у Јерусалиму у комплексу Цркава Васкрсења и Светог Гроба на Велики Петак служила Пређеосвећена по типику Светог Гроба.) Треба рећи и то да пракса служења Пређеосвећене Литургије на Велики Петак није била непозната и у Јерусалиму. 117 46 б. И. 65б. Када је он.34 Оба ова рукописа започињу Службу возгласом Благословено Царство карак- теристичним почетним возгласом рукописа јужнословенских редакција. Alexopoulos. 77 Два преостала рукописа.cit. ако изузмемо атрибуцију и напомену о временима служења ове Литургије.. .

44 Два места најтешње показују њихову узајамну повеза- ност. уздизање руку мојих жртва вечерња. Москва 2010. Мир свима.. 194–205. Теби вапим. 112б–124б. Диатаксис патриарха Филофея Коккина в славянской книжной традиции xiv – xv вв. Постави Господе стражу језику. право стојмо. веку и убрзо постаје једна од кулминационих тачака ЛПД. као и претходни рукопис. како реко- смо. оp. века који се налази у Државном историјском музеју у Москви у збирци П. Народ: Да се уздигне. И. (S. Након тога следи атон- ска редакција. Alexopoulos.. Не дај срцу моме да застрани у зле помисли. поредили на основу српског руко- писа из средине 14.И. Ђакон: Па- зимо. веку недавно је одбрањена добра докторска дисертација – С. 102а–117а.47 42Т. 45 Овај изворно Псалам вечерња у катедралном богослужбеном поретку појављује се у грчком ру- кописном предању у овако сложеној форми у 12. одлику ране фазе атонске редакције? Дечански Служабник Деч 121 такође припада групи рукописа мешанога типа. Први је разрађен опис певања псаламског стиха Да се уздигне молитва моја . Теби вапим. као и раније. Код Кипријана то гласи овако: Чтец: Да се уздигне молитва моја као кадило пред Тобом. 44 За поређење користимо текст Кирпијанове редакције по рукопису Соловецког собрања 1018– 1127 (РНБ) који је објавила Афанасева. Господе Теби вапим услиши ме. И он је. Постави Господе стражу. И опет појци: Да се уздигне молитва моја.. 47 Деч.42 Све до Мирне јектеније ова два текста по- казују висок степен сличности ( атрибуцију. Панова.78 Владимир Вукашиновић Због чега он није написао до ког дана се служи ЛПД? Да ли овакво решење у Ивковом рукопису сведочи да је овде и даље на снази студитски распоред вршења ЛПД или да је он близак макар писару овог рукописа? И како треба узети у обзир чињеницу да он није на почетку рукописа оставио класичну напомену. уздизање руку мојих. У њима се да јасно видети однос руске редакције са јужнословенским редакцијама. op. као и напомена да ђакон кади пре почетка службе. Чтец: Го- споде. Заједничко им је и изостављање ерминија о припреми освећеног хлеба за ЛПД. и 15. Ово се додуше помињало и у помињаном рукопису јужнословенске редакције: „А Чисте Недеље од понедељка поп возглашава: Премудрост. Панова. Господе . Афанасьева.ru/vyp/rubr.. Постави Господе стражу језику. К проблеме происхождения рус- ской редакции Диатаксиса патриарха Филофея Коккина.. Не дај срцу моме да застрани у зле помисли. (Пс 140.“ (ГИМ Москва Увар 574. Народ: Да се уздигне. http://www... Уварова под бројем 574.. 2)45 са припевима и кађења које се при томе обавља. стих други.cit..С. Појци: Уздизање руку мојих жртва. Народ: Уздизање руку мојих. у свом уводном делу у доброј мери ослоњен на ју- жнословенску редакцију коју смо. на првом месту атонском ( највероватније хиландарском) и трновском.) . На- род: Исти стих. 121 48 а–б. php?indx=7. рубрике. Овај дечански рукопис близак је на одређен начин и са редакцијом Митропо- лита Кипријана Кијевског... (Т. Народ: Уздизање руку.)43 само што у дечанском рукопису изостаје напомена о времену служења ЛПД по студит- ском поретку. стих трећи. Да се уздигне. а кога нема у рубрика- ма осталих дечанских рукописа.: лингвотекстологическое исследование. op.) О руској редакцији Фи- лотејевог Поретка и реформама у богослужбеном животу Руске Цркве у 14. Пазимо. молитве антифона.) 46 Кипријанова редакција. Неке аспекта овога рада могуће је прочитати и у студији С. Господе. 211–213.13. Да се уздигне молитва моја као кадило.. И. Ђакон: Да се уздигне молитва моја као кадило пред Тобом. И. Афанасьева. 43Деч 121. 50а.. Јереј кади Свети Престо спреда на сваком Да се уздигне молитва моја .cit..cit. Не дај срцу моме..46 У дечанском рукопису овако: Чтец: Да се уздигне молитва моја. И опет појци: Уздизање руку мојих.drevnyaya. 1/2008(31).

79 Други пример је још очигледнији. веку иако се и раније помињу двосвећњаци тросвећњаци на архијерејским литургијама.I.п. кадионицом изобрази крст над Светом Трпезом гледајући ка истоку и возгла- шава: Светлост Христова. а шта га изневерава или не извире из њега. по мишљењу В. 425) 52 Кипријанова редакција. Највећи део рукописа који садрже ЛПД припада групи атонске ре- дакције финалнога типа. И они као и два усамљена примера мешови- тих редакција који се налазе у Дечанској ризници сведоче процес литургијских про- мена који је током 14. Литургијски предлошци за штампање првих српских служабника.“52 Из овог кратког прегледа рукописа манастира Високи Дечани можемо закљу- чити следеће. (V..) 51 Дикирије и трикирије се у ритуално – обредном правом смислу тих речи.. 48: 63б. The Presanctified Liturgy in The Byzantine Rite: A Comparative Analysis of its Origins. This paper shows that manuscripts of the athonite redaction of final type were used as the basis for the first Serbian service books. може да помогне. у словенским Црквама појављују тек у 17. 48 Он се помиње и у једном старијем српском Служабнику 13. Ларин. It is found that these texts belong to two redactional groups: i) larger group of athonite redaction of the final type and ii) smaller group of so-called “mixed redac- tions”. 47б. 74. века: Возгласи поп са кадионицом и тросвећњаком: Светлост Христова просвећује све.. (Деч 121. (Деч 121.) 49 Са три свеће и кадионицом. извора за историју нашег богослужења. 2008). 48а. The analyzed manuscripts have preserved partially older elements of the liturgical tradition. 2004. and Structural Components – A Dissertation. Evolution. 49б. Сачувавши делимично древније елементе литургијског предања ови рукописи својим главним током показују да је Српска Црква у том времену била активно укључена у динамичке и стваралачке процесе литургијске кодификације и настанка основе онаквог поретка богослужења какав и данас у њој постоји. as well as processes establishing the basis of liturgical order that still exists inits practice to this day. The Dikerion and Trikerion of the Byzantine Pontifical Rite: Origins and Significance. S. Indiana. (Roma. This paper analyzes liturgical manuscripts containing textsof the Liturgy of Presanctified Gifts from the Visoki Decani Monastery. сигурни смо. сваком добронамерном савременом истраживачу да без велике муке разазна шта је у данашњој литургијској пракси саобразно овом Све- штеном Предању. управо оном броју рукописа који су послужили као основа за прве српске штампане Служабнике.. Литература Alexopoulos. РНБ Q. Larin. која томе слу- жи. . Their main flow also shows that the XIV-century Serbian Church was actively involved in dynamic and creative processes of liturgical codification. Notre Dame. Submitted to the Graduate School of the University of Notre Dame in Partial Fulfillment of the Requirements for the De- gree of Doctor of Philosophy. The analyzed manuscripts can be used to trace the process of liturgical changes that was underway in the Orthodox Church of Hellenic and Slavic linguistic domains during XIV century. столећа захватао Православну Цркву грчког и словенских је- зичких подручја. Позна- вање ових живих и молитвених текстова. 417–430. То би неког могло навести на иде- ју да је овде реч о архијерејској варијанти ЛПД (што наравно није тачно јер тада није било трикирија у литургијској употреби код Словена51) да у тексту Киприја- нове редакције не читамо: „А свештеник узевши свећу троплетену.) 50 И возглашава поп са кадионицом и са три свеће говорећи: Светлост Христова. Orientalia Christiana Periodica. У дечанском Служабнику Деч 12148 поми- ње се тросвећњак који се носи на входу вечерњег дела ЛПД49 и са којим свеште- ник произноси возглас: Светлост Христова50... (ЛПД..

Синдик. (Roma. Вукашиновић.80 Владимир Вукашиновић Афанасьева. ур. 187–204. свештенослужење. 1985. К.. София. Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. уаједница богочовечанског Тела Христовог 3.. Београд 1991. Панова. 417–430.. Диатаксис патриарха Филофея Коккина в славянской книжной традиции xiv – xv вв.И.. књига прва.. А. Митрополит Киприан в его литургической деятельности. Б. V. 1/2008(31).. Оболенски. Мано-Зиси. И. Д. Е. свештенослужење.php?indx=7. и др. Ј. Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани. А. Јевтић. Калић. 2011. свештенослужење..И. Москва.. Тропар Трећег часа у Литургијама рукописног Служабника из XVI века (№ 80) из библиотеке манастира Пећке патријаршије. В. 194–198.. Београд – Источно Сарајево. The Dikerion and Trikerion of the Byzantine Pontifical Rite: Origins and Significance. И. А. 1882. САНУ Одељење историјских наука. Београд – Требиње. Београд 2011. Orientalia Christiana Periodica. Панова. Санкт-Петербург. Војводић. Христос нова Пасха – Божанствена Литургија.М. Славянская литургия Преждеосвященных Даров XII-XV вв: Текстология и язык. 2007. Типикон патриарха Алексия Студита в Византии и на Руси. 1912. Београд – Крагујевац 2009. Дечанска пустиња – скитови и келије манастира Де- чана. Коцева. 2008).. Јевтић.ru/vyp/rubr. С. прир. К. Литургија 1519 – фототипско издање. Кекелизде. причешће.. 2001. Н.. Кипријан Митрополит кијевски и московски. Манастир Каленић: у сусрет шестој стогодишњици – Научни скуп.. Јевтић. Београд – Требиње 2008. Поповић. Д. http://www. Тифлис. Иерусалимский Канонарь VII века: Грузинская версия. К проблеме происхождения русской редакции Диатаксиса патриарха Фило- фея Коккина.. причешће.: лингвотекстологическое исследование. Larinа. Београд. Београд – Требиње 2009. 2004. Евтимиев служебник Софийски препис от 80-те години на 14. Москва 2010. . заједница богочовечанског Тела Христовог 2. Москва. Д. 425) Мансветов. 2008. А. Шест византијских портрета. Т. Христос нова Пасха – Божанствена Литургија. за- једница богочовечанског Тела Христовог 4. Тодић и Д. Пентковский. Богдановић. причешће. Д. прир.drevnyaya. С. век. 74.

нема напрет- ка у развоју било ког па ни овог нашег школства. Беседа на Пасхалном бденију 388.огромна већина професора наших богословија духовно и интелектуално је потекла упра- во из ове наше највише просветне институције и потпуно је природно да своје даље усавршавање настави у оквирама и могућностима које им ПБФ пружа. Како оним организованим у формама последипломских студија тако и овим пригод- ним и наменским. размишљајући о унапређењу нашег црквеног богословског образовања.* Кључне речи: Литургија. поред пажње коју је до сада поклањао ђацима започео организовани и систематски рад са професорима бого- словија. На самом почетку треба рећи да је питање литургијске формације канидата за све- штенство у богословијама наше Цркве посебно важан задатак који се поставља пред све одговорне факторе који томе могу да допринесу -како оне који изводе на- ставу у самим школама тако и оне који је надгледају и о њеном квалитету одлучују. поготово да обезбе- ди основне претпоставке њихове касније успешне службе – интегралну визију службе и мисије Цркве и добоко осећање личне црквености. г. богословија. настава. Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати књ. 149037A („Срп­ска те­о­ло­ги­ја у два­де­се­том ве­ку“). * Овај рад је на­стао у окви­ру про­јек­та бр. (Свети Јован Златоусти. Без таквог рада. празник. др Владимир Вукашиновић Универзитет у Београду Православни богословски факултет Катедра за литургику Литургијско образовање и васпитање у богословијама Српске православне цркве Бог нам је спремио сто који је моћнији од сваког оружја. професор. Као што знамо . ко­ји фи­нан­си­ра Ми­ни­стар­ство на­у­ке и за­шти­те жи­вот­не сре­ди­не Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. просвета. 14 (2013) 44-51 проф. Друга ствар која је за нас данас и овде извор радости и наде је то што се оваквим семинарима веза између Православног богословског факултета Универ- зитета у Београду и наших богословија обнавља и јача. без како се то данас каже перманентног образовања на- ставничког кадра – ми можемо да кажемо: без целоживотног учења. .) Сажетак: Литургијско образовање у средњим стручним школама СПЦ – богословијама треба да се на такав начин организује – како у дословном смислу тих речи тако и у про- жимању свих осталих предмета и дисциплина литургијским духом – да у највећој мо- гућој мери омогући правилно формирање свештеничких кандидата. Посебно нас радује то што је Свети архијерејски Синод.

саобразности програма по коме излажемо градиво интелектуалним и духовним способностима ђака. представља његово тумачење ( поготово њен мистагошки део) Другим речима речено – богослужење није било само оквир преношења и примања знања оно је било и садржај тога што се прима и преноси. Верска настава – катихизација увек је била везана за светотајински живот Цркве. који је крајњи циљ наставе којом се бавимо. како оних које су претходиле крштавању тако и оних које су му последовале. Ове теме свакако нису без свог зна- чаја и од тога како на њих одговоримо зависиће и један део успеха наше верске на- ставе. Мислимо да општи дух наставе у богословијама. Пресудну улогу у другачијем конципирању катихетске наставе одиграле су реформација и контрареформација. она се одвијала у светотајинском окружењу (у Храму на богослужењима) и њен садржај је највећим делом обухватао светотајински живот. смисла и циља. њен кључ. Остаци те праксе су Јектенија за оглашене ( које не треба поистовећивати са некрштенима) и Јектенија за оне који се спремају за све- то просвећење (данас само у Литургији Пређеосвећених дарова а некада и код Ва- силија Великог током Поста) Прелазак катихетске наставе из храма у школу. Литургијско образовање и васпитање у богословијама Српске православне цркве 45 Све црквене школе и свака врста теолошке наставе у Цркви своје порекло воде из древних катихеза. поуку подржавала молитвом. Црква је своје ђаке. . мада су почеци овог процеса старији од њих. њено срце. Организова- на припрема кандидата за крштење и њихово послекрштенско увођење у светота- јински живот Цркве представља њено историјско и духовно корење. Храм као богослужбени простор и богослужење као прва и најзначајнија делатност Цркве били су место и дело у коме је и којим је Црква образовала и васпитавала како кандидате за свето- тајински препород тако и своју новорођену децу. Изворни контекст катихетског процеса. тумачимо и излажимо градиво које преносимо нашим ђацима – односно. Шта је за нас жељени резултат наставног процеса? Уко- лико то не поставимо на прави начин све друго пада у воду. Основно питање које се пред нас поставља јесте из ког угла сагледавамо. одговарајуће методологије излагња и сл. уткивала поуку у молитву и молитвом преносила поуку. а шта је с временом ишчилело из образовне праксе Цркве. смисао и циљ верске наставе. светотајинском животу Цркве. шта је ва- жно за нас. разумевамо. Ми смо данас велики део свога промишљања о квалитету наставе у богосло- вијама свели на питања попут ваљаности уџбеника које користимо. са амвона за катедру. Али оне нису. Истраживања овог феномена за циљ има да покаже шта је од тога данас применљиво. и поја- ва школских уџбеника катихизиса довели су до промене не само места одржавања верске наставе него и њеног метода. своје катихумене и неофите припремала на такав начин да је њихову катихизацију. са- држај и циљ мора да буде усмерен ка литургијском. по нашем мишљењу. Иста је ствар и са наставом у богословијама. пресудне за тај успех. Она је претходила светотајинском триптиху – иницијације (Крштења) по- свећења (Миропомазања) и сједињења са Богом (Литургије). предавања и примања знања био је у много већој мери богослужбени него класично школски.

пођимо редом. Свакако да у њој и за њу важе сви принципи и норме које обавезују и којима се руководе школе истог образовног нивоа којима и она припада. духовне потребе и свете навике. бого- службени живот Цркве је оквир. наравно не она сама него и целокупни светотајински. Рецимо то јасно: она је шко- ла вере а не школа о вери! Специфичност њеног образовног и васпитног процеса огледа се у томе што је њена улога да иницира ђаке у верски живот на један дубљи начин. (значај литургијског живота и литургијски надахнуте наставе у богословији) и личном кроз стицање и развијање личног молитвеног од- носа. органски контекст. богословија се од њих разлику- је по томе што је она. које је требао да током тих истих година стекне. како некада. Литургија у настави Пошто је. Покушаћемо да овај однос сагледамо из два угла. (Свима нам је познат пример како је свети Василије Велики на основу литургијских возгласа богословствовао о једносушт- ности Лица Свете Тројице) Богословија није једна у низу средњих школа. духовни и историјски садржаји ту. он би са једне стране требао да има у глави све оно знање које смо му током пет година преносили али и у срцу сву ону веру и побожност. у богослужбени живот Цркве. Међутим. као што знамо. А не да ствари. храмовску духовност. циљ и садржај наставе. на првом месту. молитвени. Но. у њихово право место. и то на оба нивоа овога живљења: заједничком кроз литургијски живот Цр- кве. заједница вере. слику нашег богослова са матурском дипломом у руци. када би покушали да замислимо неку идеалну. Историја Цркве. колико нам време дозволи и имајући на уму то да нам предстоји и дискусија поводом овог излагања изнели неколико мисли о односу литургијског живота Цркве и наставе у богословијама. (значај васпитача или духовника за формирање младих богослова) Ово се остварује на двоструки начин – поучавањем и учењем ( класичним школским методима) али и живљењем и доживљавањем (практично-ек- сперименталним путем или библијски лепше и правилније речено доживљајном методологијом једноставно и тачно исказаном познатим псаламским стихом: Оку- сите и видите да је благ Господ (Пс 34(33) 9) Због тога. духовности у клијети срца. же- љену. уме да буде – буду сасвим супротне томе. Библија се тумачи као књига Цркве а доктрина као садржај црквеног бого- служења и место из кога се она црпи.46 Владимир Вукашиновић Литургија. Догматика? На то одгова- рамо да су сви ти богословски. Неко ће рећи – па зар на тај начин не сиромашимо све богатсво Црквеног учења? Где су ту Библијска теологија. на жалост. Прво ћемо рећи неколико речи о томе како се у нашим школама учи о ли- тургијском животу а онда како сам литургијски живот представља својеврсну и ва- жну форму школовања која свесно и плански мора да буде заступљена и заступана у богословијама. мишљења смо. али смештени у њихов природни. Сада бисмо. која се од других разликује само по специфичном садржају једног дела својих предмета. а. литургијски живот Цркве не само централни извор вере и духовног живота (Сетимо се познате максиме: Закон вере је закон молитве!) него и његов крајњи циљ (свештеничка служба за коју припремамо наше кандидате је по .

ва- жно је да катихетска настава која им се предаје на првој години буде мистагошког а не пуко информативног типа.“ . области богословља и црквене праксе биће обједињени. патрологије могу да дају исто толико извора за богословствовање и надахну- ћа као и било који други писани и неписани извор наше теологије. свсртала у групу тзв. уверењу које не проситиче из чињенице што се ми бавимо овом облашћу ( ствари у ствари стоје обрнуто – то што се бави- мо овом облашћу проистиче из из нашег дубоког уверења ) да је литургијски живот Цркве и извор и циљ и садржај али и оквир њеног живота и богословља. исто- рије. И ми. разумеју и осете литургијски дух наше Цркве и започену да живе њиме. ако ен и више. Даћемо само један пример . Литургијско образовање и васпитање у богословијама Српске православне цркве 47 преимућству свештенослужитељска 1 а пуноћу верског живота имају само они па- ** рохијани који редовно и активно учествују у богослужбеном животу своје Цркве) јасно је по себи да предавање литургике у нашим богословијама али и просвет- ним институцијама вишега ранга треба да добије своје заслужено место међу дру- гим. Уместо тога ћемо само рећи да по нашем дубоком уверењу. Литургика се на основу једне потпуно погрешне. етике. Због тога је од пресудног значаја то да богослови буду активни учесници а не пуки посматрачи литургије. да проповеда Јвенађеље Царства Твога. У овако замишљеном катихизису млади богослови ће се упутити у основе светотајинског живота у оној мери коолико је њима у том узрасту и на том нивоу знања могуће.. да свештенодејствује реч истине Твоје да Ти приноси дарове и жртве духовне и да обнавља народ Твој бањом препорођења. свештенослужећем. То се не односи само на богослове. практичних предмета. носећим. Литургија није само предмет истраживања а литургика научна дисциплина – она је освештани простор (Одговор на питање: где?) и свештено време ( Одговор на питање: када?) на коме и у коме срећемо Господа о коме у другим предметима учимо. онај жељени идеал и квалитет који је свима нама потребан. имамо потребу за константним и континуираним урањањем у дубоке 1 О литургијском. предметима. буде удостојен да непорочно стоји пред жртвеником Твојим. Различите дисциплине и пред- мети.. колико толико. идентитету свештеника кристално јасно нам говори друга ** молитва рукоположења презвитера где стоји да се та Света тајна одвија да рукополагани: „. нама наметнуте поделе и организације богословских дисциплина. Далеко би нас одвело да сада и овде анализирамо због чега је све оваква подела и класификација погрешна и непотребна. Због тога сматрамо да и остале предмете које изучавамо у нашим школама треба тако осми- слити и предавати да се у њима указује на суштинску повезаност области којом се баве и литургијског живота Цркве. а који нашим ђа- цима – и не само њима на жалост данас све више недостаје. На тај начин ћемо доћи до остварења жељеног циља: стварања једног инте- гралног и јединственог свештеничког образовања. Пошто то обједињавање не пролази само кроз главу него и кроз срце. Најважније од свега је то да науче да у Цркви нема пасивних посматрача него да су сви крштени носиоци харизме царског све- штенства. да сви учествују у служењу Литургије и да је Литургије заиста и истин- ски заједничко дело у коме сви учествујемо и која се тиче свих нас. повезани литургиј- ским садржајем и визијом Цркве. Да би наши богословци могли да од самог почетка свог школовања.дивне и дубоке мо- литве Анафоре Светог Василија Великог сваком професору догматике. њихови наставници. друго име за овакво интегрално образовање биће цркве- ност.

Настава у Литургији Богослужбени живот. Да би то било могуће наше бого- слове треба оспособити да одговоре још на три суштински важна питања: зашто се богослужења врше на такав начин учећи их њиховом историјском развоју. Бог ће нас кроз њега и у њему. као и своје одушевљење пренесе на друге. Шта ђаци треба да науче у оквиру самог предмета? Ђаци морају да овлада- ју законима и принципима литургијске ритуалистике односно начинима на који се служе Света Литургија и остала богослужења дневнога круга и обављају Свете тај- не и молитвословља. непосредног и личног учествовања у процесу сазнавања. То треба посебно имати на уму када промишљамо питање нашег средњег школства. чини нам се важну. Овакав свео- бухватни план наставе литургике и оваква интегрална визија литургијског живота Цркве откриће нам динамичку природу богослужења и оспособити нас да разлику- јемо различите степене важности у његовом садржају. оне се стичу конкретним и личним учествовањем у богослужењу у оном литургијском степену и чину који кандидат за свештеника има. користити тзв. Овде нема места за било ка- кву врсту насиља и приморавања. примарни. реч која одушевљава и дух који покреће – то су путеви којима ће наши млади богосолови заволети богослу- жења и којима ће наши професори испунити свој озбиљни. са пажњом и љубављу бивати и оно ће нас. као такав. због чега се врше на такав начин учећи их теолошком тумачењу богослужења и коме су она намењена учећи их пастирксој димензији литургијског живота Цркве. напомену која се тиче метода усвајања литургијских „вештина“ односно стицања знања и способ- ности служења не само Литургије него и осталих богослужења Цркве. Лични пример који надахњује.48 Владимир Вукашиновић воде литургијског живота и нама је неопходна стална литургијска формација. може да та осећања. то ни у ком случају није довољно. уме и зна. Оне. Богослужење није потребно опонашати. задатак . важнијим. Уколико остане- мо само на овом новоу знања онда смо у опасности да нам се ризнице богослужбеног живота наше Цркве никада у потпуности не отворе. представља специфичан оквир и начин стицања знања. неосвештане преме- те и одежде – на богослужењу треба редовно. Резултати који из таквог приступа проистичу су страх. Другим. Хајде сад да кажемо нешто о конкретном садржају наставе Литургике у бого- словији. који је одушевљен нечим. Рецимо то једноставно – да буде добар про- фесор богословије. знања и умећа. једним својим делом потичу из уџбеника и онога што ће професор са ђацима прорађива- ти на часу. отпор и лицемерје – горки плодови које после сви. Желео бих да овде додамо још једну. хтели не хтели. бивају- ћи или не бивајући одговорни за њих. научити свему.да деца заволе богослужење и да оно постане смисао и садржај њихових живота б. У њему свештенство ( али не само свештенство него и лаици професори који могу да буду и бивају носиоци оваквог учења ) треба да предњачи из једноставног разлога што само онај који осе- ћа. Ово урањање у литургијски живот Цркве је стални процес. То не сме да буде прескочено! (Да умеју да одговоре на питање: како се нешто врши?) Међутим. односно научити нас како да свом словесном стаду на најбољи могући начин пренесемо његов свештени садржај. . деценијама кушамо и који трују рад и миси- ју наше Цркве изнутра.

Литургијско образовање и васпитање у богословијама Српске православне цркве 49 Предавање знања у Цркви никада не сме да буде сведено само на један инте- лектуални процес. прослављајући празнике. једну рационалну делатност. За образовање наших богослова од посебног је значај учествовање у свеште- ном ритму црквених празника. ако не можеш у хладној. сусрећу стварности и личности које оне опевававју и у том сусрету бивају промењени. Заповеди да онај који треба да се крсти пости дан или два. излиј трипут воду на главу у Име Оца и Сина и Светога Духа. крштавај у другој води. Пре кр- штења нека онај који крштава и онај који ће бити крштен и ако који други могу. Ако пак немаш живе воде. у процесу усвајања знања. Задржимо се баш на овом приме- ру. уверићемо се у то. прим. постоји и дру- ги. обухват- није и укључује све аспекте људске личности. догмати- ци. онда у топлој. спасоносним догађајима из Христовог живота који су темељи нашег спасења. У овом наведеном примеру видимо да је процес предавања и усвајања зна- ња стављен у богослужбени контекст и да подразумева учествовање целога бића. ра- звијају један ритам живота не од овога света и тако се целим бићем припремају за своју сутрашњу службу? Придодаћемо овоме још неке напомене за размишљање. Ако погледамо саме по- четке црквеног живота. Примера за то у историји Цркве има много. него благодаћу Светога Духа у њима светотајински учествују. Овде је реч о једном интегралном усвајању целовитог знања – знања које доживљајно превазилази ниво пуке инфор- мисаности. историји. узмимо за пример древни спис Дидахи. Слушају химне и песме духовне о Васељенским Саборима. теоријског дела – моралног уче- ња које је предавано катихуменима (познатог учења о „два пута“). при- рода Евхаристије и на здрав начин формирала њихова литургијска побожност. богословљу Светих Отаца. условно га назовимо. и које искуствено открива истинитост онога о чему сазнајемо на тео- ријском нивоу. Ако нашим ђацима не отворимо светотајинска врата Царства Божијег и не бу- демо њихови тајноводитељи и оци који их рађају и препорађају Јеванђељем ми смо промашили своје послање. Оно је увек шире од тога. ВВ) крштавајте у Име Оца и Сина и Светога Духа у живој води. саборна. овога пута кроз пост. да би се на такав начин сачувала католичанска. на богослужењима уче и садржају других предмета које изучавају у богословији: библијским наукама. облагодаћени и преображени. посте. патрологији. њиховом врлинском животу. усмереност на обећано а не нагонско. не само прописане дане него и евхаристијски пост пред сваку Литурги- ју стичу искуство ишчекивања Господа. Не само да слушају. Зар није само по себи логично и очигледно да богословци и данас требају да постећи. У овом спису поред његовог. Ако немаш ни једне ни друге. . Литургијски живот треба водити и у капелама које неке богословије имају из практичниох разлога али он не сме да буде сведен само на њих. Овде се они у литургијском ходу кроз црквену го- дину. Ђаци треба да учествују и у заједничким бо- гослужењима шире хришћанске заједнице – на пример у Саборним храмовима ди- јецеза где се налазе. овако крштавајте: пошто сте све то претходно рекли ( поуку. подједнако условно га назовимо – практични: пракса заједничког поста који је претходио крштавању и послужио као основа за наш Велики Пост: Што се тиче крштавања.

Велика среда. Другим речима. 3. онда. теолошко образовање саставни део литургијског живота Цркве. (4. освећује. како је говорио Златоу- сти. 26) Исто је то видљиво и у његовом тумачењу предкрштенско помазање где Зла- тоусти говори: „Павла послушај да те не помазује човек него сами Бог свештени- ковом руком. “ (4. Тиме показује да је само слуга благодати и да позајмљује своју руку јер га је у ту сврху поставио Дух. Велика среда. по природи ствари. год. поука катихуменима. Поука. Он каже: Тај и тај се крштава. У својим предкрштенским и мистагошким катихезама Свети Јован Златоусти учи о светотајинској односно литургијској функцији свештеника који оприсутњује Христа. тумачећи исту Свету тајну продубљује своју теологију и учи о по- зајмљивању свога бића Христу. Овде је реч о томе да ми . (7. како смо овде по- казали. Мишљења смо да овде вреба једна опасност које нисмо увек свесни али која постаје болно очигледна свакога пута када нас до- веде у неку ситуацију у којој нисмо морали да се нађемо. Тиме показује да не крштава он него Отац и Син и Дух Свети..) Златоусти. Он каже: Главу заправо не додирује само свештеник него и Христова десница. како је то говорио прота Станилое транспарентан за Христа. онај ко предаје верску наста- ву мора да се непрекидно надахњује литургијским духом. Не зна се година. благосиља и препорађа. Све пак обавља Отац и Син и Свети Дух нераздељива Тро- јица. 388.) Свештеник. Он мора да отвара простор у коме наши ђаци могу да сретну Христа у свом школовању.50 Владимир Вукашиновић Уколико су литургија односно светотајински живот Цркве жељени садржај. Велики Архијереј. него: Крштава се слуга Бо- жији у Име Оца и Сина и Светога Духа. Онај који благовести и чијих речи ехо. стога. 3. да живи као једно. да се он умањује а Христос да расте. одјекује у ушима слушалаца много времена након што смо ми завршили речи својих људских поука. Златоусти каже тумачећи крштење: Стога када свештеник крштава не изговара: Крштавам те. реци- мо то мало јачим речима одушевљено литургијско биће да би и друге могао да оду- шевљава за ову врсту живота. Професор богословије. тако је Он. такође позајмљујемо своје биће Њему и трудимо се да будемо достојни овог високог звања и одговорне службе у које смо уведени. Као што је Христос. на известан начин. и Катихета сваке наше катихезе. да- валац сваког знања. 388. као професори теологије. него и Онај који приноси – дакле он је Литург сваке наше Литургије. треба да постане. не само Онај који се приноси и који прима на Светој Литургији. Поука.. онда ми. којима. како ће они доживља- вати своју улогу у Цркви и друштву. и то се види из са- мих речи онога који крштава јер он не каже: Ја крстим тога и тога. За успех наше наставе од пресудног је значаја и то како ћемо ми представља- ти Христа односно Цркву нашим ђацима. Пошто је. Христос наставља своју архипастир- ску функцију. год. да својим бићем што мање заклања Христа. делатност. позајмљује своје биће Христу да би Он могао да настави да свештенослужи. циљ и смисао наше наставе. 3.. односно о теологији људског тела које светотајин- ски постаје тело Христово и кроз које.

од покајања и реалног самосагледавања успаничено бежи али има и огромну потребу за њим. сваким даном постаје његова не само на уснама него и у срцу. рањени Исцелитељ који узима на себе грехе света и који је до- шао да служи а не да му служе (Мт. Сваки свештеник и сваки богослов мора да са смирењем. Литургијско образовање и васпитање у богословијама Српске православне цркве 51 понекад заборавимо на то да припадамо Цркви Васкрслог Христа који је. да будемо мало мање песимистични – неће уродити очекиваним плодом. ревношћу и тру- дом настоји да сва истина о Богу свету и човеку. с једне стране. је велики пример свету који.. приступ милитантни. истовремено. коју баштини Црква којој припа- да. . 20. свима добро познато а с друге никада није на одмет да то још једном чујемо. Од седења на климавом и лажном престолу не- погрешивости нема никакве суштинске и дугорочне користи а штете су огромне. приступ који претендује на било коју и било какву врсту непогрешивости није ни добар ни истински пло- доносан за Цркву. не само литургике него и осталих предмета али и сви други пасти- ри и архипастири Цркве са којима богословци долазе у контакт. уколико ми наставници и професори. истовремено и смирени и страдали Месија – сетимо се само припремања Агнеца на Проскомидији. да усваја Преда- ње и чини га изразом свога бића. та дубока потреба за непрекидним сусретом са Богом може да буде и бива она свештена со о којој говори Јеванђеље која спречава да речи наше наставе и поуке не обљутаве и пропадну и која чува њихову свежину у срцима и душама наших ђака. међутим. Тријумфалистички приступ. Та храброст за покајање – која ди- ректно проистиче из нашег литургијског духа и његовог слова. Само та љубав ка богослужењу коју носимо у свом бићу. који су одговорни за њихову формацију. Све ово што смо до сада изнели пашће у воду или. и представљамо га на сасвим другачи- ји начин. препознавање и признавање сво- је кривице и исправљање сопствених грешака. Ми треба да школујемо наше ђаке тако да они сутрадан као пастири Цркве првенствују у спремности на лично покајање. На самом крају осећамо потребу да пред свима вама поновимо оно што нам је. 28). не будемо одушевљени и одуховљени литурзи који љубав ка Светој Литургије и ревност у њеном свештенослужењу не показујемо само речима него и делом.

ac.M. 51 од 14.. 2012. др Владимир Вукашиновић Универзитет у Београду Православни богословски факултет Катедра за литургику vvukasinovic@bfspc. науке и технолошког развоја Републике Србије. Задар. Chupungco. 1 Тумачењем Чина освећења храма се. Један од најстаријих покушаја. који финансира Министарство просвете. Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати књ. црквену самосвест и њену верност Христу.J. комнетаришући нацрт Чина освећења храма који је био саставио тадашњи Епископ источно-амерички и канадски Сава.Calabuig. године. настао на основу руске богословске литературе и одређеног број светоотачких класичних текстова је дело Г. Николића – О значењу и древности дејства која се свршавају при освећењу храмова.“2 Пре него што пређемо на богословско тумачење освећења литургијског простора код Срба у XIII и XIV веку морамо установити колико је писаних споменика Чина освећења са ових простора до данас сачувано. Значајан допринос овој проблематици пружио је и тадашњи Епископа рашко-призренски Павле у свом допису Светом Архијерејском Синоду бр. 2000. у нашој богословској науци до данас није ба- вило много аутора. 34 (552–554). Гласник Православне епархије Далматинске. 207. by A. 37 (601–602). односно – на основу чега ми може- мо да говоримо о развоју поменутог чина у временима која су претходила краљу Милутину. 179078 „Српска теологија у двадесетом веку: фундаменталне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту – историјска и савремена перспектива“. Радојчић. 9 (131–134). XIV. Овај акт је касније прештампан као својеврсан поговор за пету књигу првог кола Сабраних дела Патријарха Павла – Чин архијерејског освећења храма. Collegeville Minnesota. Београд 1986. владао и градио. Краљева црква у Студеници. 33 (535–538). 3 С. уређивачки одбор САС СПЦ. Поповић у свом тексту Чин архијерејског освећења храма. 18 (2015) 29-42 проф. 374. Боље је овом питању приступио и теолошки у много чему значајније проблематику обухватио и протумачио Ђ. 8 (116–123). Београд. 1906. Српски Сион. шире узето. .3 како је с правом на- зван. 2 I. Осам векова Студенице – зборник радова. политичким и друштвеним ситуацијама у којима се налазила. ed. 32 (516–519). као и у времену у коме је он живео. Биљана Јовановић-Стипчевић је * Рад је настао у оквиру пројекта бр. 1891. Али она такође одражава и то пре свега другог. и теолошким нагласцима који су следили један другог кроз векове. 35 (566–568). 3. излаже у краћим цртама историјски развој самога Чина и тумачи његове одређене делове. одражава историјске успоне и падове Цркве са њеним културним променама. Откривање чинова чији ће се настанак историјски и културно-географски по- клопити са изградњом и осликавањем цркве Светих Јоакима и Ане у комплексу ма- настира Студенице од велике је важности за нас. том ненаситом градитељу божанствених цркава. 7 (101–103).rs Теологија и пракса освећења богослужбеног простора у периоду рашког стила српске сакралне архитектуре1 „Историја развоја Чина освећења. као и сваког другог обреда.bg. The Rite of the Dedication of a Church. 1977. 36 (585–587). У овом писму Епископ Павле. Liturgical Time and Space – Handbook for liturgical studies vol V. 60–70.

S. 262–267. из средине XIV века. 21–22.Velkovska. Јовановић-Стипчевић. XV и XVI века. 2. 268–280. 36. Инвентар ћирилских рукописа. Zagreb 1955.“ 4 Уколико погледамо. 1978.Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани.) и Требник из 1375/85 760 II који има свега три листа (Исто. Београд 2003. Водени знаци и датирање.. 257. „. У њима се налази по једна молитва за оснивање и благосиљање нове цркве. Х. (Обред полагања темеља Цркве.7 Друга два српска рукописа – МСПЦ 112 и ДЕЧ 67 немају цео Чин. То су Литургијски свитак с краја 13. 2007. 58.Р. 108–113. 5 Од ових 109 требника (Д. Богдановић. Београд 1982. 249. 1563. Р. Остали не садрже чинове и обреде којима се ми у овом истраживању бавимо. Београд 1987. 8 1 . Богдановић. Столић. века.. На шта наилазимо отворивши ова три рукописа? Пуни чин освећења храма – Чин на обновљење освећенога храма и у њему свете трпезе налази се само у рукопису ДЕЧ 69 из последње деценије XIV ве- ка.) . То су требници бр. Рукопис Музеја СПЦ 112 је требник – конволут из XIV. Водени знаци хиландарских српских рукописа 14. Студенички чинови освећења и обновљења храма из 1286. 3. књига прва. Станковић. прир. незаобилазна дела Инвентар ћи- рилских рукописа у Југославији (XI–XVII века) као и Каталог ћирилских рукопи- са манастира Хиландара Димитрија Богдановића видећемо да од 127 наведених требника и њихових фрагмената (109 са територије бивше Југославије5 и 18 из библиотеке манастира Хиландара6) свега 10 можемо хронолошки сместити у вре- ме којим се бавимо. Roma 2000.) – 1400. L'Ecologio Barberini Gr. 336. (Исто.: 250–261. века.. године (Д. нап. за оваква истраживања. Синдик.) на листовима 194 б–211а. 84.–85. Београд.. део 1430. прир..8 У њему се налази Моли- тва на оснивању цркве. Инвентар ћирилских рукописа у Југославији ( XI–XVII века). JAZU. 16/V (Д. 9 Л. 108.9 Ово је класична молитва намењена полагању темеља од- носно утемељењу цркве.) 7 1390 (95 . Р. Исти рукопис садржи и два Чина над поколебаном св Трпезом: 211а–212а и 212б–213а. Београд.) Микрофилм рукописа се чува у Археографском одељењу НБС под сигнатуром А 4681. Богдановић. део 1395. JAZU III a 52. Од њих. међутим.10 У српским средњевековним житијима сачуван је опис овог чина из треће деценије XIV века у коме Стефан Дечански заједно са Архи- епископом Данилом II полаже угаони камен за Дечански храм: „Боже погледај са висине милосрдним оком својим и поспеши почетак овога светог храма Твога и 4 Б.158–159.) осам спадају у област нашега интересовања. 174. године.–1400. Ćirilski ru- kopisi jugoslavenske akademije. део 1575. Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара.) Такође га нема ни у тролисном фрагменту НБС 3 из друге четвртине 14. Mošin. бр.–15. Н. 242.Edizioni Liturgiche. века НБС 103 (пергамент 72 листа) чији се делови налазе и у МСПЦ ОРГ 3–I–65 (пергамент 8 листа) и МСПЦ ОРГ 3–I–65 (пергамент 2 листа). Станковић.30 Владимир Вукашиновић тачно приметила да је њихов значај: . CLV . само три својим садржајем скрећу нашу па- жњу. 108. Чинова освећења цркве нема у Требнику из треће четвртине 13. (V. 231-233. Она се и данас налази у литургијској употреби наше Цркве.: 280–329.: 1–249.–40. 107а-б. Рукописне књиге Музеја Српске Православне Цркве у Београду. I dio. 1561 и 1562. Београд 2011. 1560. 6 У опису хиландарских рукописа од 18 описаних требника свега два хронолошки спадају у сферу нашег интересовања али у оба случаја реч је само о кратким сачуваним фрагментима рукописних молитвослова који не садрже чинове којима се ми бавимо. 10 Ова се молитва налази и у Барберинијевом евхологиону непосредно пред два чина – освећења и обновљења. Краљево 2009. Археографски прилози 9. 87.Parenti and E. века као и у Требнику са Номоканоном.. пре свега у несумњивој актуелности коју су они морали имати у време градње и доградње многих цркава и манастира у том времену а вероватно и у периоду који следи [њихов] препис. 145r–145v.

. наведено дело. . Животи краљева и архиепископа српских. ритуалним разликама). Рукопис се у руској литератури назива Учитељним јеванђељем Константина Бугарског.19 Рукопис се данас налази у Руској националној библиотецу у Петровграду у Збирци А. Салтыкова-Щедрина у Лењинграду (Исто. 12 Д. Л. 58.. В. Јовановић – Стипчевић са жаљењем је константовала да у њима: „. 20 РНБ ГИЉФ 32.15 Реч је о Слову Константина Презвитера.20 Треба знати да се овај рукопис делимично разликује од ДЕЧ 69. М..“11 У рукописној збирци манастира који је овим обредом утвр- ђен.Ф. 13 Српске рукописне збирке. З. наведено дело. 14 Инвентар рукописа библиотеке српске патријаршије. Вукашиновић. Кандић. Више о томе видети у: О. 19 Л. (Д.17 У њему се налазе и Чин освећење цркве и утврђење трпезе18 и Чин обновљења цркве. 87. Јовановић-Стипчевић. Она је у овом раду погрешно датирала дечанске рукописе: ДЕЧ 68 (за који је написала да је из краја 14. На овај рукопис. 153. Овај руко- пис је у Русију донео А.. нема трага који би указивао на грчко средиште из којег су чинови преузети. који је 1286. Богдановић је овај рукопис навео. хранящихся в СССР. 21 Б.. 109. Е. (Сводный каталог славяно-русских рукописных книг 11-13 вв. колико нам је за сад познато. 12–15. Р. Он се налази у Библиотеци Српске Па- тријаршије – ПБ 365 и потиче с почетка XIV века. Јовановић-Стипчевић. Москва.. 214) 17 Б. Утемељење цркава у средњем веку. како на лексичком тако и на литургичком нивоу (другачијим каноном и одређеним ситнијим. налази се требник ДЕЧ 67 из средине XIV века 12 у коме је сачувана још једна молитва која спада у домен нашег интересовања – Молитва на благосиљање нове цркве светитељем. Београд 2012.. године пажњу је скренула Биљана Јовано- вић-Стипчевић. 85–115. 139. 31 утврди ово моје полагање. 32. 1566. И тако положи камен руком својом прво. 15 Б. Погледајмо како. 85. бр. 86. Гиљ- фердинга № 32. 13 Л. Б. Ранковић. као Чиновник архијерејски. 1984. Мирковић. Стан- ковић. не налази се у српским збрикама. 163 а–178 б. Београд 1978. Теологија и пракса освећења богослужбеног простора у периоду рашког стила. мишљења смо неоправдано. Зограф 9. наведено дело.. 1987.“22 То питање је у међувремену решено. прев. наведено дело. 18 Л. 2184. Богдановић. Не улазећи овога пута у сложену историју развоја освећења литургијског простора осврнућемо се само на онај њен део који је забележен у најстаријим са- 11 Архиепископ Данило. садрже још један Чин освећења храма – тачније његов фрагмент. 114). Богдановић. Ф. 21 Пишући о овом рукопису и њему блиским дечанским поретцима освећења.16 преводу и адаптаци- ји класичних светоотачких омилија на недељна јеванђелска читања која је превео и приредио Константин Презвитер односно Константин Брегалнички. Библиотека М. Бр. века а треба да је из 1422) и ДЕЧ 69 (за који је навела да је из 1422 а треба из 1395/1400)86. Ову грешку ће након ње механички преузимати и неки други аутори. 22 Исто. 178 б–179 б. Јовановић-Стипчевић. такође за њим и овај преосвећени. настао управо у скрипторијуму манастира Студенице.14 Најстарији и најзначајнијији средњевековни српски рукопис освећења хра- ма. Гиљфердинг из манастира Дечана. 59б. Београд 1935. 16 Ауторка овде наводи стару сигнатуру: Гиљф. године по налогу епископа Јакова у Студе- ници преписао писар Драгоман. наведено дело..

. Брак. У овој беседи се. Јевтић. Москва. 13-16 ноября 2007 г. својеврсну прелазну етапу у развоју богослужења пра- вославног Истока. побијајући аргументе ико- нобораца показао да се с љубављу поштовање и поклоњење не односи само на ико- не него и на Часни Крст и његова изображавања као и на: „. Оци Седмог Васе- љенског Сабора својим седмим правилом учинили су праксу полагања светих мо- штију у сваки храм који се освећује оштеобавезном: „. 2005. Овај евхологион. величајући и похваљујући Христа Бога нашега Који их је прославио.. Најстарији сачувани византијски евхологион – Vatican Barberini Gr.28 постављају тео- 23 Евхологион је написан у Калабрији у Јужној Италији на основу цариградског извора у коме је већ постојала синтеза цариградског обреда као таквог са праксом западних провинција Патријаршије. у коме су Чин освећења светога храма и у њему светога престола 24 и Чин обновљења већ освећеног храма25 још увек раздвојени. 203. у њој ћемо наћи основе за овакво разумевање и поштовање Божије светости али и дела људских руку. Покаяние. и друге неке обичаје напустили које треба обновити. прев. Иконоборство је представљало својеврсни процес разоваплоћења хришћан- ске побожности који је пошао од икона али се није на њима зауставио. само хоризонти отворени оваплоћењем могу да пруже пуну ширину ства- рања и изражавања. Уколико пажљиво погледамо Жичку беседу о правој вери. пошавши од једне развијене полемике како са древним јересима тако и са актуелним богумилским покретом. Због тога је Фотије Велики у Посланици Михаилу кнезу бугарском. коју је произнео Свети Сава.. представља пример богослужбене књиге тзв. људске културе. и гро- бове и мошти које вернима извиру исцељења [и којима се] са вером поклањамо. ликове часних икона уклонили из цркве .) 24 Fol 145r -156v 25 Fol 156v -159r 26 Свештени канони цркве. Таинства и тайнодействия. Синодальная Библейско-богословская комиссия. и прир.“ То представља очигледну реакцију на ико- ноборце који су: „. Из богословља Светог Саве (Жичка беседа Светог саве о правој вери). О овом јеретичком покрету. К вопросу об истории локальных традиций чинов таинств по византийскому Евхологию. византијске литургијске периферије. у теолошком сми- слу речи... 332–345. V Международная Богословская Kонференция Русской Православной Церкви: Православное учение о церковных таинствах. Moscow 2009. и тако их по писаном и неписаном законодавству држати. као што је познато. (С. Београд. 33623 спада у групу извора доиконоборчког периода. Свети Сава и Косовски завет.32 Владимир Вукашиновић чуваним евхологионима. црквено и предањско осећање достојанства мате- рије. А. 27 Исто. његовим изворима.“27 Такво здраво јеванђелско. којој.211 28 А. Који су дакле часни храмо- ви освећени без светих моштију мученика одређујемо да се мошти у исте положе са уобичајеном молитвом. – III. и свега осталог телесног и материјалног – што у првом реду обухвата свете мошти али не само њих него и богослужбене предмете и култна места – храмове и богомоље. А ко освећује храм без светих моштију.. 168.“26 Као својеврсни одговор на овакво иконоборачко негирање не само свеште- них слика – икона него. смислу речи.. одликовало је разумевање смисла и значаја литургијског простора у српском средњевековљу. Паренти. свете храмове.. 1992. Иконоборачка криза и победа над иконоборством пред- ставља. у радикалнијем. Јевтић. Елеосвящение. садржају и . нека буде сврг- нут јер је преступио црквена предања. Београд.

Пермяков. 211. Dissertatio ad Lauream. 31 J. 33 лошки оквири поштовања литургијског простора. Православное учение о церковных таинствах. елемен- ти. Duncan.32 И овај евхологион као и његов нешто млађи парњак – тзв. Москва. 30 Теодосије. Rome. Coisilin. 1983. Паренти. У Доментијановом Житију Све- тог Саве стоји: „Клањамо се и дрвету Часног Крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима.. 32 В. Житија. С. можемо са великим степеном извесности претпоставити да је ова задужбине све- тог Краља освећена по поретку који је у њему описан. 332–345) 35 М. 113. Подскалски. Желтов. година) након што је овај рукопис преписан. Editrice Pontifica Università Gregoriana. Средњевековна теолошка књижевност у Бугарској и Србији (865–1359). наведено дело. наведено дело. 155–177. Euchologe de la Grande Eglise. Богдановић. Gb133 садрже богослужбену праксу византијске престонице од краја иконобор- ства и разликују се од претходних евхологиона који описују праксу периферних области имеприје34 Та варијанта освећења храма која је сачувана у Стратигијевом евхологиону преведена је на словенски језик и као таква преписивана (у нашем српском слу- чају и штампана у Цетињском (1495. L’Eucologio Constantinopolitano agli Inizi del Secolo XI. Такву праксу можемо да видимо у најстаријем сачуваном евхологиону ово- га типа – тзв.). gr. Теологија и пракса освећења богослужбеног простора у периоду рашког стила. Чин освящения храма и положения святых мощей в византийских Евхологиях XI века. стога. PIO. 34 М. Чин освящения храма в восточных традициях. Београд 2010. 111. Јевтић.). 348. (С. Висарионов евхологион Grotta Ferrata. Београд 1988. Тако се освећење религијско политичким оквирима видети у: Г. V международная богословская конференция РПЦ. Д. 1996. Coislin 213. 2009.) и Јеролима Загуровића (1570. Је- дан део тих примера везан је за ктиторску делатност Светог Саве. Москва. године Уколико пођемо од чињенице да је Краљ Милутин цркву Јоакима и Ане по- дигао двадесет и осам година (1314. Божидара Вуковића (1539. наведено дело. веку. Реликвии в искусстве и культуре восточнохристианского мира.) евхологиону!) и ширена све до промена које су уследиле у 17. Rome. Освећење храмова се помиње на више места у српским средњевековним жи- тијима и она нам. прир. Најстарији сачувани словенски превод35 овог поретка управо је студенички рукопис из 1286. Поменута саборска одлука у великој мери доприноси тим променама. До тада раздвојени чинови освећења и обновљења сада се сливају у једну целину којој бивају придодати одређени.. gr 21331 из 1027 године који садржи старију литургијску праксу престонога града. Arranz. могу послужити као драгоцени извор како за реконстру- исање праксе и поретка тако и за разумевање освећења литургијског простора. нови. 29 А.“29 Код Теодосија је то изречено на следећи начин: „Клањамо се светим и божанственим црквама и местима светим. и 18. Те разлике Паренти назива „различитим текстуалним рецензијама“ једне цариградске традиције. 33 M.“30 Постиконоборачки период у развоју богослужења доноси промене и на пла- ну освећења литургијског простора. 135. Стратигијевом евхологиону Paris. . 2000. Горажданском (1523. Желтов. С. поштује- мо и свете сасуде и клањамо се иконама свију светих Божијих угодника и њих до- стојно поштујући целивамо.

34 Владимир Вукашиновић

храма помиње у случајевима Хиландара36 и Жиче.37 У досадашњим истраживањи-
ма примећено је да је дошавши у Жичу Архиепископ Сава најпре осветио вели-
ку цркву Христа Спаса. 38 Теодосије бележи и битне елементе чина освећења. Он
пише да ју је Сава: „... осветио и светом трпезпом и светим моштима светих
украсио и утврдио...“39
Још је детаљнији опис освећења храма у Животу краљице Јелене који је напи-
сао Данило Други. У њему стоји да је након завршетка изградње Градачког храма:
„... са зборовима свештених јереја који су се помолили за утврђење цркве и пошто је
било свеноћно стојање и велико славословље, све подобне божанствене песме на похва-
лу Богородице празнику Благовештења њезина, тако и ујутро празновавши и свршивши
свету литургију осветивше цркву утврдивши је молитвама на вечно и непоколебљиво
пребивање, духовно и телесно утешивши све оне који су дошли на ово празновање ...“40
Погледајмо сада ближе главне српске средњевековне изворе праксе освеће-
ња литургијског простора у XIII и XIV веку – СТУ РНБ ГИЉФ 32 и ДЕЧ 69. Они
заједничким називом Чин који бива при освећењу Цркве41 и подизању42 у њој Све-
те Трпезе43 обухватају раније раздвојене чинове предиконоборачког поретка осве-
ћења литургијског простора: освећења и обновљења. Иако су оба поретка овде сје-
дињена ми ћемо их, ради лакшег сагледавања богослужбених елемената из којих
се они састоје поново поделити на две целине. Прву коју смо претходно навели и
другу коју ћемо условно назвати старим именом: Чин обнављања храма и полага-
ња у њему Светих Моштију.44
Да бисмо ближе приступили начину на који је чин освећења литургијског
простора био вршен, доживљаван и тумачен у XIV веку неопходно је да у разма-
трање узмемо и теолошку мисао светог Николе Кавасиле. Овај савременик епохе
којом се бавимо (1319/20–1391/2), сведок је литургијске праксе која је из Цари-

36 „Јула 1198. када је Симеон прешао у Хиландар из Ватопеда извршено је освећење цркве и ор-
ганизован монашки живот...“ М. Живојиновић, Ктиторска делатност Светог Саве, Сава Немањић
– Свети Сава: Историја и предање, ур. В. Ђурић, САНУ Научни скупови књига VII, Београд, 1979, 17.
37 „Завршни радови. израда живописа, освећење и украшавање Цркве обављени су касније пошто

се Сава вратио као архиепископ...“ М. Живојиновић, наведено дело, 21.
38 А. Јевтић, наведено дело, 106.
39 Теодосије, Житија, 204.
40 Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, пр. Г.Мак Данијел и Д, Петровић,

Београд 1988, 94.
41 Храма, по дечанском рукопису. ДЕЧ 69 194а
42 Утврђењу, усправљању.
43 ДЕЧ 69 194а–207б; СТУ РНБ ГИЉФ 32 163а–175б. Садржај чина је: Опширна рубрика при-

премних дејстава и радњи; Уводна молитва; Рубрика о подизању Трпезе; Коленопреклона молитва;
Велика јектенија освећења храма; Припремна рубрика омивања Трпезе; Омивање Трпезе; Помазање
Трпезе; Облачење Трпезе; Помазање целог храма; Мала јектенија са централном молитвом освећења
храма; Давање мира и молитва главопреклоњења; Рубрика о паљењу новог кандила.
44 ДЕЧ 69 207б–211а; СТУ РНБ ГИЉФ 32 175а–178б. Садржај чина је: Припремна рубрика –

одређење дана вршења овог дела Чина; Јектенија са молитвом преношења моштију; Давање мира и
молитва главопреклоњења; Рубрика преношења моштију; Молитва обновљења храма; Молитва вхо-
да; Рубрика полагања моштију; Молитва полагања моштију; Рубрика о: служењу Свете Литургије у
наставку освећења по Трисветој песми, служењу Светих Литургија током наредне седмице и о анти-
минсима.

Теологија и пракса освећења богослужбеног простора у периоду рашког стила... 35

града дошла међу Србе. О освећењу литургијског простора писао је у петој бе-
седи свога познатог дела Живот у Христу – Какав допринос животу у Христу
пружа освећење светог Жртвеника.45 У овом поглављу прво излаже поредак осве-
ћења жртвеника46 а онда га тумачи.
Задржимо пажњу на првом делу чина. На самом почетку освећења храма у
Опширној рубрици припремних дејстава и радњи види се једна од основних крака-
теристика овог обреда, чинодејства које утврђује жртвеник47 како га је називао све-
ти Никола Кавасила – он је по својој структури клирикалан, како по актерима који
у њему учествују тако и по месту на ком се већим дело одвија. У рубрици стоји: „И
дошавши архијереј, изводи се из цркве сав народ, само остају унутра свештеници
и остали црквени служитељи,48 послужитељи и оно што је потребно за освећење
храма. И сва црквена врата се закључавају.“49
Ова клиромонистичка концепција освећења жртвеника производ је промене
разумевања његове природе која јој је претходила, као још једна у низу последи-
ца процеса постконстантиновске религизације хришћанства. Жртвеник је престао
да се доживљава као сто Тајне вечере за који су позвани сви и, почео да се разуме-
ва као жртвеник узет у класичном религијском смислу те речи пред којим могу да
стоје само неки.50
Освећење храма односно жртвеника, као и друга црквена благосиљања и
освећења, почевши од најзначајнијег – хлеба и вина у Евхаристији, преко воде и
уља у крштењу па до сваког осталог црквеног свешптенодејства има епиклетски
карактер, почива на призиву Светога Духа који треба да буде актер освећења. Тако
стоји и овде у Коленопреклоној молитви: „... Владико Господе Боже наш, надо свих
крајева земље, услиши нас грешне који Ти се молимо, и ниспосли пресветога Твога
и свесилног Духа коме се клањамо и освети храм овај...“51
Да бисмо разумели теолошку структуру и поруку чина освећења храма мо-
рамо, за тренутак, отићи неколико корака напред и погледати поредак његовог

45 О значају Кавасилиних литургијских коментара сведочи нам то да их је Епископ Дионисије

Новаковић, писац најпознатијег српског литургијског приручника 18. века – Епитома користио
више како од свих других класичних византијских мистагога тако и од њему савремених писаца.
Статистичка анализа навођења отачких места и теолошких конетара коју смо спровели преводећи и
приређујући ово Дионисијево дело показала је да он користи отачке мистагогије на следећи начин.
У првом делу Епитома су доминантно навођени Герман Цариградски (32,7%) и Симеон Солунски
(56,5%), док су Максим Исповедник (6,5%) и Никола Кавасила (4,3%) присутни, али у знатно мањој
мери. Процентуална употреба класичних мистагогија у другом делу се мења. Максима Исповедника
Дионисије Новаковић не користи. Симеон Солунски је заступљен са свега 7,21%, Герман Цариградски
са 15,7%, али зато Кавасила постаје апсолутно доминантан, са 77,1%. Статистичка анализа употребе
Светоотачких коментара на нивоу целог дела изгледа овако: Дионисије Новаковић укупно посеже
за текстовима мистагогија 104 пута; од тога Максима Исповедника наводи 3 пута (2,9%), Германа
Цариградског 23 пута (22,3%), Симеона Солунског 30 пута (29,1%), а Николу Кавасилу 48 пута
(45,6%). (Дионисије Новаковић: Епитом, Извори за историју српске теологије: српска теологија XVIII
века, књига друга, приредио и уводну студију написао В. Вукашиновић, Панчево 2007, 108.)
46 Никола Кавасила, О животу у Христу, Нови сад, 2002, 167–40
47 Исто, 168.
48 У студеничком поретку који је намењен архиепископу овде се помињу и други епископи.
49 ДЕЧ 69 201б; СТУ РНБ ГИЉФ 32 169б.
50 I..M.Calabuig, наведено дело, 346.
51 ДЕЧ 69 203б; СТУ РНБ ГИЉФ 32 171б.

36 Владимир Вукашиновић

обновљења. У Молитви обновљења храма присутна је иста светотајинска сим-
болика као у освећењу, само што овде није реч о детаљима него о самим њени
темељима: „Ти сам Човекољупче владару, погледај на нас грешне и недостојне
слуге твоје, који празнујемо обновљење часнога храма (име светитеља) као сли-
ку најсветије Цркве твоје, тојест, самог тог тела нашег, које си и храмом тво-
јим и удовима Христа твога кроз свехвалнога апостола Павла назвати удосто-
јио јеси (...)“52
На теолошки значај ове молитве указао је још 1906 године Ђорђе Поповић
рекавши да: „... по речима једне од молитава које се читају при освећењу храма,
храм се упоређује са нашим телом које је храм Божији (....) и он служи сликом ду-
ховног тела Цркве којој је глава Христос (....) отуда при освећењу храма свршава
се готово све оно што се ради при освећењу сваког члана Цркве, тј. оно је слично
св. крштењу и мирпомазању.“53
То показује да је светост материјалних жртвеника хришћанских храмова
омогућена светошћу људске природе, односно њеном способношћу да се сједини
са Богом, и да тако постане истинским жртвеником: „... од свих видљивих ствари
само човечанска природа у стању да представља истински Храм Божији и Жр-
твеник, тако да оно што је људским рукама саздано носи на себи само икону и об-
раз истинског Жртвеника“.54
Богословски паралелизам Светих тајни крштења и мирoпомазања и освеће-
ња Цркве није био непознат другим древним ауторима. У познатом делу Historia
Ecclesiastica, Патријарха Германа I Цариградског (715–730) указује се на ту везу
„(Црква) је очишћена водом Његовог крштења, окропљена Његовом Крвљу, као
невеста украшена и запечаћена миром Светога Духа ...“55
Вратимо се сада самом поретку освећења. Ритуалне радње Чина освећења
храма обухватају: кропљење освећеном водом, помазивање светим миром, обла-
чење у светотајинску одећу, учествовање у евхаристији са потоњим седмодневним
понављањем тог чина.
Саставни део чина освећења жртвеника је и кропљење-прање освећеном од-
носно егзорцираном водом: „Затим му [архијереју] приносе бокал са топлом водом
и он, преклонивши главу, моли се: Господе Боже наш, који си осветио токове Јор-
данске спаспносним твојим јављањем. Ти сам и сада ниспошљи благодат Свето-
га Духа Твога, и благослови воду ову за освећење и савршење овога жртвеника, јер
си благословен у векове векова. Амин. После молитве излива [архијереј] на трпезу
три пута топлу воду, говорећи:У име Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек, и у
векове. Амин.“56 Трократно изливање воде на жртвеник очигледна је светотајинска
алузија на чин крштења.

52ДЕЧ 69 208б; СТУ РНБ ГИЉФ 32 176б.
53[Поповић, Ђ.], Чин архијерејског освећења храма, Гласник Православне епархије Далматинске,
7 (101–103); 8 (116–123); 9 (131–134), XIV, Задар, 1906. 101
54 Никола Кавасила, наведено дело, 171–2.
55 Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy, transl. and ed. by P. Meyendorff, Crestwood, New

York, 1984, 57.
56 ДЕЧ 69 204б; СТУ РНБ ГИЉФ 32 172б.

Теологија и пракса освећења богослужбеног простора у периоду рашког стила. 93. 1545. уље даје помазивање олтарима а они доносе плододе измирења.60 Јован II Јерусалимски. излива на свету трпезу говорећи три пута алилуја. Commentariorum in Apocalypsim Ioannis libri XII. Није на одмет овде напоменути да је преводилац Кавасилиног дела на српски језик у својим коментарима на текст овог богослова управо на овом месту погрешио.. О животу у Христу. жртвени принос. 12. Тако је. свет. на освеће- њу нове базилике на месту Сионске горњице. наведено дело. (Ис 6. он га излива на трпезу.. 38) Евхаристијска побожност и теологија присутне у Молитви херувимске песме Литургије Јована Златоустог нас уче да је Христос: Онај који приноси и који се приноси.. 28. (Свети Никола Кавасила. 28. одла- зи корак даље од тога: Христос је и олтар тога приноса а олтар је Христос – altare Christus est. године.“61 Први помен употребе мира у помазивању жртвеника имамо код Дионисија псевдо Ареопагита у делу О Црквеној јерархији. утемељена на библијској христологији. преводилац у фусноти њу идентификује као анђелску химну: Свет.58 (Или у студентичкој верзији: . алилуја као на светоме крште- њу.наведено дело. Περί ἐκκλησιαστικῆς ἱεραρχίας... Христос је жртвеник „од којега немају право да једу они који служе скинији“ (Јев 13.. наведено дело. Нови сад. . 394. Када Кавасила каже да епископ након што помаже светим миром трпезу пева Богу ону многохвалну пророчку трисвету песму.. алилуја. 2002. Parisiis. Оба рукописа које анали- 57 Никола Кавасила. 169. следи облачење у светотајинску одећу. назива жртвеник „помазаним каме- ном.M. како у Светој тајни мирпомазања тако и у Чину освећења храма. свет.Calabuig. 356–7. 176. као на крштењу.. Јаков камен на коме је положио главу током спавања утврдио за спомен и прелио га уљем (1Мој. 62 Διονισίου Ἀρεοπαγίτου. Пракса помазивања жртвеника освештаним уљем – светим миром има старо- заветне корене с једне и христолошку утемељеност с друге стране.63 рецимо то чувеном максимом средњевековља Западне Европе.“. 18. Најстарији помен праксе освећења жртвеника помазивањем освећенимуљем помиње свети Јефрем Сирин који каже да: „.) Занимљиво је да ће касније то решити правилно напоменувши да је реч о алилуја.62 Помазивање жртвеника уљем односно миром има и своју христолошку осно- ву. након свог ноћног виђења лествица које воде са земље на небо и примања Божијег благослова. 22) односно жртвеник.) да би он био дом Божји (1Мој.. Бог који прима и који се у виду Причешћа раздаје вернима за храну вечнога живота. 37 Након тога на жртвеник се излива свето миро и он бива помазан њиме.59)“ Видимо да аутор(и) рубрика овог чина имају потребу да подвуку ту везу са крштењем. Преливање ка- мена уљем као својеврсна форма његовог освећења и стављања у религијску функ- цију више пута је посведочена у Старом Завету. 61 В. 177) 60 I. (Исто. 58 ДЕЧ 69 205аб. IV. који прима и који се раздаје – Архијереј сваког свештенослужења. Ка- васила миро назива „руком Христовом“ односно делатним и свеосвећујућим Ње- говим благословом:57 „Тада [архијереју] дају суд са миром и док ђакон возглашава: Пазимо. Помазивању светим миром. 59 СТУ РНБ ГИЉФ 32 173а. Пермяков. говорећи алилуја. чинећи три крста: један на средини и два на обе стране. 343. 3). Тео- лошка порука чина освећења храма. 10) кога: „помаза Бог Духом Светим и силом“ (Дап 10. 63 Ruperti Tuitiensis.

Он почива на одређеним теолошким премисама које су ка- сније мењане и на једној динамичкој концепцији светости. па самим тим и осве- ћења. 170. То је. 538.. да бисмо правилно разу- мели суштину самог обреда. Иако је термин обновљење постао својевр- сни terminus tehnicus којим се назива овај део чина. причешћивање светошћу. говори да је за освећење базилике до- вољно служење Мисе у њој.67 Осветити нешто.“66 Чином Кр- штења предвиђено је да се новокрштени у осми дан по крштењу доводе на омива- ње Светог мира. У Рубрици о служењу Свете Литургије у наставку освећења по Трисветој песми. 64 ДЕЧ 69 205аб.38 Владимир Вукашиновић зирамо помињу облачење Часне Трпезе у катасарку [τὸ κατασάρκα. најстарији вид освећења било ког богослужбеног простора и предмета. У њој је дошло до својеврсне сакрализације религијске свести – промене разумевања да евхаристија освећује простор у схватање да простор треба да буде освећен да би се у њему служила ев- харистија. 65 СТУ РНБ ГИЉФ 32 173а. Саставни део освећења жртвеника и храма представља служење Свете Евха- ристије. наведено дело. послужимо се речима Николе Кавасиле њеног постајања молитвеним домом69. Све те значењске димензије овог термина обухваћене су самим чином обновљења. отварање неког простора за јавну и општу употребу. 67 I. током седам дана. 346. скидање крштењске одеће и постриг. учествују у литургијском животу Цркве.Calabuig. . До тада се од њих очекивало да свакодневно. Постоји још један паралелизам између крштења и освећења храма на који до сада није довољно скретана пажња. хаљина која се носи непосредно уз тело] која је обично платно64 како стоји у дечанском рукопису или плаштаница нова односно чисто платно65 како каже студенички поредак.340.68 Други део освећења храма – Чин обновљења храма (τὰ ἐγκαίνια) данас пред- ставља саставни. док је некада. служењу Светих Литургија током наредне седмице и о антиминсима ко- јом се завршавају чинови освећења које смо овде анализирали стоји: „И док се не наврши седам дана свакодневно се савршава света литургија у храму. без сваке сумње. Папе Вигилија пишући Епи- скопу Профутурију Брашком. Такво разумевање одликује римску теологију VI века. ипак. како смо рекли. године. он означава још и посвећење. не треба губити из вида и друга значења грчке речи τὰ ἐγκαίνια. Осве- ћење је подразумевало учествовање у Божијој светости. а да при томе не инсистира на обавезном полагању мо- штију мученика у сваки нови храм који се освећује. његову инаугурацију. 68 Исто.M. 69 Никола Кавасила. Он се огледа у чињеници да се и новоосвећени храм и новокрштени хришћанин доводе у везу са седмодневним служењем евхари- стије након чега се њихова иницијација сматра завршеном. био засебни део обреда стављања зграде цркве у јавну функцију. СТУ РНБ ГИЉФ 32 178а. која је касније замењена другачијом визијом. подразумевало је на првом месту довести га у непосредни контакт са једним и јединим Светим – самим Богом. у древном смислу речи. 66 ДЕЧ 69 210а. наведено дело. односно. Поред обнављања учињеног освећења.

и осталим клиром и народом. СТУ РНБ ГИЉФ 32 175а. и добар је. поражени бише непријатељи наши.“ Григорије Богослов. 73 ДЕЧ 69 207б. Јевтић. који се за један дан руши и кроз три дана васкрсавајући и остајући у векове. храм новонастали. 59) Овај празник помиње се и у Новом Завету. Под обновљењем можемо разликовати – јавно и свечано стављање у функцију одређе- ног обејкта.) И одредише Јуда и браћа његова и сва заједница Израиљева да се празнују дани обновљења Жртвеника у вријеме своје сваке године осам дана од двадесет петог месеца Хаслева с радошћу и весељем. 352.. и то не једном. наведено дело. 36. године пре Хри- ста. обновљење је чин отвореног типа. Узиђимо у Јерусалим да очистимо Светиње и обновимо их (. за разлику од освећења храма које је конципирано као је- дан затворени.“72 Ова друга димензија временом је ишчезла из живота Цркве. Пермяков.“ (Јн 10. А. у овом случају хришћанског храма. у други храм у којем су већ раније биле оставље- не мошти мученика. 352.74 70 „А рече Јуда и браћа његова: Ево... да бих ја био спашен . тако и из античког окружења у коме је настајала и била формирана.. нити да протекне помрачено дубином заборава. То је јасно из При- премне рубрике – одређења дана вршења овог дела Чина у којој стоји: „И ако је мо- гуће у исти тај дан извршити освећење и обновљење храма. наведено дело. и годишње прослављање овог до- гађаја.71 Историјски гледано. Христос узима учешће у том чину: „А бијаше тада Празник обновљења храма у Јерусалиму и бијаше зима.“ ( 1 Мак 4. Пермяков.. 165. у Јерусалиму у спомен новог освећења храма оскрнављеног од стране Анти- оха Епифана 168. 22) О томе Свети Григорије Богослов у својој беседи На нову недељу ( Томину недељу – Антипасхе) приликом освећења храма Светог мученика Маманта близу Назијанза говори: „‛И бијаше Празник обновљења храма у Јерусалиму и бијаше зима’ (зима) неверја. прев. Бог вечни. остајући само у најмањим траговима присутна у њеном календару. Како је већ речено. води како из старозаветног култа из кога је потекла. 158. а сам чин се стопио у једну целину са пр- вобитним обредом освећења храма.“73 Обновљење је типично стационарно богослужење са уче- шћем народа који литијски прелази из једног у други храм. 72 Григорије Богослов. 157.70 Сигурно је да су и позноантички обреди инаугурације многобожачких храмова и јавних зграда у којима су учествовали високи пред- ставници грађанских и религијских власти имали одређеног утицаја на формира- ње ове праксе. Празничне беседе. Оно се обавља не само у згради храма него и изван ње и у њему узимају учешће сви чланови црквене заједнице – како клирици тако и лаици. у све се архијерејске [одежде] поново облачи [епископ] и полази заједно са свештеницима и архијереји- ма. свечани улазак у храм и полагање моштију. године.. . Требиње – Врњачка Бања 2001. пошто сваки круг године доноси тај дан (обновљења) да не би време- но добро било избрисано. 39 Пракса обновљења храма своје порекло. 71 В. Теологија и пракса освећења богослужбеног простора у периоду рашког стила. и беше присутан Исус – Бог и храм (= тело). у оба смисла те речи – и просторно (у самом храму односно олта- ру) и социјално (само од стране клирика) – чин. 74 В. боље рећи ново поштовати обновљењем. обновљење хришћанског храма је сложен феномен. него и много пута. Јуда Макавеј и његова браћа установили су празник обновљења храма. Свети Григорије Богослов о томе говори: „Обновљење частвовати стари је закон. а само средиште чина представљају отварање вратију. наведено дело. попут толиких других феномена у животу хришћанске Цркве.

понекад и сасвим супротно изворном значењу. нису изворно имале улогу својеврсног довршења освећења: „Полагање мученичких моштију није за циљ имало да ‘’освети’’ ново богослужбено ме- сто или. логично је било да се и они који су жртво- вали своје животе за Господа на одређен начин укључе у тај процес. односно – светост. По- што је обожење. стога кад се архијереј нађе пред вратима храма и пре него што свете мошти унесе унутра. у ствари. он отвара двери узвикујући као да у храм уноси са- мога Христа и моштима указује почаст која приличи часним Даровима. уз сво поштовање које су изазивале и са којим су третиране. Овом приликом нећемо говорити о историјском развоју односа жртвеника. рецимо још прецизније. наведено дело. 76 Исто. уосталом те кости и јесу истински храм и Жртвеник Божији док овај рукотворени Жртвеник који се освештава представља образ истинскога Жртвеника. Сада треба рећи пар речи о значају мученичких моштију у освећењу литур- гијског простора.. а оно се одвија првенствено на жртвенику.. по речи- ма Николе Кавасиле: „.“76 видећемо да он заступа једну динамичку антропологију освећења људске природе. само човечанска приро- да у стању да представља истински Храм Божији и Жртвеник . односно евхаристије и мученичких моштију. за веру у Христа Спаситеља представља непосредно укључивање у Христову жртву – због тога су мученици савршени ученици Хри- стови. речи истога Светитеља да је: „. класичним речником аскетског богословља – обожења као крајњег циља људског живота.. односно жртвено при- ношење себе. Оно има своје одговарајуће место у самом процесу 75 Никола Кавасила. олтар. бивање у стању аутентичне и пуне људскости.. сједињено са њим: „.“75 Уколико се овде се- тимо. раније наведених. 171–2. а она је увек производ сједињења са Богом.. 178.. мошти мученика.. онда је по себи јасно да људска природа која је потенцијално у стању да представља истински Храм Божи- ји то остварује у примерима светих – колико крвних мученика толико и оних који су прошли бескрвно мучеништво хришћанског подвига. 178.“77 Иако то касније почиње да изгледа и да се разумева другачије. Један од основних теолошких разлога који је повезао мученичке мошти и жр- твеник скривен је управо у његовом имену. а мошти су најсродније тајнама јер је у њима све сродно и саобразно Христу. свога живота. Мучеништво. 77 Исто. 9) Ту ерминевтичку линију следи и Никола Кавасила говорећи да се мошти по- стављају под жртвеник на крају освећења јер се на њему свештенослуже тајне Христове. симболички представља улазак самога Христа у свој новоосвећени дом. па ако је игде међу видљивим вештаственим ствари- ма могуће пронаћи и осетити Спаситеља то је међу овим моштима. него ћемо се задржати на покушају да укажемо на теолошке основе које стоје у темељима овог односа.40 Владимир Вукашиновић Литијски улазак архијереја са клиром и народом у храм. и уношење моштију. . Пошто евхаристија представља светотајинско понављање Христове жртве.“ (Отк 6.. О томе управо говори виђење Јована Богослова описано у Откровењу „И кад отвори пети печат видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху.

Христос са својим наји- стакнутијим сведоцима. наш допринос узрастању. а изливање светог мира као изливање благодати Божије на жртвеник односно – сједињење.. где је омивање водом – очишћење од зла. To Hrist and the Church – The Divine Eucharist as the All-Encomprassing mistery of the Church.) 83 Напоменимо и то да освећење трпезе Кавасила тумачи још и као својеврстан успон у богопознању.82 Као што смо из претходно реченог могли видети структура чина освећења жртвеника83 и храма представља паралелу са структуром хришћанске светотајин- ске инцијације у целини а не само са Светим крштењем. то јест. 41 освећења: присуство мученичких моштију повећава радост заједнице која је већ усхиће- на инаугурацијом нове црквене зграде. Los Angeles. 341. наведено дело. 81 I. (Исто..“78 Овакво разумевање произилази из једног здравог и исправно постављеног христоцентричног богословља.M. какво је. М.81 На жалост.“80 То показује да полагање моштију нема суштински зна- чај за освећење жртвеника него је оно првенствено чин са пастирском поруком. Овај структурални и идејни паралелизам: „постао је истовремено кључ за тумачење целокупног обреда [осве- ћења] и показатељ пута ка [разумевању] његове структуре. било присутно у тумачењу одно- са моштију мученика и Христа односно евхаристије и жртвеника присутном код светог Амвросија Миланског. Милошевић. (Свети Никола Кавасила. Београд 2010. Epistula 22. неће проћи много времена а ова ће визија уступити место другачијим концепцијама и разумевањима. Лидов. 2011. И теолошко разумевање и популарна побожност довели су до тога да се оне све више и више чине доступнима широј заједници верних а не само клиру у олтару. The Performativity of Shrines in a Byzantine Church:The Shrines of St. односно богоопштењу. (Jelena Bogdanovic. „Полагање мученичких моштију у олтар и миропомазање у каснијим временима“ запажа Н.“79 Централни значај Евхаристије за живот Цркве није смео да буде закло- њен ничим другим – па ни светошћу моштију и поштовањем које им је указивано. Али је служење литургије наставило да има главну улогу у служби освећења. олтар са моштима.85 Оно се на- 78 I. 85 Више о томе у: Г. 341. Corpus Scriptorum Ecclesiasticorum Latinorum. 2012. 175) 84 I. наведено дело.M. делима људских руку – као стицање одговарајућих врлина. они који су искупљени његовим страдањем су испод олтара. просветљење.. 174. подвиг. Москва..Calabuig. Milosevic. 80 N. 275.M. „почело је да бива сматрано суштинским елементима уста- новљења жртвеника и цркве. одговарајућа. Теологија и пракса освећења богослужбеног простора у периоду рашког стила. Пространственные иконы перформативное в Византии и Древней Руси.) прање трпезе вином и мирисним уљем. Али Онај који је страдао за све је на олтару. 79 Ambrosius.“84 Да су тога били свесни и наши преци у временима које овде истражујемо види се и из једног од најзначајнијих богословских сведочанства о теолошком ра- зумевању освећења литургијског простора у српском средњевековљу. . наведено дело. помазује миром – миропомазује и на њему се служи Евхаристија – учествује у Литургији. места у самом храму. Самим тим мошти су веома рано започеле да заузимају друга. 82/3. рецимо. 82 Није на одмет подсетити и на чињеницу да мошти светих нису биле намењене само олтарским просторима и жртвеницима. 13. Свештени триптих раног хришћанства којим је инициран нови члан црквене заједнице понавља се и на при- меру жртвеника: он се кропи водом – крсти. доводи до савршенства симболичко значење цркве као зграде.Calabuig. Милански Архијереј јасно говори: „Нека те жртве које су победиле приступе месту где је Христос принесена жртва.Calabuig. „људским производима“. Demetrios. поглавље: Градња цркава – црквено сликарство – црквена музика 187–202. редактор – составитель А. Подскалски. Средњевековна теолошка књижевност у Бугарској и Србији (865–1359). 140. 344. наведено дело.

као што је обећао. дакле. посвећен Рођењу Богородице. 71. Живот Светог Саве и живот Светог Симеона. Београд 1988..“87 Он. Маринковић. Пишући о томе како је Свети Сава подигао у Ватопеду први од три параклиса. доласку у телу Твога Јединород- ног Сина и изливању Духа Светога на Цркву. СТУ174а. наведено дело.86 До- ментијан за ову светињу бележи да ју је Сава: „. Оваплоћењу Христовом. 16. замењује назив целог обреда освећења термином крштење! У Централној молитви освећења храма садржана је једна од основних теоло- шких порука овог чина којом приводимо крају ово излагање: захваљујући основи Божијих доброчинстава. Л. Р.42 Владимир Вукашиновић лази у Доментијановом Житију Светога Саве. између осталог. када је била свршена и украше- на сваким потребама предао Богу и Оцу и Светоме Духу светим крштењем. која је Дух Свети омогућен је њен живот и њена служба која се. у силу с висине. Мир- ковић.. . прев. наизглед лаконски а у ствари богословски прецизно. узневши се на небо. Живојиновић. [Христос] обу- че своје Ученике и Апостоле. 88 ДЕЧ 206б. пр. открива и показује кроз могућност освећивања и посвећивања литургијског простора . 87 Доментијан.88 86 М.установљење цркава и утврђивање жртвеника.

6 Сравни: исто.4 Но. овај по- жртвовани архијереј је увидео да је неопходно нешто учинити и у вези са уздиза- њем хришћанске и богословске свести клира и лаоса. 4 Сравни: Патријарх српски Павле. 381. првен- ствено био подстакнут недоумицама и проблемима ученика Богословије у При- зрену и вернога народа Епархије рашко-призренске. театралности уме- сто стварно лепог и свечаног. наиме. у: Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ. добија послу- шање од Светог Архијерејског Синода да у истој рубрици одговара на писмена питања и из других богословских области.3 На такво дело је. без икаквих промена. који финансира Министарство науке и заштите животне средине Републике Србије.“1 Oпис стваралачког опуса и библиографија2 Љубав према богослужењу и истинама вере. уместо литургички и богословски утврђеног и јасног. он започиње са објављивањем његових чувених чланака у оквиру рубрике Питања и одговори. до сада се поја- вило више описа његове биографије. Београд 1998. а на питања од општијег зна- чаја даје разјашњење у поменутој рубрици Гласника. уместо чврстине моралног става. пошто-пото нечег новог и изнена- ђујућег. Београд 1998. 2 Будући да личност Патријарха Павла (Стојчевића) и његово верно служење Цркви Божијој иза- зивају велику пажњу не само код верујућих хришћана него и код оних који то нису. Књига трећа. али и спремност на предано служе- ње Телу Христовом представљају главне мотиве литургичког стваралаштва Па- тријарха Павла (1914-2009). 3 Сравни: Патријарх српски Павле. Београд 1998. 31. Београд 1998. 7 Сравни: исто. Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати књ. Књига друга.5 С тим у вези. Може ли Свети путир бити употребљен као општа чаша у Чину венчања?. У данима када је Српска православна црква обитава- ла на простору бивше СФРЈ и суочавала се са разноврсним искушењима. већ 1972. дело. Предговор. али свакако не ни у вештинама им- провизације. у: Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ. нав. на поједина питања нај- пре одговара писмено онима који су их постављали. 5 Сравни: Патријарх српски Павле. такву праксу на- ставља и после престанка његове службе у Светом Архијерејском Синоду. па због тога изостављамо његове биографске податке. Предговор.7 _______________  Овај рад је настао у оквиру пројекта бр. У јануарском броју Слу- жбеног листа СПЦ Гласник 1968. 1 Види: Патријарх српски Павле. . 4 (2009) 74-85 мр Србољуб Убипариповић Православни богословски факултет Катедра за литургику Београд Патријарх Павле као литургичар „Не мислим да у Цркви све мора да буде стереотипно и скаме- њено. 149037А („Српска теологија у двадесетом веку“). Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ. Књига прва.6 Штавише.

Павла Светом Архијерејском Синоду о усклађивању Црквених одредби о посту према захтевима савремене епохе из 1968. Следствено томе. 381-391. 2007. 318-323. 10.8 Истовремено. 226- 234. Како треба постити пред причешћивање?. 324-342. познато је да је Патријарх Павле изрекао ве- лики број беседа. _______________ 8 Списак годишта Гласника у којима су објављивани Патријархови чланци у оквиру рубрике Пи- тања и одговори видети у: Патријарх српски Павле. Књига прва. Да ли је који дан у седмици посвећен Светој Богородици?. написао приличан број предговора за тематски различите књиге и монографије. дело. 159-161. у: нав. дело. 119-138. 6. дело. сведочи и публиковање књиге Пост и Свето Причешће у Право- славној Цркви 2008. Наишавши на велики одјек код читалачке публике. 184-190. који спадају у област литургике. Књига прва. 2. 235-245. Особито поштовање дванаест петака у нашем народу. Дан празновања Светог Саве. дело. у: нав. приметно је да готово највећи део његових члана- ка. дао многобројне интервјуе и изјаве. Патријарх Павле као литургичар 75 Треба истаћи да су поменути чланци 1998. дело. 162-169. 8. дело. 9. године?. у: нав. 4. А да поједини одговори никада не губе на актуелности. обједињени у тротомно издање под насловом Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ и издати од стране Издавачког фонда Архиепископије београдско-карловачке. 214-219. се појавило и друго издање које је приређено од стране истог издавача. 12. 5. 220-225. Књига прва. Зашто се једна седмица пред Велики пост зове „трапава“. у: нав. у: нав. Књи- га прва. . а једна уз пост „глувна“?. Књига прва. Став Српске православне цркве о старом и новом календару. дело. Зашто се врши парастос изгинулим у борбама за слободу – од Косова до данас – када су они свети?. у: нав. 11. 139-158. Осим већ помињаних чланака. у: нав. 7. од стране горе наведеног издавача. карактерише историјско-археолошки и обре- дословни (телитургички) приступ. У групу радова које одликује историјско-археолошки приступ спадају: 1. 3. Књига прва. дело. Ко је писац грчке службе Светог Јована Владимира коју је штампао Јован Папа 1690. Шта су то криптографи?. у: нав. Шта означавају у црквенословенским штампаним еванђељима слова – бројеви испод зачала?. у: нав. у: нав. Књига прва. Књи- га прва. Књига трећа. а потом први пут издати у виду три тома 1998. Књига прва. дело. 170-183. Кључни извор за наше истраживање и оцену литургичког доприноса Њего- ве Светости јесу чланци објављивани у Гласнику СПЦ. те више година успешно решавао непознанице из типика у оквиру целокупне богослужбене године на по- следњим страницама Календара Српске патријаршије Црква. Књига прва. у: нав. Куриозитет овога издања представља објављивање Дописа Епископа рашко-при- зренског г. Зашто је вечера мрсна уочи посног дана и посна уочи мрсног дана?. Прослављање Светог архиђакона Стефана и Светог пророка Илије. дело. Књига прва. дело. у којој су издвојени сви претходно објављени Патријархови одговори везано за питања поста и причешћа. нав. треба нагласити да овом приликом немамо намеру да начинимо целовит библиографски списак стваралачког опуса Патри- јарха Павла. у: нав. дело. Књига прва. дело.

1-10.. Књига друга. у: нав. Књига друга. Књи- га друга. 24. 3. 300-308. Књига прва. 19. Од каквог се материјала праве црквене одежде?.“. у: нав. дело. Може ли Свети путир бити употребљен као општа чаша у Чину венчања?. у: нав. у: нав. . Када не треба постити средом и петком од Васкрса до Спасовдана?. Књига пр- ва. 222-225. Да ли се скидају венци и чита молитва младенцима на самом Чину венчања или у осми дан?. 214-219. Књига друга. О читању молитава стоци. дело. Може ли свештеник да се причести кад не служи Свету литургију?. у: нав. 325-329. Може ли се обавити свештенодејство без мантије и епитрахиља?. у: нав. 189-194. 13. 17. 11-14. у: нав. Пост у Православној Цркви. дело. Смисао Чина Великог водоосвећења уочи Богојављења и на Богојављење. Која су битна обележја православнога храма?. у: нав. 64-76. у: нав. у: нав. 280-285. дело. 5. дело. у: нав. Која се храна употребљава уз пост?.. 11. 20. Књига друга. дело.. Порекло неколико речи за хришћанске и друге појмове у нашем језику. Књига прва. дело. 113-121. у: нав.. Књига друга. у: нав. Књига прва. Књига прва. дело. Како се треба клањати непосредно пре причешћивања?. дело. у: нав. 9. Књига друга. у: нав. де- ло. дело. Треба ли одрастао син да у своме домаћинству слави крсну славу?. 78-83. Књига друга. у: нав. 26.. у: нав. Може ли верник јести мрсну храну у дан када се причешћује?. дело. 2. 14. 153-155. дело. Књига друга. у: нав. 21. 21-32. 4. Када се читају молитве жени у четрдесети дан по рођењу детета?. у: нав.„Повелите“ при рукоположењу?.“ на крштењу?. дело. Исповедање свештеника свештеником. дело. игуманом и мирским ђаконом?. у: нав. дело. 12. 28. дело. Књига друга.. 352-357. у: нав. Употреба венаца на сахрани.. у: нав. Још о исповедању свештеника свештеником. Књига друга. 77.“ на венчању. Књига прва. Књига друга. Књи- га прва. Књига друга. Књига друга. Књига друга.дело. Књига прва. Књига трећа. 14. 15. Књига друга... У групу радова које одликује обредословни (телитургички) приступ спадају: 1. Књига друга. 137-152. 343-351. Како се пева „Јелици. Књига друга. 226-228. 367-369. у: нав. дело. 229-234. 27. 50-55. 16. у: нав. Значење речи „Твоја од Твојих. Књига прва. 293-299. Књига друга. 15- 20. Став Српске православне цркве према кремирању њених верника. у: нав. у: нав.“?. дело. дело. О честом причешћивању верних. 15. 270-276. 29. 377-389. 8. дело. 23. Који је смисао икоса „Сам једин јеси безсмертниј. дело. Књига трећа. дело. у: нав. у: нав. 22. Каква венчила користити за венчање?. дело. дело. Спремање славског кољива за Светог Илију и Аранђеловдан. Крајњи рок узимања хране пред Свето причешће. дело. дело. 6. 16. Кропи ли се дом водом освећеном за крштење?. 370- 376. 122- 126. у: нав. дело. О правилној употреби речи „Вјенчајетсја. 361-366. 358-360. у: нав. дело. дело. 7. Који се Чин опела врши над јеромонахом. 191-199.. у: нав. Књига друга. Какав смисао имају речи „Повели“ .76 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ 13. дело. 33-40. О читању молитве „Боже духов. дело. у: нав. 10. Где се врши чин обручења?. 127-136.“. 56-63. 25. 18. Књига друга. у: нав. Књига друга.

Како певати IX песму канона на Васкрс?. 458-459. Начин и редослед целивања икона у храму. 24. у: нав. дело. Књига друга. 46. дело. Књига друга. у: нав. 339-341. 45. Када се на јутрењи узима а кад не узима „Достојно“?. у: нав. 410-420. 19. Треба ли говорити мале јектеније после сваке песме канона на јутрењи Светле седми- це?. 27. дело. дело. 38. Патријарх Павле као литургичар 77 17. Читање Еванђеља пред Часном трапезом. 42. Како треба узимати прокимен на Великопосној вечерњи пред првом паримијом и по- сле ње?. 312-314. Књига друга. Правилно читање возгласа у молитвама. дело. 22. . у: нав. 33. 315-317. Књига друга. Књига друга. Књига друга. Књига дру- га. 333-335. у: нав. Књига друга. владара и народ. у: нав. дело. у: нав. Књига друга. дело. у: нав. 421-422. Књига друга. дело. у: нав. Зашто се на Богородичиним празницима узима Еванђеље по Луки?. Књига друга. 47. дело. дело. у: нав. О начину певања светилна VI гласа у Великом посту. у: нав. Књига друга. Књига друга. Књига друга. Књига друга. Књига друга. 41. 402-403. дело. у: нав. Књига друга. 35. Како правилно наставити служење Првога часа у продужетку јутрење?. 336- 338. у: нав. дело. 359-367. дело. Књига друга. 438-444. 379-380. дело. Шта значе речи на крају јутрење у службама Светим: „И дајетсја јелеј братији от кандила“?. 445-452. Начин читања Еванђеља на српском језику. у: нав. Књига друга. у: нав. Кад треба пред 50. 430- 432. у: нав. дело. дело. 381-382. 44. у: нав. у: нав. Треба ли жене да покривају главу у храму за време богослужења? – Жена у хришћан- ству. дело. Књига друга. 387-389. псалам на јутрењи читати Господи. у: нав. Књига друга. Који се Богородичен узима на стиховње на вечерњи и на хвалитних на јутрењи?. Како се на јутрењи оданија великих празника пева тропар?. Приклањање главе на богослужењу. дело. Књига друга. у: нав. у: нав. 21. 36. 383-386. Књи- га друга. 18. у: нав. у: нав. 353-358. 29. у: нав. 39. у: нав. 318-332. Како узимати тропаре на полуноћници у попразништву Господњих и Богородичиних празника?. 23. О кађењу цркве и крсти ли се верник у току кађења?. Где стоји служашчи ђакон за време читања Еванђеља на јутрењи?. дело. 25. Књига друга. 40. 433- 437. Књига друга. 37. 31. 32. дело. Треба ли болесник да седи или стоји док му се чита молитва?. у: нав. 398-401. О приношењу кадионице епископу на благослов. Кога гласа треба певати „Величит душа моја“?. у: нав. дело. Библијске песме и тропари канона. По ком гласу треба певати Велико славословље?. 309-311. 26. 428-429. 404-407. у: нав. дело. Клањање пред светим иконама. дело. дело. Редослед прозби у јектенијама за епископа. Узима ли се Достојно или Ангел вопијаше од Томине недеље до Спасовдана на пове- черју после канона?. Књига друга. 342- 352. 390-393. дело. Књига друга. 20. у: нав. дело. 34. 408-409. 30. Књига друга. у: нав. дело. дело. дело. помилуј и Слава и ниње?. Књига друга. 423-427. у: нав. Књига друга. Читају ли се мале јектеније на недељној и празничној јутрењи после тропара по Не- порочних или Полијелеја?. Узима ли се Слава и ниње испред Тебје слава подобајет после хвалитних псалама на свакидашњој јутрењи?. дело. 28. 368-378. 394-397. 43. Књига друга. 453-457. Када треба скидати камилавку у току богослужења?. дело.

. Књига друга.78 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ 48. Како се пева тропар „Христос воскресе. 157-167. у: нав. 74. дело. дело. дело. дело. 463-466. 139-151. Књига трећа. 120-125. дело.. 58. дело.. Књига трећа. 50. ако се одмах наставља служење Треће- га часа?. у: нав. Како се читају молитве верних у току изговарања јектеније?. Треба ли на Проскомидији вадити честице за Свете анђеле?. Блажена из Октоиха или Минеја за сваки дан. дело. дело. у: нав. 64. 62. Када и како треба развијати и савијати антиминс на Светој литургији?. дело. Књига трећа. Зашто се у Српској цркви не изостављају јектеније за оглашене испред Иже херуви- ми?. О певању „Јелици“. у: нав. Ко чита молитве Канона евхаристије кад служи више свештеника?. Књига трећа. дело. 74-76. 152-156. Књига трећа. дело. окрећу се северу уз речи: „Благо- словен грјадиј. у: нав. дело. дело. 473-477. у: нав. дело. 41-45. Поредак облачења одежди на богослужењу. 66. 77. Како узимати Блажене на Литургији?. Књига трећа. Када се царске двери отварају за Мали и Велики вход?. у: нав. у: нав. у: нав.. Коришћење магнетофона на Литургији уместо појања појца. 73. дело. Књига тре- ћа. 36-40. дело. у: нав. Књига трећа. 54. Књига трећа. Књига трећа. дело. 17-22. у: нав. 59. Књига трећа. у: нав. 63. у: нав.. у: нав. Како служити Литургију без појца?. Књига трећа. 51. 467-472. Читање кондака на Изобразитељни уз Часни пост и ван њега. Када се узима Амин на Великом входу и на Литији велике вечерње?. . у: нав. 168-174. 69. у: нав. Књига друга. ко врши проскомидију а ко чита за- амвону молитву?. у: нав.“. свјете истиниј... 75. у: нав. дело. Ко вади честице на проскомидији када више свештеника служе Литургију?. 70-73. Како се чита „Христе. дело. Књига трећа. дело. Првенство служашчих свештеника на Светој литургији. у: нав. у: нав. Књига трећа. 1-4. О прозбама на малој јектенији пред Иже херувими. 56. Књига тре- ћа.“. Када више свештеника служе Свету литургију. 49. дело. дело.“?. дело. у: нав. 60. Књига трећа. Књига друга. 57. у: нав. Књига тре- ћа. дело. Отварају ли се царске двери на почетку Литургије?. 87-92. Неки свештеници на Литургији после Свјатиј Боже. Књига трећа. у: нав. Књи- га трећа. 46-63. 52. 65. у: нав. 23-27. 71. дело. Да ли је то исправно?. 100-104. Књига трећа. у: нав. 28-35. у: нав. 460-462. у: нав. 130-138. Књига трећа. 114-119. дело. 5-10. Треба ли освећивати нафору?. затим југу уз речи: „Благословен јеси. Да ли се чита Трисвето на крају Првога часа.“ од Томине недеље до оданија Пасхе?. дело. 93-99. 85-86. 68. у: нав. Књига трећа. Како се врши Проскомидија на архијерејској Литургији?. 126- 129. 55. Како вадити девет честица на Проскомидији?. О помињању живих и упокојених на Литургији. дело.. 11-16. 105- 111. Чита ли се „Христос воскресе. у: нав. Књига трећа. 61. у: нав. Како се правилно служи Чин изобразитељне уместо Свете литургије?. 76. Књига друга. 67.. 70. 112-113. 72. После колико дана се печене просфоре могу употребити за Свету литургију и од чега се меси просфора?. Књига трећа. дело..“ на почетку Литургије од Васкрса до Спасовдана?. 53. дело. Књига трећа. 64-69. Књига трећа.

344-359. у: нав. 86. 92. 84. Шта чинити са Светим путиром после речи: „Со страхом Божијим. у: нав. дело. 293-296. 246-251. изрицање оцене његовог доприноса српској богословској мисли 20.“?. „Изиђите“ или „приступите“ на Пређеосвећеној литургији?. а Светог причешћа мало?. у: нав. 201-205. О помињању Светих на отпусту. 91. Књига трећа. дело. 80. у: нав. 3) Особито по- штовање дванаест петака у нашем народу. у: нав. Књига прва. 286-292. у: нав. у: нав. дело. Књига тре- ћа.. 79. Да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника?. у: нав. у: нав. О клечању на Литургији по коначном освећењу Дарова.“?. 195-200. Акростих у канонима Београдског србљака. и који је то „невечерњи дан“?. и који је то „невечерњи дан“?. у: нав. 272-276. века био је посебан истраживачки изазов. Поредак служења чтеца на архијерејској Литургији. 175-188. 206- 211. 83. у: нав. 2. дело. Књига трећа. 95. Од кога се дела Агнеца спремају честице за причешће болних?. у: нав. 81. 5) Треба ли свештеник на Светој литургији да руком указује на Свете дарове на . 330-343. у: нав. дело. дело. дело. у: нав. У групу радова које одликује литургијско-богословски приступ спадају: 1. 262-266. у: нав. Литургичко-богословски допринос Патријарха Павла С обзиром на чињеницу да је опус литургичког стваралаштва Његове Светости тематски разнолик и врло садржајан. 235-252. 89. Изговарају ли се речи: „и љубовију“ у „Со страхом Божијим. Књига трећа.. 88. 87. Књига трећа. Да ли по освећењу на Литургији све честице на дискосу постају Тело Христово?. Књига трећа. дело.. Додирује ли свештеник Агнец клечећи при Свјатаја свјатим на Пређеосвећеној литур- гији?.. дело. у: нав. 2) Став Српске православне цркве о старом и новом календару. Клањање пред Светим Агнецом. Шта значе речи „истјеје Тебје причашчатисја“ из IX песме канона на Васкрс. у: нав. дело. 253-261. Књига трећа. Књига трећа. у: нав. 219-224. дело. Подизање само Агнеца на „Свјатаја свјатим“. Павла Светом Архијерејском Синоду. 225-234. дело. Отирање длана антиминсном губом – Време и узроци настанка илитона и антимин- са. једина рукописна књига манастира Девича. Књига трећа. дело.1968). Како се на Пређеосвећеној литургији пева „Да исправитсја молитва моја. Књига трећа. Књига трећа. Књига трећа. дело. 277-283. Књига трећа. Како поступати када има причесника много. Књига трећа. 212-218. према захтевима савремене епохе (Допис Епископа рашко-при- зренског г. дело. Патријарх Павле као литургичар 79 78. дело.“?. де- ло. Баш због тога. дело. Чињење знака крста са путиром и дискосом над антиминсом уз речи: „Твоја од Тво- јих“. 93.. Књига трећа. радови Патријарха Павла који су побудили нашу нарочиту пажњу и благодарећи којима смо спровели у дело наше истраживање су: 1) Усклађивање црквених од- редби о посту. Књига трећа. Књига трећа. од 20. 85. 322-324. 94. Треба ли свештеник на Светој литургији да руком указује на Свете дарове на „При- мите и јадите“?.12. дело. дело. 82. 284-285. Служба Светог Јанићија Девичког. Књига трећа.. 267-271. 90. број 4363. у: нав. 4) Шта значе речи „истјеје Тебје причашчатисја“ из IX песме Канона на Васкрс. Књига трећа. у: нав.

као и да не- себично подели са другима сопствено испосничко искуство. садржи врло упечатљиве и проницљиве предлоге усклађивања црквених од- редби о посту. по речима Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. где је свакодневна употреба млека неизо- ставна. Павла Светом Архијерејском Синоду. века о краћем трајању Божићног и Апостолског (Петровског) поста. Усклађивање црквених одредби о посту. 168. у: нав. Па- вла.13 Идентичан став заузима и када је реч о радницима који су запослени на тешким пословима. Павла Светом Архијерејском Синоду. свеште- ника који крштава и кума. дело. далековиди јерарх Цркве Христове сматрао је да би у таквим случајевима требало одредити обавезан пост од једног дана за онога који се крштава.9 На тај начин је било очигледно да је пост. а који је био предмет нашег истраживачког интересовања. 14 Сравни: исто. Тема која представља својеврсно обележје како писане тако и усмене речи Његове Светости јесте пост. пошто је у многим православним земљама поново актуелизовано крштавање од- раслих. 10 Види: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. 169. Амфилохија. дело. у: Патријарх српски Павле.14 _______________ 9 Сравни: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. према захтевима са- времене епохе (Допис Епископа рашко-призренског г. а Петровски једну“. број 4363. Београд 2008. 13 Сравни: исто.12 Уз то. као на пример у хемијској индустрији. 168. између више ње- гових тематских текстова о посту посебан значај има рад под насловом Усклађи- вање црквених одредби о посту. „наша Црква могла да пристане да Божићни пост траје две недеље. 6) Да ли по освећењу на Литургији све честице на дискосу постају Тело Христово?. Повод за његов настанак била је припрема свих Помесних православних цркава за одржа- вање Великог Свеправославног сабора. у случају постављања питања дужине трајања поменутих постова.1968). „постао са- ставни део његовог мишљења и свакодневног живљења“. број 4363. Показујући том приликом дирљив пример очинског старања о оним члановима Цркве који су опхрвани тешким болестима и који не могу узимати ништа друго сем млека. Пост и Свето Причешће у Православ- ној Цркви. Патријарх Павле је сваки пут насто- јао да буде доследан вишевековном Предању Цркве Божије о посту. према захтевима савремене епохе (Допис Епи- скопа рашко-призренског г.1968). Уводна реч – Православна Црква о посту.10 Но. у: Пост и Свето Причешће у Православној Цркви. он заступа мишљење да би такве болеснике требало разрешити поста. Изнето мишљење. . од 20. 169. децембра. Уводна реч – Православна Црква о посту. 5. од којих се издвајају они под редним бројем пет. од 20. тада Преосвештеног епископа рашко-призренског г. нав.80 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ „Примите и једите“?. 11 Види: Патријарх српски Павле. 12 Сравни: исто. Његова Светост предлаже да би. а добровољни за рођаке крштаваног и друге чланове Цркве.12. један од његових предлога тиче се и неопходности примене ико- номије у вези са ублажавањем праксе поста код тешких болесника. седам и осам. као и да одређени Устави (Типици) прописују почетак Божићног поста 10.12.11 Истовремено. Давајући више одговора на исказане недоумице у ве- зи са исправном праксом савршавања поста. 5. Указујући на неоспорна сведочанства из 12.

Иако су дотични предлози изло- жени још пре четрдесет година. дело. подразумева одлазак у другу крајност и гажење јасних канонских одлука. која је у стварности већ прошла. не- уморни Првојерарх је покушао да протумачи разлоге подвојености богослужбе- ног рачунања времена међу Помесним православним црквама и препозна предно- сти и мане такве праксе. 156. 18 Сравни: исто.17 Но. нав. Једно од неизбежних питања са којима се. 155-156. Његова Светост подсећа на осећај пастирског старања за оне верне који би такве промене могли схватити као скретање са пута Православља и дефинише као погрешно увођење ових исправки. Став Српске православне цркве о старом и новом календа- ру.18 Штавише. 19 Сравни: исто. он предлаже да би такве хри- шћане требало стрпљиво поучавати и припремати за прихватање исправки кален- дара. враћајући се литургијско-богословској димензији поимања бого- службеног времена Патријарх Павле констатује да инсистирање на останку при календарској погрешци од тринаест дана у циљу сачекивања равнодневице по ка- лендару. било кратковидо. У члан- ку под називом Став Српске православне цркве о старом и новом календару.19 Пара- лелно са тим. он не заборавља да нагласи да би за- државање таквог става без разликовања непромењивости онога што је божанско - догмата и промењивости онога што је људско – календар. . Темељећи своје знање о људском феномену календарског мерења времена на достигнућима чувеног професора примењене математике на Београдском уни- верзитету др Милутина Миланковића (1879-1958).20 Мисао која закључује овај рад изражава веру да ће _______________ 15 Сравни: Патријарх српски Павле. Његова Светост исправно при- мећује да је кључ сваког календара што тачније усаглашавање дужине тропске и календарске године. Патријарх Павле као литургичар 81 Наведена запажања о посту Његове Светости уверљиво предочавају у којој мери и на који начин треба усклађивати литургијско-богословску акривију и ико- номију у животу верних удова Тела Христовог. они уопште не губе на значају јер говоре у при- лог потребе непрестаног преиспитивања и појашњења хришћанскога начина по- стојања сходно савременим животним околностима.16 Ипак. 143. 156. уз изношење јасних и стварних разлога који такву праксу захтевају. 17 Сравни: исто. Мада је већи- на Православних цркава прихватила такозвани „Грегоријански календар“ (познат као нови) уз задржавање Пасхалних таблица формираних у оквиру такозваног „Јулијанског календара“ (познат као стари). приликом писања својих одгова- ра. у: Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ. суочио Патријарх Павле била је и проблематика црквеног календара. 20 Сравни: исто. као и слављење Васкрса више од месец дана мимо канонских прописа. Књига прва. упркос неоспорним доказима о погрешности и неопходности исправке старог ка- лендара. 156. празновање Васкрса и канонски прописи у вези са тим опредељују Цркву да поменутој теми приступи врло обазриво. као разлоге због којих су неке Поме- сне цркве остале при старом календару Патријарх Павле наводи страх „од сваке штетне пропаганде и прозелитизма“.15 Али. 155. 16 Види: исто.

24 Сравни: исто. 22 Види: Патријарх српски Павле. Његова Светост износи најприличније предлоге за поступно удаљавање нашег народа од тог обичаја. фуснота број 39. прави разлози поменуте појаве леже у прехришћанском и не- знабожачком животу наших предака. Патријархова свест о неопходности новог свеправославног усагла- шавања за исправку постојећег календарског рачунања времена и постепеног припремања верника за такво дело на најбољи начин сведоче о његовом „литур- гичком и богословском кретању између Сциле и Харибде“. Чињеница да је међу побожним народом у неким нашим крајевима прису- тан обичај поштовања дванаест петака пред поједине празнике. према његовим речима. он на својеврстан начин наставља праксу првог српског архиепископа Саве Немањића на плану уклањања и најмањег вида незнабоштва међу овдашњим хришћанима.25 Напослетку. фуснота број 39. Богослужбени текстови који.26 Ревносни однос Патријарха Павла према првојерархијској служби и исправ- ном богослужбеном поимању хришћанског живота огледа се и у његовој борби за искорењивање таквих појава попут дванаест петака. те да ће ка- лендарско питање бити разрешено на будућем Васељенском сабору. млада недеља). при чему се стро- го пости и не ради. о чему говори његов текст под именом Особито поштовање дванаест петака у нашем народу. 156. да би у другој фази била у потпуности избрисана веза са месецом. али да увек води рачуна о доследном очувању истина вере у васкрсење Сина Божијег. 234. Наиме.24 Тим данима су. Књига прва. Излажући целокупан текст Сказанија о дванаест петака из дубровачког рукописа насталог 1520.21 Изрицање уравнотежених ставова Његове Светости у вези са календарским питањем врло уверљиво показују да Црква никада не пренебрегава научна до- стигнућа. те су ти петци везани за поједине хри- шћанске празнике. 228-233. нав. у: Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ. 233. дело. Окарактерисавши их као нехришћанске и предложивши одговарајуће начине за њихово напуштање. Овај самопрегорни делатељ на њиви Господњој добро је упознат и са неким од погрешних обичаја из живота нашег христијанизованог народа. 233. дала је повода Патријарху Павлу да темељно и критички пре- испита ову појаву. 233.82 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ Дух Свети сачувати Цркву од било које крајности и једностраности. него да је такав обичај ушао у народ путем апокрифне књижевности.23 Следствено томе. потом то празновање пренели на први петак у месецу (млади петак. Један од таквих је и чланак _______________ 21 Сравни: исто. садрже непрола- зне и најузвишеније истине о домостроју спасења човека кроз Сина Божијег зау- зимају посебно место у радовима Његове Светости. позивајући све- штенике на расуђивање и пастирски обазриво премошћавање јаза између тренут- ног стања и онога што би требало да буде. 23 Сравни: исто. Патријарх Павле сматра да су наши преци најпре празновали први дан сваког месеца. попут најбогатијих ризница. 26 Сравни: исто. Особито поштовање дванаест петака у нашем народу.22 а који је објавио Ватрослав Јагић (1838- 1923). Његова Светост заступа мишљење да држање ових петака није црквеног порекла. . 25 Види: исто. „приписане успоме- не из старозаветне и новозаветне историје и измишљан је фантастичан начин от- кривања њиховог значаја“.

вредни умножитељ речи Божије пока- зује завидно познавање литургијско-богословског предања Цркве Христове. потпунијим и непосреднијим причешћивањем Христом у дан без вечери Царства Његовог. Књига прва. 248.32 Назначено богословско проницање у смисао богослужбених текстова осли- кава још један аспект личности богољубивог молитвеника наше Цркве.. јер га другачије не бисмо могли примити. в невечерњем дни Царствија Твојего“.30 Насупрот томе. 31 Сравни: исто. 28 Сравни: исто. и који је то „невечерњи дан“?. век)..29 То никако не значи да израз „истјеје“ може имати смисао да по освећењу хлеб и вино нису право тело и крв Христова. али се молимо да се удостоји- мо уласка у Царство небеско. у: Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕ- РЕ. 29 Сравни: исто. 248. то јест да се сада не причешћујемо истински и да се због тога молимо како би се удостојили причешћа тек у будућем веку. у овоме свету истински причешћујемо правим телом и крвљу Христовим. дан без вечера тога века. у коме ћемо се причешћивати још непосредније и потпуније. дело. као што је за одржавање нашег пролазног живота потребна телесна храна. Највећи део текстова Патријарха Павла посвећен је телитургичким одлика- ма Свете Литургије. 32 Види: исто. овом приликом смо изабрали само два: Треба ли свештеник на Светој литургији да руком указује на Свете дарове на „Примите и једите“? и Да ли по освећењу на Литургији све честице на дискосу постају Тело Христово?. 249. према Његовој Светости.27 Патријарх Павле следи Дамаскиново богословско учење о светим тајнама и предочава да.28 У небеском.подавај нам истјеје Тебе причашчати- сја. о Мудрости и Речи Божија и Сило. Пасхо велика и најсветија. гледањем лица ради нас оваплоћеног Сина Бо- жијег. 251. пак. _______________ 27 Сравни: Патријарх српски Павле. али се неће остваривати на садашњи начин – једењем устима под видом хлеба и вина него непосредније. нав. Трагајући за што тачнијим преводом и смислом речи једног од тропара де- вете песме Канона на Васкрс које гласе: „. тако нам је у овоземаљским околностима Бог даровао Свето причешће под видом земаљског хлеба и вина. Шта значе речи „истјеје Тебје причашчатисја“ из IX песме канона на Васкрс. . кроз сву непролазност. удостој нас да уђемо у Царство Твоје и у њему се непосредније.31 Особиту вредност у овоме тексту има и Патријархов опширнији пре- вод комплетног тропара на савремени српски језик: „О Христе. и који је то „невечерњи дан“?. што даје снажан подстрек и другима да у том правцу наставе. Реч је о његовој спремности за литургијско-богословско тумачење lex orandi. Царству остаће потреба за Светим приче- шћем. имају евхари- стијско-есхатолошку конотацију и изражавају хришћанску тежњу за што истин- скијим. чији је аутор свети Јован Дамаскин (7-8. 249. ми се. Иако сваки понаособ плени озбиљношћу и тежњом ка што целовитијем разјашњењу задате теме. 30 Сравни: исто. у пуноћи причешћујемо гледањем лица Твога. Речи поменутог тропара. 246-247. који ће настати по Твом другом доласку“. Патријарх Павле као литургичар 83 под насловом Шта значе речи „истјеје Тебје причашчатисја“ из IX песме кано- на на Васкрс.

не треба сма- трати неправилним нити сувишним видљиво указивање десном руком на дарове при изговарању речи Примите и Пијте. С тим у вези. уз видљиво показивање руком у правцу евхаристијских дарова. Утврђујући своја литургичко-богословска гледишта на делима великих отаца и савремених богослова Цркве Христове.38 У другом тексту Његова Светост одлучно одриче став да честице.40 Нема никакве сумње да је изузетно интересовање за телитургичке теме. јуридичког становишта.84 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ Поменути радови задиру у централни део Свете Евхаристије – Анафору и дотичу питања Христових речи установе Евхаристије. нав. 181. Такав пример настављају да следе и нове генерације свештенослу- житеља и ученика богословских школа. после архимандрита др Кипријана Керна (1899-1960).35 Његова Светост у наставку образлаже да је „произношење речи Господњих о установљењу Светог причешћа такође неоп- ходно за освећење дарова. потпуно се остварује приступањем Светом причешћу на крају Литургије. Он у таквом мишљењу види богословски покушај налажења дубљег смисла њиховог вађења. дело. Његова Светост заступа мишљење да Христове речи установе Евхаристије које изговара свештенослужитељ. 183. 231. јер је са оваквом праксом вероватно пре- кинуто када је дошло до борбе са римском пропагандом и када је настала потреба јачег наглашавања погрешности њихових учења. Епиклезе и Светог приче- шћа. које се приносе у част светих и за милосрђе према живим и упокојеним. 182. према коме се свагда тражи баш моменат кад се тајна извршила и при којим речима (формула тајне). . Књига трећа. не заборављајући речи Његове Светости: _______________ 33 Сравни: Патријарх српски Павле. Треба ли свештеник на Светој литургији да руком указује на Свете дарове на „Примите и једите“?. нав.36 Због тога се може говорити не о тренутку и формули освећења. 40 Сравни: исто. писменим и усменим путем почела ослобађати уобичајеног присту- па литургици.37 Самим тим.39 Коначно. постају Тело Христово. првобитно се у Цркви није постављало питање момента освећења дарова. а спирање грехова помињаних при вађењу честица за живе и упокојене бива њиховим стављањем у путир. у: Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ. 231-232. 37 Сравни: исто. 181. насталом на основу западног. печат у том освећењу јесу речи упућене Богу Оцу да пошаље Бога Духа Светог и учини ове дарове савршено те- лом и крвљу Бога Сина“. у: Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ. као и једних са другима. а завршни моменат. 36 Види: исто. би- ло од кључног значаја за богословско сагледавање Свете Евхаристије Патријарха Павла. дело. 188. не означавају само указивање на оно што је нека- да било на Тајној вечери. према поимању Патријарха Павла. 38 Сравни: исто. 34 Сравни: исто. овај Првојерарх јесте прва лич- ност која се на овдашњим просторима.33 Он наглашава да не треба инсистирати на школском схватању. 183.34 Јер. 39 Сравни: Да ли по освећењу на Литургији све честице на дискосу постају Тело Христово?. већ пре о Тајни Евхаристије као целини у складу са тумачењем светог Василија Великог. 35 Сравни: исто. једин- ство са Христом. Књига трећа. а не догматско-литургичку стварност. већ да се односе и на Спаситељево искупитељско дело које се наставља и продужава да врши до краја света.

16). Будући да се својим радовима сврстава у групу српских литургичара који су унели иновативан приступ у литургици. Преиспитивање постоје- ће праксе савршавања поста и актуелног календарског рачунања времена. треба констатовати да је литургички допринос Првојерарха наше Помесне православне цркве у томе што је покренуо више кон- структивних тема.41 Закључак Литургичко стваралаштво Патријарха Павла представља једну значајну и обимну целину. нав. дело. у: Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ. Иако је дубоко свестан да су извесна места у објављеним текстовима непот- пуна а неки ставови погрешно постављени и изнесени. иско- рењивање неприличних и сумњивих обичаја из богослужбеног живота овдашњих хришћана. Књига друга. Патријарх Павле као литургичар 85 „У данашње време. о којима се до сада писало врло мало. 308. значај Његове крсне жртве за наше спасење. Његова Светост бива препознат као верни настављач изграђујућег дела првог српског архиепископа светог Саве Не- мањића и један од великих приложника српске теолошке мисли у 20. дело. уз свакодневни труд око спремања своје душе за што достој- није приступање тој Светој тајни. као и потреба што чешћег приступања Светој тајни причешћа. На то да делују свештеници и речима и одеждама“. богословско објашњење појединих богослужбених текстова. . веку. а мотиви за њен настанак су нарочита посвећеност богослужењу и спремност да са тим непроцењивим богатством још више упозна клир и лаос Српске православне цркве. што за све хришћане значи служење Богу који је Пут. Од каквог се материјала праве црквене одежде?. нав.42 Његова Светост истовре- мено исказује спремност за дијалог ради служења Истини. Књига прва. Истина и Живот (Јн 14. Предговор. у: Да нам бу- ду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ. као и ли- тургичко-богословско тумачење телитургичких одлика Свете Евхаристије нео- спорно сведоче о драгоценом литургичком делу Патријарха Павла. 43 Сравни: исто. _______________ 41 Види: Патријарх српски Павле. 42 Сравни: Патријарх српски Павле.43 На основу свега наведеног. потреба редовног доласка на заједничко богослужење. Такође. сматрам да је верним особито потребно истаћи првосвештеничку службу Господа Исуса.

превод Комисије САС СПЦ. Јустин 1978 = Божанствене Литургије. причешћивање Пређеосвећеним Даровима. Јустин [Радосављевић 1967] 1922 = Служебник на српском језику.142). превео др Јустин Поповић. – Захваљујем се о.* Кључне речи: Литургија. године. Акатисте. Преводилац је преводећи свете текстове исте истовремено кориговао и исправљао. о. литургијско окружење. 149037A („Српска теологија у двадесетом веку“). Манастир Крка 1967. Поповић. средио јеромонах Артемије суплент. духовник манастира Ћелије. фебруара 1967. 5 (2010) 30-41 др Владимир Вукашиновић Православни богословски факултет Катедра за литургику Београд Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића Ко не разуме Литургију не може разумети Православље. NARRATIO INSTITUTIONIS. _______________ * Излагање на научном скупу „Српска теологија у двадесетом веку: Истраживачки проблеми и резултати“ одржаном на Православном богословском факултету у Београду 26. превео Архимандрит др Јустин Поповић. децембра 2008. Василија Великог и Пређеосвећених дарова процес настајања превода богослужбе- них текстова оца Јустина Поповића на основу његове. освећење Дарова. САС 1988 = Служебник. У богословском опусу архимандрита др Јустина Поповића његови преводи заузи- мају и по обиму и по значају важно место. Литургија Светог Василија Великог = ЛВВ и Литургија Пређеосвеће- них Дарова = ЛПД и технички термини PRAEFATIO. у склопу пројекта бр. . за оца Јустина. САС 2007 = Служебник. Универзитета. Београд 1978. Београд 1922 (у Сремским Карловцима: Срп- ска манастирска штампарија). Подсетимо: он је преводио и Свето Писмо. INTERCESSIO. ( машинопис) ПБ I 4177 (на крају текста Свете Литургије Јована Златоустог стоји да је преку- цана у Манастиру Крки 18. Зора- ну Недељковићу и Радовану Пилиповићу на помоћи приликом писања овог рада. Житија Светих. бивши професор Универзите- та. SANCTUS. Београд 1986. Пошавши од чињенице да је. САС 1986 = Служебник. на основу различитих предањских извора и споменика дијахронијски и син- хронијски третираних. Превођење Светих Литургија је само један аспект преводилачког подвига оца Јустина. стр. Јустин Поповић Апстракт: У овоме раду анализира се на примерима из Светих литургија Јована Златоу- стог. Александру Поповићу. богослужбени језик. Тропар трећег часа. превод Комисије САС СПЦ. који финансира Министарство науке и заштите животне средине Републике Србије. проф. превод Комисије САС СПЦ. Београд 2007. литургијске тео- логије. Света литургија истовремено примар- ни извор богословља и духовног живота објашњава се његово инсистирање на значају го- ворног језика на коме се она служи и доследно поштовање унутрашње свештене логике словесне службе. EPICLESIS. Приликом навођења употребљаване су следеће скраћенице: Литургија Све- тог Јована Златоустог = ЛЈЗ. Београд 1998. Каноне и Молитве. Службе. ANAMNESIS. превео са грчког јерођакон Јустин Сп. У раду су кори- шћени следећи преводи: Јустин 1922 = Божанствена Литургија Светога оца нашега Јована Злато- уста. јасно дефинисане. Свете тајне и молитвословља. дела Светих Отаца. Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати књ.

тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне ду- ше и народног језика. 2 Божанствене Литургије.1 У њему Јустин излаже богословље Свете Литургије – њену христолошко-еклиси- олошку „природу“. 229.4 Отац Јустин био је свестан значаја говорног језика за оба аспекта црквене мисије: унутрашњи и спољашњи.. следећи кирилометодијевско пре- дање о. Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића 31 Теологија Литургије је на више места и различитим поводима излагана и образлагана у целокупном богословском делу оца Јустина Поповића. Као што је смисао Цркве да сваки народ примајући га у себе. 4 Божанствене Литургије. литругијском употребом. старосрпских и црквенословенских. 227. очигледно алудирајући на Вукову (и Вукових идеолошких настављача) је- зичку реформу и њене последице на језик српске теологије и молитвеног живота.5 Древно литургијско предање је сагледавао на основу рукопи- сних служабника – грчких. Отуда је литургијски језик увек еванђелски. Ad extra говорни језик представља незаобилазни пут ка остварењу аутентичне мисије и благовести Јеванђеља Христовог. приближио савременом човеку. Уколико ствари посматрамо аd intra – богослу- жбена употреба говорног језика је неопходно (али не и довољно!) средство које треба да омогући активно и словесно учествовање целокупног црквеног сабрања у њеном молитвеном животу. псаламски. истовремено резимира кирилометодијевско предање и антиципира толи- ко хваљену савремену мисиолошку теологију инкултурације. Полазна тачка Јустинове методологије превођења литургијских текстова била је жеља да открије „древно литургијско Предање“ и њиме измери. Неке од њих је _______________ 1 Божанствене Литургије. Он том прили- ком. молитвени језик у надахнућу Духа Светога. органски их спајајући и сједињујући. Јустин преводи све три литургије на српски говорни језик.. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном. 223–232. Својеврстан резиме учења о Светој Литургији блажени Старац изнео је у свом Поговору преводима Светих Литургија – О овом преводу Светих Литургија. превео Архимандрит др Јустин Поповић. 226.2 Да би то олакшао. примајући га за свој језик којим се обраћа Богу она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Евхаристија је најсавршенији „простор“ и „начин“ остварења људског назначења – обожења кроз саучествовање у животу Христовом и Њего- вом Домостроју који се на Евхаристији увек у целокупности понавља. Она није. . 5 Божанствене Литургије. односно Цркве и културе једног народа. духовник манастира Ћелије бивши професор Универзитета. једна од бого- словских тема ћелијског архимандрита – она је само срце и суштина свеукупне његове теолошке мисли. послужимо се овим већ општим местом у опису његове теологије. подвлачи да је овде реч о језику: „не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма“. 223–224.. језик богослужења и богослављења. Он пише: Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епо- хе.. Београд 1978.3 Отац Јустин. оцени на- чин на који је оно продужено у „данашњој саборној васељенској пракси Право- славних Цркава“. обогати својом Пуноћом. тако се она односи и према језику тога народа. 3 Божанствене Литургије. којим се освећује и посвећује народни језик. да би њега учинио актив- нијим учесником ове велике Тајне Побожности. инсистирајући на динамичком и ства- ралачком разумевању односа језика и Јеванђеља.

58. узимајући по- стојећи текст без дубљег преиспитивања његовог садржаја. Данашњу саборну васељенску праксу Православних Цркава Јустин упознаје на основу савремених служебника Православних Цркава.“. различита приступа предлошцима. старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим служебницима. литургијског окружења (Храм и све шта се у њему налази) али и светоотачких мистагогија – односно начина на који је служба у одређеном времену и на кон- кретном простору доживљавана и разумевана. 7 Божанствене Литургије. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Ми- хаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила.. као и мно- гим старим литургијским рукописима. .. Проскомидија а. Он такоће консултује и друге преводе: „новогрчке. У другом. млади Јустин преводи. 11 Јустин 1978. ЛЈЗ. годи- не) а други у 84. Због тога отац Јустин у пуној мери користи и „све- тоотачка тумачења Свете Литургије“8 у настојању да открије „древно литургиј- ско Предање“. 12 Божанствене Литургије. 227–228. једно предање и иску- ство Литургије. друге пак непосредно. 10 Божанствене Литургије. где _______________ 6 Божанствене Литургије. 19. године) години живота. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника. је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и до- следности. Тај доживљај Службе. је исто као и у Јустин [Радосављевић 1967] 1922. 228. Користио је и старе штампане служабнике.7 Отац Јустин је знао да се један литургијски обред. пого- тово старосрпске. 1. У Јустин 1922. немачке.6 У оквиру ове групе извора предност је давао служабницима архијерејске намене – односно они- ма који су писани или прилагођени за службу архијереја полазећи од уверења да .10 Отац Јустин је свој први превод Свете Литургије објавио у 28. 230–231. Оно обухвата и елементе тзв. 228. руске. 231. енглеске и француске“9 као и радове савремених литургичара и богослова. сада већ зрео богослов (а увек отворен да чује мишљења и искуства других). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустино- во време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. То су два другачија. У првом случају. како грчким тако и словенским. 9 Божанствене Литургије. заузима став својим преводом. Промена назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине че- стице). поготово од стране њених најаутентичнијих учесника меродаван је и приликом њеног дана- шњег превођења и служења. ( 1978.11 Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом. 228. он се не усте- же да интревенише и тумачи. не састоји само из текстова служби. (1922..12 Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског. где се помињу Анђели али са напоменом да је „тако у грчким служебницима. Литургија Светог Јована Златоустог А. 14. бугарске. ЛЈЗ. попут познатог Служабника Божидара Вуковића..32 ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ користио помоћу њему тада доступних научних издања старих литургијских ру- кописа. 8 Божанствене Литургије. ЛЈЗ. Погледајмо то на конкретним примерима.

године..“17 И на другом месту вели да је смисао вађења честица на проскомидији „опраштање греха (стога невађење посебне честице за Свете Анђе- ле) и прослављање Светих“. Отац Јустин овде даје скраћену форму Молитве (односно Псалма 92. Андреј Јуродиви. Петар Коришки и Стефан Пиперски. Кирило и Методије. и Јустин [Радосављевић 1967] 1922. 15 Патријарх Павле. који је првобитно објављен 1974. Симеон Нови Богослов. тада младих. 1978. 19 Тога нема у Јустин 1922. директно помиње анђелске силе које на Св.15) а шесте. наведено дело. на известан начин. предло- жака. 232. заједница богочовечанског Тела Христовог. говорећи о Проскомидији. преподобним и богоно- сним Оцима још и: Петар Атонски. 20 Божанствене Литургије. 2008. причешће.. б.14 Питање по- мињања Небеских Сила бестелесних на Проскомидији обрађивао је и Патријарх Павле (тада Епископ рашко-призренски) у тексту Треба ли на Проскомидији ва- дити честице за Свете Анђеле15. Београд – Требиње. 21 Божанствене Литургије. 15) Улазак тројице Светих није тешко објаснити – Григорије Палама. како рукописних тако и штампаних. 14 А. Анђели пак и Светитељи су му с леве стране. Гаврило Лесновски. Жртва Христова била је за људе. 19. Владика Атанасије Јевтић сматра помињање бестелесних сила одликом старије праксе што је касније „у руским служебницима незналачки изостављено“.. 232. Београд 2007. Григорије Палама и Марко Ефески. Господ се _______________ 13 Божанствене Литургије. Проширење списка Светитеља који се помињу приликом вађења четврте и шесте честице просфоре. Јоаникије Девички. 59–60. 43.18 Епископ Павле је овде. 46–63. Максим Исповедник. дакле пре штампања Јустиновог превода. Анђе- ли се ту не спомињу.(ЛЈЗ. 1978.“13 Ова Јустинова интервенција имаће своје заступнике и противнике. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стра- не. 63. 47. (ЛЈЗ. Он је том приликом покушао да на основу „догматског и литургијско-историјског становишта“16 оспори валидност ове прак- се. . Јевтић. међу. Јустинов „богословски и аскетски укус“ очигледан је и у додавању одређених светитеља у Чин Проскомидије којих тамо иначе или не- ма или су присутни у мањем броју. Христос Нова Пасха: Божанствена Литургија 3 – свештенослужење.. Марко Ефески и Максим Исповедник су Светитељи о чијој теологији су писали доктор- ске радове тројица. 93) приликом постављања првог прекивача – дарка над светим хлебом: 1. наведено дело. 49.. наведено дело. МТ Пс. 16 Патријарх Павле. Основни догматски аргумент који износи у овом тексту је да „Спаситељево искупитељско дело није било за анђеле. 18 Патријарх Павле. Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића 33 Филотеј. доктора „православне светоотачке теологије“ које као своје сараднике и помоћнике у процесу редактуре превода наводи отац Јустин20: Амфилохије (Радовић). осиро- машио појам спасења сводећи га искључиво на феномен искупљења. када се насели земља.. Да нам буду јаснија нека питања наше вере III. Јован Дамаскин. похвалну песму Давидову. в. 19-20. 17 Патријарх Павле. друго издање. за дан предсуботни.19 Тако се приликом вађења четврте честице помињу међу Јерарсима и васе- љенским Учитељима још и: Григорије Двојеслов. Иринеј (Буловић) и Артемије (Радосављевић) – управо они који су оцу Јустину пружили „драгоцену помоћ при коначном прегле- ду превода Божанствених Литургија“21 и тада очигледно утицали на овај улазак.

33. 68. 24.. 26 Божанствене Литургије. ЛЈЗ.34 ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ зацари. 23 Јустин 1978. ЛЈЗ. 1978. године. 20. Није у Јустин [Радосављевић 1967] 1922. 44.“25 Отац Јустин вели да се овај возглас „текстуално тако налази у многим старим ру- кописним Служабницима. преводу налази рубрика са кађењем док се апостол чи- та.. и Јустин [Радосављевић 1967] 1922. Литургија Редакторска рука оца Јустина је кроз све литургијске текстове најмлађег превода евхаристијске молитве поставила пред њихове возгласе. Исто и у Јустин 1922.29 Отац Јустин у овом преводу препознаје од- ређене касније унесене елементе у литургијске текстове и њих ставља у угласте заграде чинећи их тако необавезним односно опционим. 30 Јустин. и Јустин [Радосављевић 1967] 1922.. ЛЈЗ. 5. ЛЈЗ. Најзначајнија је у рубрици између читања апостола и јеванђелског одломка која сада предвиђа могућност кађења током читања апо- стола али и после њега. пак. Тако није у старом преводу где се молитве налазе и после воз- гласа (Јустин 1922. 40–41. ЛЈЗ.. Јустин [Радосављевић 1967] 1922. Јустин овде исправно наводи да се молитва Царе небесни чита само је- данпут. Господе. наведено дело. Јустин [Радосављевић 1967] 1922. Подигоше реке. 239. кади свету Трпезу унаоколо. То је исто у Јустин 1922. проширује возглас Молитве Трисвете пе- сме: „Јер си Свет Боже наш [и у Светима обитаваш] и Теби славу узносимо. У старом се. ЛЈЗ. 229. сав олтар и свештеника. ЛЈЗ. 1978. ЛЈЗ.22 г. ЛЈЗ. Јустин 1922. У старом преводу налази се друга форма возгласа без дела и у Светима обитаваш. 231. примишви благослов. Готов је од тада престо твој. на пример. од увек ти јеси. 93.28 У преводу из 1978. ЈЛЗ. 35. 1978. ЛЈЗ. подигоше реке гласове своје. 89. или пре тога. ЛЈЗ. 3. 25 Јустин. 28 А. „налазе се на свом природном месту: непосредно испред својих воз- гласа којима се свака молитва логички и завршава“. Јевтић. ЈЛЗ. [У ЗАГРАДАМА ЈЕ ИЗОСТАВЉЕНИ ДЕО: 2. 64. На тај начин се оне. обуче се Господ у силу и опаса се. јектенију за упокојене30 и поновљену Мирну јектенију пред Другу молитву верних. 4. а тако је дословно очуван и у васкрсном и празничном Јутрењу где је несумњиво пренет као такав из Литургије“.27 Није згорег имати на уму и чињеницу да у познатом Кодексу Barberini gr. 336 (око 790. јер утврди васеље- ну која се неће померити. ЛЈЗ. Ми ћемо наве- сти само неке од њих. 74) и у средини јектенија (Јустин [Радосављевић 1967] 1922. пи- ше о. 28. ЛЈЗ. 23. Он. у оквиру литургијских радњи кађења на Светој Ли- тургији. Јевтић. Док се то пева. 238–239.26 Владика Атанасије сматра да га због тога треба „унети (вратити) и у возгласу Свете Литургије“. у красоту се одену. 81. То важи за тзв. Није у Јустин [Радосављевић 1967] 1922. дошло је до одређених промена у односу на претходна решења и стан- дардну богослужбену праксу. Дивни су валови мор- ски. Јустин. ђакон узима кадиони- цу са тамјаном. 29 Јустин. 31 Јустин. док се још чита Апостол. 36. ЛЈЗ. године) Литургија Јована Златоустог има а Василија Великог нема ову варијанту возгласа. 85). наведено дело. 39 и Јустин [Радосављевић 1967] 1922. диван је на висини Господ. 24 Божанствене Литургије. 1978.23 Б. Подићи ће реке валове своје од хука вода многих. пред читање св Јеванђеља: И пева се Алилуја са стихови- ма.31 _______________ 22 Јустин 1978.24 Појединачних примера Јустинових интервенција има више. .] Дому твоме Господе приличи светиња на сва времена. 80. ЈЛЗ. приступа свештенику и. ЈЛЗ. Сведочанства се твоја потврдише веома. 27 А.

Јевтић. 58. Ђакон: Амин. Ђакон: Помени ме Владико свети. Свештеник: Да те помене Господ Бог у Царству Своме свагда. У преводу из 1922. John Chrysostom. наведено дело. наведено дело. века а да ће њи- хова финалана кодификација наступити са штампаним издањима 16. 33 А. 50.37 Он тамо по- казује да се идеја о саслуживању Духа Светога (а не Духу Светоме) по први пут. 198–304. Разлике су у заградама [ ]. II in: A History of Liturgy of St. 35 Јустин 1978. у оваквој форми дијалога појављује се наопака идеја да Дух Свети саслужује нама.. Ђакон: Опомени [Помени ме] ме се Владико Свети. У словенске Чиновнике она прелази са руским литургијским реформама Москов- ског Сабора из 1666–7. Опомени [Помени] ме се брате и саслужитељу. Отуда је чин Архијереј- ске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника. Roma 1978. јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. сада и увек и у векове векова. 238–291. статрији и очуванији него што је то јерејско служе- ње Литургије какво је оно у нашим данашњим служебницма. 101. године до- лази до знатних промена. године дијалог овако изгледа: Свештеник..што је главно. 35 Отац Јустин објашњава да се определио за ову варијанту дијалога на основу рукописа и старих штампаних књига али и према. 238–291. У различитим варијантама свог превода он мења одређена места и реше- ња у складу са новим сазнањима које је стекао. . ЛЈЗ. Карактеристичан пример за то представља Дијалог свештенослужитеља после Великог входа. ли- тургијској пуноћи и доследности. Познато је свима право- славним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености. . Ђакон: Амин. ed. Ђакон: Помоли се за мене Владико свети. sec. 231. Архијересјком чиновнику. Ђакон: Нека се Господ Бог опомене свештенства твог [Нека Господ Бог помене све- штенство твоје ] у Царству Своме. The Great Entrance: A History of the Transfer of Gifts and other Pre-anaphoral Rites. Помоли се за мене [ Владико] брате и саслужитељу. ЛЈЗ. Јевтић.38 _______________ 32 Основни текст је Јустин 1922.36 Ово питање је опширно обрађено у познатој студији Роберта Тафта Велики Вход – Историја преноса Дарова и других преанафоралних обреда.. Јустин сада даје древнији и правилнији поредак. Vol. 32 Као што видимо. столећа. ЛЈЗ. 37 R. скоро идентичан ономе у Диатаксису Филотеја Кокиноса. 38 R. 34 А. Свештеник: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега [Вишњега] осениће те. Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића 35 Постоји више примера литургичког и богословског развоја оца Јустина По- повића. Свештеник: Нека те се Господ Бог [Нека те Господ Бог] помене у Царству Своме сваг- да. Taft. што је оповргао Епископ Атанасије Јевтић рекавши да „не саслужује Дух Свети нама него ми Њему!“33 У преводу из 1978. У заградама [ ] су дате варијанте из Јустин [Радосавље- вић 1967] 1922. Ђакон: Сам Дух служиће са нама све дане живота нашег. сада и увек и у векове векова. у форми комплетног текста дијалога. Ђакон: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те. појављује у рукописима 15. наведено дело.34 Свештеник. 36 Божанствене Литургије. Taft.

и Јустин [Радосављевић 1967] 1922. Савремена српска ли- тургијска полемика показује супротно.“ Јустин 1922. 42 Атанасије Јевтић. века) рукописним Служебницима. 142.. ЛЈЗ. Што се руске – московске – штампане књиге тиче треба знати да до реформе Патријарха Никона Тропар тре- ћега часа јесте постајао у московским штампаним служабницима али да је био опцион. 136. године. ЛЈЗ. тропар прво појавио као приватна молитва свештеника пред св. 59.. 2007.40 О томе је опширно писао у тексту поговора: Извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије. Јустин 1922. године ставља у заграде а то обја- шњава у фусноти: „Ово се не налази у грчком тексту него у црквенословенском“. како Преосвећени пише. Тропар Трећега часа у евхаристијску Анафору по први пут бива унесен у XIV односно самим почетком XV века и то у Цариграду.. То особито важи за тропар Трећег часа у ка- нону Евхаристије за који су последњих неколико векова многи православни јерарси.. У истом преводу који је „средио јеромонах Артемије. 229–230. Због тога је тврдња – да се служи „попут оца Јустина Поповића“ иако нетачна у ствари могућа! 41 Божанствене Литургије.. 69. 110. 40 Јустин 1978.. Христос Нова Пасха: Божанствена Литургија 2 – свештенослужење. причешће да би убрзо по томе прешао на своје данашње.. на првом месту грчких венецијанских из XVI и малоруских и руских издања из XVII века43 али и широке рукописне продукције... Тамо се. заједница богочовечанског Тела Христовог. и десном узима свети дискос а левом све- ти путир. 70.укршта руке своје стављајући десну изнад леве. и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније и тро- пар Трећег часа у самом Канону Евхаристије) стављени су овде у угласте заграде. 43 Јевтић наведено дело. У овом преводу отац Јустин је Тропар Трећег часа ставио у заграде те га. Јустин [Радосављевић 1967] 1922. ЛЈЗ. као и у свим данашњим штампаним грчким Служебницима сматрамо да овде није потребно ни доказивати. Београд – Требиње.. . при- чешће. непосредни принос Богу него само пренос=принос дарова од народа ка вишем свештенству. Стари текст превиђа и ђакона као евентуалног вршиоца ове радње – „у том свештеник (или ђакон). 58.42 Озбиљнији продор у богослужбену праксу Православних Цркава врши преко штампаних служабника. 134–148.. Јевтић. како грчким та- ко и србуљским.. након Епиклезе. јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. ЛЈЗ. самим тим. Више о томе у: А. па цео текст и онда Господе Који си. литургичари и богослови веђ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве епиклезе што смо ми овде и учинили (. Управо ће ту опционост _______________ 39 Јустин 1978.. 360–372. учинио литургијски опционим. стоји рубрика: Ако све- штеник жели да призива Светога Духа (Као да то до тада није радио!) Ђакон од- лаже рипиду. ЛЈЗ. 111. Он пише да литург – свештеник (а не ђакон!) уздиже Дарове: „. ЛЈЗ.“39 На овај начин јас- но се показује да литургијска функција ђакона не укључује директни. суплент“ за Манастир Крку заграде су уклоње- не те је самим тим Тропар постао обавезан а не опцион.. Отац Јустин га у свом преводу из 1922. наведено дело. Зато погледајмо најкраћи могући преглед развоја овог питања и из њега сву оправданост Јустинове интервенције.36 ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ Не улазећи овога пута у питање старине литургијског геста подизања Дарова пред возглас Молитве Анамнезе – Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све. подиже их чинећи знак крста са великом пажњом.) На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста свете Анафоре (.41 У овом последњем се блажени Старац ипак преварио.) Одсу- ство тог тропара у старијим (пре 16. константујемо да је отац Јустин правилно решио недоумицу ко треба да по- диже исте. Тако у издању из 1646. про- блематично место.

№ 253. 27. Трговиште 1508. Служабник Гораждански. Служабник Божидара Вуко- вића. 29. . године (који има несумњивих графичких. године. као и они које су штампали Срби за друге средине. у ствари. Амин. 142. 1XVI Сигнатура је ГИМ. причешће. 48 Служабник (XVI век = 1519/20). 47 О томе више видети у нашем раду: Тропар трећег часа у литургијама рукописног служабника из XVI века (№ 80) библиотеке манастира Пећке Патријаршије. до 1520. МСПЦ Грујић. Ђакон: Амин. Такође и први српски штампани служаб- ници. Crestwood New York.. прегледа- ним рукописима српског средњевековног наслеђа из периода од XV до XVII века. Венеција. 268.. и не само графичких. 46 Јевтић.тада чини три поклона говорећи ова- ко: Господе који си Пресветога Твога Духа. Треба знати да је у том моменту. који је настао у ра- спону од 1510. почетак седамдесетих година XVI века (који су. Венеција. 1519–20. године.“ као и у Литургији Светог Василија Великог са истим текстом на листу 51а. наведено дело. 119. Литургија Светог Василија Великог Што се Литургије Светог Василија Великог тиче треба знати да је у њој. с његове стране. Тропар је у њему посведочен и у Литургији Светог Јована Златоуста где на листу 27б стоји: „. Служабник Вићенца Вуковића. Патријарх само следио поредак грчког Евхологиона објавље- ног у Венецији 1602. колико је нама познато. 2. 45 Јевтић. Божидар Вуковић.. 190. године. Син. у моли- тви Епиклезе. 1991. 189–190. заједница богочовечанског Тела Христовог. 1519/20 (№ 318). Венеција. који је у штампи. 1554. ЛВВ.49 _______________ 44 Р. 49 Јустин 1978. Он пише да се Тропар трећега часа већ у XVI веку почео крајње спорадично поја- вљивати у неким словенским рукописима али да су примери за то крајње ретки. Овај служабник влашке редакције. подударности са претходним). немају Тропар трећега часа. век: Meyendorff. наведено дело. године. поновљена вуковићевска издања). као и у већини сво- јих интервенција. Ritual and Reform: The Liturgical Reforms of Nikon in the 17th Century. најстарији је. отац Јустин изоставио реченицу трећег благослова светих Дарова – „Претворивши их Духом Твојим Светим“ завршивши је речима: Свештеник: Проливеном за живот света. Амин.45 Помиње да у руској Синодалној библиотеци постоји препис јужнословенског превода Свете Литургије са Тропаром трећег часа рекавши да је то Служабник- требник из XVI века.46 Да ли је случајност да и рукописни Служабник-требник Пећ № 80. Лавовски део тога посла обавио је Епископ Атанасије Јевтић у својим најновијим делима – посебно у тротомном литургиј- ском зборнику: Христос Нова Пасха: Божанствена Литургија – свештенослу- жење. Russia. МСПЦ.. Београд. године и два Служабника Јеролима Загуровића.44 Питање појављивања Тропара Тређег часа у српском рукописном предању захтева опширну и детаљну анализу. Служабник Гораждански. Пол Мајендорф то датира у 15.47 за разлику од осталих литургијских рукописа библиотеке манастира Пећке патријаршије има тропар Трећег часа у обе Литургије: Јована Златоу- стог и Василија Великог. Владика Атанасије тамо и на више места помиње да овога тропара нема у. Meyendorff.48 То важи за Служабник јеромонаха Макарија. наведено дело. 1519–20. пример по- стојања Тропара трећег часа у Евхаристијској Анафори у рукописном наслеђу са- чуваном на овим просторима. године у коме је уклонио поменуту рубрику. Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића 37 укинути Никон у свом првом издању новог Служабника из 1655.

55 Успенски правилно каже да основни проблем са овим уметком није у томе што је он нов. приближе. Вршац. 130. или што нарушава језичку струк- туру. 150. Јелисеја Плетеницког. 191. московском Служабнику из 1676.. 227. али је код Василија довело до ова- кве проблематике. године. . 58 Јустин 1978. године нема овај додатак. 51 Meyendorff.. него што плаћа данак схоластичком разумевању Свете тајне. 2005. cit. године престају да штампају овај додатак. јер су их на то призивале критичке опаске римокатолика да немају је- динствену форму вршења Свете литургије. 55 Служабник (1646). Колизија двеју теологија при ревизији руских богослужбених књига у XVII ве- ку. 59 Н. године. XVII век је преломно време за увођење ове иновације. 129).. 152. 159. 2004. наведено дело. а у Русији била непозната до Никонове реформе. ЛПД. 53 Фундулис. Литургичке недоумице. 153. 57 Op.58 Овде видимо да отац Јустин није реаговао на ову богословску и богослу- жбену иновацију која.. наведено дело. Фундулис.50 Појављивање овог благослова у Литургији Светог Василија типичан је при- мер преношења елемената Златоустове у Василијеву службу. Василија Великог. при самом освећивању евхаристијских дарова. Историјски гледано.38 ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ Отац Јустин образлаже своју интервенцију рекавши да: . 28. постоји и у данашњим синодалним издањима Служебника. Кијево-печерски. по мишљењу Успенског. 151). свештеник сада узме свети путир и пије из њега ништа не говорећи. Краљево. века (Н. 54 Служабник (1620). 52 Успенски. наведено дело. године. Успенски каже да су најстарији рукописи од 13.57 3. Краљево.53 У штампаним служебницима овај додатак појављује се код Грка 1526.у Литургији Св. додат. 230. 2002.. он сада не пије из светог путира. 56 Успенски.52 Фундулис мисли да је до тога дошло из жеље да се наместо два уведу три освећујућа благослова у сам текст Литурги- је. Д. Ђакон пије из светог путира после заамвоне молитве. Литургија Пређеосвећених Дарова У Јустиновом преводу Литургије Пређеосвећених Дарова непосредно пред при- чешћивање свештенослужитеља читамо следећу рубрику: Ако свештеник служи сам. у коме се штампа и Напо- мена о неким исправкама у служењу Пређеосвећене литургије. богословска идеја која стоји у самом срцу ове литургијске праксе се по први пут јавља у руском. а код Руса 1602. из жеље пра- вославних Грка да усагласе. Оне су непотребно и неумесно пренете овде из Златоустове Литургије док у изворним текстовима Василијеве Литургије не постоје јер су текстуално сувишне. Ако пак служи са ђаконом. Лвовски Епископ Арсеније Желиборски. речи: „Претворивши их Духом Твојим Светим“ овде су изостављене (Иако у новијим словенским Служебницима постоје). Грци од 1853. 176. Фун- дулис. на жалост.51 Ова интерполација уведена је.54 али га има онај из 1646. Д. Анафора. наведено дело. употребљавајући свете дарове. наведено дело. Фундулис каже да се појављује од XVI века па надаље (Ј. Тако у Украјини Служабник из 1620. 128–129. То је са Златоустовом службом било лакше.59 Основна теоло- _______________ 50 Божанствене Литургије. односно изједначе речи епиклезе обеју Литургија. интерполација која се први пут у Грчкој појавила у XI веку. Успенски. Успенски. без ђакона. објављеном у време Патријарха Јоакима.56 Захваљујући интервенцији Никодима Светогорца.

МСПЦ. МСПЦ Грујић. Submitted to the Graduate School of the University of Notre Dame in Partial Fulfillment of the Requirements for the Degree of Doctor of Philo- sophy. од прве до последње.. иако освећено. . Штампане ср- буљске књиге. Београд. а не Крв Христова. The Presanctified Liturgy in The Byzantine Rite: A Comparative Analysis of its Origins. Кијево-печерски. Београд. 61 Ibid. № 4. вино „није пре- суштаствљено у Божанску Крв“ јер се над њим овде нису читале речи освећења. 63 То видимо у следећим примерима: Служабник (1620). МСПЦ. наводе древну литургијску праксу. 66. а не Владичина Крв која се користи само ради цермонијалног обичаја.. 299) 68 Служабник (XIV век). где стоји и следећа напомена: Када пак пијеш из чаше или подајеш ђакону немој ништа говорити: јер је тамо обично вино. 74 Служабник Гораждански. 70 Служабник (XVI век). Београд. 69. прим. 62 Ibid.“73 У Горажданском Служабнику пише: „. Успенски сматра да је у начелу ово питање било решавано у духу схоластичке теологије (која захтева одређену материју али и форму да би свете тајне биле валидне). Крушедол. ипак само вино. а не Телом и Крвљу. 67 Примера за то је више али је најпознатији сиријска Пређеосвећена служба која се назива Пева- њем Чаше.71 XVI. 77. № 117. Крушедол. (№ 318). № 253. Ње. 130. Крушедол. 28. 65 Op.70 XVI. and Structural Components – A Dissertation. Тек ће се у Евхологиону64 појавити текст О неким исправкама у служењу Пређео- свећене службе. МСПЦ. 73 Служабник (XVI век = 1519/20). Јелисеја Плетеницког. Evolution. МСПЦ. 360. јер над њим нису читане речи освећења.ђакон улази у олтар и врше по обичају свето причешће. Колизија двеју теологија. 1519/20. МСПЦ.. Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића 39 шка идеја присутна у овом тексту који излаже поредак причешћивања свештених лица у олтару је да је вино. 64. на пример.65 Оваква пракса је страна грчкој рукописној традицији66 као и пређеосвеће- ним службама дугих обреда што нам показују резултати компаративне литурги- ке.67 Она није засведочена ни у нашем средњевековном рукописном предању ни- ти. Београд.. 107. Крушедол. али ублажено: „Ако вино и јесте освећено стављањем честице оно ипак није пресуштаствљено у Божанску Крв“. 39.68 XV–XVII. МСПЦ..творе по обичају свето причешће. односно – освећењем вина у путиру. наведено дело. лист 285-289. Notre Dame. (= форма евхаристије. чак и агнец називају само Телом Христовим. 66 Stefanos Alexopoulos. Служабник (1646). која ће ускоро бити објављена.60 То ће у Служабнику из 1767.“74 Божи- _______________ 60 Успенски..61 Н.62 Малоруси (=Украјинци) су све до Могилиног Евхоло- гиона63 имали поредак причешћивања исти као и у Литургији Светог Златоуста. 2004. № 238. наведено дело. (Stefanos Alexopoulos.. 69 Служабник (XV–XVII век). Лвовски Епископ Арсеније Желиборски. Ово је најновија и најбоља студија о Пређеосвећеној служби. где је „центар целе службе освећење путира спушта- њем у њега дела сачуваног освећеног Агнеца“. 40. Причешћују се скроз по поретку Златоустове Литургије. 61. 72 Служабник (XVI век). 64 Успенски. нема ни у једном од крушедолских рукописних Служабника из XIV.72 века где се не помиње другачији начин причешћивања од оног „по обичају“ – односно као на Златоустовој (и Василијевој) Литургији. cit. Indiana. ВВ) као што то бива у Литургијама Василија Вели- ког и Јована Златоустог. пак. № 227. наведено дело... Београд. Београд. Божидар Вуковић. 71 Служабник (XVI век). № 108.69 XVI. Крушедол. 297. у првим штампаним српским служабницима. наместо „испирања уста“ на истом месту. Божидар Вуковић штампа „. Д. године писа- ти разрађеније.

Зто је о. правилно запазивши пропорционални однос развоја рубрика по коме млађи рукописи увек имају дуже и комплексније рубрике. Теолошко мишљење као. молитве и возгласе одговара народ76 као целина сабрања а не било каква специјализована или издво- јена група или појединац: „Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Хри- ста и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. пуном Сабрању. Заједница у Телу Хри- _______________ 75 Служабник (XVI век = 1554). Литургија је по својој природи једна динамичка стварност која се током историјског развоја усложњавала и мењала. треба и сме да тај развој прати. како на основу историјско-археолошких. за пуно. Тамо се помињу певачи. 73 и Јустин [Радосављевић 1967] 1922. промишља и по потреби исправља и коригује. њен живот и њено учење. 232. 77 Божанствене Литургије. Он је. Стога.. словесно и активно уче- ствовање. једнако важан критеријум.. Тело Христово у Божанској Евхаристији је тело које садржи многе (1. на све прозбе. Вићенца Вуковића. да видети из основне намене превода – увођења говорног језика у литургијски живот Цркве. № 261. Тако не стоји у претходном преводу. Пример за то у Јустиновом преводу је поновно увођење честица за Све- те Анђеле које је оправдано и сведочењем древних текстова али и богословским разлозима. рекао да је настојао да их сведе на разумну меру.78 Неке од тих промена не изражавају аутентично богословље Цркве. Београд. 70. свим Њеним конститутивним елементима: клиру и лаосу. Агнецом и Крвљу Христовом пре причешћа. на првом месту. уте- мељио је у свом делу и Митрополит Пергамски Јован Зизјулас. Јустин. 45.Кор 10:17) на првом месту светитеље и верне који су поменути и за које су вађене честице да би се показао лични карактер свакога од њих. . На пример – Јустин 1922. у најмању руку..ђакон улази у олтар и врше по обичају свето причешће. испоља- ва саборни карактер Свете Евхаристије. У томе се. приликом решавања неке литургичке недоумице. 76 Јустин 1978. по дрвеној литургијској пракси.. теологија Цркве. са теолошке тачке гледишта ово мешање је важно. (Божанстве- не Литургије. 231–232) 79 Божанствене Литургије.40 ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ дарев син Вићенцо исто прештампава: „. Литургија је намењена целом Телу Цркве. Такође је то очигледно и из одлуке оца Јустина да. 78 Ове промене се манифестују и у текстовима молитава и у рубрикама Свете Литургије. Било како било. пишући о питању да ли честице извађене за Свете на проскомидији треба сједињавати у пу- тиру са Св.. ЛЈЗ 27 et passim.“75 Закључак На крају овог излагања покушаћемо да дамо основне принципе преводилачког и редакторског рада оца Јустина односно богословске претпоставке на којима се они заснивају. такође. МСПЦ. а.“77 б. текстолошких и других ретроспектив- них метода (то је познато Јустиново инсистирање да одређено преводилачко/ре- дакторско решење „посведочи већином старих литургијских рукописа и немалим бројем штампаних издања Служебника“79) тако и на основу богословског и па- стирског расуђивања (а њих омогућује светодуховска природа богословља Цр- кве) може. 229.. То се. рекао: Судећи по историјским и текстуалним критеријумима изгледа да овакво мешање не охрабрују историјска сведочанства. поред сведочанства споменика.

Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића 41

стовом на Евхаристији је истовремено заједница са светима и вернима који су били
поменути... Вађење честица је сигурно каснија пракса која је међутим неразумљива
одвојено од идеје њиховог инкорпорирања у Тело Христово. Без такве заједнице, нити
помињање нити постављање честица око Агнца нема смисла. Оно што омива грехе по-
менутих није додир са Агнецом него њеихово утеловљење у Њега...80
в. Исправке и промене у тексту односно начину служења Свете Литургије
никада не смеју да буду плод воље или укуса појединца. О. Јустин је страховао
пред могућношћу да неке његове интревенције у текст превода Литургије могу
бити сматране „од нас уведеном новином“81 истичући да је његов редакторски
рад (стављање извесних текстова који су тек у новије време ушли у чин Литурги-
је, и то не свуда код свих православних, у угласте заграде) заснован на принципу
да „није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не ука-
завши на њихово новије увођење у чин Литургије“.82 Та указивања истовремено
представљају позив Цркви да на њих на одговарајући начин одговори. Овде тре-
ба напоменути да се сам о. Јустин и у овом преводу није увек држао принципа
указивања него да је умео да интервенише и на радикалније начине.83
г. Литургија је једна отворена стварност спремна и способна да у себе при-
ми и лични печат облагодаћених литурга и отаца Цркве, писаца и преводилаца
њених богослужбених текстова и химни. До тога је у развоју богослужења увек
долазило – не само грешком него и намером. То су били простори личне (самим
тим не аутоматски и приватне) побожности. То важи и за превод оца Јустина. Не-
ке примере смо већ навели а у ту групу спада још и начин помињања живих и
упокојених чланова Цркве на Великом входу.84

Summary
Father Justin Popovic’s translations of liturgical texts emerged as the result of his, clearly defi-
ned, liturgical theology. Starting from the fact that Divine Liturgy is the source of both: theology
and spiritual life, he emphasises the importance of our spoken language in which the Liturgy is
served. Besides that, father Justin as a translator consistently respected internal sacral logic of
the rational service. While translating the service books, he simultaneously corrected and edited
the sacred texts, taking into account different sources stemming from Tradition (various liturgi-
cal manuscripts etc), treating them sinchronically and diachronically. All this is shown in my pa-
per where I use the examples from Divine Liturgies of St. John Chrysostome, St. Basil the Great
and the Liturgy of Pre-sanctified Gifts.

_______________
80
J. D. Zizioulas, „Eucharist and the Kingdom of God“, part II, Sourozh 59, 1995, 32–33.
81
Божанствене Литургије, 230.
82
Божанствене Литургије, 229–230.
83
Трећи благослов Епиклезе ЛВВ; Дијалог након Великог Входа ЛЈЗ, ЛЈВ и даље.
84
Све болеснике, све паћенике, све по тамницама и у изгнанству и све којима је потребна милост
Божија и помоћ (имена) да помене Господ Бог у Царству своме свагда, сада и увек и у векове векова.
Душе преминулих слугу Божијих (имена) да помене Господ Бог у Царству своме свагда, сада и увек
и у векове векова. (Јустин 1978, ЛЈЗ, 48)

Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати
књ. 5 (2010) 111-124

мр Србољуб Убипариповић
Православни богословски факултет
Катедра за литургику
Београд

Литургички допринос епископа бачког др Иринеја Ћирића
српској теологији 20. века∗

„Да би верни православне цркве са већим разумевањем и према томе са већом
побожношћу суделовали на богослужењима, потребна су нам разјашњења бого-
служења и светих обреда православне цркве, и то не научно написана за високо
образовање људе, него за најчешће и најмногобројније посетиоце цркве, за народ,
за ратара и занатлију, па најпосле за сваког, ко воли цркву и свете ствари.“1

Увод
Плејади истакнутих прегалаца, који су својим литургичко-богословским ствара-
лаштвом обележили и обогатили српску богословску мисао 20. века, припада и
блажене успомене епископ бачки др Иринеј Ћирић (1884–1955).2 Иако је реч о
вишеструко надареној личности која је само „извесно време“ предавала литурги-
ку у Карловачкој богословији,3 треба истаћи да је његово богословско и епископ-
ско служење Телу Христовом у великој мери протекло у знаку постојаног изгра-
_______________

Овај рад је настао у оквиру пројекта бр. 149037А („Српска теологија у 20. веку – истраживачки
проблеми и резултати“), који финансира Министарство науке и животне средине Републике Србије.
1
Архиђакон Иринеј [Ћирић] и Лазар Мирковић, Предговор, у: Акатист Пресветој Богородици,
превео и протумачио презвитер др Лазар Мирковић, Српска манастирска штампарија, Сремски Кар-
ловци 1918, 3.
2
С обзиром да су личност и свеукупно дело незаборавног епископа Иринеја били предмет па-
жње многих још током његовог овоземаљског живота, до сада је објављено више радова који обу-
хватају његову веродостојну биографију и библиографију. Баш због тога, сматрамо да у овом истра-
живању треба изоставити његове биографске податке и навести одговарајуће референце у вези са
тим. То су: Радослав Грујић, Ћирић Иринеј др., у: Народна Енциклопедија српско-хрватско-слове-
начка, књига IV, „С-Ш“, приредио Станоје Станојевић, Библиографски завод д.д., Загреб 1929, 662;
поново објављено у: Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, приредио мр Слобо-
дан Милеуснић, БИГЗ, Београд 1993, 277; Сава [Вуковић] епископ моравички, Др Иринеј Ћирић епи-
скоп новосадско-бачки, у: Богословље 1-2 (1964) 9-20; Сава [Вуковић] епископ шумадијски, Др Ири-
неј (Ћирић) епископ бачки 1922-1955, у: Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-
Подгорица-Крагујевац 1996, 199-201; Монах Игнатије Марковић, Животопис епископа новосадско-
бачког др Иринеја (Ћирића) исповедника Православља, у: Гласник – Службени лист Српске право-
славне цркве, број 10 (октобар 2004) 255-269; Станко Лакетић, Епископ бачки др Иринеј (Ћирић) и
његово доба, дипломски рад из Историје Српске цркве, Београд 2005. (библиотека Православног бо-
гословског факултета Универзитета у Београду); проф. др Предраг Пузовић, Иринеј Ћирић, епископ
бачки (1884-1955), у: Прилози за Историју Српске православне цркве 3, Фоча 2006, 59-65; проф. др
Предраг Пузовић, Мисија епископа Иринеја у Карпатској Русији, у: Прилози за Историју Српске
православне цркве 3, нав. дело, 67-107.
3
Види: Сава [Вуковић] епископ моравички, Др Иринеј Ћирић епископ новосадско-бачки, нав. де-
ло, 9-10.

112 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ

ђивања богослужбеног бића и свести народа Божијег путем усмене и писане ре-
чи. Таквом тврђењу сведочи у прилог и стваралачки опус марљивог епикопа
Иринеја,4 на основу чега је могуће означити области његовог интересовања, а ко-
је спадају у оквир литургике. Уз то, очигледно је да највећи број његових радова
релевантних за наше истраживање представљају различити богослужбени прево-
ди или пак преводи одређених светописамских одељака који су неизоставни еле-
менти бројних богослужбених последовања. Следствено томе, мишљења смо да
би истраживање литургичког доприноса епископа бачког др Иринеја требало са-
вршити на такав начин што бисмо у првом поглављу најпре изложили списак од-
говарајућих делâ сходно следећим целинама: дневни круг богослужења, седмич-
ни круг богослужења, годишњи круг богослужења, молитвословља и Света Ли-
тургија. Потом, у другом поглављу би уследило сагледавање поменутих одредни-
ца груписаних према горе наведеним целинама, да би на крају била изложена
оцена литургичког доприноса.

1. Релевантна библиографија
Као што смо већ поменули, епископ др Иринеј Ћирић оставио је иза себе знача-
јан број радова који могу бити сврстани у област литургике. Неоспорно је да
главно место међу њима заузимају преводи. Будући да је учени епископ владао
јеврејским, јелинским, латинским, француским, руским, немачким и мађарским
језиком,5 не треба да чуди његова опредељеност за интензивним превођењем.
Осим тога, сами преводи су пропраћени и бројним преводиочевим коментарима,
који чине јаснијим представљени материјал. Поред поменутих превода, неумор-
ни епископ је написао и неколико ауторских дела, која ће такође бити обухваћена
нашим истраживањем. У циљу целовитијег прегледа радова дотичног аутора, од-
лучили смо се да исте сврстамо хронолошким редом у неколико целина и то:
дневни круг богослужења, седмични круг богослужења, годишњи круг богослу-
жења, молитвословља и Света Литургија.

1.1. Дневни круг богослужења
У ову целину најпре спадају преводи и тумачења свих псалама који се користе у
оквиру дневног богослужбеног круга, као и превод поретка и непроменљивих де-
лова богослужења дневног круга. Још током израде докторског рада на групи се-
митских језика на Философском факултету Универзитета у Бечу (Аустрија),6 та-
да лаик Иван Ћирић превео је и протумачио све псалме који се употребљавају на
богослужењима дневног богослужбеног круга следећим редом:
1. На полуноћници, Псалам 50 (јеврејски 51), у: Богословски Гласник,7 књига XI, свеска
3–4, Сремски Карловци (1907), 170–177.
2. На полуноћници, Псалам 120 (јеврејски 121), у: БГ, књига XI, свеска 5, Сремски Кар-
ловци (1907), 289–291.
3. На полуноћници, Псалам 133 (јеврејски 134), у: БГ, књига XI, свеска 5, Сремски Кар-
ловци (1907), 291–292.
_______________
4
Списак библиографских одредница епископа Иринеја видети у: Сава [Вуковић] епископ мора-
вички, Др Иринеј Ћирић епископ новосадско-бачки, нав. дело, 13-19.
5
Сравни: исто, 10.
6
Ради се о периоду од 1906-1908. Сравни: исто, 9.
7
У даљем тексту ћемо за овај часопис користити скраћеницу БГ.

свеска 5–6. свеска 5–6. 369–371. . Предначинатељни Псалам 103 (јеврејски 104). Псалам 149. Сремски Карловци (1907). Шестопсалмије – Псалам 37 (јеврејски 38). књига XII. 29. у: БГ. 32. века 113 4. књига XII. књига XI. 16–19. Псалам 121 (јеврејски 122). у: БГ. 155–159. Псалам 140 (јеврејски 141). свеска 1–2. 27. Сремски Карловци (1907). књига XII. Сремски Карловци (1907). На изобразитељних. Сремски Карловци (1907). Шестопсалмије – Псалам 62 (јеврејски 63). 297–299. у: БГ. Шестопсалмије – Псалам 3. књига XI. 8–12. 159–163. Сремски Карловци (1907). књига XII. Псалам 144 (јеврејски 145). Сремски Карловци (1907). књига XII. свеска 1–2. На јутрењу. 19–20. у: БГ. Сремски Карловци (1907). књига XII. 16. 145–148. 294–297. књига XII. 25. Шестопсалмије – Псалам 102 (јеврејски 103). 14–16. књига XII. у: БГ. књига XII. Псалам 84 (јеврејски 85). Псалам 148. Сремски Карловци (1907). На вечерњу. у: БГ. На јутрењу. 308–311. Час први. Час шести. свеска 3–4. Псалам 150. књига XII. књига XII. 3–5. књига XII. Псалам 89 (јеврејски 90). Сремски Карловци (1907). књига XII. свеска 5–6. књига XII. Час шести. свеска 5–6. 281–284. свеска 5. Шестопсалмије – Псалам 87 (јеврејски 88). књига XII. у: БГ. књига XII. свеска 1– 2. Псалам 20 (јеврејски 21). у: БГ. књига XII. 22. Псалам 85 (јеврејски 86). Псалам 54 (јеврејски 55). свеска 5. 275–281. у: БГ. 14. Сремски Карловци (1907). Сремски Карловци (1907). 289–292. Псалам 33 (јеврејски 34). 24. Псалам 91 (јеврејски 92). Сремски Кар- ловци (1907). 153–155. Псалам 16 (јеврејски 17). у: БГ. Псалам 83 (јеврејски 84). Сремски Карловци (1907). 15. у: БГ. Час девети. 371–375. свеска 5– 6. књига XII. 8. свеска 5–6. 295–297. свеска 3–4. 148–153. Псалам 19 (јеврејски 20). у: БГ. 9. Чин о панагији. На јутрењу. 23. Час девети. свеска 1–2. свеска 5–6. у: БГ. Сремски Карловци (1907). Час први. 292–295. 6. Сремски Карловци (1907). 299–301. књига XII. свеска 5–6. Сремски Карловци (1907). На вечерњу. Сремски Карловци (1907). На јутрењу. 20–24. свеска 5–6. свеска 5–6. 12. На јутрењу. Сремски Карловци (1907). 30. На јутрењу. у: БГ. свеска 5–6. Сремски Карловци (1907). књига XII. Псалам 24 (јеврејски 25). у: БГ. у: БГ. Сремски Карловци (1907). у: БГ. Час први. књига XII. 17. књига XII. 19. свеска 1–2. 20. 31. 5. у: БГ. 21. у: БГ. Шестопсалмије – Псалам 142 (јеврејски 143). свеска 1–2. свеска 1– 2. у: БГ. Псалам 145 (јеврејски 146). Час шести. свеска 6. у: БГ. Литургички допринос епископа бачког др Иринеја Ћирића српској теологији 20. На изобразитељних. 28. у: БГ. Час трећи. На јутрењу. Чин о панагији. свеска 6. књига XII. свеска 5–6. 7. књига XII. На јутрењу. Сремски Карловци (1907). књига XI. Сремски Кар- ловци (1907). 13. свеска 3–4. 12–14. у: БГ. Псалам 53 (јеврејски 54). Псалам 90 (јеврејски 91). 18. у: БГ. свеска 3–4. 26. 5–8. Сремски Карловци (1907). књига XI. Сремски Кар- ловци (1907). 302–308. Сремски Карловци (1907). Час девети. Час трећи. 10. 273–275. Псалам 5. Сремски Карловци (1907). На јутрењу. Сремски Карловци (1907). 11. На јутрењу. Сремски Карловци (1907). На јутрењу. 284–286. у: БГ. 286–289. свеска 3–4. 292–294. свеска 1–2. књига XII. у: БГ. у: БГ. Сремски Карловци (1907). Псалам 100 (јеврејски 101). у: БГ. На јутрењу. у: БГ.

46. у: БГ. дело. дело. најпре у целости превео поредак и непроменљиве делове следе- ћих богослужења дневнога круга: 1. Псалам 116 (јеврејски 117). Сремски Карловци (1908). Велико повечерје. Сремски Кар- ловци (1908). 315–317. 2. На повечерју. сабрао и превео Иринеј епископ новосадско-бачки. Сремски Кар- ловци (1907). 265–272. свеска 1–2. књига XII. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. 243–249. Изобразитељни. у: Вечерње молитве. свеска 1–2. 315. На вечерњу. Сремски Карлов- ци (1908). 2. 5. Псалам 6. Вечерње. Нови Сад 1922. Чин Великог [Празничног] вечерња. 39. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. Мало повечерје. књига XIII. нав. Молитва Господу Исусу [„Иже на всјакоје времја. 4. Сремски Карловци (1907). књига XII. 3. На вечерњу. у: БГ. 5–13. књига XIII. напослетку. у: Вечерње молитве.“]. 3–5. свеска 5–6. На повечерју. Псалам 129 (јеврејски 130). 56–83. 12–17. 40. који се односи на дневни круг богослужења. 5–7. 16–38. Сремски Кар- ловци (1907). дело. 41. нав. дело. треба додати још посебно објављене преводе молитве Господу Исусу Христу и две све- тилничне молитве на вечерњу. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. књига XII. На повечерју. 3. нав. свеска 1–2. блаженопочивши епископ Иринеј је. 86–104. 317–318. у: Вечерње молитве. 34. поменути епископ је захваљујући самопрегорном раду смогао снаге да. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. дело. 43. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. књига XIII. 8–12. Овом списку библиографије. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе.. 27–74. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне слу- жбе. у: БГ. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. 8. Псалам 69 (јеврејски 70). На вечерњу. у: БГ. нав. у: БГ. . 36. На повечерју. де- ло. Сремски Карловци (1908). као и превод песме Пресвете Богородице „Велича душа моја Господа“ са припевом „Часнија си од херувима“: 1. нав. 35. књига XII. књига XIII. нав. нав. 105–121.. Трећи час. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. 7. Девети час. 38. 312–313. дело. Псалам 101 (јеврејски 102). дело. 6. Псалам 92 (јеврејски 93). преведе све поретке и неизмењиве делове богослужења дневног богослужбеног круга и објави их током Другог светског рата у склопу његовог најзначајнијег дела – Недеља Свете Педесетнице: 1. 258–272. нав. Сремски Кар- ловци (1907). Мало повечерје. 42. нав. у: БГ. свеска 5–6. Шести час. 4. свеска 1–2. с грчког превео Ири- неј српски православни епископ бачки. Сремски Карлов- ци (1908). Девети час. Чин Малог вечерња. дело. у: Вечерње молитве. Сремски Карлов- ци (1908). 250–257. 37. 313–315. Чин Празничног јутрења. свеска 1–2. Ујвидек 1942. дело. 14–26. књига XIII. у: БГ. по доласку на катедру епископа бачких. 17–18. у: Календар Српске православне епархије бачке за просту годину 1942. Сремски Кар- ловци (1907). Псалам 141 (јеврејски 142). Псалам 30 (јеврејски 31). свеска 1–2. На повечерју. Псалам 12 (јеврејски 13). у: БГ. Први час. у: БГ. у: БГ. књига XIII. Псалам 4. Чин Полуноћнице у недељу.114 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ 33. 40–55. свеска 5–6. На вечерњу. нав. нав. свеска 5–6. 7–8. Псалам 122 (јеврејски 123). 10. свеска 5–6. Штавише. На повечерју. дело. Осим ових превода. књига XII. дело. 3–15. у: БГ. 9. 122–242. нав. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. На вечерњу.

46–53. Васкрсна стихира на „Хвалите“ глас 4. дело. дело. Ирмос пете песме канона 8. 11. 14.. Из васкрсних Блажена глас 5. Архијерејска посланица о светковању суботе или недеље – Иринеј епископ тимочки. 27. Скрушена стихира на „Господи возвах“ – недеља – глас 1.. дело. у: Календар Српске православне епархије бачке за просту годину 1942. 12. 126. дело.. у: нав. 132–133. гласа. 22. 126. дело.. дело. у: нав. 9. 136. Песма Пресвете Богородице из светога Јеванђеља по Луци 1. Васкрсна стихира на „Господи возвах“ глас 3. Српска манастирска штампарија. у: нав. дело. у: нав. дело. дело. 125. у: нав... . година IX. дело. 135. у: Календар Српске православне епархије бачке за просту 1942. Васкрсни седалан глас 1. монашки и црквени живот. 138. Васкрсна стихира на „Господи возвах“ глас 5.. Скрушена стихира на стихове – понедељник на јутрењу – глас 3. у: нав.. у: нав. дело.. Сомбор-Нови Сад (1936). Скрушена стихира на стихове – понедељник на јутрењу – глас 8. Васкрсни тропар глас 2. дело. Скрушена стихира на стихове – недеља на вечерњу – глас 7. 127. Васкрсни тропар глас 7. у: Календар Српске православне епархије бачке за просту 1942. Богородични васкрснога седална глас 3. 129. 235. дело. дело. 137. у: нав. 138. дело. дело. 123–124. у: нав. 134.. у: нав. 3. 119. изузимајући посланицу епископа Иринеја о смислу литургијског празновања недељнога дана. 18. Скрушена стихира на стихове – недеља на вечерњу – глас 4... 35. Скрушена стихира на стихове – недеља на вечерњу – глас 4. Из васкрсних Блажена глас 7. Васкрсни седалан глас 6. Васкрсни кондак глас 1. Васкрсна стихира на „Хвалите“ глас 4. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе.. у: нав. 19. у: нав. Васкрсна стихира на „Хвалите“ глас 8.. дело. 119. у: нав. Из васкрсних Блажена глас 5. 21. дело.. дело. ирмоса. 134. књига IX. Васкрсна стихира на „Господи возвах“ глас 5. „сједалних“ који се поју током седмичног богослужбеног круга. у: нав. гласа. Васкрсна стихира уз стихове глас 6. у: Духовна стража. у: нав. дело. дело. 136.. 20. нав. 4. 1. 39. ради се о следећим радовима: 1. 123. дело.. 13. у: нав. у: нав. дело... 6. 5. 134. дело. 8. 7... 126. Литургички допринос епископа бачког др Иринеја Ћирића српској теологији 20. Скрушена стихира на стихове – понедељник на јутрењу – глас 2.. у: нав. Ирмос пете песме канона 4. 128. 124. 2. Стихира на „Господи возвах“ глас 5. 36. 17. дело. Из васкрсних Блажена глас 5. у: нав. дело.. тропара. у: нав. 122. Васкрсна стихира на „Господи возвах“ глас 5. 33. у: нав. 385–387. Наиме. у: нав.2. у: нав. 10. Седмични круг богослужења Ова библиографска група је. 123.. дело. у: нав. 124. 127. 234. у: нав. у: нав. Сремски Карловци 1921.. 26. века 115 2. 122. дело. у: нав. гласа. 3. дело.. 23. 158.. дело.. 34. Крстобогородични тропара 8. 15. 24. у целости сачињена од превода разно- врсних стихира. Скрушена стихира на стихове – понедељник на јутрењу – глас 7. Кондак Богородици глас 6. у: нав. у: нав. 16. у: нав. 234. Скрушена стихира на стихове – недеља на вечерњу – глас 6. у: нав. 25.. 139.. 234. у: нав. 136–137. дело. дело. часопис за духовну просвету. у: нав.. у: нав. дело... у: нав. Васкрсна стихира на „Хвалите“ глас 8. дело. Богородични васкрснога тропара глас 4. 30. 135. Скрушена стихира на стихове – понедељник на јутрењу – глас 2.. кондака и тзв. 28. Молитве [Прве две светилничне молитве на вечерњу]. 139. 138–139. 235. дело. 32. 31. Скрушена стихира на стихове – понедељник на јутрењу – глас 6.. 37. 38. Скрушена стихира на стихове – понедељник на јутрењу – глас 2. дело. 126–127. 29. Васкрсна стихира на „Господи возвах“ глас 2.

октобра: а) Из Књиге пророка Исаије 63. 384–385. који се поју после непорочних на јутрењу недељом глас 5. 2. свеска 4.. Васкрсни тропари после Великог славословља. 3. 140. свеска 4. 86–89. 89–91. Паримије о сабору архистратига Михајла 8. у: нав. 179.. Паримије на Подизање Крста Господњег 14. Сремски Кар- ловци (1909). Сремски Карловци (1909). у: нав. у: БГ. 43. Седалан крсни. пре свега. 4. дело. Сремски Карловци (1909). септембра: а) Из Књиге Излазак 15. 7–15. следећа група библиографских одредница епископа Иринеја састоји се.. Васкрсна стихира на „Хвалите“ глас 8. у: БГ. 13–15. Сремски Карловци (1909).. 46. Сремски Кар- ловци (1909). Паримије на светог великомученика Димитрија 26. књига XVI. 11–24. Паримије на Рођење Богородице 8. Сремски Кар- ловци (1909). 44. дело. свеска 3. књига XVI. среда на јутрењу глас 8. дело. дело. у: БГ. Годишњи круг богослужења Насупрот већ изложеним целинама. Сремски Карловци (1909). 140. 169–171. књига XVI. 15–6. 388. књига XVI. у: нав. 385. 11–18. у: БГ. 84–86. у: БГ. књига XVI. Васкрсе Исус из гроба. у: нав. 387. в) Из Књиге пророка Исаије 60. септембра: а) Из Књиге Постање 28. Кондак Богородичин [„Предстатељство христијан“].. 2. свеска 2. 1–11. 15–64. свеска 2. Паримије на преподобну Параскеву 14. нав. свеска 2. дело. Сремски Карловци (1909). 50. свеска 2. Сремски Карловци (1909). 2–12. стихира и. 7. Васкрсна стихира на „Хвалите“ глас 8. у: БГ. 45. 1–5. 7–15. 166–169. књига XVI. књига XVI. целокупних служби Месопусне недеље и празника Педесетнице. в) Из Изрека Соломонових 9. 139–140. Сремски Карловци (1909). новембра: а) Из Књиге Исуса Навина 5. в) Из Књиге Премудрости Соломонове 4. октобра: а) Из Књиге Премудрости Соломонове 5. 27–44. свеска 3. Тропари васкрсни. у: нав. у: БГ. свеска 3. нав. у: нав. 42. у: Неде- ља Свете Педесетнице. Васкрсна стихира на стихове на вечерњу глас 8. у: БГ. књига XVI.. 5. дело. књига XVI. дело. 241–242. у: нав. у: БГ. 10–17. свеска 2. 1. из бројних превода како пари- мија за целокупни непокретни круг празника. 22–16. 49. 173–176. Сремски Карловци (1909). Богородице Дјево. 47. 41. у: БГ. . књига XVI. књига XVI. в) Из Књиге Премудрости Соломонове 4. књига XVI. б) Из Књиге пророка Језекиља 43. свеска 2. свеска 3. дело. 1–9. тако и различитих тропара. 1. б) Из Књиге Премудрости Соломонове 3. 3. у: Недеља Свете Педесетнице. књига XVI. у: нав. 383. б) Из Књиге о Судијама 6. 171–173. 48. 140–141. у: нав. б) Из Књиге пророка Јеремије 2. Сремски Кар- ловци (1909). 91–93. 93–95. Васкрсни тропар глас 8. у: БГ. Сремски Карловци (1909).116 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ 40. 176–178. дело. Да- кле. дело. књига XVI.4. свеска 3. у ову групу спадају следећи радови: 1.3. 383–384. готово у потпуности. Васкрсење Христово. у: БГ. 8. Сремски Карловци (1909). 242–244. дело. свеска 3. у: БГ. 83–84. 141. 11–15. б) Из Књиге Изрека Соломонових 3. у: БГ.

6. Сремски Карловци (1909). књига XVII. свеска 4.2. свеска 5. е) Из Књиге пророка Исаије 9. у: БГ. у: БГ. свеска 5. 22–30. 14. свеска 5. свеска 1. Сремски Карловци (1910). 36–4. 1–4. Паримије уочи Рођења Христова 24. 87–90. 328–329. Паримије на Улаз у храм Пресвете Богородице 21. 335–336. б) Из Изрека Соломонових 10. књига XVII. 49. свеска 1.4. књига XVII. 248–250. 331–335. 6–7. б) Из Књиге Бројева 24.5. у: БГ. 250–252. в) Из Књиге пророка Језекиља 43. в) Из Премудрости Соломонове 4. 7. 3. 4. књига XVI. 10. свеска 2. у: БГ. 1–10. у: БГ. 327. 8. 8–10. на Трећем часу: Из Књиге пророка Исаије 1. свеска 5. новембра: а) Из Књиге Излазак 40. 6. на Вечерњу: а) Из Књиге Постање 1. в) Из Изрека Соломонових 10. јануара: 10. 6. књига XVII. у: БГ. 338–341. 5–6). Литургички допринос епископа бачког др Иринеја Ћирића српској теологији 20. 4. у: БГ. Паримије на светог Николу 6. књига XVII. 2–4. 5–6). у: БГ. књига XVI. 86. 12. б) Из Треће књиге о Царевима 7. књига XVII. Сремски Карловци (1910). Сремски Кар- ловци (1910). 341–342. 244–248. на Првом часу: Из Књиге пророка Михеја 5. у: БГ. књига XVI. у: БГ.2.1. у: БГ. књига XVI. књига XVII. свеска 1. Сремски Карловци (1910). на Првом часу: Из Књиге пророка Исаије 35. д) Из неканонске Књиге Варуха (под именом Јеремије) 3. 3–7. 8–10. 4. 321–324. у: БГ. Сремски Карловци (1910). г) Из Књиге пророка Исаије 11. Сремски Карловци (1910). свеска 5. 17–18. Сремски Карловци (1909).3. 1. 46. књига XVI. 252. 14. 84–86. Паримије на Обрезање Господње 1. 1. Сремски Карловци (1910). на Шестом часу: Из књиге пророка Исаије 7. децембра: 8. књига XVII. 15. 36–4. Сремски Карловци (1909). свеска 4. у: БГ. књига XVI.1. 34–35. књига XVI. 23. у: БГ. 13–16. 4. 51–8. Сремски Карловци (1909). децембра: а) Из Изрека Соломонових 10. 9. 8. 1–3). 31–36. Сремски Карловци (1909). 1–5. 10–16. 9–12. 1–13. Сремски Карлов- ци (1909). Сремски Карловци (1910). 8. 44–45. свеска 2. 12. 2–9. Сремски Карловци (1909). 5–9. 10–16. Паримије уочи Богојављења 5. . 7–20. свеска 5. у: БГ. 8. у: БГ. 31–11. 324–327. 8. књига XVI. у: БГ. 5. свеска 4. 9–11. књига XVII. 10. у: БГ. века 117 в) Из Књиге пророка Исаије 14. у: БГ. књига XVI. 27–44. 4. свеска 2. 43–46. јануара: а) Из Књиге Постање 17. Сремски Карловци (1909). 17. 90–91. 336– 338. у: БГ. 1–7. свеска 5. свеска 5. књига XVI. књига XVII. 8. Сремски Карловци (1909). 7. свеска 2. свеска 5. 12. књига XVI. у: БГ. 9–10. свеска 4. б) Из Изрека Соломонових 8. 2–4 (јеврејски 5. 1–4. 16–20. Сремски Карловци (1909). све- ска 1. на Деветом часу: Из Књиге пророка Исаије 9. у: БГ. 6–7 (јеврејски 9. свеска 2. 330–331. Сремски Карловци (1909). у: БГ. 34–35. ж) Из Књиге пророка Исаије 7. књига XVI. свеска 5. 7–15. 8. 81–84. на Трећем часу: Из неканонске књиге Варуха (под именом Јеремије) 3. Сремски Карловци (1910). 16. Сремски Карловци (1910). књига XVI. 8. 47–49. у: БГ. 6–7 (јеврејски 9. ђ) Из Књиге пророка Данила 2. Сремски Карловци (1909). 49. свеска 1. Сремски Карловци (1909). Сремски Карловци (1909). 31–11. 1–10. књига XVI. в) Из Књиге пророка Михеја 4.

у: БГ. 6. књига XVII. у: БГ. 5–9. 182–184. књига XVII. у: БГ. Из Књиге Бројеви 8. 1. 1–7. к) Из Књиге пророка Исаије 49. свеска 5. 356. Сремски Карловци (1910). књига XVII. свеска 2. 9–14. 2. 354.118 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ 10. 20. свеска 3. 16–17. 7. 354. књига XVII. свеска 1–2. књига XVII. свеска 1–2. 14–21. књига XVIII. у: БГ. 186–188. Паримије на светога Саву 14.3. 30–39. б) Из Књиге Излазак 14. у: БГ. 1–3. у: БГ. б) Из Поновљених Закона 10. у: БГ. 351–352. Сремски Карлов- ци (1910). 6. 167–168. 1–5. 14. у: БГ. 16–20. 15–17. 11. в) Из Изрека Соломонових 10. Сремски Карловци (1910). 12. свеска 2. у: БГ. 92–93. 19. у: БГ. Сремски Карловци (1910). 36–40. 8. 7–8. 15–17. Из Премудрости Соломонове 6. 9. свеска 5. Сремски Карловци (1910). 2. књига XVIII. 8. јануара: а) Из Поновљених Закона 8. Сремски Карловци (1910). 1. свеска 3.) јануара: а) Из Изрека Соломонових 10. Сремски Карловци (1910). 23. 15–18. 2. 170. 10. Сремски Карловци (1910). 1–10. в) Из Књиге Излазак 15. свеска 3. књига XVII. књига XVIII. Сремски Карловци (1910). књига XVII. књига XVII. е) Из Књиге Постање 32. 10–11. в) Из Премудрости Соломонове 3. Сремски Карловци (1910). свеска 5. в) Из Књиге пророка Исаије 12. 1–13. свеска 1–2. књига XVII. 8–11. у: БГ. Сремски Карловци (1910). Паримије на Сретеније Господње 2. 22. 1–10 (јеврејски 32. 18. 2–4. 188. 7. у: БГ. 181. 11. књига XVII. 179–181. књига XVII. у: БГ. 3–6. (12. 184–186. Сремски Карловци (1910). 7–8. свеска 5. Сремски Карловци (1910). свеска 3.163–167. 14. у: БГ. свеска 5. 29. 22–16. . књига XVII. б) Из Књиге пророка Исаије 55. књига XVII. 19–22. 7. у: БГ. фебруара: а) Из Књиге Излазак 12. у: БГ. 3–6. Сремски Карловци (1910). Паримије на света Три Јерарха 30. свеска 5. 16–17. 8–15. 12. књига XVIII. свеска 1–2. књига XVIII. 10–12. у: БГ. на Вечерњу: а) Из Књиге Постање 1. Из Књи- ге Левит(ске) 12. свеска 3. 15. г) Из Четврте књиге о Царевима 2. у: БГ. Сремски Карловци (1910). 353–354. 12. ж) Из Књиге Излазак 2. књига XVIII. б) Из Премудрости Соломонове 4. књига XVII. књига XVII. свеска 3. на Деветом часу: Из Књиге пророка Исаије 49. Сремски Кар- ловци (1910). 4. у: БГ. Сремски Карловци (1910). књига XVII.5. 12–16. 6. 4. свеска 1–2. 14–16. 27–29. у: БГ. у: БГ. 16. 348–351. 22. Из Књиге Бројеви 8. 345–348. 7. 2–11). на Освећењу воде: а) Из Књиге пророка Исаије 35. у: БГ. 33. Сремски Карловци (1910). 8. 14. 3. 161. књига XVII. 6–14. књига XVII. ђ) Из Књиге пророка Исаије 1. 21–23. 30. з) Из Књиге о Судијама 6.6. 10. 9. свеска 1–2. 1–9. 168–170. 19. 15. Сремски Карловци (1910). Сремски Карловци (1910). ј) Из Четврте књиге о Царевима 2. Сремски Карловци (1910). свеска 5. књига XVIII. 11. 51. 352–353. свеска 5. 31–32. 5. д) Из Четврте књиге о Царевима 5. 91–92. 161–162. свеска 3. на Шестом часу: Из Књиге пророка Исаије 12. у: БГ. у: БГ. 179. у: БГ. 17. 5–10. 34–35. 10.4. 8–15. 170–172. Сремски Карловци (1910). и) Из Треће књиге о Царевима 18. 13. свеска 5. 13–16. в) Из Књиге Исуса Навина 3. Сремски Карловци (1910). 354–355. Сремски Карловци (1910). свеска 1–2. 2. 1–13. Сремски Карловци (1910). 1–4. 13. 21. 10. 13.

на Вечерњу: а) Из Књиге Постање 28. 520–521. 1–11. у: БГ. 45–49. књига XVIII. свеска 1–2. књига XVIII. у: БГ. Литургички допринос епископа бачког др Иринеја Ћирића српској теологији 20. априла: а) Из Књиге пророка Исаије 43. свеска 3–4. 6–15. у: БГ. 519–520. књига XIX. у: БГ. књига XVIII. у: БГ. свеска 1–2. 41. 15. 19–21. књига XVIII. у: БГ. свеска 3–4. 17–18. 277. свеска 3–4. 14. књига XVIII. Сремски Карловци (1910). 1–9. Паримије на светог великомученика Георгија Победоносца 23. јуна. 27–30. Сремски Карловци (1910). 516–517.1. у: БГ. в) Из Књиге пророка Исаије 40. свеска 6. 22–23. Паримије на Пренос моштију светог Николе 9. 4–8. б) Из Прве Саборне посланице светог апостола Петра 1. 280–282. 282–284. 1–24. Паримије на светог пророка Илију 20. 279. Сремски Карловци (1910). јула: а) Из Треће књиге о Царевима 17. књига XIX. 21. в) Из Књиге Премудрости Соломонове 4. Сремски Карловци (1910). свеска 3–4. 17. књига XVIII. 1–12. 174–175.2. 15–17. 45. Сремски Карловци (1910). 277–279. Сремски Карловци (1910). в) Из Књиге пророка Исаије 60. Паримије на Рођење светог Јована Претече 24. . књига XVIII. 1–16. у: БГ. Сремски Карловци (1910). 1–3. века 119 б) Из Књиге пророка Исаије 6. у: БГ. Сремски Карловци (1910). маја. у: БГ. б) Из Књиге Премудрости Соломонове 3. 172–174. 17–18. 19. 22–25. 1. Сремски Карловци (1911). 11–14. в) Из Прве Саборне посланице светог апостола Петра 2. 20. 13–19. у: БГ. априла. свеска 3–4. 16. 2–8. Овога дана се читају исте пари- мије као и на светог Николу 6. у: БГ. свеска 6. 25–29. свеска 3–4. све- ска 6. марта: 14. 3–9. децембра. 19. свеска 3–4. свеска 3–4. Сремски Карловци (1911). Сремски Карловци (1910). свеска 3–4. Срем- ски Карловци (1910). свеска 1. Паримије на свете апостоле Петра и Павла 29. 10–11. 18. 274–277. 42. у: БГ. 54. Сремски Карловци (1910). Сремски Карловци (1910). б) Из Књиге о Судијама 13. 16. 1–16. књига XVIII. књига XVI- II. 21. 48. 517–519. 274. све- ска 1. у: БГ. књига XVIII. 62. 8. свеска 6. у: БГ. Сремски Кар- ловци (1910). 20–21. Паримије на Благовести 25. у: БГ. 1. 9. 17–40. 274. 1–5. књига XVIII. на Литургији: а) Из Књиге Излазак 3. 18. 27–44. у: БГ. 279. 12. 279–280. књига XVIII. књига XVIII. свеска 3–4. б) Из Изрека Соломонових 8. Сремски Карловци (1910). Паримије на светог мученика Лазара 15. књига XVIII. б) Из Треће књиге о Царевима 18. 4. у: БГ. књига XVIII. в) Из Изрека Соломонових 9. књига XVIII. Сремски Карловци (1910). б) Из Књиге пророка Језекиља 43. в) Из Књиге пророка Исаије 19. 1–8. б) Из Књиге пророка Исаије 61. свеска 3–4. у: БГ. 11–14. 22–30. свеска 6. 274. јуна: а) Из Прве Саборне посланице светог апостола Петра 1. 10–17. 19. 13–14. Сремски Карловци (1910). 9–14. 514–516. књига XVIII. књига XVIII. 1–2. Овога дана се читају исте паримије као и на светог великомученика Георгија Победоносца 23. јуна: а) Из Књиге Постанак 17. Сремски Карловци (1910). маја: а) Из Треће књиге о Царевима 8. 21. 14. 44. у: БГ. Сремски Карловци (1910). 512–514. све- ска 6. књига XVIII. Паримије на светог цара Константина и Јелену 21. у: БГ. 1–5. Сремски Карловци (1910).

79. 6–14. свеска 1. 120.. 141–142. 8. 8. 34–35.. Нови Сад 1922. Српска манастирска штампарија. 30. у: нав. 38. година XI. на Велики петак глас 1. Вечерња служба у Недељу Свете Педесетнице.. Сремски Карловци (1911). свеска 1. дело. 12. 132. Овога дана се читају исте па- римије као и на Рођење Богородице 8. 120. 205–206. б) Из Књиге пророка Малахије 3. Стихира преподобног Јована Дамаскина глас 5. Стихира преподобног Јована Дамаскина глас 1. 11–13. 3. 329–330. у: БГ. 130. Скрушена стихира у Недељу о блудном сину глас 2. Песма светога Амвросија. 34. 142. 24. 84–94. у: Календар Срп- ске православне епархије бачке за просту 1943. августа: а) Из Књиге Излазак 24. у: нав. Стихира преподобног Јована Дамаскина на опелу глас 6. в) Ова паримија је иста као трећа паримија која се чита на преподобну Параскеву 14. 33. 1.120 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ в) Из Треће књиге о Царевима 19. свеска 1. 3–9. Смисао свештеномученичког тропара. 37. (14. 1. дело. Сремски Карловци (1911). 5.. епископа медиоланског (333 или 340–397). књига XIX.131–132.. у: БГ. септембра. 30– 31. 32. Стихира Рождеству Христову. књига XIX. у: нав. Тропар светом Јовану Претечи и Крститељу глас 2. Светилан прва четири дана Страсне седмице.. 130. 33. 121–122. Сремски Карловци (1911). Паримије на Усекованије главе светог Јована Претече 29. 12–18. 36. дело. 31. у: Календар Српске православне епархије бачке за просту годину 1942. у: БГ. Сремски Карловци (1911). Паримије на Успеније Пресвете Богородице 15. дело. у: нав. Нови Сад 1928. Тропар светом арханђелу Михаилу и осталим анђелима глас 4. дело. 23. 17–18. Молитвословља У ову групу библиографских референци епископа Иринеја спадају његови прево- ди следећих молитава и молитвословља: 1. у: Календар Српске православне епархије бачке за про- сту годину 1942. дело. дело. 4. у: нав. у: нав. Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. . Непорочни тропар глас 5. Сремски Карловци (1911). Из Четврте књиге о Царевима 2. 119. дело.4. у: Календар Српске православне епархије бачке за просту 1942. свеска 1. у: нав. у: Гласник – Службени лист Српске право- славне патријаршије. 129–130. 22. 5–7. 121. 34.. дело. у: нав. 4. ок- тобра. свеска 1. О Страшном Суду – Служба Месопусне недеље. 29. у: Вечерње молитве. књига XIX. у: Календар Српске право- славне епархије бачке за просту 1943. књига XIX.. Тропар на Ускрс глас 5. 4–6. Стихира на „Господи возвах“. књига XIX. б) Из Књиге Излазак 33.. 142. у: нав..) новембра. августа.. у: БГ. Молитве при поласку на спавање. 7. 120. Сремски Карловци (1930). 25. 130–131. 4–6. 2–3.. нав. Тропар Рождеству Христову глас 4. 29–30. 1.. Стихира преподобног Јована Дамаскина глас 4. у: нав. у: нав. 19–21. 15–16. августа: а) Прва паримија је иста као трећа паримија која се чита на Рођење светог Јована Претече 24. 6. Ујвидек 1942. 1. Стихира преподобног Јована Дамаскина глас 8.. 11–23. у: БГ. 28. дело. Паримије на Преображење Господње 6. 27. у: нав. Тропар светом Николи глас 4. 26. Тропар светом Георгију глас 4. дело. 2. в) Из Треће књиге о Царевима 19. 32–33. Сремски Карловци 1925. 35. јуна. дело. број 21. дело.

речника и лексикона. нав. нав. које су пресудно утицале на његово драгоцено преводилачко и теолошко стваралаштво. Ред Божанствене и свештене Литургије. и на богослужењу не разумеју све речи уз свештене радње. Упркос томе што нигде нису експлицитно наведени разлози на- станка његових бројних превода богослужбених и светописамских одељака. у ову групу спадају само два рада: 1. 10 Сравни: 1Кор 14. али и да њихов богослужбени живот буде благообразан и уре- дан. Дневни и седмични круг богослужења Нема никакве сумње да је кључни мотив за целокупну богословску делатност епископа Иринеја била намера да народу Божијем учини разумљивијим богослу- жбени језик Цркве.8 Штавише. Архијерејска Литургија по белешкама блаженопочившег епископа Иринеја [Ћирића]. Молитва [непознатог аутора].9 2. у: Календар Српске православне епархије бачке за пре- ступну 1944. јул. 18-19. 171–184. још као докторанд. 9 Исто. 40. С тим у вези. те тако остају хладни спрам Цркве и бого- служења. Литургички допринос епископа бачког др Иринеја Ћирића српској теологији 20. 4.10 Због тога је. Света Литургија За разлику од претходне четири библиографске целине. аутори по- менутог предговора примећују да „интерес и пажња према цркви и богослужењу из разних узрока слаби по мало код нашег народа“. 11 Види: БГ. начинио превод и тумачење свих псалама који се употребљавају у оквиру дневног богослужбеног круга. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. 2. дело. у: Акатист Пресветој Богородици. Београд (1972). година LIII. 273–340. у предговору издању превода Акатиста Пресвете Богородице на српски језик. . Литургички допринос епископа др Иринеја Ћирића Дело литургичко-богословског сагледавања писане заоставштине епископа бач- ког др Иринеја Ћирића треба започети првенствено од самих животних околно- сти. предани пастир Цркве Христо- ве ће постепено успети да преведе поретке и неизмењиве делове свих богослуже- ња дневнога богослужбеног круга. књига XIII. 2. свеска 1-2. остају без оне душевне утехе и хране.1. Сремски Карловци (1908). века 121 9. дело. 4. Наи- ме. онаки као што је у Великој Цркви и у Светој Гори Атонској. о чему сведочи и изложени списак на његовом самом крају. и само уређеном и наслеђеном вером назиру и слуте у богослужењу и божанским стварима богате изворе утехе за своју душу“. _______________ 8 Архиђакон Иринеј [Ћирић] и Лазар Мирковић. који ће бити издати обједињени у његовом најчувенијем делу – Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. 62. Тај подухват под- разумевао је превођење са јеврејског оригинала и консултовање одговарајућих критичких издања. 1. коју има да им пружи богослуже- ње и црква. уз коментаре епископа рашко-призренског Павла. Предговор. тада још архиђакон Иринеј Ћирић и презвитер др Лазар Мирковић (1885–1968) истичу да „многи верни не знају црквенословенски језик.11 Међутим. сма- трамо да ову недоумицу индиректно разрешава једно његово сведочанство.5. то је био само почетак његовог ангажовања на пољу дневног богослужбеног круга. у: Гласник – Службени лист Српске православне цркве.

предочи верном народу значај свештене смене празника током целе године. књига XVI. између оста- лог. Молитвословља Област преводилачког и богословског интересовања епископа Иринеја захватала је и разна молитвословља и молитве. тада архиђакон Иринеј. ако се свестрано разумеју. 81. Сремски Карловци (1909). који је захватио и епархију којом је управљао епископ Иринеј. Паримије. празнично све- ноћно бденије и Божанствена Литургија светог Јована Златоустог.14 до реали- зације ове идеје није дошло.. дело које је својеврсни апогеј његове комплетне преводилачке делатности јесте већ више пута помињана Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. стихира и сједалних седмичног богослу- жбеног круга непобитно сведоче о започетом надахнутом подухвату. Али. 15 Стихира на „Господи возвах“. било је још једно харизматско сведочанство да „све дарива Дух свети: точи пророчанства. овај чудесни преводилачки подстицај свим та- дашњим хришћанима за темељније христолошко и еклисиолошко поимање Ста- рога Завета био је посебан допринос тематици преиспитивања сврхе читања ста- розаветних одељака на богослужењу.. 14 Сравни: исто. 13 Сравни: исто. Једно од првих истакнутих дела истрајног свештенослужитеља епархије бачке у вези са годишњим богослужбеним кругом било је превођење и тумачење паримија за непокретни круг празника. 82. 52. различите врсте изазова са којима се сусретао током свог епископског служења Телу Христовом.2. колико је то могуће. Об- јављивање тог „Сионског зборника“. са- вршује свештенике. Према речима самог преводиоца. спречиле су вредног јерарха наше Помесне цркве у остварењу поменуте намере.3. Но. нав. свеска 2. „сврха читања паримија у цркви биће постигнута онда.122 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ Судећи према библиографским одредницама које су везане за седмични круг богослужења. у рибарима показа богослове. Због тога не треба да представљају изнена- _______________ 12 Јерођакон Иринеј [Ћирић]. дело. то за епископа Иринеја није представљало препреку да на практичан начин покуша да. чиме су. скупља сав сабор. и ако се зна зашто се извесна паримија баш у тај и тај дан чита“. бројни преводи тропара. 2.13 Мада је. стиче се утисак да је наш врсни преводилац имао намеру да исто дело понови као са дневним богослужбеним кругом. Ништа мање значајан плод преводилачког рада епископа Иринеја било је превођење Службе Месопусне недеље. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. као и појединих празничних тропара.12 Методе којима се приликом остварења овога дела руководио. било најављено превођење паримија и за покретни круг празника. Годишњи круг богослужења Без обзира на чињеницу што је годишњи богослужбени круг обимнији у односу на преостала два богослужбена круга. у: БГ. 82. . кондака. лаосу учињени разу- мљивим на српском језику целокупни дневни круг богослужења. неуке научи мудрости. Ипак. биле су: пре- вођење старозаветног одељка са јеврејског на српски језик.“15 2. Ипак. истовремено. тумачење и објашње- ње ради чега се баш тога дана чита преведена паримија. Ова пребогата богослужбена скривница појавила се у јеку највећег светског ору- жаног сукоба.

У тебе се. да се овога дана сачувамо од греха. фуснота број 1. века 123 ђење преводи неколико стихира преподобног Јована Дамаскина. које си скупоценом крвљу искупио.20 некада се и у нашој Помесној цркви појало „Сила“ на Трисве- тој песми. 19 Ред Божанствене и свештене Литургије. у: Недеља Свете Педесетнице – Празничне службе. теби небеса и све силе. 273. тебе хвали пресветла мученичка војска. твојега истинитога и јединороднога Сина којему се све клања. царе славе. Изложена упутства. Ти Христе. Смилуј се на нас. и не би ти гнусна девојачка утроба. 17 Сравни: Архијерејска Литургија по белешкама блаженопочившег епископа Иринеја [Ћирића]. сачувана сведочанства о томе да је он сваки пут савршавао Божанствену Евхаристију са нарочитим благољепијем и торже- ственошћу. Тебе преславно апостолско коло. тебе Оца превечнога сва земља велича. пуна су небеса и земља вели- чанства славе твоје. 20 Исто. Ти преодо- ле жалцу смртному. онаки као што је у Великој Цркви и у Светој Гори Атонској. епископа медиоланског (333 или 340-397). Тебе по свој васиљени исповеда света Црква: Оца недостижна величанства. Господе.19 на Проскомидији је назначено вађење честице за анђелске силе и светог Јована Претечу. према епископу Иринеју. смилуј се на нас. Овом приликом ћемо указати на само нека од тих упутстава: припрема свештено- служитеља за савршавање Евхаристије описана је као „божанствено увођење у тајну“. Тебе. које се поју при савршавању Заупокојене службе. Господе. али и целовити превод чувене хришћанске химне која се приписује светом Амвросију Миланском (340–397). свет. 171. фуснота број 1. 298. ти. ти Очев Син јеси који сваг- да јест. теби херувими и серафими кличу гласовима који не престају: Свет. тебе хваљени збор пророчки. 21 Исто. Ти седиш десно од Бога у слави Очевој. Спаси народ свој. да избавиш човека.4. уз коментаре епископа рашко-призренског Павла. Удостој да са светима твојим у вечној слави твојој царујемо. Стога. дело. презвитери. дело. дакле. . Литургички допринос епископа бачког др Иринеја Ћирића српској теологији 20. и благослови достојање сво- је. Господе. и отвори царство небеско онима који верују. и светога утешитеља Духа. тебе Господа исповедамо. он није пропу- стио да. свет је Господ Бог Саваот. Господе. милост твоја на нама 16 као што се уздасмо у тебе. (фуснота д). Управи их и уздигни довека. на основу темељне припреме. и хвалићемо име твоје довека и ва век века. нав. 18 Сравни: исто. ђакони. потом превод непознате молитве са француског језика. уздасмо. У све дане благосиљаћемо тебе. гласи: „Тебе Бога хвалимо. после његовог упокојења у Господу. нав. узе га. Теби сви анђели. 171. која прате поредак Литур- гије светог Јована Златоустог. потом чтеци. није случајно што су.18 Бивајући свестан свештености богочовечанског јавног дела. Комплетан превод ове химне са латинског јези- ка. те ко- начно архијереј.17 То је и био један од повода за објављивање његових забелешки о начину савршавања Архијерејске Литургије које прате следећу схему: најпре се износи шта треба да чине рипидоносци. нав. 205-206. додајући јој неопходне празничне елементе Педесетнице. Удостој. сачини превод Литургије светог Јована Златоустог и угради исти у Недељу Свете Педесетнице. верујемо да ћеш доћи као судија. молимо: Помози слугама својим. Света Литургија Посебно место у оквиру богословско-преводилачког умножавања речи Божије пожртвованог архијереја заузима Света Литургија. Господе.21 поткрепљено је сведочанство о древности праксе ђаконског кађења _______________ 16 Песма светога Амвросија. да се не застидимо довека!“ 2. 281. Да буде. дело. изазивају посебну пажњу сваког литургичара.

23 Исто. коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу (1Кор 2. према епископу Иринеју. 24 Исто. Коначно.27 Тиме је. 327. поменути преводи и теле- тургичка појашњења која их прате стварају поуздане услове за литургичко-бого- словску надградњу служења Оцу у духу и истини. 7)“. 27 Сравни: Јн 4. веку стиче неразрушиве темеље за потоње напредовање. оштрија од свакога двосјеклога мача. 26 Благодарећи разноврсном преводилачком и богословском стваралаштву епископа Иринеја. као и добијање да- ра сарадње на изграђивању Божије грађевине25 јесу кључна полазишта богослов- ске делатности епископа бачког др Иринеја Ћирића. 321. 12)“.23 во- зглас „Свето светима!“. по ко зна који пут. зглобова и сржи. После вишевековног периода стаг- нације богослужбеног живота на нашим просторима. веку. Увидевши да народ Божији не може у довољној мери да разуме богослужбени језик Цркве и да (се) њиме служи. Несумњиво је да је циљ таквог његовог опре- дељења непрестано напредовање у делу Господњем. фуснота е. _______________ 22 Исто. и суди намјере и помисли срца (Јев 4. 9. вечног помена достојни јерарх. у ствари значи – „свето тело и крв Господња светој заједници хришћанској. још од свог боравка у Бечу на докторским студијама. 26 Сравни: 1Кор 15. и продире све до раздиобе душе и духа. 58.124 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ на „Алилуја“ а не за време читања Апостола. 301-302. . 25 Сравни: 1Кор 3. али и као несебични приложник српске богословске мисли у 20. целокупна писана делатност мудрог архијереја Иринеја има посебну вредност за литургику. 23. епископ бачки др Иринеј Ћирић остаће упамћен као верни тумач и надахнути изградитељ богослужбене теорије и праксе.22 потврђено је постојање праксе ма- хања рипидом од стране ђакона изнад светих дарова за време целе Анафоре. српско богословље у 20. 317. започиње грандиозно дело превођења и тумачења бројних светопи- самских и богослужбених одељака.24 Закључак Призваност сваког хришћанина да говори „премудрост Божију у тајни сакривену. потврђена древна светописамска мисао да је реч Божија „жива и дјелотворна. Такође.

На овим просторима истичу се имена двојице прегалаца који су дали огроман допринос препороду и учвршћивању литургијске свести. Милошевић Православни богословски факултет Катедра за литургику Београд (Х)еортолошка перспектива Свете Евхаристије У време када литургијски живот у Цркви пролази кроз фазу обнове и када Света Литургија за све већи број верника поново заузима централно место у њиховом живљењу. др Ненад С. наравно. То није увек једноставно јер свака епо- ха доноси нове изазове са којима се треба одговорно суочавати. воде бригу како би у тој „новонасталој“ ситуацији све било благообразно и по поретку (1Кор 14. Београд 1961. у: „Српска теологија у двадесетом ве- ку“. 3 Архимандрит Др Јустин Поповић. Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати књ.∗ При таквом изазову црквени пастири и учитељи позвани су да. том I–XII. стр. Београд 1972–1977. Дела покојног Лазара Мирковића (1885–1968) и блаженог спомена оца Јустина Поповића (1896–1979). Овде. каквим су они и установљени Црквом. Мирковића литургици код нас видεти наш рад: Протојереј Лазар Мирковић као литургичар. Ова дво- јица наших учитеља управо на пољу литургијског богословља и хеортологије омогућавају садржајније сагледавање и вредновање нераскидиве везе празника и Евхаристије. Благодарећи Хеортологији1 професора Мирковића и свето- тајинском. али и аутен- тичнијим доживљајем празника. подразумева уподобљавање личног живљења животу Цркве. Хеортологија. без обзира на ра- зноликост њихових богословских опита. како савремених богослова. књига 1. као и евхаристиј- ског прослављања празника. односно празничног прослављања Евхаристије. 2 О доприносу оца Јустина литургијском богословљу видети наш рад: Допринос архомандрита Јустина Поповића унапређењу литургијске свести код Срба. професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду. стр. 29-37. обогаћују српску теологију наведеним _______________ ∗ Овај рад је настао у оквиру пројекта бр. тако и све црквене пуноће. истовремено се отварају многа питања везана за литургијско предање Цркве. представљају чврсту основу литургике и литургијског богословља код нас. који финансира Министарство науке и заштите животне средине Републике Србије. 40). уз његово капитал- но (х)агиографско дело – Житија светих3. Београд 2008. надахњу- јући се Силом свише. Житија Светих. На такав начин живљења подстичу оци и учите- љи Цркве проносећи кроз векове Благу вест сваком нараштају. Београд 2007. Треба истаћи да обојица прегалаца. – О доприносу Л. 149037А („Српска теологија у двадесетом веку“). односно евхаристијском богословљу оца Јустина2. у: „Српска теологија у двадесетом ве- ку“. Ни у наше дане Црква није оскудевала благовесницима истинског живљења. књига 3. . 1 Лазар Мирковић. 47-53. Обнова литургијског живота. заправо. не треба имати у виду могућност аутоматске примене практичних или теоретских иновација. 5 (2010) 145-150 проф. савремени српски теолог је привиле- гован могућношћу целовитијег опита Литургије као Светајне Цркве.

Највероватније да је посреди уза- јамни утицај. само литургијско време – пост је изгубило свој прво- битни карактер – неједење ничега. скромним уделом по- кушамо да у пребогатој ризници литургијског предања Цркве потражимо најпри- кладније узоре за наше време и на тај начин учествујемо у настојањима одговор- ног суочавања са изазовима наших дана. . што је. током процеса устројавања празника. која су од изузетног значаја за литургику као науку. На Западу се.7 Из оваквог односа Литургије и литургијског времена могло би се закључити да су Литургија и празновање (празници) у нераскидивој вези. јесте један од истакнутих примера такозваног „вавилонског ропства“.8 Ипак. за(са)амвоне молитве и отпусте.6 Рекло би се да је током времена свест о Литургији као par excellence догађају нашега иску- пљења и обожења знатно избледела. у односу на Евхаристију потпуно независне (иако из ње извиру и у њу увиру). Александар Шмеман. 8 Још од најстаријих времена. проузроковале су извесна одступања од предањског поимања Евхаристије. остају издвојени догађаји у годишњем кругу литургијског календара. тропаре на блаженима. као и момента претварања Дарова у Тело и Крв Христову)5. Рекло би се да на Истоку устројавање годишњег циклуса празника не утиче на постојаност Литургије. и Литургија по- прими у великој мери тематски садржај појединачних празника. И више од тога. Као да је Литургија остала универзалним чином у животу Цркве. На тај начин. чија је ипак главна намена обележавање. под утицајем западне литур- гијске праксе добија карактеристичне изменљиве делове: антифоне. Тешко би било тачно установити шта је чему био узрок: непричешћивање слабљењу дисциплине поста или обрнуто. при чему су ове друге. по природи ствари.4 Настављајући учешће у пројекту „Српска теологија у двадесетом веку“ сматрамо умесним да. па и других догађаја који бивају повод за савршавање Литургије. исцрпне рас- праве око разних литургијских питања (а првенствено око питања Eпиклезе у ла- тинској Литургији.146 НЕНАД С. сваки од празника. поред јутрења и вечерња. * Општепозната је чињеница да је током позног средњег века под утицајем запад- них теолошких школа. Издвајање Евхаристије као једне – па и као најважније – у низу других светих тајни. 5 Ср. Током времена све су учесталије тенденције да. на Истоку и на Западу се образују два паралелна типа Литургије. гладовање. не ради свакодневног или чешћег причешћивања верних у фази специфичног (ако не и ванредног) живљења литургијског времена – поста. имплицирало и одређене практичне особености. поучени примером својих учитеља. ова практична проблематика огледа се и у међусобном односу Литургије и празника. од самог почетка инсистира управо на таквим изменљивим деловима: поједини делови Литургије. Εὺχαριστία. МИЛОШЕВИЋ делима. 7 Очити пример оваквом поимању Литургије и празника јесте служење Литургије Пређеосвеће- них дарова. то јест не предвиђа било какве измене којим би Литур- гија требало да се тематски прилагоди конкретном празнику (види белешку 7). тропаре и кондаке после входа. Ὰθήνα 1987. 6 Између осталог. као и житија светих и богослужења. стр. односно просла- вљање празника. пак. већ готово само ради обележавања тог времена. Вишевековно служење ове специфичне Литургије. прокимене и алилујаре. али и за богослужбе- ни живот Цркве на овим просторима уопште. Са друге стране. упркос овој неспорној условље- _______________ 4 У којој мери су међусобно проткани богослужење Цркве и празновање празника сведочи и по- везаност хеортологије и литургике. као да једно без другог не може! Штавише. поред осталог. причасне. и литургијско богословље у Православној Цркви било изложено искушењу удаљавања од изворног и предањског поимања Свете Евхаристије као Светајне Цркве. установљени празници бивају повод учестали- јем служењу Литургије. 170–174. кључна особеност Ли- тургија Источне литургијске породице – неизменљивост њених делова. Исто тако. довело је до постепеног престајања њеног служења у многим крајевима.

то своје Тело сада раздаје вернима као лек бесмрт- ности11 – ради вечнога живота.10 У догађају Вазнесења је у целости садржан богословски смисао Свете Евха- ристије. 233-235). два човјека у хаљинама бијелим стадоше поред њих. Aux Ephesiens XX. биле „непотпуне“ јер је њихова тематска целовитост бивала заокруженом тек након завршетка годишњег празничног циклуса. и хрватски превод: Маrijan Mandac. Makarska 1999. Види у: Panteleimon Rodopulos. 10 Ради целовитијег приказа ове чињенице треба се подсетити да је првобитно Вазнесење празно- вано у оквиру празника Педесетнице. 16-17 и 15. 2. О томе нам сведочи Етерија у свом Путопису (видети: Peregri- natio Aetheriae ad Loca Santa. због свог израженог есхатолошког садржаја. стр. 9 Истицање празника Васкрсења и Вазнесења у контексту теме којом се бавимо никако не ума- њује значај празника Педесетнице и Епифаније (Божића и Богојављења). али и у самом Другом и славном доласку кроз литургијско празновање (Видети: Јн 14. (Х)еортолошка перспектива Свете Евхаристије 147 ности празновања и Евхаристије постоји проблем њихове суштинске повезано- сти. 90. XLIII. Без обзира што хроноло- шки постоји тачна временска дистанца између Вазнесења Спасовог на Небо и ниспослања Духа Све- тога у дан Педесетнице – десет дана. Господ. бивајући тематски спе- цијализоване. Практично. Штавише. Thessaloniki 1967. и они рекоше: Људи Галилејци. 12 Римски канон. што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо. Та два правца кретања чине Свету Евхаристију Тајном Цркве – mysterium fidei. значајног празника из новозаветне историје спасења – догађаја када се васкрсли Христос вазнео на Небо и сео са де- сне стране Оца (Мк 16. то јест истоветности. превод Л. SC 10. 51) и оног на крају историје ка доле (И док нетремице гледаху за њим како иде на небо. . тако ће исто доћи као што га видите да одлази на небо – Дап 1. стр. У намери да укажемо на неопходност јачег истицања међусобне повезано- сти празника и Литургије овом приликом пажњу ћемо усредсредити на два кључ- на догађаја из историје спасења – Васкрсење и Вазнесење Господње. литургијска традиција Источне Цркве централну Евхаристијску молитву назива Анафором (од грчког ἀναφέρομαι – узносити = узношење) управо из тог разлога што се на Евхаристији хлеб и вино _______________ укључујући и делове саме Анафоре. то би значило да су појединачне Литургије на Западу.12 Не случајно. то јест личног учествовања у њима. Egerija. 19) – знатно нам расветљава саму суштину Божанствене Евхаристије. а који. Putopis. 43. у: Хеортологија. већ намеће обавезу да се њима позабавимо у посебном раду. стр. Мирковић. 303-305. бивају изменљиви и уподобљени тематици појединачних пра- зника. Таква пракса је учинила да на Западу од давнина имамо Литургије прилагођене поводу њеног служења. 125. The Sacramentary of Serapion. одступи од њих и узно- шаше се на небо – Лк 24. оно јединствено празновање ова два догађаја додатно је осми- шљавало само празновање у оквиру литургијског сећања. празнике од којих добијају смисао сви остали празници и који бивају образац сваком литур- гијском празновању9. Двосмеран правац „кретања“ закланог Јагњета – жртвованог за живот света – оног у историји ка горе (И док их он благосиљаше. управо је празновање Педесетнице најкарактеристич- нији пример који разоткрива начин на који сваки појединац са Црквом (у Цркви) партиципира у свим догађајима из историје спасења.26). доми- нирају Евхаристијом као превасходно историјско-есхатолошким догађајем! Литургијско прослављање Спасовдана. 11 Игнатије Богоносац. односно доприноси да разумемо шта се то и ради чега збива на цен- тралном црквеном богослужењу. Иста је ситуација и са првобитним заједничким празновањем Рождества и Богојављења. који је своје жртвовано Тело принео Оцу као залог спасења чо- века и целокупне творевине. 10–11) – јесте суштина онога што се догађа на Евхаристијској ли- тургији. У Анафори Серапиона Тмуитског – лек живота (φάρμακον ζωῆς).

односно указивање на пас- хални карактер Евхаристије. увек и изнова. а од тамо смо примили благодатне дарове (χαρίσματα). У догађају Вазнесења Христовог разоткрива се и Црква као икона будућега Царства. Васкрсли Христос је тај хлеб који сиђе с неба (Јн 6. односно предокушамо сам Други Христов долазак – Будуће Царство.. 58). Догматика Православне Цркве.. Εἰς τήν Ἁγίαν Πεντικοστήν. пред лицем божанственога величанства Твога“ (Supplices te rogamus. а примили правду. Ми смо. „Желећи да нам покаже да је измирио Оца са нашом (људском) природом од- мах нам је ниспослао дарове измирења (Духа Светога). 16 Није случајност то што је првобитно црквени живопис представљао једну јединствену сцену – Вазнесења у ужем. неодвојиво од оног крајњег догађаја. 15 Ср. Можда ни један други догађај из свештене историје спасења не проја- вљује ту везу. послали смо послушање. у новом животу. који су сведоци Васкрсења Христовог и на чијем се сведочанству те- мељи вера Цркве и нада свакога хришћанина. већ се оно у ствар- ности реализује јер материја бивши претходно освећена и претворена у Тело и Крв Христову бива узнешена пред Господа.28). 567. 50–51.. послали веру. „Овај Исус који се од вас вазнесе на небо. 41).13 Дакле..“ Јован Златоу- сти. Тако се историјско Христово Вазнесење на Евхаристији не само актуализује у садашњости. Овај моменат је формално нешто наглашенији у Западним Литургијама. са- мим претварањем у Тело и Крв Христову дарови бивају узнешени на небо.16 Уверавање двојице анђела да ће Исус који се. сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих“ (Мт 19. што директно указује на ниспо- слање хлеба који силази с неба (Јн 6. а за шта се ђакон у другом делу наведене прозбе и моли да нам (човекољубиви Бог) „ниспошље за то божанску благодат и дар Светога Духа“14. примивши их (Свете Дарове) у свој све- ти и наднебески и умни Жртвеник. ΕΠΕ 36. Εἰς τήν θείαν Λειτουργίαν.). 24). Други моменат који сматрамо значајним за истицање јесте веза Евхаристије и празновања Пасхе – Крста и Васкрсења Христовог. Београд 1978.φιλοκαλία 22. ΛΑ΄. О овој молитви види: Никола Кавасила. Тако у древном Римском канону пред сам његов крај моли се да „ руке Светога анђела Твога принесу ово на горњи Жртвеник Твој. Два- наесторица. 33. дакле. као мирис миомира духовнога“. али ипак у суштини задржана и пре- познатљива.. Ὁμιλία Α΄ . а то је Други Христов долазак. тако. исто то Тело и та Крв Христова раздају се божанском благодаћу и даром Духа Светога на Евхаристији народу Божијем ради његовог обожења.. стр. _______________ 13 Јектенија после претварања Светих Дарова у Златоустовој.. Јустин Поповић. исто доћи као што. трећи том.148 НЕНАД С.. 10–11). при Другом доласку биће сведоци истинскога Христа: „А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном. Ту дакле препознајемо. јер су они постали само Тело и Крв Онога који седи са десне стране Оца. односно Другог доласка у ширем смислу. одлази на небо показује да је и Вазнесење. 14 Иста јектенија. ЕПЕ . иако историјски догађај. Са друге стра- не. тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо“ (Дап 1. 156-162.. О тој истоветности говори већ апостол Павле када каже да је Црква тело Христово (Кол 1. кад седе Син човечији на престо славе своје.. на шта и указује ђаконска прозба по- сле Анафоре: „Да човекољубиви Бог наш. али и другим Литургијама Источне литургијске породице. МИЛОШЕВИЋ као првине „рада руку човечијих“ и репрезенти васколике творевине у Христу уз- носе Богу Оцу као жртвени дарови. 304. Црква у ствари и није ништа друго до слика – икона тог Другог Христовог доласка – Христос окружен дванаесторицом апостола и сабрани народ Божији на Евхаристији. вазнесе на небо. . Позносредњовековним тематским ин- тервенцијама ова првобитна традиција је значајно поремећена. односно истоветност Евхаристије и Цркве15 колико догађај Вазне- сења. 2.

„Πάσχα Κυρίου“. 19–23). Тек када је Христос преломио хлеб Лука и Клеопа га пре- познаху: А њима се отворише очи и познаше га (Лк 24. 46). Δ΄. Коначно. која се увек на исти начин служи у разним приликама и пра- зновањима. Он је. 100). 13–32). Фундулис. Ко ће. Θεσσαλονίκη 1979. 19 Молитва Анафоре Василија Великог (Postsanctus). штавише сје- дињујемо са васкрслим Христом. Τό „Πάσχα“ τοῦ ἁγίου Δημητρίου.18 Већ смо видели на примеру Вазнесења да се на Евхаристији кроз причешће Телом и Крвљу Христовом сусрећемо. Ср. али и празновање Пасхе као највећег у низу многих празника у годи- шњем кругу (почев од првих векова хришћанства. Ε΄. ова питања ипак бивају разумљива у оквиру њиховог ли- тургијског разматрања. данас на празник Божића да доживљава Литургију као пасхални догађај. пута Луке и Клео- пе за Емаус (Лк 24.17 Међутим. Θεσσαλονίκη 1986. 30–31). „Целокупни живот верника сталним учешћем у пасхалном светом Причешћу бива једном непрекидном евхаристијском Пасхом“ (Ј. о чему нас такође обавештавају Дела апостолска (Дап 20. сва- кодневно служење Евхаристије премешта се на недељно служење – у први дан недеље.19 Шта у ствари значи виђење Васкрслога Христа? Да ли се и ту ради о неким прошлим догађаји- ма? Иако веома тешка. без обзира шта данас или кроз низ векова један православни хри- шћанин доживљава на Божић или неки други празник. 2). у дан Господњи. Јован Фундулис. односно служењем Евхаристије. То није био неки природан догађај који је остао за нама и којег смо се дужни побожно присећати. Носталгија првих хришћана у Је- русалиму за тим сусретом чинила је да се Пасха прослављала свакодневно ло- мљењем хлебова. Литургија је остала оно што је и била од самог свог настанка – Пасхални догађај – сусрет са васкрслим Христом – прослављање Пасхе. 18 Види напред белешку 23. након Ње- говог вазнесења на Небо. веку). неодвојив од општег васкрсења мртвих. са јед- не стране. (Х)еортолошка перспектива Свете Евхаристије 149 Устројавање празника. Овде треба нагласити да и сам догађај Васкрсе- ња. 7) и свети Павле (1Кор 16. а нарочито након Миланског едикта у 4. комбинујући ова на први поглед два садржаја Евхаристије у прили- _______________ 17 Извесно је да се и у овој Божићној Литургији оприсутњује оваплоћени Бог Логос – Превечни Младенац. 52. попут Вазнесења. само што сада. и тако редом) оставили су трајан печат на Литургију као догађај на који неизоставно долази Господ. Ломљење хлебова за нас хришћане означава реално присуство Христово. јесте у бити својој есхатолошки догађај. Ли- тургијско предање је ту најбољи сведок оваквог виђења ствари када истиче Хри- стов силазак у Ад – И сишавши крстом у ад. о чему нам јасно сведоче Дела апостолска (Дап 2. Четрдесетодневни боравак Господа Исуса Хри- ста у овом свету након Васкрсења и сусрети ученика са Њим при ломљењу хле- бова (сетимо се вечери оног првог дана седмице (Јн 20. Временом је Евхаристија постала пригодно богослужење за обе- лежавање празника. Нарочито је то изражено у Литургијама западних цркава. мученичких а потом и светитељских помена. стр. Он бива оприсутњен Духом Светим. са друге стране. На Истоку имамо једин- ствену Литургију. где се јављају специјализоване Литургије за разне прилике. међутим. . још за време живота самих апостола. стр. као и на свакој другој Евхаристијској литургији. Али веома брзо. у: Λειτουργικά Θέματα. прослављање Пасхе? Чињеница је да и сами свештенослу- житељи и теолози у својим омилијама или богословским текстовима по правилу стављају акценат на оприсутњењу богомладенца Христа у тој Божићној Литурги- ји. као да је постепено умањивало пасхални карак- тер Евхаристије. у: Λειτουργικά Θέματα. иако у историји регистрован. покида окове смрти.

“ (Јн 14. Атанасије.“. С обзиром да је Евха- ристија предокушај будућега Царства или оприсутњење тога Царства. стр. Смрт и Васкрсење Христово.. Атанасије. Јавилсја јеси днес вселењеј. и мноштво других примера. слављење празни- ка треба посматрати искључиво као сећање на појединачне догађаје из историје спасења22 у контексту целовитог сусретања са васкрслим – долазећим Госпо- дом. Во струјах днес јордан- ских. исто та- ко је и за Духа рекао да је вавијек са нама. Христос рекао за себе ‛Ево. То што је Бог.. и зато можемо увек Педесетницу савршавати“.. 23 Свети Јован Зластоусти у својој беседи на Свету Педесетницу истиче да је „сваког дана пра- зник. смисао празника? ‛То што се Бог на земљи јавио и са људима сјединио’. и другог и славног доласка.150 НЕНАД С. ја сам са вама у све дане до свршетка вијека’ (Мат 28. 1. тако да Црква у Литурги- ји доживљава стварање света. седења са десне стране. вели. по светом Златоусту. Дјева днес..“ (Еп. Стога. стр.23 Оприсутњен васкрсли Христос је на Евхаристији исти Онај оваплоћени и обрезани и у храм унети и преображени и Онај који јаше на магарици. И то не само из разлога што Литургија није престала да буде искупитељско дело Христово. време и вечност. 22 Празновање свештених историјских догађаја и црквена химнографија смешта у оквире литур- гијског контекста...26). јер у свему томе центар и садржај је Христос. (Εἰς τήν ἁγίαν Πεντικοστήν. 462. пак. Први. . и ја ћу умолити Оца.20 Она је пуноћа свега. односи и на празник Педесетнице. али и што ће се у будућности десити: „Сећајући се дакле ове спасоносне заповести и свега што се ради нас збило: крста. 21 „То зато што Божанствена Евхаристија... 15-16). заповести моје држите. него је то литургијски дејствена. који су увод у празничну Литургију. није историјски репродукова- на представа Христовог Домостроја. сам празник. Јер Павле хотећи да нас ослободи од временских ограничења и показујући да је могуће увек Пасху савршавати каже: ‛Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете. Шта се хоће празником Пасхе? Шта је њен смисао? Смрт Го- сподњу тада објављујемо. Његов Први и Други Долазак и Будуће Царство као један евхаристијски догађај. 296-298) 24 На Евхаристији у већ наведеној молитви Анамнезе „Сећајући се дакле ове спасоносне запове- сти и свега што се ради нас збило. већ што она није престала да узноси и прима. Шта је. то и Пасху увек можемо савршавати. са нама биο. Златоусти закључује: „Као што је. смрт Господњу објављујете’ (1Кор 11..21 Годишњи богослужбени круг. пад и искупљење човека.. гроба... Днес висит на древје. Позивајући се на Спаситељеве речи: „Ако ме љубите..“ прошлост. Пошто.. у целокупном свом богатству празника и светитељских помена није учинио у бити својој Евхаристи- ју ништа мање пасхалним догађајем него што је то она била у првом периоду.“ Исто ово се. и распети . можемо увек смрт Господњу објављивати. нав. ΕΠΕ 36. А то је Пасха! Али ни то не чинимо у одређено време.20). који се формирао кроз векове. предста- вљају се и доживљавају се као једно. Днес спасенија нашего главизна.. ја сам са вама у све дане до свршетка вијека’ тако свагда и можемо Богојављење савршавати. Христос Нова Пасха: Божанствена Литургија. она већ ов- де и сада оприсутњује све оно што се десило ради спасења човека.. дакле. 463). ради нас и ради нашега спасења... узласка на небо.. Зато је могуће да Богојављење свакога дана савршимо... и даће вам другог Утјешитеља да пребива с ва- ма вавијек. једно литургијско сада (νῦν) и данас. чини једним непрекид- ним данас: Днес благоволенија Божија предображенија.. МИЛОШЕВИЋ ци смо да истакнемо универзални светотајински карактер Εвхаристије. односно догађај којег се сећамо. али то је увек тако! ‛Ево.. том 3... тридневнога васкрсења. савршена и већ антиципирана Есхатолошка Тајна Христова и Његове Цркве“. Београд-Требиње 2008. али и Онај који ломи хлеб пре свог страдања. Јединорођени Син Божји.. садашњост и будућност. Еп. савршена као Литургија.24 _______________ 20 Анамнеза у Анафори Василија Великог и Јована Златоустог. Ὁμιλία Α΄. дакле. дело. Последовања дневног круга богослужења. Савреме- но православно богословље које се чврсто темељи на изворном и светоотачком богословљу истиче Свету Εвхаристију као Светајну Цркве.. дакле. празник је Богојављење (Επιφάνια).. нарочито јутрење и вечерње.

Крсна слава и свети Сава. у другом делу рада би била изложена оцена литур- гичког доприноса професора Грујића. 1-8. 313-334. preveo: Stjepan Kušar. Kršćanska sadašnjost. веку“ . мр Слободан Милеуснић. у опусу њего- вих радова3 присутни су и одређени литургички прилози који су. од великог значаја за историјско сагледавање богослужбеног живота наше Помесне цркве. педагошка схватања др Радослава Грујића.1 Животно опредељење овога угледнога професора било је бављење историјским наукама. дело. Архива Православног богословског факултета (ПБФ) Универзитета у Београду. било је поимање историје Цркве као учитељице вечнога живота (magistra vitae aeternae). потом. ССД (Светозар Стеван Душанић). Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати књ. Грујић. Zagreb 2004. Београд (1955). Но. јесте протопрезвитер-ставрофор др Радо- слав Грујић (1878-1955). веку Увод Један од незаобилазних богословских делатеља. 3 Најпотпунија библиографија радова професора др Радослава Грујића изложена је у: Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу. Баш због тога. списи. Светозар Радојчић. 104-107.2 С тим у вези. Povijest Crkve. Грујића. како би. 6 (2010) 27-35 проф. _______________  Овај рад је настао у оквиру пројекта бр. 149037А („Српска теологија у 20. Личност. Катедра за педагогију. свеска 1-2. 2 Сравни: Guy Bedouelle. Поговор. Успомени Радослава М. Др Радослав М. нав. Одељење за педагогију и андрагогију. 336-344. Дипломски рад одбрањен на Философском фа- култету Универзитета у Београду. број 6. Нови Сад 1969. у: Зборник Матице српске. некролог. 47. др Србољуб Убипариповић Православни богословски факултет Катедра за литургику Београд Литургички прилози протопрезвитера-ставрофора др Радослава Грујића српској теологији у 20. Грујића]. који финан- сира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије. у: Гласник. оно што је разликовало његов приступ изуча- вању поменуте области у односу на многобројне друге истраживаче саме истори- је као учитељице живота (magistra vitae). Напослетку. Службени лист Српске православне цр- кве. чија писана заоставштина за- вредњује пажњу и нашег литургичко-богословског истраживања у контексту пројекта „Српска теологија у 20. година XXXIV. сматрамо да би поменуте прилоге најпре требало груписати у следеће целине: из историје богослужбеног живота Право- славне и Римокатоличке Цркве. литургичке одреднице за Народну Eнциклопе- дију СХС. јуни. Београд (1980). професор универзитета у пензији. Протојереј-ставрофор Др Радо- слав Грујић. Душан Кашић. у: Богословље. приредио мр Слободан Милеуснић. веку“). међу којима је централно место заузимала област историје Српске цркве. I-VIII. била предочена њихова кључна обележја. у: Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу. број 5. Снежана Ђуровић. сходно своме садржају. . рад. Београд 1993. Бигз. 14. Бео- град 1992. 1 Веродостојни биографски подаци овог незаборавног богословског прегаоца садржани су у: Службенички лист [др Радослава М.

да се постарала да оно буде замењено глагољашким богослу- жењем латинскога обреда. у: Богословски Гласник. латинским и грчким језиком. Го- дина IX. 5 Сравни: исто. 3. Грујића]. 541-543.5 није случајно што је његов истраживачки рад обухватио и иза- зовну област литургике. литургичке одреднице за Народну Eнциклопедију СХС. Наиме. [Митрополита бео- градско-карловачког Викентија Јовановића]. бугар- ским. књига XIII. рубрика број XIV. по- сматрано са литургичке тачке гледишта. августа 1899. 7 Сравни: исто. 3. Архива ПБФ-а. руским. првенствено обележен историјско-архе- олошким приступом. у: Српски Сион. свеска 5 и 6. 9 Види: Р. 1. доследно изложимо помињане прилоге. која је издата 5. 543.1.9 У циљу квалитетнијег оце- њивања значаја овога прилога излажемо Грујићев превод прве две ставке: _______________ 4 Сравни: Службенички лист [др Радослава М. уз повремену заступљеност и телетургичког приступа. Грујић. очигледно је да је настанак дотичних прилога. чешким.6 Та одлука послужила је као основа за Грујићево сагледавање тадашњих гледишта римског папе у вези са употребом старословенског језика у црквено-богослужбеној пракси код Словена римокато- личке вероисповести. француским.28 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ Литургички прилози Литургички прилози протопрезвитера Радослава представљају плод његовог ин- тензивног и темељног проучавања живота наше Цркве. Во- ђени намером да.4 као и да је познавао стенографију. број 34. Крсна слава и свети Сава. Ипак. нав. дело. У првом делу рада изложена је. Сремски Карловци (1908).7 Аутор заступа мишљење да је сврха папске политике била да иско- рени међу Словенима предање Кирило-Методијевског богослужења. Из историје богослужбеног живота Православне и Римокатоличке Цркве Прилози који чине ову целину припадају првој фази истраживачког рада само- прегорног протопрезвитера Грујића. 8 Сравни: исто. 541-545. 22. италијанским. мишљења смо да исте треба сврстати у следеће целине: из историје бо- гослужбеног живота Православне и Римокатоличке Цркве. а где то није била у могућности. . својеврсна. Недељни лист за црквено- просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке. 1. историјска ретроспектива одно- са римског епископа према савршавању богослужења међу Словенима на словен- ском језику. 6 Сравни: Р. Грујић. Рим и словенско богослужење – по руском. 345-346. ради се о следећим радовима: 1) Рим и словенско богослужење – по руском. 2) Спремање све- тих честица за причешћивање болних по наредби од 1733. Сремски Карловци. 543.1. 544-545.1. на прегледан и прецизан начин. Рим и словенско богослужење – по руском. нав. дело. август (1899). Рим и словенско богослужење – по руском Повод за настанак овога текста била је Одлука Римске конгрегације обреда (Con- gregatio rituum) о употреби старословенског језика у богослужењу Римокатолич- ке цркве. Будући да се марљиви професор служио немачким. фотогра- фисање и цртање.8 Други део рада има нарочиту вредност због превода на српски језик четрна- ест одредаба наведене Одлуке Римске конгрегације.

остали свештеници су били дужни да поју Канон Пасхалног јутрења. дело. које су ушле у састав поменуте четворотом- не енциклопедије доступан је у: Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу. Даље ваља при том чим тачније установити. која је издата 13.11 1. изаберу једног разумног и вештог који облачи потпуно свештеничко одјејаније. нав. Осим цркава. да овој или оној цркви дана привилегија стоји у сна- зи бар 30 година. стално да буду уз њега све док се не осуши агнец. 11 Сравни. морају чим пре саставити списак свих цркава. 2. Наиме. 13 Сравни: исто. сваки у својој епархији. 545. што подразумева постављање дискоса на тепсију која је намештена на отвор лонца у коме се до пола налази жива жеравица од храстовине или лозе.1.14 Незнатан _______________ 10 Исто.12 Такође. професор Грујић је објавио велики број тематски различитих одредница везаних за живот Српске православне цркве.2. наложено је да се у зору трећега дана Васкрса.2. које одавно постоје. да су се по праву до сада користиле папском до- зволом односно употребе старословенског језика у богослужењу. Стога епископи. сабе- ре пет до шест свештеника који треба да. Употреба старо-словенског језика у богослужењу има се сматрати само као привилегија цркава. 12 Сравни: Спремање светих честица за причешћивање болних по наредби од 1733. Спремање светих честица за причешћивање болних по наредби од 1733. Литургичке одреднице за Народну Енциклопедију СХС Узимајући учешће у грандиозном приређивачком делу Станоја Станојевића (1874-1937) – Народна Енциклопедија српско-хрватско-словеначка. а нарушење ове одредбе повлачи за собом строгу казну. Литургички прилози др Радослава Грујића српској теологији у 20. [Митро- полита београдско-карловачког Викентија Јовановића]. назначених у састављеном списку.13 1. д. 345. нигде ни под каквим изгово- ром. 329-332. а остали би требало. марта 1733. пред јутрењем. . Куриозитет овога прилога огледа се у томе што митрополит Викентије за- поведа свештенству веома специфично припремање честица за причешћивање болних. веку 29 „1. за које нема сумње. [Митрополита београдско-карловачког Викентија Јовановића] Приликом проучавања писане делатности београдско-карловачког митрополита Викентија Јовановића (1689-1737). између себе. агнец треба натапати Светом крвљу Христовом из путира путем кашичице не само на Велики четвртак. у: нав. дело. 14 Целокупни списак његових ауторских одредница.“10 Аутор закључује текст ставом да је тенденција римске курије ограничавање сфере употребе словенског језика. са от- кривеним главама. не дозвољава се уводити старословенски језик у богослужбену употребу. Библио- графски завод д. 544. у дêлу Народно-Црквеног Архива у Сремским Карловцима. и укратко је изложио. 345-346. За време су- шења агнеца. Загреб 1929. а не као привилегија неких духовних лица. неуморни протопрезвитер Радослав пронашао је једну наредбу по- знатог митрополита свештенству о начину припремања честица за причешћива- ње болних . него и на Велику суботу и сâм дан Васкр- са. а спорне случајеве епископи су дужни послати на решење кон- грегацији обреда. I-IV. те да се тиме јасно пројављује злонамерна сло- венска политика у Риму.

227. 74.15 диптиси или поме- ници. култа храмовног празника или општинског патрона. . 89. књига VII-VIII.20 монашко одело.32 Такав приступ довео је аутора до драгоцених аспеката Крсне славе. Следствено томе. 33 Сравни: исто.26 типици. који је у њој само од споредног значаја. 20 Види: исто. нарочито култа по- јединачног личног.23 слава (свети. 23 Види: исто. дело. 26 Види: исто. Крсна слава је првобитно била позната под именом „памет светом“ и савршавана је искључиво у заветном хришћанском храму. пре свега. 129. Крсна слава Дело. 31 Исто. 35.30 Насупрот дотадашњим разноликим тумачењима.3. 17 Види: исто. 36. аутор је на основу једног рукописног словенског пенитенцијалног зборника35 и одређених канонско-правних сведочан- _______________ 15 Види: исто.27 треб- ник28 и триод.34 Наиме. 14-15. 275. 221-222.24 службеник. 19 Види: исто. предмет ис- траживања проницљивог протопрезвитера у вези са овом тематиком били су. 32 Сравни: исто. 18 Види: исто. 107. крсно име). 236. нав. садржи у себи главне елементе кул- та такозваног крсног имена светитељског. Н.25 србљак.31 Штавише. 21 Види: исто. 16 Види: исто. 30 Сравни: Р. календарског имена датог на крштењу. 128. 25 Види: исто. 28 Види: исто. 24 Види: исто. 35-36. као и око њега уз до- датно приношење крвних жртава. 237. Грујић. 274. 39. поред култа мр- твих.17 камилавка.30 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ део тих одредница чине литургички појмови и то: антиминс. богослужбени елементи Крсне славе који до тада нису били систематски проучавани. 35 Сравни: исто.19 лазаревац. 235-236.33 Такође. 73. аутор је заступао мишљење да „Крсна слава није једноставан култ предака мр- твих уопште.18 кукуљ. 22 Види: исто. Црквени елементи Крсне славе. а објављено је у: Гласник Скопског Научног Дру- штва. 34 Сравни: исто. 35.21 реликвије. 29 Види: исто. породичног или општинског култа“. већ једна доста компликована комбинација која. 35-75. 3-4. 27 Види: исто. и најзад. Д.16 звона. као и због тога што је њена суштина неретко мењала своје име и физиономију кроз историју. установљено је да је Крсна слава у основи комбинација прасло- венског заветовања божанству и општег хришћанског обичаја обраћања молитве- ним заступницима пред Господом – Пресветој Богородици и разним светитељи- ма. Ова Грујићева студија настала је у циљу што тачнијег и потпунијег истра- живања постанка и развитка Крсне славе. 274-275. које заузима место при самом врху лествице писане заоставштине трудо- љубивог истраживача богослужбеног живота наше Цркве. 73.29 1. 142. познато је под називом Црквени елементи Крсне славе. будући да су њена садржина и историја веома сложени.22 сахат-куле. Скопље (1929-1930).

41 Сравни: исто. био обављан и стари прехришћански обред „крвне жртве“. током времена. 2) Култ Св. Литургички прилози др Радослава Грујића српској теологији у 20. пракса преливања вином крстообразно усечене доње стране свечарске просфоре. 355. 73. и 3) Пале- _______________ 36 Сравни: исто. 38 Сравни: исто.46 1. 45 Сравни: исто.39 Када је реч о телетургичким одликама Крсне славе.43 Поред општег заветног храмовног празника. 42-47. у: Гласник Скопског Научног Друштва. пре самог клања. новембра. док синоними Служба и Слава воде порекло од глагола служити или славити Светог. 52. веку 31 става36 утврдио да је. 39. 133-170. са изведеним обликом свечарство. са институцијом Кр- сне славе су се. стопили и бројни појединачни завети изабраним светитељима као изрази захвалности ради спасења од било каквих личних. исто. Грујићево трагање за етимолошким пореклом више синонима Крсне славе довели су га до закључка да је назив Крсно име настао у приморским областима српскога народа. 43 Сравни: исто. у: Богословље. а пре реформи светога Саве. Свети Сава Литургички прилози професора Грујића. 50-52. 73. читао над њима нарочите молитве.38 Саме гозбе пак.41 док је највећи утицај на начин благосиљања свечарске трпезе и резања или ломљења колача остварило свештенослужитељско припремање агнеца у оквиру Проскомидије. Свеца. Саве у Карловачкој митрополији XVIII и XIX века. 42 Сравни. док су гозбе потиснуте у приватне домове. 73.45 У источним и јужним крајеви- ма српскога народа Крсна слава је остала позната под народним називом Светац или Свето. 44 Сравни: исто. рефор- мом светога Саве. Том приликом су довођени говеда и овнови. према тврђењу протопрезвитера Радо- слава. 39 Сравни: исто. Скопље (1935-1936). који за своју тематику имају личност и дело првог српског архиепископа светога Саве (1169-1237) и сачињавају послед- њу целину у низу предочених радова. које је било дужно да благосиља свечарске трпезе само у случају да је гозба уготовљена без било ка- квих трагова прехришћанског обреда крвних жртава. 40 Сравни: исто. пошто је та- мо и храмовни празник називан Крсним именом. 39. година XV-XVI. или доношени јагањци и голубови. 48-50. 73-74.37 Али. стављене су под контролу парохијског свештенства. како би свеште- нослужитељ. Сведен и Крсно име.42 Са друге стране. . „петохлебница“40 и „дизање Пресвете“ које стоји у директној вези са чином о Па- нагији. професор Грујић прет- поставља да су на њихово формирање утицали чин благосиљања хлебова или тзв.4. свеска 2-3. подсећа на праксу припремања агнеца за причешћивање болесних на Вели- ки четвртак.44 Паралелно са тим. која је изведена почетком тринаестог века. 74. година X. поро- дичних или свеопштих беда и невоља. Београд (1935). као прва слу- жба Св. су: 1) Служба 13. Сави Српском. 46 Сравни: исто. забрањене су све- чарске гозбе са крвним жртвама код хришћанских храмова и одређено је да се помен светога може савршавати искључиво најузвишенијом бескрвном жртвом – Светом Евхаристијом. при савршавању „помена светоме“. 37 Сравни: исто.

51 Сравни: Култ Св. првобитно. јануар. 355. већ се служба савршавала по правилу изложеном у Минејима под 13. јануар.32 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ стински утицаји на Св.52 према Грујићу. нав. и то при гозби о храмовном празнику. у распону од 13-15. јануара.50 1. .48 Свети Јован Златоусти је. док је у Руској цркви то 12.1. Саву при реформисању монашког живота и богослужбе- них односа у Србији [1230-1234. Култ Св. 134. Служба 13. новембра. 160. 52 Комплетан црквенословенски текст ове песме видети у: исто. Првобитна верзија поменуте химне.4.49 Због тога је дуго времена у нашој Цркви била присутна неусаглашеност у вези са датумом празничног поме- на светога Саве. 161-162. а доцније су му мошти свечано пренете у Константинопољ. 50 Сравни: исто. а по- чев од шездесетих година 19. новембра. јануар није утврђен као дан празничног помена. 277-312. као прва служба Св. дело. 53 Исто. 55 Сравни: исто. 160.51 Подаци. док је дан упокојења светога Саве - 14. књига CXIV.53 Но. септем- бра. 355. Саве у Карловачкој митрополији XVIII и XIX века. везани су за настанак и употребу химне све- том Сави. извесне слич- ности између светога Саве и светога Јована Златоустог огледају се у томе што се празнични помен Златоусту не савршава на дан његовог упокојења – 14. дело. Поред тога. 1. није постојала ни- каква празнична служба за његов помен. треба истаћи да она у то време није била намењена певању у храму него у манастирској трпезарији. 49 Сравни: исто. 48 Сравни: исто. у: Светосавски зборник I – Посебна издања. нав.47 Разлози за избор службе празничног помена светог Јована Златоустог као привремене службе светом Сави не леже само у чињеници што је и свети Сава био архиепископ попут Златоустог. био приморан да напусти архиепископски престо и оде на Исток у изгнанство. века био пресудан за успоставу једне такве праксе. Београд 1936. Сави Српском Бавећи се темом првог празничног помена светог архиепископа Саве који је савр- шаван 13. Грујић долази до закључка да. века она почиње да се пева уместо причасног у многим храмовима по Срему. као прва служба Св.55 _______________ 47 Сравни: Служба 13. 159-160.2. СКА. Готово идентичан редослед догађаја задесио је и светога Саву. 54 Сравни: исто. где је допуштена већа слобода. све док коначно 14. новембра. у све школе и већ при крају те деценије формира се у Химну светоме Сави.]. заједно са црквеном литијом. када се празнује Уздизање Часнога крста. Саве у Карловачкој митрополији XVIII и XIX века Питање порекла прославе светога Саве као патрона нижих и виших српских шко- ла на подручју Карловачке митрополије иницирало је настанак веома занимљи- вог текста професора Грујића. 355. три године пре сво- га упокојења. новембром – на дан помена светога Јована Злато- устог. Сави Српском.4. 355.54 Певање ове песме у храму на дан празничног поме- на светога Саве уместо причасног први пут је забележено 1839. када се празнује Оданије Богојављења. те одатле улази. могла је настати у периоду 1813-1815 у манастиру Кувеждину на Фрушкој Гори од стране неког ученог монаха. него и у извесној сличности последњих годи- на њиховог овоземаљског живота. Аутор истиче да је период првих година 19. у Сегедину. који су од нарочитог значаја за литургику у овоме раду.

века. на основу којих би било могуће утврдити тачне делове Типика Лавре преподобног Саве Освећеног које је свети Сава консултовао при реформи богослужбене праксе наше Цркве. Грујић. 59 Сравни: исто.62 2. веку 33 1. као и почетак једног правилника приватног ноћног и дневног богослужења. аутор је у тексту користио рукописни Псалтир са последовањем са краја 15. Саву при реформисању монашког живота и богослу- жбених односа у Србији [1230-1234. према тамо стече- ном знању. . професор Гру- јић је покушао да до таквих назнака дође на примеру Псалтирâ са последовањем или Великих псалтирâ. Конкретно. те Маркових глава и Типика Лавре преподобног Саве Освећеног за тај богослужбени период са друге стране. 58 Сравни: исто. Палестински утицаји на Св. који је пронашао у рукописном Великом псалтиру из 1610. Саву при реформисању монашког живота и богослужбених односа у Србији [1230-1234] Истрајавање светога Саве на плану уређења богослужбеног живота на овдашњим просторима надахнуло је скромног протопрезвитера Радослава да покуша сагле- дати порекло и правце једног таквог дела. Усредсређујући се на период после пр- вог путовања светога Саве у Свету Земљу. смирени истраживач је оставио литургичарима могућност да компаративним проучавањем извода прави- ла за Велики пост из помињаног Псалтира са једне стране. У овоме Псалтиру су. аутор је установио да је свети Сава тек тада начинио реформу црквеног устава (типика) подобно „јерусалимском испра- вљенију“. утврде да ли је свети Сава могао бити прва личност која је унела та пра- вила у богослужбени типик наше Цркве. 61 Види: исто. 289. сачува- на поједина правила обележена на маргинама или у самом тексту под именима „Сава“ и „Марко“. 286. Палестински утицаји на Св.61 У прилогу рада аутор је изложио наве- дене изводе правила за Велики пост из Псалтира са последовањем.57 То се. 296-297. који је пронађен у селу Окучани у Славонији.]. од- разило и на црквену архитектуру. међу правилима цариградско-светогорског типика. по повратку у Србију спровео осетне реформе и сачинио један добро комбиновани типик „цариградско-васељенских и јерусалимско-палестинских цр- квено-дисциплинских и литургичких прописа и обичаја“. нав. свети Сава је путујући по Светој Земљи. 306-312. 296. те ће изглед храма „славнога Сиона“ у Јеруса- лиму и Лавре преподобног Саве Освећеног код Јерусалима бити обрасци којима ће се свети Сава руководити при изградњи архиепископског катедралног храма светих апостола у Пећи.4. у манастиру Лепавина у Хрватској.58 Упркос недостатку поузданих података. немајући намеру изрицања коначног суда у вези са овом проблематиком. Литургички допринос протопрезвитера-ставрофора др Радослава Грујића Приликом изрицања оцене литургичког доприноса повученог и ненаметљивог истраживача свештене историје наше Помесне цркве – професора др Радослава _______________ 56 Р. напослетку.3. 304-305. 291. 60 Сравни: исто. 62 Сравни: исто.59 Приликом самог поређења поменутих правила са истим пра- вилима у Никодимовом типику (1318/1319) и у два рукописа истога типа нешто касније редакције.56 Исто тако.60 Ипак. 57 Исто. Литургички прилози др Радослава Грујића српској теологији у 20. дело. професор Грујић је дошао до сазнања да су правила из Псалти- ра старије редакције него правила у нашим типицима.

Превођење и објављивање наредбе митрополита Викентија Јовановића све- штенству из 1733. у овоме раду. не би требало сметнути са ума одређене чињенице. врсног историчара и поузданог истраживача рукописног богослужбеног наслеђа. Састављајући литургичке одреднице за поменуту енциклопедију. Такође. Пред нама је лич- ност која је објединила у себи свештенослужитеља. истрајни протопрезвитер је понудио вишеслојно тумачење овога молитвеног израза нашега народа. Баш због тога. о специфичном начину припремања честица за болесне очигле- дан је доказ истанчаног осећаја ревносног протопрезвитера за телетургичке теме које никада не губе на актуелности. Грујић је представио целовит превод четрнаест главних ставки Одредбе Римске Конгрегације обреда о употреби словенског језика као богослужбеног и тиме оставио историјски траг о изазовима пред којима се налазио богослужбени језик Римокатоличке цркве.34 СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ Грујића. међу којима су обрађене и неке одреднице из области ли- тургике.1. Из историје богослужбеног живота Православне и Римокатоличке Цркве Питање употребе разумљивог језика у богослужењу Словена римокатоличке ве- роисповести била је једна од изазовних тема за протопрезвитера Радослава. професор Грујић је. јесте дело које опомиње и подсећа литургичаре на овим просторима да је већ одавно сазрело време за настанак литургичке енциклопедије на српском је- зику. као и вредних докумената. Литургичке одреднице за Народну Енциклопедију СХС Исписивање великог броја одредница од стране Грујића за знамениту Народну Енциклопедију СХС. Крсна слава Пре публиковања чувене Грујићеве студије о Крсној слави. овакав литургички прилог доприноси ближем упознавању богослужбеног живота славне Карловачке митрополије. 2.3. који су се залагали за замену латинског богослужбеног језика сло- венским. Тиме су одредни- це добиле смисао малих скривница и литургичких оријентира на основу којих је могуће пратити путању кретања богослужбеног брода наше Помесне цркве. Поред његових дела која су обухваћена овим истраживањем. 2. према нашем скром- ном мишљењу. ерудиту. проширио видике у вези са поимањем улоге светога Саве у литургијско-богослужбеној об- . на нашим простори- ма није постојало истраживање које је на такав свеобухватан и студиозан начин покушало да разреши проблематику порекла овог богослужбеног дела. 2. Не опредељујући се ни за нити против њего- вих ставова у вези са овом тематиком. а која је завештана Музеју Српске право- славне цркве у Београду. наша предстојећа оцена литургичког до- приноса јесте још једна благословена прилика за молитвени помен вернога слу- житеља Цркве Божије – протопрезвитера Радослава Грујића. Ослањају- ћи се на релевантна рукописна сведочанства и бројне описе славских обичаја на- шега народа. можда међу првима у тадашње време. где год је то могуће. садржај употпуни чи- њеницама и подацима из богослужбеног наслеђа Српске цркве.2. професор Радослав није пропуштао прилику да. Оштро критикујући својевремени однос римскога папе према Словенима запад- нога обреда. минуциозније проу- чавање изискује његова колекција великог броја древних рукописних и штампа- них књига. темељног научника.

С тим у вези. незаборавни професор је. преиспитивање утицаја Типика Лавре пре- подобног Саве Освећеног код Јерусалима на богослужбену реформу светога Саве у нашој Цркви поново је актуелизовало потребу за интензивнијим бављењем на- шим рукописним богослужбеним наслеђем и потпунијим схватањем литургијско- пастирског дела светога архиепископа Саве. управо овоме тежио протопрезвитер др Радослав Грујић. литургички прилози протопрезвитера-ста- врофора др Радослава Грујића задобијају важно место у мозаику српске теологи- је у 20. између оста- лог. Забрана вршења крвних жртава у дво- риштима хришћанских храмова и дозвола доношења само оних жртвених прино- са који су неопходни за савршавање par excellence бескрвне жртве – Божанствене Евхаристије зарад помена светитеља са једне стране. током свога историјско-богословског прегалаштва. изражене. на својеврстан и тајин- ствен начин. Испитујући разлоге због којих је служба светом Сави некада савршавана 13. узео удела у сазидању храма светога у Господу. Нема никакве сумње да је. протопрезвитер Ра- дослав је веома педантно забележио податак да је. на достојан и студиозан начин. Опредељујући се за студиозно и несебично појашњавање разноврсних историјских догађаја и чињеница из жи- вота Српске православне цркве. Уз то. Праве сразмере и последице таквог обнови- тељског прегнућа нашег првог архиепископа још нису. веку. веку 35 нови живота наших хришћанских предака. 64 Сравни: Еф 2. Свети Сава Тема која је заузимала нарочито место у истраживачком раду професора Радосла- ва односила се на личност и дело светога Саве. што је био још један од доказа стања литургијског живота у Карловачкој митрополији. Стиче се утисак да је наш аутор био фасциниран како његовом појавом. били су јасни изрази опредељења светога Саве за коренити преображај постојећег литур- гијског живота тадашњих хришћана. века свети Сава постао патрон нижих и виших српских школа на подручју Карловачке митрополије. _______________ 63 Сравни: Еф 4. 2. Закључак Тумачење историјских перспектива Цркве као Тела Христовог које. без обзира што је још почетком 19.63 тре- бало би да буде главни смер научног кретања свакога историчара Цркве. Грујић се није устручавао да истакне једну не- популарну истину из живота нашег првог архиепископа – да је био принуђен да напусти архиепископску катедру и мирно сконча у Господу у Трнову (Бугарска).64 Бивајући посма- трани кроз такву богословску призму. има за циљ доношење благодати онима којима је то тумачење упућено. већ почев од 1839. тако и његовим васцелим обделавањем око винограда Господњег.4. на дан пра- зничног помена светога Саве уместо киноникона или причасног почела да се пе- ва Светосавска химна. ова студија заслужује свако поштовање и остаје неизоставно штиво за проучавање Крсне славе. . Међутим. новембра и проналазећи паралеле у крају живота светог Јована Златоустог и светога Саве. 21. као и благосиљање од стра- не свештенослужитеља празничних трпеза у домовима са друге стране. Литургички прилози др Радослава Грујића српској теологији у 20. 29.