You are on page 1of 1

O osrednjosti

Ona, kao put ka odličnom, ili ostvareni strah?

Gde si čoveče, koliko je prošlo, uh, omatorilo se. Kako si, šta radiš u životu?
Naizgled sasvim prikladno i pristojno pitanje u susretu dva čoveka koja se dugo nisu
videla dobija godzilični oblik, pretvara se u svoju suprotnost i preti da pojede nosioca
osobine koja se nametnula odvajkada kao predmet rasprave i dubokog promatranja
što kroz umetnost, a što u prostoj svakodnevnici.

I šta, kako s tim?

Kao i svaki dobar pretpostavljač, zapravo analitički nastrojen mentalni sastav,


moramo da postavimo na sto par očiglednih teza koje su najmanje upitne. Evo par:

1. Uslov postojanja:
Osrednjost kao osobina može da postoji samo u uslovima društvenih
kategorija vrednosti i da se odnosti prema promenama u skladu sa
promenama tih društvenih okolnosti. Što može da zaliči na – modu. U
banalnom smislu.
2. Vreme postojanja:
Ako postojanje posmatramo kao postojanost, a ona podrazumeva statičnost
objekta kojim se bavimo, znači da je promena postojanosti njegova potpuna
negacija i očigledna potvrda njenog nepostojanja. U banalnom smislu –
osrednjost može da ne postoji.

Realnost:
Ona postoji u nama, njen pojam je realan u osećanju, u mogućoj iluziji koja je
stvorena zbog nedostatka svih činilaca koji naše postojanje čine jasnim.
Stvara muku i čini nam život ružnim i nepotpunim.

Kontekst javljanja:

Ugao posmatranja: