You are on page 1of 24

Грчка

До  насељавања  егејског  басена  дошло је отприлике у VII и VI миленијуму


п.н.е.  Према  археолошким  налазима  у  неолиту  насеља  су  била  оријентисана  на
сточарство  и  пољопривреду.  Све  заједнице јужно од Дунава биле су приближно
на истом степену развитка, куће су им биле колибе од кречњака.
У  трећем  милениjуму  егејска  племена  су  упознала  употребу  метала,  прво
бакра  па  затим  бронзе.  Та  појава  се  јавила  сама  од  себе  јер  су  око  себе  имали
доста  руде  коју  су  почели  обрађивати.  Друга  теорија  је  да  су  употребу  метала
донели народи из Мале Азије.
Најстарија подела Грчке се заснива на развоју керамике и подељена је на:
2600 – 2000 – стари период
2000 – 1600 – средњи период
1600 – 1100 – касни период

У  периоду  од 2600 – 1600.г.п.н.е. почиње употреба бакра  који је у почетку


довожен  са  Крита  јер  је  био  најнапреднији.  Ничу  нова  насеља  која  ће  касније
постати  велики  грчки  градови  (Микена,  Делфи  итд.).  Налазили   су  се  на
брежуљцима  ради  лакше  одбране.  Полако  се  заједница  дели,  ничу  велике зграде
које  су  одлика  аристократије.  Јавља  се  употреба  црепа  и  грнчарије  иако  нису
имали  грнчарски  точак.  Матријархални  односи  су  замењени   патријархалним  и
појава  имовинског  раслојавања  унутар  заједнице.  Око   2000.г.п.н.е.  дошло  је  до
миграција  становништва,  то  спомиње  Тукидид.  Дигла  су  се  Ахајска  племена  са
севера  Хеладе  и   населила  југ,  Беотију  и  Пелопонез.  Југ  је  био  опустошен
њиховим  насељавањем.  Ахајци  су  се  асимилирали  са  домаћим  становништвом.
Креће  развој  Егеја.  После  тога  се  развија  занатство  а  друштво  се  све  више
раслојавало  a  ојачала  је  и  металургија.  Ахајско  друштво  достиже  врхунац  у
XVII­XVI  веку  п.н.е.  Настају  Микена,  Пилос  и  остале  насеобине  на Пелопонезу.
Кикладска  острва  и  Крит  су  се  брже  развијали  од  континенталне  Грчке  због
близине  Мале  Азије  и  тамошњих  култура.  Они  су   били  посредници  у  трговини
са Грчком и истоком.

Крит

У  XXI­XX  веку  ѕавршило  се  друштвено  раслојавање.  Појава  великих


полиса  у  Кнососу,  Фестосу  итд.  До  XVIII.в.п.н.е.  Крит  није  представљао
јединствену  заједницу  већ  је  био  место међусобних сукоба између разних насеља
и  локалних  владара.   По  једној  теорији  у  XVIII.в.п.н.е.  долази  до  најезде  Хикса а
по  другој  до  великог  земљотреса  на  Криту  због  чега  је  трајала  обнова  до
XVI.в.п.н.е.  Кнососу  је  пошло  за  руком  да  држи  цео  Крит.  Почиње  период
процвата који је трајао два века.
Почиње  подела  друштва  на   класе,  постанак  градова,  појава  робовласништва  и
развој  занатства.  Херодот  говори  о  борби  два  брата,  Миноја  и  Сарпедона  за
1
власт.  Побеђује  легендарни  краљ  Миној,  по  предању  законодавац.  Крићани   су
господарили  морима,  освајали  и  колонизовали  суседна  острва.  Били  су  први
народ  у  Средоземљу  који  је  створио  јаку  флоту,  почиње  висока  употреба  метала
и  употреба  бојних  кола.  Употреба  писма  Линеарно  Б  1450  –  1400.г.п.н.е.  још
увек  није  дешифрована.  Крајем  XV  века  Крићане  потискују  Ахајци.  За  време
дванаесте  египатске  династије  2000  –  1740.г.п.н.е.  постоји  велики  утицај  и
сарадња  Египта  и  Крита.  Критски  утицај  се  ширио  делом  Блиског  Истока  кроз
уметност.  Вероватно  су  постојале  насеобине  критских  занатлија.  Постојала  је
једнакост  мерних  јединица  између  Египта,  Вавилона  и  Крита.  Срушили  су  их
Ахајци око 1400.г.п.н.е. а њих касније уништавају Дорани.

Грчка насеља раног периода

У  XIII  и  XII  веку п.н.е. долази до великих миграција на Балкану  и у Малој


Азији.  Последице  су  биле  распад  Микене,  Крита  и  Троје,  распада  се  и  држава
Хетита.  Дорани  су  дошли  у  Хеладу  са  севера.  Антички  извори  о  њима  говоре  у
митовима  и  легендама.  Тукидид  говори  да  су  Дорани  заузели  Пелопонез  80.г.
после  пада Троје тј.око 1104.г.п.н.е. Исократ  и Ефор наводе касније датуме, негде
око  1069.г.п.н.е. Првобитна домовина им је била јужна Македонија. Постојала су
3  дорска  племена:  Хилеји,  Димони  и  Памфили,  добили  су  имена  по  митским
синовима  јунака  Дора,  отуда  и  име  Дорани.  Дорске  вође  су  створиле  вештачку
генеологију  по  којој  се  повезују  са   Ахајским  Хераклеом,  божанским  јунаком,  па
су  тако  правдали  своја  освајања.  Антички аутори говоре о областима северно од
Олимпа  као  њихову  прадомовину.  Кренули су на југ морским путем и заузимали
острва  Крит,  Родос...ту  налазимо  прво  саопштење  о  Доранима  у  хомерским
поемама.  Други  крак  је  кренуо  копненим  путем  у  Тесалију  и  Епир  а  затим  и  у
Дориду.  Из  Дориде су кренули на Пелопонез. Херодот говори како су поморским
путем  освоји  најбољу  земљу   на  Пелопонезу.  Освајања  територија  одвијала су се
постепено  копном  и  поморским  путем.  У  већини  места  које  су  освојили
становништво  је  било  асимилирано.  У  неким  случајевима  Ахајци  су  бежали,
нпр.у  Епидауру.  Дорани  су   споро  и  уз  доста  потешкоћа  освојили  Лаконију.  У
западном  делу  Пелопонеза  населили  су  Месенију  а  насељавају  и  југо­западну
обалу  Мале Азије. Ахајци су после ових миграција остали неасимилирани само у
Аркадији.  Један  део   је  отишао  у  Атику  али  су  свој  дијалекат  сачували  само  они
на  Кипру.  У  време  дорске  најезде  издваја  се  и  јонска  група  племена  која  је
живела  прво  у Ахаји и Атици па се због Ахајаца раселила на острва Егеја и Малу
Азију.  Еолска  група  племена  заузела  је  Тесалију  и  Беотију још пре Дорана. Грчка
и  малоазијска  племена  настављала су расељавање преко мора („народи са мора“)
око1250.г.п.н.е.,  упадају  у  Египат  и  Палестину  за  време  Рамзеса  IV  и  трпе  пораз
од  овог  фараона.  Један  део  се  настанио  на  палестинској  обали(Филистејци).
Завршну епизоду миграција су одиграли Етрурци селидбом у Италију.

2
Спарта, Крит, Тесалија и Беотија од IX до V века п.н.е.

Спарта

Извори  који  се односе на настанак Спарте су врло оскудни. Писци који су


писали  о  спартанском  уређењу  доста  су  идеализовали,  то  су  били  лаконофили:
Ксенофонт, Платон, Аристотел док су више били објективни Херодот и Тукидид.
Спарта  се  налазила  у  области  која  се  звала  Лаконија  на  југу  Пелопонеза  уз   реку
Еурот. Назив Спарта налази се у Илијади и Одисеји  и односи се на дворац краља
Менелаја.  Насеље  је  никло  у  IX  веку  п.н.е.  Постанак  је  везан  за  најезду  дорских
племена  а  краљевска  лоза  се  повезује  са  митским  Хераклеом.  Дорско  освајање
било  је  дуготрајно.  Дорани  су  поробили локално  пољопривредно становништво
које  се  преписује  дорском  краљу  Агису.  Ипак  се  очувао  један  део  ахајске
аристократије.  Формирају  се клерови на којима живе хелоти а власници клера су
Спартанци  који  су  били  војна  аристократија.  Хелоти  су  добијали  део  усева  и
прихода.  Перијеци  су  били  занатлије  и  трговци  који  нису  имали  политичка
права.  На  челу  државе  се  налазе  два  базилеуса  из  династије  Аријада  и
Еурипонтида  који  су  били  и  свештеници  зевсовог  култа.  Герусија  је  била  веће
стараца  који  садржи  28  чланова  укључујући   и  базилеуса.  Ефорат  је  имао  5
чланова.  Сваки  члан  је  био  из  по  једног  од  5  села  која  су  чинила  Спарту.
Криптија  је  тзв.објављивање  рата  хелотима.  Постојало  је  врло  строго  војно
образовање  дечака  које  је  трајало  до  21  године.  Оснивање  оваквог  друштва
приписује  се  легндарном  Ликургу.  Сви  од  21  до  60  године  били  су  војници
организовани  по  родовском  уређењу  па  су  одреди  били  међусобно
недисциплиновани.  До  VII  века  п.н.е.  Спарта  није  имала  веће  војне  успехе.
Непријатељи у то време  су им били Месенија, Тегеја и Аргос. Од друге половине
VII  века  Спарта  покорава  Месенију  али  су  и  даље  били  војно  угрожени.  То  их
приморава  да  пооштре  свој  систем  а  као  пример  томе  био  је  устанак  хелота  и  у
Месенији  где  су  у  почетку  трпели  поразе.  Због  таквог  стања  Спарта  у  VI  веку
формира Пелопонески савез склапајући га са околним полисима.

Крит

На  Криту  је  пронађен  гортински закон уклесан на зиду једне куће у V веку


п.н.е.  представља   само  кодификацију  ранијег  закона.  Становништво  се  делило
на  слободно  и  неслободно.  Дорски  освајачи  су  чинили  аристократију  а
неслободни  људи  су  били  лишени  политичких  права  мада  нису  сви  били
робови.  Друштво  се  састојало  из 3 родовске филе (дорске) док су остале две  биле
у  неравноправном  положају.  Филе  су  се  делиле  на  хетерије  на  чијем  челу  се
налазио  архонт.  Из  фила  су  бирани  и  стратези  за  војне  потребе.  Младићи   су  се
најпре  школовали  у  агелама  (стадима)  а  затим  прелазили  у  хетерије.  Хелоти  се
зову  мноити,  вероватно  потомци  староседелаца.  Вођа  полиса  се  звао  козма.
Постојало је 46 полиса на Криту.

3
Тесалија

Тесалија  је  била   највећа  низија  у  Хелади.  Стање  до  V   века  п.н.е.  подсећа
на  Хомерову  Грчку.  Језик  којим  су  се  служили   био  је  мешавина  дорског  и
еолског.  Ахил  из   Илијаде  био  је  пореклом  из  Тесалије.  Дорско  становништво
покорило  је  Еолско.  Главну   власт  су  имали  династи,  крупни  земљопоседници.
Хелоти  се  зову  пенести.  Најмоћније  племићке  породице  биле  су  Алевади  и
Скопади.  Врховни  вођа  у  случају  рата  звао  се  таг.  У  VI  веку  били  су  једно   од
најмоћнијих  племена.  Иако  су  играли  кључну  улогу  у  многим  ратовима  између
грчких  полиса  због  свог   опредељења за Персију они после V века п.н.е. губе свој
значај.

Беотија

У  VIII  веку  су  били  један  народ  који говори једним наречјем. Поникли из


микенске  културе.  Најстарије  племе  Миноја.  Главни  град  Беотије  била  је  Теба.
Нису  имали  развијен  друштвени  систем  као  друге  области.  У  VII  веку  п.н.е.
јавља  се  законодавац  Филолај.  Владало  је   4­5  великашких  родова  тзв.  Спарти.
Ради  лакше  трговине  и  заштите  од  непријатеља  Беоћани  формирају  Беотски
савез  у  VI  веку  п.н.е.  Највећи  непријатељ  им  је  био  град  Орхоменос  који  су
припојили  свом  савезу. Водили су неуспешне ратове са Атином. Због хегемоније
тебанског  племства  многи  беотски  полиси  су  потражили  помоћ  од  Персије  у  V
веку  п.н.е.  Беотски  савез  је  у  почетку  настао  као  заштита  од  других племена која
су  хтела  да  их  пљачкају  али  је  убзо  прерасло  у  тебанску  хегемонију.  Свака
чланица  савеза  морала   је  дати  одређени  контигент  војске  али  после  освајања
највећи  део  земље  припајао  се  Теби.  На  челу  државе  стајао  је  архонт  па
колегијум аристократа  (басилеуса).

Грчка колонизација

8Због  заоштравања  односа  између  богате  робовласничке  аристократије  и


сиромашног  становништва  ствара  се  колонизација,  исељавање  једног  дела
популације  у  нове  полисе.  Реч  колонија  на  грчком  значи:  живети  у  даљини.
Подаци  о  почецима  колонизације  су  веома оскудни. Прве миграције везане су за
недостатак  земљишта  па  су  прве  колоније  биле  земљорадничке.  Како  се
развијало  занатство  тако  су  и  колоније  имале  другачији  карактер.  Често  су
колоније  биле  осниване  од  стране  оних  који  су  побеђени  у  некој  социјалној
борби  нпр.  Тарент   и  Спарта,  али  и  иницијативом  неког  града  при  чему  су
становници били из појединих класа или су бирани жребом. Оснивање колонија
касније  је  постало  систематско.  Највише  колонија  створили  су Коринт, Милет и
Халкида.  Колоније  су  биле  самосталне  у  односу  на  метрополу.  Често  се  за
оснивање  колоније  прво  питало  пророчиште  у  Делфима.  Ако  је  и  било  неког
савеза  он  је  углавном био економски. Посебне колоније су биле клерухије, оне  су
биле  дужне  да  плаћају  порезе  метрополи   као  и  да  служе  војску.  Најстарије
клерухије  су  атинске  клерухије  на  Саламини  којима  су  управљали  архонти
4
доведени  из  Атине.  Земљиште  за  клерухије  углавном  је   стечено  ратом  и  делило
би се сиромашном становништву.
Колонизација се одвијала у 3 правца:
1 ­ на запад ­ обале Сицилије и Италије
2 ­ на север ­ Босфор и Дарданели
3 ­ на југ ­ Африка

Западни Медитеран

Одисеја сведочи  да су Грци знали за Сицилију још у време херојске епохе.
Грци  су  се  учврстили  на  обалама  источне  Сицилије,  док  су  на  западу  били
Феничани.  Како  су  Грци настањивали обале Италије тако је расла моћ етрурских
градова  који  су  увек  били  у  непријатељству  са  Грцима.  У  другој  половини  VIII
века  почело  је  и  планско  насељавање  западног  медитерана  а  поједине  колоније
су  и  саме  оснивале  своје  колоније.  734.г.п.н.е.  Коринт  је  основао  Сиракузу.
Колоније  су  ратовале  и  између  себе.  Доста  касније  Грци  почињу  колонизацију
Епира и Јадрана.

Хелсепонт и Понт

Колонизација  ових  области  започиње  мало  касније  у  односу  на  западни


медитеран.  Колонизацију  су  вршили  Халкиђани  а  касније  и  Коринћани.
Халкидички  град  Олинт  се  истиче  док  су  друге  колоније  биле  претежно
земљорадничке.  Острво  Тасос  населили  су  становници  Пароса  а  одатле  су  се
шитрили  према  Тракији.  Исељеници  из  Мегаре  населили  су  Босфор  и  основали
Визант  659.г.п.н.е. Азијски део Хелеспонта насељавали су колонисти из Милета.
Углавном  су  тамошње  колоније  све  биле   из  Милета  као  нпр.  Абидос,  Кизик,
Синопа...

Обале Црног мора

Синопа  је  основана  812.г.п.н.е.  а  750.г.п.н.е.  Синопа  оснива  своју


колонију  Трапезунт.  Те  су  градове  разорили  Кимерци  али  су  630.г.п.н.е.  ти
градови  обновљени.  Поред  Милећана  било  је  колонија  које  су  основали
Мегарани  као  нпр.  Хераклеја.  Први  насељеници  Тракије  су  били  из  Милета  па
609.г.п.н.е.  оснивају  Аполонију  а  590­560.г.п.н.е.  оснивају  Одес.  Колонизација
овог подручја је трајала око 300 година.

5
Северне обале Црног мора

Северне  обале  Црног  мора  су  релативно  касно  колонизиране.  И  овде


највише  колонија  оснивају  Милећани.   Тамо   се  сусрећу  са  скитским  племенима
које у својим делима описује Херодот.

Југоисточно Средоземље

Родос  који  је  био  дорска  колонија  колонизовали  су  поново  Грци.
Киликију  нису  могли  да  колонизују  због  Асирије.  Половином  VII  века  долазе  у
Египат  као  најамници  а  касније  Милећани праве и свој град у Египту, Неукратис
уз  дозволу  фараона  Псаметиха.  Неукратис,  град  најамника,  касније  постаје
велики  трговачко­занатски  центар  у  Египту.  Грци  су  и  у  Либији  основали  своју
колонију Кирену 631.г.п.н.е.

Каснија колонизација запада

Фокејци  на  ушћу  реке  Роне  оснивају  у  VI  веку  колонију  Масалију  која  је
била  богата  сребром.  Убрзо  су  Фокејци  основали  низ насеља у Иберији и јужној
Француској. Са Корзике су их истерали Етрурци и Феничани.

Атика у VII и VI веку

Због  сиромаштва  земље  дорска  најезда  заобилази  Атику.  Становништво  је


углавном  аутохтоно.  Уједињење  родовских  заједница,  њих  12,  ујединио  је
митски  Тезеј.  Процес  уједињења  је  трајао  око  200­300  година.  Податке  нам
пружа  Аристотел  у  свом  Атинском  уставу.  Земља  је  била  концентрисана   у
рукама  великих  земљопоседника  –  еупатрида.  Њихова  моћ  је  расла  због
дужничког  ропства,  где  цела  породица   постаје  власништво  еупатрида  у  случају
да не могу да врате дуг. По слоју становништво се дели на:
● геомори – сељаци са неплодном земљом
● демиурзи – занатлије
● метеци – дошљаци
последњи  митски  краљ  Атине,  Кодро,  пао  је  под  најездом  Дорана  и  од  тада
владају  9  архоната  који  су  бирани  из  редова  еупатрида.  Седми  и   шести  век
обележава  борбу  демоса  и  аристократије. Сиромшни су хтели земљу а богати
заштиту  од  племства.  Килонова  завера  је  била  640.г.п.н.е.  Килон  је  био
атински  еупатрид  а  популарност  је  стекао  на олимпијским играма. По савету
Делфа  он  је покушао да заузме Акропољ. Борбу против њега повео је Мегакле
из рода Алкмеонида који их је побио у храму богиње Атине иако је то важило
за  светогрђе.  Килон  је  био  ожењен  ћерком  мегарског  тиранина  Тегена.  Како
је  Атина  слабила  Теген  је  то  искористио  и  заузео  Саламину.  Атињани  су  то
сматрали  казном  због  светогрђа  у  храму  Атине  па  су  ископали  тело
Алкмеонида  и  бацили  ван  граница  Атине  док  су  живи  потомци  протерани.
То  је  епизода  унутрашњег  слабљења  родовске  аристократије  а  њихова  борба
између  себе  имаће  за  последицу  да  су  неки  родови  осиромашили док су неки
6
почели да се баве поморством и занатством.

Драконови закони

Аристотел  каже  да  су  они  само  бележење  старих  закона  са  циљем  да  се
ограничи  самовоља  судија.  Ти  су  закони  чувени  по   својој  строгоћи.  Смртна
казна  је  била  веома  честа.  Закон  је  ступио  на  снагу  621.г.п.н.е.  направњена  је
подела  на  48  неукрарија  (Прве  формације засноване на принципу територијалне
поделе). Свака неукрарија је морала дати по један брод и два коњаника.

Солоново законодавство

У  шестом  веку  борба  еупатрида  и  демоса  се  заоштравала.  Године


594п.н.е.  за  архонта  изабран  Солон.  Обе  завађене  стране  су  у  њему  виделе
решење.  Он  је  по  имовинском  стању  спадао  у  средњи  сталеж.  Освојио  је
Саламину  од  Мегаре  и  извршио  сисахтеју  („Скидање  терета“  –  укидање
дужничког  ропства)  и  увео  новчану  уместо  смртне  казне.  Увео  и  нов  систем
мера,  порез  на  луксуз...  Становништво  се  делило цензом према висини прихода:
1. пентакотимедимни (500 мера)
2. коњаници (300 мера)
3. зеугити (200 мера)
4. тети (испод 200 мера)

Нека  слична  подела  је  већ  постојала  у  неукраријама  због  пореза  али  је
сада  постала  и  поличка  и  војна.  Ареопаг  је  поделио  на  народно  веће, еклесију и
булу.  Отворио  пут  дањем  развоју  робовласничке  аристократије.  По  предању   он
је  напустио  Атину  и затражио од њих да поштују закон 10 година али су већ пете
године,  383/2.г.п.н.е.  избили  немири.  Архонт  Дамасије  силом  отео  власт  и
држао  је две године. После њега образована је власт од 10 архоната, 5 еупатрида,
3  сељака  и  2  занатлије.  Постојале  су  3  политичке   струје:  педијеји,  дијакрији  и
паралије.  Педијеји,  становници  Педијона  где  се  налазила  најбоља   земља  и
поседи.  Предводио  их  Ликург.  Дијакрији  су  били  сељаци  са  лошом  земљом,
захтевали  су  нову  поделу  земље.  Предводио  их  Пизистрат,  аристократа  који  је
осиромашио.  Паралије  су  били  власници  бродова,  трговци  и  занатлије.
Предводио их Мегакле.

Пизистратова тиранија

Пизистрат  се  истакао  приликом  заузимања  Саламине.  Када  је  после  тога
је  подељена  земља  дијакријима  где  је  он  стекао  велики  утицај.  Аристократе  су
покушале да га убију па је он добио  право да има личну гарду, батинаша, са којом
је  заузео  Акропољ  560.г.п.н.е.  и  постао  тиранин.  Аристократе  су  се  побуниле
зато  што  је  одузимао  њихову  земљу  и  давао  сељацима.  Шесте  године   његове
владавине  Ликург  и  Мегакле  га  протерују  међутим  он  се  жени  Мегакловом
ћерком  и  користећи  несугласице  он  поново  заузима  власт.  Пошто  је  учврстио
власт  разилази  се  са  Мегаклом  и  поново  бива  протеран  из  Атине.  Алкмеониди

7
постају  главни  непријатељи  тираније.  Пизистрат  је  вероватно  побегао у Тракију
где  је  и  ковао  свој  новац  па  уз  помоћ  Тебе  по  трећи  пут  заузима  Атину  у  којој
влада  до  своје  смрти.  По  трећем  доласку,  прогнао  је  непријатеље,  конфисковао
њихову  имовину  коју  је  поделио  сељацима  да  би  им  касније  узимао  1/10
прихода.  Било  му  је  у интересу да сељаци  опстану па  им је нудио велике уступке
и  услуге.  И  даље  су  бирани  архонти  али  нису  више   имали  некадашњу   моћ.  У
његово  време  Атина  постаје  значајан  центар.  Водио  је  и  освајачку  политику,
освајао  је  у  Малој  Азији  и  на  Хелеспонту  заузео Сигеј. Створио је сталну  војску.
Пизистрат  умире  527.г.п.н.е.  а  наслеђују га синови Хипија и Хипарх који владају
заједно.  Међутим  њихов  положај  је  све  више  слабио  нарочито  кад им је  Персија
одузела  малоазијске  поседе. Завера против њих је  подигнута 514.г.п.н.е. за време
Панатенских  свечаности  од  стране  Хармодија  и  Аристогитона.  Хипија  је
преживео заверу али је постао параноичан па је почео да сарађује са Персијом.

Пад Тираније

Мегаклов  син  Клистен  који је био у изгнанству повео је покрет за рушење


тираније.  Прво  су  покушали  из  Беотије  да  упадну  али  нису  имали  довољно
подршке  па  је тај покушај пропао. Алкмеониди су обновили делфски храм и тамо
добили  подршку  локалног  свештенства  које  је   упорно  позивало  Спарту  да крене
против  Хипије.  Спарта  511/10.г.п.н.е.  креће  поморским  нападом  али  бива
побеђена  и  гине  јој  војсковођа  тог  подухвата  Анхимолије.  Друга  експедиција  је
била  копнена  и  предводио  је  Клеомен.  Тесалски  савезници  Атине  били  су
побеђени  и  почела  је  друга  опсада  Атине  и  баш  кад  су  Спартанци  хтели  да  се
повуку  заробили  су  Хипијину  децу  и  Хипија  је  био  принуђен  на  предају.
Пизистратиди  нису  ништа  променили  само  су  корумпирали  већ  постојећи
систем.

Клистеново законодавство

После  протеривања  Хипије  оформиле  су  се  2  странке:  Клистенова


странка  паралија  и  Исагорина  странка  аристократа.  Исагора  постаје  архонт
508/7.г.п.н.е.  Тада  Клеомен  улази  у  Атину,  протерује  Клистена  и  још  700
породица  и  завели  су  олигархијску  управу.  Атински  народ  се дигао а Клеомен и
Исагора  били  су  под  опсадом   на  Акропољу.  На крају им је било дозвољено да се
повуку.  Клистен  се  вратио а Исагорине присталице биле су кажњене. Клистен је
извршио  поделу  на  10  територијалних  фила  које су се делиле на тритије а ове на
деме.  Грађани  су  завођени  по  демама  и  губила  се  родовска  повезаност.  Деме  су
бирале  демархе.  У  почетку  их  је  било  100  а  касније  174  дема.  Метеци  и
ослобођеници  могли  су  постати  грађани.  Веће  од  400 лица замењено је већем од
500  лица.  Свака  од  10  фила  давала  је  по  50  чланова.  За  финансије   је  задужен
колегијум  10  аподеката  а  за  војску  10  стратега.  У  то  време  скоро  сви  суседи
Атине  били  су према њој непријатељски расположени. Клистен се ипак обратио
за  помоћ  Персији,  али  она  је  тражила  потчињавање  Атине  што  је  био  увод  у
њихове  даље  сукобе.  На  Атику  506.г.п.н.е.  креће  напад  са  3  стране  али  се  убрзо
спартанска  војска  распала  и  није  дошло до сукоба. Беоћани и Халкиђани били су
8
поражени  и   одузета  им  је  земља.  Тебанци  и  Егињани  су  такође  касније  били
поражени.

Грчко­Персијски ратови

У  другој половини VI века Лидија покорава грчке градове у Малој Азији у
време  владавине  Креза  који  касније  напада  персијског  цара  Кира  и  бива
поражен.  Ти  градови  касније  потпадају  полако под персијску власт. Камбиз није
ратовао  са Грцима већ је гушио устанке. Дарије први 514.г.п.н.е. почиње скитски
поход.  Он  тада  покорава  Хелеспонт,  Тракију  а  Македонија  је  била  зависна.
Мегабаз и Отин су биле персијске војсковође које су покориле ове области.

Јонски устанак

У  малоазијским  трговачким  градовима  владали  су  тирани  уз  помоћ


персијског  цара.  Грађанима   је  сметала  персијска  моћ  па  се  полако  буне.  Мали
број  војника  и  неуспех  скитског  похода  дао  им  је  наду  у  успех.  Устанак  почиње
500­499.г.п.н.е.  у  Наксосу  где  је  свргнут  локални  тиранин.  Његове  присталице
побегле  су  у  Милет  где је владао Аристагора. Он је убедио сатрапа Артаферна да
крене  у  поход  на  Наксос  али  после  4  месеци  опсаде   био  је  принуђен  на
повлачење.  Аристагора  се  плашио  да  ће  га  Персијанци  позвати  на  одговорност
због  неуспеха  па  у  Милету  диже  устанак.  Предао  је  власт  народној  скупштини.
Свугде  су  били  збачени  тирани.  Устаници  траже  помоћ  од  Спарте  и  Атине.
Аристагора  је  спартанском  Клеомену  предложио  да  ратују  заједно  против
Персије  и  да  ту  може  стећи  велики  ратни  плен  међутим  чувши  за  величину
персијске  земље  Клеомен  одустаје.  Атињани  који  су  били   Клистенове
присталице  у  нади  да  ће  смањити  моћ  Персије,  која  пружа  уточиште  тиранима,
пружише помоћ од 25 тријера.

Поход на Сард

Устанак  се  полако  ширио  на  Хелеспонт,  Карију  и  Кипар  али  копнена
војска  није  деловала  до  498.г.п.н.е.  док  нису  дошле  атинске  тријере.  Заједно  са
њима  кренули су на Сард, спалили су град али нису заузели тврђаву у којој је био
Артаферн.  При  повлачењу  персијска  војска  их сустиже код Ефеса и уништава их.
Атинска  војска  бежи  у  Атину  и  напушта  Јоњане.  После  тога  Персија  креће  у
офанзиву.  Угушили  су  устанак  на  Хелеспонту  а  затим  и  на  Кипру.  Тек
496.г.п.н.е.покорили  су  Карију.  Аристагора  бежи  у  Тракију  и  тамо  гине.  Други
милетски тиранин 493.г.п.н.е. Хистија бива убијен од стране Персије.

Пад Милета

Персија  је  покренула   операције  против  Милећана  тек  494.г.п.н.е.  због


претходних  великих  губитака.  Персијска  флота  је  била  дупло  већа  од  јонске  и  у
бици  се  јонска  флота  распала.  Милет  је  заузет  на  јуриш  а  до  493.г.п.н.е.  сви
јонски градови су пали.
9
У  Атини  после  пада  Милета  формира  се  поморска  странка  на   челу  са
Темистоклеом  који  је  предлагао  јачање  морнарице. Против тога је био Милтијад
млађи   који  је  сматрао  да  треба  направити  пешадију.  Трећа  странка  су  били  они
који су желели власт Персије.

Спарта и остали градови

Клеомен  је  заузео  Аргос.  Како  није  хтео  пружити  помоћ  Милету,  у
почетку,  касније  постаје присталица рата. Заједно са Атином нападају Егину која
је  сарађивала  са  Персијом.  Тај  поход  је  пропао  због  противљења  другог
спартанског  краља Демарата. Клеомен је одузео њему краљевска  овлашћења и он
је  побегао  у  Персију.  Клеомен  је  оптужен  за  подмићивање  па   је  био  протеран,
али  му  враћају  власт.  Касније  је полудео и извршио самоубиство. Северни грчки
градови  су  били  на  страни  Персије.  Западне  колоније  су  биле  предалеко  и
ометене  ратом са Картагином. Мање заједнице су се врло плашиле Персије. То је
било повољно за Даријев поход.

Први и други Даријев поход

Даријев  зет  Мардоније  прво  је  извршио  реорганизацију  Јоније  где  је


свргао  тиране  да  не  би  дошло  до  новог   устанка.  Затим  је  492.г.п.н.е.  кренуо  на
Грчку  и  копненим  и  поморским  путем.  Код  Атоса  флоту  је  уништила  бура  па  је
Мардоније  одустао  од  похода.  Године  491.п.н.е.  већ  крећу  припреме  за  нови
поход.  Одлучено  је  да  се  удари у центар Атике преко мора. Вође су биле Датис и
Артаферн.  Херодот  говори  да  су  кренули  са  600  тријера.  Године  490.п.н.е. крећу
на  Наксос  па  на  Родос  па  на  Делос  према  Еубеји  коју  су  заузели  уз  помоћ
персофила.  Персијанци  су  се  искрцали  на  Маратону  40км  од  Атине  која  није
имала  морнарицу  да  им  се  супростави.  Спарта  није  послала  помоћ.  Милтијад је
био  вођа  грчке  војске.  Битка  се  одиграла  13.9.490.г.п.н.е.  и  Персијанци  трпе
пораз.  Милтијад  је  тражио  поход  на  острво  Парос  али  је  тај  поход  пропао.
Изведен  је  на  суд  по  оптужби  Алмеонида  и  осуђен  новчаном  казном,  али умире
489.г.п.н.е. од ране задобијене у бици.

Поход Персије 480 и 479.г.п.н.е.

Дарије  је  већ  489­88.г.п.н.е.  започео  припреме  за  нови  рат,  али
486.г.п.н.е.  је  избио  устанак  у  Египту  а  исте године умире Дарије. Наследио га је
Ксеркс.  До  483.г.п.н.е.  је  гушио  побуне  у  Египту  а  од   483­480.г.п.н.е.  се
припрема  за  напад  на  Грчку.  Прво  је  наступила  дипломатска  борба.  Савез  са
Картагином  је  настао  да би спречио западне Грке да уђу у рат.  Затим је Беотија и
Тесалија  признала  врховну  власт  Персије.  Ископан  је  канал  за  бродове  да  би  се
заобишао  кобни  атоски  рт.  Преко  Хелеспонта  је  изграђен  мост.  Флота  је бројала
преко 1000 бродова.

Грчка уочи најезде

10
Пошто  је  Персија  заузела  Хелеспонт  тако  прекинувши снабдевање  житом
из  црноморског  басена,  Темистоклеов  утицај  је  јачао  да  се  направи  јака  флота.
Народна  скупштина  је  остракизмом  уклонила  Алкмеониде  и  Пизистратиде.
Последњег  великог  представника  аристократије  Аристида  су  протерали
483/2.г.п.н.е.  Нови  рудници  сребра  у  Лаурији  су  откривени  483.г.п.н.е.
Темистокле   је  изнео  предлог  да  се истим сребром изгради флота. Атина је имала
130  тријера  480.г.п.н.е.  Велика  флота  у  којој  су  регрутовани  војници  из  4­те
класе тета допринело је демократизацији друштва.

Савез Атине и Спарте и Битке 480.г.п.н.е.

Спарта  није  могла  сама  са   својом  војском да заустави Персију а нарочито


не  морнарицу  а  и  ризиковала  би  устанак  хелота.  Атина  је имала морнарицу, али
лош  географски  положај.  Хтели  су  створити  јак  савез  са  доста  градова,  али
Делфи,  место  где  су  се сви Грци окупљали, стало је на страни Персије. Спарта је
упутила  позив  свим  градовима  да  се  у  храму  Посејдона  у  Коринту  одржи
свегрчки  конгрес  481.г.п.н.е.  Нису  се  сви  одазвали,  али  је  конгрес  ипак  одржан.
Одлучено  је  да  престану  сва  непријатељства  и  такође  је  одлучено  ко  колико
војске  треба  да  да.  Сиракуза,  Крит  и  Аргос  нису учествовали. Помоћ са Коркире
је  закаснила.  Спартанцима   је  припала врховна команда  на копну и на мору, вођа
копнене  војске  био  је  Леонида  а  морнарице  Еурибијад.  Грчке  оружане  снаге  су
биле:  35000  хоплита,  исто  толико  лаке  пешадије  и  366  бродова.  Ксеркс  је
480.г.п.н.е.  кренуо  на  Грчку.  Грци  одлучују  да  затворе  Темпејски  кланац,  пут  из
Македоније  у  Тесалију.  Али  пошто  је  то  био  положај  који  није  могао  да  се
одбрани,   Тесалија  је  пала.  Друга  линија  одбране  је  био  Термопилски  кланац.
Леонида је водио копнену војску од око 5000 бораца. Персијска флота је страдала
у  бури  код  Артемисија.  Битка  је  завршена  после  3  дана  без  коначног  исхода.
Персијанци  су  изгубили  много  војскеу  бици  на  Термопилу 480.г.п.н.е. а тек када
су  на  издају  заобишли  кланац  потукли  су  Леониду  који  је  пао на бојном пољу са
својих  300  Спартанаца.  Два  Ксерксова  брата  су  погинула  у  бици  на  Истамској
превлаци.  Спартанска  војска  је  правила  утвђења  и  атинска  флота  се  тамо
повукла.  Беотија  је  пропустила  Персијанце  и  није  могла  да  се  одбрани  а  и  били
су  непријатељи  Атине.   Атина  тада  још  није  имала  дуге  бедеме  и  наређена  је
евакуација  становништва  које  се  пребацило  на  околна  острва:  Саламину,  Егину,
Трезен... Персијанци су спалили Атину.

Битка код Саламине, Платеје и Микале

Грчка  војска  је  бројала  310  бродова,  од  тога  110  атинских.  Обманули  су
Ксеркса  дезинформацијом  да  су Грци сломљени и деморалисани. Он их је напао
у  заливу  на  Саламини  који  је  био  најбољи  положај  за  Грке.  Тако  је  Ксеркс  био
преварен  да  уђе  одмах  у  битку.  Грчка  војска  28.09.480.г.п.н.е.прва  напала
персијске  бродове  који  су  се  заглавили   у   плићаку,  настаје  хаос  у  њиховим
редовима.  Ксеркс  напусти  Атику  и  предаде  команду   Мардонију  који  повуче
војску  у  Тесалију.  Темистокле  је  хтео  да  морнарицом  блокира  Хелеспонт,  али  је
тај  предлог  био  одбијен.  Пелопонежани  су  кренули  у  офанзиву.  Сукобили  су  се

11
са  Персијанцима  код  града  Платеје  479.г.п.н.е.  Грчка  војска  је  бројала  око
120.000  људи.  Врховни  командант  Грка  био  је  Паусанија.  Персија  је  изгубила  а
Мардонија  је  погинуо.  У  то  време  персијски  бродови  су  били  код  рта  Микале.
Јонски градови дигоше устанак и поразише остале персиске бродове 479.г.п.н.е.

Атински поморски савез

Пентеконтаетија  је  тзв.педесетогодишњица  између  битке  код  Микале  и


Калијиног  мира.  То  је  описао  Тукидид,  Диодор  са  Сицилије,  Аристотел,
Плутарх...  Делски  савез  је  формиран   на  острву  Делу  ради  заједничке  одбране  од
Персије.  Савезници  су  уплаћивали  форос  за  заједничку  морнарицу.  Спарта  је
била  аграрна  земља   без  веће  трговине и кад су Персијанци протерани нису  били
заинтересовани  за  савез.  Сукоби су избили и због јонских градова. Спартанци су
хтели  да  униште  јонске  Грке  и  да  их  преселе.  Атина  је  од  њих  створила
савезнике.  Спартанци  нису  дозвољавали  Атини  да  обнове своје  утвђење. Флота
478.г.п.н.е.поново  креће  у  акцију.  Спартанац  Паусаније  проглашен  је  за  вођу
акције  иако  је  Спарта  дала  само  20  бродова.  Заузели  су  Кипар  и  Визант.
Међутим  Паусаније  је  оптужен  за   персофилску политику  и био је смењен. Флота
се  поделила  на пелопонеску и атинску. Спарта је 478.г.п.н.е. званично изашла из
савеза.  У  Делском  савезу  Атина  као  најјача  постаје  руководећа  и  она  одређује
колики  је  форос.  У  почетку  форос  је  био  460 талената. У току Пелопонеског рата
нарастао  је   до  1300  талената.  После  протеривања  Темистокла  471.г.п.н.е.  улогу
вође  преузео  је  Милтијадов  син  Кимон  који   истерао  Персијанце  из  Тракије.  У
бици  код  Еуримедонта  469.г.п.н.е.  у  Малој  Азији  тешко  су  поразили  Персију  и
одузели  градове  на  Хелеспонту.  Ксеркс  је  био  убијен  а  на  његово  место  долази
Артаксеркс. Сви ослобођени градови постајали су чланови савеза.

Претварање делског савеза у поморску државу Атину

За  претварање  делског  савеза  у  поморску  државу  Атину  био  је  постепен
процес.  Пошто  је  рат  трајао  предуго  поједине  чланице  савеза  су  пре  давале
новац  Атини  него  да  саме  праве  своју  флоту.  Међутим  Атина  је  ускоро  стекла
апсолутну  превласт  и  све  чешће  су  се  мешали  у  унутрашње  послове  савезника
као  чувари  демократског  уређења.  Када  је  долазило  до  сукоба  између  савезника
Атина  је  имала  апсолутну   премоћ  и  код  немирних  савезника  су  слали  своје
клерухе.  Почињали  су  да  се  буне  Наксос,  Тасос, Халкида... Међутим војна акција
Атине  била  је  брза.  Број  савезника  био  је  око   250,   ту  се биле  и Карија и  области
Црног  Мора.  Подељени  су  били  на  5  округа:  јонски,  каријски,  хелеспонски,
трачки  и  острвски.  На  челу  тих  округа  били  су  епископи.  Разрез  фороса  се
утврђивао  на  4  године  а  разређивало  га  је  веће  од  501  грађанина.  Уплате  су
вршене  у  време  Дионисијевих  свечаности.  Уз  образложење  да  је  угрожена  од
Персије,  благајна  је  пребачена  са  Делоса  у  Атину.  Перикле  је  био  главни
заговорник такве политике и Атина је новац од фороса трошила за јавне радове.

12
Доба до Перикла

У  његово  време  број  грађана  износио  је  око  20­30   %  у  најбољем  случају.
После  протеривања  Аристида  на  власт  долази  Темистокле  481.г.п.н.е.  Он  је
протеран  471.г.п.н.е.,  Аристид  се  враћа  а  после  њега  долази  Кимон.  Њих  је
подржавала  Спарта.  Клистенове  реформе  победиле  су  родовску  аристократију,
али  су  права  грађана  зависила   од  њиховог  имовинског  стања.  Темистколе  је
повећао  демократизацију  увођењем  тета  у  војну  поморску  службу.  Демократија
се убрзано шири Грчким полисима. Спарта је  подржавала сваку олигархску групу
у  Атини.  Паусанија  припрема  устанак  у  Спарти  где  се  јавља  сукоб  између
краљева  и  ефората  док  се  демократија  ширила  Пелопонезом.  Зато  Спарта
помаже  протеривање  Темистокла  471.г.п.н.е.  остракизмом.  Плутарх  каже  да  је
Темистокле   тежио  демократији  више  него  што  је  требало. Темистокле  је побегао
у  Аргос  и  постао  пријатељ  са  Паусанијом  који  је  био  оптужен  за  сарадњу  са
Персијом  (зазидан  у  храму  јер није хтео да изађе). Спарта је обавестила Атину да
је  и  Темистокле  умешан  у  сарадњу  са  Персијом  и   Атина  га  осуди  на  смрт.  Он
бежи  код  Артаксеркса  од   кога  добија  на  управу  3  града  у Малој Азији. Олигарси
у  потпуности  заузимају  власт  у  Атини  (Кимон  је  био  толико  лаконофил  да  је
сину  дао  име  Лакедемоније.  Узречица  му  је  била:  „  Спартанци  не  би  то  тако
урадили.“).  Кимон  је  Персијску  флоту  поразио  код  Еуримедонта  469.г.п.н.е.и
увећао  своје  богатство.  Скупштина  је   и  даље  формално  радила.  Демократију  је
почео  да  предстаља  Ефилијат  наспрам  Кимона.  Плашећи  се  демократске  струје,
Спарта  ступа  у  преговоре  са  Македонијом  465.г.п.н.е.а  подржавала  је  и  многе
устанке  уперене  против  Атине.   Велики  устанак  хелота  на  Пелопонезу  избио  је
465.г.п.н.е.  Архидам  је  одбранио  град  али  се  устанак  проширио  на  Лаконију  и
Месенију.  Устаници  су  се  утврдили  на  планини  Итоми.  Спартанци  нису  били
способни  за  опсаду.  Кимон  одмах  крену  у  помоћ  Спарти  али  му  се  Ефилијат
жестоко  супростављао  у скупштини. Кимон их убеди да пошаљу 4000 хоплита са
њим  на  челу.  Међутим  нису  били  од  помоћи  и  Спарта,  сумњајући  у  искреност
Атине,  отворено  одби  њихову   помоћ.  Кимонов  положај  беше  уздрман  и  он
одлази  са  флотом  од  200  бродова  у  Египат  да  се  бори  против  Персије на страни
устаника.  Ефилијат  је  то  искористио  и  кренуо  у офанзиву. Донет је закон против
ареопага  462.г.п.н.е.  и  одузете  су  му  све  функције.  Ефилијат  је  убијен  из  заседе.
Кад  се  Кимон  вратио  у  Атину  био  је  протеран  остракизмом.  Међутим
демократизација није заустављена и на власт долази Перикле.

Перикле

За  њега  се  везује  највећи   процват  Грчке.  Био  је син Ксантипа, победника


Микале  из  рода Алкмеонида. Када је дошао на власти имао је 30 година. Учитељ
му  је  био  Анаксагора,  одржавао  везе  са  Херодотом,  Протагором  и  Фидијом.
Развео  се  од  прве  жене  и  оженио  Аспасију.  Окренут  је  био  средњој  популацији
демоса,  трговцима  и  занатлијама.  Не  зна  се  какве  је  законе  у  почетку  доносио
али  су  се  одговорна  лица  бирала  коцком  изузев стратега. Свако је имао плату по
2  обола  дневно ко учествује у народној скупштини  6000  поротника. Био је дељен

13
теорикон,  позоришни  новац.  Даване  су  плате  свим носиоцима дужности. Донет
је  закон  451/50.г.п.н.е.по  коме  је  атински  грађанин  морао  бити  Атињанин  и  по
оцу  и  по  мајци.  Врховна  власт  припадала  је  еклесији  –  народна  скупштина.
Перикле  је  изградио  и  Партенон.  Најбогатији  су  морали  о  свом  трошку  да
финансирају  флоту  или  позориште  а  таква  манифестација  се  звала  литургија.
После  прекида  сарадње  Атине  и  Спарте  и  неуспело  освајање истамске превлаке
Спартанци  са  устаницима  склапају  мир  у  замену  за  безбедан  прелаз.  Атина  то
искоришћава  и  устанике  насели у Наупакту. Атина се умешала и у оружани сукоб
Коринта  и  Мегаре.  Мегара  излази  из  пелопонеског  и  прелази  у  атински  савез.
Атина  затим  напада  Егину  која  је  била  на  страни  Коринта  и  односи  победу  на
мору  и  заузима  град.  Изграђени   су  и  дуги  бедеми  између  Атине  и  луке  Пиреј.
Умешала  се  и  Спарта  457.г.п.н.е.  која  је  до  тада  била  заузета  устанком.  Под
командом краља Никомеда 11.500 војника креће у средњу Грчку, долазе до Тебе и
склапају  савез  са  њом  и  околним  градовима  окупљеним  око  ње.  Атина  креће  у
акцију  окупивши  14.000  војника  и  у  бици код Тангаре Атињани губе. Међутим и
Спартанци  трпе  велике  губитке  и  повлаче  се.  Због  тог  пораза  Атина  враћа
Кимона  да  преговара  о  примирју.   Примирје  је  склопљено  на  4  месеца  а  после
тога Атина креће на Беотију и у бици код Енофите их побеђују.
Остала  је  само  Теба.  Атина  остварује  велике  поморске  успехе,   спаљују
спартанску  флоту,  међутим  Атина  је  претрпела  пораз  у  Египту.  Године
454.г.п.н.е.  у  Египту  је  изгубљено  200  бродова  и  35000  војника. Спарта и Атина
су  сада  биле  уплашене  од  персијске  најезде  али  Атињани  односе  победу  код
кипарске  Саламине  449.г.п.н.е.  и  запленили  100  персијских  бродова. После тога
закључен  је  Калијин  мир  449.г.п.н.е.  Тукидид овај  мир не помиње али после ове
године  није  било  сукоба  између  Грка  и  Персијанаца.  Атињани  појачавају
притисак  на  своје  савезнике  и  склапају  савез   са  градовима  на  црноморској
обали.  Поново  почињу  сукоби  између  Атине  и  Спарте  447­446.г.п.н.е.
Спартанци  су  започели  сукоб  наводно  због  Делфа  чију  су  земљу  заузели
Фокиђани.  Чим  је  спартанска  војска  ушла  у  средњу  Грчку њен утицај је ослабио.
Беотски  градови  се  дижу  на  устанак  као  и  Мегара  и  Еубеја.  Склопљен  је  мир
446/5.г.п.н.е.  на  30  година.  Атина  се  одрекла  територија  на  Пелопонезу.   Остале
су  јој  само  Наупакт  и  Егина.  Атина  је  почела  после  тога  да  шири  утицај  на
Сицилију и јужну Италију.

Пелопонески рат 431­404.г.п.н.е.

Главни  извори  за  пелопонески  рат  је  Тукидид,  који  је био Атињанин али


је  био  за  олигархију,  као  и  Плутархове  биографије  Перикла,  Никије,  Алкибијада.
Ксенофонт пише „Грчку историју“ тамо где Тукидид стаје. Диодор са Сицилије је
такође описивао Пелопонески рат.
Атина  је  доста  ојачала  током  пентеконтаетије. Постојала су три повода за
рат:  коркирско,  потидејско  и  мегарско  питање.  Атина  је  имала  јак  савез  од  300
градова  и  форос  од  600  талената  годишње.  Војна  сила  Атине  је  бројала  300
бродова  и   27000   хоплита.  Спарта  је  била  у  савезу  са  Фокидом,  Беотијом,
Локридом...  Цео  Пелопонез  изузев  Аргоса.  Војна  сила  Спарте  је  бројала  60000
војника  и  флота  од  Коринта,  Мегаре  и  осталих  савезника,  све  укупно  око  300
14
бродова.
Коркира  (Крф)  имала  је  колонију  у  данашњем  Драчу  (Епидамнос).
Локално  становништво  је  збацило  олигархе  који  су  се  удружили   са  локалним
племенима.  Међутим  Коркира  није  хтела  да  се  бори  против  олигарха.
Становници  Епидамноса  затражили  су  помоћ  од  Коринта  и  дошло  је  до  сукоба
између  Коркире  и   Коринта.  У бици код Леукимне 435.г.п.н.е.  Коркира побеђује.
Коринт  је  затим  опремио  велику  флоту  од  600  тријера и Коркира моли Атину за
помоћ  која  јој  шаље  30  бродова.  У  бици  код  Сиботских  острва  433.г.п.н.е.
Коринт побеђује. Тукидид каже да је то била до тада највећа битка између Хелена
и наводу ову битку као први разлог рата.
Потидеја  је  била  колонија  Коринта  на  Халкидикију.  Атина  јој  повећава
форос  са  6  на  12  талената  435.г.п.н.е.  Они  се  одвајају  од  Атине  432.г.п.н.е.  и
склапају  савез  са  Беотијом.  Пелопонежани  шаљу  војску.  Атина започиње опсаду
Потидеје. То је био други повод за рат.
Мегара  се  налазила  у  таквом  положају  да је  пречила пут Спарти у средњу
Грчку.  Мегара  је  изашла  из  атинског  савеза  због  подршке  Коринту  против
Коркире.  Мегарском  псефизмом  432.г.п.н.е.  Мегари  је  забрањен  извоз  на
атинско  тржиште.  Разлог  је  тај  што  су  пружили  уточиште  одбеглим робовима из
Атине.  У  Спарти  се  одржала  скупштина  пелопонеског  савеза  432.г.п.н.е.
Већином  је  одлучено  да  се  крене  у  рат.  Оптужба  је  била  да  Атина  крши
тридесетогодишњи  мир.  Спарта  је  прво  морала  да  осигура  флоту  западних  Грка
како  би  се  упустила  у  рат  са  Атином.  Још   један  од  захтева је био и да се протера
Перикле  (због  алкмеонидских  богохуљења).  Атињани  су  упутили  контра  захтев
због  убиства  Паусаније  у  храму  Атине.  Спартанци  започињу пропаганду против
Атине  под  паролом:  „Слобода  за  све  градове“.  Рат  су  отпочели  Тебанци  у
пролеће  431.г.п.н.е.  Одред  од  300  Тебанаца  напао  је  Платеју  али  су  били
поражени  у  противнападу.  Први  период  рата 431­421.г.п.н.е. се зове Архидамов
рат  по  спартанском  краљу  Архидаму.  План  Спарте  је  био  да  са  многобројном
војском  опустоши  села  око  Атине  и  натера  их  на  предају  док  је  план  Атине  био
да  опустоши  Пелопонез  са  мора.  Перикле  је  започео  евакуацију  становништва
иза  зидина  Атине.  Спартанци  431.г.п.н.е.  упадају  у  села  Архањана  поред  Атине
како  би  их  натерала  на  борбу,  то  им  није  успело  па  се  повлаче.  Следеће  године
Спартанци  упадају  на  територију  око  лауријских  рудника  али  ни  тада  Атињани
нису  ступили  у  борбу.  За  те  2  године  флота  Атињана  је  пустошила  Пелопонез
под  командом  Перикла.  Атињани   заузимају  Потидеју  429.г.п.н.е.  Атина  склапа
савез  са  македонским  краљем  Пердиком  и  са   трачким  племеном  Одриса.
Међутим  стање  у  Атини  било  је  све  горе  и  горе.  Атина  је  постала  пренатрпана
избеглица,  завладала  је  куга  и  глад.  Због  свега  тога  олигарси  су  хтели  да  склопе
мир  са  Спартом  и  нападали  су  Периклеа.  Перикле  је  кажњен великом новчаном
свотом. Следеће године, 429.г.п.н.е., умире Перикле од куге. Јављају се две струје
у  Атини:  Никија  који  је  био  за  примирје  и  Клеон  који  је  био  за  наставак
ратовања.
На  Платеју  429.г.п.н.е.  креће  Архидам,  међутим  опсада  је  трајала  до
426.г.п.н.е.  За  то  време  половина  браниоца  успела  је  да  се  извуче  и  побегне  у
Атину.  То  је  само  показало  Спарти  да  је  опсада  Атине  са  дугим  бедемима
немогућа.

15
Грађански рат Лезбоса и Коркире

Лезбос   је  затражио  улазак  у  пелопонески  савез  после  дужих  припрема.


Атина  их  напада  са  1000  хоплита,  а  Спартанска  помоћ  је  закаснила.  Атински
изненадни  напад  натерао  је  олигархе  да  наоружају  демос,  после  чега  су  се   они
одма  дигли  и  послали  1000  аристократа  у  Атину.  Клеон  је  заговарао  идеју  да  се
цео  Лезбос  уништи,  међутим  кажњено  је  само  оних  1000  аристократа.  На
Лезбосу су основане атинске клерухије 427.г.п.н.е.
На  Коркири  су  почели  сукоби  између  демоса  који је хтео савез са Атином
и  олигарха  који су до тада желели неутралност. Олигарси су побили демократске
вође  и  отпочели  грађански  рат.  Атина  шаље  60  тријера  а  Спарта  се  повлачи.
Олигарси  бивају  уништени.  Тукидид  је  то  нарочито  описао.  После  Периклеа,
због  рата,  форос  је  порастао  на  1300  талената,  зато  је  Клеон  и  захтевао  да  се  на
Лазбосу сви побију.

Наставак ратовања

Млади  војсковођа  Демостен  је  опустошио  Пелопонез 426.г.п.н.е. Затим је


кренуо  на  Етолију  и  био  поражен   од  „заосталих“  Етолаца,  стрелаца  и  бацача
копља.  Спарту  је  то  подсакло  да  крене  у  офанзиву  са  3000  хоплита.  Међутим
Демостен  је  „научио  лекцију“,  поразио  Спартанце  код  Солија  из  заседе  и
учврстио  положај Атине. То је  била прва  победа Атињана на копну. Демостен се
424.г.п.н.е.  искрцао  на  рт  Пил  у  Месенији  одакле  би  могао  да  дигне  устанак
хелота  и  нанесе  велику  штету  Спарти.  Чим  се  Демостен  искрцао  Спарта  је
повукла  сву  војску   из  Атике.  Јуришни  напад  на  Пил  је  пропао  и  Спартанци
започеше  опсаду.  Три  дана  касније  атинска флота уништава пелопонеску а одред
угледних  Спартанаца,  око  400  њих,  остаде  опкољено  на  острву  Сфактерија.
Атињани  су  им  давали  храну  а  главна  војска  их  није  нападала.  У  исто  време
крећу  преговори. Преговори су пропали а острво је заузето на јуриш и заробљено
је  120  најугледнијих  спартијата. Клеонов утицај расте а Никијин  опада, због тога
Никија  креће  у  поход  са  2000  хоплита  и  200  коњаника  и  креће  на  Коринт.
Међутим  са  обзиром  на  величину  војске  није  постигао  значајније  успехе.  Успео
је  да  заузме  острво  Китеру  424.г.п.н.е.  што  је  био  врхунац  атинског  похода.
Орхрабрени  Атињани  крећу  на  Беотију,  али  трпе  пораз  и  губе 1000 хоплита што
је био највећи пораз.
Код  Спартанаца  се  јавља  нова  жеља  за  борбом  и  ослобођењем
заробљених  спартијата.  Вођа  је  постао  Брасида.  Он   је  одлучио  да  нападне
атинске  градове  у  Тракији.  Пријатељски  га  је  сачекао  македонски  краљ  Пердика
424.г.п.н.е.  Чим  је  Брасида  дошао  на  Халкидик  долази  до  масовног  устанка
против  Атине.  Брасида  није  хтео  да  се  меша   у   њихове  унутрашње  послове.
Заузео  је  и  Амфипољ.  Тукидид  је  закаснио  у  одбрани  и  због  тога  бива  протеран
из  Атине.  Примирје  је  потписано  423.г.п.н.е.  на  годину  дана. Спарта је тражила
заробљенике,  замењују  Пил  и  Китеру  за  Халкидик.  Истовремено  почеле  су
побуне  против  Атине.  По  истеку  мира,  Клеон  је  кренуо  на  Амфипољ  и  сукобио
се  са  Брасидом.  Ту  су   обојица  погинули  а  победу  је  однела  Спарта.  После

16
њихове смрти лакше је било успоставити мир.

Никијин мир

Никијин  мир  421.г.п.н.е.   трајао  је  6  година.  Након  смрти  Клеона


ратоборна струја слаби. Мир склапају Никија и спартански краљ и закључен је на
50  година.  Спартански  савезници  ништа  нису  добили.  Коринт  и  Мегара  су  чак
изгубили  неке  поседе  и  одбили  да  потпишу  мир.  Спарта  се  смртно  плашила
устанка  хелота.  Од   свих  тачака  уговора  једино  је  испуњен  онај  о  враћању
заробљеника.  Спартанци  нису  вратили  Амфипољ  већ  су  га  напустили,
оставивши  становништво  да  се   бори  против  Атине.  Атињани  због  тога  нису
вратили  Пил  и  Китеру.  Спарта  враћа  Панакт  420.г.п.н.е.,  али  руши  његове
зидине што није било по договору.
На  Пелопонезу  савез  демократа  је  формирао  Арг  и  тиме  пресекао  пут
Спарте  до  њених  савезника.  Такође  кад  су  се  заробљени  спартијати  вратили
изабрани  су  да  буду  нови  ефори,  наспрам  старих  који  су  закључили  мир.  Нови
ефори су раскинули савез са Атином.

Од Никијиног мира до сицилијанске експедиције

Алкибијад  долази на чело опозиције против Никије, сменио је Хипербола
(који  је  сменио  Клеона).  Алкибијад  је  био  из  рода   Алкмеонида,  одрастао  под
патронатом  Периклеа,  стекао  презир  према  демократији  а  утицај  на  њега вршио
је  Сократ.  Увређен  што  Спартанци  преговарају  са  Никијом а не са  њим, прелази
у  антиспартански  табор.  Тајно  је  покварио  односе  Спарте  и  Атине  и  склопио
савез  са Аргосом. Алкибијад креће са одредом хоплита до града Потре и убеди их
да  изграде  дуге  бедеме како би Атина добила још једно упориште на Пелопонезу.
Арг  започиње  рат,  напада  лаконски  Епидаур  и  то  подстиче  Спарту  на  почетак
акција.  Спарта  сакупи  војску  418.г.п.н.е.  и  Арг  пристане  на  споразум.  Међутим
када  је  Арг  напао  Орхоменос  Спарта  сама,  без  савезника,  креће  на  њих.  Код
Мантинеје  418.г.п.н.е.  Спарта  уништава  војску  Арга,  Атине  и   Мантинеје.  Арг
прекида  савез  са  Атином  након  тога  и  заводи  олигархију.  Међутим,  убрзо  је
дошло  до  устанка  и  Арг  се  обраћа  за  помоћ  Атини.  Атина  им  је  помогла  да
изграде  дуге  бедеме  па  кад  су  Спартанци  опет  дошли  морали  су  да  одустану  од
опсаде.  Атина  заузима лаконски Мелос 416.г.п.н.е. који је до тада био неутралан.
Већих борби даље није било до похода на Сицилију.

Поход на Сицилију 415­413.г.п.н.е.

Сицилију  су  населила  дорска  и  јонска  племена. Главну превласт имала је


Сиракуза.  Демократе  у  граду  Леонтини  забранили  су  поделу  земље,  међутим  уз
помоћ  Сиракузе  олигарси  започињу  рат.  Атина  им није  помогла. Следећи захтев
Атини  дошао  је  из  Сегесте  који  је  био  у сукобу са Селиунтом кога је подржавала
Сиракуза.  Делегација  је   рекла  да  ће  платити  поход  и  следеће  године  послали  су
60  талената  сребра у Атину за 60 тријера. Алкибијад после пораза код Мантинеје
био  је  жељан  похода   и  уместо  60  послао  је  100  тријера  и  5000  хоплита.

17
Предводници  сицилијанске  експедиције  су  били:  Алкибијад,  Никија  и Лисимах.
Кад  су  дошли  на  Сицилију  схватили  су  да Сегеста нема новца за поход. Ниједан
град  осим  Наксоса  им  није  указао  поверење  да  их  пусти.  Алкибијад  је  био   за  то
да  се  преговара  са  сваким  градом  али  није  имао  успеха. Никија је био за то да се
нападне  Селиунт  а  Лисимах  да  се  на  јуриш  заузме Сиракуза. Пред поход, неко је
оштетио  кип  бога  Хермеса  и  за  то  су  оптужили  Алкибијада.  По  њега  је  послат
брод  Саламинија   и  он  бива  осуђен  на  смрт  због  чега је избегао у Спарту. Никија
и  Лисимах  су  остали  неодлучни.  Алкибијад  је  саветовао  Спарту  да  пошаље
експедицију  на  Сицилију.  Атина  је  414.г.п.н.е.  започела  опсаду  Сиракузе.
Спартански  војсковођа  Гилип  долази  са  3000  војника.  План  о  опсади  је  пропао
јер  нису успели да зауставе снабдевање храном и водом. Атинска војска је била у
горем  положају  од  Сиракузе.  Никија  је  тражио  појачање  и  стигао је Демостен са
65  бродова.  Атињани  у  изненадном  нападу  на  Сиракузу  губе  2000  војника
413.г.п.н.е. Исте године и флота губи битку и Атињани бивају  потпуно одсечени.
Повукли  су  се  у  средину  острва  и   на  крају  се ипак предају. Стратези су побијени
а  војници  су  постали  робови. Огромна флота и војска је пропала. Атинска моћ је
сломљена а били су суочени и са устанком на истоку.

Завршни период рата

Алкибијад  је  дао  Спарти  2  савета:  Да  крену  у  Сиракузу;  и  да  заузму
Декелеју  (2км  од  Атине)  чиме  би  контролисали  Атику.  Они  су  то  и  урадили
414/3.г.п.н.е.  Стање  у  Атини  је  било  катастрофално  због  великих  губитака.
Спарта  није  имала  морнарицу  већ  је  тражила  од  савезника  да  је  направе.
Ступили  су  у  контакт  са  Тисаферном  и  Фарнабазом  који  су  требали  да  нападну
Јонију.  Када  је  стигао  Алкибијад,  дигао  се   и  град  Хиос  412.г.п.н.е.  који  је  био
један  од  најбогатијих.  Ускоро  се  дигла и цела Јонија. Због свих проблема, Атина
укида  форос  и  заводи  порез  од  5%  на  сву  трговину  морем.  Контролом
Пропонтиде  то  им  је  и  било  омогућено.  Све  те  акције  успориле  пропаст  савеза
али  су  ојачали  олигархијски  елементи  у  Атини,.  Вођа  им  је  био  Фриних  који  је
постао стратег 412.г.п.н.е.

Ангажовање Персије

Дарије  други  је  приморавао  Тисаферна  и  Фарнабаза  да  плаћају  данак


уместо  Грчке  све  док  их  не  освоје.  Зато  им  је  било  у  интересу  да  их  покоре.
Склопљена  су  3  уговора  између  Спарте  и  Персије.  Персијанци  ће  издржавати
спартанску  флоту,  заузеће  градове  у  Малој  Азији  а  Спартанци  су  постали
персијски  најамници.  Алкибијад  у  то  време  бежи  Тисаферну  због  сукоба   са
Спартом.  Ступио  је  у  контакт  и  са  олигарсима  у  Атини.  Персији  је  то  било  у
интересу  јер су хтели да ослабе обе стране.  Алкибијадов супарник је  био Фриних
кој се плашио тираније Алкибијада.

Олигархијски преврат 411.г.п.н.е.

Писандар  је  затражио  повратак  Алкибијада.  Скупштина  је  то  одобрила  а

18
Фриних  је био смењен.  Делегација је отишла да преговара са  Тисаферном али су
ти  преговори  пропали.  Писандар  одлази  у  Атину  са  војском,  заузима  власт  и
ствара  веће  од  400  уместо  скупштине.  Тукидид  сматра  да  је  Антифонт  био   вођа
преврата  који  је  био  екстремни олигарх. Вођа умерених олигарха Терамен је хтео
да  сазове  скупштину  од  5000  најбогатијих занатлија. Они су одлучили да не зову
Алкибијада  у  Атину.  Он  је  остао  код  Тисаферна.  Олигарси  су  упутили  захтев  за
мир  Агису  у  Декелеју  међутим  он  је  сматрао  да  је  најбоље  да  нападне  Атину.  У
поморској  бици  код  Еретрије  Спарта  је  потукла  Атину.  Флота   на  Самосу  под
вођством  Трасибула  и  Трасила  није  хтела  признати  власт  олигарха  у  Атини.
Антифонт  је  хтео  да се преда Спарти али је тада власт прешла у Тераменове руке
а  екстремни  олигарси  беже  у  Спарту.  Самоска  флота  се  састојала  од  тета  који
нису  хтели да изгубе своја права. Алкибијад је дошао њима 411.г.п.н.е. и изабран
је  за  стратега  а  сарађивао  је  са  Тисаферном.  Алкибијад  није  хтео  да  уништи
Терамена јер није волео демократију.

Борба за мореузе

Када  су  устанком,  градови  на  Хелеспонту  прешли  у  руке  Пелопонежана


Атињани  су  изгубили  важан  део  прихода.  Тада  је  почела  борба  за  мореузе.  У
бици  код  Киносемате  побеђују  Атињани  411.г.п.н.е.  одлучујуће  битке  су  се
одиграле  код  Абидоса  и  Кизика  411­410.г.п.н.е.  у  којој  су  Атињани  потукли
спартанску  флоту  у  којој  су  биле  и  персијске   трупе.  Атињани  су  заробили  су
доста  бродова.  После  тога  насилно  су  узимали  новац  од  градова  за  издржавање
флоте. Морал Пелопонежана је опао.

Обнављање демократије у Атини

После  победа  на  мору  демократе  крећу  у  акцију  410.г.п.н.е.  Вођа  је  био
Клеомен  који  је  предводио  занатлије.  Увео  је  поделу  новца  сиромашним
грађанима,  по  2  обола  на  дан  (диобололија).  Атина  је  409.г.п.н.е.  изгубила  Пил
који  је  био  важана   у   преговорима.  У  Атину  се  407.г.п.н.е.  враћа  Алкибијад.
Спарта  запада  у  велике  финансијске  тешкоће  и  постају  обични  најамници
Персије.  Тисаферн  пада  у  немилост  Дарија  II  а  као  сатрап  долази   млади  принц
Кир  који  даје  Спарти  500  таалената.  Спарта  добија  новог  војсковођу  Лисандра.
Њега  је  посебно  описао  Диодор  са  Сицилије.  Атина  се  плашила  Алкибијада,
против  њега  је  био  Клеомен  који  је,  пошто  није  изабран  за  стратега,  отишао  у
Тракију  да  живи.  И  Лисандар  је  био  опозван  406.г.п.н.е.  Ефори  су  били
незадовољни. Нови вођа атинске морнарице је био Конон док је у Спарти то био
Каликратид.  Битка   код  Аргинуских  острва  (Лезбос)  предводила  су  8  стратега.
Атина  је  је  победила  пелопонеску  флоту  међутим  у  олуји  страдају  25  атинских
тријера.  Стратези  су  оптужени  због  несахрањивања погинулих и сви су осуђени,
међу  њима  и  Периклов  син.  Касније  се  Атина  покајала  па  су  тужиоци  били
кажњени.  Спарта  је  безуспешно  нудила  мир  Атини.  Лисандар  поново  постаје
заповедник  флоте  и  у  бици   код  Егоспотама  на  трачком  Босфору  заробљава  170
атинских  бродова.  Потом  Лисандар  блокира  Пиреј  а  Агис  и  Паусанија  са  копна
блокирају  Атику.  После  дуге  опсаде  Атина  се  предаје.  Услови  мира  су  били  1.

19
рушење  дугих  бедема;   2.   распуштање  архе(атинског  поморског  савеза);  3.  могу
имати  само  12  бродова;  4.  морају  вратити  изгнанике.  Пелопонески  рат  се
завршио 404.г.п.н.е. после 27 година победом Спарте.

Реакција у Грчкој

Још  пре  освајања  Атине  Лисандар  је  ишао  од  полиса  до   полиса  и
успостављао  олигархију  и  постављао  немеснике  у  тим  градовима.  Демократе  су
кажњаване  смрћу.  Хеленска  слобода  је  заправо  била  терор.  Последње  уточиште
демократа  је било острво Самос. Лисандар је пошао тамо да се обрачуна са њима
али  се  вратио  у Атину на сазив нове владе. Тераменов предлог је био да постави
30  управљача на челу са Критијом. Трасибулова група је побегла у Тебу. Да би се
избегла  ситуација  из  411.г.п.н.е.  олигарси  дају  права  3000  грађана. Међутим сви
су  били  изложени   терору  тридесеторице  а  на  смрт  је  био  осуђен  и  Терамен.
Трасибул  је  прикупио  у  Теби  одред  од  70  људи,  освојио  Филу  а  успут  су  му   се
придруживали  робови,  бивши  грађани  и  сви  који  су  били  незадовољни
владавином  30­орице  тирана.  Успео  је  да  нанесе  губитке  гарнизону  у  Атини  а
одред  је  свакодневно  растао.  Трасибул  је  успео  да  уђе  у  Пиреј  и  у  бици  код
Мунихија  да  нанесе  пораз  5  пута  већој  Критијиној  војсци.  У  боју  је  пао  и  сам
Критија.  Лисандар  је  кренуо  на  Трасибула  али  је  Спарта,  плашећи  се  огромне
моћи Лисандра, склопила мир са устаницима и даде им амнестију.

Хегемонија Спарте

После  пелопонеског рата водећа сила постала је Спарта. Уместо да добију
аутономију,  други  градови  су  постали  спартански.  Форос  се  повећао   на  1000
таленат.  Коринт  и  Теба,  највећи  савезници,  исказивали  су  незадовољство.  О
томе најбоље извештава Диодор са Сицилије као и Ксенофонт. О томе су писали
и  Лисија  и  Исократ.  Спартанци  су  се  сурово  обрачунавали   са  свима.  Грчки
градови  Мале  Азије,  донекле  су  били  спашени  спартанске  хегемоније  због
уговора  са  Персијом  412­411.г.п.н.е.  Али  почеци  раскола  између  Персије  и
Спарте  су  почели  са  најамничком  војском  Кира  у  бици  против  персијског  цара
код  Кунаксе  401.г.п.н.е.  Кир  је  у  тој  бици  погинуо.  Јонија  после  тога  тражи
помоћ  од  Спарте  која  шаље  500  хоплита  и   преостале  најамнике  и  започиње
борбу.  Борбе  нису  узимале  већег  маха. Персијска војска  је тада била у Египту али
су  са  атинским  стратегом  Кононом  припремали  морнарицу.  Спарта  396.г.п.н.е.
шаље  већу  војску  под  вођством  Лисандра  и  Агесилаја.  Због  неспособности,
Артаксеркс  убија Тисаферна. Конон убеђује Персију  да организује устанке против
Спарте  и  да  плати  демократе.  Центар  опозиције  постаје   Теба  која  се  нарочито
обогатила  после  рата.  Теба   се  ослањала  за  земљопоседничку  демократију.
Започињу  сукоби  395.г.п.н.е.  и  Трасибул  склапа  савез  са  Тебом.  Лисандар  их
напада,  и  код  Халијарта  губи  битку  и  гине.  Паусанија   је  закаснио  и  био  је
принуђен  на  повлачење.  Ефори  га  осуђују  на смрт по повратку у Спарту. Коринт
20
улази  у сукоб 394.г.п.н.е. и започиње тзв. Коринтски рат. У бици код реке Немеје
Спарта  побеђује   Беотски  савез.  У  то  време  Агесилај  побеђује  код  Коронеје
удружене  снаге  Беоћана,  Атињана,  Коринћана...  али  у  бици  и  сам Агесилај бива
рањен.  Код  Книда  у  близини  Родоса  394.г.п.н.е.  Конон  заједно  са  Фарнабазом
уништава  спартанску  морнарицу.  У  тој  бици  је  погинуо  спартански  науарх
Писандар.  Демократско  уређење  се  све  више  ширило.  Конон  са  Фарнабазом
после победе код Книда крену на Пелопонез и поче га пустошити 393.г.п.н.е.
  Конон  обнавља  дуге  бедеме  у  Атини  393.г.п.н.е.  и  добија  епитет  „други
Темистокле“.  Спарта  је  игала  вешту  дипломатску  игру.  Одржан  је  мировни
конгрес  у  Сарду.  Атину  је  представљао  Конон.  Преговори  су  пропали  а  Спарта
добија  новац за рат од Персије која се окреће против Атине. Приликом мировног
конгреса  391.г.п.н.е.  Конон  бива  ухапшен  од  персијског сатрапа Тирибаза. Умро
је приликом бекства.
  Рат  је  трајао  још  5  година  без  много  помака,  методом  изнуђивања
непријатеља.  Трасибул  заузима  градове  на  Босфору.  Атина  остаје  без  прихода
због  чега  поново   уводи  царину  на  мору.  Трасибул  почиње  да  пљачка  градове  и
због  тога  бива  убијен у граду Аспенду Артаксеркс поново сазива конгрес у Сарду
387/6.г.п.н.е.  и  као  резултат  конгреса  постигнут  је  Анталкидин  (по  спартанском
изасланику  Анталкиди)  или  тзв.  Царски  мир.  Силом  је  натерао  Атињане,
Беоћане  и  остале  да  прихвате  мир.  Спарта  је  била  чувар  мира  и  опет  је
остварила  хегемонију  јер  су   сви  остали  савези  морали  бити  распуштени.  Мала
Азија пада под директну власт Персије.

Спарта, Теба и Атина 380­370.г.п.н.е.

Спартанци  су  се  сурово  обрачунавали  са  демократским  градовима


(Мантинеја,  Флијунт).   Атина  и  Теба  су  биле  2  највећа  противника  Спарти.
Атина  је  илегално  помагала  устанике  у  Египту  384­382.г.п.н.е.  Моћни
халкидички   савез  са  Олинтом  на  челу,  љути  непријатељ  Спарте,  почиње
преговоре  са  Атином  и  Тебом.  Пелопонески  савез  објављује  рат  Олинту
382.г.п.н.е.  Спарта  се  војно­економски  реорганизовала  и  поделила  у  10  војних
округа.  Спарта  на  превару  заузима  Тебу  и  поставља  олигархе.  Спарта  испод
зидина  Олинта  претрпела  је  пораз  381.г.п.н.е.  а  у  бици  је  погинуо  и  Агесилајев
брат  Телеутије.  Други  напад  је  предводио  Агесилај  лично.  Поход  је  трајао  2
године  (до  379.г.п.н.е.),   Олинт  је  пао  а  његов  савез  је  распуштен.  У  Теби  је
379.г.п.н.е.  избио  устанак,  олигарси  су  протерани  а  Беотски  савез  обновљен.
Вођа   им  је  био  Епаминонда.  Спарта  није  успела  да  заустави  устанике.  Атина
прекида  односе  са  Спартом  а  то  је  и  био  увод  за  нови   рат.  Други  атински  савез
формиран  је  378.г.п.н.е.  али  није  био  организован  тирански  као  први.  Деловала
је  и  нова  савезничка  скупштина  Синедрион  а  уместо  фороса  наплаћиван  је
Синтаксис,  а  давао  се  као   добротворни  улог.  Свака  чланица  имала је по 1 глас у
скупштини.  Савез  је  брзо  растао.  Спарта 376.г.п.н.е. започиње поморску блокаду
Атине  али  безуспешно.  Атинска  флота  на  челу  са  Хабријом  разбија  спартанску
код  Наксоса  376.г.п.н.е.  Мир  је,  како  пише  Диодор  са  Сицилије,  успостављен
посредовањем  Персије  али  га  нису  дуго  поштовали.  Вођа  Атине  је  тада  био
Ификрат.  Мир  се  поново  успоставља  371.г.п.н.е.  и  Персија  признаје  атински

21
поморски савез.
На  мировном  конгресу  Спарта  је  одбацила  да   призна  Беотски  савез   и
објављује  им  рат.  Али  у  међувремену  поред  Беотије ојачала је и Тесалија. Њихов
краљ   Јасон   имао  је  374.г.п.н.е.  20000  војника.  После  преговора,  20 дана, Спарта
под  командом  Клеоновог  брата  креће  на  Беотију  под  руководством  Епаминонде
и  371.г.п.н.е.  бива  поражена  код  Леуктре.  Тада  је  Епаминонда  по  први  пут
употребио  коси  поредак  и  свету  чету.  У Хелади се масовно протерују олигарси а
градови  излазе  из  пелопонеског   савеза.  Војска  Беотије  је  кренула  на  Спарту.
Наступило  је  масовно  бежање  хелота.  На  југу  Аркадије  основан  је  Мегалопољ,
главно  упориште  против  Спартанца.  Град  је  имао  370  хектара  и  био  је  опасан
великим зидинама. Створена је Аркадска лига са 10000 грађана.
Демократско  уређење  створено  је  и  у  Месенији.  Диодор  са  Сицилије
говори  како  је  Спарта  молила  Атину  за  помоћ.  Атина  се  није  мешала  али  је
Калистрат   био  за  то  да  им  се  помогне.  Почеле  су  војне  демонстрације  према
Беотији  па   је  и склопљен савез са Спартом 369.г.п.н.е. Беотије је 368­367.г.п.н.е.
склопила  савез  са  Македонијом.  У  јесен  367.г.п.н.е.  на  двору  у  Сузи  сазван  је
конгрес.  Персија  је   стала  на  страну  Беотије  а  спартански  дипломата  је  извршио
самоубиство.  Атински  делегат  Тимагора  је  погубљен.  Аркадија  прелази  на
атинску  страну.  Беотија  заузима  Орал  који  је  некада  био  атински  па  због  тога
осуђују  Калистрата  366.г.п.н.е.  Беотија  је  све  више  напредовала  и  јачала.
Епаминонда  364.г.п.н.е.  предводи  флоту  од  100  тријера,  упада  у  Пропонтиду  а
Атињани  им  се  не  супростављају.  Хиос  и  Родос  прелазе  на  страну  Беоћана  и
атински савез се полако распада. Елидски рат је био рат за ризнице храма Зевса а
потресао  је  целу  Грчку.  Као  последица  рата  је  био  распад  Аркадске  лиге.
Беоћани поново крећу на Пелопонез 362.г.п.н.е.
Епаминонда  креће  на  Спарту али Агесилај наоружава цело становништво
и  побеђује  Епаминонду  у бици. Ксенофонт говори како их је спасило божанство.
Беоћани   даље  крећу на Мантинеју пошто је напад на град Спарту био само варка.
У  бици  код  Мантинеје  362.г.п.н.е.   Епаминонда  гине  а  обе  стране  проглашавају
победу. Атина је упала у кризу због финансија. Све више је повећавала синтаксис
и  углед  јој  опада.  Њени  стратези   су  силом  наплаћивали  порез  а  357.г.п.н.е.
почиње  устанак  савезника због одбијања Хиоса да плати  порез.  Организовали су
флоту и поразили Атину којој су једино још биле верне клерухије.

Успон Македоније

Извори  за  овај   период  су  веома  оскудни.  Тукидид  мало  говори  о  сукобу
Грчке  и  Македоније.  Теопомпова  „историја  Филипа“  стигла  је  до  нас  у
одломцима  преко  Диодора  са  Сицилије  који  је  пун  грешка  и  противречности.
Беседник Есхин прво је био против Филипа а затим вођа промакедонске партије.
Промакедонски  био   је  оријентисан  и  Исократ,  још  пре  успона  Македоније
заузима  став  о  уједињењу  Грчке  против  Персије.  Демостен  у  својим
„Филипикама“  отворено  говори  против  Филипа  у  Атини.  Демостен  је  био  син
произвођача  оружја,  остао  је  рано  без  оца  па  је  касније  уз  помоћ  ораторске
вештине  успео  да  поврати  имовину  свог  оца  на  суду.  Заступао  је  интересе
„партије  Пиреја“,  богатих  трговаца.  Од  Босфора  добија  60  тона  жита  за

22
антимакедонску  кампању. У доба грчко–персијских ратова спомиње се династија
Аргеада  а  као  први  истакнути  краљ  помиње  се   Аминтин  син  Александар
498­454.г.п.н.е.  Зато  и  Филипа  у  Теопомповом  делу  зову  Филип  син  Аминте.
Филипова  жена  је  била  Олимпијада,  принцеза  северног  Епира.  Филип  је
358.г.п.н.е.  поразио Илире. Са Трачанима је склопио савез, заузео Амфипољ тако
што  је  обећао  Атини  да ће га вратити само да протера своје противнике. На исти
начин  је  заузео  Потидеју  и  касније  је  предао  Олинту  али  је  прво  опустошио.
Захваљујући  рудницима  злата  добијао  је  1000  талената  годишње  а  увео  је  и
златну  монету.  У  главном  је   све  стицао  лукавством  и  подмићивањем.  Атина   је
због  њега  склопила  савез  са  Трачанима  и  Илирима.  Филип  се  борио  против
старих  родова  у  Македонији.  Предстоница  му  је  била  Пела.  Реорганизовао  је  и
војску,  коњица  са  мачевима  –  хетаири;  тешка  коњица  –  сарисофори;  фаланга;
хипастити­штитоноше.

Свети рат 355­345.г.п.н.е.

Теба  је  после  мантинејске  битке  јако  ослабила  и  Атина  је  поново  била
најјача.  Фокиђани  су настојали да се ослободе од Тебе а Тебанци су их оптужили
за  светогрђе.  Пошто  је  већина Тебанаца била у делфској амфиктионији оптужили
су  их  да  су  изорали  свету  земљу  и  тражили  да  надокнаде  делфима  штету.
Новчану  казну  су  требали  платити  и  Спартанци.  Филомел  је  био вођа у Фокиди
и  ослањао  се  на  Спарту.  Када  је  355.г.п.н.е.  заузео  Делфе, узео 10.000 талената у
злату  и  сребру и протерао присталице Тебе. У јесен 355.г.п.н.е. Теба је заједно са
својим  савезницима  објавила  Фокиди  „Свети  рат“.  Он  је  трајао   10   година  и
припремио  је  Филипу  терен.  Врло  мало  података  имамо  о  рату,  Диодор  са
Сицилије  нам  не  доноси  много  података.  Филомел  је  врло  рано  погинуо  а  на
његово  место  је  дошао  Ономарх  који  је  заузео  Термопиле.  Из  Тесалије су стигли
позиви  Филипу  да  се  умеша  у  рат.  Он  је  352.г.п.н.е.   потпуно  потукао  Фокиду  а
Ономарха  разапео  на  крст.  Филип се представљао као чувар Аполона. Фокиду је
водио  Фаил  Ономархов  брат  који  је  зауставио  Филипа  на  Термопилима.
Демостен  је  351.г.п.н.е.  написао  своју  прву Филипику. Филип 349.г.п.н.е. осваја
Олинт и у потпуности га уништава, а и освојио је цео Халкидик.

Филократов мир

Филократов  мир  назван  је по Филократу из Демостенове беседе. Атина је


била  у  тешком  положају,  изгубила  је  Еубеју  и  Халкидик.   Мир  је  склопљен
346.г.п.н.е.  на  основу  status  quo  али  не  и  са  Фокидом  коју  је  Филип   заузео  и  дао
делфској  амфиктионији  да  одлучи   шта  ће  са  њим.  Они  су  Фокиду  уништили  а
Филип  је  председавао на следећим питијским свечаностима. Атина је после тога
нарочито  постала  антимакедонска  а  Демостен  је  написао  и  своју  другу
Филипику.  Филип  је   342.г.п.н.е.  освојио  Тракију  и  изградио  нове  градове  са
колонистима.  Ускоро  Демостен  пише  и  трећу  Филипику.  Демостен сарађује и са
Артаксерксом  III  Охом  и  персиски  цар  му  даје  3000  дарика  у  злату.  Филип  је
покушао  да  освоји  Визант  и  Перинт  али  безуспешно,  на  мору губи битку против

23
Атине  и  води  тешку  борбу  са  Трибалима.  Једино  је  у  бици  са  Скитима  имао
успеха.  Вратио  се  339.г.п.н.е.  не  освојивши  целу  Тракију  што  је  ојачало
антимакедонску струју у Атини.

Други Свети рат

Делфска амфиктионија  одлучила је да објави рат Амофису 340.г.п.н.е.  због


орања  свете  земље.  Следеће  године  појавио  се  Филип  и  заузео  Елетију  у
Фокиди.  Атина  и  Теба  склопише  савез  против  Филипа.  У  Амфису  је  послато
10.000  најамника  међутим  Филип  га  је  заузео 338.г.п.н.е. Септембра исте године
одиграла  се  херонејска битка. На десном крилу је управљао Александар. Атинско
–  тебанска  војска  је  била  већа,  тебанци  су  имали  и  свету  чету  али   су  ипак  били
поражени.  Беотски  савез  је  после  херонејске  битке  распуштен.  Теба  је  заузета,
Атињани  склапају  мир,  одричу  се  Халкидика  и  поморског  савеза.  Филип  је
337.г.п.н.е.  сазвао  панхеленски  конгрес.  Спарта  се  није  одазвала.  Филип  је
прогласио  општи  мир и објавио рат Персији. У пролеће 336.г.п.н.е. Филип шаље
10.000  војника у Малу Азију. У почетку је имао успехе али га  је у лето 336.г.п.н.е.
убио  Паусанија,  члан  његове телесне гарде. Поход је преузеo  Александар и од те
године почиње историја хеленизма.

Ауторска права има Владимир Буркин Стефановић
Уређивачка и декриптичка права има Душан Владов Копривица
Лектор и помагач програма је Каролина Небојишина Јанковић

24