Lipar 65

Липар XIX/ 65 / 2018.
Уредништво Editorial Board

проф. др Часлав Николић Časlav Nikolić, Associate Professor, PhD
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац Faculty of Philology and Arts, Kragujevac
одговорни уредник Editor in Chief
доц. др Јелена Арсенијевић Митрић Jelena Arsenijević Mitrić, Assistant Professor, PhD
оперативни уредник Managing editor
проф. др Владимир Поломац Vladimir Polomac, Associate Professor, PhD
доц. др Биљана Влашковић Илић Biljana Vlašković Ilić, Assistant Professor, PhD
доц. др Мирјана Секулић Mirjana Sekulić, Assistant Professor, PhD
доц. др Јелена Даниловић Јеремић Jelena Danilović Jeremić, Assistant Professor, PhD
доц. др Невена Вујошевић Nevena Vujošević, Assistant Professor, PhD
доц. др Бојана Вељовић Bojana Veljovic, Assistant Professor, PhD
доц. др Тамара Стојановић Ђорђевић Tamara Stojanović Đorđević, Assistant Professor, PhD
др Ана Живковић Ana Živković, Teaching Assistant, PhD
Радомир Митрић, сарадник за Radomir Mitrić, Associate for digitization and
дигитализацију и веб презентацију web presentation
Универзитетска библиотека у Крагујевцу University Library of Kragujevac
проф. др Ана Јовановић Ana Jovanović, Associate Professor, PhD
Филолошки факултет, Београд Faculty of Philology, Belgrade
проф. др Павле Ботић Pavle Botić, Associate Professor, PhD
Филозофски факултет, Нови Сад Faculty of Philosophy, Novi Sad
др Јана Алексић Jana Aleksić, PhD
Институт за књижевност и уметност, Београд Institute for Literature and Arts, Belgrade
проф. др Персида Лазаревић ди Ђакомо prof. Persida Lazarević di Giakomo, Full
Универзитет „Г. д Анунцио”, Пескара, Professor, PhD
Италија Тhe G. d’Annunzio University, Pescara, Italia
доц. др Маријана Поца Marianna Pozza, Assistant Professor, PhD
Универзитет „Сапјенца”, Рим, Италија University of Rome „La Sapienza”, Italy
проф. др Татјана Алексић Tatjana Aleksić, Associate Professor, PhD
Универзитет Мичиген, САД University of Michigan, USA
проф. др Јеленка Пандуревић Jelenka Pandurević, Associate Professor, PhD
Филолошки факултет, Бања Лука, Република Faculty of Philology in Banja Luka, Bosnia and
Српска (БиХ) Hercegovina
доц. др Светлана Калезић Svetlana Kalezić, Assistant Professor, PhD
Филозофски факултет, Никшић, Црна Гора Faculty of Philosophy in Nikšić, Montenegro
доц. др Остап Славински Ostap Slavinski, Assistant Professor, PhD
Филолошки факултет Универзитета „Иван Faculty of Philology, „Ivan Franko” National
Франко”, Лавов, Украјина University of Lviv, Ukraine
доц. др Борјан Јанев Borjan Janev, Assistant Professor, PhD
Пловдивски универзитет, Пловдив, Бугарска University of Plovdiv, Plovdiv, Bulgaria
доц. др Мартин Стефанов Martin Stefanov, Assistant Professor,
Факултет за словенску филологију, PhD Faculty of Slavic Studies,
Универзитет „Климент Охридски”, Софија, University „St. Kliment Ohridski”, Sofia,
Бугарска Bulgaria
Секретар уредништва Editorial assistant
Бојана Вељовић Bojana Veljović
Часопис за књижевност, језик, уметност и културу
Journal for Literature, Language, Art and Culture
година XIX / број 65 / 2018

Year XIX / Volume 65 / 2018
Универзитет у Крагујевцу
University of Kragujevac
САДРЖАЈ
СТУДИЈЕ
Ђорђе Н. Кебара
МОДЕРНИСТИЧКИ ХУМАНИЗАМ И ФАНТАСТИЧНЕ
НЕОСИМБОЛИЧКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ РОМАНА МАЈСТОР И
МАРГАРИТА МИХАИЛА БУЛГАКОВА........................................... 11
Mirko Ž. Šešlak
THE OBSOLESCENCE OF SHAKESPEAREAN IDEALS IN THE
NON-SHAKESPEAREAN WORLD OF ALDOUS HUXLEY’S
BRAVE NEW WORLD....................................................................... 33
ЧЛАНЦИ
Марија Е. Динов Васић

СЛИКА ДЕВОЈКЕ СА ЛАНЕНОМ КОСОМ
У ЗВУКУ ДЕБИСИЗМА.................................................................... 57
Светлана Стевановић
PERSONAE DRAMATIS У СОФОКЛОВОЈ ДРАМИ АНТИГОНА.... 73
Горан Ј. Петровић
ПРЕВРЕДНОВАЊЕ АНТРОПОЦЕНТРИЗМА И
ЕВРОЦЕНТРИЗМА У НАУЧНО-ПУСТОЛОВНИМ
ПРИПОВЕТКАМА Х. Џ. ВЕЛСА: „МОРСКИ НАПАДАЧИ“,
„ЦАРСТВО МРАВА“........................................................................ 93
Јелена Ђ. Весковић
ЕТИЧКО ПРЕИСПИТИВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА ЦАРА АСЕ........... 111
Јулијана С. Стевановић
ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОЗИ У УЏБЕНИЦИМА
ЗА СРПСКИ КАО СТРАНИ ЈЕЗИК............................................... 123
Марија Н. Вујовић
О КОНТРАСТИВНОЈ АНАЛИЗИ.................................................. 133
Марија Н. Анђелковић
ЕУФЕМИЗМИ У РОМАНУ ХОДОЧАШЋЕ
АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА......................... 153
Вања З. Вукчевић
СОЦИЈАЛНИ ФЕМИНИНАТИВИ И ЊИХОВА УПОТРЕБА У
СФЕРИ ЈАВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ .............................................. 161
ПРИКАЗИ
Јана М. Алексић
Деконструкција као истина и отпор............................ 181
Милена Ж. Кулић
ДУБРОВАЧКЕ ХРОНИКЕ ИВЕ АНДРИЋА.................................. 187
Милица В. Ћуковић
(АУТО)ИРОНИЧНО „КАДА БИ(Х)“
РЕАЛИСТИЧКОГ ДИСКУРСА....................................................... 191
Оригинални научни рад
821.161.1-31.09 Булгаков М. А.
Ђорђе Н. Кебара1
Филолошко-уметнички факултет (докторанд)
МОДЕРНИСТИЧКИ ХУМАНИЗАМ И ФАНТАСТИЧНЕ

НЕОСИМБОЛИЧКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ РОМАНА
МАЈСТОР И МАРГАРИТА МИХАИЛА БУЛГАКОВА2
Предмет научног рада огледа се у одређивању романа „Мајстор и Маргарита” као претежно
модернистичке грађевине са нагласком на хуманистичким тежњама. Циљ рада односи се
на формирање аналитичке интерсекције модернистичких тенденција Михаила Булгакова
и авангардних, акмеистичких и претежно неосимболистичких тежњи модерне хумани-
стичке свести у совјетској Русији. Књижевно-историјским претпоставкама конкретизују се
халкидонске теме интелектуалне Русије XX века — симболички подтекст христоликости.
Рад упућује на колажирану енциклопедију пропадања хуманистичког субјекта (контекст
културног стваралаштва и положај писца) унутар тоталитарног режима. Са сижејног аспек-
та, биће постављене хипотезе о структурној подели на два наративна нивоа, и на тај начин
предложена прстенаста структура руског формалисте Бориса Томашевског – „роман у
романуˮ. Са аспекта модерних књижевнотеоријских претпоставки фигурирају Бахтинова
„теорија полифоније”, као и основне одлике фантастичне књижевности, изражене у студији
Цветана Тодорова „Увод у фантастичну књижевност”.
Кључне речи: модернизам, хуманизам, неосимболизам, акмеизам, фантастика, полифонија,

тоталитаризам, хришћанство
ОПШТЕ ОДЛИКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОДЕРНИЗМА
Појам „модерно” настао је у VI веку, први пут је употребљен код

Магна Флавија Аурелија Касиодора (485/487–565) у значењу појаве која
долази после старе. У шестом веку схоластици су појмом одређивали
време супротстављено старима3 – antiqua (Узелац 2008: 4). У контексту
хришћанских религиозних поставки схоластици су себе-постојање ту-
мачили модерним contra paganos. Појам „средњи век” настаје на свом
врхунцу у тренутку смене епоха. Реконтекстуализација старог и новог
доба у историји човечанства, насталог на темељима антике, спроводи
1 cowboydzo@yahoo.com
2 Текст представља преобликовани одломак из мастер рада, писаног под менторством проф. др
Душана Живковића и одбрањеног септембра 2017. године на Филолошко-уметничком факул-
тету у Крагујевцу.
3 „Стари” – метафорички означитељ за античке мислиоце, у првом плану Аристотел и Платон.
Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XIX / Volume 65 11
се по принципу контрастивности. Ново надограђује старо, укинуто је

правило трећег, садржана су два члана. Франческo Петрарка (1304–
1374) наводи израз medium tempus, тумачен у историјском смислу, не
есхатолошком (Узелац 2008: 5). Унутар романа Мајстор и Маргарита
присутан је поступак реконтекстуализације историјског у контексту ус-
ложњавања модерног друштва и кризе хуманистичког субјекта са есха-
толошког аспекта. У раду ће бити тумачене халкидонске4 теме, епизоде
романа које на плану хуманизма тумаче коегзистенцију хришћанске
мисли и човека као модернистичког кризног субјекта. Библијске и де-
монолошке теме претпостављене су као симболички поступак раз-об-
личавања стварности. Теоријска одредивост стваралаштва Михаила
Булгакова и принцип употребе неосимболизама и фразеологизма сврс-
тава руског писца у нео-симболичке ствараоце.
По Теодору Адорну (1903–1969) „модерно” репрезентује оно што
је ново, што је мода, што је дисонантно, по правилу, у опозицији према
друштвеној стварности. Становиште немачког волунтаристе Фридриха
Ничеа (1844–1900) говори да су модерна наука, уметност и политика
резултат погрешног развитка, јер су проистекле из просвећености. Су-
протстављености начела просветитељства и хришћанства проналазимо
у фаустовској теми и лику професора Воланда – представника инте-
лектуализма, али и у хуманистичком лику Мајстора који је подељени
субјекат. Покушај диференцијације „нових” и „старих” у XIX веку из-
ложиће француски симболисти на челу са Шарлом Бодлером (1821–
1867). Они ће претпоставити своје уметничко стваралаштво, али и иде-
олошке поставке модерним у односу на претходнике (Узелац 2009: 4).
Крајем XIX и почетком XX века у руској култури и уметности постају
прихваћеније модернистичке тенденције. Надограђујући доба модерне
са краја претпрошлог века, на целокупном простору бившег Совјетског
Савеза постају доминантне авангардне тежње у уметности и стваралаш-
тву, претежно у књижевности и сликарству.
Модерна – као теоријска претпоставка – односи се на књижев-
но-историјску одредницу. Представља тежње настале по узору на мо-
дерна теоријска полазишта француских симболиста и Шарла Бодлера.
У питању су нове осећајности у значењу „слућеног немира”. Модерна
најављује нове „бодлеровске теме” (немир, субјективизам, песимизам,
танатолошке теме). Ликове Воландове свите карактеришу схизофрени
напади, а љубавна прича насловних протагониста обележена је мета-
физичким темама. Песимизам је карактеристика Мајстора (спаљује ро-
ман и смртно уплашен говори Маргарити да га остави).
Руска литература у периоду 1920–1930. године успоставља тер-
мин „историјска авангарда” (Липовецки 2008: 24). Авангарда – као те-
4 Грчки град у Малој Азији. Историографски значајан по томе што је 451. године на Халкидонском
сабору осуђено монофизитство (учење да је у Христу присутна само божанска пирода, не и
људска). Роман М. Булгакова контекстуализује хришћанске симболе у служби хуманизма и
људске пале пироде за коју претпоставља постојање божанску љубав и могућност опроста.
12 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

МОДЕРНИСТИЧКИ ХУМАНИЗАМ И ФАНТАСТИЧНЕ НЕОСИМБОЛИЧКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ...
оријска претпоставка – не представља посебну епоху или периоду као

такву, посматра се као „међупериод” европске културе и књижевности
са изразитим негаторским особинама. Авангарда са значењем „испред
страже” књижевно-историјска је одредница модерног на пресеку, мо-
менат раскида или реконтекстуализације традиције у служби новог.
Са аспекта руске науке о књижевности, авангардну књижевност
чине аутори „сребрног века”, песници футуризма и књижевници не-
осимболистичких тежњи, у оквиру правца акмеизам. Аутори оваквих
уметничких стремљена произашли су из унутрашње еволуције – израс-
ли на искуствима историјских револуционарних прилика. Представни-
ци су: „В. Мајаковски (1893–1930), Б. Пастернак (1890–1960), А. Ах-
матова (1889–1966), М. Цветајева (1892–1941), О. Мандељштам (1891–
1938), А. Бели (1880–1934), Е. Замјатин (1884–1937). Након 1917. го-
дине придружују се талентовани писци попут: И. Бабеља (1894–1940),
В. Набокова (1899–1977), А. Платонова (1899–1951), М. Булгакова”
(Липовецки 2008: 24). Заступљени правци модернизма били су експре-
сионизам, симболизам и акмеизам. Претежне уметничке одреднице у
оквиру авангарде су футуризам, надреализам, дадаизам (Рудњев 1997:
177). Појављивање културно-историјских претпоставки, авангарде и
модернизма, „жртвеног” је и „револуционарног” типа, пошто им пре-
тходи монопол соц-реализма (Липовецки 2008: 24). Са културолошког
аспекта, Булгаковљев роман представља пародију тоталитарног режима
и одговор на соц-реалистичке тенденције епохе.
Модернизам – термин који означава скуп књижевно-историјских
формацијских одредница попут натурализма, експресионизма, надреа-
лизма – као засебна теоријска претпоставка означава период уметнич-
ких збивања у двадесетом веку, са граничним периодом унутар осамде-
сетих година прошлог века. Уметничке претпоставке модернизма тичу
се хуманистичког субјекта распетог у репресивном систему. Модерни-
зам, са својим извориштем у значењу „модерног”, предстваља оно што
је ново. Модерност правца односи се на „књижевну биографију” модер-
ног јунака. Модернизам прати развој хуманистичког субјекта у дискур-
су који је раскинуо са хуманизмом (нпр. Процес – 1925; Чаробни брег
– 1924; Дервиш и смрт – 1926). Поред лика Мајстора у роману Михаила
Булгакова, који представља основни портрет хуманистичког субјекта
(са аспекта биографизама – аутора), једнаке особине могу се примети-
ти у лику Маргарите. У епизоди „мајске вечери”, на вештичији сабат,
када Маргарита у нападу бестијалности деформише стан критичара
Латунског, читалац се сусреће са хуманистичким особеностима лика.
Након што крене потера за вештицом – Маргарита, проваливши у један
стан, наилази на уплашеног четворогодишњег дечака. На овом месту
Маргарита ће изгубити вештичији кикот и благим речима ће умирити
и развеселити дечака. Раскидањем са хуманистичким субјектом долази
се до укидања модернизма као правца и успостављања негативистичког
духа времена у облику постмодернистичких формулација.
Фундаментална особина модернистичке свести, која потиче од

осамдесетих година деветнаестог века, наглашена је субјективном пер-
цепцијом света, стварајући притом својеврсну идеју естетске „теорије
релативности” (Липовецки 2008: 24). Аутор-модерниста проблема-
тизује књижевни хронотоп, подрива догму, релативизује било какав сис-
тем веровања. Наредна карактеристика модернистичког аутора односи
се на одбацивање интеграције са материјалистичким светом. Јунак-
хуманиста залази у метафизичка пространства. Макар симболичким
преображајима, доминантна је имагинација наспрам материјализма.
Одбацивши кодификовану и узусну свест масовног окружења, модер-
нистичког субјекта карактерише апсолутно, индивидуално сазнање.
Наведеним особинама модернистички дискурс нераскидиво је по-
везан са митологијом ауторовог „Ја”, стварајући индивидуални ауторов
мит, произашао из епистемолошких ауторових хипотеза, које оцртавају
парадоксални универзум (Липовецки 2008: 24). Аутори попут Блока
(1880–1921), Гумиљова (1886–1921), Ахматове, Јесењина (1895–1925),
Мајаковског често се користе митолошким сликама, креирајући себе-
корелацију са митолошким преображењима: Витез, Пјеро и Арлекин –
Блок; Христ – Мајаковски; Касандра – Ахматова (Липовецки 2008: 24).
Уметничка пракса руских модернистичких аутора доводи до креирања
појма „лирски субјекат”. Аутор термина је руски формалиста Јуриј Ни-
колајевич Тињанов (1894–1943).
Појам „лирски субјект” претпоставља обликовање „ауторске лич-
ности” посредством лика одређеног књижевног дела. Ауторска личност
имплицитно делује на читаоца – писац ствара сопствени „ауторски
мит”. Овакав уметнички поступак назваћемо „митологизовани биогра-
физам5”. Могућност комуникације и доступност митолошких модела
допушта аутору креирање сопственог живота – са аспекта „лирског
субјекта”. Фокус се усмерава ка колективном несвесном, приликом
објављивања у друштвеном животу6. Трећи модел митологизованог би-
ографизма видимо као модел сакралног. У основи „сакралног” налази
се особина „светог”, а романескно решење руског писца у погледу при-
че о Богу и Ђаволу, својеврсна је алузија на обезличеност обездуховље-
ног московског друштва и интелектуалне елите.
Жеља уметника ка проналаску „несвесног” побуђује одређен број
других принципа, међу којима, код Булгакова, доминантну улогу имају
сексуализам, мистицизам и окултно. Призори вештица у роману, као и
Маргарите на „Балу код Сатане”, пропраћени су феминалном обнаже-
5 Са аспекта теорије Ј. Н. Тињанова, а у контексту романа Мајстор и Маргарита (уметник у репре-

сивном систему), можемо истаћи да је Мајстор (митологизовани аутор историје о Јешуи Ха-Но-
црију и Пилату) „лирски субјект”, док је Булгаков „ауторска личност” посредована ликом Мајстора.
6 Архетипска представа странца са Ђавољим особинама на почетку романа Мајстор и Маргари-
та. Ликови Михаила Александровича Берлиоза и Ивана Николајевича Бездомног имаће мито-
логизовану представу странца (Воланд) који се појављивао испред њих: „човек огромног раста
[…] био је хром на леву ногу.” (Булгаков, 2004: 10).

ношћу. Када је реч о Гели7, присутно је укрштање erosa и tanatosa, Ге-

лине жртве осећају еротску привлачност – симболика вампиризма, али
истовремено и гађење због делимично зеленог тела услед катаверичног
распадања. Гела је покојница femme fatale, заводи смртним задахом.
Поред танатолошких мотива, Булгаковљев роман обележен је много-
бројним магијским мистичним метатекстом (црни маг, сеанса црне
магије), масонским подтекстом (сат са дијамантским троуглом – пи-
рамидон, дијамантска потковица), окултним претекстом (мајска ноћ –
валпургијска ноћ, бал код Сатане). Интензитет мистичних слојева Бул-
гаков постиже сценама појачаног насиља и изразитог терора (пожари,
насиље, убиства), изразита je фантастична мотивисаност (aкције са ап-
сурдном и гротескном подлогом пародија су авантуристичких и пика-
рескних романа). Дуализам званичне религије (православно хришћан-
ство) и колажирана моногострукост различитих религија у вези је са
симболичком структуром романа.
У руској науци о књижевности симболизам се често посматра као
нео-ритуална перформативност (Липовецки 2008: 27). Друга генера-
ција „сребрног века” руских писаца путем овакве перформативности
изградиће индивидуалне стилске особености. Јевгеније Замјатин пи-
саће у облику „политизоване фантастике”, а Булгакова одликује неоми-
тологизам (Липовецки 2008: 28). Руски симболисти новог века негују је-
дан број заједничких тема и мотива. По питању Булгакова и Замјатина,
може се говорити о подударним настојањима креативног стваралаштва
у облику „револуционарне књижевности”. Фигурирају блиски мотиви
попут „Ђавола”, чије су „мрачне силе” алузивно употребљене као сли-
ка тоталитарне власти и политичког режима (Ђаволијада М. Булгакова;
Змај – 1915, Ј. Замјатина). Као што лице стоји упоредо са наличјем тако
„тема мрака” коегзистира са „темом светла” (М. Булгаков – Роман о
Јешуи Ха-Ноцрију, у оквиру романа Мајстор и Маргарита; Ј. Замјатин
– ред кратких прича: Заштитница грешних – 1916, Анђео Дормидон –
1914–1917, Херувими – 1921).
7 У Енциклопедијском речнику (1800) професора Андрејевског – под одредницом „чародействоˮ–

магија, може се прочитати да је Хела име додељивано прерано умрлим девојкама, услед чега
су постале вампирима (Андреевский, 1890: 394–397). Са лингвистичког аспекта, на грађи ком-
паративне митологије, интересантан је изговор имена Хела – у преводу на српски језик. На
руском језику гласи Геља. Поред правила умекшавања сугласника, које у овом контексту зане-
марујемо, почетно г – етимолошког порекла, у преводу се преноси у х.Спирант х, на почетку
речи, у руском језику чита се са сугласничком вредношћу гласа г – Хитлер/Гитљер; Хумболт/
Гумбољт; Ханс/Гањс, етимолошки у имену Хела стоји сугласник г. Теза је прихватљива уколико
инспирацију за лик тражимо у митолошком бићу женског рода Гело. Гело – Гела представља
демона отежаног репродуктивног процеса који узрокује „спонтани побачај” и „прерану смрт
детета”. Очигледна је сфера деловања два демонолошка бића. Када се узму у обзир фонетски
и морфолошки аспект изговора, у погледу парадигме словенских језика, старогрчко име Гело,
посредством групе именица четврте врсте женског рода, које се завршавају самогласником -а,
бива прераспоређено. Гело алтернира са Гела.
МЕТАТЕКСТУАЛНА ДИСКУРЗИВНОСТ: ЈЕРУСАЛИМСКИ И

МОСКОВСКИ НАРАТИВ
Спољашњу карактеристику романа Мајстор и Маргарита, у

контексту дигезиса8 или наративне класификације, наводимо као ре-
алистички начин приповедања, кроз оба фабуларна тока – московски
и јерусалимски9. Као унутрашње карактеристике издвојене су две рав-
ни, „демитологизована легенда” и „офантастичена реалност”. Иако је
појам дигезис у античкој уметности претпостављен као говор припове-
дача, насупрот мимезису – говор јунака, дијегетичне карактеристике
Мајстора и Маргарите односе се искључиво на поступак разноврсних
контекстуализација наративних слојева романа. Позиције јунака огле-
даће се у вишегласној (полифоинијској) структури.
Демитологизована легенда претпоставља јерусалимски наратив,
док би компатибилан другој био наратив догађања у Москви. Руски пи-
сац служи се процесом „демитологизовања библијске легенде” што не
сведочи извесно о атеистичким усхтевима, те такав вид приказивања
приписујемо ауторовом поступку. Ауторски поступак тумачимо пара-
лелно са Ничеовим есејом Сазнајнотеоријски увид о истини и лажи у
изванморалном смислу (1994). „Филозоф-бунтовник” каже о истини:
„[…] истине су алузије за које смо заборавили шта су, метафоре, похабане
и са изгубљеном чулном снагом, новчићи чији је отисак истрвен и сада
се могу једино посматрати не више као новчићи него као пуки метал.ˮ
(Ниче 1994: 4)
Јерусалимска или „јерушалаимска” прича, преображена је из-

нутра реалистички и историографски, задржава особине параболе или
поучне приче. На овом месту параболу посматрамо у основном зна-
чењу фигуре успоредбе и алегоријског тока са неком моралном поу-
ком (Погачник 1992: 564–565). Параболу у овом контексту не поимамо
у уобичајеној употреби него посредством наведеног цитата Фридриха
Ничеа као „илузионистичку истину” похабаних метафора, као једну
стару истину, легенду, значење, семему или представу нејасних грани-
ца која губи негдашњу пренесеност – у семантичком смислу, а добија
на конкретности – конотација губи своја својства у корист денотације.
8 Дигезис или дијегеза (грч. приповедање, причање, разлагање) – као најучесталије значење бе-
лежи се причање али, у контексту комплексног књижевног дела може се посматрати као разла-
гање или доказивање у виду одређеног наративног поступка. У том погледу наратологија пре-
узима из античке Грчке појам дигезис (Живковић 1992: 138). Када је реч о роману Мајстор и
Маргарита, говоримо о промени наративног поступка у две одвојене приповедне целине. Јеру-
салимску легенду одликују иследнички и реалистички поступак, а савремену московску причу
фантастични и симболични мотиви.
9 Kористимо поделу наратива Мајкла Гленија (1927–1990) на „московски” и „јерусалимски” на-
ратив, употребљену унутар есеја Existential thought in the Bulgakov‘s The Masterand the Margarita,
у оквиру истраживања могућности нео-платоничарских утицаја на Мајстора и Маргариту,
објављеног у америчко-канадским славистичким студијама 1981. године.

У погледу литературе и узора које је аутор користио за свој „ро-

ман унутар романа”, конструкција дела наводи нас на унутрашњи
формативни аспект, у оквиру кога увиђамо метатекст о Исусу Христу.
Текст романа о Mајстору и Маргарити испреплетан је са библијском
легендом, али има и сопствених карактеристика, индивидуално ауто-
рових. Највећу дистинкцију коју писац прави у односу на Јеванђеља
јесу иманентне Јешуине особине. У погледу реалистичнијег поступка
приказивања библијске легенде и Исус Христ варијантно се преобража-
ва у карактеру, од „јавно чудотворног” постаје „скривено човеколик”.
Књижевни лик Јешуа Ха-Ноцри карактером је прикривенији, а његова
човеколикост израженија.
Поглавља романа, обједињена јерусалимским наративом, окарак-
терисана су другачијим видом нарације. Насупрот кратком дескрип-
тивном приповедању подобном библијском дискурсу, већа је пажња
посвећена испитивању, одликује га истражни или иследнички дискурс.
Цензура, као културно-историјска чињеница, један је од основних
разлога за демитолигизацију теме, како „апологија Христу” не би била
забрањена, што се на послетку догодило. Издваја се паралела која пред-
ставља алузију на главни ток романа, односно, механизам власти – ме-
ханизам цикличног понављања. Одликује се истодобним особинама са
малим преображајима. Прво се уочава владавина моћника – тиранина,
који поседује моћ да тлачи индивидуе. У јерусалимском наративу такав
моћник је Пилат, прокуратор Јудеје.
Језичка средства на основу којих се најчешће наговештава да
неки лик у делу има извесну моћ или могућности да моћ спроведе, ти-
тулу или положај јесу хонорифици. Појам пореклом из прагматике, хо-
норифик – назив титуле или социјалног статуса, додаје се приликом
обраћања особи којој се због друштвеног положаја исказује поштовање,
стоји уз нечије име, означавајући његову титулу или особину. Хоно-
рифик уз Понтија Пилата је „хегемон”, а хегемон се огледа у значењу
„вође” или „врховног заповедника” Када су у питању стилске вредности
приликом именовања ликова код Булгакова, интересантан је поступак
антономазичности који носе особености антитетичности. Такав посту-
пак чешћи је у московском наративу, јавља се делимично и код Пилата,
место где се говори о његовом пореклу – етимолошког је карактера.
Булгаков наводи да је Пилатов отац био астроном, звездознанац, а мајка
– по којој следи да носи име, беше Пила што значи „слушкиња”. Сна-
жан контраст семема, у овом случају „хегемонства” и „сужањства” има
функцију да потпуно обесмисли улогу „тиранина на земљи”, једна је од
бројних референци на стаљинистички режим. Идеја хегемонства у делу
значајна је као антитетична вредност Јешуиној филозофији предоченој
синтагмом „добри човек”.
Московски наратив, процес приповедне стратегије аналоган де-
митологизовању легенде – у јерусалимском наративу претпоставља
„офантастичену реалност”. Односи се на савремени московски хроно-
топ и користи метод онеобичавања10 савремене реалности. Процес оф-

антастичења продуктиван је метод сатиричног приказивања совјетске
стварности. Омогућава осликавање реалних особина московских лич-
ности и појава путем фолклорних мотива, бајковите атмосфере, басне-
не структуре, а налази се у специфичном контрасту са демитологизо-
ваним пророком, носиоцем особине као општег места – добри човек.
Фантастични демонолошки свет или офантастичена реалност
– московски наратив, представља иронично-пародијску целину мос-
ковског атеистичког друштва на врху са Ј. В. Џ. Стаљином. Поступак
Михаила Булгакова, у циљу избегавања радара власти, али и као мо-
дел ироније, повезује два романа унутар романа Мајстор и Маргарита.
Приповедне сфере прожете су неочекиваним изабраним темама. Када
је у питању библијска легенда уочавамо губитак митолошких својстава,
тј. јерусалимски наратив. Реална тема савременог друштва провучена
је кроз фантастични дискурс. Наведени модел преобликовања истине
евоцира немачког филозофа Фридриха Ничеа и есеј Сазнајнотеоријски
увод о истини и лажи у изванморалном смислу где истиче:
„Шта је, дакле, истина? Покретно мноштво метафора, метонимија, антро-

поморфизама, укратко збир људских веза које су поетски и реторски биле
узнесене, пренесене, украшене, и које након дуге употребе, учвршћене,
канонизоване и обавезне, наликују на неки народ [...]” (Ниче 1993: 4)
У контексту приложене теорије посматраћемо пародичну сферу

московског наратива у Булгаковљевом роману, али и излазак на сцену
Воланда и осталих чланова свите, који се намећу као средства метафо-
ричних, антропоморфизованих облика – мачак Бехемот, што имају за
циљ да указују на везе, особине, пороке једног народа – комунистич-
ка обездуховљеност Совјетског Савеза. Поменутој тези иде у корист и
приказ пред Воландов улазак на сцену који сведочи о располућености
духа кроз призму многобожачке расправе (излагање Берлиозово Ивану
Бездомном). Инверзијом се демитологизује библијски слој, преводи из
сфере субјективног у област објективног, а савремени слој стаљинистич-
ке Москве преноси процесом офантастичења из објективног у субјек-
тивно, чиме спроводи оштру пародију владајућег апаратног друштва.
Интересантан је поступак Воландов, антитетичан деловању Јешуе
Ха-Ноцрија у јерусалимском наративу, сугестиван за околину. За раз-
лику од антрополошког оптимизма, какав преовладава код Јешуе (код
Христа, такође, види: Легенда о Инквизитору), Воланд је ближи дека-
дентнијем погледу на стање ствари и као такав комплементаран је Ни-
чеовој „филозофији трагедије”. Фридрих Ниче есеј Ecce homo свршава
10 Онеобичавање или „остранение”– појам уводи руски формалиста Виктор Шкловски у есеју
Уметност као поступак (1917). Означава естетски поступак „отежане формеˮ – отежана пер-
цепција дела. По Шкловском, процес аутоматизације паралелан је процесу несвесног читања.
Тиме се објашњавају закони прозног говора, где је чиста алгебра ствари замењена симболима,
чиме не видимо него препознајемо.

речима: „Да ли сте ме разумели? – Дионис против Распетог […]” (Ниче

2001: 112). Речи немачког филозофа представљају sumu summarum и
схему иманентних филозофских начела, али и пример погодан за тума-
чења међуодноса човекове природе у два наратива – московском и јеру-
салимском. Дакле, Христов човек или модел одуховљеног човека јесте
успостављен преко љубави, што га доводи у блиску везу са традицијом
класичне руске књижевности, пре свих са начелима Фјодора Достојев-
ског. Паралелно, у филозофији Фридриха Ничеа, љубав се превазилази
путем дионизијског што доводи до појмовне одреднице dekadence.
Према језичко-стилским аспектима цитатности класика руске и
светске културе – посредством књижевности и музике, објављује се функ-
ција посебних „романескних хомонима”– исто име, различито значење.
Водећи се музичком терминологијом, цитатност и референцијалност
познатих композитора представља аутентични intermezzo или међуигру
наратива, најављујући лагани прелаз на просторе фантастичног. Између
других одредница, роман Мајстор и Маргарита може се посматрати као
„роман о васпитању” или bildungsroman. Иако се образовна карактерис-
тика највише оваплоћује у развоју лика Ивана Бездомног, као оног који
доживљава највеће промене, такво образовање назваћемо „унутрашње
усмереним”– тиче се јунака и посредно је усмерено на читаоца. Обра-
зовни карактер који предлажемо путем цитатности великих композито-
ра и класика светске културе, назваћемо „спољашње усмереним”– ди-
ректно је усмерено на читаоца. На послетку, елементе образовног карак-
тера у роману посматрамо у погледу ауторовог предлога модела човека,
а у контексту одговора на репресивни режим. Сходно томе Булгаков би
предлагао учењака/хуманисту – ecce scholastici.
Пратећи библијски подтекст, уз фаустовску тему и демонолошке
мотиве, Јеванђеље као књижевна врста одражава се у низу књижевних
облика романа Михаила Булгакова. Роман Мајстор и Маргарита по-
некад носи назив старије редакције Јеванђеље по Воланду, представља
Јеванђеље XX века – свака епоха ствара своје Јеванђеље. Приповедна
целина означена јеванђелском причом налази се унутар јерусалимског
наратива, али како је роман о Јешуи Ха-Ноцрију лишен библијских ци-
тата, Јеванђеље се алегоричним средствима преноси на офантастичени
московски наратив. Тада Јеванђеље представља лајтмотив.
Преобликовање мотива Јеванђеља у московском наративу одвија
се на оним местима где преовладава сфера фантастичног. На почет-
ку романа – деловање демонолошких сила и излазак новог пророка
на земљи Воланда. Унутар средишњег дела приче, у кризном момен-
ту – дешавања на клиници доктора Стравинског, обележена фолклор-
ним мотивима и дискурсом бајке. Московски наратив једна је врста
„инверзије Јеванђеља”, садржи Мајстора – алузија на Христа; епизода
у клиници, Бездомни као ученик проналази у Мајстору новог менто-
ра – модел апостола. Реч је о алегоричној јеванђелској причи. Ствар-
ност где је Мајстор раније живео тумачи се као сан, а његов нови живот
је васкрсење. Маргарита је Марија Магдалена у инверзији, као што и
лик Мајстора доживљава инверзију у односу на Исуса Христа – Јешуу.

У погледу званичне религије роман Михаила Булгакова носи природу
неканонизованог текста, тако Мајстора и Маргариту можемо означи-
ти као „апокрифно Јеванђеље”. Ослањање на хришћанске вредности и
мотиве је основа Булгаковљеве књиге, иако је писац у раскораку са је-
ванђелским текстовима и ликом Исуса Христа.
ТЕОРИЈА ФАНТАСТИКЕ ЦВЕТАНА ТОДОРОВА
Роман Мајстор и Маргарита је као интертекст хетерогених жан-

ровских карактеристика. Поље онебичавања, поред стилематичних и
лингвистичких средстава, остварује се фантастичним жанроидима.
Класификациона неодређеност предложеног појма тиче се жанровске
илузорности Михаила Булгакова. Фантастична својства романа не могу
се посматрати у оквиру науке о фантастичној књижевности, фантасти-
ка је пародирана – представља средство изражавања, а значење се нала-
зи иза алузивности.
Питање којим се Цветан Тодоров (1939–2017) бави на почетку
књиге Увод у фантастичну књижевност (1970) јесте устројство жан-
рова. Разматра се проблем уопштености и посебности приликом раз-
врставања књижевних жанрова кроз традиционалну поделу на лирику,
епику, драму (Тодоров 2010: 9). Поред опште поделе, Тодоров поставља
проблем естетичке природе – могућност жанровске одредивости. Да ли
је могуће књижевно дело сврстати на основу јединствених жанровских
карактеристика – нпр. Мајстор и Маргарита, или је дело јединствено,
особено (Тодоров 2010: 9). Питање непоновљивости дела контекстуа-
лизује се са модернистичким стваралаштвом посебно, узевши у обзир
пред-интертекстуална својства епохе. Роман Мајстор и Маргарита, у
том погледу, дело је писано у жанровској многострукости. Карактери-
стика приповести, једна у низу, односи се на фантастичну књижевност
или њене пародичне преображаје. Жанровска одредивост дела врши се
на разини теоријске дисциплинарне апстракције – књижевне теорије и
историје књижевности.
По мишљењу Тодорова треба одбацити Крочеову (1866–1952)
негацију жанрова, алогичну и одричну од језика и зато предлаже сте-
пеновање теоријске апстракције (Тодоров, 2010: 11). Посредством кри-
тике теоријске поделе Нортропа Фраја (1912–1991) Тодоров настоји да
направи поделу која ће имати шире обједињујуће дејство. Класифика-
ционо су разграничени „историјски жанрови” – производ посматрања
књижевне стварности, и „теоријски жанрови” – производ дедукције тео-
ријског реда (Тодоров 2010: 17). Тако грчки филозоф Диомед у IV веку,
на основу Платонових идеја, излаже поделу дијегетичке11 условљености
11 Дигезис – појам утврдио Платон, значи приповедање. Терминолошка одредница постаје честа
у употреби унутар наратолошких студија.

у три категорије: 1) дела у којима приповедач говори; 2) дела у којима

само ликови говоре; 3) дела у којима говоре и приповедач и ликови. У
контексту наведене теорије Мајстор и Маргарита били би сврстани у
трећу категорију. Дијалогичност аутора и ликова, по питању Булгакова,
не односи се нужно на античку теорију књижевности. Ликови романа
носе главну улогу и кључну реч – примарни дијалогизам развија се из-
међу ликова дела и са ликовима и ауторима других дела. Улога аутора/
приповедача у Мајстору и Маргарити сведена је на „водичаˮ који на-
води читаоца и предлаже смернице кретања приликом читања романа.
Модел чест у традицији руске књижевности реализма, код Булгакова је
преузет од Николаја Гогоља (1809–1852) и принципа ауторског говора
– актуелизације радње.
Говорећи о фантастичној причи Жака Казота (1719–1792)
Заљубљени Ђаво (1772), Тодоров назначава основну карактеристику так-
вих приповести, дилему одражену паром истина : привиђење (Тодоров
2010: 26–27). Алваро, главни протагониста дела, у недоумици је да ли
је „ђавоља” жена стварност или сан. Поред идеје илузије и сна – што је
спољашња карактеристика дела, на овом месту појављује се још једна
од карактеристика фантастике – неодлучност јунака, што су унутрашње
особености протагонисте радње. Овакав тип колебања наводимо у кон-
тексту дела Ђаволијада и Мајстор и Маргарита. Булгаков у свом најпо-
знатијем делу пародира особине чудноватости код странца или Ђавола,
изругује се обезличеношћу модерног друштва:
„У једном од њих каже се да је тај човек био ниског раста, да је имао

златне зубе и да је храмао на десну ногу. У другом – да је тај човек био
огромног раста, да су му зубне навлаке биле од платине, да је био хром
на леву ногу. Трећи лаконски саопштава да особених знакова тај човек
није имао.” (Булгаков 2004: 10)
Непосредно пре Воланда, услед „згуснутог спарног ваздуха”,

Берлиоз не може да одреди да ли је појава странца/Коровјова (чудан
изглед, качкет, карирани жакет) привиђење. Неодлучност приликом
објаве страног, по правилу представља das unheimlich12– „онеспокоја-
вајућу очуђеност”. Булгаков читаоца лишава неизвесности и процесом
травестије, страност премешта у пределе комичног. На почетку рома-
на фигурирају мотиви необјашњивог неспокоја и слутње, у сцени пре
Воландовог изласка на сцену Берлиоз почиње да осећа тегобу и опседа
га дотад неслућено: „Тада се збила друга чудноватост […] Он изненада
престаде да штуца, срце му залупа јаче и на тренутак се негде изгу-
би, а затим се врати, али са тупом иглом која беше у њега забодена.”
(Булгаков 2004: 8). Писац се користи мистификацијом приликом опи-
са необјашњиве слутње, а упадљива је „тупа игла” забодена у Берлиоза
12 Појам је формирао Сигмунд Фројд. Први га употребљава евангелистички теолог Рудолф Ото
(1869–1937) у студији Идеја светог. Наводи се значење „тескобно тајанственогˮ, супротно увод-
ном, домаћем присном (Риекен, 2015: 155).
која представља мотив црне магије, али и метафору детерминизма13.

Да ли је игла дословно забодена у Берлиоза или је у питању сила – с ону
страну, која контролише његов живот? Узнемирен због појаве карира-
ног грађанина Берлиоз је „затворио очи, а кад их је отворио – виде да
све беше прошло: опсена се расплинула, карирани је ишчезао, а уједно
је и тупа игла испала из срца” (Булгаков 2004: 8–9). Тескоба пролази,
Берлиоз осећа олакшање, а имагинарна игла испада из срца.
Цветан Тодоров у студији о фантастичној књижевности наводи
неколико дефиниција о небјашњивом у фантастици:
„Кастекс пише: фантастично је обележено жестоким продором тајне у

оквир страног живота. Луј Вакс […] Фантастично приповедање воли да
представља нама сличне људе који живе у стварном свету као и ми, а из-
ненада се нађу у присуству необјашњивог. Роже Кајоа […] Фантастично
је увек раскид са признатим поретком, продор неприхватљивог у окриље
непроменљиве зоконитости свакодневнице.” (Тодоров 2010: 28)
Мотив привида у фантастичним приповестима обележен је

двострукошћу, односно дилемом. Јунак се пита „да ли је све стварност
или му се привиђаˮ. У зависности од природе дела и степена фантас-
тичности решења могу бити различито приказана. Фантастични свето-
ви окарактерисани су необјашњивим поретком, али светови често из
паралелизма прелазе у интерсекцију и тада су њихове посебности по-
мешане, а јунак у недоумици. Када се оставља простор за рационална
раз-решења, појава привида приписује се халуцинацијама. Узроци ха-
луцигеног понашања јунака различити су: спољашње околности, нар-
котици, лудило. Тиме се води Берлиоз и након што га пролази тескоба
говори песнику Ивану Бездомном „само што ме кап није ударила од
врућине! Чак сам имао нешто као халуцинацију [...]” (Булгаков 2004: 9).
Разграничавање светова фантастичног и рационалног доводи до
поделе фантастике по особинама релативности тих светова. Позната
дефиниција Цветана Тодорова дели фантастичну књижевност на „чуд-
но” и „чудесно” (Тодоров 2010: 42) њима придодаје компоненту „фан-
тастично”. Према приложеној конструкцији фантастичне књижевнос-
ти, чудно – представља оне светове где је еуклидовска свест нетакнута, а
за необичне појаве постоје рационална појашњења; чудесно – односи се
на нове законе природе којима би дата појава могла бити разоткривена;
фантастично – смешта се између два жанра, садржи сопствене зако-
не одвојене од рационалног света – пример фантастичног јесу бајке. У
контексту Мајстора и Маргарите тешко је прецизно одредити степен
фантастичности. Пре свега, не припадају сви сегменти романа наведе-
ној групи књижевних жанрова – библијски подтекст одликује историо-
графски дискурс.
13 Условљеност људског деловања спољним и унутрашњим узроцима и побудама, услед чега људ-
ска воља не може бити слободна него одређена и условљена страним мотивима.

Када је реч о фантастичном различити су видови ирационал-

них карактеристика. Њиховом разграничавању може бити од помоћи
Тодоровљева подела под-жанрова: чисто чудно; фантастично-чудно;
фантастично-чудесно; чисто чудесно (Тодоров 2010: 45). Фантастично
чудно претпоставља објашњено натприродно, пратећи основне фан-
тастичне компоненте у делу – демонолошку линију не можемо посма-
трати рационалним појавама (Воланд спроводи Мајстора и Маргариту
до лимба). Фантастичном-чудном може одговарати под-наративни сег-
мент московског наратива који се тиче клинике доктора Стравинског.
На клиници преовладава фантастична атмосфера, присутан је дискурс
бајке, али са медицинског аспекта не остаје необјашњивих појава. Фан-
тастична путања Мајстора и Маргарите, праћених демонолошким под-
текстом, сматрамо, одговара моделу фантастично-чудесно. Прича по-
чиње чисто фантастичним објављивањем демона и њиховим апокали-
тичним деловањем у Москви двадесетог века. Завршетак романа чита-
мо теолошки, ако не као канонски текст онда као апокрифни дуализам.
Преовладавањем религиозног дуализма Булгаков уписује законитости
Воландовог света, ирационалан али устројен сопственом генеалогијом,
отуд фантастично-чудесно.
Карактеристика која не може одредити роман Мајстор и Мар-
гарита као превасходно фантастично дело јесте раз-откривање фан-
тастике. Наиме, фантастична књижевност у контексту читања пред-
ставља вид књижевности где одлучујући фактор има појава напетости
– suspense. Природа фантастичног може се објавити само приликом
првог читања, поистовећивање приликом другог ишчитавања није мо-
гуће – постаје „метачитање” (Тодоров 2010: 86). Теоријско откривање
фантастике преостаје као једина могућност. Из тог разлога, Булгако-
вљеву приповест посматрамо као „филозофски метароман”, пошто је
теоријска врста метачитања, разоткривање слојева, реминисценција,
порука и анаграма посебна врста нужног доживљавања овог дела. По-
новна ишчитавања Мајстора и Маргарите доводе до бољег доживља-
вања повести, а теоријске претпоставке помажу у разоткривању зата-
мњених места, постављених аутором дела.
ПРИМЕНА БАХТИНОВОГ ПОЈМА ПОЛИФОНИЈЕ У АНАЛИЗИ

РОМАНА МАЈСТОР И МАРГАРИТА
Појава дијалогичности по теорији М. М. Бахтина назива се по-

лифонија. Значењска одредница термина, у музичкој терминологији,
налази се у идеји контрапункта. Порекло се изводи из грчког израза
polys=много и phone=реч. Наводимо је у значењу ауторовог аутентич-
ног погледа на свет и човека, а реализованог у полифонијском рома-
ну. Претпоставља напоредни низ тачака, тј. вишестепено сједињавање
музичких тонова. Однос тачке према тачки осликава традиционалну
представу „нота на ноти”. Контрапункт означава сједињавање музич-

ких тонова, не кршећи притом законе хармоничности. Контрапункт не
познаје устаљену поделу на мелодију и музичку пратњу – свиту, сви гла-
сови (тонови, музички инструменти) равноправно изводе своје партије.
Булгаковљева повезаност са музиком – цитатност композитора
класичне музике, означена је у роману сценичним елементима који
обједињује представу света посредством оперског извођења. У прилог
тези иде опера Шарла Гуноа (1818–1893) Фауст (1859) која уз Гете-
ову поему представља централни интертекстуални извор. Ако се има
у виду Воландова пророчка монологичност, подударна са опером Де-
мон (1875) Антона Рубинштајна (1829–1894), демонска свита – музичка
пратња, лик Коровјов-Фагот као „бивши хоровођа” управља скупом гла-
сова сливених у једну полифоничну целину – вишегласје, али и прин-
цип номинализације који је чест код Булгакова, где име Фагот потиче од
лексеме fagoto што представља музички инструмент, интердисципли-
нарне и музичке везе су више него очигледне. На крају романа, током
иницијалног узлета главних протагониста чује се неименована Шубер-
това (1797–1828) композиција. Музички елементи романа поређани
су у структурисану музичку контуру. Називи ликова – Берлиоз; појава
Воланда – демон када треба извршити „Божју казну”, спровести гнев
небеса; бајковита атмосфера клинике за оне „с ума сишавше” доктора
Ставинског – означавају драмско-оперну устројеност дела. У контекс-
ту интертекстуалних аспекта, као и вишегласја М. Бахтина, музички
подтекст романа има обједињујућу форму „тоталне уметности”. Визија
уметничког дела, које садржи збирне елементе других уметности, по-
везује се са немачким композитором Рихардом Вагнером (1813–1883).
Композитор Тристана и Изолде (1865), поред музичких комада,
писао је есеје из естетике уметности. У многим теоријским радовима,
као што су Уметност и религија ( Die Kunstund die Religion 1849), Умет-
ничко-дело будућности (Das Kunstwerk der Zukunft 1849) и Опера и дра-
ма (Oper und Drama 1852) концепт gesamtkunstwerk као „збирно умет-
ничко дело”, имао је централни фокус уметничких разматрања. Према
Вагнеру, Zersplitterung der Kűste, тј. подела између уметности, догодила
се у грчкој антици где су реч, музика и плес првобитно постојале у савр-
шеној хармонији. У савршеној грчкој држави грчка трагедија отелотво-
рава ову хармонију, али са падом атинског полиса уметност почиње да
се раздваја (Вагнер 2002: 13). Смештајући музичку хармонију пореклом
с оне стране, унутар совјетске политичке деконструкције духовности, и
модернистички дискурс града као апокалиптичне представе, Булгаков
чини оквирни контраст књижевног дела као историје једног доба.
Бахтин уводи термин полифонија говорећи о узајамном постојању
различитих гласова. Не маргинализује глас ауторам, него претпоставља
вид равноправог постајања вишегласних антитетичних идеја. Полифо-
нија подразумева процес приликом којег писац води гласове ликова као
самосталне партије. Борба и узајамни однос свести и идеја чине сушти-

ну пишчеве поетике (Бахтин 1967: 120). Јунак размишља шта о њему

мисле или могу да мисле други, он тежи да истрчи испред других свести,
сваке туђе мисли о њему, сваког становишта о њему (Бахтин 1967: 121).
У суштинским моментима исповедања труди се да антиципира могуће
одређење и оцену себе-постојања од стране других, да погоди смисао и
тон оцене и труди се да пажљиво формулише могуће туђе речи о себи,
прекидајући свој говор замишљеним туђим репликама (Бахтин 1967:
123). Моменти када аутор прекида сопствени говор доприносе актуели-
зацији радње. Када препушта говор својим ликовима наступа дијало-
гичност и тада ће, као код Достојевског, проститутка говорити као прос-
титутка, лопов попут лопова, а мудрац говором мудраца. Слично идеји
Ролана Барта (1915), у тексту Смрт аутора (1967) долази до укидања
апсолутне контроле свезнајућег приповедача и додељивања аутоном-
ности јунацима дела. На тај начин, у роману Мајстор и Маргарита Пи-
лат наступа као хегемон, Воланд као мистик, а Мајстор као потиснути
субјект репресивног друштва и психотични болесник. У полифонијском
роману сваки од јунака обдарен је личним гласом, знањем о свету који
може да буде неподударан са ауторским, при чему је индивидуалност
јунакове истине у потпуности сачувана.
Бахтин подвргава класификацији форме различите архитектони-
чне принципе – односе аутора према јунаку и као критеријум те класи-
фикације одређује слободу јунака у односу на аутора. Учењу о идеалној
форми, у том смислу, о јунаку који у равној мери припада како умет-
ничкој целини, тако и својој слободи, животној стварности, посвећена
је студија Проблеми поетике Достојевског (1929). У контексту ствара-
лаштва Ф. М. Достојевског, Бахтин јунака види у равноправном дијало-
гу са аутором. Слобода јунака састоји се у претпоставци да он до краја
исцрпи личне идеолошке могућности и потпуном откривању својих
становишта о последњим идеолошким проблемима. Јунаци који посе-
дују исту духовну реалност као и аутор – скупа, и полифонијски роман
– у целини, представљају архитектонички организовано општење датих
јунака-протагониста са аутором и међусобно. Бахтинова културологија
представља највишу идеалну вредност која истовремено припада умет-
ничком свету и реалној стварности, тј. моралном бићу-догађају.
У концепцији полифонијског романа Бахтин остварује циљ „фи-
лозофије поступка”, мири свет културе и свет живота. Тренуци у рома-
ну Мајстор и Маргарита када се апаратни чланови друштва (Берлиоз,
Лиходејев, Римски и др.) сусрећу са оностраним силама биће назна-
чени језичким средствима. На језичком плану честе су фразеолошке
преформулације структурно-формативног типа. Иако припадају не-ве-
рујућем друштву, они немогућност разумевања стварности изражавају
дозивањем Ђавола – „Ђавољом семантиком”, фразеолошки – „Ђаво ће
га знати шта”. Оне не носе посебно значење, али доприносе јачем на-
глашавању необичности одређене ситуације. Овакве фразе готово ис-
кључиво се обележавају петрифицираним фразеолошким изразима:
„иди у Ђавољу матер”; „Враг те однео”; „Ђаво би га знао шта”; „Ђаво

би га знао где”; „Ђаво би га знао ко” и сл. Када необјашњиво почињу да
поимају као стварно, заклињу се Христом или гестикулирају.
У сцени разговора Варенухе и Римског о мистериозном нестанку
Стјопе Лиходејева, Варенуха се избезумљен по кабинету растрчао „и
руке двапут подизао као распет” (Булгаков 2004: 122). Никанор Ивано-
вич Боси, када га испитују поводом проневере стране валуте, заклиње
се Богом: „Бог је праведан, Бог свемогући […] он све види. А мене нека
Ђаво носи.” (Булгаков 2004: 182). Исти лик се касније заклиње: „Ку-
нем се Богом [...].” (Булгаков 2004: 185). У седамнаестом поглављу, на-
кон „сеансе црне магије”, књиговођа Василије Степанович Ласточкин
изражава чуђење и призива Бога: „Сам Бог зна [...].” (Булгаков 2004:
209). Сцена након што се Бифеџија Варијете театра жали на мистери-
озни нестанак новчаница, после бројања повраћеног новца, сусреће
га једна станарка: „Е па ви, грађанине, имате пара ко плеве! […] Ма
пусти ме, Христа ради! […] Ма иди доврага цицијо!” (Булгаков 2004:
238). Бифеџија, психички растројен, заклиње се Христом, а станарка
куне Ђаволом. И једна и друга ситуација удаљавају се од технолошког
социјализма карактеристичног за совјетско друштво, сатерани до зида
они комуницирају са оностраним. Призивање христоликог у роману не
изражава се једино унутар московског друштва него, на опсегу греш-
ности, и на демонолошком плану. Када Маргарита ослобађа Фриду, мо-
тивом милосрђа – Пијете, прогнана чедоморка бацила се „ничице на
под и прострла као крст” (Булгаков 2004: 320).
Полифонијска концепција разматра двогласност не само као
специфичност вишегласја, већ као особеност романа уопште, укљу-
чујући и „монолошки роман”. Жанр романа у целини карактерише се
као оријентација на реално социјално хетерогласје живота, а типови
романа се разликују по степену и формама те оријентације. Ако се у
монолошким романима чува доминирајућа позиција језика или гласо-
ва – личног гласа аутора, гласа приповедача, гласа јунака, унутрашње
убедљивог и ауторитативног за аутора, тада у полифонији, доминантне,
вредносно-смисаоне интонације нема и аутор је равноправан са јунаци-
ма. Уколико двогласне конструкције, које се користе у полифонијском
роману, увек чувају водећу позицију једног од гласова, полифонијска
идеја предлаже посебну језичку стратегију обраћања полифонијског
аутора с двогласом. Идеја полифонијског романа се састоји од наиз-
меничних расподела свих гласова који учествују у делу. Синтаксичке
конструкције у којима се наизменично смењује потиснута позиција
обезбеђују циркуларне алтернације свих гласова романа на тим пози-
цијама. Самим тим, гашењем монолошких могућности двогласја пости-
же се бездоминантни језички простор полифонијског романа.
У полифонијском роману недвосмислене су идеје-позиције дате
јунацима. Аутор их дијалошки своди у „великом дијалогу” романа,
пушта га отвореним, не стављајући завршну тачку – идеја хронотопа.

Насупрот монолошком роману у којем се карактери и типови дају као

објективизирани и завршени ликови, генетски и узрочно аргументо-
вани унутар јединственог објективног света, описаног и вреднованог
јединственом ауторском свешћу, јунаци полифонијског романа пред-
стављају мноштво самосталних, незавршених и несливених свести –
гласова, уређених на посебан начин. Уметнички системи такве врсте
изражавају амбивалентност и незавршеност човекове природе и мисли.
Реч јунака о човеку и свету добија исту тежину као и реч аутора. „Она
није потчињена – не повинује се, није предмет објективној слици јуна-
ка, али није ни у функцији гласноговорника ауторског гласа. Њој при-
пада искључива самосталност у структури дела и као да звучи упоредо
са ауторским гласом, спајајући се са њим на посебан начин, али и са
пуноважним гласовима других јунака” (Бахтин 1967: 57). Интересант-
ну позицију унутар „великог дијалога” има лик Ивана Бездомног. Ос-
мишљен на почетку приповести као угледни члан апаратног друштва
– tabula rasa, под великим утицајем ментора Берлиоза у наставку дела
доживеће надоградњу, чиме се наговештава модел bildungsroman-а.
Након смрти Берлиоза млади песник ће осетити промену, а прво
испољавање другости имаће хришћанских карактеристика. У стану у
који ће упасти Бездомни, проналази икону и свећу, икону ће окачити
на груди, а свећу упалити и понети у десној руци (Булгаков 2004: 59)
– сфера Божјег утицаја. Иако Бездомном нису били јасни узроци такве
реакције потрчаће кроз град са иконом и свећом – сакралним предме-
тима. Након што буде дошао до реке Москве скинуће одећу са себе,
одложити предмете и скочити у воду (Булгаков 2004: 59). Потапање у
води представља ритуализацију – мотив крштења, инцијација из ста-
рог не-верујућег света у нови – верујуће устројство. По изласку из воде
проналази да су му ствари украдене, све осим иконе и свеће – која сија
у мраку московске вечери. Бездомни узима сакралне предмете и укра-
шен њима трчи огољен до ресторана „Грибоједов”. Хришћанска сим-
болика упечатљива је у лику Ивана Бездомног, а у контексту „великог
дијалога” постоји комуникација са представником старогрчке киничке
школе Диогеном Лаерћанином. Индивидуационо сазревање Бездомни
ће доживети на клиници доктора Стравинског мотивом јуродства14. У
традицији руске културе – теософија, и књижевности – романтизам и
реализам, мотив јуродивости представља топос стваралачког поступка.
Особености полифонијског романа састоје се и у томе што ју-
наци, ширећи се прикупљањем туђих гласова, стичу идеолошке двој-
нике. Као двојници Раскољникова у роману Злочин и казна појављују
14 Јуродивост – „луда у Христу” означава не душевне болеснике него доживљавање духовног

просветљења. Међу руским класицима тип јуродивог користио је Фјодор Достојевски (Браћа
Карамазови, Бедни људи, Сан смешног човека), а када је у питању биографски аспект унутар ро-
мана Мајстор и Маргарита репрезентативан пример је Гогољ (Мртве душе). Шестов принцип
јуродства назива „апотеозом обескорењеностиˮ (Милошевић 1979: 264), а појам обескорењено-
сти Никола Милошевић посматра као стање у коме је човек лишен тла, односно лишен сваке
чврсте и сигурне подлоге у животу (Милошевић 1979: 264).
се Свидригајлов и Лужин, Ставрогинови у Злим дусима су Кирилов и

Шатов. Двојништво, са аспекта оностраног, заступљен је мотив у ства-
ралаштву Михаила Булгакова. Треба напоменути и поднаслов приче
Ђаволијада – Прича о томе како су близанци докрајчили пословођу.
Булгаковљева рана приповетка говори о два идентична лика ђавол-
ских карактеристика као умноженог субјекта. Поред Ђаволових двој-
ника у роману су присутне идеолошке двојничке структуре. Овакве
структуре делимо на две групе: 1) паралелно двојништво или двојници
из истог хронотопа – Бездомни и Мајстор у московском наративу (пи-
сци након психичке растројености постају јуродиви заштитници исти-
не о Јешуи Ха-Ноцрију); 2) реинкарнативно двојништво или двојници
из различитих хронотопа – Јешуа Ха-Ноцри и Воланд (јерусалимски
и московски наратив). Стање обескорењености јуродивих огледа се у
губитку егзистенцијалне подлоге, али и у проналаску ослонца у ду-
ховном животу. Дефиниција поставља модел „човека верника” – ecce
fidelis. С обзиром на то да се јуродство догађа помоћу демонских сила
– иако као позитиван принцип, Булгаков креира посебну инверзију
јуродства у фантастичном наративу.
Пророчким карактеристикама Јешуа и Воланд представљају
потпуну двојничку структуру из светске књижевне традиције (добри и
зли довјници) – doppelgänger15. Значајан извор наречене теме јесте при-
поветка Ф. Достојевског Двојник (1846), али и приповетка којом је она
инспирисана – Вилијам Вилсон (1839) Едгара Алана Поа (1809–1849).
Doppelgänger је „агент деструкције” или „извидница лоше срећеˮ.
Проналазимо мотив на почетку романа, пред Воландов долазак на сце-
ну. Епизода разговора Берлиоза и Бездомног окарактерисана је необја-
шњивом тескобом. Волшебна атмосфера не разграничава прецизно
халуцинацију од паранормалних феномена. Пре него странац приђе
клупи где се налазе пролетерски писци, пролази страна приказа. Она
емитује очуђујућу unheimlich енергију. Приказа се пројављује у лику
Коровјов-Фагота необичних физичких карактеристика: „[…] од тог ваз-
духа би саткан прозрачни грађанин чудног-чудног изгледа. На мајушној
глави – џокејски качкет; карирани жагетић, такође ваздушаст… Грађа-
нин готово хват висок […] мршав и лица […] подругљивог.” (Булгаков
2004: 8). Подругљиво лице, поред лакрдијашких својстава из наставка
романа упућује на злокобност приказе. Тада говоримо о посебној врсти
двојника – „зли близанац”. Тек након приказе која је приписана халу-
цинацији, појављује се оригинални странац: „у алеји се појавио први
човек”. (Булгаков 2004: 10). Doppelgänger етимолошки води порекло
из немачког језика, носи значење „дупли шетач”. Двојник може бити
фигуративни лик, физички репликант, може бити паранормални фе-
номен, приказа или херој. У сваком случају представља носиоца смрти.
15 Doppelgänger – физички репликант или двојник. У фикцији о фолклору представља „оног који
личи” или двојника живе особе.

Сагласно са улогом извидника лоше среће Воланд ће предочити Берли-

озу предетерминисану смрт, али и начин њеног одигравања.
На демонолошком плану романа, са аспекта физиолошких ка-
рактеристика, ликови Воланда, Коровјова, Азазела, Геле подударни су,
нарочито по питању Ђавољих ознака. Значајан мотив за опис таквих ка-
рактеристика код Булгакова јесу „очи”. Воландове очи демонолошке су
природе – „лево зелено, потпуно безумно, а десно празно, црно и мрт-
во” (Булгаков 2004: 48). Пред сопствену смрт Берлиоз ће запазити да су
Фаготове очи „ситне, ироничне и полупијане” (Булгаков 2004: 51). Глас
Коровјов-Фагота окарактерисан је као „јарећи” – „јарећим гласом за-
пева” (Булгаков 2004: 95), а јарац и копитар Ђавоље су карактеристике.
Демонолошком низу мотива прикључује се Азазело пакленом појавом
„био је огњено риђ” (Булгаков 2004: 95). У једнаком духу описана је
вамприца Гела: „нага девојка – риђа, с ватреним фосфорним блеском
у очима” (Булгаков 2004: 128). Злокобно двојништво, ликови из демо-
нолошког подтекста потврђују смицалицама које смештају у име Во-
ланда. У том погледу Никанор Иванович Боси помиње полицији Коро-
вјов-Фагота: „земљу ћу да једем […] А Коровјов је – Ђаво!” (Булгаков
2004: 182). Ђавоље особености попут деформације ока и хромости код
Воланда фигурирају и код Азазела: „утрча један малени, хроми […] риђ,
са жутим очњаком, са мреном преко левог ока.” (Булгаков 2004: 228).
Локализација оваквик карактеристика најчешће се односи на леву стра-
ну, пошто је лева страна Ђаволова сфера припадања.
Фројд у Егу и Иду прибегава „чудноватом” – das unheimlich или
uncanny језику Е. Т. А. Хофмана. Свеобухватно ослобађање „телесног
ја” или нагонских инстинката доводи до ослобађања вампиризма – лик
Геле у Мајстору и Маргарити и псеудовампиризам њеног подређеног
субјекта – Варенухе. Такође, примат еротског у фантазији нагонског
субјекта ослобађа се у епизоди претварања Маргарите у вештицу, која
носи улогу домине16 на „Балу код Сатане”. Представу ега Фројд ана-
томски аналогијом приближава кортикалном хомункулусу17 који стоји
наглавце у кори великог мозга. Хомункулус стиска пете и гледа уназад,
а центар за говор налази се на страни леве руке. Его је изведен из те-
лесних осета, који извиру са површине тела и представља спољашњу
страну менталног апарата.
Савремена књижевнотеоријска мисао идеју вишегласја и кул-
турног дијалога тумачи са аспекта интертекстуалних теоријских пре-
тпоставки. Душан Живковић у поглављу О интертекстуалности, унутар
16 Dominus – етимолошки хонорифик, пореклом из римске империје. Означава господара, има

власт над стварима као што су наслеђе, кућа, робови и др. Domina – хонорифик женског рода,
аналоган варијанти израженој у мушком роду. Домина је господарица куће.
17 Вајлдер Пенфилд 1930. године открива искривљени поглед на људско тело: кортикални хомунку-
лус представља значај појединих делова тела како их хомункулус доживљава. У питању је пројек-
ција делова тела по функционалним принципима, тј. по значају, не по реалној величини. На сан-
скриту „хомункулус” значи „мали човек”. У мозгу се прави биолошка мапа названа хомункулус.
Знамо како тело изгледа споља, а кортикални човечуљак представа је унутрашњег тела.
студије Отворени лавиринти: Еко и Павић (2016), као пионира у интер-

текстуалним разматрањима наводи Јулију Кристеву (1941–) (Живковић
2016: 7). У студији се наводи да „не може постојати текст који би сам по
себи чинио аутономну категорију, већ мора бити тумачен у зависности
од културног кода и времена коме припада, а шире посматрано – и ње-
говог дијалога са традицијом.” (Живковић 2016: 9). Појам интертексту-
алности дефинише се као процес комуникације између два текста или
више текстова.
ЗАКЉУЧАК
Свођење модернистичких тенденција Мајстора и Маргарите, ту-

мачене у контексту кортикалне представе изузев конкретних ликова,
може се односити на симболичку представу човечанства – Воландово
искушавање валутом и угодним стварима у московском наративу – сце-
на црне сеансе, као и на Пилатово дељење новца у јерусалимском нара-
тиву. Роман изражава нагонске слабости људи као што су вампиризам,
еротизам, грамзивост, али ставља наду, такође, у креативни моменат
човечанства. Воланд, попут цитата који се односи на Мефиста, чини
добро указујујући московљанима на слабости које су их савладале.
Московљани представљају обездуховљени свет, али у тренутку невоље
позивају се на Христа. Двојништво у Булгаковљевом роману односи се
на московско друштво – тамна страна опредмећеног социјалног техни-
цизма и светлост вере присутне у палимпсестној традицији. Писац се
надноси над Московљанима са пророчким речима о спасењу духа или
апокалипси. Спасење на овом месту не мора се читати у религиозном
кључу, јер Михаил Булгаков није теософски настројен. Хришћанска
мотивација представља снажну симболику располућености субјекта,
као и „велики дијалог” књижевне и културне традиције. Са формом
подтекста, хришћанску симболику читамо у погледу палимпсестне
културне традиције.
Стилске претпоставке Михаила Булгакова односе се на књижев-
ни комедиографски жанр сатире. Заступљени су поступци пародирања
и алузивне иронизације, карактеристични за ауторе руске авангар-
де, чланове „сребрне генерације” и књижевне претпоставке акмеизма
присутне су у симболичном слоју романа. Блиске особености аутори-
ма руске авангардне књижевности су многобројне стилске стратегије
креирања појмова – неологизми, и преименовања — антономазија.
Код Булгакова се симболичне стилске претпоставке препознају путем
лингвистичке конструкције. Најчешће се огледа у „Ђавољој семантици”
– фразеолошким изразима окамењеног типа. Тематску блискост Бул-
гакова са ауторима из „сребрне генерације” представљају халкидонске
теме (предметне одреднице религиозног типа) које су назначене начи-
ном приказивања Исуса Христа.

У раду смо се осврнули на модерне књижевне студије које пред-

стављају теоријску подлогу аналитичног дéла. Теорија Михаила Бахти-
на о полифоничности налази се у позадини идеје интертекстуалности
као „вишегласја” – многострукост књижевних текстова који учествују у
„великом дијалогу” Михаила Булгакова. Кад је реч о оностраним слоје-
вима романа, говорили смо у контексту „теорије фантастике” Цветана
Тодорова. Предложили смо његову жанровску поделу фантастичне књ-
жевности и задржали се на под-жанровској карактеристици фантастич-
но-чудесне утемељености жанра.
Референцијални аутобиографски слој романа постављамо као ос-
новну фабуларну нит повести о Мајстору. Ликови Мајстора и Маргари-
те представљени су у симболичној вредности хуманистичког субјекта
чему сведоче епизоде романа у којима се испољава њихов хуманизам и
симболика христоликости.
Литература
Андреевский 1890: И. Е.Андреевский, Энциклопедический словарь Брокгауза и
Ефрона: Том I. А — Алтай, С-ПЕТЕРБУРГ: Семеновская Типолитография (И.А.
Ефрона).
Бахтин 1967: M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Београд: Nolit.
Булгаков 2004: М. Булгаков, Мајстор и Маргарита, Београд: Новости.
Булгаков 2015: М. Булгаков, Ђаволијада/Морфијум, Београд: Букефал Е.О.Н.
Вагнер 2002: R. Wagner, The Art-Work of the Future, Paris: JP Mourlon.
Живковић 1992: Д. Живковић, Дијегеза, у: Д. Живковић,
Речник књижевних термина, Београд: Нолит.
Живковић 2016: Душан Живковић, Отворени лавиринти: Еко и Павић,
Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет.
Липовецки 2008: М. Н. Липовецкий, Модернизм и авангард: родство и различие,
‹https://cyberleninka.ru/article/n/modernizm-i-avangard-rodstvo-i-razlichie›.
12.09.2017.
Ниче 1994: Ф. Ниче, Сазнајнотеоријски увод о истини и лажи у изванморалном
смислу, у: Књига о филозофу Фридриху Ничеу, Београд: Рад, 1–10.
Погачник 1992: Ј. Погачник, Парабола, у: Драгиша Живковић, Речник књижевних
термина, Београд: Нолит.
Риекен 2005: Б. Риекен, Мит и меморија. Уз феноменологију нуминозног у
књижевности, умјетности и народној култури: психолошки приступ разумијевању
нуминозног, Wien: Institut für Europäische Ethnologie.
Рудњев 1997: В. П. Руднев, Словарь культуры XX века, Москва: Аграф.
Тодоров 2010: Ц. Тодоров, Увод у фантастичну књижевност, Београд: Службени
гласник.
Узелац 2009: М. Узелац, Предавања из средњовековне филозофије, Нови Сад:
Veris.
Glenny 1981: M. Glenny, Existential Thought in Bulgakov‘s The Master and
Margarita u: Canadic-American Slavic Studies, 15. 2-3 (summer fall), Boston: Brill,
1981, 238–249.
Джордже Н. Кебара / МОДЕРНИСТКИЙ ГУМАНИЗМ И ФАНТАСТИЧЕСКИЕ

НЕОСИМБОЛИЧЕСКИЕ ПРЕДПОЛОЖЕНИЯ РОМАНА МАСТЕР И МАРГАРИТА
МИХАИЛА БУЛГАКОВА
Резюме / Тема научной работы отражена в определении романа „Мастер и

Маргарита” в качестве преобладающего модернистского построеня с акцентом
на гуманистические устремления. Целью статьи является формирование
аналитического пересечения модернистских тенденций Михаила Булгакова и
авангардных, акмеистических и преимущественно неосимволических тенденций
современного гуманистического сознания в Советской России. Литературно-
историческими предположениями конкретизируются халкидонические темы
интеллектуальной России XX века – символический подтекст христоликости. В статье
указывается на коллажированнуюэнциклопедию распадения гуманистического
субъекта (контекст культурного творчества и позиция писателя) в рамках
тоталитарного режима. С аспекта сюжета, будут высказаны гипотезы о структурном
разделении на два нарративных уровня, и таким образом мы предлагаем кольцевую
структуру русского формалистаБориса Томашевского – „роман в романе”. С аспекта
современных литературоведческих предположений, фигурируют бахтинская
„теория полифонии”, как и основные черты фантастической литературы, выражены
в исследовании Цветана Тодорова „Введение в фантастическую литературу”.
Ключевые слова: модернизм, гуманизм, неосимболизм, акмеизм, фантастика,

полифония, тоталитаризм, христианство
Примљен: 10. новембра 2017.

Прихваћен за штампу децембра 2017.

821.111-31.09 Huxley A.
Mirko Ž. Šešlak1
University of Belgrade
Faculty of Philology (doctorand)
THE OBSOLESCENCE OF SHAKESPEAREAN IDEALS

IN THE NON-SHAKESPEAREAN WORLD OF
ALDOUS HUXLEY’S BRAVE NEW WORLD
This study attempts to go beyond the rather obvious meaning and interpretation of Aldous
Huxley’s Brave New World as an anti-utopian/dystopian warning against a possible future of
mankind by analyzing the parallels between his vision of the future and the present-day world,
our empirical reality, showing that it is not only about the future, but also of the present, both
Huxley’s and our own. The study also treats this novel as a work inspired by the work of Wil-
liam Shakespeare in the light of Ted Hughes’ postulate of “the destruction of the feminine” in
a patriarchal society, which Ljiljana Bogoeva-Sedlar also takes as a starting point in her work.
Through the analyses of various passages in the novel, the study tries to show whether John the
Savage’s Shakespearean ideals and his Shakespearean moral code are obsolete and trained out
of heart and mind not only in the reality of Brave New World, but also our own.
Key words: Huxley, Brave New World, obsolescence, Shakespearean ideals, Shakespeare, Othello,
civilization, destruction of the feminine.
Introduction
Many of us have probably contemplated upon the state of the world

today and what is often called “the human situation” and wondered what
it will all come to. Some of us may have done it more often and in a more
serious fashion than others, but unfortunately there has been only a small
number of exceptional men (and women) who have succeeded in being
heard, in making a difference, however futile it may seem. They are the
ones who have left something behind them, something that will never
cease to inspire the future generations of exceptional human beings in re-
sisting the perversion and corruption of humanity by what is (wrongly)
called “civilization”2. All these critics of “civilization” have tried to make
humanity see its flaws, to open its eyes and in that way push things in the
right direction again, the human direction. Their goal has always been to
keep the human spirit free and, if enslaved, to liberate it.
1 mirkosslk@yahoo.com
2 It does not deserve that name, for the name is usually associated with something good rather than bad.
Mirko Ž. Šešlak
One of the greatest critics of civilization was undoubtedly William

Shakespeare. He was such a big figure in this type of criticism that in the
centuries after his death the attempts at misinterpretation and misrepre-
sentation of his work have never ceased. “Civilization” has always wanted
to make him harmless to it, to coopt him, by disregarding his message and
trying to present him as mere entertainment. Of course, Shakespeare is en-
tertaining, no one tries to say that he is not, but it is not the sole purpose of
his work. His being entertaining is simply a consequence of his greatness.
His works have often suffered criticism because of his unoriginal plots. As
Ljiljana Bogoeva-Sedlar, professor at the Faculty of Dramatic Arts, Univer-
sity of Arts, Belgrade, states in her essay “Shakespeare and Modern Ver-
sions of His Plays: Variations and Departures”:
“The plays are not about the plots they use (the plots themselves were old
stories taken over from other authors and generally familiar); they question
what within those old familiar plots continues to remain unfathomable: they
seek for ways escapes from old destructive plots might be effected; they are
about what we do to the innate power, freedom and creativity of mind.”
(Bogoeva-Sedlar 1997: 209)
While it is true that it was Shakespeare’s custom to take an old story,

many times told, and turn it into something new, this type of criticism is
nothing but a distraction, a diversion, aimed at drawing our attention away
from the fact that it is not the plot that bears the greatest importance in
Shakespeare’s works. His plot is simply the wrapping of a parcel with a
message inside. In the somewhat paraphrased words of the famous Victo-
rian poet Robert Browning from his 1841 verse drama Pippa Passes: “All’s
(not) right with the world!” (Browning 1841) It is up to us as individuals,
as humans, to do something about it. Whenever a person appeared with
enough intelligence, courage and artistic gift to see “civilization” for what
it really was, is and chances are will probably continue to be, that human
being3 could always look to Shakespeare for inspiration. Shakespeare has
become a lighthouse for lonely human beings caught in the tempestuous
sea of bleak reality.
Huxley and the modern world
One such gifted individual, whose gift could easily be called prophet-
ic, was Aldous Huxley. His Brave New World is at the very least one of the
more important works written since Shakespeare’s time. It is not just a
vision of a possible future, but also a warning, an attempt to awaken man-
kind from its self-inflicted stupor and give it back its humanity, its dignity,
from which it is growing more and more apart day in and day out, even as
3 For only such a person could really be called human.

THE OBSOLESCENCE OF SHAKESPEAREAN IDEALS IN THE NON-SHAKESPEAREAN WORLD...
these words are being written. This process has been going on for a long
time, but in the last century or so it has started gathering speed and, if it is
not stopped, the point of no return will soon be reached and mankind will
have lost its humanity for good. What is worse, it will not even remember
ever having had one. Humanity, in the sense of being humane and in touch
with the soul, will have become obsolete. By that time, insurrection will
have become impossible, unthinkable even. Why? Leo Tolstoy wrote in his
essay “Modern Science” in 1898:
“If the arrangement of society is bad (as ours is) and a small number of people
have power over the majority and oppress it, every victory over nature will
inevitably serve only to increase that power and that oppression.” (Ferrara
2014: 45)
The text above was cited by Aldous Huxley in the foreword to his
“Science, Liberty and Peace”, written in 1946 immediately after the Sec-
ond World War, with the threat of a nuclear holocaust looming over man-
kind. Huxley echoes Tolstoy’s question whether science and technology
really are at the service of universal needs, as it is continuously claimed, or
are their services rather directed to perpetuating the power of the elites or
dominant classes against the oppressed multitudes? That is what Aldous
Huxley saw happening, what he was afraid of: technological and scien-
tific advances in the wrong hands and used for wrong purposes. In his
“Brave New World Revisited” (1958) Huxley states that “modern technol-
ogy has led to the concentration of economic and political power, and the
development of a society controlled (ruthlessly in the totalitarian states,
politely and inconspicuously in the democracies) by Big Business and Big
Government”. (Huxley 1958: 10-11) At the time Huxley was writing Brave
New World (1932) these tendencies could already be seen. Today, they are
more than obvious, for they have almost become our only reality. Huxley’s
cautionary tale is a vision of a world where society is no longer close to
the democratic ideal of an organization existing for the benefit of man-
kind, but has become the utilitarian ideal of the greatest happiness4 for
the greatest number. It has reached the point of becoming a mechanism
with mankind serving as an instrument of perpetuating the mechanism’s
existence. It is no longer human or humane. The world is not divided by
petty quarrels anymore. There is no war, no hunger, no poverty. The world
is One; the World State has been founded. After the devastating Nine Years
War, mankind was so drained, so exhausted by the economic and political
chaos that it allowed a dictatorship5 to come to power and bring peace and
stability to the world, but not prosperity. It is the very motto of the World-
State: “Community, Identity, Stability”. (Huxley 2010: 2) Everything in life
comes at a price and the price of stability is more than dear. Individual-
4 Although of a rather shallow nature.

5 Seemingly a benevolent one.
Mirko Ž. Šešlak
ism is destroyed for the sake of stability and assembly-line-like efficiency.

That is why the inventor of the assembly line and the principles of mass
production, Henry Ford, has become almost a deity and people no longer
swear oaths invoking the almighty God, but almighty Ford. In comparison
with the society the individual has become completely unimportant, fully
replaceable, merely an interchangeable cog in a complex social machin-
ery. How was it achieved? It was achieved by combining a form of genetic
engineering with the seduction of people into accepting their preordained
place in the social hierarchy, loving it even, to the point of forgetting that
anything else has ever existed. In the words of the Director of Hatcheries
and Conditioning:
“Bokanovsky’s process is one of the major instruments of social stability!

(…) Standard men and women in uniform batches. (…) The principle of mass
production at last applied to biology.” (Huxley 2010: 5)
He goes on a few pages later, presenting us with a picture which de-

scribes the essence of society as Huxley envisioned it:
“And that, (…), that is the secret of happiness and virtue – liking what you’ve
got to do. All conditioning aims at that: making people like their inescapable
social destiny.” (Huxley 2010: 11)
It is a society where natural birth is not only forbidden, but also prac-
tically forgotten, for family ties create strong emotional bonds which are
in turn a danger to stability. People are no longer born. They are hatched
from bottles. Because of the lack of parents, there are no Freudian com-
plexes nor psychological problems resulting from them any more: no deep
human relations, no strong emotions, nothing that could endanger the
order of things. Even the word “love” is nothing more than just another
synonym for sexual desire. The word “mother” has become an obscenity
and “father” a tasteless joke6. It is a world where sexual promiscuity is
a convention, which can be best seen in Lenina’s conversation with her
friend Fanny about the Director of Hatcheries and Conditioning:
“‘He patted me on the behind this afternoon’, said Lenina. (…) ‘There, you
see!’ Fanny was triumphant. ‘That shows what he stands for. The strictest
conventionality.’” (Huxley 2010: 32)
Even orgy-porgies have been introduced. Freedom has been abol-

ished. People have become insects, like bees in a bee-hive or ants in an
antheap, but they do not notice it. When Bernard Marx asks Lenina wheth-
er she wishes to be free, she answers in total bewilderment:
“I don’t know what you mean. I am free. Free to have the most wonderful
time. Everybody’s happy nowadays.” (Huxley 2010: 67)
6 Which only highlights the destruction of the feminine. It is far worse to be a mother than a father.

In “Brave New World Revisited” Huxley comments on the effects civili-

zation has on human societies, how it makes them unnatural and inhumane:
“In their original form, human societies bore no resemblance to the hive or
the antheap; they were merely packs. Civilization is, among other things, the
process by which primitive packs are transformed into an analogue, crude and
mechanical, of the social insects’ organic communities.” (Huxley 1958: 13)
The people of Brave New World are almost universally blind to the
bars of their prison, for they are too distracted by sex and entertainment;
they have “no leisure from pleasure”. (Huxley 2010: 41) Naturally, if any-
thing is amiss by any chance, “there is always soma, delicious soma” (Hux-
ley 2010: 41) to send them on a refreshing holiday from reality. In the
words of Lenina Crowne:
“Was and will make me ill, (…) I take a gramme and only am.” (Huxley 2010: 78)
They are unable to notice that anything is wrong because of all the
conditioning and hypnopaedic suggestions hammered into their minds
during their childhood. Their conditioning has made them good, law-abid-
ing citizens and perfect consumers of whatever is served to them. Anything
to keep the wheels of the economy going and the state of stability intact.
People in Brave New World have no time to be alone and think. Leisure is
discouraged, for time given to contemplation produces “queer” ideas:
“When the individual feels, the community reels.” (Huxley 2010: 70)
People only have time for work, sports and sex; they are not even
interested in anything else. Their conditioning has made them such. Eve-
rything outside the scope of their insect lives bores them to death. Ljiljana
Bogoeva-Sedlar, speaking of Huxley and other authors who were inspired
by Shakespearean ideals in their works, says that “in unfree conditions
even the natural creativity of sex becomes perverted”, commenting on “the
horror of a life where freedom may become completely forgotten, uniden-
tifiable because trained out of mind and memory”. (Bogoeva-Sedlar 1997:
212) Upon reading this statement, any person of at least average intelli-
gence could probably say: “This sounds awfully familiar.” Of course it does.
Examples can be easily found in present-day life. The destruction of the
family is near at hand, for people today work so much that they simply do
not have time for emotional relationships; hence most marital and family
problems and most divorces. Many people have neither the time nor the
will even to start a family. Just a coincidence? Not likely. If one recalls the
modern saying “business comes first”, everything becomes much clearer.
It is not far from the truth to say that the individual is totally dispensable,
and the maintenance of social order the only thing that is important. There
are many places in the world today (e.g. Las Vegas, USA) where the divorce
procedure is shorter than the actual marriage ceremony. Thanks to mass
Mirko Ž. Šešlak
media and their propaganda, marriage and love are not holy anymore.
Everything is being commodified while old values are being forgotten. A
multitude of television stations, newspapers, magazines and web sites are
serving pictures of infidelity and promiscuity as something completely
normal. Pornography is universally available, even to children. In fact, it
has become virtually impossible to protect them from it. Does this not re-
mind one of children’s erotic games in Brave New World and the hypno-
paedic suggestion “Everyone belongs to everyone else”. (Huxley 2010: 30)
Today, a working man or woman has almost no time to think. One comes
home, turns on the TV set and is almost constantly bombarded by sports,
advertisements, soap operas or talk-shows where one can hear about the
“intimate details” from the lives of so-called celebrities, or by reality shows
where unknown people sell their innermost intimacy by degrading them-
selves for a few moments of dubious fame and a small profit. Does the term
V.P.S. (Violent Passion Surrogate) sound familiar? People of today have
neither the time, the will nor the opportunity to have lives of their own, so
their lives are being served to them on a silver plate, beautifully arranged
to cover up the stench. In the foreword to the second edition to Brave New
World (1946), Huxley made some very important remarks upon the state of
the world, which can be fully observed today:
“As political and economic freedom diminishes, sexual freedom tends com-
pensatingly to increase. And the dictator (…) will do well to encourage that
freedom. In conjunction with the freedom to daydream under the influence
of dope, movies and the radio, it will help to reconcile its subjects to the
servitude which is their fate.” (Huxley 1946)
Is the world we live in still a world full of choices? Hardly! In Brave

New World, no one can have philosophical or “queer” ideas. There is no
nobility, no heroism, for there is no need for them, they are as obsolete
as a sword compared to a ballistic missile. Whatever one wants, one can
get almost instantly. There is instant sexual gratification; hence no idea of
“courtly love” of Shakespeare’s time for example. On the other hand, what
one cannot get, one is conditioned not to want. There is no religion and no
art; hence no moral dilemmas whatsoever. There is no literature that could
inspire anyone and perhaps decondition some of their reflexes, and even
if there were, there would be hardly anyone left to understand it. What
creativity there is, is not considered true creativity, but can only be termed
as rubbish. Helmholtz Watson, rightly described by his peers as “a little too
able”, sums up this view beautifully when he says:
“I’ve got something important to say and the power to say it – only I don’t
know what it is, and I can’t make any use of the power. (…) Can you say
something about nothing?” (Huxley 2010: 52-53)

Instead of Shakespeare, one is given feelies; instead of Othello there

is Three Weeks in a Helicopter, everything is a parody of the true moral val-
ues of old. Stability has no use for deep emotions, true passion, art and
love. Its only requirement is mediocrity. And, as has already been said, if
one does start behaving in an unconventional way or gets emotional, there
is always soma, a synthetic drug virtually harmless to the body, but sheer
poison for the mind and soul. Nobody cares for the mind, anyway. If a
parallel is drawn with present-day society, many similarities can be seen.
The educational systems of many modern states prefer creating mediocre
people to creating real intellectuals. Mediocre people are easier to rule and
are more susceptible to propaganda and what Huxley calls “brainwashing”
in “Brave New World Revisited”:
“If indoctrination is given in the right way at the proper stage of nervous
exhaustion, it will work. Under favourable conditions practically everybody
can be converted to practically anything.” (Huxley 1958: 31)
There is also soma today, although it is known under different names:

LSD, hashish, marijuana, Prosac or Ecstasy, to name a few. Whoever sees
that there is something awfully wrong with the world can simply choose
their poison and “take a holiday” from reality, possibly a permanent one
by suicide. Civilization is better off with “light” substance-abusers than
with free-thinking men and women anyway. As Ljiljana Bogoeva-Sedlar
says with a beautiful pun about a famous rock band of the sixties and one
of their memorable songs:
“Even in countries which boast of being open societies, just and free of
mental prejudices of any kind, the young keep looking for the Doors. When
political activism, music, consciousness expanding drugs (in the sixties)
and Prosac and Ecstasy (today) fail to get them ‘to the other side’, to love,
they die, not however as the lovers in Shakespeare did (preserving the love
they had, saving their dream-come-true from contamination and corruption
of political reality), but alone, empty-handed, sex-crazed and unfulfilled.”
In Huxley’s vision, everything is done to prevent people from feeling

and thinking; everything is planned for comfort. All infectious diseases
have been eradicated and medicine and science have even succeeded in
keeping people in their prime throughout their lives. Everything with sta-
bility in mind, not a thought given to the betterment of man:
“Old men in the bad old days used to renounce, retire, take to religion, spend
their time reading, thinking – thinking! (…) Now, such is progress, the old
men copulate, the old men have no time, (…), not a moment to sit down and
think…” (Huxley 2010: 41)
Mirko Ž. Šešlak
Births are regulated at the optimum level, so overpopulation is no

longer a problem. There is work, food, goods and leisure for everyone.
However, if one’s life is too comfortable, one tends to get lazy, soft and
weak. One becomes just the sort of subject that the World State needs, a
subject with a weak, susceptible and easily controllable mind.
The dictatorship in Brave New World has yet another important foun-
dation. It is a technological innovation known today as genetic engineer-
ing, which gives the Controllers the power to create a race of superbly
intelligent people, all Alpha-Pluses, and so push human evolution forward,
but they never do it. It would be a society of equals and, therefore, unsta-
ble. As Mustapha Mond kindly informed John the Savage, it was attempted
in the Cyprus experiment, with devastating results:
“The land wasn’t properly worked; there were strikes in all the factories; the
laws were set at naught, orders disobeyed; all the people detailed for a spell
of low-grade work were perpetually intriguing for high-grade jobs, and all
the people with high-grade jobs were counter-intriguing at all costs to stay
where they were. Within six years they were having a first-class civil war.”
(Huxley 2010: 170)
Therefore, the Controllers chose to play God. They dealt with

the problem by breeding inferior as well as superior men and women.
There are Alpha-Pluses to become scientists and World Managers;
there are Betas, Gammas, Deltas and even standardized Epsilon-
Semi-Morons created through the Bokanovsky process yielding from
eight to ninety-six embryos out of a single human egg (Huxley 2010:
4) who are fit only for the most degrading type of work. The principle
of mass production applied to human beings, indeed. In the words of
Caitrin Nicol in her essay “Brave New World at 75”:
“’Viviparous’ reproduction, that shameful secret of the past, has been replaced
with manufacture; (…) the bizarre case (…) of a product supervising a
production line.” (Nicol 2007: 41)
Nevertheless, the secret lies not simply in breeding different types of

people. There is also the necessity of shaping their minds through pre-na-
tal suggestions, hypnopaedia and various other types of conditioning. They
should be made to love their servitude, to be perfectly “happy” in it and not
want to change it for the world. In the words of Caitrin Nicol, they need to
be almost completely mindless, perfectly happy indoctrinated consumers:
“They [the people] spend their labor mindlessly producing the things that in
their leisure they mindlessly consume.” (Nicol 2007: 42)
In the present-day world, our scientists are also starting to play God.
Through plastic surgery, for a price of course, people can hang onto their

physical beauty far longer than nature would allow it. Physical beauty has
become more important than the beauty of the mind and soul. There is
a genuine flood of triviality and superficiality. There is also the fact that
the cloning of certain species of domestic animals has been successfully
carried out as can be seen on the example of Dolly the sheep (Anon. [1]);
therefore, the cloning of a human being cannot be far away. It is already
scientifically and technologically possible7. In human experience, most
technological advances were first used for military purposes, so it is not
difficult to imagine that the first human clones will probably be soldiers,
but not ordinary ones. They would be obedient and totally dispensable.
No one would mourn their loss when they eventually die, for they would
have no friends or families8. It would certainly be easier9 to send clones
to their deaths than naturally born men, for no one would think of clones
as humans. This may remind one somewhat of another dark vision of the
future, George Orwell’s 1984. It is about a totalitarian regime which is try-
ing to control everything, even the realm of human thoughts. One cannot
run nor hide because of the omnipresent telescreens, hidden microphones
and spies. Every move one makes, every facial expression (or lack of one),
every word one utters is closely scrutinized by The Party and The Thought
Police. “How does one man assert his power over another, Winston?”, was
the question O’Brien posed and Winston Smith’s answer was “By making
him suffer”. (Orwell 2004: 336):
“Obedience is not enough. Unless he is suffering, how can you be sure that he
is obeying your will and not his own? Power is in inflicting pain and humili-
ation. Power is in tearing human minds to pieces and putting them together
again in new shapes of your own choosing. (Orwell 2004: 336)
It may remind one somewhat of the Holy Inquisition with the Jes-
uit order, the Nazi regime in Hitler’s Germany and its dreaded Gestapo,
the Japanese secret police of the same period called the Kempeitai (Anon.
[2]) or the communist totalitarian regimes in Russia and Eastern Europe
throughout the greater part of the twentieth century, for it does not rule
through seduction, but through persecution and punishment of non-con-
formists, through sheer violence. It remodels its subjects in its own image:
“We shall crush you down to the point from which there is no coming back.
(…) Never again will you be capable of love, or friendship, or joy of living, or
laughter, or curiosity or courage, or integrity. You will be hollow. We shall
squeeze you empty, and then we shall fill you with ourselves.” (Orwell 2004: 323)
7 For all we know, it may have already happened in a secret military facility of some sort, far from the
eyes of the public.
8 Just like the people in Brave New World.
9 As well as cheaper.
Mirko Ž. Šešlak
Since the end of the Cold War, the only remaining super-power has
combined the methods of Brave New World and 1984. There is both se-
duction and persecution, the stick and the carrot. Modern technological
advances, such as the Internet and satellite surveillance, have enabled
modern secret services to see and hear everything they might find of in-
terest. If one uses a telephone, a laptop, a web cam or is active on social
networks, there is practically no way of running or hiding10. Huxley be-
lieved that such a system (1984) could not last long, for it is more efficient
to make people like their servitude than to keep them in bondage through
fear. At present, there is no way of knowing how the future will turn out,
but, in Huxley’s words:
“Indeed, unless we choose to decentralize and to use applied science, not as

the end to which human beings are to be made the means, but as the means
to producing a race of free individuals, we have only two alternatives to
choose from: either a number of national, militarized totalitarianisms, hav-
ing as their root the terror of the atomic bomb and as their consequence the
destruction of civilization (or, if the warfare is limited, the perpetuation of
militarism); or else one supranational totalitarianism, called into existence
by the social chaos resulting from rapid technological progress in general
and the atomic revolution in particular, and developing, under the need for
efficiency and stability, into the welfare-tyranny of Utopia. You pays your
money and you takes your choice.” (Huxley 1946)
However, one thing seems certain: the road to the Brave New World
model leads through the 1984 model. In this very region of Europe, the
boot-on-the-face policy was very strongly felt during the last decade of the
previous century and many nations around the world are being introduced
to it day by day. Finally, the term “Big Brother” does sound awfully famil-
iar in a modern context11. “Uncle Sam” is widely known as the “person”
responsible for the invention of “humanitarian interventions”, “precision
bombing” and “collateral damage”. Remember Newspeak.
Huxley and Shakespeare
Now, let us take this analysis further and discuss another basis of
Huxley’s work, as well as some parallels to it. Brave New World is not mere-
ly a vision of a future society or a warning against it. It is also a modern
version of an archetypal story often used in Shakespeare’s works, such as
Othello, Romeo and Juliet and, of course, The Tempest, from which it takes
its title. There are many other references to Shakespeare, but these are,
in my opinion, the most important ones which are, as well as the rest of
10 Let us only mention the Snowden and the WikiLeaks affairs.

11 It was derived from the scary posters which could be seen around London during the Second World
War: “Hitler is listening!”

them, constantly used for ironic purposes in showing the mindlessness of

the “values” in Brave New World. These works deal with the tendency of the
“civilized” patriarchal society to alienate men and women, to destroy the
lover in man, to destroy all other loyalties except the one to society, to re-
shape them in its own image. The destruction of love in the human heart12
is known in Ted Hughes’ study Shakespeare and the Goddess of Complete Be-
ing as “the destruction of the feminine”. Ljiljana Bogoeva-Sedlar takes it
as a starting point in her essay, calling it “the rejection and destruction of
the feminine which, according to Hughes, Shakespeare diagnosed as the
cause of the tragic course of our civilization”. (Bogoeva-Sedlar 1997: 211)
It is the destruction of the human soul, one’s complete being. There are
parallels throughout the above-mentioned works, but the parallel between
John the Savage and Othello, who defines love as “soul’s joy” and “content
so absolute” (Shakespeare 1996: 828), is one of the most striking, although
not the only important one. Both are different people living in different
times, but they share two characteristics: both are human in the true sense
of the word and they are both outsiders. Othello is a black man, a Moor, in
Venice; John is a “savage” brought up by accident on the Indian reserva-
tion where he only had The Complete Works of William Shakespeare to turn
to in need, confronted by another accident with the “civilized” world which
he cannot understand and which does not understand him, for his Shake-
spearean moral code is out of place and out of time.
Othello is a warrior in the service of the Venetian Republic. He has
spent the greater part of his life fighting for Venice, with all his loyalty to
the Republic. He has been fighting the “infidels” and spreading “civiliza-
tion”. He is respected and feared; a perfect example of a man in whom
nothing “feminine” exists, at first sight at least. Then, love happens. He
meets Desdemona and, suddenly, his loyalties are twofold. Now, there is
something as important as his service to the Republic, something he enjoys
as much as battle. It is to give and receive love. He is no longer just a war-
rior, he is a lover and a husband. Ljiljana Bogoeva-Sedlar speaks of this in
her essay as “a juxtaposition of two concepts of power” between which a
man must choose if he is to take his place in the world:
“Patriarchal ideology has rejected love because love for a woman awakens
passions and powers quite different from those required to make men
politicians, or warriors. Boys are taught not to succumb to this weakness
and are alerted to its dangers by the cautionary tales of Samson, Solomon,
Hercules. Shakespeare’s play, of course, challenges this ideology and its
teachers by making the young men in the play, and hopefully those in the
audience, find reasons to reject conformity and opt for the forbidden.”
In his play, Shakespeare shows the difficulty of switching from one

frame of orientation, loyalty to the Republic, to another, love. Desdemona
12 Women are not immune to it either, which can be seen in Shakespeare’s Lady Macbeth for example.
Mirko Ž. Šešlak
leaves her father for Othello against her father’s wishes, but part of Othel-
lo’s loyalty is still to the state. Her father Brabantio speaks of her as dead to
him. (Shakespeare 1996: 822) However, there is a great difference between
Othello’s marriage and the conventional marriage of the time. Love is the
difference. He loves his wife with his whole heart. In the eyes of “civiliza-
tion”, it is an unforgivable sin. A man, a warrior, can have relations with
women13, can even get married, but never, under any circumstances, is he
allowed to love and have any loyalties other than those to “civilization”
and the state. In a conventional marriage of the time14, the wife is just an
obedient servant and, at some point, a machine for childbearing15. Othello
must be punished. The punishment is not only his destruction, but also the
poisoning and destruction of his love for Desdemona16. That is where Iago
comes in. If Desdemona is a woman who fought for the right to love17 and
to consider love a life affirming power, Iago is her opposite, a man who has
completely internalized the ideology of a “civilization” that denies love as a
weakness and celebrates force and power over others as the only meaning-
ful goal in life. He is the spokesman of “civilization” and all it stands for,
which can be seen in his words to Roderigo, who is hopelessly in love with
Desdemona. For Iago, love does not exist, there is only pleasure to be had:
“Go to; farewell! Put money in your purse. [Exit Roderigo

Thus do I ever make my fool my purse;” (Shakespeare 1996: 825)
He is a man in the guise of sincerity and friendship, a wolf in a

sheep’s hide. He gains Othello’s trust and then, through trickery and plot-
ting, starts to poison Othello’s heart and soul until he turns his love for
Desdemona to hate:
“I will in Cassio’s lodging lose this napkin,

And let him find it. Trifles light as air
Are to the jealous confirmations strong
As proofs of holy writ: this may do something.
The Moor already changes with my poison: (…)
Look, where he comes! Not poppy, nor mandragora,
Nor all the drowsy syrups of the world,
Shall ever medicine thee to that sweet sleep
Which thou owedst yesterday. (Shakespeare 1996: 838)
13 Othello’s lieutenant, Cassio, has such a relation with Bianca, a prostitute.

14 As evidenced by Iago’s marriage to Emilia.
15 In Brave New World babies are hatched from bottles, no longer born, so there is no need for marriage
and family anymore, and the only role left to a woman is that of a prostitute (comparable to Bianca
in Othello).
16 Similarly, in 1984, O’Brien and the Party destroy Winston Smith’s love for Julia and convert him be-
fore they will allow themselves to destroy him. In a similar fashion, the society in Brave New World
attempts to corrupt John’s idealized love for Lenina and coopt him which results in his suicide in
the end of the novel.
17 She married Othello against her father’s wishes.

The act of Othello killing Desdemona is the act of “civilization” de-

stroying the “feminine” in Othello. His love has been suffocated, literally as
well as metaphorically. Iago18 is the real murderer here, regardless of who
is holding the pillow. When the truth of Iago’s plotting finally comes out,
Othello stabs himself and dies by his wife’s side. It is a symbol of Othello’s
decision to preserve his humanity and reclaim his love for Desdemona;
reclaim the “feminine” in him. He is renouncing “civilization” by the act:
“I kist thee ere I kill’d thee: no way but this, [Falling upon Desdemona.
Killing myself, to die upon a kiss.” [Dies. (Shakespeare 1996: 857)
John the Savage on the other hand, has never been a warrior. He
grew up on the Indian reservation, which was deemed not worth “civiliz-
ing”, and where Indians still practice marriage, family life and religion in
total opposition to the rest of the world. Their religion is obviously a com-
bination of Christianity and old Indian beliefs in the spirit world which is
evident in the scene of the religious rite witnessed by Bernard Marx and
Lenina where the Indians bring forth both the totem-like image of an eagle
as well as the image of the crucifixion. (Huxley 2010: 85) These are the
circumstances that make John so different from everyone else. He is an
outsider both on the reservation, because he is white, and in the “civilized”
world, because of his upbringing. There is also a common denominator
here, the fact that sets him apart from both worlds: he reads. Through
growing up on the reservation and constantly reading and re-reading The
Complete Works of William Shakespeare, he has managed to preserve the
wholeness of his being. The problem is that, because of this, in the “civi-
lized” world outside the reservation he is a misfit, the only true human
being. Of course, there are the World Controllers as the only ones with ac-
cess to art, religion and true literature, but even though they are aware of
their possibilities, they use their power not to allow them, for the sake of
the greatest happiness for the greatest number. In the words of the Grand
Inquisitor from Dostoevsky’s The Brothers Karamazov:
“They will marvel at us and look on us as gods, because we are ready to endure
the freedom which they have found so dreadful and to rule over them – so
awful it will seem to them to be free. (…) Yes, we shall set them to work,
but in their leisure hours we shall make their life like a child’s game, with
children’s songs and innocent dance. Oh, we shall allow them even sin, they
are weak and helpless, and they will love us like children because we allow
them to sin.” (Dostoevsky 1991: 447, 454)
Instead of humanity, the World Controllers choose stability, for their

subjects as well as for themselves. They simply follow the line of the least
resistance. As Mustapha Mond puts it, countering John’s statement that he
likes the inconveniences of “uncivilized” life:
18 Or “civilization”.
Mirko Ž. Šešlak
“We prefer to do things comfortably.” (Huxley 2010: 182)
These words testify to his decision to keep mankind in a stupor, to

keep it “happy”. John the Savage is the only man “claiming the right to be
unhappy” (Huxley 2010: 182), claiming all the dangers and inconveniences
of real life. That is what makes him truly human. His loathing of “civiliza-
tion” is once again manifested through Shakespeare’s famous lines from
Hamlet (Shakespeare 1996: 688) combined with his own:
“Yes, that’s just like you. Getting rid of everything unpleasant instead of learn-
ing to put up with it. ‘Whether ‘tis better in the mind to suffer the slings and
arrows of outrageous fortune, or to take arms against a sea of troubles and
by opposing end them…’ But you don’t do either. Neither suffer nor oppose.
You just abolish the slings and arrows. It’s too easy.” (Huxley 2010: 181)
His unwillingness to conform is the chief reason why he must be not

only destroyed, but also co-opted and converted. When he first finds out
that he is going to be taken to London, he is full of illusions, full of hope.
That is when he utters the famous lines Miranda speaks in Shakespeare’s
The Tempest (Shakespeare 1996: 1157), which give us the novel’s title:
“O wonder! (…) How many goodly creatures are there here! How beaute-
ous mankind is! (…) O brave new world that has such people in it.” (Huxley
2010: 103-104)
The utter disillusionment that was about to come was already hinted
at in Bernard Marx’s reply:
“And, anyhow, hadn’t you better wait till you actually see the new world?”
(Huxley 2010: 104)
Once again, these words echo Prospero’s well-known and very wise
reply to Miranda’s naivety and misplaced optimism:
“‘Tis new to thee.” (Shakespeare 1996: 1157)
John is also in love with Lenina, or the image he has of her, his Des-
demona, his Juliet. Unfortunately, even though Lenina does start to devel-
op feelings for him, due in part to the lack of instant sexual gratification19
in her relationship with John, his love can never be returned. From the
very beginning, Lenina is presented as, at the very least, not as promiscu-
ous as the others. It is best seen if she is contrasted to her friend Fanny, for
example, “a particularly sensible girl” (Huxley 2010: 29) who admonishes
her for “having” only Henry Foster for four months and Lenina’s reply:
19 The only thing she has ever been taught.

“’No, there hasn’t been anyone else,’ she answered almost truculently. ‘And
I jolly well don’t see why there should have been.’” (Huxley 2010: 31)
Although she does develop feelings for John, it is impossible for her
to become aware of them. Her upbringing and her entire conditioning
make it impossible for her even to imagine what it means to truly love.
That is something she is simply incapable of. When true feelings do start to
surface, she is unable to recognize them for what they are. They have, for
all intents and purposes, become obsolete, forgotten, trained out of heart
and mind. The only thing she is aware of is a strong sexual desire, along-
side something “queer”, something even soma cannot help heal. It can be
surmised that what she feels is more than pure sexual desire in two scenes.
One is the scene where she forgets whether she has given an Alpha-Plus
embryo its sleeping sickness injection or not (Huxley 2010: 139-140), the
other is at Bernard Marx’s party when everybody is leaving because the
Savage refuses to come out:
“Lenina alone said nothing. Pale, her blue eyes clouded with unwonted
melancholy, she sat in a corner, cut off from those who surrounded her by
an emotion which they did not share.” (Huxley 2010: 130)
Therefore, this peculiar love story is doomed before it has even be-
gun, and John’s love for Lenina is to be destroyed. “Civilization” is John’s
Iago; faced with it, he is constantly trying to keep his illusions alive, but
the moment of reckoning is inevitably approaching. His fear of disillusion-
ment in Lenina is best seen when the two of them are at the feelies watch-
ing Three Weeks in a Helicopter. He thought the film horrible, but it remind-
ed him of Othello, a black man in the throes of passion over a white woman,
which could only be a parody of Shakespeare in a world where passion was
impossible even to imagine. “Why don’t you let them see Othello instead?”
(Huxley 2010: 150) is the question John poses to Mustapha Mond later
in the novel and the World Controller’s answer is that “it’s old. (…), they
couldn’t understand it.” (Huxley 2010: 150) Lenina looks at John, takes
him by the arm, but he looks away and disengages his arm:
“He was obscurely terrified lest she should cease to be something he could
feel himself unworthy of.” (Huxley 2010: 127)
The obsolescence of his Shakespearean ideals in general and of his

ideals of love in particular is more than obvious in the passage which fol-
lows soon afterwards:
“In the taxicopter he hardly even looked at her. Bound by strong vows that
had never been pronounced, obedient to the laws that had long since ceased
to run, he sat averted in silence.” (Huxley 2010: 127)
Mirko Ž. Šešlak
The moment of total disillusionment comes when Lenina openly

tries to seduce him. It is the moment when his love for her, as Othello’s
love for Desdemona, turns to hate. Again, the obsolescence of John’s ideals
and the complete incomprehension on Lenina’s part of what is going on in
his mind is beautifully contrasted in their lines to one another. They are
so close, yet centuries apart. John’s words are Ferdinand’s words borrowed
from The Tempest (Shakespeare 1996: 1152):
“’The murkiest den, the most opportune place’ (the voice of conscience
thundered poetically), ‘the strongest suggestion our worser genius can, shall
never melt mine honour into lust.’” (Huxley 2010: 144)
These lines seem utterly alien and out of place, as if spoken in a

different language, in contrast to Lenina’s words borrowed from a trivial
popular song:
“Hug me till you drug me, honey. (…) Kiss me till I’m in a coma.” (Huxley
2010: 145-146)
Symbolically, he cries out with Othello’s words on his lips, reject-

ing the baseness and triviality of “civilized” existence (Shakespeare 1996:
847), even though Lenina cannot possibly understand what a whore and a
strumpet are:
“Whore! (…) Whore! Impudent strumpet!” (Huxley 2010: 146)
John’s love for Lenina, as Othello’s for Desdemona, is no more. He

goes into a tirade about women in general echoing the disillusionment of
King Lear (Shakespeare 1996: 915) in his daughters:
“The fitchew nor the soiled horse goes to’t with a more riotous appetite. Down
from the waist they are Centaurs, though women all above. But to the girdle
do the gods inherit. Beneath is all the fiend’s. There’s hell, there’s darkness,
there is the sulphurous pit, burning scalding, stench, consumption; fie, fie,
fie, pain, pain! Give me an ounce of civet, good apothecary, to sweeten my
imagination.” (Huxley 2010: 147)
The tirade goes on with Othello’s words about his wife’s alleged be-
trayal (Shakespeare 1996: 847). Again, absolutely lost on Lenina:
“O thou weed, who are so lovely fair and smell’st so sweet that the sense aches
at thee. Was this most goodly book made to write ‘whore’ upon? Heaven stops
the nose at it…” (Huxley 2010: 147)
Lenina is not John’s only disillusionment. Bernard Marx is another

one. At first, he is a person John likes, for he is not like the others, but an
outsider like John. The problem with Bernard Marx is that he is a selfish
hypocrite. While he is being rejected by everyone, he plays the role of a

rebel, a non-conformist, but he is too weak to see it through. The mo-

ment he becomes famous and important, he is seduced by the comforts of
“civilized” life and becomes the same as everyone else, maybe even worse
because, unlike the others, he is consciously seeking those comforts. This
flaw in his character is most clearly revealed when John tells him about
his origin. Bernard realizes that John is the Director of the Hatcheries’ son
and immediately starts plotting against the Director (Huxley 2010: 88).
To Bernard, John is just an instrument of his vengeance and a ticket back
into the society that has always been rejecting him because of his physical
shortcomings and unconventional behaviour. Once the fame and the suc-
cess are gone, Bernard becomes again what he has always been, a weakling.
This weakness can be clearly seen in the scene where he fails to help John
and Helmholtz in fighting off Gammas after John has thrown away their
soma ration and attempts to sneak away when the police comes (Huxley
2010: 162-163), as well as in the scene where he breaks down in front of
Mustapha Mond, denouncing his friends and begging not to be sent to an
island (Huxley 2010: 172).
Unlike Bernard, Helmholtz Watson is a true rebel20, not a hypocrite.
He is an outsider by his own choice, not because of being rejected. He can
have any woman he wants, be in the best of company21, but he chooses to
be alone, to think. He chooses rebellion, for his intellect is too strong to
accept the rules of the society he lives in. Huxley uses him to present the
reader with a contrast between Shakespeare and the true art of his time, on
the one hand, and the triviality of what is called “modern art”, on the other.
Helmholtz helps describe the process of replacing real art with the short-
term pleasures of entertainment. In his own words about Shakespeare:
“That old fellow, (…) he makes our best propaganda technicians look abso-
lutely silly.” (Huxley 2010: 137)
He needs more than comfort. He needs challenges. He is not in touch

with his complete being, for he does not understand love, which can be
seen from his incomprehension of Romeo and Juliet, where he erupts into
laughter, and his comments on it:
“You can’t expect me to keep a straight face about fathers and mothers.
And who’s going to get excited about a boy having a girl or not having her?”
(Huxley 2010: 138)
Chances are he will never understand love, but he certainly under-

stands friendship and loyalty. He is always there for Bernard, even when
Bernard denounces him. What is more, he tries to defend John when the
Gammas attack him while Bernard just stands and watches. In the end,
he is exiled to an island of his choice because, in the words of Mustapha
20 As much as one can be a rebel in such a society.
21 The best of company by the Brave New World standards.
Mirko Ž. Šešlak
Mond, “everyone, in a word, who’s anyone” is there. (Huxley 2010: 173)

It is a place where misfits or near misfits can be safely sent so as not to
interfere with the well-adjusted majority, on the one hand, and not to be
made miserable by the “civilization” and that very majority, on the other.
Although Helmholtz is not a complete human yet, he certainly has poten-
tial, for he is a true individual.
The last severe blow John receives from “civilization” is his mother’s
death. Huxley dwells on the baseness and indignity of it, for she dies on a
soma holiday and is used as an instrument for the death conditioning of
Gamma children. Through her death, Huxley shows the reader what has
been done to the concept of reality based on such experiences as birth,
love, sex and death, all the key stages of life. Her death is unimportant
to anyone but John “as though death were something terrible, as though
anyone mattered as much as all that!” (Huxley 2010: 156) Death itself has
become meaningless. It is too much for John. He cannot stand it anymore.
He must act, and what follows is the famous scene of throwing away the
Gammas’ soma ration as a symbolical attempt to free them. He fails, for
he cannot undo their conditioning. Then, he is taken to Mustapha Mond
and an attempt at conversion begins. Mustapha Mond speaks for “civiliza-
tion”, as Iago does in Othello, and it is his task to destroy the “feminine” in
John and convert him. Iago has the same task in relation to Othello. John
needs to be converted because he is the only true human in the World
State, while Othello needs to become a warrior again. When he is brought
to Mustapha Mond, throughout their conversation the World Controller
tries to persuade him to give up his humanity for comfort. He even evokes
John’s feelings for Lenina by using “the tonic effects of murdering Desde-
mona and being murdered by Othello, without any of the inconveniences”.
(Huxley, 2010: 182) It is an offer to fulfil his desire to drive out his passion
for Lenina out of his being. If he accepts, he is converted, but the only re-
ply the World Controller gets is:
“But I like the inconveniences.” (Huxley 2010: 182)
By choosing humanity over comfort, he has signed his own death

penalty. When Helmholtz notices that he looks ill and Bernard asks him
whether he ate something that did not agree with him, John replies:
“I ate civilization. (…) It poisoned me; I was defiled.” (Huxley 2010: 183)
The first symptoms of this poisoning can be seen earlier in the novel,
during John’s visit to a factory manned by Gammas, Deltas and Epsilons.
Miranda’s speech can be heard once again, but this time with an obvious
undertone of disillusionment:
“’O brave new world.’ By some malice of his memory the Savage found him-
self repeating Miranda’s words. ‘O brave new world that has such people in

it.’ (…) But the Savage had suddenly broken away from his companions and
was violently retching, behind a clump of laurels, as though the solid earth
had been a helicopter in an air pocket.” (Huxley 2010: 119-120)
Being thus poisoned, he goes to a voluntary exile to Surrey, to be

alone and try to purify himself. To him, the symbol of his defilement is
his still present physical passion for Lenina, whom he deems unworthy of
love and wants to forget. To do it, he engages in a ritual of flogging himself
whenever she comes to his mind. He experiences every blow as flogging
Lenina. Soon the reporters and the spectators appear, attacking his last
stand. For them, it is simply another spectacle to be seen, mere entertain-
ment. In the words of one of the reporters:
“Just tell our readers why you came here. What made you leave London (…)
so very suddenly. And, of course, that whip.’ (The Savage started. How did
they know about the whip?) ‘We’re all crazy to know about the whip. And
then something about Civilization. You know the sort of stuff. ’What I think
of the Civilized Girl.’ Just a few words, a very few.” (Huxley 2010: 189-190)
Lenina comes, too. In a fit of rage, he starts flogging her and inad-
vertently initiates an orgy-porgy laced over with soma by doing it. “Civili-
zation” has managed to defile even his attempt at purifying himself. John
realizes that he has nothing left but his own humanity, and since “civiliza-
tion” will never let him be, will never let him stay that way, there is only
one way out that he can see. He decides to die as a human being, not live as
a nobody. As Othello, he makes the choice of not giving “civilization” the
satisfaction of converting him. To draw a final parallel between Othello
and John the Savage is to conclude that they are the archetype of a true
human being, someone who will not conform just because it is easier that
way. It is the human being that will not forego his/her humanity, regard-
less of his/her past mistakes, and, if no other choices are left, will rather die
human than live as a puppet. In the words of Juliet:
“If all else fail, [I] myself have power to die.” (Shakespeare 1996: 269)
Ira Grushow, Alumni Professor of English Belles Lettres and Litera-

ture Emeritus at Franklin & Marshall College, Lancaster, PA, commented in
his essay “Brave New World and The Tempest” (1962) on the obsolescence
of the Savage’s Shakespearean ideals in the reality of Brave New World with
a note of concern about the real world around us:
“Stronger in his convictions than most of us, he is nevertheless vanquished

in the World-State. Is his code of morality any less obsolete (never mind
how admirable it is) in our own world than it is in the Brave New World?”
(Grushow 1962: 45)
Mirko Ž. Šešlak
Either in the present day or in the possible future, Shakespearean

ideals, while in danger of becoming obsolete, are nevertheless indispensa-
ble for the preservation of the dignity of human life. Today, mankind has
two choices: either it will continue to follow the same path it has followed
so far and soon be faced with a nightmare possibly worse than Huxley’s,
with Shakespearean ideals truly obsolete, or it will choose to listen to
what Shakespeare and his followers have to say and preserve its human-
ity while there is still time. It is true that the latter path implies all the
inconveniences, joys and sorrows that the ups and downs of life bring, but
they are the stuff of life, they are the spice that makes life interesting.
Without them, it would be a dull existence. Would that kind of life really
be worth living? Huxley has given the world a lot to ponder on: freedom,
choice, responsibility.
Literature
Primary sources
Huxley 2010: Aldous Huxley, Brave New World. <https://ia800209.us.archive.
org/25/items/RAVENEWWORLD1932ByAldousHuxleyDownloadPDFAudioBookR
eadByAldousHuxley/Brave_New_World_Aldous_Huxley.pdf>. 01.12.2016.
Shakespeare 1996: William Shakespeare, The Complete Works of William Shakespeare,
The Shakespeare Head Press, Oxford.
Secondary sources
Anon. [1]: “Dolly the Sheep”. <https://en.wikipedia.org/wiki/Dolly_(sheep)>.
04.03.2017.
Anon. [2]: “Kempeitai”. <https://en.wikipedia.org/wiki/Kempeitai>. 04.03.2017.
Bogoeva-Sedlar 1997: Ljiljana Bogoeva-Sedlar, Shakespeare and Modern Versions
of His Plays: Variations and Departures, Faculty of Dramatic Arts, University of
Arts, Belgrade. Published by: University of Niš, the scientific journal FACTA
UNIVERSITATIS; Series: Linguistics and Literature, Vol. 1, No. 4, 1997, pp. 207-233.
<http://facta.junis.ni.ac.rs/lal/lal97/lal97-01.pdf>. 03.12.2016.
Browning 1841: Robert Browning, Pippa Passes. <https://en.wikipedia.org/wiki/
Pippa_Passes>. 29.01.2017.
Dostoevsky 1991: Fyodor Mikhailovich Dostoevsky, The Brothers Karamazov (1880)
(Book V, chapter 5, The Grand Inquisitor, pp. 436-463), translated by Constance
Garnett. <http://pinkmonkey.com/dl/library1/book0664.pdf>. 05.02.2017.
Ferrara 2014: Enzo Ferrara, “Lev Tolstoy and Modern Science. Visions for
Sustainability” 1: 39-46; Article; Istituto Nazionale di Ricerca Metrologica, Torino,
Italy. <http://www.iris-sostenibilita.net/public/vfs/pdf/VFS-20140001076.pdf>.
04.02.2017.
Grushow 1962: Ira Grushow, “Brave New World and The Tempest”; College English,
Vol. 24, No. 1 (Oct. 1962), pp. 42-45; National Council of Teachers of English.
<http://www.jstor.org/stable/373846>. 16.12.2016.

Huxley 1947: Aldous Huxley, “Wealth and Want”, Foreword to Brave New World,
second edition, <http://www.wealthandwant.com/auth/Huxley.html>. 29.01.2017.
Huxley 1958: Aldous Huxley, “Brave New World Revisited”, Harper & Row,
Publishers, Incorporated, New York, <http://www.bibliotecapleyades.net/archivos_
pdf/bravenewworld2.pdf>. 31.01.2017.
Nicol 2007: Caitrin Nicol, “Brave New World at 75”, <http://www.thenewatlantis.
com/doclib/tna16-nicol.pdf> 02.02.2017.
Orwell 2004: George Orwell, 1984. <http://www.planetebook.com/ebooks/1984.
pdf>. 27.11.2016.
Мирко Ж. Шешлак / ПРЕВАЗИЂЕНОСТ ШЕКСПИРОВСКИХ ИДЕАЛА У НЕ-

ШЕКСПИРОВСКОМ СВЕТУ ВРЛОГ НОВОГ СВЕТА ОЛДОСА ХАКСЛИЈА
Резиме / Ова студија покушава да продре даље од прилично очигледног значења и

тумачења романа Врли нови свет Олдоса Хакслија као анти-утопијског/дистопијског
упозорења на једну могућу будућност човечанства анализирајући паралеле
између његове визије будућности и света данашњице који је наша емпиријска
стварност. Из овога произлази да овај роман није само роман о будућности, већ
и о садашњости, како Хакслијевој тако и нашој. У овој студији се Врли нови свет
обрађује као дело инспирисано делима Вилијама Шекспира у светлу постулата
Теда Хјуза o „уништавању женског” у патријархалном друштву, који и Љиљана
Богоева-Седлар такође узима као полазиште у свом раду. Анализом различитих
сцена овог романа ова студија покушава да покаже да ли су шекспировски идеали
и кôд понашања Џона Дивљака (Savage-дивљак) застарели и превазиђени не само
у стварности Хакслијевог романа, већ и у нашој сопственој.
Кључне речи: Хаксли, Врли нови свет, застарелост, шекспировски идеали, Шекспир,
Отело, цивилизација, уништавање женског.
Примљен: 5. марта 2017.

Прегледни рад
78.071.1:929 Дебиси К.
78.089.7(049.32)
Марија Е. Динов Васић1

Универзитет у Нишу
Факултет уметности у Нишу
СЛИКА ДЕВОЈКЕ СА ЛАНЕНОМ КОСОМ У ЗВУКУ

ДЕБИСИЗМА
Клавирски прелид Девојка са ланеном косом (La fille aux cheveux de lin) представља
парадигматичан пример Дебисијеве звучне естетике која на карактеристичан начин обједињује
заједничке тежње песника симболиста и сликара импресиониста. Једно од најпопуларнијих
дела клавирске литературе могуће је адекватно интерпретирати кроз различите уметничке и
медијске димензије које заједно, у међусобној корелацији и кореспонденцији, конституишу
јединствену естетику ове музике. Тежиште овог рада је на сагледавању Дебисијеве музике, то
јест звука дебисизма, не само кроз музиколошку методологију, већ и кроз аналитички оквир
историје уметности, као слику Девојке са ланеном косом, иницијално уметнички насликану
и озвучену у истоименој де Лиловој поеми.
Кључне речи: Девојка са ланеном косом (La fille aux cheveux de lin), Дебиси, прелид,
импресионизам, слика
ПРЕЛУДИЈУМ
Прелид Девојка са ланеном косом (La fille aux cheveux de lin) Клода
Дебисија (Claude Debussy) објављен је 1910. године.2 Од својих првих
јавних презентација до данас, ова композиција једно је од најчешће из-
вођених и сниманих Дебисијевих дела, судећи према информацији са
интернет странице британског националног радија Classic FM.3 На овој
адреси композиција је описана као „милозвучна и етерична” / „smooth
and transcendental” (www.classicfm.com). Наведена обележја се у јавно-
сти заиста најчешће доводе у везу са прелидом. Како ова композиција
спада међу оне које „најчистије репрезентују Дебисијев импресионис-
тички стил” (Млађеновић Поповић 2008: 73), то нимало не изненађује
веза са поменутим атрибутима који се могу оправдано односити и на
бројна импресионистичка сликарска платна. Поменута платна се данас
1 marija.dinov.vasic@gmail.com
2 Прелид La fille aux cheveux de lin је осми од дванаест који чине прву од две свеске Дебисијевих
клавирских прелида (укупно 24 прелида) објављених 1910. и 1913. године.
3 Прелид је премијерно извео Франц Либих (Franz Liebich) у Лондону, 2. јуна 1910. године (www.
debussy.fr).
убрајају међу најцењенија у уметничким круговима и све је више њи-

хових публикација и репродукција. Како каже Питер Фајст (Peter Feist),
ова дела представљају „као по правилу праве визуелне посластице због
поседовања сопствене магије која једнако обузима и увежбаног позна-
ваоца као и мање искусног љубитеља уметности” (Валтер 2006: 9). Фај-
стове речи могле би се дословно односити и на Дебисијев прелид, овај
својеврсни звучни призор недугог временског тока који попут импреси-
онистичког платна заводи аудиторијум пленећи својом једноставношћу
и деликатношћу већ дуже од једног века.
La fille4 је писана крајем 1909. године и завршена је средином ја-
нуара 1910. године. Овај прелаз између две године, односно две декаде
једног столећа, симболично може да рефлектује и прелаз између XIX и
XX века, такозвани fin de siècle,5 период чији концептуални проблеми за
теоретичаре уметности представљају интригантну и увек изнова акту-
елну енигму. Неке музичке мислиоце интригира управо ова диверген-
ција између прелида La fille и стила доминантног за Дебисијево ства-
ралаштво тог периода, које се у много чему подудара са менталитетом
fin de siècle. Овај специфични „дух” углавном „реферише на песимизам,
цинизам и досаду, [...] заједно са распрострањеним веровањем да ци-
вилизација срља у декаденцију” (Мештровић 2011: 2). С друге стране,
како сматра Пол Робертс (Paul Roberts), La fille је једно од Дебисијевих
најбогатијих и доследно мелодиозних клавирских комада после Clair de
lune6 (Месечина). Карактеристична звучност овог комада, који у циклусу
долази након атмосфере огољености прелида Des pas sur la neige (Стопе
у снегу) и јарости прелида Ce qu’a vu le Vent d’Ouest (Шта је видео за-
падни ветар), својом спокојном атмосфером делује попут „повратка из
лудила Краља Лира” (Робертс 2001: 256).
Осим специфичних изражајних средстава, необичан је и Деби-
сијев избор тоналитета прелида La fille. Ово је прва клавирска компо-
зиција (и једини прелид) коју је Дебиси написао у Гес-дуру.7 Музиколог
Алфред Ајнштајн (Alfred Einstein) приметио је извесну склоност ком-
позитора да се при избору тоналитета ослањају на својеврсну идиосин-
кразију која избором одређених тоналитета искључује употребу одређе-
них типова мелодије, као и употребе неких других тоналитета, а како,
према његовим речима, сваки композитор има своје тоналитете, тако не
постоји један општеважећи одговор који утврђује тачан карактер поје-
диних тоналитета (Ајнштајн 1991: 213). Ипак, ако у целини сагледамо
4 Ради лакшег праћења, наслов прелида је даље у тексту скраћен на La fille.

5 Fin de siècle је француска фраза која дословно значи „крај века”, а која има много ширу конота-
цију (крај века, крај ере, крај света). Овај израз означава и крај модернизма (зачетог у окриљу
просветитељског рационализма), те његов преображај у нешто што би се отприлике могло на-
звати постмодернизмом, за који се везује популарно мишљење да је све релативно и због тога
добро или лоше као било шта друго (Мештровић 2011: 1).
6 Clair de lune је назив трећег става чувене Бергамске свите (Suite bergamasque), објављене 1905.
године.
7 У свом целокупном клавирском опусу Дебиси је нотирао свега 3 композиције у Гес-дуру.

СЛИКА ДЕВОЈКЕ СА ЛАНЕНОМ КОСОМ У ЗВУКУ ДЕБИСИЗМА
опус неког композитора, те уочимо евентуалне заједничке карактерис-

тике композиција које деле исти основни тоналитет, често можемо из-
вести одређене закључке везане за композиторов однос према карак-
теру појединих тоналитета. Тоналитете са шест снизилица (Гес-дур и
његова молска паралела), као претпоследње тоналитете квартног круга,
музичари углавном доживљајвају као „тамне”. С обзиром на Дебисијеву
специфичну технику тонског сенчења, претпоставка да је избором то-
налитета прелида сугерисао искључиво на карактер његове „тамне боје”
делује банално. Убедљивија је идеја да је Дебиси, избором тоналитета,
овом прелиду дао истовремено егзотичну и архаичну особеност, кре-
ирајући јединствену „звучну импресију” због које је овај „бисер” кла-
вирске уметности до данас јединствен на музичкој сцени.
Тематизам прелида Le fille произлази из наслова преузетог из ис-
тоимене поеме Леконта де Лила (Leconte de Lisle),8 коју је Дебиси поста-
вио као песму за глас и клавир 1882. године, а са чијим музичким садр-
жајем потоњи прелид не дели никакву сличност (Робертс 2001: 256).
Осамнаест година каснији прелид има потпуно нову звучну естетику,
која је по својим уметничким карактеристикама првенствено блиска
нешто старијем сликарском импресионизму,9 визуелној уметности
чију наивност и племенити карактер Дебисијев прелид „оваплоћује”
(Брун 1997: 166).
Импресионизам представља историјски важан уметнички покрет
током ког долази до изградње нових простора при чему долази до изра-
жаја велика разлика између апсолутног и релативног у схватању света
(Трифуновић 1997: 18). Како су, према речима Трифуновића, у свакој
епоси међусобно повезане и изукрштане идеје које прожимају науку,
филозофију и уметност, тако је модерна физика, коју најбоље изражава
Ајнштајнова теорија, релативизирала све вредности и увела нове пој-
мове времена и простора. Њен одјек водио је ка новом приступу свету
и животу. Сличан поглед међу научницима и уметницима резултат је
заједничког корена у духу времена, који се јавио услед снажне концен-
трације интелектуалних сила епохе као неки вид метанауке (Трифуно-
вић 1997: 19).
Клод Дебиси био је у потпуности човек свога времена, идејно по-
везан са својим савременицима, песницима и сликарима. Он је био тај
који је ујединио њихова заједничка уметничка настојања и можда још
потпуније остварио њихове напоре (Андреис 1996). Његова музика је
темељена на необично развијеној уметничкој осетљивости која на нов
начин одражава живот у његовој стварној и симболичкој вредности (Ан-
дреис 1996). Као својеврсни апостол импресионизма у музици, Дебиси
8 Као добро познат књижевни цитат, наслов прелида заправо је фраза из наслова Де Лилове по-
еме и односи се на једну од његове четири шкотске лепотице (Брун 1997: 166). Поема је напи-
сана 1852. године, а објављена је у збирци Poèmes antiques, 1874. године (Џакула 1981: 18).
9 Импресионизам у сликарству појавио се седамдесетих и осамдесетих година XIX века, као пре-
лазна тенденција од старе уметности према модерном сликарству (Трифуновић 1987: 16).
је оставио значајну количину написа који данас вредно сведоче о њего-

вим размишљањима и ставовима везаним за музику и уметност. С обзи-
ром на то да је „обликовање естетичких и поетичких постулата импре-
сионизма [...] у потпуности зависило од музичког рукописа само једног
композитора”, правилније би било уместо о импресионизму у музици
говорити о дебисизму (Млађеновић Поповић 2008: 50). Употреба овак-
ве формулације која, у оквиру импресионизма као јединственог назива
за стил у свим уметностима, дистингвира симболизам у књижевнос-
ти, импресионизам у сликарству и дебисизам у музици, у великој мери
олакшава концизност мисли и исказа, нарочито приликом разматрања
појава које у себи интегришу елементе заједничке за различите видове
уметничког стваралаштва.
ИНТЕРЛУДИЈУМ
Лик Девојке ланене косе рођен је у литератури, као што је импре-

сионизам у уметности уопште рођен са симболизмом, тачније са збир-
ком Сатурнске песме (Poèmes sturniens) Пола Верлена (Paul Verlaine)
1866. године (Млађеновић Поповић 2008: 13). Исте године, први пут је
светлост дана угледао песнички зборник Савремени Парнас (Le Parnasse
contemporain)10 који је иницирао појаву такозване парнасовске школе.
Међу најистакнутије представнике ове песничке струје спадају Леконт
де Лил и Теофил Готје (Théophile Gautier). Њихова генерација заправо
чини спону између парнасовске школе и романтизма (Џакула 1981: 17).
Блиска естетици ларпурлартизма,11 ова поезија негује култ форме,
насупрот садржини, а њен једини смисао и функција је трагање за ле-
потом. Тежња за идеалом лепоте водила је парнасовце у правцу усавр-
шавања извођачке технике и минуциозне обраде детаља. Никола Ковач
каже да је за овај круг песника посебно карактеристична пракса у којој
се идеје често рађају из слика које песник сам уочава или које су сликари
већ уобличили (Џакула 1981).12 Тако, према његовим речима, „Готјеову
поезију карактерише отменост и хладноћа вештог калиграфа и дар црта-
ча који сваки детаљ претвара у строге облике лепоте” (Џакула 1981: 18).
Запажање Николе Ковача могло би се односити и на Де Лилову
поему Le fille која на својеврстан начин одражава и антички идеал хар-
моније мисли и лепоте, карактеристичан за песникову поезију. Умет-
10 Зборник је био кратког века. Објављиван је пет година (1866–1871) и окупљао је писце раз-
личитог духовног усмерења, чија се „привремена и краткотрајна удруженост испоставила као
непревазиђена дивергенција њихових животних путева и њихове књижевне судбине” (Џакула
1981: 17).
11 Књижевни правац у чијем је окриљу формиран и парнасовки круг, ларпурлартизам, негује гест
песничког отпора који је усмерен ка „насељавању празнине облицима трајног значења и лепо-
те“ (Џакула 1981: 15).
12 Готје је свој уметнички пут започео као сликар. Овај таленат је неговао читавог живота, што
посебно долази до изражаја у његовом начину виђења и стилу обраде (Џакула 1981: 18).

ност ларпурлартистичког формализма, у великој мери сведена на ма-

нир и вербалистички аутоматизам, своју потврду често је налазила у
архаичним легендама и егзотичним призорима. Занесен идејом чисте
поезије,13 песник слика свет саткан од „савршено уочљивих детаља, ли-
нија и контура” (Џакула 1981: 18).
Де Лилова поема La fille aux cheveux de lin14 својим линијама, кон-
турама и детаљима евоцира призоре девојака са Вернонових (Émile
Vernon, 1872–1919) платана.15 Поема осликава портрет девојке са ду-
гим, ланеним локнама, која седећи у цвету луцерке пева, попут шеве,
у свежини јутра. Њене трешњине усне, божанске, љубичасте боје, које
певају о љубави, сјајној попут летњег сунца, попут пупољка маме на не-
жан пољубац. Од њеног одговора се стрепи. У тишини њених очију, скри-
вених у сени дугих трепавица, записана је сва лепота због које се драге
воље опрашта од јелена, зечева и јаребица. Поема одише невиношћу
и наивом и евоцира „одређени пасторални идеализам” (Робертс 2001:
256). Ове особености у потпуности карактеришу и Дебисијев истоимени
прелид. Таква подударност нимало не изненађује, с обзиром на чиње-
ницу да је Дебисијева уметничка личност формирана у средини коју су
чинили, пре свега, песници и писци (Млађеновић Поповић 2008: 14).
Стваралаштво Клода Дебисија, за ког је 1908. године Симонс
(Arthur Symons) рекао да је „Маларме музике”, у великој мери је ин-
спирисано управо литературом (Млађеновић Поповић 2008: 21). Као
два уметничка медија које повезује феномен темпоралности,16 односно
као две уметности које свој садржај формирају помоћу звучности које
трају и смењују се у реалном времену, могло би се претпоставити да из-
међу поеме и прелида постоје одређене сличности у обликовању фор-
малних јединица.17 Мада се аналогија између њихових формалних ок-
вира донекле може интуитивно наслутити (подударност између дужине
и редоследа појединих формалних јединица ова два дела назире се тек
приликом формирања оба текста у визуелне записе, односно слике, и
то према геометријском принципу сличности), објективни аргументи
који би подржали ову претпоставку, чак и крајње напрегнути, ипак нису
довољно убедљиви. Могуће да је сам Дебиси, чије је готово целокупно
вокално стваралаштво (соло-песме и опера Пелеас и Мелисанда) базира-
но на „консеквентном извлачењу мелодијских флоскула из латентних
13 На сличан начин је и Дебиси трагао за чистом музиком (la musique pure), односно за „музичким
смислом без којег нема музике” (Млађеновић Поповић 2008: 54).
14 Текст поеме налази се у прилогу бр. 1.
15 Видети прилог бр. 2.
16 Дебиси је писао да је „музика сачињена од боја и ритмизованог времена” (Млађеновић Попо-
вић 2008: 53).
17 На ову претпоставку инспирише и запажање Тијане Поповић Млађеновић која је уочила за-
нимљиву формалну и темпоралну подударност између Малармеове еклоге Поподне једног
фауна која садржи 110 александринаца и Дебисијевог чувеног Прелида који је записан у 110
тактова, као и да су звучна трајања оба дела у реалном времену скоро идентична (Млађеновић
Поповић 2008: 30–31).
мелодијских флексија француске говорне речи” (Млађеновић Попо-

вић 2008: 22), интенциозно направио дистинкцију између експресивне
снаге звука говорне речи и импресионистичке визуелне естетике коју
заправо прелид рефлектује. Између две звучне слике, поеме и прелида,
као означитеља и означеног, стоји визуелна слика, као референт (везу
симболично сугеришу прилози бр. 1, 2 и 3 овог рада, који стоје у вер-
тикалном низу, попут разломка: поема, испод које је слика, испод које
је нотни запис прелида).18 Ова алегорија на сликовит начин указује на
заједничку сликовну функцију импресионистичке књижевности и музи-
ке, односно симболизма и дебисизма.
ПОСТЛУДИЈУМ
Дословни цитат Де Лилове поеме у наслову прелида недвос-

мислено упућује на извор Дебисијеве инспирације.19 Иако не постоји
експлицитна повезујућа нит са неким конкретним визуелним умет-
ничким делом, постоји више него довољно аргумената који указују на
висок степен подударности између Дебисијеве естетике и сликарског
импресионизма.
Наслови бројних импресионистичких портрета имају висок сте-
пен сличности (видети прилог бр. 4), бар у препознатљивој граматичкој
конструкцији: особа са косом / сунцобраном / рукавицом / папагајем (les
personnes aux cheveux / ombrelle / gants / perroquet), са Le fille aux cheveux
de lin. Уочавањем детаља (по узору на праксу парнасоваца) везе између
језичке конструкције ових наслова са естетичким (етичким и формал-
ним) садржајем импресионистичких портрета, могу се издвојити два
кључна елемента на којима је конципирана и естетика Дебисијевог пре-
лида − субјект и објект композиције, односно њена идеја и тема.
Субјект композиције истакнут је у наслову. То је лик или карактер
који формулише идеју композиције, односно њену етичку димензију.
Примери субјеката из поменутог прилога бр. 4 (Монеова супруга и Ре-
ноарова жена са сунцобраном, обе у белим хаљинама и позадином која
реферише на њихове карактерне, етичке и моралне димензије, пева-
чица у кабаретској хаљини коју је овековечио Дега и Реноарова жена
у црној хаљини са црвеним детаљима која „држи” папагаја тик поред
златног кавеза) сваки за себе представљају рефлексију идејног и етич-
ког света слике. Субјекат, односно идеја или карактер Дебисијевог пре-
лида реферише на специфичан лик девојке, описане у Де Лиловој пое-
ми. Како се овај портрет отелотворује у звуку дебисизма?
У француској музици форма „портрета” постојала је и пре Деби-
сија. Дебиси је себе сматрао директним наследником француских клав-
20
18 Још боље је поређење са фигуром пешчаног сата који кроз слику пресипа садржај поеме у прелид.
19 Према доступним информацијама, не постоји забележен податак о неком трећем делу истог наслова.
20 Један од примера је Купренова композиција Сестра Моника (Млађеновић Поповић 2008: 75).

сениста, те се тако последњих година свог живота, како каже Морис Ду-
менил (Maurice Dumesnil) представљао речима „Claude Debussy, musicien
francais” (Думенил 1932). Његов минуциозни интелект и француски дух
у споју са непогрешивим инстинктом, проналазе идеалан однос струк-
турних слојева који формирају карактеристичну фактуру прелида као
својеврсног „музичког цртежа” (Млађеновић Поповић 2008: 75).
Цртање је начин изражавања старији од писане речи. То је гра-
фички приказ, слика предмета или појава, рађена графичким средста-
вима: линијом, знаком, мрљом и тачком. Комбинацијом чистих ли-
нија, спајањем црта и мрља, контрастом црног и белог и нијансираним
сенчењем постиже се пластичност (тродимензионалност) цртежа. Две
основне димензије висину и ширину, цртеж може приказати линијом.
Привид тродимензионалног волумена (просторне дубине)21 постиже
се применом правила геометријске перспективе. У зависности од до-
минирајућег елемента фактуре, цртеж се дефинише као линеаран или
тонски. Најчешће је једнобојан, али може бити и у више боја (Мејнард
2005: 4–6).
Изражајна средства помоћу којих Дебиси евоцира портрет де-
војке у свом прелиду у потпуности су аналогна графичким елемен-
тима цртежа. Прелид обилује тонским линијама, знаковима, мрљама
и тачкама. Обиље тонског сенчења постигнуто је суптилном игром
светлијих и тамнијих хармонских сазвучја22 (сталним осцилирањем
између разложеног квинтакорда основног, Гес-дур, тоналитета и ње-
гове „тамне” паралеле, ес-мола, у прва три такта),23 који се постепено
интензивирају кроз разнобојније кретање у паралелним, симултаним
секундакордима (8–9. т.) и квартсекстакордима (33–34. т.), преко мо-
далне хармоније (5–6. т.), плагалних обрта у кулминирајућим момен-
тима (тоналитет Цес-дура у 21. такту телотвори само једну од неко-
лико карактеристичних плагалних функција који овај акорд има у
прелиду), па до повремених јарких контраста постигнутих мутацијом
тамног ес-мола у „осветљени” Ес-дур (6. и 20. т.).24 Константни амбиг-
витет између тоналног и модалног, дијатонског и пентатонског прин-
ципа, преовлађујућег дура и мола, формиран изразито суптилним
21 У музичкој фактури еквивалент перцепцији просторних односа (близине или удаљености) мо-
гуће је сугерисати јасном диференцијацијом звучних интезитета појединих полифоних елеме-
ната. Дебиси је приликом нотације својих клавирских прелида често записивао јасне комен-
таре који сведоче о његовом инсистирању на прецизним звучним дистинкцијама (пре свега
квалитета и интезитета звучних нијанаси) приликом извођења ове музике. За креирање илузије
„просторне даљине/дубине” најчешће је користио ознаке de loin или lointain.
22 Жорж Сера (Georges-Pierre Seurat) у својим Принципима (1891) говори о уметности као о хар-
монији, коју је могуће остварити „посебним методом сликања који се састоји од контраста то-
нова и деобе или разлагања боја” (Трифуновић 1987: 30–31).
23 Цео прелид се креће у амбитусу од „најтамнијег” Цес-дура (у 15. такту се јавља и његова суб-
доминанта Фес-дур!), до нешто „светлијег” Ес-дура (трећег тоналитета квартног круга, чија је
доминанта, Бе-дур, „у пролазу” дотакнута два пута, у 6. и 18. такту).
24 За детаљнију хармонску и мотивску анализу прелида погледати књигу немачке пијанисткиње и
музиколошкиње Зиглинде Брун (Брун 1997: 167–170).
изражајним средствима, даје овом прелиду посебан „женски” (неси-

гуран, неодлучан, превртљив, непостојан) карактер.25
Посебно је карактеристичан начин на који Дебиси у прелиду
музичким средствима телотвори одређени модел „просторне дубине”
подесан за осликавање портрета. Овај модел базиран је на полифоним
ефектима који творе специфичну слојевиту фактуру, те тако стварају
илузију просторне перспективе. У већини Дебисијевих клавирских ком-
позиција ова слојевитост фактуре јасно је истакнута (најчешће ноти-
рањем целе композиције или појединих одсека у три одвојена линијска
система). Специфичност портрета девојке ланене косе огледа се у кон-
стантном преплитању фактурних елемената (педалних тонова и једно-
гласних или акордских мелодијских линија), који, мењајући своје пози-
ције у фактурним нивоима, стварају „плитку” перспективу у којој се
разликују два просторна плана − предњи и позадински.
Дебисијева генијалност која га неоспорно кандидује за својеврсног
пророка новог доба, огледа се пре свега у његовом третману просторне
димензије музике. Овај феномен није својствен музици која је у својој
суштини ексклузивно временска уметност. Као што су истраживања
у сликарској пракси с почетка XX века ослоњена на студију Хермана
Минковског Простор и време (1908), у којој је аутор разрадио појам
четврте димензије тако што је просторним координатама x, y, z за тачку
у којој се развио облик, додао и време t, стварајући тако унију простора
и времена са четири равноправне димензије коју је назвао свет тачке
(Трифуновић 1987: 18), тако је Дебиси свет тачке у музици остварио
уводећи простор у ову унију с временом.
Дебиси твори димензију простора (као оквира свог звучног плат-
на) тако што специфичним, двоструким, третманом временског тока
музике постиже ефекат заустављања времена (попут фрејма у филму).26
Истраживања која у фокус стављају овај феномен Дебисијеве музике
релативно су новијег датума (Емберти 1981, Поповић Млађеновић
2009). Она потврђују тезу Тијане Поповић Млађеновић према којој се
Дебисијево писмо времена27 „одиграва негде између два супротна про-
цеса која се истовремено одвијају на тај начин што се споља, на макро-
формалном нивоу музички ток скраћује и, самим тим, убрзава, док се
на нижим нивоима изнутра шири, то јест, успорава и продужава” (По-
повић Млађеновић 2009: 309).
Коса (cheveux) представља објекат композиције који је истакнут у
њеном наслову (видети почетак овог поглавља на 6. страни). Позиције
субјекта и објекта на сликарским платнима из прилога бр. 4 сведо-
25 Пијаниста и музички писац, Пол Робертс (Paul Roberts), сматра да Дебисијев прелид у већој
мери дели расположење са романтичном поемом Вилијема Вордсворта (Villiam Wordsworth)
The Solitary Reaper, која „евоцира девојачку усамљену песму” (Робертс 2001: 256).
26 Дебисијев музички ток је током вишедеценијске музиколошке праксе најчешће описиван као
„статичан” (Поповић Млађеновић 2009: 307).
27 Термин је Ембертијев (Michel Imberty), према његовој књизи из 1981. године Les écritures du
temps (Поповић Млађеновић 2009: 300).

че о истицању ових елемената у предњи план просторне димензије

дела. Ова констатација сугерише даљу претпоставку да је за сагледа-
вање отеловљења како субјекта, тако и објекта уметничког дела, важно
разумети формалну структуру композиције, чак у већој мери кад се
говори о објекту. Објекат који је увек у првом плану сликарског платна
(видети трећу слика из прилога бр. 4, La Chanteuse au gant), заправо
ближе одређује рефлексију коју портрет треба да призове. У „звучном
платну” објекат композиције телотвори њен основни мотив (у прелиду
је то једногласна мелодијска линија која се једва чујно помаља у прва
два такта композиције).
Дебиси своје мотиве варира и трансформише по узору на сликар-
ску праксу импресиониста који су сликали читаве серије или циклусе
једног истог мотива забележеног у различито доба дана и из различитих
углова и то „жустрим и искиданим” потезима, јер је за импресионис-
ту од веће важности било „да што аутентичније забележи своје запа-
жање и доживљај него да исцрпно опише предмет” (Трифуновић 1987:
29). Дебисијеви мотиви су генерално „претежно малог распона, често
у кратким потезима, фрагментима, и специфичном ритмичком кре-
тању у смислу истовремног тока више асинхроних ритмичких подела:
на начин његовог перманентног микро-измењеног понављања, његових
константних релативних микропромена и унутрашње колористичке
микроеволутивности” (Поповић Млађеновић 2009: 308).
Рад са мотивом је био у центру Дебисијеве пажње. Мотиви у њего-
вим композицијама заправо су симболи, звучне асоцијације одређених
појава или процеса. Зато је тешко прихватити неке од констатација ве-
заних за различите спекулације концентрисане око питања коју импре-
сију телотвори почетни мотив прелида (најчешће понуђени одговори су:
контуре шкотског планинског пејзажа, шевина песма, архаични призвук
пентатонике, окретање вретена инспирисано портретима девојака из пе-
риода романтизма). Узимајући у обзир све елементе који могу осветлити
Дебисијев рад са мотивом, као једини могући одговор намеће се симбол
дугих локни косе боје лана, осветљених сјајем сунца које се таласају у
свежини летњег јутра (како су описи у Де Лилиовој поеми).
Поред основног мотива косе који се у прелиду јавља три пута (1–
2. т., 8–9. т., 29–31. т.)28 могуће је уочити још неколико аутентичних мо-
тива/симбола који јасно потврђују порекло Дебисијеве инспирације (Де
Лилова поема), али и подударност са специфичним изражајним сред-
ствима сликарског импресионизма. Карактеристичан је мотив базиран
на мелодијској скретници у меканом, триолском покрету који се јавља
два пута (23. и 24. т.), а који може евоцирати „шевину песму”. Ту су и
дуже мелодијске линије које се изненадно завршавају у понору свог вр-
28 Занимљива је подударност са Де Лиловом поемом где се „коса” (cheveux) јавља такође три пута:
у трећем стиху прве строфе (C‘est la fille aux cheveux de lin), на крају друге строфе где се помињу
„фине локне” (Fille aux cils longs, aux boucles fines) и у трећем стиху последње, четврте строфе
(Baiser le lin de tes cheveux).
хунца (12–16. т.) које могу правити алузију на валовиту архитектуру бр-
довитих пејзажа шкотске природе. Међутим, овакве спекулације ипак
бисмо могли оценити као претежно коњектуралне, то јест, засноване
на нагађањима, наслућивањима, претпоставкама. Стога је можда адек-
ватнија интерпретација према којој су сви мотиви у прелиду заправо
произашли из процеса промена и његовог значења (Трифуновић 1987),
карактеристичних првенствено за сликарски импресионизам. Они дају
нов смисао композицији заузимајући ранију мотивску позицију коју је
имао реални свет. Ови процеси карактеришу нов однос сликара импре-
сионисте према свету и предметима, а који настаје као последица раз-
личитог треперења светлости из сата у сат која мења локални тон обли-
ка и његову структуру. Управо због развијене игре светлости импресио-
низам је занемарио облик, а његова унутрашња конструкција се растаче
до степена готово чисте апстракције (Трифуновић 1987). Према овој
парадигми следи да је заправо целокупан мотивски садржај прелида
могуће разумети као својеврсну еволуцију (преображај) варијанти ос-
новног тематског материјала (мотива) који осликава sans rigueur29 игру
треперења светлосних тонова девојачке ланене косе.
КОДА
Осим светлости, сликарски импресионизам је истраживао још

једну значајну тему – покрет,30 у који је пренета „поетика процеса или
промена у природи до којих доводи положај сунчеве светлости” (Три-
фуновић 1987: 29). Сликари су трагали за „тренутком у коме је сажета
акција” (Трифуновић 1987: 30), која подразумева и антиципацију пок-
рета, као и најаву оног што ће логично следити. Њихов основни циљ је,
према Трифуновићевим речима, био стварање „реалности у промени”
(Трифуновић 1987: 30). И веза између музике са покретом је неоспор-
на. Покрет представља феномен који у музици има прворазредни зна-
чај. Ову синергију примећујемо у бројним конкретним ситуацијама као
што су: свирање инструмента, покрети диригента, хирономија или плес
(Гертен 2005: 91).
Дебисијев музички стил, дебисизам, дубоко је колоритан и евокати-
ван, те је као такав лако преводљив на језик емоција и погодан за бојење
рефлексија сугерисаних изразима покрета.31 Његова музика може бити
инспиративна и балетским уметницима, али и композиторима филмс-
ке музике на чији рад је дебисизам извршио можда најснажнији утицај.
29 Израз sans rigueur сматра се Дебисијевим еквивалентом за tempo rubato. Овај израз треба трети-
рати као слободан ритмички ток, без ригидности прецизне дистинкције ритмичких вредности
метрономског типа.
30 Овим феноменом посебно су се бавили сликари људских фигура Реноар (Renoir) и Дега (Degas).
31 Овај потенцијал Дебисијеве музике препознао је још 1912. године чувени балетски кореограф
Вацлав Нижински, који је за продукцију Руског балета Сергеја Дјагиљева поставио сценску ре-
ализацију Прелида за поподне једног фауна (Млађеновић Поповић 2008: 30).

Бројни су аргуменати који недвосмислено повезују импресионистичка

платна са звуком дебисизма. Синергијом визуелне и аудитивне уметнос-
ти, као производ целокупне научно-технолошке револуције и аутентич-
ног духа времена, из тежње за представљањем покрета, крајем XIX века
настаје први филм, композиција технички формирана од следа слика
(фрејмова) који приказују замрзнуте тренутке времена (кодове).
Најмлађа уметност, филм, заправо је конципирана као синкре-
тичка уметност, што представља својеврсни парадокс ако се узме у об-
зир чињеница да је принцип који је обележио импресионистичку умет-
ност била тежња ка чистој уметности. Овој идеји у највећој мери се
приближио управо Дебиси, који је у оквиру чисте музике, кроз синер-
гију створио управо врсту чисте уметности, која и цео век касније ос-
таје фасцинантна.
Лепота једноставности којом одише La fille, оставља за собом чис-
ти траг, саткан од валовитих обриса чистих боја суптилних клавир-
ских звукова који, „мешајући се у уху”,32 призивају осећања наивности
и чистоте. Тих пар минута лепотом испуњеног времена најбоље сведо-
че о снази музике која „у највишем степену даје илузију заустављеног
времена” (Андрић 1986: 319). Девојка ланене косе већ цео век заводи
својом нежном појавом и песмом. Док завршна каденца утискује своје
последње вибрирајуће тонове, остављајући тишину да трепери у ваз-
духу, „у неком новом уху”, лепота се изнова рађа, попут сваког при-
родног циклуса.
Ајнштајн 1991: A. Ajnštajn, Mocart: ličnost i delo, Beograd: Nolit.
Андреис 1966: J. Andreis, Historija muzike (drugi svezak), Zagreb: Školska knjiga.
Андрић 1986: I. Andrić, Znakovi pored puta, Sarajevo: Svjetlost.
Брун 1997: S. Bruhn, Images and Ideas in Modern French Piano Music: The Extra-
Musical Subtext in Piano Works by Ravel, Debussy, and Messiaen. Stuyvesant:
Pendragon Press.
Валтер 2006: I. F. Walter (ed.), Impressionist Art 1860–1920, Part I - Impressionism
in France, Köln: Benedikt Taschen Verlag.
Гертен 2005: G. Gerten (ured.), Svestrani Glen Guld, Sremski Karlovci/Novi Sad:
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Думенил 1932: Dumesnil, M. How to Play and Teach Debussy. New York: Schroeder
and Gunther. ‹http://stevepur.com/music/debussy_piano/dumesnil/dumesnil.
html›. 19.03.2018.
32 Као што сликари импресионисти и постимпресионисти у својим оптичким студијама разла-

жу сваку боју у спектар препуштајући оку посматрача да само створи синтезу, тако и Дебиси
разлаже звукове у простору по принципу закона акустике аликвотних тонова, обликујући тако
чисте тонске боје, на којима даље гради сазвучја. У сликарска платна утискују се чисте боје које
се „мешају у оку посматрача”. Аналогно томе, и звучне боје се „мешају тек у уху” слушаоца
(Млађеновић Поповић 2008: 29).
Мејнард 2005: P. Maynard, Drawing distinctions: the varieties of graphic expression,

Ithaca/London: Cornell University Press.
Мештровић 2011: S. G. Meštrović, The Coming Fin De Siècle: An Application of
Durkheim’s Sociology to Modernity and Postmodernism, London/New York: Routledge.
Млађеновић Поповић 2008: T. Млађеновић Поповић, Клод Дебиси и његово доба:
од „Змаја из Алке” до „Заљубљеног фауна”, Београд: Музичка омладина Србије.
Поповић Млађеновић 2009: T. Popović Mlađenović, Procesi panstilističkog muzičkog
mišljenja, Beograd: FMU.
Робертс 2001: P. Roberts, Images. The Piano Music of Claude Debussy, Portland/
Oregon: Amadeus Press.
Трифуновић 1987: Л. Трифуновић, Сликарски правци XX века, Приштина/
Београд: Јединство.
Џакула 1981: B. Džakula, Francuska književnost (od 1857. do 1933) III/1, Sarajevo/
Beograd: Svjetlost/Nolit.
Интернет извори:
Centre de Documentation Claude Debussy. ‹http://www.debussy.fr/encd/catalog/
works_125.php ›. 19. 3. 2018.
Classic FM, United Kingdom ‘s Independent National Radio . ‹http://www.classicfm.
com/composers/debussy/pictures/debussy-20-facts-about-great-composer/girl-
flaxen-hair/ ›. 19. 3. 2018.
ПРИЛОЗИ
Прилог бр.1
Sur la luzerne en fleur assise,

Qui chante dès le frais matin?
C’est la fille aux cheveux de lin,
La belle aux lèvres de cerise.
L’amour, au clair soleil d’été,
Avec l’alouette a chanté.
Ta bouche a des couleurs divines,
Ma chère, et tente le baiser!
Sur l’herbe en fleur veux-tu causer,
Fille aux cils longs, aux boucles fines?
Ne dis pas non, fille cruelle!
Ne dis pas oui! J’entendrai mieux
Le long regard de tes grands yeux
Et ta lèvre rose, ô ma belle!


Adieu les daims, adieu les lièvres
Et les rouges perdrix! Je veux
Baiser le lin de tes cheveux,
Presser la pourpre de tes lèvres!
Прилог бр.2
Émile Vernon: Le Printemps, 1913
Прилог бр.3

Прилог бр. 4
Claude Monet: La femme à l’ Pierre-Auguste Renoir: Lise à l’

ombrelle, 1875 ombrelle, 1867

Edgar Degas: La Chanteuse au gant, Pierre-Auguste Renoir: La Femme au
1878 perroquet, 1871
Marija E. Dinov Vasić / IMAGE OF THE GIRL WITH FLAXEN HAIR IN THE SOUND
OF DEBUSSISM
Summary / Distinctive and interesting music of Claude Debussy represents an inspir-

ing heuristic challenge for artists and theoreticians of music even nowadays. Today,
one hundred years after the composer’s death, his complex and multi-layered music
has been explored using an interdisciplinary approach. This approach allows a deeper
and more comprehensive insight into the essence of the art of the first significant
modern composer.
The paper explored the traces that could point to the inspiration and processes of
musical thinking inherent to the composer. The piano prelude La fille aux cheveux de
lin is a paradigmatic example of Debussy’s sound aesthetics which in a specific way
incorporates the common aspirations of Symbolist poets and Impressionist paint-
ers. Consequently, one of the most popular works in piano literature can be properly
interpreted through different artistic and media dimensions that in their mutual
correlation and correspondence constitute a unique aesthetics of this music. This
work focuses on the perception of Debussy’s music, i.e. the sound of Debussism, not
only through musicological methodology, but also through the analytical framework
of history of art, as an image of The Girl with flaxen hair, initially artistically painted
and sounded in the poem of the same name written by Leconte de Lisle.
The result of the research leads to the conclusion that Debussy’s sound aesthetics
cannot be properly understood without a profound research of the relationship be-
tween music and other forms of art. This relation defined a unique concept of artistic
thinking during the period known as fin de siècle.
Key words: La fille aux cheveux de lin, Debussy, prelude, impressionism, image
Примљен: 21. фебруара 2018.

Прихваћен за штампу марта 2018.

821.14‘02-21.09 Софокле
Светлана Стевановић1
Филолошко-уметнички факултет
Одсек за филологију
Катедра за хиспанистику
PERSONAE DRAMATIS У СОФОКЛОВОЈ

ДРАМИ АНТИГОНА
Рад има за циљ представљање Софоклове трагедије Антигона путем модела драматуршких
функција Етјена Суриоа, уз осврт на Гремасов актанцијални модел у позоришту, изложен
у истоименој студији Ана Иберсфелда „Актанцијални модел у позоришту“. Полазећи од
Иберсфелдове примене Гремасовог актанцијалног модела на примеру драме Антигона, у раду
се указује на измене које је могуће унети у већ дату схему, служећи се притом драматуршким
функцијама које предлаже Сурио. На овaј начин могуће је подробније расветлити personae
dramatis у драми која је предмет интересовања. Разматрајући вишеструке драмске ситуације,
долази се до закључка да до круцијалних промена долази у функцији објекта или Жељеног
добра, као и у функцији Противника, али и Примаоца добра или адресата, при чему се
предлаже увођење и једне нове функције, функције Представника Арбитра.
Кључне речи: Антигона, personae dramatis, драматуршке функције, актанцијални модел
Под драматуршком функцијом Етјен Сурио (1981: 57) подразу-

мева „специфично деловање лица у ситуацији“, при чему сваки лик
јесте једна специфична сила. Премда су драматуршке функције бројне,
Сурио је успео да њихов број сведе на основних шест. При томе му је
за њихову класификацију послужила астрологија, то јест хороскопски
знаци и ознаке за планете. Сурио (1981: 63) назначава да не верује у ас-
трологију као дисциплину, те да се хороскопским знацима служи како
би читаоцима остали јасније урезани у памћење. Од дванаест хорос-
копских знакова Сурио бира два: Лава и Вагу, док од планета указује
на Сунце, Земљу, Месец и Марс. Сваки од наведених знакова и планета
врши у драми одређену функцију.
Функције о којима је реч јесу тематска сила или жудња, која ус-
мерава радњу и „чије је седиште или плен једно од лица“ (Сурио 1981:
64). Самим тим дата сила, названа Лав, покреће одређено лице да де-
лује, што повлачи за собом одговоре других лица. Услед тога, наведена
функција показује се као неопходна да би драма уопште могла постоја-
ти. Mоже се рећи да је путем једног лица она покретач радњи, акција и
свих других лица у одређеној драми. Важно је напоменути да тематска
1 svetlana.stevanovic@filum.kg.ac.rs
сила мора бити људски изражена, односно, мора пребивати у неком од

ликова (Сурио 1981: 64−66). Друга функција јесте Жељено добро или
Представник Добра, које је оличено у виду Сунца. Жељено добро јесте
оно на које или на шта се усмерава тежња Лава. Из претходно формули-
сане тезе јасно произлази да, за разлику од Лава за ког је битно да буде
људски изражен у микрокосмосу драме, Жељено добро „не мора да буде
отеловљено у неком лицу позоришног микрокосмоса“ (Сурио 1981:
66−68), односно, може бити и безлично, што ћемо настојати да пока-
жемо на примеру Антигоне, једног од тројице најзначајнијих античких
трагичара − Софокла. Претходна функција имплицира постојање не-
кога ко дато добро добија, те је следећа функција Прималац добра или
Земља. Могуће је да Прималац добра буде сам Лав, међутим, исто тако
је могуће да се добро жели за другога, те да неко други буде прималац
истог (Сурио 1981: 68−71). Дато разграничавање показаће своју делот-
ворност управо на примеру трагедије која је предмет интересовања.
Имајући на уму да је за постојање драме неопходан драмски су-
коб или агон, отуда не изненађује Суриоово запажење функције Про-
тивника или Марса. Марс стоји у опозицији према носиоцу тематске
силе, те се њему и супротставља. Сурио (1981: 74) у овом смислу наводи
исто што и Лешић (2011: 425), а то је да до сукоба може доћи између две
личности, али и између главне личности и његове околине, те самим
тим противник не мора бити само један. Као и у случају Жељеног добра,
тако и овде Противник може бити безличан (јавно мњење) или физички
присутан, при чему се драмска напетост најбоље испољава када је ова
функција „нека жива, људска сила, отеловљена у једном од лица микро-
космоса“ (Сурио 1981: 72).
С обзиром на то да Представника добра жели Лав, а да се њего-
вој жељи супротставља Противник, неопходно је постојање функције
Ваге, која ће превагнути на једну страну. Реч је о даваоцу добра или
Арбитру, којег бисмо лако могли да означимо и као онога ко добро
одузима, ко даје срећу или пак несрећу, имајући да уму да функције
могу да варирају у зависности од тачке гледишта, као и од драмске
ситуације. Арбитар може поново бити атмосферски, лично присутан
у микрокосмосу драме или пак макрокосмички (Бог, судбина, фатал-
ност) (Сурио 1981: 76−77).
Последња функција коју Сурио издваја јесте функција Помоћника
или Месеца, који врши улогу „ко-заинтересованог“. Он може бити сау-
чесник, али не саучесник једног лица, већ чак свих истовремено. Међу-
тим, према мишљењу Суриоа (1981: 78), драма ће бити снажнија „ако
се збива између једног малог броја јунака, односно ако успоставља само
један број лако схватљивих односа“, што је управо случај са Антигоном.
Не можемо а да не запазимо да поједине Суриоове функције ко-
релирају са актантима из Гремасовог (Greimas) актанцијалног модела.
Ан Иберсфелд (1981: 84) наводи да Гремас у свом моделу разликује
актере (лица) и актанте (силе), назначавајући да актант може да буде

PERSONAE DRAMATIS У СОФОКЛОВОЈ ДРАМИ АНТИГОНА
апстракција или колективно лице. Актант, дакле, може бити Град, Бог
или пак Ерос, што има своју паралелу у Суриоовим макрокосмичким
функцијама. Поред реченог истиче се и да једно лице може имати раз-
личите актанцијалне функције, што уосталом заступа и Сурио (1981:
63) када наводи да драматуршке функције варирају од једне до друге
драматуршке ситуације. У актанцијалном моделу запажамо следеће
функције: субјекат, објекат, адресат, адресант, противник и помоћник.
Као и код Суриоа, у наведеном моделу видљиве су функције помоћни-
ка и противника, а такође се назначава и мобилност наведеног пара,
односно, чињеница да помоћник може постати противник и обрнуто.
Лаву или тематској сили из Суриоовог модела могао би пак да одго-
вара адресант, док Жељеном добру одговара објекат. Прималац добра
би се могао изједначити са функцијом која је названа адресат, док би
Арбитру, иако га је Гремас одбацио, могла да се припише функција по-
моћника, поново у зависности од тачке гледишта (Иберсфелд 1981: 85).
У Иберсфелдовој студији „Актанцијални модел у позоришту“
проналазимо основну скицу за анализу Антигоне, начињену у складу са
принципима актанцијалног модела. Почевши од дате скице настојаће-
мо да на примеру трагедије Антигона разјаснимо функције које пред-
лаже Сурио, доводећи их у везу са функцијама које заступа Гремас. На
основу изложеног биће могуће уношење и појединих измена у почетну
схему, на шта ће бити указано у завршном делу рада.
Полазимо од претпоставке да је тематска сила, Лав, изражена у

субјекту који је Антигона. Сурио (1981: 65) наводи да постоје две вели-
ке страсти или силе које покрећу радњу: жеља и страх. Можемо запази-
ти да је код Антигоне управо жеља један од основних покретача, а по-
ред ње и сестринска љубав, која у драми оштро контрастира са сваким
видом мржње. Снага силе или жеље која покреће Антигону видљива је
у почетној драматуршкој ситуацији, у дијалогу који Антигона води са
Исменом. Док Исмена на све начине одговара сестру од чина који ова
намерава да оствари, наводећи да су оне само жене, којима мушкар-
ци заповедају, те да „упињати се над снагу своју ‒ није памет никаква“
(Софокле 1964: 83), Антигона показује снажну одлучност, говорећи да
је чак ни претња по живот не може у томе спречити. Одговарајући се-

стри, Антигона казује:
„Но мисли како хоћеш, ја ћу онога

сахранити. За такво дело радо мрем.
/.../
Ти, пак, воља л’ те,
погрди оно што је часно самим бозима.
/.../
Та нећу страдати,
а племенита да не задеси ме смрт.“
(Софокле 1964: 83−85)
Дâ се запазити да Софокле у наведеном случају, али и током чи-

таве драме, исцртава Антигонин лик путем њеног контрастирања са
саговорницима. Тако док Исмена осећа страх, који у овом случају није
сила која покреће, већ пре зауставља њено деловање, дотле Антигона
не страхује, већ показује херојску решеност. Запажамо да је Антиго-
на прави пример драмског лика који је „увијек на неки начин сведен
или на неку изразиту карактеристику, или на неки неумитан животни
задатак, или на неку доминантну страст“ (Лешић 2011: 424). У спо-
менутом дијалогу Антигона јасно говори да је, вођена таквом силом
или пак страшћу, радо спремна да дâ живот за чин који намерава да
изврши, што и отворено испољава речима: „за такво дело радо мрем“
(Софокле 1964: 83). На овај начин Антигона већ на самом почетку
показује своју чврсту природу која се не може поколебати, на шта ука-
зује и Ђурић (1998: 296).
Морамо се, међутим, запитати шта је оно што лежи иза Антигони-
не жеље и даје јој снагу да се усуди против краљеве, Креонтове, наредбе.
Одговор на постављено питање проналазимо у већ наведеној ситуацији,
дијалогу са Исменом, приликом ког Антигона казује да зна коме треба
годити највише, а то су богови и доњи свет (Софокле 1964: 84). Исме-
на је свесна да њима владају јачи, међутим, Антигонина сестра те јаче
изједначава са влашћу, док Антигона јасно даје на знање да се изнад
власти налази врховни принцип, који свима управља, а то је божанска
заповест. Самим тим, како то истиче Маркус (1981: 202), богови, иако
нису присутни на сцени, јесу још једно од лица, и то лице од највећег
драмског значаја, како ће се то у наставку и показати.
Гледано на ужем плану, сестринска љубав јесте свакако сила која
покреће Антигону, међутим, као надређена сила стоје неписани божан-
ски закони, они који нису писани на хартији, већ у срцу, као и божанска
правда, сустанарка доњих богова, те заступница права како живих, тако
и мртвих (Ђурић 1964: 140). Управо у првој стајаћој песми хора која
говори о човеку, уочавамо стихове који казују да на земљи ниједна сила
није силна као човек, но неколико стихова потом, видимо чиме би тре-
бало да се руководи његова сила:

„Божју правду држи л’ко и закон,

биће дика својој отаџбини,
а срамота кад злу дрско крене.
Не пришао мом огњишту такав
и не био никад с моје стране!“
(Софокле 1964: 95)
Наведени стихови казују да је читава човечија сила заснована на

поштовању богова, као чувара правде, те стога човек увек треба да дела
према божанским законима и мора „према њима подешавати свој жи-
вот“ (Ђурић 1981: 219−221). Бог је иманентан бићу, те стога, уколико
човек жели себи да осигура људску меру среће, неопходно је да поступа
према општим законима божанске правде. У супротном случају сасвим
је извесно да ће на сопственим плећима осетити одмазду богова. Рече-
но постаје јасније када размотримо како следећу драматуршку функ-
цију, Жељено Добро, тако и следећу драмску ситуацију, Антигонин и
Креонтов сукоб. Гледано на микро плану Жељено добро, или, служећи
се Гремасовом терминологијом, објекат Антигонине жеље, јесте да са-
храни брата. Но братовљева сахрана јесте само Представник добра, иза
ког је скривено истинско Жељено добро. Како бисмо дошли до сазнања
шта је на ширем плану Жељено добро или Вредност ка којој Антигона
тежи, послужићемо се психолошким троуглом који издваја Иберсфелд:
Дати троугао показује да су субјекат и објекат условљени адресан-

том, односно, силом која покреће субјекат и на основу које дати субјекат
жели одређено добро. Речено наилази на потврду у случају Антигоне.
Сила (адресант) која покреће њено деловање јесу неписани божански
закони, а Жељено добро, или пак објекат, јесте управо испуњење датих
закона, симболично оличено Полиниковом сахраном. Да је према ре-
ченом Антигона усмерена можемо видети, како је то већ назначено,
приликом њеног сукоба са Креонтом. Расправљајући о његовој наред-
би, по којој нико не сме сахранити Полиника, Антигона му казује да је
својим чином испунила религиозно-моралну дужност, будући да није
поступила по сопственом нахођењу, већ по божјем наређењу, које се не
сме преиспитивати, нити излагати критици:
„Та ваљда не даде ми Див ту наредбу,

ни Правда, сустанарка доњих богова,
што људма ове поставише законе.
Не сматрах тако јаком твоју наредбу да божје, неписане, сталне законе

претећи може; ти си ипак смртан створ.
Од данас нису они, ни од јуче – не,
но вечно важе, нико не зна откад су.“
(Софокле 1964: 99)
Поносно признајући да је она кривац, да се упркос Креонтовој за-

брани усудила, Антигона свој чин оправдава тиме што га је извршила по
божјем наређењу и тако индиректно ставља на знање да је Жељено до-
бро управо поштовање божанских наредби, које важе више него људске.
Реч је о испуњењу моралних начела и моралне истине, будући да „бого-
ви, и они над земљом и они под земљом, захтевају да сестра воли брата,
а кад јој овај умре, да га не остави без последње почасти“ (Ђурић 1998:
298). Дакле, сам обред имплицира да је Жељено добро испуњење светих
дужности и божанских закона, што је видљиво у Антигонином разгово-
ру са Исменом, до ког долази након сукоба са Креонтом, када казује се-
стри: „Ти једнима, а ја угодих другима.“ (Софокле 1964: 104). Драмска
ситуација која се може учинити проблематичном у погледу изложеног,
јесте Антигонина тужбалица, будући да би на основу ње могло изгледа-
ти да Жељено добро није ништа друго до братовљева, Полиникова са-
храна, произашла из Антигонине субјективне наклоности према њему.
Антигона исказује свој жал речима:
„По коме закону то зборим за вољу?

Да муж ми умре, добила бих другога;
да дете изгубим, и дете од другог.
Ал’кад ми мајку и још оца крије Хад,
брат никакав се неће мени родити.
По такву ја те више цених закону
но иког другог; то Креонту је грех
и страшна дрскост, мила глава братова!“
(Софокле 1964: 120)
Антигона, дакле, поново упућује пажњу гледалаца и читалаца на

чињеницу да је испунила одређени закон и тиме оправдава свој чин.
Дати закон објашњава Ђурић (1998: 302) наводећи да по старом хе-
ленском схватању муж и деца не припадају женином роду, већ брат са
којим дели исту крв. Како даље наводи, Антигона у тужбалици не иска-
зује ниједну личну реч о Полинику, већ само о крвној везаности која је
„најелементарнија и најсветија основа људске заједнице“ (Ђурић 1998:
302). Самим тим није у питању субјективна наклоност, већ поштовање
светих закона, закона рода, које је испоштовала „као сестра по себи
према брату по себи“ (Ђурић 1998: 302), а као што је већ споменуто,
поштовање закона рода није супростављено поштовању закона богова,
имајући на уму да је реч о оним законима који припадају природним,
општим, онима који су иманенти људском бићу и представљају свету

дужност, а у чијим основама лежи такозвана „родовска религија“ (в.

Ђурић 1981: 303).
Сврсисходно је подсетити се на овом месту силе која усмерава
Антигонино настојање. Она има основа у њеном карактеру, али ипак
проистиче превасходно из саме ситуације, на шта, говорећи уопштено
о функцији Лава, указује и Сурио (1981: 63). Ситуација у којој се Ан-
тигона као сестра нашла намеће јој да дела на дати начин. Она нема
другог избора и тога је потпуно свесна, те ни једног тренутка не дово-
ди у питање обављање свете дужности. Конфликт сила се, пак, свакако
одражава и у њој самој, те је стога једна врста преиспитивања у смислу
исправности самог чина присутна од самог почетка, имајући у виду да
она тражи савет од Исмене у погледу онога што јој је најисправније чи-
нити. Дакле, потребна јој је потврда да чини богоугодно дело. Но, како
се то већ дало закључити, исту не добија, те јој је последња, али најјача
узданица вера. Антигона можда нема чврсту веру сама у себе, али уп-
раво је вера у божанску правду и уопште божанске законе та која јој
омогућава да дефинише саму себе и да закључи шта је оно што би тре-
бало да буде – извршилац свете дужности. Надовезујући се на речено,
можемо рећи да је Антигонина судбина управо производ једне готове
ситуације, коју је створио Креонт, те да самим тим „њена трагедија није
последица особених црта њеног карактера и делује потпуно неминов-
но“ (Лукач 1978: 40). Може се рећи да је Креонтова главна функција у
драми управо да осветли Антигонину личност и да је доведе до крајње
одлуке, до избора између живота или смрти, при чему, свесно се опре-
деливши за смрт, она показује своју величанственост у страдању. Дру-
гим речима, Антигона заправо и нема избора, она мора да поступи она
како је то и учинила, односно, показује се као неминовност услишење
божанских заповести.
Да би поштовање божанских закона требало да буде основно
Жељено добро свих ликова у античкој драми, говори уосталом и епими-
тија у којој је исказана „суштина целе драме“ (Ђурић 1998: 309). У по-
следњој сцени у којој Креонт сазнаје да му се, након Хемоновог и Анти-
гониног самоубиства убила и супруга Еуридика, хор у епимитији тврди
да је услов људске среће разборитост, управо у смислу поштовања божје
речи, те да за непоштовање божјих закона човек плаћа страдањем.
„За ковање среће најпрви је маљ

да разуман будеш: никада ред
не ремети божји! За охолу реч
претрпети мора хвалиша пуст
ударце тешке,
у старости га памети науче.“
(Софокле 1964: 138)
Анализом функције Противника настојаћемо да дођемо до саз-

нања ко би могао да буде „хвалиша“, на кога упућују наведени завршни
стихови драме. Поново ћемо се послужити једним од троуглова из већ

наведене Иберсфелдове студије, у овом случају активним троуглом.
Како Иберсфелд (1981: 96) наводи, противник није у директном

односу према самом субјекту, већ је пре „противник субјектове жеље“.
Самим тим закључујемо да је и Антигонин противник заправо против-
ник њене жеље и стоји у односу на објекат, а не у односу на субјекат2.
Истичемо да Сурио (1981: 72) наводи да Противник мора имати сличну
снагу као што је снага Лава, не би ли му био адекватан драматуршки
еквивалент. Дакле, реч је о две силе које се сукобљавају, што уосталом
истиче и Лешић (2011: 425) говорећи о драмском сукобу и наводећи
да је суштина сукоба „више у супростављеним силама (или агенсима, у
терминологији модерне наратологије), него у супростављеним лично-
стима (тј. актерима)“. Као увек присутно требало би да имамо на уму
Аристотелову (2008: 79) констатацију да је агон прави уколико болне
радње настану међу пријатељима и међу својима, што доводи до рас-
пада онога што је била хармонична целина. Управо је таква поставка у
Антигони. Поред реченог, указујемо на то да се дате силе сукобљавају
путем једног од прелазних типова дијалога, који Мукаржовски назива
(1981: 275) „дискусијом“, а који спада у домен личног дијалога где је
тема, како се то јасно запажа, предодређена или наметнута споља ситу-
ацијом у којој се налазе.
У ранијој схеми (слика 1) назначено је да су Антигонини проти-
вници Креонт и Град. Наведено одређење би се могло узети у обзир
уколико бисмо Креонта посматрали као представника целокупног гра-
да и заступника његових интереса. Но, на основу неколиких драмских
ситуација намеће се питање да ли је уистину тако и да ли је Град Анти-
гонин противник.
У првој појави другог чина наилазимо на Креонтово излагање си-
туације, образлагање наредбе по којој нико не сме сахранити Полини-
ка, те да ће бити остављен птицама и псима, а да ће оног ко се усуди да
погази његову наредбу сматрати својим противником (Софокле 1964:
88). Креонт у овим стиховима изједначава себе са Градом и наизглед
показује да су његове наредбе у служби народа ком је господар. Самим
2 Указујемо да поједина тумачења Антигоне разматрају однос између Креонта и Антигоне у виду
сукоба између мушког и женског принципа, патријархата и матријархата (в. Е. Фром, Забора-
вљени језик, 2003: 176‒184). У том смислу би се могло рећи да је Противник, Креонт, у директ-
ном односу према субјекту, Антигони, но у овом раду остављамо по страни дата тумачења.

тим, уколико Креонта изједначимо са Градом, односно Државом, отуда

произлази да ће и Град бити Антигонин противник. У наведеној драм-
ској ситуацији чини се да Креонт несумњиво брани светињу државе. У
прилог дате чињенице можемо навести следеће стихове:
„ /.../ град је нама спас;

и докле срећно једримо под његовим
под једрима, ми пријатеље течемо.
Тим законима овај град ћу дизати.
И с тим се слаже што сам грађанима сад
за Едипове синове наредио.“
(Софокле 1964: 89)
Дâ се запазити да Креонт у наведеним стиховима указује на једин-

ство Града и човека. Самим тим добробит тебанског народа зависи од
поштовања оних закона на којима почива град, а које у наведеном слу-
чају доноси Креонт. Чини се да се налазимо ни пред чим другим до пред
државом заснованом на једном демократском принципу, који се засни-
ва на поштовању прописаних закона, не би ли живот текао у хармонич-
ном складу. Међутим, тек ће наредна драмска ситуација показати да
Креонт ипак није заступник Града, нити бранилац државних интереса,
већ искључиво сопствених, или боље речено, он се служи законима које
поставља држава ради „свога самоодржања и своје самоодбране“ (Ђу-
рић 1998: 309). Дакле, иако је Хегел, дајући једно од најутицајнијих ту-
мачења Антигоне, у Естетици сматрао да је Креонт бранилац државног
принципа (в. Лески 1995: 145), у овом раду се ипак ослањамо на већ из-
несено Ђурићево мишљење, које се лако може поткрепити Креонтовим
делањем у самој драми.
Драмска ситуација изложена у четвртом чину, трећој еписодији,
открива да је Креонту превасходно стало до очувања сопственог ауто-
ритета. У сукобу који се одиграва између њега и Хемона, Креонт пока-
зује неутаживу жељу за моћи, што је видљиво у следећем одломку:
КРЕОНТ
Зар народ да ми каже шта да одредим?
ХЕМОН
Зар не видиш да баш ко дете рече то?
КРЕОНТ
Да за другог, не за се земљом управљам?
ХЕМОН
То није држава што једном припада.
КРЕОНТ
А није л’оног држава ко влада њом?
ХЕМОН
Е лепо би ти пустом земљом владо сам!
/.../
Јер видим: ти о правду сад се огреши.
КРЕОНТ
Па грешим ли што своје право поштујем?
ХЕМОН
Не поштујеш кад газиш право божије.“
(Софокле 1964: 111−112) (подвукла С. Стевановић)
Наведени стихови показују да Креонт одбацује право грађана,

угађа личним наклоностима, услед чега постаје противник божанских
закона, како му то Хемон и саопштава, а самим тим и Антигоне која
дате законе заступа (уп. сукоб Антигоне и Креонта, и Хемона и Креон-
та). Са претходно наведеног привидно демократског принципа прешло
се на један сасвим аутократски, при чему Креонт заборавља да држава
није произвољна творевина једног човека који би био њен суверен, већ
институција једнако заснована на писаним, али и неписаним законима
или божјем праву. Наведеним речима он жустро објављује да у његовом
интересу није поштовање нити опште народне воље, нити закона као
израза исте, већ искључиво сопствена добробит и очување ауторитета
који захтева апсолутну покорност.
Драмска ситуација представљена у шестом чину, петој еписодији,
још јасније осветљава чињеницу да се Креонт дрзнуо да устане против
богова. Још једном долази до сукоба (видимо да је Креонт са свима у
сукобу) између њега и Тиресије, као божјег изасланика, који му говори
да је осион и да га мора осудити (в. функцију Арбитра), те да не злоста-
вља Полиников леш, јер то није никакво јунаштво (Софокле 1964: 124).
Креонтов одговор пак гласи:
„Ал’оног у гроб нећете положити!

Ма хтели орли да га једу Дивови,
до божијег да развалаче га престола,
ни тога греха ја се нећу препасти.“
(Софокле 1964: 125)
Довољно је да се присетимо већ наведених завршних стихова о

човеку, те да нам буде јасно каква судбина чека оне који се овако проти-
ве неписаним божанским законима. Разматрајући Креонта кроз функ-
цију противника, запажамо да је он трагички јунак који је искорачио
преко утврђених граница и који услед своје непослушности и охолости,
као узроцима hamartie (трагичке кривице), мора да испашта, тако што
постаје своја сопствена жртва. Креонт је репрезентативан пример онога
ко се усудио да наруши добро познат појам грчке мисли, а то је појам
космичке хармоније, у којем је појава непредвидљивости и слободе не-
могућа. Јован Зизјулас (1992: 9‒10) наводи да у трагедији човек поку-
шава да постане личност, „да подигне свој стас против овог хармонич-
ног јединства које му се намеће као логичка и етичка нужност“, али у
томе не успева. То је управо оно што покушава Креонт изражавајући
сопствени бунт непоштовањем божанских наредби. Борећи се против

истих, али и против своје судбине, покушавајући да искорачи изван

утврђеног система, космоса, он чини трагичну грешку. Из ње ће научи-
ти управо оно што наводи Зизјулас (1992: 10), да је судбину немогуће
избећи, као и да је свака срџба упућена против божанстава осуђена на
казну, те да нико не може „грешити а да не буде подвргнут последи-
цама“. Управо се услед тога епимитија односи на Креонта, који и сам
даје до знања да је његова лудост крива за све и да је правду уочио тек
када је страдао (Софокле 1964: 134). Развој његове судбине могао би се
симболично представити у виду пута који га неминовно води у пропаст.
Реч је о путањи која се постепено спушта све до мрачних дубина пећине
коју је наменио Антигони, а у којој је заправо сам завршио. Страх га је
сувише касно научио да свете законе треба чувати до последњег дана
(Софокле 1964: 128), услед чега, идући истом стазом као Антигона пре
њега, он поставља следеће питање:
„Од свих прошлих путова

зар газим сада путем најнесрећнијим?“
(Софокле 1964: 132)
Питање које Креонт поставља заправо би требало да буде само

једна у низу констатација, будући да, паралелно са крајем драме, Кре-
онт постаје једна у потпуности распршена особа, која је, покушавајући
да се уздигне до личности, пала на ниво једне маске и доказала да под-
ручје личности није намењено људима. Они само могу да носе маске,
управо као глумци у античком позоришту, претварајући се да су досе-
гли жељени ниво. Но, закључак је само један, онај до кога долази сам
Креонт када за себе каже: „ништа сам ја“ (Софокле 1964: 137).
Као последица свега претходно наведеног произлази да Град није
Антигонин противник, већ пре има функцију индиректног помоћни-
ка, који стаје на њену страну и постаје ко-заинтересовани за читаву
ситуацију и њен саучесник. На то указује и Антигона у већ спомену-
том сукобу са Креонтом, говорећи да би сви рекли да се њима мили
њен поступак, али када им језик не би затварао страх (Софокле 1964:
101), алудирајући на Креонтову апсолутистичку владавину, која тражи
беспоговорну послушност. Да сав народ у Теби не мисли као Креонт, те
да је сагласан са Антигоном, наводи и Хемон приликом сукобљавања са
оцем, указујући му на опште мишљење грађана који га због свог страха
не смеју јавно исказати:
„Јер пред тобом се боји човек пучанин

да збори оно што ти чути не волиш.
А ја са стране добро могу слушати
ту мому како цео град оплакује
што она, од свих жена најнедужнија,
најсрамније за дично дело умре.
/.../
Зар златне поште није она достојна?

Овако тихано се тајни глас шири.“
(Софокле 1964: 110)
Уколико размотримо лик стражара који бисмо могли да прома-

трамо и као изасланика власти, али и као једног од грађана, такође се да
запазити већ наведено. Стражар, иако противник Антигонине намере,
будући да извршава краљеву наредбу, не дозвољава Полиникову сахра-
ну и приводи Антигону Креонтовом суду, ипак директно казује Креон-
ту да не суди право (у његовом случају, али то можемо посматрати и
шире) и да је то велики јад, да би, након хапшења Антигоне и њеног
спровођења до Креонта, казао да му је било жао што је она та коју су
нашли код тела јер:
„у зло вући пријатеља својега – то боли.“

(Софокле 1964: 98)
Функција Града као противника могла би се евентуално извући из

пролога, првог чина, и већ изложене драмске ситуације – Антигониног
и Исмениног дијалога, у ком Исмена скреће пажњу сестри да не жели
да пркоси грађанима (Софокле 1964: 84). Међутим, Исмени је у датом
тренутку очигледно непознато размимоилажење између Креонтове
воље и ставова самог Града, на шта је већ указано. Град, дакле, ни у ком
случају неће бити Антигонин противник како је то назначено у схеми из
Иберсфелдове студије, већ њен сапатник.
Разматрајући функцију Месеца, односно помоћника, Иберсфелд
(1981: 86) наводи да она може да буде празна и тако указује на усамље-
ност субјекта. Лески (1995: 140) сматра да је у сцени представљеној на
почетку драме, а у којој се „Исмена одваја од своје сестре и Антигона
сама мора да оствари свој наум“, јасно да је она осуђена на самотништво,
као и да је „све што је велико у свету осуђено на самотништво“. Премда
је тако, не би требало занемарати већ изложене ставке у погледу тебан-
ског народа, али ни чињеницу да је Исмена спремна да са Антигоном
оде у смрт, иако се ова дистанцира и потенцира да је дело у потпуности
резултат њених сопствених и самосталних залагања. Поред реченог, не
треба заборавити да је и Хемон, усмераван силом љубави, тај који стаје
уз Антигону и устаје против очевог ауторитета, исказујући између оста-
лог, како је већ наведено, глас народа.
Наведени односи дају на знање да је у овој трагедији заступљена
заправо једна стабилна ситуација у смислу сукоба и помоћника, не-
пријатељства и сарадње. Позивајући се на Маркуса (1981: 205), уколи-
ко у жижу интересовања поставимо три лица А, Б и Ц, односно Креон-
та, Антигону и Хемона, а преко њега и народ, видимо да уколико је А
– Креонт, у противничком односу према Б и Ц, онда су Б и Ц, Антигона
и Хемон, у функцији међусобне сарадње. Оно што би, такође, могло да
нам укаже на поделу страна између помоћника и противника, јесте и

сама почетна слика, с обзиром на то да „у комуникацији драме слика

мора увек да претходи речима“ (Стајан 1981: 217). Тако је на самом
почетку представљен Креонт који излази на средња врата, док на десна
врата улазе Антигона, уз њу Исмена, а за њима и Хемон, Тиресија,
стражар и хор.
Сврсисходно је свакако истаћи и улогу хора у функцији помоћ-
ника, што је видљиво и у почетној схеми. Како то наводи Елис-Фермор
(1981: 298), одговорност хора јесте да „пренесе скупину заједничких
мисли и осећања без којих би дијалог био празан и ограничен“. Чини се
као да је хор саучесник свих лица у драми (Сурио 1981: 78), међутим, у
неколиким ситуацијама можемо уочити његово притајено неслагање са
Креонтовом одлуком и држање оне стране чији је представник Антиго-
на. Након улазне песме, Креонтовог представљања хору и сопштавања
наредбе, хоровођа исказује следеће стихове:
„Ти смеш то чинити, Менекејевићу,

са душманом и с пријатељем државе,
ал’ можеш сваким служити се законом
за мртве ко и за нас који живимо.“
(Софокле 1964: 89)
Исказивањем лојалности и показивањем оданости хор признаје

стварну Креонтову моћ, али, како то запажа Ђурић (1998: 297), „при-
тајено истиче да би Креонт могао Полиника и да помилује“. Након не-
колико стихова хор у Антигони види божански лик и исказује сумњу да
Полиникова сахрана, Антигонино посипање пепела по телу свог брата,
није ништа друго до дело божје руке, после чега долази до Креонтовог
директног супротстављања хоровођи, и исказивања срдње, будући да га
гневи већ наведено хоровођино становиште (Софокле 1964: 92). Хор ће
Антигону испратити у смрт похвалом њеног чина, те стиховима који
говоре да славна и похвале достојна одлази у гроб под земљом, пости-
гавши својом судбином велику славу, што је оличено у стиховима које
испева хоровођа у петом чину, а у којима је Антигона виђена налик на
овоземаљску мученицу:
„Ал’ велику славу си постигла ти,

што страдаш и с бозима једнаку коб
и жива и покојна делиш.“
(Софокле 1964: 117)
Драмска ситуација која такође указује на приврженост хора Анти-

гони јесте и она која се указује пред нашим очима након Креонтовог и
Тиресијиног сукоба, с обзиром на то да се јасно дâ запазити да је хор тај
који саветује Креонта да поступи исправно, а дата исправност се односи
на неопходност исправљања грешака које је владар начинио у тренутку
срџбе или, пак, нечега што бисмо могли назвати помућеним умом. Дате
грешке вређају богове и противне су њиховим наредбама, те, уколико
не дође до покајања, казна бива неминовна. Због тога хор говори Креон-
ту да је неопходно да ослободи Антигону и сахрани Полиника:
„Да пустиш девојку из куће подземне,

а оном што га баци гроб да подигнеш!
/.../
Што брже, господару; казне божије
брзоноге су, брзо стигну грешнике.“
(Софокле 1964: 127−128)
Наведени сукоб између Креонта и Тиресије кључан је за разја-

шњавање драматуршке функције коју Сурио назива Арбитром или Ва-
гом. Вага јесте доделитељ Жељеног добра, а основна улога Арбитра је
да сам одлучи коме ће га доделити (Сурио 1981: 76). Боље речено, он
свима додељује нешто, само што је то нешто поларизовано, оно што је
за некога срећа, за другога је несрећа, нарочито када су у питању две
сукобљене стране које теже једном Добру. Пролазећи кроз све већ из-
ложене драмске ситуације може изгледати као да су Арбитри сам Кре-
онт или Антигона. Креонт, који одлучује по сопственом нахођењу не би
ли учврстио своју позицију, забрањује Полиникову сахрану, и тиме до-
дељује Антигони несрећу, а себи наизглед срећу, сматрајући да ће тиме
показати тебанским грађанима да заслужује њихово поверење, имајући
у виду да поступа и према родбини онако како би поступио према сва-
ком од непослушних и противника власти. Како сам наводи:
„/.../ Негујем ли непослух

у роду, рашће јачи изван рода ми.
Јер ко у својој кући строго поступа,
и народу ће важити ко правичан.“
(Софокле 1964: 109)
Међутим, Креонт у својим поступцима прелази меру и постаје

горд и охол, услед чега на крају драме и трпи божанску казну и завр-
шава као истински трагични јунак, који је према Лешићу (2011: 434)
„своја сопствена жртва“. Антигона изгледа као да је сама Арбитар, као
да сама себи додељује Жељено добро, вођена снагом сопствене жеље,
односно воље. Но, како је већ напоменуто приликом разматрања функ-
ције Лава, сила коју усмерава Антигонино делање јесте божанског
порекла, а управо ће се дата сила показати као одлучујућа у погледу
Креонтове судбине. Арбитри, самим тим, у Антигони нису ни она сама,
нити Креонт, већ је реч о макрокосмичком Арбитру – Богу.
Улогу божјег изасланика на земљи врши Тиресија, те на ужем плану
драме, микрокосмичкој сцени, он је функција коју бисмо можда могли
назвати Представником Арбитра (као што постоји Представник добра).
Тиресија показује, у складу са Суриоовим ставовима, да улога Арбитра
„има највећу драматуршку вредност у својим односима према динамич-
ком сукобу између Лава и Противника“ (Сурио 1981: 76), с обзиром на

то да у датој ситуацији заиста врши функцију арбитраже. Тиресија путем

страшног пророчанства обавља дату функцију и пресуђује Креонту:
„Ал’ и ти знај да неће много кругова

обићи сунце својом бржом тркијом,
а ти ћеш сам од своје крви мртвима
мртваца једног вратити у замену.
Јер с овог света ти у доњи убаци
створење живо, у гроб срамно пресели,
а мрца овде доњим не даш бозима,
ускраћујеш му гроб и свете обреде.
Он теби а ни свету горњих богова
не припада, но и њих тиме злоставиш.
Ал зато срде шаљу Хад и богови
ко скоре осветнице да те вребају,
у такву исту да те сруше невољу!“
(Софокле 1964: 126)
Прорекавши Креонту да ће бити кажњен смрћу сопственог сина,

јер је Антигону живу сахранио, а Полинику мртвом онемогућио укоп,
Арбитар је пресудио и показао да је, како се то у трагедији казује, бог
сила која покреће поступке ликова, ставља раздор у срца људи исте
крви, али и пресуђује, јер како то и сам Креонт закључује: „са силом
залудан је бој“ (Софокле 1964: 128).
Пресудну улогу у драми, односно функцију Арбитра, поред бо-
гова имају Судбина и Срећа. На значај среће сасвим јасно и отворено
упућује гласник у ексоди, седмом чину, посвећујући сили Среће сле-
деће стихове:
„Јер срећа подиже и срећа свакада

строваљује и срећне ко и несрећне.
/.../ Кад кога оставе
живота радости, тај више, за ме бар,
не живи, него, сматрам, жив је мртвац он.
Големо благо нек у дому има свом
и живот проводи у сјају краљевском,
а среће при том нема, не бих дао ја
ни сенку дима за то место радости!“
(Софокле 1964: 130)
Креонта је сустигло управо наведено у претходним стиховима,

упркос свом богатству које је стекао и упркос положају који је заузи-
мао као врховни владар, срећа му је очигледно ускратила некадашњу
наклоност, те је смрћу сина постао живи мртвац. Срећа се показује као
нестална, и док би у неким другим временима важило да се смисао жи-
вота састоји у храбром подношењу заокрета Среће, овде бива јасно да је
сваки човек који остане без среће осуђен на живот у ништавилу и без-
нађу, које је, према речима Сузан Лангер (1984: 255), „исто што и смрт,
’смрт душе‘ и тиме се завршава његов животни пут.“. Пред сам крај хор
такође скреће пажњу на битну улогу коју срећа игра у људском животу,
када говори да је за ковање среће неопходна разумност, али је такође
значајно скренути пажњу на гласников закључак по ком „смртан створ
од јада суђених утећи не може“ (Софокле 1964: 137), чиме се потврђује
коментар који претходно даје хор:
„Ал’ је моћ судбине страшна;

ни богатство њој утећи неће,
ни бог Ареј, нити тврде куле,
а ни црне морошумне лађе.“
(Софокле 1964: 121)
Из претходно наведених стихова бива јасно да судбина или Moira

не бира онога на кога ће се обрушити и да једнако управља поступцима
свих људи, имајући на уму да је то „’бреме‘, ’део‘, ’удес‘ досуђен човеку
мимо његове воље: то је присилан избор, нужност која терети и пре-
додређује чин“ (Рикер 1984: 327). Супротстављање или покушај да се
судбина избегне, унапред је осуђен на пропаст, с обзиром на то да је
„Судбина као сила јача и од богова“ (Лешић 2011: 434). Реч је о ономе
што је Усуд сваког човека понаособ, о Судбини замишљеној као Коб,
која „није нешто каприциозно, попут Среће, већ нешто предодређено“
(Лангер 1984: 250).
У појединим тумачењима Антигоне могуће је наићи на ставове по
којима ни Антигона, нити Креонт нису имали право са становишта ве-
чите правде, те да се конфликт разрешава поразом обеју једностраних
сила. Дата тумачења ослањају се у првом реду на Хегела и проматрање
читаве трагедије као сукоба између државе и породице. По поменутим
тумачењима и Антигона бива кажњена, с обзиром на то да извршава
самоубиство у пећини (Милутиновић 2009: 98‒101). Ипак, поставља се
питање да ли је смрт за Антигону казна. Уколико бисмо се држали прет-
ходно наведених тумачења, морали бисмо да закључимо да је напослет-
ку Вага уравнотежена, међутим, већ знамо да по Суриоовом моделу она
мора превагнути на једну страну. У драми кроз више драмских ситу-
ација наилазимо на Антигонине изјаве које сведоче о њеној спремности
да оде у смрт и које нам не одају знакове да је смрт за њу казна. У сукобу
са Креонтом говори да је за њу смрт пре времена заправо добит и самим
тим не жали због такве судбине, јер је, сахранивши брата и удовољивши
природним, божанским, неписаним законима, постигла најлепшу сла-
ву, испунила је свету дужност. Антигона говори:
„Тек страхујући ма од чије обести,

ја не хтех за њих трпет казну од бога.
Та знала сам да мрети морам, како не?
Па да и не нареди ти. Но умрем ли
пре времена, то ко добит само узимам.

Ко живи, као ја, у многим јадима,

зар не би њему смрт спасење донела?
Па и ја нећу жалит ако дочекам
овакав удес. Али да сам поднела
да моје мајке син без гроба иструне,
е, то бих жалила; ал за смрт не марим.“
(Софокле 1964: 99)
Антигона је заправо свесна своје улоге као жртве, јер жртву је не-
опходно принети како би дошло до извесног бољитка. Оно за чим жали
јесте што се није удала, будући да је удаја такође била света дужност,
али Арбитар је ипак превагнуо и омогућио Антигони да упркос томе,
приношењем сопствене жртве, искупи како сопствену породицу, тако и
читав народ, док је Креонт остао сведен на живот у ништавилу.
Разматрање Антигониног жртвовања пружа нам основу за расве-
тљавање последње функције, функције Примаоца добра, или агенса
према Гремасовој терминологији. Иако би се могло помислити да Ан-
тигона жели добро сама за себе како би осигурала загробни живот, ипак
њена жртва јесте показатељ да се налазимо у присуству Агапе, како то
Сурио (1981: 68) назначава, жеље која врхунско добро не жели за себе,
већ за другога. У том смислу поново се можемо позвати на Иберсфел-
дову студију, али у овом случају на идеолошки троугао, на основу ког
бива јасно да су и субјекат и објекат субјектове жеље усмерени ка од-
ређеном агенсу, односно, да субјекат не жели објекат зарад себе, већ
зарад неког од агенаса:
Како то Иберсфелд (1981: 98) назначава, дати троугао се доврша-

ва повратком на град, али и на „представу што је имају људи о друштве-
но-историјској ситуацији у којој се налазе, другим речима на идеологију“.
У случају Антигоне Прималац добра свакако може бити Антигонина по-
родица (в. слику 1), јер како и сама казује:
„Ал’ тврду гајим наду да ћу оцу свом

ја мила стићи, мила стићи и теби,
о мајко – мила теби, мили брате мој!
Те ја вас мртве својим опрах рукама,
и окитих, па жртву излих надгробну.“
(Софокле 1964: 119)
Ипак, оно на шта се враћамо и завршни проблем јесте проблем

још једном божанске правде, или како то Иберсфелд (1981: 98) наводи,
објашњавајући већ наведени идеолошки троугао, прелаз „са радње јед-
ног субјекта на њене последице по дато друштво [друштво ком субјекат
припада]“. У том смислу Антигону покреће чиста љубав и потреба да
оствари добро за другог, али у смислу успостављања једног новог по-
ретка који ће се изродити из свести да сами писани закони, на пример
о сахрањивању, који умеју да буду тирански, застаревају, те да се могу
мењати, али да оно што никада не застарева јесу неписани закони који
леже у природи и поштовању божанске правде (Ђурић 1998: 313). Ан-
тигонино страдање је довело до стицања сазнања, оног којег бисмо мог-
ли назвати прочишћеним сазнањем живота, а Аристотел (2008: 66) је
речено сматрао највишим циљем трагедије. Оно што остаје као аманет
тебанском народу, који је заправо Прималац датог добра, јесте свест да
„човек испуњава смисао живота и налази своје место у свету ако своју
моћ не прецењује и своје постојање не затвара у самотињу него га схвата
као задатак да одаје правду свима захтевима на које има морално право
човек заједнице, био мртав или жив“ (Ђурић 1998: 319). Државне наред-
бе се морају поштовати, али се мора пазити да исте не вређају људско
достојанство. Прималац добра могла би да буде и публика пред којом
се драма изводи, имајући на уму њен висок степен ангажованости у ан-
тичком позоришту, као и да је, како то запажа Стајан (1981: 219), драма
„историјски догађај“ који се увек обраћа одређеној публици. Међутим,
то не мора бити само публика која је гледала трагедију у доба када ју је
Софокле изнедрио, већ и данашња. Порука неће бити интерпретирана
на идентичан начин, али универзалне вредности на којима се базира
требало би да важе и дан данас, будући да се и у данашње доба про-
мишља о питању моралности, правичности, људског достојанства.
На основу изложеног закључујемо да је у почетну схему (слика
1) потребно унети извесне измене. Оне се тичу превасходно промена
до којих долази у функцији објекта или Жељеног добра, као и у функ-
цијама Противника и Примаоца добра или адресата. Како је то већ об-
разложено објекат јесте Полиникова сахрана, али само на ужем плану
и у симболичном смислу. Истинско Жељено добро јесте задовољење
неписаних божанских закона и божје правде, за чије се остварење Ан-
тигона бори путем испуњавања породичног обреда. Крупна измена коју
је неопходно начинити тиче се обележавања Града као Антигониног
Противника. Град је, на основу образложеног, потпуно супротно, Анти-
гонин сапатник и помоћник. Што се тиче адресата могли смо увидети
да се он може тицати саме Антигоне или њене породице, али поново
на ужем плану, те би у почетну схему на место адресата или Примаоца
добра требало ставити превасходно читав тебански народ, али уз њега
и свеколику публику, која је присуствовала и присуствује извођењу Со-
фоклове трагедије. Поред свих набројаних функција у раду се предлаже
увођење једне нове, коју Сурио не истиче у својој студији, а дата функ-

ција односи се на Представника арбитра, инспирисана већ постојећом

функцијом Представника добра.
Рад оставља даљим истраживањима разматрање још једног чи-
ниоца који би се могао уврстити у силу која покреће Антигонино де-
ловање. Реч је о могућој предетерминисаности њене судбине. Не треба
заборавити да се у трагедији кроз више стихова које исказују како Ан-
тигона и Креонт, тако и хор, указује на то да је Антигона плод грешне
утробе, те на судбину њеног оца Едипа, али и мајке. У прилог реченом
иде и чињеница да Антигона скончава управо на исти начин на који је
и њена мајка окончала сопствени живот. Као вредно пажње могло би
се показати и како би изгледала већ изложена схема, уколико бисмо
на место субјекта уместо Антигоне ставили Креонта, или пак, Исмену
и Хемона. Поставља се питање да ли би и у том случају било могуће
спровести анализу до краја путем предложене почетне шеме и до којих
би промена у том случају дошло.
Аристотел 2008: Aristotel, O pesničkoj umetnosti, Beograd: Dereta.
Ђурић 1998: M. N. Đurić, Vladarska naredba i nepisani zakon u Sofoklovoj Antigoni,
u: O helenskoj tragediji, Niš: Prosveta, 295−323.
Елис-Фермор 1981: U. Elis-Fermor, Jedan tehnički problem: otkrivanje neizrečenih
misli u drami“, u: M. Miočinović (prired.), Moderna teorija drame, Beograd: Nolit,
293−318.
Зизјулас 1992: J. Zizjulas, Od maske do ličnosti, Niš: DOM.
Иберсфелд 1981: А. Ibersfeld, Aktancijalni model u pozorištu, u: M. Miočinović
(prired.), Moderna teorija drame, Beograd: Nolit, 84−117.
Лангер 1984: S. Langer, Tragični ritam, u: Zoran Stojanović (prired.), Teorija
tragedije, Beograd: Nolit, 249−264.
Лески 1995: A. Leski, Grčka tragedija, Novi Sad: Svetovi.
Лукач 1978: Đ. Lukač, Istorija razvoja moderne drame, Nolit: Beograd.
Маркус 1981: S. Markus, Strategija dramskih lica, u: M. Miočinović (prired.),
Moderna teorija drame, Beograd: Nolit, 201−213.
Милутиновић 2009: Z. Milutinović, Pogovor, u: Antigona, Beograd: Zavod za
udžbenike.
Мукаржовски 1981: J. Mukaržovski, Dve studije o dijalogu, u: M. Miočinović
(prired.), Moderna teorija drame, Beograd: Nolit, 264−292.
Рикер 1984: P. Riker, Zli bog i ’tragična‘ vizija egzistencije, u: Zoran Stojanović
(prired.), Teorija tragedije, Beograd: Nolit, 325−340.
Софокле 1964: Sofokle, Antigona, Beograd: Rad.
Стајан 1981: Dž. L. Stajan, Komunikacija u drami, u: M. Miočinović (prired.),
Moderna teorija drame, Beograd: Nolit, 214−243.
Сурио 1981: E. Surio, Dramaturške funkcije, u: M. Miočinović (prired.), Moderna
teorija drame, Beograd: Nolit, 57−83.
Svetlana Stevanović / PERSONAE DRAMATIS EL DRAMA ANTÍGONA DE SÓFOCLES
Resumen / El presente trabajo tiene como objetivo analizar la tragedia Antígona de

Sófocles mediante la aplicación del modelo de las funciones dramáticas, desarrollado
por Étienne Souriau, haciendo referencia también al modelo actancial de Greimas,
expuesto en el estudio titulado “Modelo actancial en el teatro”, cuyo autor es Anne
Ubersfeld. El trabajo tiende a poner de manifiesto las modificaciones que se podrían
introducir en el esquema desarrollado por Ubersfeld, quien aplicó el modelo actancial
de Greimas al ejemplo de Antígona. Dichas modificaciones provienen de las conclu-
siones sacadas de la aplicación del modelo de las funciones dramáticas a la tragedia
ya mencionada. De este modo se hace posible un mejor entendimiento de personae
dramatis de drama objeto de nuestro interés. Tomando en consideración diversas
situaciones dramáticas, se llega a la conclusión que los cambios cruciales afectan la
función de objeto (el bien o valor buscado), tal como las funciones de oponente y de
obtentor del bien buscado. Además de lo dicho, en el trabajo se propone introducción
de una nueva función, designada como el representante del árbitro.
Palabras clave: Antígona, personae dramatis, las funciones dramáticas, el modelo

actancial
Примљен: 9. децембра 2017.

Прихваћен за штампу јануара 2018.

Претходно саопштење
821.111-32.09 Велс Х. Џ.
Горан Ј. Петровић1
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
ПРЕВРЕДНОВАЊЕ АНТРОПОЦЕНТРИЗМА И
ЕВРОЦЕНТРИЗМА У НАУЧНО-ПУСТОЛОВНИМ
ПРИПОВЕТКАМА Х. Џ. ВЕЛСА: „МОРСКИ
НАПАДАЧИ“, „ЦАРСТВО МРАВА“
Циљ овог рада је да покаже како Х.Џ. Велс превреднује вредности атропоцентризма и
евроцентризма у двема својим научно-пустоловним приповеткама – „Морским нападачима“ и
„Царству мрава“. Поменуте приче се тумаче у светлу екокритике, чија основна премиса гласи
да је човек само једна од животиња које се боре за опстанак, и у светлу критике империјализма,
која полази од претпоставке да колонизоване расе не морају нужно заувек остати у сенци
Европљана. Тумачење се ослања на агностичко поимање еволуције као бесловесне силе која
према човеку, за разлику од хришћанског метафизичког Бога, није благонаклона, као и на
идеју социолога 19. века да су Европљани, а нарочито Британци, еволутивно најнапреднији на
свету. Док прву идеју Велс заговара, другу пак оповргава антиципирајући тиме антирасизам
20. века. На крају се долази до закључка да џиновски главоношци из „Морских нападача“ и
дивовски мрави из „Царства мрава“ разбијају два мита. Као дословно протумачени, разбијају
мит о неприкосновености људске врсте, док у метафоричном смислу оповргавају идеју о
неприкосновености научно напредног Европљанина.
Кључне речи: Х. Џ. Велс, антропоцентризам, евроцентризам, еволуција, екокритика, критика

империјализма, научна пустоловина
1. Увод
Као ниједан други век пре њега, 19. век био је испуњен историјом
и научним открићима (Бергонзи 1961, Пухало 1976). Филозофску осно-
ву тога раздобља чиниле су крилатице Франсиса Бејкона (Francis Bacon,
1561–1626) „знање је моћ“ и „овладај природом“, као и непоколебљива
убеђеност у савршеност позитивистичког (научно-емпиријског) мето-
да. Међутим, индустријалистички позитивизам 19. столећа био је само
идеологија аристократско-буржоаског слоја друштва, док је поимање
стварности међу интелигенцијом и радничком класом било неупореди-
во скептичније према моћи науке (Пухало 1976: 7).
1 gphwchamp@gmail.com
Крајем 19. века (1880-тих, а нарочито 1890-тих) напади на оду-

шевљеност техноцентричним антропоцентризмом постали су веома
учестали. Владајућој класи највише се замерало на социјалној неправ-
ди, ароганцији, империјализму и немару за чистоћу животне средине.
Један од најзапаженијих уметника тог периода био је британски књи-
жевник научне оријентације Херберт Џорџ Велс (Herbert George Wells,
1866–1946). У овом раду позабавићемо се двема његовим приповет-
кама – „Морским нападачима“ („TheSeaRaiders”) и „Царством мрава“
(„TheEmpireoftheAnts”).
С обзиром на то да се ради о причама које недвосмислено превред-
нују антропоцентризам као средишњи филозофски појам Западне циви-
лизације, у овом раду ће кључну улогу имати екокритика која се, будући
утемељена на покрету за очување животне средине, у интелектуалним
круговима појављује почетком седамдесетих година 20. века (Ото 2006:
23). У центру пажње, дакле, биће полазна премиса екологије да људска
бића представљају тек једну од животињских врста на Земљи (Ото 2006:
27–28, 30), те да и поред своје непобитне интелектуалне супериорности
у односу на остале животиње, у рукама не држе своју судбину. Такође,
у раду ће се говорити и чињеници да под оштрицу пишчеве критике
пада и империјалистичка незајажљивост викторијанске аристократије,
као држаоца најмоћнијег ондашњег царства на свету. Међутим, пре но
што се приступи промишљању о поменутим делима, потребно је украт-
ко представити антропоцентризам и евроцентризам, и то онако како
су ова два појма била заступљена у узбурканој интелектуалној клими
Британије у 19. веку.
2. Антропоцентризам и евроцентризам –
креационистичко-еволуционистичке основе
викторијанске идеологије
Корени антропоцентричног поимања света сежу до најстаријих
времена човекове цивилизацијске прошлости. У библијском „Постању“,
које је много векова чинило срж епистемолошке истине у Европи, садр-
жано је јасно сведочанство човековог схватања своје Богом додељене
улоге у свету:
И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га;

мушко и женско створи их.
И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните
земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица
небеских и од свега звјериња што се миче по земљи.
И још рече Бог: ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи,
и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну.
А свему звјерињу земаљском и свјема птицама небеским и свему што се
миче на земљи и у чем има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би
тако (Постање 1, 27–30).

ПРЕВРЕДНОВАЊЕ АНТРОПОЦЕНТРИЗМА И ЕВРОЦЕНТРИЗМА...
Оваква метафизичка представа човекових господарских права на

Земљи своју ће пуну примену доживети након индустријске револуције
(крајем 18.века), када механизацијом дотад незапамћених размера, чо-
веков тријумф над природом постане потпуно очигледан.
Међутим, чак ни након агностичког дела Чарлса Дарвина (Charles
Robert Darwin, 1809–1882) под насловом О постанку врста путем при-
родне селекције, поглед на човека као на круну творачког процеса у
природи неће изгубити на снази. Наиме, премда је међу све бројнијим
еволуционистима 18. и 19. века било оних који су држали да је ево-
луцију покренуо Бог, као и оних који су еволуцију представљали као
безличну, творачку силу саму по себи, то нимало није реметило виђење
да је човек од свог „творца“ добио најлепши дар природе – интелект –
јер таква је мисао преовладавала у ондашњим мислилачким круговима
(Боулер 2012). Најзанимљивији у том смислу можда је Херберт Спен-
сер (Herbert Spencer, 1820–1903), који је лепо помирио агностицизам
(еволуционизам) са етиком протестантске предузимљивости (креацио-
низам) тиме што је тврдио да је овоземаљски рај, који ће човечанство
ускоро постићи надметачком атмосфером слободног предузетништва,
предодређен еволуцијом (Офер 2000: 404).
Па ипак, међу многобројним еволуционистима оптимистич-
не оријентације могао се наћи и покоји скептик, или чак песимиста.
Најпознатији еволуционистички скептик касног 19. века био је Томас
Хенри Хаксли (Thomas Henry Huxley, 1820–1895), док је један од чуве-
нијих песимиста био управо Х. Џ. Велс. Велс је свој песимизам градио
на геолошко-биолошким открићима (фосили) којих је у то доба било у
изобиљу, на открићима која су указивала на чињеницу да је данашњи
број врста само невелики репрезент свих облика живота који су планету
Земљу настањивали у њеној дугој прошлости. Изумирање врста и ево-
луционистички агностицизам, дакле, подстакли су Велса да напише две
приповетке о којима ће овде бити речи.
Други подстицај за та дела Велс је пронашао у здраворазумској
неетичности европског империјализма, који ћемо овде називати ев-
роцентризмом. Евроцентризам, као нераздвојни идеолошки парњак
антропоцентризма, свесрдно су заговарали социолози, односно со-
циокултурни еволуционисти 19. века. Мислиоци попут Огиста Конта
(Auguste Comte, 1798–1857), Херберта Спенсера, Едварда Бернета Тај-
лора (Edward Burnett Tylor, 1832–1917) и Луиса Хенрија Моргана (Lewis
Henry Morgan, 1818–1881), сматрали су да је европска цивилизација
напреднија од племенских друштава Новог света, јер је пре достигла
ниво машинске идустријалистичке организације коју свака примитивна
заједница некада мора досегнути (Анон. 1: 4–7). Овакво виђење односа
између колонизатора и колонизованих суштински се ослањало на мисао
Томаса Хобса (Thomas Hobbes, 1588–1679) који је, живећи у време убр-
зане колонизације Америке, тамошње домородачке народе описао као
инфериорне у смислу непоседовања писма, уметности и друштва, те је
тако оправдавао незауздано насиље Европљана у колонијама (Анон. 1:

3). У причама које ћемо тумачити, показаћемо да Велс побија и начело
надмоћи Европљанина у свету, и то тако што разматра могућност успеш-
не револуције староседелаца против користољубивих дошљака.
У наставку ћемо протумачити, у светлу екокритике и критике им-
перијализма, најпре причу „Морски нападачи“, а потом и приповетку
„Царство мрава“. На концу ће уследити закључак у коме ће се међусоб-
но поредити биолошко-социолошки аспекти ових дела.
3. „Морски нападачи“
Причу „Морски нападачи“ Велс је објавио 1897. године у збирци

приповедака под насловом Прича о Платнеру и друге приче (The Plattner
Story and Others). Како каже Бернард Бергонзи (1961: 73), један од во-
дећих критичара Велсове научно-пустоловне књижевности, реч је о
„најделотворније и најекономичније испричаној причи“ у поменутој
збирци. Економична делотворност на коју се упућује заслуга је Велсо-
вог полудокументарног стила, код кога сензационални детаљиснажан
утисак остављајубаш зато што се њихов значај умањујеновинарско-из-
вештачком приземношћу (Бергонзи1961: 73). Мноштво таквих, наиз-
глед неважних појединости, очитује се већ на почетку приче:
Све до необичног догађаја у Сидмуту, чудновата врста Haploteuthis ferox

науци је била позната само уопштено, на основу једног полусвареног пипка
са Азурске обале, као и једног трулећег трупа што су га птице кљуцале
и рибе грицкале када га је почетком 1896, у близиниместа Land’sEnd2,
пронашао Џенингс3 (Велс 2007а).
У наставку се саопштавају доживљаји Фисона, пензионисаног тр-

говца чајем и јунака приче, који је, како приповедач (сам Велс) наводи,
једино људско биће што је преживело близак сусрет са „морским напа-
дачима“, уљезима који су на јужном енглеском приобаљуузелиједанаест
живота, пре него што су се „заувек вратили у неосунчане морске дубине
из којих су се тако необично и тако тајанствено указали“(Велс 2007а).
Превредновање антропоцентризма у овој се причи огледа у не-
моћи људи да се, барем за оно кратко време колико је напад трајао,
заустави погибељ грађана. Та немоћ очитује се када, на каменитој
сидмутској обали, Фисон избезумљено бежи пред овим хитрим гла-
воношцима, а сасвим је очигледна каданедуго затим, чак ни појачан
тројицом људи (чамџијом и двојицом физичких радника), не буде ус-
пео надјачати нападаче.
2 У дословном преводу „крај копна“. Најзападније место Велике Британије (на југо-западу остр-
ва) које лежи на обали Атлантског Океана.
3 Све цитате у овом раду са енглеског је превео аутор.

Ту немоћ, којом се оспорава самоувереност човека у погледу свог

господарења планетом, Велс је по први пут исказао 1894. у есеју „Ис-
требљење човека“, у коме је на темељу савремених геолошких и биолош-
ких сазнања представио четири различита начина на које би се човек у
будућности могао збацити са престола Земље. Један од тих начина упра-
во је инвазија џиновских главоножаца, за које Велс тврди да би се, попут
својих еволутивних сродника пужева, могли оспособити за удисање ваз-
духа, што би на дуге стазе за последицу имало повлачење људи са прио-
баља (Велс 1897: 135–136). Чак ни употребом торпеда, писао је Велс, не
би се успео зауставити налет морских дивова, јер „човек нема начина да
озбиљно умањи бројност било које животиње која живи у мору, чак ни
ако она има најпримитивнију интелигенцију“ (Велс 1897: 136).
Међутим, у „Морским нападачима“ се приказује могућност инва-
зије једне врсте која није на најпримитивнијем, већ на неком несумњи-
во вишем степену интелигенције. Наиме, у причи се говори о смишље-
ним, организованим нападима, при чему се међусобна комуникација
одвија некаквим „предућим звуком“ (Велс 2007а). Затим, главоношци
се подједнако спретно крећу и на копну и под водом, а када је ово по-
тоње борилиште у питању, умеју и да пребацивањем пипака преко иви-
це преврну чамац.
Такође, на немалу интелигенцију ових бића указује и њихов те-
лесни изглед4:
[...] Округла тела била су нова створења језивог изгледа, обликом налик
хоботници, са огромним и веома дугим савитљивим пипцима, што су
онако гломазни били савијени на земљи. Кожа им је била светлуцава,
непријатна за око, попут сјајне коже. Надоле искривљена уста окружена
пипцима, необичне излучевине на тој кривој линији, пипци и велике ин-
телигентне очи, давале су тим створењима израз гротескног лица. Тело
им је било као у свиње просечне величине, а пипци су, чинило се, били
дугачки више метара (Велс 2007а).
Овде наглашавамо изглед њихових глава, а нарочито очију које, и

поред утиска о гротескности, недвосмислено упућују на високу, човечју
интелигенцију. Дакле, ради се о некаквим главоношцима који, за разлику
од свих врста познатих науци, човека лако савладавају и у мору и на коп-
ну, а то ће рећи еволутивно савршенијим облицима те животињске врсте.
На крају, након што напади сами од себе престану, Велс саопшта-
ва два могућа објашњења ове чудновате инвазије:
Знам да се миграција због глади предлаже као сила која их је довела овамо;
али ја лично више верујем алтернативној теорији Хемслијевој. Хемсли
сматра да је чопор или јато ових створења можда заволело људско месо
зато што је међу њих случајно потонуо некакав брод, те су у потрази за
4 Овај опис следи у тренутку када Фисон, пришавши сасвим близу неманима што су се гостиле
месом човека кога су уловиле, препознаје да то на обали није јато ружичастих птица, како му
се испрва учинило док их је посматрао са врха литице.
њим одлутали изван своје уобичајене зоне; испрва пресрећући и пратећи

бродове, да би тако, трагом атлантског саобраћаја, стигли до наших обала
(Велс 2007а).
То што се предност даје идеји о смишљеној потрази за људским

жртвама књижевно-уметничка је реализација футуристичких разма-
трања изложених у „Истребљењу човека“: „Велика животиња ове врсте
[хоботница] која често долази у подручја честих бродолома могла би
веома лако заволети укус човековог меса, баш као што је пре неколико
година буба Колорадо са своје старе биљне исхране прешла на обичан
кромпир“ (Велс 1894: 136).
С тим у вези, инвазија главоножаца могла би се узети као маш-
товита разрада Ламаркове идеје о улози самоиницијативе у еволуцији.
Наиме, то што се постанак једне нове животињске врсте – људождерног
Haploteuthis feroxа – представља као исход органског настојања једин-
ке да усвоји нови вид исхране, заправо је варијација на тему чувеног
ламаркистичког примера жирафиног врата5 (Ламарк 1915).
Међутим, овде није реч о врсти која је новом постала само на ос-
нову промене исхране, већ Велсови главоношци од свих забележених
врста из те породице одударају, ако не величином, а онда сигурно спо-
собношћу лова. Такав еволутивни корак могао би се разумети као плод
тежње да се себи обезбеди што бољи улов, а то значи већи успех своје
врсте у погледу опсталих јединки. Овакво схватање би стога свој осло-
нац могло наћи у Дарвиновом концепту борбе за опстанак као поспе-
шивачуеволуције (Дарвин 1859).
Дакле, у причи „Морски нападачи“ аутор изражава свој бунт про-
тив климе интелектуалног самообожавања викторијанске буржоазије.
За разлику од неких других дела те епохе у којима се услед техноцен-
тризације предвиђа скоро самоуништење човечанства, екокритичка
оштрица ове приче засеца саму срж антропоцентричне идеје, без обзи-
ра на то да ли је у питању индустријалистички или неки примитивнији
антропоцентризам. Тачније, порука коју Велс шаље у овом делу гласи
да идеја о човеку, као амбициозном егоцентрику који смисао читавог
света заснива на важности свог постојања, није у сагласности са основ-
ним законима природе. Према тим законима, ниједна врста, колико год
да је интелигентна, не може јемчити да ће заувек бити господар Земљи-
не биосфере, јер еволуција никоме не полаже рачуне:
Човек је, без сумње, у овом тренутку неприкосновени господар – барем

већег дела копнене површине; али тако је било и са сваком другом жи-
вотињом. Погледајмо колико геологија ово може да расветли. За велике
5 Ламарк је тврдио да је дугачки врат настао у оних жирафа које су се трудиле да дохвате лишће
на највишим гранама. Како је у екосистемима нестајало ниског, лако доступног лишћа, тако су
одумирале оне јединке које нису настојале да издуже врат, а опстајале оне које томе јесу стре-
миле, што је на крају довело до постанка врсте дуговратих жирафа. Оваквој идеји супротстављао
се Дарвинов концепт природне селекције, према коме постанку врста не води самоиницијатива,
већ сама природа као сила која је изван контроле јединки (Ламарк 1915, Дарвин 1859).

копнене и морске гмизавце мезозоика, на пример, чинило се да су безбедни

као што је то данас човечанство у својој величини. Али они су изумрли и
нису оставили потомака када су из таме изашли нови редови сисара. Исто
су тако огромне титанотерије6 америчког континента, као и сви моћни
сисари Јужне Америке у плеистоцену – сабљозуби тигар, на пример, и
макраукенија7 – изненада ишчезли онда када су били на врхунцу моћи. И
ни у ком случају трагови фосила не показују да су неку истински надмоћну
врсту наследили њени потомци. Обично се у прошлости дешавало да се
појави нека животињска врста која је раније била ретка и неважна, а да
се не истреби само целокупна врста што је раније владала, него и већи-
на облика који су уопште за њу везани. Понекад, наравно, као у случају
изумрлих дивова Јужне Америке, нестали су без већих супарника, као
жртве пошасти, глади или, може бити, те кумулативне неефикасности која
је исход потпуног одсуства конкуренције. Тако да је геолошка аналогија,
у сваком случају, противна овом одвише лако прихватљивом мишљењу да
ће човек у наредних неколико милиона година суверено владати Земљом
(Велс 1897: 133–134).
Према томе, геолошко-биолошка историја Земље казује да жи-

вотом на Земљи влада само еволуција, та безлична, неетична сила, за
коју човек није ништа друго осим једне од многобројних животиња које
су имале част да у одређеном тренутку у времену буду најснажније на
свету. Истини за вољу, људи јесу најинтелигентнији од свих досадашњих
врста на Земљи, али то не значи да ће им њихова интелигенција, оли-
чена понајвише у филозофији техноцентризма, омогућити да избегну
коначни пораз под ударцима природе. Природа ће људе победити, а пи-
тање је само којим средством. У причи „Морски нападачи“ то средство,
тај нови суверен на трону свих облика живота, јесу високо напредни
главоношци. Тако, преко фиктивне врсте Haploteuthis feroxа, Велс од-
бацује теорију о еволуцијској савршености људске врсте.
Остаје нам још представити и метафорично тумачење ове приче,
а на основу критике империјализма. Метафорично схватање „Морских
нападача“ темељи се, како увиђа америчка критичарка Каролин Луиз
Хованек (2013: 54), на употреби именице raiders у наслову. Наиме, ова
се лексема у енглеском језику везује за пирате, односно за пиратске
нападе. То што се за означавање главоножаца у овој причи користи реч
која се, иначе, односи на човека, указује на могућност људског напада
с мора; јер, како се слажу Хованек(2013: 54) и Бергонзи (1961: 12–13,
134–135), мотив инвазије странаца8 на матицу Британске империје био
6 Titanotheria – крупни праисторијски сисари налик носорогу (позни плеистоцен), чији су фоси-
ли пронађени у Северној Америци.
7 Machraucenia – џиновске ламе плеистоцена, чији су фосили пронађени у Јужној Америци.
8 Овде се превасходно мисли на страх од Немачке, чија је привреда крајем 19. века била у ве-
ликом успону, а милитантно-империјалистичке амбиције усмерене на огромне колонијалне
поседе Британаца.
је сасвим учестао у књижевности позног 19. столећа9. У складу са тим,

не би било погрешно разумети Велсове људождерне главоношце као
војнике неког супарничког царства који су намерни рушити англо-сак-
сонску хегемонију.
Дакле, ако је традиционално циљ пиратских напада насилно
прикупљање материјалног богаства у виду робова, новаца и драгоце-
них предмета, онда је, у пренесеном значењу, циљ краткотрајног упада
Haploteuthisferoxа набавка људског меса као нове ставке на свом јело-
внику. Иако настојање главоножаца да се трајно задрже на обали у овој
причи није очигледно, ипак би се, у вези са Велсовим „Истребљењем
човека“, могло, макар имплицитно, говорити и о тежњи ка отуђењу те-
риторије; јер сукоби око природних ресурса,код којих је један од ре-
сурса (прехрамбених) и сам човек, неминовно би се морали завршити
истребљењем једног од супарника. Ипак, у следећој причи коју ћемо
разматрати, амбиције у смеру трајног запоседања територије неће бити
имплицитне, већ експлицитне.
4. „Царство мрава“
„Царство мрава“10 представља још једну Велсову успелу научно-

пустоловну причу, препознатљиву по својој извештачкој концепцији.
Заправо, иако ово дело има облик истинске научне пустоловине (уз речи
наратора, присутни су и дијалози и унутрашњи монолози), последњи,
четврти његов део објашњава да је приповест састављена од фрагмена-
та Холројдове приче – а то указује на ауторову склоност новинарском
стилу. Холројд је, иначе – о чему ћемо ускоро више – један од тројице
главних јунака у делу.
Прича прати доживљаје посаде ратне барке „Бенжамен Констан“
у горњем сливу Амазона, тачније на рукавцу Батемо реке Гуарамадема.
На челу посаде налази се Креол капетан Гериљо (Gerillau), коме друштво
прави ланкаширски инжењер Холројд (Holroyd), док трећи протаго-
ниста јесте португалски поручник да Куња (da Cunha). Послан да заус-
тави напредовање некаквих мрава који, сасвим необично за ове инсекте,
не пустоше људска насеља само да би убрзо отишли, већ се на опусто-
шеној територији задржавају, креолски је капетан убеђен да му се тиме
надређени подсмевају. Међутим, још пре него што стигне на своје одре-
диште (четрдесет километара пре места Бадам, на поменутом рукавцу
Гуарамадеме), схвата да у задатку који је добио нема ничег комичног.
9 Бергонзи (1961) ову заокупљеност страхом од инвазије, у духу филозофа Макса Нордауа,
назива мотивом fin du globe (смак света), који је пак надоградња на мотив fin de siècle (смак
столећа). Ови мотиви били су одраз умора који се међу интелигенцијом и пучанством све више
осећао, умора насталог због предугог мира и лажних моралних вредности викторијанске епохе
(Бергонзи 1961).
10 Ова приповетка је по први пут објављена 1905. године у часопису Strand.
Наиме, наишавши на некакав плутајући чамац са двојицом мрт-

вих путника и гомилом џиновских мрава на палуби, капетан поручнику
да Куњи наређује да се искрца и извиди стање, што овај, и поред ве-
ликих протеста, на концу пристаје да учини. Међутим, убрзо да Куња,
уз речи осуде за Гериљоа који га је приморао на искрцавање, умире
од мрављег убода, док забринути капетан покушава да мраве елими-
нише најпре паљењем чамца, а потом и бомбардовањем опустошених
људских грађевина на обали. Пошто схвати да се мрави не могу побе-
дити топовским плотунима, које су му иначе забранили да испаљује,
поражено запловљава натраг. Приповетка се завршава нараторовим
промишљањем о овој новој пошасти у виду интелигентних мрава, про-
мишљањем подстакнутим Холројдовим страхом од могуће инвазије и
на Британску Гвајану.
Већ поменута критичарка Хованек (2013: 56–63) приметила је да
се ова прича, као и „Морски нападачи“, може протумачити на два на-
чина. На првом месту, може се говорити о екокритичким елементима
утемељеним на разбијању мита о човековој неприкосновеној владавини
на Земљи.
У овом смислу, релевантна су размишљања инжењера Холројда
који се ту, у непрегледној прашуми Амазоније, по први пут нашао у
средини којом човек не господари:
Нељудска величина ове земље га је запрепашћивала и тиштила. Знао је да

на небу нема људи, да су звезде честице у једном невероватно огромном
простору; знао је да је океан велики и неукротив, али је у Енглеској земљу
сматрао човековом. У Енглеској она је заиста човекова – дивљи створови
живе по допуштењу, расту на туђем, свуда су друмови, ограде, и влада
потпуна сигурност. У атласу, такође, земља је човекова и сва је обојена
да би се показало како му припада – оштра супротност са плаветнилом
независног светског мора. Држао је здраво за готово да ће наступити
дан када ће свуда на земљи превладати плуг и култура, лаке трамвајске
железнице, добри путеви, уређеност и сигурност. Али сада је посумњао.
Ова је шума бескрајна. Чини се непобедивом, а човек је, у најбољем слу-
чају, некакав редак, небезбедан уљез. Може да се километрима путује кроз
непроменљиво тиху нагужваност џиновских стабала, омчастих пузавица,
неспутаног цвећа и посвуда алигатор, корњача и безбројне врсте птица и
инсеката изгледају као код куће, незаменљиво– али човек, човек се огор-
чено држи само чистина, бори се са травуљином, зверима и инсектима
за најосновније упориште, гине од змија и звери, инсеката и грознице, и
убрзо одлази. На многим местима низ реку очито је да се човек повукао,
ту и тамо је понеки напуштен поток сачувао име зграде, а где-где оронули
бели зидови и урушене куле показују своју поуку. Пума и јагуар су овде
већи господари... (Велс 2007б).
Дакле, енглески инжењер Холројд, као заступник британских бур-

жоаских интереса у Бразилу, искрено признаје да је централност човека
у свету лоше постављен концепт, јер наспрам једног несавладаног и не-
савладивог екосистема као што је прашума реке Амазон, човек је мали
и безначајан.Сви покушаји цивилизовања ове тропске дивљине, стога,

осуђени су на неуспех, а сваки Адам баштован, речено језиком Библије,
мораће да се помири са вечном изгнаношћу из раја. Овако сликовито
промишљање Холројдово на најбољи начин одражава Велсов став о „су-
вишном егоизму људске животиње“ (Велс 1897: 133) која држи да јој
ништа није неизводљиво.
Међутим, централна порука ове приче није у заговарању људске
немоћи да ради потреба своје индустрије подјарми амазонску прашуму,
већ у томе што се овим делом поручује да животињски становници на-
паднутих екосистема, агресору могу и узвратити ударац. Ту се мисли на
дивовске, интелигентне мраве, чија их висока способност војне органи-
зације, у контексту Велсове антиспенсеровске маште, ставља, у најмању
руку, раме уз раме са човековим војним умећем.
Те мраве Холројд је описао овако:
Каже да су већи од свих мрава које је икада видео, да су црни и да се крећу

са чврстом намерношћу која је веома другачија од механичке безглавости
обичног мрава. Отприлике сваки двадесети је много већи од своје браће и
има изузетно велику главу. Ови су га одмах подсетили на господаре раднике
за које се каже да владају мравима резачима лишћа; као и они, чинило
се да усмеравају и координишу опште кретање. Тела померају уназад на
сасвим јединствен начин, као да некако користе и предње екстремитете.
И стекао је чудан утисак, који није могао да потврди јер је био предалеко,
да је већина ових мрава носила реквизите, да је око тела имала везане
јарке беле траке попут металних навоја... (Велс 2007б).
Јасно је да се ради о еволутивно напредној врсти неке од много-

бројних мрављих врста у Амазонији. Напредност о којој је реч меха-
ничке је природе, јер ови мрави имају далеко већи опсег покрета од
обичног мрава.
Затим, сазнајемо да су беле траке што их мрави носе око тела
заправо некакви отровни кристали чији је отров налик змијском от-
рову, као и то да се при нападу не крећу у колонама, попут обичних
мрава док преносе залихе хране, већ то чине „у отвореним линијама, с
међусобним растојањем, које чудновато подсећају на јуриш савремене
пешадије под ватром“ (Велс 2007б). Уз то, „они су словесни и знају за
сложенији вид организације од било које познате мравље врсте“, јер су,
уместо у какве раштркане заједнице, уједињени у нацију (Велс 2007б).
Међутим, како истиче наратор, посебна њихова снага лежи у томе што
сами производе свој отровни игличасти кристал, који њихове највеће
јединке11 потом примењују на људске мете. Дакле, у вези са њиховом
механичком способношћу, ови мрави су и застрашујућа војна сила.
Такође, дознајемо и о мрављем изванредном технолошком умећу,
при чему је у првом плану, али свакако не и једина од значаја, њихова
градитељска вештина:
11 Наводи се да су највећи међу њима дугачки и до пет центиметара.
Овим се чудним малим створењима не приписују само коришћење ва-

тре и метала и организовани градитељски подвизи који запањују наше
северњачке умове – будући да смо навикли на таква постигнућа као што
је онај који је у Рио де Жанеиру остварио Саубас, који је 1841.изградио
тунел испод Парахибе, где је он широк колико Темза под Лондон Бриџом
– већ и организован и темељан метод бележења и комуникације који је
аналоган нашим књигама (Велс 2007б).
Уколико наводе о мрављем неимарству допунимо још и двама

конкретним примерима као што су изградња бедема око освојених
територија и успешно преграђен рукавац Капуаране, списак њихових
остварења постаје целовит. У питању је, дакле, у сваком смислу, једна
социокултуролошки високо развијена цивилизација, чија моћ понајви-
ше почива насмишљеном истребљавању човекове врсте12.
Еколошка критика ове мравље навале на човечанство, у светлу
докторске дисертације ауторке Хованек (2013: 61), садржана је у про-
тивудару животиња, за које се не може порећи да су, услед индустрија-
листичке експлоатације природних ресурса, у 19, а нарочито у 20. веку,
постале озбиљно угрожене. Својим маштовитим конструктом живо-
тиња које природну средину себи прилагођавају успешније него људи
(Хованек2013: 60), Велс не стаје само на страну потлачених, колико
год они били бесловесни, већ и испитује могућности еволуције која је,
на крају крајева, од неразумних примата створила и човека. Како би
указао на филозофску површност буржоаских самозадовољника, Велс
за миљенике еволуције не узима човека, већ једну другу, инсектоидну
животињску врсту. Homosapiens, дакле, нијепредстављен као еволутив-
но недодирљив, већ као врста која равноправно учествује у надметању
за опстанак13. У томе лежи самосвојна интерпретација дарвинизма као
изворно биолошке а не социолошке теорије.
Можда на екокритичке намере у овом делу највише указује сле-
дећи одломак у коме се човек у целости снижава на ниво животиње:
Ко су прави господари?
У неколико километара ове шуме мора бити више мрава но што је људи
у свету! Ово се Холројду учинило као савршено нова идеја. За неколико
хиљада година људи су се из варварства уздигли до стадијума цивилизације
која им је омогућила да се осећају господарима будућности и владарима
земље! Али шта ће спречити мраве да и они еволуирају? Обични мрави
живе у малим заједницама од по неколико хиљада јединки и не показују
организоване амбиције спрам вањског света. Али ови имају језик, имају
интелигенцију! Зашто би било ко застао на томе ако човек није застао на
стадијуму варварства? Замислите када би мрави ускоро почели да скла-
диште знање, баш као што су то људи радили путем књига и забележака,
12 Бруталност ових инсеката према људима најбоље се види на примеру осакаћених лешева
(одгризен нос) на плутајућем чамцу.
13 У последњем делу приче џиновски мрави се називају такмичарима за превласт у свету.
да користе оружје, образују велика царства, да воде планиран и органи-

зован рат? (Велс 2007б)
Кад се овај цитат допуни још и заједничким разматрањима Хо-

лројда и приповедача о могућем развоју догађаја у скоријој будућ-
ности, при чему се до 1911. предвиђа судар мравље цивилизације са
капиталистичком у Бразилу, а до педесетих или шездесетих година 20.
века чак и откриће Европе, постаје јасно колико је волшебан интелект
ових фиктивних бића (каже се како су јужном обалом Бантама мрави
овладали за свега три године). Може се, слично као у „Морским на-
падачима“, закључити да човек, у биолошком смислу, нема разлога да
се осећа средиштем света, јер у скривеним деловима природе, које су
изван људске контроле, можда вребају врсте које људску превласт могу
довести у питање, а може бити чак и уништити? Еволуција, дакле, су-
протно Спенсеровој филозофији, није и не може бити замена за бла-
гонаклоног хришћанског Бога. Она је према човеку и његовој судбини
исто тако равнодушна као што је равнодушна и према свакој животињи
која је икада господарила Земљом.
„Царство мрава“ се на други начин може протумачити у светлу
критике британског империјализма. Како сматра Хованекова (2013:
56), на противудар мрава може се гледати као на побуну урођеника,
који у етнички мешовитој посади „Бенжамена Констана“, од житеља
Јужне Америке једини нису заступљени. Наиме, хијерархија посаде
јасно је дефинисана – на челу је Холројд који ником не полаже рачуне,
испод њега су Креоли и Португалци, док су на дну Афро-американци,
познати и као Самбо, што је термин који се људи на вишим лествицама
не устручавају користити (Хованек 2013: 57). Иначе, присуство Брита-
наца у Бразилу било је веома значајно у 19. веку, иако та земља никада
званично није била енглеска колонија (Форман 1999). Заправо, ради се
о томе да је након отцепљења од Португалије 1822, Бразил, као неста-
билна новооснована економија, прешао у руке британских капиталиста
и индустријалиста (Форман 1999).
Дакле, осим што се може схватити као побуна угњетене дивљине
против антиеколошког техноцентризма, мравља инвазија на насеоби-
не у Амазонији јесте и побуна угњетених јужноамеричких Индијанаца
као чувара природе, против расистичког империјализма светлопутих
Британаца. При томе, сви мелешки расни облици (Креоли14, Самбо15),
Афро-американци и Португалци као представници некадашње коло-
нијалне силе у Бразилу, приказани су као слуге новоколонијалистич-
ког система Британије. Другим речима, мрави не протестују против
новог колонијалног тлачења само као животиње (дословно), већ и као
14 Креоли потичу из мешовитих бракова Европљана и Афро-американаца у Јужној Америци.

15 Поред тога што означава Афро-американце, лексема Самбо подразумева и особу која је једном
половином негроид а другом Индијанац.
представници оних чији живот није реметио поредак амазонске био-

сфере16 (метафорички).
Међутим, за разлику од Хованекове, ми држимо да наговештај
мрављег царства распрострањеног на два континента указује и на мо-
гућност миграције мелеза и Афро-американаца, незадовољних услови-
ма живота у осиромашеној домовини, у експлоататорску матицу им-
перије. Наиме, није тешко приметити да навала црних инсеката преко
океана, у смислу боје тела, има сличности са процесом који је већ у
Велсово доба почео да се дешава, а који је данас још актуелнији. Овим
желимо рећи да је море, које је дуго времена важило за окосницу бри-
танске сигурности, у очима мислилаца касног 19. века морало почети
да се схвата као претња. Зато се мрављи устанак не би смео тумачити
само као локални удар на колонијализам, већ и као покушај рушења
светског империјалистичког поретка.
У том смислу важна су Холројдова песимистична предвиђања у
виду мрављег незаустављивог продора до Британске Гвајане, која је „од
сфере њихове тренутне активности“ (Велс 2007б) удаљена тек нешто
више од хиљаду и по километара, као што је важна и приповедачева
визија о мрављем преласку Атлантика и инвазији на Европу. Ова по-
тоња бојазан нарочито је бомбастична с обзиром на то да се упућује
на процес колонизације који је обрнут у односу на историјски. Запра-
во, мрави су у односу на човека, па чак и техноцентричног Европља-
нина, толико супериорни да ће га победити на његовом терену и тако
исписати сопствену завојевачку историју. Дакле, животиње и потлачени
народи узвраћају ударац, а незасита потрага Европљана за све већим
простором ширења утицаја завршиће се њиховим заслуженим поразом.
Индустријалистички тријумф над природом, стога, није потврда антро-
поцентричне премисе изложене још у освит цивилизације, већ само вр-
тоглави успон којиће убрзодовести до стрмоглавог пада.
5. Закључак
У раду смо представили две приче Х. Џ. Велса које су несумњиво

одраз превредноватељског духа позног 19. века, при чему је превредно-
вање о коме смо говорили усмерено на антропоцентризам. Показали
смо да је антропоцентризам, родивши се међу старим цивилизацијама,
поткрај 19. столећа, барем у свету Велсове књижевности, доживео крах.
Побијање антропоцентризма постигнуто је на основу геологије, ламар-
кистичког и дарвинистичког еволуционизма, као и екологије која је јед-
16 Духовност већине урођеничких народа Америке (изузев напредних цивилизација Астека и
Маја у Средњој и Инка у Јужној Америци) позната је као природњачка, еколошка филозофија,
која почива на поштовању природе и свих њених појединачних чинилаца. Можда је суштина
такве идеологије најбоље оличена у следећим речима поглавице Сијетла, изговореним 1854.
године као одговор Американцима на понуду о продаји предачке земље: „Земља не припада
човеку, човек припада земљи“ (Анон. 2).
на од каснијих еволуционистичких научних дисциплина. При томе, ис-

такли смо да се у Велсовом есеју „Истребљење човека“ могу наћи идејни
замеци обрађених научно-пустоловних прича.
Доказали смо, понајвише се ослањајући на рад ауторке Хованек,
да се и „Морски нападачи“ и „Царство мрава“ могу разумети и као
критика антиеколошког техноцентризма и као критика расистичког
империјализма.
Са аспекта екокритике,закључили смо да човек не господари це-
лом Земљом, јер не не влада ни морем ни прашумом. У тим двама еко-
системима вреба опасност по превласт човека на планети, јер далеко од
човековог надзора, баш ту можда стасавају еволутивно савршеније жи-
вотиње од човека. Еволуција, дакле, није a priori човеков савезник, како
је то сматрао Спенсер, већ врховна безумна сила чија се дела не могу
ни предвидети ни контролисати.Док у „Морским нападачима“ чета ог-
ромних главоножаца, попут пирата, показује буржоаским егоцентри-
цима да им животиње барем на тренутак могу угрозити безбедност, у
„Царству мрава“ се поручује да би животиње у догледној будућности
могле чак и да сломе људску хегемонију. Човек, дакле, није нужно вр-
хунац еволутивног процеса, већ само тренутни биолошки господар, јер
су геолошки налази више него јасни: „У случају сваке друге надмоћне
животиње што ју је свет видео [...] час њене неприкосновености био је
увод у њено потпуно свргавање“ (Велс 1897: 138).
Са становишта критике империјализма, видели смо да су и једна
и друга приповетка одраз духа fin de siècle, или још прецизније духа
fin du globe, који је крајем 19. века био оличен у предвиђањима ин-
телигенције да ће се британско традиционално друштво скором – рат-
ном или мирнодопском – инвазијом странаца, уздрмати из темеља. И у
овом смислу је, из истог разлога, „Царство мрава“ богатије алузијама;
јер се у тој причи, за разлику од „Морских нападача“ у којима се наго-
вештава могућност краткотрајне најезде странаца, упућује на могућ-
ност трајне колонизације Европе. Затим, у погледу тумачења побуње-
ничке војске,главоношци означавају Немце као колонијалне супарнике
Британаца, док мрави указујуили на Индијанце као спроводитеље ло-
калне одмазде (у тропском појасу Јужне Америке), или, како смо сами
предложили, на афро-америчкe мигрантe који, из економских разлога,
хитају пут империјалистичке матице. Критиком империјализма Велс
антиципира антирасистичке покрете 20. века какви су, на пример, били
Афро-амерички покрет за грађанска права или Покрет америчких Ин-
дијанаца из 1960-тих година.
На крају, као можда најзанимљивији увид у однос између „Мор-
ских нападача“ и „Царства мрава“ наводимо и то да су и гигантски гла-
воношци и дивовски мрави примери милитаристичких друштава – с
тим што су први, будући слични пиратима, слабије организовани, док
су потоњи, у смислу организације друштва (технолошки и информацио-
но), равноправни људској интелигенцији, на шта, уосталом, и упућује
реч царство у наслову друге приче.У непосредној вези с тим, мрави се

од главоножаца разликују по томе што не пустоше да би са стеченим
пленом убрзо побегли, већ и након пустошења остају на освојеној тери-
торији, као некаква милитаристичка нација која тражи већи животни
простор за себе.
Дакле, „Морски нападачи“ и „Царство мрава“ могу да се тумаче у
дословном, биолошком (еколошком) значењу, као и у метафоричном,
социолошком (антиимперијалистичком) значењу. Заједничка за оба
значењска слоја јесте идеја о неодрживости техноцентричне филозо-
фије утемељене на антропоцентризму, као идеји о нужној превласти
људи над животињама, и евроцентризму, као идеји о нужној надмоћи
Европљанина над становницима Новог света. Превредновање евро-
центризма може се даље конкретизовати и на превредновање англо-
центризма у смислу оспоравања идеје о супериорности Британаца над
осталим западноевропским силама. Такође, заједнички за биолошку
и социолошку критику у овим причама јесте и еволуционизам – био-
лошки и социокултурни17. Са обе тачке гледишта Велс побија Спенсе-
рову еволуционистичку теорију тиме што Европљанина приказује као
могућу жртву или интелигентних, рационалних животиња, или добро
организованих странаца.
Примарна литература:
Велс 2007а: H. G. Wells, „The Sea Raiders“, у: The Stolen Bacillus and Other
Incidents, у: The Short Stories of H. G. Wells, h t t p : / / g u t e n b e r g . n e t . a u /
ebooks06/0609221h.html, 01.10.2017.
Велс 2007б: H. G. Wells, „The Empire of the Ants“, у:TheTimeMachine and Other Stories,
у:The Short Stories of H. G. Wells,http://gutenberg.net.au/ebooks06/0609221h.html,
02.10.2017.
Секундарна литература
Anon 1 (n.d.), „SocioculturalEvolution“,https://www.immagic.com/eLibrary/
ARCHIVES/GENERAL/WIKIPEDI/W110525S.pdf, 13.10.2017.
Anon 2 1995,„Chief Siettle [1854] We may be Brothers After All“,http://www.
mountainman.com.au/thechief.html, 11.10.2017.
Бергонзи 1961: B. Bergonzi, The Early H. G. Wells: A Study of Scientific Romances,
Manchester: Manchester University Press.
Боулер 1992: P. J. Bowler, „Darwinism and Victorian Values: Threat or
Opportunity?“,129–147, у: Proceedings of the British Academy, 78,https://www.
britac.ac.uk/pubs/proc/files/78p129.pdf,30.09.2017.
17 Док се први односи на развој телесне конституције и механичких способности, други

подразумева развој, тј. усложњавање, друштвене организације.
Дарвин 1859: C. Darwin, On the Origin of Species by means of Natural Selection or the
Preservation of Favoured Species in the Struggle for Life, London: John Murray,https://
archive.org/stream/onoriginofspec00darw?ref=ol#page/n5/mode/2up, 12.10.2017.
Форман 1999: R. G. Forman, „When Britons Brave Brazil: British Imperialism and
the Adventure Tale in Latin America, 1850–1918“, 455–487, у: Victorian Studies
42.3.
Хованек 2013: C. L. Hovanec, Zoological Modernism: Literature, Science, and Animals
in Early Twentieth-century Britain, Nashville, Tennessee (doctoral dissertation),
http://etd.library.vanderbilt.edu/available/etd-07022013-113128/unrestricted/
HovanecDissertation.pdf, 09.10.2017.
Ламарк 1915: J. B. Lamarck,ZoologicalPhilosophy,Translation from French:
Hugh Elliot.London: Macmillan and Co.,https://archive.org/stream/
cu31924024760799?ref=ol#page/n7/mode/2up, 12.10.2017.
Офер 2000: J. Offer (ed), Herbert Spencer: Critical Assessments, Volume II, London:
Routledge.
Ото 2006: E. Otto, Science Fiction and the Ecological Conscience, University of Florida
(doctoral dissertation), http://ufdcimages.uflib.ufl.edu/UF/E0/01/34/81/00001/
otto_e.pdf, 11.10.2017.
Пухало 1976: D.Puhalo, EngleskaknjiževnostXIX–XXveka (1832–1950): istorijsko-
kritičkipregled. Beograd: Naučna knjiga.
Свето Писмо Старога и Новога завјета, 2012, „Стари Завјет“ превео: Ђура
Даничић, „Нови завјет“ превео: Вук Стефановић Караџић, Београд: Библијско
друштво Србије.
Велс1897: H. G. Wells, „The Extinction of Man“, у:Certain Personal Matters,http://
www.freeclassicebooks.com/H.G.%20Wells/Certain%20Personal%20Matters.pdf,
08.10.2017.
Goran J. Petrović / THE TRANSVALUATION OF ANTHROPOCENTRISM AND

EUROCENTRISM IN H. G. WELLS’S SCIENTIFIC ROMANCE STORIES: THE SEA
RAIDERS, THE EMPIRE OF THE ANTS
Summary / The aim of this paper is to show how H. G. Wells transvalues the values of
anthropocentrism and eurocentrism in two of his scientific romances – The Sea Raid-
ers and The Empire of the Ants. The stories are interpreted in the light of ecocriticism,
whose fundamental assumption is that man is merely an animal species struggling
to survive, and from the viewpoint of criticism of imperialism, which presumes that
the colonized races must not necessarily remain forever in the shadow of the Euro-
peans. In scientific terms, the interpretation relies on the agnostic understanding of
evolution as an irrational force that, unlike the Christian metaphysical concept of
God, is not benevolent to man. It also relies on the idea of 19th-century sociologists
that the Europeans, and the British in particular, are in evolutionary terms the most
highly advanced humans on Earth. Wells advocates the former idea and dismisses
the latter, thus anticipating twentieth-century antiracism. The paper ends with a
conclusion that the gigantic cephalopods from The Sea Raiders and the gigantic ants
in The Empire of the Ants debunk two myths. Interpreted literally, they debunk the
myth of mankind’s superiority, whereas in their metaphorical sense they invalidate
the superiority of the scientifically advanced Europeans.
In terms of the debunking of anthropocentric philosophy, Wells’ intelligent animals
undermine the belief in man’s ability to undisputedly reign over nature. From the
viewpoint of the invalidation of eurocentrism, however, the highly evolved monsters
stand for Brazil’s indigenous peoples and African American serfs rebelling against
the yoke of British imperialism. The latter interpretation debunks not only eurocen-
trism, but also a more specific kind of it – the notion of anglocentrism as denoting
the supremacy of the colonial British in the world. In this sense, The Sea Raiders also
reveal 19th-century Britain’s fear from Germany’s ever-rising military power. Wells’
ants, in comparison with his cephalopods, are better organized and therefore aim at
conquest rather than short-lasting plunder. The two stories question the Victorian
bourgeoisie’s indulgence in its technological progress by stating that not even science
can enable man to achieve final victory against the evolutionary powers of nature.
Key words: H. G. Wells, anthropocentrism, eurocentrism, evolution, ecocriticism,

criticism of imperialism, scientific romance
Примљен: 16. октобра 2017.

Претходно саопштење
821.163.1-32.09=163.41“04/14“
27-423.5
Јелена Ђ. Весковић1
Филолошко-уметнички факултет (докторанд)
ЕТИЧКО ПРЕИСПИТИВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА ЦАРА АСЕ
Предмет овог рада ће се односити на анализу приповетке из средњовековне преводне

књижевности Цар Аса, у којој је основни мотив испаштање греха. Грех настаје услед царевих
мизогиних тенденција према стиховима из светих књига, које је написала жена, и избацивања
истих. Скрнављењем светих књига, цар Аса ће подлећи последицама таквог греха и померањем
временске димензије у алтернативној стварности (сна) изгубиће своју титулу и наћи се
на ђубришту одевен само у платнену ризу. Кроз мотиве глади, жеђи, наготе, и сталног
осуђивања од стране људи на које наилази, долази до самоиспитивања идентитета цара
Асе и неизвесности стварности у којој се налази. Истражни дискурс у овом делу се огледа
у дискурзивним елементима испитивања иследничког карактера, доказа, представљања
чињеница у оквиру исказа сведока, казнених елемената и спознаје кривице.
Кључне речи: Цар, стид, казна, Бог, идентитет, грех, истражни дискурс
1.
Средњовековни преписи са карактеристичним мотивима и лич-

ностима, који су најчешће преузети из Библије, неретко су били при-
годни текстови који су могли послужити као пример недозвољеног, не-
прихваћеног понашања које није у складу са хришћанском религијом.
У приповеци Цар Аса поставља се модел старозаветне личности једног
цара који је ‘побожан’ и ‘пророкољубив’, и поступа у складу са својом
круном и хришћанском религијом, у толикој мери да смрћу (огњем)
кажњава и своју мајку која је кривотворила. Битно је нагласити и претке
јудејског цара Асе који се у приповеци одмах на почетку истичу не само
као опште место, већ и као потврда његовог племенитог порекла и ви-
соког рода: Давид, Соломон, Ровоам, Авија, Аса. Претпоставка његовог
греха је и истицање чињенице да цар Аса ‘као Самсон’ не цени женску
мудрост, претпостављајући да је главни узрок томе мајчинска фигура.
Мизогине тенденције наводе цара Асу да из светих књига нареди да се
избаце три реда, које је написала жена: „Да се не хвали мудар мудро-
шћу својом, и да се не хвали богат богатством својим и да се не хвали
силан силом својом“ (Јовановић 2000: 401). Међутим, могућно је да цар
1 jeca.veska@gmail.com
Аса проналази у овим редовима и самог себе, јер се поступком избаци-

вања приказује и његова гордост, која произилази из његовог поседо-
вања моћи, доказујући тиме своју супериорност великог цара. Овим ис-
тупањем он проузрокује даљи ток своје судбине. Притом дискурс при-
поветке постаје оличен како самоистрагом цара Асе који покушава да
утврди шта се десило са његовим животом, тако и истрагом и суђењем
од стране ликова, читалаца и свевидећег Бога. Цар Аса „у јерес упаде
и пророчке речи“ (Јовановић 2000: 401), и самим тим „сав Израиљ“ не
одобравајући његов чин постаје жртва и главни сведок. Према Лакану,
постоји само један разлог за пропаст духа: плиткост истине која се из-
риче (Лакан 1983: 53), а цар Аса мизогиним размишљањем истиче своју
‘плиткост духа’ која је изазвана унутрашњим конфликтом између цара
и човека у себи.
Гигантски сукоб између духа и нагона, започет једном у прадавној и за

рационалне човекове појмове потпуно затамњеној еонској прошлости
човечанства, наставио је да се одиграва на видљивој и све боље препозна-
тој равни људске цивилизације, не доносећи никакво право разрешење,
остављајући човека несрећног и у сукобу.[...] Истинско разрешење овог
прасукоба може да буде остварено само на невидљивој равни духа, и само
је дух у стању – и то за појединачног човека, не и за читаво човечанство
– да овај сукоб осветли и можда реши (Јеротић 2003: 6).
2.
Према Фукоу, наћи одговарајућу казну за неко кривично дело зна-

чи наћи такву његову неповољну последицу да идеја о њој учини идеју о
делу потпуно непривлачном (Фуко 1997: 119). Цар Аса је кажњен марги-
нализовањем његове личности и његовог бића тако што га Бог поставља
изван града, на ђубриште, без царске одеће, у платненој ризи, на три дана
и три ноћи: „И нанесе Господ на цара Асу за три реда три дана промене:“
(Јовановић 2000: 401) Средњовековна етика текстова као што је припо-
ветка Цар Аса, има за циљ спречавање истих или сличних поступака, јер
на крају оваквих текстова долази до спознаје која раздваја добро од злог,
а с друге стране, у смислу времена саме приповетке, кажњавање цара
Асе од стране Бога, сем поменутог обухвата и преваспитавање заједнице
и потоњих царева. На самом почетку приповетке, читаоцу је тачно де-
финисана кривица цара Асе, њен узрок и последица у виду казне, као и
то ко је главни судија. Међутим, кривица није позната окривљеном, као
ни то да је кажњен, нити ко је његов иследник.
Истрага као спознајно средство прожета је перспективом сумње у постојећи

свет другога, али и перспективом ‘већ сазнатог’, унапред схваћеног (ин-
туитивна претпоставка или интерпретација тачнија од самих чињеница)
и самим тим симулираном позицијом ‘свезнања’ (Бошковић 2004: 19).
У неизвесности сопственог постојања од тренутка када се пронађе

на ђубришту, почиње истрага цара Асе о сопственом идентитету. Уједно
ће истрага представљати и казну, јер ће током три дана цар Аса трпети
телесна мучења, понижавања, и изгубиће свој идентитет цара, јер ће
ђубриште постати његова реалност, као да стварност у којој је био цар
није ни постојала.У тексту приповетке налази се део у којем се инфор-
мише читалац о појединостима почетка казне, које личе на докумен-
тарни материјал, али значајан моменат је што се овај део текста меша
са почетком истражног дискурса цара Асе којим именује алтернативну
стварност – сном:
И би да цар легне у царске постеље у шести час ноћу када је обичај да јереји
до свитања сврше службе црквене, јер беше и празник слављена скиније. И
беше труд царев велик око припрема за жртве и храњења убогих странаца
и око спаљивања. Цар Аса, пак, нађе се у шести час ноћу вргнут ван града
на ђубришту, ништа немајући на себи осим платнене ризе до колена. И
видевши себе тако рече: ‘Шта је ово? Није ли сан?’(Јовановић 2000: 401)
Према Бошковићу, истрага је правно-полицијска дисциплина али

и метод утврђивања при чему се прикупљају докази, откривају виновни-
ци криминалних радњи и реконструишу почињени деликти при чему се
проверавају чињенице (Бошковић 2004: 15). У приповеци се истрага ус-
поставља у измештеној стварности, у подручје сна, при чему се успоста-
вља аналогија контекста редова које цар избацује са које му се у фик-
тивној стварности догађају. Чињенице су да се царева самохвала истиче
у претераности истицања мудрости, богатства и силе што се утврђује
питањима ликова из приповетке и приказује у контрастним сликама у
којима он бива ислеђиван, понижаван, мучен глађу, жеђу и рањавањем,
губећи и свест о томе да је икада био цар. Према Бошковићу истражни
метод не оставља могућност за слободу говора и мишљења ( Бошковић
2004: 19). Цар Аса не успева да се одбрани. „Уколико је у центру истраге
расветљавање или реконструкција скандала, утолико је у центру скан-
дала човек. Учинити јавним човеков живот, обелоданити га, друштвено
је легитимно тек тамо где он постаје кривично дело“ (Бошковић 2004:
23). Цар Аса греши као цар, због тога је неопходно истрагом га детро-
низовати и судити му као човеку. Према Јеротићу, улогу предсказивача,
опомињача и наредбодавца слика је у сновима Старог завета испуња-
вала на најбољи начин (Јеротић 2003: 241) Сан као алтернативна ствар-
ност продире у поље несвесног. Казна заправо продире у душу цара
Асе. Његов морални пад се огледа у симболици ђубришта ван града,
маргинализованог простора које се одликује смрадом и прљавштином,
и у непотпуној нагости која се у средњовековној поетици повезује са
нагошћу и осећајем стида Адама и Еве услед првобитног греха. „[...]
Голотиња је и знак сиромаштва, те духовне и моралне немоћи. Стога се
човјек појављује го пред Богом суцем“ (Шевалије, Гербран 1987: 168).
Према Јеротићу, чије се мишљење надовезује на мишљење средњове-
ковног теолога Бенедиктуса Переријуса снови се деле на оне који су

проузроковани телесном болешћу, афектом (најчешће афектом страха,
мржње или љубави), моћима и лукавством демона [...] и на оне снове
које је Бог послао (Јеротић 2003: 246). С тим у вези, знајући већ с по-
четка приповетке да је главни судија Бог, трећа врста снова примарно
отвара подручје несвесног цара Асе у којем се извршава казна. Међу-
тим, поље несвесног се може искључити из поља сна, јер су сведоци
у обе стварности исти. Стога, треба говорити о вишем ступњу несвес-
ног, о трансценденталном пољу несвесног, где владају морални зако-
ни религије. „Човекова свест осећа да се налази у телу о којем не зна
готово ништа[...]. Отуда она не може осећати да је тело идентично са
свешћу: тело рађа природа и оно ће се вратити природи, али душа при-
пада трансцендентном свету и вратиће се том свету“ (Фрај 1985: 43).
Осећање нове стварности са немогућношћу спознаје самог себе каквог
се сећа, меша се са истовременим губљењем идентитета: „ О чуда! Ако
бих ја био цар, не би ли ме поискали где сам? Него нисам ли у сну цар
био када ме овде нико не познаје?“ (Јовановић 2000: 401). „Несвесно је
оно поглавље моје историје које је прекривено белилом или испуњено
једном лажи: то је цензурисано поглавље. Али истина се може поново
пронаћи и најчешће је она већ исписана негде другде“ (Лакан 1983: 40).
Откривање истине и разрешење истражног дискурса се огледа у
трпљењу казне цара Асе и самоспознаје кроз детронизацију и телесне
муке. „Ко је цар у овом граду?“ (Јовановић 2000: 401) Цар Аса сумња да
је он икада био цар, и приликом губљења сопства које је мислио да по-
седује, он жели да зна ко је цар ако није он. Постављањем овог питања
поништава сопствени идентитет Асе као цара. Он није цар. Ако он није
цар, онда је сигурно неко други. Када би добио одговор на то питање, не
би му значило да сазна ко је, већ да потврди да није он цар.
Али ако позовем онога коме говорим, ма којим именом које сам му на-
денуо, ја му саопштавам субјективну функцију коју ће он, чак и да би је
одбацио преузети да би ми одговорио.
Тад наступа одсудна улога мог властитог одговора, улога коју субјект не
прима као што то уме, тек као прихватање или одбацивање своје беседе,
већ која ће учинити да он уистину буде признат или поништен као субјект
(Лакан 1983: 85).
Према Фукоу, осуђеник је симетрична али изокренута фигура у

односу на краља (Фуко 1997: 35). „Цар [...] симболизира оно што пред-
ставља: царство, власт, владавину, моћ, успјех, превласт, надмоћ инте-
лигенције у свјетовном и материјалном реду“ (Шевалије, Гербран 1987:
71). Довођењем у сумњу своју титулу, цар Аса сам себе детронизује и
постаје осуђеник, лишен царске одежде у свој силини стида коју на себи
осећа, и који му онемогућава да потражи помоћ упркос великој глади
и жеђи: „И стиђаше се упитати кога. И помишљаше поћи кудгод, али се
стиђаше поћи због наготе, пошто беше само у једној одећи“ (Јовановић
2000: 401). Детронизацијом цар Аса постаје било ко, будући да га нико
не зна и да сумња у сопствено познавање себе, и тиме губи надмоћ, мо-
ралну и деспотску. Цар више не суди, њему се суди, а срамота и драма
његовог властитог бића у моралном паду постаје већег интезитета, јер
цар постаје фигура позоришног ритуала јавног изопштавања.
Дисциплина, према Фукоу, понекад захтева ограђивање простора,
издвајање неког места које ће бити специфично у односу на сва оста-
ла, затворено као свет за себе (Фуко 1997: 160). Ђубриште ван града,
представља маргинализован простор на којем цар Аса издржава своју
казну. Његово кретање није ограничено, он може слободно да се креће
по граду, али ће приликом сусрета са људима доживљавати телесне
муке. Заправо читав град постаје његов затвор, а ђубриште одвојено од
града – самица у којој обитава наспрам сјајног затвора и недоступног
простора који добро познаје из претходне стварности. Овакав простор
у којем се служи казна има своју одређену намену – преваспитавање
(В. Фуко 1997: 147), а у случају цара Асе преображаја, индивидуације.
Бентамов Паноптикон, како истиче Фуко, у свом архитектонском обли-
ку представља зграду прстенастог облика у чијем средишту се налази
кула са великим прозорима, која гледа на унутрашњи део прстенастог
здања које је издељено на много ћелија са по два прозора а спољашњи
служи за продирање светлости (Фуко 1997: 224). Главно обележје Па-
ноптикона је строга контрола простора, стални надзор у којем се могу
наћи болесник, лудак, осуђеник, радник, или ученик, у коме се све види
и све препознаје и у којем влада изокренут принцип тамнице – затво-
рити али не лишити светла и не сакривати (в. Фуко 1997: 223–224).
Паноптикон у приповеци влада по сличним принципима, цар Аса има
слободу кретања, али је под сталним надзором Бога и испитивањима
својих сународника. Према Фукоу видљивост је клопка, њега виде али
сам не види (Фуко 1997: 224), цар Аса постаје странац и „он жели да
буде разуман. Он жели да се ослободи оног изузетног проклетства које
га чини странцем у селу“ (Ками 2008: 151). Главни надзорник и пра-
ведни иследник у Паноптикону је сам Бог чија оптика обухвата сваки
поступак и мисао сваког човека: „Али свевидеће око не остави га да због
малих речи пророчких настрада до краја ради оца његовог Давида, који
рече: ‘Не видех праведника остављеног’“ (Јовановић 2000: 401). Према
Фрају, реч ‘Бог’ ма како велик био број њених референата, практично
је језичка неопходност за метонимијско мишљење (Фрај 1985: 33). Бог
као трансцендентно поимање вишњег, морални кодекс, „симбол тради-
ционалног ауторитета“ (Фрај 1985: 41), поставља Паноптикон у којем се
налази цар Аса, и у којем ће се извршити кажњавање и етичко преиспи-
тивање идентитета, што укључује и питање круне цара Асе. ‘Свевидеће
око’ уређује сврху Паноптикона у складу са могућношћу осуђеног да се
покаје и спозна свој грех.
Хришћански човек способан и од Бога упућен да доживи сопственим,и то

свакодневним искуством ‘тамну страну’ своје грешне природе [...] учи се
покајању као опробаном и једино дејственом путу хришћанског човека
ка Богу, уласку у ‘истинску слободу’ (Јеротић 2003: 70).
Бог се у складу са законима Паноптикона у којем се надзорни-

ков поглед не види, али и у религијском смислу Бога као неопипљиве,
невидљиве, узвишене твари, не приказује, он је више Суд, него Судија,
а Суд се не чује већ огледа у судбини која се одвија пред очима осуђе-
ника. „Да ли се Бог уопште скрива? Или се то ми скривамо од Њега
као кривац Адам после сагрешења![...] Бог воли да се скрива да бисмо
га тражили[...], да бисмо га свуда тражили, јер је Он свуда присутан
(Јеротић 2003: 267–268). Деловањем на осуђениково тело, Бог утиче на
његову душу у којој је потребно да се разреши унутрашњи конфликт
који је створио грех, како се грех не би понављао.
Као да нам наше несвесно подручје – намерно се не усуђујем да овога пута

изједначим глас несвесне психе са Божијом поруком – да, и када наша
будна свест клоне и уплаши се од нараслих проблема и конфликата које
не можемо да решимо, постоји нешто у нама што никад не губи наду и
што наговештава блесак светлости у тами (Јеротић 2003: 239).
3.
Превазилажењем срамоте због нагости отпочиње пут индивиду-

ација цара Асе. На почетни корак његове самоспознаје и извршавања
казне га наводи Бог пославши му „глад у срце да хтеде земљу јести“ (Јо-
вановић 200: 402) У Фукоовој терминологији, овакав поступак можемо
поимати као ‘дисциплину’ која доводи до односа покорност – корист,
у којем се цар Аса потчињава основним физиолошким потребама како
би заправо дошао у сусрет са људима и испаштао због свог греха ради
спознаје сврхе казне (в. Фуко 1997: 155). Људи са којима се сусреће пред-
стављају извршиоце казне али и сведоке у помереној временској равни.
Цар Аса се најпре среће са човеком који плете плот, како би од
њега заискао хлеб. Међутим, плетоплотац је цара Асу према изгледу
окарактерисао као странца, а самим тим и као уходу: „Ти ниси из ово-
га града, него си ухода из неке незнане земље“ (Јовановић 2000: 402).
Маркиран као фигура која вероватно чини незаконите радње, цар Аса
није више изложен самоиспитивању, већ и испитивању од другог лица:
„И видевши га да нема шта одговорити, позва и друге плетоплетце и
испитиваше га ревносно: ‘Одакле си? Шта је твоје дело?’“ (Јовановић
2000: 402). Према Лакану, функција језика није да информише, већ да
евоцира (Лакан 1983: 84). Питања ‘Одакле си?’ и ‘Шта је твоје дело?’,
имају улогу да евоцирају социјална питања цара Асе. „Испитивање нај-
боље очитује потчињеност“ (Фуко 1997: 209). У немогућности да дока-

же, цар Аса не призива своју титулу. У својој одсутности, потврђује се
губитак Асиног идентитета, он више није цар Аса, није сигуран ни да
се зове Аса, без своје царске одеће он је само тело. Цар Аса се креће
линијом од неверице, преко спознаје да није оно што је мислио да јесте,
до потпуне изгубљености, осећаја одбачености и немогућности да ишта
више учини како би сазнао ко је. Без одговора, кривица се потврђује,
цар Аса је ухода. Тело које стоји испред једног човека, који је маркиран
социјалним положајем као плетоплотац, кажњава ознаку човека којој
недостаје опозиција означеног. Тело без идентитета може постати ухо-
да, и потребно га је казнити, како би се спречио његов злочин: „А он
немајући шта одговорити, би осуђен. И узевши дрво за плетење, удара-
ху га по телу наневши му тридесет рана“ (Јовановић 2000: 402). Према
Фукоу, казна има функцију давања примера. Суштина кажњавања није
чулни осет мука и патње, већ идеја о болу, непријатности, незгоди –
мучност (Фуко 1997:105). У историјском смислу времена у које бисмо
могли сместити приповетку цар Аса, телесне казне су биле примарне
приликом кажњавања. Велики број примера налазимо у жанру апок-
рифа који су означени као мучења, у којем се спектар казни шири до
најокрутнијих смртних казни којима су кажњавани људи који су били
спремни да страдају зарад хришћанске вере (пример Мучење светог
Ђорђа Кападокијског). У средњем веку у којима су се верски текстови
преписивали, велики број казни присутан у тим текстовима, као сведо-
чењима борбе за Хришћанство, још увек је задржан и није „нестало тело
као главна мета кажњавања“ (Фуко 1997: 12).
У феудализму није постојало кодификовано кривично законодавство, што

је доприносило појаву арбитрарности и судске самовоље у изрицању казне.
Идеја испаштања, као основном циљу кажњавања, била је придодата идеја
застрашивања околине. Извршење прописаних казни изазивало је својом
свирепошћу страх, који је морао бити опомена потенцијалним учиниоцима
недозвољених понашања (Илић 2013: 34). Казнени систем Византије познаје
пет врста казни: смртну, телесну и новчану казну, конфискацију и прогон-
ство. Смртна казна се најчешће извршавала се одсецањем главе, вешањем,
ређе спаљивањем (на пример за издавање војне тајне, убиство сродника) и
набијањем на колац (за разбојништво). Најраспрострањеније су телесне казне,
попут бичевања и батинања, као и сакаћења – као суровији облик телесних
казни (Илић 2013: 39).2
Видевши како га плетоплотац туче, царске слуге које су туда про-

лазиле су уочиле да је цар Аса обрезан и да је Јеврејин, спашавају га од
рањавања „рекавши му: ‘Пошто си се коцкао на игралишту од сада буди
непорочан’ (Јовановић 2000: 402). Цар Аса остаје мучен глађу и жеђу,
2 Преузето из мастер рада Историјски развој друштвене реакције на криминално понашање, Аните
Илић, под менторством проф. др Миомира Костића, Правни факултет у Нишу, 2013.http://
www.prafak.ni.ac.rs/files/master-radovi/anita-ilic.pdf, преузето 12.05.2017. 13:30
на ђубришту, као Јеврејин и коцкар. ‘Изокренути’ цар, бива истучен и

испитан и потом одлази да упита ко је на царском престолу. Измучени
и осрамоћени цар долази до кључне тачке свог осећања апсурда: „Ето
већ ћу скончати од глади и жеђи и батинама бијен и измучен. Нећу ићи
да молим или да питам за цара, пошто већ разумех да нисам био цар.
Други је на престолу, а шта сам ја био не знам!“ (Јовановић 2000: 403)
„Време је прави извршилац казне“ (Фуко 1997: 123). С тим у складу,
Бог казну обликује као искушење које ће трајати три дана и три ноћи,
у помереној временској димензији, или вишој трансцендентној свести.
Али за цара Асу појам времена је угрожен, јер он не може да сведочи
да ли је прошло време којег се сећа стварност или сан, он упада у стање
неизвесности у којем не може да појми време. „Апсурд ми разјашњава
следеће питање: не постоји сутра (Ками 2008: 70). „[...] Баца се ка на
крају прихваћеном оклопу отуђујућег идентитета, који ће својом кру-
том структуром обележити сав ментални развој јединке“ (Лакан 1983:
19). Цар Аса прихвата празнину свог бивства, и како би преживео у фи-
зиолошком смислу, он одлучује да постане свој двојник, али да не буде
‘порочан’, већ да добије своје ново социјално одређење радом, како не
би био странац у граду. Према Лакану, довољно је стадијум огледала
схватити као поистовећивање, у пуном смислу који анализа даје том
термину: тј. као преображај који се збива у субјекту кад усваја слику –
њена је предодређеност за тај фазни ефекат довољно назначења употре-
бом, у теорији, латинског термина imagо. Тај облик поставља инстанцу
Ја (moi), пре његовог ‘друштвеног одређења на линији фикције’ (Лакан
1983: 6–7). Цар Аса одлази код штављача коже како би радио, преу-
зимајући улогу некадашњег царског слуге када штављач назре његову
другост у изокренутом идентитету човека који више није цар: „Личиш
ми на неког, али не одговараш сасвим. Твоје лице и изглед нису за ову
вештину, али обличје твоје подобно је људима високог рода. Реци ми
одакле си и из ког народа си. А време твоје већ је минуло да се учиш
овој вештини“ (Јовановић 200: 403).
Изгледа да је огледална слика праг видљивог света, ако поверујемо распо-

реду у огледалу који представља халуцинаторно и сновито ‘Imago нашег
тела’, било да су посреди његове индивидуалне црте тј. његове слабости
или његове објективне пројекције, или да запажамо улогу машинерије
огледала у појављивању двојника у којем се испољавају психичке реал-
ности, уосталом хетерогене (Лакан 1983: 7).
У узалудном отимању цара Асе од претходног идентитета поку-

шавајући да прихвати своје окружење и постојање у таквом окружењу
као једино могуће, остаје неподобан, јер услед задовољења својих фи-
зиолошких потреба глади и жеђи од наличја царског рода постаје неко
ко „много једе и пије“. Поновно бива изложен испитивању порекла:
„Поуздано испитавши послаћу га одакле и дође [...]. Ако ми не кажеш
одакле си, предаћу те у народну тамницу. И повредивши га, изгна га из
града као коцкара. Бојећи се Бога не предаде га у тамницу, а познаваше

се да је Јеврејин“ (Јовановић 2000: 404). Према Фукоу, градација патње,
одређена количина патње, врста телесног мучења, квалитет, интезитет
и трајање бола зависе од тежине кривичног дела, а личност кривца и
друштвеног статуса његових жртви, и мучење је део ритуала чији је циљ
срамоћење (Фуко 1997: 42). Измучен ранама од батина, испитивањима,
детронизацијом, цар Аса је градацијски постајао осуђеник, маргинали-
зована личност чији се круг испаштања греха затвара са могућношћу да
буде и заточен у тамници. Самим тим се поништава статус изгубљеног
идентитета, јер изолацијом и заточењем „преступник постаје неко кога
треба упознати“ (Фуко 1997: 312), чиме се подручје несвесног затвара,
јер се цар Аса буди из сна, и препознаје себе у царском обличју, истр-
певши казну. „Повратак на свест, бег изван свакодневног сна предста-
вљају прве покрете апсурдне слободе. Али циљ је била егзистенцијална
проповед, и са њом онај духовни скок који у суштини измиче свести“
(Ками 2008: 71).
„И видевши цара, свештеник умуче, јер га се уплаши пошто беше
заповедио да се истргну ови редови и да не буду у цркви“ (Јовановић
2000: 404). Призвуком речи ‘цар’ враћа се титула цара Асе не само као
социјално обележје, већ као обележје преображене личности која је
спознала свој грех и разрешила унутрашњи конфликт који је почивао
на мизогинији. „Али Бог га не остави да до краја пострада него учи-
ни да на њега наведе промену којом још више потврди пророчке речи“
(Јовановић 2000:406). Вративши се на своје престо и у сопствену ствар-
ност из апсурдне свести о свом идентитету, цар Аса више није осуђеник,
већ постаје иследник, који позива сведоке његовог осуђеничког живота.
Својим исказима, сведоци покушавају да што више окриве странца, не
знајући да тиме криве свог цара којем сведоче.
Сведок 1: „О царе, ми га хтедосмо одвести у тамницу док не испитамо

одакле је, али дошавши слуге царства ти, пустише га рекавши: ‘Ми знамо
да је невин и да је Јеврејин као и ми.’“ (Јовановић 2000:405)
Сведоци 2: „Пустисмо га рекавши му: ‘Више се не коцкај! И отишавши
седе на ђубриште због топлоте, јер беше наг.’“ (Јовановић 2000: 405)
Сведок 3: „Дође неки коцкар у доњој одећи распитујући сео цару и њего-
вом имену. Истукавши га довољно, истерах га ван“ (Јовановић 2000: 405).
Сведок 4: „И заплака жена и рече ми: ‘Шта ће ми напаст ова? Како је овај
човек, који је дошао без хаљина нечист и смрадан! Како поједе хлеба за
осам мужева! Он ми није потребан у дому мом. ‘ А ја га узех и истукавши
га као коцкара, истерах га ван. И мислим да ноћиваше на ђубришту, јер
беше наг. А сад не знам где је“ (Јовановић 2000: 405–406).
Својим сведочењима сведоци оживљавају „сећање на бол“ (Фуко

1997: 105) цара Асе, потврђујући постојање друге стварности у којој
је спознао удаљавање од Бога и претрпео последице избацивања сти-
хова потврђујући њихово значење поступцима сведока и поступцима
извршилаца казне доказујући да грех настаје услед хвалисања својом

мудрошћу, силином и богатством, јер је пролазност друга страна ових
инстанци. Категорија пролазности живота се огледа у личности цара
Асе након буђења (душе). Спознајом истинитости спорних исказа
због којих је кажњен цар Аса стиче искуство које утиче на његов даљи
развој идентитета. Развој идентитета обухвата дубље осећање вере која
се преноси писаном речју, и представља сведокa њене свевремености.
Самим тим, само разумевање до којег долази цар Аса, повезује га са
Богом, али Асе као човека, не као цара. Укидањем титуле, хуманизује се
вредност сваког појединца. Сви људи су једнаки пред Богом, и ниједан
човек није значајнији од било ког другог човека. Према Јеротићу, што је
дубље и искреније хришћански човек доживео свој лични пад као грех,
дубљи је и искренији његов вапај Богу да га Он ослободи ‘тијела смрти
ове’ (‘Ја, јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?’ – из
Посланице Римљанима апостола Павла), слутећи, или се већ личним
опитом уверавајући да сам, својим напором и вољом, не може да победи
зло у себи (Јеротић 2003: 70).
4.
Истражни дискурс у приповеци Цар Аса је заснован на елемен-

тима етичког самоиспитивања, које обухвата неопходни морални пад
цара, како би дошло до спознаје суштине живота и вере. Цар Аса је
кажњен измештањем у сферу надсвесног, у којем под надзором ‘све-
видећег ока’, цар Аса прелази пут од изгнанства, преко телесних казни,
социјалног изопштавања и осуђивања, до коначне спознаје приликом
буђења. Испаштање греха се посматра као индивидуација цара Асе, који
ће преко детронизације доспети до праве сврховитости своје круне, која
је у складу са етичким приближавањем Богу. Цар Аса као старозаветна
личност, приказује својим трпљењем модел искушеника, који својом
издржљивошћу и спознавањем суштине вере прелази пут преображаја.
Због претеране гордости и снажног осећаја мизогиније, цар Аса губи
свој прави пут човека који живи и дела у складу са вером. Губећи из
вида правоверни начин живота, транспонује се из улоге цара у улогу от-
падника. Овакво контрастирање илуструје његову кривицу. Бог му суди
у оноликој мери колико мисли да је довољно да Аса дође до истинског
покајања. Његова спознаја је приказана у виду буђења. Када је Бог сма-
трао да је довољно времена прошло како би Аса схватио своју кривицу,
кажњавање је испунило своју дидактичко-моралну улогу – цар је ипак
само човек, и не може да суди другом човеку пред Богом.
Извори
Јовановић 2000: Т. Јовановић, Стара српска књижевност, хрестоматија,
Београд, Крагујевац: Филолошки факултет, Нова светлост;
Бошковић 2004: Д. Бошковић, Иследник, сведок, прича: истражни поступци у
Пешчанику и Гробници за Бориса Давидовича Данила Киша, Београд: Плато.
Илић 2013: А. Илић, Историјски развој друштвене реакције на криминално
понашање, мастер рад под менторством проф. др Миомира Костића, Правни
факултет у Нишу, <http://www.prafak.ni.ac.rs/files/master-radovi/anita-ilic.pdf>
преузето 12.05.2017.
Јеротић 2003: В. Јеротић, Изабрани огледи, Београд: Српска књижевна задруга.
Ками 2008: А. Ками, Мит о Сизифу, Београд: Paideia.
Лакан 1983: Ж. Лакан, Списи, Београд: Просвета.
Фрај 1985: Н. Фрај, Велики код(екс), Библија и књижевност, Београд: Просвета.
Фуко 1997: М- Фуко, Надзирати и кажњавати, рођење затвора, Београд:
Просвета;
Шевалије, Гербран 1987: Ж. Шевалије, А. Гербран, Рјечник симбола, Загреб:
Накладни завод МХ.
Јelena Đ. Vesković / ETHICAL RE-EXAMINATION OF IDENTITY IN EMPEROR ASA
Summary / The paper will aim to analyse Emperor Asa, a short story belonging to
medieval translational literature in which the main motif is the expiation of sin. Sin
occurs due to the emperor’s misogynist tendencies towards the verses from the holy
books that were written by a woman and his omitting them. Due to desecrating the
holy books, Emperor Asa will be subjected to consequences of such a sinful act –
through the movement within the time dimension in the alternative reality (of the
dream), he will lose his title and find himself in a landfill dressed in rags. Through
hunger, thirst, nakedness, and constant condemnation by the people he encounters,
Emperor Asa will self-examine his identity and the uncertain reality in which he is
located. The investigative discourse in this work is seen in the discursive elements of
interrogation, evidence, presenting facts within the testimonies of witnesses, punish-
ment, and realisation of guilt.
Keywords: emperor, shame, punishment, God, sin, identity, investigative discourse
Примљен: 15. јуна 2017.

811.163.41‘367.625.43
371.3::811.163.41‘243
Јулијана С. Стевановић1
Филолошко-уметнички факултет
ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОЗИ У УЏБЕНИЦИМА ЗА

СРПСКИ КАО СТРАНИ ЈЕЗИК
У раду који је пред нама настојаћемо да истражимо и опишемо на који

начин се ученицима српског као страног језика представљају глаголски
прилози, на ком нивоу учења се уводе, како се објашњава њихово грађење, а
како њихова употреба. Такође, покушаћемо и да одредимо место глаголских
прилога у целокупном систему глаголских облика у настави српског као
страног језика. Обратићемо пажњу и на разлике између два глаголска
прилога, садашњег и будућег, као и на зависност од глаголског вида односно
аспекта, као типичног обележја словенских језика.
Кључне речи: глаголски прилог садашњи, глаголски прилог прошли, српски

као страни језик
1. Увод
Наставу српског као страног језика, као недовољно истражену, чак

и недовољно развијену област србистике, потребно је непрестано проу-
чавати и унапређивати. Стога се у последње време све више србистич-
ких радова бави наставом и учењем/усвајањем српског као страног/
другог/наследног/нематерњег језика и језика средине. Управо с циљем
унапређивања наставе српског као страног језика, истраживали смо на
који начин се у литератури намењеној учењу српског као страног језика
представљају глаголски прилози.2
1.1. У литератури није много пажње посвећивано глаголским
облицима у настави српског као страног. Заправо, већина радова која
са морфолошког аспекта истражује наставу српског као страног јези-
1 juca89stevanovic@gmail.com
2 Овакво истраживање подстакнуто је и радом са студентима у Центру за српски као страни је-
зик на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Наиме, студенти који су били на мастер
студијама србистике у Пољској, односно Украјини, а са којима смо у Центру радили на Ц1 и Ц2
нивоу, имали су оскудно знање о овим глаголским облицима, посебно о домену њихове употребе.
ка бави се почетним нивоима учења, на којима је, Наставним планом

учења и полагања српског језика (НПУПСЈ 2009)3 предвиђено савлада-
вање основних глаголских облика. Више је истраживана флексија имен-
ских врста речи у настави српског као страног језика, те бисмо могли
издвојити свега неколико радова који се баве глаголима: Модалност
и модални глаголи у појединим граматикама енглеског и српског језика
(Новаков 2007); Модални глаголи и њихови перифразни еквивалнети у
настави српског као страног (Ајџановић 2016); Грешке у творби обли-
ка партиципа актива на почетним нивоима учења српског језика као
страног (Бабић 2016); Глаголска флексија у речницима. О рецепцијским и
продукцијским потребама страних корисника (Марјановић 2016).
1.2. Глаголски систем савременог српског језика чини четрнаест
глаголских облика, девет личних и пет неличних. Међу неличне или ин-
финитне глаголске облике убрајају се инфинитив, затим два глаголска
придева, радни и трпни, и два глаголска прилога, садашњи и прошли.
Глаголски прилози, који су предмет овог рада, некадашњи су пар-
тиципи. У савременом српском језику та партиципска веза са именицом
коју су одређивали прекинута је, па су то сада глаголске речи са при-
лошком функцијом (Стевановић 1979: 734). Тако у реченици глаголски
прилози могу вршити функције различитих врста прилошких одредби:
за време, начин, узрок, услов, намеру, допуштање, пропратну околност.
Основна разлика између два глаголска прилога у српском језику није
у времену вршења радње исказане глаголским прилогом у односу на
радњу исказану предикатом, како би се могло закључити из њихових на-
зива. Наиме, иако глаголски прилог садашњи углавном исказује радњу
која је истовремена радњи исказаној предикатом, овај глаголски облик
може исказивати и радњу која је претходила радњи исказаној предика-
том, као што то углавном исказује глаголски прилог прошли. Међутим,
и глаголским прилогом прошлим могуће је изказати радњу која је ис-
товремена радњи предиката. У чему је онда разлика међу глаголским
прилозима? Она се, пре свега, налази у њиховој творби. Наиме, глагол-
ски прилог садшњи гради се искључиво од глагола несвршеног вида,
док се глаголски прилог прошли претежно гради од глагола свршеног
вида. Но, без обзира на шире творбене могућности глаголског прилога
прошлог, у савременом српском језику чешће се употребљава глагол-
ски прилог садашњи.
Истакли смо већ да глаголски прилози потичу од некадашњих
партиципа. Понекад та веза са именицом уз коју су стајали није бивала
прекинута, па су тако облици глаголских прилога постајали прави при-
деви, са свим морфолошким карактеристикама придева (Стевановић
1979: 744).
3 Детаљни подаци о библиографским јединицама налазе се на крају рада у одељку Литература.
ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОЗИ У УЏБЕНИЦИМА ЗА СРПСКИ КАО СТРАНИ ЈЕЗИК
2. Анализа корпуса
У овом раду истражићемо на који начин су глаголски прилози

присутни у уџбеницима за српски као страни језик, и то на различи-
тим нивоима учења. Поћи ћемо најпре од граматика намењених учењу
српског као страног језика, и ту ћемо у обзир узети две књиге: Грама-
тику српског језика за странце Ивана Клајна (Клајн 2006) и Граматику
српског језика за странце Павице Мразовић и Зоре Вукадиновић (Мра-
зовић, Вукадиновић 2009); а потом ћемо разматрати и стање у уџбени-
цима намењеним средњем нивоу учења (Б1 и Б2): Српски за странце
– више од речи (Здравковић и др. 2012) и Научимо српски 2 (Алановић
и др. 2007), као и у уџбеницима за виши ниво знања (Ц1 и Ц2): Гово-
римо српски. Уџбеник српског језика за странце ауторки Јелице Јокано-
вић Михајлов и Весне Ломпар (Јокановић Михајлов, Ломпар 2001) и
Лекторске вежбе. Приручник за српски језик као страни групе аутора у
издању МСЦ-а (Батас и др. 2010).
2.1. У Граматици српског језика за странце Ивана Клајна глаголски
прилози представљени су укратко у оквиру неличних глаголских облика.
2.1.2. За глаголски прилог садашњи истиче се да је то „облик ана-
логан ономе што се у неким језицима зове герунд (герундиј)“ (Клајн
2006: 134), затим да се гради само од несвршених глагола додавањем
наставка -ћи на треће лице множине презента, уз навођење неколи-
ко примера (читајући, скачући, вукући, говорећи, идући). Што се упо-
требне вредности тиче, истакнуто је да се глаголски прилог садашњи
употребљава са вредноћу прилошке одредбе (за начин, узрок, средство
итд.), што је илустровано примерима, затим да означава „истовремену
радњу“ и да има исти субјекат као и глагол у предикату. Назначено је
још и да се поједини облици глаголског прилога садашњег употребља-
вају као прави придеви „са вредношћу партиципа презента“ (Клајн
2006: 135), али изостају примери овакве употребе.
2.1.3. На сличан начин у овом уџбенику обрађен је и глаголски
прилог прошли: истакнуто је да се гради од свршених глагола, а „само
изузетно од несвршених“ (Клајн 2006: 135) додавањем наставка -вши
(код глагола на -ти), односно -авши (код глагола на -сти и -ћи) на ос-
нову исту као у радном придеву. Потом се табеларно наводе примери,
тако што су у једној колони дати облици инфинитива, у другој облици
радног придева, а у трећој облици глаголског прилога прошлог (купи-
ти; купи-о; купивши, узети; узе-о; узевши итд.) За употребну вредност се
каже да је иста као код глаголског прилога садашњег, с тим што означа-
ва претходну радњу, али и да може означавати радњу истовремену оној
у предикату, „тако да глаголски прилог прошли има исто значење као и
садашњи“ (Клајн 2006: 136), што се и поткрепљује примерима.
2.1.4. У складу са обимом и структуром целокупне књиге, глагол-
ски прилози представљени су сажето и прегледно. Ипак, сматрамо да су
изостале неке важне чињенице о овим облицима. Наиме, за прилошке
вредности помињу се начин, узрок и средство, а не помињу се много

чешће у употреби време, намера и посебно, пропратна околност. Та-
кође, занемарена је чињеница да се и глаголским прилогом садашњим
може исказати радња која претходи предикату.
2.2. У знатно обимнијој коауторској граматици Павице Мразовић
и Зоре Вукадиновић Граматика српског језика за странце (Мразовић,
Вукадиновић 2009) глаголским прилозима посвећено је далеко више
пажње него код Клајна. Међтим, у овој граматици глаголски прилози
примарно се називају адвербијалним партиципима, и то глаголски при-
лог садашњи адвербијалним партиципом презента, а глаголски прилог
прошли адвербијаним партиципом перфекта.
2.2.1. Тако је за адвербијани партицип презента, односно глагол-
ски прилог садашњи назначено како се гради, а затим се детаљно гово-
ри о употреби овог облика. Најпре се истиче да „партицип презента у
комплексној реченици има вредност додатних реченица“ (Мразовић,
Вукадиновић 2009: 133), потом да најчешће означава истовременост
радње са другом радњом,а да обе радње обавља исти вршилац. То је
и илустровано трима примерима у којима је друга, односно главна
радња исказана презентом, перфектом и футуром уз употребу глагол-
ског прилога садашњег у функцији одредбе времена: Прелазећи улицу,
мајка држи / је држала / ће држати дете за руку, а потом се наведена
конструкција прелазећи улицу трансформише у зависну временску ре-
ченицу. Затим се наводе примери свих врста зависних реченица које
могу бити еквиваленти овом глаголском облику: узрочна, намерна, на-
чинско-инструментална, допусна, пратилачка или комитативна, кон-
диционална и реченица за изражавање недостајуће околности (Мразо-
вић, Вукадиновић 2009: 134).
2.2.1.1. Посебна пажња посвећена је придевској употреби глагол-
ског прилога садашњег. За такву употребу истиче се да „у српском је-
зику већина придевски употребљених адвебијлних партиципа презента
представљају у ствари лексикализоване спојеве“ (Мразовић, Вукади-
новић 2009: 134) у којима је једна од компонетни споја употребљена
метафорички, на пример: летећи тањир, летећи одред, летећи лежај.
Међутим, придевска употреба глаголског прлога садашњег јавља се и у
оним лексичким спојевима у којима су обе компоненте употребљене у
конкретном значењу: висећи мост, пловећи док, носећи стубови. Овакви
примери разликују се од придева који воде порекло од облика глагол-
ског прилога садашњег, али су ту значењску веза са глаголом изгубили:
будући песник, будућа звезда, следеће вече и сл. На крају се даје и напоме-
на да „од адвербијалног партиципа презента треба стриктно разликова-
ти придеве изведене од глагола суфиксом -ћи, као што су: спаваћа соба,
писаћи сто, шиваћа машина и др.“ (Мразовић, Вукадиновић 2009: 135).
2.2.2. Глаголском прилогу прошлом, односно, адвербијалном пар-
тиципу перфекта, посвећено је нешто мање пажње. За овај облик истиче
се како се гради од перфективних глагола, а веома ретко и од имперфек-
тивних, додавањем наставка -вши или ретко -в на инфинитивну осно-

ву која се завршава вокалом, односно -авши/ав на инфинитивну основу
која се завршва консонантом, за шта је наведено по неколико примера.
Потом се говори о употреби овог глаголског облика, где се исти-
че да он најчешће означава радњу која је извршена пре радње глагола
уз који се јавља (Вративши се из војске, наставио је студије), али и да
„радња која се изражава партиципом перфекта може понекад да се деси
и после неке друге радње: Црвена звезда је добила утакмицу, освојивши
тиме прво место“ (Мразовић, Вукадиновић 2009: 136). Затим се наводе
сви типови зависних реченица које могу стајати уместо овог глаголског
облика: узрочна, начинско-инструментална, последична, пратилачка
или комитативна и реченица за изражавање недостајуће околности, као
и кондиционална и атрибутска4 реченица. Наглашена је и придевска
употреба глаголског прилога прошлог од глагола бити: бивши дирек-
тор, бивши човек.
2.2.3. Можемо рећи да су у овој граматици глаголски прилози за-
иста детаљно и прегледно обрађени, уз навођење низа одговарајућих
примера. Једину замерку упутили бисмо на рачун терминолошког од-
ређења. Иако је оно можда оправдано наменом ове књиге, није у складу
са традицијом у србистичкој литератури.
2.3. Сада ћемо размотрити како су глаголски прилози обрађени
у уџбеницима за српски као страни језик. Као што смо и очекивали, у
уџбеницима намењеним почетном нивоу учења нема ових глаголских
облика. Уводе се на средњем нивоу учења.
2.3.1. У уџбенику Српски за странце – више од речи (Здравковић
и др. 2012) обрађен је само глаголски прилог садашњи. У оквиру два-
наесте лекције под називом Космос, ученицима су најпре понуђена два
краћа текста: Летећи тањир и Ванземаљци долазе. У оба текста јавља се
по један облик глаголског прилога садашњег (у првом правећи, у другом
бежећи), али ти облици нису у тексту графички истакнути. Потом се од
ученика тражи да одговоре на питања о тексту тако што ће зокружити
тачне одговоре. У овом вежбању такође се јављају облици глаголског
прилога садашњег враћајући се, правећи, слушајући. Затим се у оквиру
граматичких вежби најпре од ученика захтева да према датом моделу
Емитовао је радио-драму. Изазвао је панику међу слушаоцима. → Док је
емитовао радио-драму изазвао је панику међу слушаоцима / Изазвао је
панику међу слушаоцима док је емитовао радио-драму трансформишу
неколико реченица, а потом да, у наредном вежбању, у тим трансфо-
рмисаним реченицама замене подвучене речи одговарајућим глагол-
ским обликом, према моделу Док сам се враћала кући колима, чула сам
непријатно пиштање. → Враћајући се кући колима, чула сам непријатно
пиштање. У наредном вежбању се очекује да ученици сами осмисле две
4 Са оваквим одређењем не бисмо се у потпуности сложили. Наиме, за атрибутску употребу наве-

ден је пример Човек, заобишавши групу деце, скрену према мосту. (...који је заобишао групу деце...)
(Мразовић, Вукадиновић 2009: 136). Предност бисмо дали временском или узрочном значењу.
реченице са везником док и онда их замене одговарајућим глаголским

обликом, као у претходном вежбању. Тек након свих вежбања, следи
одељак Објашњења и упутства, у коме се најпре објашњава да „везник
ДОК везује временску реченицу чија се радња дешава истовремено са
радњом у главној реченици“ (Здравковић и др 2012: 131), а затим и да
се „глагол са везником док може заменити глаголским прилогом са-
дашњим ако је у обе реченице исти субјекат“ (Здравковић и др. 2012:
131), што је илустровано примером Док су слушали драму, многи су се
уплашили → Слушајући драму, многи су се уплашили.
Из свега наведеног јасно је да глаголски прилог садашњи није
адекватно обрађен у овом уџбенику. Најпре, изостају теоријска обја-
шњења: како се овај облик гради, када се употребљава и сл. Илустро-
ван је, у оквиру лекиције, јако малим бројем примера, а као једина мо-
гућност супституције наводи се временска реченица са везником док.
Посебну замерку упутили бисмо на рачун тога што је наслов једног од
текстова Летећи тањир, а нигде се у лекцији не помиње да је придев ле-
тећи у овој синтагми заправо глаголски прилог садашњи са придевском
вредношћу, нити се оваква употреба уопште помиње.
2.3.2. У другом уџбенику који анализирамо, Научимо српски 2
(Алановић и др. 2007) ситуација је далеко боља. Ту су обрађена оба гла-
голска прилога у оквиру једне лекције. Ученицима се најпре даје текст
у коме су маркирани глаголски прилози правећи, убравши, угледавши,
посекавши, направивши, чувши. Од ученика се тражи да дате форме по-
кушају трансформисати у пуне реченице. Потом се, у одељку Грама-
тика, објашњава грађење и функција датих форми. За глаголски при-
лог садашњи речено је да означава истовременост са радњом главног
глагола, али и да може означавати начин вршења глаголске радње, као
и да може постати прави придев, а све је поткрепљено одговарајућим
примерима. Слична је ситуација и код глаголског прилога прошлог: ис-
тичу се временско и начинско, као и придевско значење. Након ових
теоријских објашњења, пред ученике се постављају различити задаци. У
првом од њих од ученика се тражи да зависне реченице замене глагол-
ским прилозима као у наведеном примеру Док је јела сладолед, машта-
ла је о мору. → Једући сладолед, маштала је о мору. У наредном задатку
захтева се обрнута трансформација, односно, да се према моделима
Слушајући музику, ја уживам. → Док слушам музику, ја уживам и Рекав-
ши то, окренуо се и отишао → Кад је то рекао, окренуо се и отишао, док
се у последњем задатку, слично као у првом, захтева да се у једној ви-
шеструкосложеној зависној реченици све зависне временске реченице
трансформишу у конструкције са глаголским прилогом.
Сматрамо да је обрада глаголских прилога у овом уџбенику на
задовољавајућем нивоу: јасно је назначено како се облици граде, када
се употребљавају и којим формама су конкурентни. Посебно бисмо ис-
такли радне задатке, у којима се од ученика тражи не само да тран-
сформишу конкурентне форме једне у друге, већ и да направе разли-
ку када треба употребити глаголски прилог садашњи, а када глаголски

прилог прошли. Једину замерку упутили бисмо на рачун тога што је
можда могло бити предочено и узрочно значење, веома често код оба
глаголска прилога.
2.4.1. На вишим нивоима учења српског као страног језика, оче-
кује се правилна употреба свих морфолошких облика српског стан-
дардног језика (НПУПСЈ 2009). Ми смо у овом истраживању испитива-
ли стање у две уџбеника намењена вишим нивоима учења.
У коауторском уџбенику Говоримо српски Јелице Јокановић Ми-
хајлов и Весна Ломпар (Јокановић Михајлов, Ломпар 2001) глаголски
прилози обрађују се у оквиру осме лекције. Сам уџбеник конципиран
је тако да се најпре ученицима односно студентима понуди текст за чи-
тање, након чега следи коментарисање текста и лексичка и граматичка
вежбања. Тако се у првом понуђеном тексту у оквиру ове лекције, под
називом Извештај, налази неколико глагола у облицима глаголских
прилога. Студентима се затим постаља питање да ли су препознали об-
лике који се у тексту јављају: вртећи оловку, климајући главом, правећи
покрете, чита ћутећи, не слутећи. Затим се кратко дефинише овај об-
лик: наглашава се истовременост са главном радњом, као и начин на
који се врши главна радња. Међутим, изостаје објашњење на који начин
се гради (истиче се само да се гради од несвршених глагола). Следи за-
датак да се према наведеном моделу Задржала сам се. Писала сам писмо
→ Задржала сам се пишући писмо повежу наведени парови реченица.
На исти начин у овом уџбенику обрађен је и глаголски прилог
прошли: најпре су идентификовани примери из текста (удубивши се,
прецртавши, успоривши, загледавши се), а затим је дато објашњење да се
овај глаголски облик употребљава за радњу која се врши пре радње дру-
гог глагола, или као узрок или начин на који се радња врши. Потом се
пред студенте износи и практичан задатак, да према моделу Путници
су изашли из воза. Пожурили су ка излазу → Изашавши из воза, путници
су пожурили ка излазу трансформишу дате реченице у глаголске син-
тагме са глаголским прилогом прошлим.
Сматрамо да су глаголски прилози у овом уџбенику обрађени
јасно и прегледно, али да ипак изостају неке важне ствари, као што је
начин на који се граде ови облици, а потом и друга прилошка значења,
могућност атрибутске употребе... Такође, требало би пред ученике пос-
тавити више захтева и задатака.
2.4.2. У приручнику за српски језик као страни Лекторске вежбе
(Батас и др. 2010) обрађен је само глаголски прилог садашњи, али врло
прецизно и садржајно. Најпре је објашњено како се гради овај облик
и од којих глагола, затим која прилошка значења може имати: наводе
се најчешће временско, затим начинско и узрочно, као и значење про-
пратне околности, а све се илуструје одговарајућим примерима.
Затим се студентима дају задаци према нивоима. Тако се на ви-
шем нивоу захтева трансформисање синтагми са глаголским прилогом
садашњим у зависне прилошке реченице. На средњем нивоу захтева се

обрнута трансформација, као и допуњавање реченица понуђеним об-
лицима глаголског прилога садашњег. На нижем нивоу захтева се да се
међу речима које се завршавају на -ћи препознају облици глаголског
прилога садашњег. Осим ових облика, понуђени су и неки деминутивни
облици именица, презимена, множински облици именица, позитивни
и компаративни облици придева, глаголи у инфинитиву и императиву.
Такође, за сваку лексему је изнет захтев да се одреди њен граматички
облик и њено значење.5
У овом приручнику глаголском прилогу садашњем посвећено је
много пажње, пре свега кроз лепо осмишљене задатке и адекватне при-
мере у њима, који покривају најважнија прилошка знањења овог гла-
голског облика. Једино што недостаје у овом уџбенику јесу примери
придевске, односно атрибутске употребе глаголског прилога садашњег,
а свакако је права штета што на овакав начин није обрађен и глаголски
прилог прошли.
3. Методичке препоруке за обраду глаголског

прилога прошлог
У складу с резултатима спроведене анализе, дајемо следеће мето-

дичке препоруке за унапређивање обраде глаголског прилога прошлог
у уџбеницима српског као страног језика:
(1) При обради глаголског прилога прошлог, као и при обради
било које граматичке теме, неопходно је уважити сазнања не само из
граматика намењених учењу српског као страног језика, већ и из шире
србистичке граматичке литературе.
(2) Задаци трансформационог типа углавном доприносе разу-
мевању функције овог глаголског облика, али требало би да покривају
више прилошких функција, а не само временску и начинску, како је то
најчешће случај. Морају се уврстити и узрочна и пропратнооколнос-
на функција, пре свега, будући да су код овог глаголског прилога оне
чешће од првих наведених.
(3) Такође, при обради овог облика требало би користити више
текстова из савременог језика у којима се он јавља, са типичним при-
мерима. То су текстови књижевноуметничког, али и публицистичког
функционалног стила (са примерима типа Ђоковић освојио титулу
победивши Надала; Србија начинила одлучан корак ка Европи потпи-
савши споразум...)
5 Интересантно је да се наводе облици водећи и носећи, који у саременом српском језику постају
прави придеви, уп. водећи тим на тебели, носећи зид у згради, а пореклом су глаголски прилози.
4. Закључак
Након анализе обраде глаголских прилога у уџбеницима и грама-

тикама за српски као страни језик, могли бисмо извести неколико опш-
тих закључака о стању у анализираном корпусу. У граматичкој литера-
тури који смо анализирали глаголски прилози обрађени су у складу са
обимом и структуром граматика у којима се налазе, као и њиховом на-
меном, будући да су то приручници за српски као страни језик. Стога је
дедуктивни метод у овој литератури најприхватљивији: најпре се објањ-
шава грађење ових глаголских облика, а потом се већим или мањим
низом адекватних примера илуструју њихова најчешћа прилошка зна-
чења. Међутим, у уџбеничкој литератури ситуација је нешто другачија,
с обзиром на намену самих уџбеника. У њима се углавном примењују
индуктвино-дедуктивни модел, где се ученици најпре сусрећу са тек-
стовима у којима се јављају ови глаголски облици, затим се дефинише
њихово грађење и употреба, да би се кроз различита вежбања стечено
знање утврдило и проширило.
Будући да се, према Наставном плану, од ученика који су савлада-
ли средњи ниво српског као страног језика очекује само познавање гла-
голског прилога садашњег, није неопходна обрада и глаголског прилога
прошлог. Тога су се придржавали аутори уџбеника Српски за странце
– више од речи (Здравковић и др: 2012), па изостанак обраде глаголског
прилога прошлог у овом уџбенику може бити тиме оправдан. Међутим,
глаголског прилога прошлог нема ни у приручику Лекторске вежбе, на-
мењеном вишим нивоима учења српског као страног. Сматрамо да овог
облика нема због обима и намене овог уџбеника, који је пре свега прак-
тикум, а не уџбеник у уобичајеном смислу.
С обзиром на то да су глаголски прилози, а посебно глаголски
прилог садашњи, чести у употреби у савременом српском језику, на-
рочито у публицистичком стилу, сматрамо да би њиховој обради тре-
бало посветити више пажње, нарочито у уџбеницима намењеним Ц1 и
Ц2 нивоу српског као страног језика. То би се, пре свега, могло учинти
пажљивијим бирањем текстова и осмишљавањем продуктивнијих за-
датака. Осим тога, глаголски прилози као непредикатски еквиваленти
зависних прилошких реченица знатно доприносе економичности, али и
апстракцији језичког израза. Стога не смеју остати непознаница за оне
који српски као страни језик савладају на највишем нивоу.
Извори
Алановић и др. 2007: M. Alanović, I. Bjelaković, N. Bugarski, J. Dražić, M. Knežević,
J. Vojinović, Naučimo srpski 2, Novi Sad: Filozofski fakultet.
Батас и др. 2010: А. Батас, Д. Божовић, М. Ђурић, А. Милановић, С. Петаковић,
Т. Ракић, Б. Стипчевић, Д. Томић, Ј. Чудомировић, Лекторске вежбе – приручник
за српски језик као страни, Београд: МСЦ.
Здравковић и др. 2012: С. Здравковић, Љ. Живановић, Б. Путник, Српски за

странце – више од речи, Београд: Институт за стране језике.
Јокановић Михајлов, Ломпар 2001: Ј. Јокановић Михајлов, В. Ломпар, Говоримо
српски. Уџбеник српског језика за странце, Београд: МСЦ.
Клајн 2006: И. Клајн, Граматика српског језика за странце, Београд: Завод за
уџбенике.
Мразовић, Вукадиновић 2009: P. Mrazović, Z. Vukadinović, Gramatika srpskog
jezika za strance, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića.
Ајџановић 2016: J. Ajdžanović, Modalni glagoli i njihovi prazni ekvivalenti u
nastavi srpskog kao stranog jezika, у: В. Крајишник (уред.), Српски као страни
језик у теорији и пракси III, Београд: Филолошки факултет, Центар за српски
као страни језик.
Бабић 2016: B. Babić, Greške u tvorbi oblika participa aktiva na početnim nivoima
učenja jezika kao stranog, у: В. Крајишник (уред.), Српски као страни језик у
теорији и пракси III, Београд: Филолошки факултет, Центар за српски као
страни језик.
Марјановић 2016: M. Marjanović, Glagolska fleksija u rečnicima. O recepcijski i
produkcijskim potebama stranih korisnika, y: В. Крајишник (уред.), Српски као
страни језик у теорији и пракси III, Београд: Филолошки факултет, Центар за
српски као страни језик.
Новаков 2007: P. Novakov, Modalnost i modalni glagoli u pojedinim gramatikama
engleskog i srpskog jezika, у: Ј. Vučo (ured.), Savremene tendencije u nastavi jezika i
književnosti, Beograd: Filološki fakultet.
НПУПСЈ 2009: Наставни програм учења и полагања српског језика, у: В.
Крајишник, Н. Маринковић, Тестови за полагање српског као страног језика,
Београд: Филолошки факултет.
Стевановић 1979: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик: (граматички
системи и књижевнојезичка норма) 2, Синтакса, Београд: Научна књига.
Julijana Stevanović / PRESENT PARTICIPLE AND PAST PARTICIPL IN SERBIAN

AS FOREIGN LANGUAGE TEXTBOOKS
Summary / In this paper we will try to explore and describe how the students of the
Serbian language as a foreign language represent the verbal attachments, at what
level of learning they are introduced, how their construction is explained, and how
their use is. We will also try to determine the place of the verbal attachments in the
entire system of verbal forms in the teaching of Serbian as a foreign language. We
will also pay attention to the differences between the two verbal annexes, the present
and the future, as well as the dependence on the verbal aspect or aspect, as a typical
feature of the Slovene languages.
Key words: present participle, past participle, Serbian as a foreign language

Прегледни рад
81-115
Марија Н. Вујовић 1
Агенција за подучавање страних језика Логос, Београд
О КОНТРАСТИВНОЈ АНАЛИЗИ
У раду се говори о појму контрастивне анализе, њеном настанку и развоју, као и положају
који ова метода заузима у лингвистици. Поред тога, дефинише се и концепт интерференције
и разматра се утицај који су бихевиоризам и структурализам имали на контрастивну анализу.
Говори се и о двема хипотезама контрастивне анализе, али и о хипотези диференцијала
означености и појашњава начин схватањa грешке у овој грани опште лингвистике. На крају
се резимира критика контрастивне анализе.
Кључне речи: контрастивна анализа, интерференција, бихевиоризам, структурализам,

хипотеза, грешка
Најефикаснији материјали су они који се заснивају на

научном опису језика који се учи, пажљиво упоређени
са паралелним описом матерњег језика ученика.
(Fries 1945: 9)2
Контрастивна лингвистика, као део примењене лингвистике, де-

финише се као језичка дисциплина која се бави поређењем двају или
више језика (или језичких подсистема) са циљем да открије сличности
и разлике које између њих постоје (Fisiak 1981: 1). То је анализа раз-
личитих језичких система усредсређена на људско биће које учи нови
језик (Santos Gargallo 1993: 26).
Хауард Џексон је дефинише као грану лингвистике која не само
да пореди језичке системе два или више језика, већ доприноси и мето-
дици наставе језика тако што помаже у стварању нових наставних ма-
теријала базирајући се на опису сличности и разлика језичких система
који се пореде (Jackson 1981: 195).
Међу три уже гране контрастивне лингвистике спадају: кон-
трастивна анализа (КА), теорија превођења и анализа грешака. Упркос
томе, неретко се термини контрастивна анализа и контрастивна линг-
вистика изједначавају, или се обухватају термином контрастивне сту-
дије (Đorđević 2004: 8). Контрастивна анализа је назив за лингвистич-
ки метод који је настао из структуралне лингвистике с једне, и бихе-
виористичке лингвистике с друге стране, и којим се „до експлицитних
1 marijavu@eunet.rs
2 Превод цитата кроз цео рад је наш.
сличности и разлика између, по правилу, два а и више језика долази

систематским поређењем описа тих језика, односно поступак у коме
се један језик, језик А, проучава или кроз призму другог језика, језика
Б, или се језици А и Б пореде на основу неког заједничког обележја“
(Đorđević 2004: 2–3).
Постоји више хипотеза и модела који се тичу учења другог језика:
хипотеза идентитета, структурална, генеративна, психолингвистичка,
мешовита контрастивна анализа (Santos Gargallo 1993: 40), али као две
основне Клајн наводи: хипотезу идентитета (Identity hypothesis) и кон-
трастивну хипотезу (Contrastive hypothesis) (Klein 1986: 23). Хипотеза
идентитета (Л1 = Л2)3 сматра да учење једног језика има мали или ни-
какав утицај на учење другог језика и да је учење Л1 и Л2 у основи исти
процес који се уређује истим законима. Дакле, стратегије које користи
ученик током учења Л2 сличне су онима које користе деца. Ова теорија
одбацује концепт „интерференције” који је кључан у контрастивној ана-
лизи, сматрајући да, ако је учење Л2 одређено постепеном асимила-
цијом језичких структура језика који се учи, грешке које ученик прави
директно су условљене структуром Л2, а не матерњим језиком. Ова хи-
потеза ће се наћи у основи генеративног учења која језик сматра урође-
ном способности сваког појединца и везује га за постојање језичких
универзалија. Контрастивна хипотеза тврди да структура првог језика
утиче на учење другог језика. Термин „контрастивна хипотеза” односи
се на саму теорију док се „контрастивна анализа” односи на метод спро-
вођења ове хипотезе. У литератури о КА среће се и термин „хипотеза
контрастне анализе” који обухвата и теорију и методу.
Контрастивна анализа је процес у ком се матерњи језик и циљни
језик упоређују како би се идентификовале разлике и сличности из-
међу њих. Циљ овог процеса је да предвиди или барем установи области
потешкоћа, тј. препреке са којима се углавном суочава ученик који учи
циљни језик. Претпоставка је да ће сличности олакшати учење, док ће
разлике изазвати потешкоће у учењу Л2. Главни циљ ове методе јесте
израда контрастивне граматике у којој ће се направити хијерархија раз-
личитих нивоа граматике, са циљем да се успоставе одређени степени
потешкоћа у току учења Л2.
Захваљујући радовима тројице значајних лингвиста: Американца
Чарлса Фриза (Charles Fries), Шпанца Роберта Лада (Robert Lado) и
Пољака Уријела Вајнрајха (Uriel Weinreich) после Другог светског рата,
тачније између 1945. и 1957. године, почиње деценија озбиљних иста-
3 Под термином Л1 (L1) подразумеваћемо матерњи језик, односно први језик који дете усвоји
по рођењу (иако постоје лингвисти који под Л1 подразумевају најдоминантнији језик којим
појединац влада). Иако већина лингвиста инсистира на дистинкцији између другог језика (језик
који се говори у заједници у којој појединац живи, а који није његов матерњи језик) и страног
језика (језик који није присутан у заједници у којој живи ученик) (Muñoz, 2002: 112–113), ми
ћемо под термином Л2 (L2), по угледу на англосаксонску литературу, подразумевати кроз цео
рад и други и страни језик који је, хронолошки, научен одмах после матерњег. Сходно томе,
нећемо правити разлику између термина „усвајање“ који се тиче другог језика и „учење“ који
се тиче страног језика.
живања на пољу контрастивне анализе. Тада се посебна пажња обраћа

на значај резултата контрастивне анализе за наставу страних језика,
изучавање билингвизма, превођење, језичко планирање.
Циљ ове нове области проучавања био је да предвиди потешкоће
у учењу језика поређењем матерњег језика ученика и циљног језика, и
идентификовањем њихових структурних разлика и сличности, како би
се избегле грешке настале услед интерференције из Л1.
Различите социоисторијске околности условиле су настанак кон-
трастивне анализе. Након Другог светског рата промене у друштву до-
веле су до веће потребе за учењем језика, због чега је било нужно да
се методе учење језика ревидирају и створи нов наставни материјал,
будући да се дотадашњи показао као неадекватан, а све са циљем да се
олакша процес учење другог језика.
Чарлс Фриз објавио је 1945. године Teaching and Learning English
as Foreign Language на Институту за енглески језик у Мичигену. Фриз се
залагао за систематско поређење матерњег и циљног језика ученика,
тако што ће се пронаћи сличности и разлике које би омогућиле да се
предвиде области потешкоћа које ће се појавити током учења. Дакле,
синхроно поређење два језика на свим нивоима језичког система (фо-
нолошком, морфолошком, синтаксичком, лексичком и дискурсивном)
и истицање структурних разлика између Л1 и Л2 сматрало се кључ-
ним „у предвиђању области потешкоћа које ће ученик језика имати“
(Eckman 1977: 45).
Дакле, концепт језичке удаљености између матерњег језика и дру-
гог језика је пресудан: што су језици удаљенији, односно што је већа
разлика између два система веће су и потешкоће и, супротно томе, што
су језици ближи мање су потешкоће (Weinreich 1953: 1).
Фризове идеје усвојио је и развио Ладо.
Претпостављамо да ће ученик који дође у додир са страним језиком

установити да су нека његова обележја веома лака, а друга изузетно тешка.
Они елементи који су слични његовом матерњем језику биће за њега лаки, а
они елементи који су различити биће тешки. (Lado 1957: 2)
Стога:
План књиге заснива се на претпоставци да можемо да предвидимо и опишемо

обрасце који ће узроковати потешкоће у учењу и оне који неће изазвати
потешкоће, систематским упоређивањем језика и културе који се уче са
матерњим језиком и културом ученика. (Lado 1957: vii)
Ладо у Linguistics across Cultures даје примере како се могу упоређи-

вати фонолошки, граматички, лексички и ортографски системи енгле-
ског и шпанског језика, као и њихови културни обрасци, а притом посеб-
ну пажњу води о утврђивању разлика између матерњег и страног језика,
како би идентификовао разлике између два језичка система и установио
које су то потешкоће на које могу наићи ученици ова два језика.
Дакле, пре него што се размотри било каква методологија, треба-

ло би да се, према Ладовим речима, направи детаљан опис структура
циљног језика и матерњег језика ученика. Након што се упореде разли-
чити нивои оба језика могуће је предвидети потенцијалне грешке. Тек
онда би требало направити план наставе с циљем да се грешке спрече
или избегну да се не би угрозило формирање исправних исказа у Л2.
Један од основних корака пре приступања било којој врсти језичког
контрастирања јесте утврђивање критеријума упоредивости, тј. прона-
лажење одговора на питање шта је то што се у два или више језика може
поредити (Đorđević 2004: 53).
Ладо је био мишљења да КА треба да има превасходно педагошку
оријентацију. Очигледно је да су контрастивне студије које су се спро-
водиле имале за главни циљ побољшање квалитета наставе језика. Стога
су се ослањале на области највећих потешкоћа добијених као резултат
поређења два језика. Другим речима, уколико професор добро познаје
системе Л1 и Л2 и упореди их моћи ће да установи који ће елементи
представљати препреку у учењу Л2. Захваљујући томе биће у стању да
осмисли посебне материјале којима ће посебно нагласити и предочити
ученику проблематичну структуру (Lado 1957: 2).
И од наставника и од аутора захтева се познавање контрастивне граматике

како би предвидели, објаснили, исправили и елиминисали грешке настале
услед интерференције између матерњег и циљног језика. (Nickel 1971: 15)
Роберт Ладо ће у Linguistics across Cultures (1957) Фризовим идеја-

ма додати и начела бихевиоризма и структурализма и тиме употпунити
теорију КА:
[...] појединци имају тенденцију да преносе облике и значења и дистрибу-

цију облика и значења из свог матерњег језика и културе у страни језик
и културу, и то продуктивно када покушавају да говоре језик [...]. [...] У
поређењу матерњих и страних језика лежи кључ лакоће или тежине учења
страних језика. (Lado 1957: 1)
Овакво схватање је у великој мери утицало на то да се дуги низ

година на учење страног језика посматра као на учење разлика између
матерњег и страног језика.
Концепт интерференције
Појам интерференције, односно, идеја да ученик има тенденцију

да преноси фонетске, морфолошке, синтаксичке или лексичке карак-
теристике из свог матерњег језика у циљни језик представља најзна-
чајнији аксиом КА. Појава интерференције се може најлакше уочити
у изговору. Специфичан изговор који се препознаје када неко говори
страни језик, и по коме лако може да се закључи чак и који је матерњи

језик дотичног говорника, указује на то да је учење Л2 под снажним
утицајем матерњег језика ученика. Претпоставка теоретичара КА била
је да је тај утицај у процесу учења језика обично негативан.
Важно је истаћи да је страни акценат само најуочљивији, али
никако и једини аспект утицаја Л1 на Л2 и да је овај утицај, такође,
присутан на морфосинтаксичком, лексичком и прагматичком нивоу.
Поменути утицај не искључује ни екстралингвистички ниво, јер је и
невербална комуникација различита за сваки културу, те стога и ови
елементи треба да буду део учења страног језика.
Концепт интерференције посебно је истраживао Уриел Вајнрајх у
раду Languages in Contact (1953) где истиче значај поређења два језика
за разумевање утицаја једног језика на други и дефинише појам интер-
ференције као одступање од норми једног од језика.
Велики допринос овог лингвисте огледао се у томе што је ставио
акценат на психолингвистичко објашњење језичке интерференције.
Сматрао је да било који говорник два језика тежи да идентификује зву-
ке, речи, структуре и значења једног језика са одговарајућим елемен-
тима из другог језика, тј. да говорници два или више језика стварају
„међујезичку идентификацију” (Weinreich 1953: 7). То јест, говорници
два језика раде са језичким садржајем који је обимнији од садржаја
појединачних језика, али је мање обиман од збира та два садржаја зајед-
но, због процеса међујезичке идентификације који замењује два разли-
чита облика или значења из два језика једним обликом, или значењем
који важи за оба.
Сваки језик има своју специфичну структуру. Сличности између
два језика неће изазвати никакве потешкоће (позитиван трансфер), али
разлике хоће, због „негативног трансфера”. Задатак ученика стога се
може дефинисати као учење збира разлика између два језика.
[…]оно што ученик треба да научи једнако је збиру разлика које је уста-
новила контрастивна анализа. (Banathy et el. 1966: 37)
Стоквел и Бовин (Stockwell & Bowen) 1965. говоре о негативном,

позитивном и нултом трансферу. Када је структура два језика слич-
на доћи ће до позитивног трансфера, док ће код језика са различитом
структуром доћи до негативног трансфера. Када нема везе између
структура два језика, доћи ће до нултог трансфера.
Концепт интерференције заснива се на претпоставци да ученик
има тенденцију да пренесе структуру и речник из свог матерњег језика
на циљни језик, што је уједно и главни извор грешака. Стога је циљ ис-
траживања на пољу КА био стварање упоредне граматике која би напра-
вила хијерархију потешкоћа у учењу, предвидела грешке и објаснила
зашто до њих долази, а све у циљу олакшавања процеса учења језика
кроз стварање одговарајућег наставног материјала који би помогао да
се избегну грешке.
Сходно томе КА предлаже следећи метод рада (Whitman 1970:

191; Santos Gargallo 1993: 34):
1. Описивање структуре Л1 и Л2;
2. Поређење описа;
3. Идентификовање сличности и разлика;
4. Груписање сличности и разлика уз успостављање хијерархије
потешкоћа;
5. Предвиђање и опис потешкоћа;
6. Припрема наставног материјала.
Ладо је сматрао да друга фаза, односно поређење језика, треба да
се одвија на пет различитих нивоа: фонетика, граматичке структуре,
вокабулар, писање и култура и да је једино на тај начин могуће написати
упоредну граматику која ће помоћи у процесу учења страног језика.
Бихевиоризам и структурализам
Теоријска основа контрастивне анализе заснива се на психолинг-

вистичким принципима бихевиоризма и структурализма.
Бихевиоризам је био водећа школа у психологији у првој полови-
ни двадесетог века и имао је за циљ да открије законитости понашања
људи у одређеним ситуацијама. Скинер (Skinner), најзначајнији пред-
ставник овог правца у сфери језичких истраживања, у својој књизи
Verbal Behaviour (1957) излаже бихевиористичко објашњење учења је-
зика засновано на резултатима низа експеримената вршених над пацо-
вима и голубовима. Скинер је посматрао бебе као „празну посуду” коју
је требало „напунити језиком”. То се одвија кроз процес покушаја и гре-
шака. Другим речима, деца покушавају да говоре и греше, а када конач-
но употребе исправну језичку структуру бивају награђени родитељским
одобравањем, осмехом или пажњом. Скинер је веровао је да се језик учи
кроз принципе асоцијације, имитације и поткрепљења. Према овом ста-
новишту, деца уче речи повезивањем звукова са предметима, акцијама и
догађајима. Они такође уче речи и синтаксу имитирањем других.
Овај правац полази од идеје да је учење стварање навика. Исти
концепт пренесен је и на процес учења језика. Дакле, ако се учење Л1
састоји у стицању одређених навика, учење Л2 ће се састојати у ства-
рању нових навика. Међутим, сам процес стварања навика је другачији,
јер нове навике могу бити веома различите од претходних. У том случају
учење нових навика биће отежано. Супротно томе, ако су навике у Л2
сличне навикама из Л1 процес учења ће бити олакшан. Учење другог
језика зато подразумева промену сопственог језичког понашања у по-
нашање матерњег говорника циљног језика (Mitchell & Myles 2004: 31).
Бихевиористи нису придавали значај унутрашњим менталним

механизмима и психичким процесима (мишљење, памћење, емо-
ције). Занимало их је оно што су могли да посматрају, а то је веза из-
међу надражаја из околине и људског понашања, односно, навика које
су представљале везу између конкретног одговора на дати стимулус.
Ако се стимулус често понавља реакција ће се научити и постати ау-
томатизована, што доводи до стварања навика. Стварање језичких на-
вика заснива се на имитацији и аналогији, а не на анализи и примени
граматичких правила. Стварање навика, тј. условних веза постиже се
кроз имитацију (ученик копира и понавља стимулус све док га не ау-
томатизује) и поткрепљење (исправни одговори бивају награђени а по-
грешни кориговани). Да би научило свој матерњи језик дете имитира
изјаве одраслих. Тако и ученици страног језика треба да добију језички
стимулус. Потом им треба рећи да ли је њихов одговор био исправан
(позитивно поткрепљење) или погрешан (негативно поткрепљење). Ако
се десе грешке, наставник треба одмах да их исправи како се не би ства-
рале лоше навике.
Процес учења језика биће отежан уколико постоји језичка удаље-
ност између матерњег и циљног језика, док ће бити лакши уколико се
ради о блиским језицима, односно језицима који су структурно слични.
У том процесу стварања нових навика неизоставно ће доћи до трансфе-
ра. Трансфер може бити проактиван (пренос старих вештина у нове) и
ретроактиван (пренос нових знања у већ постојећа). И један и други могу
бити позитиван или негативан, зависно од тога да ли олакшавају или оте-
жавају процес учења. За бихевиористе трансфер ће се одвијати из првог
у други језик, што ће довести до стварања грешке у случају негативног
трансфера или ће олакшати продукцију у случају позитивног трансфера.
Контрастивна анализа има своје корене и у структурализму, од-
носно схватању да се језик мора посматрати као систем што ће касније
омогућити поређење Л1 и Л2. Представник структурализма Леонард
Блумфилд (Leonard Bloomfield) говорећи о поређењу језика каже:
Разлике (међу језицима) су довољно велике да спрече наше успостављање

било каквог система класификације који би одговарао свим језицима.
(Bloomfield 1933)
Структурализам заступа став да је језик структура и да га треба

на тај начин проучавати, дакле, водити рачуна о томе да је свака језич-
ка појава битно одређена својим местом у систему. Основна поставка
структуралне лингвистике јесте да један елемент језика зависи од дру-
гог, јер су сви они чланови језичког система или структуре. Самим тим
циљ лингвистике јесте описивање језичких појава у систему, а не описи-
вање појединачних језичких елемената.
Према Блумфилду, круцијални аспект у проучавању језика јесте
појам објективности: треба се бавити проучавањем оних језичких поја-
ва које можемо да посматрамо, а то су форма и дистрибуција језика,
односно, место елемената у реченици. Због тога структуралисти не ана-

лизирају значење, јер оно представља манифестацију језика која се не
може објективно посматрати.
Појам објективности на коме су инсистирали када је било у пи-
тању проучавање језика, уско је повезан са структуралистичким схва-
тањем да се језик може објективно посматрати искључиво у језичком
понашању људи, а језичко понашање јесте начин на који људи путем
језика реагују на одређене стимулусе.
Колики је утицај структурализам имао на теорије о учењу језика
тих година најбоље се огледа у Фризовој изјави у којој објашњава да се
залаже за приступ учења језика „одоздо-нагоре”, тј. учење језика од фо-
нологије преко морфологије до синтаксе:
Главни проблем није у почетку учење речника. То је, прво, овладавање звуч-
ним системом [...] друго, овладавање карактеристикама распореда (речи)
који чине структуру језика. (Fries 1945: 3)
Иако је КА потекла од учења структурализма између њих постоји

једна важна разлика. Док структурализам истиче разлике, КА обраћа
пажњу на сличности међу језицима.
Две хипотезе контрастивне анализе
За разумевање контрастивне анализе важно је поменути и чланак

Роналда Вордхоа (Ronald Wardhaugh) из 1970. године под називом The
contrastive analysis hypothesis. Аутор разликује две верзије КА – јаку и
слабу. Прва је предиктивна, тј. описује и пореди два језика у намери да
предвиди грешке које се појављују у продукцији Л2 како би се направио
наставни материјал који ће помоћи да се циљни језик научи. Друга је
експликативна и разматра продукцију (грешке, калкови, лажни прија-
тељи итд.) која приказује разлике између два језика и има за циљ да те
разлике објасни. Јака верзија третира грешке a priori, а слаба верзија то
чини a posteriori.
Јака верзија (за коју се залагао Ладо) предвиђа потешкоће учени-
ка кроз поређење матерњег језика и циљног језика, док слаба хипотеза
заступа став да се могу само објаснити направљене грешке. То јест, јака
хипотеза тврди да, поредећи Л1 и Л2 ученика и идентификовањем раз-
лика између њих, можемо да предвидимо грешке, јер су оне изазване
интерференцијом из матерњег језика у процесу учења. Слаба верзија
нема претензије да предвиђа, већ да идентификује и објашњава грешке.
Јака верзија заснива се на следећим претпоставкама:
1. главна препрека у учењу Л2 је интерференција из система
учениковог матерњег језика;
2. што је већа разлика између матерњег језика и циљног језика,

то ће бити већа потешкоћа у учењу;
3. систематична анализа два језичка система може помоћи да се
потешкоће предвиде;
4. резултати контрастивне анализе могу да се користе као
поуздан извор у припреми наставних материјала и у плани-
рању курсева језика.
Сам аутор одбацује јаку верзију, јер није била поткрепљена емпи-
ријским доказима који су се појавили средином и крајем 1970-их. Они
су истицали да многе грешке које је предвиђала контрастивна анализа
нису биле примећене у продукцији учениковог Л2, као и да су учени-
ци, без обзира на њихов Л1, правили исте грешке у Л2. Вордхо сматра
да лингвистичка теорија и лингвисти нису били у стању да се суоче са
захтевима које им је јака хипотеза наметнула и опредељује се за другу
верзију, јер није предиктивна и самим тим нереална, већ је експлика-
тивна и реална, будући да посматрањем ученикове продукције и гре-
шака које он прави може да објасни сличности и разлике које постоје
између два језичка система. Каже (Wardhaugh 1970: 4) да јака верзије
хипотезе контрастивне анализе од лингвиста захтева да имају на распо-
лагању сет језичких универзалија, формулисаних унутар лингвистичке
теорије која се на одговарајући начин бави синтаксом, семантиком и
фонологијом. Уз то, требало би да постоји таква теорија контрастивне
лингвистике у коју би могао да се укључи комплетан лингвистички опис
два језика која се пореде, како би се произвео исправан сет контраста
између два језика. У том случају, требало би да могу да изврше своје
контрастивне студије далеко од говорника та два језика, чак и без икак-
вог претходног знања о та два дотична језика, осим онога што је забеле-
жено у граматикама које користе.
Слаба верзија жели да објасни зашто се јављају грешке у циљном
језику. Зато лингвисти праве анализу конструкција из циљног језика и
њима одговарајућих конструкција из матерњег језика да би открили заш-
то се појављују грешке. На овај начин лингвиста открива шта ученици
заправо раде у покушају да науче други језик, уместо да предвиде шта ће
радити током тог процеса (Schachter 1975: 206). Слаба верзија има исту
полазну тачку као и анализа грешака, односно, креће од грешака које
су ученици направили. Из корпуса циљног језика који користе ученици
идентификују се стварне грешке, тј. врши се анализа грешака ученикове
продукције. Онда се примјењује КА да би се идентификовало које греш-
ке настају услед интерференције из Л1. Другим речима, улога КА је да
објасни а не да предвиђа, а улога Л1 у појави грешака је мање важна.
Олер и Зајахосеини (Oller & Ziahosseiny) 1970. предложили су
умерену верзију КА засноване на њиховом проучавању правописних
грешака у тестовима енглеског језика као Л2. Утврдили су да је јака вер-
зија превише јака, док је слаба верзија била сувише слаба. Они су се фо-
кусирали на природу људског учења и предложили умеренији приступ:
Категоризација апстрактних и конкретних образаца у складу са њиховим

перципираним сличностима и разликама је основа за учење; стога, где год да
су обрасци минимално различити у облику или значењу у једном или више
система, може доћи до конфузије. (Oller & Ziahosseiny 1970: 186)
Од средине седамдесетих година до данас већина лингвиста чија

су истраживања показала да се многе граматичке грешке које праве уче-
ници који уче Л2 не могу приписати Л1, одбацила је јаку хипотезу КА.
Открили су да се многе грешке које је предвиђала КА нису реализовале.
С друге стране, појављивале су се грешке који нису биле предвиђене
контрастивном анализом. Закључили су да Л1 није једини и вероватно
ни најважнији узрок грешака. Дулеј и Бурт (Dulay & Burt) 1973. припи-
сују само 3% грешака интерференцији из Л1 тврдећи да интерферен-
ција из Л1 у Л2 може бити главни фактор само у сфери фонологије.
Међутим, истраживања које су спровели Флик (Flick) 1980. и Лот (Lott)
1983. показала су да је проценат грешака услед интерференције из Л1
био много већи од оног коју су дали Дјуле и Бурт (Ellis 1985: 29). Просе-
чан проценат био је 33%.
Хипотеза диференцијала означености
Фред Екман (Fred Eckman) 1977. године уводи термин „хипотеза

диференцијала означености” (Markedness Differential Hypothesis - MDH)
у намери да укаже на одређене емпиријске проблеме које је имала КА.
Наиме, КА је тврдила да су структуралне разлике између учениковог Л1
и Л2 довољне да се објасне потешкоће у учењу циљног језика. С друге
стране, Екманова хипотеза тврди да су ове разлике значајне, али не и
довољне, да се објасне проблеми који настају током процеса учења Л2 и
да стога у ово објашњење треба укључити типолошку означеност.
Сам аутор наводи да начело „означеност” (markedness) води поте-
кло из Прашке школе лингвистике и теорије Николаја Трубецкоја (1939)
и Романа Јакобсона (1941) (Eckman 2008: 96). Овај концепт заснивао
се на томе да бинарне опозиције између одређених језичких представа
(нпр. звучни и безвучни шумни сугласници, носни и уснени самогласни-
ци, отворени и затворени слогови, одређени и неодређени члан итд.) не
треба схватати као једноставне поларне супротности. Претпоставља се да
се један члан опозиције може сматрати привилегованим, јер има ширу
дистрибуцију како унутар једног језика, тако и међу језицима. Према
Екмановим речима, увођење „означености” у ову опозицију био је на-
чин да се окарактерише овај специјални статус: члан опозиције који је
био заступљенији од другог био је обележен као неозначен (unmarked),
што указује на то да је он био једноставнији, основнији и природнији од
другог члана опозиције, која се дефинише као означени (marked) члан.
Нпр. безвучни шумни сугласници, уснени самогласници и отворени
слогови су неозначени у поређењу са звучним шумним сугласницима,

носним самогласницима и затвореним слоговима.
Гринберг 1976. године (Greenberg, према Eckman 2008: 98) ба-
већи се учесталости појављивања, односно дистрибуцијом чланова опо-
зиције у светским језицима, приметио је да постоји имплицитна веза
између појављивања чланова опозиције, позната под термином „типо-
лошка означеност” (typological markedness). Дефинише је на следећи
начин: структура X је типолошки означена у односу на другу структуру
Y (а Y је типолошки неозначен у односу на X) ако сваки језик који има
X такође има и Y, али сваки језик који има Y не мора нужно имати и
X (Gundel et al. према Eckman 2008: 96–97). У том смислу, типолошка
означеност је асиметрична, неравномерна и транзитивна веза између
језичких представа у светским језицима, тако да присуство једне струк-
туре у језику подразумева присуство друге структуре, али није и обрну-
то (Eckman 2008: 97). Као пример за ову дефиницију Екман наводи да
постоје језици који имају само безвучне шумне сугласнике (корејски)
и језици који имају и безвучне и звучне шумне сугласнике (енглески),
док не постоје језици који имају само звучне шумне сугласнике. Сто-
га, чињеница да у једном језику постоје звучни шумни сугласници под-
разумева постојање безвучних шумних сугласника, те се закључује да
су звучни шумни сугласници означенији него безвучни.
Полазећи од Гринбергове идеје Екман излаже две хипотезе које
се тичу фонологије у Л2: Хипотеза диференцијала означености (The
Markedness Differential Hypothesis - MDH) 1977. и Хипотеза струк-
туралне усаглашености (The Structural Conformity Hypothesis - SCH)
1991. године. Контрастивна анализа је тврдила да ће они елементи који
су слични учениковом Л1 бити једноставни за њега, док ће они који су
различити представљати потешкоћу (Lado 1957: 2). Емпиријска истра-
живања у деценијама које су уследиле показала су да то није у потпу-
ности тачно. Стога је циљ Екманове хипотезе био да отклони неке од
спорних питања везаних за КА.
Хипотеза диференцијала означености тврди да типолошка озна-
ченост мора бити уграђена у хипотезу контрастивне анализе као мера
релативне потешкоће у учењу другог језика. Области потешкоћа које
ће ученик имати могу се предвидети систематским поређењем грама-
тике матерњег језика, циљог језика и означености односа установљених
у универзалној граматици, као што су:
1. оне области циљног језика које се разликују од матерњег
језика и које су више означене у Л2 биће тешке;
2. релативни степен потешкоће области у циљном језику које су
више означене него у матерњем језику одговараће релатив-
ном степену означености;
3. оне области циљног језика које се разликују од матерњег језика,
али су мање означене неће представљати проблем у Л2.
Хипотеза тврди да ће, када су у питању разлике између матерњег

и циљног језика, означене структуре бити теже од одговарајућих не-
означених структура. Дакле, неће све разлике између матерњег и циљ-
ног језика изазвати једнаке потешкоће. Структуре циљног језика које
се разликују од матерњег, али нису повезане принципима означености
са било којом другом структуром, неће узроковати потешкоће, док ће
конструкције циљног језика које су повезане са другим структурама
принципима означености проузроковати проблеме у учењу (Eckman
2008: 98). Хипотеза предвиђа да степен потешкоће директно одговара
релативном степену означености. Најтеже области одговарају облас-
тима са највећим степеном означености. То јест, ако је матерњи језик
више означен од циљног језика у одређеном аспекту, разлике између
два језика неће представљати потешкоће ученику. Ове потешкоће се
појављују када су структуре означеније у Л2. Укратко, области Л2 које
се разликују од Л1 и које су означеније биће теже за учење, области које
се разликују, али су мање означене неће представљати проблем у учењу.
Схватање грешке у Контрастивној анализи
Важно је поменути и начин на који је КА посматрала грешку.

Теоретичари КА верују да је грешка девијација, нешто крајње нега-
тивно у процесу учења, јер представља одступање од правила у про-
дукцији у циљном језику које је настало услед трансфера из учени-
ковог Л1 у његов Л2.
КА је из психологије позајмила принципе као што су имитација,
поткрепљење, формирање навика и позитивни и негативни трансфер.
Сходно томе, претпостављало се да се развој језика састоји од стицања
низа навика, а грешке у продукцији на другом језику сматране су резул-
татом преноса већ формираних навика из првог језика.
Навика се стиче кроз процес „учења наученог” тј. стимулуса–
одговора– поткрепљења који ће, понављањем, довести до тога да ће
се аутоматски произвести исправни одговори. У том смислу грешка
се доживљава као елемент који треба избећи по сваку цену, да се не
би фосилизовала.
Стога је и циљ КА био да предвиди грешку и да направи одгова-
рајуће наставне материјале у циљу да се искорени могући извор гре-
шака и негативног трансфера, док је настава језика била усмерена на
оне елементе који су представљали значајне разлике између Л1 и Л2.
То је конкретно значило да се инсистирало на аудиолингвалној методи
и вежбама понављања, како би се створиле исправне навике код уче-
ника. Направљене су и контрастивне студије између европских језика
с циљем да се предвиде и предупреде грешке и избегну случајеви нега-
тивне интерференције.
Међутим, у пракси се показало да КА није успела да предвиди и

спречи све грешке које су правили ученици током учења Л2, да се нису
могле све грешке које настају у процесу учења циљног језика приписати
интерференцији Л1 у Л2, да често тамо где је КА предвидела да ће доћи
до грешке, грешка није настајала, да постоје одређене грешке које се
понављају код различитих ученика који имају различит матерњи језик,
као и да многе грешке које праве ученици Л2 такође праве и деца кад
уче матерњи језик (Duskova 1969; Nemser 1971; Whitman & Jackson
1972; Dulay & Burt 1974; Taylor 1986).
Критика контрастивне анализе
Крајем 1960-их људи су почели да доводе у питање један од главних циљева

КА, односно објашњавање и предвиђање проблема у учењу Л2. Људи су по-
чели да схватају све више и више да је овај приступ изузео из разматрања
ученика Л2. Чињеница да није постојала емпиријска основа за КА, довело је
до тога да се већа пажња посвети Анализи грешака. (Van Els et al. 1984: 49)
Упркос великој популарности коју је КА доживела 50-тих и 60-

тих година прошлог века, емпиријска истраживања објављена седам-
десетих година прошлог века довела су у питање бихевиоризам, а са-
мим тим доведени су у питање и научни темељи контрастивне анализе.
Различите студије, а превасходно оне под називом Contrastive Structure
Series која је спровео Центар за примењену лингвистику у Вашингтону,
захваљујући напорима Чарлса Фергусона (Charles Ferguson) показале
су две битне ствари: прво, да није било могуће предвидети све грешке
контрастивном анализом и друго, да нису све потешкоће неминовно
доводиле до стварања грешке. Наиме, доказано је да интерференција из
Л1 никако није била једини узрок грешке, да грешке изазване трансфе-
ром из Л1 представљају само мањи део грешака које ученици праве, као
и да предвиђања која се добијају поређењем матерњег и циљног језика
нису увек тачна. У пракси се испоставило да током учења Л2 ученик
прави грешке које КА није успела да предвиди, а често не направи ни-
кад оне грешке које је КА предвидела.
Веровање да ће бити више интерференције из Л1 што су различи-
тији језици такође је оборено и показано је супротно: што су ближи Л1
и Л2 биће више грешака услед трансфера из Л1. Као пример можемо
да наведемо шпански и италијански језик код којих се, уколико се уче
један као Л1 а други као Л2, јавља знатан негативни трансфер, иако ова
два језика припадају истој језичкој породици (García Gutiérrez 1993).
Истраживања су показала да ученици праве честе грешке баш код оних
елемената језика који су слични, али не и исти, то јест да највећи број
грешака настаје када су у питању лажни пријатељи, механизам фор-
мирања речи, привидно сличне граматичке структуре са различитим
значењем итд. Управо те сличне структуре стварају лажни осећај си-

гурности, а баш тај недостатак свести о потешкоћама ће ометати како
разумевање, тако и продукцију.
Истовремено је доказано да разлике између језика не морају увек
довести до грешке. На пример, чињеница да постоје два различита гла-
гола у италијанском (conoscere, sapere) за енглески глагол to know не иза-
зива грешку у употреби овог глагола код италијанског говорника који
учи енглески језик као Л2.
Осим овога велики утицај на пад КА имао је и Ноам Чомски (Noam
Chomsky) који је у духу когнитивне револуције 50-тих година прошлог
века оспорио теорију учења базирану на бихевиоризму. Веровао је да
експерименти који су били спровођени над животињама нису могли да
се односе на људско понашање, као и да схема С–Р (стимулус–реакција)
није могала бити применљива на лингвистичко понашање, јер је искљу-
чивала унутрашње процесе и јер је потешкоће у учењу Л2 посматрала
искључиво као проблеме лингвистичке природе, игноришући истовре-
мено психолошке и прагматичке факторе. Чомски је довео у сумњу и
појам поткрепљења (Chomsky 1959: 42) и тврдио да бихевиористичка
теорија учења није била у стању да објасни како деца уче први језик у
врло раном добу (Chomsky 1959: 57). Бихевиористички појам имита-
ције и поткрепљења није узимао у обзир креативност језика. Концепт
стимулус–одговор није могао да објасни како ученик може да разуме
и креира бесконачан број реченица са којима се никада раније није су-
срео. У бихевиористичкој теорији учење се сматра спољашњим фено-
меном који зависи од стварања навика кроз понављање, поткрепљење и
језичко окружење. Чомски посматра учење језика више као унутрашњи
ментални феномен, који је креативан и универзалан. Он је тврдио да
деца никада неће стећи алате потребне за обраду бесконачног броја ре-
ченица, уколико механизам учења језика зависи само од језичког инпу-
та (Chomsky 1966: 153).
КА је оспоравана и због недостатка практичне природе, теоријске
недоследности и методолошких потешкоћа (Fernández González 1995:
5), а осим горенаведеног КА је критикована и због следећих разлога
(Duskova 1969; Nemser 1971; Whitman & Jackson 1972; Dulay & Burt
1974; Richards 1974; Hyltenstam 1977; Hughes 1980):
1. недостатак дефиниције лингвистичке теорије;
2. у КА изостала је озбиљна емпиријска верификација резултата;
3. није правила разлику између различитих типова учења стра-
них језика (нпр. узастопно у односу на симултано, учење Л2 у
односу на учење Л3);
4. КА посматрала је интерференцију само у једном правцу, из
Л1 у Л2;
5. Решавање проблема контрастивном анализом било је тешко,

јер нису сви проблеми учења Л2 били лингвистичке природе.
Извор грешке зависио је и од других, индивидуалних фак-
тора (нпр. узраст ученика), а узроци настанка грешке били су
бројни и нису сви имали везе са интерлингвалном интерфе-
ренцијом. КА није узимала у обзир психолошку, социолин-
гвистичку и прагматичку компоненту учења, као ни чиње-
ницу да се језичка компетенција матерњег говорника може
достићи ако неко почне да учи језик довољно рано или је изу-
зетно изложен језику.
6. неке од грешака чије је порекло тражено у интерферен-
цији биле су сличне грешкама које праве деца током учења
матерњег језика (I cutted, уместо I cut), тако да се овакве
грешке не могу сматрати последицом утицаја Л1, већ су нас-
тале стварањем сопствених правила у складу са оним чиме је
ученик изложени током процеса учења;
7. уколико је говорник вишејезичан, извор грешке може да буде
из другог језика који говорник зна, не искључиво из Л1;
8. резултати добијени КА су се чинили сувише апстрактним да би
се могли употребити у настави Л2, а наставни модели засно-
вани на предиктивним резултатима КА нису постигли очеки-
вани успех, односно, нису успели да спрече стварање грешака;
9. показало се да ученици са истим матерњим језиком не праве
увек исте грешке у језику који уче, као и то да ученици са
различитим матерњим језицима праве веома сличне грешке
у циљном језику.
Ипак, постојали су и они лингвисти који су стали у одбрану КА
(James 1971, Di Pietro 1974, Berman 1978). Упркос неуспеху КА, неспор-
на је њена важност, јер је овај модел анализе представљао полазну тачка
за будуће студије о грешкама, међујезику и трансферу. Критика КА ће
отворити нову линију истраживања (Кордерову Анализу грешака) која
се базира на проучавању грешака ученика који уче нови језик, где ће
се грешке посматрати на нов начин. Биће основа Селинкеровог истра-
живања о међујезику (Selinker 1969) и језичком трансферу (Kellerman
& Sharwood-Smith 1986; Odlin 1989). Упркос свим критикама имала је
доста следбеника у Европи где су студије које је промовисала Прашка
школа довеле до низа пројеката који су се бавили истраживањем ен-
глеског у односу на различите европске језике (Filipović 1967; Santos
Gargallo 1993).
Актуелнo стање
Упркос бројним критикама контрастивна анализа и данас наставља

да изазива интересовање лингвиста који сматрају да је таква анализа јези-
ка поуздана колико и друге, што показују бројне публикације на ову тему.
По мишљењу Честермана, важан је допринос функционалне кон-
трастивне анализе (Chesterman 1998: 90) који се заснива на семантич-
ким структурама и њиховим различитим начинима изражавања истих
концепата. Овај приступ има за циљ одређивање варијација унутар се-
мантичког језичког израза и његовог структуралног одраза. Сличног
мишљења је и Халидеј који сматра да језик није статични феномен, већ
се мења, тако да га треба анализирати као живу и променљиву мани-
фестацију подложну варијацијама које му дају различити, међусобно
повезани аспекти (Halliday 1985: xiii).
Остали лингвисти, попут Валера и др. (1999) наглашавају важност
КА у студијама прагматике. КА се у овом смислу сматра средством за
идентификацију одређених комуникационих проблема који могу да до-
веду до озбиљних културних неспоразума и друштвених сукоба.
Дакле, контрастивна анализа два језика са прагматичним присту-
пом се сматра вредним пољем проучавања и из ког се могу извући инте-
ресантни закључци како из истраживачке, тако и из педагошке перспек-
тиве. Доказ о томе су публикације познатих лингвиста: Ларсен-Фриман
и Лонг (Larsen-Freeman&Long 1992), Конор (Connor 1996), Честерман
(Chesterman 1998).
Судећи по броју објављених радова у последњих неколико деце-
нија, значај контрастивнe анализe у области анализе дискурса између
два језика је очигледан. То је нарочито важно у писаним саставима на
Л2, пошто је циљ писаца да јасно пренесу своју мисао или идеје, јер
нетачно тумачење текста може бити увредљиво за читаоца. Када се кон-
трастирају различити примери грешака нематерњих говорника, може
се приметити да се ствара другачија форма, типична за ауторов ма-
терњи језик, која иако није граматички нетачна, није као језичка про-
дукција која би се очекивала од матерњих говорника. Сврха КА је, у том
смислу, да разјасни различите облике који се стварају из навика Л1 како
би се открили различити извори грешака и покушало да се оне исправе.
То је разлог што се у последње две деценије све чешће врши КА
дискурса из перспективе прагматичког и социо-културног становишта
(Connor 1996: 101). Из тог разлога, КА налази своју примену и у тзв. ин-
теркултуралној комуникацији (Nunan 1993: 94). За остварење успешне
комуникације није довољно само познавање граматичких правила, већ
је неопходно да се разумеју сви културни и друштвени феномени који
нам омогућавају да језик тумачимо исправно.
КА је заслужна и за стварање Контрастивне реторике (КР), која је
настала 60-тих година прошлог века и која је баш као и КА имала педа-
гошку сврху, тј. да утврди интерференције које се јављају у продукцији
Л2. Контрастивна реторика, чији је најзначајнији представник Конор
(Connor 1996), настала је као последица схватања да сваки језик и кул-

тура имају другачији унутрашњи поредак, тако да учење Л2 захтева и
учење ових области да бисмо могли да пренесемо своје идеје на кохе-
рентан начин и да бисмо били сигурни да ће нас саговорници разумети
(Kaplan 1966 према Wong 1997). Основна разлика између КА и КР је та
што се контрастивна реторика фокусира на проблеме писања са којима
се сусреће нематерњи говорник и покушава да их оправда кроз рето-
ричке стратегије Л1. Такође, КР не прихвата постојање међујезика.
Због свега наведеног може се закључити да је КА и даље реле-
вантна у свету лингвистике и да се истраживања у овој сфери сматрају
важним у проучавању језика и механизама језичке продукције, јер се
из анализе различитих продукција Л2 извлаче корисни закључци који
помажу онима који предају или уче страни језик.
Бенети и др. 1966: B. Banathy, E. D. Trager & C. D. Waddle, The use of contrastiv
data in foreign language course development, у: A. Valdman (Ed.). Trends in Language
Teaching, New York: McGraw-Hill, 35–56.
Берман 1978: R. A. Berman, Contrastive Analysis Revisited: Obligatory, Systematic,
and Incidental Differences Between Languages, Interlanguage Studies Bulletin, 3(2),
212–233.
Блумфилд 1933: L. Bloomfield, Language, New York: Holt, Rinehart & Winston.
Вајнрајх 1953: U. Weinreich, Languages in Contact, New York: Linguistic Circle of
New York.
Вајтман 1970: R. Whitman, Contrastive analysis: problems and procedures.
Language learning, 20 (2), U.S.A, 191–197.
Вајтман и Џексон 1972: R. Whitman & K. Jackson, The unpredictability of
contrastive analysis. Language learning, 22(1), U. S. A, 29–41.
Валеро и др. 1999: C. Valero et al, La Lingüística Contrastiva no es un fósil. Análisis
y discusión de las últimas tendencias, aplicaciones y persspectivas, у: De Las Cuevas,
J. y D. Fasla, Contribuciones al estudio de la lingüística aplicada, Logroño: Universidad
de La Rioja, 295–305.
Ван Елс и др. 1984: T. Van Els, et al., Applied Linguistics and The learning and Teaching
Of Foreign Languages, London: Edward Arnold.
Вонг: H. Wong, Review: Contrastive Rhetoric: cross-cultural aspects of second-language
Writing. ‹http://www.cuhk.edu.hk/ajelt/vol7/rev3.htm›. 05.02.2018.
Вордхо 1970: R.Wardhaugh, The contrastive analysis hypothesis. TESOL Quartely,
4, Virginia, 123–130.
Гарсиа Гутиерес 1993: M. García Gutiérrez, El español como segunda lengua de un
italiano: transferencia y distancia lingüística. у: J. Muñoz Liceras (ed.) La lingüistica
y el análisis de los sistemas no nativos, Ottawa: Dovehouse, 81–124.
Ди Пјетро 1974: R. Di Pietro, Contrastive Analysis: Demise or New Life? у: Nickel G.
(ed.), Association Internationale de Linguistique Appliquee. Third Congress, Copenhagen
1972. Proceedings, Applied contrastive linguistics, 1, Heidelberg: Groos, 69–80.
Дулеј и Бурт 1973: H. Dulay & M.Burt, Should we teach chidren syntax? Language
Learning, 23, U. S. A, 245–258.
Дулеј и Бурт 1974: H. Dulay & M. Burt, Natural Sequence in Second Language
Acquisition. Language Learning, 24, U. S. A, 37–53.
Душкова 1969: L. Duskova, On Sources of Errors in Foreign Language, IRA L, 7(1),
USA, 11–36.
Ђорђевић 2004: R. Đorđević, Uvod u kontrastiranje jezika, Beograd: Filološki fakultet
Univerziteta u Beogradu.
Екман 1977: F. Eckman, Markedness and the contrastive analysis hypothesis.
Language Learning, 27(2), U. S. A, 315–330.
Екман 2008: F. Eckman, Typological markedness and second language phonology,
у: Jette G.Hansen Edwards and M. L. Zampini (eds.). Phonology and Second Language
Acquisition, Amsterdam: John Benjamins Publishing Company, 95–115.
Елис 1985: R. Ellis, Understanding Second Language Acquisition, Oxford: OUP.
Келерман и Шервуд-Смит 1986: E. Kellerman & M. Sharwood-Smith, Crosslinguistic
influence in second language acquisition, London: Pearson College Division.
Клajн 1986: W. Klein, Second language acquisition, Cambridge: Cambridge
University Press.
Конор 1996: U. Connor, Contrastive Rhetoric, Cambridge: Cambridge University Press.
Ладо 1957: R. Lado, Linguistics across Cultures, Ann Arbor: University of
Michigan Press.
Ларсен-Фриман и Лонг 1992: D. Larsen-Freeman& M. H. Long, An Introduction to
Second Language Acquisition Research, London: Longman.
Лот 1983: D. Lott, Analysis and Counteracting Interference Errors. English Language
Teaching Journal, 37, Oxford, 256–261.
Мичел и Мајлс 2004: R. Mitchell & F. Myles, Second language learning theories,
London: Hodder Arnold.
Муњос 2002: C. Muñoz, Aprender idiomas, Barcelona: Paidós.
Немсер 1971: W. Nemser, Approximative Systems of Foreign Language Learners,
IRAL, 9, USA, 115–123.
Никел 1971: G. Nickel, Contrastive Linguistics and Foreign-Language Teaching, у:
Nickel G. (ed.) Papers in Contrastive Linguistics, London: CUP, 1–16.
Нунан 1993: D. Nunan, Introducing Discourse Analysis, London: Penguin English.
Одлин 1989: T. Odlin, Language transfer: Cross-linguistic influence in language
learning. Cambridge: Cambridge University Press.
Олер и Зајахосеини 1970: J. Oller & S. Ziahosseiny, The contrastive analysis
hypothesis and spelling errors. Language Learning, 20, U.S.A, 183–189.
Ричардс 1974: J. Richards, Error Analysis : perspectives on second language acquisition,
Harlow: Longman. Гаргаљо 1993: I. Santos Gargallo, Análisis Contrastivo, Análisis de
Errores e Interlengua en el marco de la Lingüística Contrastiva, Madrid: Síntesis.
Селинкер 1969: L. Selinker, Language Transfer. General Linguistics, 9 (2), University
Park, Pa, 67–92.
Селинкер 1992: L. Selinker, Rediscovering Interlanguage, London: Longman.
Скинер 1957: B. F. Skinner, Verbal Behavior, New York: Appleton-Century-Crofts.
Стоквел и Бовин: Stockwell& Bowen. Sound systems in conflict: a hierarchy of difficulty. ‹
https://www.scribd.com/document/137955021/Stockwell-Bowen-1965./›. 24.11.2017.
Тејлор 1986: G. Taylor, Errors and explanations, Applied Linguistics 7, Oxford, 144–166.
Фергусон 1968: C. A. Ferguson, Contrastive Analysis and Language Development,
у: Monograph Series on Language and Linguistics, 21, Washington: Georgetown
University Press, 101–112.
Фернандес Гонсалес 1995: J. Fernández González, El análisis contrastivo: historia y
Crítica, València: Universitat de València, Servicio de Publicaciones.
Филиповић 1967: R. Filipović, Contrastive Analysis of Serbo-Croatian and English.

Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia, 23, Zagreb, 5–27.
Фисиак 1981: J. Fisiak, Contrastive Linguistics and the Language Teacher, Oxford:
Pergamon.
Флик 1980: W. Flick, Error Types in Adult English as a Second Language. у:
Ketterman, B.; St. Clair, R. (eds.). New Approaches to Language Acquisition,
Heidelberg: Julius Groos, 57–63.
Фриз 1945: CH. Fries, Teaching and Learning English as a Foreign Language, Ann
Arbor: University of Michigan Press.
Халидеј 1985: M. A. K. Halliday, An Introduction to Functional Grammar, London:
Edward Arnold.
Хјуз: Hughes, A. Problems in Contrastive Analysis and Error Analysis. ‹https://www.
researchgate.net/publication/234663928_Problems_in_Contrastive_Analysis_and_
Error_Analysis›. 25.11.2017.
Хилтенштем 1977: K. Hyltenstam, Implicational patterns in interlanguage syntax
Variation, Language learning, 27 (2), U. S. A, 383–410.
Честерман 1998: А. Chesterman, Contrastive Functional Analysis, Amsterdam: Joh
Benjamins.
Чомски 1959: N. Chomsky, A Review of B. F. Skinner’s Verbal Behavior, Language,
35(1), USA, 26–58.
Чомски 1966: N. Chomsky, Linguistic theory, London: Oxford University Press.
Џејмс 1971: С. James, The exculpation of contrastive linguistics, у: Nickel, G. (ed.),
Papers in Contrastive Linguistics, Cambridge: Cambridge University Press, 53–68.
Џексон 1981: H. Jackson, Contrastive analysis as a predictor of errors, with
reference to Punjabi learners of English, у: J. Fisiak (ed.). Contrastive linguistics and
the language teacher, Oxford: Pergamon, 195–205.
Шахта 1975: J. Schachter, An Error in Error Analysis, Language Learning, 24(2), U.
S. A, 205–214.
Marija N. Vujović / ABOUT CONTRASTIVE ANALYSIS
Summary / This paper discusses the concept of contrastive analysis, its origin and
development, and the position that this method occupies in linguistics particularly
according to linguists Fries and Lado. Also we pay attention to its pragmatic aspect
and we emphasize its pedagogical orientation, i.e. the significance of the results of the
contrastive analysis for teaching foreign languages, the study of bilingualism, tran-
slation, language planning and the improvement of the quality of language teaching
in general. Furthermore, we define the concept of interference, i.e. the idea that the
students have a tendency to transfer phonetic, morphological, syntactic or lexical
characteristics from their native language into the target language and we consider
the influence that behaviorism and structuralism have had on a contrastive analysis.
The paper also discusses Ronald Wardhaugh’s contrastive analysis hypothesis, both
its weak and strong version, and Fred Eckman’s Markedness Differential Hypothesis
as well and clarifies the way of understanding the error in this branch of general
linguistics. Finally, a critique of contrastive analysis is summarized.
Keywords: Contrastive analysis, interference, behaviorism, structuralism, hypoth-

esis, error.

Прихваћен за штампу фебруара 2018.
821.163.41-31.09 Пекић Б.
Марија Н. Анђелковић1
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
Докторске студије из језика
ЕУФЕМИЗМИ У РОМАНУ ХОДОЧАШЋЕ АРСЕНИЈА

ЊЕГОВАНА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА
Циљ истраживања је издвајање и класификација типова еуфемизама у роману Ходочашће

Арсенија Његована Борислава Пекића. На поменутом језичком материјалу бавићемо се
лексичком употребом ове стилске фигуре, у жељи да покажемо да је она продуктиван
механизам полисемије у савременом српском језику. Пекић, иако не често, еуфемизме
користи у новим језичким ситуацијама чиме се остварује богатство на језичком и стилском
плану. У раду је примењен дескриптивни научно-истраживачки метод, којим је показано
да еуфемизам у различитим језичким обртима не само да ублажава основно значење, већ
то значење проширује, тако де се еуфемизмом остварује полисемичност.
Кључне речи: Борислав Пекић, еуфемизам, фигуративна полисемичност, стилистика
1. Ходочашће Арсенија Његована Борислава Пекића из 1970. годи-

не је дело које је „установило српски грађански роман (Пантић 2007)”.
Арсеније Његован је трагична фигура, жртва историјских преокрета и
личних уверења. Он не жели да се суочи са променама које су захватиле
друштво, негирајући тако њихов утицај на „посед”. Трагичност јунака
извире из непознавања новонасталих околности и тежње да по сваку
цену у новим околностима живи, а пре свега ради, на пређашњи начин.
Прича је грађена „поступком организовања приповедања као преноше-
ња туђе исповести” (Пекић 2002: 20), па је као таква испричана у 1.
лицу, течно и уверљиво, као што је и сам говор, тако да не чуди стил-
ска и језичка животност. Она је постигнута и употребом фигуративних
значења речи, између осталог еуфемизама, који су показали да у књи-
жевном тексту богате семантички ниво, а на пољу језика задовољавају
критеријум економичности. Употреба ове лексичке фигуре произлази
из њеног креативног потенцијала. Aнализа еуфемизама у овом Пекиће-
вом делу јесте предмет нашега рада.
2. Речник књижевних термина еуфемизам дефинише као „убла-
жавање израза тако да се умјесто ријечи с неугодном, непристојном или
опасном конотацијом употребљавају ријечи пријатне, безопасне коно-
тације“ (Речник књижевних термина 2001: 207). Реч еуфемизам потиче
1 marijaanst@gmail.com
од грч. euphemos = добар говор; eu = добар, pheme = говор. Еуфемизам

је и језичка појава којом се неприхватљиве речи или значењски „преја-
ки” изрази замењују „блажим“. „Еуфимизми се […] одређују као емоци-
онално неутралне ријечи или изрази којима се супституишу непристој-
не, грубе или „нетактичне“ синонимне ријечи или изрази“ (Ковачевић
2006: 193). Cambridge Dictionary online еуфемизам дефинише као реч
или фразу која се користи како би се избегло изговарање неугодне или
увредљиве речи.2 Генерално узевши, еуфемизми су речи са позитивном
конотацијом. Верује се да су еуфемизми настали из човекове склоности
ка пријатном виђењу ствари. Наиме, у психологији постоји корелат овој
језичкој појави. „Pollyanna principle“ је психолошки феномен да људи
памте пријатне ствари. То се дешава у подсвести и у бити је људског
бића. Ковачевић каже да су „еуфемизми по правилу неемоционалне,
али не нужно и неекспресивне јединице“ (Ковачевић 2006: 196). Еу-
фемизам је врста антифразе, стилске фигуре у којој се жељени појам
изриче супротним речима са циљем ублажавања смисла. Заједничко
својство је управо ублажавање смисла, док исказивање супротности ан-
тифразу чини блиском иронији. Етимологија речи еуфемизам, заправо
нас води до грчке митологије, тј. до богиња Еуменида3. Циљ еуфемиза-
ције није само ублажавање значења исказа, већ и проширивање смисла.
Постоје лексички и контекстуални еуфемизми. Лексички еуфе-
мизми проистичу „из значења исказа“ и „темеље се на синонимији“
(Moritz 2015: 16). Контекстуални еуфемизми су условљени језичком
ситуацијом. „Значење ових лексема мора бити декодирано из контек-
ста, будући да се разликује од њихова денотативног значења, али не у
мјери да се међу њима не може установити њихoва логичка веза“ (Ше-
ховић 2009: 162). Процес еуфемизације је базиран на мноштву околно-
сти, нпр. психолошким карактеристикама говорника, а пре свега карак-
теристикама дискурса у ком се налази. Због тога Динка Пасини сматра
да еуфемизам треба дефинисати „у односу према другој јединици у
лексичком систему” (Пасини 2005: 62).
Ивана Моритз у докторској дисертацији Когнитивна анализа еу-
фемизама у политичком дискурсу на енглеском језику (2015) еуфемизме
разврстава на следеће групе:
а) „замјена за називе предмета и појава који изазивају страх или
су неком друштву злокобни“;
б) „као замјена за ријечи које су људима неугодне“;
в) „као замјена за изразе који су у одређеној ситуацији неуљудни
и неприкладни”
2 Доступно на: http://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/euphemism, 8.12.2015.

3 У грчкој митологији Ериније су биле богиње освете, па се веровало да се изговарањем њиховог
имена изазива бес. Због тога су оне преименоване у Еумениде – Доброжељне, тј. називане су
супротним именом, што ову појаву доводи у везу са појавом антифразе.
ЕУФЕМИЗМИ У РОМАНУ ХОДОЧАШЋЕ АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА
г) „за етикетирање”;
д) „с циљем прикривања и ублажавања истине”;
ђ) „умијесто назива за непривлачна занимања”.
С обзиром на критеријуме наведене поделе, готово све примере
еуфемизама из Пекићева дела можемо подвести под тип „употреба еу-
фемизама с циљем прикривања и ублажавања истине”.
Циљ рада је идентификовати, класификовати и објаснити зна-
чењске и језичке могућности еуфемизираних лексема које се односе на
болест, старост и смрт. За разлику од нашег корпуса који нуди ова три
подтипа (и само један пример изван поменутих подтипова), литература
бележи примере еуфемизације религије, полних односа, физиолошких
потреба, културолошких разлика, мана, порока и сл. Специфичност
употребе еуфемизама у нашем корпусу огледа се у избегавању директ-
ног именовања појава којих се главни јунак боји, па тиме што их не
именује правим именом жели да порекне њихово постојање. Лексичко-
семантичка анализа еуфемизама у Пекићевом делу показаће да су они
значајан предмет језичке анализе, али и средство уметничког функцио-
нисања. Коришћењем дескриптивне научно-истраживачке методе по-
казаћемо да је еуфемизам продуктиван механизам полисемије којим
се постиже језичко богатство. При тумачењу значењског слоја еуфеми-
зама показаћемо да је контекстуално зависно. На књижевно-естетском
плану еуфемизме ћемо покушати да сагледамо и као значајане чинио-
це експресије.
3. Примере које нуди наш корпус можемо поделити у три катего-
рије – oне који еуфемизирају стaрост, болест и смрт.
3.1. Старост Пекић еуфемизира на следеће начине:
Будући да сам већ поодмакле доби [→ стар] и докрајченог здравља [...]

(31); […] али ако се има на уму мој обазрив, готово аутотрофан начин
живљења и поодмакле године [→ старост] […] – све што сам смерао да
предузмем одмах по женином одласку граничило се без икакве сумње са
пустоловином тугаљиво и за неко мужевније годиште [→ за млађу особу]
[…] (32); Мењале су се под дејством година [→ старости] [...] (56); Ако
је тако, а надајмо се да јесте, ако заиста мислиш да упркос поодмаклих
година [→ старости] [...] и твог срца ако заиста мислиш да послове поново
узмеш у своје руке, зашто се онда са таквим устезањем сећаш околности
под којима си се из тих послова повукао [...] (136); Док сам се придизао,
за своју доб [→ старост] доста чило, домаћица је грубо развејала моје
обзирно убеђење да је до акцидента дошло нехотично […] (167); [...] пре
ће бити да су ми мојих седамдесет седам година [→ старост] поткопали
свежину [...] (172).
Арсеније Његован противречи времену, он негира његов проток и

последице које за собом оставља. Старост је у супротности са његовом
филозофијом поседништва и зато својих седамдесетак година еуфеми-
зира, па се срећемо са перифразама типа: поодмакле године, поодмакла

доб, крај људском веку4.
У синтагми своја доб примећујемо да се еуфемистичко значење
открива из ширег контекста. Наиме, у еуфемизацији старости овде се
отишло корак даље, па је тумачење могуће тек ако се знају околности
живљења главног јунака.
Примери еуфемизама старости имају релативно низак емотивни
потенцијал, тако да не изазивају страх, не представљају табу, нити су
друштвено непожељни. Али код Пекића, мотивација за настанак њихо-
вог еуфемистичког значења последица је стања у ком се налази главни
јунак са својим осећањима и доживљајима себе, као и стварности у коју
се не уклапа.
У чак три примера, из не тако обимног корпуса, јавља се придев
поодмакао као стилски маркирана лексема. Њиме Пекић додатно еуфе-
мизира лексеме уз које овај атрибут стоји, указујући не само на године
које метонимизирају старост, већ изражава зачуђеност Арсенија Ње-
гована пред истином да је време проведено у изолацији поодмакло, тј.
за једног градитеља неповратно отишло.
3.2. За еуфемизацију болести у Пекићевом роману забележени су
следећи примери:
Будући да сам већ поодмакле доби и докрајченог здравља [→ болестан]

[...] (31); У свакој другој прилици, такође, брига за моје поприлично на-
чето здравље [→ болест] и као сунцокрет превртљиво расположење била
би добродошла […] (33); Био сам заморен као да сам доживео још једно
стезање срца [→ инфаркт] (66); Ако је тако, а надајмо се да јесте, ако
заиста мислиш да упркос поодмаклих година [...] и твог срца [→ болести]
ако заиста мислиш да послове поново узмеш у своје руке, зашто се онда
са таквим устезањем сећаш околности под којима си се из тих послова
повукао [...] (136); […] нисам Катарини могао узети за зло што ме је, упркос
изричитом споразуму да се преда мном о рату не прича, и уза све од лека-
ра прописане превентивне обзире које је изискивало моје начето срце [→
болест], али чудо без икаквог усхићења предстојећим ослобођењем, да се
савезничка и југословенска војска […] налази на прилазима Београду […]
да се судећи по топовској паљби улазак наших може очекивати […] (198).
Иако нису разноврсни, примери еуфемизама којима се означава

болест показују избегавање директног именовања инфаркта, са жељом
стварања погрешне перцепције главног јунака о сопственом стању.
Наиме, узнемирујућа чињеница да је главни јунак романа преживео
инфаркт који је условио аутотрофан начин живота, погубан за сваког
4 О еуфемизацији старости говоре и Reka Benczes и Kate Burridges у раду Current attitudes to ageing
as reflected in the names of Australian aged care facilities. Оне разлозима еуфемизације сматрају тежњу
да се корисници домова за старе привуку атрактивним називима којима се одвраћа пажња од су-
морне стварности, па у називима преовлaђују изрази који о старим лицима говоре као друштвено
пожељним, а старост представљају као активан период живота испуњен задовољствима. Доступно
на: http://users.monash.edu.au/~kallan/age/CurrentAttitudes.pdf, преузето 14.12.2015.
појединца, а посебно за једног градитеља – ствараоца, еуфемизира се

перифразама типа стезање срца и начето срце.
Лексеме здравље и срце у нашим примерима минимално варирају
значење. Писац их користи у тако ублаженим облицима да се стиче ути-
сак да представљају само непријатне истине, а никако погубна искуства
по живот главног јунака. Узбуђен због коначног сусрета са светом који
га деценијама интригира, а још више зачуђен пред стварношћу са којом
се нашао лицем у лице, Арсеније Његован минимизира озбиљност соп-
ственог стања.
3.3. Еуфемизација смрти извршена је код Пекића на следећи начин :
Будући да сам сред година међу којима је крај Веку људскоме [→ на крају
живота] [...] (31); Већ двадесет година под земљoм [→ мртав] […] тамо где
ја […] без сумње нећу пристати да будем спуштен (43);[…] ни мени нису
биле упућене […] не само стога што су се односиле на бедан и недоличан
крај [→ смрт] мог брата, већ стога што су очитовале породични договор
[…] (44); [...] није у њеном прераном крају [→ ране смрти] било моје
виности [...] (157); И више о њој неће бити речи, осим што ћу – да буде
од неке вајде – преко ње покушати да из поседничке солидарности [...]
олакшам господину Мартиновићу последње дане [→ умирање] [...] (207);
[...] он ће бити једина епизода ове историје за коју узимам слободу да је
не узнемиравам у његовом предубоком лежишту [→ у гробу] (304).
Употреба еуфемизама за лексему смрт продукт је мишљења

главног јунака који себе и сопствену личност не одваја од свог „посе-
да“, а њихова смрт (рушење) за њега представља већу трагедију, него
смрт човека.
У примерима недоличан крај, прерани крај и последњи дани еуфе-
мизација се врши елиптирањем лексеме живот. Тако је елипса допри-
нела да се емоционално тежиште значења у великој мери смањи, а не да
се постигне језгровитост, што се од елипсе очекује.
Еуфемистички синоними лексеме смрт – под земљом и предубо-
ко лежиште изашли су из културолошке представе главног јунака, као
припадника народа у ком се смрт везује искључиво за сахрањивање.
3.4. Једини пример еуфемизама у нашем корпусу који не припада
наведеним подтиповима настао је модификовањем лексеме тако што
јој је придодат придев који је заправо еуфемизирао постојећу лексему.
Значење је додатно ублажено употребом компаратива:
Зато сам доконао да прилику за себе искористим и да, због мужева будућих
слушатељки у нешто увијенијој речи [→ нешто блаже], изнесем пред скуп
сопствено мишљење о томе […] (91).
4. Већина наведених примера еуфемизама остварена је путем пе-

рифразе, јер је „еуфемизам у бити такође перифраза“ (Ковачевић 2006:
214). Еуфемистичка перифраза представља врло продуктиван модел
зато што је значењски богатија и разноврснија од појединачне лексеме
која јој је синонимна. Тако у примерима поодмакле године, поприлично

начето здравље или последњи дани далеко су сликовитији, богатији и
експресивнији изрази од њихових синонима старост, болест, смрт.
5. Истраживање еуфемизама у Пекићевом делу показало је да су
за теме старости, болести и смрти често коришћене еуфемистичке ме-
тафоре и метонимије. Употреба ова два тропа за стварања еуфемизама
није ретка појава у језику. Њу примећује и Надежда Силашки тврдећи да
су метонимија и метафора толико блиско везане са еуфемизмом да се
често не може одредити који је когнитивни механизам узроковао еуфе-
мизме (Силашки 2014: 471–482). Управо примери предубоко лежиште
и под земљом потврђују да је готово немогуће одредити метонимијску
или еуфемистичку основу. Наиме, лексема земља се односи на место
сахрањивања. Логичка веза између изворног и циљног домена јасно је
очувана, па са сигурношћу можемо рећи да је реч о метонимији. Са
друге стране, појмови смрт и умирање су вешто избегнути, тј. ублажени
употребом метонимије која означава место сахрањивања, па га можемо
сматрати еуфемизмом. И у примеру предубоко лежиште, смрт се изјед-
начава са гробом. Конотативност значења произлази из атрибута који
израз боји метонимијски.
Два примера из нашег корпуса – стезање срца и начето срце де-
монстрирају употребу метонимије „део–целина“ у креирању еуфемиза-
ма. Наиме, говорећи о болести, што јунак Борислава Пекића сматра не-
допустивим, писац се користи метонимијом срце са намером да укаже
на болест срца, а самим тим и стање целог организма („део–целина“),
али не говори о инфаркту, већ то стање еуфемизира. Извесну трансфор-
мацију претрпела је и девербативна именица стезање у правцу убла-
жавања израза инфаркт, што значи да је и сама постала еуфемизам –
инфаркт се јавља као последица „стезања“ срца, па је метонимизација5
извршена по принципу „стање → резултат стања“.
У примеру увијена реч, такође, срећемо метонимију типа „део →
целина“, али процес еуфемизације прошао је заправо придев увијен.
Према Викиречнику овај придев значи кривудав, вијугав, спиралан, што
у нашем примеру указује на фигуративност → оно што није речено ди-
ректно, већ изокола.
Еуфемизам је значајан когнитивни процес при ком се активира
мноштво знања и искустава онога који говори. Да је еуфемизам врста
метонимије, говори и то да, као што су и примери потврдили, постоји
јасна логичка веза између изворног и циљног домена. Та веза може бити
просторна (под земљом), временска (крај веку људскоме), узрочно-по-
следична (увијена реч). Оно што еуфемизам чини различитим је његова
перифрастичност, тј. тежња да се израз боље и прецизније објасни, при
том да му се да „блаже“ значење, па се извесне поруке саопштавају ин-
директно због чега делују суптилније.
У случају примера начето срце, срце се схвата као предмет, чак
„затворени суд“ према речима Диане Продановић-Станкић (Продано-
5 Овде је израз метонимизација употребљен као општи појам који обухвата и еуфемизацију.
вић-Станкић 2009: 82) због чега уочавамо метафоризацију исказа (по-

суда може бити начета, али не и срце). Тако даљим разлагањем дола-
зимо до срце је посуда → посуда је начета → срце је начето → срце је
оштећено, болесно.
6. Да закључимо. Примери еуфемизама из романа Ходочашће Ар-
сенија Његована Борислава Пекића готово искључиво се везују само за
три значењска еумфемистичка типа: старост, болест и смрт. Лексич-
ко-семантичка анализа је показала да еуфемизација старости, болести
и смрти доводи до значајне полисемичности лексема. Старости и смр-
ти припадају разноврснији примери, док се извесно„сиромаштво” зна-
чења и облика примећује при еуфемизацији болести. Наиме, примери
болести су готово идентични, а при еуфемизацији стања инфаркта, не
остварује се значајније семантичко нити стилистичко богатство. Писац
поменуте лексеме не користи због друштвене и културолошке преосе-
тљивости, већ зато што оне у главном јунаку изазивају нелагоду и страх.
Арсеније Његован себе и своје грађевине доживљава као један ентитет,
па је за њега незамисливо било какво урушавање, како грађевина, тако
и здравља. Болест није друштвено неприхватљива, она је претња за гра-
дитеља и његово „дело”.
Корпус је показао да Пекић устаљене и добро познате еуфемизме
користи у непоновљивим језичким ситуацијама, што стил и језик овог
писца, између осталог, чини специфичним. Еуфемизам је значајан чи-
нилац експресије у тој мери што је показао да варирањем и ширином
значења постиже значајан естетски ефекат.
Истраживање је показало да метонимија често, а метафора
ређе, у процесу стварања еуфемизама постају значајни когнитивни
процеси, тако да се и на тај начин остварује већа стилска маркира-
ност еуфемизама.
Не тако честа употреба еуфемизама у анализираном корпусу
може се тумачити и Пекићевим ставом да ствари треба називати „пра-
вим именима“ како се оне не би „заборавиле“ и „из руку испустиле“
(Пекић 2010)6. Писац ни у Ходочашћу није желео ублажавати истину.
С обзиром на то да је главни јунак истовремено и наратор, пун не-
гативних емоција према свету који га окружује и приликама које су
задесиле његов „посед“, он испољава своје ставове врло отворено и
без увијања. Разумљиво је да у околностима друштвеног и културног
посрнућа, а пре свега рата који, свакако, негира градитељство, наш
јунак, поборник естетског и грађења, не налази „лепу реч“ за околнос-
ти у којима се нашао. Зато је у овом раду природно, макар и не тако
често, присуство еуфемизама.
Извори
Пекић 2002: Б. Пекић, Ходочашће Арсенија Његована, Београд: Завод за уџбенике
и наставна средства.
6 Доступно на: http://www.borislavpekic.com/2011/09/spasonosni-eufemizmi.html, 15.12.2015.
Ковачевић 2006: М. Ковачевић, О типовима и стилистичким особинама
дисфемизама и еуфемизама, Ниш: Годишњак за српски језик и књижевност,
20/8, 193–227.
Пасини 2005: D. Pasini, Eufemizmi u Anićevu rječniku, Flumensia, god. 17, br. 2,
59–66.
Продановић-Станкић 2009: Д. Продановић-Станкић, Појмовна метонимија
и метафора у значењима лексеме срце у српском језику, Нови Сад: Годишњак
Филозофског факултета у Новом Саду, 34/1, 77–87.
Речник књижевних термина 2001: Д. Живковић (уред.), Бања Лука: Романов.
Шеховић 2009: S. Halilović i dr., Govor grada Sarajeva i razgovorni bosanski jezik,
Sarajevo: Slavistički komitet, 162–164.
Електронски извори
Моритз 2015: Moritz, Ivana. Kognitivna analiza eufemizama u političkom diskursu na
engleskom jeziku. ‹https://www.google.rs/?gws_rd=cr,ssl&ei=ncztVrZMOSU6ATkkp
rwCg#q=kognitivna+analiza+eufemizama+ivana+moritz›. 6.11.2015.
Пантић 2007: Пантић, М. Грађански роман Б. Пекића. ‹http://www.borislavpekic.
com/2007/10/graanski-roman-b-pekia-1-deo.html›. 20.01.2017.
Пекић 2011: Пекић, Б. Спасоносни еуфемизми. ‹http://www.borislavpekic.
com/2011/09/spasonosni-eufemizmi.html›. 15.12.2015.
Silaški 2014: N. Silaški, Softening the blow euphemisms and the language of
dismissal in today’s English, u: Engleski jezik i anglofone književnosti u teoriji i praksi.
Zbornik u čast Draginji Pervaz, Novi Sad: Filozofski fakultet, 471–482. ‹https://www.
researchgate.net/publication/268388999_Silaki_N_2014_Softening_the_blow_
eupemisms_and_the_language_of_dismissal_in_todays_English_In_T_Pri_et_al_
eds_Engleski jezik_i_anglofone_knjievnosti_u_teoriji_i_praksi_Zbornik_u_ast_
Draginji_Pervaz_pp_471482_Novi_Sad_Filozofski_fakultet›. 15.12.2015.
Marija N. Anđelković / EUPHEMISM IN THE NOVEL THE PILGRIMAGE OF AR-

SENIJE NJEGOVAN BY BORISLAV PEKIĆ
Summary / This paper explores types of euphemistic formulations in the novel The
Pilgrimage of Arsenije Njegovan written by Borislav Pekić. The mentioned corpus will
be examined with regards to the lexical use of this figure of speech in an attempt
to demonstrate that euphemism is a productive mechanism of polysemy in contem-
porary Serbian language. Although Pekić seldom uses euphemisms, he uses them
in new linguistic situations, which enriches literary discourse both stylistically and
linguistically. As the descriptive methodology used in this research shows us, not only
does euphemism moderate the primary meaning of the word, but it also broadens
it, thus achieving polysemy.
Key words: Borislav Pekić, euphemism, figurative polysemy, stylistics
Примљен: 5. јануара 2018.

811.163.41’42
305-055.1/.2:316.774
Вања З. Вукчевић1
Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет
Докторске студије из језика
СОЦИЈАЛНИ ФЕМИНИНАТИВИ И ЊИХОВА

УПОТРЕБА У СФЕРИ ЈАВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ
У овом раду ћемо се превасходно бавити специфичном културнојезичком ситуацијом на

српском језичком подручју, разматрајући тенденцију настанка тзв. социјалних фемининатива
и њихове употребе у свакодневном и званичном говору, а узимајући у обзир опште
карактеристике граматичке категорије рода нашег језика. Размотрени су, с једне стране,
текућа говорна/језичка пракса у медијима, књигама (белетристици, уџбеницима), али и
ванјезичке, тј. социокултурне тенденције да се у језик уврсте нови фемининативи, као и
званични ставови стручњака у питањима језика, тј. лингвиста који су изложили препоруке
у вези са овим питањем.
Kључне речи: jезик, мушки, женски и средњи род, деривација, фемининативи, културна
политика, медији
Језик игра кључну улогу у начину на који посматрамо и тумачи-

мо свет. Осим што је систем знакова који служи за означавање, спора-
зумевање, исказивање мисли и осећања и културолошку, националну
и социјалну идентификацију, он непосредно утиче и на обликовање
слике света, емоције, реакције, ставове. У складу с тим, и у вези са не-
престаним тежњама да се у модерном друштву изједначе права полова,
често се говори о родној равноправности у језику. Родно осетљиви је-
зик подразумева родну равноправност у писаном и говорном дискурсу.
Једнакост у том контексту, сматра се, постигнута је када су и жене и
мушкарци подједнако видљиви и означени као особе исте вредности,
достојанства, интегритета и права. То подразумева све сфере живо-
та, јавног и приватног, породицу, непосредно окружење, институције,
друштво, културу, радно место, па наравно и медије – којима ћемо се
управо бавити у овом раду. Природно је да се управо у њима одражавају
ставови, претпоставке или пак, предрасуде једног друштва о вредности-
ма, родним улогама и способностима жена и мушкараца.
Глобални медијски мониторинг пројекат (GMMP 1995) је најдуже
и најобимније светско истраживање на ову тему: о роду и информатив-
1 yuvanja@yahoo.com
ним медијима. Започето је 1995, када су волонтери из 71 земље широм

света посматрали присуство жена у вестима на њиховим националним
радијским и телевизијским станицама и у штампи. Истраживање је от-
крило да су у само 17 одсто случајева тема вести – тј. интервјуисаних
или оних о којима је вест написана – биле жене. Такође, према резул-
татима истраживања, родни паритет чинио се као далека будућност у
било ком делу света. Жене су нешто чешће писале вести, али су те исте
вести и даље ретко биле о њима. Парадокс је утолико већи, јер жене
чине више од једне половине укупног становништва планете, а у ме-
дијима су практично невидљиве. Ово се не односи само на један узак
круг естрадних звезда, глумица или манекенки, где је такође видно да
је њихово присуство у медијском простору често везано за аспект фи-
зичке лепоте и атрактивности.
То је само једна страна проблема. Друга се огледа у чињеници да
су жене невидљиве и због тога што су њихова занимања готово редов-
но означена именицом мушког рода (Тодоров 2009: 3). Сфера родне
дискриминације у језику је питање које последњих година заокупља
научну и ширу јавност, и које бележи различит третман у медијима, у
зависности од степена либералности којим желе да се представе својој
читалачкој публици. Осим тога, оно покреће вечно актуелна питања о
супремацији мушког рода, тежњама за очувањем конзервативног по-
ретка и центрима моћи, које ћемо и овде спорадично помињати2.
Категорија рода
Према Нормативној граматици српскога језика (Пипер, Клајн

2014), именице у српском језику имају граматичке категорије рода,
броја, падежа и аниматности. Род је, дакле, граматичка категорија која
дели именице на више група: женског, мушког и средњег, при чему је
категорија именичког рода „селективна: то значи да се именице не могу
мењати по родовима (као, на пример, придеви) него да свака имени-
ца припада неком роду као одређеној именичкој класи“ (Пипер, Клајн
2014: 54). Критеријуми услед којих долази до настанка ових подела могу
2 Тако у приручнику за запослене канцеларије покрајинског омбудсмана „Родна равноправност

и дискриминација на основу пола“ ауторка поглавља „Језик и род“ Јелена Стефановић бележи:
„Zastupnici/e strukturalističke orjentacije u jeziku reći će da je pravilno upotrebljavati reč poslanik
i za žene i za muškarce, zato što je muški rod neutralan i generički. Posledica je nevidljivost žena
u javnoj sferi, odnosno održavanje rodne neravnopravnosti u jeziku. Zastupnici/e modernih teorija
jezika i rodne ravnopravnosti reći će da je jezik dinamička kategorija i da se menja zajedno sa
društvenim promenama. U prošlosti žene nisu učestvovale u političkom životu, danas one jesu članice
Narodne skupštine, parlamentarke, odnosno poslanice. To treba jasno da se vidi i u jeziku. Što se
samog oblika tiče, u Rečniku Matice srpske postoji odrednica poslanikovica, uz koju se navode dva
značenja: žena poslanik i poslanikova žena. Međutim, ovaj spor otvara još jedno zanimljivo pitanje.
Jasno je da u zajednici postoji svest o tome da je u jezičkom izražavanju nešto pravilno, a nešto ne, tj.
da se moramo pridržavati propisane jezičke norme, ali veoma retko se postavlja pitanje ko su kreatori/
ke standardnog jezičkog izraza, odnosno, šire posmatrano, jezičkih politika“ (2013: 86).
СОЦИЈАЛНИ ФЕМИНИНАТИВИ И ЊИХОВА УПОТРЕБА У СФЕРИ ЈАВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ
бити условљени природним или граматичким (лексичким разлозима).

На пример, у енглеском језику, према природном „услову“, именице
које подразумевају жива бића су мушког, односно женског рода, док
су средњег оне које подразумевају неживе објекте/појаве. У српском
језику, пак, ситуација је таква да се према облику именица које означа-
вају жива бића углавном може одредити ког су рода (отац, мајка, дете),
али ни та подела није доследна (нпр. именице „деда“, „тата“, „војво-
да“, „момче“, „девојче“, итд.). Ово је стога што „основна улога облика за
именички род није да обележе природни пол, иако има и много таквих
случајева, него да се путем граматичких слагања (конгруенције) имени-
це и именичких атрибута или именице и предиката укаже на значењске
и синтаксичке везе између делова реченице“ (Пипер, Клајн 2014: 54).
С друге стране, постоје и мишљења у историји језика да, према ана-
лошком начелу, именице које се у номинативу завршавају на сугласник
углавном бити мушког, које се завршавају на -а већином женског, а које
се завршавају на -о или -е углавном средњег рода. Дакле, именице које
не означавају жива бића ознаку граматичког рода добијају према об-
личкој сличности са обликом именица природног рода.
Такође, у већини случајева, када је реч о словенским језицима,
„именички род је категорија која се одликује слабом семантизовано-
шћу, тј. облици за род врло често нису доследно значењски разграни-
чени јер је њихова функција пре свега формална и испољава се у кон-
груенцији (слагању са атрибутом и предикатом)“ (Пипер 2009). У духу
језичке традиције, мушки род се користи и онда када је пол небитан
и у ситуацијама када би инсистирање на полу било непотребно, нпр.
„Лекари су мало плаћени“, „Научници су јуче опет протестовали“ (под
„лекари“ и „научници“ мисли се на људе ових занимања оба пола). Ово
важи, ипак, само за множинске облике, будући да се у једнини може
догодити да се субјекат у роду не слаже са предикатом (ако говоримо
о жени) или, донекле апсурдно, ни са атрибутом, па је уместо „(Наш)
Доктор је била на семинару“, боље казати „Докторка је била на семи-
нару“, или, ако желимо да будемо формални: „Доктор Невена Радић
је била на семинару“. Супротно томе, у „научно-административном“
стилу, када се једна од тих именица користи за оба пола, уместо ње упо-
требљавамо именицу мушког рода, нпр. „Потребан професор енглеског
језика“. Драга Бојовић управо истиче да је у сфери именовања звања,
занимања и титула мушки род онај који је стилски немаркиран, те да
инсистирање на женском роду прети да пређе у дискриминацију:
Оне (именице мушког рода, прим. аут.) су напросто име неког звања и
занимања, и за особе мушког, и за особе женског пола. Управо употреба
именица граматичког женског рода указује на дискриминацију. С те стране,
употреба тј. (зло)употреба језика у циљу остваривања неких измишљених
права представља својеврсно насиље и над језиком и над правом. При
томе се заборавља на једно изворно, примарно право, а то је само право
језика и његовог природног развоја. (Бојовић 2014: 21)
Наведени пример уводи у видокруг граматичко-лексичку особе-

ност српског (и неких других словенских језика) да уз помоћ одређе-
них морфолошких елемената гради суфиксалне именичке изведенице
женског рода, посебно када је реч о означавању професије или статуса
жене у друштву.3 Милан Ајџановић у књизи Функционално оптерећење
суфикса за обележавање особа (2008) говори о 13 активних наставака за
грађење поменутих именица женског рода, од којих су најпродуктив-
нији: -ица („посланица”), -ка („докторка”), -киња („првакиња”), -уша
(„спонзоруша”). Овде треба поменути да се на један корен именице,
или пак именицу мушког рода од које се именица женског рода изводи,
може додати више наставака (докторка/докторица, деканка/деканица),
а да обе изведене речи заправо значе исто. Осим тога, особеност је на-
шег геополитичког простора да у зависности од дистрибуције наста-
вака при грађењу одређених именица оне добијају етикету „српских“
или „хрватских“ лексичких варијаната (нпр. студенткиња/студентица),
мада су суфикси сами по себи „географски“ потпуно неутрални и јед-
нако заступљени.
Поједине именице које означавају занимање или титулу истим
обликом могу да имплицирају више различитих значења. Временом
нека значења се губе, а нека добијају на важности. На пример, некада
је реч „министарка” подразумевала два значења: супругу министра и
жену која врши функцију министра. Иако је било озбиљног и значајног
отпора у једном делу јавности према употреби термина „министарка”
у значењу министар женског пола (вероватно и под утицајем култне
Нушићеве комедије), данас ова реч ипак подразумева жену која је ми-
нистар. Такође, непобитна је чињеница да је данашња јавност, нарочито
она профеминистичког профила4, изразито будна и склона реакцијама
нарочито када је реч о тзв. осетљивим, односно дискриминисаним гру-
3 Према Граматици српскога језика, извођење или деривација јесте творба речи помоћу додавања
суфикса, односно наставака за творбу речи, на творбену основу. „Пошто нова реч остаје у зна-
чењској и обличкој вези са речју од чијег основног дела настаје, она је мотивисана (образложена)
реч“ (Станојчић, Поповић 2004: 131). Ови аутори наводе и најчешће суфиксе за творбу именица
са значењем женског лица: -ља, -уља, -тељка, - ара, -ача, -уша, - ка, -ица, -киња... (исто: 140).
4 Најновији пример тиче се бурних и подељених реакција јавности, што стручне што „само“ заин-
тересоване, на реактуализовану тему о родно осетљивом језику (нарочито илустративна може
бити, нпр. емисија ауторке Мелихе Правдић „Спорови у култури“, са саговорницама Јованком
Радић и Татјаном Росић, http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2925068/.
html). Дебата је опет покренута у вези са званичним саопштењем Института за српски језик
САНУ од пре неколико година да, између осталог, „коришћење паралелних форми или на-
вођење форме у мушком роду са ознаком за наставак у женском роду непотребно оптерећује
реченицу, уз сасвим изгледну могућност њеног довођења до апсурда“ (Одбор за стандардиза-
цију српског језика. Нацрт усвојен на седници од 24. фебруара 2011. године као одлука бр.
60). Оно што се у тој одлуци Института чини се хотимице занемарује јесте да она предвиђа
и стандардизацију говора у званичној и јавној употреби „у одређеној мери [...] у правцу слања
пожељне политичке поруке“, уз ограду да „нормирање језика се не сме руководити искључиво
принципом слања пожељне политичке поруке, посебно када се то коси са увидима до којих је
дошла званична наука о језику, или када би то значило нарушавање структуре датог језика“.
Тешко да се може изнаћи демократскији став када је реч и о поштовању заинтересованих група,
али и самог језика као живог организма.
пама, где се убрајају и жене. Тако је 2011. године дошло до озбиљног

инцидента и жестоких реакција на појаву уџбеника Граматоломија за
ученике шестог разреда издавача „Либер“ из Новог Сада, управо у вези
са одељком који разјашњава принципе деривације речи и настанка из-
веденица. Аутори су били непромишљени при давању примера за суф-
иксе уз чију се помоћ граде именице женског рода, попут суфикса -ача,
па су именицу „глупача“ дефинисали као – женску особу.
(спорни пример из уџбеника Граматоломија)
Реакције су биле бројне, „случај“ су испратили и медији суседних

земаља, а закључак, како су писале „Вечерње новости“, јесте да су хи-
перпродукција уџбеника, недовољна контрола и мањак новца за поја-
чавање надзора разлози због којих се рукописи овлаш прегледају и са
озбиљним пропустима се нађу у ђачким торбама.
„Недопустиво је да уџбеничка литература обилује сексизмом, на-
рочито у навођењу примера. Овај процес одвија се у два смера: или се
жена приказује као мање вредна, или уопште не постоји женски при-
мер, као на формуларима, где се стално користи Петар Петровић“, про-
коментарисала је за „Блиц“ Свенка Савић.
Језик, род и медији
1.
Језик постоји не сам по себи, него као медијум међу људима, у
одговарајућим друштвено-политичким, културним, цивилизацијским
оквирима. Као такав, он је неизоставно и непревазиђено комуникацио-
но средство и најсавршенији начин којим људске јединке међу собом,
па чак и у удаљеним временима и подручјима, комуницирају. Међутим,
оно што се показује као особена карактеристика језика модерних вре-
мена јесте његово дневнополитичко упошљавање. Постављање и перио-
дично реактивирање разматраног питања као горућег, сасвим очиглед-
но има шире конотације од борбе за родну равноправност.
Према Предрагу Пиперу, да ли ће овај покушај насилног увођења

„нових речи” успети више зависи од нелингвистичких околности (еко-
номска и политичка ситуација, статус важних друштвених питања, не/
прихватање глобалних тенденција). Оне тренутно одговарају онима
који мисле да је постојећа ситуација у нашем језику некоректна.
Предочавају нам се стотине (још) непостојећих именица женског рода, за

које они који су те речи измислили сматрају да их треба увести у српско
лексичко поље. Тај покушај може се ставити у шири социолошки контекст,
који неки виде као глобални процес феминизирања друштвеног живота.
Он има и сасвим јасан политички контекст јер жене чине већину бирачког
тела, које је јефтиније придобијати политички. (Пипер 2009: 67)
Као одговор, односно потенцијално решење проблемâ који могу

искрснути посебно у медијима и званичној комуникацији, Свенка Са-
вић је понудила 12 упутстава за употребу родно осетљивог језика у
сфери јавне комуникације. Према њеној препоруци, основно правило
које треба следити при конструкцији реченица јесте да се субјекат и
предикат морају слагати у роду, броју и лицу. Када год је говорник/ау-
тор текста у прилици, требало би да користи форму женског рода за
именовање професије и титуле жена. Веома је важно не писати титуле
у скраћеној форми како не би дошло до забуне или, на пример, лошег
превођења (нпр. у наводу „проф. др Lee Yung (тј. Ли Јанг)” читалац
не може проценити да ли се ради о особи мушког или женског пола,
а „Ли” само по себи може бити и жена и мушкарац). Савићева такође
сматра да се треба одвикавати од употребе неких устаљених израза који
дискриминишу неке групе грађана или грађанки. Као пример у овом
упутству она наводи вицеве о плавушама. Такође, у духу актуелне род-
нополитичке коректности и услед захтева модерног друштва који се
тичу полне једнакости, јавља се потреба да се за сваку именицу мушког
граматичког рода која означава професију или функцију уведе имени-
ца женског рода. Ову појаву неки наши истакнути лингвисти сматрају
„насиљем над језиком“ или чак и „силовањем језика“, где последњи тер-
мин може имати и сексистичке импликације.
Предраг Пипер и Иван Клајн, аутори Нормативне граматике,
назвали су разматране именице женског рода социјалним феминина-
тивима. Као најчешће изведени из именица мушког рода неки од њих
су стилски неутрални, учестали су и у широкој употреби (нпр. докто-
рица, васпитачица, учитељица). Инсистирање, пак, на принципијел-
ној употреби фемининатива у свакодневном, па и званичном говору,
ова двојица аутора називају „беспредметним“ (Пипер, Клајн 2014: 55),
напомињући да на њима инсистирају „они који сматрају политички
нужним да за сваки друштвени статус постоји именица женског рода,
а ако је у језику нема, да такву именицу треба направити“ (Исто). Ови
аутори прецизирају:
Социјални фемининативи новијег порекла као именички неологизми које

предлажу и за које се залажу представници одређених политичких погледа
често се не могу сматрати одликом доброг књижевног језика, нпр. агент-
киња, аласкиња, алтисткиња, апостолка, архимандрица, астролошкиња,
аташеица, аутомобилсткиња, бизнисменка [...] осим ако су ушли у ширу
употребу и ако су добро уклопљени у систем савременог српског књижевног
језика, нпр. балерина, васпитачица, гимнастичарка, глумица [...]. (Пипер,
Клајн 2014: 55, подвлачење је наше)
Предложени термин социјални фемининативи овим је на извес-

тан начин канонизован, али чак ни његова појава у Нормативној гра-
матици није прошла без одјека у медијима у зависности од њихове
културне, политичке и социјалне оријентације. Управо овде можемо
да видимо како различито (рекло би се више или мање популистич-
ки) оријентисани медији реагују на овај, нашој средини провокати-
ван, термин. „Б92“ је афирмативно оценио нову квалификацију већ
постојећих и настајућих изведеница, док је „Блиц“ изоштрио фокус
на стилски негативну страну употребе ових именица, чак и погрешно
интерпретирајући ауторе, односно инсистирајући на лошем стилском
аспекту њихове употребе генерално, а не онда када се са њима прете-
рује, како аутори Нормативне граматике наводе. „Блиц“ се чак не либи
да из текста Нормативне граматике извуче препоруку да су социјални
фемининативи „граматички неприхватљиви“.
Различит однос према овом питању дневних новина и популар-
них часописа може се установити већ на први поглед, летимичним
прелиставањем штампе и увидом у праксу коришћења социјалних фе-
мининатива. Тако више или мање изражен подругљив однос имају тзв.
традиционална гласила (озбиљне традиције и угледа), попут „Полити-
ке“ и „Вечерњих новости“, као и она високих тиража и новине чији кон-
цепти барем дјелимично нагињу таблоидном новинарству (попут „Бли-
ца“, „Курира“, итд.). У овим гласилима се повремено дâ установити и
подругљив однос према овом питању, оличен у гомилању примера но-
воизнађених социјалних фемининатива, чија бројност у тексту настоји
да изазове хуморне, тј. ироничне ефекте. Приметили смо, такође, да су
читаоци тих гласила, односно коментатори на порталима једногласни у
осуди нове језичке праксе.
(„Вечерње новости“ и извод из коментара читалаца портала на текст)
С друге стране, „женски часописи“ углавном доследно користе со-

цијалне фемининативе, као и дневна гласила изражене тзв. грађанско-
либералне оријентације, који често доносе и афирмативне текстове о
женској еманципацији генерално.
(Дневни лист „Данас“, интернет портал)
Као последица све озбиљнијег популаризовања ове теме5 и циљане

језичке кампање дошла су „Упутства за стандардизован недискримина-
тивни говор и понашање у односу на жене“ омбдусмана за људска пра-
ва, којима се, у виду препоруке (дакле, не још на нивоу законског акта),
дају предлози чији је циљ да се подигне ниво о значају родне равноправ-
ности у нашем друштву (и недељник „Нин“ осврће се на ова упутства, у
тексту под називом сигнификантним насловом „Терор коректности“).
2.
Да бисмо установили како третирање овог социолингвистичког
проблема функционише у пракси, анализирали смо употребу родно
5 Доносећи много примера у смислу непрактичности роднојезичких тенденција, Предраг Пипер
децидно закључује следеће: „Оно што је у језику обавезно и регуларно, то је граматикализова-
но. Ако би наспрам сваке именице мушког рода за занимање, функцију и сл. морала постојати
именица женског рода, то би значило да се у српски језик уводи нова граматичка категорија
пола, односно, према дословном преводу са енглеског језика – „родне“ припадности. Ако би се на-
ставило са започетим покушајем увођења политичког реда у граматику српских именица (у
граматику се до сада нису мешали ни изразито тоталитарни режими, у правопис и лексику
јесу), питање је где би се машта специјалистица за гендерну проблематику зауставила. Могло
би се отворити питање да ли ће се у тексту прво писати именице мушког или именице женског
рода (Ученици и ученице... или Ученице и ученици...), или ће се њихов редослед стално ротира-
ти тако да ниједан пол не буде запостављен; да ли је политички коректно то што број именица
мушког и женског рода у српском језику није сасвим једнак чак и у случајевима када именице
означавају нешто што није живо и какве то има гендерне конотације; зашто именица мушког
рода сто значи нешто крупније, а именица женског рода столица нешто ситније и шта то може
да сугерише нашој друштвеној заједници; зашто су предикати разнородних субјеката у мушком
роду (Ученици и ученице су дошли), тј. зашто се и обликом предиката не истакне женски пол
именице у сложеном субјекту“ (Пипер 2009: 11, подвлачење наше).
сензитивног језика на узорку издањâ три дневна листа – „Вечерњих но-

вости“, „Гласа Српске“ и „Дневног аваза“. Неколико карактеристичних
примера дајемо у наставку:
ГЛАС СРПСКЕ:
Бањалука – Предсједник Владе Републике Српске Жељка Цвијано-

вић поручила је посланику СДС-а Недељку Гламочаку да она не бјежи
из земље, како он то каже, када треба расправљати о стању у друштву,
већ да је отишла у Београд да присуствује полагању свечане заклетве
предсједника Србије Александра Вучића.
“То што господин Гламочак омаловажава један тако важан догађај,
само показује да је СДС пао на ниске гране и да ту нема спаса. Ионако
није било потребе да будем у Народној скупштини Републике Српске,
јер је иницијатива опозиције за смјену Владе била чисто политиканство
и унапријед осуђена на пропаст”, нагласила је Цвијановићева. (2.6.2017,
http://www.glassrpske.com /novosti/vijesti_dana/Cvijanovic-SDS-je-pao-
na-niske-grane-nema-mu-spasa/238156.html, приступљено 15. 4. 2017)
Андрићград - Професор на Филолошком факултету у Никшићу
Јелица Стојановић рекла је да је српски језик у Црној Гори доведен до
непостојања. “Једино се говори српски језик, без обзира како га име-
новали, али је име српског језика потпуно одстрањено са јавне или др-
жавне сцене Црне Горе. Српски језик је уписан као језик у службеној
употреби уз ‘босански’ и хрватски, а црногорски као службени језик.
Власт у Црној Гори је на вјештачки начин исфорсирала оно што зове
званичним, с циљем да српски језик изостане из службене и јавне упо-
требе”, нагласила је Стојановићева. (29. 6. 2017, http://www.glassrpske.
com/kultura/vijesti/Srpski-jezik-da-dobije-nadpredmetni-status/240050.
html, приступљено 23. 5. 2017)
Berlin - London će platiti cijenu ako ograniči slobodno kretanje
građana EU nakon napuštanja bloka, rekla je danas njemački kancelar
Angela Merkel. (17. 5. 2017, http://www.glassrpske.com/novosti/svijet/
Merkel-Ako-ogranici-migracije-London-ce-snositi-posljedice/lat/236902.
html, приступљено 6. 6. 2017)
Stanje anksioznosti i napadi panike su postali stanje psihe kod
velikog broja mladih koji odrastaju u savremenom vremenu. Kazala je
ovo za “Glas Srpske” psiholog Snežana Jondža. (17. 1. 2015, http://www.
glassrpske.com/plus/intervju/Snezana-Jondza-psiholog-Negativne-misli-
vode-u-anksioznost/lat/172801.html, приступљено 20. 6. 2017)
Њемачка манекенка Клаудија Шифер била је дио клана супер-
модела деведесетих година прошлог вијека. Плавакоса, морске очи и
дуге ноге биле су довољне да очарасвијет. Сензуална Немица данас из-
гледа заводљиво иако је жена у зрелим годинама. (29. 6. 2017, http://
www.glassrpske.com/zabava/jet_set/90-tih-je-dominirala-pistama-da-
nas-smo-je-vidjeli-poslije-dugo-vremena/240056.html, приступљено 30.

6. 2017)
Voditeljka se pojavila u seksi haljini, svi je uporedili sa striptize-
tom. (Glas Srpske 2.6.2017, http://www.glassrpske.com/zabava/jet_set/
Voditeljka-se-pojavila-u-seksi-haljini-svi-je-uporedili-sa-striptizetom/
lat/238147.html, приступљено 8. 6. 2017)
Сарајево - Суткиња Лејла Фазлагић не намјерава се одазвати
бх. правосуђу које је за њом расписало потјерницу због сумње да је
починила више кривичних дјела. Ово је за klix.ba потврдио њен адвокат
у Хрватској Милко Крижановић. (18.11.2016. http://www.glassrpske.
com/novosti/vijesti_dana/Sutkinja-Lejla-Fazlagic-trazi-pravnu-zasti-
tu-u-EU/222825.html, приступљено 4. 5. 2017)
ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ:
Predsednica Vlade Republike Srpske Željka Cvijanović primljena je u

Univerzitetski klinički centar Banja luka na hospitalizaciju (8. 2. 2017, http://
www.novosti.rs/vesti/naslovna/republika_srpska/aktuelno.655. html:649000-
Zeljka-Cvijanovic-primljena-u-bolnicu, приступљено 8. 6. 2017)
Nemačka kancelarka Angela Merkel je tokom posete Rusije, izjavila
da Berlin i Moskva moraju da razgovaraju uprkos neslaganjima, a Rojters
konstatuje da su one iste razlike u stavovima bacile senku na njene
razgovore sa Putinom (9. 3. 2017, http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.
html:663241-Rojters-tvrdi-Govor-tela-Merkel-i-Putina-otkrio-tenzije,
приступљено 4. 5. 2017)
Istražni sudija Danica Marinković o velikoj Vokerovoj prevarika
o uvodu u bombardovanje i ličnoj sudbini svedoka neoprostive istine.
(12.3.2017, http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.
html:654434-Danica-Marinkovic-Lomili-su-me-zbog-Racka-ali-me-nisu-
slomili, приступљено 24. 6. 2017)
Većina porodica dnevno provodi na okupu samo po nekoliko sati,
zbog posla, škole ili drugih aktivnosti koje svaki član planira za sebe –
kaže Vera Despotović, porodični terapeut i rukovodilac Savetovališta za
brak i porodicu. (26.4.2010, http://www.novosti.rs/vesti/lifestyle.303.
html:271705-Nedeljni-ruckovi-emotivna-hrana, приступљено 24. 6. 2017)
Da depresija nije retka među studentima potvrđuje i Miroslava
Vuković, psiholog u ovoj ustanovi za zaštitu zdravlja studenata. (15. 5.
2016, http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.304.html:605083-Dve-trecine-
studenata-je-depresivno, приступљено 4. 5. 2017)
Po čemu vas prepoznaju? - Astrolog Marina Jungić (28. 4. 2016,
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.309.html:454247-Po-cemu-vas-
prepoznaju, приступљено 22. 6. 2017)
ДНЕВНИ АВАЗ:
Predsjednica Vlade Republike Srpske, Željka Cvijanović, rekla je da

su realna očekivanja da sankcije koje je nametnula američka administracija
Miloradu Dodiku budu ukinute. (25. 2. 2017, http://www.avaz.ba/
clanak/278639/zeljka-cvijanovic-realno-je-da-sad-ukinu-sankcije-
dodiku?url=clanak/278639/zeljka-cvijanovic-realno-je-da-sad-ukinu-
sankcije-dodiku#sthash.DHGPO3IV.dpuf, приступљено 8. 6. 2017)
Njemačka će pristupiti pregovorima sa Velikom Britanijom o izlasku
iz Evropske unije sa razumijevanjem da će ta zemlja biti partner Evropske
unije i nakon toga, izjavila je njemačka kancelarka Angela Merkel, prenosi
Reuters. (31. 5. 2017, http://www.avaz.ba/clanak/295475/merkel-
moramo-ojacati-eu-a-ne-samo-govoriti-o-izlasku-velike-britanije#sthash.
QgEuoeRT.dpuf, приступљено 22. 6. 2017)
U crnogorskom društvu 60 posto ljudi problematično koristi mobilne
telefone, odnosno, 38 posto patološki, zavisnički. Posljedice su dalekosežne,
kako na ličnost, tako i na društvo u cjelini - to je ličnost koja zapostavlja
obaveze, razvija manipulativne oblike ponašanja, što je ono čega se najviše
bojimo - izjavila je za RTCG sociološkinja Anica Obradović. Psihološkinja
Radmila Stupar Đurišić je objasnila da je prošlo vrijeme kada se cijenio
kvalitet razgovora. (26. 2. 2017, http://www.avaz.ba/clanak/278823/
strucnjaci-upozoravaju-pretjerana-upotreba-mobitela-je-poput-ovisnosti-
od-droge?url=clanak/278823/strucnjaci-upozoravaju-pretjerana-
upotreba-mobitela-je-poput-ovisnosti-od-droge#sthash.h70LJZZx.dpuf,
Brak će im imati trzavica, ali će potrajati - kaže vidovnjakinja
i astrološkinja Mirela Marković (24. 6. 2014.http://www.avaz.ba/
clanak/278823, приступљено 30. 5. 2017)
KRALЈEVO - Već punih osam dana traje potraga za Biljanom
Đorić (19) iz Mataruške Banje kod Kraljeva, studentkinjom prve godine
Ekonomskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, koja je nestala prošle srede.
(http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:580648-Biljana-nestala-
nedaleko-od-suda, приступљено 28. 6. 2017)
Jedan od najvećih problema današnje porodice je siromaštvo, a
u Mostaru čak jedna četvrtina porodica živi na rubu egzistencije, kazala
je u srijedu u Mostaru socijalna radnica i obiteljska terapeutkinja Anita
Begić, uoči održavanja okruglog stola “Izazovi u radu s porodicama“. (22.
9. 2015, http://www.avaz.ba/clanak/244076/jedan-od-najvecih-problema-
danasnje-porodice-u-bih-je-siromastvo?url =clanak/244076/jedan-od-
najvecih-problema-danasnje-porodice-u-bih-je-Сiromastvo#sthash.
8oWYAc0i.dpuf, приступљено 30. 5. 2017)
Ko je Lejla Fazlagić, sutkinja za koju je izdat nalog za hapšenje? - See
more at: (8. 9. 2016. http://www.avaz.ba/clanak/261563/ko-lejla-fazlagic-
sutkinja-za-koju-je-izdat-nalog-za-hapsenje?url= clanak/261563/ko-lejla-
fazlagic-sutkinja-za-koju-je-izdat-nalog-za-hapsenje#sthash.7VJKkqdj.
dpuf, приступљено 7. 6. 2017)
Studentica porijeklom iz BiH napravila službeni plakat za ovogodišnji

Oktoberfest (9. 4. 2017,http://www.avaz.ba/clanak/274967/studentica-
porijeklom-iz-bih-napravila-sluzbeni-plakat-za-ovogodisnji-oktoberfest-
video?url=clanak/274967/studentica-porijeklom-iz-bih-napravila-
sluzbeni-plakat-za-ovogodisnji-oktoberfest-video#sthash.ObGsAdiI.dpuf,
Оно што се установљава као чињеница, уочена током прикупљања
примера за писање овог рада6, јесте то да су жене генерално мало за-
ступљене у медијима, осим ако нису естрадне уметнице (или пак ес-
традне уметнице у покушају), или, нажалост, као жртве породичног или
неког другог насиља. Жене, дакле, и даље спадају у маргинализовану
групу данашњице, можда не толико упадљиво као бескућници, избегли-
це, припадници ЛГБТ популације, сиромашни, незапослени итд, али је
свакако непорециво да се међу политичарима, економистима, профе-
сорима, правницима, инжењерима, стручњацима различитих профила
далеко ређе наилази на женско него на мушко име.
У истраживању су обрађени текстови из три дневна листа: „Днев-
ни аваз“, „Глас Српске” и „Вечерње новости“. На самом почетку, при
овлашном прелиставању текстова, може се донети закључак да се родно
сензитиван језик употребљава врло недоследно у сва три дневна гласи-
ла, иако се у неким примећује тежња за неутрализацијом тзв. језичке
полне дискриминације. Конкретније, новинари „Дневног аваза“ у пре-
тежнијем делу текстова користе родно сензитиван језик, док се у „Ве-
черњим новостима“ и „Гласу Српске“ такве тежње примећују ређе или
их уопште нема. Симптоматично је и то да кад се на нивоу својеврсног
инцидента такви примери и појаве, нпр. „суткиња“ на порталу „Гласа
Српске“, то буде зато што је текст преузет без уредничке редакције.
Варијанте постављене наспрамно, попут студенткиња/студенти-
ца, водитељка/водитељица, користе се без изузетка доследно са „Ве-
черњим новостима“ и „Гласом“ на једној, а „Авазом“ на другој страни.
Треба такође истаћи и утисак да се на српском говорном подручју ва-
ријанте попут „професорица“, „деканица“, „докторица“ посматрају као
лексеме разговорног/фамилијарног типа, па се стога и ретко налазе у
писаној форми у медијима, док се у нпр. „Авазу“ та разлика не осећа.
Из категорије личних имена који не улазе у социјалне фемини-
нативе, када је реч о облицима који указују на то да је особа о којој се
говори женског рода, занимљиво је приметити да „Дневни аваз“, као
гласило које се труди да користи родно сензитиван језик, презимена се
уопште не мењају тако да указују да је особа женског пола („Казала је
Ђуришић“, „Објаснила је Дервишагић“, „Допутовала је Меркел“ итд.).
У „Вечерњим новостима“ и „Гласу Српске“, с друге стране, чешће се
наилази на помињане облике (Бојковићева, Ражнатовићева, Могери-
6 Узорак који је обрађен приликом рада на анализи овог проблема много је већи од овде наве-
дених, само репрезентативних примера, који не одступају од језичке политике анализираних
новина у целини, већ је сасвим веродостојно представљају.
нијева итд.) мада њихова употреба није доследна и утисак је да је „Глас

Српске“ ипак у благој предности.
Потребно је, осим тога, указати и на разлику која умногоме про-
филише ова три дневна листа – наиме проблем језичке политике. „Днев-
ни аваз“ се објављује и уређује према начелима такозваног „босанског“
језика (односно, под великим је утицајем хрватског говорног и писа-
ног), и у њему преовлађују именице које говорнику српског језика зву-
че као кроатизми: министрица, суткиња, тужитељица, психолошкиња,
студентица... Чињеница је, наиме, да су се у савременом хрватском го-
ворном подручју већ одомаћили многи социјални фемининативи који
у српском језику звуче неприродно и грубо, али и као – кроатизми, што
свакако може бити јак разлог за избегавање њихове употребе. Пред-
раг Пипер о томе и изричито говори, наводећи да је инсистирање на
грађењу одређених именица женског рода социолингвистички процес
који се претходно већ одиграо у хрватској језичкој средини, а сада је на
снази и у српској:
Не тако давно чудили смо се покушајима неких острашћених, политички

добро позиционираних хрватских лингвиста да уведу речи војникиња,
суткиња и сл., а данас смо у ситуацији да видимо да се нешто врло слично
покушава и у српском језику. (Пипер 2009: 67)
Зато се при ишчитавању „Вечерњих новости“ и „Гласа српске“ на

те новије и неодомаћене социјалне фемининативе врло ретко наилази,
присутни су само они стабилни у језику: учитељица, министарка, пес-
никиња, наставница, глумица, певачица, студенткиња.7
Да је можда ипак реч о томе да уво мора да се навикне на одређе-
не социјалне фемининативе речито говори и пример Ангеле Меркел,
која је у „Вечерњим новостима“ доследно „немачка канцеларка“ док је
у „Гласу Cрпске“ „канцелар“, иако и један и други лист важе за конзер-
вативнију струју када је о разматраним променама у језику реч.
Потребно је свакако осврнути се и на становишта према којима
родна равноправност у језику не подразумева и родну равноправност
генерално, нити јој на посебан начин доприноси. Милош Ковачевић из-
носи следеће мишљење по овом питању:
Влада је својевремено имала Комисију за родну равноправност која је

инсистирала на форсирању именица женског рода. Али, равноправност у
језику не значи и стварну равноправност, а насиље над језиком уме да буде
комично. Замислите како би звучао женски род од речи бек или мушки
7 На једном од интернет форума који можда и најнепосредније прате развој савременог јези-
ка, управо поводом ове појаве корисник пише: „Užasno me nervira: kada se treba odati počast
poginuloj profesorici Stomatološkog fakulteta u Foči i naglasiti njena stručna dostignuća, doktorica
Olga Blagojević automatski postaje ‘profesor doktor, dekan Olga Blagojević’.“Он нотира ону појаву
у нашем језику која има шире друштвено значење: да кад је потребно изразити поштовање и
одати почаст, онда се јасно избегавају сви социјални фемининативи, док се према оним но-
вијим односимо и подругљиво. О томе врло јасно сведочи и наслов интервјуа у Политици са
професором Миланом Шипком, наслова „Канимо се професионалки“ (Политика, 5. 1. 2008).
од речи полутка. [...] Жене су почеле да се баве одређеним професијама у

којима их раније није било, па ће се језик сам прилагодити променама у
друштву. Мој став о томе се најбоље види кроз шалу београдских студена-
та, који су рупе на београдском асфалту прозвали лежеће полицајке, као
пандан лежећим полицајцима. [...] Жене су бољи део човечанства. Њима
треба равноправност онда када су стварно угрожене, када само зато што
су жене имају мање плате него колеге мушкарци са истом спремом. [...]
Потребна им је заштита од мизогиније и мушког насиља, које се најчешће
завршава смртним исходом. За последњих 12 месеци 50 жена убили су
мужеви, партнери, синови и очеви. Потребна им је заштита од сваке врсте
примитивизма и шовинизма, а да ће се језичким рогобатностима попут
психолошкиње, драматуршкиње или тренерке доћи до равноправности
– чисто сумњам. (Ковачевић 2014)
Уважавајући мишљење свих наших истакнутих лингвиста8, усу-

дили бисмо се да ипак изнесемо и своје мишљење на ову тему, умес-
то закључка. Сигурно је да се у залагању за равноправност у језику и
можда предалеко иде тражећи да свака именица мушког рода има свој
пар у женском. Чињеница је, такође, да језик као жив организам сам
изналази путеве да именује појмове који су му неопходни да би го-
вор био разумљив и прегледан, па се тако све вештачке инфилтрације
могу посматрати као насилне, неприродне или, у најбољем случају,
стилски нелепе и рогобатне. Али, можда као оправдана примедба и
контрааргумент може да стоји и то да борба жена за добијање „својих“
назива професија јесте једна од ретких где оне могу да реагују и да
се надају позитивном исходу, рачунајући не само на пуко лексичко
присуство колико и на његову практичну, позитивну последицу – већу
видљивост жена у јавном простору. Да би нека именица настала и у
женском облику, а да то не буде насиље над језиком, она морa прећи
у учесталу употребу. Да би до те учестале употребе дошло та иста реч
се мора негде некад и употребити. Конкретно, реч „психолошкиња“
неретко се може чути у језичком дискурсу, упркос томе што је до јуче
била предмет евидентног подсмеха.
Ајџановић 2008: М. Ajџановић, Функционално оптерећење суфикса за обележавање
особа, Нови Сад: Филозофски факултет.
Бојовић 2014: Бојовић, Д. Нова језичка правила: све пљеваљске тамбурашице.
Вечерње новости. 26. 8. 2014. ‹http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.
html:507287-Nova-jezicka-pravila-Sve-pljevaljske-tamburasice›. 29. 5. 2017.
8 Александар Милановић на ову тему каже следеће: „Тамо где не постоји женски род и потреба
за њим, не треба га вештачки правити. Осим тога, не можемо род неправилно градити. Реч
суткиња је женски род од судац, а не од судија. Језик не реагује на силу и вештачке кованице,
по правилу, не за живе. Пример је реч војникиња, која је постојала у званичној терминологији
ЈНА и није заживела“, (Милановић 2014).
Ковачевић 2014: Ковачевић, М. Родна равноправност. Вечерње новости. 6. март

2014. ‹http://www.novosti.rs/vesti/naslovna /drustvo/aktuelno.290.html:481476-
Kad-vozacica-vozi-vojnikusu›. 1. 6. 2017.
Милановић 2014: Милановић, А. Родна равноправност“. Вечерње новости. 6. март
2014. ‹http://www.novosti.rs/vesti/naslovna /drustvo/aktuelno.290.html:481476-
Kad-vozacica-vozi-vojnikusu›. 17. 5. 2017.
Пипер 2009: П. Пипер, Родна равноправност и језик, Нин, 13. 8. 2009, 32.
Пипер, Клајн 2014: П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика,
Нови Сад: Матица српска.
Станојчић, Поповић 2004: Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога
језика, Београд: Завод за уџбенике.
Тодоров, Даница 2013: Приручник о родној равноправности и дискриминацији,
Покрајински омбудсман, Нови Сад.
Global Media Monitoring Project, Women’s participation in the news. National
Watch on Images of Women in the Media (MediaWatch) Inc. 1995. ‹http://
whomakesthenews.org/gmmp›. 3. 4. 2017.
Вујовић 2013: Д. Вујовић, Граматоломија, Нови Сад: Либер.
Родна равноправност и дискриминација на основу пола, Приручник за запослене
у институцији Покрајинског омбудсмана и покрајинским органима управе,
Покрајински омбудсман, Нови Сад, 2013.
Интернет извори
www.avaz.ba
www.blic.rs
www.glassrpske.com
www.danas.rs
www.nin.co.rs
www.novosti.rs
www.politika.rs
www.rts.rs
Vanja Z. Vukčević / SOCIAL FEMININATIVES AND THEIR USE IN PUBLIC COM-

MUNICATION
Summary / In this paper, we will primarily deal with a specific cultural and linguistic
situation in the Serbian linguistic area, considering the occurrence of the so-called
social femininatives and their use in everyday and official speech, taking into account
general characteristics of the grammatical category of gender in our language. Current
speech/linguistic practice in media and books (fiction books, textbooks), as well as the
official attitudes of eminent linguists concerning this issue have also been considered.
Key words: language, grammar, masculine-feminine-neuter grammatical gender,

derivation, femininatives, cultural policy.
Примљен: 5. јануара 2018.

Приказ
821.163.41.09 АНТОНИЋ С.
316.722(=163.41)(497.11)(049.32)
Јана М. Алексић1
Институт за књижевност и уметност
Београд
ДЕКОНСТРУКЦИЈА КАО ИСТИНА И ОТПОР2

(Слободан Антонић, Демонтажа културе: прилози за социологију
српског друштва, Catena mundi, Београд, 2016)
У монографији Демонтажа културе: прилози за социологију срп-

ског друштва Слободан Антонић региструје, мапира, формулише и
описује дубинске друштвене процесе у последње три деценије како
на локалном, тако и на глобалном плану. И у многим ранијим истра-
живањима, објављеним у монографијама3, студијама и текстовима у
зборницима, научној, књижевној или дневној периодици4, овај углед-
ни српски социолог настоји да на теоријски релевантан начин пружи
што вернију слику српског друштва и обележи кључне актере његових
промена. Седам поглавља и последње Антонићеве књиге резултат су
темељног праћења, класификације, типологизације и анализе нових
културних и друштвених модела и појава, њихове идеолошке и исто-
ријске позадине, као и механизама који деконституишу, редефинишу
и ревалоризују традиционалне.
Синтагма „демонтажа културе“, предочена већ у наслову, про-
истиче из добијених увида, због чега представља метонимију горућих
процеса који су захватили српско друштво. Њен оксиморонски призвук
конотира и својеврсни семиотички, епистемолошки, чак и онтолошки
парадокс који се у српском друштву последњих деценија јавља: фра-
гментацију, оспоравање домена стварности и човекове егзистенције које
у свом нуклеусу подразумева узгајање, унапређивање, композитност и
целовитост. На делу је онемогућавање процеса који хуманоида чини
човеком, личношћу и припадником заједнице. Антонић тиме показује
1 tiamataleksic@gmail.com
2 Приказ је настао у оквиру пројекта: Културолошке књижевне теорије и српска књижевна критика
3 Неке од њих су: Културни рат у Србији, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2008,
Вишијевска Србија, Чигоја штампа, Београд, 2011, Лоша бесконачност: прилози социологији
српског друштва, Службени гласник – Досије студио, Београд, 2012, Ђаво, историја и феминизам:
социолошке студије, Центар слободарских делатности, Крагујевац, 2012.
4 Поједини текстови се могу наћи на сајту Нове српске политичке мисли: http://www.nspm.rs/
kolumne-slobodana-antonica/ или на, нажалост, 1. децембра 2017. године угашеној страници
Фонда стратешке културе: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/hotentotska-
ljudska-prava/.
да су култури пољуљани темељи и опасности изложени њени основни

постулати, на којима почивају многе савремене цивилизације. След-
ствено томе, поред дескриптивног, његов приступ има и нормативни
карактер. Аутор настоји да, саобразно знањима и увидима у друштвене
теорије и праксе, (пре)усмери одређене токове и предложи валидна ре-
шења тежишних социолошких, правних и политичких проблема.
Истовремено, његова монографија шаље озбиљно упозорење о
малигним променама у друштвеном телу српског народа, које неза-
устављиво разарају и његову духовност и самоодређење. Доводећи у
комплементаран однос дескриптивни и нормативни приступ, аутор по-
казује вољу за активним односом према друштвеним приликама. Неу-
морно их образлажући и коментаришући, он сâм учествује у консти-
туисању друштвене слике и постаје један од ретких, а драгоцених чи-
нилаца интелектуалне елите. Преузевши ризик неразумевања и могуће
нелагодности у властитом друштвеном окружењу, он, међутим, прави
храбар иступ из доминантног интелектуалног мњења јер његове кон-
ституенте критикује изнутра. Захваљујући деконструкцији актуалних
структура и њихових дискурзивних пракси које поларизују стварност и
културу, Антонић гради мост између академске доктрине и друштвене
стварности. Он, дакле, отвара простор за преиспитивање механизама
за хегемонизацију мишљења који диктира Центар моћи; како одређени
носиоци елите (а или антинационалне) редефинишу сâм појам нацио-
налне елите; како нова „елита“ разграђује традиционалне структуре и
институције; каква је саусловљеност појединаца, политичких и исто-
ријских токова и Центра моћи.
Већ у првом поглављу, „Дехристијанизација и српско друштво“
затичемо појмовно појашњење духовно-религијског пројекта који об-
ликује модерну, односно савремену западну цивилизацију из угла со-
циологије религије и студија културе. На низу примера из света и код
нас, аутор настоји да опише процесе захваљујући којима долази до
корените промене духовне парадигме. Он, такође, открива ко су њени
инспиратори и носиоци као и како се рефлектује на јавну свест. Аутор
разлучује појмове секуларизације, као спонтаног процеса отуђења др-
жаве и друштва од религије и њених институција, и дехристијанизације,
као системског пројекта, „замисли и вредносној матрици једног дела
системске елите (естаблишмента)“, ради постизања идеолошке доми-
нације, која ништи право на слободу избора и другачије аксиолошке
перспективе. Тај социјални и културни притисак разградње традицио-
налних културних модела, према Антонићу, почива на феномену „па-
радоксалне инверзије“ некадашњег приватног и јавног, чији је крајњи
резултат радикализација моралног релативизма и нихилизма, укидање
културних разлика и понижење хуманитета. Будући одговорни инте-
лектуалац, Антонић, на темељу друштвеноисторијских карактеристика
српске заједнице и јавне свести, нуди могућност мирног и освешће-
ДЕКОНСТРУКЦИЈА КАО ИСТИНА И ОТПОР
ног отпора овим друштвеним силама у изградњи мреже институција

хришћанског поддруштва, упркос опасности од самогетоизације.
У есеју „’Пинк транзиција’ у Србији“ аутор предочава какве су
карактеристике српске транзиције – неминовног развојног тока источ-
них друштава у Европи. Смена једне (комунистичке, социјалистичке)
друштвене матрице другом (привидно капиталистичком, а фактички
колонијалном) условила је појаву различитих епифеномена. Проблем,
према Антонићу, настаје оног тренутка када под утицајем јавног мњења
и спољних центара моћи, нежељени ефекти прерасту у конституенте,
хабитусе и кључне агенсе новог поретка. Он дефинише појаве попут
„пинк транзиције“, као облика масовне културе намењене „пролима“,
нижим класама светског капиталистичког поретка и културне хегемо-
није, као вида управљања и дефинисања естетичких и културних вред-
ности. Велику пажњу посвећује активностима домаћих кандидата за
учлањење у тзв. транснационалну капиталистичку класу.5 Препознав-
ши да у основи тих крупних друштвених и духовних кретања леже мате-
ријалистички конформизам, хедонизам и егоизам, Антонић упозорава
на трајне реперкусије транзиције којој је изложено српско друштво, као
што су културни заборав, претварање народа у гомилу, губљење кул-
турне самосвојности и добровољно одрицање од културног идентитета.
Циљ „пинк транзиције“ је колонизација свести малих народа и дехума-
низација. Господарима аморфних транскултурних и глобализацијских
вредности Антонић супроставља вредносни систем припадника нацио-
налне буржоазије.
Студија „О културном рату у Србији“ тематски и методолошки
се надовезује на претходни есеј. У њој Антонић даје јасан теоријски
оквир за формулисање и дефинисање појма „културни рат“. Тај фено-
мен аутор је и раније исцрпно проучавао, како са аспекта социологије
културе, тако и са аспекта социологије политике, захваљујући чему је
стекао статус једног од најпоузданијих, али и најоштријих проучавала-
ца и тумача савременог српског друштва и културе. Културни рат већ
у самом појму садржи дијалектички потенцијал, идеју поларизације и
радикализације супротстављених страна у друштвеном спору око вред-
ности и питања историјског саморазумевања и самоодређења, које се
рефлектује на многе сфере јавног и приватног живота припадника једне
историјске заједнице. Чини се да је ово Антонићево заоштравање – пре-
ма којем је домен културе, а у конкретном есеју и уметности, схваћен
као поприште борби за освајање симбола друштвене моћи и превла-
давања, то јест, културне хегемоније одређених друштвених структура
(компрадорске и националне буржоазије) ради формулисања културних
и духовних вредности – заправо легитимна методолошка стратегија
којом се желе предупредити коначне консеквенце нарастајуће анома-
лије српског друштва, условљене негативним историјским околностима
5 О наведеном феномену Антонић је подробно писао и у ранијим својим радовима, попут Култур-
ни рат у Србији, Вишијевска Србија, Лоша бесконачност: прилози социологији српског друштва.
и геополитичком ситуацијом. Овде аутор, посредством појма културни

рат, жели да фундира и образложи сфере утицаја на културно и ес-
тетичко сагледавање и означавање појма уметничко дело. Јер за њега,
као социолога, питање уметности и културе, у актуeлној констелацији
односа, неотуђиво је од друштвених кретања и јавног мњења. Уметност
више није аутономна стваралачка духовност, већ значајни учесник у
одређивању обриса наше стварности, симбола вредности и самопои-
мању. Питање: „За коју тачно публику се производи уметничко дело?“
дистингвира две стратегије његовог означавања: аспиративну (транс-
националну, транскултурну) и нонконформистичку (националну). Тако
(ре)дефинисано уметничко дело, уједно, формира, то јест диференци-
ра и саму уметничку публику, као што (дез)образује (српски) културни
образац, који већ у својој основи подразумева културни плурализам.
Питање културног обрасца, у српском случају, питање је кул-
турног и националног идентитета, којем Антонић посвећује поглавље
„Културни рат за идентитет“. Антонић своје тезе темељи на култур-
идентитетским поставкама Сергеја Кара-Мурзе у књизи Демонтажа
народа. У њима овај руски хеуристичар износи: да народи нису спонта-
но настали ентитети, већ да их је конституисала политичка, војна, тр-
говачка и црквена елита; да се појам народ не односи на цео етнос, већ
се искључиво везује за носећу структуру неког друштва, чији су члано-
ви окупљени око заједничке идеје или интереса, као и да је у Русији да-
нас посреди социјална и културна демонтажа (русијског) народа, као
аутохтоног етницитета, у прилог конституисања новог руског народа,
фингираног ентитета, отуђеног од властите историјске заједнице. Ме-
ханизми за демонтажу народа, као циља хладног грађанског рата које
Антонић из Кара-Мурзиног истраживања пројектује на српски народ,
јесу „хистерија о идеалу егзодуса“, „коренито преумљење“ и „нано-
шење културне трауме“. Пројекат демонтаже подразумева разградњу
националног идентитета, подривање националног самопоуздања, од-
бацивање демократије, односно присвајање демократије од стране бо-
гате мањине, генетско разобличавање и понижавање властите заједни-
це, коначно, фашизацију друштва. Кључне носиоце ових „реформи“
Антонић види у припадницима тзв. Друге Србије, српској идеолошкој
испостави компрадорске буржоазије, истичући, притом, да није реч о
локалном, већ о глобалном феномену. На примеру одређених студија
и „уметничких“ остварења другосрбијанских аутора, у којима је репре-
зентован ниподаштавајући однос према српском народу, Антонић ука-
зује на погубне консеквенце њиховог културног деловања и поунутра-
шњеног колонијалног дискурса – изокренута и лажна слика властитог
народа и неспутано интегрисање у наднационалне системе. То су, пре-
ма аутору Демонтаже културе, интелектуално легитимизовани нови
облици колонизације.
Пето поглавље посвећено је питању односа језика и друштва, од-
носно могућностима посредовања и разрешења спора у вези с Вуковом
ДЕКОНСТРУКЦИЈА КАО ИСТИНА И ОТПОР
реформом. Акрибичним истраживањима наших политичких институ-

ција током XIX века, Антонић доказује да је српско друштво иманентно
демократско и слободно. Природна последица такве културне (само)
свести и конкретне историјске конјуктуре, била је Вукова реформа
књижевног језика, ослоњена на народни говор.
Подробним истраживањем демократске традиције општинске
самоуправе, историјских облика српских општина, броја њихових
становника и њиховог политичког уређења, Антонић у студији „Ета-
тистичка регионализација и демократија у Србији“, демаскира акту-
елну етатистичку концепцију „децентрализације“ и регионализације,
чији су заговорници одређене (транснационалне) политичке структуре.
Такве тенденције у директној су супротности са демократском идејом
општинске самоуправе. Аутор се залаже за укидање „монструм-општи-
на“ и умножавање општинских јединица, чији би представници уистину
заступали интересе тих општина, а не политичких опција. Такве инсти-
туционализоване микрозаједнице биле би одраз демократског каракте-
ра нашег друштва.
Испитивањем овдашњег јавног мњења и аргументацијом из сфере
социологије политике, Антонић у студији „Евроскептицизам у јавном
мњењу Србије“ прати и коментарише промене расположења кључних
политичких представника, структура и народа према могућностима
прикључивања Србије Европској унији као наднационалној политичкој
и економској заједници у корист евроскептичког становишта. У тексту
су изнесени и анализирани евроскептички аргументи одређених инте-
лектуалаца и политичких партија. Такође, извршено је мерење, класи-
фикација, типологизација и анализа односа снага евроентузијазма и
евроскептицизма у јавном мњењу у Србији у периоду од 2007. до 2013.
године, на основу субјективног осећања политичког савезништва или
непријатељства Уније према Србији, односа политичких структура
Уније према косовском питању, као и у складу с питањем спољнополи-
тичке алтернативе. Истовремено, Антонић је раслојио испитанике на
друштвену елиту и грађанство, захваљујући чему је могао процентуал-
но да сагледа оба феномена и укаже на чињеницу да су кључни носиоци
евроентузијастичке опције припадници друштвене и политичке елите,
али и да приликом формулисања страначких програма, као и на самим
изборима, долази до феномена „трансупстанцирања“ многих евроскеп-
тика у евроентузијасте, што умногоме успорава процес буђења нацио-
налне свести и показује дискрепанцију између теоријског и практичног
модела, односно идеолошке платформе и њеног политичког уобличења.
Антонићево основно идеолошко полазиште у овој монографији
јесте активно усвајање и уградња извесних традиционалних модела,
подједнако из српског и других друштава и култура – који су више пута
верификовали своју делотворност – ради обликовања здраве српске
заједнице, историјски и национално освешћене, демократске, надасве,
слободне. Такав интелектуални самопрегор у реалном поретку бива под
сталном претњом осујећења, и то са више различитих страна. Нашег

социолога то не спречава да се упусти у аргументовано разобличавање
оних појава и процеса који идеолошки постулат о духовно независној
националној заједници (за шта има историјско и културолошко по-
криће) демантују или разарају.
Премда одабрани предмет истраживања настоји да обухвати у
свим његовим идеолошким и перформативним аспектима, као и да га
сагледа како у дијахорнији његовог развоја и преображаја, тако на ши-
роко заснованој синхроној подлози, Антонићев индуктиван метод уне-
колико носи опасност теоријске редукције. А таква могућност – која се
испоставља као подразумевани исход скоро сваке методолошке стра-
тегије – поједностављује и укалупљује стварне односе у механизмима
идеолошке (само)пројекције већ изливени теоријски калуп, без обзира
на добру вољу истраживача да у синтагматски поредак свога проуча-
вања уврсти што више парадигматичних конституената, јукстапозира
их и опише њихове сложене односе. Тако и Антонићево заоштравање
страна у друштвеној и културноисторијској стварности Србије, из ис-
траживачког поља изоставља спектар оних елемената и појмовно нео-
предељених позиција који улазе у састав српског друштва, без обзира на
то да ли су део естаблишмента или ван његовог видокруга. То, и поред
ауторове успешне деконструкције дискурзивних пракси које произво-
де лажну поларизовану стварност, унеколико суспензује плурализам
мишљења, самим тим и простор за плодоноснији дијалог.
С друге стране, иако наш социолог добронамерно и одговорно
нуди теоријски освешћене и институционално легитимне облике одбра-
не од немани колонизације, питање које се читаоцу његове монографије
намеће јесте ко би у реалности били њени актери. Поједностављено ре-
чено, могу ли се у рањивом и крхком српском друштву наћи појединци
или групе који би институционално или ванинституционално превели
Антонићев теоријски модел у реалност и практично га спровели?
Међутим, и поред наречених неодумица благонаклоног читаоца,
истина је да ова монографија скреће пажњу на континуитет друштвено-
историјских заблуда и њихове симптоме који онемогућавају спознање
смисла српског културног обраца. Отуда ако кроз појмовно релевант-
но и методолошки поуздано сочиво, које нам је Антонић обезбедио у
овој монографији, сагледамо овдашње прилике, унеколико ћемо изаћи
из властите конформистичке таме, као епохалног вида самоскривљене
незрелости, а можда се и одлучити бар на почетни корак у пружању по-
жељних облика отпора великој капиталистичко-колонијалној лажи која
попут Левијатана гута наше већ миноризоване егзистенције.
Примљен: 29 марта 2018.

Прихваћен за штампу априла 2018.
Приказ
821.163.41.09 Бојовић З.
Милена Ж. Кулић1
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
ДУБРОВАЧКЕ ХРОНИКЕ ИВЕ АНДРИЋА
(Злата Бојовић, Андрић и Дубровник, Андрићев институт,

Андрићград, 2017)
Нову књигу Андрићевог института, поводом годишњице смрти

Иве Андрића, потписује изучавалац дубровачке књижевности и културе
великог научног угледа, Злата Бојовић, настављајући, притом, обиман и
темељан низ студија о Дубровнику, тј. негдашњој Дубровачкој републи-
ци. Имајући у виду историју, политичку судбину, традицију и цивилиза-
цијске навике, ауторка је Андрићев опус тумачила у контексту дуброва-
чке књижевности, закорачивши тиме у terra incognita Андрићеве прозе.
У Андрићев приповедачки опус интегрисана су пишчева размишљања
и бројни записи о дубровачким темама и књижевним појавама, о тој
вишевековној малој држави, њеној судбини и историји, враћајући, на
тај начин, Дубровнику „оно чему га је мудрост његове прошлости де-
ценијама учила“. Уводни, обимнији текст у овој књизи („Занимање Иве
Андрића за дубровачке теме“) има за циљ да покаже да се Андрић ба-
вио дубровачком прошлошћу „широко, истрајно и прецизно, са нау-
чничком савесношћу“, док наставак студије на прави начин илуструје
тај комплексан oднос. Такво проучавалачко опредељење потекло је из
уверења да је „Дубровник за Андрића био трајна тема која је (…) обух-
ватала различита виђења и асоцијације“, и да је, као и Дучићу (који је
био завичајно близак Дубровнику), овај град био „непосредна и чиста
литерарна инспирација“. Пропуштено кроз призму рагузеолошких раз-
матрања и прецизних аналитичких тумачења прожимања дубровачког
духа и Андрића, ауторка је у Андрићевом опусу уочила и издвојила
неколико десетина страница импресија, опаски, прозних фрагмената,
приказа и кратких прича.
У том смислу, значајно је Андрићево спомињање писаца који су
дошли у додир са Дубровником, или су на неки начин били везани за
њега. Ауторка, најпре, наводи Ђорђа Драгишића (Georgius Benignus de
Salvatis, 1450–1520), који је два пута боравио у Дубровнику. У својој
докторској дисертацији (Развој духовног живота у Босни под утицајем
Турске владавине) Андрић наводи и неколико вести о Ђорђу Радојевићу
1 Milenakulic1@gmail.com
Милена Ж. Кулић
Гизделину и његовом опевању опсаде Будима 1686. године, као и о Ива-

ну Франу Јукићу, који је био склоњен у фрањевачки манастир и тамо
„припремао за штампу дела дубровачких песника Манчетића и Др-
жића“. Током деценија Андрићевог истраживачког рада накупљале су
се вести о низу дубровачких писаца и историчара, показавши, притом,
знање о дубровачкој политици тог времена. Писао је Андрић о Мари-
ну Држићу и Лудовику Цријевићу Туберону, а појава и културолошка
вредност Дубровника задржала се и у његовом прозном опусу. Појаву и
делатност Дидака Пира ауторка истиче као посебно значајну када је реч
о прошлости Херцег Новог, а епитаф који је Пир саставио на латинском
језику за гроб Петра Гучетића Драгојевића, Андрић преписује и нагла-
шава у својим записима. Злата Бојовић, даље, наводи да је Андрић си-
гурно читао неке дубровачке ренесансне и барокне песнике: забележио
је, примера ради, три стиха Динка Рањине („У потреби и без потребе / за
већекрат без зазора / пливах страшна чудна мора“). Припремајући, пак,
грађу за приповетку Слепац Андрић је призвао Гундулићев стих „тако
она мило ходи“, тј. фрагмент из Османа, у коме је описана Соколица.
Дубровачка материја у Андрићевом делу приказана је и фрагментима
из дела Сузе сина разметнога: „Да су од злата поља и горе, / да све рије-
ке златом теку, / да је пучина златна море, / да вас сај свијет златан
реку, / свим тим не би стотио дио / женске жеље напунио“. Андрићеву
пажњу, потом, задржали су Јакета Палмотић и Никола Бунић, као и
Антун Глеђевић и Марко Бруеровић.
Посебно важан за Андрићев драмски флуид био је Иво Војновић,
а поводом његове смрти Андрић се огласио подсећањем на њихове књи-
жевне разговоре у напису Једно сећање на Ива Војновића („Дубровник“,
1929). Дугогодишње пријатељство Андрића и Војновића, најпре у загре-
бачкој Болници милосрдних сестара, било је обележено и честим разго-
ворима о оновременом Дубровнику и о „безазленим стиховима дуброва-
чког песника“. Окупљали су се често Барба Иво, Иво Андрић („преобрани
цвијет у блати наше баналности“), као и Иво Раић у соби ове загребачке
болнице. Из записа Љуба Јандрића, може се закључити да је постојала
јасна намера оформљивања југословенског позоришта у Сплиту, где би
Андрић био драматург. Андрић је, једном приликом, донео старе дубро-
вачке стихове (посланицу Марка Бруеровића Нику Пуцићу) да покаже
Војновићу као куриозитет, а након тога разговор је текао даље о језику
и форми старог Дубровника, а Бруеровићева малвасија, као ни југосло-
венска драма, није никако ишчезавала из њихове приче.
Андрићево интересовање за дубровачку књижевност и културу
видљиво је и у садржају часописа „Књижевни југ“ (1918. и 1919. годи-
не), који је Андрић уређивао са још неколико пријатеља, а који показује
„интересовање за дубровачку историју и живот града у том граду у про-
шлости“. Ауторка студије наводи да су у том тренутку у „Књижевном
југу“ објављени: приказ књиге Повијести дубровачке републике Боже
Цвјетковића, напис о легенди о „лопудској сиротици“ Стј. Илијића, при-
ДУБРОВАЧКЕ ХРОНИКЕ ИВЕ АНДРИЋА
лози Ива Војновића и написи о њему, о сликарству Петра Добровића,

Марка Мурата и други. Иако је Андрић имао широки увид у дубровачке
књижевне и културолошке подстицаје, Злата Бојовић, ипак, сматра да
у „његовом праћењу дубровачке књижевности није било неког реда“.
Херцег Стјепан и Руђер Бошковић су били трајна инспирација Ан-
дрићу. О Стјепану Вукчићу, „херцегу од Светога Саве“, писао је Андрић
у докторској дисертацији (о сукобу између њега и Дубровчана), пози-
вајући се на „штуре дубровачке записе на основу којих је закључио да о
њему нико није добро мислио“, док је о Руђеру Бошковићу оставио траг
у Вечитом календару матерњег језика, у коме је реч „мирник“ објашњен
Бошковићевом реченицом „а чинићу као мирник а не као акузатор“.
Иако је Иво Андрић на бројним истраживачким и списалачким
пољима показивао своју наклоњеност дубровачкој историји, најпара-
дигматичнији пример јесте главни јунак његових кратких прича Дра-
жеслав Бојић. Његова појава уоквирена је и дефинисана Дубровником
14. века, а појављује се у причама Предвечерњи час (1961), Два записа бо-
санског писара Дражеслава (1963), Сусрет (1965) и Дубровачка вејавица
(1968-1969), које ауторка доследно наводи у другом делу књиге. Дијак
Дражеслав, „својеврстан уметник, филозоф једноставне и чисте мисли,
реализован у своме времену и у средини поред које је годинама живео,
пренео је многа Андрићева размишљања о прошлости мале државе“, а
приче у којима је он главни јунак пуне су појединости о дубровачком
животу, о историјским појавама и менталитету дубровачких властела.
Андрићев став о Дубровчанима интегрисан је у причи Два записа босан-
ског писара Дражеслава: „За све су способни.. у свашта се претварају и
сваким именом називају, а ипак успевају да остану оно што су. Свему
су дорасли.“ Дубровник, град који се отискује са „мало снаге далеко
напред“, описан је књижевним алузијама на Ветрановића и Држића,
у причама Рањеник на селу (одлазак дубровачких каравана преко хер-
цеговачке висоравни) и Сан о граду (историјска путања „наших Слове-
на“). Андрић је, потом, у Знаковима поред пута више пута описивао
своје одушевљење природним појавама у Дубровнику: „грмљавина у
Дубровнику као на позорници“, „Дубровник под изненадном навалом
тешког влажног снега и море рашчешљано и кудраво од јаке буре“ итд.
На крају књиге ауторка наводи преписку са знаменитим Дубров-
чанима, попут Иве и Луја Војновића, позив „Дубровачког вјесника“ на
сарадњу, као и фототипска издања фрагмената Андрићевих рукописа
(Два записа босанског писара Дражеслава и Дубровачка вејавица). Ова
студија Злате Бојовић вредна је не само због апострофираног дубровач-
ког контекста Андрићевог дела и истраживања његовог обимног опуса,
већ и због бројних сазнања о најстаријем периоду дубровачке, односно
културне и књижевне историје.
Примљен: 19. марта 2018.

Прихваћен за штампу априла 2018.
Приказ
821.163.41.09 Бошковић Д.
Милица В. Ћуковић1
Институт за књижевност и уметност
Београд
(АУТО)ИРОНИЧНО „КАДА БИ(Х)“ РЕАЛИСТИЧКОГ

ДИСКУРСА
(Драган Бошковић, Нулти степен реализма, Крагујевац:
Филолошко-уметнички факултет, 2017, 129 стр.)
Дајући концизна одређења метода и термина које је у науку о

књижевности увела деконструкција, у лексикографски структурира-
ном, другом сегменту књиге АБЦ деконструкције, насловљеном „Абе-
цедар појмова и фигура деконструкције“, Новица Милић иронију је
дефинисао на следећи начин: „Она представља вишак или надопуну
(суплемент) свести, којом ова заузима став размака или дистанце, а
тиме и отпора према другом (понекад према себи као према другом)“.
Пишући о Де Мановом разумевању ироније, у истој књизи, Милић
закључује: „Заправо, иронија је говор дисконтинуираног, дистанцира-
ног смисла, значења које се окреће од себе и устаје против себе, го-
вор који стоји насупрот себи – иронија може да дâ тон читавом неком
говору, а не само одређеном изразу, и утолико је пре тополошка, но
типолошка вредност.“ Управо на трагу оваквог, Де Мановог схватања
ироније, може се разумети сагледавање реалистичког дискурса које је у
монографији Нулти степен реализма, објављеној у престижној едицији
„Црвена линија“ Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу 2017.
године, предложио Драган Бошковић. Реалистички дискурс у овој књи-
зи доследно је сагледан у (ауто)ироничном кључу самоидентификације,
кроз поређење са другим (романтизмом, модернизмом), или собом као
другим, кроз увиђање пукотина, белина, резова, отвора овог дискурса,
али и кроз праксе дисконтинуитета, итерабилности и непрекидног са-
модистанцирања, којима се реализам препознаје као себи неидентичан,
изнутра распукнут, обележен искуством другости, искуством разлике,
или прецизније, искуством суплемента. Аутоиронија, као модус само-
разумевања и самодистанцирања реалистичког дискурса, доследно је
спроведена, почевши од упечатљивог епиграфа „Професору Душану
Иванићу: Реализам је наш кошмар!“, преко методолошки релевантне
ненасловљене уводне напомене, у којој аутор констатује: „Текстови,
тек пет-шест њих, сакупљени у овој књизи одражавају један део мојих
1 tiskicvet38@gmail.com
неинтересовања, оно што је силом прилика настајало, а чему нисам имао

намеру да се посветим.“; односно „Моји текстови и увиди, очекивано,
нису повезани ни идејно, ни дискурзивно; они су само несмотрени иско-
раци у нешто друго, и то онолико колико су текстови српских реали-
ста искораци у нешто друго њих самих.“; све до анализа стваралаштва
Симе Матавуља, Лазе Лазаревића, Јована Грчића Миленка и Радоја
Домановића. У њима се може уочити градацијски низ, од перцепције
кастрационе моћи самоограничења и самоукидања реалистичког дис-
курса на местима неисписивости, местима уплива и реализације жеље
(Матавуљ), преко сукоба жеље и патријархалних, грађанских норми и
последица овог сукоба на процес конституисања идентитета самих ју-
нака, али и наративног идентитета реалистичког текста (Лазаревић), те
преко жеље која тка сопствени дискурс и одлаже приповедање у бескрај
(Грчић Миленко), до параболичне дереализације и потпуне (апокалип-
тичне) негације моћи самоодржања реалистичког дискурса као пое-
тичке (али и инхерентно идеолошке) праксе (Домановић). У уводном,
теоријско-методолошком сегменту књиге, насловљеном „Нулти степен
реалистичког дискурса“ (чија су потпоглавља „Дискурс реалног“, „Ро-
мантизам: друго име за реализам“, „Нулти степен реалистичког дис-
курса“ и „Дискурзивна–наративна–поетичка (само)свест“), поступно се
аутоиронијски одређују као себи неидентични, прво појам реализма и
миметичка поетика, потом реализам као стилскоформацијски термин
јасно одвојен (као други/другачији) од романтима и(ли) модерне, на
крају и сам појам нултог степена реалистичког дискурса (појам неи-
дентичан Бартовој дефиницији нултог степена писма), али и наративна
и поетичка самосвест реализма, које бивају сагледане у еволутивном
низу, од симболичког до самоупућујућег, дискурзивног модалитета
постојања, низу који ће карактерисати како поетику српске књижев-
ности деветнаестог, тако и поетику српске књижевности двадесетог
века. У књизи Нулти степен реализма могу се препознати сви важнији
гени књижевнотеоријских и филозофских лектира Драгана Бошковића
у које спадају Жак Дерида, Жак Лакан, Пол де Ман, Жан Бодријар, Ми-
шел Фуко, Петер Слотердајк, али пре свих, или прецизније, више од
свих, Фредерик Џејмсон, чија је монографија Политичко несвесно: при-
поведање као друштвено-симболички чин, Бошковићу послужила при
дефинисању поетичког и политичког несвесног реалистичког дискур-
са, али и приповедачког акта прозе српског реализма као друштвено-
симболичког и иманентно амбигвитетног политичког/поетичког чина.
Настала приближно у исто време када и песничка збирка The Clash Дра-
гана Бошковића, у којој се статус лирског субјекта константно подрива/
доводи у питање потенцијалом „Када бих био песник“, књига Нулти
степен реализма, у стабилне и интерпретативним обрасцима традирано
саморазумљиве дефиниције реализма уноси моменат „када би(х)“, при
чему „када би(х)“ реалистичког дискурса подразумева теоријску и хер-
менеутичку артикулацију аутопоетичке самосвести реализма о има-
(АУТО)ИРОНИЧНО „КАДА БИ(Х)“ РЕАЛИСТИЧКОГ ДИСКУРСА
нентности властите другости и властитом вишку значења несводивом

на прецизне дефиниције и устаљене појмовне и методолошке обрасце.
Укидање бинарних опозиција (знак : означено, текст : стварност, свесно
: подсвесно, присуство : одсуство, центар : маргина итд.) и отварање ка
пропуснијем и дифузнијем, (пост)структуралистичком моделу интер-
претације српског реализма, доприносе заводљивости, али и читалач-
ком задовољству у књижевнотеоријском писму Драгана Бошковића.
Уочавање и тумачење елемената модерности уписаних у реа-
листички дискурс, иако заступљени у ранијим анализама теоретичара
и историчара српске књижевности (Драгише Живковића, Душана Ива-
нића, Драгане Вукићевић, Снежане Милосављевић Милић и других),
у књизи Нулти степен реализма Драгана Бошковића експлицитније су
исказани и са маргина књижевнонаучне проблематизације измештени
у само њихово средиште (измештени, да би били изнова, на другачији
начин и из нових књижевнотеоријских позиција постављени). Основ-
ни појам којим се проблематизују статус реализма и оквири његовог
(само)разумевања била би – жеља. Жеља као простор неисписивости,
простор прекида и немогућности реализације реалистичког дискурса
који обележава опус Симе Матавуља, почевши од раних приповедака
(„Ђукан Скакавац“), до каснијих („Аранђелов удес“), сведочи о томе да
је Матавуљев удес, из истоименог поглавља Нултог степена реализма
(насловљеног према приповеци „Аранђелов удес“ у којој је на „спор-
ном“ месту снажни продор жеље, телесног, грешног, својстава опонент-
них строгом морализму и још строжим поетичким нормама реализма),
заправо, удес неодрживости (као стабилног, целовитог и нецензуриса-
ног ентитета), поетике реализма у српској књижевности, удес српског
реализма, у којем пред трагом уписа жеље у пукотине реалистичког
дискурса неизоставно капитулира („мркну све“) логика реалистичког
наратива, његова конзистентност, али и целокупни систем проскрип-
тивне поетике иманентне овом наративу („Пораз српског реализма.
Матавуљев удес.“, 40). Однос жеље и реалистичког дискурса детаљно је
предочен у двама поглављима посвећеним тумачењу прозе Лазе Лаза-
ревића („Лаза Лазаревић и крај реалистичког дискурса“ и „Модернитет
и генеза епифанија у прози Лазе Лазаревића“). Сукоб жеље и патријар-
халних норми, односно сукоб жеље и забрана (како друштвених – на-
ционалних, конфесионалних, тако, првенствено, поетичких забрана,
образаца, пред-услова одржања једног дискурса и стабилности његових
оквира), доприноси проблематизацији идентитета Лазаревићевих јуна-
ка (који се урушавањем властите целовитости приближавају субјекту
прозе српског модернизма), али и наративног идентитета реалистичког
текста (који властитим белинама, пукотинама, прекидима остаје трајно
отворен за инкорпорирање елемената модерности, елемената поети-
ка које ће доминирати након реализма, али поетика које су започеле
да освајају свој простор управо у границама поетике реализма). Попут
поетике реализма, која је инхерентно амбивалентна, амбивалентним
се указују и јунаци реалистичке прозе (мајка, као супституција оца и

интериоризација прерогатива друштвених институција и њихових рес-
триктивних пракси, заправо „иако симптом краја реализма – последња
је одступница реализма“, 44), али и сама жеља као структурни чини-
лац изградње/разградње реалистичког дискурса, жеља која се (само)
укида (63), а која уједно тежи и конституисању властитог наратива чија
су обележја итерабилност и непрекинутост (66). Тврдња са најдалеко-
сежнијим интерпретативним импликацијама јесте она о текстуалној
исписивости идентитета јунакâ Лазаревићевих приповедака, којом је
могуће објаснити како генезу Лазаревићевог опуса (уколико би „драга“
у приповеткама Лазе Лазаревића била књига/текст, генеза стваралаштва
овог писца, од „Швабице“ до „Ветра“, кретала би се у поетичком луку
„од читљивог до нечитљивог, од стварности посредоване текстовима до
интертекстуално посредоване стварности која искорачује у метатексту-
алне симболичке просторе“, 67), тако и генезу реалистичког дискурса,
која се креће од логике миметизма и саморепрезентације, до укидања
свих могућности представљања, до белина, до једног ништа „које го-
вори више него све друго“ (63) и у које је „уписан субјект будуће епохе
[...] субјект који не влада дискурсом него дискурс њиме...“ (64). Управо
ово ништа које реалистички дискурс покушава да поетички осмисли
и подвргне праксама саморепрезентације, ово ништа које је уједно
и механизам самопотирања реалистичког дискурса, приближава се
„празној идеалности“, као „сржи модернитета“, јер, како истиче Драган
Бошковић, позивајући се на Мориса Бланшоа и Хуга Фридриха, „празна
идеалност је срж модернитета – дискурса, говора, предмета одвојених
од речи, или речи које саме по себи форсирају ишчезавање ствари, за-
мењују догађај његовим одсуством и причу неиспричаним, превазила-
зећи матерински дискурс дискурсом жеље“ (72–73). Напетост између
тежње реалистичког дискурса за целовитошћу и самосвести овог дис-
курса о властитом недостатку разрешава се у прози Јована Грчића Ми-
ленка (коју Драган Бошковић анализира у поглављу „Полузвезда, по-
лузнак, полуреализам Ј. Г. Миленка“), посредством жеље, која се, опет,
„остајући трајно отворена и незаокружена, не може завршити“ (89).
Дискурс Грчића Миленка који карактеришу „недовршеност, субјекти-
витет, одгођеност, фрагменти, у бескрај одложена прича...“ (92) реали-
зован је радом жеље, чије је основно својство амбивалентност, будући
да „Жеља која производи реално упорно потврђује да реалног нема,
она само симулира утопију саморазумљивости, миметичку провид-
ност, једну лојалност очекиваном.“ (95). Свест о томе да „реалног нема“
кулминира у параболичном дискурсу Радоја Домановића („Случај ’Г.
Домановић῾: поетички идеологизам и политички нихилизам“), дискур-
су подложном манипулацији (и самом, по природи, манипулативном),
дискурсу који одустаје од просветитељског оптимизма и окреће се мо-
дернистичком нихилизму, дискурсу обележеном односима моћи, али у
бити, трагично немоћном (и дубоко прожетом свешћу о властитој не-
(АУТО)ИРОНИЧНО „КАДА БИ(Х)“ РЕАЛИСТИЧКОГ ДИСКУРСА
моћи). Од заумног „жвр“ Ђукана Скакавца, тј. од знакова попут „՚Гоба,

баубауՙ Лијепог Милова из приче Гоба Мара, или ՚ајнс, цвај него цврцՙ
Лазе Пајића из Сукоба, или ՚како зовешՙ Амруша из Нови свијет у ста-
ром Розопеку...“ (36) (Матавуљ), преко симбола ветра, очију, феномена
сна и дискурзивних белина (Лазаревић), до грча, конвулзије различитих
дискурзивних сила у прози Јована Грчића Миленка, све до судара из-
међу политике/идеологије и поетике у прози Радоја Домановића, проза
српског реализма прелази пут од представљивог до непредстављивог, од
исписивог до неисписивог, од приказаног до неприказивог, од видљи-
вог до невидљивог, наслућеног, од пуног до празног, од затвореног до
отвореног, од разумљивог до нејасног, белог, од целине до крхотина и
фрагмената дискурса. Генезу реалистичког дискурса могуће је сагле-
дати као процес саморазградње и трансформације у властиту поетичку
другост, трајно отворену за нове књижевноисторијске контекстуализа-
ције и нова књижевнотеоријска читања.
Жеља за редефинисањем и реструктурирањем како поетике срп-
ског реализма, тако и метакритичких написа о поетици српског реали-
зма, уткана је у књигу Нулти степен реализма, будући да, како је у оп-
ису едиције „Црвена линија“ наведено „[...] докле год будемо веровали
да су научни и академски текстови место ризика и отпора било каквој
репресији, овај свет неће постати тамница ума“. Рад жеље књижевно-
теоријског писма Драгана Бошковића садржан је у тежњи да се одго-
ди, али и догоди, да се одгоди кроз догађаје или догоди у бескрајном
низу одгађања, јер приповедање, али и читање, гестови су бескрајног
одлагања догађаја као коначног, завршеног, према томе, у приповедање
и читање уписани су одлагање, понављање и жеља, као континуирани
видови отпора (за)датом и стални ризици непристајања на оквире било
које репресивне дискурзивне (идеолошке, поетичке, метакритичке и
др.) праксе. Према томе, „када бих“ реалистичког дискурса Драгана
Бошковића није само једно „када бих“, већ оно увек изнова поновље-
но, оно одгођено (али и присутно, реализовано баш посредством одла-
гања), оно друго, себи неидентично „када бих“ реализма. Књига Нулти
степен реализма Драгана Бошковића показује у којој је мери потребно,
попут јунака приповедака Лазе Лазаревића, видети оно чега нема, за-
творити очи и (као слепи Ђорђе, 82) „видети ушима“, разумети нулти
степен реалистичког дискурса као место сусрета дискурса и музике,
не као једно „када бих“ реалистичког дискурса, него као поновљено,
одгођено, зато присутно (као жеља, као сан, као епифанија, као бело),
итерабилно „када-када-када-када-када-када-када-биииииииииииииии-
ииих“ реалистичког дискурса.

Листа рецензената
У рецензирању радова пристиглих за објављивање у Липару 65,
учествовали су
др Драган Бошковић, редовни професор

Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу
др Милош Ковачевић, редовни професор

др Јелена Јовановић Симић, редовни професор

Филолошки факултет, Београд
др Новица Петровић, ванредни професор

др Душан Живковић, ванредни професор

др Ана Јовановић, ванредни професор

др Маја Анђелковић, ванредни професор

др Сања Ђуровић, ванредни професор

др Биљана Влашковић, доцент

др Александра Шуваковић, доцент

др Милка Николић, доцент

др Невена Вујошевић, доцент

др Јана Алексић, истраживач-сарадник

Институт за књижевност и уметност у Београду
др Часлав Николић, ванредни професор

др Јелена Арсенијевић Митрић, доцент

којима се искрено захваљујемо на професионалности и колегијалности.

Уредништво Липара
Липар
Часопис за књижевност, језик, Lipar / Journal for Literature,
уметност и културу Language, Art and Culture
Издавач Publisher
Универзитет у Крагујевцу University of Kragujevac
За издавача Published by
Небојша Арсенијевић Nebojša Arsenijević
Ректор Rector
Лектор Proofreader
Милица Милојевић Миладиновић Milica Milojević Miladinović
Преводилац Translator
Наташа Антонијевић Nataša Antonijević
Ликовно-графичка опрема Artistic and graphic design

Лазар Димитријевић Lazar Dimitrijević
Технички уредник Technical editor

Стефан Секулић Stefan Sekulić
Адреса Adress
Јована Цвијића б.б, 34000 Крагујевац Jovana Cvijića b.b, 34000 Kragujevac
Тел: (+381) 034/370-270 Phone: (+381) 034/370-270
Факс: (+381) 034/370-168 Fax: (+381) 034/370-168
e-mail: casopislipar@gmail.com e-mail: casopislipar@gmail.com
www.lipar.kg.ac.rs www.lipar.kg.ac.rs
Аутор типографског писма Resavska Author of font Resavska

Оливера Стојадиновић Olivera Stojadinović
Штампа/Print Print
КГ ДИГИТАЛ ПРЕС, Крагујевац KG DIGITAL PRESS, Kragujevac
Тираж Impression
250 примерака 250 copies
Липар излази Lipar comes out

три пута годишње three times annually
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
82
ЛИПАР: часопис за књижевност, језик, уметности и културу,

одговорни уредник Часлав Николић. – Год. 1, бр. 1 (1999)- . – Крагујевац
(Јована Цвијића бб) : Универзитет у Крагујевцу,
1999- (Крагујевац : КГ ДИГИТАЛ ПРЕС). – 24 cm
Три пута годишње

ISSN 1450-8338 = Липар (Крагујевац)
COBISS.SR.ID 151188999

Lipar 65

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Lipar 65

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Липар XIX/ 65 / 2018.

Уредништво Editorial Board

година XIX / број 65 / 2018

Марија Е. Динов Васић

МОДЕРНИСТИЧКИ ХУМАНИЗАМ И ФАНТАСТИЧНЕ

Кључне речи: модернизам, хуманизам, неосимболизам, акмеизам, фантастика, полифонија,

ОПШТЕ ОДЛИКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОДЕРНИЗМА

Појам „модерно” настао је у VI веку, први пут је употребљен код

се по принципу контрастивности. Ново надограђује старо, укинуто је

12 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

оријска претпоставка – не представља посебну епоху или периоду као

Фундаментална особина модернистичке свести, која потиче од

5 Са аспекта теорије Ј. Н. Тињанова, а у контексту романа Мајстор и Маргарита (уметник у репре-

14 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

ношћу. Када је реч о Гели7, присутно је укрштање erosa и tanatosa, Ге-

7 У Енциклопедијском речнику (1800) професора Андрејевског – под одредницом „чародействоˮ–

МЕТАТЕКСТУАЛНА ДИСКУРЗИВНОСТ: ЈЕРУСАЛИМСКИ И

Спољашњу карактеристику романа Мајстор и Маргарита, у

Јерусалимска или „јерушалаимска” прича, преображена је из-

16 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

У погледу литературе и узора које је аутор користио за свој „ро-

топ и користи метод онеобичавања10 савремене реалности. Процес оф-

„Шта је, дакле, истина? Покретно мноштво метафора, метонимија, антро-

У контексту приложене теорије посматраћемо пародичну сферу

18 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

речима: „Да ли сте ме разумели? – Дионис против Распетог […]” (Ниче

лик Мајстора доживљава инверзију у односу на Исуса Христа – Јешуу.

ТЕОРИЈА ФАНТАСТИКЕ ЦВЕТАНА ТОДОРОВА

Роман Мајстор и Маргарита је као интертекст хетерогених жан-

20 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

у три категорије: 1) дела у којима приповедач говори; 2) дела у којима

„У једном од њих каже се да је тај човек био ниског раста, да је имао

Непосредно пре Воланда, услед „згуснутог спарног ваздуха”,

која представља мотив црне магије, али и метафору детерминизма13.

„Кастекс пише: фантастично је обележено жестоким продором тајне у

Мотив привида у фантастичним приповестима обележен је

22 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

Када је реч о фантастичном различити су видови ирационал-

ПРИМЕНА БАХТИНОВОГ ПОЈМА ПОЛИФОНИЈЕ У АНАЛИЗИ

Појава дијалогичности по теорији М. М. Бахтина назива се по-

представу „нота на ноти”. Контрапункт означава сједињавање музич-

24 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

ну пишчеве поетике (Бахтин 1967: 120). Јунак размишља шта о њему

„иди у Ђавољу матер”; „Враг те однео”; „Ђаво би га знао шта”; „Ђаво

26 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

Насупрот монолошком роману у којем се карактери и типови дају као

14 Јуродивост – „луда у Христу” означава не душевне болеснике него доживљавање духовног

се Свидригајлов и Лужин, Ставрогинови у Злим дусима су Кирилов и

28 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

Сагласно са улогом извидника лоше среће Воланд ће предочити Берли-

16 Dominus – етимолошки хонорифик, пореклом из римске империје. Означава господара, има

студије Отворени лавиринти: Еко и Павић (2016), као пионира у интер-

Свођење модернистичких тенденција Мајстора и Маргарите, ту-

30 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

У раду смо се осврнули на модерне књижевне студије које пред-

Джордже Н. Кебара / МОДЕРНИСТКИЙ ГУМАНИЗМ И ФАНТАСТИЧЕСКИЕ

Резюме / Тема научной работы отражена в определении романа „Мастер и

Ключевые слова: модернизм, гуманизм, неосимболизм, акмеизм, фантастика,

Примљен: 10. новембра 2017.

32 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 65

THE OBSOLESCENCE OF SHAKESPEAREAN IDEALS

Many of us have probably contemplated upon the state of the world

One of the greatest critics of civilization was undoubtedly William

While it is true that it was Shakespeare’s custom to take an old story,