You are on page 1of 417

Antonio Gomez Rufo

Bahova
sobarica

2

Prevela sa španskog
Gordana Mihajlović

Naslov originala
Antonio Gómez Rufo
La camarera de Bach

3

Mariji, mojoj kćeri

4

Uvodna napomena

Zgode ispripovedane ovde zbile su se u nemirnim godinama punim
previranja koja su zadesila Evropu polovinom osamnaestog veka. Taj
period obeležila su tri događaja suštinski bitna u nastanku sveta kakav
danas poznajemo.
U Engleskoj je otpočela industrijska revolucija i preobrazila način
života kada je reč o privredi, društvu i proizvodnji. S druge strane,
francuski filozofi su u Enciklopediji izložili osnove ideala koji su u
potonjim godinama doveli do prosvetiteljstva i Francuske revolucije. Sa
stanovišta politike, kulture i društva, bio je to nov način shvatanja sveta. I
naposletku, smrt Johana Sebastijana Baha, 1750. godine, podudarila se s
početkom kraja starog, srednjovekovnog načina gledanja na svet, i ubrzo su
umetnički i estetički pokreti koji su pripadali baroku ustupili mesto novom
obrascu poimanja umetnosti i života: romantizmu.
Te godine, od 1750. do 1764, proticale su pred pogledom, pokatkad
znatiželjnim a pokatkad zbunjenim, Madlene Findelkind, mlade nemačke
služavke koja je prkosila okoštalim pravilima i tako postala, i ne znajući,
prva žena novoga doba.

5

PRVO POGLAVLJE

Lajpcig

6

1

Malena Madlena Findelkind koračala je ulicama Lajpciga posutim snegom,
ostavljajući za sobom tragove stopa tako sitnih kao da je tuda gazila mačka.
Hodala je pognuta zbog jakog vetra s vejavicom što joj je išao u lice,
tražeći veliku kuću Bahovih, i pridržavajući jednom rukom bez rukavice
vuneni šal koji nije sprečavao da hladnoća prodre unutra, dok je u drugoj
nosila zavežljaj sa svim svojim stvarima.
Ni utvara ne bi bila nečujnija.
Objasnili su joj da će pronaći kuću kad produži još malo napred i da će
je prepoznati po jednostavnom izgledu, ispucaloj i trošnoj farbi na pročelju i
prozorskim kapcima obojenim u tamnozeleno. Ali hladnoća je sve više
štipala, ledeni vetar joj nije dozvoljavao da drži oči potpuno otvorene a
kožne cipele sa srednje visokom potpeticom, u koje je odavno ušla voda,
pretile su da će se raspasti u prvoj narednoj zaleđenoj bari čiji led popuca
pod njenim nogama.
Najzad je ugledala veliku dvospratnu kuću s malim vrtom ograđenim
gvozdenom ogradom na čijem se vrhu sneg tako beleo da se činilo da je na
svaku šipku nataknuta sićušna šubara od astragana. Pokušala je da dozna je
li stigla na odredište tražeći očima neku potvrdu, međutim, nije otkrila
nikakav znak da je to adresa koja joj je data. Počelo je da sviće, ulica je
bila pusta a studen je sve jače stezala. Zadihana i skočanjena, strahujući da
će se obeznaniti, gurnula je gvozdene vratnice na baštenskoj kapiji, uspela
se uz tri stepenika i izdigla na vrhove prstiju da povuče batić na ulaznom
zvonu.
– Evo idem, idem...
S druge strane vrata začuo se mrzovoljan ženski glas. Madlena je
prikupila snagu, ispravila leđa i pružila vrat, čvršće se obmotala šalom i

7

uvukla pramenove raščupane kose u rubac na glavi. Nadlanicom je obrisala
lice od vode i opet istegla ramena da bi zauzela uspravan stav i ostavila
dobar utisak.
Žena je otvorila vrata i radoznalo je odmerila od glave do pete.
– Dobro jutro – pozdravila ju je Madlena. – Ja sam nova...
– Uđi, dete, uđi – naredila je žena. – Ili hoćeš da se cela kuća ohladi?
– S vašim dopuštenjem. Hvala.
Ušla je u predvorje i primetila da đonovi njenih cipela ostavljaju vlažan
trag. Zaustila je da se izvini zbog te nesmotrenosti kad je žena, koja kao da
nije pridavala značaja neizbežnim otiscima stopa, mada ih je zapazila dok je
govorila, upitala:
– Ti si nova sobarica, je li?
– Da, gospođo – odgovorila je klimajući glavom. – Šalje me gospodin
Šenberg. Zovem se Madlena Findelkind i...
– On te šalje? – iznenadila se žena. – Ali... koliko godina imaš?
– Trinaest, gospođo. Tako mi je rečeno.
– Dobro, dobro... Ne znam. – Digla je obrve i neodlučno odmahnula
glavom. – Hajde, uđi; pođi sa mnom. Sad ću ja to obrisati – pokazala je
bradom u pravcu tragova stopa na patosu.
Opasana ogromnom belom pregačom i s okruglom kapom što joj je
prekrivala celu glavu, zaputila se unutra, vodeći pridošlicu kroz uzan
hodnik do kuhinje, i kazala joj da sedne na hoklicu kraj stola.
Tu je bilo prijatno. Šporet, nesumnjivo poodavno podložen, zagrejao je
prostoriju uprkos njenoj veličini. Na vatri se grejala šerpa s vodom pored
velikog lonca iz kog se pušilo sveže skuvano mleko, a u rerni tek što se
ispekao pleh zemički. Madlena je smakla maramu s glave, olabavila stisak
ruke kojom je čvrsto držala šal na grudima i pažljivo spustila zavežljaj na
noge. Propratila je pogledom kako žena vadi zemičke iz rerne blenući u njih
dok joj je voda tekla na usta.
– Što lepo mirišu! – izustila je jedva čujnim glasom.
– Hoćeš li jednu? – upitala je žena.
Madlena je slegla ramenima a oči su joj usplamtele. Ni ona, kao ni iko
drugi, nije bila u stanju da se odupre silovitoj potrebi. Uprkos tome,
promrmljala je:

8

– Ne diraj to. ona se o svemu pita i naređuje. – Osim toga. – Pozvana si da služiš gospodinu. – Zovi me Katarina. ali nije ništa rekla i sipala joj je šolju vrelog mleka. dete. da mu budeš desna ruka i da mu praviš društvo.... videćeš: mnogo je ostario i pre svega. nemoj se tu skanjerati – odvratila je žena. je li? – Ne. ajde. Gospodar Bah se oseća loše. Madlena se nije oglašavala. – Katarina je prečula pitanje. Sve u svemu. Ja sam ti ovde najstarija. ali bez trunke lepog vaspitanja.. – Tja. Madlena je zaključila da to što nema odgovora znači da je dobila dozvolu i proždrala je zemičku s uživanjem i halapljivo kao da će smak sveta ili da će joj taj svet oduzeti hlepčić iz ruku.. Znači. to da. ne smeš još da je jedeš ako nećeš da te zaboli stomak.. – Madlena je ispružila ruku da uzme zemičku. tvoje zaduženje će biti da se staraš o njemu. – Ama kakva crna gospođa – progunđala je žena. ili pomirena sa sudbinom. Ali u ovoj kući kao da niko nije zahvalan na mojim jelima. Dakle. 9 . U stvari. – Mogu li? – upitala je konačno. – Još ćeš ti videti šta neki u ovoj kući smatraju nametanjem. gospođo. – Kao da je bila razočarana. – Ne bih da se namećem. – Ajde. već ga je izgubio. opazivši kako ga je žurno sažvakala i progutala. odmahnula je glavom i namrštila se. gospođo. Gledala je u zemičku i neprestano je dodirivala jagodicom kažiprsta da vidi da li se ohladila dovoljno da je pojede. oprezno uzela jednu zemičku u ruku da se ne bi opekla i spustila je na sto. Svi su mnogo učeni i obrazovani. Gotovo i ne slušajući šta joj se govori pošto nije skidala oka s pleha. ali služavka sam isto koliko i ti. – Ja. pred devojku. kao i svi. nemaju oni pojma. ako ostaneš u kući.. da se obuče. Uverićeš se i sama. dakako.. ali niko to ne kaže jasno i glasno. – Došla si da brineš o njemu. A pride i kuvarica. jadnik gubi vid. U slučaju da budeš po volji gospođi. opeći ćeš se! – opomenula ju je služavka. Znaš radi čega si ovde. jer otkako je on u takvom stanju. ništa ne vidi. Sačekaj malo da se ohladi. Stara Katarina. negodujući što je malecka tako lakoma. da mu čistiš odaje i pomažeš u svemu: da se umije.

... Đavo bi ga znao! Govori neobično čudnovato. Ja. daće ti snage. Katarina je poravnala kecelju. Te koncerti. – Jedi malo sporije. – Mnogo vam hvala. ne. Koliko god hoćeš.. veći. – Možeš. na sve odgovaraj potvrdno. – Sve u svemu. Ovoga puta joj ga je stavila u ruku i primakla tanjir s puterom i drveni nožić. na primer. – Probudila se. nisam ni upoznala svog dedu. treba da znaš da gospodin po ceo dan traži vode.. – Ako ja. Onda je opet odmahnula glavom. – Ali. – opet je odmahnula glavom. da si poslušna. ište ovo ili ono. hajde. te. – Tri – odvratila je brže-bolje devojčica. – Namaži hleb puterom.. Moraćeš da imaš strpljenja. Neće da ućuti ni na trenutak. Zavladala je mrtva tišina.. da si čista i uredna.. Nemoj zaboraviti to da kažeš. da ti pravo kažem: ne razumem ni reč. te oratorijumi. I postiđeno oborila oči. bar ne odeš gladna odavde. možeš. – Mogu li da pojedem još jednu zemičku? – upitala je Madlena Katarinu gledajući je molećivo.. – Onda ga izmisli. Da umeš da neguješ starijeg muškarca. zažmurila i ispustila uzdah – brblja li brblja. Po ceo dan brblja o svojim zanimacijama. dođavola! Ne budi glupa! I reci da si veoma pobožna. dete.... te kantate. te mise.. znaš šta ti je činiti: ako hoćeš da ostaneš u kući. i napravila se da ništa nije videla.. ako se ne svidiš gospođi.. 10 . zahteva da se brineš o njemu i naređuje. Da si izvrsno vodila računa o svom dedi dok nije umro. te tokate. mnogo strpljenja! A onda.. ostaćeš kod vrata i kad ti budem rekla da uđeš. Pođi sa mnom. a zatim iz kotarice izvukla još jedan hleb. za boga miloga. zadavićeš se! – Shvatila je da devojčica žuri da utoli glad i izvila je obrve. – Ali ja. U tom trenutku zazvonilo je zvonce na spratu.. Da posle. naravno. gospođo. Svako bi rekao da dva dana nisi ništa jela. Katarina se trudila da se po njoj ne primeti koliko joj je žao curice i majala se oko sudova. Odneću joj doručak i kazati da si ovde.. I popij još jednu šolju mleka.

gospodin Šenberg mi je kazao da. pogledala je devojku strogo. kao nikad pre. obrela se pred sredovečnom ženom lepog lica i jedrih oblina. Osećajući se izrazito nesigurno. Iskoristi neku priliku da je zapitaš za dane slave kad je bila pevačica u crkvenom horu. znam. Madlena je zamucala dok je odgovarala: – Da. Kad sam krenula iz njegove poljske kuće. nadmenih žena. delovala je zastrašujuće svečano.. od onih. međutim. 11 . Razmaknute zavese dopuštale su da jutarnje svetlo prođe kroz okno i da zrak svetlosti padne pravo na tu ogromnu ženu s oreolom autoriteta koja je ulivala više straha nego poštovanja.. – Ne znam. – Katarina mi je rekla da si ti cura o kojoj nam je govorio gospodin Šenberg. I veoma je gorda. – Znam. ja sam. – Dobro. U tom trenutku je poželela da pobegne. veoma prostrana i pretrpana nameštajem od tamnog drveta. – Kakvo neiskustvo! U tvojim godinama. – Ja.. nezaštićeno. koja je sedela u velikoj fotelji kao kraljica na prestolu. gospođo. kako da kažem? Taštih. gospođo.. ali nije imala dovoljno snage ni da potrči i napusti sobu. tek napravljenu punđu... s pozlaćenim bordurama po ivicama i vrhovima... Kad je Madlena Findelkind ušla u spavaću sobu Ane Magdalene Vilke da bi bila predstavljena. Madlena. – Eh. – Ana je otpila i drugi gutljaj iz šolje od doručka i upitala zapovedno.. bila je pevačica. požurujući je: – Kako se zoveš? – Madlena Findelkind. – I imaj na umu još nešto: gospođa nema lošu dušu. ne znam da li. gospođo. i stoga je neizbežno. je li tako? Soba.. pre tri dana. posmatrajući je u isti mah i sa zanimanjem i nepoverljivo. Još u spavaćici i kose besprekorno očešljane u visoku. Čija si ti ćerka? Madlena se zagledala u vrhove svojih cipela. kakve su ove današnje šiparice! – progunđala je Katarina dok je izlazila iz kuhinje noseći poslužavnik s doručkom. bezvredno i manja od makovog zrna.

. – Kuvarica je izašla iz sobe vrteći glavom i mrmljajući: – Ova mala je glupa! – Vidim – složila se Ana Magdalena. ostavi nas same. hoću reći mom suprugu. – Vrati se u kuhinju i spremi doručak za gospodina. Madlena se okrenula i ugledala kuvaričine namrštene oči kako je grde što nije posegla za spletkom koju je ona smislila da bi joj pomogla. – Hajde. nego majčinski. I neobično. Katarina – zapovedila je Ana. – A ko te je odgajio? Neko valjda jeste. gospođo. Ako budeš po volji i gospodinu Bahu i ostaneš da služiš u kući. da brine o njemu i neguje ga. – Zar se ne sećaš šta smo pričale za tvog dedu? – prekinula ju je Katarina srdito. Da ispunjavam njegove zahteve. pošto Anine reči više nisu zvučale preteće.. taj pogled joj je povratio staloženost kad je shvatila da nije sama pred gospodaricom koja je ispituje i ujedno joj uliva strah. – Ja. da ga slušam. i kako se čini. Dakle. ja u potpunosti verujem rečima našeg dobrog prijatelja gospodina Šenberga i odsad ću imati poverenja u tebe pošto mi se čini da tvoja skromnost odgovara potrebama mog supruga. 12 .. umesto da je zaplaši. gospođo. ali smirenije. Poslao mi je poruku u kojoj se najlepše izrazio o tvojoj vrednoći i poverljivosti. Kao da objašnjava ćerki kakve su joj dužnosti prema profesoru na času klavičembala. spuštajući ton i dišući duboko. obdarenosti i odmerenosti. znaš li kakve će biti tvoje obaveze? – Mislim da znam. koja je odisala dobrotom i pouzdanošću. – Da. – Madlena je pognula glavu neodlučno. sve potrebnija poslušna sobarica. gospodinu Bahu. – Živela sam u Sirotištu Svetog Nikole dok me gospodin Šenberg pre dve godine nije uzeo kod sebe u službu. setio se tebe. – Gospođa Katarina mi je rekla da treba da budem gospodinu na usluzi u svemu što mu bude potrebno. nesumnjivo zadovoljna izgledom devojčice. polako je kazala: – Pomenula sam našem dobrom prijatelju gospodinu Šenbergu da je Johanu Sebastijanu. pošto mu više nisi neophodna u poljskoj kući. I otpivši još jedan gutljaj iz šolje. da mu pravim društvo u svako doba dana..

I sama si uvek bila vrlo kapriciozna. nego joj uzvraća isto tako radoznalim pogledom. ne skidajući oka s pridošlice.! – Hajde.. ja neću praviti smetnje. Prvenstveno da ga slušaš. Poželi joj dobrodošlicu. hajde. iskaljujući bes. ističući vlastitu oholost kad je podigla bradu i izdigla se na vrhove cipela.. – Johana 13 . – Tako je. mama? – Madlena. ostavi me da nastavim razgovor s Madlenom. neće mu se dopasti! – Devojčica je zatoptala nogom po patosu. a izgrdila ju je tako oštrim glasom da se devojčica pobojala da će biti kažnjena ako se ne ugrize za jezik. malena? – Ana Magdalena ju je pomilovala po glavi obraćajući joj se saosećajnim tonom prepunim majčinske ljubavi. – Ne znam. – Regina obuva moje ružičaste čarape a nije me pitala za dozvolu! – U redu. u tom trenutku je utrčala u prostoriju. Ostavimo da on donese odluku o tome. Ako mu se svidiš. – Ne verujem da će se mom ocu dopasti. – Ona je obično smeće! – Johana! Postiđena ćerkinim veoma neprikladnim ponašanjem. prezrivo je odmeravajući od glave do pete. Madlena će od danas stupiti u očevu službu. Zagledala se u neznanku i nabrala čelo videvši da Madlena ne obara oči. Ana Magdalena ju je strogo ukorila i podsetila na obavezu da bude odmerena. Stoga je radije oćutala i umesto toga pokazala zlovolju zbog onoga što ju je zapravo i dovelo u tu sobu.. – Johana se ugrizla za donju usnu i sklopila oči. – Ali.. – Ko je to. Ovo je moja ćerka Johana Karolina.. Kasnije ćemo razgovarati o tome. – Mama! Mama! – Mlada devojka. Madleninih godina. mama. Johana ju je opet nezadovoljno pogledala. Šta si htela da mi kažeš kad si uletela ovde kao muva bez glave? – Ma. Gospodin Šenberg je veoma uvažen prijatelj ove kuće i moj suprug i ja uvek zahvalno dočekujemo njegove savete.. – Zašto tako govoriš. Johana. i pohitala da stane pored majke. To je tvoja mlađa sestra i moraš da joj dozvoliš poneki hir... – Ali neće mu se dopasti. Još danas ćeš upoznati gospodina i on će. – Hajde.

– Nova robinja? – odmahnuo je glavom i obratio se Madleni. Madlena joj je uzvratila osmeh. a Regina Suzana. 14 . Sad idi u kuhinju i neka ti Katarina pokaže gde ćeš spavati. – Dobro. smesta je pocrvenela kad su se vrata na kući opet otvorila. – Oslobodi prolaz. Katarina! – Gospodičiću! – uzviknula je i stresla se. – Nemoj dopustiti da te podjarme. gospođo. Umij se i obuci čistu i namirisanu odeću. – Johana ima trinaest godina. – To je Johan Kristijan. požurila da poljubi Ani ruku i zahvalila. Dok su silazile niz stepenice. na njih izvirilo lice Johana Kristijana i kad je. poslušaj me. Madlena Findelkind je klimnula glavom. Naravno. Međutim. osam. drsko je gledajući. Ima petnaest godina. najmlađa ćerka. staro gunđalo.. morale su da se sklone u stranu da propuste mladića koji se spuštao preskačući dva po dva basamka i rušeći sve pred sobom.. pošto je već zatvorio ulazna vrata za sobom. A sad je u najgorim godinama. – Idete kao da ste sišli s uma. dobro ga poznajem. Ali znaš da ti je dužnost da se prema obema ophodiš s poštovanjem. Gospodin se neće protiviti tvom prisustvu. Jedva da išta vidi. Madlena nije ništa kazala. ili ću zakasniti na čas. Osmehnula se kad je videla da devojka izlazi. Jednog dana ću poginuti vašom krivicom! – Ućuti. kao ti. ali reklo bi se da mu je pet. upitao: – A ko je ona? – Služiće kod vašeg oca. ali oduvek je bio veoma nestašan.Karolina je gnevno izašla iz odaje a gospođa Bah se okrenula prema sobarici. gospodičiću. – Reći ću vašoj majci! – Katarina mu je uzalud zapretila. galija s crnačkim robovima i. ali hoću da ostaviš dobar utisak na njega. Je li jasno? – Da. Izašla je iz sobe i naletela na Katarinu. – Pođi za mnom. a kuvarica je napravila ozbiljan izraz lica i prava kao sveća. pošto su one mlade dame u ovoj kući. Nije loš. koja je prisluškivala razgovor naslonivši uho na vrata. najmlađi sin gospodina Baha.. zaputila se ka kuhinji. Ova kuća je ostatak feudalnog doba..

gospodine Bah! – prekinula ga je Katarina razljućeno. – Budite ljubazni i idite dalje za svojim obavezama. Johan joj je posprdno isplazio jezik i opet navrat-nanos izašao iz kuće. – Hajde. 15 . hajde. Univerzitet vas neće čekati ceo dan. zalupivši vrata tako grubo i oštro da je Madlena zadrhtala.

suprugo. godine samo što nije napunio šezdeset i petu. dok ju je Ana predstavljala. 2 Johan Sebastijan Bah tog februara 1750. po licu što je odražavalo duboku utučenost zbog svakodnevice na koju je bio osuđen. – Onda će biti i meni. uz dobrotu ljubaznog osmeha od kog mu se najednom ozarilo lice zbog te neočekivane posete. Sigurna sam. činilo se da ima nekoliko godina više. Uverena sam da će ti se dopasti. Opet prestrašena kao maločas s Anom Magdalenom. Ali slabašno svetlo u sobi. odbijajući da zaključuje o nekome ko je izgledao kao da je na samrti. – Johane. ali zbog usporenosti izazvane slepilom i prekomerne težine koja ga je primoravala da povije leđa kao da mu je život pretežak teret. nagnalo ju je da ostavi donošenje suda za kasnije. Da je trebalo da sudi o njemu po kosi. po borama oko ugaslih očiju i glatkom čelu. a ipak se osmehivao nalik na dečarca nakon počinjenog nestašluka. bezbojnim usnama. To je shvatila čim se našla pred njim. – Sad te ostavljam s njom da je polako upoznaš. – Ako ti tako kažeš. zar ne? – Da. Madlena bi procenila da ima godina koliko i starac koji štapom svojih želja kucka ivicu grobnice gde želi da bude pokopan nakon smrti što je pre moguće. Zove se Madlena i šalje je naš dobri Šenberg da udovoljava svim tvojim potrebama. – Ana se okrenula da izađe iz sobe. Madlena je ostala 16 . upaloj bradi i nosu pocrvenelom pošto se u njemu sticalo bezbroj sićušnih reka krvi nadmećući se za mesto na najispupčenijem delu. Da li je tebi po volji? – U potpunosti. po punim. dovodim ti sobaricu. raščupanoj i blistavoj poput plavičastobelog snega.

što su verovatno bile neke naročite orgulje izrađene za muzičara.nasamo s Bahom u velikoj prostoriji gde je bila smeštena kućna biblioteka. Bar je tako bilo s Madlenom. priđi – opet se osmehnuo. Može biti da njen novi gospodar nema mnogo više od pedeset godina. s dugačkim cevima koje su se pele uvis dotičući tavanicu. Priđi. koga je do tada služila. Posle nekog vremena. tako da nije trošila vreme na pogađanje koliko je Bah star. niti se predugo bavila time. 17 . do čijih godina se još nije stiglo. Ne bi umela da izračuna. Madlena. A to je još teže odrediti ako je u pitanju životna dob koju je. – Kako je moja supruga rekla da se zoveš? – Madlena. – Da li gospodin želi da malo pospremim to na podu? Sve je u velikom neredu. uprkos godinama. manji. – Hajde. opštepoznato je da je uvek lakše steći predstavu o nekome ko je mlađi od nas nego o onome ko je stariji. i da ga je ta glatkoća podmlađivala priličan broj godina u poređenju s njenim prvim utiskom. samo se izdigao da je dočeka pomerajući telo napred i ispružio ruke. zbog rastojanja i udaljenosti. jasnije je razabrala lice svoga gospodara i uočila da su. a na njihovim dirkama kunjala je položena violina. a na stočiću je bilo nabacano još fascikli i mastionica s nekoliko pera rasutih posvuda. a da je koža na tom licu glatkija nego što su joj senke polumraka dopustile da vidi. Mnoge partiture bile su razbacane po podu u velikom neredu. Dok mu je bojažljivo prilazila. no u tom času joj se učinio mlađi od gospodina Šenberga. kao i osmeh s kojim ju je dočekao. kad su joj se oči privikle na polumrak. opazila je da se na drugom kraju sobe nalazi zidni klavir i još jedan. Nije ustao iz fotelje. njegove crte prijatne. – Tako je. Jedino su uljanica i svećnjak s tri sveće u dnu prostorije omogućavali da se razaznaju obrisi maestrovog tela. gospodine. a jak miris starog papira i sasušenog mastila prožimao je sve. nemoguće nazreti na horizontu. U svakom slučaju. Zidovi prekriveni policama prepunim knjiga i hartija išaranih partiturama davali su toj odaji sumoran i mračan izgled. možda i stoga što su na dva velika prozora bile navučene debele baršunaste zavese koje su sprečavale da unutra prodre i najstidljiviji zrak svetla.

– Trinaest? – začudio se. želite li da razmaknem zavese? – Ne. – Gospodine. Snežne oči. gospodine. završavajući na potiljku. – Koje boje ti je kosa? – Plava. napravila je nekoliko koraka i stala pred njega. i osmehnuo se dosetki svog prijatelja Šenberga. nos. lagano. ponovio je. Ne treba ničega da se plašiš niti da osećaš ikakav stid. ali bile su tako nepomične i suve da se jasno shvatalo da ništa ne vidi. Gospodin Šenberg je govorio da imam snežne oči. klizio je rukama niz prednju i zadnju stranu njenog tela dok nije došao gotovo do kolena.. A u sumrak su sive. a on ipak govori kako želi da je vidi.. kao što se napipavaju i poravnavaju nabori na čaršavu u ponoć: jagodice. usne. gospodine – zadrhtala je. „snežne oči“. gospodine. molim vas. oči. Želim da te dobro vidim. Kad je prešao preko brade i uzeo da je gladi po obrazima.. i mic po mic. Počeo je da prevlači prstima preko njenog lica. – Izgleda da si veoma ljupka – rekao je. gospodine. – Ne. drugom rukom joj je dodirnuo kosu. telo... Ne gubeći više vremena. Rečeno joj je da je slep. Bah je šapatom ponovio poslednje Madlenine reči. – Gospodine. struk. Koliko godina imaš? – Kažu trinaest. – I mlada. Danju izgledaju plavo. – Sad su moje ruke moje oči. Zaustavila se nadomak njega i lagano je ispružio ruku. Veliš da imaš samo trinaest godina? – Bez poštovanja i obzira. – A oči? – Svetle. Oči je držao otvorene. Nije razumela njegove reči i na tren je zastala. gotovo bele. pletenice i celu glavu. – Da. Priđi – opet je zatražio. Prvo dođi kod mene. Ali Madlena se toliko prepala osetivši kako joj ruke tog muškarca vrlo detaljno prepipavaju leđa.. dovoljno da joj dodirne ramena. stražnjicu i trbuh da se ukrutila a disanje joj se ubrzalo. Izdigao se još malo. 18 . čelo. – Zar ti nisu kazali da sam slep? – Gospodine. prešao je rukom preko Madleninog grudnjaka i pomilovao joj telo.

Mislim da je bokal na stočiću. Nije delovao umorno ni uzbuđeno. da sačeka dalja naređenja. ispred mastionice je sakupila pera razbacana po stolu i poravnala ih. Srce joj se uzlupalo i tresla se celim telom. odskočila je natrag. Opet je zatražio da ne radi to i objasnio. Madlena se složila saslušavši to dugačko objašnjenje i sela na hoklicu blizu njega. Ispunila je njegov zahtev. nego zadovoljno što je tako detaljno prepipao devojku koja će od tog trenutka provoditi sate s njim. nastojeći da se ne umaže ostacima crnog mastila. Uši su joj gorele a u očima su se skupljale suze dok jedna nije skliznula naniže i ovlažila joj obraz. poklopila je dve čaše s mastilom. ali Bah nije dozvolio. a na svetlu još može da razazna obličja i senke. to malo što vidi od svoje okoline. sačekala je da prestane da je postiđuje i čim je povukao ruku. popravljajući bluzu i suknju i isprekidano dišući. blizu onog prozora. – Zaćutao je. Ali prethodno mi daj malo vode. – Ništa. ali nedugo zatim je dodao: – Mislim da bi trebalo 19 . – Pokazao je levo od sebe. prigušenim i drhtavim glasom. dodajući da su lekari propisali da bi svetlo moglo još više da naškodi njegovim slabim očima i da. Još jednom je predložila da malo razmakne zavese od baršuna kako bi prostorija izgledala svetlije i veselije. – Tamo. možeš. A njen fizički izgled mu se dopao. gospodine – jedva je izustila. podrobno i veoma polako. donosi mu više štete nego koristi. vratila ih na mesto i naposletku postavila stolicu za sto da bi sve bilo lepo poređano. S obe strane kožnih korica složila je papire i fascikle i stavila ih na gomilice. iako još nije otkrio kakva joj je narav. – Da. – Veoma si razvijena za svoje godine – ustvrdio je. mada mu prija. – Dozvoljavate li da sad pokupim one papire s poda? Zavalio se u fotelju i duboko udahnuo. – Da li vam je nešto potrebno. odlažući ih na prethodno raspremljen radni sto. i nakon što mu je uzela iz ruku čašu i salvetu s kojom mu je poslužila vodu. počela je da skuplja i sređuje partiture razasute po podu. – Hvala. – Zbilja imaš lepo telo. iako je istina da u polumraku ništa ne vidi. Cepteći od straha. da njemu preterano mnogo svetlosti ne čini dobro. gospodine? – upitala je.

. – Eto šta ti je život. naprotiv. kasnije je došla Ana da mi vrati nadu. Kristof. gospodine. Avgust Abraham. po redosledu rođenja: Dorotea. ne znam. – Umrla je i moja prva supruga Marija Barbara pre. Kristijana Dorotea. Jednog dana ljudi će shvatiti. Henrijeta. dodao je.. Sofija. Vilhelm. Johan Kristijan. S prvom suprugom Marijom Barbarom dobio ih je sedmoro.. – Ni braću i sestre ili rodbinu? – Ne. – O. gospodine – odvratila je. gospodine. – Žao mi je. druge supruge. Johan Kristof Fridrih. Ponekad sam dolazio u iskušenje da dignem ruku na sebe. takav je život. – Siroče sam. Bože dragi – uzdahnuo je. da bi mi Bog dozvolio da opet verujem u njega i u njegovu neizmernu dobrotu. koju je Madlena upoznala. kao da je zatvorio stranice jedne knjige i otvorio drugu... – Da. Lizgen. i od njih je živo samo troje.da mi pričaš o sebi. počeo je da izgovara njihova imena. ispustio uzdah. Znaš li koliko dece mi se rodilo? I digao je bradu kao da će uperiti pogled u strop te odaje.. I kao da moli krunicu. tako mnogo. – Sad svakog dana zahvaljujem Bogu što mi je 20 .. nisam upoznala oca i majku. Gotlib.. i ne menjajući glas dok ih je ređao poimence.. Kristijana. s mnogo više optimizma.. Madlena. Međutim. To bih voleo. – Tako mnogo smrti. vidiš i sama: tako mnogo mrtve dece.. Regina Suzana. Johana.. Hajnrih. – Srećom. Gotfrid. nemam porodicu. Ali ostavimo to. – kazao je na koncu dolazeći do daha i odagnavajući tragediju od sebe dubokim i potresenim uzdahom. naravno.. i od njih je preživelo šestoro. – Najednom se sabrao i glas mu je zvučao bodrije. ne zaboravljajući nijedno. Ernestus. – Nema tu mnogo šta da se priča. Čak sam komponovao tokatu i fugu koja je predstavljala moje samoubistvo. Johana Karolina. od kojih je sad u životu samo njih devetoro... A od Ane Magdalene. tako mnogo.. Karl Filip. i ispričao da je imao dvadesetoro dece. predugo vremena – dodao je smirenije. trinaestoro. Zaćutao je ophrvan bolom i sklopio oči. Leopold. Niz obraz mu je kanula suza a on ju je sporo obrisao maramicom od svile i čipke koju je izvukao iz manžetne.. Ti nemaš nikoga a ja.. Nikoga...

iz Hamburga. oni što su ga imali. sklupčanu u svom naručju. – Osmehnula se setivši ga se onako brzopletog. učinilo mi se. Takođe sam upoznala Johanu. Pa ipak. s rečnim rakovima i knedlama od krompira.. ali smesta se pokajala što je odgovorila tako iz prve i šaljivim tonom. Poslujući u kuhinji. pazi: šestoro ih je već otišlo. – Ima samo osam godina. čista radost. Oboje su zanemeli. iz Berlina ili iz Bikeburga. Koliko je sati? Jedanaest? – Ne znam. Zbog toga je opet navukla masku ozbiljnosti i odmah dodala: – Veoma veseo mladić. svega troje najmlađih ostalo je kod kuće: Johan Kristijan. videćeš: duša i srce kuće..ostavio još devetoro da ih gledam kako rastu. i veliki kolači od marcipana. Tu u spokoju polumračne sobe. veoma gustog domaćeg piva. Ona je najmlađa. vrčevi gosea. Na večeri nisu nedostajali leipziger allerlei1. molim te. uz pomoć još jedne sluškinje i devojke unajmljenih za tu priliku. obave pripreme i služe za stolom. i grade sebi budućnost. Madlena se osetila veoma dobro. godine celom kućom su se razlegali graja i veselje pošto je proslavljan gospodarev rođendan. – Bahu se ozarilo lice kao da je upravo gleda. – Onda je ostalo samo još da upoznaš Reginu. *** Krajem marta te 1750. gospodine. Za tu svečanost stara Katarina i mlada Madlena morale su da pospreme prostorije. ali sva kipti od života. Daj mi još jednu čašu vode. nazivali domom. Upoznaćeš ih. A neki iz samog Lajpciga. Ne umem da gledam na sat. Punio je šezdeset pet godina i ta obletnica je predstavljala veliki povod za radost njegovoj ženi i deci. Neki od njih došli su u pratnji žene ili muža i dece. lerche – pogačice sa ševinim mesom. gde su živeli. i u tišini koja je dolazila spolja tog snežnog i hladnog februarskog dana. Mestu koje su. okupljenima na zajedničkoj večeri u porodičnoj kući u Lajpcigu. doputovali iz Drezdena. – Mislim da sam slučajno naišla na Johana. Madlena je stizala samo da čuje glasan smeh i reči 21 . Johana i Regina. Prvi put u životu imala je osećaj da se nalazi na nekom od onih mesta što ih nikad nije upoznala a mnogo je slušala o njima. koju je grejao kamin a u njemu pucketale cepanice što su gorele.

pošto se u tom času slatko smejao razmenjujući s ocem šaljive i pomalo smele pokude. pošto si glup. kad se spremala da izađe iz trpezarije i vrati se u kuhinju. pitajući je o čemu razmišlja kad izgleda kao da očima prebrojava bube na kuhinjskoj tavanici. 22 . U trpezariji su i dalje vladali dobro raspoloženje i živ razgovor. podjednak šaljivdžija kao mladi Johan ili još i veći. ali joj se učinilo kao izvanredan i srećan događaj. Poželela je da jednog dana uživa u nečem takvom i rekla sebi da treba da se uda čim dobije priliku i izrodi mnogo dece da bi u jednom trenutku i ona mogla da upriliči takav susret. a sin mu nije ostajao dužan i odgovarao je nazivajući ga „starom perikom“. prenula ju je iz snatrenja zahtevom da bude pripravnija i pomogne joj da posluži još vrčeva gosea. kompozitora kanona2 i fuga. – Ali čisto sumnjam da mogu nešto da naučim od „stare perike“ kao što ste vi. Cela porodica je uživala u tom dvoboju oštroumlja i pošalica u kome je otac. iznenadilo ju je samopouzdanje mladog Johana. – Ne znam. Johana Kristofa Fridriha Baha. poslušala njena naređenja i spremila se da iznese poslužavnike najbolje što je umela. – Izgovaraš tolike gluposti.koje su dopirale iz trpezarije: bučnu proslavu porodičnog okupljanja koje joj nije nedostajalo pošto ga nikad ranije nije ni doživela. oče – odgovarao je sin istim tonom. Johane. ponekad prekidan glasnim smehom. tako dubok i oštar da od tog trenutka nikad više nije mogla da ga zaboravi. čije oči su joj se utisnule u srce kao ognjeni beleg. i stoga. da ćeš sigurno lako prokrčiti sebi put u životu – smejao se Bah raspoloženo. a najuzdržaniji među njima nije pripadao gospodinu Bahu. posebno nervozna cele večeri u želji da sve bude savršeno. Katarina. nego pre suprotno. I uto. što je čula da govori i ranije. nesumnjivo ćeš zgrnuti bogatstvo još koliko sutra. grdio sina zbog nečega što Madlena nije mogla znati. mali moj revolucionaru – gromko se smejao otac. – Poznato je da uspeh na ovome svetu ne zahteva mnogo talenta. Dok je Madlena spuštala vrčeve na sto. – Samo ti teraj tako. premrla je susrevši pogled Fridriha. Madlena se istog časa izvinila.

– Čega te je strah? – Njega. da se ništa ne događa.U tom času. i samo je odvratila da joj nije ništa. za pogled pun želje od kog se smela. poput crnih ambisa u ponoćnoj osami. Od tada nikad više nije mogla da bude ravnodušna prema tom Bahovom sinu. – Ama šta ti je? – Žena ju je privila uz sebe. osim ako se nisi zaljubila u njega na prvi pogled. Katarina? Da se zaljubim u nekoga ko kod mene izaziva užas? To je strah. ali onaj ko oseća bilo jedno bilo drugo nije kadar da to shvati. Njega me je strah. pa čak i dok traje to vreme oplemenjivanja nagona i 23 . ali pošto su plod uobrazilje. Vratila se u kuhinju tresući se. tja. Katarina je primetila da je malena uznemirena i upitala je šta joj je. greh je nespojiv s njim. za oči što zure u nju netremice i prosecaju joj zenice poput vršaka noža. budalice. razmenjujući pogled s Fridrihom. I Madlena se rasplakala... dete. osamnaestogodišnjaku.. Sve si ti to izmislila. – Ne znam. – Katarina se vratila poslu oko deserta. Uz to. – Strah me je – odgovorila je štucajući. Verovanje da se pojavila ljubav i raširila krila. Ljubav je pometnja.. luteranac je. kao i strah. – Ostavite me na miru. Jer u tom slučaju. To je ono čudesno u njihovoj prirodi. – Tja. bole još jače. Nemaš razloga za brigu. bogobojažljiv je i plašljiv. Nemaš čega da se bojiš. zlatan je kavez jedino ako je to osećanje uzvraćeno. – Taj mladić živi u Bikeburgu i veoma retko ćeš ga viđati. stvarni su i zato zadaju muke. – Tja. ali odali su je drhtave ruke i ubledelo lice. naravno. dok je uzvraćeno. Katarina je htela da čuje na koga ona to misli i Madlena joj je ispričala za Fridrihov prodoran pogled. zarobljavajući svoje žrtve. Taj pogled.. Madlena je shvatila da neke rane nikad ne zacele. – Ama šta to govorite. a ne ljubav.. Nije htela da odgovori.. veoma pobožan i nikad te neće uznemiriti.. kao da si videla utvaru – izjavila je Katarina videvši je takvu. koji je kod nje istovremeno izazivao privlačnost i paničan strah.

A još je teže ako je ta zbrka kći praznoverja. pa i cepanje duše. jer ako je prihvaćena retko izmiče ustaljenim navikama do konačnog zasićenja. zbunjuju i zastrašuju. a ako je odbijena njen krajnji ishod je najdublji bol. kada se spoje. ostavljajući usput bujicu zebnji i rana koje u nekim slučajevima nikad ne zarastu. utisnuta ognjem da bi trajala zauvek. beznađe. Ljubav i strah: te dve pometnje. toliko je neodvojiva od ljudske prirode da se bez nje ne može zamisliti život. iako u okrilju ložnice ne postoji ništa zbog čega bi se čovek prepao. pogled izdaleka na pauka ili izolovanost na zatvorenom mestu. a pokatkad čak i smrt. Zbrkanu mešavinu osećanja što su pomračivala um i sakatila. Ako je ljubav prava. Ipak. telesnom požudom i uzbuđenjem na vrhuncu. ali ona ga pretvaraju u realnost i nešto što ne predstavlja nikakvu pretnju postaje neminovna opasnost zbog nečijeg straha. Vrlo retko bodež izbliza preti očima.omamljenosti čula. i onda kad ne postoji nikakav razlog za bojazan ni u jednoj od tih situacija. krinkama koje se u mladosti izdaju za pravu odeću a u zrelosti za glad koju treba utoliti. pošto se tada zaraženost neistinom pretvori u neporecivu i stanovitu istinu. jer život bez ljubavi je nepotpun kao lađa što nikad nije isplovila iz pristaništa ili ptica što nikad nije poletela. ali čula. i koja su prožela njenu čednost budući da je on bio odrastao muškarac i da je to bilo 24 . bezopasnim gromovima i vetrovima što fijuču ispuni nečiji pogled strahovima. koja mogu sve. izazivaju jezu i sakate. Sve dok se ne ispostavi da je ono za šta se verovalo da je ljubav zapravo hir i da brzo iščezne. i nađe put do srca dok ih ne primora da se slome. kao da deluju poput sporog otrova od kog najpre utrnu udovi. još je zbrkanija. Tako nebo prekriveno crnim oblacima. Strah je neretko zbrka čula. a svaka greška u opažanju guši i ubija. mnogo češće se senke drveća i sutona udružuju izazivajući užasan strah kad čovek prolazi šumom ili pustim sokakom. To je osetila Madlena te večeri pred Fridrihovim smelim pogledom. munjama što se kreću u cikcak. bezvoljnost. kao što neke ljude užasava samoća. Isto je i sa strahom: retko je stvaran i mnogo češće plod uobrazilje. zatim ne znate gde ste a naposletku vam se pomuti mozak dok dejstvo ne ishlapi. Ljubav se nemilosrdno poigrava drugim nadanjima. svaki pogrešan korak se loše shvata i povređuje.

Ali od tog prvog dana nije prošao nijedan a da uveče nije legla sećajući se žarenja što ga je u njoj izazivala rana nastala od njegovog pogleda i da se nije budila u svanuće strepeći da će se pojaviti u očevoj kući i da će ga opet sresti. i zato je ubedila sebe da nema nikakvih razloga za strah.prvi put da je neko tako gleda. Fridriha je ponovo videla tek kroz četiri meseca. Premda je znala da to nije ljubav. dvadeset osmog jula. obmana čula i opsene njenih nežnih godina zaustavili su joj otkucaje srca u ostatku večeri i u mnogim danima koji će doći. dana kad je umro Johan Sebastijan Bah. 25 . Ali najličniji utisci. Na svu sreću.

. da broji vreme i gleda na sat. Ali gledanje na sat. 3 Onog dana kad joj je Bah raspleo kiku. Domišljat i vispren. Uz njega je naučila i kakva je razlika između klavira. Otkrila je da je muškarac koji voli da se dopadne drugima i za koga godine nisu izgovor da se odrekne uglađenih navika. Malo-pomalo otkrivala je štošta o njemu i učila još neke detalje o kojima je pripovedao. mada Bahu učenje tog poslednjeg nije izgledalo potrebno. uprkos slepilu. nekad im se izrugivao a nekad se smejao. Jer njen gospodar Johan Sebastijan Bah. podučio ju je preko volje. dani su postajali sve duži a Madlenina naklonost prema gospodaru sve dublja. začinjavao je neprekidno brbljanje ranijim događajima i sećanjima na druge muzičare. Do tog časa. i zato nije dozvoljavao da mu pomogne da se okupa. i dok je pričao. pošto je s njim provela duže od dva meseca. – Gospodin mi uvek govori da treba sve učiti. pričao je bez prestanka i voleo je da se šali. – Tako je. bio je vedar. zbog njegove dobrote i mudrosti. simpatičan pa čak i vragolast muškarac. dva meseca nakon što je stupila kod njega u službu. orgulja i klavičembala. mio. sve njeno divljenje i poštovanje bili su upravljeni ka tom čoveku kog je počela da smatra ocem. ocem kog nikad nije upoznala i kakvog bi. niti je dopuštao da ga vidi golog. Govorio je da može sam. – Odmahnuo je glavom i 26 . ali pošto je to u više navrata tražila. Madlena je shvatila da je krenula putem bez povratka. Krajem aprila. Ne znam. i devojka je poštovala njegove želje mada je uvek stajala na drugoj strani odaje gde se kupao za slučaj da mu u nekom trenutku ustreba njeno prisustvo. povezane s mnogo toga proživljenog u dugim godinama njegovog života. da mu ne treba pomoć.. volela da je imala.

kao što se mačka sklanja od rečne matice. poprimio rezervisano držanje i govorio da nije srećan.. I da je ponosan na 27 . moja supruga ne shvata. i tada je gledala da pobegne što dalje od gospodareve sete. od čega je prošlo osam godina. A on je. – Želim da shvatiš šta pokušavam da ti kažem. – E pa. kao kompozitor i kao profesor na Univerzitetu u Lajpcigu. makar i samo zato da bi nas nervirala. i tešila ga molbama da joj priča još toga o svom životu. uprkos tome. sasvim suprotno. gospodine. da blebeće. Možda je slepilo breme koje me sprečava da komponujem nove koncerte ili predajem na Univerzitetu. I tako. Slušala je ne oglašavajući se. Vreme je proticalo u tren oka dok je Bah sedeo u fotelji u biblioteci ili šetkao gore-dole po sobi pričajući joj da je posvetio život muzici. i veruj mi da je to pravi pakao. pred zapitkivanjima te devojčice i pomiren sa sudbinom pred ženinom nepopustljivošću. – Čim žena nauči da broji sate. do vremena određenog za večeru. da ima snažnu prirodu i da se još oseća veoma mladim a da ga žena. dan za danom. ne znajući da li treba da ima svoje mišljenje ili da li Bah želi da ga čuje.neodlučno popravio periku.. najmlađa ćerka. ali i dalje sam muškarac kao pre osam godina. radu ili porodici. prirodnu i beznačajnu. On i Ana Magdalena spavaju u zasebnim sobama i njemu je ta samoća nepodnošljiva. Slušala je njegovo melanholično razočaranje ne razabirajući šta ono znači. počne da nas tlači netačnošću. prikupljao snagu. ćutao nekoliko časaka kopajući po pamćenju i opet počinjao da blebeće. a pogotovo ne o ozbiljnosti nečega što je on doživljavao kao tragediju a ona kao običnu zađevicu između supružnika. nije primila u postelju otkako se rodila Regina Suzana. Nije bila dovoljno stara da shvati takve potrebe a nije smatrala ni da je odrasla dovoljno da donosi mišljenje o razlozima svog gospodara i njegove supruge. da blebeće. provodili su zajedno duge prepodnevne sate i dobar deo popodneva. Madlena – ponovio je jednog dana gladeći joj pletenicu. terao gorke misli iz glave. A ne želi ni da sluša moje jadikovke kad joj kažem da mi je u postelji potrebna toplina žene. A ponekad bi. Shvataš li? – Da. – Nisam starac. Često se smejala Bahovim doskočicama a on je obožavao da sluša njen smeh.

– Kad bolje porazmislim.. gospodine? – od čuda je napravila zaprepašćen izraz lica. ali običan udarač po dirkama. mada zapravo nije umela da izračuna koliko bi mogla iznositi jedna takva brojka. – Eto. i na pregršt učenika u najčuvenijoj i najpoštovanijoj muzičkoj školi u Saksoniji. ali zacelo više od hiljadu. bar hiljadu sati... kao da se još nije povratila od iznenađenja. ne mogu da se žalim. sigurno ih je više od pet stotina... za orkestar i za solo instrument. horove. hteli ne hteli.. za kamerni orkestar... – A možda i više. moraju da priznaju da je veliki učitelj. Sad sve meriš vremenom! – Ne. Pitaj mog zeta Kristofa. gospodine. za. ali on je sve to potanko analizirao tako skladnim glasom. – Hiljadu kompozicija.. On mi u sadašnje vreme pomaže u sastavljanju poslednjih kompozicija i služi kao prepisivač. pitaj ga. unoseći toliko uživanja u objašnjenje. sonate. – Hiljadu muzičkih dela! – uzviknula je Madlena. s ovim očima više. otkud znam! Kantate. varijacije. ali zbog toga nije prestajala da ga zaokupljeno sluša. pošto ja.... Znaš li koliko je kompozicija izašlo odavde i odavde? – Pokazao je najpre na svoje čelo a zatim gipko promrdao prstima. svite.svoju decu.. ne znam. – Sigurno ih jeste zasluživali. Ponekad nije razumela šta Bah govori. Zatim. – Ne znam ni ja.. jer tu su komadi za orgulje. Ja.. pokazujući ih. pridajući sebi značaj. gospodine – potvrđivala je Madlena. Ne znam zašto su me tetošili dajući mi odličja koja nisam zasluživao. bio sam samo skromni profesor i orguljaš. neki kažu čak spretan. – Ali nemoj misliti da je uvek bilo lako – poveravao joj je.. vidiš li? Opomenuo sam te da ne učiš da brojiš sate. sigurno ti je jasno. Ako je govorio o kontrapunktu. Lizgeninog muža. mise. koja su se gotovo sva bavila muzikom kao i on. Naposletku. – Pa to je. – Bah kao da je uživao izgovarajući te reči. daj mi malo vode. koncerte. Od ove žeđi ne mogu da živim. komponovao sam još na stotine muzičkih dela: za klavičembalo. – Živeo sam ubogim životom... Na 28 . – Hajde. za korale. da je mislila da školovani ljudi. o italijanskom koncertu ili o francuskoj sviti nije ništa shvatala. – Ako izbrojim samo sve instrumentalne kompozicije.

nije se ni čudila. – To vam je draže nego da budete sa mnom? – Kako možeš i da pomisliš tako nešto. dođi ovamo. oče. – Naravno. pretvarajući se da joj je veoma krivo. – Aha. tako i naredio. – Izlazila bi pognuvši glavu s dubokim poštovanjem. – Zašto provodite toliko vremena s njom. služeći se svakakvim opravdanjima. učenici bez daljnjeg dobro razumeju sve što im on tako strasno govori i mogu mnogo da nauče od njega. da oblači lutku ili da vezuje i odvezuje pertle na debelim cipelama od 29 . Ali Madlena je u mojoj službi upravo radi toga. – Nikako da ugasim ovu žeđ. a poneki put bi jagodicama skliznuo niz vrat i dekolte dok ne bi stigao do nedara. – Hajde.. – Gospodine. da bi udovoljio kćeri. Ponekad se sretala s malom Reginom u primaćoj sobi ili na stepeništu kuće i ostala bi s njom da se igra. prevlačio prstima preko kose. aha.. – Ja tebe obožavam. dete moje? – odgovarao je. – Dozvolite da vas zagrlim. uvek ću te dočekati raširenih ruku. Dobro znaš da ćeš me naći ovde kad god poželiš.... Hajde. – Volim da slušam gospodinove priče. u kom času ga je prekidala pod svakakvim izgovorima. Hoću opet da ti vidim lice. Prava si mala lažljivica. Sigurno umireš od dosade i govoriš tako samo da bi mi udovoljila. da bi mi sve vreme pravila društvo. Madlena. ali mala Johana je sve češće ulazila u biblioteku izgovarajući se da želi da kaže nešto ocu. Isprva Madlena to nije zapažala. I tada joj je milovao lice. Ti to znaš. oče? – pitala je Johana. gospodine. – Doneću vam još malo vode. – Ako – povlađivao je. Tokom tih susreta između oca i ćerke Madlena Findelkind bi iskoristila predah da pregrize nešto u kuhinji i pomogne Katarini u njenom poslu dok ne bi opet bila pozvana kod muzičara u sobu.. to dobro znaš.predavanjima na Univerzitetu. Idi u kuhinju dok te ne pozovem opet. razmišljala je. Tražila je od njega da Madlena izađe iz sobe i Bah bi joj.

ljuljuškajući unučiće ili sastajući se s drugim suprugama koje se dosađuju isto koliko i ona. i onda joj je pričala kako uči balet mada ne voli da se izdiže na vrhove prstiju pošto je posle bole noge i da već pomalo ume da čita. raspoloženim da razglabaju o svemu ili da izmišljaju glasine i govorkanja kad iscrpu sve teme. ili rekla- kazala s prijateljicama u istom položaju. s mlađom se veoma lepo slagala. vreme kad žena više ne moli za obećane a neispunjene pažnje i kad se supruga bolje oseća van kuće. ali da je otac grdi ako ne pokaže da je napredovala sa skalama. ubijaju se od dosade i kuća bi im se pretvorila u tamnicu a život u robiju kad ih ne bi uveseljavala unučad. Devojčica bi sela na stepenik. ubrzo joj je postala draga i postavljala joj je jednostavna pitanja na koja je malecka odgovarala neusiljeno i logično. Povremeno bi se Madlenin tek nastajući materinski instinkt probudio zbog te devojčice i odvažila bi se da joj na glavu spusti poljubac. S Anom Magdalenom se. uključujući tu i suprugu koja mu je bila voljena žena i majka njegove dece. samo bi pognula glavu i pustila je da prođe. i više liči na smetnju nego na vernog druga. ali kad ga savladaju godine. mada još nije počela da ispisuje prva slova. kao da je odrasla žena. radije ostaje kod kuće u svako doba dana i naposletku počne sve da izbegava. ako su te sreće da ih dobiju. ponavljala je Katarina. Sasvim suprotno od slabe naklonosti koju je prema njoj pokazivala starija ćerka. ili zbog neke boljke. naprotiv. ili su 30 . takođe je učestalo navraćala kod svojih prijateljica ili svoje dece. Sasvim različito od njih. ozbiljnog izraza lica kao da je činovnica i samouvereno kad se izražava o nečemu u šta je ubeđena. Poverila joj je i da najmanje od svega voli časove klavira.kravlje kože s drvenim štiklama. Madlena pored nje. uz decu i snaje. ako je suditi po rečima što ih je Katarina mrmljala sa zadnjim namerama. i mada je to gotovo uvek bilo da bi otišla u crkvu. ovlašan i kratak kao da ju je kljucnuo vrabac. Supruge čiji je muž star ili poboljeva. To je vreme predvečerja. obična služavka. suprug koji se dobar deo vremena bavi svojim zanimanjem a u preostalim satima pravi društvo ženi i ugađa joj predstavlja prijatan poklon koji se rado podnosi. a kad se to i događalo. gotovo nikad nije sretala. prečesto. Bilo je prijatno slušati je kako priča o svojim obavezama. piskavim glasićem. i savetovala joj da naporno uči da ne bi završila kao ona. Bahova supruga je veoma često izlazila iz kuće.

iako nije izgovarala te reči naglas. imala dom i roditelje. – Ne znam da li.čak blagoslovene udovištvom pošto je vreme predvečerja već ostalo za njima. osećao veću ljubav prema gospodaru nego prema njoj. Madlena nije odgovarala kad bi čula ta duga mrmljanja budući da nije shvatala kuvaričine prave namere. I tako su proticali dani dok jednog jutra nije shvatila da su. Ana Magdalena je bila ne samo supruga nego i žena. Ali tako često da je to smetalo nekome ko je. kao Regina sada. lišena oca baš kao Katarina muža. Supruga je živ cvet do poslednjeg časa. na findelkind3 odgajenu među ledenim zidovima doma za nahočad bez ikoga da je zapita makar i kako se oseća mnogih dana s visokom temperaturom i kašljem koji su propratili celo njeno 31 .. ili da ona pripada kući. Ponekad je mala Regina bez povoda upadala u biblioteku i trčala da sedne ocu u krilo. kao stara služavka. u crkvu ili da bude uz decu i prijateljice.. pripada njoj. misleći možda. – Stvar je u tome što uvek nađe neki izgovor da ne bude uz gospodina – kritikovala ju je Katarina. suprug je cvet uveo mnogo pre sudnjega dana. Bez mračnih budžaka. kao Johana. da se ona ne bi ni na tren odvajala od muža da je bila takva srećnica da ga nađe. Bah bi je obasuo poljupcima a Madlena. Madlena bi dala da joj odseku desnu ruku kad bi. i kao ženi joj je bio potreban svež vazduh na ulici da joj sačuva ten i raspoloženje. Zato što traže van kuće ono što ne nalaze u njoj. Kako može da bude ljubomorna na štićenicu sirotišta. niti pronalaze ko će im to darovati. A nije želela da se zavadi ni s kim u kući u kojoj se najzad osećala prihvaćeno i okruženo privrženošću. Bez zlobe. dok je kod Regine Suzane sve bilo bezazleno i dražesno. u toplom naručju krupnih i snažnih ruku koje je na taj način štite i vole. Zato je često izlazila i išla u posete. Johanini ulasci u nevreme podstaknuti ljubomorom i zlobom prema njoj koju nije mogla da shvati. porodicu s kojom će podeliti život. osećala je kako je probada bol što nikad nije imala roditelja i što nije bila u prilici da se oseti zaštićeno i utešeno. nesumnjivo uvek pobožne. Kao da. Niko ne treba da se oseća krivim ili zahvalnim što je to tako. do određene mere. pogotovo kad bi bio tako divan i duševan muškarac kakav je gospodin Bah.

kao što se voda u mirnom jezeru zamreška kada se baci kamen i napravi talase koji će umreti na obalama. Johanina omraza prema Madleni i dani kad bi ujutro granulo sunce a u sumrak rominjala kišica.. Nedostajao mu je rad s očima i da pretoči note koje su mu rasle u glavi na listove išpartane s pet paralelnih linija. Treperava. ali to nije istina: odavno sam se pretvorio u leš. reci mi: da li me Johana mrzi? – Da. Ah. Zbog svog poziva orguljaša i violiniste pročuo se u rodnom gradu i u celoj Nemačkoj i više nego kao kompozitor. plahovita. Ni ja ni moja muzika – žalio se između jecaja. na prepisivanju i uređivanju partitura drugih kompozitora.. Samo zbog tebe verujem da sam još živ. – Nisi. što ga je veoma zabavljalo kad ih je ulepšavao i iz kojih je takođe učio kad bi kod njega izazvale divljenje.. nepristojna. i često je pozivan da bude maestro koji će odabrati nove orguljaše za crkve četiri samostana u Lajpcigu: Svetog Pavla. – Gospodine. namah bi se rastužio i ubrzo prestao da svira.. U tim momentima se osećao zbilja staro a njegova bespomoćnost je prelazila u tako duboko beznađe da se raspadao. A pre svega da opet komponuje muziku koja mu se sve vreme vrtela u glavi. – Kuvarica je nastavila da meša lonac s jelom i dodala: – Zlobi nisu potrebni razlozi. – Nisam više ni za šta..detinjstvo? – Katarina. *** Tog proleća u kući Bahovih sve je naraslo: cveće u vrtu.. – Poslušaj me. nesputana. ta muzika. – Nisam joj učinila ništa nažao. dovoljan joj je izgovor. smetnje s vidom Johana Sebastijana. i kad bi seo za neko od tri klavičembala s pedalama u kući da zapiše melodiju. njegova žeđ. Ne trudi se 32 . Madlena. Danas ljudi mare samo za italijansku operu. sati prirodnog svetla koje su provodili zajedno. Svetog duha i Svetog Tome. Bah se žalio da mu nedostaje rad kojim se zanimao celog života. – Nisu u pravu oni što kažu da sam zastareo. ja sam u stvari mrtav i pokopan. Ali dobro je se pripazi. Svetog Đorđa..

I zbilja to i postiže. – Zašto mi gospodin ne govori o. I Bah je. gospodine. ljubav prema bližnjem neodvojiva od ljubavi prema Bogu... Uz to. Kad se završilo to opširno izlaganje. Ja sam prošlost. – Hajde bolje da govorimo o tebi. komplikovani argumenti koje je navodio izmicali su njenom razumevanju istog časa kad bi ih izgovorio. dok ju je milovao po vratu i silazio rukom niz njena leđa. o želji. – Tako malo znam o Crkvi. Bilo bi veoma korisno da saznaš gde je mesto ženi i da to uvek imaš na umu.. to su moje molitve. raspredao je o dužnosti da se služi. budući da je u njegovoj službi. zar ne? – Naravno da bih volela. A zatim. odvratila mu misli i da bi prestao da pati.. Da – Madlenin pogled postao je sanjalački. o predanosti i udovoljavanju.da bude uzvišena. Bogu? – opet je pokušala da ga osokoli pitanjima koja se trudila da postavlja. ako se nekad udaš. – Mnogo bih volela. 33 . pomislila je da joj je jasno samo dvoje: da žene služe muškarcima i da služiti znači prepustiti se. Ili čak ni to: ja sam nešto što nikad nije postojalo. Madlena. te stoga ona. nego samo da zabavi i pruži uživanje onome ko je sluša. Jeste. dodajući da je za dobre luterance. ali mnoge reči koje je upotrebljavao bile su joj potpuno nepoznate a raznovrsni. ne primećujući da mu je sobarica u zanosu i kao da mu se raspoloženje u trenutku potpuno preokrenulo. dakako. o poslušnosti koja se može zahtevati. navalio da priča neumereno kao i obično.. o ljubavi. treba da učiniš sve što je u tvojoj moći da ne razočaraš muža. kao što je on. jeste.. pažljivo i s dubokim poštovanjem. o. Ti sigurno želiš da se udaš jednog dana. zborio o vernosti.. gutajući poslednje kapi gorčine. Ona. da bi ga odvojila od jada.. razmatrajući prostor rezervisan za mlade dame u društvu. Madlena. Bez predaha je nastavio da opisuje kako treba da se ponašaju supruge. to je nešto dopadljivo i ovde i tamo. a sa svakom frazom rečenicu. nabrajao ljubavne sastanke i njihove posledice... i sa svakim skupom reči gradio je ideju. Madlena je pratila njegova objašnjenja koliko je mogla. – Pusti sad religiju – odvratio je Bah.. A ja. treba da mu se prepusti.. da toroče i toroče. o ćudljivosti i o požudi. – O Bogu govorim svojom muzikom. Jedino se tome danas divi cela Evropa.

Možda te zato jednog dana zamolim da je zameniš. a nedostaju mi jedino one potrebe koje mi uskraćuje moja supruga. – Volim vas. I u tom času Madlena je shvatila da je. potpunim muškarcem. Ali nije bila sigurna da je sve dobro razumela. – Ne znam da li vas shvatam. 34 . puštajući ga da to radi. malena. – Potrebno mi je da me voliš. mada sam ti već objasnio da uprkos svim tegobama i ograničenjima i dalje smatram sebe snažnim i sposobnim muškarcem. – Drago mi je da to čujem. gospodine. Možda ne tumačiš dobro moje reči. uvukao prste između zavoja njene pletenice i počeo da je raspliće. Jer ja tebe volim. gospodine. I pomilovao ju je po glavi. krenula putem bez povratka.

a ja ne? – pobunila se Johana. Najavio se u petak pisamcetom koje je doneo jedan sluga. Ana Magdalena je odredila da će poseti prisustvovati samo njen suprug i ona. i želeo je da čuje iz prve ruke kako se razvija bolest Bahovih očiju. 4 Prve nedelje jula 1750. da se raspita za zdravlje svog starog prijatelja Johana Sebastijana.. kao i Madlena u svojstvu gospodinove sobarice. to nije pravedno. – A zašto ona može da ostane. upirući prstom u Madlenu. – Odlično znaš da bi se smrtno dosađivala slušajući razgovor odraslih. Tako su i stavili do znanja sluzi koji je doneo poslanicu i u nedelju pre podne gospođa Bah se lično postarala za sve i naredila Katarini da pripremi obilnu zakusku a Madlena da se dotera najbolje što može da bi duboko uvaženi porodični prijatelj video da se o njegovom prijatelju Johanu Sebastijanu dobro staraju. biće prisutni samo kad gospodin Šenberg stigne. a zatim će se povući u svoje sobe. Nije ga video nekoliko meseci. i gospodinu Bahu i njegovoj supruzi Ani to se učinilo kao izvrsna vest. Ona. ne žali se – odvratila je majka.. da se pozdrave s njim i ukažu mu počast. 35 . godine gospodin Šenberg je došao u posetu kod Bahovih.. hajde. Johana i Regina Suzana. zbog dugog putovanja po Austriji i Francuskoj na koje je bio primoran da ode. Troje dece koje je živelo u kući. – Ali. – Hajde. Johan. da bi se odalo priznanje gostovoj dobroj preporuci. U poruci je pisalo da će doći u pet po podne u posetu porodici. pošto je donosio vesti koje bi ga možda mogle zanimati.. – Ja volim oca mnogo više nego ona i podjednako brinem o njemu.

mašna vezana u čvor. – A ja. U holu su čekali Bahova supruga i troje dece da bi ga primili prema utvrđenom protokolu. Sve je moralo u potpunosti da zadovolji gospodina Šenberga. Na glavu će staviti najbolju periku. do sredine ramena. idi u svoju sobu da učiš.. majko? – Glas male Regine začuo se s drugog kraja salona. I tvoj otac i ja znamo da ga mnogo voliš i da brineš o njemu. lepo obuče i obuje cipele sa šnalom. – Šta ja da radim? – Da dođeš da me poljubiš. sišla iz stolice i potrčala prema njoj. Johane. korak po korak. Johana. a ti. – To nije istina! Ti. 36 . bele gamašne i cipele od drveta i mekane kože cinober boje.! – Hajde da provedemo dan s mirom – presekla je Ana Magdalena raspravu koja je pretila da će izbiti između brata i sestre. snežnobelu. s kovrdžama i izgrebenanu. da se postara da se ova okupa i namiriše. a ne zakuska. Ti si mu mnogo važnija: ćerka si mu. – Mati je raširila ruke i nežno se osmehnula. ali Madlena je ovde da bi ga služila. – Hajde. sa širokim i srdačnim osmehom na usnama da bi pokazao koliko ga veseli ponovni susret. požuri! – Idem – odazvala se malena. Tačno u najavljeno vreme. – Ti.. Bah je takođe dobio uputstva od supruge da toga dana obuče najbolje odelo. Gospodin Šenberg je sačekao da lakej otvori vrata i ušao u kuću zagledajući sve. – To je nepravedno! – nije odustajala uplakana Johana. fijaker se zaustavio ispred ograde na vrtu Bahovih. s pertlama na čijem su krajevima bili zlatni ukrasi i dugmad od istog tog metala. Za Madlenin izgled Ana Magdalena je zadužila Katarinu. I ništa nije pošlo po zlu. gde je češljala lutku sedeći na stolici s koje su joj visile noge. Tako je i učinjeno. idi do klavičembala da vežbaš. Pripremljen mu je zeleni redengot s pozlaćenom dugmadi na grudima i manžetnama. i bele rukavice koje će skinuti pošto primi gosta. – Jeste. s ubeđenjem da ništa ne sme ispasti loše. bela svilena košulja s visokim okovratnikom i čipkanim orukavljem. – Hajde. sestrice – podsmehnuo se Johan – obuzdaj svoju sklonost ka pravljenju drame. dušo. I te kako dobro znamo da tebe pokreće ljubomora.

vidi se. – Doviđenja. Kad smo već kod toga. u zajedljivosti mu nema premca. – Budite sigurni da ja nisam taknuo nijedan od tih cvetova. Bah i gospodin Šenberg pali su jedan drugome u dug i topao zagrljaj. Zatim je dodao: – I zakleo bih se da su tako lepe zato što ih ti i Bog tako dobro negujete. – Hvala. nimalo mi ne deluju kao nešto da se čovek zanesvesti. lepe su kao gospodarica vrta u kome rastu po božjoj zapovesti – laskavo se izrazio gospodin Šenberg. gospodine. I bremenit osećanjima. gospodine – rekli su sve troje uglas. – Vidi se. a s druge strane. ali želim da verujem da ih to Bog dotiče svojim rukama i da zato rastu same. – Evropa traži nove vidike a muzika prednjači u tome. – A vi. pozdravite se s gospodinom Šenbergom. – Dobar dan. koji za sve to vreme nije progovarao. – A ja sam Regina Suzana. gospodine – složio se Johan podsmešljivo. – Gospodin Šenberg se sagnuo i uz osmeh poljubio devojčici ruku. Hajnrih. Ana. i zato postaje muzejski eksponat. – Nemojte da vas čuje otac. gospodine. – Ali „stara perika“ nije. – I ja brinem o cveću. – Kako je na časovima na Univerzitetu? – Kao i svuda u svetu: nemirno. – Jesam. Dobar dan. – Hoćemo li gore? – upitala je Ana Magdalena. – A ko je ova lepotica? – Johana Karolina. – Tu ste u pravu – složio se gost. – Draga moja Ana! – obradovano ju je pozdravio. počećete da ih cenite kad dođete u moje godine – osmehnuo se Šenberg. kako se oseća naš dobri Johan? – Sad ćete ga videti. – Video sam da ste u vrtu odgajili izvanredno lepo cveće. I ja vam želim dobrodošlicu. – Mladiću. to vam je poznato. deco. – pozvala ga je da pođe s njom u biblioteku. – U svakom slučaju. Slabovidi čovek je ustao iz fotelje čuvši da je gost 37 . vragolasto i spretno namigujući očima. Johane – pozdravio je mladića. Znate da ja jedva da imam vremena i za šta – odvratila je domaćica. – Malena je ispružila ruku i napravila kniks. – Hajdemo – prihvatio je. Pretpostavljam da ste upoznati s tim. gospodine Šenberg – odgovorio je ovaj.

– Ah. – Madlena je pognula glavu i izašla iz biblioteke.. – A vas bogami u inostranstvu kao da nisu preterano mazili. kasnije. – Neću preskočiti nijednu sitnicu – odvratio je Šenberg. ali u Francuskoj je hrana kao da kuvaju iskušenice iz nekog strogog manastira. – Bah mu je pokretom ruke pokazao da sedne blizu njega i okrenuo se prema ženi. za koju mnogo imam da zahvalim vašoj plemenitosti.. da li je zakuska spremna? – Naravno – potvrdila je njegova supruga. – U pravu ste – prihvatio je Šenberg skrušeno.. ne isključujući pritom ni sitnice poput dosade koju je prekraćivao jedino 38 . Ali sad mi kažite kako se osećate. ne bih mogao da zadovoljim ni najosnovnije potrebe. – Ana. – Gospođo. Kao što biste vi rekli. Očajan sam. – Taj sjajni podvaljak i obline na vašem trbuhu govore mi da se ne lišavate dobrog jela. – Ali posle moram da vam ispričam još nešto. – Milo mi je. Madlena.. Prvenstveno zato sam došao. – Kasnije. – U Austriji se ne jede loše.ušao i raširio ruke da ga dočeka uz iskrene simpatije koje je gajio prema njemu. Kako se ponaša prema tebi ovaj muzički genije? – Veoma lepo. pipajući se po stomaku. prenesi Katarini da može da nas posluži. – Ne mogu da se požalim – nasmešio se i Bah. Sama kost i koža. – Madlena je pognula glavu ne pomerajući se s mesta. hajde da sednemo – predložio je Bah. – Primećujem da ste se ugojili. – Morate da mi ispričate šta ima novo u Evropi. – Dobro. A zatim je prešao rukom preko prijateljevog lica. u znak pozdrava. Hajnrih. dragi prijatelju – izjavio je uz široki osmeh. Od tog trenutka Bah je počeo da ispoljava svoju uobičajenu lakoću govora i da priča prijatelju sve pojedinosti svog života bez kretanja. gospodine. Potpuno sam oslepeo. – Tu si. Šenberg ga je srdačno potapšao po leđima i malo odmakao od sebe da ga dobro vidi. – Potpuno sam slep. kuvaju tako loše da je vrlo moguće da će jednoga dana njihova kuhinja odneti pobedu u celome svetu. Da nema Madlene. – Šenberg ju je potražio pogledom na drugom kraju prostorije. – Madlena.

da ako se takva potreba pojavi u starosti. nikad se oni neće promeniti. u nekom traktatu iz arapske medicine. dragi moj prijatelju – uzdahnuo je Šenberg. to znači da je krv preterano slatka. o našim literatama. misliocima. Neki papagaji su dosta umereniji. – Osim toga.. dragi moj Hajnrih – primetio je Bah. kad čuje šta pričaju pomislio bi da je svet za kakav mi znamo na umoru i počinje da se nazire veoma drugačija sutrašnjica. supruže. Bojim se da će kralj Fridrih ubrzo povesti rat protiv Saksonije i Češke. – Oluja je najavljena za tako skore dane? 39 . – Možda ste u pravu – priznao je Bah naposletku..sređujući fascikle uz Madleninu pomoć. gorim od želje da čujem šta se događa van zemlje. i zbog toga je neznalica koliko i ranije kad je reč o toj neprestanoj potrebi da pije. Ana ga je prekinula ne previše taktično. pustimo kneževe i njihove prepirke i častoljublje. I sve troje su prasnuli u glasan smeh. – Koga god da čovek pita. Dodao je i da se seća da je u mladosti čitao. – Loše pitanje.. nije prihvatao da je došao do te starosti koju je pominjala rasprava iz medicine. Radije bih da čujem nešto o tome šta ljudi misle. nameravao da nastavi razgovor o onome što ga zaokuplja. da bi pokušao da povrati te naše teritorije. Nakašljao se i objavio da situacija nije dobra. napetost je primetna u celoj Evropi. čiji uzrok nije shvatao niti mu je bio poznat način da je utaži. A u tom slučaju će izbiti rat. Mislim da sporazum potpisan u Ahenu postaje mrtvo slovo na papiru: kao da niko nije raspoložen da ga poštuje. – Sve što ti je Bog oduzeo od očiju stavio ti je u jezik. Nikako da dozvoliš da još neko nešto kaže. Gospodin Šenberg je progutao poslednji zalogaj kolačića i sprao grlo gutljajem piva. Austrija i dalje traži pomoć od Francuske i Rusije da povrati Šleziju.. naravno. nije izbegao da pomene da ga i dalje uporno proganja ta prokleta žeđ. – Otkako je Pruska zauzela Šleziju. o našim prijateljima muzičarima. posle dugih objašnjenja i pošto je zakuska postavljena na stolu. Pričajte mi. – U svakom slučaju. – Zar mnogo govorim? Zaista vam se čini da mnogo govorim. Hajnrih? – Zavisi s kim se poredite. – Vidim da ste veliki pesimista. I kada je. a Pruska od Engleza. ali nije do kraja poverovao u to i. smeškajući se i pomiren sa sudbinom.

A najčudnije je što upravo nama prišivaju da smo materijalisti i buržuji. tradicionalnijim hrišćanskim vrednostima. Ne znam. Tako da je samo nekoliko puta ustala s mesta i napunila gospodarevu čašu vodom iz bokala. Ukusi ljudi se vrtoglavo brzo menjaju i nas kude da smo matorci stegnuti ograničenjima. pre svega Fridriha i Johana. – Tačno. trudeći se da je shvati. Johane. Gospodin Šenberg je napravio ozbiljan. – Hajde zato da popričamo o najvažnijem. Zapravo. Oni će vam dati bolje odgovore nego ja. – Moj vid? – pridigao se Bah. ne shvatam u potpunosti šta se događa. zamislite tek mene. – Zaista? – zainteresovala se Ana. – Čist materijalizam! To ne može biti istina! – Jeste. Svađaju se i između sebe. Pitajte svoju decu. Bah je ćutao. Razmislio je nekoliko trenutaka o slici koju mu je ocrtao prijatelj. U biblioteci je na nekoliko časaka nastala tišina. to je istina. Johane. Sedeći na drugom kraju prostorije.. koji putuje po Evropi i radi hirurške zahvate na očima postižući odlične rezultate. Imam dobru vest kada je u pitanju vaš vid. pre 40 . Ukratko je izložio da je doznao za engleskog hirurga po imenu Džon Tejlor. – Tako je. i samo lepota. i nagnuo se napred da objasni šta je u pitanju. Johane. Neki od njih žele povratak u prošlost. – Hajnrih! – uzviknula je Ana obradovano. ja ne mogu ni da vidim put. ali da se na njih gleda novim očima. dok sebe proglašavaju braniocima nepobitnog načela: lepota. komponovanja. Ali nešto je izvesno: svet se menja prebrzo. istina je. – Najavljuje se zora novog načina stvaranja. naposletku duboko udahnuo i izjavio: – Ako vama nije ostalo dovoljno okretnosti. – Ne verujem da svi misle tako. on se s tim sreće svakog dana na Univerzitetu. – Govorite. da više ne budete slepi. Postoji način da se povrati vid.. a ja više ne posedujem potrebnu okretnost da pratim njegove korake. Madlena je slušala šta se govori i trudila se da razume. pronalaženja. ali bezuspešno. – Pa to je nečuveno! – uskliknuo je Bah. važan izraz lica. strogi konzervativci. ustao i on.

– Njegov honorar – poželeo je da sazna Bah. ili Johanes Tejlor. o lekarima i o aristokratskim manirima. – Da li je dostupan? – Sigurno jeste – odvratio je Šenberg. trudila se da što bolje usluži obojicu i klimala glavom na sve što je lekar govorio dok je pregledao pacijenta.. a nije bilo. dugačkog nosa i špicaste brade. u četrdeset i drugoj. – Ako ga očekuje slatkorečivi Hendl. Nosio je veliku periku i ona mu je. do te mere da je izgledalo mršavo. Gospodin Šenberg je zakazao sastanak s doktorom Tejlorom istog dana kad je Englez doputovao u Lajpcig i dopratio ga do kuće Bahovih. još koliko u ponedeljak ili utorak. kako je priznao. – U pravu je. dobar kompozitor ali štedljiv i škrt kad treba odrešiti kesu. – Da. Džon Tejlor. – Ana je u pravu. šiljastog lica. 41 . da. gospodina Tejlora očekuju u Lajpcigu naredne nedelje. i po njegovom mišljenju ne treba propustiti priliku da se Bah podvrgne tom modernom hirurškom zahvatu koji je izumeo Tejlor. još više izduživala lice. govoreći za sebe da je medicus. pošto je prekrivala krajeve obraza. Rodio se 1708. – U šta sumnjate? – iznenadio se Bahov prijatelj. i te 1750. vid nema cenu – umešala se Ana. godine. smatran je oftalmološkim genijem u celoj Evropi. – Ne smeš da razmišljaš o tome.. gde su ga očekivali s nadom i nestrpljenjem. udvorički osmeh. Johane. Ali ne znam. ne samo za slučaj da mu se posreći pa se izleči nego i zato što Englezu u prilog govore mnogi drugi slučajevi u kojima je vratio vid pacijentima iz cele severne Evrope. I tako je ostala pokraj Baha ne progovarajući. Kad je Madlena videla kako se naginje nad njenim gospodarom Bahom uz preteran naklon i namešten. kako je voleo da se predstavlja u germanskim zemljama. – Da. u tom pogledu ne treba imati nikakvu brigu. Ali šta ona zna. razumem. tako je – prihvatio je Bah. bio je vitak i otmen muškarac. kazala je sebi zatim.nego što poseti gospodina Hendla. prošlo joj je kroz glavu da tom čoveku ne treba verovati. – Osim toga.

Bah nije više mogao da se suzdrži. a lekar će se vratiti u Lajpcig prvih dana septembra da ponovi zahvat i na desnom oku. nezadovoljno zavrteo glavom i uzdahnuo jasno pokazujući da mu se od svega što je video nešto ne dopada. nego da će biti potrebno i nekoliko lampi kao pojačanje. i ako operacija prođe uspešno ovog prvog puta. – Vaša boljka je savršeno očigledna. posle čega pacijentu oči treba da budu u zavojima sedam dana. sir. pošto ga je osmotrio. – Dobro. zaiskao je hoklicu da sedne naspram pacijenta i Ana je kazala Madleni koju da mu primakne. sir. Posle nekoliko minuta. shvatite. Zatražio je svetlo i Madlena je brzo prinela svetiljku bolesnikovom licu. Operacija će biti urađena u istoj toj biblioteci. I kad je dijagnoza postavljena – našalio se Bah – znamo li recept? – Izvršiću na vama hirurški zahvat da bih odstranio ono što nazivamo očnim sočivom i na taj način će vam se povratiti vid. Što se mene tiče. Nikad nisam jasnije video tako izražen slučaj katarakte. zahtevao je čistu maramicu da obriše suze ako poteknu iz Bahovih očiju i Katarina je potrčala da je doda Madleni da bi je ona dala doktoru. primenićemo isti postupak i na drugo oko. Mislim da ćemo početi s jednim okom. 42 . pa ponovio posmatranje. zamolio je za tišinu dok pregleda gospodina Baha i sve tri su zadržale dah. I na koncu je zaključio: – Ne predviđam nikakvu nepriliku. onda neka bude levo. podjednako su mi mili i jedno i drugo. doktore. Ako se ispune prognoze. Zatražio je samo da prostorija bude bogato osvetljena. Od kog Vaša milost želi da počnemo? – To vi odlučite. – Dobro. pre podne dvadeset osmog jula. Operacija će biti uspešna. – Imate li rešenje ili ne? Džon Tejlor je opet uzdahnuo. Tako je sve ugovoreno da zahvat bude obavljen kroz nekoliko dana. do tada će mu se potpuno vratiti vid na operisanom oku. smatrajući da nije dovoljno spoljašnje svetlo koje je dolazilo kroz prozore. – Neka bude tako.

kao slika i prilika bludne želje od koje je premirala od straha. u devet sati ujutro. rumenih obraza i s prerano izraslim podvaljkom. dobro. zatekla ga je kako zeva u nju poluotvorenih usta. Odsad pa ubuduće. Madlena? – upitao je pre večere. a ona nije bila kadra da razluči kakve se namere kriju iza tog zveranja u nju. drugi put se osećala nezaštićeno. – Dobro. prsti veoma dugi. – Dobro – osmehnuo se Bah. – Da. ali pogled mu je bio tako neodgonetljiv da je silom prilika ulivao nepoverenje. – Doktor Tejlor je vratio instrumente u ručni koferčić i zatvorio ga. što je bio i njegov otac.. a jednom. gospodine. dosta nalik na oca po gojaznosti mada je tek napunio osamnaest godina. samo jednom. mračni pogled. Johane.. – Možda je to zato što ne vidim šta jedem. – Nimalo ne paziš na ishranu. Šake su mu bile punačke. od kog je ponovo zadrhtala Madlena Findelkind. Doći ću opet u posetu ako vam bude potrebno još neko objašnjenje. – Dobro raspoloženje kod pacijenta je uvek veoma važan element. Nemojte ni najmanje brinuti. Opet ju je pogledao čudno. Ubrzava oporavak kod hirurških postupaka. – Brineš li dobro o mom ocu. gospodine Bah. okruglog lica. obraćajući se suprugu. s pomalo pohote i pomalo znatiželje. – U svemu što zatraži? 43 . u dogovoreni dan ću biti ovde tačno na vreme. Ponekad se osećala obnaženo. zabrinuo bih se jedino zbog vaše težine. U suprotnom. kao da je taj pogled prekoreva zbog nečeg krajnje teškog. kao da oči Bahovog sina imaju moć da prođu kroz njenu haljinu i vide je kao od majke rođenu. ako mi dopustite da izrazim naučno mišljenje. spretni za poziv orguljaša.. Uoči dvadeset osmog jula u kuću je došao Johan Kristof Fridrih a s njim se vratio i onaj uznemirujući.uveravam vas. – Slušaš li ga? – Da. U vašem slučaju.. Po meni je Vaša milost previše gojazna i radi vašeg budućeg zdravlja prepisao bih strogu dijetu. Johan Kristof Fridrih je bio pristao mladić. gospodine – odgovorila je zamuckujući. Samo to. – Slažem se s doktorovim rečima – prihvatila je Ana Magdalena.

gospodine. Te reči su zazvučale kao pretnja. – Dobro. Oči su joj neprestano zastajale na njegovima. Ako je bio u blizini. kao da traže odobravanje šta god da je radila. Prinuđen sam da ti verujem. Ipak. kad se nalazila u njegovoj blizini. Taj čovek joj izvesno nije bio po volji. osećala se kao zarobljenica njegovih pokreta a na njega je gledala kao na čuvara što je revnosno nadzire. bilo da je posluživala čašu vode njegovom ocu ili mu prinosila maramicu da obriše znoj s čela. 44 . Madlena se bojala tog mladića ne toliko zbog njegovih reči i tona glasa koliko zbog oholog načina izražavanja. – U svemu. nije bila u stanju da se ne obazire na njega.

dobijajući od pacijenta sigurne i potvrdne odgovore na svako pitanje. praveći društvo suprugu. da ne usfali svetla koliko god bude zahtevao doktor Tejlor. Odlučio je da se ne oblači i da ostane u noćnoj košulji da ne bi isflekao odeću ako tokom zahvata dođe do krvarenja. Katarina je u cik zore spremila doručak a zatim pomogla Madleni da razmakne zavese u biblioteci i stavi hrpu svetiljki na sto pripremljen za to. mladiću. Ana Magdalena je svakome davala zaduženje. gospodine. kako se zovete? – Johan Kristof Fridrih Bah. Fridrih. Johana da čuva Reginu a Johan da ne izlazi iz svoje sobe. Mala deca su dobila stroga naređenja da ostanu u sobama. porazgovarao je kratko s Bahom o tome da li je raspoložen i da li ima dovoljno čvrstine da se suoči sa operacijom... – Dobro. – Operacija neće dugo trajati. neizdrživo nervozna. i obilno je doručkovao. majući se gore-dole. Džon Tejlor je ušao u kuću tačan kao švajcarski sat. 45 . ali neophodno je da pacijentova glava bude nepokretna. Vi. Johan Sebastijan Bah je naizgled jedini ostao smiren tog jutra. Klimajući glavom. Stanite iza fotelje i čvrsto držite očevu glavu za bradu. Pozdravivši srdačno sve koje je sreo usput. na dan određen za operaciju. Jedino će Fridrih i Madlena ostati uz Baha da bi ispunjavali hirurgova uputstva za vreme celog hirurškog postupka. 5 Još pre svitanja. cela kuća bila je na nogama. Katarina je trebalo da ostane kod vrata biblioteke za slučaj da u nekom trenutku ustreba njena pomoć a Ana će sedeti u jednoj fotelji. zatražio je da mu se u tom slučaju primakne sto da na njemu rasprostre instrumente i pribor potreban da obavi posao. Onda je seo u fotelju da sačeka da dođe lekar. – Dobro – rekao je ređajući svoje alatke.

snaga koju je Fridrih morao da upotrebi da bi držao očevu glavu nepomičnu i suze u Aninim. Nemojte ništa brinuti.sprečavajući svaki pokret. ali se ispostavilo da ih svi. gospođe – zahtevao je Tejlor. izvaljenog preko bolesnika. bez ustezanja. Ono što je usledilo Madlena Findelkind nikad nije bila u stanju da zaboravi. hladan znoj što mu je orošavao čelo. gospođo Bah – obratio se Ani – potrebno je još dvoje da drže pacijentove ruke uz priručja fotelje. Katarina oblivena suzama a Madlena je drhtala ne dolazeći do daha. Upotrebite svu potrebnu energiju. njegov sin izbezumljen. smešnu zbog položaja tela lekara. – Hoće li zahvat biti bolan. – Samo nekoliko časaka. Stegnite i držite čvrsto! – Da. Madlena – pozvala ih je. – Čvrsto. Po završetku operacije Bah je bio iscrpljen. doživljavaju kao čitavu večnost. gospodine? – upitao je Fridrih. – Katarina. – Pacijenti vole da lepeću i mašu rukama kao krilima vetrenjače i na najmanju neugodnost. I uzeo je da stavi zavoje na Bahove oči a zatim potražio bokal vina da nadoknadi energiju potrošenu prilikom operacije. bez sumnje – odvratio je Tejlor. – Učinite šta od vas zatraži doktor. brižnim i molećivim glasom. vraćajući instrumente na 46 . doktore? – upitala je Ana. Tejlor je bio najavio da će zahvat trajati svega nekoliko trenutaka. Jedino je doktor delovao zadovoljno. Nasmešio se i rekao: – Sve je proteklo sjajno. Bahovi bolni povici. Katarininim i njenim očima dok su gledale pacijentove patnje. Bolesnici su skloni da se pomeraju i da imaju pritužbe i na najmanju smetnju. Sobarica i kuvarica su stale gde im je rečeno i svaka je uhvatila jednu Bahovu ruku. – Bez sumnje. osim možda njega. tvorili su potresnu sliku crvenu od krvi što je isticala iz Bahove očne jabučice. Ne bi bilo prvi put da mi za dobre usluge plate pljuskama. Osim toga. Neću počiniti greh oholosti ako izjavim da se moj zahvat pokazao kao potpun uspeh. gospodine. – Hoće li ozdraviti. i samo jednim stopalom oslonjenog na patos dok je koleno druge noge zario u pacijentove grudi.

Čim je lekar napustio kuću. – Čini mi se da vaša milost i ja nemamo istu predstavu o vremenu kad govorimo o „nekoliko trenutaka“. zameni i stavi nove. – Lekar se obratio Bahu. – A sad se odmarajte. Madleni su te poslednje reči zazvučale kao bekstvo. je li. među njima i sam Bah. ali po povratku ću doći opet da obiđem pacijenta. Posle ih više ne treba menjati. u slučaju neke novosti. – To dete. I ponoviću nešto što sam već kazao: ne skidajte pacijentu zavoj sedam dana. Hajde. – Kako vi zapovedate. Ako do toga dođe. doktore. tako je. Johan. objasniću vam kako to da uradite. – Sa zadovoljstvom. – Moram da otputujem iz grada na nekoliko dana. Madlena. – Kao što ste se uverili. sir. Madlena. Madlena. koja je i dalje sedela na hoklici pored gospodara. Madlena. sad pokušaj da se malo odmoriš. dotrči da mi javiš. ali ponekad pacijenti osete određeni umor. da ga puste da se odmara. – Ona može da ostane? – To joj je dužnost. ali nije stigla pre nego što je mala napustila prostoriju. Uvek na usluzi. – Odlično znaš da je njen posao da neguje tvog oca. – A ona? – Johana je uprla rukom u Madlenu. i kad poljube oca.pomoćni sto. Johana – odgovorila je majka umornim glasom. 47 ... Odspavaj. gde će mu biti isplaćen honorar. jeste – odvratio je Bah. trajalo je kraće od jednog sata. Samo danas posle podne neka ih ova devojka. plačući od besa. zahvalili doktoru na obavljenom poslu. – Tako! Tako volim! Ubrzo ćete ozdraviti. muzičar ga je još uputio da ode s njegovom suprugom do salona u prizemlju. sir. – On nju voli više nego mene! – uzviknula je devojčica i potrčala u svoju sobu. Johana i Regina su dotrčali u biblioteku da zagrle oca. sir. – Zaista sam iscrpljen. – To je jedina istina! – Johana! – Ana je zaustila da joj odgovori. čiste. ali bila je usamljena u tome. Ana Magdalena ih je zamolila da se smire i veoma pažljivo priđu Bahu. Pođite sa mnom. sjajno! Kakav smisao za humor! – Doktor Tejlor je neštedimice pravio radosne grimase. – Sjajno. mužu moj. nemojte ništa brinuti: to je prirodno i nebitno. pošto su ostali. Pa eto. A ti.

kako ćuti ne dajući znaka od sebe. još pod utiskom onoga čemu je prisustvovala. – Ubrzo će vam biti bolje. i ležao je ne pomerajući se. i usnuo. – Kako se osećaš. Bio je premoren i trebao mu je počinak. supruže? 48 . gospodine? – Ne. Osećam se kao u samrtnom ropcu. – Bez brige. Izašla je na vrata i zamolila da se Ana vrati. – Još. Johan Sebastijan Bah se najzad probudio posle četiri sata po podne.. gospođo. Bilo je vreme ručku. Najpre je pomerio prste na jednoj šaci. Popio je svu tečnost i uzdahnuo. Sobarica bi pogledala Baha i odmahnula glavom. gospodine? – Iskreno rečeno. Bah se izvalio u naslon fotelje. sam bi zatražio svoju porciju. Ana bi izašla iz sobe pokunjeno i vratila se koji minut kasnije. spava. gospodine. molim te. nije mu se pomerio ni mišić na licu i čak nije tražio vode. međutim. Ni Madlena. Ana je odučila da ga ne budi: da je imao apetita. predstavljao je nepoznatu sliku. Bilo mu je potrebno da bude sam. Ana Magdalena je često nečujno ulazila u biblioteku i mimikom pitala ima li novosti. Madlena? – Jesam. malo se protegnuo i naposletku pročistio grlo. ali pogled na njega. i da spava. Ona je ušla u prostoriju i uhvatila muža za ruku. jedino to. veoma nalik na loše znamenje. – Ko je to? Jesi li ti. gospodine. odričući da ima išta novo. Gospodar je izgledao mirno. Nije više imao snage da se šali i da dočekuje decu u zagrljaj. – Moram da popijem nešto. Tri sata kasnije još se nije bio probudio. pri čemu je malo nedostajalo da izgubi svest. nije.. nije jela niti se pomerila od njega. zatim ovlaš podigao desnu ruku. spava. Daj mi vode. – Da li vam je dobro. Požurila je da napuni čašu vodom iz bokala i stavila mu je u ruku.

– Idem. gospodine. Leći ću. Stisnuo joj je ruku i dugo je držao tako. Sad ga izvuci i otvori. – Ovde su srebrni taliri. 49 . Da je provetri. zasenjena. naprežući se u govoru. Zaključio sam da zaslužuješ mnogo više nego što mogu da ti dam a u slučaju da mi se vid vrati ili ako smrt dođe po mene. Mnogo ih je. Madlena. – Odmah.. ne znam. ostavši nasamo u biblioteci s Bahom. Mnogo ti hvala. iza njegovih leđa. Madlena. I tako ju je milovala dok on. – Dobro. Ne. Zatim ju je prineo usnama i poljubio. Trebalo bi da zapovediš da mi se namesti krevet. I ja tebe. gospodine. – Liči na neki kovčežić. Mnogo vas volim. uzela njegovu ruku zabrinuta zbog te neuobičajene mirnoće i nesvakidašnjeg ćutanja i milovala je s istom ljubavlju kao najpažljivija ćerka. – Idi tamo i otvori desnu fioku. – Mislim da se ne osećam najbolje. – Pustio je njenu ruku i svojom pokazao na pisaći sto. nije izustio: – Hvala. – Gospodine. – Vidi. za slučaj da se Bahu prijede. – Tako je. Vidiš li šta ima unutra? Ukočila se. – I ja tebe. Ne umem da izbrojim.. Na šta si naišla? Opipala je fioku kasneći s odgovorom. Ne znam šta bi bilo sa mnom ovih poslednjih meseci da ti nisi bila ovde. bojim se da tvoje usluge u ovoj kući više neće biti potrebne i vrlo je moguće da moja supruga odluči da te se odrekne. Za to vreme je Madlena. gospodine. – Dobro. Uvukla je prste u hrpu novčića i prodžarala ih. Ne znam kako da ti uzvratim. Uveselila si mi dane i bila jedina naslada mojih noći. Ana je izašla i naložila Katarini da rasklopi gospodinov krevet i proveri je li sve u redu u njegovoj sobi. Uvuci ruku unutra do kraja. i da odnese tamo čiste zavoje i nešto za jelo. tako što će odškrinuti prozore da uđe julska vrućina i unutra postane prijatnije. – Bilo bi mi najveće zadovoljstvo kad biste se brzo oporavili. Zato želim da uzmeš pedeset tih srebrnih novčića i zadržiš ih.

. Nema potrebe da mi išta dajete. Vrati se kasnije. ja. Madlena. rastužila se jer bi radost zbog gospodarevog oporavka bila pomućena izvesnošću. A ti. to nije ništa u poređenju sa. Ispunila je Bahovo naređenje i ostavila novac ispod jastuka u sobi koju je delila s Katarinom. samo ja. – I čim uzmogneš. skrivena. – Poslušaj me i ne postavljaj pitanja. kako joj je objasnio. kćeri. Poklon mi je što sam provela ove mesece uz vas. i stavila. Izbroj deset novčića. gledajući kako Madlena broji talire i smeškajući se sebi u bradu što su joj demoni usuda položili pred noge leš njene neprijateljice. gospodine. Osim toga. 50 . – Ja. Sedi pored mene. jedan po jedan. Poslušala je i opet sela kraj gospodara. i videvši šta ona radi. I pohitaj da ih sakriješ ispod svog dušeka. Dok je ponavljala taj postupak još četiri puta. – Ne znam šta da vam kažem. pet puta. – Ali. – Ćuti. Došla sam da vidim kako ste i da vas poljubim.. gospodine. Nije znala šta da kaže. Ja znam šta ti zaslužuješ.. Uzela je deset srebrnih novčića.. idi i odmori se malo. Poslušala je. – Naređujem ti! – zagrmeo je.. Ne treba mi ništa više. gospodine – rekla je Madlena kad je završila. po jedan za svaki prst na ruci. Malo je prilegla da povrati snagu ne razmišljajući o novcu ili i o čemu drugom sem gospodarevog zdravlja. – Sad vrati kovčeg na mesto i zatvori fioku – naložio je Bah. A ako dođe do suprotnog. prestrašena njegovim rečima da postoji mogućnost da umre. Učini tako. – Digao je lice ka vratima – Ko je to tamo? Osećajući da je otkrivena. Madlena se zbunila. – Ne znam da li ja. gospodine. Tvoj je.. – Dođi. Johana je izašla iz dovratka. da će morati da napusti njegovo društvo i kuću u kojoj se bila skrasila kao da joj je pravi dom. toliko je bila zauzeta time što radi da nije primetila da je mlada Johana opet ušla u biblioteku da obiđe oca. u džep na suknji. sakrij taj novac. uveravam vas. izbrojavši ih veoma polako. – Gotovo je. oče. ostala iza vrata.

– Doktor Tejlor je naložio da. – Vidim te odlično! – To je čudo! – Ana ga je zgrabila za ruku. – Svetlo! Hoću još svetla! Madlena je odmahnula glavom. – Gospodine. obraze i predeo oko očiju vlažnom krpom i osušila drugom. prekidajući sobaricu. okrenula se prema Ani Magdaleni. Sledeći uputstva Džona Tejlora.. – Čak i taj smaragd na tvom brošu! – ispružio je ruku i dodirnuo ga prstima. Bah je držao zatvorene oči.. zamolila Baha da malo podigne glavu i. Johane Sebastijane? – Ana se nagnula nad Bahovo lice. Madlena je navukla zavese u spavaćoj sobi. mužu moj? – upitala je Ana zabrinuto... – Vidim te. i gotovo uzviknuo: – Mogu da vidim! Mogu da vidim! – Trebalo bi da zatvorite oči. Bah je sklonio Madleninu ruku i pridigao se još malo. Šta želite da učinim? Ana je porazmislila nekoliko časaka dok je njen suprug opet tražio još 51 . to će možda naškoditi njegovom oku. – Šta ti je. suprugo! – uzviknuo je. pogasila sve sveće osim jedne. Dok je to radila. – Poslušajte. – Gospođo. gospodine – zamolila je. Iz tih misli ju je trgla Katarina. bez razloga koji bi to opravdao. doktor Tejlor je zapovedio da gospodinu oči budu zavijene sedam dana. čistom. ali pre nego što je počela da stavlja čist zavoj. Kad ga je skinula. počela da odmotava zavoj s njegovih očiju. dopuštajući joj da to čini... koja je po naređenju Ane Magdalene došla po nju pošto su smestile gospodina u postelju i bilo je vreme da mu se promeni zavoj na očima. ne otvarajte oči! – opet je zatražila Madlena. – Ne otvarajte oči. – Trebalo bi. obrisala mu je čelo. – Doktor Tejlor. i dvoumeći se da li da razmakne zavese ili ne. A onda je podigao ton. gospodine – ponavljala je Madlena. – Zaista možeš da vidiš. – Mogu da vidim – prozborio je Bah tiho. mužu moj – uznemirila se i Ana. Ako ne uradimo tako. otvorio ih je. i primakla se tik uz njegovu postelju. Na licu mu se ogledao neobičan izraz čuđenja i iznenađenja. najpažljivije što je mogla.

– Malo odspavaj i odmori se – preporučila je Ana. gospodine? – zamolila je ona. Katarina? – Gospodin! Madlena je zamolila da dođete u gospodinovu sobu! Kad je prišla postelji. Ubrzo je zaspao. nekoliko časaka. Kad je završila. mnogo mi se vrti u glavi. Ali pre nego što je završila prve molitve. Madlena će ti opet staviti zavoj. mužu. – Izlečen sam! – bio je izuzetno uzbuđen. i nije mogao da obuzda ushićenje. hajde. kao da mu je jezik odebljao i da više ne može da mu stane u usta. Bah je vikao. Ali potrebno je da ti oči još nekoliko dana budu prekrivene zavojima. – Mnogo. – Mrzim vas! Prestao je da se opire i Madlena mu je stavila zavoje kao što joj je doktor pokazao. – Izlečen! – Tačno. Treba ih zaštititi da ne bi došlo do pogoršanja. požurujući je da otvori. Sudeći po pokretima i grimasama. mužu moj. sasvim tačno. – Mislim da treba poslušati lekare. ali nije se razumelo šta govori: zamuckivao je i ispuštao nerazumljive zvuke. bdijući nad njegovim snom. – Gotovo je. – Odmori se. pokupila je stari zavoj i pribor koji je upotrebila da stavi nov. Celo lice mu se ukočilo i samo je zadrhtao. mužu moj. Madlena je ostala uz njega. a Ana je izašla iz sobe i otišla u svoju da se pomoli i zahvali Bogu što joj se suprug oporavio. – Dozvoljavate li. – Nikad me nećete ostaviti na miru! Ne dozvoljavate ni da uživam u sopstvenom vidu! – Hajde. – Gospođo! Gospođo! – Šta je bilo. – Malo mi se vrti u glavi – odgovorio je. ali ubrzo je ućutao i umirio se. – Proklete žene! – ljutito je udario glavom o jastuk. Ne ponašaj se kao malo dete.svetla i naposletku mu stisnula ruku. kao da je imao jaku glavobolju i previjao se od bola. Katarina je pokucala na vrata. u 52 . gospodine – rekla je. oni znaju više od nas.

– Trči. Katarina! Trči da zovneš doktora Kelera! Ne zastaj! Kad je lekar stigao. a kao uzrok.4 53 . godine. Prestravljena. Johan Sebastijan Bah je neposredno pre toga ispustio dušu. šturo.grču koji se ponovio četiri-pet puta. Nijedna od tri žene nije znala šta da radi. a zatim je izgubio svest. gospodina Kelera. U umrlici koju je izdao doktor Ernest Keler kao vreme smrti navedeno je osam sati uveče dvadeset i osmog jula 1750. schlaganfall. Ana Magdalena je naposletku povratila prisebnost duha i naredila Katarini da ode po porodičnog lekara. šlog.

DRUGO POGLAVLJE Hale 54 .

1 Polovinom avgusta te 1750. i nije bila kadra da zaustavi suze što su izvirale iz najdubljih dubina njene duše zbog zlobe nekoliko ljudi i nepravde koju joj je sud naneo samo zato što je žena. Dok su se taljige batrgale blatnjavim saksonskim putevima. majko! – jarosno je navalila Johana. – Istina je. na odsluženje kazne od pet godina robije. dok su svi duboko ožalošćeni. – Videla sam kako krade od oca. prinoseći prst ustima da je podseti da treba da ćuti i bude staložena. godine Madlena Findelkind se vozila zatvorskim kolima u tamnicu na periferiji grada Halea. Isto tako nije mogla da shvati da je usred žalosti zbog gospodareve smrti. udaljenog manje od pedeset kilometara od Lajpciga. gospodina Šenberga zauzetog organizovanjem priprema za pogreb. nego što je htela da sasluša i shvati tešku optužbu koju je Johana izgovarala. 55 . majko! Madlena je kradljivica! Ana Magdalena ju je pogledala začuđeno. prišla i stala pred majku. sve vreme joj je pred očima igrala slika događaja koji su je doveli u tu veoma nezasluženu situaciju. kćeri – odgovorila je. Bahova ćerka Johana. – Smiri se. sopstvenog bola koji joj je stezao grudi i stotina suseda što su se sjatili oko kuće i ulazili unutra uz najdublje poštovanje da odaju poslednji pozdrav najomiljenijem maestru i kompozitoru svoga grada. ne pustivši ni suzu. bespomoćna i sirota. više zbog toga što je njena kći odabrala da podigne glas u nevreme. – Smiri se. i dok su oči svih članova porodice i mnogih prijatelja bile prepune suza. pored ojađene Katarine. Morate mi verovati! Na te bombastične reči svi prisutni su se propisno uskomešali. izrečene zbog krađe. uprla rukom u nju i glasno je optužila: – Ona je kradljivica. dok je kuća bila puna rodbine.

i što se zaklela da je to poklon koji joj je gospodar dao svojom voljom. tako je glasila presuda. – Pored toga. ja. – Neka kaže gde ih je sakrila! – Kunem se. I nije ništa vredelo što je izjavila da je nevina. koliko je i ona imala.. kćeri – odvratila je Ana Magdalena. kao ni što su joj se gorke suze slivale niz obraze na suđenju. – Ali istina je! – ponovila je Johana srdito. a pravosuđe se očas posla postaralo za ostalo. – To su veoma teške reči. čija reč je predstavljala porodičnu čast i pošto je bilo društveno neprihvatljivo lagati u vezi s nekom služavkom. Ocenjeno je da su njeni argumenti slabi i porodica Bah.. Madlena Findelkind se pitala gde su granice ljudske zlobe i kakvi su to zlodusi opseli mladu devojku od trinaest godina. održanom nešto kasnije.. jer nije mogla da shvati zašto upire prstom u nju kao u kradljivicu i nije znala šta da radi da bi odbacila takvu klevetu. nije bila u stanju da objasni otkud to da joj daruje toliki novac. nezadovoljna što devojčica izaziva neprilike usred sveopšteg bola i ožalošćenosti. – Majko! – Budi staložena! – ponovila je Ana strogo. nije pravi trenutak da govorimo o takvom nečem.Osećajući da su sve oči uprte u nju. u odbranu mlade Johane. tražeći da je saslušaju. Pet godina robije za dokazanu krađu u kući Bahovih. kad svi budemo smireniji. No njen jedini zločin se sastojao u tome što je bila previše mlada i 56 . – Gospođo. na putu do zatvora u Haleu.. – Za nekoliko dana. kunem vam se. Madlena se usplahirila i zadrhtala. razljućeno i svirepo. sa suzama u očima. Sad se moli i bdi pored oca. sve ćemo razjasniti. – Srebrni taliri! Ukrala je mnogo srebrnih talira iz kovčežića u očevom stolu! – optužila ju je Bahova kći. budući da nije ni znala da je u pitanju visok iznos. nije imala drugog izbora nego da je i zvanično optuži za krađu kad je pedeset talira pronađeno ispod sobaričinog jastuka. Od tog trena. da je osudi na tako nepravedne muke. I sad. sve je bilo uzalud. Iako je gospodin Šenberg smatrao da je nemoguće da je Madlena počinila prestup a ona ispričala da joj je gospodin Bah dragovoljno dao nekoliko novčića onog dana kad je izvršen hirurški zahvat. – Madlena je zamuckivala braneći se. ja.

Još nije bila naučila kako da se suprotstavi. zaštićenih sopstvenim vojskama soldata i policajaca izvučenih iz siromaštva u zamenu za sigurnu platu i prividno poštovanje što ga je pribavljala uniforma. seljaci. nego su. studenata. Međutim. pa makar i dotrajala i iskrzana. gladi ili bolesti. sluge. većina. da ispunjava zapovesti i da se zadovoljava onim što joj se da iz milosrđa ili radi neophodnog podmirivanja potreba koje im omogućuje da i dalje obavljaju svoje zadatke a da ne klonu zbog siromaštva. siromasi i zlosrećnici. budući da je bila siromašnog roda. I mada je čula priče o tome. a uz to je bila i premlada i suviše neiskusna. nije pridavala pažnju govorkanjima pošto dramatični događaji o kojima se govorilo nisu bili ni manje ni više bolni od onih što ih je iskusila na sopstvenoj koži dok nije naišla na dobrotu gospodina Šenberga. profesora. a druga bila predodređena da služi. našla se na strani tmine. počinjali da obrazuju klasu građana koji nisu zavisili od moćnika niti su bili primorani da plaćaju danak društvu. zgrćući bogatstva i blagostanje. U tmini su se tiskali pučani. preostalo samo da se preda njegovoj promisli. Bog je takođe tako udesio i u njegovo ime je branjen i zakonima uređen takav način života da se niko ne bi drznuo da ga prekrši. gladna dečurlija. a među njima bolesnici. predstavnika vlasti i sveštenstva. nije bilo lako videti taj raspolućeni svet pošto se od pre nekog vremena pojavio poveći broj trgovaca. Tek poneki od njih obreli su se na strani svetlosti. markizima i ostalim plemstvom i visokim zvaničnicima. samohrane majke ili lake žene koje su se noću povlačile po manje prometnim ulicama. vojvodama. U auri svetlosti nalazila se šarolika grupa plemića. Madlena to nije znala pošto nikad nije upoznala nekoga ko bi joj to objasnio tako da bude u stanju da shvati. bogalji. građana što su se ponašali kao slobodni ljudi i 57 .neiskusna u pogledu života plemićkih porodica iz stare Saksonije. poput Madlene. sudija. kad bič u rukama drže oni što svojim prisustvom krase loze najodličnijih porodica u gradu. umetnika. uzor morala i orođeni u trećem ili četvrtom kolenu s vlastima. prodavaca i gostioničara koji niti su poticali od svetlosti niti su čamili u mraku. Bog je tako hteo i Madleni je. sudijama. i jedna od njih je posedovala dobra i povlastice. Odavno se svet pocepao na dve polovine koje su prepoznavale jedna drugu. kao i ostalima. vojnika. ali se nisu mešale.

potražila je mesto pored nje da i ona sedne na to parče tla. Bilo je to sivo. prljavih. pomislila je. bosonogih i raščupane kose. Smrad je bio nepodnošljiv. jedna od dveju žena koje su se vozile s njom na zatvorskim taljigama. ako su bili talični. Kad su se taljige u kojima se vozila zajedno s još dve žene primakle odredištu. preprečenog rešetkom u obliku krsta. kukavna stvorenja bez budućnosti i očiju u koje bi ih čovek pogledao. rođene na smetlištima koje su. Morala je da sačeka da padne veče da bi počela da uviđa šta je zapravo očekuje. ogromna grobnica. Druge osuđenice su ih pomno zagledale. Pod je bio prekriven hladnom i vlažnom truleži. Zarila je lice u šake i poželela da zaplače. Tu neće preživeti. prljavština neopisiva a vazduh gust i zbijen. namenjeno da se u njemu drže opasne ubice i ljudski šljam. zastrt slamom. lađa zaražena kugom i usidrena u kopnu. prihvatale milosrdne ustanove. i obgrlila noge. čučeći i ne usuđujući se da pogleda druge osuđenice. Kako su dani prolazili. ali nije imala dovoljno snage. Grubo i uz gurkanje. Prestravljena od pogleda na raku gde će pet godina biti živa zakopana. i samo je svetlo što je dopiralo od visokog prozorčića. a da je govor rasipanje energije kakvo nijedna od njih nije smela sebi da dozvoli. sasvim slabašno osvetljavalo kazamat. Skljokala se i sela na pod. skupljena u položaju fetusa. međutim. nego se ubrajala u one druge. Madlena je odvedena zajedno s ostalim dvema ženama u veliku ćeliju u kojoj se guralo dvadesetak zatočenica. uzdrhtala je pri pogledu na visoke kamene zidove zatvora. Madlena je otkrila da su na takvom mestu reči suvišne pošto nedostaje snage. nisu im se obratile. u ritama. pomislila je da se nikad neće navići na tu ogavnu okolinu. i sklupčala se da bi unutrašnja hladnoća što ju je zebla u grudima našla sebi utočište dok je ronila nečujne suze na koje se niko neće sažaliti pošto nikoga neće ganuti. No ona nije pripadala njihovim redovima.sve više dizali glas i bradu kad bi se našli pred jednim od tih povlašćenih kome bi u ranija vremena bilo dovoljno da digne prst pa da ih osudi na lomaču ili na robiju u lancima. Petra. plesnjivo utvrđenje. šćućurila se uz jedan zid. Madlena je znala za to budući da ih je videla. zamak na izmaku sveta u kome je trebalo zanavek zatvoriti ljudsku zlobu i sagrešenja protiv Boga. Večera se sastojala od vodnjikave čorbe iz kazana s ponekim 58 .

ritala se nogama i terala. Noć nikako da pređe u dan. Videla je kako pacov protrčava ćelijom krećući se tik uza zid. Njoj i Petri. Na sreću. prljavih i pomešanih ženskih tela. – Gledaj da ne izgubiš kašiku – došapnula joj je Petra. kola vozila otmeno odevene žene a ona. kao pridošlicama. – Moraš da odspavaš. i osećajući mučninu. ali su shvatile da će uvek izvlačiti deblji kraj ako se ne potrude da budu hitre i da se guraju koliko treba da bi učestvovale u gozbi. tvrdim komadićem za koji je bilo nemoguće odrediti od čega se sastoji. Nadmetanje nije dugo potrajalo: posle nekoliko sekundi kazan je prevrnut i ispražnjen a da Madlena i Petra nisu imale vremena ni da omirišu šta je unutra. postala je sigurna da neće podneti da još dugo bude zatvorena tu i da će uskoro umreti. te prve večeri još nisu bile gladne. U svim tim crnim satima strah joj se pomešao s hladnoćom. boreći se da pronađu čvrst zalogaj koji će žvakati pre nego što ga progutaju. Glava joj nije bila dovoljno bistra da se seti da postoji još nešto sem tih štrokavih zidova. kad su joj prva svetla otkrila prizor unutrašnjosti pune usnulih. pazeći da ih ne dotakne. neki drugi život koji je vodila do pre samo nekoliko dana i u kome su muškarci šetali ulicama. Glava joj nije bila dovoljno bistra zato što joj je ono što je htela da povrati zastalo u dubokim zavijucima grla. i opomenuli ih da će. odakle je dopirao šapat. Bez nje nećeš staviti ni zalogaj u usta. Te noći nije ni trenula. u svanuće. poluobnaženih. Mnogo kasnije. Ostale su nestrpljivo kidisale na veliki kotao da zahvate dve-tri kašike te čorbe. gušeći je. – Paziću. osećala toplinu nekoga kome je potrebna i ko joj iskazuje privrženost. možda u strahu da će te žene njime utoliti glad. ako je izgube. deca trčkarala igrajući se. dok nije opet sela pokraj nje. u senci svog gospodara Baha. dobacili su po veliku drvenu kašiku. – Ne mogu – odvratila je jedva čujnim glasom. – Da – promucala je Madlena. Uprla je oči u pod. ubuduće morati da jedu prstima. i videla da Petra počinje da se pridiže. 59 . hladnoća je počela da steže a strah joj je postao jedino društvo.čvrstim. desetine bubašvaba što su milele po celoj prostoriji i ne krijući se. – Ovde je potrebnija za jelo i od samih zuba. užas sa samoćom a gađenje s gnevom. možda od nešto soli i trava koje su mogle biti svakojakih vrsta.

Ići će spontano. terajući ih da iznesu kofe s mokraćom. u gomili tela. Nuždu su vršile u te dve kofe smeštene u jednom uglu ćelije. Ti i ja ćemo uspeti. nekoliko šaka barenih kobasica i dve bačve vode. Madlena je opet zažmurila i pokušala da zamisli kako je ta žena uspela u tome a da nije poludela. da jedeš. U zoru su tamničari unosili prvi kazan s hranom za taj dan. kao da miluje bebu. malena. nisu koristile i mokrile su pravo na pod. Kroz nekoliko nedelja nećeš morati ni da razmišljaš o tome.. kao što se pojačavao i smrad u njoj. Onima što su bile određene da peru kofe s mokraćom dozvoljavali su da izađu u dvorište i nekoliko minuta posede da se nadišu svežeg jutarnjeg vazduha. gde su dva dana spremale jela kojima će se hraniti cele te nedelje. – A sad opet moram da preživim još dve. Madlena je odmahnula glavom. Pravi život nije ovde. To je jedino što možeš. nego izvan ovih zidova. kao i sve one. Isto sam i ja rekla kad su me prvi put doveli ovde. – Ni pet dana.... U povratku su nosile prazne kofe i još jedan kazan s čorbom. – Eh. Petra se osmehnula i nežno je pogladila po glavi. Pre podneva bi se pojavili opet i nasumice odabrali nekoliko osuđenica. da čuvaš snagu. Narednih dana je postepeno upoznala pravila koja su bila na snazi u zatočeništvu... – Klimnula je bradom prema ostalim ženama koje su još spavale. koju je 60 . jedino to je bitno. – Neću izdržati pet godina. – Neću umeti. doručak koji se sastojao od hleba. zbog čega je prostorija svakog dana bivala sve vlažnija i prljavija. – Da spavaš. može biti da jeste poludela a da još nije primetila. Jedna od njih. – Radi čega? – Da bi preživela. videćeš. međutim. – Madlena je zažmurila. Mada. – Biće dovoljno da svakog jutra ustaješ i imaš na umu samo kako da ostaneš živa. A izdržala sam dve godine robije. isti kao za večeru služenu pre mraka. – produžila je Petra. bez ikakve privatnosti. Neke zatočenice ih. i izveli ih da ih isprazne i operu. – Da preživiš. i jedino što treba da učiniš jeste da opstaneš dok ne odslužiš kaznu i budeš opet mogla da ga živiš. Druge su bile odabrane za kuhinju.

Ovde je čisto parče platna luksuz koji nećeš doživeti. I još nešto: ako si žedna. jer ako ne budeš pazila. i gledaj da budeš među prvima. Čula je i kako govori da je korisno upotrebiti tkaninu haljetka koji je navlačila na sebe za ličnu higijenu. – Nikad se neću naviknuti. ostaćeš gola. Skupila je snagu i zaplakala polako i nečujno roneći suze sve vreme koliko su joj dozvolili da sedi tu pre povratka u ćeliju. Madlena je uvek bila u Petrinoj blizini. na kamenoj klupi između živica i u hladu razgranatog drveta. bez zazora je vršila veliku nuždu nasred ćelije. Izvršila je naređenje i onda. da izgubi stid kad ide da mokri u kofe i da suspregne potrebu za vršenjem velike nužde do dana kad je odrede za izlazak. koristeći tada priliku da zamoli za dozvolu da uđe u zahod u dvorištu. pošto može da otcepi parče odozdo i obriše se njime kad bude potrebno. – Ne mogu da izdržim. zajedno s još pet drugih žena. Samo ti radi isto što i ja i videćeš da nije suviše teško. pij vode iz bačve kad je donesu ujutro. Petra – zacvilela je Madlena neutešno. – Vidim po boji obraza da ti je ova prepodnevna šetnja veoma prijala – 61 .Madlena veoma brzo naučila da raspoznaje pošto je imala izgubljen pogled koji je otkrivao njenu nesrećnu sudbinu. – Kad dobiješ mesečnicu dobro će ti doći da se brišeš njome tih dana. kad joj je dozvoljeno da nekoliko minuta posedi u zatvorskom dvorištu. dok su je ostale optuživale pogledom.. mada joj nijedna nije naglas prigovorila što se tako ponaša. spoznala je kako je svež vazduh čist i osetila da joj ti udasi vraćaju zdravlje. Posle će sve njome oprati kašike i biće tako prljava da ćeš povratiti. – Najmanje moguće parče tkanine – ponovila je Petra – sasvim uzano. – Madlena je ljubopitljivo razrogačila oči. i naučila je da se otima za nekoliko kašika čorbe. Kroz nedelju dana tamničar ju je odabrao da isprazni kofe s mokraćom. Naučila je i da svakog jutra uzme šaku suve slame koju su čuvari rasprostirali po ćeliji da bi upila vlagu na podu. – Ne razumem te.. – Naravno da hoćeš. – Pokupi malo slame i sačuvaj je – posavetovala ju je Petra nešto ranije.

majčinski i s razumevanjem. – Dobro. koliko godina imaš? – Trinaest. mislim. – Plač je dobar lek. 62 .. – Sirotica.. Petra... ostale su ih gledale. – Ja nisam. A Madleni ništa nije bilo jasno.. Petra. Jedini zvuci koji su se čuli u tamnici bili su ženski koraci ili šuškanje pacova po slami dok je trčao. Sve smo mi ovde nevine. Mrtva tišina gotovo nikad nije prekidana i Madlena se tome čudila dan za danom. – Bolje ne preteruj s tim. Uzgred budi rečeno. A već kradljivica. – Reči troše snagu. – Priča pomaže. nek ti bude. Madlena.nasmešila se Petra videvši je kad se vratila. zato ih štede. a retko jauk ili kuknjava zbog bola u stomaku neke sapatnice na izdržavanju kazne.. U tvojim godinama to ne valja. – Sačekaj da prođe nekoliko meseci i više nećeš misliti tako. – Zato što si mlada i što si tek došla – odmahnula je glavom Petra. ne shvatajući zašto to rade. Meni pomaže razgovor s tobom. Pusti to. Kad bi s Petrom razmenila poneku kratku rečenicu. – Da li sunce još greje? – Greju me suze – odvratila je devojka.

i sve su do te mere stradale da je dotadašnju tišinu zamenio uzastopni kašalj i ti uporni zvuci su narušili uobičajeni mir beznadežno dugih noći. koja nije znala kakav bes suklja iz Petrinih očiju kad se naljuti. nos i usne prekriveni skorelom krvlju. Nijedna druga zatočenica nije se pomerila s mesta. Petra je od tamničara zatražila još ćebadi. Vratila se u svitanje tako što su je ubacili u ćeliju kao naramak drva. Obratila im se osorno. pograbila Petru za kosu i izvukla je iz kazamata. tako da je iznenadila sve. Bilo je vraški hladno. Tri osuđenice su osvanule mrtve s prvim jesenjim danima. Kosa. 2 Zima je nahrupila tako naglo i tako se nesmiljeno ostrvila na njih da je Madlena u oktobru po ceo dan bila umotana u jedno od grubih ćebadi ubačenih u ćeliju kao kad se bacaju pomije krdu svinja. još se crvenela od otvorenih rana. prilepljena uz kosmati deo glave. Samo je Madlena potrčala do nje i videvši je. pre ručka dvojica su se vratila. i bez ikakvih obzira i obreda. Ipak. zatvarajući vrata za sobom. zahtevno. a noću se privijala uz Petru. pa i Madlenu. jagodice pomodrele. Poluobnaženo telo izgledalo je još gore: tragovi 63 . Madlena do sutradan nije imala nikakvih vesti o njoj. Petra je bila neprepoznatljiva: lice joj je bilo izobličeno. morala je da se obuzda pošto je malo nedostajalo da povrati. da je zgreje toplina njenog tela. Tamničari su se oglušili o njene molbe i nastavili da nevoljno prenose najnoviji leš. čelo umazano sukrvicom a oči natečene i zatvorene. Grlile su jedna drugu da bi se oduprle naletima ledenog vetra što je ulazio kroz prozorčić i da bi povratile snagu koju im je otimalo hladno jutro. Na dan kad je izneto mlitavo telo treće žene koja je mrtva dočekala zoru. njihova tela su izneta iz ćelije i pokopana u zajedničkoj zatvorskoj raci.

Drugarica bi joj se potpuno izlečila da nije dobila kašalj koji se nikako nije mogao zaustaviti. i tako otkad zna za sebe. da ne dotakne rane na leđima. koja se uporno nije spuštala ne dozvoljavajući Petri da se oporavi. nalik na reke nacrtane ugljenom na nekakvoj neodgonetljivoj mapi. Ujutro bi prva stala pred bačvu s čistom vodom i zahvatila nekoliko kašika da navlaži iscepane komade odeće upotrebljavane kao krpe i platno kojima joj je čistila rane i vlažila usne. Ujutro bi se osetila bolje i to bi potrajalo do kasnog popodneva. Nakon tri dana Petra je otvorila oči koliko je mogla i zahvalno joj se osmehnula. ispresecano bledocrvenim urezima. Madlena je pomislila da su tu ženu vetrovi udesa bacali na sve četiri strane sveta. sjedinjene. Činilo se da je mrtva mada je disala. koje je snaga nadolazeće plime mora siromaštva povukla sa sobom. ali izgledala je kao starica. kratak i uporan. pa bi po nekoliko dana jela toplu hranu a onda odlazila na spavanje ne okusivši ni zalogaja. Njoj sigurno nije bilo više od dvadeset pet godina. One su počele da zarastaju a na njima da se stvaraju crne kraste. Madlena nije bila sklopila oka gotovo četiri nedelje. nekad je bila ropkinja potrebe a nekad zatočenica volje muškaraca kojima se podavala da bi poverovala da nije usamljena ili da bi potpalila šporet na kome će se kuvati lonac s ostacima 64 .udaraca bičem duboko su joj se usekli u meso. koža se ogulila s grudi. Kao i da joj obori temperaturu s čela. Kašalj iz duše. Kašalj je bio suv. što je vrlo često činila. Noću ju je Madlena grlila da bi joj prenela toplinu sopstvenog tela. Madlena ju je danju negovala a noću bdela pored nje. ponavljajući nesuvisle reči. probudila se oporavljena i najpre je poljubila Madlenu s toliko ljubavi da ni rođena majka ne bi usrdnije izrazila zahvalnost. a petog da proguta gutljaj čorbe. i da bi prestala da bunca. Trebalo joj je deset dana da progovori. S rukom u ruci. kašalj smrti. osmehnule su se pre nego što su opet zaspale. pažljivo. Kašljala je pre svega u sumrak i noću. i još sedam da počne sama da jede. a na usta joj je curila pljuvačka s kojom je isticao i njen život. I najzad. a leđa i sve na njoj bilo je poprskano svežom krvlju. Posmatrajući je tužno i sa strepnjom. da joj zahvali. Četvrtog je pristala da popije malo vode. jednog jutra početkom novembra. uništeno stvorenje.

razmišljala je Madlena zijajući u nju. Zato je preporučio da je premeste u samicu da svojom boljkom ne bi zarazila ostale žene i da bi umrla sama. Međutim. Graciozan vrat. Lice joj je bilo lepo. čuvari su uslišili srdite žalbe nekoliko njih i obavestili tamničara Paula. a žive. sigurno se nikad nije tako razbolela. neće morati da natovari na vrat brigu o njoj nijednom od ostalih tamničara. naredio je da se pozove lekar. dugih prstiju i snažne nadlanice. pokrivena ćebetom. gotovo crne kose. čak i u tom slomljenom i grozničavom stanju u kakvom se nalazila. ne ometajući za to vreme počinak svih njih. pa ostale zatvorenice u kazamatu iz noći u noć nisu mogle da spavaju. doktor se nije dvoumio: u očima joj se ogleda smrt i ropac je tako očigledan da će poživeti svega još dva-tri dana. Gotovo mesec dana sve 65 . koji je bio na straži. u poboljšanje veoma nalik na čudesno ozdravljenje. bede. Mora da je bila veoma dopadljiva. vitko telo. naglašene bokove i duge noge krasile su i krupne. Petog dana pošto je počela neprekidno da kašlje. nije kašalj i groznicu uzela za najvernije ljubavnike. svetle oči. te najljuće zime koju su ljudi pamtili. samoće i gladovanja. koji je retko dolazio u zatvor. i da bi se izbeglo još veće zlo. ali nedugo zatim palo mu je na pamet da ako se ona bude starala o samrtnici. sigurne šake. i korak po korak. Videvši je. pa i ako je nekad bilo potrebno uzeti oružje u ruke. Nežne kože i tamne puti. Bar dok u zatvoru u Haleu. isprva je odbio. uprkos dugim godinama nemaštine. nekih godina je umela da štedi za zimske dane a neke druge su bile jalove kao njena utroba. Kad se uverio da se bune s pravom. uz rizik da ta nepoznata bolest pređe na njih. zavisno od jutarnjeg svetla. prošarane kovrdžama i talasima što su se spuštali do ispod ramena. stoga se vratio u veliku ćeliju i naredio joj da pođe za njim do zagušljive sobice gde je Petra ležala na drvenoj dasci što je služila kao krevet. Madlena je zamolila za dopuštenje da joj se nađe u poslednjim časovima. Te šake su valjale i za milovanje i za odbranu. Tamničar Paul. dolazile su do izražaja pored tamne.hrane. istrošena posle tako velikog broja pobačaja da nije želela da ih se seća. Narednih dana je vodila računa o njoj i pazila je tako brižljivo da su se samrtne muke produžile i prešle u stabilnu bolest. zelenkaste ili plavičaste.

jelo i praktično sva voda donošeni u samicu korišćeni su za ishranu
bolesnice. Madlena je pila tek toliko da bi ostala budna i sačuvala dovoljno
snage da i dalje neguje prijateljicu. I kad je Petra konačno počela da diše s
manje napora, kašalj da jenjava a obrazi prestali da budu smrtno bledi i
zarumeneli se, Madlena je odspavala četiri sata bez prekida i bez straha.
Poslednjeg novembarskog dana Petra je napokon otvorila oči i
osmehnula se, a zatim prošaptala prve reči.
– Gde smo?
– U zatvoru – odgovorila je Madlena, milujući je po glavi.
Petra je opet zažmurila.
– Jadna Madlena...
– Odmaraj se, bila si bolesna. – Uzela ju je za ruku i pogladila. – Teško
bolesna.
– Tako sam umorna... – Petra je s naporom uzdahnula. I dodala: – Ali
ako sam još živa, to imam da zahvalim tebi. Znam to. Hvala ti, mala.
Madlena je stisnula Petrinu ruku. Nagnula se nad nju i poljubila je u
čelo a jedna suza je nehotice kanula na bolesničin obraz.
– Nemaš na čemu da mi zahvaljuješ – odvratila je. – Naprotiv: da si
umrla, ne znam šta bi bilo sa mnom. Ne ostavljaj me samu, Petra, nikad me
ne ostavljaj samu! Ne bih to mogla da podnesem!
– De, de... Ostavi me na miru. – Petra je opet zažmurila. – Baš si prava
žutokljunka!
– Ja...
Međutim, naprečac, Petra je otvorila oči i netremice se zablenula u
Madlenu.
– Ti...?
– Šta? Zašto me gledaš tako?
Žena nije ništa odgovorila. Bila je to Madlena, s istim onim
prostodušnim i prozirnim očima, detinjim licem, plavom, svilenom kosom,
bistrim pogledom i nasmešenim usnama, sitnim telom i malim šakama.
Krhka, a u isti mah savitljiva poput stabljike trske. Pomislila je da će ta
devojka, kad stasa do kraja, biti jedna od onih žena koje ništa ne može da
slomi. Ali sad se u njoj naziralo nešto drugačije, nepoznato, neobično. Nije
bila lepša, ali je više blistala, kao da je njeno dečje lice najednom zasijalo.

66

Promatrala ju je sa zanimanjem, pokušavajući da dokona šta je novo na toj
malenoj što sedi pored nje u samici.
– Promenila si se.
– Ne. Nisam se promenila. Zašto govoriš tako?
Madlena je slegla ramenima, ne shvatajući šta Petra hoće da kaže, i
uzela da joj stavlja u usta kašike čorbe, već ohlađene.
– Da li ti jedeš?
– Naravno.
– Svakog dana?
– Da – oklevala je Madlena s odgovorom.
Nije htela da prizna da za sve to vreme jedva da je okusila išta drugo
sem vode, ostataka čorbe i hleba koje bolesnica, onako polusvesna, nije
pojela. A pogotovo nije imala nameru da joj kaže da se oseća sve slabije,
zbog oskudne ishrane i mnogih probdevenih sati, dok se i danju i noću nije
odmicala od Petre, skidajući joj temperaturu vlažnim krpama koje joj je
stalno iznova stavljala na čelo. Nije nameravala da prizna ništa od toga
pošto je važno, jedino važno, bilo to da je Petra izbegla smrt i vratila se
svetu živih.
– Da, da. Vidim – dodala je Petra. – Čim sva blistaš, mora biti da si se
dobro hranila. Mojom porcijom, naravno.
– Ćuti i jedi. – Madlena je otrla suze i uzmakla. – Jedino što vidiš u
mojim očima jeste sreća što si zdrava. A sad dosta priče, treba da se
odmaraš.
Petra je progutala još jednu kašiku i izjavila da ne želi više. Opet je
legla i zatvorila oči a Madlena je preostalu hranu ostavila za kasnije, kad se
opet probudi. Onda je i ona legla na pod i zažmurila.
Međutim, Petrin glas je jasno dopro do nje:
– Mala. Ti si trudna.

67

3

Bolesti pothranjene visokom temperaturom izazivaju bunilo i u pospanosti
izazvanoj telesnom slabošću, kad se podsvest otvori i pusti na volju
snovima, mašti ili željama, jezik izgovara reči kojima su ga nadahnuli đavoli
groznice. Madlena je čula Petrine reči i trebalo joj je vremena da promisli o
njima i shvati da Petra opet bulazni. Pretrnula je od pomisli da je njeno
poboljšanje možda bilo prolazno i da su je opet opsele groznice samrtnih
muka. Uspravila se da osmotri prijateljicu i opet je zapazila hladan znoj na
njenom čelu, no na svoje iznenađenje, nije uočila da cvokoće i diše s
naporom i dahćući. Naprotiv, usne su joj povratile boju i sticao se utisak da
se blago smeška, i sva je i dalje odisala spokojem, sklopljenih očiju.
– Šta si kazala?
– Trudna – ponovila je Petra ne otvarajući oči. – Ti si trudna.
– Petra, jesi li budna? – Madlena je pokušala da proveri. – Spavaš li?
Žena je otvorila oči i digla glavu, da joj se pogled sretne s devojčinim.
– Dobro, dete, kaži ti meni – zaustila je skupivši strpljenje – otkad nisi
dobila mesečnicu?
Madlena se pokolebala. Počela je da računa i uprla pogled uvis, kao da
se odgovor krije na stropu ćelije. Odgovorila je tek posle nekog vremena,
prigušenim glasom, punim zorta.
– Ne znam.
– Hoćeš li da kažeš da ti između nogu nikad nije tekla krv ili da je nema
otkako si ovde?
– Da... ne... Ponekad mi je u mokraći bilo malo krvi, a onda sam
krvarila po nekoliko dana. Ali prolazilo je samo.
– To je mesečnica, dete – zavrtela je glavom Petra.
– Jeste, verovatno je to. Ali odavno je nisam dobila. Od maja ili juna,

68

ne sećam se.
– I znači nemaš mesečnicu četiri-pet meseci? – Petrina glava je opet
klonula ka podu. – Tako je kako sam ti rekla: trudna si.
– Ali...
– Stari muzičar nije odoleo iskušenju da se oseti živim, a? – Petra se
osmehnula sebi u nedra. – Takav ti je život, upamti: on ti izdahne u naručju,
presrećan, a ti postaneš zarobljenica njegovog poklona. Eh, devojko... Nisi
ti svesna šta će tebe snaći!
Madlena se zbunila. Opipala je trbuh i osetila da se malo povećao, ali
nije mogla da poveruje da unutra raste dete. Noge su joj klecnule a hladan
znoj sišao niz leđa od potiljka do trtice. Uzviknula je:
– Laž! To je laž!
– Trudna, Madlena! Trudna! To govore tvoje oči, samo treba umeti
pogledati ih.
Devojka se savila u klupko i pokrila rukama po glavi. Ako je njena
prijateljica u pravu, onda ne zna šta će. Roditi u takvoj situaciji okrutno je
prema detetu koje nosi i tragično za nju, prepuštenu samoj sebi i sirotu, bez
ikakvih sredstava kojima bi ga gajila. Mora biti da Petra greši. Mora biti.
Mislila je da je nemoguće roditi dete nekoga ko je umro.
– Grešiš, Petra. To ne može biti istina.
– Misli ti šta hoćeš, ali jedina je istina da ćeš morati da odlučiš šta ćeš
sa svojim životom. Veruj mi, odsad više nikad neće biti isti.
Od svih nesreća koje je mogla da zamisli da će je snaći u tamnici, tu je
najmanje očekivala. Petra je ubeđuje da je zatrudnela sa svojim vremešnim
gospodarem, s muškarcem kome je dala sve što je zatražio, ne znajući da
ono što se radi krajnje posvećeno, i s mnogo nežnosti, može imati takve
posledice. Bah je bio muškarac u poodmaklim godinama, a Madlena je bila
ubeđena da jedino mladi ljudi imaju sposobnost da začnu život. Osetila se
kao ogromna neznalica. Ogromna neznalica i užasna naivka. Zašto nije ništa
naučila, zašto je niko nije podučavao, zašto joj niko, nikad, nije pružio
mogućnost da uči? Ta pitanja su joj dobovala u glavi kao da je mori
najnesnosnija glad, kao da je muči najneutaživija žeđ. Dete. Ona ne može...
– Ne želim da rodim dete, Petra. Imam trinaest godina, robijam i neću
moći da ga hranim!

69

– Moraćeš, malena. Ovde to nećeš moći da izbegneš.
– Ne mogu. Ne želim!
Petra je slegla ramenima i zažmurila. Duboko je udahnula i izdahnula.
Naposletku je zaključila:
– Sirota si. Žigosana. Škart. Misliš li da je nekome stalo do tebe? Ne.
Tvoje nevolje nikog neće dirnuti. Počni da ih rešavaš sopstvenim snagama i
zadovolji se time što si živa, to je sasvim dovoljno.
Plač nekad donosi olakšanje; nekad je lek protiv nemoći; pokatkad blaži
tugu; ipak, mnogo češće je beskoristan čin, kao krik brodolomnika na
nepreglednoj pučini okeana.

***

Tih dana se po celoj Evropi pronela vest da se epidemija velikih boginja
širi iz Rusije i pustoši sva kraljevstva na severu kontinenta. Glasine su
pominjale hiljade mrtvih u Varšavi i nezadrživo prispeće bolesti i do samog
Svetog rimskog carstva. U Češkoj i Šleziji, govorili su ljudi, pošast je
počela da hara i vrlo verovatno će se uskoro proširiti po Saksoniji,
desetkujući stanovništvo Lajpciga i samog grada Halea. Taj poziv na
uzbunu, mada se na kraju krajeva ispostavio kao neosnovan, prestrašio je
porodice u Haleu, te prema tome i tamničare u zatvoru, i oni su se pobojali
da će se prljavština u kojoj žive zatočenice pokazati kao pogodna podloga
da epidemija, preko pacova ili ptica, dopre do njih, zarazi ih i usmrti.
U takvoj situaciji sveopšteg straha, drugog ponedeljka u decembru,
Madlena i Petra su opet premeštene u veliku ćeliju, zajedno s ostalim
zatvorenicama. Petra je ozdravila i više nije bilo razloga da ni dana duže
ima povlasticu da bude odvojena od ostalih. Vrativši se u krkljanac
zajedničkog kazamata, opet su se setile onoga za šta su mislile da su
zaboravile, da je gnusoba ovoga sveta dobro skrivena, u tmini katakombi, u
prljavštini podzemnih lavirinata, da savest moralnih čistunaca ne bude
uzdrmana, da ne osete krivicu i grižu savesti dok idu u crkvu i zahvaljuju
Bogu što je stvorio prirodni poredak u kome se osećaju zaštićenima.
Povratak u bedu, u koškanje oko čorbe i u muk koji su noću tu i tamo
prekidali jecaji pao im još teže pošto su se bile odvikle od toga.

70

No kroz nedelju dana, premda Madlena nije dobijala vesti iz spoljašnjeg
sveta pa nije ponajbolje shvatila pravi razlog, pozvao ju je tamničar Paul,
pošto je želeo da porazgovara s njom. Izveo ju je u dvorište i brže-bolje,
bez okolišanja, objasnio šta hoće.
– Imam za tebe predlog koji će ti se dopasti – izjavio je.
Klimnula je glavom ne dižući oči s poda, i ne usuđujući se da ukrsti
pogled s njegovim.
– Mi čuvari smo razgovarali s upravnikom i on nas je ovlastio da te
pustimo da izađeš u zatvorsko dvorište na svaka dva-tri dana a da ti
zauzvrat neguješ bolesne zatvorenice isto onako prilježno kao svoju
prijateljicu bestidnicu. Kakav je tvoj odgovor?
Madlena nije očekivala ništa slično, i predlog joj se dopao.
– Na svaka dva dana?
– Dva ili tri, videćemo još – odgovorio je uviđavno koliko je bio u
stanju, budući da je želeo da ona izbavi njegove drugove od opasnosti da
navuku boleštinu, ako se naposletku pojavi u zatvoru. – Osim kad budeš
vodila računa o nekoj od njih, naravno; tada nećeš moći da se odvajaš od
njih.
– Da, deluje mi u redu – odvratila je Madlena, prvi put dižući oči. –
Ali...
– Uzeli smo u obzir da si nadarena za to i da zatvor može prilično da
uštedi na sahranama.
– Da, da, u redu – ponovila je. – Ali volela bih da mi Petra pravi
društvo prilikom tih izlazaka.
– Ona alapača?
– Petra, jeste. Prijateljica mi je – nije odustajala. – Uz to, još se
oporavlja i sigurna sam da će joj čist vazduh u dvorištu pomoći da sasvim
ozdravi.
– Dobro, dobro. Dogovoreno. Kako hoćeš. Ali zabranjujem ti da tamo u
ćeliji zucneš i jednu reč o ovome o čemu smo razgovarali. Samo bi nam još
falilo da zbog tebe izbije pobuna!
– Nijedna ne progovara. Neće mi biti teško da ćutim.
Madleni nije bio poznat pravi uzrok dodeljene joj povlastice, i prihvatila
je zaduženje ubeđena da će i nju neko negovati kad se približi trenutak

71

porođaja. Iako nije odala da je trudna, to je svakog dana bilo sve
primetnije. Što se tiče zadatka koji joj je bio poveren, tih dana je morala da
brine samo o šest-sedam zatvorenica obolelih od najobičnije prehlade i
ostalih plućnih oboljenja, izlečenih posle odgovarajućeg vremena, a dve
žene su umrle, ali nijedna od velikih boginja. S druge strane, novi položaj
joj je doneo veliku korist pošto joj se činilo da je za nastupajuća vremena
potrebno da razgovara s prijateljicom i uči iz njenog iskustva.
Dok su boravile u dvorištu, Petra je govorila bez prestanka. Pričala je
Madleni o svojim vezama s muškarcima, o pojedinostima prostitucije, o
prednostima bludničenja i o omalovažavanju u društvu koje su joj u
javnosti priređivali isti oni što su je tražili i obasipali laskanjima u tami
postelje, gde su prinosili žrtvene darove grehu, poroku ili oboma
istovremeno, ne bojeći se Boga zbog toga.
– Nemoj se zavaravati: žena može biti samo majka, supruga ili kurva,
draga moja Madlena – često je ponavljala. – Ti si bila ljubavnica a to je, u
ova vremena i za nekoga kao što smo mi, luksuz. Veseli se.
– Ako rodim ćerku, Petra, ne želim za nju ništa od toga – odgovarala je
Madlena.
– Sirota mala – sažalila bi se Petra. – Još si u godinama kad se veruje u
čuda.
Neki put joj je govorila o vremenu kad je živela u Beču, gde je morala
da ode da se nastani kada je prvi put izašla iz zatvora pošto nije želela da
se vrati starom zanatu i imala je nameru da nađe pošten posao na kome je
niko neće prepoznati i gde joj prošlost neće biti kamen oko vrata i neće joj
je bacati u lice, niti će pokušavati da se okoriste iskušavajući je bludnim
predlozima. Za to odredište se na koncu pokazalo da je pogrešno koliko i
mesto polaska odakle je pokušala da pobegne, budući da je u Beču našla
jedino posao u službi nekog gostioničara podvodača. Pošto ju je načinio
svojom ljubavnicom, zasitio je se i nudio je putnicima i pijanim gostima
kradući im nekoliko novčića iz kese. Ali kad se jednom prilikom za
lakovernu žrtvu ispostavilo da je carski vojnik s oficirskim činom,
gostioničar je ne časeći časa nju optužio za počinjenu krađu i pod takvim
okolnostima je bila primorana da navrat-nanos pobegne iz Beča i vrati se u
Hale, gde je nastavila da radi isto što i kad je bila gostioničareva robinja,

72

ali bar u jednoj krčmi na kraju grada, krčmi gospodina Vinterhaltera, za svoj
račun i ne kradući ni od koga.
– Ne želim da se bavim tvojim zanimanjem, Petra – izjavila je Madlena
potišteno. – Moje dete se nikad neće stideti majke, obećavam ti.

U decembru je pao sneg, januar je bio okovan ledom a februar je doneo bol.
U dubinama kaznionice temperatura je bila nepodnošljivo niska, mokraća se
ledila pre nego što dospe u kofe a svakodnevna čorba je u ćeliju stizala
tako hladna da je često bilo bolje ne jesti da bi se izbegla zubobolja. Ako je
neka htela da pije, morala je da razbije ledenu pokoricu u kofi, a umivanje
je bilo nemoguće.
U februaru su, uprkos Madleninoj nezi, umrle još tri zatočenice iz ćelije,
ali opet nije bilo nikakve bojazni da će im zapretiti epidemija velikih
boginja, do koje na kraju nije ni došlo.
A dvadeset i prvog marta 1751, prvog dana proleća, iz Madleninog
trbuha je izašao dečak i dobio ime Bruno, pošto je na svet došao pocrneo5,
kržljav, drhtav i tako slab da nije zaplakao dok ga jedan čuvar nije
prodrmusao, hvatajući ga za nogu, da vidi da li je živ ili mrtvorođen.

73

Kad se razdanilo. ili prosto iz navike. samo je ispuštalo slabe jecaje nalik na udaljene jauke. Na kraju je Bruno zaspao. i mališan bi se jedva zasitio iako je Madlena često menjala dojku. – Umreće. I baš kao što su se plašile. ali nije bio. I nijednog tamničara nisu ganule njene molbe. majčinog mleka je očigledno bilo nedovoljno zbog oskudne ishrane. Tražila je mleko za sina. dok noću nije prestajala da plače od gladi. svake noći tih prvih nedelja beba ih je neprestano uznemiravala i nije dopuštala da se odmore osim kad je danju spavala. 74 . Činilo se da je mrtav. iscrpljen. poverila je svoje bojazni Petri. mališan je pomerio glavu i potražio majčinu dojku. Ne znam šta da radim! – Priroda je snažna. neudobnosti. – Jedva da ima snage da plače. preklinjala sva u suzama. 4 Dečakovo rođenje bilo je događaj koji je probudio materinski instinkt kod najmlađih zatvorenica i otvoreno razdražio najstarije. koje su poznavale zakone prirode i strahovale od neprijatnosti što će ih plač novorođenčeta pridodati njihovim sopstvenim mukama u sužanjstvu na koje su se kako- tako navikle. Madlenin strah je bio stvaran. Uz to. Kad je deset dana posle porođaja dete izgledalo još kržljavije i slabije nego na rođenju. mala. pa se pobojala da njen sin neće preživeti. umreće! – Možda je tako najbolje. jer dete te noći nije plakalo. hladnoće. pa ga je držala u naručju i neumorno ljuljuškala deset sati bez prekida. Budi strpljiva. Stvaran kao i njen predosećaj. ali nisu je udostojili odgovora. Petra. Nijedna druga žena nije mogla da joj pomogne. U tim teskobnim satima bila je ubeđena da neće dočekati zoru.

da se vidi da li će se tako u kazamat vratiti mir a u okolne hodnike tišina. Pa ipak. najpre nabavili mleko. da oni odmore uši a da majka i sin uživaju u svakom zračku sunca što ga proleće pruži krajem marta i početkom aprila. I terao je u toliki očaj robijašice i tamničare da su joj. da ga ne bi slušali kako od rane zore neutešno plače. tvrdeći da njegova žena neće imati ništa protiv da ga prihvati i gaji pošto nije mogla da zatrudni i to ju je žalostilo. da ga udave kao što se davi višak mačića iz preterano brojnog legla. ljutiti i svirepi tamničari kriju u sebi i najmanju trunku čovečnosti. sa svoje strane. i da ih išta može izvesti iz takta. koji je već izrazio protivljenje 75 . Petra je bila u pravu. kad je bez kraja i konca i kad izgleda da je nastao iz jada. a zatim je doneta odluka da majka i sin budu prebačeni u samicu gde su se oporavljale bolesnice koje je Madlena negovala. Priroda je snažna. neuki i osioni ljudi nisu se mogli pouzdati ni jedni u druge. Nije bilo potrebe da Madlena moli za čist vazduh za svoga sina budući da su je čuvari. postane nepodnošljiv. a uz to mu je i bila odbojna zamisao da se ubije dete. zevnuo. Niko nije mogao pomisliti da ti grubi i bezosećajni. ako se svi obavežu da će posvedočiti da je sama majka odgovorna za čedomorstvo.Madlena je požurila da mu pruži bradavicu i počeo je da sisa tako jako kao da mu je mleko potrebno da bi disao. ti grubi i bezobzirni. Ali glavni tamničar je zabranio otmicu. što su prethodno mnogo puta odbili. i što duže to bolje. jedan je čak predložio da ubiju i majku i sina da ne bi bilo svedoka i da niko ne bi mogao da ih optuži. U pojedinim trenucima bi se urotili da ubiju dečaka. I pošto je završio malu gozbu na obe dojke. nabrao lice u najružniju moguću grimasu i briznuo u tako glasan plač da su se u velikoj ćeliji zaorile pogrde i psovke a Madlena ih je dočekala kao dar života. Bebin plač. kako bi tim mukama došao kraj. ali postali su slabi kao i sva ostala ljudska bića i samo što nisu pošandrcali od nervoze. Tamničar Paul je. i da ga udave. otvorio je usta. i priklonio se predlogu da se dete potopi u bačvu s vodom dok ne prestane da mlatara rukama. A najmanje od svih u Paula. za slučaj da se nekad dozna za zločin. ponudio rešenje da oduzmu bebu Madleni i odnesu je kod njega kući. podsticali da ga svakog jutra iznese u dvorište i ode što dalje.

a u Haleu su živeli samo ljudi. Nisu im zabranili ni da uživaju u Petrinom društvu.prema ubistvu deteta i bez povoda je pokazivao naročite simpatije prema majci. ma ko da ju je nudio. tako da su se pomirili sa sudbinom i dozvolili joj da provodi prepodnevne sate s njima dvoma i još bi zažmurili na jedno oko kad bi primetili da Madlena neprimetno skriva porcije hrane između krajeva suknje i unutrašnjeg džepa da bi ih krišom dala prijateljici. pošto je ubedila čuvare da Bruno u njenom naručju očas posla utone u san. S pet meseci se smejao gromko a suze je ronio silovito. Nije bio gotovo nimalo naočit. slagala da se ne može pohvaliti lepotom. krajem septembra. Ni majci ni sinu nije usfalilo hrane i izlazaka na svež vazduh. to je zadatak za titane. možda bedni. i krajem avgusta. koji nikad nije prestajao mada ga je Madlena neprestano mazila i njihala. I tako. onih dana kad su nebo zakrilili oblaci i zaduvali istočni vetrovi. ali nije prestao da bude ružan. ali od onih neukrotivih. nalazio je utočište u svakom krilu gde bi ga posadili. božji blagoslov. a tu je spadala i njegova majka. kao što je uveravala Madlenu. jer je tražio ljudsku toplinu. Madlena i njen sin bili su najpovlašćeniji stanovnici zatvora. a beba je pila mleko razblaženo vodom i bila utopljavana ćebadima. godilo mu je svako milovanje i niko mu nije nedostajao. umnogome drugačiju od onoga što su dobijale ostale zatvorenice. te privilegije su koštale Petru niza grehova koje je plaćala u zahodima tamničara zadignutih sukanja. način da prekrši pravila. Iako njena prijateljica nikad nije poverovala da je to istina. Doista. ali nije imala ništa protiv pošto je. Ipak. Više nije bio kržljav i slab. Mali Bruno je s istovetnim osmehom pružao ručice i majci i Petri. nesavladivih. Dok nije opet došla jesen. doneta je odluka da ga drže odvojenog od ostalih. nego sasvim suprotno. Kao da je detetu bio poznat način da slomi nepopustljivost čuvara. pošto je mališan još jednom izbljuvao mleko uz neutešan plač. cena koju je trebalo platiti bila vredna pretrpljenih muka. Petra je bila u pravu: suprotstavljanje prirodi. Ona je jela istu hranu kao čuvari. i tu obmana nije bila moguća. ali večiti osmeh i veseli pogled 76 . Zbog svoje društvene naravi i nasmešenog lica postao je obožavana igračka iako se većina zatvorenica. i postao je krupan.

pošto je tek ušla u pubertet. klempava ušesa. no bez ikakvog fizičkog nedostatka. spoznala je prednosti obrazovanja i kakvu nemaštinu sa sobom donosi neznanje. i ljutito je stisnula usne. da. kako je onda od takvog oca i majke ispalo takvo dete. ali ne i da nije pristao. Ne. Ako je neko mogao okriviti Baha da je star. i dok ga je grlila. mala. Znaš li koliko košta pohađati nastavu? – Ne. – Lepa namera. – Što se tako rugaš? – Obrazovanje nama nije dostupno. mi smo teretne mule. takav manjak sklada. i ako se kod Madlene moglo ukazati na to da joj se telo nije u potpunosti razvilo. Ti i ja pripadamo soju odbačenih. kao što treba. što će reći slobodnog čoveka. možda pomišljajući da se to Bog na neki neobičan način sveti zbog grehova. A ko drugi? – Ah. A drugi put bi ga privila na grudi. Jednog dana je to pomenula Petri: – Želim da se školuje. čime objasniti takav nedostatak ljupkosti. otpraviš da poludi među knjigama dok svakog dana jede i oblači se kao student. i nečujno lila suze kujući planove kako da se snađe i izvede sina na pravi put. A ipak ju je zadobijalo. umesto da počne da radi sa sedam godina. to nama nije dostupno. – Ko? – Moj sin. nepostojeću bradu i čelo nabrano kao zgužvani pergament? Lice starca s pet meseci i bujica simpatičnosti sačinjavali su to neobično biće za koje bi se reklo da samo čudom može zadobiti tuđu ljubav. čak i sprdnju. a ne među robovima. da ga svakog dana hrani i načini od njega učenog. Ali znam koliko novca može propustiti da zaradi nečije dete ako ga. čak i izraženo čudovišne buljave oči. žaleći što je devojčica tako naivna. To je luksuz za bogataše. Madleni se učinilo da prepoznaje prezir u odgovoru.zamaskiravali su tu bezrazložnu ružnoću. – Ni ja. šaputala mu je da za njega želi budućnost među gospodarima. 77 . Ponekad bi ga Madlena posmatrala zaokupljeno‚ razmišljajući zašto je tako neobičan. – Petra je zavrtela glavom. Odmalena je služila u kućama porodica visokog roda. Madlena.

Madlena je zaćutala.. ni voda. – Umeš da čitaš? – Naučiću – izjavila je Madlena veoma samouvereno. pred spavanje. šašavice. a on dolazi jedino na nedeljnu misu. ali protiv snage volje ne pomažu ni vodenica. – Za sve ove godine u zatvoru. 78 . ali svake večeri. mala moja. sama ću ga učiti da čita. samo glupača ne bi naučila. Potražiću nekoga ko će me podučiti. razmišljajući o istini u tim rečima. kad je unutar ovih zidova pismen samo sveštenik. Ali nije prihvatila predaju.. Baš si detinjasta! Ko će te podučiti.. Istrajnost vode oblikuje kamen. a i to kad ne zaboravi? – Onda ću zamoliti njega. ni kamen.. – Onda ću mu potražiti nameštenje. A posle. – Eh.

i stoga u trideset petoj nije propuštao priliku da ponudi svoje usluge biskupu Halea ne bi li izvukao neku korist. ako takva bude božja volja i volja crkvene hijerarhije. prestižna kardinalska čast. da sveštenik ostaje malenkost ako ne poseduje sposobnost napredovanja. a ko je bolji za to od njegovog biskupa. verovao je da će u njegovim godinama u najskorije vreme biti prekasno da stremi ka nečem boljem od običnog vršenja svešteničkog poziva u malim kapelama. Više se trudeći da obleće oko biskupa nego da brine o dušama vernika. samostanima bez imovine i tamnicama kao iz pakla. ako im potom pođe za rukom da dobiju njegovu potporu. kao i svi njemu ravni. bolje materijalnu nego duhovnu. biskupije ili. nikad neće prestati da bude nevidljiva zvezda u tom sunčevom sistemu koji kruži oko 79 . dokopaće se još boljih položaja. taj bi mogao da mu odobri kanoničku službu ili barem. zato što se neko ko zna da neće moći da pređe reku svojski upinje da nađe sebi dobar zaklon na ovoj strani obale. I oni. Taj sveštenik je bio i častoljubiv. a oko njih kruži čitav sunčev sistem pretendenata na dobar život dok njihov sveti mitronosac ne dospe. Ako se ne uspne u službi. i tražio je nekoga ko će pružiti ruku prema njemu. Zato je sveštenik zadužen za tamnicu u Haleu iz dana u dan sanjao da bude mnogo više od onog što je bio. Znao je da biskupi u svojim biskupijama sijaju kao sunce. ako mu se bude dovoljno usrdno ulagivao. ubledeo u licu i umornog pogleda. neku prebendu: zvanje kapelana u velikaškoj kući ili župu od koje će dobro jesti i dičiti se pred svetom. Bucmast i proždrljiv. a to mogu biti nadbiskupije. ako dospe. Znao je. 5 Sveštenik iz zatvora u Haleu preterivao je u svakom pogledu. do najviših crkvenih dostojanstava. dolazio je nedeljom u osam ujutro da služi misu u zatvorskoj kapeli.

i mada je beba nemali broj puta prekinula obred cmizdreći. i samo naizgled su se ponašale kako dolikuje dok su zevale a po glavi im se vrzmale neprilične misli. Sveštenik tamnice u Haleu opasno se bližio godinama kada se čovek miri sa sudbinom. što je bilo lako razumljivo. i udvostručili porcije hrane. hleba. pa i komornika. a pošto je uobrazilja čitavo jedno obzorje dok ga noć ne obavije tamom i ne učini da nestane. koji je u svemu veoma preterivao. ma koliko obilan bio. vina i kravljeg mleka. ustajao maštajući da će se jednog dana prema njemu ophoditi kao prema Njegovoj eminenciji. uvek mu je izgledao nedovoljan. u međuvremenu je obavljao službu božju isto onako neraspoloženo kao što iscelitelj odlazi kod prosjaka koji mu neće platiti i bezvoljno kao policajac što za svog načelnika hapsi kurvu koja upražnjava svoj zanat subotom. galameći kako mora da pohita da ne bi zakasnio da ispuni ovu ili onu obavezu. Tako je doručak uvek trajao duže od same mise. da veliča čak i njegovo jedva čujno podrigivanje i izvidi da nije ostala slobodna neka kanonička služba i popne se neki stepenik više u šarolikim orbitama zvezda i planeta sunčevog sistema da bi se što više približio suncu. i u najboljem slučaju biće nagrađen poslom auditora. kako bi ih već 80 . u kolima u koja su bile upregnute mule. Štrapacirao je levo-desno. a taj doručak. jedino u zatvoru. Ceremonija je završavana brzo. ali ih je otaljavao hitro da bi olakšao sebi kaznu i vratio se u biskupski dom da se mota oko biskupa. jer je sveštenik žurio da što pre navali na doručak koji ga je čekao u sakristiji i podbrusi pete odatle. Čak je i pretio da neće više dolaziti u tamnicu ako se prema božjem izaslaniku ne budu ponašali kako se pristoji. Pratile su obred bez oduševljenja i pobožnosti. ispunjavajući svoje verske obaveze.Njegove svetlosti. Zbog toga je bucmasti sveštenik. I ponavljao je isto svake nedelje. Na njegovu nedeljnu službu u kaznionici dolazile su sve zatvorenice. bez obzira na količinu posluženih kolačića. sveštenik je pristajao da tu bude prisutno i dete. više zato što ga je mrzelo da grdi majku nego što je s blagonaklonošću dočekivao neprijatne prekide nedužnog mališana. pita i kolača. a zatim bi pop preterao odlazeći na brzu ruku. I Madlena je dolazila sa sinom u naručju. naprosto zato da bi izašle iz ćelije i da ne bi upale u oči čuvarima.

Kako se usuđuješ da na taj način vređaš Boga. pa i ako pokleknu. – Da čitaš? Da pišeš? Ama. oče.. Ko je još čuo za tako veliki greh? I to tako mlada devojka. Nije joj bilo jasno otkud muk nakon njenih reči. – Želim da mi date savet. već su kažnjene lišavanjem slobode na zemlji a stići će ih još veća kazna božje pravde na nebesima. govorio je sebi. i okrenuo se ka njoj zajapurenog. – Ali nemoj dugo pošto ću onda okasniti a imam mnogo posla. Jesi li sagrešila? – Nisam. – Ja bih želela samo. – Govori. – Nije to u pitanju. Sveštenik je opet seo ispred nje i primakao se da je pogleda tako izbliza da se uplašila da će joj prljavim i vrelim dahom sprljiti lice. preterane kao sveštenikova reakcija. kćeri – dozvolio je sveštenik. pa ni da li je ona uzrok što se tako silovito oborio na nju.. U retkim prilikama je pre mise nudio olakšanje pokajanja zatočenicama i bio voljan da sasluša njihovu ispovest. jeste..smislila njegova uobrazilja. A pogotovo kad je sveštenik đipio kao pomahnitao. oče – počela je ispovest. oče. grešnice. – Prestravila se i pobojala nesrazmerno visoke kazne. malo šta one mogu da zgreše unutar tih zidova. kad kucne njihov čas... – Zar ti ne znaš. Nije shvatala u čemu je njena krivica.. – Pa šta je onda? – Želela bih da naučim da čitam i pišem – saopštila je čvrstim glasom. ama. našeg Gospoda? Da naučiš da čitaš! – Oprostite. Kad se sve uzme u obzir. čak je žustrim korakom previše jako toptao po bespomoćnom pločniku hodnika kaznionice. sami su u prostoriji koja služi kao sakristija. – I nisi sagrešila.. Ali biće da je ona u pitanju. da nema sigurnijeg načina da se iskvari neka žena nego da se ostavi zatvorena među zidovima biblioteke? 81 .. dižući ruke ka nebu. dvaput se okrenuo oko svoje ose. pobesnelog lica. – Ja. oče – izvinila se. Svi su znali: preterivao je u svemu. I jednom takvom prilikom Madlena je iskoristila šansu da porazgovara s njim i iznese mu svoje želje. veliš? Imaš smelosti da mi kažeš da nisi sagrešila? Meni? Nije znala šta da kaže.

– Šta hoćeš da kažeš? – Mislim na svog sina. bio je nepokolebljiv. oče. i shodno tome da češće dolazi u zatvor i gubi vreme s njom kad mu se daleko više isplati da to vreme posveti gospodinu biskupu. kad bih umela da čitam i mogla da ga podučavam svetim knjigama. nešto ju je nagnalo da zastane. Da se školuješ! Kakva besmislica! Madlena je ustala u nameri da ode. I zato je malo bolje razmislio.. i moj sin neće imati načina da se obrazuje. pre svega zato što bi to iziskivalo da odvoji vreme da je podučava. možda i kanonik. Nije shvatala šta se dogodilo. i ta slika joj je dala snage da se okrene i kaže: – Ne sumnjam da ste u pravu.. i iznebuha ga je zamislila odraslog. prljavog i gladnog.. Ipak. ali oprez i strah koje joj je ulivao sopstveni položaj kažnjenice stavili su joj do znanja da može snositi ozbiljne posledice ako i dalje ostane tu. nemoguće je zamisliti da to mlado i anđeosko lice skriva podmuklost. pre nego što će izaći.. izlazi odavde i moli se usrdno Bogu da ti izbije iz glave te đavolje ideje. Uistinu. Izdržavaću kaznu ovde još četiri godine.. – pokušala je da objasni šta hoće. pobožan čovek. Petra je držala njenog sina u naručju. želi tako posvećenu budućnost za svoje dete. Pop ju je znatiželjno odmerio pogledom. Ili sveštenik. neukog i siromašnog. dušu su ti izgrebale Sotonine kandže. tako ti klinova kojima je Hristos pribijen na krst? – Znate. Ta cura je ili čudesno bistra ili je uzor vrline. Ali morate saslušati moje razloge. kad odraste mogao bi da se školuje. nije mogla na brzinu smisliti te argumente da bi ga obmanula. – Žena je žena ako služi za to što jeste! – proderao se sveštenik u pokušaju da skrati priču. Međutim. Međutim. ni zašto se pop tako razgoropadio. – Za to što jeste i ni za šta drugo! Napraviću se da te nisam čuo! Hajde. – Ne razumem – zamucnula je. Ne tražim to zbog sebe. da postane kao vi. kao što ona želi. naredio joj da 82 . sveti oče. nije smeo da dopusti da ga nasanka. Zvučala je tako iskreno da je za dlaku falilo da ga ubedi.. Moj sin bi postao sluga božji. moj sin. a opet nije čest slučaj da prestupnica poput nje. – Čitanje! Čitanje! Šta će ženi čitanje. kradljivica.

Jeste! Grešnice! Velike grešnice osuđene na večni oganj u paklu! I zato za ovih nekoliko godina zatočeništva imaš poslanje. A poslanje žene. Pre svega zato što je čitanje izvor svekolikih zala. Čitanje je ključ kojim se otvaraju kapije hada. Čak i poučne knjige. U velikoj sam žurbi a izgubio sam previše vremena zbog tvojih sumanutih težnji. po svojoj savesti. I ti si bila ljubavnica jednog muškarca i plod tog greha nosiš u naručju. one što se izučavaju na Univerzitetu. Jedini im je cilj da razonode muškarce i iskvare žene. – I reći ću ti još nešto – nastavio je pop. Ali shvati da je nemoguće da ti dam to što tražiš. a neke su tako raspusne da postanu ljubavnice. ja. zadobiti njegov i moj oprost. Kažeš da bi čitala svete knjige. ali ko može da garantuje da kasnije do tebe ne bi dopro nečastivi sa svojim smicalicama da te iskuša i stavi ti u ruke i druga štiva opasna po zdravlje tvoje duše? Ne. zapamti... i to jedno jedino! Da se moliš i da se kaješ. jednog dana. veliko poslanje. jer ćeš opet biti čista! Tek tada! Majka ili supruga: samo to može biti poslanje čestite žene. od svojih mnogobrojnih grehova pohote i bluda. opet je prekidajući – Bog nas je doveo na zemlju da svako od nas ispuni svoje poslanje. i onda kad izgledaju bezazleno. da bude supruga. A sad idi. Razvratnih i sumanutih! I zato iz ovih stopa idi da se moliš! Pružio je ruku i naterao je da mu poljubi prsten. ne znajući da li plače zato što je shvatila veliki greh iz svoje prošlosti ili zbog sadašnjeg sagrešenja pošto više ne veruje u Boga koji dopušta da njegovi sveštenici sapliću čiste želje. I onda ćeš jednog dana. možda rođene iz 83 . a ne za curice kao što si ti. Možda si čula da neke žene rade kao bludnice. jeste da bude majka. Knjige na svojim stranama sadrže zlo. Tek tada ćeš biti slobodna. nemoj to nikad zaboraviti! – Gospodine svešteniče. i Madlena je izašla odatle sa suzama u očima. jedino korisno društvu. da natovarim sebi na dušu tvoju osudu na večne muke. možda. Bludnice i ljubavnice: one su samo grešnice. i moj sveštenički poziv mi zabranjuje da te dovedem do vrata greha. ne bih mogao. Da moliš Boga za oproštaj grehova. prikladne su za studente i učenike. kćeri – počeo je.opet sedne i obratio joj se smireno. – Odobravam tvoje lepe želje. – Za svaku su pohvalu. da bude negovateljica muškaraca u detinjstvu i u starosti.

nevine ali osuđene. – Robinje. ali se takođe slagala s rečima koje je izgovorio sveštenik. ali za nju su one predstavljale plod neotklonjive obaveze prema sinu. baš na sam Božić. prvih zimskih dana.naivnosti. Devojka je digla oči i zagledala se u nju. najveći broj dana pod krovom šupe u jednom uglu koji ih je štitio 84 . ume da čita. Kad izađe iz zatvora. I danju i noću je mozgala kako da ostvari svoju nameru sve dok jednog jutra. u nemaštini i oskudici. Želela je da se školuje. seljačkim rukama i prljav kao lučki radnik. da nauči lepe manire i kako da se ponaša. imati poverenja u nju. Nije se sećala da li je nekom prilikom govorila devojci kakav život čeka žene rođene i odrasle na smetlištu. I gde će njen sin moći da obavlja manje zadatke dok bude sve dublje ulazio u tajne zanata koji će od njega načiniti slobodnog čoveka. pošto je vreme majstor zanatlija što gradi mostove tamo gde je vodostaj reke veći. Petra je imala razumevanja za Madleninu tugu tog prepodneva i narednih dana. u neverici. i tako otkrila da taj sedokosi muškarac. ali s lakoćom je pronašla pravu reč da bi je Madlena u potpunosti shvatila. s očima tigra. postane učitelj kog je tražila. Petra je za to vreme mnogo zavolela malog Bruna i nije nikako htela da ga pusti iz naručja. nije videla kako tamničar Paul pevuši ostalim čuvarima božićnu pesmicu čitajući je sa stranica neke knjige. nego će biti cenjeno među ljudima koji će. poput onih što ih je upoznala u Bahovoj kući ili prethodno kod gospodina Šenberga. I nikad neću biti. Prepodneva je provodila s Madlenom u zatvorskom dvorištu. Nije odmah odgovorila. Zato što je želela da jednog dana. opet će služiti u nekoj velikaškoj kući a radi toga će biti potrebno da potre prošlost kradljivice. prefinjenim obrazovanjem koje neće pobuditi sumnjičavost. Njoj se danima vrzmala po glavi samo jedna ideja: da potraži nekoga ko će je naučiti da čita. makar joj trebali meseci da ga nagovori. Od tog časa tamničar Paul je postao njena opsesija. – Ja nisam nikakva robinja. da se obrazuje.

– Kazala sam ti milion puta.. – Ne gledaj tako daleko. – U pravu si – odgovarala je devojka zadovoljno se smeškajući. do zrelosti.. Madlena. Petra – požalila se Madlena. Ti si preuranjeno stigla do svega. upravo ono što nikad nećeš biti. i ovaj bi prestao da se ponaša kao sluga pošto bi sad on težio da ga drugi služe? Mi žene smo robinje muškaraca. Madlena – govorila je Petra. I pružala je ruke ka sinu.od snega i hladnoće. Međutim.. do zatvora i do materinstva. – Sve do čega je tebi stalo nalazi se ovde. 85 . gospodar bi izgubio vlast nad njim. – Život leti. dok dlanom o dlan. mala. njihove služavke. – Pusti to. pokušavala je da joj predoči zašto je sveštenik u pravu kod objašnjenja koja joj je dao. Isprva je pokušavala da je navede da uvidi da joj se sudbina neće promeniti koliko god jadikovala i glasno kukala. – Uvrtela si sebi u glavu da treba da budeš učena žena. Misli samo na svog sina. – Petra joj nije dala da nastavi. napuniti dve godine otkako si ovde? Vreme leti. Pobogu. svaka upornost se pokazala kao uzaludna. Petra je nastojala da ne odgovara ništa kad se Madlena prepuštala bolnim mislima. nikad ne poživi punim životom. kad dospeš u moje godine.. – Znam ja šta ti hoćeš. – A ja sam isto onoliko neuka kao kad sam se rodila. Tek ponekad.. kad bi sluga bio učen. Petra je zibala dečaka ili se igrala s njim. i dok su tu sedele. neumorno su razgovarale. a Madlena bi uprla pogled negde iza zidova tamnice.. Utroba mi gori od same pomisli na to. kad je razgovor o nečem drugom jenjavao. Ko počne da živi veoma rano. – Uz to – dodavala je – svaki dan koji prođe je dan manje. prekidajući je iz zanesenosti. i moraš prestati da sazrevaš jer ćeš u suprotnom. Jesi li pomislila da će se. biti starica. Da li to hoćeš? – Ja hoću samo. ali posle nekoliko nedelja odustala je od toga videvši da je to nemoguće. možeš li da zamisliš da neki muškarac podučava slugu? Zar ne shvataš. ali Petra ga nije puštala. Kako bi ti htela da se oni odreknu onoga što od njih čini naše gospodare zbog bubica žene što kao da više želi da bude muško nego da bude slobodna? – Naći će se već neko ko će hteti da me podučava.

– Petra. ljuti me. rekla sam! – Petrino lice je otvrdlo. nego je to lepota koja se sviđa njima. pretvaraj se! Potrudi se da se pretvaraš ili ćeš u suprotnom biti izgubljena. blažene li naivnosti – zakukala je Petra. laskaju nam govoreći da smo prave lepotice i mi verujemo u to. – Ostavi me na miru. 86 . udešavamo se i krećemo sigurne da posedujemo lepotu koja njima godi. vrckamo kukovima ako žele. malena. čuješ li me. A nas niko ne zarezuje ni koliko da odlučimo šta se nama sviđa. svi oni misle isto! Bili kraljevići ili makroi! I zato ako se jednog dana izbaviš iz tog neznanja koje te toliko muči. I Madlena je shvatila da se ponaša ružno. – Joj. Kao da se naljutila. Nikad ti neće dozvoliti da posmatraš svet njihovim očima. pokrivamo dekolte ako narede i raširimo noge ako zatraže. pomazila ga i osmehnula mu se. kao da je gnevna i da joj je u isti mah dosadno što njena prijateljica zapada u takve protrivrečnosti da želi sve da nauči a istovremeno se oglušuje o ono čemu je ona podučava. – Dosta. I konačno je upitala: – Kako znaš da je tako? – Zato što sam kurva. – Upoznala sam mnogo muškaraca. veoma različitih.. – Ne znam o kakvoj to opasnosti govoriš. I još gore: kao da je sita tog jalovog razgovora. o njoj ne odlučujemo mi. ta lepota za kojom mi tragamo da bismo im ugodile i zadržale ih. Madlena je opet uprla oči u horizont. kako bi uživali.. – Možda si u pravu. i shvatila da kad su žene u pitanju. Ne zavaravaj se. – Njima je kod nas važno jedino da budemo lepe i da im budemo na raspolaganju. Niko neće preuzeti na sebe taj rizik. I nehotice se oblačimo i ukrašavamo kako oni kažu. mala. – Ali. plazeći jezik da bi joj beba uzvratila osmeh. Petra. A njeno nezadovoljstvo je delovalo kao mešavina srdžbe i zasićenja. I kad tako postupamo.. Ali reći ću ti još nešto: lepota. Ali istog trena je podigla malog Bruna u naručju. pretvaraj se! Tako ti svega na svetu. – Ne. ako uspeš u svom naumu.. A ni za šta na svetu nije želela da učini nažao jedinoj prijateljici. ako uspeš. mala! I dosta više ovog razgovora.

Dovoljno je da ne možeš da budeš ništa drugo. obeležene. moglo proizaći jedino iz Madleninih mladih godina. ne pripada nama. s takvom lakoćom. Nakon dugog ćutanja. Moguće je i da ta devojčica nema pojma od čega se sastoji taj zanat. ne postoji drugi. A ta prljavština se ne može oprati. Ti i ja smo zaprljane. Madlena je iznenada upitala: – Voliš li da budeš kurva? Petra ju je pogledala smeteno. 87 . Tražiš nešto što ne postoji i što. razvukla usta u blag osmeh i odgovorila samo: – Ne moraš da voliš da budeš kurva. Zato je uzdahnula. Svet je takav kao što ga vidiš. osim toga. Madlena. ali najednom je shvatila da je to pitanje lišeno zlobe i da je postavljeno tako. – Jeste. ne može se oprati. mala. kad nijedna od njih dve nije znala šta da kaže. Htela je da joj nešto odbrusi.

Paul je i dalje bio sam. Bio je siguran da će se majka pre ili kasnije pojaviti u rulji. počeo je da se privikava na pomisao da je ostao siroče. Na tržnici više nije bilo otvorenih tezgi ni kupaca koji su izračunavali cene i brojali novčiće. U tom trenu je usamljeni Paul video 88 . Međutim. potrčati da ga zagrli i otkloni strah cmačući ga da sve zvoni i kukajući da je ostarila. otisnutim uspomenama na neku dečju bolest koju je imao sreće da preživi. ostavila na ulici da bi pokušala da pronađe svoju sreću. a koža mu je bila načičkana nebrojenim sitnim borama zbog kojih je izgledao starije. Samo se osvrtao oko sebe. ništa nije ispalo kao što je zamišljao. Rođen je u istom tom gradu Haleu a majka ga je. No uprkos svemu. njegova pojava delovala je najmanje agresivno od svih čuvara zaduženih za zatvorenice. sitnih očiju i guste brade. sve uznemireniji. Odvela je malog Paula na glavni gradski trg i kad su stigli tamo. izgubila se među svetinom u četvrtak. ali nije se ni osećao usamljeno. bez sumnje zato što se umivao. i mnoštvom sićušnih rupa rasutih po celoj površini. izbačenih vilica. Čekao je strpljivo. I zato što nije palacao jezikom kao da bičem ostavlja krvave brazde na ono malo dostojanstva što je zatvorenicama bilo dozvoljeno da sačuvaju. i vrpoljio se na mestu gde je sedeo. kad mu je bilo sedam godina. U vreme kad su prodavci počeli da sklanjaju tezge. Nije se rasplakao: bio je prerastao uzrast kada se puštaju suze. 6 Paul je bio mlad čovek grubog lica. Nije shvatao šta se moglo desiti. osećajući u stomaku sve veću glad. na pijačni dan. Kad se smrklo. čekajući da ona nađe njega. Samo je poneki odocneli prodavac svodio račune od toga dana i odmeravao odoka šta se nije prodalo. satima tražio majku među tezgama i prodavačicama i naposletku seo naslonjen leđima na zid.

da obavi neke poslove. Pružio mu je ruku. Ustao je sa zemlje i pustio da ga muškarac odvede do obližnje krčme. – Jesi li se izgubio. Digao je lice začuvši njegov glas i slegnuo ramenima. A danju je ribao podove. dobijaćeš hranu svakog dana. jeo je triput na dan: ujutro hleb od juče nakvašen vodom. a uveče jednu ili dve jabuke i još jednu kobasicu. Samo je držao širom otvorene oči i uzdao se da će mu taj čovek dati nešto da utoli glad što mu nije davala mira. pođi sa mnom. To je bila nagrada za taj prvi dan i za sledeće dve godine koliko je radio u krčmi gospodina Merka. Paul je spavao s konopcem vezanim oko gležnja. momče? Krupan čovek guste brade i ribljih očiju osmehnuo mu se s visine. Povlačeći ga za kosu. gospodin Merk ga je odvukao u zadnji deo kafane i deset puta udario bičem. pa je celu pojavu doživeo kao pretnju. Zauzvrat.kad se nebo smračilo. dobio je vrlo kategoričan odgovor. Mogao je da govori samo ako ga neko nešto pita. Moja majka. zavisno od zarade toga dana. u nadi da će ih okolne dućandžije i trgovci uzeti u službu kao šegrte i čistače. i da će se vratiti za nekoliko nedelja. Ako se budeš lepo ponašao. Paul je nekoliko časaka oklevao. Kad je upitao za majku. preostalo vreme trebalo je da ćuti. I da radiš u mojoj krčmi. čiji se drugi kraj peo do gornjeg sprata. istovarao kola što su dovozila zalihe pića i hrane. Jabuka i kriška hleba. Tvoja majka mi je rekla da mora na put. nekoliko dana pošto ga je ostavila. Ona se izgubila. – Ostaćeš da živiš sa mnom. prao bokale na česmi iza kuće i posluživao za stolovima kad gospođa Merk nije mogla sve da postigne zbog prevelikog broja gostiju. za ručak kobasicu. ponavljajući uz 89 . – Nisam ja. pa me je zadužila da vodim brigu o tebi. promućurnog čoveka koji je znao da neke majke ostave decu na tržnici zato što više nemaju čime da ih hrane. Dečak nije znao šta da odgovori na te reči. – Hajde. ali je poslušao. oko krčmarevog ručnog zgloba. i prvi put u životu to mu se učinilo kao nešto neobično. da potrčko ne bi pobegao preko noći. I mesto ispod šanka gde je spavao. Čovek se opet osmehnuo. veoma dalek.

kako obrađuju zemlju u cik zore. Trebalo mu je malo vremena da dođe do daha a mnogo manje da zaspi ne budeći se do zore. iscrpljen. Ali tamo nije bilo nikoga: sve je bilo napušteno i samo su pacovi živeli tu i gospodarili tim prostorom. Tamo ih je i ugledao. U ovom samostanu su samo sluge božje. namerama i veri. u šikaru. I pošto je Paul ponovio da nema kuda da ode. mladiću? Prišao je malo bliže. prior je pristao da momčić ostane kao iskušenik pod uslovom da. Jedan monah ga je opazio. Zatim je upitao: – Mogu li i ja da ostanem? Fratar nije ništa odgovorio. momče. Na njegovo iznenađenje. i oprezno prišao tim ljudima u izbledelim smeđim rizama. tome smo posvetili život. tako da ga vide. tek koji metar od mesta gde je prespavao noć. nije spotakao i pao na zemlju. Molimo se Bogu i radimo. Došavši do ulazne kapije. i upitao: – Šta hoćeš. Paul je naučio lekciju i shvatio da su reči bodeži koje ne treba vaditi iz korica ako nisi spreman da ih potegneš da bi ubio nekoga ili da bi se odbranio ako ti preti smrt. Potrčao je kroz polje najbrže što je mogao dok se. da bi rado služio Bogu i radio s njima u bašti ili gde mu se naredi. dao mu je znak da priđe. Paul je malo porazmislio. kad dođe vreme za to.svaki udarac da nikad više ne pita za nju. pognuo glavu i odgovorio: – Tražim majku. na trenutak spustio motiku kojom je kopao zemlju. Samo se zadovoljno osmehnuo i pošao prema kamenoj zgradi iza bašte. uzdizala se zemljana ograda manastira u kome su živeli monasi. da nađe majku. Starešina samostana ga je primio i ispitao o poreklu. braneći ga skičanjem koje je u gluvo doba noći odjekivalo isto kao udarci bičem dobijeni od gospodina Merka kad se istresao na njemu ili kad je bio trešten pijan. otvoreno porazgovara s 90 . prepoznajući put kog se sećao dok nije došao do svoje kuće. Ćutanje je bilo dečakov način života sve do časa kad više nije mogao da izdrži. s iskrzanim manžetnama. iskoristio gazdinu nepažnju i pobegao iz krčme u pola noći. u bašti. Nije imao smelosti da ostane tu. napunivši jedanaest godina. Stoga je. – Ovde je nećeš naći.

Ali nikakve vajde od toga. momče. – Hvala. da neće posumnjati u tvoju dobrotu i poštenje. oče – priznao je Paul otvoreno i bojažljivo. oče – potvrdio je Paul. osećam da mi muškost raste i ne mogu da je izbijem sebi iz glave dok ne zaronim ud u kofu s vodom.. Pa. da čita svete tekstove na latinskom jeziku dok bratija jede i da porani kad zvono poziva na jutrenje. kao što je i bio obećao. Ovde smo od tebe načinili poštenog čoveka i to je naša 91 . pomogao da se okoti krava i naučio da razlikuje jestive trave od otrovnih. razmišljajući kako da pronađe odgovor na mladićeve potrebe. – A jesi li pokušao da se moliš da bi pobegao od iskušenja? – Molio sam se. naučio je da čita i piše. Napisaću mu pismo a ti ćeš ga odneti. Za šest godina koliko je tu proveo. ili će se vratiti svetovnom životu i baviti se nekim drugim poslom. – Kad pomislim na golu ženu. I u sedamnaestoj godini. – I polako si dirao muškost rukama? – Jesam. – Mnogo. Izlazio je i u obilaske i skupljao milostinju po obližnjim selima. oče. – Shvatam.. oče. To je tvoj život. oče. starešina manastira je smatrao da zna dovoljno da bi odlučio kojim putem će dalje: hoće li ostati u samostanu i zarediti se. – Veoma si mlad. Možda bi ti taj posao odgovarao. – Paul je pohitao da mu poljubi ruku. muzao koze. oče. – Mislim – rekao je naposletku – da bih možda mogao da ti pomognem da nađeš posao. Odmah opet zgrešim u mislima. Starešina je nekoliko trenutaka zastao neodlučno. Pokušajmo. Slučajno sam saznao da su zatvoru u Haleu potrebni čuvari. – Ne bih znao šta da radim van ovog mesta. – Da li bi me primili? – Upravnik je rođak jedne moje sestre. da se moli Bogu i obrađuje baštu. – Idi. prihvatićemo svaku odluku koju doneseš. – Prior je izvio obrve. Vrlo je moguće. uz moju preporuku i božju pomoć. U samostanu je napunio sedamnaestu. – Nikad neću zaboraviti šta ste učinili za mene.njim i prizna da li je čvrsto nameran da se odazove božjem pozivu ili je to samo iskušenje na koje ga je stavio Svevišnji. Paule. da poslužuje za stolom i pomaže na misi. – Nisam siguran.

zbog čega je dobio platu što mu je omogućila da se oženi dobrom ženom. Ali razlikovao se. ljutita i ozbiljna. U dvadeset i trećoj bio je dovoljno star i iskusan da ga unaprede u tamničara. ta različitost je bleštala kao zvezda Danica u ponoć. a požurivao ih je glas muškarca čija energija i oholost su prigušivale bat oštrih koraka. četiri meseca pošto je Madlena otkrila da tamničar Paul zna da čita i piše. Duž hodnika kaznionice razlegali su se nepoznati glasovi dok nisu stigli do samog srca ćelija. kako ga štiti od halabuke. Obazreo se oko sebe. – Kunem se da neću. ili naprosto zato što se umivao. Ova vrata za tebe nikad neće biti zatvorena. Ponovila je: – Gospodine! – Šta ti je. nadmena i neumoljiva prilika Johana Kristofa Fridriha Baha. – I ako budeš poželeo. s još većim čuđenjem. i naredio: – Madlena. Došli su do Madlenine ćelije. Ustala je i uzmakla dok se nije pribila uza zid. godine. možda zato što je posedovao vrlinu samilosti. gde zatvorenice tek što su se probudile. sestrom jednog zatvorskog čuvara. uvek možeš da se vratiš. Nemoj nikad izneveriti ono što si naučio unutar ovih zidova. – Kasnije ću ti sve ispričati. čulo se kako neko skida rezu a ona škripi kao kad mačka mjauče u ponoć. Zbog svog verskog obrazovanja razlikovao se od ostalih tamničara. i na pragu se pojavila. Upravnik zatvora. oče. ali sad ne želim da provedeš ni dan 92 . Madlena? Zar me nisi čula? – ponovio je Fridrih. Ostavi to detence i hajdemo odavde. – Gospodine Bah! Otkud vi ovde? – Hajdemo.nagrada. a ispred njega dvojica čuvara i tamničar. u zatvoru u Haleu nadigla se velika galama. ugledao Madlenu sa sinom u naručju. Ostavi dete i pođi sa mnom. Slobodna si. Sedamnaestog aprila 1752. A u svakodnevnim užasima tamnice. Zaposlio se kao čuvar tamnice u Haleu sa sedamnaest godina. Madlena je širom razrogačila oči i privila sina na grudi kao da joj neko preti da će ga ukrasti. što je sažaljevao tuđe patnje koje je posmatrao svakog bogovetnog dana. koračali su veoma žurno približavajući se sve više i više.

dadilja mog sina. – Opet je privila Bruna na grudi i zastala. – Kakva sad dadilja? U zatvoru? Kakva besmislica.. – Majka? – Fridrih nije shvatio šta ona govori. čuvare i tamničara Paula. Madlena? – To je moj sin.? Kako. – Hajdemo. – Kako vi kažete.. – Ne gubimo više vremena. – Ali. – Ne. kao da računa a račun mu se ne uklapa. gospodine – zatražio je Fridrih odrešito. – Razumejte da je ovo potpuno nezakonita situacija. – On je sve što imam. s kraljevskim pečatom. – Ah. tražeći na njihovim licima potvrdu da može da ide. – Ja sam mu majka.. – Porazgovarajte s Njegovom milošću sudijom kad hoćete i recite mu da ja na sebe preuzimam odgovornost za ovu devojku. – To je tvoj sin? – Da. – Nemoguće – izustio je najzad. – Madlena je zaustavila pogled na Petri i odlučno produžila. Bez zvaničnog naloga Njegove milosti sudije. – Gospodine Bah. – Upravnik je opet pokušao da mu objasni isto što mu je saopštavao otkako se pojavio u kaznionici. zbunjeno i u neverici. – Govori istinu – prvi put se oglasila Petra. Madlena – ponovio je Fridrih. i upiljio oči u Madlenine. Od ovog smrada me hvata muka. još nešto. – oklevala je Madlena. – Ne mešajte se. – Ovo je Petra. – Zaista? – Pogledala je upravnika zatvora.... – Zašto? – odvratila je. bože me sakloni! 93 . Johan Kristof Fridrih je pokušao da razabere šta znači ta tvrdnja. gospodine – prihvatio je upravnik.. koja je prisustvovala celom prizoru smušena koliko i njena prijateljica i tamničari iz Halea.. – Vrati onda to dete majci – pokazao je prema Petri – i sklonimo se odavde. da..? Šta hoćeš da kažeš. Kad.više u ovom svinjcu. Da li treba da uzmeš neke svoje stvari? – Ja. On će vam objasniti kakvi me razlozi navode da ovako postupim.. Bez nje ne mogu da idem nigde. – Dadilja? – rasrdio se upravnik.

Madlena. – Mala. – Hajde. – Petra joj je stavila ruku na rame i blago ga stisnula.. gospodine upravniče. Zagrlila ju je suznih očiju. – Dobro.. – Sad pođi sa mnom. sa svojim grubim licem.. Ti si meni bila sve to. gospodine! Biće dovoljno teško da Njegovoj milosti sudiji opravdam odlazak Madlene Findelkind. Ne bih te ostavila ni da mi daju svu slobodu ovoga sveta. Petra. Madlena je ustala i položila sina u Petrino naručje. – Madlena je opet sela. nisu znali šta da rade. Prisutni. ne budi glupa. sve smeteniji. – Šta vi mislite? – Ah! To ne dolazi u obzir! – Postoji li neki problem? – Neki problem? – ponovio je upravnik ogorčeno. pokušavajući da se izliju odatle. – Učini kako ti se kaže i idi s Njegovom milosti. a ne da uz to još moram i da objašnjavam da je oslobođena još jedna zatvorenica! Ni govora! – U tom slučaju. ljuljajući sina. – Ona to jeste – ponovila je Madlena. – Upravniče? – Fridrih se okrenuo ka glavešini zatvora. Ne duguješ mi ništa. dosta je bilo – izgovorio je Fridrih. sve će se razjasniti kasnije.. a ja ti obećavam da ću već sutra zatražiti da ta žena bude oslobođena da biste opet bile zajedno. pa ni majku... – Naravno da postoji neki problem. u nameri da okonča tu situaciju. – Ne shvatam ništa od ovoga ovde. A sad hajdemo. – No dobro. seljačkim rukama i prljav kao lučki radnik. 94 . očima tigra. ali sve mi izgleda jako čudno – primetio je Fridrih. mala. – Dugujem ti i više nego što možeš da zamisliš – odgovorila je devojka. Previše te volim. ni sestru. Samo je Paul. – Ne govori gluposti. – A Petra? – nije popuštala Madlena. Shvati da danas nemam odobrenje za to. Poletele su jedna drugoj u zagrljaj začinjen suzama i poljupcima. pokazao čovečnost ušmrkujući vazduh na nos u pokušaju da zadrži suze što su se pomaljale u uglovima očiju. i objasnila: – Nikad nisam imala prijateljicu.

– Shvatio je da nema nikakvu vlast nad Madlenom da bi zabadao nos u njene lične stvari i zatražio oproštaj. to si već kazala. – I onda. – Mada ja zapravo ne znam zašto ste ovo uradili. – Pa jeste li? – Nije. Ti svakako znaš u kom pravcu želiš da usmeriš svoj život. Malo je otplakalo. ali čim je majka napravila prvih nekoliko koraka.. Ne želim da misliš da sam došao ovde da izravnavam račune. – Idi s njim... jeste. Ponovio je: – Izvini. Madlena je učinila kako je tražio.. – Petra. – Da. naredio kočijašu da stane i zamolio devojku da izađe iz kola da prošetaju i popričaju.. – Mislite šta hoćete – dodala je. – Ni ja ne znam šta to znači. – Možda ste uvereni da je to sin nekog tamničara iz zatvora i može biti da ne bi trebalo da vam protivrečim. osetilo se prijatno u rukama koje su ga uljuljkivale i zaspalo je. *** Fridrih je imao potrebu da razjasni mnogo toga i o mnogo čemu da porazgovara s njom pa je. – A ja bih volela da znam čemu dugujem vašu plemenitost. godine.. I pre podneva tog sedamnaestog aprila 1752. gospodine Bah. nedugo pošto su kočije izbile na otvoreno polje na putu do grada. – To je moj sin. – zajecala je Madlena. Više ne mogu da zahtevam ništa od tebe. – Treba da vam zahvalim – počela je.? Izvini. – Hajde. – Pokazao je na bebu koju je savladavao san i sklapale joj se oči. gospodine. – Poslušaj gospodina – složila se Petra i opet poljubila Madlenu. Sigurna sam da će Njegova milost održati datu reč. 95 . Čemu dugujem svoju slobodu. Idi. ali je pre toga podvrnula krajeve detetove odeće i dobro ga utoplila šalom da se ne prehladi. Madlena je s Bahovim sinom u naručju izašla iz zatvora u Haleu u kočijama koje su vukla dva konja a terao livrejisani kočijaš.

dogovorićemo se kako ti hoćeš. Ali ne želim da misliš da ovo govorim izvinjenja radi. ona je gospodična a ja prosta sobarica.. – Jeste. Za tvoju nesreću postojao je krivac. rođene kćeri. i prepustiti zaboravu. – Plašite me. i takvo ponašanje ne priliči njegovom staležu. jer je bila ubeđena da je našem ocu više stalo do tebe nego do nje. – Nije to jedina muka. – Stoga je još nedostojnije – istakao je Fridrih. gospodine Bah. onda postaje rob svojih strepnji. – Ali pusti me da završim. – Nekoliko puta uzastopno je klimnuo glavom. učinjena ti je teška nepravda. – Slušaj i pusti me da govorim – zamolio je. – Pravo govoreći. ja nikad nisam imala oca. Na to ju je podstakla ljubomora. da. – To je dozlaboga nepravedno. možda i zavist. presuda da sam kradljivica pratiće me celog života. Jedina mi je želja da nam Bog oprosti. – To je istina. da te zamolim za oproštaj. i zato ne mogu da shvatim to što je uradila. gospodine. a mlada Madlena će to još teže prihvatiti i smilovati se. pošto nije tako niti izvinjenje za tako nešto postoji. Johan Kristof Fridrih Bah je pognuo glavu i pokušao da što bolje sroči šta će reći pošto mu je bilo važno da Madlena sve shvati i oprosti i njemu i celoj njegovoj porodici. znam. I zato sam došao. Saslušaj celu priču i onda. Presuda nije samo na pet godina zatvora. ako budeš želela. – Ako gospodar u sluzi vidi opasnost. – Da zamolite? Jednu sluškinju? – Hrišćanku. da. i ona je počinila nešto nedostojno nje i cele naše porodice. Mladu hrišćanku koja je provela gotovo dve godine u tamnici zbog klevete u koju je poverovano. – To što moram da kažem prilično je teško. Ali dabome. 96 .. ogavno stvorenje. Osim toga. – Jeste. – Da. u ovom slučaju ženskog roda. – Ne – Madlena se rasrđeno okrenula – ne postoji. moja sestra Johana. a biće mi još teže da objasnim sve do kraja ako tvoj gnev bude prekidao moje reči. To što je trebalo da izrekne nije bilo lako. u svoje i u ime cele porodice.

Ti možda ne znaš. Madlena. kao kovitlac uspomena. dani ispunjeni glađu i žeđu. gospodine? – Madlena se ukipila i ošinula Fridriha pogledom. i napomenuo. – Greh ugledne kuće je licemerje. ali i očaj i bol. U glavu su joj. – Tako je bilo. Tvoj slučaj je. nego ona. ne. pa i laž među jednakima. vrtoglavicom zbog trudnoće i strepnjama zbog sina na samrti. mesecima. prestrašena. napadima straha. – Kao što jeste bio – dodala je. – Ne znam šta hoćete da kažete. A nijedan je nije mučio više od optužbe protiv tebe kad ti je naš otac na njene oči darovao pedeset novčića. – Shvati. – A kazna je dosuđena tebi – priznao je Fridrih. nedelje i meseci bez ikakvog olakšanja dok joj se nije rodio sin i tamničari se sažalili na nju 97 . dok su je izjedale nepravda i jarost. – Ona treba da bude zahvalna što joj je Bog ulio potrebnu hrabrost da prizna. Nikako – porekao je. Može da ga izbaci iz kuće. Madlena je ćutala. bio izgubljen. dobila si ih na zakonit i čist način. Ti taliri nisu ukradeni. nebitno da li je bio istinit ili izmišljen. donela je odluku da ode u manastir i položi zavet. gospodine. Suze što ih je ronila iz dana u dan. jecajući ili bezglasno. napokon je priznala istinu. Zbog toga ne treba ti da budeš zahvalna. pa čak i da naredi njegovu smrt tako da neko drugi okrvavi ruke umesto njega a da on ne bude upleten u zločin. Nizali su se dani. A budući da teret krivice postane neizdrživ ako ga ne ublaže ispovest i pokajanje. želim da ti dušu olakša saznanje da je i Johana kažnjena grižom savesti. nahrupile neprospavane noći i studen. naravno – potvrdila je. prema tome. – Da li vi to govorite da treba da joj budem zahvalna. ali pre toga je bilo neophodno da očisti dušu od grehova. ali nijedan gospodin nema potrebu da iznosi zlonamerne laži protiv onoga ko mu služi. – Okrenuo se i stao pred nju. kužnim smradom i prljavštinom. Zbog toga je razumljivo što nijedan sud neće poverovati da gospodar javno iznosi laži protiv sluge. – Želim da kažem da je Johana zgrešila prema Bogu i prema tebi. – Ne. – Ipak. zlopaćenjem zbog ćutanja. izbičuje. – Samo što niko nije poverovao u to. sve to. i da nije bila u stanju da zbaci tu kaznu s pleća dok nepravda ne bude ispravljena. preklinjući je pogledom.

. gospodine Bah. da. iznenadni napad iza ugla ulice jednog prazničnog junskog dana. međutim. Pa i kasnije. – Ne mogu da joj oprostim. Pomislila je da je neke istine bolje prećutati. Iznenađenje je žestok napitak. i pokušala je da joj se suprotstavi.. – Daćemo ti obeštećenje. ni vaša sestra što se kaje. i prvi put nije marila hoće li probuditi sina vikom. mesecima i mesecima. Ali zato znam za neke druge računice i obeštećenja koja ni vi.. – Zaista? – Iz nje je pokuljao bes nepoznat i njoj samoj. – Ja ne umem da izbrojim! Ne umem! Ah. 98 .učinivši joj život malo manje nepodnošljivim. To je fijuk biča. i svaka misao se izbrisala. ali osetila je kako joj ozlojeđenost sve više nadima grudi. ni vaša majka. neočekivana. A udar nije bio smrtonosan. – Ni njoj ni vašoj porodici.. gospodine – izjasnila se. nalik na nekakav starinski otrov. niti ijedan član vaše porodice ne možete zamisliti. Ja ne umem da brojim. Nepoznata mi je ta računica. Ni vama. čak ni vama.. ali lavina se već pokrenula i ni ona nije bila kadra da zaustavi obrušavanje koje će sravniti sve sa zemljom. – Fridrih je izvukao kesu iz redengota. pucanj. oduzelo mu moć govora. nalet vetra. da se ne bi odvažili da iščupaju i pojedu prst s Brunovih nožica. Ćutala je u Fridrihovom prisustvu. A Fridrihu je to saznanje eksplodiralo pravo u lice. kad osvane mirno jutro. Iznenađenje je potres. ili ručicu. ali pogodio je Fridriha tako pravo u srce da se ukočio a u glavi mu je nastala pometnja. Madlena. jer pucanj koji ubija se ne čuje. – Mislite da možete da me obeštetite? Kako? Dajući mi slobodu? S nekoliko novčića? Kako se može obeštetiti sve što sam propatila tamo unutra duže od godinu i po? – Ovde ima dve stotine talira i.. bila je toliko snažna da i protiv svoje volje nije bila kadra da je savlada. A Fridrihova reakcija je bila tako zakasnela da se i sama Madlena uplašila. zaslepilo ga. ostajala je budna do neko doba noći dok joj telo ne bi savladao san. Iznenađenje ima tu vrlinu da je kao najbolja od svih smrti. – Dve stotine talira? A koliko je to? – povikala je. Uveravam te. da. blesak munje na nebu bez kiše. Moje obeštećenje je ovo dete! Shvatate li? Moj sin! Moj i vašeg oca! Najdivnijeg čoveka koji je ikad postojao. pazeći na pacove što su trčkarali levo-desno. Talir po danu zatvora? Ili talir po prolivenoj suzi? Ili po noći ispunjenoj stravom? Ne.

99 . preneražen. Sačekala je da on naglas izračuna koliko joj je star sin i da to sabere s devet meseci trudnoće. ali na nebu su počeli da se otvaraju procepi kroz koje se pomaljalo sunce. – Naravno. Međutim. Jutro je bilo osvanulo oblačno. Nebo su opet zakrilili oblaci ali ovoga puta olujni. brat i sestre. – Ništa ne govorite – šapnula je.. Kao iznenađenje. godine. kad joj je bilo trinaest godina i kad je služila kao sobarica kod njegovog oca. Ali Fridrih nije hteo da pogleda. Njegovi zraci su se spuštali dole na mahove. ona je isprva oborila glavu a zatim je opet podigla. To je bilo besmisleno.. – A? – Da. pepeljasti ili zagasiti. Pogledajte ga: prekrasan je. Nije htela da se prepire. – To nije istina. – To nije istina – izjavio je. – Mogu da zamislim. On je zurio u nju... – Jeste – potvrdila je. – Ni on nije voleo mene. – Nemoguće. Dobila sam dete s vašim ocem. kazaću vam da nisam volela vašeg oca. Moja majka. Tek kad je prošlo neko vreme. da bi u Fridrihovim očima pročitala odgovor koji je kasnio... veoma žurno. Podigla je lice i gordo izjavila: – Ako ćete zbog toga biti mirniji. – Ali bio je veoma usamljen. okrepljujući.. – Usamljen. opet je prišao Madleni i stao pred nju. otežali od vode što je pretila da će se svakog časa izliti u neočekivanoj provali oblaka. bolestan.. tužan. Okrenuo se i počeo da hoda ukrug ne udaljavajući se. Završio je matematičku računicu i nije progovarao. nisu bili dovoljno snažni da otope led što se stvorio između njih dvoje. – I ti si ulučila priliku da. Ishod je bio maj ili jun 1750. topli kao milovanja majčine ruke.

Pokušala je da se seti da li je uživala... Samo sam slušala šta mi je naređeno. ne želiš zaštitu moje porodice. – Misliš li da kod mene izazivaš nekakvu samilost? Petnaest godina ti je. ali nije imala odgovor na to. nemoj držati da sam tolika naivčina! Zar pomišljaš da će ti biti od neke koristi ako se sažalim na tebe? – Nije to posredi. majka. Dovoljno je da odgovori smireno i da njene reči ne izgube hladnoću.. nekakve neobične osete. gospodine. gospodine Bah. – Ja nisam shvatala šta radim. Ali nema potrebe da se izvinjava. – Ne želiš novac. Nikad nisam imala nekoga ko bi me podučio. čak i da mi je bilo malo odvratno. – Ne. mogu da se zakunem. hajdemo! – naredio je. uzbuđenju ili strasti? Ne. Možda ne znate da nisam bila svesna posledica.. Ja nikad nisam htela ništa.. – osmehnuo se Fridrih zajedljivo. Šta hoćeš kad mi sve to govoriš? – Ništa.. Je li na to mislio Fridrih kad je govorio o uživanju. nego da bi poslušala naređenje. – Naivka? Ne verujem. rešena da se vrati u kočije i da nastave put do Halea.. ne želiš ništa. Fridrih tvrdi da je uživala sa starcem kad je. Te reči su je povredile. Ona nije legala u Bahovu postelju da bi uživala.. pod okriljem noći. nasladi. žensko si. – Nego šta je? – Kao da se ražestio. Kako objasniti to neobjašnjivo osećanje? Nisam imala koga da pitam o onome što mi se događalo. Pamtim samo da sam prvi put osetila bol. Oborila je oči i okrenula mu leđa. Otac vam je bio veoma star. Samo poneki put se osećala smućeno.. Hajde. Uživala si. – Naređeno ti je da imaš snošaj s mojim ocem? – Naređeno mi je da slušam! A on je odlučivao kad je želeo da noću spavam s njim... – U redu. Tada nisam nimalo uživala. dozvoljavala da debelim rukama prevlači preko njenog tela i posvuda utiskuje poljupce i ostavlja bale.. Niko mi to nikad nije objasnio. – Sirotica. opažajući neke nepoznate unutrašnje drhtaje.. Ali proticali su dani i pokatkad bih u njegovom naručju osetila toplinu koja mi više nije bila tako gadna. 100 ..

bez obzira na to šta oseća u tim trenucima. Ušavši u Hale. šaka i ispod noktiju. želeo ju je i mogao je da zahteva da poklekne pred njim. S vremena na vreme Fridrih bi se na časak napravio nevešt i uzeo da čipkanom maramicom obriše nepostojeći znoj s čela. a uz to joj je pod hitno potrebna čista. da bi zaštitila mladunče. nova odeća. poželjnija nego kad ju je video prvi put a nije smeo da obleće oko nje i flertuje iz poštovanja prema ocu. i ne gledajući. Ali ipak mu je izgledala kao prava lepotica. usnulog u njenom naručju. kome je služila.Putovanje se odužilo. upravo rešenje koje on može da joj ponudi. Živela je gotovo dve godine sa ženama pokupljenim iz taloga društva. pobesnelim i umno poremećenim. uzbuđivala ga je kao nijedna druga dotad. zaključio je da se nalazi u veoma lošoj. i da će silom prilika morati da prihvati njegovu pomoć. Otvorio je vrata. ali je mnogo privlačnija. a ona gledala sina. vrlo nesigurnoj situaciji. izašao i spremio se da joj pomogne da siđe. pošto je delovala veoma slabo. Vozili su se kolima ćutke. i tako se možda pretvorila u divlju zver u stupici što. treba da se okupa i skine obilne ostatke prljavštine s lica. istura kandže pred svakom pravom ili izmišljenom pretnjom. bilo bi dovoljno samo da joj se udvara i kaže da zaslužuje bolju sudbinu. gospodine. da bi upro pogled u nju: mnogo je smršala. Klimnuo je glavom i dvaput kucnuo po krovu kočija da kočijaš zaustavi konje. prekinuo je tišinu i upitao je šta planira. – Šta nameravaš? – To se vas ne tiče. prošlo je mnogo vremena. – Molim vas. Osim toga. – Hvala. – Ostavite me u nekoj ulici. svejedno kojoj – odgovorila je. A ta žena. mnogo više žena nego kad je osetio privlačnost prema njoj u očevoj kući. on je posmatrao krajolik. Možda je s vremenom provedenim u tamnici otvrdla. Međutim. Može biti da je Madlena Findelkind bitno drugačija žena od one koju je nekada upoznao. iako je ponos iz malopređašnjeg razgovora nastao iz razumljivog gneva zbog nepravde koju su svi počinili prema njoj. 101 . gospodine. prepredenim i primitivnim. – Je li ovde u redu? – Jeste – odvratila je okrenuvši se levo-desno.

utisak da je sve više sama na ovome svetu. imaš i mene. – Ne. Imam sina. – Zaista ne bi radije da odemo u Lajpcig? Tamo poznaješ. Groznica. – Saslušaj me.. – Pa hajde. pokazujući s kakvom će ravnodušnošću i pasivnošću saslušati to što se spremao da joj kaže. A zatim. Zastala je a na licu joj se ogledala nepokolebljiva snishodljivost. kao da se najednom oko nje napravila velika rupa... poznaješ mene. – Moram da idem. – Osim. Ta novost joj je izazvala osećaj bola. – Ne. – Gospodin Šenberg je umro u aprilu. da. želim da uzmeš ovu kesu. naravno. dokaz trpeljivosti i pomirenosti sa sudbinom. Ali nije gledala u njega.. – Znam. Fridrih je.. Madlena – ponovio je.. rastužena. ušmrknula je na nos suze što su joj se otimale iz očiju i premestila sina u naručju da ne bi zaplakala pred Fridrihom.. Snaći ću se sama. – Ne samo njega! Pamtiš li Katarinu? Siguran sam da. Oči su joj se zamaglile. – Izvukao je kožnu kesu iz džepa na redengotu. u želji da pokuša poslednji put. hvala. gospodine Bah. oni nisu vlasništvo nikoga drugog. Pa. – Žao mi je. – odmahnula je glavom. Ta vrla Katarina nije ni reč rekla u moju odbranu. – To je tvoj novac i niko 102 . – Nije to nikakav poklon: to je onih pedeset srebrnih talira koje ti je dao moj otac i prema tome. odlučio da razgovara s njom. bez obzira na to. tvoji su.. gospodina Šenberga. – Ne poznajem nikoga. – Slušaj – rekao je hvatajući je za ruku kojom je držala detetovo telo.. – Nisi sama. I Madlena je prikovala oči za pod. Vraćam ti ih i još jednom izražavam najiskrenije izvinjenje... vi. A vi. – Ne budi tvrdoglava! – Nije hteo ni da čuje. – Želim da ti predložim nešto i nadam se da se nećeš uvrediti zbog toga.. – Pre svega. I ja.. – Fridrih je žalosno ponikao pogledom.... nego levo i desno niz ulicu.gospodine... – Idem ja – promrmljala je.

Tvoja hrišćanska dužnost je da to sprečiš i uzmeš natrag što je tvoje. – Madlena. – Jezu? – iznenadio se Fridrih. – Ne razumem šta hoćete da kažete. – Ako si bila ljubavnica jednog starca.sem tebe ne sme da ga zadrži! Ruke u kojima ostanu ovi novčići biće krive za krađu.. – Moram da idem. – Sobarica. – Ostavite me.. gospodine. – U kakvoj je vezi moja pobožnost s tim novcem. To tvoje dete. ali videvši da je veoma odlučan. Oh. – Gospodine. – Ja sam mislio da. biraš njega? Ja bih ti pružio 103 .. – Ne znam o čemu govorite. Svejedno! To dete je tvoje. Madlena nije najbolje shvatila razloge koje je naveo. – Povukla je ruku. ljubavnica. – Ali. zašto onda nećeš da prihvatiš mene? Zašto sad ne prihvataš da mi služiš i da me slušaš? Nije valjda da hoćeš da poverujem da između mog oca i mene. – Bila si ljubavnica moga oca! – Sobarica.. – Zbogom. gospodine. Moglo je biti.. – Od onih dana kad je vaš pogled u meni izazivao jezu. i da se poziva na njenu dužnost kao luteranke. darežljiv čin na kome treba da budem zahvalna. Više ne izaziva ništa.. prošlo je mnogo vremena. – Da – izjavila je na kraju. Ali ne želim nikad više da vas vidim. – Zadržaću ovaj novac pošto je pripadao vašem ocu i bio poklon od srca. Fridrih se razbesneo. ne mareći što su se neki građani okretali prolazeći blizu i čak zastajali da isprate prepirku koja se vodila nasred ulice. Znaš da je između tebe i mene uvek postojalo nešto posebno. – Da sam samo pomislio da će moj otac. bez oklevanja se predomislila i prihvatila kesu.. Bacio je kesu s novcem na pločnik i izdrao se.. služavka.. zar ne? A ja ti sad predlažem nešto bolje: da budeš moja ljubavnica. Madlena. – Draga moja Madlena. gospodine. gospodine – prekinula ga je..... – Obuhvatio je njenu šaku svojima i pogledao je pravo u oči. gospodine Bah? – upitala je. prošlo je mnogo vremena..

. i prodrmao. – Ne želim ništa od vas! Zbog vaše glupe sestre bila sam naterana da pretrpim dve gadne. a noge su joj zadrhtale kao da joj u kolenima lepršaju leptiri. Uprla je pogled u Fridrihove oči i primetila da i on okleva. – Zar ne razumete? – zaurlala je još jače. Kunem ti se da ću tako učiniti! Na trenutak je poverovala u tu pretnju i u glavu su joj navrle slike nje same. i ona razjarena. usamljenog. pokazao bih ti šta je strast.uživanje kakvo on nije. kao i cele vaše porodice. ponižen. Kao i jedna druga slika. 104 . Zato je prišao Madleni. zaslepljen besom. ja. zlostavljanog. ali isto to poniženje ga je nateralo da reaguje oholo i nadmeno. a njegova gospodska dužnost je bila da brani tu čast. još bolnija. užasne godine. gde su ga svi prezrivo gledali iščekujući da kaže nešto što će s njega sprati krivicu od teških optužbi žene koja je ispoljavala zadivljujuće dostojanstvo i uzoran moralni stav. I zapretio: – Kunem ti se da ću razgovarati sa sudijom i ubediti ga da te vrati u zatvor a da ti sina pošalju u sirotište da ga nikad više ne vidiš. za ime Boga? – Ne! Ne želim da vas slušam! – Kunem se da te ni na šta neću primoravati. ako ti je tako milije! – povikao je raspaljeno. živo sahranjeno! Mrzim vas! Vas i celu vašu porodicu! Fridrih se skamenio čuvši te reči i osetio se smešno nasred ulice. Mogla bi da izbegne tragediju prihvatajući da ode s njim i pristajući na njegove zahteve. Ali hoćeš li da me saslušaš. Nije odmah odgovorio. Zastala je na časak. kako se smrzava u zimskim vetrovitim i snežnim noćima. ali njegovi predlozi nisu donosili slobodu. nego ropstvo. – Bludnice! – uvredio ju je. uhvatio je za mišicu. ali ne i pohotu. pune patnji! Zbog klevete vaše glupe sestre i s vašim saučesništvom. I zbog tih slika koje su smenjivale jedna drugu.. I najednom joj se ukazalo otkrovenje nastalo iz njenih vlastitih verskih ubeđenja: njena moralna načela mogu da prihvate položaj sluškinje. Oči su joj se zacrvenele i njome je potpuno ovladao bes. znala je to. zastala je. prestravljenog od kažnjavanja bičem. povređene časti. slika njenog sina u sirotištu poput onoga u kome je ona odrasla. opet u ćeliji sa zatvorenicama u ritama i kako udiše onaj ogavni smrad. moje dete je rođeno u pacovskom gnezdu i odraslo u grobnici.

gospodine. Nisam imao nameru.Pretnja je očigledno bila samo način da je zastraši. – Opominjem vas! Samo se usudite da mi oduzmete sina i kunem vam se da ću do kraja života tražiti načina da vas pošaljem na drugi svet! Fridrih je shvatio da je preterao i da je njegov pokušaj da je nadmudri nije zastrašio.. sagnula se. s tvojim sinom? Dobro razmisli! Sa mnom bi imala sve... A vas. ne. on je samo nesiguran i slab uobraženko. iako je znao da sam neuka i radio sa mnom stvari za koje nisam znala šta su. A uplašio se i da će.. izgubiti svaku mogućnost da je opet vidi. – Ja. Imam ovu kesu s 105 . nije napravila ni deset koraka kad je zastala.. mesecima sam tražio načina da izdejstvujem tvoju slobodu da bi pristala da pođeš sa mnom. Međutim. uzvraćajući nežnost i lepo ophođenje koje je uvek pokazivao prema meni. gospodine. okrenula se i rekla: – Da vam kažem nešto. ne odbacujem ih pošto mi je podario dete. Veruj mi. slabiji čak i od nje. i da sam ponekad osetila odvratnost prema onome što mi je naređivao da radim....... – Nema nikakve potrebe da razmišljam. Veoma mi je žao što sam to rekao.. I ta spoznaja joj je dala potrebnu hrabrost da pokaže svu čvrstinu pred tobožnjom pretnjom.. – trčkao je pored nje. ako ne pokuša na neki drugačiji način. Jer ja. Nikad me ni na šta nije terao. Nije on opasan. ja.. uzela kožnu kesu i pošla.. Probudićete mi sina. Nikad te ne bih povredio.. I premda Bog dobro zna da mu nisam zahvalna na tim podukama. i žarka želja da je ne izgubi i osećanja koja je gajio u srcu nisu mu to dopustili.. a ono je meni najvažnije na svetu... Uveravam te. Uostalom.. zar ne shvataš da je ludost što odbijaš to što ti nudim? Ne možeš da odbiješ! Šta će biti s tobom. – Izazovno i odlučno je stresla njegovu ruku sa sebe. – Sklonite se od mene. udaljavajući se. vas. gospodine.. ni tebe ni tvog sina. – Madlena. – Pobogu. – Nisam mislio ozbiljno. mrzim! Kao što mrzim vašu sestru i sve vaše! – Madlena. gospodine Johane Kristofe Fridrih Bah: služila sam vašeg oca privrženo i ispunjavala dužnost poslušnosti. te oči nisu lagale i pokazivale su muškarca uplašenog od Boga i od sebe samog.

opet se zajapurio od besa.. i s jednom nogom na papučici. gospodine! – promrmljala je. Manji od makovog zrna. – Ženo..talirima i dve ruke da radim njima. Bog će biti na mojoj strani. Fridrih se polako vratio do kočija. savest mi je čista. Nije htela više da sluša. A iznad svega. dok se zgrčenom rukom čvrsto držao za rukohvat. Produžila je dalje svojim putem i skrenula iza prvog ćoška praćena osmesima i čestitkama prolaznika zadivljenih kako se ponela prema gospodinu koji je svim sredstvima pokušavao da je natera da krene putem beščašća. podigao slobodnu ruku sa stisnutom pesnicom i povikao: – Pokajaćeš se! Vrlo brzo ćeš se pokajati. kunem ti se! Videćemo se mi još! 106 . – Idite s milim Bogom.

TREĆE POGLAVLJE Ulice pakla 107 .

nego bi se pre moglo reći da nije mnogo sklon verskoj gorljivosti. zbog ovoga ili onoga. U svim nemačkim gradovima postojao je mali milion samohranih majki. Često se sećala svoje prijateljice Petre i pitala se da li je Fridrih održao obećanje da će je osloboditi. Međutim. iako je predveče šetala gradom tražeći je. opet. nije skrivala svoje prilike i postavljala je kao neophodan uslov da sin živi s njom da bi prihvatila posao. Za tu želju većina je smatrala da je nerazumna a svi da je nastrana u gradu koji zbog svoje istorije nije bio kadar da se sablazni. a Madlena. i da ona i njen sin imaju šta da jedu dok ne nađe posao kojim će zarađivati za život. plod ljubavnih hirova 108 . i neće se mnogo namučiti da je pronađe. pošto su dani proticali a ona nije imala nikakvih vesti o njoj. 1 Pedeset srebrnjaka je bilo dovoljno novca da Madlena Findelkind iznajmi sobu u jednoj kući u Ulici Raniše. rodom iz Halea. ni u jednoj poštenoj kući nisu želeli da je zaposle kao služavku jer je bila samohrana majka. za vrlo kratko vreme bezmalo svako je čuo za ime Madlene Findelkind. Iako Hale nije bio najnepopustljiviji grad u Saksoniji kad je reč o razuzdanom ponašanju. kao i zato što se istrajno kod svih raspitivala ko bi mogao da je nauči da piše. a do pre neku godinu je tu bio nastanjen i proslavljeni kompozitor Hendl. pošto se u kvartu raščulo za Madlenu zato što je svesrdno tražila posao. u jednoj od najbednijih četvrti Halea. pohrliti njoj u susret. I tako. Ali bila je sasvim sigurna da će Petra. Proleće i leto proleteli su za tren oka a devojka nije pronašla nameštenje na kome bi zasukala rukave. čim se opet nađe na slobodi. što je bila uvreda morala. bila je sve ubeđenija da još čami u zatvoru. i nisu se uzalud svi njegovi stanovnici dičili time što je u njemu jedno vreme živeo Luter. što je vazda ispoljavala materinski ponos. postupak sumnjiv ako ne i za jasnu osudu.

bez srama i ne okolišajući. Tako su joj govorili. možda uz iščekivanje da poljubi i noge svešteniku koji ju je blagosiljao. starca i razvratnika. te su gospodarice ljubomorno izbegavale takve situacije da bi sačuvale vrlinu svojih muževa. Prerada i razvoženje soli ubirali su najveći profit i donosili najveću korist gradskoj privredi. i oni su od pamtiveka snabdevali celu okolnu teritoriju tim začinom neophodnim za život. Od tih grehova je odrešena na ispovesti ali to joj nije nimalo pomoglo da dobije zaposlenje. grad soli. izazivala nepoverenje koje je bilo nemoguće savladati. pošto je na duši nosila dvostruku krivicu. Bog joj je oprostio na ispovesti i odrešio od grehova iz prošlosti. prekršivši božje zapovesti koje su zabranjivale blud i krađu. ni tamo je nisu lepo dočekali. Opet licemerje. kapelama i samostanima gde bi radila kao čistačica. no takve gospodske kuće su bile veoma retke. ovog puta pod okriljem raspeća. udovca. ali ljudi nisu. da ne bi pružale loš primer mlađim služavkama u kući a i da gospodari ne bi došli u iskušenje da ponove ono što su drugi ranije učinili s njima. gde su bili veoma skloni činjenju milosrđa. Naime. A što se tiče služenja po crkvama. nije dobila drugačiji odgovor sem oštrog ukora zbog svog ranijeg života. Iz tog razloga bilo je veoma teško pronaći kuću u kojoj bi služile i poneka od njih bi bila primljena jedino kod nekog samca. jedno je vratiti zabludelu hrišćanku u stado čestitih a nešto sasvim drugo ako svake večeri morate da brojite novac da biste videli da li nedostaje nešto iz sakristije ili koji novčić iz kutije s prilozima za sirotinju. ali licemerje je bilo široko rasprostranjeno i stoga su ih dame iz visokog društva nerado uzimale kao domaću poslugu. pored fabrike čokolade Haloren. najstarije u tom 109 . uz hrišćanski blagoslov radi kog je morala da klekne. izgrađen je na izvorima slane vode. ni u dućanima gde je bila potrebna pomoć nisu želeli da prihvate Madlenine usluge budući da je njena prošlost u zatvoru.plemića i gospodara. kako svojim prisustvom ne bi dala loš primer dobrim hrišćanima. ne hajući što je na taj način nipodaštavaju. kako su navodili sateliti koji su kružili u sunčevom sistemu gospodina biskupa. zbog krađe. I u Crkvi Svetog Mavrikija. i tako dobro opskrbljene ljudstvom da nijedna nije imala uslova da primi nekog novog od služinčadi i prihvati pod svoj krov Madlenu i njenog sina. Hale. S druge strane.

Ti meseci lepog vremena. u fabrikama čokolade Haloren i u solanama. ribizle. sećajući se da se i Petra tamo skrasila kad je prvi put izašla iz tamnice. da posluša savet komšinice. gde se možda niko neće sećati njene zatvorske prošlosti. no ipak je izračunala da onog časa kad počnu snegovi njena ušteđevina neće biti dovoljna da plati kiriju za sobu i troškove za njih dvoje. Pomislila je na mogućnost da se vrati u Lajpcig. uzdajući se da će baš tada pronaći posao koji će joj omogućiti da preživi. ali uvek je odlagala tu odluku za sutradan. susetka koja je šila i krpila odeću muškarcima koji su je takođe često posećivali. u potrazi za poslovima koji je. – Tamo te niko ne poznaje. A kad se septembar okončao. koliko bi 110 . sabrala je i oduzela sve i shvatila da nema dovoljno novca da prebrodi zimske mesece. da neće imati dovoljno novca da izdrže dugu i hladnu zimu što se primicala. danju kumila i molila po stajama i salašima. So i čokolada: te dve industrije bile su vodeće u gradu i uz stočarstvo i poljoprivredu činile od Halea mesto u kome ne bi trebalo da bude teško naći nameštenje i posao da bi se izašlo iz nemaštine. omogućili su joj da satima baza ulicama tražeći posao sa sinom u naručju. Nesanica joj je iz dana u dan utiskivala podočnjake na licu. iako muški. zbog drveta i uglja. praline i čokoladice punjene kremom veoma raznovrsnih ukusa poput mente. ako takva situacija potraje. nedeljom preklinjala u crkvama a ponedeljkom jecala na poljima ječma. Madlena nije bila takve sreće.području i čuvene u celoj Evropi. Narednih dana je razmatrala ideju da se preseli u Beč i živi tamo. odneti ostatke nevelikog imetka. štedela na troškovima i zakidala sebi na hrani. ali što se jesen više bližila počela je da se pribojava. Noću je zapadala u očaj. nisu plašili. Izračunala je koliko joj je novca ostalo. Hvatala ju je sve veća zebnja. – Ali oni nisu Saksonci. Naročito je na glasu bila vrsta poznata kao kugel. Čuvala je svaki novčić kao da je poslednji. a strah bore na koži. a hladnoća će. A to se nikako nije događalo. borovnice i još bezbroj drugih dodataka voća i prirodnog bilja. veći grad. Bez obzira na to. – Idi u Beč – posavetovala ju je Heda. šljive. topli i kišni. – Ni ovde me nisu poznavali.

Petra joj je bila potpora koja ju je držala da opstane u zatvoru a zatim je s njom podelila i prve mesece Brunovog života. stamena. jednog jutra je čvrsto obećala sebi: ako do prvog decembra ne bude dobila vesti od prijateljice. od tog časa teret griže savesti više ne leži na njoj. Možda je to prešlo u opsednutost.. 111 . Prema tome. ako bude imala sreće. Međutim. pomognu. i ponavljala je sebi da je Fridrih možda održao obećanje pa je Petra već u Lajpcigu. Zadržavala ju je jedino želja koja je polako prerastala u opsesiju: da sačeka Petru i vidi je pre nego što krene na put. Za to vreme svakog dana će se moliti da Bog donese odluku umesto nje i pokaže joj kojim putem da krene. ponašajući se kao da mu je druga majka. zašto je nije potražila. a toliko je volela njenog sina i sigurno ga još voli? A ako je u zatvoru. Zamišljala je da bi mogle jedna drugoj da se nađu. i računica joj je ispala dobro. To je božja odluka. Ali ako je na slobodi. Sve hladnije noći. dilema između čekanja i gladi. obećanje dobrog hrišćanina? Duge noći nesanice i premišljanja. bila je ubeđena da njena duša to ne bi podnela. ne samo da nikad više neće čuti ništa o njoj nego će se Petra opet odati gresima i osuditi sebe na propast. neće više čekati. Moglo bi biti tako. nije mrtva: Petra nikad neće umreti. u decembru će se nastaniti u tom austrijskom gradu i početi iz početka. Ili je mrtva. ili je možda ostala u zatvoru još godinu dana. zašto Fridrih nije održao datu reč. iskusna. a ona to ne sme da dopusti ako postoji mogućnost da je spreči. I konačno.izneli troškovi puta i za koje bi vreme otprilike tamo našla posao. Nije želela da krene na put osećajući takvu grižu savesti.. spakovaće to malo svojih stvari i zaputiti se u Beč. sigurna u sebe. uzimajući u obzir koliko je vremena proteklo. ne mogući ni da trene. Ne. Snažna je. Ne bi njoj tamnica mogla doći glave. ili čak da je slobodna a da nije pokušala da je nađe. ako tako učini. putovanja i bolje budućnosti zastala joj je kao kost u grlu i noćima se vrtela u postelji. Zapravo. I pomislila je. Ta želja je dugo sazrevala u Madleninom srcu i predstavljala uzrok koji ju je sprečavao da donese odluku da otputuje jer je znala da. čekala je Petrin povratak da krsti sina i da mu ona bude kuma. možda da otputuju zajedno u Beč i u prestonici Austrije pronađu neki pošten posao pomoću kog će gurati dalje.

a tvrdila je da će to biti u najskorije vreme. sastojke s kojima je kuvala čorbe i dodavala u njih zrna soli što bi je izgrebala sa zemlje kad bi se odvojila i 112 . preko noći je shvatila one Petrine reči za koje je verovala da se nikad neće složiti s njima: „Ne moraš da voliš da budeš kurva. I tada putovanje pođe drugim tokom i nije ni od kakve vajde što je prilikom polaska nedvosmisleno doneo odluku kuda će.“ Tu i tamo ostavila bi Bruna samog kod kuće i izlazila da traži male trupce zavejane snegom da bi ih osušila i njima ložila vatru u mangalu kad su išli na spavanje a onda opet pre svitanja. iako se svojski potrudila da ga rastegne. ili u radionice gde je pravljen sir. uhvatila promaja i hladnoća mu se uvukla u kosti i izazvala povišenu telesnu temperaturu i vrućicu u grudima. Nekad je u pekarama prosila bajat hleb i kvasila ga vodom da bi dala sinu nešto da pojede. kad je dete već rođeno tako neotporno. Ponekad zađe iza okuke i zadesi ga nesreća. Putnik odlučuje o putu. Novac za kiriju je potrošen a obećanje da će otputovati ostalo neispunjeno. da od tog časa udvostruči brigu o njemu. Odlazila je i u fabriku čokolade i pabirčila ostatke mleka s dna velikih zemljanih ćupova da se oboje hrane njime. Preostala joj je jedino uteha što vidi da joj je sin opet zdrav. veoma slabog od rođenja. Negde polovinom januara mališanu se povratila boja u licu i volja da se smeška. bacane svinjama. Budući da se Petra nije vraćala. a s druge strane ta uteha je bila tužna pošto je lekar uporno zahtevao. ali u tim trenucima jedino je njemu i bilo do osmeha. ali oporavak je trajao mesec i po i odneo sa sobom Madlenino obećanje i ono malo preostalog novca. Lekar se pobrinuo za bolest najbolje što je umeo. koje su se otimale oko njih. Upravo to se zbilo poslednje nedelje novembra kada je malog Bruna. jer će zauvek vući plućnu bolest. Jednom nedeljno je svraćala do klanice da traži preostalu masnoću ili da skuplja otpatke životinjskih lešina. da pokupi komade nepravilnog oblika. bez novca za dalji opstanak i nemajući više argumenata da sa suzama u očima izmoli kućevlasnika da joj dopusti da i dalje stanuje u sobi dok ne nađe načina da izmiri dugove.nešto što nije u njenim rukama. bolešljivom i nežnog zdravlja. nezgoda. ali ne i šta će ga sve snaći na njemu. incident. Dovoljno je da ne možeš da budeš ništa drugo. Takvi su zakoni slučaja.

kad joj je uspavljivala sina i kad je za sve troje bilo dovoljno hrane. Susetka Heda. ali nije imala snage da razazna ko ih ispušta. neutešno plakao i toptao nožicama. dok je mali Bruno sve glasnije plakao pošto su mu creva vapila za jelom a usamljenost naspram pacova ga ispunjavala strahom. pocupkujući. glava joj je visila van ležaja. i najednom se smela od prizora koji joj se ukazao pred očima. Stojeći kod uznožja kreveta. Vratila se u Madleninu sobu. Heda je užasnuto vrisnula. prigušujući Brunov plač. A dva pacova.. dvaput. tri puta. Na podu. Nije imala kuda da ode niti je dovoljno jasno shvatala da je put postao neprohodan i da je stigla do kraja. i naterala pacove da brzo potraže sklonište ispod kreveta.. nije više mogla da podnese dečji plač i snažno je pokucala na vrata Madlenine sobe. obletala su oko njegovih bosih stopala iščekujući pravi trenutak da odgrizu s njih komad mesa i pobegnu s plenom. iznela ga iz sobe dok je opet počinjalo da cmizdri. nesvesna svega. gladna koliko i mališan. 113 . Kad ni nakon poslednjeg pokušaja nije dobila odgovor. videla da gori u groznici i povikala sa stepeništa da neko pozove lekara. ljutito ušla unutra. spremna da izgrdi komšinicu što ne otvara. da je teraju odasvud gde bi prišla a naposletku je i kućevlasnik zapretio da će morati da napusti sobu ako za dva dana ne izmiri dug za stanarinu. U bunilu je sanjala dobre dane u zatvoru. Madleni se pomutio razum i nije nikako mogla da smisli šta dalje. Madlena je ležala obeznanjena. Sanjala je da je još tamo i slatko se smejala. uz Petru. Jednom. ona što je šila za muškarce koji su je posećivali. uzela je dete u naručje. trupci namenjeni za mangal uzalud su čekali da budu osušeni. izbezumljen jauk. i odnela kod sebe gde mu je dala komad hleba da gricka i utoli glad koliko može. Prodrmala je Madlenu pokušavajući da je probudi. poluobnaženog tela. Opazila je da joj temperatura raste i učinilo joj se da čuje udaljene jauke. ali iz nje je izvukla jedino dug.pala prilikom utovara u kola koja su je prevozila u druge gradove. otvorila je vrata silom. I tako je životarila dan za danom dok nisu svi počeli da je prepoznaju po krajnjoj bedi. dečak ju je čvrsto držao za gležnjeve. rasuti posvuda. tik uz slamaricu. Toliko puta da je pomislila da mora biti da se stanarima sobe nešto dogodilo.

– Tamo će mu bar dati da jede. Ne može da mu plati. – Ne možete. naginjući se preko ograde. Hedo. – Treba učiniti nešto. – Treba pozvati lekara. mislim da je teško bolesna – odgovorila je. – Ko to nadiže galamu? – proderao se iz prizemlja gospodin Gros. A ako ti to nije po volji. kućevlasnik. – Lekara? Radi čega? Neće doći. – Odvedi ga u sirotište – napravio se nevešt kućevlasnik. gospodine Grose. – Ali ona ima dete! – nije se predavala Heda. – Šta je bilo? – Madlena ima visoku temperaturu. 114 . Hoću da sutra lete iz te sobe. preuzmi ti brigu o njima.. – Ne mogu? Naravno da mogu. Oboje: i majka i sin.. – Gospodine Grose – zavapila je.

Tih dana nije ništa jela ni pila. Sama Heda ju je smestila tu. Dala joj je da pije vode i da pojede toplu kašu od posoljenog hleba. kad će dobiti slobodu da zarađuje za život za svoj račun. – Smiri se. jer nije mogla da se dogovori s Madlenom pošto je ona i dalje buncala u njenoj sobi. a groznica nije popuštala. I kad su napokon utihnule nepovezane reči. alkoholičarke ili su nestale. i Heda joj je samo masirala čelo hladnom vodom da bi oborila temperaturu i stavljala joj šaku snega na usne da ublaži nemir. Još nije napunio ni dve godine a već je polako upoznavao stroga pravila zatočeništva kome će doći kraj tek kad napuni osam godina a neko bude hteo da ga zaposli. nemajući srca da je ostavi bez krova nad glavom tih ledenih januarskih dana. sin ti je dobro – svaki put je odgovarala. da bi počela da joj se vraća snaga. 115 . jer joj je to potrebno da bi ozdravila. I nije ništa više govorila. Kad je Madlena ponovila pitanje. Predaja je obavljena kako je Heda mislila da je najbolje. i zamolila je da ćuti i nastavi da spava. ili deset. dom za siročad za decu bez roditelja ili onu čije su majke u zatvoru. malo zamašćenu. jednog lepog dana otvorila je oči i najpre upitala za sina. Heda nije odgovorila. kad je sneg prekrio sve. slagala ju je. ali tako da susetka ne može jednog dana da joj prebaci. smušene jadikovke. bojeći se da se ne zarazi. 2 Sutradan je Heda odvela Bruna u gradski hospicijum. sitan kašalj i nečujan šapat. želeći da čuje gde je Bruno. – Sad se odmaraj. Madleni je trebalo poprilično vremena da se povrati iz nesvesnog stanja koje ju je prikovalo za slamaricu što ju je Heda prostrla na patosu najdalje što je mogla od svog kreveta.

još si veoma slaba. pošto nije mogla da dozvoli da je kućevlasnik tako teško bolesnu izbaci na ulicu. – Pa gde je? – Smiri se. – I ništa mi ne duguješ zbog toga što sam učinila. i da je stoga bila u stanju da uz svoj posao brine jedino o bolesnici i ništa više pa je. Dodala je da ona nije bogata. molim te. U obraze joj se vratila boja. – Ne vidim Bruna.Jednog jutra. kada je mogla da šije za muškarce ali ne i da dopusti da je posećuju. i kako je Heda odlučila. – Ustala je. a taj uzrok nije ništa drugo do Madlenino prisustvo u sobi. ali postoji uzrok. i dok budemo doručkovale sve ću ti objasniti. iz očiju je nestao onaj grozničavi sjaj koji ju je pratio danima i činilo se da opet ima snage da ustane i hoda. – Nemoj misliti da ti išta prebacujem – izjavila je na kraju. objašnjavajući da su protekle tri nedelje. 116 . Madlena je najpre opet zapitala: – A moj sin? Gde je? Heda je sela na krevet i usiljeno se osmehnula. ili bar najbolje čega se dosetila pošto nije znala za rodbinu i prijatelje koji bi preuzeli brigu o Brunu i o njoj u tim kritičnim časovima. Heda je zatekla Madlenu kako sedi i čeka. Videvši da joj se komšinica probudila. za nju značile finansijsku propast za koju ne postoji krivac. dok se Madlena ne oporavi. I zamolila ju je da shvati da je to najbolje što je mogla da učini. Ne uzrujavaj se. Sigurna sam da bi i ti tako postupila da sam se ja razbolela. smiri se. dobro se utoplila. videvši u kakvom stanju se nalazi. Ali ne traži da ti polažem račune zbog sina. uzela u ruke bokal i pre nego što će izaći iz sobe rekla: – Ugrejaću malo mleka. da je dovede u svoju sobu dok se ne oporavi. gde vode računa o njemu. Madlena je smireno pratila susetkinu priču kako je gospodin Gros iznajmio njenu sobu bračnom paru tek pristiglom iz doline Elbe. probudivši se. hrane ga i štite od hladnoće i bede. a iz reči su joj provejavale simpatija i iskrenost koje Madlena nije razumela. – Dobro je. smestila dete u gradsko sirotište. pošto ona nije mogla da je plaća. isplakala sam oči kad sam ga ostavila u sirotištu isto koliko bi i ti. Naposletku je dodala da je zahvalna Bogu što je Madlena ozdravila. – Odlično izgledaš.

– Tolike dane.. slomljena. ali bila je preslaba za to i opet se svalila na slamaricu. – To sam htela. prestrašen i obamro od hladnoće. moram da idem po sina. jer iako ti to možda ne razumeš. moram da ti zahvalim što si me negovala i što si pokušala.. – Da.. učinila si nešto svirepo. Ali sad me ostavi. Koliko si ti. Madlena je saslušala priču i shvatila da Heda nije imala drugog izbora te da. – Znaš li da sam ja odrasla u sirotištu? – Ne. nema šta da joj prebaci. – Suza joj se skotrljala niz lice. izađe iz sobe i suoči se s uličnom hladnoćom. – Još jednom je pokušala da se pridigne. – Nećete moći da živite ovde. sam. dok su joj se suze slivale niz lice. da mu ne nedostaju stan i hrana. I život će te sigurno nagraditi za pokazanu dobrotu. Nisam znala. i ne nameravam. – Zato ne možeš da shvatiš. Naposletku. Heda je uzalud pokušavala da je zaustavi. Tako kažnjavaju u sirotištima. mada su joj u srcu buknuli bes i očaj. u najboljoj nameri. – Pokazala je na svoje grudi. ali Madlena je uporno tvrdila da mu ni s kim ne može biti bolje nego s majkom i da će uraditi sve što treba da detetu od tada pa ubuduće ništa ne usfali.. Još si bolesna. ne mogu da te krivim. možda je kažnjen. – Ali ne verujem da možeš znati koliki bol osećam ovde unutra. – Heda je prišla i zagrlila je. na bok. prema tome.. ali njen napor je bio uzaludan. – Ne mogu.. skljokala se i legla. ne – tiho je izustila. 117 . da mi se sin ne muči.. – Heda je pokušala da se seti. pokušavajući da se sabere. – U svakom slučaju. Moj sin! Moj jadni sin! Istog časa kad je povratila snagu neophodnu da ustane. Koliko dugo je u sirotištu? – Ne znam. Naprotiv. – Ne možeš. skupivši se. ne mogu. – Znam. Ne. – Dvadeset ili dvadeset dva dana.. – Madlena je pokušala da ustane. S mnogo izraženijim smislom za stvarnost. da. pohitala je u gradsko sirotište po sina. Madlena. Heda je ponavljala da je Brunu bolje tamo. – Moram da odem po njega! Za tri nedelje su ga sigurno mnogo tukli. – Ne tražim da mi polažeš račune.

negovala te. Madlena je zaustila da se izvini za slučaj da se njeno ponašanje Hedi učinilo bahato i da zahvali na svemu što je učinila za nju.. povratila se i tiho izustila: – Hvala. i tako gubim njega i njegov novac! A ti se povrh svega praviš važna kao mađarska grofica! Gubi se odavde i trči za sinom! Idi! Ali da ti nije palo na pamet da se vratiš ovde! Izgurala ju je iz sobe i zalupila vrata tako jako da je izgledalo da se drvena konstrukcija zatresla. – Potražiću neko drugo mesto. – S kim? – S jednim mojim poznanikom.? – Madlena je napravila grimasu koju nije bilo moguće rastumačiti. Došao je po svoju zakrpljenu odeću dok si ležala bolesna i pitao me ko si. a onda je pitao da li bi šila za njega i da li bi mogao da te posećuje kao što dolazi kod mene.. – Samo sam rekla to što si lepo čula. ali ostala je na podestu stepeništa otvorenih usta. – Naći ću ga. Namestila je ogrtač na grudima. krmačo jedna! – dreknula je Heda ne mogavši da se suzdrži. Videvši koliko je tvrdoglava i odlučna. pritežući ga oko vrata stisnutom pesnicom. Posle nekoliko trenutaka. Heda je pomislila da postoji još jedan način da joj pomogne: – Mogu da te upoznam s nekim ko bi ti dobro došao. – Kao jadnica koju nema pas za šta da ujede a želi da preživi! To ti predlažem! – Hedo! – I ne gledaj me tako. između iznenađenja i ogorčenosti. – Ti me to nagovaraš. – Nemaš novca. hranila i nudim ti svoju mušteriju. – Ko si ti da nekoga osuđuješ. Gledao je kako spavaš. – Ni na šta te ne nagovaram – odvratila je Heda. – Predlažeš mi da se bacim u naručje nekom muškarcu kao da sam drolja? – Da! – odgovorila je Heda ljutito. izašla iz kuće s osećajem da je bila nepravedna prema Hedi i tužna što je izgubila jedinu osobu koja je bila dobra prema njoj otkako je 118 . a? Šta umišljaš da si? Smestila sam te u svoju sobu.

strahujući da će led pući pod njenom težinom. već kako da povrati Bruna. trudila se da ne gazi po zaleđenim barama. iznad četiri kamena stepenika koji su ih izdizali s tla. ostavljajući zaveštanja i nasledstva radi održavanja i očuvanja tog pijetističkog pokreta. i velikim ulaznim vratima na sredini. nepotkresana živica.napustila zatvor. blistavilo od pre pedeset ili sto godina zgaslo je i sad kad je Madlena došla do sirotišta u potrazi za sinom. Pre je izgledalo da puzi nego da hoda. pre svega. od neispoliranog drveta. zar njenom ženskom sudbinom može upravljati jedino greh bluda? Bila je u ranoj mladosti pa nije shvatala kakvo je to blago skriveno između ženskih nogu kad se toliki muškarci uporno upinju da ga se domognu. osećajući slabost i težinu u nogama. Krenula je zavejanim ulicama Halea naprežući se iz petnih žila da se ne sruši. i gde su rasle jele i divlja. s visokim prozorima i zamagljenim staklima.. i nekada je primalo više od hiljadu siročadi ili napuštene dece. bojala se života. Ona su tu vaspitavana u hrišćanskom. Pobogu.. Madlena ga je osmotrila izdaleka i pomislila da sva sirotišta liče jedno 119 . Uz to. po kome je popadao sneg. i bila je prinuđena da se svaki čas sklanja od naleta jakog vetra i vejavice naslanjajući se na zid uz koji je koračala. Ali u tom času to nije bila njena najveća briga. uz delovanje i drugih sličnih centara po raznim gradovima severne Evrope. Primirila se kad je zgrada sirotišta najednom iskrsla pred njenim očima a pomisao da će se opet sresti sa sinom izbrisala joj je iz glave misli bolne poput rana posutih solju. Međutim. Nije se bojala smrti. Najednom se setila izlaska iz zatvora u Haleu i predloga Fridriha Baha. koji im je pokazivao pravi put da do kraja života budu čestiti muškarci i žene. koji su visoko cenile luteranske crkvene vlasti kao i najviši slojevi društva. Napravio ga je pre jednog stoleća velikodušni gospodin po imenu Avgust Herman Franke. Gradsko sirotište je bilo dvospratnica koja se uzdizala iza zapuštenog vrta. ustanova je propadala i imala veoma mali broj štićenika te shodno tome i veoma ograničena sredstva. dobio je ime po verskom pravcu pijetizmu. zatvorenim. luteranskom duhu. Rad te ustanove. vrlo nalik ovom što ga je maločas dobila od Hede. Zdanje je bilo veliko i duguljasto. dajući milostinju.

Sneg je i dalje vejao a hladnoća je. Jeste. – Mogu li da razgovaram s gospodinom upravnikom? – Ne znam što bi! Ali ako baš hoćeš. sležući ramenima. dok je gospodin Šenberg nije izbavio odatle.na drugo: ovo se ne razlikuje mnogo od onog za koje je ranije mislila da joj je dom. Tišina. – Žena je opet pošla da zatvori vrata. – Došla sam po sina. – Dovela ga je jedna žena pre manje od mesec dana. videću da li može da te primi. u iščekivanju odgovora.. Mogu li da uđem? – Ko ti je sin? – Bruno. Zove se Bruno. 120 .! – Žena je zaustavila vrata na pola puta i odmakla se. – Da sačekam ovde? – upitala je. podovi s kamenim pločicama. – Ovde je. nešto si pobrkala. Kuda odlazi dečji smeh kad mališane dočekaju strogi propisi. znam – ubeđivala ju je Madlena. bezdušni i nemilosrdni. Madlena je ušla u predvorje sirotišta i obazrela se oko sebe. gospođo. – Šta hoćeš? – odmerila ju je od glave do pete a na licu joj se nije pomerio ni mišić. goli. prljavi zidovi. Pokušala je da baci pogled kroz najbliži prozor. – Kazala sam ti da nemamo nikakvog Bruna. umesto da odrastaju prema pravilima porodice u kojoj žive? Nije pamtila da se ikad nasmejala za sve godine provedene u sirotištu. Madlena je primetila da ona samo što nije zatvorila vrata i nije htela da prihvati poraz. sve jače stezala. Dvaput je udarila zvekirom na vrata i sačekala da neko otvori. – Ne. jedna glomazna žena poodmaklih godina je otvorila vrata. Najzad. – Ovde nema nijednog deteta s takvim imenom – odvratila je žena. dugački hodnici. mada je već bilo podne. pozivajući je da uđe. – Sačekaj ovde. – Rekla sam ti da ovde nema nijednog deteta s tim imenom! – ponovila je žena rasrđeno. Svi domovi za nahočad su isti: visoke tavanice. u Lajpcigu.. – Ovde je. ali nije ništa videla. Molim vas da proverite.

– Polako. Vi niste majka. Hladnoća je štipala a neprijatan. gospodine. lično sam obavio formalnosti oko prijema. – Nije ga dovela majka.. Žena se izgubila niz jedan bočni hodnik a Madlena je ostala sama sa svojom prošlošću. Da vidimo. Mora biti da se sećate. ne znam im svima imena. gospodine – prekinula ga je. gospodine. vi niste ta žena. ali tada sam bila teško bolesna i moja susetka Heda. naravno.. – To je moj sin.. Sačekaću ovde. Dovela ga je majka. ali čini mi se da nemamo nikakvog Bruna.. Najednom su je saletele uspomene na ružne dane. Od tih uspomena usta su joj se sasušila a srce steglo. kao da je opet devojčica. Vladala je mrtva tišina. – Aha. – Dobar dan. – Pa. polako. nameštajući naočare sa staklima na koren nosa. isti onaj miris koji ju je pratio celog detinjstva. A ona kaže da nije ovde. Zove se Bruno.. – Dobar dan – pozdravio ju je. – Gospođa Hartman mi kaže da. da nam poverava starateljstvo nad njim pošto ne može da brine o njemu. – Ne idi dalje. Sećam se. kao da u zgradi umesto dece žive mrtvaci. – Dve godine? Mesec dana? – Upravnik je s dva prsta pročešljao bradicu i zalizao brkove. gospodine – molećivo je objasnila Madlena.. Bruno. – A pre svega mesec dana jedna moja prijateljica ga je dovela ovde. gospođo. ona što je živela iza tih zidova. – Savršeno dobro pamtim ženu koja nam je dovela dečaka. Samo što. i prišao joj. doslovce.. – Kod vrata – ponovila je žena.. gospodine! 121 . Kuda odlazi dečji smeh? Kuda? Na sreću.. I kazala je. – Došla sam po svog sina. kao da obnavlja sećanje na te događaje. – Upravnik je sastavio ruke na leđima i malo prošetao okolo. pošto nisam mogla da brinem o sinu.. nedugo zatim pojavio se jedan muškarac hodajući sporim korakom istim onim hodnikom kuda je žena otišla. Imam to zapisano u dokumentu na koji je stavila krst. – Madlena se osetila povređeno. – Ima dve godine. – Da. – Njegova majka sam ja. poznat miris hrane se osećao u daljini. – Upravnik je pokušao da se priseti. – Bruno. Odrekla se svakog prava na sina.

ne slušajući šta ona govori.. – Upravnik se uspravio i oholo podigao bradu. pokušala je da se odbrani usrdnom molbom. pa nam je preporučila da dete primi svetu tajnu pod imenom koje mi poželimo. ili još gore. ali. – Dobro. Njegova ljutnja se postepeno stišavala kako se praznio za vreme govorancije. Ali Maks se sad zove Maks i nema nikakvog dokaza da si mu ti majka. sve dok nije obrisao uglove očiju palcem i kažiprstom desne ruke. – Nije nam kazala ni kako se zove. da li ona slučajno misli da on može da dâ neko dete prvoj ženi koja pokuca na vrata govoreći da je jedan od tih štićenika njen sin. – Vidi. i dok ga je 122 .. Upravnik se rasrdio. – Htela sam da ga krstim čim. – Maks? – Madlena je nekoliko puta uzastopno odmahnula glavom. i nastavio dalje sporim glasom kao da prethodno nije ništa rekao. – I još nešto – nastavio je. dobro. Dodao je da mu je preko glave svih što pokušavaju da ukradu mališane da bi ih prodali na tržnici prvom trgovcu starudijama kome treba pomoćnik da bi širio posao po saksonskim selima.. kršten je. i upitao. – Gospodine! Zahtevam da mi vratite sina! – pobunila se Madlena povišenim tonom. I kad smo već kod toga.. da bi ih drugi seksualno iskorišćavali a on zarađivao na tome. ogorčen sam zbog tvog zahteva. među kojima brigu. nepotrebno blagoglagoljivo. curice. Ime mu je Maksimilijan. Možeš ti da zoveš tog dečaka kako god hoćeš. ne škrtareći na optužbama za neukost i zlonamernost. Uveravam te. i pominjući dugi niz svojih obaveza. – Ali ime mu je Bruno! Bruno! – Da li je već bio kršten? – Ne – zastala je. dabome. Shvatajući da ne može ništa da zahteva pred nepopustljivošću tog službenika. Maks. njegove majke se sećam savršeno dobro. i zato me nemoj terati da i dalje gubim vreme s tobom. zaštitu i odbranu nepovredivosti sve dece pod njegovom skrbi. Nije znala je li kršten. – Shvataš li šta ti govorim? – Da. uzdahnuo i zapretio da će je predati sudiji. podao je kako god da se okrene! A uz to znam da mu nisi majka. – Ženo. naredio joj da ćuti i otpočeo priču začinjenu uvredama.

ne! – Radi kako ti se kaže! Ja sam službenik ovoga grada! – Podigao je ruku da je ošamari.. – Ne! – opirala se. ako hoćeš da usvojiš tog Maksa. – Nećete zadržati mog sina! – uzviknula je.. I ne vraćaj se ovamo. moja ustanova se neće protiviti da se povede neophodan postupak. – Ta žena nije rekla kako se zove. – Ovde ćemo voditi računa o Maksu podjednako kao o svima ostalima. – Neće ostati po vašem! Potražiću pomoć i.. Madlena se otrgla iz upravnikovih ruku i unela mu se u lice. ne dozvoljavajući da ga prepadne.. još glasnije. eto. misliš li da sam toliki šupak? Kao da ja ne znam za taj štos... Ne plivamo u novcu! Stoga se vrati s mužem i sa sto 123 . – Traži šta god hoćeš! – proderao se on.zaklinjala umalo nije pala na kolena. smirio se.. Heda mu nije majka! – Ne znam ko je Heda. gospodine. duboko je udahnuo. – Ali Bruno je moj sin! – Rasplakala se i prekrila lice šakama. Ovde nemaš nikakva posla. – Neću otići bez njega! Hoću da ga vidim! – Da ga vidiš? – iznenadio se upravnik. – Ali sad napusti ovu kuću! – Neću da idem. dosta je bilo! – Uhvatio ju je za ramena.. Devojko. – Vidi ti nje. gurnuo i poveo do izlaza iz zgrade. Sami ćete se uveriti. – Dobro. Prezrivo se osmehnuo i opet je pogurao do izlaznih vrata.! Odlazi i ne vraćaj se više. – Nije mu majka! Kunem vam se.. – Ni govora! A što hoćeš da ga vidiš? – Prepoznaće me i shvatićete da je to moj sin. Devetoro od desetoro dece baciće se u naručje prvoj pokvarenjakuši koja zatraži tuđe dete samo da bi izašli odavde! Grozno su nezahvalni. sporijim glasom: – E sad. moj sin. gospodine. – Žena koja vam je dovela mog sina. – On je moj sin. povukao krajeve redengota i izjavio.. sina žene koja nam je poverila starateljstvo nad njim. pokušavajući da ga probode ljutitim pogledom i da ga donekle zastraši. Ali dok je još bila u vazduhu. Udaj se i rodićeš sopstvenu decu.

srebrnih talira da nadoknadiš troškove za detetovo izdržavanje i ja ću
svojeručno potpisati dokument o usvajanju. A sad izlazi odavde ili ću
pozvati policiju!

Napolju je opet počeo da veje sneg, ali Madlena nije osećala hladnoću.
Ipak, nije bila kadra da napravi ni korak više. Sela je na zidić gvozdene
ograde što je opasivala hospicijum i zažmurila. Mislila je da će se
onesvestiti. A u glavu su joj nahrupile davne misli iz vremena kad je i ona
živela u sirotištu i sećanje na dan kad je izašla odatle, zahvaljujući
gospodinu Šenbergu, kao što sad izlazi iz sirotišta u Haleu.
Pamtila je taj dan kao najradosniji u svom životu. Jedan stasit, snažan,
otmen i drag muškarac poveo ju je za ruku ka slobodi. Gospodin Šenberg je
došao po nju zato što je rekao da mu je potrebna služavka za poljsku kuću i
u domu za nahočad su mu ponudili mladu i bistru devojku, dovoljno staru
da radi; nasmešio se čim ju je ugledao, uhvatio je za ruku i pitao da li želi
da pođe s njim. Klimnula je glavom nekoliko puta uzastopce, uzbuđena što
će konačno napustiti mesto koje je za nju otkad zna za sebe predstavljalo
zatvor, a taj gospodin će joj pokazati kako izgleda svet.
U lepoj kočiji koju su vukla dva snažna i čista konja vozila se s novim
gospodarem do periferije Lajpciga, zemljanim putem uz koji su se prostirala
polja puna cveća, njoj nepoznatog, ali nije se znalo koje od kojeg je lepše, u
raznim bojama. Tog putovanja se sećala kao sna. Možda je trajalo dugo,
sigurno jeste pošto su do poljske kuće Šenbergovih stigli tek predveče, ali
videla je sijaset livada, planina, rečica, ratara na oranicama, pralja, seoskih
kuća, krava, ovaca, mula i toliko toga novog što nikad ranije nije imala
priliku da osmotri, da joj je sve izgledalo uzbudljivo i kao čudesna
tvorevina uobrazilje. Radoznalost nije samo želja da se proširi znanje; to je i
prvi bukvar za onoga ko ne zna ništa.
Te dve godine u seoskoj kući gospodina Šenberga bile su ispunjene
spokojem koji joj je omogućio da shvati da život ima i svoju drugu stranu,
lice koje joj nikad nije bilo dopušteno da upozna, i uživala je u toj lekciji
dok nije ostavila prošlost za sobom kao noćnu moru iz koje se najzad
probudila, i vratila u stvarnost drugačiju od tragičnog snoviđenja u kome je

124

dotad živela. Šenberg se ponašao prema njoj s toliko poštovanja i
naklonosti da služiti njemu nije značilo dužnost, nego čast i zahvalnost. U
nebrojeno mnogo trenutaka osećala je njegove simpatije i dugo je u njemu
gledala oca kog nikad nije upoznala, a ostala posluga ju je prihvatila kao
drugaricu, sestru ili ćerku. Bila je sitna, bleda, plavokosa i prozirnog
pogleda, plavog kao majsko nebo, a njen bezazlen način govora i to što je
govorila zvučali su tako melodično i spontano da je više ličila na lutku za
igranje nego na sluškinju.
Ubrzo su je svi zavoleli. A ona je bila veoma poletna, i drage volje
izvršavala sve što je traženo od nje, pa su te godine u Šenbergovoj kući bile
doba kad je zaboravila da postoje kazne i uverila se da se može živeti a da
se ne osećaš zastrašeno. O tome je razmišljala sada, dok je sedela na zidiću
na snegu što je lagano sipio i spuštao joj se na ramena milujući ih, i te
davne slike su delimično ublažile bol koji je osećala.
Kasnije ju je rastužila vest da ju je gospodin Šenberg odabrao da neguje
gospodina Baha. Bilo je to na dan kad joj je saopštio, pošto je provela dve
godine u njegovoj službi, da želi da pomogne dobrom prijatelju i da mu se
čini da je ona najbolja i najvrednija služavka za to nameštenje. Bila je tužna
što će napustiti kuću, ali je osetila i trunku znatiželje što će upoznati
drugačiji život, u ovom slučaju život u velikom gradu kakav je Lajpcig.
Šenberg ju je pitao da li bi volela da se vrati u grad a ona je, smerna kao i
uvek, odgovorila da će biti u redu to što on odluči. I kad joj je kazao da se
ne žalosti zbog te promene pošto mora da smanji broj osoblja u kući jer
troškovi počinju da prevazilaze njegove mogućnosti, i da je uz to planirao
da ode na dugo putešestvije po Evropi, pristala je da krene na put i
obavezala se da će brinuti o gospodinu Bahu najbolje što ume.
– Ali videću vas opet, gospodine?
– Bez sumnje. Često posećujem Bahove, svoje prijatelje.
– U tom slučaju, moliću se da do toga dođe ubrzo.
Dao joj je kesu s novcem za put i hranu za prvi dan, savetujući da
pripazi na kesu, pošto će dugo putovati i trebaće da plati prenoćište u
drumskim konačištima. I zahvalivši mu na svemu što je učinio za nju,
izgrlila je druge služavke i ostale članove kućne posluge, i krenula prema
gradu pešice, u cik zore.

125

Ali zbog svog neiskustva i naivnosti ubrzo je dobila još jednu lekciju. U
vreme ručka, pošto je povratila snagu pojevši komad sira i krišku hleba,
legla je da odspava na travnjaku između leja za cveće, uživajući u zracima
sunca što je tog zimskog dana granulo da bi je pratilo na putu. Zaspala je
dubokim snom. A kad se probudila i spremila da nastavi put, istog časa je
primetila da joj je neki pokvarenjak ukrao kesu s novcem i ostalu hranu
koju je nosila u zavežljaju.
Nije imala smelosti da se vrati u kuću gospodina Šenberga i ispriča šta
se dogodilo, pošto se stidela da prizna da nije poslušala gospodareve
savete. A nije želela ni da ga ozlovolji. Tako je, nemajući drugog izbora,
odlučila da nastavi put i iskija svoj nemar, i preostalo joj je jedino da dve
noći zaredom prespava u nekoj štali, sklanjajući se od hladnoće, i da tri
naredna dana izdrži bez jela, hraneći se samo vodom iz potoka i čemerom
sramote što je pokradena prvi put kad je ostavljena sama.
Stoga, kad je najzad jednog jutra stigla u kuću Bahovih, imala je oči
samo za zemičke što ih je Katarina pekla u peći.

126

3

Kad se povratila od iznemoglosti, ustala je sa zidića i pošla dalje. I ne
znajući zašto povezuje Katarinine sveže ispečene zemičke s domom
Bahovih, iznebuha je ime Johana Kristofa Fridriha počelo da joj odzvanja u
glavi dok je tumarala zavejanim ulicama Halea. To ime joj je svako malo
silazilo s vrha jezika, slog po slog, i mrmljala ga je, dok joj je u umu
iskrsavala i nestajala njegova slika, kao neka fiks ideja. On joj je prvi
zapretio da će odvesti njenog sina u sirotište i smesta se pokajao, zaklinjući
se da nije mislio ozbiljno. I delovao je iskreno. Možda je Fridrih čovek koji
bi joj mogao pomoći da pronađe rešenje za tragični gubitak što joj je
razdirao dušu; ako se ne vara, jedino joj je on na ovome svetu ponudio
pomoć.
Ali smesta se setila da je cena za tu pomoć i dalje previsoka, i zbog
beščašća i zbog pokornosti.
Mogla je jedino da se vrati kući i pokuca na vrata Hedine sobe, iako je
svaki put iznova odlagala taj trenutak jer nije mogla da zaboravi, niti će
ikad više moći da oprosti, što joj je zatočila sina u sirotištu ne saopštivši ni
ko mu je majka; s druge strane, Heda vrlo verovatno nije njoj oprostila zbog
jutrošnje svađe i neće se smilovati njenim neprilikama. Osim toga, ako se
sad vrati, to će značiti da prihvata poraz koji ne krnji njen ponos, nego
sposobnost odlučivanja, budući da će, ako se vrati, biti prinuđena da
pristane na želje muškarca kome je zapala za oko.
Šta da radi? Znala je, ako se ne vrati kod Hede, to znači da je osuđena
da se potuca napolju po nevremenu, a pošto se osećala veoma slabo, ne bi
preživela ni prvu noć na hladnoći. Pored toga, proživljena osećanja su je do
te mere umorila da je osećala težinu u nogama i s mukom je povlačila
stopala po snegu. Bilo joj je sve potrebnije nešto hrane i zaštićeno mesto

127

gde bi se odmorila.
S jednog rukohvata je skinula malo snega i progutala, topeći ga
prethodno u ustima da ga pretvori u vodu i ne unosi u grlo dok je ledeno
hladan, osećajući oštar bol u zubima koji su reagovali na dodir osetljivim
vapajem. Opet glad i studen; samoća i bespomoćnost; opet ne zna šta da
radi i nemoćna je da se bori za sina protiv vlasti koja joj ga je ukrala.
I bes.
I strah.
I očaj.
Opet je osetila kako bolno peku suze što su joj se slivale niz obraze.
Hale je najednom postao lavirint ćorsokaka. Ulice pakla. Potražila je
kutak gde bi se sklonila i nije ga pronašla. Posmatrala je ljude koje je
sretala u prolazu i nije spazila nijedno ljubazno lice da ga zamoli za pomoć.
Naposletku, potpuno skršenoj i nemoćnoj da razmišlja i o čemu, učinilo joj
se da će izgubiti svest, i pokušala je da se odbrani od nesvestice tako što je
sela u udubljenje probijeno u fasadi jednog zatvorenog ambara i zagnjurila
lice u šake. Nije imala snage da nastavi dalje.
Noć se spustila na zemlju silovito poput pljuska toga dana,
sedamnaestog marta 1753. godine. Naspram slabašne svetlosti što je još
opstajala na zapadu, videlo se pet uznositih tornjeva katedrale Hale Dom.
Kao i kruništa zamka Moricburga, krovovi Muzeja soli Saline i dva tornja
na Crkvi Svetog Nikole, dok se pomrčina spuštala na sokake i trgove gde je
oskudno svetlo sveća pokazivalo gde iza prozora ima nekoga i malobrojne
dućane na kojima još nisu bila zaključana vrata. U crnilu tog dela grada
glas je dizala tek pokoja nepotrebna mala svetiljka na kućama
dobrostojećih ljudi i poneka baklja upaljena ispred crkvenih spomenika i na
sredini Marktplaca. Na obe strane ulice je potražila put kojim bi produžila
dalje, ali bezuspešno. Stopala su joj bridela od hladnoće, šake u
rukavicama bez prstiju utrnule, a telo nije osećala. Ublažila je suvoću u
ustima s još malo snega uzetog s tla, ne zastajući da odabere onaj koji je
čist i netaknut, i duboko udahnula pre nego što se dočekala na noge i opet
zaputila negde. Šepajući, pogurena i pobeđena, kao starica u potrazi za
mrtvačkim odrom, lomatala se od jedne do druge ulice, prešla preko jednog
trga i nastavila da hoda besciljno, samo da ne bi umrla od smrzavanja.

128

S obe strane su se nizale kamene kuće i zatvoreni prozori a iza njih su
se čuli dečji glasovi i raspre odraslih, mogla se osetiti hrana što se krčka na
šporetu i miris toplog vazduha dok su cepanice pucketale u ognjištu. Po
drugim kućama, od dasaka i greda, čuli su se drugi glasovi i drugi mirisi, a
po pojatama, štalama, ambarima i magazama, već utihnulim, zatvorena
stoka imala je krov nad glavom koji je njoj nedostajao. S nadstrešnica su
visile ledenice i s vremena na vreme bi se stropoštale na kaljavu zemlju po
sokacima, a snežni prekrivač na krovovima prestajao je da kaplje do
sutradan, kada će toplo martovsko sunce početi da ga topi tamo gde je sloj
najtanji. Na raskrsnicama je poneka široka drvena daska olakšavala prolaz
s jedne na drugu stranu ulice da prolaznici ne bi ugazili u blato ili u
zaleđenu baru s ledom izlomljenim kad su po njemu gazili ljudi i konji, a na
velikom trgu, popločanom granitnim kockama i mermernim pločama,
susnežica se opet ledila kao i sinoć, pretvarajući put u izazov da se ljudi
okliznu. Hodati priljubljen uza zid zabijajući vrhove prstiju u tlo bio je
jedini način da se čoveku ne omakne tlo ispod nogu i da ne padne; a
prolazak sredinom trga – kockanje unapred osuđeno na neuspeh protiv
pokliznuća, saplitanja i pada. No Madlena nije mogla da misli o tome. Kroz
glavu su joj prolazile slike njenog sina, Hede, sirotišta i vatre u ognjištu
nalik na lađe bez kormila koje talasi podivljalog mora ljuljaju drmusajući ih
po svom ćefu, uz šikljanje pene i vrtoglavo poniranje.
I među svim tim smućenim slikama, neodgonetljiv pogled Johana
Kristofa Fridriha Baha.

– Madlena!
Čula je kako neko izgovara njeno ime, ali pomislila je da bulazni. Glas
joj nije bio nepoznat, kao ni iznenađen i veseo ton kojim je izgovoreno, ali
nastavila je da polako korača sredinom Marktplaca, posrćući pri svakom
koraku, ne mareći hoće li pasti ili ne, jer joj je između slabosti i beznađa
bilo najmanje bitno hoće li se srušiti.
– Madlena! Madlena Findelkind!
Opet je čula poziv, kao udaljeni mrmor vetra usred mećave, i nije htela
da se odazove onome za šta je pomislila da je varka, trenutak što prethodi

129

nesvestici. Koraknula je još jednom, i još jednom, a kod trećeg koraka se
neminovno okliznula i pala, kao džak krompira, protiv svoje volje, i ostala
da sedi na zemlji s bolom u kukovima a krajevi suknje su joj se isprljali i
natopili vodom i blatom.
Nije znala da li je izgubila svest na nekoliko časaka, pa ni da li je opet
u bunilu, pošto nije imala snage da promisli a ni bistru glavu da razjasni to
sebi. Shvatila je da nije mrtva tek kad je osetila da je neko grli i pomaže joj
da se pridigne.
Glas koji je maločas čula sad je bio tik uz nju.
– Pa zar me se ne sećaš?
Otvorila je oči i opet ih zatvorila. Jedva primetan osmeh ukazao joj se
na usnama i odmahnula je glavom.
– Gde je Bruno? – zajecala je. – Moj sin! Gde mi je sin?
– Madlena! To sam ja, Petra! Ne može biti da si me zaboravila...
Stavila joj je ruku na čelo i videla da je vrelo. Krajnjim naporom ju je
podigla i vukla korak po korak do kraja Marktplaca, ispod arkada zgrade
gde je bila smeštena opštinska uprava. Tamo ju je položila na stepenik, sela
na pod i stavila joj glavu na svoje noge.
– Hajde, Madlena. Smiri se. – Prijateljičin glas je bio nežan kao majčin.
– Ja ću paziti na tebe.
– Petra... to si ti?
– Da, ja sam. – Pomilovala ju je po licu i opet opipala čelo zbog
temperature. – Sad se malo odmori, pa ću te povesti sa sobom. Znam kuda.
– Ti. Ali... ležala si u zatvoru.
– Jesam. Vidim da se sećaš. Ipak, tome je došao kraj. Izgleda da je tvoj
dobročinitelj zaboravio na obećanje da će šapnuti neku lepu reč o meni, pa
sam odležala gotovo pune dve godine kazne. A ti, pričaj šta je bilo s tobom.
Mislila sam da si u Lajpcigu, i da te izdržava onaj napirlitani udvarač...
– Hladno mi je, Petra. Mnogo mi je hladno...
– Smiri se. Ubrzo će ti biti bolje.
Energično je protrljala Madlenine ruke dok se toplota nije vratila u njih i
pomogla joj da ustane.
– Kuda...?
– Pođi sa mnom.

130

4

Na pustim ulicama Halea severac je sekao kao nožem. Vukući se s krajnjim
naporom, dve žene su krenule prema jugu, ka izlazu iz grada, gde je vetar
brisao sve pred sobom i gde su snežne pahulje veličine oraha mahnito
lepršale tamo-amo pre nego što se spuste na zemlju i pretvore u još jedan
delić zavejane pustopoljine. Napokon su stigle do jedne kućerine na sprat,
drvene, s crvenim fenjerom koji je obasjavao ulazna vrata. Njihovim
mukama je došao kraj.
– Je li to ovde?
– Hajde da uđemo – odgovorila je Petra sopćući.
Madlena se najednom obrela u nečemu za šta bi se reklo da je krčma, sa
šankom, drvenim stolovima i stolicama na kojima nije bilo nikoga. Unutra
je bilo toplo i okrepljujuće. Ognjište s hrpom upaljenih cepanica davalo je
prostoriji sjajnu narandžastu nijansu i ona joj je govorila da se opruži pokraj
vatre i umre tu, da joj ništa više nije potrebno. Opazila je taj kutak i uprla
prstom u njega, nesposobna da govori. Usne i brada su joj podrhtavale, zubi
cvokotali, ruke se tresle a u stopala se vratila osetljivost kao da su od
morske pene.
Petra je shvatila šta hoće Madlena i odvela je do ognjišta, pustila je da
legne na patos od drvenih dasaka i poravnala nabore na suknji nakon što je
s ramena i marame na glavi otresla ostatke snega.
– Odmah se vraćam – rekla je.
Ubrzo je došla s bokalom vina, tanjirom sira, velikom kobasicom i pola
pogače. Sela je na pod pored Madlene, počela da joj stavlja u usta
komadiće koje je sekla velikim nožem i dala joj da pije. Za to vreme, ne
naglašavajući ništa posebno, i kao da priča nebitne pojedinosti o nevažnim
lokalnim događanjima, objasnila je da je puštena na slobodu pošto su stigle

131

kad muškarci. ali izdala ju je snaga. – Petra. Videćeš da ćeš se osećati mnogo bolje. dobiju nadnicu. U zatvoru nismo imale ništa slično. i da iste te sobe služe kao mesta za upražnjavanje intime plaćenog seksa. Dok je Madlena grejala stomak vinom i utoljavala glad malim zalogajima. seljaci i zanatlije. protiskujući ga s još malo vina a ruke su joj kljoknule dole s komadom hleba u svakoj šaci. – Jesi li za to da odemo na spavanje? – upitala je Petra. govoreći da će ih sačuvati za Bruna. Uz Petrinu pomoć je stala na noge i popela se stepenicama na sprat. i mada ju je uhvatila štucavica. ali kad je Petra upitala gde je Bruno. strpala je u usta sve što joj je pružila prijateljica. čvrsto stežući kriške hleba u šakama. da je ta krčma mesto gde se bavi svojim zanatom. srkala vino i jela komade sira zajedno s kriškama hleba. pogledala je neutešno.nove zatvorenice i više nisu mogle sve da stanu u ćeliju. – Sutra ćeš mi na danjoj svetlosti sve ispričati. Sad moraš da se oporaviš. i da uz svoje ljubavne veštine nema te subote a da ne zaradi dovoljno da živi preko nedelje. iako je zalogaj hrane postajao sve veći i teško je gutala. Najzad je uspela. Slegnula je ramenima. kad se bude osećala bolje. sva slomljena. Madlena ju je slušala kako priča i priča ne obraćajući preveliku pažnju. Dodala je da u sobama na spratu žive još tri drolje koje dele posao između sebe. mora da joj potanko ispriča šta se dogodilo tih meseci dok je živela u Haleu i zašto je dospela u tako žalostan položaj. Pokušala je da ustane. – Dobro. dobro. zar ne? Madlena je obrisala suze. i probudilo je u mekanom krevetu. digla je oči. da bi imao šta da jede kad opet bude uz nju. pokrivenu ćebadima što su je štitila od hladnoće. pored žene koja je još spavala dubokim snom i s osećajem da je. – Hajde. Pojedi još jedno parče ove lepe kobasice. Petra joj je objasnila da će te noći ostati da spava s njom a da sutradan ujutro. da je otvorena za mušterije samo subotom uveče. osim što je i dalje živa. da se tamničar Paul zauzeo za nju odabravši je da bude oslobođena.. prestala da žvaće i zaridala.. sad jedi – pokušala je Petra da je smiri. Od tog časa više se ničeg nije sećala. Jedino je razaznala kad je jutarnje sunce granulo unutra kroz veliki prozor. povratila 132 .

. ne želeći da je sluša dalje. dobar je čovek.. kad opet budu razgovarale srdačno. Petra je zaćutala... I previše. – Devojka je ponikla pogledom ka zdeli. dok su za doručak pile zdelu toplog mleka.i potrebnu snagu za koju je mislila da ju je zauvek izgubila. – Jesam. – Nisam imala priliku da porazgovaram s njim. Znala je da će joj u nekom trenutku.. – Mislila sam na to kako ćeš da zarađuješ za život.. – Imaš li tih sto talira? – Ne. – Nije me briga – odgovorila je Madlena. – Ne. Ali u sirotištu razmišljaju sasvim drugačije. – A taj Fridrih Bah? – predložila je Petra. ali je odlučila da ne zapitkuje previše. Petra nije shvatala zašto njena prijateljica oseća neprijateljstvo prema gospodinu koji ju je bar izvukao iz tamnice. – Bio je tamo tamničar Paul.. – Ne bi li mogla da ga ubediš da kaže da je dete njegovo? – Ućuti! – prekinula ju je Madlena. I posle nekog vremena digla je pogled da vidi kako će Madlena reagovati i upitala uz osmeh: – Jesi li naučila da čitaš i pišeš? – Niko me nije podučio. – Niko mi ga neće oduzeti. 133 . Kad bi bar Brunov otac bio tu da se zauzme za tebe. Petra – izjavila je ispričavši šta se dogodilo s malim Brunom. – A ni muža – dodala je Petra. – Jesi li smislila šta ćeš? – Da povratim sina. – Zavrtela je glavom levo-desno. – Od gospodina Baha ne želim ništa.. – Sin mi je i neću to dozvoliti. – Jedi i ćuti – odvratila je njena prijateljica. naposletku sama ispričati u kakvoj je vezi s Fridrihom i o razlozima omraze. – Kao da si mu bila draga. – Tebe nije. kao nebrojenih dana u zatvorskom dvorištu ili ćeliji. – Neću prestati da se borim. rekla sam ti. – Mrtav je. Aha.

– E pa. Dovoljno je da ne možeš da budeš ništa drugo. u želji da iskuse osećaj slobode koju je jedna od njih zaboravila dugo čameći u zatvoru a Madlena je imala potrebu da očisti telo od slabosti i dušu od tuge. – Da se vratimo? – Tako će biti najbolje. najavljujući da će ubrzo zakriliti nebo i da će opet padati sneg. U to doba dana neki ljudi su radili na njivama. vukući 134 . Odmahnula je glavom i sažvakala poslednje parče hleba. daleko od njih. prestale su da lepršaju uokolo. zapravo su bile livade prekrivene snegom po kojima su koračale dok su im pod nogama krckale grane i slomljeni kristali leda. pleveći useve pre nego što se opet zalede. Madlena i Petra su izašle da prošetaju po okolini. Petra se opet uozbiljila. S obližnjih planina valjali su se oblaci tamni poput gustog dima. – Sećaš li se kad si me pitala da li volim što sam kurva? – Da. upita: – Pa? Da izađemo u šetnju? Neobrađena polja na periferiji grada. – Ne znam – udahnula je Madlena s naporom. napravila detinjasto naivan izraz lica. Kazala si: Ne moraš da voliš da budeš kurva. – Madlena je podigla rame. Nakon pola sata Madlena je zastala i stavila ruku na čelo. – Osećam se veoma umorno. Šetnja nije dugo potrajala. topeći se s drveća pod toplim zracima sunca tog jutra bez oblačka. I ne pridajući više značaja tome. – Jesi li dobro? – upitala je Petra. gde se nalazila krčma. u toploj odeći i zimskoj obući. a nekolika kola koja su vukle mule i volovi ulazila su i izlazila iz Halea prevozeći robu ili ratarske alatke drumom što je povezivao grad s Lajpcigom ili putem koji je vodio do manjih naselja na toj strani saksonske teritorije. izvuci pouku iz toga – zaključila je Petra. one najopreznije. Neke ptice. ovlaš se osmehnula i izjavila: – I nikad neću zaboraviti šta si odgovorila. – Zaista pamtiš? – Nego šta. Jedna žena.

Vidiš li da sam te slušala? – Dobro. – Hajdemo kući. – Odlično – prihvatila je Petra. je l’ jasno? – Jeste. – Gospodinom Vinterhalterom? – Da. videćeš. Hladnoća. poput senki..ogromnu korpu naslonjenu na kuk. možda si čula ponešto od onog što sam ispričala. – Ne ljuti se. Dobro se osećala tu. ali ponekad nestane na nekoliko dana i niko ne zna kuda ide. – Valjda ima šta hoće da ima! – srdito je podviknula Petra. da ti nije palo na pamet da ga to pitaš. Vlasnik krčme i svega u kući. kao da uzima zdravo za gotovo da Madlena mora znati ko je on. Kuća je bila udobna. žurno ih je pretekla i posavetovala da potraže zaklon pošto će se u najskorije vreme vetrovi urotiti da zbrišu s ledine svaki trag života.. – Zar niko drugi ne živi u ovoj kući? – Naravno da živi – odvratila je Petra. Ovde takođe živi Anton. koja se negde skrila na dva-tri sata. ali izlaze iz svojih soba jedino subotom. – Pomenula sam ti sinoć. u koje je mogla da se pouzda. opet ih je podsetila da je proleće još daleko. Petra je požurila da upali vatru u ognjištu. baš da si slušala. Aneta i Liza. Na neki način sve mu pripadamo. Kad ga budeš upoznala. omogućavalo joj je da odagna od sebe pipke straha koji su. Ipak. i umorno se sručila u jednu stolicu blizu ognjišta. kopkali po 135 . gospodin Vinterhalter. promicale su prve snežne pahulje. Dopašće ti se. Kad su opet ušle u kuću. toplina je krepila duh a prisustvo prijateljskog lica. Biće dovoljno da te naglavačke izbaci odavde. Antonom Vinterhalterom – ponovila je Petra. – Danom kad dolaze muškarci. naravno – pokunjila se Madlena. – Šta misliš. Tu su Irina. želim da te upoznam s gospodinom Vinterhalterom. – Ovde nikad nema nikoga – primetila je Madlena. ko je vlasnik sobe i kreveta u kome si spavala? I svega što smo pojele? – On? – Da. ali vidi se da nisi slušala. – To mi ne znamo niti nas se tiče. – Zašto bih ga pitala? Valjda ima svoja posla. Nebo je pobelelo i izgledalo je da pada mrak.

više i prekorevati ili omalovažavati majku 136 . Ne zato što je izbegavala da ukalja telo nudeći ga za novac. ako počne da se bavi time. Pogledala je kroz prozor i videla da pada sneg. uz osmeh od uva do uva. primakla se ognjištu i zurila u plamene jezike što su titrali levo-desno iznad cepanica kao polje s klasjem žita kad ga zanjiše lahor. Da je Bruno tu. I zato se podbočila. kako kasnije da objasni sinu na koji način je preživela. Posle toga. a u zenicama joj je buktao odsjaj vatre u ognjištu. ako hoće da ostane. Petra joj jasno i glasno govori. Na tavanici su drvene grede pravile šaru kao za Božić. sigurnosti. Spremiću ručak. Opet se rastuživši. nabrala čelo. Nju je zapravo mučilo. Madlena je svratila pogled ka prijateljici i bespomoćno se ugrizla za donju usnu. i to polagano promicanje snežnobelih pahulja izgledalo je neobično lepo posmatrano iz tople kuće. težinu greha u kome je ogrezla. pa ni zato što je smatrala nedostojnim da prodaje kožu da bi ućutkala napade ljute gladi. tako privlačna da je pozivala da čovek pusti da ga okupa. kako će stremiti da joj sin bude školovan kad će.zavijucima njenih grudi i mrcvarili ih. A oboje. varljiva. Madlena nije ništa odgovorila. što viši položaj bude dostigao. – Šta da radim. Zamislila se. naravno. kad nije bila primorana da oseti na svojoj koži kako je miluje led. Pozadi je odaja čiji su patos i zidovi bili obloženi drvetom odavala utisak lagodnosti. Ali ona to nije želela. – Petra je zasukala rukave i vezala kecelju. mekana. – Jesi li smislila šta ćeš? Gospodin Vinterhalter će najpre to želeti da čuje čim vidi da si ovde i da jedeš hranu iz njegove ostave. ogromnu uvredu nanetu Bogu. kao da tu unutra nikad ne može da se dogodi ništa loše. dete: da bespogovorno stupiš u službu gospodina Vinterhaltera ili da mu zahvališ na gostoprimstvu i zatvoriš vrata sa spoljašnje strane. uz nju. – Dobro. umorno uzdahnula i izustila odgovor slog po slog: – Jasno je kao dan. da mora da prihvati da radi kao bludnica. Nije joj bilo jasno kako to da Madlena još nije uvidela šta joj je dužnost i shvatila da nema nikakav drugi izlaz. Ali nije ga bilo. ništa joj ne bi nedostajalo. usnuo u svojoj kolevci. Na obzorju je sve bilo belo a podnevna svetlost se rasipala. Petra? Petra je okrenula glavu ka njoj.

moguće je. predočavajući šta će se dogoditi i kako će kasnije morati to da krije ili da prizna.stideći se što zna da je vična tako uvredljivom zanimanju? Razmišljala je postiđena prostom činjenicom da joj mozak umuje o tome. – Oči su ti kao u crknutog paščeta. obećavam ti. – Kao da ja ne znam da hoću. – Otići ćemo po Bruna. Fridrih. u njoj traži ljubavnicu s kojom dobar luteranac ne sme da se pokazuje pred drugima i čije telo žudi da poseduje iz samo njemu znanih razloga. – Znam. U hodniku na spratu začule su užurbane korake žene koja je išla u drugu sobu.. – O čemu razmišljaš? – upitala je Petra u prolazu. – Ma nemoj mi reći – osmehnula se i Madlena. obećavam ti. neznanja i nevinosti. kad će doći gospodin Vihterhalter? – Valjda danas. I što je više razmišljala. Ime Johana Kristofa Fridriha iznova joj je nadošlo u misli nalik na molo gde treba da priveže lađu svog života da ne bi bila prepuštena besu talasa. Ali cena sidrišta bila je tako visoka da je zadrhtala i od same pomisli na to. Opet. naprotiv. doveče. – I naučićeš da čitaš – nasmešila se Petra podrugljivo. U vreme ručka Madlena i Petra su sele za sto pored šanka. Slušaj. bila je sve ubeđenija da će naposletku popustiti ako pre toga ne nađe načina da povrati sina. – Ni o čemu – odgovorila je lecnuvši se. otputuje daleko odatle i počne iz početka u nekom gradu gde je niko neće poznavati i neće odbiti da joj dâ pošten posao. Madlena ju je spazila i upitala ko je. jele kobasice i pile vino.. Bez potrebe da digne 137 . Petra. Fridrih. možda da bi se osvetio rođenom ocu ili. – Ponekad mi navru gorka sećanja. – Daću mu odgovor. samo da bi prikrio svoju pohotu dok se ne umori od nje i odluči da je zameni nekom drugom. Fridrih je bio jasan: nudi joj pomoć a zauzvrat traži da mu bude isto što je bila i njegovom ocu. S tim što je postojala velika razlika: gospodin Bah je vodio ljubav s njom a Madlenina predaja je bila posledica naivnosti.

. sruši se po jedan zid. Madlena je zaškiljila i zagledala se u nju. – A ti mu veruješ? Petra je slegnula ramenima. Petra je odgovorila da je to Aneta. Irina je. Sasvim različite.. Liza je njena sušta suprotnost. Razmislila je o tome. – U svakom slučaju – izjavila je – sve tri su smotrene žene. Ni da šušnu. a veoma dobre prijateljice. – Petra je slegnula jednim ramenom. od drugačije fele. ali na prijateljice gleda svisoka.. je li on zaljubljen u tebe? – Tako kaže. smrknuto. ružičaste obraze i najkrupnija je: puna i obla kao lopta.pogled. nego da čisti kuću i služi za šankom dok sasvim ne povrati snagu i uzmogne da opet potraži posao pomoću kog će joj krenuti nabolje. da joj dozvoli da ostane tu još nekoliko dana a da ne pruža usluge bludnice. Samo je. Od jedne Anetine butine dobićeš dve Lize. to otkriće sve menja i to na način veoma povoljan po nju. Aneta ima sjajne. – Anton Vinterhalter to neprestano govori. gde će živeti od rente do kraja života. – On je moj čovek. ni da zucnu. Podatna prema muškarcima. – I nije ga briga što ti. Aneta i Liza su divne.. uvek broji svoj novac i hvališe se da joj treba sve manje vremena da okrene leđa toj kući i vrati se bogata u Kopenhagen. i da svakog dana u to vreme ide u Lizinu sobu. uvek zarađuje najviše talira. – Ne veruj onome ko ćuti kao riba – odvratila je Petra. pre nego što su završile s ručkom.. kako je ispričala.. Madlena je opet zirnula u hodnik iz kog se ništa nije čulo. naprotiv. Berlinka. – Joj! Te su najgore! – grohotom se nasmejala Petra.? 138 . – Nemoj verovati Irini – opomenula ju je Petra. – Postoje i ljubavne misli.. upitala: – Gospodin Vinterhalter. ali nije ništa rekla.. Mogla bi da iskoristi Petrinu naklonost i zamoli je da razgovara s gospodinom Vinterhalterom. Ako je to istina. i provodi s njom ostatak dana: jeftin način da se izbori s usamljenošću. jedna Anetina sisa je koliko deset Lizinih. – Žensko ćutanje krije strašne misli: za svaku ženu koja misli. – Za razliku od nje. s prezirom i sebična je.

A pogledaj. Ako nastaviš tim putem. ali uvek je lepo čuti nekoga da to kaže. Ostatak je za nas. Ako hoćeš. sneg još nije prestao. Svima nam to govori. danas ćeš spavati napolju. Zato je moj čovek. Znam da nije istina. 139 . a od nas traži samo polovinu novca. I tebi će kazati. – Loše. a isto govori i Lizi. Ja sam jedne subote zaradila sedam talira. Petra je zaklimala glavom. – I on je stavio sedam u džep. – Tako što ću raditi za njega? – Ne uzima sve što zaradimo. Aneti i Irini. – Kaže da je zaljubljen u mene. a ubrzo će biti i tvoj. Daje nam stan i hranu. vrlo loše. A ti širiš noge.

uprkos mladosti. s borama oko očiju. zastao je na Madleni čim ju je Petra dovela pred njega. bio je odeven u redengot s kravatom. prvi utisak poverenja i simpatije. ravnodušno slušala bujicu reči ne zastajući da proceni ni da li je ta tirada uobičajena za njega ili prisustvuje nečemu 140 . inače veoma nepristupačnog i na odstojanju. tako brzajući da je Petra naslutila da je njena prijateljica pobudila zanimanje kod neosetljivog Antona. preplanule kože. ali bez ijedne mrlje. a sve je to bilo iznošeno. Madlena nije progovarala dok je on brbljao i brbljao. Nije bio krupan. izražavajući želju da vihor života prestane da ga nosi što je pre moguće i da počne da uživa u toplom domu uz čistu. čipkanu košulju. nego snažan. Stegnuta i bojažljiva. Petra nije prestajala da se iznenađuje pošto ga nikad dotad nije čula da se tako izražava. Nije se smeškao. Imao je bujnu kosu i duge zulufe. koliko brige ulaže u to da dobro upravlja onim što poseduje i koliko mu je preko glave svih tih poslova. poseduje mnogo dobrih osobina. prostodušnu ženu s kojom će podeliti ostatak života. pri pogledu na njega. nosio je gamašne od krute tkanine. izveštaj o obavezama zbog kojih mora da putuje iz mesta u mesto. no smesta je naredio da sedne za njegov sto i da mu donesu čašu piva. i smireno je slušala priču o imovini koju je nabrajao. međutim. kao da se očeličio među lučkim radnicima i piratima. Njegov pogled bitange. koja nije poznavala njegovu ličnost. ali da. Vinterhalter se opet nije nasmešio. 5 Anton Vinterhalter je bio čovek grubog lica. snažnih ruku i neodređenih godina. vrlo prisno. dok je Madlena. i raspričao se kao navijen. Samo je veliki ožiljak na bradi govorio o burnoj prošlosti. iz očiju mu je vrcao sjaj pojačavajući. a zbog visine je pomalo izgledao kao mornar. vrlo izričito i potanko. smeo i nitkovski. i poverila da ju je upoznala u zatvoru.

Otrčala je do šanka i napunila bokal. Sve ostalo je 141 . – Ne umem da se bavim tim zanatom. moraćeš da zaradiš za to. gospodine. – Imaš li kuda da odeš? – Ne – odgovorila je.. – Ima vremena za sve i mušterije dolaze ovde po to po šta dolaze. Madlena i Petra su popile samo čašu piva i okusile jedva trunčicu sira i krišku hleba. – Bolje? – Madlena je okrenula pogled ka Petri a zatim ka njemu. – Kaži ti. Madlena. – Zasad su joj potrebni stan i hrana.. – Tim bolje – izjavio je Vinterhalter odrešito. Anton Vinterhalter je popio tri piva i pojeo dve činije kobasica sa sirom dok nije završio govor. Madlenine oči su preklinjale. – Da mi se ona nije našla. Za to vreme. Antone – objasnila je Petra. ne znam šta bi bilo sa mnom. – Šta hoćete da kažete. – Pokazao je na drolje i na samu Petru. – Šta bi trebalo da uradim? Madlenina stidljivost me sprečava da shvatim šta želi. Madlena? – Ne znam. gledajući u Petru. – Ne sviđa mi se to. Ali ako hoćeš da jedeš.! – Pošla je da se pobuni. gospodine – odgovorila je malodušno. – Dok je to govorila. – Ne sviđa mi se ideja da gledam kako ti prostaci svojim prljavim i hrapavim rukama upropašćuju i skrnave kožu ove devojke...izuzetnom. Anton Vinterhalter je doviknuo Irini da donese još piva za sto. – Zbog toga Anton kaže da bi zarađivala više novca. digao je oči da vidi kakvu reakciju je izazvao kod pridošlice. Petra – okrenuo se Anton ka njoj. – To rade sve one. Valjda ona zna. I pošto nije pročitao ništa na njenom licu i u oborenom pogledu. – Ali ja. Liza je pošla s njom. gospodine? – Nove devojke su veoma cenjen plen – brže-bolje je odgovorila Petra. – Za ostalo ne znam. da joj pomogne. odvažio se da upita: – Šta mogu da učinim za tebe. – Možda bih mogla da poslužujem piće i hranu. ne – odmahnuo je glavom i pogledao Petru. – Htela sam da kažem da.. Kad je završio. ali je iznebuha shvatila da joj položaj ne dozvoljava da išta odbije..

Kad osećaj da si sateran u ćošak potraje duže vreme. iako će sutra spavati sa mnom. Od časa kada je gospodin Vinterhalter odredio dan i sat kad će zauzeti mesto pored nje. iako i jedno i drugo ide svojim tokom pošto je nemoguće zaustaviti mehanizam života. a misli teku i neuhvatljivo izmiču. – Neće to biti bogzna šta. – Da. – Ja ću te podučiti. Ali pobrini se da se sutra predveče Madlena dobro okupa i obuče novu haljinu. Niti da potraži izgovore da bi izbegla neizbežno. Osećaj da si sateran u ćošak ne da ti da razmišljaš. Niti što su joj kroz glavu prolazile molitve Bogu za pomoć ili ideje da pobegne i digne ruku na sebe. Antone. tvoj stari muzičar je sigurno bio pravi umetnik u tim veštinama. shvatam – potvrdila je Madlena. – Ne znam – dočekala je Madlena ojađeno. gospodine. – Biće tako. – Dobro. – Petra je obgrlila rukom Madlenina ramena. – Iscrpljen sam od putovanja. 142 . Danas idem na spavanje. – Dobro. Ali disanje nije prirodno. – Uradiću kako vi želite. sve se izrodi u teskobu. Moja kuća nije svratište za putnike u prolazu. – U redu. i uz to otežava disanje. Petra će ti objasniti šta treba da radiš a kasnije želim da provedeš jednu noć sa mnom. Noć se beskonačno odužila i samo je varljiva uteha da jutro nikad neće svanuti dopustila da je savlada težina očnih kapaka. – Vinterhalter je ustao od stola i povukao nadole vrhove prsluka. – Laku noć – promrmljala je Madlena. Moram da proverim jesi li naučila lekciju. ili ona pored njega. – Onda nemamo šta dalje da pričamo. Za večerom ćemo sve pripremiti da dobije sopstvenu sobu. nego isprekidano ili uznemireno. Nije bilo ni od kakve vajde što je ćutke ronila suze i što je Petra primetila da je ucveljena.izgovor da bi se nešto sačekalo ili način da se neko oporavi posle zadovoljenja želja. – Ispio je do dna novu čašu piva. Laku noć. i nikako da ih zaustaviš i pronikneš u njih. i preko noći ne možeš da zaspiš a telo obamre i nepomično je opruženo u krevetu. nije bila u stanju da rasuđuje i da ujednačeno diše narednih nekoliko minuta. poginjući čelo i obarajući pogled ka stolu. – Laku noć – ponovila je Petra.

Imaš li ga ti? – Imam sina. da vidimo ko će da te primi. – Ne želim da budem kurva – odvratila je Madlena plačnim glasom. mala. – Ti si balavica. ne okusivši ni zalogaja. robinja... Ujutro je kazala Petri da ne želi da legne u gazdinu postelju. I kad konačno shvatiš da si žensko. jeste. – Jeste. ne može da preživi po tom pasjem vremenu. – I skrnavljenje. Madlena je jedva prozborila: 143 . – Nisam htela to da kažem. Ali nemoj posle dolaziti da ja skupljam ono što preostane od tebe.. Madlena se pokunjila. kad je i po treći put ponovila da ona to neće. – Da nisam čula ni reč više. – Pravac na ta vrata i izlazi iz kuće. Ne znaš šta imaš i šta hoćeš. izložena bludu. Ostavi me na miru. A u prvim popodnevnim satima. A da ostane u kući. pusti da te odvuku na smetlište. – Onda odlazi – produžila je Petra umorno.. Ja ću ti pomoći koliko mogu. Ako ne odeš iz ovih stopa.. – Ne želim ni ja! Šta ti misliš? – Petra se razbesnela. taj teret će joj biti nepodnošljiv. Prokletstvo siromaštva ju je poklopilo i nije bilo načina da izbegne to breme. Bez novca da se prehrani. Više ne. nepristojno. – Moja naređenja su da te dobro okupam i obučem najlepše što mogu da izađeš takva pred gospodina Vinterhaltera. ali budi sigurna da neću raširiti noge umesto tebe. je li? Ti veruješ da je tvoje telo tako sveto da taknuti ga znači naneti uvredu Bogu. nemoralno. – Ali bar nisam mušičava kao ti i znam kad nema drugog izbora. Zatim je to ponovila za ručkom. Napolju joj niko neće pomoći pošto je niko neće razumeti. golo đubre. ponižavajuće.. zar ne? Vidi. ćuti i radi šta ti se kaže – zatražila je njena prijateljica. sve to što kažeš – odvratila je Petra s nipodaštavanjem. Petri se smučilo i obratila joj se grubo. – Da li je to kesa puna talira? – To što tražiš od mene je nečasno. raščisti više jednom sa sobom šta hoćeš i ostavi me na miru. – Petra. Šta si odlučila? Glasom muklim od kamenja što joj se stvorilo u grlu. vrati se na ulice.

Za večerom jedva da je išta stavila u usta. pohitaj. On je jeo s apetitom ne prestajući da toroče.. Najbolja koju sam uspela da nađem. vetar što šiba na vrhu planine. bele gamašne i svilenu košulju. Dok su topla voda i sapunica spirale ostatke stare prljavštine s njene kože. – Hajdemo onda. ali da ju je pitao o čemu priča. a njegove reči su dopirale do nje kao udaljena muzika orgulja. preklinjala je nebesa da on to shvati ako jednog dana dozna kakvog se posla latila njegova mati da bi ga spasla njegove tamnice. računajući koliko puta će morati da se poda njemu i svim mušterijama te kuće dok ne sakupi dovoljno novca da ga spase iz sirotišta. Nije nova. Zbog svog sina. – Petrin glas ju je požurivao iza odškrinutih vrata. gresima i molitvama. i pokušavala da zamisli kako će izgledati susret s muškarcem koji će joj od te noći postati gazda. Nastavila je da se sapuna i smišlja šta će i kako će. Madlena ga je slušala. pripovedajući o putovanjima i ljubavnim vezama. krov nad glavom i nekoliko novčića koje će skupljati da bi jednog dana povratila jedino što je vezuje za svet. zbog njega će pristati na sva potrebna poniženja uzdajući se da će joj Bog oprostiti. – Evo me. Sama je iskovala svoju sreću a nagrada joj je da preda svoje telo za tanjir hrane. Njen sin: zbog njega će učiniti šta treba. šum talasa na nekoj dalekoj plaži. zbog njega će zgrešiti protiv sebe i svojih načela. Madlena je brisala suze sunđerom. – Hajde. Mislila je na Bruna. ne bi umela ništa da kaže. Povremeno bi čula svoje ime i usiljeno se osmehnula i klimnula glavom. – Da vidimo kako ti stoji ova haljina. međutim. i potiskivala je prazne nadražaje na povraćanje što su joj nadolazili na usta jer nije imala šta da izbaci iz sebe pošto celog dana ništa nije okusila.. nije ga slušala. ispijao pivo za pivom. – Učiniću kako kažeš. ali čista je. i neprestano dizao glas dok ne bi prešao u 144 . zbog njega će to učiniti. a na glavu stavio periku kakve nose plemenite velmože. Anton Vinterhalter je za tu priliku obukao plavi redengot. I prestala je da plače. i opet je neumorno pričao. prepirkama i poslovima.

na ćeliju. To je bilo sve što je večerala Madlena kad je nestala i druga činija kobasica i četvrt koluta sira. čvrst. Dok prilika pred njom nije dobila obličje onog gospodina koji je došao po njenu prijateljicu Madlenu. u znak pozdrava. okruglastog lica i negovane brade. ali nije mogla da se seti gde ga je videla. obuzeo ju je neobičan osećaj. da ne bi odudarala od njih. idi – odobrio je. koja je poslovala u kuhinji s mršavom Lizom. Visok. s trorogim šeširom i crnim ogrtačem koji ga je štitio od hladnoće. obratio joj se kako je i priličilo nekome plemenitog roda. – Dobro veče. – Ne znam jeste li me pobrkali s 145 . poslužujući večeru sa šanka. dok gospodin Vinterhalter ne bi iskapio još jednu čašu piva i nastavio priču. – Danas nije subota – iznenađeno je primetila Aneta. – Ne mogu da verujem! Pa Vaša milost me je ostavila da trunem u zatvoru! – Oprostite. Znala je da poznaje tog čoveka. ali sve su upućivale na zatvor u Haleu. – Sto mu muka! – uzviknula je. Petra je otišla da otvori i čim je ugledala posetioca. – Da odem da vidim? – upitala je Petra gospodina Vinterhaltera. gospođo – zamolio je. – A ti. na malog Bruna. Bez sumnje. i ispražnjen treći bokal piva. previše veselim da bi bio iskren. dovraga? – promolila se naprasita Irina. I to tačno u trenutku kad je oštro kucanje na vratima nadjačalo glas gospodina Vinterhaltera i utišalo ga. ako je jedna od onih prokletih pijandura. ružičasta i bucmasta. – Ko je sad. neće zaboraviti ovaj dan.zvonki grohot koji je Petra propraćala melodičnim smehom. od ramena do stopala. Prinoseći dva prsta vrhu šešira. – Da. na šta je upućivao njegov izgled. Najednom joj je pred očima proletelo bezbroj zbrkanih slika. gospodin. gospođo – rekao je. Komadić sira. Nemoguće. Nekoliko malih gutljaja iz njene čaše s pivom. Madlena bi se takođe osmehnula. Da li biste mi kazali mogu li u ovoj kući da pronađem Madlenu Findelkind? Petra ga je pogledala znatiželjno i zaprepašćeno. Aneta. na upravnika i tamničare. donesi mi taj bič. – Izvinite što dolazim ovako kasno i što vas možda uznemiravam. Pola kobasice i dva zalogaja hleba.

gospodin Vinterhalter je naslonio leđa u stolici i nezadovoljno stisnuo oči. – Jer to ste vi.. Onomad mi se pomutila pamet i.. i pustila je da je Fridrih i dalje drži za ruku.. Neka mi Bog oprosti. Drago mi je što te vidim. koji je buljio u njega iz daljine kao da je gmizavac. uđite. Ne stojte tu napolju. i opet pogledao Madlenu. i pružio ruku da uhvati Madleninu. – Zaista? – upitao je s olakšanjem. zar ne? – Okrenula se unutra. dobrog prijatelja i nakon razmene naklona između dva gospodina. Proučila ga je pažljivo. skinuo šešir i stresao sneg s ramena. da bi bila sigurna da nije u pitanju neka šala. – Imam li tvoj oproštaj? – Računajte na njega – potvrdila je. – Hvala – kazao je. – A ko je taj herr Johan. – Jedva sam te pronašao – izjavio je. Kako. bezizražajnog lica. Madlena. – Mala! Imaš posetu! – Ko je? – upitala je Madlena iznenađeno. – Dobro. Gde si ti? – Uđite.. kako beše? – Gospodin Bah! – ponovila je Madlena odlazeći do vrata. – Treba da razgovaram s tobom. – Gospodin Johan Kristof Fridrih Bah – odgovorila je Petra obradovano. – Naravno! Vi ste herr Bah. Ugledala ga je tamo. razvukla je usta u tako širok osmeh kao što nije otkad zna za sebe.? – Fridrih? – uskliknula je Madlena ne verujući rođenim ušima. a tužan izraz na njenom licu pokazivao je da je i njoj iskreno žao zbog toga. Madlena je dvaput klimnula glavom. ne puštajući njenu ruku. Više se gotovo i ne sećam. Smušena i uzbuđena.. Ne shvatajući ko je to i čemu tolika strka.nekim. Predstavila ga je gospodinu Vinterhalteru kao starog. gde su za stolom sedeli gospodin Vinterhalter i Madlena. ustala je i potrčala do vrata. dobro! A sad mi reci: kako si? – Lakim naklonom glave je pozdravio gospodina Vinterhaltera.. – Zdravo. Raspitujem se za devojku po imenu Madlena. i kad se uverila da to jeste on. – Pustite to. pozvala 146 .. gospodine.. Prihvatio je poziv i ušao u kuću. je li tako? – Zbilja jesam. od glave do pete. gospodine Bah.

od kog je doznao da je bila odsela kod njega. Morao je da je pita.ga je da sedne na hoklicu u blizini ognjišta. A juče sam upoznala gospodina Vinterhaltera. naišao na gospodina Grosa.. 147 . Susetka. – Rečeno mi je da si se razbolela. dodajući da ne veruje da je napustila Hale pošto joj je sin Bruno u sirotištu. a ona nema novca. Ali ostavimo to sad. ali nije znao kako a da je ne uvredi. ali se razbolela i napustila sobu. Kako si? – Slagala bih kad bih rekla da sam dobro – odgovorila je rastuženo. imaš li nameru da ostaneš? Znaš da ja.. nije hteo da se vrati u Bikeburg a da je ne vidi pošto je želeo da sazna i kako su ona i njen sin. ja nemam ništa i da nije bilo moje dobre prijateljice Petre i gospodina Vinterhaltera.. prvi put ga nazivajući bratom. Fridrih je klimnuo glavom ne progovarajući. Ali sad mi je bolje. gde dolaze žene bez igde ičega i ponekad tu nađu utočište. iskoristivši posetu majci u Lajpcig. – Trebalo mi je tri sata da te nađem. – Prekjuče? – Da. – Jesam. pošto je neumorno tragao za njom po raznim ulicama grada. – A. – Da. – Sigurno si prošla kroz teške trenutke. ne znam šta bi bilo sa mnom. potvrdila je reči gospodina Grosa. – Sin mi je u sirotištu.. Na svu sreću kočijaš dobro poznaje grad i znao je kuda da usmeri potragu. koji su me primili u ovu kuću. Prekjuče me je Petra pronašla na ulici i dovela ovde.. – Ova kuća je. i da on ne zna šta je dalje s njom bilo. Otvorena je subotom. Zatim je ispričao da je. – Da.. kao stanarka. i stoga može boraviti jedino u nekoj kući na izmaku grada. Kazao je samo da je osetio potrebu da je zamoli za oproštaj zbog nanesenih uvreda i da.. zamolivši gospodina Vinterhaltera za dozvolu da pravi društvo pridošlici i razgovara s njim. Johan Kristof Fridrih nije davao opširna objašnjenja. gospođa Heda.. – Smesta je shvatila kuda cilja mladi Fridrih.

ili 148 . molim vas! Fridrih je opet zaćutao. Hale je mali grad i koliko sam saznao. koji ti je po svemu sudeći bio tamničar. To je cela istina. ili kad tonemo u san glave naslonjene na rame voljene osobe. – Istog časa se setila koliko tamničar Paul ima dobro srce i postiđeno potvrdila. dajući neočekivanu i radosnu toplinu. da si gladna. – I to je sve.. utopljeni kao u majčinom naručju. – Takođe me je zamolio da ti priteknem u pomoć – završio je. Aneta je na zahtev gospodina Vinterhaltera donela gostu bokal piva i on joj je zahvalio blagim osmehom. Znam – potvrdila je ojađeno. pošto mi je čovek po imenu Paul. – Da. da nije kriva za to i da on još gaji prema njoj nekadašnja topla osećanja. Niste vi došli da tražite od mene oproštaj.. kazaću ti – duboko je udahnuo. – Oborila je oči ispunjene suzama. – Ja želim jedino da povratim svog sina. – Shvatam. Rumena i ljubazna. – Ja? – Mora da je tako. – Mogli bismo da odemo do sirotišta i da tražimo za tebe starateljstvo nad Brunom. da moljakaš za posao. Ne znam – oklevao je. ali nije znao da li je prava prilika za to. ne znajući kako da nastavi. pročula si se. Naposletku je pomislio da je pronašao upravo reči koje se Madlena nadala da će čuti. Želeo je da joj kaže da ne treba da se stidi što je u takvoj situaciji.. Okusio je piće i vrteo bokal u rukama. Ponekad se sunce rodi u trbuhu i ogreje čitavo telo. gospodine. I kad je spazio Madlenin nepokolebljiv pogled.. priznao je: – Dobro. Šta vas je navelo da dođete? Budite iskreni. napisao pismo i obavestio me da si sama.. Nikad se nije osetila toliko nesrećno.. On me je uputio da se raspitam za tebe kod gospodina Grosa. – Aha. – Malopre ti nisam rekao celu istinu. žar za koji želimo da potraje. bolesna. – Možda. No smesta je digla pogled i upitala bez okolišanja: – Ali mene ne možete prevariti. – Znaš da možeš da pođeš sa mnom – ponovio je. – Poželela je da istog časa umre. gospodine Bah.

ali za mene. – Hteli vi to ili ne. videvši Anetinu i Lizinu neobuzdanu radost. zadovoljan osmeh a pre svega Petrine suze radosnice kad se obisnula Madleni oko vrata. prišla mu je i tiho izustila: 149 .. Madlena: hrišćanin sam. – Moja majka ga nikad neće prihvatiti.. možda zato što je već imao svoje planove za tu noć a uz to je i izračunao koliki profit će mu doneti mlada i nova štićenica. Madlena nije očekivala da Fridrih kaže tako nešto i od navale osećanja u srcu joj je osvanulo junsko jutro. neka joj Bog oprosti. – Savest mi ne bi dala mira kad bih znao da sam ostavio sina svoga oca na milost i nemilost u hladnom sirotištu a mogao sam to da sprečim. – I za Bruna? – Da.. Ta izjava je bila tako nepotrebna. on vam je brat. pomislio je da ne može ništa da učini da bi to sprečio.kad na završetku dugog dana topla kupka okrepi telo i donese spokoj umu. – Da. kuća časti. – Onda. – Znam. taj poriv je prevagnuo nad voljom. – Nastavite. naravno.. – Za tebe i za Bruna. poći ćete sa mnom da tražim da mi vrate sina? – Još sutra. Želim da shvatiš.. Madlena. međutim. Opazila je jednostavno da je iskren. Ponekad nada zbog nečeg nepredviđenog raširi pluća i ona se ispune svežim vazduhom. Irinin neobičan. za mene. Pogledala ga je kao da ne može do kraja da poveruje u to što je čula. i savest mi ne. znam. Moja porodica ga nikad neće priznati kao našeg brata. ne.. Fridrih. gospodine Bah.. – Zaista biste učinili to za mene? Oh. Iako se Anton Vinterhalter jedini nije obradovao dogovoru kad su se Madlena i Fridrih rukovali da potvrde da su saglasni..... Ponekad. ali u očima mladog gospodina Baha nije opazila laž. Ponekad je jedna reč ključ čarobnog kovčega.. ali. i prikrio nezadovoljstvo tražeći da pogodba bude proslavljena novim bokalima piva kojima. a Petra je tako dobro poznavala gospodina Vinterhaltera da je odmah primetila da mu nije pravo.. i na usnama joj se promolio osmeh kakav se javlja samo kad smo iznenađeni. i dok su ostali pili i slavili. gospodine Bah – potvrdila je. – Pokušao je da potisne reči koje su mu navirale na usta.. ophrvani emocijama.

. I smejući se kao što se smeje jedino žena sigurna da zna najskrivenije želje nekog muškarca. ti to znaš. iznova je zagrlila i nastavila da slavi s njom. – Znaš da ovakve ženske kao što sam ja nema u celoj Saksoniji i pre nego što mi povrediš osećanja. – Milo mi je što misliš tako. da ne ispadne posle. – Ja.. otišla je opet do Madlene. Nećeš valjda sad da se naljutiš na mene? – Ja se nikad ne ljutim na tebe..... dobro. 150 . Antone.. Ne misliš valjda da bih ja.? – Da. Ne bih dozvolila da je zadržiš u naručju. Nameravao si. dobro razmisli šta ćeš da uradiš. Ali moje mesto u tvojim rukama nije na prodaju. – Uštinula ga je za bradu i poljubila u usta.. – Dobro. – Naravno da nije – branio se. – Raduj se.

Sad imam dobar posao. gde se nalazila zgrada javnog sirotišta. Fridrih ju je posmatrao ne znajući da li se tako ponaša zato što oseća sreću ili uznemirenost. Gospodin Vinterhalter je pozvao Fridriha da i on prenoći i ponuđena mu je Anetina soba. Međutim. Mahala je rukama a lice joj se mrdalo. ne sećam se da.. dok je gledala sve čas kroz jedan čas kroz drugi prozor. svestan da će tako dockan teško pronaći dobar smeštaj u Haleu. a ona nije imala ništa protiv da provede noć deleći krevet s Lizom. naređujući mu da dođe opet po njega u ranu zoru. 151 . Madlena se toliko unervozila da nije mogla da sedi mirno. – Ah.. – Znala si? – nabrao je obrve. nesposobna da sakrije sreću. kao klavičembalist. – Ne znam jesam li ti rekao da još živim u Bikeburgu. U cik zore u kući je opet bilo kao u košnici. Sve više stičem ugled kao kompozitor i majstor orguljaš. Bila je srećna. nestrpljenje ili sumnju. i zato je pokušao da je zabavi razgovorom ne bi li je tako smirio. Dvoumeći se šta da radi. mladi Bah je bio mišljenja da nema potrebe za tim. 6 Te noći Madlena je ostala da spava u kući.. uzbuđena. Fridrih je najzad prihvatio ponudu. Dok su se vozili kočijama od kuće do centra grada. – Ko bi rekao. nesposobna da se savlada. okrećući se tamo i ovamo. Neprestano je zverala levo-desno kroz prozore na kočiji. Otpustio je kočijaša.. to je veoma lep grad. – Da – odgovorila je Madlena ne obraćajući pažnju. je li? – I dalje ga nije slušala. uveravajući je da će dovesti dete da ga vidi pre nego što se donese ikakva odluka o budućoj sudbini majke i sina. Petra je spremila dobar doručak za Madlenu i Fridriha i ponudila se da pođe s njima do sirotišta po malog Bruna. u Petrinoj sobi.

Da budem koncertmajstor gradskog dvora! – Naravno. Delovalo je neverovatno da dom za decu bude tako ćutljiv i turoban. i zatvorila vrata sirotišta. gospodine. Madlena je smesta prepoznala gospođu Hartman.. Okrenula se ka pridošlicama i kazala: 152 . veoma brzo ćeš ga držati u naručju. a Fridrih ih je dopunio s još tri. – Naravno da vas slušam. zamisli. Klavičembalist – ponovila je automatski. – Vi? – zaškiljila je da je bolje vidi.. ako Bog da. Madlena – požalio se gotovo uvređeno. – Rekli ste da živite u Bikeburgu. gospodine – prekinula ga je.? – Da sviram klavičembalo? Ne. ulazeći u veliko predvorje. Tri mukla udarca. Za mene bi to bila velika počast. gospodine Bah – klimnula je glavom i prvi put se zagledala u njega. Kad se to najzad desilo. – Gde mi je sin? Gospođa se sklonila da je devojka ne bi oborila ulazeći silovito unutra. više iz ponosa nego zato što je mislio da će dobiti odgovor na svoju molbu. – A očekujem i da me u najskorije vreme angažuju za Hofkapelle. kao dirigenta.. – U redu. možda. Zatim ćemo opet porazgovarati o svemu ovome. – Dobro. Potrajalo je dok im nisu otvorili. – Zar vi niste bili ovde pre neki dan? – Jesam – odgovorila je Madlena. Mislio sam da biste. izuzetno prestižan položaj.. nalik na neku napuštenu zgradu. Fridrih je skinuo šešir s glave i pošao za njom.. Ja želim da naučim da čitam i pišem. Imaj poverenja i strpljenja. Sirotište grada Halea ponovo se pojavilo pred njenim očima.. – Nije odustao. Madlena i Fridrih su se popeli uz stepenice na ulazu i nestrpljivo zalupali na vrata. – Jedino gorim od želje da vidim sina. Bruno i ti mogli da pođete sa mnom i. kao pogrebni obred ili polje posuto leševima nakon bitke. Žena je uočila da je došla u pratnji jednog gospodina i smesta ju je oslovila s „vi“. – Došla sam po sina – nije izdržala. – Ali ja te pitam da li bi volela da živiš u Bikeburgu. mnogo žustrija i glasnija nego što je to izvela mala Madlenina šaka. – Ne slušaš me. – Da li bi volela.

– Ne. kao da istežući vrat pokušava da dotakne četvrtasta ukrasna udubljenja na plafonu. – Prekrstila je ruke. – Ko je gospodin Geldšrank? – upitao je Fridrih.. gospodine – preduhitrio ga je Fridrih. kao da oseća potrebu da zaštiti grudi da ne bi i dalje patila. – Poći će s nama. Izuzetno ispravan. – Gospodin Geldšrank mi je rekao da su mu na krštenju dali to ime. gospodin Geldšrank je prekinuo njene reči prijateljskim tonom koji je bio u neskladu s njegovim ozbiljnim licem. prema tome. Odmah ćemo rešiti ovaj veliki problem. – Nemaš čega da se bojiš. – Maks – oglasila se Madlena. – Ja sam neudata žena! – Shvatam. sačekajte ovde. – Već ste razgovarali s upravnikom. – Vaš suprug? – osmehnuo se Fridrih. veoma uvažen. gospođo. – A šta ako. Gospodin Geldšrank vam je jasno objasnio da. – Spustio joj je ruku na rame. fin i. i okončao 153 .. – Budite ljubazni i zamolite gospodina Geldšranka da nas primi. – Smiri se. – Dobar dan. Došli smo po dečaka po imenu Bruno. – Gospodin upravnik – odgovorila je gospođa Hartman dižući bradu. – Vaša milosti... za njega mora znati svaki stanovnik grada..? – Opet imamo čast da nas posetite? – Pojavivši se iz istog hodnika kojim je otišla gospođa Hartman. – Ovi ljudi me plaše.. pokazujući tim pokretom da je to neko važan i da. saslušavši taj izliv hvalospeva... – Dobro. – Njegovo nasmešeno lice nije skrivalo ironiju. svejedno – ispravio se Fridrih. koja nije mogla da stoji mirno. – Nadam se da nije opet u pitanju. Gospođa Hartman je šmrknula i oholo. – Koga da najavim? – Johana Kristofa Fridriha Baha iz Bikeburga. – Gospodin Geldšrank je naš upravnik. zamakla niz hodnik s desne strane. – Ne mogu da ga zadrže. Vaša milosti! – uspravila se vrlo dostojanstveno. Fridrih se okrenuo prema Madleni. – Strah me je.

. – Fridrih je presekao tu temu.. i imao sam razloga za to. – Jeste li vi rod velikom muzičaru Karlu Filipu Bahu? – To mi je brat.upravnikov govor. kao što već znate. Uplašio sam se za njegovo zdravlje. – I onda? – nestrpljivo je reagovao Fridrih slušajući dugačko objašnjenje gospodina Geldšranka. gospođo. Dečak je stigao bolestan. i napravio tužnu grimasu.. Doista.. Prema tome. nisam čuo za njega. – Da. 154 . – Gospodin Geldšrank je pognuo glavu. uveravam vas. da. – To ne može biti! – ponovila je Madlena i stisnula Fridrihovu ruku. – Gospodin Geldšrank je zavrteo glavom. to dete nam je poverila jedna žena u dokumentu koji sam vam pomenuo. i potrudio sam se da udvostručim sve naše napore da bismo obezbedili da bude izlečen. raspitao sam se za dečaka koga vi nazivate Bruno. s visokom temperaturom i u tako lošem stanju da smo se veoma zabrinuli. – Johan Sebastijan. – Nije bio njen sin! – ogorčeno se brecnula Madlena. Isto ste mi rekli i onomad. kao da se izvinjava. – Hoćete da kažete da je. – Nema ni četiri dana kako sam bila ovde i ovaj gospodin mi nije rekao ništa od toga. nismo mogli ništa da učinimo za dečaka. – Raširio je ruke. – Ne slušajte ga. naprotiv. – Nakon vaše posete. Videlo se da je loše hranjen i još gore negovan. – Moje ime je Johan Kristof Fridrih Bah. i molim vas da smesta naložite da nam se preda starateljstvo nad jednim detetom pod vašom zaštitom. sumornu kao grobnica. – Bah? – Gospodin Geldšrank je pokušao da se priseti. – Veoma mi je žao. – Šta je s našim Brunom? – Ah. Naš otac je bio Johan Sebastijan Bah. Kakav veliki kompozitor! – Dobro. to. Ali stvar je u tome – nastavio je – da se ja odlično sećam dana kad je doveden u ovu kuću. – Dok vaš brat.. Veoma mi je žao. odmah je kršten i dato mu je ime Maks. Fridrih! Ne govori istinu! – Gospođo! – Gospodin Geldšrank se uvredio..? – Užasnuta Madlena je stegla Fridrihovu ruku. – Koja je vaša poenta? – Nažalost.? Izvinite. gospodine Bah. – To nije istina! To nije istina! – Nije mogla da se obuzda i očajno je uzviknula. gospođo.

oči zatvorene a disanje isprekidano. – Dakako. mir. Samo nad njim. Nalazi se u knjizi dokumenata koju lično vodim. gospodine Geldšrank. nisam imao nikakvu obavezu da saopštavam tu vest! Sad kad je za to garantovao gospodin Bah. – Nisam mislio da ste mu vi majka. – Nisam imao nameru da vas uvredim. – Hvala. – Umro je. gospodine Bah – potvrdio je gospodin Geldšrank. kako god hoćete. – Nema moguće zbrke. Povremeno je izgovarala „moj sin. pomažući joj da hoda. pokušavajući da je uteši.. Fridrih ju je uhvatio pod ruku. Siguran sam da ćete shvatiti – dodao je netaktično – da je to za i mene bila veoma loša vest: znajte da svaki štićenik koji napusti ovu ustanovu znači gubitak novčane potpore koju dobija ova kuća. Rado ću vam pokazati umrlicu koju je izdao doktor Pferd.. gospođo – odgovorio je ljutito upravnik. Lice joj je bilo mokro. Brunom ili Maksom. budući da brinete o tolikoj deci. – U svakom slučaju. – Geldšrank je pognuo glavu. gospodine! Zahtevam od vas malo poštovanja! – Izvinite. nesigurna na nogama.. a glava samo što joj nije prsla. – I sigurni ste da. Shvatam da.. – Fridrih ju je zamolio da se smiri... moj 155 . Preti nam propast. nije potrebno – zavrteo je glavom Fridrih i zagrlio Madlenu. – Lažete! – zaurlala je. Izašli su iz sirotišta i ćutke koračali kroz vrtove u pravcu kočije... – Mir. opet žalosnim glasom.? – Da.. od početka godine mi je dato starateljstvo jedino nad maloletnim detetom za koje se raspituje Vaša milost. Ako mogu da učinim nešto za vas. Zapravo.. mogla bi biti u pitanju neka zbrka. deca ne dolaze svakog dana u našu ustanovu. više ne gajim sumnje da. Madlena je posrtala.! – Madlena. Na nesreću.. – Ne! To nije moguće.. – Dete je dovela druga žena i prema tome.. Fridrih nije mogao da poveruje rođenim ušima i uzviknuo je: – To se nas ne tiče.. – To ne može biti – zajecala je. gospodine Bah – istrajao je upravnik. ne možete. a onda se obratio upravniku.

gospodine – čikala ga je. – Sa mnom bi mogla. – Možda bi bilo najbolje da uđemo u neku krčmu i da okrepiš telo šoljom kafe.. neizbežno uhvatiti nesvestica i da će se obeznaniti. – Otvorila je oči i uprla pogled pravo u njega. – Ne. ali odbila je. razbesnela se i pobunila. uz njega. – Šta je to što ste toliko puta ponovili da osećate prema meni? Ljubav? Je li to? – Madlena – oklevao je. To si već radila kod gospodina Šenberga i u očevoj kući. – Da ne mislite slučajno. Ostavite me. Neću te primoravati ni na šta što ne želiš. Odmahnula je glavom i ponovila: – Sama.. da sedne i dođe do daha. Pokušao je da je popne u kočiju. Ili bolje rečeno... – Ne. hvatajući je za ruke. ako nastavi tako. Čuvši to. jeste. a hvala vam i što ste podelili sa mnom vest o smrti moga sina. – Bila bi u mojoj službi... Znaš da te volim od prvog dana 156 . Pođi sa mnom u Bikeburg. gospodine. Pogledaj... – Slušam vas..sin. da sam robinja na prodaju? Zahvaljujem vam što ste se potrudili i pošli sa mnom danas. gospodine. jer kad bi znala. ja. da zadovolji svoj prohtev. Nije htela da ga pogleda. molim te. – Madlena – prekinuo ju je. i jedina mi je uteha saznanje da je takva bila božja volja.. – Kako hoćeš – prihvatio je. – Volim te.. gospodine Bah. Ostaću sama. Zato je pokušao da razjasni njene reči. Neću te napustiti u ovim trenucima.. poneki put. Osećam prema tebi nešto što. bila bi još više poremećena nego što se pričinjavalo. da.“ pre nego što bi joj opet grunule suze. Fridrih je pokušao da rastumači to što je kazala Madlena da bi odbacio moguću uvredu.. Samo. – Imaj poverenja u mene. Brinuću o tebi. Madlena. Teško mi je zbog tebe i teško mi je zbog mog brata. – Vaša milost me želi samo u svojoj službi. Bio je siguran da će je. Ali tebe neću ostaviti u takvom stanju. Pomislio je da u takvom stanju ne zna dobro šta govori. eno jedne preko puta: Vojvodina gostionica. ali ja. – Ne – odgovorila je – Želim jedino da budem sama.

Shvati. bila je to pre svega zabrinutost. Odmakla se od Fridriha i prekrila lice šakama da oplače svoj gubitak. Neka mi Bog oprosti. od kog se nesvesno branila protivno žudnji što su je izražavale njene misli.kad sam te video.. Zaboravite da ste me poznavali. Madlena! – zavapio je. teškoće da se diše. gde se stropoštala u stolicu i zaplakala naslonivši glavu na sto. – Shvatam. Čak sam komponovao i kantatu za tebe. Za ljubav božju. utrnulih ruku i nogu i šuplje glave koja joj nije dala da misli pošto ju je celu obuzeo bol. Dao sam joj naslov Kasandra. a sad je iznova pretilo da će sručiti kišu koja će predveče opet preći u sneg. kao što znaš i da ne mogu da obznanim ta osećanja koja ljubomorno čuvam u srcu. crni bezdan u koji je upala zbog Bruna i sve oko nje je potamnelo. – Može se izgubiti jedino ono što se nekad imalo. Niko ne bi razumeo da. gospodine – potvrdila je... to 157 . Otići ću odavde i više nikad nećete čuti za mene. i ujedno je trpela užasan strah od smrti.. zato što joj se neprestano vraćala pomisao da će poludeti a da ne želi da poludi jer želi da umre i ona. ne osećajući nikakvu uvredu. – Znam vrlo dobro gde mi je mesto. Nije to bio samo fizički osećaj gušenja. a Madlena je želela da se i dalje kida iznutra. – Ne želim da te izgubim. kao da se ponoć nadvila nad opusteli svet. a još manje vaš krevet. Bol je bio nepodnošljiv jer je u utrobi osećala da nije moguće da postoji praznina veća od one što počne da zjapi zbog smrti rođenog deteta. Pratio ju je pogledom dok nije video da ulazi u Vojvodinu gostionicu. a smrt bi bila strašna pošto mrtva ne bi mogla da oseća bol zbog sinovljeve smrti. Poludeti. – Ne. to bi značilo sačuvati život. Od žalosti su joj se opet zamaglile oči i nebo je pocrnelo iako je to jutro osvanulo sunčano. Prestanite da navaljujete i dopustite da ostanem sama sa svojim bolom. Dobro znaš da to nije moguće. A to svakako nije vaša kuća. uprkos tome što joj je ideja da umre izgledala veoma primamljivo. A vi mene nikad niste imali. gospodine! A s njom spalite i uspomenu na mene. Zato vas molim da me ostavite samu. gospodine Bah. – Spalite je.. Madlena.

prepuštajući je svakome ko ima nekoliko novčića da ugasi požar niskih nagona. jedini poklon što ga je mogla dati malom lešu koji joj nisu dozvolili da zagrli i oprosti se s njim utiskujući topao poljubac na njegovu mermernobelu i zanavek usnulu kožu. Petra takođe. u šesnaestoj godini. Kad je gostioničar nevoljno došao da pita čime želi da je posluži. mogla jasno da sagleda neizmernu samoću u kojoj će se naći od tog časa i da čuje glasove s onoga sveta koji su je moliti da ne dozvoli da je zarobi prošlost. Petra i Anton u kući s crvenim fenjerčićem. iako priča da je veliki vernik. Na kraju krajeva. obrisala suze 158 . da ode da živi u Beč i da. nije znala šta da odgovori. dok je tumarala po granicama ludila. Naposletku. Jeste. ali možda je grešila i on nije tako loš kao što je zamišljala. da je potčini svojoj volji i da je okalja grehom bluda. ili oboje ujedno. znači pasti pred noge njenom gazdi. Brunova smrt nije bila samo crnilo najoštrijeg bola. u polumraku svoje postelje. I zato što je. iako pred drugima pokazuje pobožnost. lepo se poneo prema njoj. i kao Petra. Tačno je da je na drugoj strani ulice ostavila Fridriha. prostitucije i pokornosti. on je kao i svi drugi muškarci. potražio ju je u zatvoru i vratio joj slobodu.. ali Fridrih uvek hoće isto. da pobegne iz Halea.je bilo najmanje što je zasluživao Brunov odlazak s ovoga sveta. u ponoć sveta. pritisnutoj osećajem potpune usamljenosti. svojom preranom smrću.. uz nju. jer povratak kući. Svi se upinju da ona krene istim tim putem: Fridrih krijući to od ostalih. ipak. da ostavi iza sebe sve što je proživela. na prodaju. Mali Bruno ju je tako posavetovao. pa je podigla glavu. Njen osećaj morala odbacivao je oba puta jer niti je mogla da padne Fridrihu u zagrljaj niti je mogla da se vrati pod okrilje bordela u kome je živela njena prijateljica Petra. Fridrih nije odgovor. pošao je s njom da traži da joj vrate sina. a te noge umeju da koračaju jedino stazama pohote i greha. Tačno je da ga je uvek prezirala ili ga se plašila. nije umela da odluči pošto nije mogla da razmišlja. mogla da misli o sebi jedino u samoći. Da umre ili da nastavi da živi. A nije morao ni jedno ni drugo. rušenje razloga da ona živi: bila je i nenapisana oporuka u kojoj je. nekoga ko bi mogao da pokupi njene deliće i ponese ih da bi pokušao da ih opet sastavi jednoga dana. a ona je bila spremna da ispuni to što je uobrazila da bi mogle biti odredbe njegovog testamenta. kad su naleti bola pravili procep da proviri kroz njega. Nije imala novca. počne iz početka. jeste.

159 . opredelila se da uzme novac shvativši da je čeka dugo putovanje i da je pametnije da ga uzme na zajam nego da mora da ga zaradi kod gospodina Vinterhaltera naredne subote. – Prema jugu. poslaću vam. Htela je da odbije da išta primi od njega. ali iskusila je na svojoj koži da ponos nije hrana i da se ne može jesti. – Bez žurbe. – Pozajmica. Hoću samo da mi kažete koji je put za Beč. klimnula glavom i okrenula se. Spustila je pare u unutrašnji džep na suknji. a ne da trošim reči. Madlena. ustala sa stolice i vratila se na ulicu. Čim uzmognem. – Zbogom. – Zbogom. I promrmljao je sebi u nedra: – Znam da ću te opet videti. dotrčao je i dao joj kesu. Eh. – Idi kuda te noge nose. vi žene! Klimnula je glavom. ne želim ništa. Fridrih je stajao pored kočije i dalje zureći u vrata gostionice. To je samo pozajmica. Znam. i prepirala se sama sa sobom da li da padne u iskušenje i prihvati ponudu ili da je odbije i najzad. tako će biti. gospodine Bah. ja sam ovde da zarađujem novac.tkaninom rukava i odlučno odgovorila: – Ništa. I ne teraj me da više gubim vreme s tobom. Oklevala je. Siguran sam da ćeš mi jednog dana vratiti. ali uzmi ovaj novac. Idi prema jugu ne časeći ni časa. malo porazmislila. ne želeći više da razmišlja o tome. Kad je spazio da devojka izlazi iz nje. opet promislila.

ČETVRTO POGLAVLJE Beč 160 .

kao što jesu. i svakako mnogo zapletenije. tradicionalna i konzervativna. da zaokupi pažnju svojih podanika tako što će okupirati jednu špansku prekomorsku koloniju. nije se spasla slavoljublja i jednih i drugih i stoga se upustila u rat za koji će joj trebati desetine godina da zaleči rane. početak tog meteža bio je smešan i nezamisliv. kada je engleskom kralju Džordžu II naspelo. godine. poneki su besmisleni pa čak i šaljivi. Ishod je bio izuzetno jadan: za Britansko carstvo je osvojena španska enklava Kartahena de Indijas6. ali svi. i poslao je na obale Amerike najbolje od svoje armade. kao i svaka politička nagodba. Ponekad se ratovi vode iz časnih razloga a drugi put su deca neiskrenih taština i težnji. nadasve kulturna. i to baš u Austrougarskom carstvu. Niko ne bi pomislio da će se nekoliko geografski veoma udaljenih događaja izroditi u rat za nasleđe u Srednjoj Evropi. Zapravo. godine. i viteški i nasilni. na pritvoran način okončao nešto što je do tada veoma ljuto branjeno na bojnom polju. s beskonačnim mimohodom neprijatelja koji su se smenjivali i čiji krajnji ishod je bio sporazum koji je. 1 Katolička Austrija je tih godina vidala rane zadobijene u dugom i zamršenom ratu. Ceo sukob je otpočeo nešto ranije. ukrštanje mačeva s mnogo više zveckanja nego koristi. puka sredstva finansijske moći u korist pokretača. zaklanjaju se iza alibija religije ili loze i onda kada su. nadasve katolička i spora. Prethodne decenije. i oni kratki i oni kojima nema kraja. između 1741. Ni Austrija. Beč je uvučen u zbrku sporova oko nasleđa prestola ispunjenu domaćim i međunarodnim ambicijama. ili je u pitanju bila vladareva glupost. i 1748. 1741. flotu od sto osamdeset šest brodova i gotovo trideset hiljada vojnika. Grad je branilo manje od tri hiljade Španaca i jedva šest linijskih 161 .

poznata kao Rat zbog ugovora o asjentu7 ili Rat za Dženkinsovo uvo (zato što je španski kapetan Fandinjo zarobio gusara Dženkinsa i poslao ga u London s odsečenim uvom. kojoj je naneta najveća šteta. pozivajući se na Pragmatičnu sankciju koju je njen otac potpisao pre više godina. I iskorišćavajući nezadovoljstvo 162 . kralja Pruske. Videvši da je došao čas kada je Austrija ostala nezaštićena. ugovor što ga je teškom mukom bio postigao premijer Volpol. jedne od mnogih u dugoj istoriji sukoba između Engleske. ali nije bio potreban barut da dođe do eksplozije. a taj trenutak je kao povoljan ocenila njegova kći Marija Terezija da istakne svoj zahtev na presto. kao opomenu i pretnju samom kralju Džordžu). nego je od tog trenutka izbio nesrazmerno nasilan rat za nasleđe Austrijskog nadvojvodstva u kome nijedna strana nije bila sigurna kuda zapravo vodi taj niz sukoba. i da se ukazala prilika da se pozledi rana. I tada je Beč ostao usamljen. Ali nije bilo tako. označila je početak dugog rata u Evropi čija je prva žrtva. na kraju ispala Austrija. Francuske i Španije. bez prijateljskih sila koje bi ga čuvale. pometnja između kraljevskih porodica dostigla je vrhunac kad je umro austrijski car Karlo VI.brodova. nazvanih tako zato što su raspolagali s tri sprata artiljerijskog naoružanja. Da ne bi usfalilo mirođije u toj čorbi. u igru je ušlo častoljublje Fridriha II. stolećima velike istorijske zabave u Evropi. još jedne centralne sile. Ruglo kralja Džordža II toliko se raščulo da je povodljiva Austrija osetila da i nju vređa položaj u koji je dospeo njen engleski saveznik i prekinula je savez s Engleskom i s Hanoverom. koja je dozlaboga uporno želela da dođe glave Habzburškoj dinastiji. bez muškog potomstva. Taj džumbus nije bilo lako objasniti. i uprkos neravnopravnom odnosu snaga prilikom okršaja Engleska je poražena i pukla je tolika bruka da su Džordž II i njegov premijer Robert Volpol postali predmet ismevanja cele Evrope. Niko ne bi pomislio da će se ta ratna epizoda između španske krune i engleskog kralja izroditi u nešto više od obične zgode. Ta jalova bitka. koja je iščekivala bilo kakav izgovor da uzme sebi previše slobode i nastavi da se širi po Srednjoj Evropi. stavljenim u teglicu. zato što ponekad tako žele najnestašniji bogovi usuda. takođe predmet opšteg ismevanja Evrope. Takvog je mišljenja bila Pruska.

Engleskoj su potkresana krila. Jela zgotovljena. zaraćene strane. Engleska ušla u taj besmisleni rat sve dok. koji je. uz pomoć Hanovera i Nizozemske republike. Francuske i Sardinije jedva su dočekali da protrljaju ruke i nasrnu da grizu ono malo što je ostalo skuvano i prepečeno od austrijske vladarske kuće. s tim da se Austrijanci slože da ustupe Šleziju Pruskoj i da bečki presto prestane da bude deo Svetog rimskog carstva dok se kraljica ne uda za nekoga ko bi bio krunisan za cara. kad je svima bilo preko glave silnog bezumlja. Sve je bilo posluženo za gozbu i kao što. osim što je iskrvarila u materijalnim sredstvima i ljudskim životima. nisu postigle sporazum o potpisivanju velikog međunarodnog ugovora kojim će Marija Terezija I biti priznata kao nadvojvotkinja Austrije i kraljica Ugarske i Češke. Habzburškom dinastijom izloženom na milost i nemilost oholim Burbonima i podanicima koji nisu bili kadri da shvate zašto su dospeli u takvu situaciju. Posledica svih tih zapleta i te veoma neformalne gozbe bila je da je Španija učvrstila svoju vlast u Americi. Bavarske i Brandenburga. potrudila se da dolije još malo ulja na vatru i postigla da Engleska potpuno okrene glavu od nevolja Austrije. ili uzvanice za stolom. i malo hrane dobro dođe. cela Austrija živela ne hajući za spletke ostalih naroda a Austrijanci su se bavili onim što 163 . kad nekoga mori glad. Međutim. posle gotovo jedne decenije. sve je izneto na ratni sto. Austrija je bila teško pogođena vladavinom trenutno slabe kraljice. Ostala je prazna jedino stolica engleskog kralja Džordža. uzvanice gladne a hrana poslužena da bude prožderana. kad je završen rat koji su neki nazvali Ratom za austrijsko nasleđe. bojeći se da neće stići ni do deserta. drugi Italijanskim ratom (pošto je Španija ratovala sa svojih teritorija s one strane Alpa). teritorija koje su odbijale da podrže Mariju Tereziju I u njenim ambicijama. burbonski kraljevi Španije. Tako je. optužio premijera Volpola da je loš savetnik i uzročnik svih nesmotrenosti i otpustio ga preko noći. I tako je.Saksonije. Godine 1742. a poneko „ratom ludaka“. od 1748. nalažući novom premijeru da pod hitno obnovi savez s Austrijom. godine. s austrijskom vladarskom kućom na rasprodaji. Pruska je pokazala svoju prevlast u Srednjoj Evropi a engleski kralj se na jedvite jade spasao da ne ispadne smešan.

i branili su ga napisi filozofa. godine uveo model koji će preobraziti svetsku industriju i privredu. Prema tome. tvrdili su da se bez tradicije i bez Boga ništa ne može razumeti. postavljali su nove društvene i političke smernice koje su smesta oduševljeno prihvatili stvaraoci. Beč je bio grad u intermecu. Ovi prvi. drugi su prigrlili snagu razuma i ideju napretka kao stubove preustrojstva društva. kad je Madlena Findelkind prispela tamo. Nastojeći da se oporavi od prošlosti i pripremajući se za budućnost. između suprotstavljenih ideja i beskrajnih rasprava. ateizam više nije skrivan. Engleska je pokrenula galopirajuću industrijalizaciju otkako je pronalazak parne mašine 1710. ekonomista i pisaca 164 . to jest preživljavanjem. Buržoazija je počela da zauzima položaje i da gospodari društvom. A zbivalo se to da su engleski trgovci i bankari napredovali. drugi su branili članke kasnije sakupljene u Enciklopediji. članci u Enciklopediji. u Francuskoj.su voleli. živeo je u velikoj pometnji. s gledišta ideologije. zgrćući bogatstva i stvarajući nove tržišne zakone koji nisu uzimali u obzir porodične i novčane interese plemstva. i objavljena su nova moralna bogoslovlja koja nisu bila ni u kakvoj vezi s katoličkim tradicijama i luteranskom strogošću. koje su smatrali vazalima. slušanjem muzike i posmatranjem života iza izloga svojih kafea. S jedne strane. najpromišljeniji su ponavljali da se svet brzo menja i da je potrebno imati sluha za nove ideje koje su se rađale u Francuskoj. u kojoj niko nije imao jasnu predstavu kojim putem treba poći. umetnici i intelektualci. aristokrate nisu imale vremena da sagledaju šta se uistinu zbiva u Evropi. da bi se suočili s neminovnom stvarnošću. čuvari starog sveta. s očiglednom eksplozijom rasta društvene klase koja niti je bila sastavni deo aristokratije niti je smatrala da robuje ikakvom vlasniku ili gospodaru sem sopstvenog blagostanja. uzor je bio klasicizam. I tako. S druge strane. u mesecu junu 1753. njihovoj novoj Bibliji. S druge strane. za druge – prosvetiteljstvo. neki pripadnici aristokratije čeznuli su za dobrim starim vremenima nasleđenim iz srednjeg veka i čvrsto verovali u feudalizam i u principe zasnovane na prvenstvu plemićke krvi nad podanicima. Jedni su digli glas u odbranu katoličke dogme. Za jedne.

Stajao je ćutljiv i nepokretan. i taj proces će biti okončan invazijom Francuske na Papsku državu. ptice prestale da cvrkuću. Sve te okolnosti su se smenjivale pred zaslepljenom aristokratijom koja je živela u Beču uživajući privilegije nasleđene iz minulih vremena. nemački car Karlo VI. koristeći nove ideje da prošire vlastitu slobodu ne postavljajući granice. Sve u svemu. neusiljen i veoma živ. dok su najpromućurnije velmože uvećavale otimačinu. psi se sakrili a žitelji grada nisu koračali žurno pošto još nisu znali u kom pravcu da krenu. Trudili su se da odbrane život u dokolici stidljivim dašcima lahora dok je budućnost nadolazila s uraganima modernog vremena. grdnje i naređenja o kažnjavanju. do konačne smrti. Rođena je nekoliko godina pošto je njen otac. carica Marija Terezija I. dok je Inkvizicija naposletku toliko okrenula sve protiv sebe da su potonji događaji izazvali njene spore samrtne muke. punom života i ljubaznom. Rođena od majke protestantkinje. 165 . uvek je bila vatrena katolikinja. spor i bez suprotnosti. sasvim obrnuto: veseo. čak i kad su se venčali i živeli daleko od nje. Sticao se prvi utisak da je to miran. prema deci i rođenom mužu bila je tako nepopustljiva i stroga da su. katolička crkva počela je da slabi. kao nekoliko časaka pred udar zemljotresa. bila je protivrečna i čudna kraljica. ravnodušan grad. Rođena radi mira i blistavila Austrije. dopustila je da se mnoge od njih primene za njenog života. privlačno odredište. Kao što se obično događa živim organizmima kad osete da im smrt donosi olakšanje. ali sve je to bilo zato što su pacovi već pobegli. Nije to bio mrtav grad. i dok su je podanici smatrali uviđavnom ženom. radosno se uplela u sve ratove koji su harali srednjom Evropom. veselom. Iznad svega protivrečna. slomljen između prošlosti koja se sve upadljivije urušavala i budućnosti koja je nadirala sve glasnije. Dejvid Hjum i nešto kasnije markiz De Sad. i istrajavala u tome kao da sutrašnjica ne postoji. morali da trpe njene neprestane prigovore.kao što su bili baron Holbah. prema tome. postao grad u intermecu. Beč je. podstičući na stvaranje jaza između Crkve i države. Nadvojvotkinja od Austrije. temeljno protivna idejama prosvetiteljstva. okrenut ka umetnosti.

Rusijom i Hanoverom nakon što se proglasila kraljicom u Pragu 1743. Franc Štefan od Lotaringije. bar dok 1756. čak silovito sukobljavala s idejama prosvetiteljstva pod francuskim uticajem. četiri godine nakon proglašenja zakona. Tu neprivlačnu sliku je. naslediti carstvo. oca koji se zdušno trudio da ćerki pruži najbolje moguće obrazovanje i od rane mladosti ju je vodio na sastanke ministarskog veća. u devetnaestoj godini. premda nikad i naklonost svog velikog neprijatelja Fridriha II od Pruske. međutim. Češke i svih teritorija austrijske vladarske kuće. Marija Terezija je bila ćerka princeze Elizabete Kristine od Braunšvajga i Karla VI. stupivši na presto 1740. godine po kojoj će njegovo prvorođeno dete. bilo ono muško ili žensko. netrpeljivost i potištenost. Za to vreme je vodila ratove s Pruskom. zadobijajući simpatije svog naroda. po očevoj smrti. osuđujući svoju zemlju da dugo ostane van savremenih tokova novoga sveta. godine. Bavarskom. donela odluku da će joj suprug biti veliki vojvoda Toskane. i zato je odmalena vaspitavana da bude kraljica. držala uzde svojih teritorija sve do dana svoje smrti. dobar čovek ali bez i najmanje sklonosti ka politici i bez ikakve želje da se odlučno meša u državne ili vladarske poslove. Češkom. strogost. Šlezijom pa čak i s teritorijama u severnoj Italiji. nije potpisan Versajski ugovor. i sklapala kratkotrajne sporazume i saveze s Francuskom. budući da će sklapanjem braka postati savladar i car Svetog rimskog carstva. ozbiljnost. To strogo obrazovanje načinilo je od nje prirodu toliko punu poštovanja prema ustanovi monarhije da se do kraja života istrajno i odlučno. Rođenjem je postala naslednica prestola Ugarske. Zbog toga je sama kraljica. Tu odgovornost je preuzela od malih nogu i zbog nje je od najnežnijih godina ispoljavala neumoljivost. ona je stavila tačku na sporna pitanja koja su se javila i sama. i čak joj dozvoljavao da iznosi svoje mišljenje. kao da se oseća pozvanom da rešava sve probleme čovečanstva. godine. Engleskom. Bio ju je glas da je veoma obdarena za diplomatiju.doneo Pragmatičnu sankciju iz 1713. izbegavala da prikaže kad se pojavljivala u javnosti. A kad su počele rasprave oko toga ko će biti odabran za muža naslednice. ali iz ovog ili onog 166 . Marija Terezija je rođena u Beču 1717. s kim je celog života vodila sporove oko teritorija.

kao da nije bila sasvim srećna s mužem. koji nije uvek preticao i često je bio izuzetno tanak. Protivrečna i čudna kraljica.razloga uvek bi se zaglibila u neumesne ratove. i njegova visost princ Kautnic. Marija Terezija I je okretala oči ka sopstvenoj zemlji i trudila se da sprovede neke reforme. poznavaocima toka događaja proizašlih iz engleske industrijske revolucije i iz prosvetiteljstva. omogućavajući pokretanje novih industrija i podstičući spoljnu trgovinu. Isti ti kancelari su joj preporučili da otvori škole za decu. među čuvenim putnicima koji su svršili strane univerzitete ili stekli znanje u svetu finansija. smatralo se da je zaokupljena dobrostanjem podanika. tada u začecima. na ivici da pređe granicu što razdvaja kopno od ponora nemaštine. ali događaji su joj neprekidno protivrečili. isto tako. nego da ljude od poverenja treba da traži u inostranstvu. oni su naposletku obavili važan posao u austrijskoj ekonomiji. Pa i za to da rodi dvanaestoro dece. Dvojica su bili odabrani kancelari. Anton Kautnic. gimnazije gde će se obrazovati omladina i najtolerantnije univerzitete na kojima će 167 . centralizovana i moderna država. Kad su joj ratni poslovi ostavljali nešto vremena za razonodu. pre nego ičeg drugog. od kojih je osmoro preživelo a dvoje dospelo na vrh dve evropske sile: Marija Antoaneta u Francuskoj i Marija Amalija kao vojvotkinja od Parme. supruga i majka. i radi toga je shvatila da njene dvorske aristokrate nisu najdelotvorniji političari za takav napor. zbog kosmopolitizma i više nego sumnjive pobožnosti. čak i dizanjem seljačkih buna. da traži načina da reformiše svoja kraljevstva tako što će začepiti usta plemstvu i oficirima s visokim činom. vladarka. Zauzvrat. međutim. ali bilo je potrebno da dođu nove ideje prosvetiteljstva pa da bude prinuđena da imenuje kancelare naklonjene reformama koji će preduzeti promene što ih je narod na sav glas tražio. pristalica reformi grof Haugvic. takođe da je velika braniteljka mira. bez sumnje. ali oni su i dalje bili njeni najpouzdaniji savetnici i najverniji saveznici. obojica političari kojima nadvojvotkinja isprva nije u potpunosti verovala. Carica. nadvojvotkinja. i konačno. koga nisu zanimali sukobi što su mučili njegovu suprugu i mnogo više je polagao na upravljanje imetkom austrijske vladarske kuće. morala je da odvoji vreme za sve i za svakoga. gotovo sve usmerene ka tome da Austrija naizgled bude snažna. carem Francom od Lotaringije.

a žene veoma nabranu suknju. i mnogi su nosili redengot. tanku košulju i leptir-mašnu. Ali u istoriji ljudskog roda obično je važno da narodi rastu. gospoda dižući trouglaste šešire ili s lepim perikama na glavama. visoke i masivne kao neuništivi blokovi. gradu gde se i rodila. kad se masa približi dvorcu. usmerene ka prihvatanju nekih zamisli francuskih prosvetitelja. ne zna se koji od kog raskošniji. Dozvolila je jedino određenu modernizaciju pravosuđa i reformu zakona o krivičnom postupku. da bi sudski procesi bili humaniji za optuženike. dajući svakom kutku gospodski izgled. Carica Marija Terezija I umrla je 29. odobrila je reforme više zato da bi je ostavili na miru nego zato što je bila uverena da su ti predlozi dobri. da li ima nameru da mu kliče ili da ga odvuče na vešala. u junu 1753. I nisu svi plemeniti. a s obe strane ulica i avenija uzdizale su se zgrade strogog izgleda.studirati budući upravljači Austrije. Deca su pokazivala 168 . lovu na fazane u parku Šenbruna. da život ljudi ne zavisi od hirova vladara i da se gradovi opiru volji svojih kraljeva. koliko god ih podanici voleli ili mrzeli. opet više zaokupljena ambicijama svog dugogodišnjeg neprijatelja Fridriha II od Pruske nego svojim podanicima. a vukli su ih podjednako lepo istimareni mladi konji. Bečlije kao da su živele na ulicama. Beč je bio najlepši grad na svetu. toliko su šetale njima. *** Takođe. nije ih ni saslušala. lepe i čiste. prsluk preko bluze i šešir sa skupljenim obodom privezanim uz bradu svilenom mašnom u svim bojama. Jer kad je dobila nove preporuke. dame poginjući ovlaš čela zaštićena veoma šarolikim šeširima. Naime. Njegovim ulicama su skladno i lagano jezdile kočije. Kaldrmisani pločnici nisu dali da prašina upadne u oči. a Marija Terezija. Imala je šezdeset devet godina a uzrok smrti bio je događaj protivrečan i čudan baš kao što je oduvek bila i ona sama: neobično jak nazeb koji je zahvatio pluća dok je prisustvovala. do samog kraja vođena dubokom religioznošću. dok se i staro i mlado sretalo u prolazu i pozdravljalo. Mnogo je načina da se umre. nijedan monarh nikad nije siguran. novembra 1780. iz zabave i kao običan posmatrač. godine u Beču.

kad se skrene iza ćoška. neke ulice. poznate kao kafei. pa čak su i tezge sa cvećem. žena u haljini i s maramom na glavi. ovde i onde. A ako su kamene stambene zgrade pokazivale čvrstinu uzdižući se na dva. tri. Tržnice su zauzimale mesto na trgu u sredini svakog kvarta i bile tako dobro snabdevene da se raznolikost proizvoda nadmetala s osobenostima prodavaca. na svakom koraku su se tiskale palate.da su lepo vaspitana hodajući pored majki a bebe su ćutale u kolicima koja su gurale oble dadilje. Dobro potkresane živice i drveće raspoređeno da krasi prostor rasli su u parkovima kojima su ljudi hodali neobavezno ćeretajući i kao da ne primećuju koliko je sve što ih okružuje čarobno. U svakom kutku su neki kip ili skulptura ulepšavali šetalište. U svakoj od njih. monotona i prskava. stavlja do znanja da je duša tog grada predodređena za muziku. Bio je jun i sijalo je sunce. na trotoarima zaštićene arkadama. imale dovoljno kupaca da mirisi ne oslabe. Beč je bio lep grad u kome su živeli takođe lepi ljudi. sigurni da je trgovina uvek pravična. a na mnogim raskrsnicama su se videle fontane iz kojih je voda tekla kao da njihova melodija. rumenih obraza i dobro popunjenih stomaka. kao darovima namenjenim da ugode više oku nego čulu mirisa. Vrata na radnjama bila su otvorena. Kad je Madlena zakoračila tim ulicama. pružale su utočište onima koji su tražili zaklon od sunca ili želeli da se nađu podalje od konja i kočija. svaka sa sopstvenim nazivom. kao da se Bečlije trude da pokažu da ne moraju da štede novac ili da Beč želi da pokaže celom svetu da nijedan drugi grad ne može da se poredi s njim. kao neke što ih je videla u 169 . učinilo joj se da je u poseti nekom drugom svetu. služavke. ukazala bi se vila ili zgrada gospodskog izgleda. a nebo je bilo tako živih plavih boja da je bilo prijatno zastati i osmatrati sve što se dešava unaokolo jednog takvog jutra preplavljenog svetlošću. gostionice. Posvuda su se pružali ogromni vrtovi. Bilo je nemoguće i pomisliti da tu ne postoji mesto gde će je neko primiti. muškaraca u prsluku i s kapom. veoma prostrani i negovani kao da ih ulepšavaju berberi a ne baštovani. koji su nerado izvikivali svoju robu pošto se sve prodavalo dobro i bez napora. Domaćice. devojke i lakeji plaćali su bez pogovora koliko se tražilo od njih. četiri ili više spratova. od ranog jutra su bile pune gospode i dama.

široka. osetila je kako joj srce bije u slepoočnicama i namah pomislila da će se obeznaniti ako ostane na nogama. Nije izgubila svest. skulpture dva konja koji se propinju blistale su na svetlu i presijavale se na suncu. Potrajalo je prilično dugo dok nije došla k sebi. Madlena je satima bazala tim ulicama puštajući da je zavedu svaki kutak i svaki ukras. Za vreme dugog putovanja bila je jasno smislila i odlučila šta joj je činiti čim stigne u Beč. palate što se ogledaju u čistim. kupole. U jednoj aveniji bile su poređane džinovske saksije. Naposletku je osetila umor i malo joj se zavrtelo u glavi. na kraju druge. kameni anđeli su pokušavali da dotaknu nebo ispruženih ruku i mašući krilima. kraljevskom dvorcu. a svaki prizor je bio sve lepši od lepšeg. a zatim u tamnici. podražavajući zamah potreban da se vinu u visine. susret s veličanstvenošću velikog grada bio je utisak za koji nije bila pripravna. vajarska dela su odavala počast nagim muškarcima i ženama. mnogo više od nje same. Za devojku iz sirotišta. na sredini jezera s kristalno bistrom vodom. na vrhu fontane. kuda da se zaputi i šta joj je prva obaveza. nego ushićivali svojom lepotom. Međutim. kao kad čovek zuri u lonac pošto mu glad čupa stomak. na sredini malog trga. toliko lepim da nisu vređali čednost. desilo se da je ušla u grad. mirnim vodama. s glavom tmurnom od talasa mutne vode i raspomamljenih čula. i na svakom koraku bi nabasala na nešto što bi je uzbudilo ili nagnalo da ga zaneseno posmatra. Želela je sve da vidi. kraljevska stepeništa. kao da su od zlata a ne od bronze.Lajpcigu a veoma malo u Haleu. i to tako žurno da su joj oči nemirno lutale od jednog do drugog predmeta. i posvuda kolonade. A svaka avenija je na svom završetku izlazila na obalu Dunava ili na neki vrt gde je glavno mesto zauzimala palata koja sigurno ne bi imala na čemu da pozavidi prinčevskoj rezidenciji. tornjevi crkava i katedrala tvorili su od Beča najkićeniji grad na svetu tog meseca juna 1753. odmalena zatvorenu u ovoj ili onoj kući. Stoga je pre podneva završila iscrpljena na kamenoj klupi na obali Dunava. Raskomotila se 170 . digla pogled i istog časa se prepustila posmatranju kao da ju je omađijala pesma sirena i nije skidala pogled dok je ta silna milina i savršenstvo nisu ošamutili. ali dok se oporavljala od svih utisaka a ritam disanja joj se vraćao u normalu.

Madlena se dugo zagledala od glave do pete. a znoj što joj je klizio niz potiljak. odlučila je da se još malo odmori da bi se povratila od uzbuđenja. obriše potiljak rukom i odabere hladovinu gde će se skloniti.odrešujući mašnu kojom je šešir bio vezan oko vrata. ušla unutra i sručila se u stolicu za jednim stolom. bio je tako topao da je odlučila da skine i šešir. ali Madlena ga je pogrešno protumačila misleći da želi da je pokudi zbog nečega u vezi garderobe. skinula ogrtač i spustila ga preko nogu. Stoga je odlučila da potraži neko mesto gde će jesti. iznenađen što je dama tako strašljiva. smesta zakopčala košulju i opet prebacila ogrtač preko leđa. kojim slučajem nepravilno. Osmeh tog muškarca bio je kavaljerski. i uz krajnji napor ustala i pošla posrćući zbog dejstva vrtoglavice koja je još nije sasvim prošla. možda što je drsko raskopčala bluzu ili kako je sela. verujući da je bilo tako. spazila preko puta nekakvu raskošnu gostionicu koja se zvala Carski kafe. Po težini je procenila da je iznos koji joj je pozajmio Fridrih Bah gotovo neokrnjen. pored izloga koji je gledao na ulicu. otkopčala prvo dugme na bluzi. Pred tako naglim devojčinim odgovorom muškarac je samo slegnuo ramenima. I tada. 171 . spokojnija. Jedan gospodin je prošao blizu nje i naklonio se da bi joj iskazao poštovanje. ispod pantljike kojom je vezala kosu. Trgla se u odgovor na gospodinov zadovoljan pogled. U to vreme je otoplilo dovoljno da joj nije bila potrebna druga odeća sem prsluka i bluze. i nije se smirila dok se nije uverila da njeno ruho nije nimalo uvredljivo i zaključila da se taj gospodin poneo na čudnovat način i da ona to ne ume da protumači. još jednom se naklonio i produžio dalje svojim putem. a to je potrajalo. No ona se usplahirila i oborila oči. snebivljiva i postiđena. Posle nekog vremena u unutrašnjem džepu je opipala kesu s novcem. tražeći uzrok gospodinovog osuđujućeg ponašanja. uznemirena i skanjerajući se.

– Niste iz Austrije. meso sa salatom. gospođo? – Saksonka sam. – Ne znam – izvinila se. Ali ne. Ili je možda pretoplo: možda palatschinken ili schnitzel. – Da li će gospođa popiti malo vina? – Ako bi moglo. 172 . Madlena je samo rekla da želi da ruča a on je klimnuo glavom. 2 Prišao je kelner da je usluži. – Odmah – pribeležio je porudžbinu.. – Crêpe? – Da... uzimajući zdravo za gotovo da je to normalno zbog doba dana i prirode ugostiteljskog objekta. pivo. – Pivo. izvinite.. Mislim da će wiener schnitzel. – Možda bi vam se dopala rindsuppe8. Siguran sam da će biti po gospođinom ukusu. gospođo. Konobar je shvatio devojčinu uzrujanost i pokazao više razumevanja. – Ta jela koja gospodin pominje su mi nepoznata. odlično – prihvatila je... – Aha. ne znajući da li je njena molba smešna. – Dobro. to je crêpe na mađarski način i.. – To će mi se dopasti. naravno – odobrio je. Palačinka od pšeničnog brašna filovana. – Trebalo je da pretpostavim. Odmah. gospodine. Shvatam – potvrdio je. – Izvinite – odgovorila je crveneći.. – Palatschinken. – Jeste li smislili šta bi vam prijalo da jedete? – upitao je ne menjajući ton glasa. – Pogledala ga je molećivo. gospođo.

Grupa gospode. ili ako to ne može biti. Dok je čekala da joj bude doneta porudžbina. tražeći da se brzo namesti sto za njih. ne samo jedno nego tri ili pet. četvorica ili petorica njih – Madlena nije pažljivo osmotrila – ušli su u Carski kafe veselo i uz graju. zvona crkava i satovi s kukavicom izveli su simfoniju koja je sada. Zahvalila je na hrani i navalila na jelo. ako na taj način privuku pažnju. Sad su koračali malo žurnije. Svi zvonici bili su mačevi upereni u nebo. Jedno zvono je prvo pozvalo ostala da ga slede. možda i više njih. a na svakome od njih njihala su se zvona. Nije uočila ni da je jedan od njih upravo onaj što joj se maločas javio na obali Dunava. opet je pogledala kroz izlog i nastavila da posmatra sve oko sebe. zvučala zaglušujuće jako. Obrisala je usta i opet pogledala kroz prozor. da bi izgledali još viši. dok se nije zasitila. 173 . I najednom su joj u glavu opet nagrnule slike s dugog. Lepi Beč je počeo da se prazni. tek završenog putovanja. i smesta su desetine. dok se na grad spuštala još veća tišina nego što ju je dočekala tog jutra. S mesta gde je sedela. ljudi su se nesumnjivo vraćali kući na ručak. dok je otkucavalo dvanaest sati. i kao da su svi želeli da se primaknu oblacima bliže nego ijedan drugi. razaznala je desetine tornjeva kako streme ka nebu. stotine njih odgovorile dvostruko jače i tačno kao da pozivaju na misu. kuda jedva da je iko išao. Ponovo je pogledala napolje. Vrtoglavica je gotovo sasvim prošla i pojela je sa slašću više od pola porcije sa šniclom i nekoliko listova salate. Uznositost nekih tornjeva čak je bila krunisana gvozdenim krstovima ili vetrokazima. sad je nosio ostatke suvog lišća. Samo se nekoliko služavki. latice cveća. Kelner ju je prenuo iz zamišljenosti stavljajući na sto tanjir s mesom i bokal piva. Vetar. kao da se propinju na prste da iz još veće blizine dotaknu nebo gde je bele i okrugle oblake nosio vruć podnevni vetar. koji je celog prepodneva dangubio. vraćalo iz kupovine hitajući da se što pre nađu pored gotovo skuvanog jela na vatri u kuhinji. da njihova zvona zvone jače od ostalih kao da će ih. I istog trena. možda s namirnicama koje su usfalile u poslednjem trenutku. dok nije oduvao sve otpatke u najskrovitije kutke arkada na trotoaru preko puta. perje i papire sredinom kolovoza. pre čuti Bog kog su molila da učini nešto za njih ili za njihove parohijane. mimoilazeći se s malobrojnim kočijama što su se još kretale u to doba.

i zadobio njenu naklonost zbog svoje bespomoćnosti i dobrote. petnaest godina koje su imale smisla jedino zbog ljudi koje je upoznala za to vreme. Znala je to. Fridriha Baha. Petra nije mrtva. Umro je gospodin Šenberg. kao da su mu nebesa poverila zadatak da bude anđeo čuvar a ona mu je dodeljena da je čuva. ali u dubini duše nije mogla da ga omrzne. možda u pokušaju da oponaša oca ili da mu se osveti. i radi toga se ponašao plemenito i predusretljivo. Za sobom je ostavila prethodni život. Ali nije ni on prema njoj: žudeo je za njom samo iz bolesne želje da poseduje njeno telo.Put od Halea do Beča. bio je vijugav. i odbacivala je uspomenu na njega. Nije imala nikoga. a na drugom kraju užeta će je čekati čvrsta i u pravi čas pružena ruka Fridriha Baha. niko joj nije ostao. kao osa oko koje su se vrtele njena sadašnjost i čitava njena budućnost. u najgorim trenucima. ko bi ga znao kakvom tajanstvenom snagom sudbine. upravo jedinog čoveka za kog bi volela da ga ne poznaje. Kad je mislila na njega. i zbog njenog raspoloženja i zbog usputnih nezgoda. kome je dugovala slobodu pošto ju je spasao iz sirotišta u kome je trpela glad i žeđ. kad ga u dubini duše 174 . njen sin. na ivici da se udavi. Možda nikad nije bila pravična prema njemu. ako se ikad nađe u situaciji da pravi zaveslaje rukama po uzburkanim vodama života. ljubav rođena u utrobi i ukradena iz njenih ruku voljom sudbine i zle sreće koja ju je progonila otkako je znala za sebe. jedini čovek koji je zaslužio njenu nežnost. Kako da ga mrzi i da ne želi nikad više da ga vidi. iako je uvek bio u njenoj blizini. Umro je Johan Sebastijan Bah. ali ona pripada vremenu provedenom u zatvoru kog ne želi da se seća i danima u utočištu čija je cena mogla biti gubitak časti. iznebuha će se kraj nje stvoriti kraj konopca bačenog da se uhvati. Samo je u daljini nazirala nekoga koga je upoznala. A povrh svih njih. umro je i Bruno. kao da joj nešto u njemu govori da on nije samo jedini beočug koji je i dalje spaja sa prošlošću nego. kao sad. prikazivao joj se ljubaznog lica. zbog onih što su je prihvatili a više nisu na ovome svetu. gde je bila zlostavljana i u kome nije upoznala nikoga ko bi joj obrisao suze svih onih godina koje su prošle otkako je naučila da plače znajući zašto to čini.

pošto su se točkovi vozila svaki čas zaglavljivali u blatu i nije bilo načina da se izbegne ta prepreka. krajem maja. Zatražila je najskromniju sobu. oponašajući jesen. mada nije moglo biti nastavljeno do šestog juna. na poslednjem spratu. Naposletku. najava večne propasti. kada je blizina leta posula sunčevim zracima proleće što se zainatilo da se zaodene lošim vremenom. Ali ta duša će jednog dana biti osuđena na pakao. s obilnim kišama i orkanskim vetrovima. Grad s muzičkom dušom. Jednu noć je prespavala u poštanskom konačištu i sutradan ujutro drugim kolima otputovala do Praga. putovanje od Brna do Beča prošlo je prijatnije.oseća kao jedino mesto gde može da se vrati? Iz Halea je krenula sedamnaestog aprila. Od tog burnog putovanja Madlena je pamtila samo reči koje je izgovorio jedan putnik kad su se u daljini već nazirali blistavi obrisi veličanstvenog grada Beča. uprkos snazi četiri konja koji su vukli kočiju i pomoći putnika što su se. poobaralo drveće i dovaljalo kamenje na puteve. otputovala je u Brno seoskim putem koji je produžio putovanje mnogo više nego što je bilo predviđeno. Prva deonica puta. da bi mogla bez preteranih izdataka da snosi troškove boravka. posle dve nedelje. Za dva dana puta su onesposobljena tri točka a još dva su morali da zamene pre nego što se slomila osovina. gde je morala da ostane nekoliko dana pošto je užasno nevreme. pa su postali neprohodni. Da. Ona je bila izvirila kroz prozor i zadivljeno upitala: – Stigli smo? A čovek je odgovorio. Najzad. putnici su dva puta morali da promene kola da bi bezbedno stigli u Brno. koja se savila kao latica cveta među prstima kad je naišla na kamen skriven u kaljuzi. zaglibljeni do kolena. do Drezdena. U Pragu skoro da nije ni izlazila iz hotelske sobe. i jela samo jednom dnevno. gde je preračunavala i štedela novac da bi mogla da završi putovanje. urezale su joj se u pamćenje i nagnale da 175 . zabludelog pogleda: – Beč. poštanskom kočijom. gospođo. kad ustane. upinjali da podignu točkove i podmetnu grane i trupce da bi se kola opet našla na manje blatnjavom terenu. Te reči. protekla je udobno i bez nevolja. Na kraju.

Isto kao što amputirana ruka ili odsečena noga nastavi da boli mada je odavno odstranjena od tela. u izuzetnim slučajevima. I videla ga je kud god da se okrene. u konturama mališana okrenutih leđima. i čovek nema podsticaj da nastavi da bivstvuje u ovom prvom niti da plati danak drugom. kao vlast. S vremenom je 176 . i proživljava se tako stvarno da žalost ne može da umine ni danju ni noću. mada podjednako bolno. da li zbog bolesti ili zbog nesrećnog slučaja. dobro utopljen. vlastitom odlukom. u dečjim prilikama koje se udaljavaju. a uobrazilja se trudi da ga iznova stvori u svoj deci koju majka vidi. i prerano donese pakao smrti deteta dok njegovi tvorci još borave u mladosti leta. Kamo sreće da je bilo tako lako oprostiti prošlosti. Međutim. Ali ako u životu postoji išta što je nemoguće ostaviti za sobom. kroz koje god mesto da se prolazi. da se javi osećaj da je sve bilo greška. i žalac povrede se oseća tamo gde nema udova. pošto je prošetala Bečom i videla ga. U tom smislu. Svi ostali gubici. vozi u kolicima s pokretnim krovom koja guraju dadilje zdravog izgleda. obeležena je prirodnim poretkom stvari. uživala u njemu. Nije tu reč samo o smrti nego i o bezumlju. u odbranu časti ili. frizurama i načinu hoda. kao da je kuga zavladala svetom. A gubitak deteta se može prihvatiti kao nešto pravično. grehom ili s oboje istovremeno. mladosti. zrelosti i starosti. to je gubitak rođenog deteta. Smrt. veru u njega. bila su joj dovoljna tri sata da se pomiri s njim.uđe u grad strahujući da se ne zarazi zlobom. prestane da bude poštovana ako se zaodene prnjama nepravde. jedino ako se prinese na žrtvu za slobodu otadžbine. sukoba ili greške. jeseni zrelosti ili zimi starosti. Međutim. detinjstva. kad se priroda pobuni i izmeni svoj tok. u mnogim nošnjama. životna doba treba da se smenjuju podjednako za sve. I ta putanja. a osakaćene delove je nemoguće nadomestiti. kako drži za ruku neku drugu majku ili kako se. to su ujedi divlje zveri i čupaju udove. Madlena je mogla sve osim da prestane da pati za Brunom. i život i smrt. odelcima. da otpočne rođenjem i dostigne vrhunac smrću. gubitak deteta izaziva bolna osećanja onda kada ga više nema. onda do te mere naruši poverenje neophodno za život. i da se prenose s roditelja na decu. Besmislu što otvara vrata ludilu a prozore otuđenju. Prirodno je da život teče svojim tokom i da se biologija drži četiri životna doba.

Utonula u misli. moguće. i da se uveri da je leden. one nisu dovoljne da se majka pomiri sa stvarnošću. kao da je onaj prethodni takođe sahranjen u raci gde se zemni ostaci njenog sina pretvaraju u prah i pepeo. kad se vratila u stvarnost i osvrnula oko sebe. suvonjav i lepuškast. da govori i da se oslanja na sopstvene snage. neumorno je mešala kašičicom čaj koji se još pre nekog vremena ohladio u šolji. Pošla je da ga prinese ustima. stežući ga. pričali su ili su se svađali. opet ju je pozdravio lakim naklonom 177 . a Maks je Bruno. Početi iz početka. I tada je iznenađeno ustanovila da je jedan od njih.shvatila da nikad neće prestati da pati. Ali kanda. nije prestala da snatri da će ga jednog dana pronaći. Shvatila je to onog dana kad je spoznala da nije videla kad je umro. zahvatila gangrena. kao da je ranijih godina samo učila da hoda. Maks je mrtav. niko neće pitati za njenu prošlost niti će čeprkati po njoj da vidi šta krije od ranijeg života. za nju nema drugog puta nego da nađe načina da zarađuje koliko je potrebno da bi preživela.. ili možda. i uzbuđeno mahali i krivili lice. i to je možda tačno. da se nije molila nad njegovim lešom niti ga je položila u mrtvački kovčeg. rekao je gospodin Geldšrank. gleda uporno ili nepristojno kao da je prikovan za neku opsenu: bio je to gospodin za kog je pomislila da je zbog nečeg prekoreva na klupi kraj reke. pa ni po cele sate provedene u noćnoj samoći svoje sobe. A Beč je grad iz snova. reči. i pustila da na poklopac padnu lopate zemlje da ga zaštite na dugom putovanju što ga je čekalo dok ne stigne do cilja u večnosti. Grupica gospode koja su došla da ručaju bila je uzrujana. Kad su im se pogledi susreli. Sakaćenje je previše bolno da bi se dozvolilo da se odseče udov koji je kanda. da će ga zagrliti i ostati tako. dok smrt ne dođe po nju da bi priroda ispunila dužnost da poštuje poredak života.. upadali jedan drugome u reč. Pogledala ih je ne shvatajući šta govore.. Ali majka ne ubija sina tuđim rečima. Tu je niko ne poznaje. Samo joj je rečeno da je umro. možda. zatvorila. ali nijednog trenutka. Puste reči. jednog po jednog. i zagledala svakoga od njih. tako su je uveravali. Dok ne dođe taj zamišljeni i nemogući trenutak koji nikad neće uslediti jer njen sin uistinu jeste mrtav. zureći izgubljenim pogledom kroz izlog kafea. Početi život iznova. moguće. da ga nije posmatrala mrtvog.. Madlena je prihvatala Brunovu smrt kad je nastojala da postavi razum iznad osećanja. reči.

kako je mogao tako da pogreši? Nakašljao se. Pomislio sam da bih voleo da te naslikam. – Ne znam ko je on. sad joj se učinio tako zgodan i naočit. Da. Grešim li? 178 . došla si u Beč zato što ti je ponuđen posao u nekoj uglednoj kući. – Moje poštovanje. uzvratila na isti način. Uz to. prilazi i ophodi se prema njoj kao prema nekome ko ona nije. ali nije bila kadra ni za šta drugo. tako otmen i prefinjen. okrenuo glavu da proveri nisu li njegovi prijatelji primetili zbrku koja bi ga dovela u veoma neprijatnu situaciju i pokušao je da sačuva dostojanstvo. kompozitora. vojvoda od Lozenštajna. Kao što sam ti kazao. Ona je. Johana Sebastijana Baha. I molim vas da... gospodine. dobro. Dobro..glave. ja sam vojvoda od Lozenštajna i imam jednu slabost: osećam istinsku strast prema slikarstvu i prema lepim ženama. povodeći se za njim. Šapnula je: – Ja. gospođo. Zapravo.. Dobro. nije bitno. – Mene... i sam pomalo slikam i kad sam te ranije posmatrao na najjačoj dnevnoj svetlosti i sad tako.. gospodine.. ali nije se postideo i nije izgledao zbunjen. Madlena. ne znajući treba li to da učini ili ne.. Oca. gospodine – izvinila se. kao da je to potrebno.. – Ja se zovem Madlena i služavka sam. Ranije mi niste pružili priliku da se predstavim. tako prozračna. A otkad živiš u Beču? – Jutros sam doputovala. Po drugi put joj neko nepoznat. tako lepa. uplašena. – Dobro. s nelagodom. uočio sam u tebi nešto što ne bih umeo da objasnim. Razvukao je usta u blag smešak i ustao od stola. – Vojvoda je smesta osetio da je ispao smešan. Kazala si da si služavka? – U Lajpcigu sam radila kao sobarica gospodina Baha.. – Ah. – Moje ime je Bernard Lozenštajn. gospodine? – Naravno. prošao hodnikom i prišao joj. da joj je srce brže zakucalo i vidno je porumenela.. – Znači. naspram svetla izloga. Ipak. i to isti gospodin. – Karla Filipa Baha? – Ne. Dozvoljavate li da se predstavim? Madlena je sedela nepomično. Tako svetla.

gospodine. koji sad jesu posmatrali šta on radi uz dosetke i odobravajuće poglede. Madlena? – Ništa. divno! – obradovao se Bernard Lozenštajn. Šta kažeš na to? Nije znala šta da odgovori. Riharde: popiću čaj. pod uslovom da je u pitanju nešto pošteno. nalik na plave magnete koji su je privlačili. Nije baš da mi je potrebna nova služavka. – Mogu da ti ponudim posao kod mene. dobro će mi doći malo sveže krvi pored sebe. – Prethodno treba da saznam ponešto o tebi. – Ništa. Najednom je pomislila da možda nije najbolja ideja stupiti u službu muškarca koji kod nje izaziva podrhtavanje u stomaku i od 179 . Zapravo još nemam posao. Kad možeš da počneš? Nije časila ni časa. – Ovog trena. ali nije bila u prilici da odbije posao. gospodine.. Mnogo mi je važnije tvoje lice nego da li je kuća čista. – Da li je posao častan? – Moralno besprekoran. zavodničkih očiju. – Mogu li da sednem ovde? – Kako hoćete. – Da. Lozenštajn se nije dao smesti i samo je elegantno spustio šešir na sto. A ti. Bilo joj je teško da se odupre pogledu tih bistrih.. zagladio periku i prezrivo odvratio pogled od drugova. Ali uslov je da mi budeš model.. – Dao je znak kelneru da dođe da ih usluži. – Ja ne znam šta treba raditi za taj posao. ne može biti lakše. uzimajući zdravo za gotovo da je vojvoda osvojio jednu ženu. – Divno. Seo je i opet pogledao svoje prijatelje. ali kad se uzme u obzir da je kuvarica užasna a Alma staro zakeralo. gospodine. gospodine. – Ne. – Slikarskog modela? – osmehnuo se. Nijedna kuća mi nije ponudila. – Propratila je odgovor klimanjem glave i uprla pogled u šolju. koje je bilo u službi još kod moje majke pre nego što je umrla. Ali nije smela ni da ima poverenja u neznanca. Nije mogla da odvoji pogled od njega. – Dobro – nastavio je. – Nećemo tako da žurimo. gospodine. Hvala.. Da sediš mirno.

Po načinu na koji se izražavao. Zovem se Madlena Findelkind. – Da li ti se dopadao? – Ne. Johan Kristof Fridrih. neki prisan prijatelj.kog joj klecaju kolena. – Mladi sin gospodina Baha. gospodine. – A sad reci. Bojim se da ću celo poslepodne biti zauzet. Onda se opet setila Fridriha. Nije znala šta treba da odgovori da bi ugodila tom čoveku. – On je tražio moje društvo... u kući bečkog vojvode. Riharde – zatražio je vojvoda od kelnera. znala je i da je to šansa i da treba da se potrudi da dobije posao koji je izgledao siguran... – Ništa važno. ni da li treba da mu ugađa.. – Ne znam. Međutim. i ovoga puta sakrila pogled na dnu porcelanske šolje. Ali to je bilo tamo. Pričaj mi o sebi. pomislila je da je dokonala da on očekuje da ona nije mlada i neiskusna devojka. – Ne. i kasnije u Haleu. – I usput reci mojim prijateljima da me ne čekaju. rodila sam se u Lajpcigu i. – Neki ljubavnik. – Pa ovo je da čovek ne poveruje! – obešenjački se nasmešio vojvoda. ali bilo je prerano da razotkriva prošlost i odlučila je da mu nikako ne prizna da je bila majka i kakve je usluge pružala gospodinu Bahu. Nije odmah progovorila. – Ne postoji nijedan muškarac u tvom životu? – Ne. – Zaista? Madlena je bila zbunjena. Smatrao je da sam tolika neznalica da je 180 . pravio mi je društvo u nekoliko navrata. prepuno opasnosti. gospodine vojvodo. klanjajući se... imam šesnaest godina. Ne očekujem da ću ga opet videti.. Opet je pocrvenela. u Lajpcigu. nema tu mnogo šta da se sazna. a njoj se taj osmeh učinio kao razbesnelo more. – Ali dopustila si da ti pravi društvo.. – Samo čaj. gospodine. gospodine – izjavila je konačno. – Odmah. gospodine. gospodine – odgovorio je konobar..

Želim da naučim da čitam i pišem. gospodine. – Ne znam nijednu ženu kojoj je to potrebno. Slažeš li se? – Hvala.verovao da ne primećujem da ne govore njegove usne. izustio je: – Bistra devojka. – Lice joj se ozarilo. – Dobro. gospodine. – Oduvek sam želela da učim – prekinula ga je. I da naučim da čitam. 181 . – Hvala. Mislim da ćeš mi se dopasti. – Mnogo vam hvala. gospodine. – Sklopićemo pogodbu: ti ćeš raditi za mene a ja ću te naučiti da čitaš. – Poziraćeš mi? – Ja želim da radim. – A zašto? – Odgovor mu se učinio iznenađujući. nego đavo skriven u njegovim čakširama. Kad se povratio. Sad ću ti pokazati tvoju novu kuću. doista. Vojvoda se zapiljio u nju i prasnuo u grohotan smeh. – U redu – odgovorio je porazmislivši nekoliko sekundi. Hajdemo odavde. gospodine. uz osmeh od uva do uva.

kad je stao da propusti fijaker koji su vukla četiri bela konja. ubrzala bi i malo potrčala. gospodine. Najzad. u redengotu i prsluku preko bele košulje s crnom mašnom. Dok ona. ali samo kad budemo sami i sigurni da nas niko ne vidi. Madlena se trudila da prati gospodara u stopu. pred mojim prijateljima ili pred ženama iz kućne posluge. sa šeširićem i iznošenim cipelama. stigla ga je. gospodine. Iza njega. dozvoliti da me zoveš Bernard. Pogled mu je bio čaroban i teškom mukom je mogla da ga izdrži a da joj se ne zavrti u glavi. hodajući na dva metra rastojanja. Doći će dan kada ću ti. – Ima li još mnogo da se ide. a kad bi zbog njegovih dugih koraka zaostala. gospodine vojvodo. – Želim da imaš na umu nešto što ne smeš zaboraviti. U svetlosivoj odeći s gamašnama. – Jeste. bio je divno građen. što je isticao njegov visok stas. 182 . Je li to jasno? – Jeste. – Samo što nismo stigli – odgovorio je. treba uvek da mi se obraćaš s „gospodine vojvodo“. Vojvoda se zaustavio na polovini kolovoza i stao pred nju. gospodine? – upitala je. – Hvala Bogu – uzdahnula je. na popodnevnoj svetlosti nije mogla da sakrije da je niskog roda. ispod tamnog ogrtača od izlizanog sukna. Dahtala je. i svaki čas pozdravljao dame i gospodu lakim naklonom glave prinoseći prste vrhu šešira. Dobro pazi: kad smo u društvu drugih ljudi. – Već si se umorila? – Dugo sam putovala. 3 Vojvoda od Lozenštajna je koračao ulicama Beča uspravno i bodro. Nikad nije videla tako privlačnog muškarca.

Pošto su ušli u kuću. Ono tamo je mučeništvo. krajnje dosadan život. a na nekim mestima su se odvojili od zida i samo što nisu spali. izgledalo je tužno i mračno. – Sigurno će mi se dopasti. Ova kuća je samo moje skrovište u Beču. krupnom Venecijankom i dobrom kuvaricom. Ipak. a na odmorištima spratova je bilo teško razlikovati tragove prljavštine od onih nastalih zbog vlage. u Lozenštajnu. – Hajdemo dalje. uzano i s nejednakim stepenicima od dotrajalog i neispoliranog drveta. s kamenim ukrasima po ivicama i grčkim stubovima. da bih mogao da provodim dovoljno vremena dalje od porodične palate. otvarajući vrata kuće: – Siguran sam da ćeš se ovde osećati veoma prijatno. koji prečesto dolaze na večeru zato što Italijanka pravi najbolje štrudle u celoj Austriji i najukusnije kanelone sa spanaćem Mletačke republike. videćeš. Nedovoljno osvetljeno. gospodine vojvodo – izvinila se nepotrebno. tako je stroga da ga uvek grdi. rekao je samo. – Tako je. još u predsoblju. Obe su novu 183 . s razlogom ili bez njega. i onda kad odlično zna da će njeni prekori ostati bez odjeka. Živeo je na drugom spratu jedne gospodske zgrade u centru grada. Vlažne mrlje su pravile neopisive šare celim putem. Vojvoda se popeo uz dva sprata ne pridajući značaj stanju zgrade. ali kad je primetio da Madlena sve zagleda s iznenađenim i nezadovoljnim izrazom lica. a vazduh je mirisao na kuvan kupus i kompot od jabuka. našalio se vojvoda objašnjavajući pred njom. služavki koja je bila prisutna kad se rodio. Kasnije ćemo leto provesti u mom letnjikovcu. a tavanice i zidovi su bili isto tako sljušteni kao na ulazu. trpi je u svojoj službi da ne bi ozlovoljio prijatelje. Ulazno stepenište. Oprostite. Bernard Lozenštajn je imao svega trideset godina i delovao je kao imućan čovek. Evo ovde živim. Gospodine vojvodo. i kako je dodao. škripalo je na sav glas kad bi noga kročila na njega. Uprkos spoljašnjem izgledu. teške naravi i sklonom da gunđa i najmanjim povodom. s podom od izbrazdanih i prljavih mermernih ploča i gubavim zidovima na kojima su slojevi farbe ispucali ili naprsli. A zatim ju je u kuhinji upoznao s Đinom. ulaz je bio mali. predstavio ju je staroj Almi.

tri velike odaje. dok vojvoda još nije ustao. nije zamišljala da je tako velika. – Alma joj nije dopustila ni trenutak predaha. zidovi i tavanica izgledali kao da nikad nisu čišćeni.služavku dočekale hladno. i premda su podovi. – Doručak gospodina vojvode treba da bude spreman tačno u deset. s tim da ništa ne pomeraju s mesta. to je bilo sve u toj prostoriji bez prozora i strujanja vazduha. i da mu se posluži čim se probudi – obavestila ju je Alma. kad je kod kuće. velika kuhinja i jedna neuredna soba puna stolova. treba da upoznaš kuću i da ti pokažem koje su tvoje obaveze. ne zaboravi. – Zatim gospodin vojvoda ruča u jedan sat. utorkom i četvrtkom u zoru. gledano s ulaza. a kamoli da prekine gospodina vojvodu kad se zatvori tu da radi. – Pođi sa mnom. Ali Madlena se tu osećala kao kraljica u dvorcu. teglica i bočica s bojama razbacanih svuda i dva velika balkona koja su izlazila na ulicu. U slikarskom ateljeu gospodina vojvode. nijedna od njih nije imala dozvolu da posprema. nedeljom. to su bile prostorije u kući za koju. Zapamtiću – potvrdila je Madlena. Ležaj. U sedam. Oduševljeno je prihvatila dodeljenu joj sobu. zidovi i nameštaj bili isprskani i išarani brljotinama najraznoraznijih boja i smeša. – A mi obedujemo ranije. i da napune bokale s vodom tri puta sedmično. S tom satnicom moramo da budemo veoma tačne. čisti ili mete u ma kom trenutku. srećna što se napokon oseća kao da nešto pripada njoj. ako pre toga ne ode u operu. na kojoj se vrata nisu zatvarala i gde su patos. gospođo. a večera u sedam. devojko. rasklimatana stolica i stepenik uza zid da tu ostavi odeću i cipele. jedan veliki i jedan manji zahod. sela je na krevet da vidi koliko je udoban. nedovršenih slika. – Brzo si sela. – Da. – Izvinite. Uzbuđena. dve malo manje. u dvanaest i u šest. i smesta su je odvele da se smesti u najmanjoj sobi u kući. ništa se nije smelo doticati i premeštati. jesi li shvatila? 184 . neprijatno naređenje. slikarskih platna. što nije uobičajeno. Bilo im je dozvoljeno jedino da brišu prašinu ponedeljkom rano ujutro. Spojeni saloni. požurujući je da pođe za njom i izdajući kategorično. kako ga je opisala Alma.

sasvim sigurno krivicom popijenog penušca ili zato što su mešali vino. kad je Madlena spustila na stolnjak tacne s desertom. – Gospodo. Opasana belom pregačom. Madlena je pomagala staroj Almi da poslužuje za stolom dok je Đina gunđala u kuhinji što gospoda pokazuju omalovažavanje prema jelima koja je spremala celog dana. Hajde! Šta si zinula kao tele u šarena vrata? – Ja.. Zove se Madlena Findelkind. među njima vikont od Cijana i baron Palik. Na kraju te veoma neformalne večere svi su se razgalamili. – Jesam. dođi – zaklimala je glavom Alma. – Hajde. – Da vidimo šta ćemo pronaći u mom ormanu. – oklevala je Madlena. Ne samo da jedva da su išta okusili i da su se svi tanjiri vraćali u kuhinju gotovo netaknuti. iako bi možda trebalo da potražim neki drugi način da je predstavim pošto će biti moj model. – Imam zadovoljstvo da vam predstavim svoju novu služavku. nekoliko tacni sa slatkišima i eklerima donetim naročito iz Frankove velike poslastičarnice. skrivajući 185 . – A sad – završila je služavka – idi i malo se uredi pošto će večeras doći na večeru prijatelji gospodina vojvode i sto treba da bude postavljen u pet. nego su skinuti pampuri i otvorene tolike boce šampanjca i vina da je bilo nemoguće znati jesu li popili svu tu tečnost ili su se kupali u njoj. moja muza. molim vas za malo pažnje – ponovio je dvaput dok nije postigao da ga slušaju. Madlena je porumenela i naterala sebe da se blago nasmeši. domaćin je nekoliko puta uzastopno kucnuo kašičicom u čašu i zamolio goste za tišinu. Devojka je dobila zaduženje da posluži desert. koji najvećim delom takođe nisu okušani. gospođo. Kako god bilo. Na gozbu su došla četvorica gospode s plemićkom titulom. tek što je doputovala iz Lajpciga i od danas će živeti u ovoj kući. – Ne znam kako ću da se obučem. *** Večera u kući vojvode od Lozenštajna bila je glasna kao društvo okupljeno u krčmi. ali Madlena nikad pre toga nije prisustvovala takvom prizoru. Nemam odeće..

– Očevidno pokušavate da nas naterate da umremo od zavisti. ubrzo ćete je videti na jednoj od mojih novih slika. gospoda su se utrkivala u deljenju komplimenata. – Dobro rečeno! – dodao je jedan drugi gost i njegova izjava je dočekana ushićenim aplauzima. – Neću poreći da ću kasnije pokušati da je ubedim da odgovori na još neke umetničke potrebe. Svi su opet podigli čašu i nazdravili pridošlici. Zauzvrat. ali zasad. Madlena? – Ja.taj osmeh saginjanjem glave u naklon. – A zašto hoće da nauči da čita? 186 . Primakni stolicu i sedi. je li tako... Vojvoda se okrenuo ka Madleni i odgovorio: – Nemam ništa protiv. – Nemojte uporno opravdavati novosti u pogledu kućne posluge. gospodine vojvodo. Bernarde – oglasio se vikont od Cijana.. – Pred nama je lepa i hrabra žena. podigli su čaše da nazdrave devojci.. Vojvoda je opet zamolio za tišinu da nešto doda. koji je prekinuo domaćina cerekajući se.. – Živeli! – Ona zaista nije samo prosta služavka – izjavio je vojvoda čim je popio naiskap novu čašu šampanjca. Poješćeš ekler s nama. Pokušala je da se izvini. dragi Bernarde – osmehnuo se baron Palik. a jedan je čak ustao i otišao do nje da joj poljubi ruku. ali uzalud. Jedan gospodin je stisnuo oči i pokazao iznenađenje.. Oduševljeni i ne gubeći radost koja je pothranjivala njihovu razdraganost. Reći ću vam samo da mi je poverila svoju želju da nauči da čita i piše. pošto je jedan gost smesta pritrčao da joj primakne stolicu i dopratio je da sedne između njih. – Zasad nam omogućite da njeno prisustvo još više obasja ovu odaju.. i svi su se opet smirili na časak. i lično ću se potruditi da je podučim. osim jednog gospodina šiljatog lica i ptičjih očiju. ali bilo je jasno da ih više podstiče dejstvo pića nego nekakav drugačiji žar. Kikot i udvorne reči iz njihovih usta nisu bili uvredljivi. – Malo ozbiljnosti. gospodo – ispravio ga je vojvoda. Madlena. budući da sam je gotovo ubedio da mi pozira. – Pozovimo je da sedne.

Palik. a s trgovinom nas njihovi buržuji osvajaju... – Ne govorim ja o tome! Ne! Pogledajte Englesku: otkako su izumeli tu prokletu napravu na vodenu paru ne prestaje da im cveta industrija. Nikad me ne slušate. Nemojmo zatvarati oči. ako to ne budemo sprečili. ali ja tvrdim da je takva namera bezbožna i besmislena.. U suprotnom. barone? Zar nov i drugačiji poredak stvari nije nezaustavljiv? Pogledajte oko sebe i recite mi šta vidite. Bog je odredio prirodni poredak stvari da bismo se mi muškarci posvetili jednima a žene drugima. Ima li veće besmislice od. odlučuju o našem imetku i naše njive i fabrike siromaše. prijatelju moj. nego doslednost. – Nije to strah. nije loše – ironično je uzvratio Palik. Neko bi rekao da vas plaši oslobađanje žena. Nalazimo se na pragu novog doba u kome će novac. – Ah! Nemoralnost mode! S pravom sam vam govorio da će te prevratničke ideje što pristižu iz Francuske pokušati da promene svet. osećajući se uvređeno i izvrgnut podsmehu.? Vikont se zakikotao i slatko se smejući. odgovorio baronu: – Nemojte preterivati. 187 . – A zašto je potrebno da prepoznajemo svet. Možda vi ne shvatate šta to znači. Tada je baron Palik. Baron Palik je zavrteo glavom. Ne mogu da zamislim ništa bezbožnije od žene koju je neko podučio veštini čitanja. i ispio ono što je ostalo u jednoj boci. gospodo. Takvo je moje mišljenje. poput ratnog pokliča. svet će postati neprepoznatljiv. – Meni se ne čini loše što hoće da nauči da čita – usprotivio se vikont od Cijana. Ne bojte se: vaše bogatstvo obezbeđuje vašu sposobnost zavođenja. – Da nema dovoljno šampanjca – nasmejao se jedan gospodin. pokazao koliko je rasrđen. Palik se najednom dozlaboga uozbiljio i podigao glas. Iz Francuske i Engleske viču: „Živeo razum!“. – Ne. izopačeno je. – U svakom slučaju. i time žele da kažu da će sutra biti potcenjene vera i pobožnost.. Sve ljući. sva načela s kojima vodimo udoban život. a s njom i trgovina. izbrisati sve u šta verujemo. pokazujući nezadovoljstvo što se potvrđuje ono što je odavno i bezuspešno pokušavao da saopšti prijateljima.

Imaju zlato... Feudalni gospodari su pomrli. industrija. – Ah.. prodavci. Nove vlasti će biti nauka. – Na kraju će još ispasti da razume šta pričate. pomirljivim tonom. da je ne dočekaju ni naši unuci. pogodićete nas u glavu. kao što ćemo svi postati vrlo ubrzo ako ne naučimo da se prilagodimo. svoje zlato. Svetom počinju da upravljaju trgovci. Vikont od Cijana je iskapio čašu do dna i nasuo drugu. 188 . Nije hteo da se svađa. – Ne. dobro.. gospodine vojvodo.. barone – odvratio je vikont od Cijana. Ubiće Boga. Možda će sutrašnjica biti drugačija – snuždeno je kazao baron Palik – ali želim iz dna duše da je mi ne dočekamo.stubovi na kojima počivaju naše ideje o Bogu i o prirodi. – Poslušajte devojku – nasmejao se jedan gost. ali baronova netrpeljivost postajala je prekomerna.. veoma smo dosadna družina. Uveravam vas. odgovorila je ozbiljnog lica koje je ućutkalo sve oko nje. Kako se varate! Zar ne vidite da je prevrat već počeo? Oprostimo se od prošlosti jer ona munjevito slabi i ruši se. vikonte. – Suzdržite se. Molim se da ni vi ni ja ne poživimo dovoljno da prisustvujemo svoj toj prostoti.. Meni se dopada da slušam šta govore Vaše milosti. ovo postaje veoma ozbiljno. i budite sigurni da će biti isukana da se okuša s onim ko se drzne da me napadne. Ne povodeći se za šaljivim grimasama ostalih prisutnih. i između muškaraca i žena. bankari. gospodine vikonte.. – Dobro. znanje. leš s perikom. A odsad se potrudite da dobro upamtite šta znači vazalstvo pošto ćete ga ubrzo tražiti i nećete ga naći. Ubiće nas sve da bi nas pokrali i sve nam oteli. Teže ka trulom društvu u kome neće postojati razlike između siromašnih i bogatih. i vi ste već čovek na samrti. prijatelju moj. Madlena. – Moje zlato brani moja sablja. Da svi budu jednaki. priželjkuju da se domognu i našeg. kad se pojavi glumac koji čuči u nama i kad glumimo grčku tragediju. našu decu. kakvo bezumlje! – Veoma daleko bacate kamen. umešao se vojvoda od Lozenštajna. – Ne šalim se.. Vidiš. naše pretke. Videvši kakav obrt poprima rasprava. i što je najgore. Neće se zaustaviti dok ne budu posedovali sve.

– Biće korisno da čujemo mišljenje poput tvoga. – Pognula je glavu. – Tako je. da mi se niko ne bi rugao. ali je vrlo brzo digla pogled. Pitala sam se samo zašto je Vašim milostima toliko zabavno što želim da naučim da čitam.. – Naravno da jesi htela da kažeš! – svečano je izgovorio Lozenštajn. Vikont od Cijana je podigao čašu i upravio je prema njoj.. morati to da krijem.. – Ne. kad naučim.. – izvinjavala se Madlena. Umem da slušam i razumem. jednog dana moći da živim u drugačijem svetu. I dopada mi se saznanje da ću. Oprostite. ja nazdravljam tebi. i prema tome bili ravnopravni. Primećujete li? – obratio se ostaloj gospodi. gospodine vojvodo. među nama. ako hoćete. – To je dražesno nepodnošljivo! Madlena je nova žena. gospodine. I ja ti želim dobrodošlicu! – Nova madam De Lafajet! – I vikont od Cijana je podigao čašu. Bernard je to prihvatio kao šalu i podigao čašu: – Nepodnošljivo! Revolucija u mojoj kući! I ja nazdravljam u to ime! – Ja. ali ova žena je kći Enciklopedije. verujem da mi je dužnost da ćutim. gospodine. Oh. Čak smešno. Palik je odlučno odgovorio: – Zato što je to u najvećoj meri neumesno. dakle. – Da. – Ona to još ne zna. – Ne sviđa mi se da muško dete kod kuće bude odgajano da ode u svet a da se žensko dete krije od tog sveta da bi ostalo kod kuće. – Pa. nisam htela da kažem. – Vidim da ću. – Moraćete da pripazite.. crveneći. gospodine vojvodo. kao što kaže gospodin vikont. uvek govorim previše. Bernarde! – Ama zar ona nije obična služavka? – sablaznio se baron Palik. a mi nismo primetili. ne. Madlena. ono što kuca na naša vrata već je ovde. tako sam i ja razumela – potvrdila je Madlena bojažljivo.. nastavi – podstakao ju je vojvoda. Ne znam zašto ne bi bili vaspitavani na isti način. – Ne. – Zar ti se ovaj ne sviđa? – I iz glasa vojvode od Lozenštajna izgubio se veseli prizvuk. Tako.. pripremite se svi. – E pa. – Svi 189 .

– Prihvatam! I zavideće mi ceo Beč – izjavio je vojvoda. – Ne bih volela da zbog mene. – Gospodine. ja. gospodine. barone Palik! – dočekao je vojvoda od Lozenštajna. – Pazite da olako izgovorene reči ne naruše naše čvrsto prijateljstvo. dragi vojvodo. i kladim se da će ova žena naposletku sedeti s vama u operi! – U operi? – Bernard se široko osmehnuo. gospodine vojvodo! – Palik je ustao. veoma ste skloni tome. – Gospodo. molim vas. vojvodo! – bio je uporan Palik.. Oh.smo poludeli! A vi samo nastavite da se igrate vatrom.. – Madlena je opet pocrvenela. 190 . molim vas! – umešao se vikont od Cijana.. – Bićemo tamo! – Dosta je šala. – Jak na rečima? Zaista želite da se kladite? – I Lozenštajn je ustao i ošinuo barona ljutitim pogledom. – Petsto srebrnih talira. – Kladim se da ste opet jaki samo na rečima.... izazivački i oholo. – Naravno! Još ove subote! – Nećete se usuditi! – U mojoj loži.

PETO POGLAVLJE Dani uoči prekretnice 191 .

iako ju je život s vremena na vreme iznenađivao svojim menama. pokazalo joj je da je moguće živeti a da je tragedija ne ljulja u svom naručju. sve na njemu joj je izgledalo privlačno i njegovo društvo joj je uvek bilo prijatno. kad je nekim danima mirno a nekima se razbesni bura. ali pošto nije znala kog se dana tačno rodila 1737. a to iskustvo je bilo mnogo drugačije od svega što je doživela do tada. drugi put u pratnji vojvode. godine proslavljen je rođendan Madlene Findelkind. ili da su njena osećanja prema njemu takve prirode. U svakom slučaju. žalost je najzad počela da ostaje daleko iza nje. I to što je dugo živela u istoj kući. uživajući u spokoju kakav joj odavno nije bio dozvoljen. S druge strane. što je poštovana njena privatnost i što joj ništa nije nedostajalo da zadovolji najosnovnije potrebe. Napunila je dvadeset godina. ali divila mu se. Nije bila sigurna da ga voli. vojvoda od Lozenštajna je odlučio da dan slavlja ubuduće bude ta prva nedelja u junu da nikad ne bi ostala bez zabave priređene u čast godišnjice svog rođenja. A on se ponašao veoma ljubazno i njegovo držanje prema njoj bilo je tako puno uvažavanja 192 . Za to vreme je naučila da gleda drugačijim očima sve oko sebe i da na nov način oseća sve što joj se događa. nekad sama. za Madlenu su te godine bile isključivo niz uživanja. i da pritom može da živi u nečemu nalik na dom. Mnogobrojne šetnje u koje je išla u suton bečkim ulicama gde je sve vrvelo od sveta. bila je sve privrženija Bernardu Lozenštajnu. pokazale su joj šta počiva u osnovi lepote tako upečatljivo kao što nikad nije mogla zamisliti. svom gospodaru. Do tog dana služila je u vojvodinoj kući duže od tri godine. 1 Prve nedelje juna 1757. budući da on nije uzalud ništa drugo do pređa satkana od navika ili isto što i plovidba morem.

Lepa smrt. istrajno. osećala se napušteno. ili malo kasnije. Šenbrun i Belvedere kao da su nakit načinjen od kamena i provodila je po cele sate ispred njih sedeći na nekoj obližnjoj klupi. plašljivo i usamljeno. Da li je to ljubav. elegantno ukrašeni konji. koja je jednog zimskog dana osvanula u krevetu. sigurno je to bila misa koju je komponovao otac njenog sina. Međutim. nenajavljeno. niko nije tačno znao. i kad ga ne bi videla satima. s rukama na grudima i glave okrenute u stranu. ne ispustivši ni jauk. Zatim je svake nedelje odlazila na misu u jedanaest sati u crkvu avgustinaca.da joj je to godilo u najvećoj meri. Na dan kad je prepoznala jednu kompoziciju. i uzbudila bi se. stare sluškinje. i nehotice je pustila suzu i podsetila se. i nikad joj nije dojadilo. Najgora vest u te tri godine bila je smrt Alme. koja su se ponavljala. gradu koji je opčinio Madlenu. ali s naletom tuge. prizvala joj je u sećanje dela Johana Sebastijana Baha. srce bi joj brže zakucalo. bez čežnje i sete. pored dvorca Hofburg. ne želeći da nauči nove recepte i mrmljajući bez prestanka o svemu što joj ko zna otkad smeta. penjući se u blistave kočije u koje su bili upregnuti beli. Deserti su joj najlošije išli od ruke. Zauzvrat je Venecijanka Đina i dalje u kuhinji pripremala svoja testa i jela. svega što se desilo 193 . u gizdavoj haljini. uvek budu spremna na vreme i da ne dosade. i zato je vojvoda od Lozenštajna naručivao kolače u Frankovoj velikoj poslastičarnici. tako da nikad nije zaboravljala da stavi tačno prstohvat soli i koliko je vremena potrebno da njena jela. ili bi se divila nekoj dami što je ulazila ili izlazila na kapije. Umrla je u snu. Umrla je kad su joj se otkucaji srca umorili od hoda kroz život. Svaki put kad je posmatrala te spomenike pronašla bi neki novi detalj da na njega obrati pažnju. A čim bi prišao. Zasenjeno je posmatrala dvorce Hofburg. gde su horovi i orgulje izvodili najsvečaniju i najopojniju duhovnu muziku. i sahranjena je u grobnici Lozenštajnovih kao još jedan član porodice s kojom je živela otkako se rodila. složili su se svi njeni najbliži. i ta zlovolja ju je održavala u životu i bistre glave. i dalje najboljoj u Beču. nije znala. mirnog lica. ili je uživala u skladnim vrtovima u kojima su tu i tamo bile postavljene lažne antičke ruševine dajući im dekadentan izgled iz prohujalih stoleća. nikad ranije nije osetila tako nešto.

tako je zaključen poziv u boj. Vojvoda ju je nedeljom po podne često pozivao da pođe s njim u neki od kafea koji su tih godina postajali sve posećeniji. ušla u zgradu opere. Madlena Findelkind je nevoljno i snebivljivo. podruku s vojvodom od Lozenštajna. posle potpisivanja saveza s Francuskom. onda u vojvodu pa opet u nju. jasno pokazujući da se pitaju i da ih kopka ko je ta devojka u društvu priželjkivanog i nepristupačnog vojvode od Lozenštajna. Dva dana pre odlaska u operu vojvoda je pozvao krojača i obućara. u sedam sati. Primetila je da svi gledaju u nju. Tu noć Madlena nije mogla da zaboravi. očešlja i da stavi na obraze puder u prahu čija boja joj je isticala lice. Najzad. Pripreme kao da treba da ide na svadbu ili da ispuni neko obećanje. s ciljem da tu teritoriju zauvek vrati u svoj posed. Sve te događaje proživela je s mirom za te tri godine otkako je. ali pošto se vojvoda samo 194 . zamagljenih očiju. pretnjama i težnjama Pruske i gde su ponavljani apeli da se povede rat za koji se smatralo da je pravedan. Najsmeliji čovek u Austriji. sklon prekršajima i skandalima. Dosta bračnih parova im je prišlo s jedinom namerom da budu predstavljeni i da reše zagonetku ko je srećnica. I doista. da bi ispunio opkladu sklopljenu s prijateljima. pojačavajući njegov zdrav izgled. pošto je Austrija 1756. obukla prvu haljinu koju joj je kupio da bi u subotu pošla s njim u operu. Isprva se nije dogodilo ništa izuzetno. I najzavodljiviji. godine najzad objavila rat Pruskoj. izazov koji je smislio taj neobuzdani i podrugljivi gospodin. prvog da sašije prikladnu toaletu za Madlenu a drugog da izradi najbolje cipele za nju. da bi se povratila Šlezija koju je oteo uobraženi i slavoljubivi kralj Fridrih.u njenom životu od dana kada je muzičar umro. a i da bi uputio opasan izazov Beču. kao da je zbilja dama iz visokog društva. I istog popodneva kad je trebalo da se održi predstava. gde je srkutala kafu s malo mleka dok je Bernard Lozenštajn čitao letke s proglasima i napisima koje su austrijske političke grupe ostavljale na šankovima da bi se građani upoznali sa slavoljubljem. Alma je zadužena da joj pomogne da se obuče. došavši u kuću vojvode od Lozenštajna.

ti koji su prišli vratili su se odakle su došli ne razjasnivši nedoumice i zbunjeni isto koliko su bili i na početku. 195 . Osetila se uvređeno. hoće čim otkriju ko sam. Mi smo začin ovog pozorišta. to je tek početak. Prvi čin italijanske. ona je prisutna tu samo zato da bi se udovoljilo vojvodinoj želji da se naruga sebi jednakima zbog opklade. dok je orkestar štimovao instrumente. Verdijeve opere Dva Foskarija vratio je pažnju gledališta na pozornicu. – Naravno da jeste – i dalje se smeškao očarano. Zasigurno. prikazujući očima javnosti jednu služavku. gospodine – dodala je. najpoželjnijeg mladoženje u Beču. Dok se na kraju prvog čina nisu opet upalila svetla i napravljena pauza od nekoliko minuta. i kad se okrenula da pogleda Bernarda. – Nije trebalo da tražite od mene da pođem s vama. – Ja se podsmevam njima. dok su oni slegali ramenima i nastavljali da gledaju neznanku da bi naslutili razlog njenog prisustva pored zgodnog vojvode. – Meni se čini da mi se podsmevaju. Madlena je opet došla do daha u polumraku. A za to bi trebalo da hajete. njegov samozadovoljni osmeh joj se učinio tako bahat da je pretpostavila: kakav god plan da je skovao. gospodine vojvodo – primakla se i došapnula mu. – A ako to ne čine sad. najmlađe dame su se sašaptavale zaklonjene iza programa što su ih držale u ruci a starije gospođe su se mrštile i pridikovale muževima udeljujući im neopravdane prekore. to je gomila umišljenih veličina. i zato je pokušala da prati radnju opere i da se pravi da je ne dotiče ta igra gospode. oči celog pozorišta bile su uprte u vojvodinu ložu. Obožavam da ih vidim tako zbunjene. zar ne vidiš? Osim toga. Potom. gospodine. Osetila se poniženo. Podsmevaće se i vama.smeškao i zagonetno izgovarao „frau Madlena Findelkind iz Lajpciga“. – Da li bi hajala za to? – Ja sam služavka. Neće se usuditi. – Videla si: večeras ljudi ne pričaju ni o čemu drugom. ali je istog trena shvatila da je ona tu niko i ništa da bi se osećala uznemireno i da je poslušnost još jedna njena obaveza pošto je u vojvodinoj službi.

Opet je odbio i naredio da pođe s njim u hol. – Madlena je pokušala da napusti pozorište i da se vrati kući. koji se probio do njih primetivši da su se sporečkali.. – U Beču više nema lepih manira! Ovo je nedopustivo! Kakav gaf! – Ne! Nije to nikakav gaf. u tišini prožetoj radoznalošću i strahom. – Da vidimo koliko toga dostojnog poštovanja ima kod gospodina barona. gospodine vojvodo – rekao je glasno. – Rado ću. to je najprimerenije. da ga svi dobro čuju. a iskreno rečeno. – Nikako! – prekinuo ju je Lozenštajn... – Mnogo buke ni oko čega! – Ja. – Vi to govorite o meni. zadrhtao je dok je nervoznom rukom skidao levu rukavicu i ošamario 196 . s kojim se opkladio. – Vojvoda se opet uozbiljio. Nije hteo ni da čuje.. Pokušala je da ga nagovori da ne izlaze iz lože.. – I zato ne može da odoli a da nas sve ne uvredi! Smrt poštovanju! Vest je poprskala prisutne kao da je voda bačena s prozora pljusnula na kaldrmu i istog časa su izrazi odbojnosti i osude krenuli od usta do usta. gospodo – umešao se vikont od Cijana. bez prikrivanja. Vojvodin prijatelj. prijatelj obojice. – Je li kazao služavku? – Tako je – odgovorio je muž. – Možda bi trebalo da odem i tako. – Kladili smo se. – Poštovanje zaslužuju samo ljudi koji su ga dostojni. Baron. – Vidim da loše podnosite poraz. uzimajući u obzir da je gospodin vojvoda od Lozenštajna romantična duša! – opet je dreknuo baron. smejući se prostački. baron Palik. gospodine vojvodo. gospodine barone – nasmejao se Bernard. koga su svi posmatrali. – Služavku? – zgranula se jedna dama blizu njih. Zamolila je da je ostavi tu. gospodine vojvodo? – Baronov redengot je porastao dva broja. gospodine barone Palik. I tada se zbilo ono čemu nikako nije želela da prisustvuje. – Hajde. pošto se napolju neće osećati prijatno. – Vidim da ste se usudili da povedete sa sobom služavku. hajde. stao je pred njih nasred hola. ja ne vidim pred sobom nikoga koga bih tako ocenio. hukćući ogorčeno. – A ja nikad ne gubim opkladu..

ako tako želite. – Da li vam ovoliko dostojnosti izgleda dovoljno? – uzviknuo je. – Moje izvinjenje? – osmehnuo se Lozenštajn. kao da se topio od milja što tako krši sva pravila društvenog života. međutim. – A ako se naš prijatelj baron umorio od života. – Tako treba da bude! – Nedovoljno. izjavili ste da je gospodin nedostojan poštovanja pred celim Bečom! – Ne sagledavam uvredu u tome. Naš prijatelj bi sve učinio samo da ne plati petsto talira za opkladu. – Šta ste to uradili? – upitao je vikont od Cijana ulazeći za njima u ložu. dragi moj vikonte. Madlena nije znala kud da dene pogled i koračala je očiju uprtih u pod.. Vojvoda nije oklevao i nije izgledao uznemireno. kao da će njegova bezgranična smelost i takav stav okaljati taj sveti prostor. okrenuo se i izašao iz pozorišta. prihvatam. izazivački i jetko. Osim toga.vojvodu. Dobro ga poznajemo. naposletku. a vojvoda. – Ali. – Molim vas. gospodine. uzdignute glave kao general okićen lovorovim vencem koji ulazi u carski Rim na čelu svojih legija. Prisutni u pozorištu su se razmakli da ih propuste. – To je pitanje časti! – izjavila je nekolicina gospode. – Dvoboj među prijateljima. Bernarde! To je bezumno! – Nisam ga ja predložio – odvratio je vojvoda hladnokrvno. Mogu da mu prenesem vaše izvinjenje i. – Ali. Posetiće vas moji sekundanti. rado ću mu pomoći da izađe pred Boga. Kavaljerski i uz blag naklon uhvatio je Madlenu pod ruku i krenuo do svoje lože da nastavi da uživa u operi. Bernarde! Pustite me da razgovaram s njim i rešićemo sve uz nekoliko čaša dobrog vina. – Barone Palik! – povisio je ton vikont od Cijana. okrenuli su im leđa da bi istakli da ne odobravaju vojvodino društvo i da mu prebacuju zbog uvrede nanete svima kad je dozvolio da u dvoranu uđe jedna sluškinja. ne budite naivni.. 197 . – Ne možete terati dalje s tom ludošću. bez sumnje! – odvratio je vojvoda. – Čekaću ih! – odgovorio je baron.. ja nemam zbog čega da se izvinjavam.. – Kakav užas! – promrmljalo je nekoliko dama. vikonte.

gospodin može da pogine. na periferiji grada. Prestani više da cmizdriš ili idi u svoju sobu. Kao da je smrt progoni kud god da krene a propast joj ne daje ni trenutka mira. – A ja mislim da je tim Austrijancima dosadno i da traže zabavu – izjavila je Venecijanka. – Ućuti! Crvenih očiju. plašeći se da će izgubiti glavu. ali služavka joj je naredila da ćuti i da se ne meša u ono što je se ne tiče. Bili su to sekundanti koji će se naći vojvodi od Lozenštajna u ugovorenom duelu. napuštajući ložu. Čak je pomislila da je ukleta i rasplakala se. Đina? Danas će umreti jedan od njih dvojice.. – Dala bih ja njima da ljušte krompire. – Obojica ste poludeli! U ponedeljak pre svitanja dva gospodina u crnim redengotima i s belim perikama čekali su na ulazu vojvodine kuće da on završi s oblačenjem. – To je pitanje časti. – Vi ste nemogući! – Hoćete li mi biti sekundant? – Ne. curice. – Zabavu. Alma.. Kakva 198 . Madlena je iz svoje sobe čula da stara Alma i kuvarica Đina razgovaraju pored šporeta o događajima od tih dana. dete. Nemaš ti pojma o tome! – Alma. – Ovo se moralo desiti pre ili kasnije – rekla je Alma. Njihove reči doprle su jasno do nje. ne znajući šta da radi da bi skinula sa sebe zlu kob koja je postala obeležje njenog života. – Videlo se da se sprema: baron Palik i gospodin vojvoda se predugo kavže uz svakakve izgovore. u prvim jutarnjim satima. Madlena je natuknula Almi da ode do gospodina i zamoli ga da odustane od dvoboja. Kad su žene ostale same kod kuće. mada nisu glasno govorile. Tvoja je obaveza da poštuješ sukobe između gospode i da ne uznemiravaš gospodara.. Madlena je videla kad je vojvoda otišao i osetila da se sve to događa njenom krivicom.. Nasmrt preplašena. – Ali.. Ni govora. – Bilo bi gore živeti bez časti. Bila je umorna od toga da njen život prate jedino tragedije i otrčala je da se skloni u svoju sobu i da opet proklinje sudbinu. Ni vama ni njemu – odbio je Cijan. ne želim da te gledam. veliš.

Igra! – Zar bi više volela da vidiš gospodina vojvodu mrtvog? – Ne. opružena na krevetu.crna zabava! – Ni govora. A sad me ostavi na miru.. svi se odlučuju da reše spor običnom ogrebotinom. Tući će se dok neko ne bude ranjen... gospodin će se vratiti gladan i želeće da proslavi svoju ogrebotinu! – Staro gunđalo! Alma je srdito ustala i otvorila vrata Madlenine sobe. – Bojim se za gospodina.. Ostala bih bez posla. – Vidi ti matoru služavku! – okrenula se besno kuvarica. – Otkako su moji sunarodnici Venecijanci izmislili tu lakrdiju.. a ona je prestala da jeca. – Izlazi odavde i prioni na posao! Otkako si došla samo si nam donela nevolje.. – Diži se! – naredila je stara služavka. Vas dve. videla bi da li je lakše osećati naklonost prema vojvodi ili prema nekom od ovih lonaca. taj kukavički način da se zadovolji čast. Đina – ironično je primetila Alma. Pazi šta sam ti rekla. sigurno. – Đina se prezrivo izrazila o megdanu ne skidajući oči sa šerpe na vatri. Alma.. 199 . Izludeše me Italijanka i Nemica... – Da ti provodiš život između ova četiri masna zida kao ja. Joj. naravno.. – Iznenađuje me koliko si osećajna. Gospode.

kao i da obavesti policijske vlasti o događaju kao o pukoj formalnosti bez posledica. znajući da su takvi dvoboji između gospode nezakoniti. bacajući rukavicu. barona Palika. i jeste i nije viđeno. sasvim obrnuto. mnogo više pompezno nego stvarno. spis koji će sačuvati glavni svedok ili ceremonijal-majstor. Nakon toga. u kome svaki učesnik u dvoboju izjavljuje da je vlastitom krivicom doživeo nesreću i da je to uzrok zadobijenih rana. takođe odlukom barona. Baron Palik je zatražio zadovoljenje od vojvode da bi sprao uvredu nanetu svojoj časti. Vojvoda ju je podigao i prihvatio izazov. U prvom nasrtaju vojvode od Lozenštajna baron Palik je blago posečen po člancima prstiju desne šake. i ispustio je oružje. Njegova uloga. izuzimajući treća lica od svake odgovornosti. ili dvoboja bez smrtnog ishoda. 2 Prva jutarnja svetla dopustila su da otpočne ceremonija na koju su pozvani duelisti i njihovi sekundanti na poprištu časti. glavni svedok je proverio da li su dva mača istovetna i da li su ispunjena pravila časti ustanovljena za razmenu udaraca. nego su. i da ga kasnije preda porodici. kojom je držao mač. s tim da napadi ne mogu početi dok sudija ne da znak. iako ih pravosudne vlasti kasnije nisu gonile. Dvoboj je trajao kratko. osim što je bio zadužen da nadzire da se poštuju propisi kodeksa časti. Bolno je uzviknuo i požurio da posisa krv 200 . bila je i da se pobrine za telo u slučaju da jedan od gospode izgubi život. bez časti ostajali svi koji ne bi prihvatili da se tuku. Dvoboj će se voditi mačem. primorali su obojicu suparnika da pre početka boja potpišu dokument. A svedoci i jednog i drugog. koji je odabrao da sledi austrijsku tradiciju mensura. po izboru uvređenog. Mačevanje. a dogovoreni način duela bio je dok neko ne bude ranjen ili jednostavno uboden.

a ovde. vojvoda se sve više žestio. naravno! – zastao je vojvoda. – Najpre njemu. – I shvatite da je sad najbitnije zahvaliti nebesima što. te njegovo dostojanstvo.od zadobijene male posekotine. na povratku kući. – Ali tek smo... – Budimo ozbiljni! Mi smo gospoda. gospodine! – Obojica sekundanata su značajno zaškiljila očima. te njegova čast. Ne razumem vas! – Što se mene tiče.. gospodine vojvodo – umešao se i drugi sekundant. – U redu.. nastojeći da vojvoda zaboravi uvredu. – Zahvaliti nebesima? – dreknuo je Lozenštajn. praćen sekundantima. gospodine vojvodo – pomirljivo je odgovorio jedan sekundant. a baron je pustio da mu jedan njegov svedok očisti i previje ranu propraćajući to preteranim bolnim grimasama. – A šta će pomisliti svi koji doznaju šta se dogodilo? Podsmevaće mi se ceo Beč! – Neće vama. i meni će. možete se vratiti u svoj krevet! – Ni najmanje ne sumnjajte u to! Vojvoda od Lozenštajna je gnevno napustio poprište časti.. – Dosta je bilo. Ali.. Naterao me je da učestvujem u farsi. Onoliko se razmetao u operi. – Na to sam i mislio. – Bolje je tako. – Uvek postoji rizik i. a ne krmci u oboru! – I radi ovoga ste me primorali da poranim? Ne razumem vas. nesposoban da se savlada.. Bernarde. – Rizik? I te kako! Ali nijedan tako ozbiljan kao da čovek bude doveden u budi bog s nama smešan položaj. Izjavljujem da sam dobio zadovoljenje časti. Palik. – A šta biste vi hteli. videli ste. – zbunio se vojvoda. sramota za Austriju. gospodine vojvodo? Možda pokolj? – naljutio se baron. u redu! – uskliknuo je. – Ovaj Palik je kukavica.. Proklet da je! – Smirite se... Osećam se poniženo! Poniženo i uvređeno! Trebalo bi da se vratimo i da sad ja bacim rukavicu u lice tom uobraženom baronu. bestraga im glava! Svi će nas ismevati! Dvoboj bez traga 201 . U kočiji. sto mu muka.

nestao u ulazu. – Krv! – prepala se Madlena. dvoumio da li da uđe u kuću tako uredan i doteran. i videvši u kakvom stanju se vratio vojvoda. poklopila usta šakom da priguši užasnut krik. – Jeste li dobro? Iza nje je ušla Madlena. gospodine vojvodo! 202 .. – Po mom mišljenju. I tako je dosta dugo stajao u ulazu vagajući šta da radi i najzad. dozivajući poslugu da se pobrine za njega. – Tako ćemo i učiniti. i najzad se ovlaš posekao po podlaktici malim bodežom. ali do Madleninog mišljenja mu je bilo stalo. Kočija se najzad zaustavila ispred Lozenštajnove kuće i vojvoda je. nekoliko puta ustrčao i spustio se niz dva sprata da bi mu se na licu videlo da je zajapuren a čelo orosilo s nekoliko graški znoja. gospodine – priznao je vojvoda. opredelio se da stavi svoje ime i čast povrh istine i pocepao košulju spreda. nije morao da daje ikakva objašnjenja i da im priča šta se dogodilo.. k vragu! Kakva je ovo sprdnja. – Gospodine! – zavapila je Alma zblanuto.! Nečim! Da se po nečemu primeti da smo se borili. – Jedino strahujem za baronov život. gospodine.borbe je igra za kukavice. Mogao bih da tvrdim. U takvom izdanju je ušao u kuću i stropoštao se u fotelju u glavnom salonu. Trebalo ga je bar okončati nekom ranom.. – Možda ste u pravu. zahvalivši sekundantima što su ga zastupali i zamolivši za izvinjenje što ih je izložio naporu da urane ni zbog čega. Nije mario šta će o njegovom izgledu misliti Alma i Đina. Teško je ranjen. – Dobro sam. još srdit. pritiskajući ranu da istekne nekoliko kapi krvi koje je strateški razmazao po prsniku pre nego što je jedva primetno krvarenje prestalo. Odlično – uveravao ih je. – Pa vi ste ranjeni. ne znam.! – Neće. gospodo! – Mogli bismo da sklopimo zaveru ćutanja – predložio je jedan sekundant. u želji da ostavi dobar utisak na nju. A ako tom šonji padne na pamet da progovori... jesam. Odmah je poletela da mu ponudi pomoć. Kočija je produžila dalje a vojvoda se. razbarušio kosu.. nema razloga da iko sazna šta se zapravo dogodilo.

– Gospodin je vrlo hrabar – izjavila je Madlena pre nego što je izašla iz salona. i bliskost s Madlenom je rasla u svakom pogledu. – Hvala. da bi naslikao njeno lice i telo u otmenoj odeći. – Uverivši se kakvo dejstvo je izazvao. ništa više. Od tog dana Madlena je počela da oseća prema vojvodi koloplet protivrečnih osećanja. sumnjičavo je vrtela glavom. da želi da je naslika nagu na portretu koji će svi nesporno smatrati njegovim remek-delom. Isprva je izgledalo da traži samo razbibrigu u njenom društvu i da želi da zadrži pogled na njenoj figuri. – Dođi kasnije u moju sobu za slikanje. odvažnosti. nepremostive provalije zbog obrazovanja i staleža. pošto je bez napora otkrila da se gospodar pretvara. kad je umrla stara Alma. uzeo je da umanjuje značaj svom stanju. dok ju je motrio i zagledao da bi preneo crte njenog lica i tela na raznim platnima. Poslužite mi doručak i onda me ostavite. – Odmah. i trebalo joj je vremena da stavi sve na svoje mesto. čineći i nasamo i pred drugima toliko toga njoj u čast. Međutim. da bi upotpunio svoju glumu. da je moralo da protekne mnogo vremena dok nije shvatila šta on tačno hoće i koliko je duboko ono što naizgled oseća prema njoj. – Nije to ništa. uz želju da se pokaže 203 . ali s druge strane vojvoda joj je ukazivao svu moguću pažnju. – Veoma me raduje što je gospodin vojvoda dobro. – Kako vi kažete. zbog čega su provodili mnoge sate u prijatnom razgovoru. posle gotovo godinu dana. Potreban mi je odmor. I iz tog spleta osećanja koja su se kolebala od stida do uzbuđenja. Kasnije ću ti potanko ispričati sve što se jutros dogodilo – uzdahnuo je vojvoda i sklopio oči. Stara Đina. Od vojvodinog predloga joj se uskomešalo sve u stomaku i javio se osećaj zabrinutosti zbog kog su joj se pomešali pojmovi. malo ću prileći. za vojvodu kao da je otpočelo vreme veće slobode i neusiljenosti. – Običan ubod. gospodine. finim potezima i uljanim bojama. nije ništa. Madlena. ranom zorom. gospodine – odgovorile su Alma i Madlena uglas. Prvi put je to shvatila onog dana kad joj je rekao. a još mnoga prepodneva i popodneva prestajala je nepomično u njegovom ateljeu. s vrata odaje. S jedne strane bila je svesna udaljenog položaja koji joj pripada u odnosu na gospodara. i vratila se u kuhinju da pripremi doručak isti kao i svakog dana.

postoji samo plemenitost. pomislila je. pojavljujući se čudesno. i čula iako ga nije slušala. koji je predlagao da je dovede u neprijatnu situaciju. i tako neočekivano. što je obično činio. Bernardov i Fridrihov lik su se smenjivali pred njenim očima i nije mogla da ih razlikuje. na primer. da čuje njegovo mišljenje i da joj pomogne da donese odluku. i sačuva jedinu sponu s prošlošću koju je čuvala u životu. iznova su iskrsli lice i ime Johana Kristofa Fridriha Baha. u Donjoj Saksoniji. Fridrih je barem uvek bio jasan kod svojih predloga. ili da nije. što pre da nauči da piše. ništa neće zaustaviti vetar pohote. kao što je mnogo puta ponovila sebi a da ta odluka nije pretočena u stvarnost i njene želje se ispunile. može biti. Ili je možda to što zamišlja priželjkivana bujica što privlači ka njoj ljubav koju još ne prepoznaje? Fridrih je živeo u gradu Bikeburgu. i da mu na taj način pošalje poruku da zna da je dobro. mada nije mogla da razluči da li njene ili vojvodine. Tačno je da joj je Fridrih pomogao kad god bi se našla u nevolji. ako prihvati da otvori ta vrata. pomislila je. kao da se služi niskim podvalama. kao anđeo čuvar. pojavila se slika mladića koji je pratio njene korake otkad ju je upoznao. u nedostatku razboritosti zbog koje vidi zlonamernost tamo gde. Treba. Još jednom se mladi Fridrih ovaplotio u drugom muškarcu. Setila se Fridriha posmatrajući kako joj govori vojvoda. Sad. naprotiv. navodeći da je to u ime umetnosti. ali neće uvek biti tako: sad kad Lozenštajn želi da je vidi nagu pred sobom. U svakom slučaju. iz nekog razloga koji nije umela sebi da objasni. ispričala bi mu za namere gospodina vojvode. mada je moguće da one to nisu i da ona to samo tako tumači zbog svoje neukosti. kog je videla iako nije gledala u njega. gradu previše udaljenom od Beča da bi očekivala novosti od njega a još manje da je poseti. Fridrih joj je govorio da stupi u njegovu službu i da mu bude ljubavnica. Opet. izazivalo je u njoj vrtlog krivice. vojvoda. pozivajući je na besraman čin na koji nije znala da li da pristane. pošto bi to značilo izdati principe usađene u njenu glavu odmalena. Iako je žudela da se to desi jer je htela da se oseća željenom. prestonici kneževine Šaumburg-Lipe. ovog puta u vojvodi od Lozenštajna. u pravi čas. vređajući njeno biće. poput utvare.gola pred njim ne bi li tako postigla da joj se divi na isti način kao što se ona divila njegovoj privlačnosti. Bernard 204 .

– Možda bi radije da i ja budem nag dok radim na tvom delu? – Ne. u harmoniji s božjim stvaranjem sveta? – Da. shvatam šta govorite. – I kao što lako možeš da pretpostaviš – nastavio je vojvoda svoju tiradu – s tvojim vitkim stasom.. – Prihvataš li onda? 205 . – Oklevala je. skladnim linijama tvog tela i uz umešnost mojih četkica stvoriću umetničko delo dostojno da služi kao ukras u najvelelepnijoj i najveličanstvenijoj odaji svakog kralja.. prenosi strasti. – Možda neki drugi dan. to da se skinem naga pred vama.. aleluja. – Gospodine vojvodo. – Bilo joj je teže da savlada stid nego da otkloni od sebe njegove želje. – Ipak.... Nije pronalazila izgovore koji bi zvučali ubedljivo.! Preklinjem vas. misa za čula... Zar te nisu učili da su Adam i Eva živeli goli u raju.. – Umetnost izražava ideje i osećanja.. – Da.. Madlena! Priroda! Zar nisi videla Veneru... – Da. možda kao uvod u nešto što bi moglo uslediti. I jedan i drugi su muškarci. gospodine vojvodo. – Pokušala je stidljivo da izbegne kušnju na koju je osećala da je stavlja. Načula sam. Afroditu. Evropu i celu tu plejadu boginja i nimfi na uzvišenim slikama? Napolje s izveštačenostima! Odeća je izopačenje duše! Kalja telo. gospodine vojvodo.. ali. razumejte. isti su..traži od nje da mu pozira naga. prlja ga i zatupljuje. gospodine. – To je Priroda. isti greh. ujedinjuje duh muškaraca pred lepotom i. ja. da. Ali ona je previše puta bežala i sad kad je konačno pronašla nešto što liči na dom. osećala se umornom da bi opet ostavila sve iza sebe. gospodine vojvodo! – sablaznila se.. i prolazi kroz njih – nastavio je.. – Umetnost se kreće prostorom i vremenom. Umetnost je groznica koju ljudi dele.. pohvalna pesma. ja sam veoma neuka i ne razumem se u to. i u tom oklevanju se borila sa sobom pošto nije bila sigurna da li da prihvati predlog ili da ga odbije. hrišćanska civilizacija iskazuje počast Bogu. ne slušajući je – i omogućuje takvo poimanje sveta kojim naša zapadna. – Za ime božje! Ne verujem da. cvetni mozaik. Ali vi zahtevate da se obnažim a ja.

svoje vreme zadovoljenja. Naučićeš vrlo brzo. kuda bi otišla? Greh nije greh ako postoji plemenit razlog da se popusti pred njim. Evo kako ćemo: pre podne ćemo raditi na mom delu a posle podne ću te učiti da čitaš. da ne sme da odbije to što se traži od nje. Ako Vaša visost ispuni svoj deo pogodbe. htela da pristane na vojvodine zahteve i vidi da li će u takvoj situaciji pročitati u njegovim očima neko osećanje koje će značiti da on uzvraća ljubav što se probudila u njoj. 206 . – Sjajno! – obradovao se i razveselio. svoju nasladu? Ne. A sad. ali zar može postojati greh kad voliš. izgovarajući se nekom potrebom. Madlena! Uz to. Siguran sam da ćeš znati slova i pre nego što slika bude završena. znala je. najednom je u njoj buknula želja da se obnaži i pokaže pred njim takva kakva je. kao da ju je pogodio grom i sastavio sa zemljom. gospodine vojvodo. ali vera joj je ipak govorila da je to đavo iskušava i taj strah ju je sprečavao da donese odluku. Osim toga. I kad je ušla. – Obećali ste da ćete me naučiti da pišem. ne dižući oči s poda i ne spuštajući ruke isprepletene ispod stomaka. Molila se da odagna od sebe te nezdrave misli. bez imalo stida. to ne može biti greh. da sačuva ono čistote što joj je preostalo. a da ja vama zauzvrat poziram. Zaćutala je i zamislila se. – Milo mi je što to čujem. Taj dogovor je sklopljen kad se navršilo godinu i po dana od Madleninog dolaska u kuću vojvode od Lozenštajna da bude služavka. Skini se. poziraću kao što tražite od mene. Vratila se u atelje sumorna. Čini greh. koliko god ju je bilo stid. I to ne samo zato da bi se odrekla trenutka uživanja. ne gubimo više vreme. I u tom času. videćeš. da ne padne u iskušenje. nego prvenstveno zato što je. hajde. savršeno dobro se sećam našeg dogovora. Zamolila je Lozenštajna da joj dopusti da na nekoliko časaka napusti atelje. da poda svoje telo muškarcu kog želi iz dna duše. ako se naljuti zbog njenog odbijanja i odrekne njenih usluga. saopštila je vojvodi svoju odluku. čemu bi se mogla odupreti. ali nešto joj je govorilo da ne može. A nijedan razlog nije shvatljiviji od dužnosti da se preživi. i otrčala u svoju sobu da sedne na ivicu kreveta i smisli šta će. kad osećaš da priroda koju je Bog usadio u čula ljudskih bića slabi snagu razuma i zahteva svoj deo uživanja.

sedamnaest meseci nakon što ju je prvi put odveo u operu i svega nekoliko meseci posle smrti stare Alme. čime se moglo objasniti to što su španski brodovi bili unapred prisutni na Atlantiku i u odbrani američkih kolonija. mnogo puta ju je pozivao da pođe s njim u ovaj ili onaj kafe. ubrzo potom je napustio Beč i preselio se u London. Za sve to vreme vojvoda je tražio da mu pravi društvo i ide s njim u pozorište u još nekoliko prilika. koji je bio veoma nesklon tom dvoboju i zato nije hteo da učestvuje ni kao sekundant jednog od prijatelja. blizu Gablica. Povremeno je pisao vojvodi kratka pisma i zanimao se za njegovo zdravlje. i možda Madlena. koristeći svoju prepredenost i veštine. i kad je jednom uzeo učešća u okršaju zbog pitanja časti koji mu je mogao doneti slavu i poštovanje. Palik je bio siguran da jedino sekundanti u dvoboju. znaju šta se zapravo dogodilo. Čast se. nije hteo da propusti priliku i da obznani bruku uvređenog suparnika koji se zadovoljio prvim zamahom mača u razmeni udaraca u kojoj nije proliveno krvi ni koliko da zaprlja vez na manžetni košulje. Ali ipak je odlučio da neprimetno napusti Beč. vlažnu londonsku klimu i prisustvo brojnih uhoda madridskog dvora u Londonu. gde je obavljao dužnost ambasadora carice Marije Terezije i dobio zadatak da pokuša. baron Palik je nestao iz Beča i otišao da živi na selu. 207 . bacajući u očaj gusare u službi Njegovog veličanstva i samu englesku armadu. i niko se nije opet drznuo da dovede u pitanje izbor njegove pratilje. lukavih izaslanika španskog kralja Fernanda VI koji su se uvlačili čak i u kuhinje dvoraca i ambasada. pošto nije bio kadar da podnese poniženje da neki neobazriv glas ispriča šta se uistinu desilo na poprištu časti i da se s njim sprda cela Austrija. da obnovi savez između Engleske i Austrije. i često je sedela za istim stolom s njim. odavno na niskim granama. Posle onog dvoboja okončanog lakrdijom. Sa svoje strane. na ručku ili na večeri. iako je ubrzo shvatio da se nikad nije raščula neka vest o toj farsi stoga što je vojvoda od Lozenštajna radije odabrao da se okiti slavom junačke borbe nego da prihvati da je bio žrtva sukoba s tako nedostojnim protivnikom. vikont od Cijana. pominjući ukratko sopstvenu prezaposlenost. kuje krvlju a ne titulama. obično je govorio Lozenštajn.

A ja je imam napretek. Iz tog razloga je pozivao Madlenu da mu pravi društvo na misi nedeljom u jedanaest sati ili da prošetaju gradom kad je vreme pozivalo da se protegnu noge po ukrašenim vrtovima ili obalama Dunava. Bernard Lozenštajn je imao tek ponekog prijatelja u Beču. opet joj se omakla rečenica zbog koje se pokajala istog trenutka kad ju je izgovorila. Tek posle nekog vremena. – Izvinite. oženiće se pod stare dane. i mnogo više onih kojima se javljao u prolazu. zadržavam isključivo za sebe dozvolu da donosim sud. gospodine. da joj je smotrenost vrlina. Madlena nikad više nije tako razgovarala s vojvodom od Lozenštajna niti se uplitala u njegove predstave o ljubavi i braku. – Danas si prava alapača. Zar niste videli te dve devojke pored kojih smo upravo prošli? Zaklela bih se da bi vam veoma rado dozvolile. Nisam želela. Mnogo poznanika. mnoga mišljenja 208 .... U nekim bečkim krugovima su iznošena zapažanja o njihovom neobičnom odnosu. tek tada. – Kazala sam to zato. – Jer tada. ali primetila je da je ljut i nastavila šetnju ćutke. u udaljenim dvorcima i na oranicama. – Samo još fali da vodiš računa o mojim bračnim poslovima. ali pravih prijatelja je bilo malo i gotovo nikad nisu provodili mnogo vremena u gradu. ljubav je dosadna igra. gospodine vojvodo. da izgleda skromno i da se ponaša izvrsno za jednu sluškinju. što nikako da nađete suprugu – primetila je jednom prilikom dok su šetali.. Što se toga tiče. iznenađen što je dozvolila sebi takvu prisnost.. Madlena nije najbolje shvatila šta Lozenštajn govori.. i mada su ljudi priznavali da je mlada služavka ljupka. možda preterano smelo. – Vidim mnogo lepih dama u Beču i primećujem da su vam veoma naklonjene. – Ko se ne oženi mlad.. iziskuje nedostatak mašte. pošto je trebalo da dovedu u red poslove na seoskim imanjima. u povratku. bračna veza može biti iskrena i prava: samo starac može da obeća da će biti odan i veran celog života. – Tu se slažem! – odvratio je okretno i snalažljivo. Madlena – prekorio ju je on. – Iznenađena sam.. – Ne budi drska! – prekinuo ju je. – Uostalom. Bez barona i vikonta.

Bilo mu je prijatno s njom. 209 . jednom prigodom je čak obukla novu haljinu. ali nikad s njima nije upoznao Madlenu kako je sramota i to što je predmet ogovaranja ne bi nagnali da poput ptičice odleprša s mesta gde je svila gnezdo. i jedni su tvrdili da mu je samo slikarska muza a drugi su bili ubeđeni da su njih dvoje otišli mnogo dalje od toga. priređen povodom dolaska u Beč glasovitog napolitanskog kompozitora Đuzepea Domenika Skarlatija. nije kod njega izazivala nikakvu nelagodnost.su se razilazila o tome kakva je njena uloga pored vojvode. pažljivo slušala šta priča i ponekad davala oštroumne odgovore koji su ga zabavljali. tek sašivenu. nego je. odbacujući njihovu istinitost i utemeljenost. sasvim suprotno. razvijajući nadahnuće u odajama intimnijim od slikarskog ateljea. i čak se smejao onome što je smatrao šalom besposlenih ili prekorima gorljivih i napuštenih katolikinja. Vojvoda je dočekivao te glasine staloženo. I tako su nastavili da šetaju zajedno kad je on to tražio od nje. da pođe s njim na prijem na dvoru.

zbog čega nadvojvotkinja Marija Terezija nije štedela na troškovima i ceremonijalu da bi mu putovanje i boravak u Beču bili sasvim po volji. i izuzetna činjenica da putuje van Madrida. gde je živeo u jednoj kući u Ulici Leganitos sa suprugom Anastasijom. Skarlati. Nije škrtarila ni kad je slala pozivnice svim plemićima i umetnicima za koje je mislila da zaslužuju da prisustvuju prijemu. i da usput posmatra reakcije koje izaziva njegovo prisustvo. jedan od najpoštovanijih kompozitora. blizu sedamdesete. a vojvodin ugled u Beču. To što ga je Njeno veličanstvo kraljica uvrstila među zvanice. veoma sporan. Međutim. ili ko god da je pravio spisak. nije imalo smisla imajući u vidu da se svečanost održavala u čast jednog kompozitora. 3 Taj prijem je predstavljao značajan događaj u celoj Austriji i privukao pažnju gotovo cele Evrope. nije oklevao i smesta je odlučio da prisustvuje tom izuzetnom događaju. Vojvodi od Lozenštajna pozivnicu je uručio kraljevski lakej i on se obradovao ali i iznenadio. nije delovao kao najbolja preporuka da bude pozvan. posvećena proslavljenom kompozitoru. bila je povod velike proslave. kod Kraljevske škole Svete Barbare za decu muzičare u službi kraljevske kapele. kao i onima koji su izrazili želju da učestvuju na tom okupljanju pošto su smatrali da je to sjajna prilika da odaju počast velikom muzičaru. Trebalo je da se ceremonija održi za mesec dana i najpre je od krojača naručio svečanu garderobu. bio je u poodmaklim godinama. tako da je zabava u kraljevskom dvorcu. muzičara. Ali istog časa je odlučio da ne želi da ide na prijem bez pratnje i učinilo mu se kao sjajna ideja da produbi sporno pitanje 210 . postala vest koja je prostrujala kičmom cele Evrope. i u slučaju da je to bila lična želja kraljice i da je u pitanju bila omaška šefa protokola kraljevske kuće.

tako što će otići s Madlenom. Pred očima joj se ukazao zasenjujući prizor. divio se slušajući ta imena. izvezenim svilenim stolnjacima. Prestala je da crveni kad je shvatila da niko ne obraća pažnju na nju. koji je malo koga uvažavao. i u njemu su se tiskali otmene dame i gospoda sa svojim najboljim perikama na glavi. Madlena je pokušala da ga ubedi da je njeno prisustvo nepotrebno. zajedno s vojvodom. slušali dvorske upravitelje kako izvikuju imena najpoznatijih gostiju a šapat divljenja i reči pune laskanja nadolazili su kao morski talasi. nisu ni zapazili vojvodu i njegovo ekstravagantno društvo. Ali vojvoda nije hteo da usliši njene molbe i naredio joj je da ga posluša. I bilo je logično da bude tako zato što su. iz Venecije. svećnjaka i svetiljki tako da se činilo da je sve zaslepilo podnevno sunce. nepoželjno i nečasno. Čeh Kristof Vilibald Gluk. i to s pravom. stajali su stolovi zastrti belim. sa sredine salona. i na sve strane. 211 . da se i ne pominje velika mogućnost da ona lično bude ocrnjena. Stotine lakeja su spremno ispunjavale svaku želju koju bi gosti pomenuli. kao da će svakog trenutka otpočeti veliko kraljevsko venčanje. Vojvoda od Lozenštajna. Salon je bio osvetljen mnoštvom kandelabara. Stoga je naredio krojaču da i za nju sašije kompletnu toaletu i naložio da tog dana u kuću dođu frizer i juvelir da ukrase devojku kao da je princeza. desetine slugu su se neprimetno kretale između uzvanica s poslužavnicima prepunim čaša šampanjca. u veliki salon kraljevskog dvorca. makar i samo zato da bi se zabavio gledajući kako će se ponašati sama kraljica kad je obaveste ko mu je pratilja. stari Nemac Georg Filip Teleman. uza zidove i oko velikih stubova. a na njima raznorazne poslastice spremne za jelo. nego su i mnogi drugi muzičari i kompozitori doputovali iz raznih delova Evrope da se nađu pored Skarlatija u tako značajnoj prilici. i nije odoleo da objasni Madleni ko je pridošlica i da izrazi vatrenu želju da ga pozdravi ako se ukaže povoljna prilika. Ne samo da je došao mladi austrijski kompozitor Jozef Hajdn. još stariji Fridrih Hendl. i bio škrt kad je trebalo odati priznanje drugome. koji je već počeo da uživa određeni prestiž u Beču. čak i da će postojati rizik da vojvoda bude predmet svakojakih poruga. Đuzepe Tartini. Od tog trenutka ju je ophrvao nemir koji nije nestao dok nije ušla.

. iskoristili su trenutak kad je ostao sam da mu priđu. – Pa. Bili su prisutni i venecijanski slikar Kanaleto. – usprotivila se.. – Ovde me nemoj tako zvati.. iz Saksonije. Mnogo mi je žao zbog 212 . – Hajde da vidimo tog tvog bivšeg devera – zajedljivo ju je pozvao. Ja sam Bernard Lozenštajn. – Madlena? – preduhitrio ga je Karl Filip i uhvatio je za ruku. pariski filozof i pisac Fransoa Mari Arue. – Dozvolite da vas pozdravim i da se predstavim. nije on. gospodine. gospodine vojvodo. – Upoznali smo se u očevoj kući. – Je li to tvoj ljubavnik? – upitao je vojvoda spazivši zebnju na Madleninom licu. i kao vrh tadašnje kulture. na velikim vratima salona neočekivano i svečano se pojavio. – Jesi li to ti? Da te čovek ne prepozna! – Gospodine Bah. A pored svih njih. – Ne... – napravila je kniks.. veliki majstor francuske književnosti. gospodine Bah – prvi je progovorio Lozenštajn. Gothold Efraim Lesing.. pisci kao Rimljanin Pjetro Metastazio. Venecijanci Karlo Goldoni i Karlo Goci. arhitekta Đovani Piranezi. U svakom slučaju. takođe iz Venecije. – Bernard. Rekla sam vam da mi nikad nije bio ljubavnik. tek prispeo iz Hamburga.. Zovi me Bernard. vi se poznajete? – iznenadio se Lozenštajn. – Sećaš li se? Bilo je to za njegov poslednji rođendan. i kasnije... Zatim smo se opet videli kad je umro. slikar i grafičar Đovani Batista Tijepolo i još mnogi drugi. to je brat čoveka kog sam poznavala. Frančesko Gvardi. u danima posle toga. – Kako vi želite.. – Filip nije ispuštao Madleninu ruku. – Mislio sam da je vaš brat taj.. gromoglasno odjekujući u Madleninom srcu kad je čula da izgovaraju njegovo ime.. A uz njih. Karl Filip Emanuel Bah. Madlena. – Moj ljubavnik? – pocrvenela je. čovek kome su se divile sve žene i od njega zazirali svi muževi – Đakomo Kazanova.napolitanski pevač Karlo Broski Farineli. poznat u celoj Evropi kao Volter... napuljski inženjer Luiđi Vanviteli. Rekao sam ti već. – Gospodine. Prošli su salonom. – Moje poštovanje tako slavnom kompozitoru. Zovi me Bernard. a ova devojka je.. i sačekavši da se Karl Filip pozdravi s ovim i onim. vojvoda od Lozenštajna.

– Bez mog oca. polažem oružje pred sinovljevom ljubavlju. gospodine Bah. verujte mi. Otići ću po nekoliko čaša šampanjca. dopuštate li da razmenim nekoliko reči s vašom. izdvojeni kao da su sasvim sami u salonu prepunom ljudi. ponosno izgovarajući očevo ime. Goldbergove varijacije.. – I Evropa ponekad greši. Sad živi u miru s Bogom i sa sobom. – Oprostite. Madlena i Karl Filip Bah. Njegova muzika je jedini razlog da čovek pomisli da svemir nije potpuna katastrofa. nekoliko sekundi su ćutali. najzad je progovorio. gospodine Bah – umešao se vojvoda – ali ko je bio vaš otac? – Johan Sebastijan Bah – odvratio je Filip. – Hvala. – Odmah se vraćam. I pošto je seo pored nje. svita i sonata nisu baš dela od manjeg značaja. – Ne izlazi iz kuće.. da njegovi Brandenburški koncerti. Povukao se uz blag naklon glave. dodirujući joj lakat. to ste vi. ali na kraju je ostala s majkom – objasnio je Filip. ali jedini kompozitor iz vaše porodice koji zaslužuje sve moje divljenje.. Bog mu mnogo duguje. – A sad. – Ako vi tako kažete. a onda ju je on poveo s dva prsta. gospodine – uzvratio je Filip. – Izvinite što ću vas ovo pitati. – To je prvobitno nameravala.. s Madlenom? – Ona je samo prijateljica. gospodine Bah – pojasnio je vojvoda. – vojvoda nije želeo da ulazi u raspravu.onoga što se potom dogodilo. do stolica smeštenih na jednom kraju velike sale.. – U svakom slučaju. Ne znam – počešao se Lozenštajn po potiljku. Madlena. – Uveravam vas. 213 .. – Znam da je moja sestra Johana kasnije sve razjasnila. gospodine vojvodo – odmahnuo je glavom Filip. gospodine vojvodo. – Rečeno mi je da se zaredila u samostanu.. Bog bi bio trećerazredna ličnost. kao i cele Evrope. – Mislim da nisam čuo za njega. gospodine Bah – potvrdila je obarajući očne kapke da pokaže da je i njoj žao. tako ju je sve to pogodilo. jadnica. Odrekla se društvenog života.. stotine kantata. izuzetna Tokata i fuga... – Johan Sebastijan. – Hvala.

. – A znaš li gde je moj brat Fridrih? – pogledao ju je značajno. veruj mi – smesta se ispravio. – Pre. – Šta vi umišljate? – Ništa.. u kafee. – Ogromno mi je zadovoljstvo što sam pozvan na ovaj prijem u čast velikog Skarlatija. – Budite sigurni da je taj čovek hirovit.. gospodine – odgovorila je. gospodine.. Madlena.. – Ne znam ko je to. – Služim kod njega. i to više zbog načina na koji je rekla: gledajući ga prodorno raširenim i blistavim očima. gospodine – oklevala je. hoću reći. gospodine – izjavila je. – Jesu li njegove namere plemenite? – Ne znam kakve su njegove namere.. – Ali shvati da to nije često. – Znaj da on mnogo priča o tebi. Odlučio je da prekrati taj razgovor i promeni temu. u operu. Tamo se oženio jednom španskom damom. – Nisi ga videla u poslednje vreme? – U Haleu... Ne sećam se koliko vremena. – Jedan veličanstveni kompozitor. – Odmerio ju je od glave do pete. – Ne znam ni gde je Španija. – Slegla je ramenima. pre više decenija. – Ne. – Znam. Ali sigurno je srećan u Madridu. Ne deluješ kao da pripadaš posluzi. gospodine! – pokazala je svoju ogorčenost. nije uobičajeno zahtevati od onoga ko služi. – Ko je to? – izvio je obrve u pravcu u kom je otišao Lozenštajn... imali smo vesti od njega samo preko njegove muzike. gospodine Bah. s 214 . posmatrajući mnogobrojne goste kako živahno ćeretaju. – Zaista? – Istog časa se pokajala što je to rekla. – Da li te poštuje? – Naravno. – Tvoj izgled. – Primorava me da idem s njim u pozorište. gospodine.. Otkako je otišao u Španiju da tamo živi. Madlena! Jedan od najboljih! A nije ga lako sresti.. Ja samo slušam. – Kao što su mi nepoznati i razlozi njegovog ponašanja. gospodine. – Ali. deleći kompozitorovu nepoverljivost. Ali šta ja tu mogu? – Shvatam – složio se i obazreo oko sebe.

– Hoću reći da. Ako. Svi su se nasmejali muzičarevom odgovoru.. Veoma mi je žao.. gospodine Bah. slavni umetnik! – Vojvoda od Lozenštajna je pokušao da nađe opravdanje. – Ni od Fridriha. da me pozdrave.. gospodine. smrti našeg polubrata.. – Gospodine Skarlati. – Shvatite da je privilegija upoznati lično jednog genija.. – Oborila je pogled... – Ozbiljno ga je pogledala u oči.. – Moj obožavani Bah! Kakva čast! 215 .. Ali radije ne bih da i dalje govorimo o vašem bratu. a na licu mu se ocrtavao umor. – Ne želim ništa. Znaš kako je veliki vernik.. Nikad ti nije nadoknađena šteta koju smo ti naneli. pošto se svaki čas pozdravljao s nekim. oslobađanju. – Zahvaljujem vam. – Govori o tebi uvek kad se vidimo. – Ja sam to zaboravila. nema razloga da poželiš da lično upoznaš svinju. Kad već poznaju moju muziku! – požalio se uzdišući. – Pa. Seo je na jednu stolicu. – Johan? Johan Sebastijan? – Skarlati je uzbuđeno pokušao da se uspravi. Ispričao mi je o tvom boravku u zatvoru. Bruna neću nikad zaboraviti... imam zadovoljstvo da vam predstavim gospodina Baha. znate li da u Španiji postoji poslovica koja mi se čini veoma prikladna? Koliko god da ti se sviđa kobasica. U tom trenutku vratio se vojvoda od Lozenštajna dovodeći sa sobom Domenika Skarlatija a on je. gospodine.. A najpogođeniji je siroti Fridrih. Uostalom. – Ni mi... – Mislim da ti je Fridrih kazao da uvek možeš da računaš na nas.velikim zanimanjem. – Ne bih baš tako rekao. Madlena. – Nikad neću u potpunosti razumeti zašto se ljudi trude da mi stegnu ruku.. – Da – nastavio je. svog sina nisam. – Filip kao da se uzbudio. – Ali on misli. a vojvoda je to iskoristio da ih upozna. Uveravam te da cela porodica veoma žali zbog načina na koji smo se poneli prema tebi. s blagom vrtoglavicom. – Vi ste maestro. došao malo ošamućen. gospodine.

– Dobrog sam zdravlja. naravno – potvrdio je Skarlati. posmatrao. a i zato što je najviše na svetu želela da ostane u toj toploj kući u Beču i da je vojvoda od Lozenštajna. osmotrio. Njeno prvobitno poniženje prešlo je u stanje neudobnosti i dosade pošto je stajala u nepomičnom i bolnom položaju i zbog umetnikovog odsutnog ćutanja. Šta? Može li mi neko doneti čašu vina? Bojim se da sam se malo umorio. – Jeste. pamćenje. koja je trajala malo duže od jednog sata. to naređenje je vređalo njenu pristojnost i ranjavalo čast. sine. i pred njenim očima su se otvarala vrata pohoti za koju nije znala kuda će je odvesti... gospodine Domeniko Skarlati. nauči da čita i piše. bio joj je rekao Lozenštajn.. gospodine Skarlati – ispravio ga je Filip. – Svima nam nedostaje. Oprostite. – Moj otac je umro pre šest godina. jeste. moje godine. i nije bilo zagonetka kad ga je jednom razotkrila. – Ah. Dobro zdravlje je prolazno stanje i ne nagoveštava ništa dobro. Vidi se da vas zdravlje odlično služi. i uzeo da meša uljane boje na paleti i da povlači linije i crte na platnu s istim zanimanjem kao da slika bokal ili jabuku. Ono što se dalje dogodilo bilo je tako beznačajno da ga se Madlena jedva sećala nekoliko nedelja kasnije. i skinula se. Njen stid je bio prolazan. – Izvinite zbog zbrke. I pre nego što se završila seansa. – Odmah – ponudila se Madlena. Kakvo je veliko nadahnuće bio za sve nas. gospodine. – Hvala. Ali ne žalite se. bilo protivno njenim verskim ubeđenjima i povlačilo njen moral po blatu greha. Ja sam njegov sin Karl Filip. Za njen strah se ispostavilo da je neosnovan.. Njeno telo bilo je kao i sva druga tela. iako se njoj učinila 216 . Bilo mi je veoma žao zbog gubitka vašeg oca. i to me brine. Skini se. – Kompozitor je izvio obrve i klimnuo glavom. Skini se. – Sad se sećam. njen gazda. pošto ju je vojvoda pogledao. gospodine – prihvatio je Filip. jer je u dubini duše žudela za tim. Skini se. i potrčala da donese ono što je tražio počasni gost. i ona se skinula iza paravana da bi zaštitila svoju čednost. njen gospodar. kao kijavica i kućne razmirice. Skini se.

– Budi strpljiva.. – Nastavio je da sređuje pribor. i čim tvoja figura bude uklopljena u jezeru s lokvanjima i kristalno bistrom vodom. Oslobođena stida koji ju je prethodno mučio. trudeći se da protumači njene reči. 217 . gospodine? – Nesumnjivo. – Zaista. – Tvoje lice i telo su tako skladni. Ništa više.. slika je već završena? – Završena? – Osmehnuo se njenoj naivnosti. u tom muškarcu. toplotu. otišla je polako do mesta gde je ostavila odeću. mirno je navukla košulju. da. i dalje razmišljajući zašto nije otkrila u muškarcu. I dalje mislim da stvaram svoje najbolje delo. zlu nameru koju je pretpostavila. umetnost je neuhvatljiva. iznenađena i radoznala zbog vojvodine ravnodušnosti. i nemajući potrebu da se zakloni iza paravana iza kog se bila skinula. – Ne razumem te... gotovo da se osetila omalovaženo. gospodine? – upitala je. delo koje će pamtiti buduća pokolenja. strah ili ljutnju. gospodine vojvodo. – Možeš da se obučeš. Mislila sam da vi. ja gola. – Ali.. još poniženija zbog gospodareve ravnodušnosti nego zbog svog obnaženog tela. Ne mogući da odoli. – Ne izgledam vam lepo. bespomoćna.beskonačna. ne znam. Zašto pitaš? – Plašila sam se za sebe.. ne okrećući se. biće to prelepa slika. – Sutra ćemo nastaviti – potvrdio je. – Mogu li da je vidim? – Nema šta da se vidi – odmahnuo je glavom. suknju i cipele. Okrenuo se da je pogleda zainteresovano. obratila mu se. – Nismo još ni počeli. – Mislila sam da. Nije žurila s oblačenjem. – Za danas smo završili – saopštio je Lozenštajn duboko udahnuvši i počeo da čisti četkice u teglicama s vodom na dasci blizu sebe. Samo nekoliko poteza da uklopim tvoju figuru. Vi i ja ovde sami. ne osećajući hladnoću.. – Već? – upitala je začuđeno. čarape. Odlično si pozirala.. Naposletku je pomislio da ih je odgonetnuo. – Imaš veoma lepo telo. – Kad se ruka umori.

? To jest... isprva sporo i sričući slogove.. čim bi našla nešto slobodnog vremena... Madlena. s naslovom Kavaljer i dama. a ne da bih iskazao počast lepoti. Izvinite.. trčala u svoju sobu da pročita nekoliko strana.. Posle nekoliko nedelja ispadala su joj dobro. Najzad joj se ispunila velika želja. U tom trenutku je otkrila da niko nije sam dok čita. i naposletku tečno.. I tada se setila Bruna. posle ručka. u ovom ateljeu. gospodine? – Još danas. shvatajući šta govore ti zamršeni crvići koji su tvorili reči. I jednog dana. dok je pre podne strpljivo pozirala pred vojvodinim očima. Pomislila sam. isto što i mrtva priroda sa svežim voćem ili buket tek uzbranog cveća! – Oh. a on je gledao tek sporadično da bi skicirao crte njenog lica i tela koje je želeo da uobliči u svojoj umetničkoj tvorevini. Za mene je tvoje telo. Madlena. gospodine.. – I tako će i biti. za dva meseca počela je da spaja slogove i cele reči. da vežba da čita. mislila si da tražim tvoje telo zbog nečeg drugog. – Osetila se zaista postiđeno... svoga sina. Počećemo danas po podne.? Madlena. kad joj je vojvoda od Lozenštajna dao knjigu u kožnom povezu. Ja ne znam gotovo ništa. Madlena Findelkind je imala tek dvadeset godina i nadanja velika kao dete u iščekivanju božićnog poklona... Madlena. gospodine. rečenice i misli. a nakon tri meseca tečno je sastavljala cele rečenice koje su izražavale ono što je htela da napiše. Umetnosti. bila je toliko uzbuđena da je. predveče je na žućkastim listovima papira neprestano iznova ispisivala slova perom umočenim u mastionicu. Veoma sam neuka. veoma 218 . komediju koju je napisao Karlo Goldoni. Prirodi. okruglasta i čitka. – Da li možda ciljaš da ti i ja. zbog kog je želela da nauči slova i da svoje znanje prenese njemu. – Zato želim da me podučavate. – Oprostite mi. Isplakala se nad povezom knjige.. da na taj način nikad ne bude nečiji rob. gospodine. Moja reč je moja čast. – Ne govori tako. Obećali ste da ćete me naučiti slovima. U međuvremenu je naučila i da čita... Nedeljama i mesecima. – Još danas.

mada je naposletku ispalo da to nije nikakva prodaja i da nije uvredljivo za njena moralna načela da se iz dana u dan obnažuje za njega. uspeo u tome ili ne. kao i uvek. i postigla je to prodajući svoj stid vojvodi. Pismo. pošto ju je u dubini duše i dalje mrzela. Osim toga. poput hronične bolesti što se javlja i nestaje s promenama vremena. ne bi znala šta da joj kaže. ali na kraju je odustala od toga: ako nagovesti da joj oprašta. Madlena. i lik muškarca koji se. a samom vojvodi ne može da piše.. Treba da napiše pismo. A ako krene da joj prebacuje.. Đina ne ume da čita. da joj pokaže šta je sve postigla uprkos zlu koje joj je ona nanela. a nije smatrala da ima dozvolu da se meša u tuđa posla. – Dobro. a nije znala s kim bi. Zapamtiću da si mi dužnica. ali se osetila i oslobođeno pošto je izmirila dug prema sinu. gospodine – kazala je onog dana kad mu je vratila knjigu. U slučaju da je tačno ono što je rekao Johanin brat. Da li da piše Petri? Nije imala želju. Pomislila je da bi mogla da pošalje nekoliko redaka Johani Bah. 219 . Kome onda da piše? I opet. neće moći da nađe prave reči. kao da nekako može da mu da to na dar tamo gde god da je. gospodine. bilo bi to pismo ispunjeno licemerjem. ime Johana Kristofa Fridriha Baha. – Setiću se šta si rekla. pročitavši je dvaput zaredom. Imala je potrebu da podeli svoju radost s nekim. Alma je mrtva. kao i toliko puta do tada. ali nije mogla da smisli kome. Imala je potrebu da nekome ispriča za to. U razgovoru koji je na velikom prijemu vodila s njegovim bratom. Konačno je naučila. – Čitanje i pisanje je za mene bilo. Nikad neće zaboraviti učinjeno zlo i nikad joj neće oprostiti. bila je sigurna da Petri neće biti bitno da li je ona naposletku naučila da piše ili nije: svako odlučuje šta želi da uradi sa svojim životom. pojavljivao kad je odista imala potrebu da veruje da na svetu postoji neko ko zna za njeno postojanje.ojađena. činilo joj se ispravnim jedino da je zamoli da se okane načina na koji zarađuje za život. klevetnici koja je bila uzrok svih njenih zala. moralni dug s kojim nije želela da ostari i umre. – Učiniću sve što poželite. opet joj je u glavu nadošlo jedno ime. – Mogu samo da vam zahvalim. ona već plaća za svoje nepočinstvo.

Da vam kažem da sam naučila da čitam. Možda. kod koga služim. Na svetu mi se najviše dopada što sam naučila da čitam. na presavijenoj poleđini. pošto sam je vratila gospodinu vojvodi i nije kod mene. jedne večeri je počela da piše pedantno i pažljivo. Drago mi je što mogu da vam kažem da sam naučila da čitam i pišem jer želim da i vama bude drago da saznate da sam naučila da pišem. Ne. odnosno ne mogu da pročitam na knjizi kako se zove pisac. Možda će mu se dopasti kad dozna da je ostvarila svoj veliki san. Neopisivo radosna i srećna.saznala je da on i dalje živi u Bikeburgu. A ako nije tako. Nadam se da ste vi i vaša porodica zdravo. Pišem vam ovo pismo da se uverite svojim očima. Da vam kažem da sam naučila da pišem. toga se sećam odlično. kako bi se Fridrih silno iznenadio kad ga dobije. I da čitam. Nisam to htela da kažem. i mnogo mi se svidela. I da pišem. Pismo mi nije kazivao u pero gospodin vojvoda i nije ga on napisao umesto mene. Gospodin vojvoda je veoma dobar prema meni i nisam bolesna i tužna. I što na umu to na drumu. bar će ona dokazati sebi da može da piše nekome ko će joj možda u odgovor takođe napisati pismo. napisala je Fridrihovo puno ime i ime grada. Pročitala sam i veoma lepu knjigu jednog pisca za kog se sad ne sećam kako se zove. Da vam kažem da me je tome podučio gospodin vojvoda od Lozenštajna. više nego išta na svetu. da ih brižljivo iscrtava. U pismu je pisalo ovo: Gospodine Fridrih Bah. Kroz tri dana ispisala je prednju stranu lista. Takođe se nadam da ste dobili onaj posao koji ste mi pomenuli u Haleu poslednji put kad smo se videli. Taj grad nije veliki. da ispisuje okrugla slova. Oprostite 220 . pa je pomislila da neće biti teško da pismo stigne na odredište ako stavi njegovo ime. A na četvrtini. Ne možete zamisliti koliko sam srećna. zato što sam ispunila svoj cilj. Ja sam u Beču i zdrava sam. Sama sam ga napisala. To je priča o kavaljeru i dami. Želela sam da vam kažem da sam naučila da čitam i pišem.

Kolebala se kako da se oprosti. nije mogla da zamisli kakav će utisak ostaviti na Fridriha to što je dobio to pismo. Međutim. da li da stavi „Vaša služavka“ ili „Vaša prijateljica“. 221 . Vaša Madlena Findelkind Kad je završila s pisanjem. i pošto nije mogla da odluči. iščitala je pismo više puta pre nego što ga je presavila i zatvorila. napisala je „Vaša“ ne dodajući ništa više.ako sam vas uznemirila šaljući ovo pismo.

smesta objavila rat Pruskoj. i obavio pripreme za dugo putovanje do Beča. a te godine su obilne kiše nakon kratkog. Fridrih se zapravo nije zanimao za zgode i nezgode sukoba između Prusa i Austrijanaca. nije nikako mogao da shvati zašto toliko dugo čekaju da krenu dalje. blato na manje prometnim drumovima ili odroni zemlje na nezaštićenim putevima ne bi onemogućilo ili usporilo putovanje. ne objavivši prethodno svoje namere. hladnog i vetrovitog leta. u najboljem slučaju je čuo za njih ne pridajući većeg značaja tim pričama. Često je ponavljao kočijašima da uvek može da se pođe nekim drugim putem. ali niko nije ispunio 222 . tokom kog je nebo sve vreme bilo oblačno i vlažno. Fridrih Bah je predvideo na kakve će teškoće naići. bez obzira na to koliko je veliki bio odron i teško oštećenje mosta. uključujući tu i potragu za zamenikom koji će vršiti njegova zaduženja dok on bude odsutan. tako bar ne bi danima sedeli zarobljeni i dokoni. koji su označili početak novog rata. pa i ako bi skretanje značilo nekoliko sati putovanja više. 4 Za svega nekoliko nedelja Fridrih je pozavršavao nerešene poslove. Bilo je to s početka jeseni 1756. Niko ga nije obavestio da je pruski kralj Fridrih II. Tri dana se zadržao u jednom konačištu u Karlovim Varima pošto se srušio most na reci Bistrici. potrudio se da pažljivo odredi stanice i stajališta kako vožnja od Bikeburga do Beča ne bi trajala duže od šest ili sedam dana. čekajući da diližansa koja ga je prevozila u Beč nastavi put. zbog čega je miroljubiva kraljica Marija Terezija. upropastile puteve u celoj Srednjoj Evropi i svaki putnik je morao veoma dobro da isplanira maršrute i stajališta kako izlivanje neke reke iz korita. i iako se žudnja ugnezdila u njegovom srcu. i dok je sedeo u tom svratištu. zvani Veliki. okupirao Saksoniju. i nije čuo vesti o događajima u Austriji. iz habzburške vladarske kuće.

koju je Pruska takođe okupirala. Ukratko. kad joj je čišćenje kuće dozvoljavalo. Taj okršaj se odvijao upravo dok je Fridrih bio zadržan u Karlovim Varima te su i on i njegovi saputnici morali da sačekaju vest o austrijskoj pobedi da bi vojne i policijske vlasti dopustile da bude obnovljen drumski saobraćaj i prema tome. bile sve neplodnije. i u Kolinu su pruske trupe poražene a Fridrih II primoran da se povuče. po rečima samog Lozenštajna. gostioničaru se smučilo da ih sluša kako se bune i oteo mu se uzvik koji ih je prestrašio i pomeo: – Gospodo. Fridrih i ostali putnici su obavešteni da je od 1748. U tom trenutku. Tek posle šest dana. Ta uvreda je. Marija Terezija I je odlučila da pripremi svoje trupe i vrati Šleziju u svoje kraljevstvo. Šlezija dospela u ruke Pruske. s novom vojskom. Fridrih Veliki je preduhitrio austrijske namere. Tih dana. oslanjajući se u tome na širok savez u kome su učestvovale Rusija. Seanse poziranja su. Madlena je u Beču i dalje obavljala svakodnevne poslove.njegove zahteve niti je dobio ikakvo objašnjenje od sagovornika. obavešten o njihovim namerama. Kad je vojna i formalno objavljena. prva velika bitka vođena je u Češkoj. izvrstan izgovor za otpočinjanje rata. i tako je okončan Rat za austrijsko nasleđe kojim je na austrijski presto postavljena nadvojvotkinja Marija Terezija. bez sumnje. a posle podne. čitala je knjige pozajmljene iz njegove lične biblioteke. Pre podne je pozirala naga vojvodi. predstavljala casus belli. Švedska. podstaknuta omrazom prema Engleskoj. potpisivanjem Ahenskog mira. i onemogućio svaki njen pokret. da njihova diližansa krene. pošto su on i još dvojica putnika Nemaca navaljivali i zapretili da će obavestiti vlasti o uzastopnom neispunjenju ugovora o putovanju. Ali sad. okupirao Saksoniju. pruskoj saveznici. a pre svega Francuska. godine. putnici su malo-pomalo doznali šta se zapravo dešava. koji su se produžili za više od dve sedmice. posle osam godina. većom i bolje naoružanom. Saksonija. primećujući da je sve uzbuđeniji i nervozniji. ućutite više! Dosta s protestima! Zar ne znate da smo u ratu? Iznenađeni tom vešću. i najednom obuzeti nemirom zbog sudbine koja bi mogla zadesiti njihove porodice u Saksoniji. Umetnik se trudio da se usredsredi i da na platnu povuče 223 .

Bilo je sasvim moguće da je i vojvoda utučen iz istog razloga. mnogi od njih civili. ali nije imao čvrstu ruku i odgovarajuću koncentraciju. a drugi put bi prekinuo seansu i kratko prošetao ateljeom ili se sručio u fotelju. nego je stajala nepomično u mestu ili protezala ruke i noge da razgiba mišiće bolne od nekretanja. praćen jedino dubokom melanholijom. nije progovarao i brzo se povlačio u svoje odaje. a protiv Saksonije i Češke. Gotovo da nije govorio. Jedva da je išta večerao. urlajući: – Uzalud! Ovo je uzalud! Sve je uzalud! – Gospodine. pošto je opet srdito bacio paletu i četkice na pod. a i kad jeste ton mu je bio oštar i odsečan. Na pola seanse. ne tražeći Madlenino društvo.. i kroz koji dan vraćani ranjeni ili mrtvi. ljut na sebe. – Smeće! Golo smeće! – Šta vas žalosti. Na tržnici su se obaveštavale o zbivanjima u Austriji.poteze koji će tačno preneti crte lica i tela modela. jutarnje svetlo nije obasjalo odaju i vojvoda nije upalio kandelabre i svetiljke da bi mogao da slika. osvanuo kišan i tmuran.. Njegova ljutnja bila je neobjašnjiva. Dani su prolazili a vojvoda od Lozenštajna ne samo da nije povratio mir nego se sve više zatvarao u sebe i izgledao sve izmučenije. uz pomoć Engleske. Ni Madlena ni kuvarica Đina nisu znale šta mu je. gospodine vojvodo? – pokušala je da ga umiri. prilazeći mu. nedovršenu. sipao ulje na platno i zapalio ga. I slušale su od žena žalopojke i plač zato što su im muškarci odlazili u boj. o ratu koji je otpočeo i o uvredi Fridriha od Pruske nanetoj carici. 224 . kao i mnogi drugi. a po povratku kao da je svakog dana bivao sve tužniji. ali nijedna se nije usudila da ga pita i da porazgovara o onome što su primećivale u njegovom ponašanju. Zbog toga se Madlena usudila da ga zapita za razlog onog dana kad je Lozenštajn bacio u vatru njenu sliku. Cela Austrija bila je ožalošćena. U više navrata je u očaju bacao četkice na pod. Predveče je sam izlazio na ulicu. ali i očigledna. Taj dan je. uzeo je u ruke jednu od tih svetiljki. Madlena je primetila da joj je gospodar očajan i nastojala je da ga ne uznemirava pitanjima i da se ne postavlja između njega i njegovih misli.

zagrlio je i počeo nezajažljivo da joj ljubi vrat i lice. Po završetku svega.. nekoliko puta. dok je vojvoda. i to toliko dugo. Pogledao ju je u oči. Pomislila je da joj je pred tako okrutnim napadom i poniženjem bila obaveza da se više opire. i sanjala ga. i zbog toga se osećala prljavo. Osetio je toplu Madleninu ruku na svojoj i tada je. ali celim srcem je želela taj zagrljaj. To mi je dužnost. podlo lišena dostojanstva. ili kukavica. potražila svoju odeću i obukla se polako. neznano zašto. gospodine. Zato nije znala šta da kaže. ali ako joj je to što se dogodilo bilo neizmerno mrsko. Kad se Bernard Lozenštajn uspravio. Kazala je sebi da bi drage 225 . grubo je oborio na pod. tiho. – Ja slikam. dobio potrebu da se ta toplina razlije po celom njegovom telu da bi ga zagrejala i ublažila hladnoću što mu je ledila utrobu. spretnim pokretima se oslobodio gaća i vodio ljubav s njom mahnito kao da je opsednut. Vest o vojvodinom odlasku najednom je osetila kao ranu. da se ponovo osetila kao žena. ustao i opet navukao gaće. Uz bol koji nije mogla da objasni sebi. – Položila je ruku na njegovu. i tako silovito da ga nikakva snaga ne bi zadržala. Ali osećala je i da se on nepravedno poneo prema njoj i nije mogla da sredi svoja osećanja. da je samo sačuvala ozbiljnost. dišući ubrzano. – Šta me žalosti? Pogledaj me! Pogledajmo se! – vrisnuo je pobesnelo. a za to vreme hiljade mojih sunarodnika ginu na bojnim poljima! – Ne znam šta ja tu mogu da učinim. nije se žalila. Nije se usudila ni da išta kaže. Okaljana je i napastvovana. toliko često je zamišljala taj prizor. ustala je veoma sporo. međutim. ti gola. kako da se ponaša pred vojvodom i šta da ispolji pred tim brutalnim nasilništvom. zažmurila je i osetila se čudno. ćutke. – Kad bih mogla nešto da učinim. pomerajući se na njoj. a Madlena nije imala vremena da se suprotstavi i da odbije.. Kad je vojvoda svršio i ostao da leži na njoj. dostigao vrhunac dahćući i zadovoljio hitnu potrebu svojih nagona. Silovana je. samo je jecala i ponovila da ona to ne želi. nije shvatala zašto se duboko u sebi ne kaje zbog toga. veoma sporo spustio pogled na njen stomak. rekao je samo: – Danas odlazim s vojskom Njenog veličanstva. s druge strane. prestravljen što to radi ali osećajući potrebu.

Bojala se. kad mu je stajalo na raspolaganju da mu ona pohrli u zagrljaj. suprotstavljena. jako se bojala. gospodine. pre nego što se popeo da potraži Madlenu. s druge strane. nesređena. – Da vam pripremim prtljag.volje pristala da ispuni njegove želje da vodi ljubav da je on to zatražio od nje. da se pridruži kraljičinoj vojsci. raspitavši se u nekoliko kafea i na tržnici u toj četvrti. Govor je bio mučenje na koje nije mogla da natera sebe i ceo njen izgled odavao je utisak poražene. gospodine? – upitala je samo. Đina nije ništa rekla. – Da. da je nežnost ili prostu polnu želju izrazio bez prinude. i da su kod kuće ostale samo stara kuvarica 226 . pa ni ludilo što je zagospodarilo kućom gde je služila iz puke pomirenosti sa sudbinom. i ravnodušno je nastavila da posluje oko šporeta. No instinkt preživljavanja. srce joj je brže zakucalo i počela je otežano da diše. a pobledele usne podrhtavale su od besa i od straha. iz očiju joj je izbijala patnja. Oprečna osećanja. Pripremi. kao kapetan kraljevske vojske. Zbog svega toga pomešanog u njenim osećanjima. Lice joj je bilo iskrivljeno. nemoćne žene. da će on otići u rat i da se nikad više neće vratiti. Ostavila ju je spremnu u sobi i otišla u kuhinju da pomogne Đini oko ručka i da je obavesti da će gospodin odmah zatim otputovati. koji slabi i nezaštićeni nauče još u kolevci pa i ranije. kad se obukla. – Reći ću Đini. Napustila je sobu sva pokisla i otišla u gospodarevu ložnicu da pripremi torbu s odećom i preobukom. i zbog te spremnosti je osetila krivicu. primetila je kako se u njoj javlja gađenje zbog onoga što je maločas pretrpela. Kad je Fridrih konačno stigao u Beč i pronašao kuću vojvode od Lozenštajna. naterao ju je da se napregne da se njen bol ne bi primetio. Odlazim posle ručka. istog trena je narastao i strah. dajući svoj pristanak. protivrečna. kao da je više ništa ne čudi. ali suze joj nisu pošle na oči a jadikovke se nisu otele iz grla. užasan strah. jedva čujno. Međutim. doznao je da je vojvoda napustio grad. kao pripadnici plemena bespomoćnih. a u dubini duše je osećala bezgraničan gnev što se vojvoda poneo tako nasilno i ponižavajuće.

kao i dugu. neki put da bi se narugao sebi jednakima a drugi put da bi ih uvredio. Kad je Madlena otvorila i pojavila se pred njim. nesposobna da reaguje. uspeo se preskačući dva po dva stepenika do drugog sprata i nestrpljivo pokucao na vrata. uzrok brojnih skandala u celom gradu. Fridrih se uverio da se sreća sastoji u tome da tražiš ono što želiš i da ga nađeš. 227 . najednom se setila stare saksonske poslovice da sreću. stigao je do ulaza u kuću. nikad ne vidiš iznad sopstvene nego iznad tuđe kuće. zaprepašćena od iznenađenja.iz Venecije i mlada saksonska služavka. ponekad u prostoj odeći kakva joj priliči a nekad doterana i nakićena kao velika princeza. zavisno od ekscentričnih želja vojvode kome je služila i koji je voleo da privlači pažnju. A Madlena. Doznavši sve to.

ŠESTO POGLAVLJE Soko u letu 228 .

1 Bili su to dani ispunjeni neraspoloženjem. ona ni jednog jedinog dana nije propustila sastanak s njim. nema tih bedema koji bi zaustavili njen gromor. Nanovo se stari dobri Fridrih iznebuha pojavio da razreši brigu. gotovo i ne primećujući. a Madlena je shvatila da se. da dočeka s njenih usana obećanje koje će od njegovog srca načiniti kupinov žbun u plamenu. dilemu. pretvarao se da mu prija to što ona govori. U Fridrihovim očima se ogledala ljubav prema njoj. Madlena je odgovarala s „da“ i „ne“ pogleda uprtog u daljinu. a ona je stišavala njegovu vatrenost odlučnim rečima dok joj je um bio obuzet mračnim predskazanjima o tome šta bi se moglo dogoditi vojvodi u dalekim zemljama zahvaćenim ratom. Fridrih je istrajavao u opsednutosti da zadrži Madlenu pored sebe. oblak prašine njenog stampeda. Kod ljubavi. da ogoli svoju dušu. ali nije je slušao. u obzorje na kome se nadala da će ugledati ata na kome će jahati njen vojvoda. kao da je vodič nekog slepca. ludo zaljubila u Bernarda Lozenštajna. svog gospodara. ali nije gledao u to. tragajući u Madleninim podsuknjama za procepom kroz koji će proturiti u toplo pravu ljubav da vidi hoće li s vremenom i strpljenjem proklijati. o nesanici. makar i zabranjena. Za dve nedelje koliko je njen prijatelj ostao u Beču. Fridrih se pravio da ga zanima ono što mu je pokazivala. Fridrih joj je tihim glasom govorio o ljubavi. kao i kod straha. oba ta osećanja nezadrživo se izlivaju iz rečnih korita. pokazivala mu je i pričala o čudesima grada. vraćajući se. mada ovog puta samo da bi joj pojasnio da li je istina ili ne da je zaljubljena u drugog muškarca. Samo je klimao glavom i promatrao je. pažljivo motrio. da bi iz njene nagosti izašla usrdna molba da mu 229 . raskršće puteva. o odsustvu. Bio je ubeđen da je njegova ljubav istinska i zato je odlučio da mora da razgovara s njom bez odlaganja.

– Ustala je. da možete računati na svu moju privrženost. rešena da pođe. Reagovala je tek posle nekoliko trenutaka. zureći u horizont.. – Pustite to. gospodine.. pred svim vašim prijateljima? Šta bi o tome kazali vaša majka. gospodine Bah. – Voleo bih da me zoveš Fridrih. Ne zbori ljubav iz vas. gospodine. gospodine Bah – odgovorila je. verujte mi. 230 .. – To je ljubav. precizno kao dobro odapeta strela. vaša braća i sestre.. – Ne bi bilo lako objasniti. gospodine Bah – prekinula ga je. znam... Nikad vam nisam dala povoda da tako razgovarate sa mnom. pred svojim kapelanom.. – Ćutite. – Strah me je od vlastite smelosti – rekao je u suton. ne želeći da čuje šta ona govori.. Madlena! Zakleo bih se pred Bogom! – A pred porodicom? – izazvala ga je. dok su sedeli na klupi pored Dunava. Madlena! – položio je oružje. – Moja porodica. – Znam. gospodine Bah. – razmišljao je naglas.. – Da li biste se zakleli pred svojom porodicom.. – Zaustavite se. zamišljeno. sklapanje braka pred Bogom između gospodina i služavke. – Budi sigurna da ja.. – Zašto da ne? – kao da se rasrdio.? Ne.. gospodine.... gospodine. Nego želja. – Ne znam da li bi trebalo. ali ja. – Ne razumem vas. Otrgla je svoju ruku iz njegove i srela Fridrihov molećivi pogled. bezumno je. a ja ne znam na šta mislite. znam. Veoma vas cenim. – Šta ima loše u ljubavi kao što je naša u božjim očima? Možda ljudi ne bi razumeli.postane žena. ali istina je jedino da želite da vam budem ljubavnica. – U Bikeburgu ne bi shvatili da. hvatajući je za ruku da bi je sprečio da ode. – Govorite o ljubavi.. gospodine. – Želim da mi postaneš supruga. i znate da ću vam biti zahvalna do groba. – složio se pokunjeno. nemojte dalje. – Ja te volim. – Nema potrebe da išta objašnjavate. prijatelji. – Ostavite me. na neizmernu naklonost. uvek ste tako govorili. i ništa više. – Molim vas.

videvši da se oslobodila razgovora koji je bio veoma daleko od onoga što je nju mučilo u tom času. Ja sam. a ona je ušla unutra s velikim olakšanjem. I obećavam ti da ću svratiti u Lajpcig da porazgovaram s majkom o tebi. pre nego što je palo veče sakupio je potrebnu snagu. – Ne verujem da će vaša majka hteti da čuje za mene. ali Fridrih je čuvao spoljašnju formu i više nije spominjao ljubav. Viđali su se narednih šest dana. posle dugog razmišljanja i oštre borbe između stidljivosti i nužde. Treba da pozavršavam svoje obaveze. uprkos svemu. Šetali su. a u sumrak su se svake večeri opraštali dogovorivši se kad će se naći sutradan. srkućući je tako polako da je dugo trajala dok su pričali o otrcanim stvarima. Put na povratku protekao je tako nemušto da je delovalo da nikad neće stići. pili po kafeima einen kleinen brauner. – Hajde da se vratimo kući.. ona je tugovala zbog Lozenštajnovog odsustva. slušali mise u kapeli avgustinaca na probama dečjih horova iz škole pevanja. Ja vam nikad neću biti ravna.. stao na ulici pred nju i obratio joj se najsvečanije što je bio kadar. takođe su obišli dvorce i crkve.Ne zavaravajte se. Dan uoči njegovog odlaska bio je najnesnosniji i najbeskonačniji od svih. pominjući da će mu pokazati vrtove koji će mu se dopasti.. – Sutra krećem za Bikeburg. Naposletku. – Pusti da ti dokažem. a on se nije usuđivao da govori jer mu je jedina potreba bila da izrazi osećanja koja mu je Madlena zabranila. Ona nije govorila pošto nije više imala šta da kaže i razmišljala je samo o vojvodi. nije želeo da propusti da izgovori pre odlaska. Madlena! – zamolio je.. gospodine. – Naprotiv. Razgovaraću s njom i tražiću njen blagoslov da te opet 231 . o nama. o.. vlažnih očiju. Madlena. Kroz glavu su im prolazile veoma različite misli.. ukusnu kafu s malo mleka. a on je tražio načina da iskaže razborite i prave reči a da je ne uznemiri. – Dosta. Pozdravio se s njom ispred ulaza s molbom da se opet vide sutradan i ona je prihvatila. gospodine! – presekla ga je i okončala razgovor. reči koje. – Pusti i dokazaću ti da. Stajao je nepomično ispred kapije kuće dugo pošto je Madlena zamakla uz stepenice.

U Lozenštajnovoj kući žene su pratile kako se odvijaju dešavanja u ratu s Pruskom ili preko vesti prenošenih na pijačnim tezgama. pojavio kad joj je bio najpotrebniji. objavljivane posle svakog oružanog sukoba. vaša majka nikad neće dopustiti da. na tržnici na Glavnom trgu i u portama crkava.vidim i da te zamolim da se udaš za mene. Osim toga. razvukao usta u najširi osmeh a oči su mu se zacaklile kao da je posmatrao zvezdu repaticu.. opet najavljujući povratak. – Gospodine Bah – uzdahnula je. gospodine. s poginulima i povređenima. – Vratiću se! Kunem ti se da ću se vratiti! Niko neće moći da nas spreči! Niko! Doviđenja. pošto nije shvatala šta je to rekla da bi njega obuzela tolika radost i da bi otišao tako zanesen. ljubavi moja! – prekinuo ju je ne dozvolivši da se izrazi do kraja. iz mnogih razloga. ali Madlenina zabrinutost nije jenjavala pošto je dvadesetčetvoročasovno čekanje do sledećeg spiska koji će biti obznanjen 232 .. ljubavi moja! Vratiću se! I ne ostavljajući prostora za nešto drugo.. ne mogu da razmišljam o takvom nečem. i sad iznova odlazi od nje. – Hvala! To mi je dovoljno! – Ali. odustajući od pokušaja da shvati tog čoveka. Preplavljena zbunjenošću. kao i spiskove s gubicima. Tako su doznavale kojim pravcem se kreću vojske austrijske nadvojvotkinje i gde se vode okršaji borbenih trupa. Madlena. da više neće biti tako. Sad te molim da mi daš pristanak da razgovaram s njom. ili putem pamfleta i letaka s informacijama deljenih po kafeima.. pa i kad bih bila saglasna. – Mislim da smo već razgovarali o tome i da znate moje mišljenje. Naposletku je slegla ramenima. kao kad ptice lešinari grakću o nesrećama i smrti. kad je želela da joj se neko blizak nađe ili da podeli s njim tugu. Opet se njen prijatelj Fridrih. Dan za danom ime kapetana Bernarda Lozenštajna nije se pojavljivalo na tom spisku. iako je bila sigurna. okrenula se i zaputila kući. umorna od navaljivanja. – Hvala. stajala je nasred ulice čudom se čudeći. ali neodlučna da mu ispriča svoja prava osećanja. a u ovom slučaju da razbistri pojmove u svojoj glavi. potrčao je do konačišta po prtljag i da dovrši poslednje pripreme za put. čudesni Fridrih.

i uvukla joj se tako duboko pod kožu da nije bila u stanju da je izbriše iz misli. niti je uspevala da ga prevaziđe. na tržnicama. poput Fridriha i nje same. A ipak. za Madlenu je to bila izjava neobično jake i dirljive ljubavi. Iz časa u čas je patila za vojvodom. uveravala se u događaje i osluškivala svaki razgovor. ponavljala je sebi da bi olakšala besane noći. prave neosvojive zamkove od odlomaka reči izrečenih na brzinu i delića beznačajnih postupaka. Zbog nedostatka vesti nije je napuštala tuga što je veoma nalikovala na setu. svojim gospodarom. Kako je tačno da neki ljudi. ali koliko god da je pokušavala da ubedi sebe da su te malenkosti slučajne i nevažne.sutradan predstavljalo pravo mučenje na koje nije mogla da se navikne. koji je izražavao nova mišljenja o neizvesnom toku rata u koji je bila uvučena Austrija. prost i silovit čin obljubljivanja njenog tela koji je prizvalo zlo požude. i mogao se isto tako dogoditi s nekom drugom ženom koja bi u tom trenutku stajala gola pred njim. tragala za novostima. suprotstavljajući se njenoj čežnji. i kratkotrajno ljubavno sjedinjavanje tog poslednjeg dana bilo je izliv pohote bez većeg značaja za njega. Usamljenost zbog njegovog odsustva žarila joj je dane i palila noći. Često je razmišljala otkud taj mračni i porazni postupak. njeno srce je svaki put iznova gradilo utvrđenja na stenama i zaklanjalo se iza njih da bi se odbranilo od onog što ju je razum navodio da uvidi. Dok nije otišao u rat. pre nego što kupi ono što je naručila kuvarica Đina. pravi ili izmišljen. sakupljala je obaveštenja. vojvoda nikad nije dao znaka da prema njoj oseća išta što bi joj dopustilo da gaji ovakve ili onakve nade. 233 . i svakog jutra.

Kad je Madlena ušla u salon s dva bokala. Vratio se izmenjen. gospodine? – upitala je Madlena. – Odmah. pogledala ga preplavljena tako dubokim osećanjima da se uplašila da će ga dobovanje njenog srca probuditi i na vrhovima prstiju izašla iz prostorije da bi ga pustila da nastavi da se odmara. jahao je kapetan Lozenštajn. Sklopio je oči i naposletku zadremao. limunadu. bešumno navukla teške zavese. Pogledao ih je. osmehnuo se krajičkom usana.. ali neuredan poput vojskovođe na povratku s neočekivane i nečasne predaje. prvog dana juna. Potrebno mi je kupanje. – Donesite mi nešto za piće – zapovedio je. Dok se jednog jutra. uspravan kao oficir. Nije rekao ništa više. Madlena i Đina su s prozora na drugom spratu uočile da se četa zaustavila ispred njihove kuće. zatekla ga je kako spava dubokim snom. jednim s vodom i drugim s limunadom. ubrzo se popeo u kuću i naišao na otvorena vrata. – Šta želite. – I ugrejte mnogo vode. Iako je jedva gazio umornim korakom. godine bila je potresno hladna a ni proleće nije bilo kraće i blaže. sok. bez najave i kao opsena što se malo-pomalo izrodila u svetkovinu. 2 Ta beskonačno duga zima 1757. – Vodu. iscrpljeno spustio mač i šinjel na klupu u predsoblju i sručio se u fotelju u salonu. na kojima su ga čekale dve žene u njegovoj službi. tako propao da je ličio na 234 . Na čelu tih prljavih i pokunjenih ljudi. nesumnjivo iznurenih. na kraju ulice nisu začula konjska kopita i mala četa ušla u Beč olovno teškim i slomljenim korakom potučene vojske. da je vojvoda izdao uputstva nižim oficirima i sjahao s konja dok je četa produžila dalje niz ulicu prema nekoj kasarni na jugu. – Šta bilo – odgovorio je.. Pažljivo je spustila poslužavnik na sto blizu fotelje.

– Zovi me Bernard. Priredićemo zabavu u kući. – Bernard – ponovio je. Za to vreme je nasapunjao glavu i zagnjurio je u vodu. molim te. dok joj se lice nije pretvorilo u užarenu kuglu a glavu joj 235 . objavićemo našu veridbu. Slažeš li se? – Gospodine? Nije bila sigurna da je dobro čula. I najzad. Veliku zabavu i na nju ću pozvati sve svoje rođake i prijatelje koji nisu negde na ratištu. to jest sve koji su još u Beču. duže od tri godine pošto je počela da služi kod njega. Tako ćeš odsad znati da ti rođendan pada prve nedelje u junu. Dobro je ovako – izjavio je. gospodine. Kako vi želite. A sad želim da popričamo o danu tvog rođendana. pred svima njima. dok nije isprao penu. muževan i slomljen. Sačuvala je tu sliku u dužici oka i izašla iz salona razmišljajući da je lep kao anđeo tako očvrsnuo u ratu.bolesnog čoveka. bile su tako blede da se činilo da su ostale bez kapi krvi a da nikad nisu strasno poljubile neku ženu. – Zovi me Bernard. Krv joj je. kazao joj je da sedne na hoklicu blizu njega. prašnjave i blatnjave. brada neobrijana i nepotkraćena. kad mu je temperatura bila po volji. košulja s iskrzanom kragnom i oparanim manžetnama. – Odlučio sam da ćemo tvoj rođendan proslaviti sledeće nedelje. a usne. jagodice su mu štrčale kao planinski visovi. šiknula nagore svom silinom. Raščupane obrve i veliki podočnjaci upotpunjavali su izgled razapetog Hrista. Zamislio se. ušao je u kadu. Probudio se sredinom popodneva i zatražio da jede. hrabar. I tako će biti svake godine. kog dana ti je rođendan? – Ne znam. upitao je: – Madlena. odakle je zatražio od Madlene da je napuni s još i još tople vode. Onda je otišao u svoje odaje. kao vodoskok iz kog tek što je potekla voda pritiskom na mehanizam za otvaranje. prljava i isprskana mrljama koje su mogle biti i od blata i od skorele krvi. – Dobro. gospodine? – Ne. tanje nego ikad. Smršao je. A za zdravicu. i pošto je bacio odeću na pod. a čizme su mu bile pohabane. – Još vode. Kosa mu je bila zamršena i prljava. a osim toga je bila izgužvana. gospodine. I tada.

Njeno veličanstvo mi je odobrilo dve sedmice. a kad dođe kraj bitke. nego zato što nisam mogao da je provedem u tvom zagrljaju. opet sam se plašio noći. nazivaju ljubavlju. nesvesno. mokre odeće. nisam prestao da mislim na tebe ni jedan jedini dan. u smiraj dana. što je malo-pomalo prešla u zbunjen osmeh. cela ta nemaštovita rulja. obasipajući mu vrat. Zatim su joj trnci sišli niz leđa i naterali je da ustane s hoklice. 236 . ili da ima noge na koje može da se osloni. pomahnitalo. beskonačno dugih poljubaca. tražeći od Njenog veličanstva kraljice nekoliko dana odsustva. postoji li neka prepreka ili protivna želja? Želiš li da se udaš za mene? Odgovor je isprva bio groteskna grimasa. tako da nemam vremena za gubljenje. pošto smrt nije ništa drugo do obavezan i zaslužen počinak. jeste da je prekrila lice rukama. – A sad te opet pitam: imaš li neku primedbu. kao što možeš da shvatiš. nego zato što te više ne bih video. Znam jedino da sam se vratio. Ne znam jesu li to ta osećanja što ih svi ti ljudi tamo napolju. obraze i usne s bezbroj žudnih. Izgubila je osećaj da joj je pod stopalima tlo. A zatim da se dvaput zavrti ukrug. i ne znajući kako. – Dobro me slušaj. ženo. ali ne zato što bih umro. u zagrljaju Bernarda Lozenštajna. bojao sam se da ću izgubiti život. ali ne zbog lomnog tela i zbog uzbuđenja u borbi. kad se uveče smirila. Imaš li neku primedbu? – Gospodine! – Zovi me Bernard. najednom se obrela u kadi. jer sam želeo da te držim u naručju danas i sutra i svih dana svog života. ne znajući da li da izleti iz sobe ili da izgubi ravnotežu i padne u nesvest. za ime božje! – zatražio je žustro. i nije me nimalo briga da li jeste ili nije. jer mi je bilo potrebno da te vidim. vrela magla. Želim da se venčam s tobom. Ni za vreme priprema za bitku ni po zalasku sunca nisi prestajala da budeš prisutna u mojim mislima. Jedino čega se kasnije sećala. jer sam želeo da te vidim.preplavila gusta. – Otkako sam otišao od kuće. Madlena – dodao je bez tračka uzbuđenja u glasu. Upale grudi onemogućile su je da diše a srce joj je dva puta uzastopce preskočilo pa počelo da tuče divlje. Dok sam stavljao mač u korice da krenem na neprijatelja.

to jest obaveze da se vrati u vojnu službu. ispijajući poslednje čaše šampanjca. i nakon toga je pola njih pronašlo neki prigodan. a to su učinili da ne bi razljutili vojvodu i opet iskazali nezadovoljstvo zbog njegovih ekstravagantnih postupaka. kojima već nije bilo pravo što su morali da dođu na rođendansko slavlje jedne služavke. praćen muzikom Johana Sebastijana Baha. detinjast izgovor da odu sa zabave i da se izvine što neće moći da prisustvuju svadbenoj ceremoniji.. Mnogi su otišli s licem kao da su na sahrani. deleći ih neštedimice.. i obznanio vest o prestojećem stupanju u brak s frau Madlenom Findelkind iz Lajpciga. sve vojvodine rođake i prijatelje.Za rođendansku proslavu obukla se u plavo i stavila nekoliko komada nakita porodice Lozenštajn. – Važno je jedino da ti odobravaš. imala je osmeh i ljubaznu reč. a obred će služiti nadbiskup lično i još dvadeset četvorica sveštenika. da bi supruga i on imali vremena da posete njegovu rodbinu pre nego što se vrati na položaj koji ga čeka na bojnom polju. iznenadila je i ogorčila objava svadbe. po izričitoj mladinoj želji. – Jesi li zapazila tetka Elizabetino zabezeknuto lice? – slatko se nasmejao. Vojvoda. Lice joj je zračilo srećom i za svakoga. Madlena nije odolela da s Bernardom razmeni misli o proslavi. Neke goste. – Znaš da je tako. Ali oni. Svi su pozvani na ceremoniju. s kasnijom kratkom gozbom u vrtovima same katedrale. a od protokola samo ono što je neophodno da venčanje bude punovažno. tako ohola i ponosna! Možeš li da veruješ da godinama čeka da se oženim njenom ćerkom. skrivajući prebacivanje i osudu koji svakako nisu ostali neprimećeni. sedištu bečke nadbiskupije... venčanje će se održati kroz nedelju dana u Katedrali Svetog Stefana. – Tako stroga. mojom rođakom Anetom? Kakvu je samo korpu dobila! – Jadna žena. Tetka Elizabetino lice nije bilo 237 . zamolio je za tišinu na sredini proslave.. – Znala sam da tvoji prijatelji neće to odobriti – kazala je tužno i malo povređeno. ali najavio je da će to biti jednostavan čin.. Ali neki tvoji prijatelji su to još gore primili. kuckajući u čašu drškom srebrne kašičice. Zbog neodložnih razloga. A kad se zabava završila i njih dvoje ostali sami kod kuće. u svečanoj uniformi vojske Njenog veličanstva.

Biće to svadba u ratna vremena. kao svaka zaljubljena mlada. gospođo vojvotkinjo. a malobrojni svedoci koji su prisustvovali svadbi podelili su sreću s mladencima na banketu nakon sjedinjavanja svetom tajnom braka. – Tim bolje. što se u svakom slučaju nije činilo kao najprikladnija muzika za venčanje nego pre za opelo. blistala je zaslepljujuće sjajno. svima poznat kao biser Ensa. I veoma ubrzo. – Ostani još jedan sat. poslednjeg dana odsustva.. ne osvrćući se. – Pa. Nadbiskup je pročitao fraze propisane za svadbeni obred.. u gradiću kroz koji protiče reka Ens i gde je glavno mesto zauzimao zamak izgrađen u dvanaestom stoleću. za mene će. uveče. Madlena je jedva imala vremena da odabere haljinu za tu priliku. U svakom slučaju lep grad. na svečanosti je bilo više sveštenika koji su služili kod oltara nego prisutnih na klupama u katedrali. Preostala dva dana povratka i boravak u Beču protekli su u opraštanju i žalosti. Oboje su se nasmešili i usne su im se spojile u strasnom poljupcu. – zamolila je Madlena dok je rudela zora. ali uz krojačevo iskustvo.najskrušenije i najneprijatnije. da bi opet zauzeo svoje mesto u redovima carske vojske. Naša će biti u najužem krugu. Kao što je i ugovoreno. Četiri dana putovanja od kojih se sastojao njihov medeni mesec prošla su za tili čas. Bernard je odjahao predvodeći svoj puk. orguljaš je pratio ceremoniju svirajući Bahovu muziku koju je znao. 238 . u kočiji koja ih je čekala kod ulaza. i jedva da su imali vremena da se pozdrave s malobrojnim rođacima i prijateljima. – U svakom slučaju. srećna ne. a noći u ponovnim susretima sa strašću i željom. Ali biće naša. gospodine vojvodo – osmehnula se – to biti najsrećnija svadba. A u zoru trećeg. Lozenštajn. koji je od pamtiveka pripadao vojvodinoj porodici. Kad ima previše gostiju svadba je skuplja. Đininu pomoć i zbog uzbuđenja na najvažniji dan u svom životu. srećni bračni par je napustio Beč i otišao u pravcu poljske kuće Lozenštajnovih u Gornjoj Austriji. i završio s uvodom u Umetnost fuge.

– Čitanje te pretvara u melanholičnu staricu. uobražavala da nepobedivo napreduje ka Saksoniji. Francuska arogancija im je bila dobro poznata i pripremile su se da je zamene mnogo skromnijom. – Ne. austrijske trupe nije zahvatilo rasulo. pošto nije poznavala ili je omalovažila vojni genije Fridriha II i potcenila je njegovo taktičko umeće kad je pravila planove za bitku. Tako je gorko. molim te! – usprotivila se. Francuska je napravila grešku. – Vidiš li? Počela si da se izražavaš kao dvorski beležnik. petog novembra 1757.. Francuska je preuzela na sebe glavni teret bitke. – Ostao bih još hiljadu i jedan. Samo koji dan po povratku vojvode od Lozenštajna na položaj. tako da Prus ne samo da je uspeo da zaustavi galsku lavinu koja se sručila na njega i zadrži je nego ju je i potukao. nasrnule su na pruske pukove da zaustave njihove namere. uništavajući njegove oružane snage. Švedske. – Zabraniću ti da čitaš knjige – osmehnuo se. dajem ti obećanje da ću ti veoma ubrzo vratiti te sate. vojsku koja je. uz spoljnu podršku svih savezničkih snaga. izvojevavši nespornu pobedu kod Rosbaha. Bojim se da ću morati da ostanem pri tome – opet se osmehnuo. da ih izbace iz okupiranih zemalja i vrate Fridriha Velikog tamo odakle nikad nije trebalo da pođe. Saksonije i Rusije. – Čekanje. Zapravo. ali naizgled i delotvornijom taktikom. nepredvidive ako se ne zaustave njeni koraci. u savezništvu s vojskama Francuske.. i usput srozao moral svih svojih neprijatelja. sveobuhvatni napad. Ta propast je duboko zasekla glavninu vojske francuskog kralja. I Francuzi su predvodili nesrazmerno veliki. Skraćuje vreme koje tvoje odsustvo pretvara u večnost. kao družina balavaca udešenih za studentsku zabavu. – Čitanje je jedini izlaz koji mi je preostao. u strahu od sve većeg i većeg jačanja Pruske. još jednu u svojoj dugoj istoriji ratovanja. Međutim.. Budi strpljiva. – Nežno joj je poljubio usne.. – Ali danas to ne može biti. koje nisu neposredno učestvovale u velikoj najavljivanoj bici. U svoje vojne i političke 239 . – Lepo je rečeno: žena sveznalica opasnija je od cele pruske vojske. austrijske trupe. Uprkos tome.

kao što je kasnije i priznato. I u takvim uslovima. Ali pre svršetka. Lojten je tako postao drugi vojni masakr u kome je učestvovao Bernard Lozenštajn. i bezobzirno ga napali sa svih strana. pripremilo da ućutka drske pruske glasove i oružje.planove uključile su princip da osvete francuske prijatelje. A poslednje što je pomislio. ne želeći da ih izgube kao saveznike. videvši razvoj događaja. gledajući nebo osuto zvezdama u hladnoj jesenjoj noći. Ali pre mraka. bilo je da predaje život ne shvatajući zašto ga nije sačuvao da još mnogo godina uživa u Madleninoj ljubavi. i nagovorio je svoje ljude da jurišaju na desni bok koji je u podne počeo da slabi. doneo je odluku da se stavi na čelo konjičkog bataljona. Bernard Lozenštajn. velikog srca Šlezije. Radi toga su pokrenule regrutaciju zasnovanu na rodoljublju. Njegova sablja posekla je bezbroj pruskih života i do njene drške su potekle reke neprijateljske krvi. očekujući da se i Španija ubrzo pridruži velikom savezu protiv Pruske. Austrijanci su se opet sukobili s Fridrihovom vojskom. svečanim govorima i obećanjima o velikom narodu i za kratko vreme je mobilisala veliku većinu stanovništva koje se. većinom civila i gotovo sve samih Austrijanaca. približni proračun gubitaka koji je napravio generalštab vojske Marije Terezije dostigao je brojku od blizu trideset hiljada ranjenih i poginulih. Opet im je pruska vojska nanela neizbežan poraz i opet su doživeli debakl protiv vojnog genija Fridriha II. i da je tek udata žena tako brzo ostala udovica. ispustio dušu na bojnom polju pre nego što su njegovo telo odneli Austrijanci. slabo ili nikako obučeno. Isprva je tok bitke izgledao povoljno. vojvoda od Lozenštajna. u koju su uključile ne samo vojnike nego i civile: ta ogromna vojska raspalila je strasti cele Austrije. On sam. kod grada Lojtena. pao je ranjen s konja a čast mu nije dozvolila da podigne ruku u znak predaje. petog decembra. 240 . kad su se na njega ustremila trojica dobro obučenih konjanika ulana. Te večeri je vojvoda od Lozenštajna. mesec dana posle poraza Francuza. Njegov puk je bio dobro uvežban i tukao se hrabro i odlučno.

– Ali i služavka ima pravo da se zaljubi. ali onog dana kad joj je kuvarica Đina saopštila da napušta službu kod nje i da se vraća u Veneciju pošto ne može više da istrpi javna poniženja i prekore. I od tog trenutka otpočela je još jedna okrutna etapa u njenom životu. Bila je mlada. Naružena kao služavka prevarantkinja. Kunem ti se da sam volela svog muža svim srcem. salonska prostitutka. obudovela i bogata. tako se priča – odvratila je Đina. postala je svesna šta se u stvari događa oko nje. saznala je da je dama bez supruga. Ili treba da te oslovljavam s gospođo vojvotkinjo? – Šta hoćeš da kažeš? – Ono što govore svi – odbrusila je prezrivo Đina nameštajući šeširić sa šnalom na glavu. – Izvini. nije mogla da izađe na ulicu a da je i gospoda i dame ne odbace. 3 Sedmog decembra 1757. nemačka naložnica i saksonska kurtizana. još jedna od onih što ih je propatila pre i posle smrti svog malog Bruna. oni upućujući joj prostačke predloge a one okrećući lice od nje da pokažu prezir. – I u pravu su ti što tako vele – složila se Madlena. – Da si se udala za gospodina vojvodu da bi se okoristila. godine Madlena Findelkind. Začuđena. ne znajući koji je njen greh i ne shvatajući kakav je prekršaj počinila. 241 . upitala je kuvaricu šta to znači. – I njegovo bogatstvo. vojvotkinja od Lozenštajna. Madlena. ne slušajući Madlenine argumente. Prvih dana nije shvatala uzroke tako velikog neprijateljstva i uporno je izlazila napolje. ali da nikad nećeš biti ništa više od obične služavke. da te je njegova smrt pretvorila u nešto što nisi. a ceo Beč je počeo da je nipodaštava kao što se nikad ne bi moglo pomisliti da će neko biti kažnjen bez krivice i razloga.

gotovo i ne gledajući u nju. stoku i ratare. dete. ni kako da deluje ubuduće. – Pa. – Ja nikad. Zbunjena silnim papirima u rukama i ne znajući šta da radi s njima. gospođo.. Šta da radim? – Ne mogu vam pomoći. Đina! Kako možeš da pomisliš tako nešto? – To ne znam. – Nije mene novac odveo do braka. tek posle nekog vremena je ustala sa stolice... gospođo vojvotkinjo – napravila se luda kuvarica. – Ali ne želim da ostanem u ovoj kući ni minut duže.. bez učtivog pozdrava. Neka te Bog čuva. Najzad je kazala: – Oprostite. da joj uručuje dokumente koji joj pripadaju pošto od tog trenutka postaje vlasnica porodične kuće u Beču. Ophrvala ju je utučenost kao plod nerazumevanja koje nije mogla da prihvati. To je vaša imovina i samo vi možete 242 . koliko god ona bila vojvotkinja. seoskog imanja vojvode od Lozenštajna. neuljudno joj je saopštio. kuća. Zbogom. Tamo. Bog dobro zna da meni to ne ide ni iz džepa ni u džep. gospodine. i samo što nije zaplakala od besa. uključujući tu kuću. – Đina se sagnula i uzela kutiju sa svojim stvarima.. – Da posedujete veliko bogatstvo.. I pošto je izvršio prenos.. – Ali... I ponovio: – Doviđenja. gospođo vojvotkinjo – odgovorio je beležnik. ali ja ne znam šta sve ovo znači.. novac. A da služim služavku. tja. Nemoj ti to meni pričati. pošto ju je naterao da čeka duže od pola sata pre nego što će je primiti. rekao je „doviđenja“ i klimnuo glavom u pravcu izlaznih vrata. njive. Uvek sam bila pristojna žena i u ovim godinama neću prestati da koračam ulicama visoko uzdignute glave zbog uzroka koji se mene ne tiču. zemlja. Ali ta tuga nije bila konačna dok joj kroz dve nedelje jedan beležnik nije poslao poruku da dođe kod njega da obavi i sprovede predaju nasledstva iza njenog supruga. i dabome. svote što ju je vojvoda položio u Vizelbank u Beču i godišnjeg prihoda koji se sastojao od tako visoke sume srebrnih talira da Madlena nije mogla da shvati za šta je potreban toliki novac. – To samo ti znaš. to mi se ne uklapa u planove. pokušavajući da uobliči pitanja koja je morala da postavi. to je užasno nepravedno! – pobunila se Madlena. – Tja. Ali na ulici to prihvataju kao istinu.

i zatvorila se unutra na dve godine. Bila je tako odrasla u jedanaestoj da je primoravala druge da je poštuju mimikom lica.. primila u službu jednu devojčicu. – Molim vas da me izvinite. kojima bi trebalo da pripadne ova imovina. Imovina. Poslednje što je doživela na putu od ureda beležnika do svoje kuće bile su pogrde grupe studenata koji su pitali koliko novca želi da bi legla s njima i uvreda jedne debele dame koja joj je pljunula pred noge baš pre nego što je ušla u ulaz. naći ćete je s iste ove strane ulice. S jedanaest godina je o životu znala bezmalo sve što treba da se zna i bila tako promućurna i oštrog oka da bi sve ostalo predosetila istog trena ili bi naučila čim baci prvi pogled oko sebe. Ta dobra žena je verovala da su svi gradovi isti i da će biti isto tako jednostavno naći muža u Beču kao naleteti na njega u običnoj šetnji rodnim selom. Otac joj je bio nestrpljiv čovek. – Ja ne. bez potrebe da govori. Bila je ćerka mađarske seljanke koja je prispela u Beč u potrazi za mužem. Mađaricu... – Vidite – posavetovao ju je. Smučilo mu se da tera koze i ovce po uzanim stazama u mađarskim planinama u rodnom kraju. ni kakvo je to mesto koje se zove banka. prihod. i jednog dana je 243 . Ili ako hoćete. Greška napravljena iz neznanja. već bila potpuna žena. Nije shvatala reči što su silazile s beležnikovih usta. Napustila je beležnikovu kancelariju noseći sa sobom bogatstvo za koje nije znala koliko je i o čemu je tačno reč. gospođo vojvotkinjo. ratari. Šta je sve ovo? – Molim vas. naprave neki korak zbog kog ćete zažaliti. Margit je. spalite sve te hartije i vratite se u svoju zemlju pre nego što rođaci vašeg muža. iako veoma mlada. – Imam mnogo posla. nemojte da zbog vas gubim još svog dragocenog vremena – odvratio je ljutito. staru jedanaest godina. Neodlučno je ustala..upravljati njome. za koju nije ni znala da postoji. I ime banke. – Idite u Vizelbank. koju im je život skupo naplatio: i majci seljanki i njenoj ćerki Margit.. Vratila se kući. zemlja. a pogotovo ne šta će ono njoj. Vaša milosti – usudila se da kaže pre nego što će zatvoriti vrata – ali ne uspevam da shvatim. što je došla s preporukom gradskog sirotišta. i tamo će vas uslužiti.. Vizelbank.

majka i dalje nije imala nikakvih vesti o mužu. odletela je na drugu stranu ulice. a 244 . bistra kao ptica grabljivica i visoka i vižljasta poput gazele. Poginula je na licu mesta a korpa što joj je visila preko ramena. po tome kako je bila odevena. dodala je. nije bilo drugog rešenja sem da bude odvedena u pijetističko sirotište Svete Magdalene. staru otprilike godinu dana. Ubrzo je okupila bandu malenih prestupnika koji su je pratili u noćnim nestašlucima i tako postala najtvrdokornija gusarska kapetanica u domu. Pogled na veliki grad ostavio je na nju tako jak utisak da joj je pomutio čula. seljanku obuzetu praznoverjem koja se plašila i grmljavine groma i ponoćne tišine. tek rođenu ćerku jedinicu. da je poreklom iz Mađarske. u četvrtoj. S dve godine je lepo govorila. oborila ju je kočija dok je. Zaključili su jedino. Niko nikad nije doznao ko joj je otac i zašto je ta seljanka došla u Beč dovodeći ćerku sa sobom. Kad je Margit napunila godinu dana. Ni ime. raspamećeno zijala u petospratnu zgradu. u trećoj se svađala s čuvarkama u sirotištu. zaputila se u Beč da ga potraži. nepovređenu u sudaru pošto je bila dobro zaštićena u košari. u kojoj je nosila malu Margit. Kad je upravnik Svete Magdalene konačno doznao za zlodela siročadi i ko ih predvodi. umela je da usred noći nađe manje čuvane puteve koji su vodili u ostavu sirotišta da krade šećer i keks od pšenice i anisa. Margit je u sirotištu rasla brzo kao ždrebe. tvrdila je napuštajući selo. posegao je za svojom vlašću. Gradske vlasti nisu bile u stanju da otkriju ko je ta seljanka. i pre nego što je stigla da povrati mir. ni kud se zaputila: u njenoj odeći nisu pronašli ništa što bi im dalo ikakav trag. šest puta ošinuo bičem po leđima devojčice. stojeći nasred avenije. ni odakle je. kao kovač ili strigač ovaca. lice i ruke su joj bili pegavi kao da su izgoreli na suncu kroz žičanu cediljku. kad su joj posavetovali da sačeka još malo. Za devojčicu. i bojeći se da je našao drugu ženu ili da ga je grom presekao nadvoje. i ženu. na kraju krajeva. I tako je iza sebe ostavio Margit.odlučio da napusti kuću i ode u Beč u potrazi za budućnošću za sebe i za celu svoju porodicu. naredio da je polivaju hladnom vodom dva dana zaredom. u Beču sigurno nema mnogo više kuća nego u njihovom selu i lako će ga naći. Providne kože i riđe kose. „Neće biti teško naći ga“.

naučila je vrednosti novca i prepustila joj zadatak da svakog dana ide na tržnicu. ribala i šila. kad je napunila jedanaest godina. i zato ju je. bila kadra da zavede red u kuhinjama Svete Magdalene i da održava disciplinu među ostalim kuvaricama i čistačicama. 245 . Iz tog razloga je upravni odbor. čim je Madlena Findelkind zatražila od Kraljevskog sirotišta Svete Magdalene kućnu pomoćnicu. Iz te tamnice je Margit. da psuje. u kom je siromasima bilo dozvoljeno da biraju jedino između služenja i vešala. Imala je sedam godina i zakon nije dozvoljavao da tako mala bude izbačena odatle. sa svojom mudrošću i znanjem. U desetoj je Margit od stare Mađarice naučila sve: da kuva. radovi iz arheologije. izašla pametnija i odlučnija. Stoga. vešto sročenom. Samoća. Tako je. Isprva je prala veš i kuvala s njom. da grdi i da gunđa. čistila. kuvaricom iz Mađarske. ne birajući da li su to pozorišni komadi. pola godine je duže od celog života. gde je niko nije kinjio s obzirom na godine i slabo poznavanje jezika. kao dovoljno iskusnu služavku. Danima nikad nema kraja a i nikako da svanu. bez sumnje imajući u njoj vremena da plače i da bolje razmisli o tome šta može da se učini tokom celog jednog života. zaustavljala i najstrože čuvarke. nakon što je bezuspešno tražio dom gde bi je primili. Ne samo da je bila najbistrija štićenica što je ikad prošla kroz Svetu Magdalenu nego je izazivačkim pogledom ili oštrom psovkom. hladnoća i strah su mrski drugovi i nema načina da ih oteraš od sebe. Mesec dana je učila Margit da čisti kako njoj odgovara i da kuva jela koja ona voli. svako popodne i dobar deo prepodneva. Kad si dete. odbor je opet potražio nekoga ko će je primiti kod sebe. čitala jednu za drugom sve knjige iz vojvodine velike biblioteke. odlučio da je odvoji od ostalih pitomaca da ne bi loše uticala na njih i poslao je da radi u kuhinji s Anikom. A naučila je i gotovo sve o životu i šta pripada ženi u društvu kao što je bečko. bucmastom i svagda zlovoljnom. a mlada Mađarica je sve naučila tako hitro da je Madlena odmah prestala da je upućuje u kućne poslove i otada je.zatim ju je u periodu od šest meseci držao u izolaciji i zatvorenu. davši joj zaduženje da pazi na nju i obučava je. upravnik poslao kod nje s preporukom koja se Madleni učinila prikladna i neodoljiva.

bilo da je u pitanju muzika ili računanje. dok nije stekla tako raznovrsno i bogato obrazovanje da je prestala da oseća strah od sveta i sakupila potrebnu hrabrost da kod nje kući dolaze službenici Vizelbanka. jer je u knjigama najpre naučila da novac povlači konce pohlepe. Bilo je dovoljno da pošalje malu Margit sa zapečaćenim pismom da bi kod nje kući došli oni koje je želela da primi. a da joj nisu potrebni ni Beč ni iko drugi. da vodi život kakav želi. kao utvrđen i dobro branjen zamak. I o časti. – Ali bolje da to ne govoriš nikome. protokolu. sticala je sve više znanja i sve brže čitala i shvatala štivo. Omiljeni su joj bili priručnici o bontonu. Ali jedino što je bitno nije kako zarađujemo za život da bismo 246 . antička Grčka ili religija. izrađuju cipele i kućnu garderobu i da narednih pet godina svakoga dana drže opelo za njenog supruga.botaničke knjige. etikeciji. a zatim sve lakše i tečnije. koje je naterala da joj polažu račune o njenom novcu. Korak po korak. a pohlepa je drvo koje će potpaliti sva ognjišta na ovome svetu. Ne ističući nikad svoju titulu vojvotkinje. gospođo? – upitala je Margit jednog dana. geografija ili istorija. Ja sam radila kao služavka. – Zna se da je vojvotkinja velika gospođa. krojači i katolički sveštenici. isprva s velikim naprezanjem da bi otkrila značenje reči i razumela smisao rečenica. ali poprimajući ozbiljnost neuobičajenu za njene mlade godine. A iz njih. uredila je celokupan svoj imetak tako da je osetila da joj je dovoljno kraljevstvo njene kuće. procenitelji zemlje. da bi ostavila za sobom zimu neznanja i postala prolećni cvet. zakonici. – Zašto? – htela je da čuje devojčica. samilosti i sažaljenju. – Ne. lepim manirima i učtivosti. žena. Margit. donose kući prihod. – Jeste – odgovorila je i ne trepnuvši. knjige iz kojih je učila a ujedno su je i zabavljale. – Je li istina da ste vojvotkinja. knjige iz gramatike ili mitološke priče. i iz svih ostalih. Ona je kao i ti. jevrejski trgovci. diplomatiji. kao što ti radiš sad. da šiju odeću za nju. naučila je sve što je bilo potrebno da zna da bi postala velika dama. predaju njenu zemlju i sve što je išlo uz nju vojvodinoj rodbini kao poklon koji nije želela da zadrži. i tako je stekla sve znanje.

ne znam – odvratila je devojčica krajnje nepokolebljivo. nijedan muškarac neće hteti da se venča sa mnom. I kad se budeš udala i dobila decu. U svakom slučaju. odbacujući mišljenje koje je upravo čula. iz logike ili iz medicine. – Ako vi tako naređujete. – Ne – ispravila ju je Madlena. – Služavka. počela je iz početka. – Zar zaista veruješ da je to jedino za šta mi žene služimo? Jadna Margit. ali razgovaraćemo o tome jednog dana. A kad ih je pročitala sve. ne. Nije se naljutila. – Ne. Madlena je odmahnula glavom i zamislila se. Da li te je neko naučio da čitaš i pišeš? – Uh. Cele dve godine je čitala. iskoristićemo popodnevno svetlo da naučiš da čitaš. To je jasno kao dan. Dovoljno mi je što umem dobro da čistim. iz etike ili iz nauke.. htela ti ili ne. a imala je vremena i da nauči malu Margit kako bi svake 247 . gospođo. nego da znaju da sam i dalje ono što sam oduvek bila. Ja ću ti pokazati.. svakodnevno i bez prestanka. gospođo! Šta to pričate?! – A ne bi volela da naučiš? – Radi čega? – Da bi mogla da čitaš knjige. ako naučim da čitam. nego ono što smo zapravo. – Naređujem. od prvog. ali odgovor joj se nije dopao. ali ne želim da me iko poznaje po tome. – Ali normalno je da žene slušaju svoje muževe a za to nije potrebno umeti čitati. pišeš pisma. – Zašto to kažeš? – Pa. Uostalom. bio vojvoda. da naučiš i njih. pa je primorala Margit da je pažljivo sasluša. Sad bih mogla da kažem da sam vojvotkinja zato što je moj suprug.. nek mu Bog da pokoj. I neću reći ništa više jer si možda još premlada da bi shvatila.. – Žena..jeli.. razumeš proglase okačene na ulicama. Može biti da si srećnija ako tako misliš. čim dođe lepo vreme. Madlena je nastavila da čita knjige iz biblioteke dok nije pročitala svaki tekst.

večeri posvetila malo vremena čitanju neke od knjiga koje joj je preporučivala. baš kad je trebalo da reši. Šta li je bilo s njim? Nije bilo teško pogoditi. porodica je pomislila da je poludeo i smatrala je da je njegova namera nastrana i bezumna. 248 . ime božje mu je predstavljeno kao kočnica i žrtva protiv greha da se sluškinja pomeša s gospodarem. ne znajući kako. a braća i sestre. Madlena se jednog predvečerja setila da je u njenom životu postojao muškarac i da je otputovao u Lajpcig da traži majčin pristanak da zaprosi njenu ruku. zamuckujući i mlako braneći svoja osećanja prema njoj. I najzad. kad je odveden pred svog duhovnika. što bi bio primer izazivanja i ukrštanja staleža. bogohulan poriv rođen iz pohote a ne iz luteranske dužnosti da se služi Svevišnjem uz sveti zavet poslušnosti prema porodici i dužnost da se izrodi potomstvo sa sebi jednakima da ne bi bio narušen prirodni poredak stvari. muškarac koji se nikad nije vratio s tog puta i odavno je nestao iz njenog života. Po povratku. Na taj način. On je pokušao da im objasni. Fridrih. Za Madlenu su knjige postale najbolji učitelj. Nije mu bilo teško da shvati poruge zbog vatrenih mladalačkih želja što brkaju ljubav sa strašću a zdrav razum s vatrenim nagonima nastalim u dnu stomaka tela koje ima potrebu da istraži sebe i da bude istraženo. čitanje je značilo više od otkrića: iznebuha se pretvorilo u prozor na kome je obožavala da se promoli. kao što je nestalo i čudo njegovog prisustva. a za Margit. znatiželjna i očarana. sve neubedljivije. Najviše ju je začudilo što nije došao da je poseti u najgorim trenucima tih godina. kojoj je ubrzo omilelo da preko stranica što ih je čitala upoznaje svetove kakve nikad nije zamišljala. podsmevajući mu se ili osuđujući ga. I najednom. A uvek je bio tako tačan i pojavljivao se u pravi čas. uplašio se. s dovoljno finansijskih sredstava da živi u dobrovoljnom zatočeništvu i da joj ne nedostaje ništa iz spoljašnjeg sveta. kao i mnogo puta do tada. njegovo ime joj je iskrslo u glavi: Johan Kristof Fridrih Bah. naterali su ga da uvidi da nema pravo da dovede u takav položaj porodicu i sećanje na oca. Majka mu je naredila da ćuti i da zaboravi na to. na kraju krajeva muškarac. novčane poslove nakon smrti svoga muža.

ali da nije sposoban za nju. Njegove reči. da Fridrih ima želju za ljubavlju. zamaskirane u iskrenost. Ne bi umela da kaže zašto. u tim danima ponovnog iščitavanja i samoće. Pročitala je u nekom tekstu iz vojvodine biblioteke da čovek odviše lako govori o ljubavi zato što nije potrebno da se usne i srce izražavaju istim jezikom. S njegovim predlogom pukla bi bruka i 249 . bila je samo lukavstvo da slomi njenu volju i dostigne oltar njenog tela. i njegova bračna obećanja. ljubav koju joj je mladi Bah više puta izjavio. odlično je shvatala kakvu brigu je porodici Bah mogla doneti namera da dođe do neuravnoteženog braka. taj mladić kog se na početku plašila postao je veoma postojano prisutan u njenom životu. sigurno su predstavljali puke mahinacije da bi ispunio uvek izraženu želju da zameni oca u postelji. odgajena u najstrožem luteranizmu. najednom je opet zažalila što ga nema i setila se one posete iz koje je otišao odlučan da se vrati s vereničkim prstenom. Nije joj bilo bitno što se nikad neće vratiti da zaprosi njenu ruku. pomislila je. ali ta sumnja nije unela razdor u njena osećanja. Iz ovog ili onog razloga. i kad ga nije bilo. Uz nezavisnost svojih novih verovanja. ostajala joj je praznina u duši i s vremena na vreme bolela kao hladnoća u grlu kad je najljuća zima. suprotno Madleninim željama. kao što je obećao. ona nikad nije prihvatila prosidbu. Prema tome. nije bila sigurna kakva su njena verska ubeđenja. Uz to. savršeno dobro je mogla da shvati šta se dogodilo. A sad. povredilo ju je što ga je kukavičluk sprečio da opet dođe. čitanje ju je navelo da misli na toliko toga da ne bi dopustila da joj odseku mali prst ni zbog kakve bogougodne istine. jer iako on to nije shvatio te je smušen otišao na put u Lajpcig. Nekoliko dana je mislila na njega. nego u njegovim nagonima. Zamislila je porodični prizor u salonu Bahovih. pa ni da se slažu. ali nedostajao joj je. Iako je prešla u katoličanstvo kad se venčala s Bernardom Lozenštajnom. Ona. ili da njegova ljubav ne počiva u njegovom srcu. bar ne onako kako je potrebno voleti da bi se podelio život. sjedinjenja koje je Fridrih predlagao između gospodina i sirotice bez igde ičega. ili neverovanja. Takođe bi moglo biti. ili da bar napiše pismo. niti bi ikad pristala na brak s nekim koga ne voli. u kome će povući ponudu i izviniti se zbog greške.

a ne utoliti žeđ. da nema ničeg nečasnog i ponižavajućeg u tome što je žena. sahranila živa ako svet ne bi prihvatio njenu želju. bruka utemeljena na društvenoj nejednakosti i upisana na najcrnjoj stranici porodične loze. a Madlena je pokušavala da je ubedi. kao pola čoveka. Zmija u raju. pošto se već naziru nove ideje pristigle iz Francuske a s njima i budućnost u kojoj će žene poput njih. da je mogla da bira. svaki put kad bi je čula da to izgovara. kao što je bio Johan Sebastijan Bah. rođene bez imena i odrasle u sirotištu i kao služinčad. nego da napiše pet redaka koji bi ga odredili kao strašljivca i pobegulju. Kurva muškarca sputanog starošću i invalidnošću što se prepustio napasti u koju ga je dovela bezobzirna devojka. – Vi možete to 250 . Isusovo detinjstvo. – Neće to videti ove oči – izjavila je Margit ne verujući. i to će se dogoditi i pre nego što ona misli. Na kraju krajeva. odabrala da se rodi kao muško. ljubav znači udaviti se u bistroj jezerskoj vodi. S malom Margit je često razgovarala o ćudi muškaraca i o predostrožnosti koju treba imati prema njihovim medenim i šećernim rečima. naprotiv.ugrozila najukorenjenija osećanja porodice Bah. Madlena je za njih bila kći greha. U svakom slučaju. popustio pred zahtevima porodice i tradicionalnim običajima. Po tome se volja muškarca razlikuje od tvrdoglave istrajnosti žene pred tajnom ljubavi. Fridrih je bar pokazao da mu je manje naporno da komponuje lep oratorijum. Malena je čvrsto verovala da su muškarci pouzdani. I mora biti da su se te reči čule u kući Bahovih sve dok se Fridrih nije odrekao svojih namera. Muškarac je mnogo hrabriji u ratu nego u krevetu. Ona nikad ne bi ustuknula dok ne ispuni svoju volju ili bi se. svet će ubrzo promeniti način razmišljanja. čiju čast su držala dva nepomerljiva stuba: porodica i Bog. uvreda njenim plemenitim tradicijama i običajima: ništa manje nego da se krov nad glavom dâ majci kopileta čoveka bez mane. to joj nije bilo previše bitno. i čak je više nego jednom izjavila da bi. i da ako je do tada i bilo tako. pre ili kasnije dostići prostore dostojanstva do kojih im nikad pre toga nije bilo dopušteno da se vinu. A Fridrih nikad nije pokazao da je žedan takve ljubavi. pomislila je. nemajući hrabrosti da se pobuni. mnogo odlučniji pred mačem nego pred ženom. kao tainska9 mlada. On je. a još manje da se vrati njoj i povuče obećanje lica vlažnog od suza izvinjenja.

da kažete zato što ste vojvotkinja, gospođa, ali ja ću doveka biti prosta
čistačica.
– Zar ja donedavno nisam imala povoda da mislim kao što ti kažeš? –
pokušala je Madlena da opovrgne njene reči. – Bila sam služavka, znaš to.
A sad, vidiš: to sam što ti kažeš.
– Vi, gospođo. Samo vi – ponovila je Margit s potcenjivanjem. – Nije
mi poznat još neki takav slučaj.
– Nije ni meni – priznala je Madlena. – Ali možda ima još hiljadu
slučajeva kao što je moj.
– Ja... oprostite, gospođo. Ali ako ne vidim...
– Ne vidiš ni Boga, a ipak veruješ u njega, zar ne?
– Jeste... – kolebala se Margit, ne preterano ubeđena. – Ali samo u
jednog, ne u više njih. Isto tako verujem u to što kažete kad govorite o sebi,
ali ne i o nekoj drugoj ženi.
– Margit! Pomisli da...
– Uz to, ja verujem – prekinula ju je devojka vrlo samopouzdano – da
žena koja sebe ceni treba da ume da pripremi krompir na sedam različitih
načina i da primeti kad joj je muž ljut i da ga ne dira. Ništa više.
Madlena je shvatila da to ne vodi nikuda i nezadovoljno se složila. Ako
ne može da ubedi svoju služavku, koja tek što je naučila da čita i da stiče
znanje o šačici istina napisanih u knjigama, imaće velikih poteškoća da se
odbrani od napada muškaraca čim odluči da ponovo kroči na bečke ulice.
Mora još više da uči i treba da pročita još knjiga da bi neko pristao da je
sasluša i da poštuje to što kaže. A nije imala načina da nastavi učenje ako
ne prekine s dobrovoljnim zatočeništvom i upotpuni obrazovanje tamo gde
su slobodno širene nove ideje.
Mala Margit je naslutila da joj je gospodarica ljuta i ne želeći da je
gleda takvu, pošto je bilo primetno da je potištena, zamolila je za dozvolu
da se povuče u kuhinju i spremi večeru. Madlena je popustila, dopustila joj
da ode i naterala sebe da se osmehne blago i s razumevanjem.
– Da, idi. Ali nisam gladna. Poješću samo malo voća i nekoliko oraha.
– Sto će odmah biti postavljen, gospođo.
Dok je čekala, pokušala je da se seti nekih žena čiju knjigu je pročitala
iz biblioteke svoga muža, a njih uistinu nije bilo mnogo. Setila se samo Ane

251

Tereze de Margene, zvane madam De Lamber; Mari Madlene de Lafajet,
grofice Lafajet; Olimpije de Guž; baronice Anete fon Droste-Hilshof, i
poneke knjižice ruske carice Katarine II. Možda je preterala pred Margit,
pomislila je. Možda je tačno da svet pripada muškarcima i da je na njoj
samo da to prihvati. I da nema pravo ni da se suprotstavi, rekla je sebi. Ali
zašto nije moguće pokušati? I pre svega, zašto nije ispravno?

252

4

Pred kraj leta 1759. godine Fridrih je opet doputovao u Beč, kao i uvek:
kad je Madlena najmanje očekivala. Nalik na sokola u letu, poprimio je
naviku da jedri njenim životom opisujući krugove, da preleće nebesa bez
spuštanja. Ili, povremeno, kad sleti pokraj nje, da je kljucne, ali ne da bi je
ranio, nego da pokaže da je gladan, i opet uzleti u visine dok se ne izgubi
između oblaka i vetrova koji se susreću u igri dugih odsustvovanja čiji se
kraj nikad nije mogao predvideti pošto bi se pre ili kasnije opet pojavio.
Johan Kristof Fridrih je za Madlenu bio oličenje neodređenosti,
nepostojanosti, istrajne muške hirovitosti: muškarac. I kao takav, pokušavao
je da udovolji svojoj želji, uporno, na rečima i na delu, kad god ga nisu
odvlačile druge obaveze, vezane za njegovo zanimanje.
I u tim neprestanim vraćanjima, slučajnim i neočekivanim, jednog dana
se pojavio u Beču, u Madleninoj kući, kao da ništa od onog što se dogodilo
na njegovom prethodnom putovanju nije sačuvano u pamćenju vremena i u
nečijim uspomenama.
Pojavio se bez oklevanja, neusiljen, s osmehom kao da je najavio
posetu.
Više nije pominjao ljubav, ni potrebe tela, a još manje duha. Bio je
besprekorno odeven, u otmenom ruhu i doteran, uspravnih leđa, visoko
podignute brade, iz pogleda mu je blistao sjaj samopouzdanja, a perika mu
je bila sveže iščešljana. Da se obogatio, ili dostigao vrhunac javnog
priznanja ili političke moći, ne bi bolje izgledao.
Kad ga je Madlena primila, pošto ga je mlada Margit najavila i odvela
do nje u glavni salon u kući, uhvatio ju je za obe ruke, poljubio u obraz kao
da mu je rođaka i pohvalio njen izgled i sve opojniju lepotu.
– Ne laskajte mi, Fridrih, vi i ja se predobro poznajemo. – Pokazala mu

253

je fotelju pokraj sebe. – Sedite ovde, treba mnogo toga da mi ispričate.
– I ti meni – nasmešio se. – Jer pazi sad: u društvu sam ništa manje
nego vojvotkinje, takva je božja volja.
– Kad ste me ostavili, bila sam služavka...
– Nikad to nisi bila. Bar ne za mene, i ti to znaš.
– Strah me je od tih reči. Mislite li da se ne dosećam šta ste došli da mi
kažete?
– Uvek si tako pronicljiva. – Fridrihov odgovor je zvučao ironično,
mada to nije bio. – Možda i pogodiš...
Odmahnula je glavom, odbijajući. Zazvonila je zvoncetom na stočiću
pored sebe i Margit se istog časa stvorila tu.
– Spremi nešto za zakusku, Margit. Gospodin Bah i ja treba da
porazgovaramo.
– Znači nisam pogrešio: pogodila si – ponovio je.
– Dosećam se. A moj odgovor je i dalje isti – odvratila je odlučno. – To
što sad imam plemićku titulu nije izmenilo moja osećanja prema vama,
Fridrih. Znate da ste mi dobar prijatelj, i u tom smislu vam pripada moja
najveća naklonost. Ali ljubav je nešto drugo.
– Madlena...
– Pustite to sad. Najbolje da promenimo temu i da mi ispričate kako je
u Bikeburgu. Vaš posao, vaša porodica... Jesu li svi dobro?
– Madlena...
– Ne. Ne želim da se udam za vas, prijatelju moj. Ne tražite to više.
Zaćutao je. Zabolele su ga te reči, ali zbog nečeg sasvim drugog nego
što je Madlena pretpostavljala. Sačekao je da mlada služavka, koja je u
tom trenutku ušla u salon, spusti na sto poslužavnik sa slatkim vinom i
tanjirom s kolačićima, i da izađe iz prostorije pre nego što nastave s
razgovorom.
– Neka mi Bog oprosti, ali mislim da ovog puta grešiš kad mi govoriš o
ljubavi.
– Ne – odgovorila je. – Vi ste uvek grešili. Govorili ste „ljubav“ kad ste
hteli da kažete „požuda“.
– Neka mi je Bog u pomoći! – uvredio se. – Požuda? Ne! Nikad to sebi
ne bih oprostio! Ja sam dobar hrišćanin!

254

– Tačno, nisam se toga setila. – Uzela je kolačić i gricnula ga kao što bi
ga kljucnula ptičica. Nastavila je zajedljivo: – Znači, pogrešno sam vas
shvatala svaki put kad ste mi predlagali da vam budem ljubavnica?
– Sasvim sigurno, bez sumnje. Kakva pometnja! – izjavio je bezočno. I
prineo čašicu usnama. – Vino je izvrsno!
– Šta hoćete, Fridrih? – pokazala je znake da gubi strpljenje.
– Donosim vest koju želim da podelim s tobom. Ništa više od toga.
– Vest?
– Mnogo će te obradovati, pretpostavljam. Ali prethodno želim da se
uverim da je tvoja odluka da se ne zaljubiš u mene čvrsta.
– Zaljubljivanje nije odluka, Fridrih.
– Znam, znam. Ali priznaj da sam uvek na svaki način pokušavao da
otvorim sebi put do tvog srca. Sad shvatam da je ono neosvojiva tvrđava.
Zid, jarak, most, vratanca, borilište, rešetke... Ne postoji bolje branjena
zidina, priznaj. Valjda to znaš.
– Srce je cvet koji otvara latice ne postavljajući sebi pitanja...
– Ah! Zaboravio sam! Naučila si da čitaš. I koliko vidim, koristilo ti je.
– Govorite, Fridrih, zainteresovali ste me. Na šta se odnosi ta velika
vest?
– Dobro. – Duboko je udahnuo i popio vino iz čaše naiskap. – Došao
sam da te obavestim da se ženim.
– Bar jednom budite ozbiljni, molim vas – osmehnula se.
– Nikad nisam bio ozbiljniji. – Ustao je i kratko prošetao salonom. –
Priznajem da to nije bilo deo mojih planova, ali ponekad se desi nešto
sasvim neočekivano. Sve je otpočelo beznačajnim ćeretanjem, pa ponekim
razgovorom, upoznavanjem s porodicom, pozivima na užinu, na večeru...
– Aha – potvrdila je ne verujući. – A onda? Pustite da ja kažem:
veridba.
– Tako je.
– A ko je ta srećnica, ako se može znati?
– Naravno! – Opet je seo pored nje i nastavio priču energično, kao da
ga uzbuđuje. – Zove se Lusija. Lusija Elizabet Minhauzen. Nije tako lepa
kao ti, dakako, ali uveravam te da je vrlo ljupka, veoma zgodna i mila, a uz
to je iz dobre porodice, Grabe... Praunuka je Johana Grabea, velikog

255

pevača dvorskog hora i kompozitora najzanosnijih madrigala koje možeš
čuti, neću ti reći ništa više. Ah, da, takođe je pevačica. Velika pevačica...
– Pevačica – ponovila je Madlena.
– Pevačica – potvrdio je.
– Aha. Shvatam...
Šta je osetila Madlena kad joj je muškarac koji joj se tolike godine
udvarao saopštio da se ženi drugom? Istina, nikad je nije privlačio, niti je
ikad htela da bude s njim u vezi kakvu je on želeo, nije prihvatila ni da mu
bude žena kad ju je zaprosio; ali šta je osetila u tom času? Šta joj je prošlo
kroz glavu kad je Fridrih saopštio da će se oženiti drugom i potvrdio da to
nije nikakva šala? Ravnodušnost? Olakšanje? Ljubomora, budući da je već
bila navikla na njegove ponovljene predloge? Čak gnev? Ili možda ništa,
pošto nije trebalo ništa da oseća pod takvim okolnostima?
Međutim, nije bilo tako. Kao da prisustvuje erupciji vulkana, nervi su
joj popustili i osetila je da se guši. Puls joj je stao i svuda oko nje je
pokuljala magla, ostavljajući je u praznom prostoru, gde nije imala za šta da
se uhvati. Osetila je mnogo toga, tako šarolikog i omamljujućeg, da je
prilično kasno reagovala. Čitava mešavina osećanja, od ravnodušnosti do
kivnosti, prikovala ju je za sedište, naterala da bude nepomična, da se
udubi u misli. Sva se oduzela.
Šta je mogla osećati u takvoj situaciji?
Najpre se javio utisak zbunjenosti. A zatim neprijatno uzbuđenje, pošto
je po svaku cenu trebalo sakriti da joj u dubini duše smeta što postoji druga
žena, i da mu se ona više dopada. U svakom slučaju, osetila ja navalu
protivrečnih osećanja jer joj je upravo u tom trenutku, baš tada, sinulo
pitanje koje nikad pre toga nije postavila sebi: a šta ako je Fridrih pravi
čovek za mene a ja to nikad nisam shvatila, i nikad nisam zastala da
razmislim? Ali ne, trebalo bi da se savlada i da oseti veliku radost zbog
njega, pošto joj je prijatelj i veruje da je pronašao pravu ženu za sebe.
Mada to možda i nije tako lako. Kao prijateljica, možda bi trebalo da ga
zapita da li odista voli tu ženu, da li je njegova ljubav iskrena ili je samo
zamena za to što ga je ona odbila. Ipak, kakvo pravo ona ima da mu
postavlja takva pitanja? Zbunjenost, jeste: zato što je u tom trenutku počela
da ga gleda drugačijim očima, da otkriva kod Fridriha neke dopadljive

256

osobine na koje nikad nije obraćala pažnju. Drag joj je odranije; naravno da
joj je drag. Ali ta svadba s drugom...? Zar to nije način da oseti da joj se
oduzima nešto što pripada njoj? Ne. Ona nikad nije bila takva. Ona nije od
onih žena koje privlače muškarci teške naravi pošto je mekane lako
osvojiti. Ne ona. A to što ga vest o venčanju zauvek pretvara u nedostižan
cilj izazvalo je u njoj tek ponešto sete, pomešane s gorkim ukusom gubitka
i začinjene s nekoliko pregršti neumesne ljubomore. Ona, koja je gradila
svoju ličnost da bude uviđavna i razumna žena, treba da reaguje iskazujući
veću bliskost, pa i prisnost, kao dobra prijateljica. Ali sve teže je držala
pod kontrolom razularena osećanja. Tako zbunjena, nije mogla da se
oslobodi ni ljubomore ni gneva, iako je oboje bilo besmisleno, ali
neizbežno. Može biti da je osećala sve skupa, nesposobna da razluči šta je
šta, i da je želela da sve odbrani s podjednakim žarom; ili je možda ta vest,
dobijena tako naprečac, ostavila na nju jači utisak nego što je mogla da
zamisli. Zbunjenost; ljubomora, tuga, seta... Radost i smetenost. I počela je
da sagledava sve Fridrihove dobre osobine koje nikad pre toga nije zapazila
uzimajući zdravo za gotovo da je on predodređen samo za nju. Nije bila kao
Atina, mitološka boginja što je sačuvala večno devičanstvo, da bi osetila
olakšanje; nije se spremala da pusti suzu radosnicu u romantičnom porivu
da se prilagodi dramatičnoj situaciji za koju nije bila pripravna; niti se njena
priroda mirila s tim da počne da se bori da bi pokušala da ga zadrži, kao da
ga zaslužuje ili da umišlja da je najlepša boginja na Olimpu. Jedino što kao
da je otkrila, u svojoj zbunjenosti, da joj se ta vest ne sviđa i da treba da
posumnja da li je ta pevačica odgovarajuća supruga i da li je Fridrih
napravio pravi izbor. Ali i dalje je sedela udubljena u misli, nepomična. Da
li da ga pita zna li ta Lusija Elizabet, ili kako se već zove, za njegovu vezu
s njom? Ne. Kako da ga pita tako nešto...
U svakom slučaju, šta je mogla osećati u takvoj situaciji? Šta je
osetila?
Zbunjenost i setu. Setu, razočaranje, osećaj praznine... Setu što će
izgubiti muškarca koji je uvek bio usredsređen na nju, izbliza ili izdaleka;
prazninu koju će teško popuniti jer od tog časa neko ko je uvek bio u njenoj
blizini, kao grana za koju će se uhvatiti kad je ponese rečna struja, više
neće biti tu, ili će brinuti o drugoj ženi, spasavajući je iz neke druge rečne

257

struje; veliko razočaranje zato što, iako nije želela da prizna, osećala je da
poseduje njegove emocije, da joj pripadaju njegova osećanja i da će, ako ne
ostanu tu gde jesu, ostaviti ogrebotine gorčine i one dugo neće zaceliti.
Praznina, razočaranje, seta... To je pomislila, da; ali ona neće pokušati da ga
nagovori da se predomisli, nikad ne bi uradila tako nešto. Treba da oseća
radost, makar to značilo da se kida iznutra.
Da li je osetila još nešto? Jeste. Radoznalost. I želju da sve istraži s
mnogo pitanja koja nije mogla da postavi.
Da li je ta druga bolja od nje? Kad ju je zavoleo? Da li mu je bilo
dovoljno što će to bračno sjedinjenje biti nešto lagano, očekivano, ili je
odista odabrao nju? Zar nije mogao biti srećan pored nje? Da li je to mislio
kad se verio s Lusijom Elizabet? U svakom slučaju, niz radoznalih pitanja
koja je progutala kao što se guta gorak lek budući da to više nije bitno, a
ako je i u šta bila sigurna, to je da s njom nikad ne bi bio srećan: to je bilo
izvesno. A Fridrih zaslužuje da bude srećan.
Zaslužuje. Zbog toga je osetila i olakšanje, nešto nalik na oslobođenje.
Nikad nije osećala istinsku privlačnost prema njemu. Prema tome, ta vest
predstavlja pravo olakšanje, radost što on najzad shvata da ona ne oseća
ništa prema njemu, i zadovoljava se time da sačuva njeno prijateljstvo.
Prijatelj, da. To je dovoljno. Nije joj godilo što zna da je voljena a da ne
može da uzvrati tu ljubav. Ostavljalo je u njoj trag krivice kad bi poneki put
pomislila na to. Svršeno je s opravdanjima, odbijanjima, izvinjenjima,
odbacivanjima... Da, njegova sreća je melem na ranu za nju. Ali, s druge
strane... u tom vrtlogu suprotstavljenih i oprečnih oseta opet su se pojavila
nova, neočekivana osećanja. Šta je još osetila Madlena? Šta je još mogla
osetiti?
Ljubomoru. Da. Ljubomoru! Namah je osetila kako ju je zapljusnula
ljubomora, kako je obliva i guši, a zatim joj je u glavu nahrupila takva
navala misli da samo što se nije onesvestila. Nešto je počelo da joj
nedostaje upravo onda kad ga gubi. Ali šta gubi? Nije znala tačno, i nije
mogla tačno da odredi u tom trenutku smušenosti, ali osećala je nekakvu
lavinu što je usisava u svoje crnilo, obrušava se na nju i gnječi je. Kako je
teško objasniti kad se ljubomora pomeša s neobičnim osećajem nedostatka.
Kao da je osetila da je izneverila samu sebe što više ne privlači tog

258

osećaj lišenosti jer je dotad imala daleki osećaj posedovanja. Iz sebičnosti ili zato što je po prirodi ljubomorna. niti ih ikad treba postaviti ako će objasniti da vreme što protiče. ugađa. skreće na drugu stranu.. Lusija Elizabet. njegova ljubav.. pomislila je. a nikad nije bila svesna toga. Zato što sad kad su se otvorila druga vrata. Ljubomoru.. Imala je potrebu da ga zapita: Fridrih. I nikad nije marila za njegove želje. Ili ima? Da to nisu osećanja prema njoj samoj? Taština. Ljubomora. a ona ih nema. pošto nisi zadobio moju ljubav? Ali kako da se usudi da postavi takvo pitanje? Pretpostavila je da nikad ne treba postavljati pitanja na koja se ne želi čuti odgovor. Razljutila se: bila je slaba a ona. i ona više nije jedina. jeste: Madlena je osetila ljubomoru. i odbacivala ga. pa i mladost. osećaj nedostatka pošto njen večiti udvarač to više nije. Sve manje zbunjena a sve ljuća na sebe. Prema tome.. a tada je besno zgrabi. da je još više pomete. jesi li se zaista zaljubio ili se ženiš njome iz inata.. laska. molbe. uvažavanje. a sad gubi nešto što je uvek bilo tu. Prokleta ljubomora što se pojavljuje uz zbunjenost.. Sad uviđa da joj kradu jedinog muškarca koji je učinio da se oseća voljenom. Jer. i osetila se utučeno. pizmu. drugoj ženi. isto kao što dete zanemari igračku dok drugo dete ne priđe da se igra njom. pripadanja. postojan i uporan udvarač? Zašto više nije? Šta je ona učinila da se sve promeni? U čemu je njena krivica? Jer gnevu i tuzi se naprasno pridružila i krivica. samoljublje. trebalo da je ostavi potpuno ravnodušnom. poput lavine.muškarca kao što ga je uvek privlačila. ljubavi nikad nije previše. Nikad nije želela da bude s njim jer nikad nije osetila privlačnost kakva je potrebna za ljubav. Ko se to usuđuje da joj oduzme njenog čoveka? Gubi li Fridriha ovog puta zauvek? Krađa. Osećaj krađe.. A ta vest bi. Gnev i tuga su se spojili. Ne samo pred Fridrihom nego pred sobom. predloge. da li se sve završava tako? Da li se Fridrih trudio iz petnih žila da bi stigao do takvog kraja? Zar nije bio veran. Znala je da je na gubitku. Ljubomora pretvorena u neizbežno ljudsko osećanje zato što se on sad divi. ta druga. ruši sve pred sobom. gnev joj se uvukao u misli i razjario je. otkud sad ta zbrkana osećanja i zebnja? Osećati ljubomoru znači pokazati nekakva osećanja prema njemu. tvrdokoran. ogorčenost. Bila je gnevna. Ona nema viška ljubavi. ta kučka je pronašla zgodan čas i nije 259 .. Fridrihov pogled.

poželeti sreću zbog veridbe. u naletu prijatnih misli. ni zbunjenost ni olakšanje. začuđen Madleninim odsutnim ćutanjem. a to je važno. ni ljubomoru ni gnev. klimajući glavom: – Veoma mi je drago što ste došli da mi to kažete. Ništa od toga. – Naravno da hoću! I pali su jedno drugome u čvrst. i ne pati što čeka nekoga ko nikad neće doći. 260 . dug zagrljaj. – Ne znaš koliko se veselim. u tom treptaju oka. čoveku kome je nadasve zahvalna zbog svega što je uvek činio za nju. ni ravnodušnost ni setu. Zavalila se u fotelju i zažmurila pre nego što će mu čestitati. prestaje da povređuje sebe neuzvraćenom ljubavlju a ona.propustila priliku.. sve u svemu. bez drugih osećanja koja bi izokrenula pravu naklonost što je ona oseća prema njemu. jer od tog časa Fridrih će moći da joj bude prijatelj zauvek. jer Fridrih konačno shvata da s njom nema budućnost. Sme da pokaže jedino radost zbog Fridriha i samo to treba da oseća. dok je u kući vladala tišina. I u tom trenucima. Ne treba da oseća ništa od svega toga. Dozvolite da vas zagrlim. zato što se ženi zaljubljen. Jedino radost. – Na trenutak sam se pobojao da nećeš odobriti. može da prestane da se oseća tužno što ne može da mu ugodi. odmah je prihvatio ponudu. A trebalo je da to Madlena izbegne zato što se u toj toplini što je izbila iz njihovih spojenih tela. a zlaćano svetlo u suton krajem leta oblilo salon. u vihoru misli. ali naposletku radost. Madlena. Da li je do te mere bila usredsređena na sebe da će se zaljubiti u Fridriha tek kad je ostavlja? Ali šta je njoj? Zašto je sustižu sve te glupe misli? Je li iznebuha poludela? Ne. prijatelju. – Ispružio je ruke. prema tome. najednom zavrteo kovitlac smutnje. ženom koja će učiniti sve što je potrebno da ga usreći. i to ovog puta izluđujuće. odsustvom za koje mu se naposletku učinilo da traje predugo. zato što možda oseća melanholičnu radost. ni radoznalost. Jer.. shvatila je zašto treba da pokaže radost. Zato što mu je prijateljica i što je usrećuje da vidi da je zaljubljen u drugu ženu. Fridrih. osmehnula se i kazala. i reagovala je otvarajući oči. I stoga više nije čekala. i uz uzbuđenje što ga je tako dugo sputavala u sebi.

I kad se tako udesio.. tragajući za svakim delićem Fridrihovog tela da bi upila u sebe njegovu dušu: on se prepustio. najvatreniju ženu u Austriji. Ali toliko je uživala i pružala užitak da se tuđe uživanje prenelo na njeno blaženstvo i obodrilo je da ide dalje. žudno. potajan i izluđujući žar zaposeo joj je grudi. Dubok. gnevno i nestrpljivo. i u svakome od njih su otkrili novu pozu. stenjanje i sladostrašće. predala se darežljivo. nov način da se stope u jedno. njene dojke. do ivice kreveta. i tamo je dopustio da ga brže-bolje razodene. za jezik koji klizi. Nije se bojala ničega. olakšanje. radost i gnev. ljubomora. Pokazala se kao najveća zavodnica od svih žena. njen trbuh. Nije se pretvarala i pravila vrlinu od obazrivosti. I tada je odvojila lice od njegovog. i hvatajući ga za ruku. još dalje. Nije se igrala. Nije se opirao. Bili su to zbunjenost. To nije bila Madlena. moćna. izgarala je. prosvrdlala ga užarenim pogledom. prošao kroz njih tako strasno da se i sam Fridrih pobojao da je to veliki greh. konkubinu Evrope. Pustio je da ga odvuče u svoju spavaću sobu. i dalje. njene butine. obuo cipele želje i ukrasio glavu pohotom. Strasni poljupci su se produžili uz dahtanje i grčeve. Reagovala je nagonski. seta. ravnodušnost. Postala je najprefinjenija ljubavnica i ujedno najodvažnija i najotvorenija kurtizana. Prvenstveno gnev koji je navukao na sebe odeću ludila. sva njena osećanja su se splela sa smutnjama. To nije bila žena vaspitana da se prenemaže i pruži pasivno zadovoljstvo: najednom se preobrazila u najsmeliju damu. sve uzbuđeniji. s neočekivanom i nepoznatom strašću. nije ona bila naučila tajne kako da drugome pruži nasladu. nepoznat. Nije se uplašila kad se njen čovek prepao. dostojna da bude ono što jeste. dok više nije mogao da izdrži nego je i on potražio nju. njene usne. naredila: – Pođite sa mnom. 261 . Vlast je bila u njenim rukama. Pomerala se na njemu. Ali više nije bilo predaha za njene poljupce i zagrljaje. radoznalost. i pružio otpor. ne ostavljajući nikakav procep za razum i stid. i ne znajući kojim putem da krene. Dva naga tela su se okretala i obrtala u svakom uglu postelje. Bila je ubeđena da proždiruću vatru koju su potpaljivala njena osećanja može ugasiti jedino u Fridrihovom naručju. bez zakona i pravila. a bunilo s potrebom da oseti da je jedina. podala se razuzdano.

Vi volite svoju verenicu. Konačni umor. Ipak. Sve dok nije došao trenutak u kome je nestao svet. tražeći snagu potrebnu da ih opet otvore. Vraćali su se u život postepeno. Madlena je neprestano tražila još a Fridrihu nije bilo dovoljno da utoli svoju strast u svakoj pori njene kože. Nijedno od njih dvoje nije bilo svesno koliko je trajala ta groznica. – Jeste – odgovorila je. čekajući da joj s usana siđu reči koje je želela da izgovori. Fridrihovi surovi nasrtaji bili su kao milovanja u poređenju s Madleninim napinjanjem mišića. – Molim? Ne možeš. bilo je tako gromko da je tišina u kući uzvratila njihov odjek kao da se ljubav odbija o padine najvišeg planinskog lanca u Austriji i da je u tom času ceo Beč zaćutao da bi prisustvovao čudu jerihonskih truba što pozivaju na požudu. Smrt u ljubavi. pretvoreno u brektanje i izdisaje naslade. kroz koja prolazi najdivljiji i najstrelovitiji trzaj vrhunca. Fridrih. Oboma su zaigrale ruke kad su ih isprepleli dok nisu usukali prste.. – A sad idite. Još sklopljenih očiju. u nezadrživo gibanje. otkucaji srca su im poprimali uobičajeni ritam i prepoznavali su sebe u onome drugome. veoma posebno. Moguće je da su oboje zaronili u podsvest koju čuva prvobitni nagon čovečanstva. isprekidano dišući. najveća od svih smrti u zenitu potpunog orgazma. kada se mogu videti samo zvezde u dnu zenica i dugine boje na leđima. I kad je Madlena došla k sebi. Trebalo im je vremena da opet postanu svesni ko su i šta se dogodilo između njih.. jedno preko drugog. možda je Fridrih izgubio svest. dolazeći do daha. a trzaji koji su usledili bili su tako žestoki da nije bilo potrebno da uđu jedno u drugo da bi se izlili u okeanu kipuće vode. u kome su čak i njih dvoje nestali sa sveta. Ne možeš to da mi uradiš! Volim te! – Ne. odvojila se od njega i ispružila na krevetu. – Bilo je. i za nju se sve pretvorilo u grčeve i drhtaje. Krici su zastali u grlu pre nego što su se prolomili zaglušujuće glasno. mačje gipko i s nasrtljivošću očajnika... prvi je progovorio Fridrih. Disanje i jednog i drugog. Onda su pali kao pokošeni.uživajući kao kad gladan čovek trpa hranu u sebe a žedan besomučno pije. 262 . Možda se Madlena obeznanila.

– Ne. A važne su lepe boje leptira u letu. Bilo je jasno da se on nikad neće promeniti: taj čovek ima talenat da se uvek izrazi na najnesrećniji način. Fridrih. I briznula u plač. Pokupio je odeću s poda. ali klimnuo je glavom i poslušao.. 263 . – Idite.. Trebalo mu je vremena da shvati. gospodine Bah. Mogla je to biti nespretnost. – Ljutito je podigla oči. – Madlena! – Uzmite odeću i izlazite iz ove kuće! Ne želim nikad više da vas vidim. Zbogom. – Ja sam i dalje služavka. Plemenita krv vredi koliko i plemenit novac. – Nikad nisam bila gusenica. Opet. prijatelju moj. a ne odvratna gusenica iz koje je nastao. Više ne. – Posle ovoga što se dogodilo. Promrmljala je: – Odvratna gusenica. sad mogu da volim jedino tebe. u svakoj mogućoj prilici. izašao iz sobe i ubrzo zatim Madlena je čula kako se vrata na kući gotovo bešumno zatvaraju. ali opet se osetila povređeno. Još jedno od najbolnijih poglavlja knjige njenog života stiglo je do poslednje strane.

I dalje se nije odlučivala da izađe na ulicu. ali to joj i nije nedostajalo. što je primoralo Fridriha Velikog da se korak po korak povlači s okupiranih teritorija. ili o novom kraljevskom poniženju koje je Fridrih II prošle godine priredio nadvojvotkinji Mariji Tereziji u bici kod Corndorfa. Taj poraz. Madlena se o svim tim zbivanjima obaveštavala iz brojnih letaka s kojima se Margit svakog jutra vraćala s tržnice i s uživanjem čitala pošto 264 . Šta god da su pretresali. a može biti i da su ih nove i preteće ideje što su stizale iz Francuske terale da zastanu i razmene mišljenja. predmet priče bile opere najavljene za sledeću sezonu. Ponekad bi stala na prozor. Može biti da je o svemu tome bilo reči u razgovorima koje su potištena bečka gospoda vodila na ulicama dok ih je Madlena radoznalo gledala s prozora. 5 Od tog dana normalnost je opet zagospodarila kućom vojvotkinje od Lozenštajna. ako je suditi po njihovim ozbiljnim licima. uz činjenicu da je celu istočnu Prusku zaposela ruska vojska. sad već blizu milion Austrijanaca. godine kod Kunersdorfa. Margit je nastavila da čita sredinom popodneva a Madlena je obnavljala lekcije koje je bilo najpotrebnije da nauči iz knjiga u biblioteci. kad bi se poneki put posle podne promolila da osmotri svet kome nije pripadala. Ili o počecima slabljenja Pruske. Možda su pričali o ratu koji je i dalje sejao smrt. niko nije garantovao da je ljudi neće dirati. u okolini Frankfurta na Odri. ili su možda. delovali mudro. zaklonjena tankim zavesama. a sve to nakon saveza Austrije s Rusijom. zapažajući raznobojne haljine dama i neobavezne razgovore gospode koja su zastajala na trenutak da razmene utiske što su. toliko je oslabio Fridriha da je neko vreme izgledalo da se rat bliži kraju. kad su uspele da ga poraze tog avgusta 1759. sasvim suprotno. i posmatrala kako lagano promiču kočije i užurbano koračaju pešaci.

kao i da objave program za subotu uveče u Velikom pozorištu. učenice su toliko privukle svačiju pažnju da su njihove gospodarice i gospodari ubrzo zatražili objašnjenje gde uče da čitaju. Isprva su se neke služavke sprdale s njom. cveća. umesto da ostane tajna. A s druge strane.je sve razumela i čak je znala i da za svaku zemlju odredi mesto koje joj pripada na mapi. nije prošla neprimećeno. Začudila ju je ta molba. u svojoj naivnosti. i da za to treba da zahvali svojoj gospodarici. nemali broj seljanki i prodavačica voća. bez oklevanja ispričale za časove nedeljom uveče u kući vojvotkinje od Lozenštajna i koliko su srećne što mogu da shvate reči koje su ranije za njih predstavljale samo crteže. jeste da je mala Margit razglasila po tržnici da ume da čita i piše. ali neke druge su ubrzo pomislile da umeće čitanja ima svojih prednosti u kojima im do tada nije bilo dozvoljeno da uživaju. I više od toga. Čim su počele da izgovaraju reči slovo po slovo i naglas sriču slogove iz plakata i natpisa na ulicama. za nekoliko nedelja. kao i zbog koristi koju će njen trud doneti piljarici. Madlena Findelkind držala nastavu i učila čitanju i pisanju šačicu Austrijanki od kojih nijedna nije imala preko šesnaest godina. i sve to zahvaljujući propagandi mlade Margit. i stoga se iznenadila kad je do toga došlo. One su. kad su služavke i prodavačice imale slobodno vreme. Vest o Margitinom umeću imala je takvog odjeka da je Madlena jednog dana bila prinuđena da ispuni molbu da nauči da čita prijateljicu koju je služavka upoznala kod tezge s povrćem. povrća. bivši slikarski atelje njenog supruga pretvoren u improvizovanu učionicu gde je nedeljom posle podne. koja joj je za tili čas otvorila vrata čitanja gotovo bez po muke i to na način koji je opisivala kao čudesan svakome ko je hteo da je sasluša. Jedino o čemu Madlena nije bila obaveštena. ali u dubini duše se osetila polaskano zbog poverenja koje joj je ukazivala buduća učenica. A to nije bila jedina molba koju je dobila istim povodom budući da je. Ta obuka. plietine i začina zadivio se videvši da vojvotkinjina služavka tečno i sigurno čita službene novine i listove deljene muškarcima da ih pozovu u rat i obaveste o njegovom razvoju. kad se ima na umu od 265 . konkretno onu što joj je svakog jutra davala najbolje komade sa štanda. a to otkriće je smesta izazvalo opštu uzbunu u celom Beču. ribe. vojvotkinji od Lozenštajna.

Policija je do tada ograničavala svoje dejstvo na rutinske patrole i naređivala prodavačicama da zaćute ako bi galama nagovestila da će izbiti svađa. Međutim. čim bi suparnice bile prinuđene da usluže neku mušteriju koja je tražila robu. nisu znali da li se one prepiru zbog komplimenata nekog muškarca ili da bi na grub način prigrabile kupca za svoju robu. a više od stotinu njih čekalo da počne da pohađa nastavu u Madleninoj kući. Ali taj napad. Inspektor mesne policije isprva nije nalazio povoda da se umeša. kad su se prvih dana marta 1760. Kakva budalaština! 266 . Taj susret se odigrao kroz dva dana u službenoj kancelariji marktrichtera. – Čega se treba plašiti kod jedne žene iz prostog razloga što ume da čita? – izazivački je upitala tvrdoglavog gradonačelnika. Madlena Findelkind je primila pismeno obaveštenje najpre začuđeno. koji je obavljao i dužnost upravnika Beča. koji je jednu mladu ženu odveo u bolnicu i kroz nekoliko dana u smrt. i kad su se nekoliko puta glasno posvađale na tržnici raspravljajući na koju je red i koje mesto pripada svakoj od njih da bi prisustvovala časovima. Prepirke bi ubrzo utihnule. Bili su to privatni skupovi u privatnoj kući. načelnika gradskog veća. zatim iznenađeno a naposletku se naljutila i odmah napisala strogo pismo protivljenja praćeno zvaničnim zahtevom da je primi upravnik grada. bio je izgovor potreban šefu policije da obavesti o situaciji marktrichtera. situacija je poprimila drugačiji obrt. mogle izbrojati na desetine pismenih služavki. i iz njihove prirode nisu proizilazile sumnje da podrivaju i remete javni red i mir. onda da pišu a na kraju će hteti da pohađaju časove na Univerzitetu. revolucionarno i štetno za obrazovanje Austrijanki. Sve dok jednog kišnog aprilskog jutra nije došlo do obračuna hladnim oružjem. nezakonito. a on je smesta odlučio da zabrani vojvotkinji da i dalje podučava ocenjujući da je to neprikladno. – Najpre će naučiti da čitaju. u kome je jedna devojka namerno ubodena u stomak. Na kraju krajeva. Madlena je shvatila da su njeni dani u gradu odbrojani. i posle žučne rasprave gde nije usfalilo prekora i pretnji.koga je sve poteklo – od sluškinje pretvorene u aristokratkinju igrom slučaja ili podlim smicalicama. ali kavge i neprijateljstva su potrajali nekoliko narednih nedelja.

idite odavde. ne uzrujavajte se toliko. – To je bila kleveta! – Jeste! Moguće je! Znam i da je prijava kasnije povučena – nastavio je neumoljivo. Ali ne razumem. – De. oprostio. Šta čekate? Da izbije ustanak? Ne gubeći smirenost.. odlukom veća. Revolucija! – Molim vas. niste li vi iz Saksonije? – Rođena sam u Lajpcigu. – Tako glupo vam izgleda? One nisu robinje. – U tom slučaju. gospodine. de.. proglašavam da ste persona non grata10 na području Beča! – A šta to znači. tresnuo šakom o sto i prekinuo je dok je pokušavala da iznese svoje argumente. kao dobar hrišćanin.. gospodine? – skupila je oči i uprla izazovan pogled u marktrichtera. Idite u vaš Lajpcig i kvarite Saksonke. što se vas tiče.? – Baš tako! – ustao je iz stolice. Najverovatnije vam je oštećeni kasnije. odvratila je: – Ne. – Ali to što se onaj ko vas je optužio smilovao na vas ne znači da krađe nije bilo.. – Ovo nije Francuska. nego žene. gospođo. bestraga mu glava! Izazivate ozbiljne nerede u mom gradu svojim idejama. – Tišina. gospođo vojvotkinjo! Jedna devojka je mrtva. – Da slučajno nećete da kažete. – To je netačno! – pobunila se gnevno. Dosta više. Ali pošto protiv vaše prošlosti ne mogu ništa da učinim – priznao je smirenije – veće vas 267 . – Vaše ponašanje je nedopustivo! Vi ste opasnost za normalan saživot u našoj zajednici! Ne samo da vam zabranjujem da nastavite s vašim podukama nego.. sire. izađite iz moje kancelarije! – Ogorčen i rasrđen. načelnik je povisio ton. gospođo vojvotkinjo! – naljutio se načelnik. – Mislim da ste odabrali pogrešno mesto! Uostalom. Rasrdio se.. U Beču nam nije potrebna takva izopačena nastava! – Ali. – Znajte da sam zatražio izveštaj o vama od lajpciške policije i obavešten sam da ste osuđeni na robiju zbog krađe. još ću naposletku pomisliti da su moja obaveštenja tačnija nego što sam mislio.

Zatim je naredila Vizelbanku da prebaci sav njen novac u filijalu u Parizu. 268 . spakovala kofere koje će poneti sa sobom i u društvu male Margit napustila Beč zauvek. onda vam savetujem nešto još bolje: da napustite Beč što pre. i kad je obavila sve kupoprodajne poslove. A pre isteka meseca maja nastanila se u Parizu. da ne izlazite iz kuće. gospodine! – Ne? E pa. Madlena je naredila svojim upraviteljima da prodaju sve što je posedovala. da biste izbegli nove posledice koje će bez sumnje biti daleko ozbiljnije po vas. A ja lično vam savetujem. – Ne pristajem na to. Imala je dvadeset tri godine. gospođo vojvotkinjo! Kraj je došao. godine krenula je na put.kažnjava globom od hiljadu srebrnih talira koje treba da isplatite smesta. Doviđenja. kao dosad. Poslednjeg ponedeljka u aprilu 1760. zbog podsticanja na javne nerede u Beču. gde je opet bila primorana da izgradi novi život od samih temelja. uključujući tu i kuću s pokućstvom i nameštajem. Bez oklevanja. iznajmila je kočije s četiri konja i kočijaša.

SEDMO POGLAVLJE Pariz 269 .

Pariz je bio grad što je hitao da odbaci netrpeljivosti starog. siđi i pitaj nekog otmeno odevenog gospodina za ime najplemenitije četvrti u gradu. – Ne znam ni ja – okrenula se prema Margit. suprotstavljajući se industrijskoj prevlasti Engleske koja je nastojala da se nametne s obe strane Atlantika. – Hajde. Kočijaš. usporio je kola na obali reke Sene i osvrtao se levo-desno da odluči kuda dalje. izmeniti svet. baroknog sveta. Kopenhagen. kralja Francuske i Navare. 1 U proleće 1760. godine Pariz je bio grad okrenut ka budućnosti. otišao do prozora na kočijama i skinuo šešir s glave. gde su se Beč. Didro i još bezbroj luča. i žurio da uroni stopala u vode pokreta koji je Žan-Žak Ruso prvi nazvao romantizmom. Prag i Venecija borili braneći prošlost na umoru da ne bi podlegli cunamiju novih vremena. – Gospođo vojvotkinjo. paleći bleštava svetla koja su rasplamsavali Dešam. Volter. Bono de Kondijak. 270 . Madlena Findelkind je ušla u taj Pariz u kome je sve ključalo ne znajući na šta će naići kad dođe. Madrid. kočijama koje su vukla četiri lepa vranca i širom otvorenih očiju da se udivljava i iznenađuje zbog galame koju je pravilo pola miliona stanovnika naviklih da žive na ulicama. dobar čovek sa sela koji se u velikom gradu snalazio loše kao i ona. S povelikim imetkom. zapovedajte – Slegnuo je ramenima. s vrtoglavicom u glavi od nepoznatog – nije znala kuda da se zaputi i kojim putem da krene. francuska prestonica je rasla pod vladavinom Luja XV Ljubimca. Naposletku je zauzdao konje. sišao sa sedišta. bistrom i odanom služavkom. nezaustavljivom snagom novih ideja. a što je crpeo snagu iz svetala Razuma i mudrosti članaka sakupljanih u Enciklopediji u pohodu koji će. Kao oaza u pogoršanju prilika u Evropi. – Ne znam kuda želite da vas odvezem. u znak da se koleba.

Sišla je iz kočija oslanjajući se na kočijaševu ruku i sačekala da vidi kome da se obrati. – Da. – Najbolje će biti da odsednemo u nekom hotelu dok tražimo načina da se smestimo. – Učinilo mi se da sam shvatio da tamo ima jedan. i produžili dalje kikoćući se i podgurkujući. nalickani recepcioner rodom iz Salcburga. – Govore francuski jezik. Unutra ju je dočekao buljuk lakeja i slugu i preneli su njen prtljag do najprostranijih odaja na glavnom spratu. sigurno deleći komplimente i prostote. izgovorili su nešto smušeno. da vas odvezem tamo? – Hajdemo. – Vaše ime. gospođo – potvrdio je. Ja ću da pitam. Jedna starija dama je nije razumela i izvinila se pre nego što je otišla. skloni se odatle. – Ovde kao da govore veoma čudno. neznalice – ukorila ju je Madlena. zar ne? – Otkud ja znam. – Frau Madlena Findelkind. apartmana koji se sastojao od lepog salona. Grand hotel Sent Džejms. – Neću umeti da pitam. Opet je prišla kolima i uzdahnula. vojvotkinja od Lozenštajna – izrecitovala 271 . obavio formalnosti i uputio novopridošlu gošću u neka dešavanja o gradu. nevelike prostorije s kadom. smešten u samom centru Pariza. I posle nekoliko pokušaja da se sporazume vratio se pun nedoumica. desno od Sene. gospođo? – zatražio je. pokraj Luvra i francuske akademije. Kočijašu. nužnika. da. gospođo vojvotkinjo – izvinila se služavka. gospođo! Meni su svi gradovi isti. Mislim da mu je ime Sent Džejms. a dvojica mladića. ali s informacijom koja je mogla biti od koristi. u skladu s ostalim zdanjima na najaristokratskijem raskršću pariskih ulica. – U Parizu smo. glavne spavaće sobe gde je najupadljivije mesto zauzimala postelja prekrivena velikim baldahinom. bio je čvrsta i monumentalna građevina. Madlena Findelkind se prijavila na recepciji dok je služavka raspakivala prtljag i nije imala poteškoća da se sporazume pošto je jedan od maîtrea zaduženih da dočekaju goste dobrodošlicom. garderobe i manje spavaće sobe namenjene Margit. – Hajde. raspitaj se za neki veliki hotel. po izgledu studenti. gospođo vojvotkinjo.

naravno. – Izvolite. – Prirodno – opet je potvrdio.. velmože ili sveštenstvo. – iznenadila se Madlena. – Po mom mišljenju bilo bi dobro da znate da su u ovim trenucima mnogi pariski građani donekle ozlojeđeni na vlasti... 272 . kao što sam kazao. Obazreo se levo-desno. Reč je. ne želim da me pogrešno shvatite. – Šta hoćete da kažete? – Ako dopuštate da objasnim. a u Parizu su ona još teža. gospođo vojvotkinjo. i ograničavaju im slobodu.je. gospođo – nije odmah odgovorio. i u svojoj pobudi da kritikuju. ali. – U Francuskoj proživljavamo teška vremena. donosi zakone i nameće pravila. gospodine. ako dozvolite. nesumnjivo – smesta je pojasnio recepcioner. i stoga ispoljavaju i više nego primetnu srdžbu prema onome što oni nazivaju povlasticama. – Ali u mom slučaju nema povlastica. a pogotovo određeni trgovci i neki od najslavnijih profesora i slobodoumnih mislilaca. – Neće oni imati ništa protiv vas.. To nema nikakve veze s vama. pa nastavio. ali njihovo nezadovoljstvo počinje veoma brzo da se preliva na narod i postigli su da sad veliki deo Parižana.. nečemu što u Parizu uživaju pripadnici plemstva i sveštenstva. Tvrde da povlašćeni onemogućavaju ostalima pristup rasterećenom materijalnom položaju. o opštem neprijateljstvu prema svima koji pokazuju da pripadaju aristokratiji ili najvišim krugovima sveštenstva.. – Dobro. upisaću samo vaše ime i prezime. – Ali ako dozvoljavate. ne znam da li sam jasan. – zamolio je. vlada. – Vidite... – Naravno. – Ali oni nisu mnogo probirljivi kad treba da naprave razliku. – Ponoviću da ja.. bili to članovi kraljevske porodice. da se uveri da to što ima da kaže niko neće čuti i uzdahnuo.. – Ne razumem – pogledala ga je ljubopitljivo. ubeđeni su da je neprijatelj njihovih interesa svako ko i dalje ima moć da uređuje život. Neću reći da je njihov stav pravičan. ja sam samo hotelski poslužitelj... gospođo vojvotkinjo – prihvatio je.

o njihovim strahovima i težnjama. – U tom slučaju. pre nego što se smesti u svojoj sobi. kako je zamišljala. bez sumnje. – Odsad me više ne oslovljavaj s „gospođo vojvotkinjo“. gospodine – potvrdila je i napravila neobičnu grimasu koja je mogla označavati i nerazumevanje i saglasnost. – Dobro. A radi toga će biti potrebno da što 273 . u prošlost koju nije želela opet da smatra svojom budućnošću. – Ne budi drska! Zar treba da ti dajem objašnjenje za sve? – odvratila je Madlena neraspoloženo. za nju označavao mesto gde će biti slobodna. nesumnjivo. Pariz je. Pariz. Popela se u svoju sobu zbunjena. a Madlena je izašla na balkon i osmotrila veličanstveni grad koji je pucao pred njom. U svakom slučaju. dozvolite da vas ponizno posavetujem da ne koristite svoju titulu. gospođo – ustuknula je Margit. – Slušaj – rekla je. gospođo vojvotkinjo. nemam razloga za strah – iznova je rekla. I tu će morati da nađe sebi mesto da ne bi nikad morala da se vraća u Lajpcig i u Beč. i ništa više. – Samo ti radi šta ti kažem i to je to.. – Dabome – prihvatio je. ali s druge strane ju je nerviralo što opet neko drugi odlučuje umesto nje. kao što će morati da dozna sve o Francuzima i njihovom načinu života. Zapravo joj nije bilo nimalo teško da izostavi plemićku titulu koju nikad nije ni smatrala svojom i koristila ju je samo zato što je pretpostavila da će se tako lakše uklopiti u parisko društvo i postaviti nove temelje svog života. ali na kraju krajeva njene. najbeznačajnije. Bar dok se bura ne stiša. – Ali ponoviću: radi vaše bezbednosti i da biste mogli da uživate u svim čarima ovog lepog grada bez i najmanje neprijatnosti. Služavka je nastavila da raspakuje prtljag. Da li si razumela? – A što? – upitala je Margit radoznalo i smelo.. a čim je doputovala bila je primorana da odustane od jedne svoje odluke. – Svako bi rekao da sam vas nečim ozlovoljila. odlučila je da prihvati dobijeni savet i da to saopšti Margit. gunđajući sebi u bradu. Biće dovoljno da mi govoriš „gospođo“. Pariz je veoma lep. – Uzeću to u obzir. Moraće da nauči sve o njemu. A nisam uradila ništa.

kao što to uvek biva u takvim slučajevima. Ali doći će on. Knjige. gospođo? – upitala je Margit. Sindelar je bio udovac i nije imao dece: njegova žena. U tim uslovima. konkretnije oblast Pariza. nenametljivog u ophođenju. Njegova plata u hotelu zacelo nije bila visoka. a tako je pedantno. da ode s njom do Vizelbanka. maître iz Austrije. kuhinji i običajima. preminula je pre tri godine u epidemiji tifusa koja je opustošila Francusku. govorile su joj o Francuskoj i o Parizu. ali nisu joj objasnile najvažnije od svega: kako se ponašati prema Francuzima da strankinju ne bi posmatrali kao uljeza. Gospodin Sindelar. o geografiji i istoriji. da nauči njihov jezik i značenje njihovih reči. a sam se ponudio da joj posluži kao tumač u prvim koracima kroz Pariz. i premda je živeo sam u porodičnoj kući koja je sad zvrjala prazna. mlada Silvi. odmah je shvatio Madlenine potrebe. i visila 274 . dakako. njeni veliki učitelji. Stavio joj je na raspolaganje jednog potpuno pouzdanog profesora francuskog jezika koji će joj držati časove prva tri meseca. vernog pratioca. Iz Beča je nosila obimna znanja i široko obrazovanje stečeno iz knjiga. – Ne. i da obavi prve kupovine. škrtog na rečima. ostavljajući za sobom trag smrti i bede među svima. strogih pogleda. znala je etikeciju da sve protekne izvrsno kad treba primiti posetu. pa i da je posavetuje dok bude tražila kuću gde će se smestiti.pre nauči da govori kao oni. sigurno. Čak je upamtila pravila protokola i kako se na pravi način ophoditi prema damama i gospodi. Zato je naredila Margit da obavesti nekog hotelskog lakeja da ode i potraži maîtrea koji ju je primio kad je stigla. drugačije. neće umeti ni da ode do banke da podigne novac kad joj bude potreban. Upravo zbog toga je pomislila da hitno treba da nauči francuski i da njena služavka takođe treba da se snalazi na jeziku Parižana. naročito iskalila bes na najugroženijima. – Znate li kako se zove. naučila je dužnosti domaćina i koja pitanja ne treba postavljati. Madlena je drage volje prihvatila ponudu i prve tri nedelje je u gospodinu Sindelaru imala predusretljivog. marljivo i doslovce izvršavao sve što bi mu poverila da je pomislila da ne bi bilo nerazumno ponuditi mu da stupi kod nje u službu kao upravitelj kuće u kojoj će odsesti. mada je. Umela je da postavi sto za svečanu večeru.

i smesta postajao tako stidljiv ako bi opazio da je njegova smelost otkrivena. i u zavetrini njihovog iskašljavanja vodene pare. neosetljiv kralj. pravnici. sve postane crno kao srce kamena. rađali su se unosni poslovi. Obilje posla im je donelo blagostanje. kao da se upravo obukao za operu. A kad je nije moguće izraziti. Senke su kandže što tragaju za budžacima po noći. Što se ostalog tiče. osim kad je to zahtevao njegov posao. mada na njegovoj glavi. da nije mogla da mu prebaci. pomislila je kad ga je po treći put za mesec dana uhvatila kako je guta očima. ali trajao je tako kratko. 275 . što je uživao u životu izolovan u Versaju. sve izdašnijim. Muški pogled ne pozleđuje. kao pretnje. gotovo uopšte nije bilo kose. Svetlosti i senke. Pariz je. i stručnjake. ali pogled njegovih plavih očiju delovao je uznemirujuće kad bi se susreo. notari i predavači. Senke su postajale džinovske. ne prestajući da stvara nove mašine. gotovo nikad se nije smeškao. ne znajući ništa o patnjama i gromoglasnim žalbama svojih podanika. a iz siromaštva je izviralo buntovništvo. i to tako da iako se činilo da je ogorčenje rezervisano za nove bogataše. najednom su svi otkrili da im ogorčeni otpor pružaju oni što su se bojali da će izgubiti to što su im rodoslov i porodični grb dopuštali da naslede i čuvaju pod okriljem kraljevske vlasti i vlada koje je postavljalo Njegovo veličanstvo Luj XV. i svi su se plašili da će ih dokačiti njihovi oštri nokti. uvek je bio besprekorno odeven. koji su se trudili da im poslovi cvetaju. Bilo joj je teško da proceni koliko je star. Zebnja je izazivala siromaštvo. koja je prevremeno oćelavila. Ljubav voli da se šćućuri u najrazličitijoj odeći. i sa svojim platama. Britkog pogleda. Narodna srdžba je bila reka iz koje su isticali potoci neraspoloženja i želje za osvetom. Madlenu je taj pogled onespokojavao pošto joj se činilo da je pohotan. s njenim očima. koji su radili kao lekari. Pre više decenija Engleska je otpočela proces razvoja industrije. kao i cela Francuska i većina evropskih zemalja. ali izvesno nije prešao tridesetu. sa smelošću koja je bila plod neopreznosti. proživljavao godine neizvesnosti. gospodinu Sindelaru se nije imalo šta zameriti. i time omogućavali da narodni slojevi dostignu nivo života kakav nikad pre toga nisu mogli zamisliti.mu oko vrata kao kamen na kome je Silvino ime još bilo uklesano zlatnim slovima sećanja.

tiraniji buržoazije iz Engleske i iz ostatka Evrope. Poskupljenje hleba. Srednje Evrope i južnih zemalja. što je s jedne strane obogaćivalo prodavce iz Francuske. doneo je sa sobom velike gubitke u ljudstvu i državnim finansijama. uključujući tu i Sardiniju. A ako je nešto nedostajalo mračnoj slici unutrašnje situacije. sejući nezadovoljstvo među građanima na svojim teritorijama. u Francuskoj. osiromašujući ih. s obzirom na nestašicu. Engleska je dobijala pouzdane vesti o šteti koju je njen razvoj nanosio susednim zemljama. svake sedmice ili svakog meseca. rukotvorine. ali s druge strane. Trka za osvajanje Severne Amerike. izazvalo je prvu pobunu.mogli su da kupuju raznorazne proizvode. snoseći poskupljenje zbog troškova transporta. dotle da su naterali engleske trgovce da iz ostalih evropskih zemalja uvoze žitarice. u kojoj su naročito 276 . širenje Engleza. bio je taj da su Španija i Francuska krenule putem privredne propasti i raspada društva. Francuza. dok su germanske i srednjoevropske zemlje bile primorane da se okrenu ka udaljenoj Rusiji da bi snabdele svoje građane. koji se neprestano ponavljao svakog dana. iste te kraljevine su bile sve lošije snabdevene robom i vlasnici su dizali cene zbog oskudice. sukobu iz pohlepe u kome je trpeo narod i koji je izazvao najveću privrednu krizu s kojom se odvajkada susreo kontinent. proširilo je siromaštvo i razdraženost. uz nezadovoljstvo i ogorčenje. Za slučaj da to nije izazvalo dovoljno patnje. Španaca i Holanđana preko okeana povećalo je napetosti do nepodnošljivh granica i opljačkalo porodice i državne kase. To je izgledalo kao dobar način da se osveti za dva veka ponižavanja i potčinjenosti savezima Francuske i Španije. stoku i sve vrste proizvoda. koji su jačali podlogu za rast nezadovoljstva. rat vođen između Pruske i Austrije. ali nije htela da zaustavi stremljenja svojih trgovaca i podsticala ih je da otvaraju slavinu dok se sva tečnost ne prelije. Ali ipak su trgovale s dalekim zemljama pošto su vladari znali kakva opasnost preti od naroda naoružanog oštrim mačem gladi. čije zarade nisu bile dovoljne da kupe ni najosnovnije. Povećanje svih cena u ostalim zemljama. Ishod tog procesa. Evropa je tako potčinjena potrebama rata kraljevskih ambicija i ekonomskih planova Engleske. u koji su se umešale ostale evropske sile kao saveznice carice Marije Terezije ili kralja Fridriha II.

od 277 . bogaćenje Engleske. uz krajnji rezultat koji nije zadovoljio nijednu od dve sile. poznat kao barokni svet. dugi niz godina pretakana u tekst koji je izmenio poimanje sveta i poredak stvari: Enciklopediju. vođena između Španije i Engleske za teritorije Srednje Amerike. Njeni članci su počeli da se objavljuju 1751. Čak i kad je Francuska ustupila Luizijanu Španiji da ne bi pala u engleske ruke. mudrosti i razuma. Sve je otpočelo potrebom da se okonča sa starim idejama rođenim u neka druga vremena. Za te predstave. Od D’Alembera do Voltera. Pariz je digao oči ka zovu zore i počeo da pali svetla. siromašenje ostalih zemalja. Sveti oficijum i njegova svetovna ruka. od Rusoa do Bono de Kondijaka. ispraznila je trezor španske kraljevine.. i iz godine u godinu su izdavane nove sveske dok nije dovršeno remek-delo koje je postavilo osnove novog sveta kome su težili njegovi autori. pojavila se u Francuskoj obnoviteljska svest misli. koje su opstajale po zapovesti srednjovekovnih običaja. Pred njom. nekad Francuzima a nekad Špancima. Trinaest kolonija11. i služio je samo da se zadovolje kratkotrajne taštine. Te prve dane ogorčene borbe između francuskog Kvebeka i severnih engleskih kolonija. Unutrašnji ratovi. Evropom su tih godina promicale senke kao da je došao kraj jednog doba. predstavljali su dugo podnošenu pretnju. na kraju su razrešili američki domoroci po naređenjima evropskih oficira. Ipak. sukobi oko prekomorskih zemalja. ozbiljnosti. od Turgoa do Le Bretona. od Portugalije do Pruske. strogosti i netrpeljivosti. kao što osvit dana smenjuje noć.uporno učestvovale Francuska i Engleska. Ishod bitaka nekad je išao naruku Englezima. feudalnog načina života i nepobitne prevlasti rimskog papstva. donela je trošenje državnog bogatstva koje Francuzi nisu razumeli i prihvatali. Svetla nastala iz pameti. i protiv političke vlasti iza koje se zaklanjala.. otkrilo se da su zastarele i jalove zbog svoje uzdržanosti. inkvizicija. koje su umetnosti pretvorile u kulturni pokret s religioznim korenima i mističnom pobožnošću. Engleska je izvršila protivnapad osvajajući francuske kolonije u Indiji i iskoristila slabost Francuske da joj otme posede u Americi. Još jedna trka. od Sardinije do Hanovera. makar se to ticalo i časti njihovog kralja.

naučila je da se oblači elegantno. postala geslo generacije odlučne da povede revoluciju: „Mislim. bratstva i slobode. iz prvog reda prisustvovati nečemu za šta nije znala od čega će se sastojati. lekari. Stari poredak. jednakosti. bogata i visprena. i osetila se bolje kad je odlučila da će joj. lice joj je bilo prijatno a maniri ljubazni. S tim talentima. zdrava i bez sentimentalnih veza. nije joj manjkalo bogatstva i obrazovanja. kao zapaljivi govor. udovica. prethodno ustanovljenom idejom. dok sluša i jedne i druge. matematičari. Znala je kakva je njena uloga u pariskom društvu u koje je želela da uđe. filozofi. dok nisu uobličili najinovativniju knjigu recepata dolazećeg vremena. ako iskoristi sve što je naučila. kao ženi. od Monteskjea do Didroa i od Luja de Žokura do barona Holbaha. političari. Vremena u kome božansko pravo kraljeva. a sve to pod zastavom jedne jedine rečenice koja je. najbolje biti da ćuti i da se smeška. bar dok planove koje je imala ne bude mogla da sprovede u delo. ekonomisti. treba da odstupi pred načelima razuma.Kenea do Dobentona. Bio je to grad u kome Madlena nije uspevala da se snađe budući da je tako mnogo raznovrsnih informacija stizalo do njenih ušiju i podlegla bi iskušenju da napusti Pariz da svoju zbunjenost nije pripisivala nedovoljnom znanju jezika umesto da se pomiri sa sudbinom i prihvati da je u pitanju samo njeno neznanje kod tako velikih pitanja. tvrdokorno kao u otvorenom ratu i sa istrajnošću arheologa istorije.“ Tako je Pariz te 1760. muzičari i istoričari objavljivali su svoje članke sa zajedničkom. teolozi. dakle postojim. imala je dobre karte za svaku partiju koju bi odlučila da odigra. ali za šta su svi tvrdili da je velika predstava koja se priprema u teatru istorije. 278 . godine bio lonac u kome su se na tihoj vatri krčkale nove ideje. nezavisna žena u Parizu. kotao u koji su sipani novi sastojci da bi začini doprineli da jelo bude izvrsno i izazvali apetit ionako gladnog naroda. geolozi. književnici. hemičari. Do tada je bila svesna jedino da je stigla u Pariz u izuzetnom trenutku i da će. Imala je dvadeset tri godine.

njegovo odbijanje nije joj se učinilo nerazumljivo: pretpostavila je da u hotelu ima odgovoran posao i da mu on zacelo pruža društveni položaj koji više odgovara njegovim težnjama. uređenje i protokol. prvi put je otišla s njim u Vavilonsku ulicu. da ga ne bi slučajno uvredila. 2 Tih prvih meseci boravka u Parizu pustila je da joj Markus Sindelar pravi društvo i da je savetuje. Kao dokaz da je napredovala s novim jezikom. i čak je odabrao crne uniforme i bele kecelje s okruglom kapom iste boje koje je trebalo uvek da nose. i sve je to činio neprimetno i efikasno. i uz njegovo posredovanje je iznajmila kuću s vrtom i ogradom od kovanog gvožđa u ulici popločanoj kamenjem što je izbijala na desnu obalu Sene. Takođe s profesorom. Služavka Margit je tako najednom trebalo da postane domaćica velike kuće. S iskustvom stečenim u Sirotištu Svete Magdalene znala je da će se dobro snaći na tim novim zadacima. kad mu je Madlena stidljivo ponudila. Naposletku. isto kao Madleni. posetila je 279 . da radi za nju kao upravitelj njenih dobara i kuće. koju je profesor kog je angažovao monsieur Sindelar s lakoćom naučio najčešćim frazama i da usavrši pariski naglasak. zadužena za red u njoj i raspodelu poslova u salonima i kuhinji. Spisak lakeja. On je preuzeo na sebe i da pregovara s vlasnikom dok nije postigao najbolju cenu za najam kuće i potrudio se da napravi spisak mogućih služavki koje će biti potrebne da sve uvek bude po Madleninom ukusu. kao što joj je išao od ruke i francuski jezik. ne tražeći ništa zauzvrat. gde su se nalazile najbolje krojačke radnje i prodavnice šešira i obuće. gde nije imala poteškoća da se sporazume i nabavila je celokupnu toaletu potrebnu za naredno leto i zimu. kočijaša i baštovana takođe je napravio monsieur Sindelar među ljudima od poverenja. kao i za čišćenje. ovog puta u pratnji monsieur Sindelara.

išla u duge šetnje bulevarima kad sunce najjače sija. obišla najposećenije vrtove.. Jer u oglasu na katedrali pročitala je da će sledeće nedelje. a on se toliko iznenadio da je reagovao tek posle nekoliko sekundi. – Madlena. gospodine Bah – nasmejala se. udaljena u prošlosti što je ostala iza nje. i ponovo je proživela osećanja za koja je verovala da su zaboravljena. I upravo je u Notr Damu spazila oglas koji joj je potresao dušu. – Ti? Pobogu. Njegovo iznenađenje bilo je neizmerno: promucao je nekoliko isprekidanih reči oklevajući i izbečenih očiju. Po završetku podnevne mise Madlena je sačekala da on izađe iz Notr Dama da se sretne s njim i pozdravi ga. renomirani kompozitor i orguljaš Johan Kristof Fridrih Bah biti zadužen da uzdigne muziku u visine duhovne mistike koncertom na orguljama. Madlena svikla na gradske ulice. ili Studentsku četvrt. Ne ismevaj me! Priznaj da je moje iznenađenje sasvim 280 . dok nije smogao snage da sastavi smislenu rečenicu prevazilazeći prvobitnu zbunjenost. već izazovan. a njen osmeh više nije bio pokoran. prešla preko novih mostova na reci i molila se u najlepšim crkvama u gradu. Najzad je. kao i krčme u kojima su siromasi pili vino i kafee gde su bogataši provodili popodneva. i očekivao je da mu se rodi prvo dete. mada je nije savladao u potpunosti.brdo Svete Ženevjeve. od Luksemburških do Versajskih. i da će naročito za tu priliku doputovati iz nemačkog grada Bikeburga. kao sećanje rasuto u dubinama ambisa pamćenja. i upoznala kaldrmisane sokake koji su uvek oko sebe širili ogavni smrad siromaštva. – Primećujem da brak nije popravio vaš dar besedništva. ti? Šta radiš u Parizu? – I dalje ste smeteni kao poslednji put kad sam vas videla. na velikoj podnevnoj misi. šetala obalama Sene. kao što može da je dirne uzvik u noći ili staračka suza. kao što je najavio.. Tako se tog prvog leta 1760. katedralu Notr Dam i Svetu kapelu. samo u društvu Markusa Sindelara. *** Fridrih se oženio verenicom Lusijom Elizabet Minhauzen.

Senka je portret duše i iz nje se može pročitati. I postavljen sam za dvorskog koncertmajstora. Sunce je tog jesenjeg podneva blistalo nad Parizom i ocrtalo oko njega senku muškarca. – Pozajmili ste mi ih u Haleu. Došla sam da vam ih dam. kad mi je umro sin. – Fridrih. bar je izraz njegovog lica pokazao tugu i nezadovoljstvo. Fridrih im je zahvalio što ga ostavljaju samog. Reči sadrže laž i prenemaganje. – Jeste li srećni? Oborio je oči i zadržao pogled na pločicama na tlu. živeli blizu. Bila si u Beču.prirodno.. Zatim ju je poljubio u obraz. hoću reći tako bismo ti i ja. bili bismo susedi.. Senke iskrivljuju stvarnost. i odražavaju samo 281 . Ali ja i dalje ne shvatam... – Još vam dugujem tri stotine talira. pa i snagu kadru da raspali duhove vojnika ili obeća večnu ljubav. jedini nisu trepnuli okom pred takvim javnim iskazivanjem smelosti. oči ne... nas... bolje nego i na jednoj drugoj slici. Kao da mu je bilo krivo zbog te vesti. šta duh ili duša osećaju. bezbroj lica s plitkih reljefa na portiku katedrale.. Sećam se da. izvajanih u kamenu.. Prišao joj je i zagrlio je.... Lice može da obmane. sećam se jedino. – Mogla si da se vratiš u Lajpcig. svesni da je sreo nekog bliskog. koncert je bio veoma lep. pa eto. – Hvala. što je bilo dopustivo samo među bliskim rođacima. Tako. nežno pogledao Madlenu. Fridrih? – Dobiću dete. – Sad živim u Parizu. nekad izoštravaju konture slike a nekad je rasplinjavaju. Fridrih. izdužuju je ili skraćuju. Ali senke nemaju glas... Apostoli na Poslednjoj večeri. – Što se tiče tebe i mene. Plemeniti Parižani koji su opkolili muzičara s namerom da mu stisnu ruku i čestitaju na izvođenju učtivo su se izmakli. sigurno člana porodice. Madlena. a on nije prepoznao sebe u toj bezobličnoj crnoj mrlji. – Ne sećam se toga – odmahnuo je glavom. – Jeste li srećni. kraljevi i sveci. Ili čak da se doseliš u Bikeburg.. i nasmešivši se i jednima i drugima. – Ponavljam ti da se ja sećam samo.

U suštini.. i pustio da mu pogled odluta daleko.. neće mi nimalo nedostajati. Madlena? – stao je i pogledao je u oči. uživajmo u ovom danu! Madlenina kočija ih je provezla kroz Pariz dok se nije zaustavila ispred 282 . Koliko novca sam ti pozajmio? – Tri stotine talira. Sad shvatam da sam vazda bio tvoj podvornik. Klimnula je glavom. tvoj sluga.. Nemoj me to više pitati. a na kraju ispadne da je sve na svetu upravo obrnuto. sigurno imate mnogo toga da mi ispričate. dok je odgovarao: – Nikad neću biti srećan. gospodine Bah. Uzmite. i nije želeo da se prepozna u njoj. Sad sam bogata žena. Digao je glavu.ono što tela jesu za života i u smrti. pa i ako ti to nikad nisi htela da primetiš. tako izvitoperenu. – Ja bih ti danas dao trista hiljada da opet provedem s tobom još jednu noć kao što je bila poslednja. Margit. iznad obrisa ljudi što su se udaljavali od Notr Dama ili razgovarali u malim grupicama na suncu tog svetlog i toplog dana.. – Hajde. praveći žalosnu grimasu. u zbilji i u uobrazilji. I smesta se obisnula o Fridrihovu ruku i povukla ga odatle. Čudno je to: čovek veruje da je plemenit gospodin i misli o ostalima kao o pučanima. – Hajdemo – pozvala ga je Madlena. Fridrih je ugledao svoju senku. hajdemo – prihvatio je. Ne govorite tako čudno. Nije trenutak da se pomišlja na greh. zažmurila i nasmešila se. – Mislim da bi trebalo da mi govoriš „ti“. daleko od portika. Madlena. pogledao levo-desno. – Mada ne znam hoću li moći da se naviknem. čak i s ponekom od rođenih sestara. zadovoljimo se time da uživamo u ovom prekrasnom danu u Parizu. Uveravam vas. koja je čekala nekoliko koraka iza njih. ne prilazeći gospodarici. Hajde. kao da smo rođaci.. – Vodi me gde god hoćeš.. – Popićemo kafu. Fridrih – pristala je. – Hoćeš li me nekad oslovljavati drugačije. Uz to. rastužen i neraspoložen. iznad voda Sene. spone između tebe i mene su čvršće nego s mnogim mojim rođakama. – Potrudiću se. krenula je za njima. – Da.

Sent Džejmsu. gledala kako on odlazi i obuzeo ju je neobičan osećaj nepravde. Tako. užinali i večerali zajedno. U slučaju da ti bude potrebno. nije oklevao. Ručali su u Madleninoj kući. u kome je ona bila rečita. Tu se poveo razgovor koji je otpočeo zapetljano i nepovezano. Sam njegov brat Karl Filip mu je bio mentor. a on snebivljiv. – Dobro – potvrdila je. Još o mnogo čemu treba da popričamo. dobro plaćen iz nadbiskupove kase i dobro primljen u hotelu u kome je odseo u četvrtak. – Sent Džejms? I ja sam tamo odsela kad sam doputovala u Pariz – osmehnula se. i nijedno od njih dvoje kasnije 283 . – Već sutra? Tako brzo? – Tako je određeno ugovorom. – Ali u svakom slučaju. – Čak sam se i sprijateljila u njemu. kao maître. sa svoje strane. Pričali su o mnogo čemu. melanholiju i nadasve izuzetnu ljubav. tamo radi monsieur Sindelar. da ga je upoznala u drugim okolnostima. setu. Fridrih se oprostio na brzinu da ona ne bi otkrila da nosi nepodnošljiv teret u kome čuva patnju. pošto je Austrijanac. kad je dobio poziv da učestvuje na svečanoj nedeljnoj misi u katedrali Notr Dam. Dobar je čovek i govori nemački jezik. – Onda ćemo morati što bolje da iskoristimo nedelju. Madlena je. – Neće biti potrebno. a bilo je opštepoznato da njegova slava primorava druge da poslušaju svaki predlog za koji on drži da ga treba sprovesti u delo. Ponavljao je da njegov brak protiče spokojno. i da ne samo da je angažovan kao koncertmajstor nego i često dobija pozive da izvodi svoju muziku u raznim nemačkim državama. kakva nikad nije opisana u velikim operama.jednog od najotmenijih kafea na Velikom bulevaru. sutra putujem natrag – objasnio je. mogao biti najvažniji u njenom životu. da je vest o dolasku deteta na svet velika radost za celu porodicu. A kad je palo veče. i da se nije uvek ponašao tako nespretno. ili krivice: neobičan osećaj da se nikad nije lepo ponašala prema muškarcu koji bi. da zanimanje kompozitora i orguljaša počinje da mu donosi uspehe i priznanja. Zbog toga je u Parizu. hvala. veoma ličnom.

. I oprostili su se kao prijatelji pošto se tog popodneva između njih rodilo nešto što nijedno od njih dvoje prethodno nije želelo i što od tada više nisu mogli da izbegnu: neuništivo prijateljstvo. Odoh.. da je sudbina ludi vetar. ne bih podneo da ti sad kažem zbogom. I najednom je udahnuo vazduh i izustio: – Zašto uvek dolazimo prekasno ili prerano do onoga što najviše želimo. i da treba biti lud zajedno s njim da bi čovek ispunio svoj usud. uvek – ispravila ga je – ali sad mi se čini da to nije bilo zlonamerno. – Jeste.. draga moja Madlena. Sam ću naći put. ali ima toliko načina da se voli. hvala ti – prihvatio je rastuženo. Fridrih. – Da.nije moglo da se seti svega. – Uvek ću te voleti – kazao je. – Nemam šta da vam praštam. Možda makar jednom u životu potrefim. – Oprosti ako nisam uspeo da sprečim da tako misliš. – Nikad te nisam lagao. Nemoj me pratiti. I budite sigurni da i ja vas volim. 284 . – Prvi put verujem da je to istina – odgovorila je. ali za sedam sati saznali su jedno o drugome više nego što su pre toga znali za sedam godina. molim te. i to se nikad ne ostvari u pravo vreme? Sad se volimo. nego da niste shvatali. Hvata me veliki strah..

čija imena nisu izgovarale. ropstva. ali je o njoj vođeno mnogo manje 285 . neuki i prezreni. 3 U novembru 1760. Na drugoj strani su živeli siromasi. uz obećanja da će popustiti pred gospodarevim kapricima sutra. uvek sutra. po svaku cenu su pokušavali da ih navedu da legnu s njima. stala pored njih. bola u želucu. ali izgovori su se iscrpljivali i bojala se da će ubrzo doći kraj i gospodarevom strpljenju. ali po onome što je čula kad je. Njen imetak. druga ju je nagovarala da se odupre kao ona. u stilu onih u kojima je živela najpovlašćenija aristokratija. i ta strana je bila daleko mnogoljudnija. kad je pokraj sebe čula dve služavke kako se gorko žale da ih saleću gospodari kojima su služile. Madlena je neko vreme slušala njihove žalopojke. glumeći da pretura po šarenim koncima kao da traži neki koji ne može da nađe. pošto nije bilo načina da svet u kome je živela bude obnovljen: morao je biti zamenjen. Jedna od njih je proklinjala svoju zlehudu sudbu zato što nije smela da se usprotivi. kao u Beču. mogao je da joj omogući da je uredi kao jednu od najluksuznijih pariskih vila. dok je šetala tržnicom tražeći meki sir i med. Haleu ili Lajpcigu. praveći se nevešta. godine Madlena je u potpunosti opremila nameštajem svoju kuću u Parizu. Odlučila je to jednog dana oko podneva. i shvatila je da su i u Parizu. siromaštvo i neznanje gresi koji se plaćaju pokorom požude i služenja. mesečnice ili obnavljanja već preležane bolesti. s veoma različitim izgovorima poput jakog kašlja. koji je Vizelbank procenjivao na trideset hiljada lujeva ili škuda. U tom času je pomislila da je sve to loše i da samo treba stati na drugu stranu. ali Madlena je smatrala da su privilegije jedno a prava drugo i donela je odluku koju je Margit bilo teško da shvati a monsieur Sindelar je nije razumeo dok nije prošlo neko vreme. pošto nije imala kuda da ode ako bude izbačena iz kuće.

i s pravima koja su moćnici dali sami sebi. i spasla se ropstva svojih prilika samo igrom slučaja. ali u svakom slučaju je bila neuka i potčinjena žena. bila je dovoljna da se i sama oseti lepom. Zbog toga je tog prepodneva. U prizemlju su se nalazili predvorje. tako da dobrim brakom uđe u svet aristokratije. s ubeđenošću s kakvom se izražava eksplozija nezadovoljstva. ona se zapravo zove samo Madlena Findelkind. I u tom času je donela odluku. Njena kuća se sastojala od prizemlja i sprata. do kog se dolazilo mermernim stepeništem s pozlaćenim rukohvatom. sklada i ljupkosti. Jer ako je neko pripadao povlašćenom staležu rođenjem. nije zaboravljala svoje poreklo. pa iako se neko vreme osećala kao dama obasuta povlasticama svog položaja. imala je prednji vrt opkoljen gvozdenom ogradom. Bilo bi glupavo zaboraviti to. kad je čula šta služavke tiho pričaju. bili su još jedan 286 . pri čemu je neki put imala sreće a ponekad je pretvarana u kradljivicu. kuhinja. Za njega je njen izgled bio uzor lepote. štalu i malu čistinu iza zgrade gde je bila bašta. odrasla je cepteći od straha u sirotištu i celog svog veka je bila služavka. lepota koju su neko vreme videle oči vojvode. jasno shvatila šta treba da radi.računa kad je odlučivano o zajedničkom dobru. Nije isto roditi se kao vojvotkinja i biti vojvodina supruga. plašljivo i ubeđene da ih je sudbina osudila da legnu nage pod gospodara da ih obljubi zato što mu se tako hoće. dar rezervisan za veoma mali broj žena. Ona je poticala s te strane i samo su joj igra sudbine. omogućili da se uspne na lestvici društvenih klasa. Na spratu. a ona ga je dobila neočekivanom slučajnošću. i možda izgled. i mada Madlena nikad za sebe nije mislila da je lepa. Nemoguće je znati šta je u njoj video vojvoda od Lozenštajna da bi je načinio svojom suprugom i prema tome. Ipak. ostava i prostorija za ličnu higijenu. niti je to ikad bila. kad je srela plemića koji je mislio da je lepa i uzeo je za ženu. da bi je uveo u svet povlašćenih. konjušnice. lepota je bila još jedan uzrok da se žena popne na viši položaj na društvenoj piramidi. Nije vojvotkinja. nečasno ne pamtiti. Pored toga. I najednom joj je sve to prošlo kroz glavu. ili ga dobio nasledstvom odnosno stekavši toliko bogatstvo da je ono omogućilo nekom ocu da uda ćerku za plemića. uz gnev i bol. sad zapuštena. na tržnici. njenog supruga. dva salona spojena velikim belim lakiranim vratima s pozlaćenim ukrasima.

sve. koja će biti zadužena da pomaže Margit u kućnim poslovima. Za koji mesec bi trebalo da niknu paradajz. sve iste. smokve i drugo voće koje može da izdrži parisku klimu. gde je ranije lako mogao biti tavan ili možda prostor namenjen za kupaonicu. tako da je njoj preostalo jedino da pazi da sve bude gospodarici po volji i da poslužuje za stolom i užinu sredinom popodneva. a vrtlar i cvećar i povrtar. trebalo da se stara o ukrašavanju vrta i drveću na prednjoj strani kuće. tako da bašta bude dovoljna da prehrani stanovnike kuće. i pošto je bila bistra. Na prozore su okačene zavese. paprike. Odabranica. opet. tek pristigla u Pariz sa željom da uspe u velikom gradu i da ima platu dovoljnu da pomaže mladim sinovima koje je ostavila u Renu. Kad joj je monsieur Sindelar dao spiskove službenika koje je zahtevala Madlena. Vrtlar je. karfiol. Florens. Iako Markus Sindelar i Margit to nisu razumeli. Prostorije u kući. kako ne bi bilo potrebe da idu na tržnicu da ga kupuju. pošto će u štali biti smešteni konj i dve krave. nameštene su najjednostavnije moguće. petao. pasulj i sav mogući zeleniš i drugo povrće. bila je Francuskinja i udovica iz Bretanje u četrdesetim godinama. nije se zadovoljila dok nije pronašla jednu koja je umela da kuva. s bednim prozorčićem na samom vrhu. i u Madleninoj sobi i u sobama Margit i Florens. a pored njih je stajao stočić sa svetiljkom s dve sveće i nešto toaletnog pribora. U spavaćim sobama su mali kreveti zastrti prekrivačima od serža i samo jednim vunenim ćebetom. pegla. da bi sve bilo čisto i uredno. Prema tome. Kočijaš. Margit se potrudila da angažuje najpogodniju služavku. Kako god bilo. naredila je da se kućna posluga svede na vrtlara.salon i tri spavaće sobe. šargarepa. pere i posprema sve. gde će posejati potrebno povrće. pored kapelice i jedne napuštene prostorije. ćurke i patke. kočijaša i služavku. kao i o bašti pozadi. razmislila je kako da iskoristi kuću za svoje ciljeve i donela je više odluka koje je smesta trebalo ispuniti. a uz njih nekoliko kokoši. nego će biti potrebno da ume da gaji stoku. šljive. gde će rasti jabuke. sa svoje strane. neće jedino voziti gospođine kočije. kočijaš kog budu zaposlili moraće da bude i vozar i stočar. zelena salata. gde su radili u šumama kao drvoseče. i prva se razlikovala od preostale dve jedino po tome što je Madlena dala da se u njenoj napravi 287 .

bila je rekla Madlena. a pored toga i sveže kravlje mleko i jaja koja svakog dana budu nosile kokoške. a od nameštaja fotelja za čitanje i drveni pisaći sto na kome su stajali listovi hartije. a iznad kamina. kao vitrinu. „Tako će prostorija uvek biti otvorena da knjige bolje dišu“. na čijim policama su stajali hrbati u povezu od kravlje kože sto istovetnih primeraka jedne te iste knjige. lonci i kašike za vađenje. trpezarijski sto i nekoliko slika koje su krasile zidove. ali će zbog takve ideje tu ući mnogo prašine a posle će ona morati da je čisti. Za kuhinju je kupila sve što je Florens rekla da joj treba da bi se dobro snalazila u njoj i kuvala a da joj ništa ne manjka: servis. U kredencu u seoskom stilu stajao je servis od tanke majolike i četiri bronzana kandelabra sa po šest krakova svaki.drvena polica gde je stavila knjige koje je najviše volela da čita. koja je zbunjeno sprovodila gospodaričine odluke. šerpe. donet iz Beča. Cela kuća je okrečena u nežnoružičasto koje je davalo toplinu kakvu je Madlena želela za svoj dom. portret vojvode od Lozenštajna. Ostava je. koji će biti vađeni samo kad bude priređivana velika večera. dva gvozdena podupirača za drva i vatralj upotpunjavali su kraj salona. nameštena tako da tu stoje namirnice i da se doda povrće što će izrasti u bašti. ponedeljkom. brdo cepanica. a Margit. pera i dve mastionice. obilazio kvart. kuća nameštena. Madlena se zadovoljno 288 . U drugoj odaji je bila velika biblioteka zauzimajući tri od četiri zida od poda do tavanice. Kad je u decembru 1760. Pored njega. Drugi salon je trenutno bio nenamešten. kao i da se drži vino što će se kupovati na tržnici ili od putujućeg prodavca koji je jednom sedmično. Na velikom prozoru nije bilo zavesa a u otvoru vrata nije bilo okvira i vratnica. escajg. njenog supruga. nabavila je zastakljeni orman. Da bi upotpunila nameštaj. tiganji. slegnula je ramenima misleći kako je sve to mnogo lepo. Kamin od neobojenog drveta ložen je u retkim prilikama. U prvom od spojenih salona u prizemlju postavljeno je nekoliko fotelja i istovrsne stolice sa zelenim baršunom. prirodno.

gde je. Možeš da počivaš u miru. Hvala. I dok je ustajala. gledajući mužev portret. zaplamsao tako jako kao što nikad nije viđeno u Parizu. i kazala: – Mislim da ćemo uraditi što je trebalo. skinula je portret sa zida i bacila ga u vatru u kaminu. Sela je u salon. dok je goreo. supruže.osmehnula. 289 .

Monsieur Sindelar se osećao veoma usamljeno. retke i slabe. mogao bi proći kao aristokrata ako bi se odvažio da podigne bradu kad mu se neko obrati da ga nešto pita. 4 Markus Sindelar je bio previše snebivljiv da bi se usuđivao da se osmehuje. a ipak je uhvaćen u drskosti bar tri puta poslednjih meseci. tražio noćnu smenu u Sent Džejmsu da ih ne bi provodio kod kuće u društvu samoće i uspomena. kao kompliment. kad ona to ne primećuje. a da razgovara s njom. kad god je bilo moguće. ali njemu ništa više i nije trebalo pošto je vodio skroman život. Priliku da je posavetuje oko svega što ustreba doživljavao je kao poklon. prihvatio je da je životu došao kraj. 290 . ali jednog dana je otkrio da postoji Madlena Findelkind i ništa u njegovom životu više nije bilo isto. Ali znao je kakav položaj zauzima u društvu i koliko ga rastojanje deli od visokorodne vojvotkinje od Lozenštajna. zbog čega se nikad ne bi drznuo da izdrži njen pogled. dugo uvežbavanom grimasom. suvonjav. uz uzdahe. ali privatno nije imao razloga za to. kao najlepši trenutak svakog dana. Posle strašne smrti svoje žene Silvi. Smeo je da je posmatra jedino iz potaje. kao neopisivo uživanje zbog osećaja da joj je od koristi. da obavi za nju sve što zatraži. Ili kad bi skupio potrebnu hrabrost da susretne Madlenin pogled bez osećaja da mu duša izlazi na usta. imao je malu platu u hotelu. Osmehivao se gostima hotela s uslužnom. da je prati gde zatraži. svetloplavih očiju i krutih leđa. i tek kad je upoznao Madlenu zaključio je da na svetu možda postoje razlozi da čovek bude veseo. Noći su mu bile beskonačno duge i zato je. da joj pomogne da usavrši svoj francuski jezik. i samo je pazio na odeću da bi bio na visini Grand hotela Sent Džejms a u trideset prvoj godini patio je jedino zbog svog izgleda. Visokog stasa. za koji je bio kriv nedostatak kose. Udovac i bez dece.

ali mu je trebalo vremena da shvati. da pokaže zahvalnost zbog svega što je učinio za nju kad joj je našao profesora francuskog a zatim išao s njom u kupovinu i da upozna mnoge kutke Pariza. on će joj rado dati koliko treba. Samo još jednom. Samo se jednom prilikom. Dati da dve ćurke budu spremljene za jelo. i kad se pogodilo da ju je baš on primio kad je ušla u hotel.. usudio da natukne. čarobno se smeškajući: – Hvala lepo. na šta je ona odgovorila. Da ga je upitala samo još jednom. Četiri bi mi se učinilo kao neoprostiv pokolj. Vrlo ste ljubazni. nego zbog viška sažaljenja. ili je možda bio zaljubljen od prvog trenutka. štedljiva. 291 . monsieur.ali s Madleninim dolaskom u grad. kao da joj nosi prtljag i smuca se dva metra iza nje. ali nikako zato što on to nije želeo. kako je obazriva kad upošljava kućnu poslugu. Kad ga je upitala da li bi prihvatio da stupi kod nje u službu. Ali nije. Ali ne odustajem ja od kupovine zbog nedostatka novca. No kad je postao siguran da jeste. na usluzi. Monsieur Sindelar se malo-pomalo zaljubio u Madlenu. sve se promenilo: iznebuha je otkrio da je njegov život putovanje. Stoga. uopšte nije navaljivala. i proveo je ostatak tog dana. kad je kupovao dve ćurke a mogao je da dobije četiri ako doda još vrlo malo novca. noći i još mnoge noći kajući se što je odbio ponudu i pokušavajući da nađe načina da mu ona opet pruži priliku da prihvati da stupi u njenu službu. i kako uporno nastoji da sreže troškove tako što će napraviti povrtnjak. Osim toga. ali nije izneo nikakvu primedbu protiv neke njene namere. nego zato što ga je uhvatila tako nespremnog da se prepao od proste pomisli da će provoditi ceo dan s njom: ona će bez sumnje naposletku otkriti njegovu tajnu i on će umreti od stida. čvrsto je obećao sebi da će učiniti sve što treba da ona to nikad ne otkrije. ako je reč o trenutnoj nestašici gotovog novca. dok je svakog dana gledao kakve odluke Madlena donosi kod opremanja kuće nameštajem. nije shvatio šta smera time. pa i za ceo mesec. to mi deluje kao dovoljan zločin za ovu nedelju. tako krivudavo da mu je potrebno društvo i da Madlena može da bude saputnica koja mu je potrebna da zajedno prevale put.. makar njegov posao bio sasvim skroman. odgovorio je da ne bi. zasaditi voće i držati živinu i poneku kravu. i zaključio je da mu je to ponudila iz učtivosti. umesto da to i izrazi.

može dogoditi da krv nekad teče njegovim venama u skladu s logikom njegovog položaja a drugi put protiv struje. ponavljala da pokućstva ima i više nego dovoljno i da. ne uviđajući da je on muškarac i da se. I proklinjao je svoje nisko poreklo koje ga je sprečavalo da se obrati gospođi visokog roda izražavajući iskrenu ljubav. sakrio bi se u grotlo vulkana da užarena lava sakrije koliko je jako rumenilo na njegovim obrazima. Zato joj je njegovo društvo prijalo i tražila ga je kad god je imala priliku. Margit je. kao najlepši cvet. Za to vreme. i da tolika škrtost po njenom mišljenju ne priliči velikoj dami kojoj služi. kao u ovom slučaju. 292 . najzavodljiviju. posteljina. treba potražiti na samoj ivici strme provalije. Sindelar je u Madleni video najnežniju. prema tome. i sve vreme je tražila da se kupi ovo ili ono. zahvalna na pruženoj ruci. odeća ili ukrasi za kuću. pošto mu je priroda takva. Ljubav je imala bezbroj načina da usreći Markusa Sindelara. pribor za sto. Oslanjala se na njega. ali nije zabadao nos u to. gospođo – dopuštala je Margit – ali niko u Parizu to neće shvatiti. A taj jedini razlog ga je pretvarao u najizmučenije biće u Parizu. Madlena nije imala pojma kakva osećanja budi u njemu. naprotiv. iskazujući privrženost što se odavno pretvorila u ljubav. bio je ubeđen u to. Madlena se oglušivala o njene zahteve. najljupkiju i najsrećniju ženu na svetu. nameštaj. nema potrebe trošiti više. ali nije joj padalo na pamet da ta saradnja može imati i neko drugo značenje sem učtivosti jedne strane i zahvalnosti druge. i da je ne saleće. u suprotnom. a da bi se tu pojavilo potrebna je hrabrost nemoguća među nejednakima. u to osećanje koje. Za nju je monsieur Sindelar bio samo verni pomoćnik koji nikad ništa nije odbijao i pristajao je na sve što je tražila ne pružajući otpor i ne izgovarajući se da mu je nezgodno. smatrala da za ponašanje njene gospodarice nema opravdanja. kao što lososi savlađuju prepreke u reci da bi stigli do okuke gde će položiti jaja i ispuniti svoju sudbinu. Uz nju muškarac može naći sreću. da ona odlično zna šta radi. – Možda vi znate. On je voleo svoju gospođu zato što je bilo nemoguće da ga ona primeti. Sindelar nikako nije shvatao zašto Madlena toliko brine o troškovima. no samo jedan da ga kinji i unesreći.

osim vrtlara i kočijaša. eno tamo. – Ili nisu tako oprezni s trošenjem novca. – Zar ti se čini da je to malo kućne posluge? – Ništa ja ne kažem. A onda joj se vratila hrabrost. I kazala mi je da u kući služe lakeji. – Vidim da si ti u većoj neprilici nego ja. vrtlar i kočijaš – izdeklamovala je Madlena. – Ko je to? – Naš sused od preko puta. začuđena što njena gospodarica ne zna ko je on. Margit. gospođo – izjavila je Margit. – Dve služavke. Rekla mi je jedna njegova služavka. ništa te ne sprečava da pređeš ulicu i potražiš nameštenje kod vikonta. – Pobogu. Bilo me je stid kad sam joj objasnila da kod vas služimo samo nas dve. Vikont od Oaza.. Ne manje od jedanaestoro njih služi u kući preko puta. Margit. Da li je gospođa vojvotkinja doživela finansijski krah i nema poverenja u mene da mi to kaže? – Nikako. kućeupravitelji.. – Niko se time neće baviti. – E pa. – Dakle. devojke. Nema novca ni za poslugu. gospođo! Ne govorite tako. gospođo.. devojke i služavke. Lakeji. sluškinje. u velikom broju. baviće se – tvrdoglavo je istrajala služavka. – Hvala ti. – Ne. s kojom sam razgovarala pre neki dan. gospodin vikont želi da vas upozna. i pokušala je opet: – Mada to ne znači da razumem zašto se tako ponašate.... – Mislila sam da ste upoznali komšije. rasplakaću se! Ni za šta na svetu ne bih vas napustila. – Madlena je odmahnula glavom. – Margit je slegla ramenima i kao da se time napravila nevešta. – Doputovali ste u ovaj grad kao velika austrijska vojvotkinja a svako ko dođe da vas poseti steći će utisak da ste na ivici nemaštine. pokazujući da ne razume. Nikad neću otići od vas – Margit je potrčala da joj poljubi ruku. – Valjda gospodari mnogo prljaju – nasmešila se Madlena. – Ne poznajem nikoga. – Ali hoće. kočijaši. – Jedino znam da prolazim pored drugih kuća u istoj ovoj ulici i ne mogu da izbrojim koliko ima služinčadi. ako zaista i dalje crveniš zbog mene. – Da li banka kasni s isplatom potrebnog novca? 293 .

A ti imaj poverenja u mene.. Margit. ali ubrzo će osvanuti dan kad će te reči postati kiselo grožđe i izazvaće kod zlih jezika jak bol u želucu. ali uznemiravale su je Madlenina uzdržljivost u opremanju kuće. pa i da sam bednica i tvrdica. a drugo znati upotrebiti ga.. Margit! – odvratila je Madlena. gospođo. i kad se druge služavke budu rugale našem jednostavnom načinu života. On odnosi mnoge brige. tako veliki da nemaš čega da se plašiš što se toga tiče. Čak ću se odreći kola i kočijaša. – Pravo je olakšanje čuti da tako govorite. Margit je pravila niz 294 . – Vidim da ste veoma samouvereni.. onda da. i povremeno bi se zapitala da li je tu reč o obazrivoj umerenosti ili o strahu da će jednog dana neko zatražiti od nje da položi račune pa treba da čuva novac da bi mu udovoljila. Pomislila sam da vam se narav promenila i da se sva vaša ranija darežljivost izmetnula u tvrdičluk. Proživela bi deset života pre nego što bih ga potrošila. kao muve. pošto će doći vreme kad će sve one želeti da služe s tobom u ovoj kući. Jer sad. gde se nećemo bacati u troškove i rasipati novac. – Neko vreme će me opanjkavati da sam cicija. Eto. – Moj imetak u zlatnim lujevima i dalje je veliki. – Šta će misliti o vama u Parizu? – Znam – priznala je Madlena. A roj lakomih ljudi što obleću oko nas samo bi nam doneo brige. – Ama ne. gospođo – zavapila je Margit ne slažući se. štednja na hrani koju je jela i opsesija da tako potanko pazi na sve. budi sigurna da je to saće na koje se lepe svi. – Slobodno možeš da kažeš da ćeš odsad služiti u skromnoj kući. – Jeste. – Ako ga je malo. smej se i ti. Ali jedno je imati novca.. – Madlena se okrenula i uprla pogled daleko. – Kao da ne znate da ceo svet želi da ima novca. – Ali ako ga ima mnogo. kao da razmišlja glasno i ne želi da iko otkrije njene namere. Umirilo ju je saznanje da nisu osiromašile i da joj neće manjkati ništa što je neophodno. gospođo – oklevala je Margit. čak i kad ne bi primale platu za to. ipak. ništa što je neophodno neće ti manjkati. Margit nije shvatala Madlenu i nije mogla da zamisli kakve namere ona ima. – Ali. Vidim da. Iznajmiću kočije kad mi zatrebaju. Margit – odgovorila je Madlena. umorna od Margitinog navaljivanja. zasad neću reći ništa više.

Ne skrivajući zahvalnost. godine zatekao ih je gotovo nespremne. – Da li bi bilo previše zamoliti vas za ormančić u mojoj sobi. i ponavljala ih je da bi pogodila kako tačno da ih izgovori. Znala je da je neophodno da bez greške govori francuski jezik i trudila se svakog dana da proširi svoje znanje i da usavrši akcenat kad se izražava. na velikoj misi u 295 . koristila je vreme provedeno na tržnici da upamti reči i ustaljene fraze. ali nije bilo moguće znati je li to od radosti što oseća da je uvažavaju u kući gde služi ili je uzbuđena zbog predstojećeg susreta sa svojima. izračunala je Madlena. Florens i ona. gospođo. To je bio prvi korak u njenom planu i njemu se posvetila svih tih meseci. Margit. – Reci monsieur Sindelaru da ih potraži po najboljoj ceni i kupi. i obe će savladati jezik. Madlena je pozvala Markusa Sindelara da im se pridruži na večeri za Badnje veče. Ponavljala je Margit da i ona treba da se potrudi da govori dobro. Pošla je sa suzama u očima.pretpostavki da bi objasnila sebi nešto što se nije moglo objasniti. Florens je više puta poljubila gospodarici ruku i spustila u džep deset škuda koje joj je Madlena dala da ništa ne bi nedostajalo na stolu za koji će sesti s porodicom. Da bi nadoknadile Florensino odsustvo. – Hvala. Živele su pola godine u Parizu i razumele su gotovo sve što bi čule i relativno lako se sporazumevale. Madlena je imala plan i svi njeni napori bili su usmereni ka njemu. Još pola godine. Božić 1760. Nadam se da će ti se dopasti. da će joj jednog dana biti zahvalna a služavka je prihvatala preporuku i premda nije mnogo učila. Dozvoljavate li da kupim jedan za sebe i još jedan za Florensinu sobu? Odeća nam se povlači napolju. sa zanimanjem. ali Bretonka je u poslednji čas zamolila za dozvolu da poseti sinove u šumama oko Rena i Madlena je pomislila da je pravo da joj da slobodne dane da bude u njihovom društvu na božićnom ručku i dočeka Novu godinu. – Možda nije neophodno. ali dobro bi mi došao. Madlena je odlučila da će to biti prva godina u kojoj će praznik provesti zajedno u Parizu tri žene. kao što vi kažete. gospođo? – zatražila je. – Nek ti bude – pristala je Madlena.

i naredila joj je da ode u svoju sobu i legne da spava. bio najtužniji u životu. opet zajedničkom. kolače od lisnatog testa s medom i bocu šampanjca. Margit jer samo razrogačila oči i smesta briznula u plač. ali opet je zatražila da se Margit potrudi da nauči jezik najbolje što može i da se pripremi za ono što će doći. i nije želeo da provede sam te dane u kući koja je ostala bez duše otkako mu je umrla supruga i zato što je mislio da je najpravednije da njegove kolege uživaju u prazniku s porodicom. međutim.jedanaest sati u katedrali Notr Dam na božićno prepodne i na ručku koji će potom prirediti u tek nameštenoj kući. Zasad joj neće reći više od toga. i da ostavi za sutradan obavezu da raspremi sto i opere tanjire od večere. kad već on ne može. Ali on se izvinio: već je zatražio da radi u Grand hotelu pošto nije očekivao poziv. dok se sećao da je mogao da ga provede s Madlenom. Margit se izvinila ako je sinoć rekla nešto neumesno. Progovorila je tek na kraju. Na božićnu misu su otišle zajedno. za nastupajuće hladne mesece. I dok se izjedao iza hotelskog pulta bez ikoga koga bi uslužio i drugog posla sem da pusti da sati prolaze i kuje planove da nađe načina da opet vidi Madlenu. zaista. ali nesposobna da iskaže zahvalnost zbog brojnih čaša popijenog šampanjca. ali nema toga ko će je odvratiti da to ostvari. dva ćureća bataka s prilogom od prženih krompira. Madlena je pre toga poklonila Margit končane čarape s bordurom od svilene čipke. veoma mlada i nenavikla na piće. tvrdeći da se jedva seća kako je došla do kreveta u kome je sutradan osvanula. sve dok ošamućene i izmorene nisu odlučile da okončaju to veče i odu u svoje sobe na spavanje. ponavljala da je to istina. 296 . nije ništa rekla. nešto što možda niko neće razumeti. više nego ikoga na svetu. Madlena se osmehnula. godine. i uporno je pitala da li joj slučajno ne veruje. i klela se opet i opet da je mnogo voli. Madlena je najzad shvatila u kakvom stanju je devojka. da objavi da zna zašto su ostale da žive u Parizu i da je odlučila šta će uraditi čim joj se ukaže prilika. dok je ponavljala zaplićući jezikom da je mnogo voli. Oduševljena poklonima. protkane vrpcom bledoplave boje i kožne cipele s drvenim đonom. da mnogo voli svoju gospodaricu. I tako je za monsieur Sindelara božićni dan te 1760. A posle. na ručku. ona i Margit su sedele zajedno za stolom i večerale pileću supu.

– I volela bih da pročitaš neku knjigu monsieur Didroa – dodala je... i da ni na jedno pitanje neće dobiti odgovor. kišnim pariskim popodnevima kad je izgledalo da nikad neće pasti mrak.. – To je dobar savet. – Ako baš tražite. sigurno.. – Malo preteruje. Još neki ćaknut čovek. – Da mi je znati ko je taj monsieur Didro. Niti je bilo načina da nešto popravi kad Madlena želi nešto tako šašavo kao da je tera da čita dosadne knjige umesto ljubavnih romana koji su je uzbuđivali i zabavljali u dugim.. 297 . Poznavala je svoju gospodaricu. njegove pouke će ti dobro doći. – Je li bar zgodan čovek? Madlena se nasmešila sažaljivo a Margit nije htela ništa više da pita. ali bar nije moralni čistunac. kao Volter. – Didro – progunđala je sebi u nedra.. a njene reči su zazvučale kao naređenje. znala je koliko je uporna i tvrdoglava. Poslušaj me. Uzmi je iz biblioteke.

OSMO POGLAVLJE Dveri zore 298 .

ali nije ništa pominjala. mada to nije izgovarao. opet. u kući vladala neumoljiva pariska hladnoća. 1 Do leta 1761. a noću naročito. Monsieur Sindelar je. gde se trude da gostima bude udobno. Madlena je shvatala poruku koju joj je slao svojim ponašanjem. da životinjska toplota smanji osećaj hladnoće i da tako izbegne upalu pluća od koje je pretila da će oboleti. navodeći kao primer na koji se treba ugledati hotel Sent Džejms. pokraj krava. a Madlena se pravila da ne čuje Margitine žalbe. Govorila je samo da izgleda da je popodne malo svežije nego što su očekivali i da će šolja čaja okrepiti dušu i želudac. puštajući da joj na jedno uvo uđu a na drugo izađu. I tada bi naredila da se 299 . da su prostorije u njoj pomalo negostoljubive. godine Madlena je posvetila dane usavršavanju jezika i pazila da uštedi najveći deo nasleđenog novca pošto joj je za njene planove bilo potrebno oboje: da dobro govori francuski i da sačuva bogatstvo. koristio česte posete kući da bi je naveo da uvidi. veoma vlažna u zimskim mesecima. kad ju je služavka opominjala da će se teško razboleti ako se gospođa bude inatila i nastavila s tom opsesijom da štedi na drvima za loženje. Ponekad. Njeno pak nastojanje da štedi nijedno od njih dvoje nije najbolje shvatalo. dodajući da malo grejanja nikad nije naodmet kad je napolju sve veće nevreme. Madlena joj je savetovala da namesti sebi krevet u štali. a maître zato što mu se sve što je radila Madlena činilo kao jedna još zamamnija crta njenog karaktera. ne skrivajući to. ali sedeo je po celo poslepodne ne skidajući ogrtač i povremeno trljao ruke. Nije ništa više govorio. Ovaj prvi trud nije iznenadio Margit a Markus Sindelar ga je pohvalio: služavka zato što je i ona brzo napredovala u svojim naklapanjima bez kraja i konca s ostalim služavkama na pijaci. i zabranjivala da se kamin loži više nego kraće vreme uveče. pošto je išla tako daleko da je često danju.

kad bi posle oskudne večere legla u krevet. Došao je mesec maj a s njim i prvi topli lahori koji su Margit ispunili uživanjem. I tada joj je Madlena zapovedila da sedne pored nje pošto obavesti Florens da i ona dođe u salon i pridruži im se. – Da li ste ikad videle išta lepše od proleća u Parizu? – počela je. umesto da vatra u njemu gori dva sata uveče. Margit je. osim darežljivog ustupka da se kamin. Kasnije. nikakva patnja joj se nije uvukla u srce niti je bilo te hladnoće koja bi je navela da promeni svoju strogu i čvrstu odluku. loži i zorom i da ostane tako podložen do vremena za ručak. nije izmenio Madleninu volju. Florens se jedina nije žalila na gospodaričin tvrdičluk pošto je. pronađu mnoge konje zaleđene u snegu. zahvaljivala je Bogu što ima mekanu postelju gde može da počine i dva ćebeta da se njima utopli. kada je tri dana padao sneg. baš kad je kamin bio upaljen. a zatim je išla iz prostorije u prostoriju beležeći nešto u jednu sveščicu a Margit nije mogla da pogodi čemu to. sa zajedljivim prizvukom koji nije promakao Madleni. A ni mesec april. Margit – odvratila je podjednako pakosno. nije poboljšao situaciju. sećajući se boravka u zatvoru u Haleu i poredeći ga s onim što ima sad. Ovde su 300 . – Čitala sam da kad se u proleće otopi led u Sankt Peterburgu. zagrejali stopala a time i smanjili nezadovoljstvo prema gospodarici. Madleni nije smetalo što je njen dom hladan i neprijatan. te godine kišnog. za razliku od svoje pomoćnice. – Čovek bi rekao da ti je zima bila previše hladna. živela pored šporeta u kome je održavala jaku vatru i nije izlazila iz kuhinje sem kad je u pitanju bilo nešto zaista hitno. – Ne – nasmešila se služavka. Kad je odlazila na spavanje. ojačali joj leđa. – Lepo i toplo – dobacila je Margit. sedela je u svojoj fotelji samo dok je učila. A nakon ručka je izlazila da prošeta pariskim ulicama do mraka. Na taj način. tokom dana.posluži užina. ali posle svih tih meseci žalbe su presušile i odlučila je da se prepusti neizbežnoj smrti od smrzavanja koja će je bez sumnje snaći pre ili kasnije. Dolazak proleća. – Pretpostavljam da ste primetile. bila ljuta zbog Madleninog cicijašenja. nakon što bi rano ujutro počistila kuću.

– Poznajući te... imala važan cilj i sigurna sam da sam postupila ispravno.. – Ne bih ništa postigla obmanjujući vas. da posle ne gunđate okolo da služite u kući najbednije i najnedostojnije vojvotkinje u Evropi. znam – prekinula ju je Madlena. Odustati od toga kad sam sigurna da bih trebalo da pokušam. sad želim da vam objasnim svoje razloge pošto će mi. – Kunem vam se da nikad nisam pomenula nedostojnost. tvoja gunđanja i žalopojke odlično poslužiti za moj plan. – Ni ti ni Margit ne biste učinile tako nešto..verovatno crkavali jedino od upale pluća. Izustila je samo: – Da li vi to ozbiljno govorite.. – Ja. Margit nije ni trepnula pošto nije shvatala na šta misli njena gospodarica.. – E pa. – Čovek bi pomislio da hoćete da me strefi šlog. Ali danas želim da vam kažem da je hladnoća koju smo trpele sve tri. – Teško. one koje nemaju novca da uče.. kao da joj 301 ... Za razliku od nje. – zavrtela je glavom Madlena. – Preteruješ. i ja s vama. – odrešito je izjavila Margit. magnifique12. Zažmurila je. sigurna sam da na tržnici niko ne može da te ućutka.. – Znam. Tako da im naše poduke pomognu da napreduju u životu. gospođo! – Dobro. da bolje izrazi to što je htela da im kaže. Znam. Odlučila sam da otvorim školu gde će se obrazovati siromašne žene. ja jesam gunđala – priznala je Margit. – U svakom slučaju.. Florens je izvila glavu kao pas kad misli da ga zovu i načuljila uši kao hrt kad se nađe u blizini divljači. i ona uz osmeh.. pustimo to. i čini mi se da mi je to dužnost kojoj ne mogu da okrenem leđa. – Florens je pomislila da se te reči odnose na nju. Madlena je potvrdila i zavalila se u fotelju. i imajući u vidu kako si uporna sa mnom. – Primakla se. – Da li ćete već jednom kazati? – nestrpljivo je upitala Margit. u redu.. Govorite već jednom. želim da vam objasnim odluku koju sam donela. – Dobro. gospođo? C’est. uz to. – Ne čudi me – odvratila je Madlena. – U pitanju je nešto o čemu dugo razmišljam.. gospođo.

302 . koliko sam propatila dok nisam dospela u ovaj položaj? Ne. i da sam bila ljubavnica ocu svog deteta.. prolila sam više suza nego što mi je ostalo da tek prolijem. znam da mislite da tako govorim zato što sam udovica koja je imala supruga. sin mi je umro pošto nisam mogla da ga hranim i da ga zaštitim od hladnoće.? I posle tolikih patnji.. i otpočela izlaganje. optužena za krađu iako je nisam počinila. kao supruge. i ti si udovica. Margit. – Ne kažem ja da ne treba da bude tako.pred očima iskrsava slika onoga što je zamišljala. Margit. ali imate li vi predstavu kakav je bio moj život.. sećaš li se.. bilo šta samo da se ne mirim s time. Ti. – Ali pusti me da završim da bi čula šta hoću da vam kažem. – Duboko je uzdahnula i nastavila.. ali znajte. Ali ja želim da se udam i rodim decu. – Nisam sklona velikom razmišljanju. ne možete znati jer vam nikad nisam pričala o tome. kao da pušta da lava njenih ideja poteče niz padinu planine snova. niti vam dozvoljavam da nekome ispričate. Florens.. možda je sve u redu tako kako jeste i ja nemam pravo da se opirem i suprotstavljam. – Lako je vama da to kažete. Možda je za mene jednostavno da tako mislim zato što sam prošla kroz sve to. morala sam da bežim iz Halea. oterane smo iz Beča. da sam bila majka iako sam izgubila sina. da sam bogata. bila sam blizu toga da postanem prostitutka i samo je igra slučaja to sprečila u poslednjem trenutku. Dok ja. nisam ni tebi. i imaš decu. – Istina je – potvrdila je Margit. odlično te shvatam. moj grad.. kao ljubavnice. – Da... nikad nisam smela da se vratim u Lajpcig. pa čak i da sam vojvotkinja.. ali moj život je bio brojanica a svaka kuglica na njoj nesreća i imala sam svega nekoliko kratkih trenutaka predaha. gladna. Nikad ne smete da govorite o tome. Margit – prihvatila je Madlena. Reći ćete da ga ipak imamo. zahvaljujući srećnoj slučajnosti u životu. ali ja mislim na mesto koje bismo mogle zauzeti i ako nemamo dece ili ne želimo da se venčamo. ali ova situacija me ljuti i nagoni da nešto uradim. Ne možete ni da zamislite. i ako smo siročad ili odbijamo da budemo kurtizane. kao ćerke. kao majke. Jeste. ali bila sam u zatvoru. Za žene kakva ja želim da budem nema mesta. polako. molim vas. konkubine ili kurve. niko me tome nije naučio – počela je – ali u životu sam naučila jedino da za žene jedva da ima mesta u našem svetu.

ljudima bez igde ičega. A ja sam se mnogo puta zapitala. Gospoda koja se diče svojim poreklom i imućni ljudi koji se diče svojim bogatstvom. Obrazovani muškarci se oslobode. – Ne dozvoljavaju nam! – Ko? – opet je upitala Margit. zakone koje su lično napisali da niko ne bi doveo u sumnju njihove povlastice. neukima. stičemo znanje. prosvećeni. nego o nečemu o čemu razmišljam mesecima. kao monsieur Sindelar u hotelu. mislimo! – odgovorila je Madlena poneseno. požrtvovane i pokorne. gospođo. mali zemljoposednici ili službenici. Daju im posao i platu samo da bi mogli da jedu i da skupe snage da i dalje rade. koji nisu učili! Izopštenima. gospodari. Učeni ljudi nam nameću šta da budemo pošto su oni svršili škole. muškarci. – A znaš li prema kome? Prema onima što nemaju obrazovanja. saznajemo. A to je da za siromašne žene nema mesta koje mogu da zauzmu svojom voljom pošto nemaju obrazovanja. – Sve što je dobro u životu dešava nam se slučajno. – Oni! – odvratila je Madlena. zato što nam oni. i da tako ostanu robovi i rađaju decu koja će kad odrastu takođe biti roblje. ali isto tako bih se zaljubila i da je bio kovač. – Tako je! – Madlenine oči su zablistale. odvajkada. To je bio vojvoda. određuju čak i šta treba da radimo da bismo im izgledale lepo. kao što sam vam kazala.. gospođo. – Zato što nam niko ne dozvoljava da se obrazujemo. Pročitala sam to mnogo puta! Poslušajte me: knjige ne lažu. i iz njih sam naučila da je tako oduvek. – Prema mnogima od njih su još gori nego prema nama. prestanu da budu robovi i postanu slobodni ljudi. i svet misli za nas da smo glupe. siromašnima. jeste. – Margit je odmahnula glavom. Florens. Ali sad ne želim da govorim o sebi. vojvoda od Lozenštajna. – Mislim da si u pravu. aristokrate. da pohađamo nastavu. zašto žene ne mogu? – Zašto? – Margit je skupila oči. – Florens je to izustila tiho. – Nisu svi muškarci takvi. lučki radnik. samo slučajnost dopustila da upoznam dobrog čoveka i da se zaljubimo jedno u drugo. Neuke smo. vladari. Dobro paze da pošalju sinove na 303 .. za sebe. znaju zakone. – Kraljevi. ako oni mogu da budu slobodni i da zauzmu svoje mesto u svetu kao trgovci. ratar ili kočijaš. zainteresovana da čuje odgovor. Bar je tako bilo sa mnom pošto mi je. da mogu da se prehrane oni i njihova porodica.

– I zato sam pomislila. Ali moralo je biti tako pošto mi je potreban sav moj novac da postanem ugledna dama u mesecima koji će proći dok ne otvorim školu. prodavačice i žene bez ikakvog znanja. – Ni u Parizu to neće biti jednostavno – zaključila je kad je Margit završila priču. okrećući se ka njima. – Ali sad smo u Parizu. – Madlena se uozbiljila i to je služavku nateralo da se izvini mimikom lica punom poštovanja i poniznosti...univerzitet da sutra budu kao oni. – Tako je – potvrdila je Madlena. svetlo koje ju je ispunjavalo razlozima i voljom da ga ostvari. da steknem prijatelje među vlastima. Uostalom. U međuvremenu. da me 304 . – Zato sam preko zime štedela najveći deo novca koji sam imala. ako opet pokušamo ono što su nam zabranili u Beču. sećaš li se? – Zbog toga smo morale da napustimo grad. a ako ne ostvare tu nameru. i Margit joj je svojim rečima ispričala čemu je gospodarica posvetila vreme i snagu da podučava čitanju i pisanju služavke.. – Da. Margit. i bez mnogo mozga u tintari. da se udešavaju da bi našle dobrog muža. moguće je – odgovorila je Madlena. gospođo.. sviraju klavir. Florens je htela da sazna šta se dogodilo u Beču i kakav su prekršaj počinile da bi obe morale da napuste grad. dodala je. sve sam smislila. – Policija i kraljeva vojska budno motre na sve koji se suprotstavljaju njegovim pravilima. Svaki dan čitam članke francuskih slobodoumnih mislilaca i ovde se ne bi usudili da mi pokvare planove. Florens je odobravala svako Margitino objašnjenje. – Ozbiljno govorim. Upozorili su me na to kad sam krenula iz Rena. što se vama činilo kao škrtost. odu u manastir ili se zatvore u kuću? Da li vam to deluje pravo? – Sva je sreća što je gospođa vojvotkinja rekla da nije sklona velikom razmišljanju. – I za mnogo manje od toga je Sveti oficijum spalio na lomači više od jednog čoveka. i s vremena na vreme hvalila gospodaričine dobre namere. – Margit je opet pokazala svoju mađarsku ironiju. ali šta kažete za njihove ćerke? Nauče li još nešto sem da čitaju. Žene su zaćutale. Madlena je ustala iz fotelje i otišla do prozora da bi na svetlosti dana opet našla plamen koji je obasjavao njen plan. i opet sela u fotelju. dostojnog njihovog staleža.

sad bi za taj plan znala cela Francuska. a nije propustio nijednu sedmicu a da nas ne poseti. pored hladnoće koju ste ga naterali da trpi sve ovo vreme. Tako sam i ja morala da skrivam svoje namere dok nisam bila sigurna da mogu da ih ostvarim. – Pa. – Da. požurite – posavetovala ju je Margit – da ne pomisli da ste ogrezli u grehu tvrdičluka. pogotovo ako je njegova. nalazim saučesnike i naposletku. Sačekajmo da vidimo kako će siroti gospodin Sindelar primiti tu vest. sasvim tačno. i kako dugačak jezik imaš. zimus ne bi bilo tako hladno. i pas brani kost i kad nije gladan. – I da ste nam to jesenas rekli tako otvoreno. gospođo? – Jesam – odvratila je Madlena. da sam ti rekla tada. – Ali niste ni vi baš anđeo.pozivaju na večere i gozbe. ako mi ne preostane ništa drugo. 305 . – Ali znajući tebe. – U svakom slučaju. da potkupljujem ljude. Shvatate li? – Pa naravno – uzviknula je Margit. Moraću da razgovaram s njim ne krijući ništa – shvatila je Madlena. A meni je trebalo da o svemu dobro razmislim. da podmitim načelnika policije da mi dozvoli da otpočnem naš rad. ti mali đavole! – Možda ja i jesam đavo – nasmejala se služavka. Zar niste razmislili o tome. Svaka uludo protraćena škuda bila bi jedna mogućnost manje.

Na zidove. Ostatak odaje opremljen je s dvanaest klupa i stolica. zatražila je od raznih pariskih mislilaca i enciklopedista da je prime. nije okačila ništa što bi odvratilo pažnju budućim učenicama i samo je kod ulaza. na čemu se 306 . Zbog toga je posetila političare i filozofe. otac Morele ju je prekorio zbog smelosti. duboko ubeđen da to nikad neće biti potrebno. okrečene u belo. Žan d’Alember je pomislio da je vojvotkinja nesumnjivo veoma naivna i blaženo se osmehnuo. gde će sedeti ona. postavila stalak i na njega položila veliku knjigu s jednim od najlepših atlasa iz svoje biblioteke. ocenjujući je kao besmislenu. tri reda po četiri skamije u svakom. Luj Žan-Mari Dobenton nije ništa zucnuo i samo ju je pozvao da za nekoliko dana dođe kod njega na večeru. kao da slušaju cvrčka kako tare nogu o nogu u najtoplijim letnjim noćima. da bi u njoj smestila učionicu svoje Škole za obrazovanje žena. pored vrata. Podigla je malu drvenu platformu i na sredinu stavila sto i stolicu. Di Marse joj je čestitao na junaštvu. pisce i muzičare. načelnika policije i samog pariskog gradonačelnika. mnogo više iz radoznalosti da upoznaju damu novopridošlu u grad nego što ih je zanimalo šta ima da im kaže. a tačno iza veliku crnu tablu s posudicom napunjenom kredama. ne verujući da bi jedna takva sanjarija mogla sprovesti brod njenih namera u neku luku. Didro je samo ponudio svoje pero da joj pomogne da razglasi svoje planove ako naposletku odluči da nastavi da ih sprovodi. dok se bavila pripremanjem učionice. preko puta salona. a oni su saslušali njene namere s prezrivom ravnodušnošću. 2 Celog leta je Madlena pripremala prostoriju koju je bila ostavila slobodnu u prizemlju kuće. ali se izvinio navodeći da ga čeka gomila neodložnog posla. Tih meseci kad je bilo lepo vreme. otvorenim na stranicama gde se nalazila geografska karta Francuske. a oni su pristali na to.

koji ju je zamolio da brzo objasni šta hoće. autori Enciklopedije su se borili da među građanima šire nova humanistička i filozofska merila zasnovana na jednakosti i na bratstvu. kao glumice. gospođo vojvotkinjo. jer ako taj plan uspe pomoći će da se odupru Rečniku iz Trevua. istog popodneva je posetila monsieur Žorž-Luja Leklerka. idejama koje su širili jezuiti. a nasuprot njima. samo se osmehnuo u neverici i upitao zar ne smatra da je takva delatnost muški posao a da su žene pozvane da obavljaju neka druga zanimanja. gospođo vojvotkinjo! 307 . a ne sa mnom. – U tom slučaju bi trebalo da upoznate mladu nonkonformistkinju Mari Guž. gospođo vojvotkinjo. – Poslušajte pouke mog kolege Rusoa i složimo se da je ženama mesto kod kuće.. – Tja. tja – prekinuo ju je odmahujući rukom. Razgovarajte s njom. i Volter.Madlena učtivo zahvalila ali nikad nije otišla u tu posetu.. Preporučujem vam to od sveg srca. – Ne mogu da se složim s vama. gde se izlažu tuđim pogledima kao drolje. – Gospođo vojvotkinjo – osmehnuo se. pošto mora da posveti pažnju mnogim drugim obavezama. Predlozi poput njenog. pošto nije uzalud bio vatreni pobornik evolucionizma. grofa Bifona. Istog trena se složio da pruži svu podršku njenoj inicijativi. Da i ne pominjem one dame što su poludele od silnog čitanja. a ne u pozorištima ili salonima. – Nova madam Pompadur! – uzviknuo je na kraju radosno. Čini mi se da se sećam da živi u Montobanu. Obazrivost i uzdržljivost. – Po mom mišljenju. izrazio se ushićeno. Srećom. biće nove karike u lancu koji će okončati vladavinu starog poretka. pa hoće da budu članice akademije ili se upinju da vode beskrajne rasprave s muškarcima. i on je jedini razumeo njen predlog i poverovao u njega. izjavljujući da je to sjajna ideja. ili još gore. *** Napustila je Volterovu kuću rasrđena. monsieur – usprotivila se Madlena. Osetićete se kao posestrime u zajedničkom poroku da protivrečite. koja sebe naziva Olimp de Guž. – Dobro nam došli u borbu za viši cilj.

gospodine grofe – shvatila je da je poseta završena i ustala iz fotelje od crvenog baršuna u kojoj je sedela. – Ne znam kako da izrazim svu svoju zahvalnost. rezonovala čisto intuitivno kao da je bila te sreće da je neko podučava od malih nogu. – Najbolja zahvalnost će biti da istrajete u svom hvale vrednom radu. Njena odanost člancima koji se i dalje pišu za Enciklopediju zaista je.. Na neki način.. dolazeći od tako slavnog mislioca. rođena bez kulture. taj stari čovek joj je najednom postao blizak. čvrstog i nesalomivog kao što je na kraju doživljavala Johana Sebastijana Baha. podsticaj koji ju je pre svega. ustajući i on bez napora. Osmehnula se zahvalno zbog Bifonovih tvrdnji i bez oklevanja mu pokazala sve svoje simpatije. pa ni da sredi svoje misli. – Ako vaš poduhvat uspe.. madam! Samo sam se tako izrazio – izvinio se grof Bifon. učvrstio u ideji da ne greši i da je ona. Grof Bifon je prizvao uspomene na te mladalačke godine i zagledala se u njega s toliko naklonosti da je sam grof odlučio da je prene iz zamišljenosti pozivajući je da završe razgovor i nudeći da dođe kod njega koliko god puta bude potrebno. i spoznala je u njemu naizgled krhkog ali odlučnog i moćnog čoveka... oklevajući. – Ni Luja XV ni ikog drugog.. Tada se Madlena. Enciklopedije i. prenosite naše ideale. koji nije umela da izrazi.. ja ne želim da budem ljubavnica Njegovog kraljevskog veličanstva – odvratila je Madlena smeteno. – Ali. – Molim vas. videći u tome podstrek da nastavi sa svojom zamisli.. Širite naše napore. – Mada se mora priznati da doprinos madam Žane Antoanete Poason kulturi nije nimalo za potcenjivanje. madam – odgovorio je. kolosalna! Titanska! Znajte da uživa sve moje poštovanje! Pokušala je da se izvini ako je prestrogo izrazila mišljenje i smesta je stavila do znanja da je veoma zadovoljna ohrabrenjem dobijenim od njega. pouzdan i zavređivao je poštovanje i divljenje kakvo je mislila da treba ukazati ocu. ukopala u mestu i veoma stidljivo 308 . svi mi koji visoko držimo zastavu slobode potražićemo povlašćeno mesto za vas. trudite se da ljudi shvate kolika je vrednost razuma. koji je uprkos slepilu koračao uspravno kroz život dok ga onaj prokleti Džon Tejlor nije usmrtio nakon što je izveo zahvat na jednom njegovom oku. stavljajući joj svoju kuću na raspolaganje za sve što joj eventualno ustreba.

– Postiđeno je pognula glavu i ponovila: – Nikad. Ali ja. U tom času je postala svesna da je niko i ništa. – Zaista ne znate šta. Sopstveni gnev ga je sprečio da otkrije ko stoji pred njim jer nije ni pokušao da primeti da ona zapravo nije niko.odvažila da kaže: – Sire. oprostite mi. kao da ima neko pravo.. – Sedite. zbog čina ispunjenog jarošću i seksom koji se. i takođe se spletom okolnosti uspela na položaj koji joj nije pripadao ni rođenjem ni kulturom. zbog strasti koja je morala biti odmah utoljena. kao varalica i ranjiva žena kakvom ju je društvo smatralo. Svi mi govore o toj Enciklopediji. Ipak. Pomislila je da ga je uvredila i pokušala je da se izvini. pred jednim plemićem. pokušava da je aristokrate saslušaju. pritisnuti palcem i zgnječiti kao sićušnog mrava na stolnjaku lepo postavljenog astala... gospodine. nije imala vremena da pobegne pošto je njen 309 . – Ja sam velika neznalica. slučajno prerušio u ljubav. rođeno slučajno.. pre svega dva-tri stoleća. Bila je manje od služavke. bila bi robinja i bilo bi joj zabranjeno i da pogleda u gospodara ili da gazi tlo kuda su hodale glavne sluge. Osetila je kako joj klecaju noge i malo je nedostajalo da istrči odatle pre nego što se na nju sruči golema moć plemenite klase koja će je.? – Izvinite. i razgovara s njim kao sa sebi ravnim. – Bifon je opet seo i bolno uzdahnuo. brak i nasledstvo. Pocrvenela je. Kako se usudila to da zaboravi? Odakle je izvukla i razvila plemenit izgled kad je tako prostog porekla? I još ima smelosti da sedi tu. Poticala je s ulice.. posle potresa izazvanog ratom. ili s još goreg mesta: iz sirotišta gde ju je ostavio neko ko nije mogao da je hrani. zadrhtala. pa i da budu udvorni prema njoj. Ali velmoža pred njom kao da to nije zapazio. Sad shvatam da nije trebalo da vam dosađujem tim nepristojnim pitanjem. Zbog prolazne zaljubljenosti jednog vojvode. i nije ništa. Da se rodila nešto ranije. ne znam šta je to. skupila se i osetila veoma jadno. niko. tek jedno nepotrebno biće. kao da mu se najednom otvorila nekakva stara rana. A sad. madam. gospodine.. Trebalo je da budem više. Kao da je bila zaboravila odakle dolazi. ako je razotkrije. gospodine grofe.

madam! Ne treba vi da se izvinjavate. zbog našeg lošeg ponašanja. ritmično i melodično. a možda zbog umornog hoda i prevelike perike koju je voleo da nosi. izgovarajući reči razgovetno da bi bio siguran da će ga dobro shvatiti. I doviknuo je kućeupravitelju da im smesta posluži dve čašice najboljeg likera iz ostave. a ne protiv nje. mnogo mi je žao. dovraga. a ipak niste imali priliku da saznate koji su krajnji ciljevi naše Enciklopedije iz prostog razloga što mi nismo kadri da govorimo jasno. da govorimo glasno. gospođo vojvotkinjo. još koliko danas po podne. duboko udahnuo i polako. Vi treba nama da oprostite. ruke su mu se njihale odmereno poput ptice selice u letu. veliki primer! Prosvećena ste dama... I da opet ponovim da sam u pravu. budite uvereni u to. činilo se da je star iako to još nije bio. i da je to razlog. – Nikako! Neka vam ne bude! – udario je dlanom po stolu. dajete mi najbolji argument da natrljam nos kolegama iz Akademije. vrat mu se izdizao da pogleda u daljinu i razmisli i istog trena se vraćao i nameštao pred Madlenom da je ubedi u čvrstinu svojih tvrdnji. prekrštao i rastavljao noge bez naprezanja.domaćin naprečac i veoma silovito otpočeo bujicu reči punih ljutnje i uvažavanja. Imao je pedeset pet godina. – Ja sam bio u pravu! Bio sam! Umorio sam se ponavljajući da mi ne umemo da pridobijemo građane za naš poduhvat. dizao se na noge i opet sedao 310 . – I ne znajući. što ne dopiremo do naroda! To je da čovek pukne od besa. da se obraćamo svima jednostavno i korisno da bi nas razumeli..! Tako nikad nećemo ostvariti zacrtane ciljeve! Vi ste živ primer za to. sto mu muka! Dugujem vam svu zahvalnost. – Ne! Nikako! – pokazao je očigledno nezadovoljstvo upereno protiv svih. madam. da ne umemo da ga objasnimo. a ne neki drugi. objasnio Madleni u čemu se zapravo sastoji centralna ideja Enciklopedije... Pogled mu je bio jasan. sve i da je tako delovao: živahno se vrpoljio u sedištu. Nije bio star. boja glasa odlučna.. *** Grof Bifon je bio mlađi nego što je izgledalo. – Ja.

– Zvezda nalik na onu što je vodila sveta tri kralja s istoka – primetila je Madlena blago se smeškajući. A naročito ne da ga smatraju vremešnim kad mu lice nije izborano i kad mu noge još čvrsto nose telo. Nikad neću zaboraviti taj istorijski datum: dvadeset osmi jun 1751. u kome je nemilosrdno napao monsieur Busea i grubo obezvredio njegovu teoriju o božanskom poreklu kraljeva. 311 . – Zato što je Didroov drugi članak. pošto je znala da niko ne želi da ostari. i gipkim prstima bez oklevanja uzimao čašu sa stola i prinosio je usnama. uključujući i Monteskjea. godine. ali ne zbog svojih poodmaklih godina nego zbog autoriteta znanja i mudrosti. – Ko su oni bili? – Recimo moje kolege slobodoumni mislioci i mnogi drugi ljudi od nauke – odgovorio je. premda svako želi da poživi dugo. jer kad delo bude dovršeno. kad se sve uzme u obzir. pod naslovom „Politička vlast“. i ukorila je sebe zbog toga: ubuduće će morati da pripazi jer tako nehotice može da uvredi nekog francuskog gospodina. – Isti oni koji su se smesta priključili projektu. – Ali znajte da dosta dobro opisuje ono što se dogodilo. nije došao u opasnost da pogreši i nije prolio ni kap. – Možda bi najpre trebalo da vam kažem. „Enciklopedija“. gospodine grofe! – Možda poređenje nije najbolje. bio dugovečan muškarac i ulivao je poštovanje. Ni kad je sipao sebi još likera. moja gospo – osmehnuo se i grof. gospodine. – Kakva priča. a njen cilj će biti da sakupi svekoliko znanje ljudskog roda do tog časa. bio nekakav signal ili zvezda koju smo svi odlučili da sledimo. Enciklopedija će se sastojati od izuzetnog zbira članaka mislilaca i naučnika. To je bio začetak dela kog je štampano dve hiljade primeraka i svi su poslati pretplatnicima. A znate li zašto? Slegnula je ramenima i odmahnula glavom. Bifon je. i kritikuje netrpeljivost religije i nadmenost vladara.podjednako brzo. gospođo – objasnio je – da je Enciklopedija započeta jednim člankom monsieur Didroa upravo s tim naslovom. I što će se nadalje događati. – A ti pretplatnici? – želela je da čuje Madlena. Madlena je bila procenila da je star a on to nije bio. objavljenim u nastavku prologa monsieur D’Alembera. – Recite.

Svaki istorijski proces vam je kao supa. gospodine. tja. Da bi bio cenjen i poželjan treba da sadrži raznorazno povrće. – Dovoljno je da znate da će taj proces biti dug.. – Priznajem da te reči gode mom uhu – izjavila je Madlena i prinela čašu usnama. sklapajući oči. ali nisam sigurna kakvo treba da bude moje mišljenje o svemu tome ako ga nekad zatraži neka od mojih učenica. – Ali vi. – Enciklopedija će pokušati da ukratko izloži i ustanovi hijerarhiju ljudskog znanja od samih početaka. gospodine grofe. – Prosto je kao pasulj. a potom ćemo pokušati da ga širimo među svim građanima. Tu misao je pre mnogo godina izrazio Dekart. To nazivamo senzualizmom.. političkim ili filozofskim. Podići ćemo zastave slobode i razuma nasuprot sadašnjoj potčinjenosti građana i protiv cenzure koja se danas nameće svakoj ideji što krši načela na koja se oslanjaju moćnici. – Shvatam šta govorite. Onda se iznova uozbiljila. – Opa! Dopala mi se ova rečenica! Ponoviću je. moja gospo. – Jer pored toga. moguće je da će proći više decenija dok ne bude dovršen. Mi aristokrate smo šargarepe što daju boju dosadnom zelenilu krajolika. – Nasmejao se grohotom. ali priznajte da je reč o metafori koju je tako lako razumeti da nije potrebno svršiti velike škole da bi se usvojila kao dobra 312 .. a trebalo bi i vama: braniti samo ono što može da se dokaže. ali svi članci koji budu uvećavali Enciklopediju zasnivaće se na dva kamena temeljca zajednička svima nama. ali po meni vi ste deo aristokratije a shvatila sam da građani smatraju. i umetničkim i naučnim. Madlena se takođe osmehnula i opet navlažila usne likerom što je stajao pred njom. gospodine grofe. naš napor neće štedeti kritike i na račun onoga što je dosad smatrano apsolutnim istinama. – To me veseli – i grof je nazdravio u to ime. i to nazivamo empirizmom. – Potrudiću se da upamtim. – Empirizam i senzualizam – ponovila je Madlena. gospođo – odvratio je Bifon. Pa i najneočekivanije.. kao što život teče i širi se kroz drvo od korena do poslednjih grana i plodova. i pridati istinski značaj svakovrsnim osećanjima. Oprostite. – Slušajte – nastavio je... – Tja.

dobro pripazite kad budete širili te ideje i pazite pred kim ih širite jer je svako od nas u opasnosti da bude uhapšen zbog toga. kao i monsieur Didro. gospodine. Mislim da i ja verujem u to. Širiti znanje. – Sjajno. Podrazumeva... – Sasvim tačno.. i budite sigurni da ne bih opet želela da prođem 313 . – Nisam sigurna da razumem. – Zvučao je nepopustljivo i energično. da se znanju dodaje povlastica da se pretvori u put za postizanje pojedinačnog blagostanja i sreće naroda. koja naravno nije nova.pouka koju treba slediti. dela za koje ste možda čuli. i prema tome smatrati Enciklopediju uzorom misli uperene protiv religije. čak i onih manje učenih. koji širi filozofske osnove svoje Kritičke istorije filozofije. Jeres... – Monsieur Didro je pokretač celog tog ideala – nastavio je grof svoje izlaganje – a iznad svega postojani zagovornik te političke težnje. njima se čini nedozvoljiva. zar nije jeres suprotstaviti se Postanju.. a ne dar koji dodeljuje Bog. gospodine – izvinila se. sjajno! – obradovao se grof. Ako je drvo koje smo upotrebili kao metaforu znanje. – Tvrdnja da je znanje ljudska zasluga. – Znam šta je zatvor. – Plašite me. velite? – Ona to i jeste. odnosno tekstom koji će osuditi Crkva i njeni zastupnici? – Ne znam. i najednom postao uznemirujuće ozbiljan. To je razlog što je podignut čvrst zid da bi se sprečilo da članci iz Enciklopedije postanu poznati i što je njihovo širenje i više nego dovoljan povod za hapšenje i osudu onoga ko to učini – upozorio ju je grof. Prema tome. Moram da vas upozorim na neke opasnosti. Ili bar tako misle vlasti.. moja gospo. kao i ubeđenje da svako može imati pristupa znanju ako uči i obrazuje se. – Ali ne smem da krijem od vas da postoje i rizici. ako verujete u to. – Da. lako se shvata. Znanje kao izvor napretka! Kakva lepa postavka! I tu ideju deli sve više Francuza. gospođo. gospodine grofe. ali sad smo najzad spremni da je sprovedemo do samog kraja. ništa manje od toga. gospodine – trgla se i obrazi su joj se zarumeneli. – Možda smo sakupili uticaje umnih ljudi kao što je Johan Jakob Bruker. bilo aristokrata bilo građana.. čvrsto veruje u moć znanja kao elementa neophodnog za ljudski napredak. Vaša milosti. pošto vaš zemljak herr Bruker.

gospodine grofe – složila se Madlena. – Hvala. Žele da on bude neuk. znameniti engleski stručnjak. 314 . lišen radoznalosti i pomiren s tim da ne postavlja sebi pitanja. mi delimo razne nauke u skladu sa shemama koje je ustanovio mister Frensis Bejkon.... ogorčenja i postavljanja zahteva. pokazujući gordost i samouverenost koje su mu ulivale sigurnost. – Zasad je dovoljno da se upoznate s filozofskim zdanjem koje gradimo. – Onda – Madlena je nabrala čelo – ne razumem. – Na kraju krajeva. gospođo – nasmešio se. da. – Mislim da sam sve odlično razumela. Zbog takvog preuređenja. O kakvoj opasnosti mi govorite? – Ah. A u tome je opasnost. kad bi građanin najzad stekao znanje o svojoj prošlosti. ne mogu ni za šta da nas optuže. niko ne propusti da nauči zbir ljudskih znanja. pokoran. sadašnjost bi bila podvrgnuta bezbrojnim kritikama. prestao bi da pridaje značaja osnovama hrišćanstva. jer mi smo se takođe okružili dosta otpornim zaštitnim zidom.. gospođo. – Zasad ne.. kad bi se upoznao s politikom drevnih kultura i običajima drugih civilizacija. Ne uzmičite. a mi ih samo poboljšavamo i činimo razumljivima za sve da tako. dobro. premestimo. nije potrebno da vi lično uzimate u ruke budak i lopatu. Prepustite nama da sve pregledamo.. ali smesta je optužila svoju neukost za sumnju koja ju je obuzela. – Stoga smo ubeđeni: ako svi doznaju za pouke sadržane u Enciklopediji. s nezavisnim sadržajima svake od njih. – Grof je opet ispio čašu do dna. neće biti potrebe da se išta više objašnjava čitaocima da bi krenuli putem pobune. – U svojoj naivnosti ne znate koliki strah vlasti osećaju od znanja naroda. – Ustao je sa sedišta i prošetao salonom.kroz slično iskustvo. bilo bi jednostavno dovesti u pitanje vladajuće običaje i svu nepravdu nadmoći političkih režima nastalih iz feudalizma. i njihova merila. – Dobro. proverimo. budite sigurni. gospođo. – Shvatam. A to njih prepada. kad bi narod potanko upoznao mitologiju. dovedemo u pitanje i suprotstavimo se. – Ne bojite se odmazde? – Madlena najednom nije bila sigurna u šta je grof uverava.

zaključio je da je ovoga puta susret zadovoljio gospođu vojvotkinju. s istim poštovanjem kao i uvek. ili grešim? – Ne. Po izlasku iz vile. Bili ste u zatvoru? – Neki drugi put. čak je odsustvo vojnika Njegovog visočanstva.. – Međutim. leđa naslonjenih na pročelja kuća. – Gotovo neprimetno se nasmešila. U sebi takođe radostan zbog toga. mnogo drugačijem od nezadovoljstva koje je inače pokazivala vraćajući se sa svojih sastanaka. Po Madleninom ozarenom licu. pružio joj ruku da se osloni dok se pela na prečagu lestvica a zatim ušao u kabinu i seo naspram nje.. Vožnja po popločanim pariskim avenijama u sumrak bila je ugodna u gradu koji kao da je i dalje želeo da živi na ulici. – Gospodin grof je bio izvrstan domaćin a svi elementi razgovora s njim krajnje poučni. kao i obično. drveće je izgledalo bujnije i raskošnije nego ikad. što su inače patrolirali uličicama a sad kao da su 315 . I zaćutao ne usuđujući se da je pogleda u oči. Sad treba da krenem. – Kući! – naredio je kroz prozor. ja. Bila je nedelja i sticao se utisak da je ceo grad na odmoru. samo su gledali ne razmišljajući. virkajući u njih samo s vremena na vreme i iz najveće potaje. Ućutao je. za razliku od prethodnih. po bulevarima i na svim trgovima deca su se smejala i igrala jurke praćena pažljivim pogledom majki i dadilja. – zainteresovano je dočekao Bifon – učinilo mi se da sam nešto čuo i nije mi najjasnije. bila po volji. Temperatura je bila veoma prijatna. Markuse. koje su upadale jedna drugoj u reč razgovarajući u malim grupicama ili dve po dve. sire – izvinila se.. kao da im ništa ne remeti odmor ili da su dostigli zanos pomirenosti sa sudbinom. Po njenom suzdržanom ponašanju i po sanjalačkom zanosu zaključio je da će biti najpametnije da je ne uznemirava novim pitanjima i samo je dvaput udario dlanom po spoljašnjem delu vrata da bi kočijaš krenuo. Markus ju je čekao pored kočije. otvorio je vrata kočije. s rukama u džepovima i s potpeticom jedne cipele zarivenom u zid. – Možda vam neki drugi put ispričam podrobnije. – Treba li da mislim da vam je ova poseta. Muškarci su uglavnom stajali..

takođe uzeli slobodan dan. Naposletku. – Da. a u kočiji je Madlena sve posmatrala kroz prozorčić usredsređeno kao neko ko želi nešto da nauči. dopuštalo da se bolje vide malobrojni uniformisani policajci koji su stajali u mestu. podsećala upravo dobijene lekcije u salonima grofa Bifona. – oklevao je. Kočija je prešla Novi most na Seni lagano kao što je neophodno u predvečerje. Ali kao što možete zamisliti.. Bilo je očigledno da razmišlja o nečemu što mu je teško da izrazi i Madlena je to otkrila čim je opazila da se namrštio.. Ali svi treba da shvate da. znam – prekinula ga je. – To je dobra vest – odgovorio je kratko i jasno. kazala je: – Donela sam odluku. – Naravno. nego se. dragi moj Markuse. gospođo. – Pretpostavljam da vas je upozorio i na određene rizike – pomenuo je Markus. – Gospodin grof je bio sasvim iskren povodom toga. Empirizam i senzualizam. na raskrsnicama bulevara. nego samo podučavati čitanju i pisanju žene koje to budu htele. Na to me je grof takođe upozorio. pomalo obazrivo. neću podići prevratničku vojsku. Klimnuo je glavom i opet zaćutao.. te dve reči je ponavljala u sebi kao recept za melem ili sastojke eliksira večne mladosti. zureći u sitnice. gospodin grof mi je govorio o potrebi da se dar znanja širi među svim građanima i sad odlično znam koga treba da podučavam. – Iznenađuje me što još nemate dovoljno poverenja u mene da razgovarate sa mnom otvoreno. da. 316 . – Kako sam čuo. U septembru će početi s radom naša Škola za obrazovanje žena. – Nego? Pažljivo je tražio reči. na kraju krajeva. mada najverovatnije nije proučavala grad. ili da se iznenadi. preduzeću potrebne mere predostrožnosti. u stvari. – Nije to u pitanju. herr Sindelare? – Ja. – Želite li nešto da kažete. vlasti nisu sklone.. ne okrećući se da pogleda Sindelara. takođe živo razgovarajući. sa sporošću koju je nalagao okolni spokoj. – Uz to.

nego i da vam pomažem da podučavate čitanju i pisanju vaše žene. oprostite što vam to govorim. – Hoćete li već jednom reći. ljubopitljiva zbog uzroka koji je podstakao te reči.. – A zatim. Priznajte da je moj francuski dosta bolji od vašeg. vaš plan. gospođo. a rado ću obavljati taj posao. – I? – Pomislio sam i da vaš francuski jezik. pogleda izgubljenog u oblicima rasparanih oblaka koji su poprimali ružičaste nijanse pre nego što će pasti mrak. Markuse? – Usudila se da ispruži ruku i položi je na njegovu.. – Zar nismo dobri prijatelji i možemo da razgovaramo s poverenjem? – Pa dobro! – odvažio se. i dalje nosi sa sobom određeni rizik. – Pa. monsieur – nasmešila se kad je to rekla.. naročito za usamljenu ženu. i više od toga... – I? – Dođavola. gospođo! – eksplodirao je. Tu mislim na našu političku situaciju. I to ne samo kao kućeupravitelj. kako se razvijaju stvari u Parizu. – Samo sam se pitao da li i dalje imate nameru da uzmete u službu kućeupravitelja. – Hoću da kažem da nekoliko nedelja razmišljam i došao sam do zaključka da sam možda predugo služio kao maître u hotelu. iako je u svakom smislu za pohvalu.. ne. – shvatio je njenu nameru – mogao bih da vam pomognem i 317 . – Nemojte mi toliko otežavati! Hoću da kažem da bih sad bio na raspolaganju da stupim kod vas u službu. Pogledala ga je sa zanimanjem..... a nebo nad Parizom je istodobno malo-pomalo buknulo u dugu crvenkastih boja što kao da su se tako rasporedile da bi upalile strasti ili podstakle stara otkrića koja se ne mogu priznati. uz sve poštovanje. – I? – S druge strane. još nije savršen.? – Ne. – Vi ste i uobraženi i drski. – Zašto pitate? Da možda ne znate nekog dobrog slugu koji. – Pa onda? Opet je zaćutao.

da rizikujem s vama i da budem blizu vas u svakom trenutku. još i više. Da.. Tako je opasna da... Poželeo je da u tom trenutku nadođe ogroman talas. gospođo vojvotkinjo. Uvek ste bili a sad.. samo to. proračun troškova.. – Hteo sam da kažem. Razmišljam i o prirodi vaše namere. Markuse. a glas mu je zastao u grlu kao da ga je smelost zagušila pa sad ima poteškoća s disanjem.. – Hoću da kažem da želim da učestvujem u vašem planu.u nekim administrativnim poslovima. Bićete mi od velike pomoći. i pohitao je da povuče ruku. Još danas. Dobro došli u moju kuću. Knjigovodstvo. gospođo – izvinio se. – Markuse! – Oprostite. ali klimnula je glavom i oči su joj se tako raznežile da ne bi bio u stanju da izdrži njen pogled. da se Sena izlije i odnese ga pod vodu. Nije se nasmešila. Da želim da budem pored vas. ako želite. – Hoćete da kažete da bi u tom slučaju trebalo da je se odreknem? – Ne! Taman posla! – Sad je on uhvatio njenu ruku i smelo je stisnuo... ne zavarajmo se. budite uvereni. Ne bih našla vernijeg slugu u celom Parizu. nastojeći da sakrije koliko je usplahiren. Brzo se okrenuo da pogleda kroz prozorčić. 318 .. Uz to. Doselite se kad budete hteli.. – Odlično sam razumela šta ste hteli da kažete. Uši su mu se od stida zacrvenele kao užareni ugalj. pod uslovima što ste ih naveli u svom predlogu. upis.

Mi prosto živimo ovde. Pre nego što je završio sav posao. – Naša. takođe. da li je odlučila da sede zajedno za stolom za ručkom i večerom. da i dalje bude spreman da je prati u posete u koje je još trebalo otići i da izradi program nastave za one žene koje naposletku odluče da se upišu u školu. Ako ne doživljavate moju kuću kao svoju i ne raspolažete njome slobodno. i za svega nekoliko dana je sastavio ceo program s rasporedom i aktivnostima po danima i prepodnevnim odnosno popodnevnim smenama. Što manje 319 . stečeno u hotelu Sent Džejms. – Kako hoćete – odgovorila je. A u tom slučaju ni ja se ne bih osećala slobodno. ničija. – Vaša i moja. da se stara o redu za koji bude smatrao da treba ustanoviti u kući s obzirom na buduću Školu za obrazovanje žena. Ništa od tih uputstava i obaveza preuzetih nakon toga nije predstavljalo neki problem za njega: imao je bogato iskustvo u upravljanju velikim preduzećima. I naravno. da bi ga usavršili koliko je moguće. Ili bolje rečeno. Markuse – odvratila je bez oklevanja. da bude strog prema svima kako bi se u kući govorio jedino francuski jezik. i Madlena mu nije dala više uputstava sem potrebnih da učini sve što misli da je prikladno da bi se osećao udobno. kratko je porazgovarao s Madlenom da bi se obavestio da li je njegova dužnost ograničena na upravljanje školom ili treba i dalje da ide s njom u posete. 3 Markus Sindelar se smestio u kući Madlene Findelkind posle dva dana. otvorio knjigu upisa i knjigu računa i nabavio učila potrebna za držanje časova. – Ali kuća je vaša. Od njega nije zatraženo da obuče ikakvu uniformu. Margitina i Florensina. smislio je plan kako da se razglasi da škola postoji. I. – Ali ta odluka zavisi samo od vas. nećete imati slobodu koju želim da imate.

čuvao ju je u svojoj samoći. žena. plašio se njenog pogleda i smatrao da je služiti joj jedini način da bude u njenoj blizini i da bude potpuno srećan. i to ne samo zbog poštovanja koje je dugovao gospođi vojvotkinji nego zato što ga je ta žena. postideti. – To ti se ne čini u redu. Tako je jako voleo Madlenu da ne bi umeo da objasni koliko. Jedino ljubav. štitio je sklanjajući se od Madleninog prisustva što je više mogao. Zastrašiti. Jedino ljubav može da izazove tu zebnju. Ne misliš da je ispravno? Možda bi ti bilo uvredljivo? – Ništa što dolazi od vas ne može da me uvredi. gospođo. I zato. Markuse? – začudila se njegovom ćutanju. – A zašto i ti meni ne govoriš „ti“.. da slušaš. Ni tiranija moćnika ni prirodne sile kad preteraju ne mogu da postignu takvo poklonjenje ljudskih bića.. – U redu. Ručak se završio ćutanjem.. uniziti se. želeti da služiš. to manje briga. Niko ne može da podučava slobodi ako nije slobodan. Nije mogao da stremi ka nečem više.svojine. kao što želim? – Dozvoljavate? – Molim te. Zbog toga je bio poslušan.. Potrudiću se da uradim to što se traži od mene. Složio se i ućutao. prikrivao to zadacima koje je izmišljao da ne bi bio primoran da izdrži njen pogled. rekla da je možda kucnuo čas da oslovljavaju jedno drugo prisnije. – Ali upravo sam zatražila od tebe da budemo na „ti“. – Sve što vi odlučite činiće mi se u redu. A Markus je skrivao najzemaljskiju. Skrivao ju je iza dugih ćutanja. usplahiriti. i u isti mah najuzvišeniju ljubav koja je ikad postojala. 320 . pri kraju ručka. kad mu je Madlena jednog dana. Opet je zanemeo. ćutao. Madlena je bila ubeđena da nije ispravno postupila kad je od njega zatražila poverenje za koje bi se njemu možda moglo učiniti da je prerano. kao i u mnogim drugim situacijama. da odbace formalnosti i pređu na „ti“ bez protokola. Jedino ljubav može da zatrese zidove s najčvršćim temeljima. nije se usudio da digne oči s tanjira i samo je klimnuo glavom. neprestano zastrašivala. a Sindelar nije znao šta znači ta nova situacija. takvu potčinjenost. kao bliski rođaci ili kao dobri prijatelji.

ili u svojoj ravnodušnosti. u svojoj odsutnosti duhom. drugi put zato što onaj ko je voljen to ne otkrije. Markus nije pronikao u razloge njene molbe. koji voli. U svakom slučaju. kršeći pravila. i ne primećuje da je taj pogled takav zato što. tražena i obožavana ne zastane da pogleda u oči onome ko tako strasno žudi za njom. ona je mogla sebi da dopusti da uobrazi da je prevratnica. ili kapric aristokratkinje nedavno došle u zemlju u previranju s kojom će se bolje poistovetiti ako usvoji određene obrasce što joj se čine kao najveće kršenje pravila. I to je tako čest slučaj da se mora prelivaju od ljubavi koje se razvodnjavaju s vremenom ili se rastaču u smrti. poslušao. u čemu se ona sastoji. iz istog broja pobuda koliko ima ljudi što je pale ili gase. ne zastane da se uveri da onaj drugi. poslušan. zaverenica i pobunjenica. 321 . da je traži onaj ko je traži ili da je obožava onaj ko je obožava. Prema tome. zahvaljujući tome što je umeo da se izražava na dva različita jezika. Madlena je bila voljena kao što nije mogla da zamisli. I dok su njih dvoje bili zajedno. Ali ni u jednom trenutku nije pomislio da ona počinje da oseća nešto drugačije prema njemu. oćutao. a u nekim slučajevima. da nađe jednostavan posao uglednog službenika u dobrom pariskom hotelu. čak. a ako je to slučaj. Ljubav može da se sakrije. i pomiren s tim. Ponekad zato što onaj što voli to ljubomorno skriva. nikad neće biti jednaki niti on može težiti da bude na visini njenog položaja. postoji. pokoran i uslužan na drugoj strani odaje ili na suprotnoj obali reke strasti. zato što onaj ko je voljen smatra da to ne zaslužuje. Kako god da se okrene. Ljubav može da se sakrije. pokorio se i nastavio sa svojim ličnim. Markus je voleo tako da to ne bi bilo moguće objasniti. ne misli i ne sluti da je voli onaj ko je voli. A u većini slučajeva zato što osoba koja je voljena. kojima dodija nemogućnost ostvarenja ili se istope kao sneg kad se ispreči aprilsko sunce neke druge ljubavi što stiže izdaleka. pa ni da je uopšte sposobna da razmišlja o tome. ali je.je li u pitanju puka forma ophođenja ili Madlena predlaže promenu u njihovom odnosu. I tako. kao i uvek. Ona je bila vojvotkinja a on pučanin s nešto malo škole i imao je sreću. trudeći se da joj ugodi. da je želi onaj ko je želi. nem. intimnim i privatnim ljubavnim uživanjem. obraćanje na „ti“ koje je predlagala verovatno je učtivost nastala iz dobre naravi gospođe koja uživa da udovolji svojoj posluzi praveći male ustupke. željena.

ali je smesta opet potražila u zaboravu udobno utočište uzdržljivosti. i gospođu i gospodina. Kao ni prasak slomljenih stakala kad pogledi bačeni kriomice ili brže-bolje ispod oka zapale strasti skrivene u rumenilu i u blagim podrhtavanjima glasa kad se izgovara neka bezazlena reč. Florens je održavala prostorije u savršenom stanju. I ako na kraju ne bude tako i sve eksplodira najednom i uz gromor. ocenila oboje. to bar neće biti zbog nje. vraški nemoguće. Poslednjih dana avgusta 1761. privijen uz njega. toliko da nije imala vremena da čuje tuđe krike i nije imala oči ni za šta drugo sem za školu. i poneki put je pomislila na Markusa. Samo toliko. i nanese štetu. Tog leta je zastala da razmisli nekoliko časaka o žestini tog uragana jedino kad ju je Margit zapitala da li je možda iznenađuju česti napadi stidljivosti gospodina Sindelara. da bi se petljala u pitanja koja se nje ne tiču. zbog svoje zrelosti.bliski. vraški je nemoguće prestati bojati se psećeg laveža u ponoć. koja samo što nije otvorila svoja vrata. A Margit nije htela ništa više da kaže jer je mislila da ljubav. Madlena nije umela da čuje grmljavinu koju proizvodi ljubav kad veruje da je zaklonjena ćutanjem. kao dva obogaljena anđela što lepeću samo jednim krilom pošto je drugo kod nekoga što ga čuva da bi obnoć utonuo u san. Margit je brinula o detaljima a Markus je vodio knjige troškova i upisa da ništa ne bi poremetilo ispravan red procesa učenja. da bi se začudila njegovoj beskrajnoj dobroti i da bi zahvalila na neprocenjivoj pomoći koju joj je pružao. Margit je bila previše odrasla. kao i glupost. Madlena ih je tada okupila u velikom salonu poslednje nedelje u mesecu i ponovila 322 . Istina. previše žena. Međutim. sve je bilo spremno za početak časova u školi za žene u velikoj kući. život je proticao u kući na obali Sene suviše uobičajeno da bi bilo stvarno. bila je rastresena i obuzeta onim što je u tim trenucima želela da uradi. ali samo zato da bi zaključila da je neobičan čovek. a to nije prerastalo u nešto više od igre u kojoj ona nije bila pozvana da učestvuje. ujedinjeni zbog istog cilja i razdvojeni ćutanjem. Mada je. ne može da se sakrije.

a sve to zahvaljujući časovima u Školi za obrazovanje žena u kući gospođe Findelkind. i da vlasti nisu bile tako stroge. malo ih je posedovalo hrabrost potrebnu da prkose gospodarima. Bečko iskustvo je bilo poučno. bile su jednostavne: od ponedeljka. Smernice. potrebna dozvola gospodara ili muža. služavkama. roditeljima ili muževima i nijedna nije rekla da ima potreban novac da plati školarinu. da sabiraju i oduzimaju. kad dovedu u red kuću kao i svakog dana i svi doručkuju. Margit i Florens su takođe često započinjale razgovor sa ženama koje su se žalile da nikad nisu imale priliku da uče i proklinjale zlu sudbinu. a u nekim slučajevima. strah ih je da će ih njihovi muškarci odbaciti pošto ni oni ne umeju da čitaju i sigurno ne žele da u kući imaju ženu koja zna više od njih. koje je izradio Markus a Madlena zadovoljno prihvatila. A ako one pokažu divljenje. iznenađenje ili zanimanje. i pod izgovorom da treba da obave dnevnu kupovinu. I svi su bili mišljenja da je to dobro. prodavačicama i prostitutkama da bi im saopštile da su one naučile da čitaju. ali mada su prvih dana Sindelarove opomene ispale proročke. svaka na različit trg i svakog dana negde drugde. Mnoge žene iz najnižih slojeva naučile su da čitaju i da se same izražavaju pisanom rečju dok nije naterana da napusti grad. pišu. dodavale su. – Ništa te neće koštati – obavestile bi je tada Margit i Florens. da bi prihvatile tako nešto. ali gotovo nijedna nije imala slobodno poslepodne. istog časa treba da počnu da hvale prednosti znanja. isprva neće biti jednostavno pronaći veliki broj žena koje će im poverovati i pokazati odlučnost da uče. Margit i Florens će otići na tržnicu. još bi živela u Austriji i bavila se pedagoškim radom. Kao što ih je Markus opomenuo. da mogu da pruže pomoć muževima i deci i svakako da uvećaju svoje mogućnosti da rade bolje poslove s većim platama. preimućstva umeća da sopstvenim snagama saznaju za događaje objavljene u novinama i u odlukama iz javnih proglasa. zapodenuće razgovor sa sluškinjama. istovremeno ceneći što škola postoji. mada je većina odgovarala da im je.uputstva i zaduženja svakoga od njih. i prema tome u Parizu će obavljati delatnost iste prirode. objasnila je. – 323 . za samo dve-tri nedelje sve je počelo da se menja i postepeno im je postajalo sve lakše da ih ubede u prednosti izlaska iz neznanja.

Mršava kao čačkalica. izgledala je kao da je poodavno napunila trideset godina. Gran plas. i on joj je bez oklevanja dopustio da pohađa školu. premda je mislio da je to beskorisno i bio ubeđen da ona to nikad neće savladati. a njoj je delovalo nerazumljivo pošto se kod kuće ponašao kao staro 324 . kratkovidim očima. Kozeta. Monparnas.Pohađanje časova je slobodno a obrazovanje besplatno. jednog dana pokajati. pošto nije želeo da ga kolege. Četiri nedelje je zajedno s Florens odlazila na one tržnice u Parizu gde je sve vrvelo od ljudi: Sen Žermen. što ju je primoravalo da zagnjuri nos u hartiju da bi videla crte slova koja je ispisivala. ispoljavajući žarku želju da čita to što piše njen gospodar i što je toliko hvaljeno u Parizu. i da joj možda malo nedostaje da zađe u četrdesete. s koščatim. ali po sporom hodu i zamišljenosti u njihovom pogledu jasno se videlo da odlaze premišljajući o pozivu i dvoumeći se da li će se. uporno je ponavljala da želi da nauči mnogo i brzo. počela je s radom Škola za obrazovanje žena s prve tri učenice. Reč je o tome da nikad više ne zažališ što si neuka žena. ako joj zabrani. a Margit je. udovice koja je za svoju ćerku želela bolju budućnost od one što ju je sama imala. Ta služavka. znala da im se ideja uvukla pod kožu kao zmijski otrov i da će njegovo dejstvo potrajati danima. Sledeća učenica je slučajno bila služavka zaposlena kod monsieur Monteskjea. ako odbiju. Pijacu cveća i tržnicu Madlen. A prve nedelje u oktobru. kad bi videla njihov rasejan korak. tačno u dva sata po podne. s nepunih petnaest godina je sama naučila da ispisuje slova i neumorno je ponavljala da želi da nauči da piše da bi sastavljala ljubavne stihove. zar ne shvataš? – Džabe? – iznenađivale su se. Njena želja je samo da pomogne siromašnim i neobrazovanim ženama pošto je i sama to bila i zna šta to znači. – Šta onda gospođa Findelkind dobija time? – Ništa. Ona ne dobija ništa. iskrivljenim šakama na kojima su se plavele vene i s istrošenim. optuže da radi drugačije od onoga za šta se zalaže. Služavke su odlazile ne preterano ubeđene. Jedna od njih bila je ćerka jedinica prodavačice mahunarki na pijaci Sen Žermen de Pre. Polin je bila devojka širokog osmeha i nestašnih očiju.

Markus. Jer epidemije se šire vazduhom a niko ih ne vidi. godine morali su da dodaju još tri stolice u učionicu da bi udovoljili zahtevima za učenjem. Tako je za Božić u školi bilo sedam učenica. i zbog toga donose mnogo zla a takođe i veliku korist. a ako je neka kasnila. i čak je oformljena prepodnevna grupa samo za devojčice od pet do devet godina kojih je. Za to vreme uvek su čitani odabrani tekstovi iz Enciklopedije. u martu jedanaest. One su bile prve tri učenice u školi. Treća. svih iz siromašnih 325 . A epidemije učenja i želje za znanjem. i dok su se obrazovale sticale su svest o stvarnosti u kojoj su bile primorane da žive. u kojima su isticani važnost znanja i sloboda koju donosi bekstvo od neukosti. strog. zbog sporosti ili zato što je odsustvovala s časova. razlog nije poznat. kako je vreme prolazilo. I opet škola nije pokrivala sve potrebe iako su predavali Madlena. Kler. Učenice bi naučile da čitaju i pišu za otprilike tri meseca. bila je supruga štampara koji je imao sopstvenu štampariju i kad je napunila trideset pet godina.gunđalo. Markus je u knjizi upisa imao listu čekanja od sedamdeset dve žene i spisak s više od dvesta devojčica. nepopustljiv i nepodnošljiv. Većina je za to vreme uspevala da čita tečno. o potčinjenosti nametnutoj njihovim majkama i o budućnosti koja čeka njihove ćerke ako prethodno ne nauče da se bliži novi svet i da njegovo uvođenje može da im pruži nove mogućnosti. iz ubeđenja ili iz zavisti. U septembru 1762. Prve. a pre leta 1762. a ako su želele da nauče da računaju. bilo dvadeset sedam. u koju nije imao poverenja ne zato što mu je davala povoda za to. jer će tako uštedeti platu za šegrta a i nadziraće izbliza suprugu. nego što ga je ubo škorpion ljubomore. Tako su se žene prosvećivale dok su učile. priključila bi se sledećoj smeni dok ne bi postigla šta je htela. i onda je divovski zadatak zadržati ih. Napravljeno je nekoliko grupa. teže da zaraze svojim visokim letom. a ponekad i sama Margit. došao je do zaključka da mu više neće rađati decu i odlučio da će biti najsvrsishodnije da zaradi za život radeći za njega. zavisno od slobodnog vremena služavki i prodavačica. trebalo je da ostanu još tri. i desetkuju stanovništvo ali i bodre naučnike da marljivo traže lekove i veštine odbrane od njih.

. po mom mišljenju. mada mu ništa nije padalo tako teško kao da njoj pričini i najmanje nezadovoljstvo. – Ti vodiš knjige i odlično 326 . Trošimo najmanje što je moguće za najam kuće. Umorno i starije. Markuse? Pokušavaš li da mi kažeš da bi trebalo da počnem da brinem? – Zasad ne. kao što je bila želja i odluka njenog supruga vojvode od Lozenštajna. – Nemoj okolišati. *** Prve nedelje u junu 1763. godine školu je pohađalo više od četiri stotine žena. A pre isteka 1763. iscrpljujuće. ali za školu je potrebno sve više učila i to pravi stalne troškove.. Punila je dvadeset šest godina a osećala se starije. čiji su svi članovi najčešće bili nepismeni. mnoge od njih sa suzama u očima. iznenađena obaveštenjem o novcu. njena novčana sredstva su se smanjivala mnogo brže nego što je mislila.porodica. plate za poslugu su i dalje niske. najkasnije. – Ne možemo ništa više da učinimo. A lako je dosetiti se da se imetak ne množi bez prihoda. i mada je sačuvala neokrnjenu nadu i bila ponosna na svaku ženu koja je završila školu i sa zahvalnošću se oprostila od nje. Markus. vodio je račune tako pedantno da je ubrzo uočio teškoće da se nastavi s časovima. Madlena je proslavila rođendan. znala je: i kad bi želela da nastavi sa svojim radom zauvek. naravno. pošto su poslednje dve godine bile duge. – Treba li da se zabrinem. i iz odanosti osetio obavezu da joj to jednog dana kaže.. Ali. herr Sindelare! – prezimenom mu se obraćala jedino kad bi je obuzeo neki nemir ili kad je bila ljuta.. održavanje je veoma skromno. koji se iz stidljivosti i osećaja poštovanja trudio da joj se uvek obraća bezlično kako ne bi bio s njom na „ti“ kao što je predložila. Da i ne pominjem ručkove i užine koje delimo učenicama iz plemenitosti. o čemu nikad nije zastala da razmisli. – Šta hoćeš da kažeš? – skupila je oči. O svemu se vodi računa. – Ne bih voleo da budem ptica zloslutnica a ni da u meni vidite onoga koji sve kvari. ali dužnost mi je da vas upozorim da sve ukazuje na to da finansije počinju da se tanje.

– Žao mi je što ne raspolažem onim što je potrebno da bih bio pažljiv i kupio rođendanski poklon. – Ali treba iznaći nove načine opstanka. nažalost.. – Mislim da imaš pravo. – Ne vidim kakve to veze ima. – Jedino razumno rešenje je što pre naći nekog pokrovitelja.. – Naredne nedelje će se u ovoj kući održati rođendansko slavlje. Ali ko? Kome da se obrati kad gotovo nikoga ne poznaje.. – Ne. i naša finansijska situacija se pogoršava. – Moramo li da zatvorimo školu? – htela je da čuje. ma koliko malo. – Gospodin grof? – mozgala je da li je to dobra ideja ili obaveza koja 327 . je li? Tu bi trebalo da budemo veoma. pomislio sam da ne bi bilo nesmotreno potražiti pokrovitelja koji će ceniti napore što se ulažu u ovoj kući i složiti se da ih deli s nama. Hej! Ne misliš valjda da potrošiš deo od to malo novca što nam je ostalo da mi kupiš poklon.. Opet te pitam: treba li da se zabrinem? – Da – odgovorio je kategorično. – Na šta misliš? – Pa. – Ali drago mi je što nisi zaboravio i. A pošto je tako. ali time bi prekršila prvobitnu obavezu i uz to opet počinila društvenu nepravdu kad bi podelila učenice na one koje mogu sebi da dozvole da plate.. Njena škola je slobodna i besplatna i tako treba da bude i nadalje. u redu. – Ne – odvratio je. Madlena je razmišljala o Sindelarovom predlogu. makar i malim delom. Markuse – rekla je najzad. mada je po Madleninoj lažnoj srdžbi shvatio da ona očekuje neki poklon. isto tako odlučno.. – Nije shvatala šta on hoće da kaže. Pokrovitelj. i one što ne mogu da dozvole sebi nikakav trošak. škola obavlja odličan posao i trebalo bi da ga obavlja i dalje čak i ako ponestaje novca. razmatrao sam ideju da se grofu Bifonu pošalje pozivnica za zabavu. a ponajmanje nekoga ko bi imao novca za takav poduhvat? Mogla bi da zatraži od učenica mali iznos za podučavanje. ali zauzvrat razmišljam o nečemu što bi moglo biti dobar dar za školu. Ne. – Sindelar se ni ovog puta nije osmehnuo. Ali ne znam kome da se obratim. To je dobar predlog. Po mom mišljenju.znaš koliki su naši troškovi i koliko nam je novca ostalo.

– Moguće je. Brine me jedino što ćemo. Madlena je odmah donela odluku. Ideja ti je dobra. Gospodin grof. Markuse. – Napravila se da je pocrvenela pošto je pomislila da je to nekakvo udvaranje i potražila je način da se zaštiti od njegovih reči. – Ako ga naš rad bude zanimao.. gospođo vojvotkinjo – počeo je – ali mislim da je najbolje da što pre saznate i da saznate od mene. veze i sigurno mnogo načina da nabavi neki iznos novca. ovog puta sa zabrinutošću urezanom u bore na njegovom čelu. – Prihvatam da se plašite. Čuo sam da je čest gost na prijemima kod Njegovog veličanstva kralja. – Novca na našem računu je sve manje.. – Budimo praktični – prekinuo ju je.. ovo i ne treba da shvatite kao šalu – produžio je. mislim da će mu se svideti da se upozna s tim – dopustila je Madlena. da. klimajući glavom posle kraćeg razmišljanja. na zabavi morati malo da se potrudimo oko zakuske. – A naša dužnost je da mu zahvalimo na tome. grof Bifon ima prijatelje.. molim vas – prekinuo ju je ozbiljnog 328 . ali još imamo dovoljno da potrošimo koji luj na nekoliko pristojnih zalogaja. – Mislim da je to pametno. Pustite me da govorim. Ostavićemo dobar utisak. – Plašite me. Zabava je bila vesela i veoma prijatna sve dok pred kraj grof Bifon nije pozvao Madlenu da sedne pored njega u izdvojenom kutku prostorije i zamolio je da ga sasluša s punom pažnjom. Ne znam da li.. ne. gospodine. Da. – Godinama nisam otišla kod njega u posetu. Lično ću se postarati da sve bude po ukusu gospodina grofa. objasni koliko smo napredovali i ponovi da je taj rad u korist najubogijih.Bifonu ne bi bila po volji. – A to nije sve – nastavio je. ako prihvati da dođe... – Ali sećam se da je on jedini podržao ovaj poduhvat – nije se predavao Markus.. – Rođendansko slavlje mi se čini kao pogodna prilika da mu se zahvali na početnom ohrabrenju. – Došlo mi je do ušiju da ste od pre nekog vremena vi i ova kuća pod istragom. Još danas ću mu napisati pismo i poslati pozivnicu. – Ne verujem da. – Shvatam da ovako svečana prilika nije najbolji trenutak za ovakav razgovor. – Ne. koji sebe smatram vašim prijateljem.

. Do te mere da je policija otpočela istragu o tome šta se događa u ovoj kući. – Svakako. moj je dobar prijatelj i duguje mi poneku uslugu. ponekad nije zgodno ni doći prerano... – Vaša obrazovna uloga ne samo da je dobra nego je izvrsna. gospodine. Neke prijave su stigle do Njegovog veličanstva. Ali moram da znam istinu: jeste li bili u zatvoru? – Jesam.. oslobođena sam. i iz tog razloga smo poslednjih meseci uspevali da se pretvara da nije obavešten o vašem radu i o radu drugih udruženja koja zastupaju nove ideje enciklopedista. svakako – pokušao je da je smiri. rekao bih.izraza lica. da – priznao je Bifon. I po onome što sam upravo čuo. – Ali neki ne misle tako. u pravu ste. – Uozbiljila se i namah je iščilelo dobro raspoloženje što ju je pratilo celog popodneva. monsieur Bertran. – Naizgled. gospođo. – Zar se nikad neću osloboditi te nepravde? Za boga miloga. – Imam učenice i one uče da čitaju. – Možete li mi objasniti. – Nažalost. Prijavili su vas. – Ali. ali osuđena sam i ležala sam u tamnici u Haleu. O njoj se priča u nekim salonima – izjavio je. Ali sad se sve malo promenilo. Prijave potiču od mnogih plemića koji smatraju da vaš rad podriva društvo. – Kao što nije dobro doći do nečega kasno. Zavalio se u fotelji i nekoliko puta odmahnuo glavom. Ali slava je kao lepo jabukovo drvo: kad se poseče. – Oborila je pogled i pognula glavu. više nikad ne daje plodove. i kralj je naredio jednom ministru da napiše izveštaj o svima nama.. – To je bila kleveta! – naljutila se Madlena. 329 .. pa to je okrutno! Grof Bifon je takođe oborio pogled i uzdahnuo.? – Kralj. to je okrutno. veoma je jednostavno objasniti – iznenadila se. – Čak previše izvrsna. – Bila sam nevina. a vi ste uspeli ono što niko nikad nije: da rasrdite pola Pariza. – Čim je to dokazano. Dok. – Ne razumem vas. – Najednom su joj oči zablistale. vi ste na prvom mestu pošto su saznali da ste proterani iz Beča a u Lajpcigu osuđeni zbog krađe. Načelnik pariske policije. – Ni najmanje ne sumnjam.

čula je da se pominje iako nije mogla da se seti iz čijih usta. i to ne samo zbog vašeg pokojnog supruga vojvode nego i zbog vas lično. Dobar glas i mladost su veoma nezahvalni.. U Beču sam poznavala samo. Poznajete li gospodina barona Palika? Madlena Findelkind se zamislila. jasno kao što se obnavljaju slike iz neke stare tragedije. – Ali to je tako nepravedno! – pobunila se. vikont od. tačno je. – Da. sad zna ko je baron Palik. Znala je to ime. sad znam – priznala je preko volje. Cijana. – Izgleda da je iz tog susreta izašao veoma uvređen. kad jednom odu nikad se više ne vraćaju – primetio je. kako ono beše? Vikont. čini mi se da se sećam. govorio o vama. pred očima joj je iskrsao vojvoda od Lozenštajna. Priznajem da mi ime gospodina barona zvuči poznato – potvrdila je. optužujući vas da ste stekli titulu prevarama. ranjen u salonu svoje kuće u Beču po povratku s dvoboja. – Ali ne znam ko to može biti. Nije odmah odgovorila. Tukao se u dvoboju s mojim suprugom i bio je ranjen. ili s neke proslave izgubljene na dnu pamćenja. – E pa. – To je bečki aristokrata koga je Njeno visočanstvo nadvojvotkinja Marija Terezija postavila za ambasadora svog dvora u Parizu.. – Da. pred celim Bečom. da ste zloupotrebili dobronamernost vojvode od Lozenštajna i iskoristili kad se vratio ranjen iz 330 . i još pre toga rasprava u vojvodinoj kući s. I uto. dobro – nastavio je grof. previše davno da bi ga iskopala iz sećanja. ni ko je to. Gnušanje na licu odalo ju je pred Bifonom. Doznao sam da je na jučerašnjem prijemu kod Njegovog veličanstva Luja XV. kad je predavao akreditive. zvučalo joj je poznato i bila je sigurna da ga je čula nekom prilikom. – Aristokrata? – ponovila je. – Zar ću plaćati za to celog života? – Znam. Da... Ili bar ne samo o tome. tako je. – Mislim da sad znate ko je – kazao je. – Pomoći ću vam da se setite – dodao je. – Ali sad se ne sećam ko je u pitanju. A zatim uvreda u velikoj zgradi opere. ni gde.. ali da. njen suprug.. izgubljenog pogleda. a znajte da sam srela mnoge. – Pamtim ga kao jednog od najneprijatnijih muškaraca koje sam ikad upoznala. – Ali sad nije reč o tome.

sedeći za stolom u salonu. Ali bilo bi opasno nastaviti sad. da se neko vreme ponašate veoma obazrivo a kasnije. – Ustao je stavljajući do znanja da je razgovor završen. Kao što možete shvatiti. gospodine grofe. sasvim jasno. pošto su joj se oči ispunile suzama. da budete neprimetni. – Želim da kažem. to znate. – Ali. i ja i moje kolege ćemo vam pomoći da nastavite sa svojim izvrsnim radom. Te večeri Madlena. – Hoćete da kažete da. Dakle.. Markus Sindelar..bitke.. – Madlenine oči su odavale slabost bespomoćnosti. Doviđenja.. pošto su saslušali priču o događajima koju je doneo grof. rekao sam vam šta je trebalo. 331 . radite kako nađete za shodno. – Šta pokušavate da mi kažete? – Da u ovoj situaciji. Ah. ponekad treba žrtvovati kraljicu da bi se dao šah-mat. Upozorio sam vas kako stoje stvari i vi to sad znate. Ako se sve bude odvijalo kako je on rekao. a usput izlažete sebe sudu javnosti.. ne samo da je izgledalo neodložno prekinuti s časovima i zatvoriti školu nego je trebalo da nađu argumente protiv prekršaja za koji su optuženi.. da razgovaram s vama neupadljivo i sasvim otvoreno. Desetine žena čekaju da. ako me policija bude ispitivala. a on je i vaš. gospođo. Prema tome. viši ideali su na kocki. gomilaju se tačke optužnice protiv vas. – Želim da nastavim. – Ne razumem vas. da za dobro našeg višeg cilja. ja. – Došao sam na vašu zabavu pošto mi je to izgledalo kao savršen izgovor. što je politički smatrano činom podrivanja društva. da. i kao što biva u šahovskoj igri. gospodine grofe. Zabava je bila divna. da podučavaju siromašne žene koje to žele. kad nastupe povoljniji dani.? Nije oklevao. Margit i Florens duže od dva sata nisu progovarali.. gospođo. – Samo što nije briznula u plač.. treba smesta da zatvorite školu. ni ja ni iko drugi ne smemo da rizikujemo da vam pomognemo. i u ovoj situaciji. Dovodite u veoma škakljivu situaciju sve nas. i srećan rođendan. – Učinite kako smatrate da je najprimerenije. Drugi.

. koja je uz to vojvotkinja što odbija da se tako ponaša. 332 . A pogotovo. – Mislim da nam nisu ostavili drugi izbor. Kao i pre više godina u Beču. hajdemo na spavanje. tim pre. – I kukavička – dodala je Madlena. Mada nijedno od njih nije moglo da zamisli da će se u Parizu ponoviti ista situacija. čini kao razborita preporuka. – Može biti – složio se. A u ova vremena. – To misliš da treba da uradimo. nego da se povučemo – pojasnio je. Markus je prvi prekinuo tišinu posle dugog razmišljanja. Kažem da grof traži od nas da budemo obazrivi.. da opet počne. uz svu poniznost. ako je reč o dobrom glasu jedne žene. Meni se to. – Svi dobro znamo da je dobar glas uvek izložen opasnosti da neko pokuša da ga uništi. – Razmisliću mirno o svemu i sutra ću vam saopštiti šta sam odlučila. savetuje da škola neko vreme prestane s radom a kad se strasti smire. Markuse? – Ne da se predamo. – Ali ne želim da iko više pati. – Dobro. kasno je – naredila je. – Da se predamo? – upitala je Madlena. To je zlo našega doba.

Njegov odlazak iz Beča bio je zagonetka za sve. Podsetio se ko je sve od gospode prisustvovao sukobu i zaključio da se nijedan od njih nije poneo nedostojno i ispričao da baron ima obraz debeo kao đon. i pošto niko nije mogao da udovolji njenoj radoznalosti. najpre je pomislio da će biti ukoren što se borio u dvoboju. Prave uzroke. A naposletku se preslišao 333 . Zato je Marija Terezija pomislila da će najdelotvornije biti da poveri to poslanstvo čoveku bez političke prošlosti. koji se odlikovao uzdržljivošću i obazrivošću u donošenju sudova o drugima. baveći se zemljama u svojoj baroniji i stičući znatno bogatstvo. mogu znati jedino vojvoda od Lozenštajna. 4 Baron Palik se nastanio u Parizu dobivši od austrijske nadvojvotkinje zaduženje da pokuša da popravi odnose s Francuskom. naredila je da ga pozovu da se pojavi pred njom na dvoru da bi iz prve ruke saznala iz kojih je razloga napustio prestonicu. i vikont od Cijana. šta se zna o baronu Paliku. postavljen za ambasadora u Londonu. a šta je bolje za to od aristokrate koji je naizgled bez razloga pre više godina otputovao iz Beča i živeo u samonametnutom izgnanstvu na selu. Palik je izašao pred nadvojvotkinju prestrašen. gotovo nepoznatom u Evropi. Nadvojvotkinja je jednog dana upitala svoje ministre. Kad je dobio njen zahtev. pretpostavljajući da se u prestonici doznalo šta se zaista dogodilo onog jutra na megdanu s vojvodom. i na povratku u Beč nije prestajao da razmišlja da li je možda izvrgnut ruglu zbog okaljane časti. ne shvatajući ko ga je to optužio ili razglasio staru vest. a on više nije na ovome svetu. mislio je Palik. savez kome nije pretila opasnost. zbog nečega u vezi s okruzima Gablica. nešto sasvim neuobičajeno za pripadnike njegove klase. ali su ga ugrožavali ekonomska prevlast Engleske i uporna nastojanja Fridriha od Prusije da učvrsti prevlast u raznim nemačkim državama.

Ponuda je bila tako neočekivana da je reagovao tek posle nekoliko sekundi. ali ako Vaše visočanstvo to traži od mene. sad kad ga je nadvojvotkinja pozvala da se pojavi pred njom. zabave i preterivanja u društvu prijatelja. nadvojvotkinja upitala da li bi bio voljan da služi carstvu predstavljajući ga pred kraljem Francuske. i potanko objasnila osetljivu političku situaciju i da joj se čini potrebno da plemić bez poznatih političkih ubeđenja. mogao se pobojati da nije sve ostalo tako zataškano kao što je mislio. gospodine barone. On više ništa nije očekivao od kraljevske vlasti i težio je jedino da prođe neopaženo na svojim imanjima i sa svojim poslovima. jer su mu u Beču dojadili dokoni život i mladalačka lenjost. bude otposlat s austrijskog dvora u Pariz. i strpljivo čekala odgovor. – Trudiću se da vas ne razočaram. Barona Palika je taj predlog zbunio. pa ni njegov odlazak iz grada nije dao povoda da se posumnja da se za duel raščulo. – Ne znam ništa o politici. A pravu priču o nadmetanju na poprištu časti i njegovom ponižavajućem toku i završetku. sad njegova udovica. a nadvojvotkinja iznebuha traži da bude njen ambasador u Francuskoj. kao što je slučaj s njim. i nije bilo ma kog drugog razloga za raskid s mondenskim životom.kome je Lozenštajn mogao ispričati za to da bi ga ismejao. Međutim. ne mogu da odbijem – izjavio je. koji govori francuski jezik i slovi za čoveka bez mrlje. uzvratila je osmehom punim olakšanja. Nadvojvotkinja je opazila njegovu suzdržanost. i pošto ga narednih dana niko nije gledao podsmešljivo. pošto je objasnio nadvojvotkinji Mariji Tereziji da je otišao želeći da se pozabavi posedom na selu. mogla je znati jedino žena kojom se vojvoda kasnije oženio. – Zadovoljna sam vašim odgovorom. – Biće dovoljno da postignete da Luj XV opet ima poverenja u nas. O 334 . Umesto svega toga. i odavno već nisam dovoljno obavešten pošto vesti retko stižu do moje kuće. I kad je baron najzad pognuo glavu. služavka što je postala vojvotkinja od Lozenštajna. pogledujući svoje ministre da bi pokušala da otkrije zašto mu je potrebno toliko vremena. smirio se i zinuo od iznenađenja kad ga je. Vaše visočanstvo. gospo. uzeo vazduh i progovorio. otputovao je iz Beča nedirnute časti i nepoljuljanog samopouzdanja.

a vlasti neredom koji se prenosi novinama. nadvojvotkinja od Austrije. paskvilama. usudio da ga dovede u opasnost izdajstvom ili porugama. zlurada primedba ili stara. ako ne i sramota beščašća. neprestane pobune studenata koji traže političke reforme. i dovoljna je jedna kriva reč. pučane pa čak i svetinu. čim je ušao u svoj kabinet u ambasadi i smestio se u rezidenciji namenjenoj ambasadoru. – Kakve mere preduzimaju kralj i njegova vlada? – Nikakve – odgovoreno mu je s omalovažavanjem. Savetnici su mu opisali privredne teškoće kroz koje prolazi Francuska. opšte nezadovoljstvo nalik na vodoskok u obliku piramide. ali u postelji slave za čast se neprestano licitira na aukciji. pogrdnim pamfletima i kafanskim razgovorima. kojoj nije nepoznat trud da se proširi ono što neki nazivaju znanjem. zapljuskujući u svom padu neke delove aristokratije. izanđala priča pa da na sve što će ga koštati ogromnog napora da bi postigao uspeh padne senka sumnje. buržoaske trgovce. A on to neće dozvoliti. Sve što nije 335 . drugi obrazovanjem. Stoga. ako se on ovenča slavom u svom diplomatskom poslanju a njegovo ime bude izgovarano s divljenjem u celoj Austriji. nove ideje širene u člancima i govorima od kojih se sastoji ideologija što se polako sakuplja u veliku knjigu nazvanu Enciklopedija. ogorčenje građana zbog poskupljenja hrane. Nekoliko dana kasnije otputovao je u Pariz s celokupnim prtljagom potrebnim za duži boravak. – Ne izlazi iz palate i ne zna kakva je prava situacija u njegovom narodu. – A Njegovo veličanstvo kralj? – upitao je Palik. na svaki greh će se gledati ravnodušno. podršku profesora i slobodoumnih mislilaca protestima. Ali sve vreme puta neprestano je razmišljao kako ona stara epizoda na poprištu časti s Lozenštajnom treba da bude izbrisana iz istorijskog pamćenja a za to je bilo potrebno da ne postoji nijedan svedok koji bi se jednog dana možda. i sve u svemu. Jer kad je čovek nepoznat. najpre je okupio pomoćnike da bi se upoznao s političkom situacijom u zemlji u koju je otposlat. na čijem vrhu šiklja mlaz prevratničkih ideja koje se spuštaju do svih slojeva društva u kraljevstvu.ostalom ćemo se postarati Mi.

pokušavajući da se seti koga bi s takvim osobinama on mogao poznavati. uzgred rečeno. Vlada nastoji da mu prenese uznemirenost koja je zahvatila predstavnike vlasti. – Ko je ona? – začudio se Palik. verovatno poznajete: došla je iz Beča i sad upravlja Školom za obrazovanje žena a to. tako neiskreno da se uplašio da će se otkriti šta zapravo misli o bezvoljnoj i ekscentričnoj ličnosti pred kojom je sedeo. davali su mu izgled za koji nije bilo moguće odrediti da li je smešan ili jadan.. priča se. a udala se za. Auh. Njegova gotovo ženska privlačnost i izveštačeno držanje. veoma sjajnom bojom. istim puderom je izbeleo i periku a usne namazao cinober-crvenom. – Nemica je. vi je. i to brzo. pravo zmijsko gnezdo. ali njegovi najomiljeniji poslovi su lov i pohota. potpun izveštaj o toj ženi. Na sebi je imao savršeno skrojen azurnoplavi redengot izvezen zlatom. bolje da vam i ne pričam više. po našem mišljenju. – Hoću. bele engleske gamašne i cipele s visokom potpeticom. ali ceo događaj mi je delovao tako neverovatno. Čak se dozvoljava osnivanje škola koje šire te đavolje ideje.. i to ne baš tim redosledom. Obrazi su mu bili toliko napuderisani da se činilo da je vrlo bolestan. Baron Palik je kroz nedelju dana predao akreditive u Versaju.zabava i telesna naslada ne dopire mu do mozga. – Znači to je mlada služavka što se naposletku udala za Lozenštajna! – promrmljao je za sebe... ali dovoljno glasno da ga svi čuju. gospodine? – Ništa – izjavio je. nije ništa drugo do mesto škodljivo po zdravlje duše njenih učenica.. Reći ću vam samo još da jedna gospođa vojvotkinja. kakva drolja! – Šta ste rekli. – Do mene su doprle vesti o tome. A za ostalo. uz lepršanje koščatih ruku koje se nisu smirivale. ali da bi umanjio prvi utisak.. o njenoj prošlosti i tačnim razlozima njenog prisustva u Parizu. Baron je istog časa seo gde mu je rečeno i usiljeno se osmehnuo. Sve mi se to čini veoma neobično.. Opomenuli su ga da se taj vladar uopšte ne zanima za političke prilike u 336 .. Kralj Luj XV ga je dočekao širokim osmehom i pozvao da sedne blizu njega. – Vojvotkinja od Lozenštajna – odgovorio je jedan njegov savetnik.

uvek mi je govorila o vama s najvećom privrženošću. – Naprotiv. – pokušao je Palik da opravda svoju kraljicu. – Nimalo! Ne brine me nimalo! Mi smo kralj! Zašto bismo brinuli zbog tih pučkih slabosti? Hajde. pa će sigurno igrati i nad mojim. gospodine ambasadore – nasmešio se Luj XV mlatarajući jednom rukom. – Ne znam gde vas podučavaju tom zanimanju. razgovarajmo o nečem drugom. A znajte da kod ovog poslednjeg veoma greši.. – Hoću. u stvari su one vladale Francuskom. Znate koliko ste joj dragi. – Gospodine ambasadore. Ja. Narod je igrao i sprdao se nad odrom mog oca. – Dobro. želim da prenesete Njenom visočanstvu nadvojvotkinji od Austrije. gospodine ambasadore? Baron Palik se zamislio. – Ne trudite se. – Ah. s kojima jedva da se i sastajao. mojoj dragoj Mariji Tereziji. Imate li neku potrebu koju možemo da zadovoljimo.svojoj zemlji. 337 . ja. U njegovim godinama. Kad bih umeo da se tako samouvereno obraćam svom narodu. Vaše veličanstvo. vi diplomate! – uzdahnuo je kralj. Njegovog veličanstva Luja XIV. sabirao je ljubavnice oduzimajući ministre.. ali rado bih zamenio deset svojih najboljih perika kako bih naučio da tako prirodno izgovaram očigledne neistine. gospodine ambasadore. i kako se govorilo u Parizu. i dalje bi me nazivali Ljubimcem. nije bitno. izraze moje najdublje naklonosti.. – Prenosim vam njene najlepše želje upućene vama i vašoj porodici. Vaše veličanstvo – odgovorio je baron. udovoljavao im u svemu što su tražile. veličanstvo... – I te kako dobro znam da Marija Terezija misli da sam pokvarenjak i nevernik. a bližio se pedesetoj. kako me sad zovu? – Izvinjavam se. Kralj je zapazio da je neodlučan. A mislite li da me to brine? – Vaše veličanstvo. – Ne verujem da Njeno visočanstvo.. da je pokleknuo pred Engleskom nakon što je uzastopno izgubio nekoliko bitaka koje su ga koštale dobrog dela kolonijalnog carstva i da se. radije okružio velikom mrežom špijuna nego sposobnim ministrima. po ugledu na španske monarhe. Znate li.

vojvodom od Lozenštajna. nije lako objasniti. da gospođa vojvotkinja sad živi u Parizu i da je istaknuti član prevratničkih grupa koje pokušavaju da. taj čovek kao da je izuzetno zainteresovan za takva pitanja. – Palik je pokušao da privuče kraljevu pažnju tako što je utišao glas i izgovorio objašnjenje melodramatičnim tonom. Johana Sebastijana Baha. Vaše veličanstvo – odvažio se da progovori baron.. – Kralj je prineo nadlanicu šake ustima. – Zašto? – Pa. gospodine ambasadore. – Možda. napravio se da je zevnuo i pomerio se na sedištu. ne znam ko je to. Vaše veličanstvo – pojasnio je Palik. – Politika? Želite da govorite o politici? – Kralj je ustao. – Za boga miloga. Meni nemojte. za mene ste vi novost koja pobuđuje izvesno zanimanje. Vaša milosti. veoma nalik onome kakvim se prenose spletke. – Govorite bez brige. – U pitanju je jedna žena. u Parizu. meni pričajte o operama koje su ovih dana omiljene kod 338 . – Ne. – Mislim da mi dosađujete. što je po izlasku iz zatvora doputovala u Beč i pomoću nama nepoznatih smicalica venčala se s gospodinom vojvodom od Lozenštajna. – Poginuo je u ratu. njegovog oca. – Johan Sebastijan. nasledila celo njegovo bogatstvo. – Kralj je pokušao da se priseti.. Vaše veličanstvo. i sad živi ovde. žao mi je. – Problem je u tome. o tome se razgovara s mojim ministrima. – Ni za njega ne znam ko je. Vaše veličanstvo.. – Karla Filipa Baha? Velikog Karla Filipa Baha? – Ne. vojvotkinja. – Možda će vas zanimati da saznate. – Osuđena je na zatvor kao kradljivica u kući kompozitora Baha. Koliko god čudno vam se to učinilo. – Deluje mi veoma prirodno. zapravo vojvotkinja iz Saksonije koja se venčala s mojim sunarodnikom. Ili s monsieur Volterom.. Posle ću se ostatak prepodneva ubijati od dosade. gospodine ambasadore. – Dobro. o kome mi mnogo i veoma vatreno govori markiza od Pompadura.. Imamo razloga da mislimo da je prevarantkinja. – I zato je njegova supruga.. – Luj XV je slegnuo ramenima.

ali kao da niko nije hteo da je razume. Njegovo veličanstvo se pretvaralo da nema ništa protiv sporazuma potpisanog između Francuske. Vaše veličanstvo. jer oženjeni ste. biti nemoguće obnoviti ozbiljan savez. po završetku rata protiv Pruske. – Vaše veličanstvo.. Engleske. Kazaću svom ministru. i videćemo.. Madlena je tih dana mnogo razmišljala šta da čini. Ili o vašoj supruzi. zar ne? – Ja. ali koju god temu da je potegao. koji je uvek odobravao njeno mišljenje. gospodine ambasadore. a naročito ako ga je pretrpeo Francuz. Pa ni Markus. Markus je pokušavao da otpočne razne razgovore s njom. uz odsustvo zanimanja koje je pokazivao zbog svega i prema svemu. – Dobro. ubeđen da monarh neće mrdnuti prstom da ispuni njegovu molbu i da će. zamišljena i odsutna. Palik je pognuo glavu beskrajno dugo se klanjajući i izašao iz odaje hodajući unatraške. gospodine ambasadore – završio je razgovor kralj. Pruske i Austrije. ako bi to bilo moguće. kao da ovom prilikom nije bio na njenoj strani. dosađujući se i mrzovoljno. nije žaba koju je lako progutati. osim toga. ali izgledalo je sigurno da kralj glumi budući da nijedan poraz. – A ljubavnice? Imate li neku ljubavnicu? Poznajem li ih? – Vaše veličanstvo.bečke publike.. Ostatak vremena Madlena je hodala pokunjena i utučena. – Ako je u pitanju hir moje drage Marije Terezije. dobro. Bifonove preporuke da zatvori školu bile su u potpunoj suprotnosti s njenim željama da ne napusti svoj projekat i da nastavi s radom. i da joj vlada Vašeg veličanstva zbog toga izrekne strogu kaznu. videćemo šta možemo da učinimo.. da li su italijanske ili nemačke. naročito posle udarca koji je pretrpela Francuska u nedavno potpisanom Pariskom mirovnom ugovoru. Doviđenja. zamolio bih vas da se zainteresujete za vojvotkinju od Lozenštajna. Španije. jednom o nekom štivu koje mu je dopalo ruku a drugi put kad joj je podneo izveštaj da knjige pokazuju da na računu ima sve manje sredstava. Nastavu su držali još nekoliko dana. ona je 339 . grofu Šoazelu.

odgovarala s „da“ ili „ne“ ili bi se prosto zablenula u njega, slegla ramenima
i nastavila da gleda kroz prozor kako pored ograde njenog vrta promiču
pešaci i kočije. Margit, koja ju je odlično poznavala, ćutala je, poštujući
njenu udubljenost u misli, a za ručkom i večerom je otpočinjala razgovore
koji su se ticali isključivo toga kako Francuzi spremaju jaja i ribu, po
njenom mišljenju preterujući s masnoćom i puterom. Florens je radije jela u
kuhinji, nešto pre ostalih ukućana, tvrdeći da se u jelu više uživa ako se
obeduje u osami i tišini, i da žvakanje s drugima uz obavezan razgovor
donosi nezadovoljstvo i izaziva teškoće u varenju.
U julu i avgustu te 1763. godine škola je i dalje bila otvorena, ali je
Markus, oprezno i prepredeno, odlučio da ne upisuje nikoga više za naredne
mesece, ubeđen da će na kraju prevladati razum i da će Madlena shvatiti da
bi nastavak poduhvata, od čega ju je odgovarao i sam grof Bifon, samo
izazvao neželjene posledice. O tome je nije obavestio, plašeći se da je ne
naljuti, i trudio se suprotno, da je smiri, pozivajući je da prošetaju gradskim
vrtovima, i da se tako suprotstave vrelom pariskom letu. Bile su to
mučaljive šetnje, on je nju i dalje posmatrao kao opčinjen a ona ispoljavala
ravnodušnost i nehaj, neosetljiva na sve izraze uvažavanja i pažnje koje se
trudio da joj ukaže da bi joj šetnja prijala i da bi na neko vreme zaboravila
brige koje su je mučile.
– Čuo sam da planiraju da izgrade novi most na Seni – pomenuo je da
bi joj odvratio pažnju.
– Može biti.
– A govorka se i da će hleb opet poskupeti. Žetva pšenice je podbacila
a nema sredstava za uvoz.
– Naravno. Pošto je novac potreban za izgradnju novog mosta.
– Ne znam da li postoji veza između tih vesti – zavrteo je glavom.
– Uvek postoji – potvrdila je Madlena. – Poskupljenje hleba nije nimalo
bitno onome ko jede samo fazane.
– Naravno.
Tih dana je bilo teško voditi površan razgovor s njom. Izmenila se. Ne
samo zato što je naizgled bila tužna ili setna već zato što je za vrlo kratko
vreme od bliske i osećajne žene postala pobunjenica nezadovoljna svime
što se dešava oko nje, bilo da je u pitanju neka sitnica u kući ili veliki

340

vladin projekat. Izmenila se jer ju je napustilo dobro raspoloženje i činilo
joj se da se sve dešava da bi nju ponizilo, pa ni ljubav najbližih nije
nadoknađivala bes što vidi da joj nad glavom visi opasnost da se odrekne
sna koji je počela da sniva pre mnogo godina, kad se zaklela da njen sin
neće biti neuk čovek prepušten na milost i nemilost onome ko bude hteo da
ga uzme kod sebe u službu. Izmenila se za veoma kratko vreme, možda zato
što joj je nada izmicala iz prstiju onda kad je bila najbliža tome da dostigne
svoje ciljeve, ili zato što je osećala da su je svi izdali, ne nalazeći utočište
kod onih kojima je najviše verovala. Kako god bilo, njena tuga je tumarala
s njom gde god da se nalazila, kod kuće i na ulicama, i jedino ju je Markus
prihvatao i uzalud pokušavao da je navede da vidi da nije sama.
U sumrak poslednjeg četvrtka u avgustu Sena je proticala lagano kao
kad zaljubljen muškarac odlazi nakon što ga je voljena odbila. U vodama,
umornim i bistrim, na površini su se odražavali odsjaji poslednjeg
popodnevnog sunca, kao da hitro promiču zlatne i vatrene zvezde. Zlaćani
delići kamenja pomaljali su se na površini bleskajući saučesnički
prolaznicima koji su u tim časovima uživali u poslednjim toplim danima
leta što je nagoveštavalo da mu se bliži kraj. Među njima je bilo dadilja
koje su gurale kolica s bebama, dama iz visokog društva, vojnika Njegovog
veličanstva koji su dobili slobodno popodne i žitelja grada što su udisali
spokoj mirnog popodneva, daleko od ratova koji su opet pretili srednjoj
Evropi i nekim američkim kolonijama.
Desnom obalom Sene tog popodneva su ćutke hodali i Madlena i
Markus. Ona je razmišljala o predaji; on – o svojim osećanjima. Nogu pred
nogu. Ne gledajući se. Utonuli u misli.
Iznebuha, Markus se prenuo iz sanjarenja i rekao:
– Florens nas ostavlja.
– Šta kažeš? – Madlena se takođe vratila u stvarnost i okrenula da ga
pogleda.
– Kaže da ju je strah. – Slegnuo je ramenima, kao da ne shvata
služavkine razloge ili kao da se izvinjava što nije uspeo da je spreči. –
Nekoliko dana se čudno ponašala, navodila bezbrojne izgovore da ne bi
izašla iz kuće, a danas je kazala Margit. Vraća se u šume kod Rena.
– Strah? Od čega?

341

– Kasnije sam razgovarao s njom i nije bilo načina da je ubedim. Kaže
da se u Parizu događa nešto veoma neobično, da je intuicija nikad nije
prevarila i da će ubrzo uslediti neprijatni događaji. I da ne želi da bude
uhapšena. Da će se radije vratiti kod sinova.
– Njoj se ne bi ništa dogodilo – objasnila je Madlena.
– Da, tako sam joj i stavio do znanja – opet je slegnuo ramenima
Markus. – Ali kaže da je ona veoma stara, da nam više ne služi ničemu i da
danima ne može da spava. Da će radije otići.
– A da li je kazala kada? Ja još...
– Učinilo mi se beskorisno da navaljujem. Nemoguće je naterati je da
se predomisli. Moguće je da će se oprostiti sutra ujutro, možda se već
pakuje.
Madlena je primila tu vest zbunjeno. Nikad nije pomislila da bi Florens
ičega mogla da se plaši – izgledala je tako hrabro i sigurno u sebe – a još
manje da će napustiti kuću u tako neizvesnim trenucima. Moraće da popriča
s njom.
– Razgovaraću s njom i ubediću je – kazala je veoma samouvereno. –
Ona je služavka, za ime Boga; niko joj neće naneti nikakvo zlo...
– I ja sam sluga, a bojim se odmazde.
– Sluga? Ne. Ti si...
– Sluga, poslužitelj, jeste – potvrdio je. – Ranije sam služio u velikom
hotelu, i koliko god da je izgledalo da sam na višem položaju, u stvari sam
bio samo hotelski sluga. Otmen, možda, ali sluga. Kao što sad služim kod
vas.
– Ne znam zašto... – pokušala je da kaže nešto.
– Ne razumete, shvatam – prekinuo ju je. – Vi ste vojvotkinja a ja, pa...
rekao sam već. Ili možda između nas ne stoji provalija i sprečava me da
izrazim svako osećanje?
Pogledala ga je ljubopitljivo, ne shvatajući šta hoće da kaže tim rečima.
O kakvoj to provaliji govori? I na kakva osećanja misli? Na stranu to što se
ona nijednog trenutka nije ponašala prema njemu kao prema sluzi, pa ni kao
prema otmenom poslužitelju, nego kao prema pomoćniku, dobrom
prijatelju. Njegova dužnost nikad nije bila da služi, nego da upravlja. Na šta
misli? I uz to, zašto opet odbija da joj govori „ti“ kao što su se dogovorili,

342

kao da su rođaci?
Nije mogla da se suzdrži i odgovorila je hladno.
– Ti možda misliš da ja nisam primetila, ali sve ovo vreme si tražio
najzaobilaznije puteve u našim razgovorima da ne budeš prisan sa mnom,
izbegavao da mi govoriš „ti“ i zaklanjao se iza krajnje... krajnje bezličnog,
tako je, krajnje bezličnog načina govora, i nikad se nisi osmelio da se
ophodiš prema meni kao prema sebi ravnoj. A ti i ja se nismo tako
dogovorili.
– Pokušao sam i nisam mogao, gospođo. Moraćete da mi oprostite, ali
ne... ne mogu da se ophodim kao prema sebi ravnome s nekim ko mi nije
ravan, nego je daleko iznad mene. Nikad me nisu vaspitali da se obraćam
vojvotkinji bez dužnog poštovanja i formalnosti.
– Mi smo jednaki, Markuse! – rasrdila se. – Mi smo dvoje ljudi.
– Vi ste vojvotkinja a ja sluga. Ne budite uporni.
– Da! Uporna sam zato što se povodiš jedino za spoljašnjim izgledom! –
Madlena kao da se istinski naljutila. – Ja sam žena, samo žena, i nije pravo
da se ponašaš prema meni povodeći se za spoljašnjim izgledom! Žena.
Svejedno je da li nosim natikače od baršuna ili espadrile od esparta13. Ti si
muškarac a ja žena.
– Da, naravno... – složio se, ali po izrazu njegovog lica bilo je jasno kao
dan da te dve vrste obuće nisu isto, kao što ni plemićka titula nije isto što i
prezime nekoga rođenog na smetlištu.
– Ne veruješ mi – snuždila se. – A to je zato što nećeš da staneš i
razmisliš da ja, Markuse, da bih postigla ono što želim, moram da se
pretvaram da to već posedujem. Zar nisi ranije kazao da si u hotelu Sent
Džejms izgledao kao neko važniji nego što si bio da bi te gosti više
poštovali? Razmisli na časak o tome: šta ako je moj izgled samo privid?
Pogledaj me.
– Gledam vas.
– I šta vidiš? Ono što vidiš ili kako izgledam spolja?
– Vidim vas takvi kakvi ste, gospođo vojvotkinjo.
– Ne, brkaš stvari. A kad se ne bi tako usrdno trudio da brkaš stvari,
video bi me isto kao što vidiš sebe.
– Ah, kad bih mogao da vam verujem...

343

Završili su razgovor. Bilo je jasno da Markus Sindelar ne može da
prestane da je oslovljava kao plemkinju iako ga Madlena to moli, a da ona
ne može da ga ubedi da je tako pravedno. Ona iz mnogih razloga nije smela
da mu otvori dušu i ispovedi svoju prošlost, bar ako je nameravala da
sačuva ime u Parizu, jer ako bi se doznalo za njeno poreklo, ne samo da bi
je svi napustili nego bi je i Markus prezreo zbog vremena u kome ga je
obmanjivala. On, opet, iz mnogih drugih razloga, takođe nije smeo da otvori
dušu i izrazi šta oseća, bar ako nije želeo da bude žigosan kao drznik,
nepristojan i veroloman. Zbog toga su oboje ćutali i nastavili da kriju svoje
tajne.
Pre nego što su stigli kući, Madlena je samo izustila, gotovo šapatom,
jadikujući:
– Spoljašnji izgled... Kakva greška! Jednog dana ćeš me pogledati
izbliza i shvatiti da zmija može da promeni košuljicu, ali ćud nikada.
– I ja bih voleo da me tako gledaju, gospođo. Ali znam da ne
zaslužujem.
Dok su filozofirali ne shvatajući jedno drugo, Florens je u tom trenutku
izašla na vrata kuće sa zavežljajem ispod miške i zabrađena crnom
maramom. Nije stala: ponikla je pogledom pred Madlenom dok se
mimoilazila s njom i produžila dalje.
– Nećeš da se pozdraviš sa mnom, Florens? – upitala je Madlena
energično, glasno.
– Razgovarala sam s gospodinom Sindelarom, madam. On će vam
objasniti. Ja nemam ništa više da kažem.
– Znaj da ćeš mi nedostajati, Florens. – Madlena je spustila ton i on je
zvučao gotovo molećivo.
Međutim, služavka nije odgovorila. Pogledala ju je izazivački, reklo bi
se prezrivo, i Madlena je u tim očima pročitala da Florens ne razume da
služavka uzdignuta na položaj vojvotkinje, ali služavka isto koliko i ona,
ima smelosti da se suprotstavi svima, čak i onima koji su, kao grof Bifon,
pokušali da je nagovore da odustane. Nastavila je svojim putem i otišla niz
ulicu dok se nije izgubila na sledećem uglu pred tužnim pogledom Madlene,
koja je, iako to niko nije znao, bolje nego iko mogla da shvati kuvaričinu
odluku, pa i njeno nipodaštavanje zbog nadmenosti koja je ponekad

344

iznenađivala i samu Madlenu. Shvatila je da Florens, kad je saznala za
njenu prošlost, nije ulazilo u glavu zašto je Madlena tako tvrdoglava;
premda rođena u bedi, pokušavala je da dodirne zvezde propinjući se na
vrhove pozajmljenih cipela. Ili je pomišljala da se ta umišljenost pojavila
đavo bi ga znao odakle, pošto joj niko nikad nije potvrdio da je vojvoda od
Lozenštajna postojao, niti kakvo je poreklo vojvotkinjinog bogatstva.
Pored toga, pošto je robijala u zatvoru, takođe je razumela da je
prirodno da Florens oseća paničan strah, i da je i sama pretnja od toga i više
nego dovoljan razlog da ta dobra žena pobegne sa svakog mesta gde i puka
mogućnost da se to desi može da se obistini.
Iste večeri je shvatila šta treba da radi. Kao i mnogo puta do tada, kad
se našla pred teškom situacijom i nije znala u kom pravcu da krene,
postojala je jedna jedina osoba na ovome svetu koja je s njom razgovarala
iskreno i bez okolišanja i ona će joj i ovog puta pomoći da odluči šta da
radi. Ta osoba ju je pratila od detinjstva i zacelo će imati odgovor koji ona
ne uspeva da pronađe: Johan Kristof Fridrih Bah.
Napisala mu je opširno pismo obaveštavajući ga o svojim nedoumicama
i zatražila savet od njega. Nije ga zamolila da pokuša da dogovori razgovor
s njom u Parizu, pošto joj je bilo jasno da bi to bilo komplikovano
putovanje u nevreme, ali ga je zato zamolila da razmisli šta bi bilo najbolje
učiniti, i to što je moguće pre. To dugačko pismo pisala je cele noći i
dobrim delom sutrašnjeg prepodneva, a u podne je naložila Markusu da ga
pošalje u Bikeburg. Zatim je ostatak dana presedela nemajući druga posla
sem da čeka odgovor. Bila je sigurna da će, pošto je reč o Fridrihu, on stići
za koji dan.
Ali nije bilo vremena da dobije odgovor. Uveče istog tog dana udarci
kundaka su zalupali na vrata kuće treštavo kao oluja. A jedan zapovedan,
gromki glas, kao kad maršal bodri trupe na bojnom polju, uzviknuo je
spolja:
– Madlena Findelkind! U ime Njegovog veličanstva kralja! Uhapšeni
ste!
Bio je petak, kraj meseca avgusta 1763. godine.

345

DEVETO POGLAVLJE

Izvan sveta

346

1

Sudnica u kojoj je trebalo da otpočne proces kraljevine Francuske protiv
Madlene Findelkind bila je dupke puna sveta, većinom francuskih građana
koji su prisustvovali suđenju u želji da saznaju čiju stranu će zauzeti
pravosuđe u raspravi otvorenoj u Parizu između starih i novih ideja. Publika
se sastojala od plejade pobornika prosvetiteljstva, i studenata i profesora,
kao i od nekih izaslanika koje su poslali slobodoumni mislioci i naučnici,
članovi Akademije, koji nisu želeli da se izlože očima javnosti i odaju
ličnim prisustvom, ali ni da ostanu uskraćeni za saznanje kako će se
odvijati prvi postupak vođen protiv nekog pripadnika plemstva optuženog
za prevratništvo zbog ideja koje su oni lično zastupali u svojim člancima i
na svojim katedrama.
Jutarnje sunce je ulazilo unutra kroz stakla u gornjem delu sale
preplavljujući je svetlom; u odgovor na njegove odbleske, svi stolovi u
sudnici, drvena ograda koja ju je štitila, podijumi gde su sedeli advokati i
tužilac i klupe za gledaoce, sve prelakirane, blistali su tog sjajnog dana kao
da su udešeni za neku raskošnu ceremoniju. Veliki portret Njegovog
kraljevskog veličanstva stajao je iznad glavnog podijuma, a na stolu za
sudije samo bronzano raspeće, bleštavo kao i sve drugo oko njega. Stolice
namenjene sudijama, najveća u sredini a ostale dve, malo manje, levo i
desno od nje, bile su od izrezbarenog drveta s bogatim ukrasima i
isprepletenim vencima, a sedišta i nasloni tapacirani savršenim crvenim
baršunom, nedavno postavljenim. Od drveta i baršuna iste boje bila su i
sedišta zastupnika tužilaštva i odbrane, a samo od drveta, nepresvučenog,
klupa gde će sedeti optuženica, između dvojice čuvara koji će paziti na nju.
Na zidovima velike sudnice, obloženim drvetom do stropa okrečenog u belo
s poprečnim drvenim gredama, takođe lakiranim i sjajnim, nije bilo ukrasa,

347

Ta izuzetna odluka vlasti. i još jedna klupa desno od podijuma za sudije u aktivnoj službi. mada se rasprava održavala u najvećoj od svih sudnica u Palati pravde. Ostalo je rezervisano samo pet sedišta na levoj strani sudnice za goste ovlašćene da prisustvuju suđenju. u šta su spadali svetogrđe. pored središnjeg prolaza. monsieur Gizo. Markus Sindelar je u sud došao pre nego što je svanulo. i kraljevski službenik zadužen za javni red i mir u prestonici. a Margit je sela levo od njega. u gizdavoj ambasadorskoj uniformi i u pratnji sekretara i još jednog člana poslanstva koji su zauzeli dva mesta pored njega. lieutenant Kajo. To što je doneta odluka da se protiv Madlene Findelkind pokrene postupak u najvažnijem sudu u Francuskoj. kroz koji su se videli visoki tornjevi katedrale Notr Dam. ali u osam i trideset nije više bilo nijednog slobodnog mesta na klupama u prostoriji. i zauzeo prvo sedište u prvom redu klupa. u slučaju da neki narodni poslanik to zatraži. kojoj je pravosuđe udovoljilo po kraljevoj zapovesti. takođe u prvom redu. stepeništa i zgradu palate. pored ostalih veoma teških. ili Šatelea14. takođe otmeni u svečanoj odeći. upalila je plamen koji je probudio mnoge. podstrekivanje na pobunu i ustanak. iz drugih sudnica. a ne u nekom prvostepenom sudu nadležnom za većinu teških prekršaja. pod nazivom le prévôté et présidial Pariza. Na drugom kraju klupe. Vratari su morali da zaprete silom i pozovu policiju da zatvori vrata i natera ostale koji su želeli da prisustvuju saslušanju da napuste hodnike. Vreme određeno za početak suđenja bilo je deset sati pre podne. a pratili su ga sudija za krivične postupke. glavni poručnik policije ili lieutenant général de police Pariza. koji požele da prisustvuju postupku. predstavljalo je izjavu o namerama i ticalo se stanja zabrinutosti u vladi Njegovog veličanstva pred rastućim brojem pristalica novog poretka i zbog odjeka koji je stizao u novine i na ulice Pariza prenoseći svaki događaj povezan s predvodnicima Enciklopedije i onim što je u nekim intelektualnim krugovima već nazivano vekom prosvetiteljstva. Kraljevskim sudom predsedavao je prevo Pariza. jeres. Njegova milost sudija De Vilel. silovanja. zločin uvrede Njegovog veličanstva. sedeo je baron Palik.osim krajolika Pariza koji se mogao posmatrati s velikog prozora okrenutog ka zapadu. umesto da nastoji da proces prođe neopaženo. ubeđujući ih da se u društvu začinje nešto više od 348 .

kao da je ceo on bodež što će se ubrzo zariti u svakog optuženika koji mu padne šaka. što su škiljile iznad naočara zadenutih za koren orlovskog nosa. koščatih i iskrivljenih. ali veoma kratka. – Ismevanje i poruga pravo meni u lice! Ovo je nepodnošljivo! – Smirite se. oštro lice. Taj čovek joj je uvek bio antipatičan. ni podršku ni pokudu. špicastu bradu. Njen ulazak propratila je mukla tišina u celoj prostoriji a malo zatim sve glasnije mrmljanje. pregledajući beleške. iako to logično nije bila namera vlade Luja XV. izbačene jagodice i sićušne. tmurnog lica i prteći gomilu papira. vrpoljeći se u sedištu. upitala je ljubazno i uz trunčicu ironije: – Vidim da ste se odlično oporavili od teških povreda koje vam je naneo moj pokojni suprug. usne tako tanke da možda nisu ni postojale. Izgledao je zlokobno. Naspram njega smesta je zauzeo mesto i branilac koga je sud odredio da zastupa interese optuženice. a imao je i malo godina. to ste vi. Jedino baron Palik nije mogao da se suzdrži i obratio joj se. – Neće biti po vašem! – uzviknuo je lica zgrčenog od besa. Perika mu je takođe bila bela. Tačno u deset sati pre podne Madlenu Findelkind su u sudnicu uvela dvojica čuvara i sela je gde su joj pokazali. Mršav kao kostur. a naravno ni Madlene. tužilac je zauzeo mesto na svom podijumu. ne više od 349 . postao vest razglašena brzinom kakvom se širi kleveta po svim pariskim sastajalištima. a barokna perika posuta belim puderom spuštala mu se niz leđa do blizu pojasa i uokvirivala izrazito duguljasto. crne oči. Najzad. – I povrh svega se podsmeva! – naljutio se Palik obraćajući se svojim pratiocima. I meni je drago što vas vidim. – Drago mi je što vas vidim u rukama pravde.obične pobune studenata i intelektualaca. gospodine barone? – odgovorila je s omalovažavanjem. I samo njegovo prisustvo predskazivalo je da predstoji osuda. I mada nikad nije doznala ništa o stvarnim posledicama dvoboja. – Nepodnošljivo! – ponovio je Palik. gospodine ambasadore – zamolio je sekretar. što se pojačavalo dok nije prešlo u žamor koji je potrajao. ali on je izgledao sasvim drugačije od tužioca. nego je opšti stav bio iščekujući i umeren. Niko se nije usuđivao da izrazi nešto naglas. Stoga je proces. Nekoliko časaka potom. – Ah. pa ni samog kralja.

a on ju je veoma podrobno i učtivo obavestio o optužbama protiv nje. niti potražio reč opravdanja od onoga koga je trebalo da zastupa. Shvatila je da je to njen branilac pošto joj se osmehnuo blago mičući usne. nije joj dao nijedno uputstvo. Sprovedena je čistim policijskim kolima. i kad je predstavljena i predata načelniku. koji ju je pozdravio s najvećim poštovanjem. ušao je u deset sati i pet minuta pre podne. ništa. udahnuo vazduh i znatiželjno preleteo pogledom preko lica prisutnih koji su ga gledali s iščekivanjem. ali to je bilo prvi put da ga vidi. začuđeno pogledali mnoštvo ljudi koje se tiskalo na klupama u sudnici i bez odlaganja seli na svoja mesta. zamahnuo dvaput i izjavio: – Neka Bog čuva Njegovo veličanstvo kralja! U njegovo ime. Članovi sudskog veća su ušli polako. a ona ga je osmotrila s nepoverenjem što joj se odražavalo u očima. i pomislila je da će je loše braniti neko ko nije saslušao. Prema njoj su se ophodili kao prema plemkinji. odvedena je u samicu gde je bila sama sa stražarem s druge strane vrata za slučaj da joj nešto ustreba. monsieur Kajou. Prevo De Vilel je nešto došapnuo sudiji za krivične postupke. Budući da je bio debeljuškast i kolebljivog držanja. De Vilel je uzeo zvonce. Kraljevski sud. Do sutradan ujutro nije opet odvedena kod načelnika. Nije je posetio nijednom tih nedelja što ih je provela u pritvoru. odobravajući trenutak da otpočne saslušanje. I najusrdnije ju je zamolio da bez oklevanja zatraži sve što bude smatrala potrebnim pošto će joj biti 350 . kad je sunce najjače obasjavalo celu prostoriju. otvara se zasedanje! Nekoliko sedmica pre toga Madlena je odvezena do ćelija načelstva sasvim drugačije nego što je pre mnogo godina bila prebačena u tamnicu u Haleu. mada ju je uverio da će se to svakako dogoditi ubrzo. trebalo mu je vremena da se smesti na svoj podijum i jedva se usudio da pogleda optuženicu. i u obraćanju su je svi nazivali gospođom vojvotkinjom.dvadeset i četiri. izvlačeći odsjaje iz svega što je moglo da odbije tople jesenje zrake. dodajući da mu je veoma žao što mora da je drži zatočenu dok se ne održi suđenje. u punom sastavu. ovaj je klimnuo glavom. i u ime Francuske. pa se nagnuo prema prevou i klimnuo glavom.

tako ću moći da poručim da mi donese nešto odeće i šta mi je potrebno za ličnu toaletu. u slučaju da je u skladu sa zakonom. između krupnih oblaka što su hitro promicali. gospođo vojvotkinjo – dodao je načelnik pre nego što ju je ispratio iz kancelarije – ako vam nije po ukusu hrana koja se služi ostalim zatvorenicima. gospođo. U ćeliji u načelstvu. nalazio se drveni ležaj na koji su izuzetno prostrta tri relativno dobro očuvana ćebeta. u kojoj su svi zidovi bili od kamena. Pomislila je da je sigurno u pitanju nova slama rasprostrta čim je odlučeno da će dama biti zatvorena u tom sobičku. zauzimajući sredinu zida preko puta prozora. gospođo vojvotkinjo – odgovorio je načelnik. – Naravno. gospođo. gospodine. što je govorilo o poverenju ukazanom uhapšenici da se neće ponašati kao druge stanarke izvučene iz pariskog podzemlja. Zar ne mislite tako vi i vaši prijatelji? 351 . bila su neprimetno zaključana samo jednim okretom ključa. takođe stolica od neispoliranog drveta s četvrtastim sedištem. nebrojene zvezde i sjajni mesec u poslednjoj četvrti. ako je moguće novom.odobreno. a drvena vrata na ćeliji. i prostirka od suve slame koja ju je podsetila na pod u kazamatu u Haleu. treba da znate. možete da poručite da vam je donose od kuće. – I to je pravedno? Samo zato što sam vojvotkinja imam takve privilegije? – Pravda i zakon su dva različita pojma. – A čemu dugujem tu ljubaznost? – Vi ste pripadnica plemstva. mada je ovog puta bila tako čista da je izgledalo da je tek doneta. Visok prozorčić s dve rešetke omogućavao je da se vidi komad pariskog neba na kome su se te večeri skrivali. i zato nije ispuštala nikakav vonj. – Naravno da nije. – Svakako. – Zahvaljujem vam. – Je li to uobičajeno? – iznenadila se Madlena. – Još danas će biti obaveštena o vašim željama. – Hvala. gospođo vojvotkinjo. Želela bih da me poseti moja služavka Margit. prljava noćna posuda za koju je Madlena naredila da se iznese iz ćelije i zameni drugom u boljem higijenskom stanju.

gospodine. koji po svojim manirima i prefinjenom izgledu nije ličio na prostog policajca. nekoliko sapuna i kozmetiku za ličnu negu. Ispitivanja nisu dugo trajala pošto nije imala šta da odgovori ili pošto često nije ni shvatala postavljena pitanja i šta hoće da čuje načelnik. Dolazila je jednom dnevno. i dodala je da njeno prisustvo toliko nedostaje u kući da se čini da je uvek prazna. jednog dana će biti tako. a njih je čitala dok je popodnevno svetlo to dozvoljavalo. čak i kad Markus i ona uveče prave društvo jedno drugome. opraštala se s njom očiju zamagljenih od suza što bi potekle ubrzo. – Aha – nasmešio se načelnik. u cik zore. za učešće drugih plemića ili buržuja u planiranju i izvođenju postupaka uperenih protiv kraljevstva. i zaćutala. Jedino je Margit bilo dozvoljeno da je posećuje u samici. gospodine. i šta je htela da postigne šireći izopačene i bezbožničke ideje među učenicama. Ali negde sam pročitala da narodi prema kojima se ne sprovodi pravda. I nakon nekoliko sekundi je izjavila: – Sigurna sam da će mi vaša hrana biti sasvim po volji. pre ili kasnije uzmu tu pravdu u svoje ruke – odvratila je. posle posete. Ne možete ni da zamislite kakve sam sve različite vrste jela bila prinuđena da probam u životu. – I ja sam čuo da je monsieur Volter tako rekao. – Kako želite. Kao i knjige koje je gospodarica tražila. ne sumnjajte. pored kamina koji se ne usuđuju da upale da ne bi napravili trošak koji Madlena nije odobrila. ćutke. Služavka joj je prenela da primećuje da je Sindelar zabrinut što ne može ništa da učini da joj pomogne. i donosila joj čistu odeću. čim napusti zgradu policije. Načelnik policije je u više navrata ispitao Madlenu o njenom prevratničkom delovanju i uvek ju je pitao za imena saučesnika. Primećujem da ste dobro naučili lekciju od svojih znamenitih zaštitnika. ali on ju je uporno pozivao kod sebe tvrdeći da to čini za 352 . I svakog dana. Razmislite o tome. – Ne bih umela da vam kažem. Takođe četkicu kojom je oblikovala kosu a pokatkad malo keksa i kolačiće od anisa i limuna. da se zabavi grickajući ih u najdužim satima dana. Madlena je radoznalo pogledala tog čoveka. i da je zbog toga sve vreme duboko utučen. – A ja sam ubeđena u to.

gospođo vojvotkinjo. govori načelnik. dan za danom. strpljivi načelnik. kao ono na čijem je čelu bila. tako prevratničkom i tako izuzetno ozbiljnom po Francusku. I Madlena bi opet bila odvedena u ćeliju a ostatak dana provodila u čitanju prekidanom razmišljanjima o kakvom to planu. pošto je opštepoznato da nijedna žena nije sposobna i da ne poseduje potrebnu bistrinu da sopstvenim snagama izazove tako značajno kršenje javnog reda i mira i remećenje bezbednosti države. ako sve prizna. ali ipak je završavao saslušanja istom rečenicom. – Dobro. Možda ćete sutra biti bolje raspoloženi i odlučiti da progovorite. još nije postigao nikakav rezultat svojim ispitivanjima.njeno dobro. Nakon osam dana. niti je otkrio ostale zaverenike. koji nikad nije gubio učtivost i dužno poštovanje. biti blag prema njoj ne samo zato što je vojvotkinja. 353 . Dosta je za danas. i obrazlagao da će sud. nešto što će sud lako shvatiti. već je samim tim što je žena jasno da je ona još jedna žrtva zaverenika.

zreliji izgled. što mu je davalo odrasliji. – Dobio sam ga. – A ipak ste došli. – Nećete ući? Stajao je posmatrajući je. ti upadneš u neku nevolju. – Napisala sam vam pismo. – Znam. – Radi toga sam došao: da te vidim. Sklonio je ruke s bokova. Promenio se. kao što je uvek želeo. koju je. i zakoračio u ćeliju. Bio je odeven brižljivo i elegantno i kao da je bio malo puniji. ali osmeh mu je i dalje bio onako detinjast kao što se sećala. skupljena i visoko podignuta. odobrilo načelstvo. kao da ima potrebu da se uveri da je to ona. izduživala joj je lice i još više isticala njene plave oči. što je najavilo da će ući unutra. opet ona. koje su sijale onako živo i srdačno kao uvek. podigao i poljubio. ali pogled mu je bio topao kao što je pamtila. čim te ostavim samu. 354 . uhvatio je za ruku. I da je opet pred njim. Sačekala je da završi s tim i obisnula mu se oko vrata. Njena plava kosa. prelazeći preko nje pogledom od glave do pete. ne dajući objašnjenja. Johan Kristof Fridrih Bah se nije osmehivao. – Fridrih! Njegova prilika zauzimala je dobar deo vrata na ćeliji koja je stražar upravo otvorio da bi Madlena primila posetu iz dalekog Bikeburga. odveo nekoliko koraka do ležaja i dao znak da sedne. ljubeći ga u obraz. – Nisam tražila da dođete. I sam je seo pored nje i nije mogao da skine pogled: napunila je koju godinu više. Uhvatio ju je za ruku. 2 – Očigledno. Klimnuo je glavom. i još se prolepšala. iz tog razloga.

Na to mislim.. jednog dana. pažljivo odabrana odeća. – Dobro. Lusija Elizabet. – Znam.. – Oprostite mi... – Zar se nismo dogovorili da budemo na „ti“. navikla si da ti sve praštam. Jer. – To ne valja u celoj priči. Ali pre toga mi recite kako vam je supruga. svaki put kad dobijem pismo od tebe. aristokratski izgled. Običnu... A i moj sin Vilhelm. Pre.. Oprostite mi. davali su joj sasvim drugačiji. Pisala sam vam zato što. vidite. gospodine? – pogledala ga je očima molećivim kao u šteneta. – A sad. kao da mu je žao zbog tog pitanja. ni od žene s kojom je vodio ljubav u Beču niti od vojvotkinje s kojom je proveo jednu nedelju u Parizu. Šta je u pitanju ovom prilikom? – Kunem vam se da ne znam. ali delovalo mu je da ga tim pitanjem izaziva. i način na koji ju je nosila. zadrhtim i zatresu mi se ruke. Nije ostalo ništa od one služavke koja je dvorila njegovog oca a još manje od devojke što ju je oslobodio u Haleu. ne znam kako da je opišem: bez velikih trzavica.? – Oko tri godine. – Sad jesam.. – Nismo se videli.. Nije želeo da se svađa s njom.. Davno je bilo. – A vi? Jeste li dobro? Zavrteo je glavom. Luisa? – Lusija. Dakle. – Nikad mi nisi pisala... draga moja Madlena. svakodnevnu prepisku. može li se znati u kakvu si se novu zbrku upetljala? Izgleda da privlačiš nevolje kao svetlo moljce. – Sećam se da. – Nije prestao da oseća duboku ljubav prema toj ženi i opet joj je poljubio ruku i osmehnuo se. A jednog dana.. Madlena? – prekinuo ju je. 355 . – Odlično je. dragi moj Fridrih.. kakve razmenjuju prijatelji. nakon što je sela veoma uspravnih leđa.! – Vi to mene grdite.Uz to. nekoliko običnih listova s pozdravima i pričama o beznačajnim dešavanjima. ostavimo sad to. Ne znam kako uspem da ga otvorim a kamoli da ga pročitam. – Bio bih bolje da sam s vremena na vreme dobijao neku vest od tebe. – Nisam htela da vam smetam – spustila je pogled...

koristeći tebe kao izgovor. bojeći se da se Madlena ne razgnevi. Boji se najgoreg. Htela sam da mi vi kažete šta da radim. i ja ću vama govoriti „vi“. – Dobro. – Ja nisam ničija neprijateljica. – Čini mi se da sam razumeo da te je i grof Bifon lično odgovarao da nastaviš s radom. gospodine Bah! – odgovorila je srdito. Kad sam doputovao u Pariz. Samo. – Ne mogu da se naviknem na to.. a ja siroti muzičar iz unutrašnjosti. Zagledao se u nju tužno. – Zbog toga! Zato sam vam pisala. – Gordo je digao bradu. sve pristalice novog poretka. – Na kraju krajeva. – Ne budite smešni. procenjujući koliko sme da joj kaže. – A kome još pada na pamet tako nešto? – Da ne mislite da je to loše? – Pa. 356 . Ali sad nije trenutak da se govori o tome. priznajem da imam svoje mišljenje.. – Niko mi to ne govori! – Mora biti da je nešto ozbiljno – razmišljao je Fridrih naglas – pošto se čini da je tvoj sluga Markus Sindelar pre nekoliko dana posetio grofa Bifona. kao kad ste me upoznali. I da im je namera da izreknu primernu presudu protiv svih kraljevih neprijatelja da posluži kao opomena i lekcija. – U tom slučaju. ispričao mi je da grof tvrdi da će tvoj slučaj voditi Kraljevski sud. Želim da znam za šta si konkretno optužena. – Svi su mi savetovali da zatvorim školu. – Ni ja ne znam! – ustala je i nervozno napravila nekoliko koraka po prostoriji. nemojmo se ljutiti – uzmakao je. – Ja ću uvek biti ono što sam bila. otišao sam do tebe kući i gospodin Sindelar mi je sve potanko objasnio. i pre nego što sam došao da te vidim. vi ste vojvotkinja. izvinite. ali padalo mi je neizmerno teško da napustim sve te žene koje su se nadale da će naučiti da čitaju. da pišu i računaju. što po njegovom mišljenju znači da se neće suditi samo tebi nego da je reč o opštem procesu koji će obuhvatiti. – Ali nema potrebe da mi išta pričaš. a ne prvostepeni. – Ja sam samo osnovala školu da siromašne žene mogu da nauče da čitaju. Fridrih! – čvrsto mu je stisla ruku i pogledala ga tako da se videlo da traži da je smesta shvati. I nijedan krojač to neće izmeniti.

A zatim se setila godina provedenih u Beču. gladi. – Nisam došao samo da te vidim. Shvatila je da je niko neće braniti. ni pisci i slobodoumni mislioci koji su iznosili svoje ideje u člancima iz Enciklopedije. supruga vojvode od Lozenštajna i silovanja.. Mogla je da računa jedino na svoju nevinost i na dobronamernost koja ju je nadahnula da otvori školu i u njoj drži nastavu. straha i bolesti. ne znajući šta da kaže. jedino što se u tom trenutku dosetio da učini. Pretrnula je čuvši te reči. Fridrih se nije micao. u pokušaju da se oseti zaštićeno i da je to trgne iz bespomoćnosti. Madlena! Ti to odlično znaš! – najednom je više ličio na strogog oca ili nepopustljivog ispovednika nego na prijatelja od kog je zatražila savet. predloga da se oda bludničenju i koliko je malo nedostajalo da prihvati to zanimanje za koje nije bilo potrebno da ga voli pošto je bilo dovoljno da ne može da bude ništa drugo. Ni grof i njegovi prijatelji plemići. prenoseći joj toplinu svoje blizine. mada zaista ne znam šta je loše u tome. Pročitala sam da se politika sastoji od toga da čovek bude krepostan. kad sam pročitao o tvojim nedoumicama. jarosti što je ustupila mesto ljubavi i venčanju s njim. – Bojim se da sud neće tako misliti. A kad je osetio da mu je košulja vlažna od njenih suza. čestita sam žena. Pripremi se za ono što će se izreći o tebi. I tada se jasno setila suđenja zbog krađe novca gospodara Baha što ju je. – I šta misliš da je trebalo da uradim? – Za ime božje. ni tada nije progovorio. na vreme provedeno u tom gradu bez sina dok nije umro a da ona nije videla njegov leš. osudilo u zatvoru u Haleu na godine hladnoće. Opet se nepravda sručila na nju i nema načina da se zaštiti od tog pljuska. osećajući težinu njene glave na svom ramenu. Fridrih. Madlena je plakala kao kiša.. U očaju je pognula glavu i naslonila je na Fridrihovo rame. – Hoćeš li mi reći zašto se petljaš u politiku? – Ne petljam se. došao sam i da te ubedim. Samo ju je uhvatio za ruku i pomilovao. niti se izložiti riziku zbog nje. Ali ipak – dodala je – ja ne znam ništa o politici. To je izjavio monsieur Volter. iako joj to nije poznato. i kako ju je ceo Beč 357 . zaogrnuto klevetom. kunem se. ali možda je upravo to prekršaj koji je počinila. I njegove pogibije na bojnom polju.

a ni škola. Nju su pokušali da spreče u tome. a sad zbog preterane taštine. jer njen jedini zločin se sastojao u tome što je nekolikim devojčicama i ženama pružila šansu koja će im pomoći da odrastaju bez straha i da postignu nešto u životu. premirala je od straha. ona je bedna služavka što prečesto zaboravlja šta je. možda su mnoge propatile isto ili i više od nje. pravdi koja se odvajkada vrši u galskom kraljevstvu. ali sad se vrtoglavom brzinom podsećala sopstvenih muka i u glavi joj je odzvanjala jedino ideja o nepravdi koja je prati od trinaeste godine. – Ne znam šta mogu da uradim. uobraženost i tupavost. nadmenost. o 358 .prezirao.. ogroman zločin koji iziskuje da joj se sudi i da bude osuđena za primer? Nije shvatala. Kad nema pravde. Sudije Kraljevskog suda najpre su dale reč tužiocu. a on je u ime kraljevine Francuske uzeo da opširno objašnjava nešto što je Madlena imala poteškoća da shvati. a možda i od pre toga. a još više da poveže sa sobom. A u oba slučaja. Može biti da njen prekršaj nije prevratništvo. Možda nije imala bolji život od drugih žena... ali znala je da joj zatucanost ne dopušta da otkrije razloge takvog javnog zahteva kraljeve pravde... pomislila je. Zašto ne može. njen prekršaj je oholost. da vrati ženama ono što su žene dale vojvodi od Lozenštajna i svim vojvodama ovoga sveta? Koji je to njen veliki prekršaj. mora se prekršiti zakon. i proterivanja iz grada. Fridrih. U svom obrazlaganju nije se ograničio samo na nabrajanje tačaka optužnice niti je jasno rekao za koje prekršaje je optužena. po nekima tvrdoglavošću.. Naposletku. trebalo je da shvatiš to i ranije. Molim vas. pošto svi znaju da je politika puna prljavštine. ali je sopstvenom upornošću. – Pusti me da razmislim. nego je upotrebio bogatu retoriku punu visokoparnih reči i oveštalih fraza o veličini Francuske. pravo da ti kažem – požalio se uzdišući. savladala prepreke. Ali bojim se da će biti teško pronaći put. a takva težnja se ne sme uskratiti nijednom ljudskom biću. Može biti da je to uradila i nije se kajala zbog toga. – Pomozite mi. vlastitim novcem. kraljevoj velikodušnosti. U Haleu je bila utamničena zbog prekomerne pokornosti.

– Ima li zastupnik 359 . pre venčanja Madlenu Findelkind. – Jer optužena. to čak i nije najvažniji od gnusnih događaja zbog kojih smo se danas okupili pred ovim visokim sudom – nastavio je govor. – Kako ne znate? – strogo je upitao predsedavajući.. da je počinila prekršaj širenja prevratničkih. za ogavan prekršaj podstrekivanja na pobunu. verskih i etičkih načela koja čistotom svog ponašanja treba da štite sve žene. građani Francuske. – Hvala. upitao: – Kako se izjašnjava optužena? Kao nevina ili kao kriva? – Ne znam – odgovorila je. – Ne znam za šta sam optužena. – Dobro. gospodine tužioče – izjavio je predsedavajući suda. a ne nešto drugo? Kradljivica.. uz svu težinu koju sadrži. i najzad. A zatim. zatim za proneveru kraljevske blagajne zato što je vodila unosnu trgovinu a nije plaćala odgovarajuće dažbine kraljevini Francuskoj. optužena je žena koja pripada plemstvu! Otpadnica od svoje klase! Kakvo beščašće za lozu roda koji je pozvana da brani svojim životom ako se ukaže prilika za to! Šta bi danas pomislio plemeniti rod Lozenštajnovih kad bi doznao da gospođa vojvotkinja sedi na optuženičkoj klupi kao što bi mogla sedeti prosta bludnica. – Sudija De Vilel je završio s njom.potrebi da se od podanika zahtevaju lojalnost i rodoljublje i čitav niz drugih izjava koje su njegov nastup pretvorile u govor prikladniji za skupštinu nego za sud. – Optužba sadrži veoma teške prekršaje. počujte dobro. – Sjajno je odglumio scenu oporavka od gneva što ga je pokazivao do tog trenutka i tobože se smirio da bi izveo manje dramatičan kraj svog nastupa. jeste! To sam rekao! Kradljivica dužnosti koju ima prema velikom narodu što ju je primio pod svoje okrilje! Kradljivica časti aristokratskog nasleđa dobijenog preko bezbroj naraštaja! Kradljivica poverenja koje su joj naše vlasti ukazale kad su je primile i kradljivica moralnih. ubica ili kradljivica? Ili bi možda posumnjali da je ona zbilja to. kao supruge i kao majke! Neću reći ništa više. nemoralnih. revolucionarnih i bezbožničkih ideja. nemajući pojma šta da kaže. – Optužujem vojvotkinju od Lozenštajna. Završio sam. gospodine – ustvrdila je. obraćajući se Madleni. – I nije samo to u pitanju. – Ja nisam učinila ništa. dobro.

i oni koji su primoravali žene da budu vaspitavane drugačije nego njihova braća pošto se smatralo da služe samo za to da budu ćerke. jer ako su one na jedvite jade naučile da čitaju. – Moja branjenica se izjašnjava kao nevina. bilo bi nezamislivo i neobično da shvate ono što je u tom štivu i ona sama s teškom mukom razumela. Zasedanje suda je potrajalo celo prepodne. kome se odricalo božansko poreklo. budući da branilac nije izveo nijednog. Posle pritiska kome je bila podvrgnuta za vreme tužiočevog ispitivanja. dalo se zaključiti da je optužena pokrenula Školu za obrazovanje žena u kojoj su im. Vaša milosti – kazao je advokat nimalo ubedljivo. da je njena misija podučavanja bila besplatna.. stvarajući od njih neprijatelje države. najneukije žene su trovane revolucionarnim idejama i možda podsticane na zločin uvrede veličanstva. i iz reči svedoka koje je predložio tužilac. D’Alembera. hajde da nastavimo – odobrio je De Vilel. da je otišla u posetu kod nekih plemića i značajnih Parižana da bi objavila svoje namere. pošto od učenica nije naplaćivala ništa. Didroa. majke. sasvim iskreno. – Dobro. i stoga joj je donosila samo gubitke koje je namirivala iz sopstvenog džepa. Voltera. zapravo usađivane pokvarene ideje protiv naroda i kralja. kao i Francuskoj. mada je pročitala mnogo knjiga u poslednjih pet godina. a ne 360 . ali da to nema nikakve veze s njenim radom sa ženama. naročito one što su se odnosile na potrebu da se odbace načini mišljenja koji su joj izgledali zastarelo. Monteskjea. Nije ničemu poslužilo što je Madlena neprestano ponavljala da je imala dobre namere. i da je tačno da je pročitala knjige raznih slobodoumnih mislilaca. Priznala je. supruge. i da je niko nije uputio da ima obavezu da plaća ikakve dažbine..odbrane nešto da izjavi? – Kao nevina. nije krila da deli mnoge ideje koje je pročitala u člancima iz Enciklopedije. – Ovo je sud Njegovog veličanstva. pišu i računaju. ljubavnice ili kurve. što je značilo da je i sam život Njegovog kraljevskog veličanstva doveden u opasnost. uključujući tu i grofa Bifona. Iz tužiočevog i braniočevog ispitivanja Madlene. pod izgovorom da tu uče da čitaju. da je samo pokušavala da obrazuje žene da budu korisnije svojim muževima i deci. – Naređujem optuženoj da pripazi na svoj jezik! – Predsedavajući je ogorčeno udario čekićem po stolu.

da je to preterana pretpostavka. gospodine – odgovorila je. uz sve poštovanje. ne verujući rođenim ušima. kao da je izvela neko neobjašnjivo čudo ili da se odigrala neka natprirodna pojava. – Vaša milosti – umešao se advokat – pitanje podrazumeva da postoji zavera i da moja branjenica poznaje zaverenike.. ponovila dve reči naučene u kući grofa Bifona. ona neće moći da brani školu za obrazovanje žena ako ni sama nije kadra da razume jezik na kome ih je učila da čitaju i pišu. sve u sudnici. – Aha. prigušen smeh. – Da li gospodin tužilac želi da postavi još neko pitanje? – hteo je da čuje predsedavajući. i kao da daje svečanu izjavu. – Kunem se. – Empirizam i senzualizam. Fridrih. Čini mi se. Sve oči u sudnici uprte su u nju. Htela je da pita šta znači ustrojiti. – Dobro – ispravio se tužilac. ali nije se usudila.. Čak su i tužilac i sam njen branilac zanemeli od čuda. – Postaviću pitanje drugačije: da li ste čuli da neko od vaših prijatelja priča o pokušaju narodnog ustanka. na dnu sudnice. i ako on tako nastavi. ne znajući koja je od izgovorenih reči toliko uvredila predsedavajućeg. a sudija De Vilel je zadržao dah i zavalio se u naslon svog počasnog sedišta. podigla bradu. Madlena nije odgovorila.neka saksonska krčma! Madlena se uplašila od te gromoglasne opomene i smela se. ni stožeri zagovornika tih novih nakana koja nam je opisala tako ostrašćeno? Madlena se pokolebala. – Ne znam da li. Nastala je mrtva tišina. – Izvinite – kazala je naposletku. i koliko je primetila. koji je sedeo na kraju sudnice. A optuženoj nisu poznati. pošto je iza sebe čula žagor neodobravanja kao i nezadrživ. – Samo još jedno. je li. Zato je smogla hrabrosti. poput mišjeg cijukanja. i prisustvovao 361 . – Želim da pitam optuženu da li zna imena zaverenika koji su se urotili da ustroje revolucionarni pokret protiv Francuske. o nekom metežu? – Ne. Vaša milosti – potvrdio je ovaj. Stožeri? Nove nakane? Ostrašćeno? Zašto taj čovek koristi tako čudne reči i postavlja tako teška pitanja? Ispadala je neznalica.

i to s krajnjim samopouzdanjem i sigurnošću. svojoj prijateljici. – Naravno da je nedopustivo. – Svi smo čuli šta je rekla! – nije odustajao tužilac. sudija De Vilel je nastavio zasedanje vrteći glavom levo- desno. žaleći što ta neumesna i okrivljujuća izjava podrazumeva neizbežnu osudu optuženice. – Ko se usuđuje. Toliko se začudio i zaprepastio da ju je pažljivo osmotrio ne bi li video da li na toj ženi. kao da je najprirodnije na svetu govoriti na taj način? Sama Madlena je zbunjeno sela na klupu i obazrela se oko sebe.svemu što se govorilo. čula je cela Francuska! – Dosta. Markus Sindelar i Margit su se začuđeno zgledali. Nikad nisu čuli te reči a još manje su znali šta one znače. izazvale toliki potres. U prvom redu klupa. može da nađe neki znak koji bi ga izvukao iz preneraženosti.. udarajući čekićem o sto. iznerviran što mu tužilac upada u reč. Posle prve dve-tri sekunde nerazumevanja. napustio svoje mesto i prišao ogradi koja je odvajala gledaoce od podijuma dostojanstveno. Vaša milosti! – proderao se tužilac. za koje se zapravo nije dobro sećala šta znače. kao da ih je sam nečastivi stavio u njena usta da bi se. – To je nedopustivo. Kakvu tajnu krije vojvotkinja kad ih je tako iznenadila. – Ja. ponosno i nepokolebljivo 362 . Vaša milosti. – Dobro! Dovoljno sam čuo! – uzviknuo je.. – Tako mi časti. Vaša milosti! – naredio je De Vilel. izrekle same.? – De Vilel je digao oči tražeći smutljivca a oči su mu se zacrvenele od besa. Moram da govorim! Markus Sindelar je ustao. kad udahne. kao da ne poznaju ženu koja je to izgovorila. Vaša milosti – odvratio je sudija. da pokuša da otkrije šta se dogodilo i zašto su te reči. nije shvatio šta govori Madlena i odakle je iskopala te njemu nepoznate reči za koje mu se učinilo nemoguće da su sišle s usana nekoga koga je tako dobro poznavao. – Nedopustivo! – Sam ću prosuditi o tome. Ovaj sud ne dopušta nikakvu jeres! Doneo sam odluku! Neka optužena ustane! – Ne! – Snažan uzvik se prolomio kao grom s klupe za gledaoce u sudnici.

Naravno da sam ja bio osnivač škole i upravljao sam njome čvrstom rukom pošto mi je mrska situacija u kojoj vlada Njegovog veličanstva drži svoje podanike. počeo da objašnjava svoj postupak kao da je odista princ primoran da preda kraljevstvo neprijatelju. nagnuo se napred i pogledao ga grubo i strogo. no bezuspešno. zbunjen žestinom muškarca koji je svojim upadom prekinuo važan trenutak suđenja... – Meni pripada sva odgovornost za prekršaje kojima se ovde sudi. a izraz lica ohol. 363 . – Sudija De Vilel se još nagnuo preko stola. ili da oseća tako neizmeran strah da bi u tom času bez oklevanja dopustio da ga odvedu na gubilište da bi sprečio da povrede ženu koja samo što nije žrtvovana naočigled svih. glas čvrst. Jer budite sigurni. Izgledao je impozantno. – To nije istina. – Zahvaljujem što pokušavate da me zaštitite. Bilo je očigledno da se taj čovek ne boji ničega.. a prava je istina da sam. sve ovo vreme.kao vojskovođa koji je odlučio da krene na daleko brojnijeg neprijatelja. Margit je instinktivno pružila ruku u nameri da ga zaustavi. A sudija. poprimio nadmeno držanje. verujući iz dobrote i poverenja u mene da je rad ograničen na poduku učenica. Vaša milosti. – Ko ste vi. Vaša milosti. Vaša milosti – opet se obratio sudiji – da je gospođa vojvotkinja bila po strani od svega za šta je optužena. S kraja sudnice. Markus Sindelar je ispravio telo dok mu se leđa nisu zategla. gospodine? – Ime mi je Markus Sindelar. I ja sam vlasnik i osnivač Škole za obrazovanje žena. ponavljajući: – To nije istina. i poklopila je usta šakama da zadrži užasnuti krik.. ali dobro znate da sam samo iskoristio vaš novac da bih širio svoje ideje. – Hvala. – Ne shvatam. Markuse! – Madlena se okrenula prema njemu pa pogledala sudiju. Fridrih je izdigao vrat i među glavama koje su ga ometale da bolje vidi potražio onoga ko je tako bombastično digao glas. njegovo ponašanje bilo je plahovito. gospodine. Madlenu je prvu iznenadila Sindelarova reakcija. – Objasnite. i glasom koji nije zadrhtao. gospođo vojvotkinjo – nastavio je Sindelar ne dopuštajući da De Vilel dođe do reči.

– Ne verujem u to! – zaurlao je tužilac. ubeđen da će Madlena biti osuđena na smrt odrubljivanjem glave ili bar na doživotnu kaznu u nekom dalekom zatvoru. što će dovesti do toga da vojvotkinja od Lozenštajna bude oslobođena. bili do te mere bezočni da ste celo prepodne sedeli krijući se u publici... Siromašan sam čovek. naslutio da mu taj čovek kvari planove i da će mu sud na kraju poverovati ako nastavi tako. – Znači vi ste predstavnik francuskog naroda? Zanimljivo. – Vi ste odista obesni. ne može da pojmi razdražujuću bezvoljnost Njegovog veličanstva. zbog čega siromašimo svi mi. gospodine. Vaša milosti.. Vaša milosti. – Laže! – U tom času je baron Palik. Jeste li vi. gospodine! – podrugnuo se De Vilel. – Veoma me kopka da saznam kako će se završiti sve ovo.. – Rugajte se vi koliko hoćete. moja čast je čast naroda. Osim toga. a to uključuje i mnoge članove plemstva. Ali jedina je istina da je narod sit nesposobnosti upravljača da rešavaju probleme građana. radnici i seljaci. kao što ne podnosi ni nezasito uterivanje sve većih poreza. koji je mirno prisustvovao procesu. a pogled kojim je energično ošinuo tužioca bio bi dovoljan da otera s drveta jato šumskih golubova. sveštenstvo i dobar deo buržoazije. koje se ne obazire na potrebe svojih podanika. bednik. prosjak slobode. – Pokušava da spase optuženicu! – Ćutite. a narod nikad nije mogao pomisliti da će ovaj sud osuditi jednu ženu zbog ogromne velikodušnosti i dobročinstva da troši svoj novac na školu za najsiromašnije žene. S druge strane. gospodine! – Sudija je tresnuo šakom o sto.. – Tišina u sudnici! Ko to tvrdi tako kategorično? – sudija se okrenuo da 364 . Iznova se proderao: – Kunem se! Uljez laže! Prisutni su zažagorili a neki su poustajali da vide ko to tako govori. – Ovo nije mesto za političke harange! Vi ste drski! – Vaša milost će ubrzo shvatiti da će nove ideje zapaliti celu Francusku i tada. gospodine. – Dosta. dopuštajući da gospođu vojvotkinju snađu svakojake uvrede i dosad se niste oglašavali? Gde vam je čast? – Ja nemam časti. Vaša milosti! – naredio je sudija.. prekidajući ga. U svakom slučaju.

gospodine ambasadore – De Vilel je sakupio strpljenje i uzdahnuo – molim vas da se ponašate pristojno pred ovim sudom. I molim vas da oprostite zbog neprijatnosti koje vam je priredila država. dižući ruku i preteće mašući njome.. pohitali su da uhapse Markusa i stave mu lisice na ruke. Marije Terezije I. – A što se vas tiče. ali shvatite da ovaj sud nije mogao znati za obmanu čija ste žrtva bili krivicom čoveka kome ste poklonili poverenje. u kraljevini Francuskoj. ali opredelio se da duboko udahne i zaključi zasedanje posle gotovo tri sata za koja se naposletku ispostavilo da su jalovi. – Gospođa vojvotkinja je Austrijanka? – opet ga je prekinuo sudija. – A koji instrument gospodin ambasador svira u ovom orkestru. koji su stajali na vratima sudnice. ako mi dopuštate da se slobodno izrazim? – odvratio je De Vilel zajedljivo pred razmetljivom ohološću i izveštačenom pompeznošću austrijskog ambasadora.otkrije ko se izražava s takvom sigurnošću i žestinom. nadjačavajući njene prigovore – slobodni ste. Za početak. sto mu muka? – De Vilel samo što nije izgubio strpljenje. ili kako se već zove! Dvojica kraljevskih stražara. – Žaliću se Njegovom veličanstvu! – uzviknuo je Palik sa svog mesta. – Saksonka? A ogrešila se o zakon u Beču? Ama kakva je ovo petljancija. – Odlično poznajem optuženu. Francuska povlači svaku optužbu protiv gospođe vojvotkinje od Lozenštajna. ambasador Njenog kraljevskog visočanstva nadvojvotkinje od Austrije. – Saksonka. i stoga prihvatite našu odluku bez prebacivanja i drskosti ili ćete snositi posledice. raskošno odevenog i nakićenog kao da se doterao za dvorski bal. – Razjasnićemo sve ovo. stražari! Uhapsite tog čoveka! Sindelara. gospođo vojvotkinjo od Lozenštajna – dodao je sudija. Vaša milosti – odvratio je Palik iznervirano – i mogu da potvrdim da je za vreme boravka u Beču bila pokretač zločina koji. – To nije pravo! – A vi. Vaša milosti – odgovorio je Sindelar. – Ne! – pobunila se Madlena. dreka i vika su primerenije za kafanske rupe nego za kraljevske sudove. – Ja sam baron Palik.. A ako Njeno visočanstvo nadvojvotkinja misli da 365 . preduhitrivši Palika.

opet uzeo da se sašaptava s pomoćnicima. Crven od besa. kao da je to čemu je upravo prisustvovao nebitno. mrmljajući kroz zube: – Nikad nisam bio ovako ponižen! Nikad! Njegovo veličanstvo će biti obavešteno o ovoj uvredi! Da smo u Beču. Tada je nastavio: – Što se tiče ovog postupka. ovaj sud osuđuje Markusa Sindelara. koji su. sačekao je da uobraženi ambadador napusti sudnicu. baron Palik je napustio sudnicu krupnim korakom.ima pravo. ne obazirući se na mrmljanje i uvrede. sudijom za krivične postupke Kajoom i glavnim poručnikom policije Gizoom. 366 . u pratnji svojih ljudi.. suđeno je za prekršaj i po našem mišljenju postoji dovoljno dokaza da je on počinjen. – Pokažite uzdržanost. toj ništariji. Predsedavajući suda. saslušavši njegov predlog. gospodine ambasadore – pokušao je da ga smiri sekretar. održanog u skladu s procedurom ustanovljenom zakonom. i sačuvavši smirenost. Laus Deo15. bacio bih rukavicu u lice tom nikogoviću od sudije. neka sudi i osudi gospođu vojvotkinju u Austriji. a da je još manje bitno ono što se rešavalo na suđenju. pošto se u Francuskoj nijedan glas neće usprotiviti odlukama ovog suda. potvrdili da su saglasni. Suđenje je završeno. na smrtnu kaznu. – Obuzdajte se. a pošto postoji saznanje da je počinilac javno priznao svoj zločin. kao krivca za zločin veleizdaje..

Za njima je išla neutešna Margit. da čine tešku nepravdu. izveo iz sudnice i iz Palate pravde. Margit? Zašto? – Madlena nije shvatala zašto se Markus tako poneo. Najzad su stigli do ulice i pošto su navrat-nanos sišli niz stepenice Palate.. na jedna bočna vrata na podijumu. pri čemu nije bilo najjasnije da li odobrava presudu ili se buni protiv nje. a on se nije nimalo opirao. plačući.. – Privrženost ne mari za dugove. pomerili su se u stranu da bi se sklonili od rulje koja je stajala gore raspravljajući se i tu i tamo podgurkujući. ista na koja je ušla Madlena na početku suđenja. – Ne duguje mi ništa. mada pomalo u žurbi. ne prestajući da jeca i da briše nos maramicom. takođe bacila gospodarici u naručje. – Čak je i gospodin video. – Sasvim je jasno. dok je iznosila suprotstavljene stavove.. – Ako niste kadri da razumete. U međuvremenu. Madlena je dvaput uzviknula „ne“. – Nije bila u pitanju dužnost. je li? – potvrdila je Margit. – Nije trebalo – požalila se Madlena. – Opet je obrisala suze izgužvanom maramicom. – Zašto je to učinio. gospođo. ja ne mogu ništa da vam kažem – zakukala je Margit. Kraljevski sud se povukao svečano. 367 . gospođo. gospođo. – I gospodin je video.. – A ni ljubav – istakao je Fridrih. probio se do Madlene i povlačeći je za ruku. Ali vi. 3 Dvojica kraljevskih stražara smesta su izveli Sindelara iz sudnice na vratanca desno od klupa za publiku. Fridrih je ustao dok je publika zagrajala razmenjujući naglas mišljenja. i obisnula se oko vrata Margit a ona se. Zbog vas. Učinio je to zbog vas. kao i mnogi što su prisustvovali suđenju i želeli da vide izbliza ženu koja se upravo spasla naoštrene dželatove sekire.

Madlena – nasmešio se Fridrih. – Govorite jasno. ali pred njom se otvarao crni bezdan okeana.. I da bi ti ostala u životu. I u bujici uspomena koje su joj navrle u pamćenje. upustio se u neizvesnu pustolovinu i rizikovao dok nije preuzeo na sebe najveću opasnost. onu koja ga je sad odvela do stepenica stratišta.. setila se onih poniznih reči kada je proklinjao svoj položaj sluge. Gledala je duboko u sebe i gubila se u zapletenoj masi algi i solnjača koje su je čvrsto držale. Fridrih ju je poveo držeći je podruku do svojih kočija i ušli su unutra. i po cenu da samome sebi iskopa jamu.? Kako je slepa bila! – Vodite me kući. Oborila je oči i počela da se priseća njegovih reči. – Zar još sumnjaš u to? Preuzeo je krivicu na sebe pošto mu je smrt bila milija od tvoje ravnodušnosti. tako vam svega na svetu! Ne razumem vas! – Ali. da mu se oči pune suzama kad vidi da ste tužni i iskrama svetlosti kad primeti da ste veseli? Kako je to moguće? Zar zaista niste primetili. Prvi put je postala svesna da je Markus voli. Kako nije primetila da je voli? Kako je moguće da nije. a ono što je uvek tumačila kao odanost sluge sad joj se ukazalo kao privrženost zaljubljenog muškarca. molim vas. čak je i gospodin Bah to otkrio. a tek što ga je upoznao! A vi. sad je to jasno uviđala. a on je zbog nje ostavio posao u hotelu. i vukao je za noge da je proguta u svojim hladnim i usamljenim dubinama.. – Ama šta je to trebalo da vidim? – Madlena se zbunila. zar niste primetili da ljubav izvire iz svakog njegovog pogleda. kako je zadovoljno i strpljivo trpeo hladnoću u kući ne požalivši se nijednom i izliva neraspoloženja koji nisu narušavali njegovu postojanost.. sprečavajući je da pomera noge i pravi zaveslaje rukama da bi se ispetljala 368 . Zbog njega je ona stigla dokle joj je pravda dopustila.? – Šta? – upitala je Madlena naivno. njegovih ćutanja. Nije bila u stanju da otvori oči. a s njima i Margit. crvenila i upinjanja da ne bude otkriven. po njenom dolasku u Pariz. gospođo. Madlenino lice je promenilo boju..... a ranije nije ni obraćala pažnju na njegova osećanja. – Hoćeš da kažeš da me voli? – Za ime Boga. kako je požrtvovano ispunjavao sve što je zahtevala bez ijedne primedbe. velikodušnost i spremnost da pomogne otkako su se upoznali u hotelu Sent Džejms. Sijalo je sunce.

Odmaraj se i imaj poverenja u mene. – Markus. svaka na svoj način. Molim te.iz puzavica i isplivala na površinu. krv udarala u glavu kao palica o kožu doboša a grudi odbijale da se ispune vazduhom i dopuste da diše. – Da. – Ali sad pokušaj da se odmoriš.. – Valjda postoji neko u Parizu. tako je – setila se. grofa Bifona. Ne znam. – Ja. Naći ćemo načina da pomognemo vašem prijatelju Sindelaru – izjavio je Fridrih.. Madlena je naposletku naslonila glavu na Margitino rame i tako su se vozile dok su konji kasali avenijama Pariza. svoju zabrinutost. roneći suze i ne skrivajući svoj bol. On mi je pomogao u početku i. Kad su stigli pred kuću.. i zgrabila ga za ruku. Madlena. Madlena? Kome da se obratim? – Nikome. Madlena. – Hoću – potvrdio je. – Da. Arterije su joj snažno bubnjale u slepoočnicama.. – Idite u posetu kod monsieur Žorž-Luja Leklerka. neki plemić koji. grof će moći i vas da posavetuje ovom prilikom. Fridrih. molim vas! – zamolila je. – Smiri se. Za tebe je najgore prošlo. – Naravno da hoću. gospođo – dodala je Margit. vratiću se da ispričam. A sad mi kaži: ko uživa tvoje simpatije. Vraćaš se kući. Fridrih je ostao u kabini kočija. – Neko će nam pomoći. Neki prijatelj. Čvrsto su stegle jedna drugoj ruke i podelile bol zbog gubitka. – Vas dve idite i pokušajte da se smirite. gospodine – dočekala je služavka. Fridrih.. Idite kod njega. kući. Fridrih. – Smiri se. trebaće nam mnogo čvrstine duha. Hoću. Madlena. – Dobro.. Plakala je ćutke. – Da. Margit. Moraš da se odmoriš.. 369 .. Niko ne stoji iza mene. – Deluje kao dobar čovek. kome je bila nepoznata drama što je raspalila strasti u vozilu što se treslo ljuljajući se popločanim kolovozima. I čim budem imao nekih vesti. – Morate mu pomoći.. – Jadni Markus. koja takođe nije mogla da zadrži suze. – zajecala je... – Dao vam je dobar savet i na kraju. ja.. gospodin grof. Madlena. brini o njoj.

Sva ta lica. tri puta opiše krug na nebu. i plemeniti. Kuda su otišli svi koji su joj nekad pomogli da se oseća slobodno? Gde su njen sin Bruno. kao što jeste. opet sama. a ono joj vratilo toplinu koja joj je sad potrebna. opet ona. 370 ...Čim su ušle u kuću. Tako se osećala u Haleu... čak i sina kog su joj oteli.. Osećala se usamljeno. opet. Madlena je otišla pravo u svoju sobu i izvalila se na krevet. a ako je pametna. tako uznemirujući. i njena dobra prijateljica Petra. Sama. ubrzo će i ona otići od nje. u polumraku. i više ne može. Bernard. Ostala joj je samo Margit. Gde je veoma uviđavni vikont od Cijana? A pre svega. krepak i zagonetan. poput plamenova koji bi je na časak zagrejali a zatim opet ostavili da se smrzava. pošto onaj ko je ležao u zatvoru nikad više nije slobodan. komešale su joj se i preplitale u glavi. Gde je Markus? Uvek je bio uz nju. Robijanju u ćeliji dođe kraj. kao što nije pamtila da se mogla osećati. pošto je izgubila sve. kad joj je poginuo suprug a ona nije mogla slobodno da hoda ulicama pošto je mržnja opkolila njenu nevinost a zli jezici njenu čestitost. ali ne i osudi. kao što nije odavno. uvek u blizini. i Katarina. i gospodin Bah. kao što ptica zakloni svog ptića ispod krila kad orao. Sama kao što je bila sama u Beču. vojvoda Bernard Lozenštajn. zavolela ga je svim srcem. Nije više mogla da razmišlja... bez ičega prema čemu bi osetila naklonost. onako majčinski nastrojena a onako nepostojana. uvek spreman. Sama. i kako ju je pokupila s ulice. Navikla se na njega kao jesen na prekrivač od suvog lišća. Jer ona je kradljivica. koja je dala njenog sina u sirotište pošto nije znala šta drugo da uradi. Bernard. uvek uslužan. dala joj da jede i pije pokraj ognjišta u onoj zlaćanoj prostoriji. I setila se Petrinog lika. Lila je gorke suze. nesrećni tamničar Paul. kao lukobran na neumorni poljubac talasa. Kao što je uvek i bila. iznad njenog gnezda. Na kraju ga je zavolela. i gospodin Šenberg. te uspomene. I sad. osuđena je zbog krađe i izopštena zauvek.? I Heda.. Kao što niko nije hteo da poveruje da bi mogla da voli jedna kradljivica. i neumoljivi gospodin Gros. njen suprug. šta će biti s njom? Šta može da uradi? Markus. opet sama kao što je bila u tamnici dok joj Petra. kao što nikad nije pomislila da bi opet mogla biti. nije napravila mesta pored sebe da se zakloni. i Anton Vinterhalter. odvela svojoj kući. pojavljujući se i nestajući u trenu.

da bi ga volela. Margit! – Uspravila se i ispružila ruku da uhvati devojčinu. gospođo? – Margit je užurbano ušla u sobu. Potreban joj je Markus. nije bilo dovoljno. Kako je prazna kuća bez njega! Florensin odlazak je nije povredio. tako dostižan i pri ruci. njegova. sad shvata: potreban joj je on. Shvatila je to dok ga je gubila. sad to jasno spoznaje.. imala je i više nego dovoljno razloga da ode.. Nije bila kadra da stane i razmisli šta zapravo oseća prema njemu.. potrebno joj je njegovo prisustvo. Markus je njena hrana i njen pejzaž. – Volim ga! Ne sme da umre! 371 .. njegovo društvo. možda zato što onaj ko ima krušku u vrtu više voli da ode i kupi jabuke ili kad neko živi na obali mora traži morske pejzaže na nekoj udaljenoj obali. blizina. Kako to nije shvatila ranije? Bio je tako blizu. Zašto je potrebno dočekati da izgubiš nekoga da bi shvatio koliko ga voliš? Markus! – Jeste li zvali. A Margitino društvo. koliko dugo je trajalo. dok su ga ubijali. Da. – Volim Markusa. A istina je da ga voli. i imala je toliko pouzdanja u to da nije zaustavljala pogled na njemu.

– Ne. – Pritvorila je oči i razvukla usne u blag. jeste. nije mogao da razgovara s njim. gospodine Bah. Bogami. – Vi ćete uvek biti u mom srcu. – Osim toga. – Ne znam treba li to da prihvatim bez protivljenja ili da pokažem ljubomoru. neka mi Bog oprosti. To je nešto što niko nikad neće moći da izmeni. Ali nemoj nikad zaboraviti. 372 . 4 Fridrih se vratio doveče da kaže Madleni da je grof Bifon otputovao iz Pariza i da. razmislivši. želim da vam otvorim dušu – rekla je. očekuje odgovor od njega sutradan ili najkasnije prekosutra. Nije bila. prema tome. Mislim da je to bila greška. odlučio da će najbolje biti da mu ostavi poruku s molbom da. primi njega i vojvotkinju od Lozenštajna. Vi to treba prvi da saznate. gospodine Bah. Pustite da se taj tok utopi u beskraju okeana kao što se ja više ne sećam vaših prvobitnih namera. zato što mi je supruga. Nikad neću zaboraviti ono poslepodne u tvojoj kući. zahvalan osmeh. Ali tebe ću uvek voleti i uvek ću te želeti. Dodao je da je. zadovoljan zbog upravo primljene vesti.. Madlena mu je zahvalila na tome i pozvala ga da ostane na večeri. draga moja Madlena. – Shvatila sam da sam zaljubljena u Markusa. osim što si mi prijateljica. zbog jednog izuzetno važnog pitanja. – U svakom slučaju. Volim Lusiju Elizabet. Bar ne za mene. ne samo najbolji: i jedini. – Vi ste najbolji prijatelj kog sam imala. Zaslužili ste. kad se vrati. – U pravu si kad to kažeš. naravno. – Hoćeš da kažeš da više neću biti tvoj anđeo čuvar? – nasmešio se Fridrih. ja te i volim. a pošto je u pitanju gospodin. Bila si mi tako loša navika... Madlena. voda iz reke teče i nestaje u moru.. – Zaboravite ga.

– Onda. da bi odatle zajedno otišli u sedište Akademije. ispustila uzdah i pokušala da opet sakupi snagu. – Ali ako tako želite. Danas ste vi gospodarice. – Preneću joj vaš odgovor. – Fridrih ju je uhvatio za ruke i nežno pogledao u oči – drugi je da večeras mislimo da se neće dogoditi ništa loše monsieur Sindelaru. što se mene tiče. uz molbu da dođe u pratnji svog izaslanika. gospodine – kazala je devojka i okrenula se da izađe iz sobe. – Reci Madleni da ću biti tačan – smesta je odgovorio Fridrih. – Ni ja – nasmešio se bezočno. Tamo ništa nije kao što izgleda. Zaslužujete to. – Uvek sam vam verovala. jer ti obećavam da ću učiniti sve što bude u mojoj moći da ti ga vratim. Kroz nekoliko sekundi je triput klimnula glavom u znak da se slaže i opet digla oči da ga pogleda. Madlena je pohitala da naredi Margit da odnese pisamce Fridrihu u hotel Sent Džejms. gospodina Baha. Veruješ li mi? Pognula je glavu i zažmurila. gospodine Bah. Dakle. zakazao da se nađu u njegovom kabinetu u Akademiji u tri sata po podne. pošto veoma želi da pozdravi slavnog i velikog kompozitora. u redu. Ali pre nego što je zatvorila vrata.. – Bili 373 . – Mudro zborite večeras.. Margit je požurila da odnese gospodaričinu poruku. da mu ga uruči u ruke i dogovori se s njim da se nađu kod kuće tačno u dva sata. saopštivši da se vratio u Pariz i da je zadovoljan zbog vesti o njenom oslobađanju. a ja sluga. *** Ranom zorom jedan lakej grofa Bifona doneo je u kuću vojvotkinje od Lozenštajna pisamce u kome je. – Kakva glupost – nasmejala se Madlena. Ostaću na večeri. neka vam bude. – Poznato je da pamćenje s godinama postaje laguna crna kao morska pučina. A drugi uslov? – Drugi. hoćete li ostati na večeri? – Uz dva uslova: prvi je da Margit takođe sedne s nama za sto i da dozvolite da ja vas poslužujem. nasmešila se.

. Ali kad ne bi bilo tako. iz ovih stopa odlazi odavde i vrati se s mojom porukom gospodarici. bezobraznice. Sinoć ste poslužili večeru bez i najmanje greške. imaju dužnost da se trude da neguju jezik. Grof Bifon je kao uticajni prirodnjak bio stalni član Akademije. gospođo vojvotkinjo – slatko se nasmejao Bifon. Njeni članovi. njene članove. – Da nećete možda da kažete da.. istakao je.. Napravio je ozbiljan izraz lica. kao što je i prirodno. periodično sakupljanih u rečniku. Ali pošto je gospodinu kardinalu palo na pamet da na našem pečatu upiše krilaticu „Za večnost“. Duhovito je! Ako se nekad sretnete s njima. molim vas: kako bi onda loše prošli monsieur Didro ili monsieur Ruso. ne. – Hajde. potanko im je ispričao da je od tada uloga Akademije da se stara o čistoti francuskog jezika.biste izvrstan kelner. što je opet prirodno. gospodine – pocrvenela je Madlena. – Svi ćemo umreti. narod je u Rišeljeovoj ideji pronašao savršen izgovor da nas. kad je preseljena iz kuće kancelara Segjea u prostrani salon namenjen za njena većanja u Luvru.. draga moja vojvotkinjo – uglađeno se osmehnuo a zatim se obratio Fridrihu. godine. i objasnio je pridošlicama poreklo ustanove. – Voleo bih da vidim njihova besna lica! – Oprostite zbog mog neznanja. oni nisu akademici. – A što se vas tiče. gde je održavala sednice od 1672. gospodine Bah. koja se odnosila na naš jezik.. dodao je. datira iz 1762. godine. nazove tim imenom. a dok su prolazili dugim hodnikom koji je vodio do njegovog kabineta. Akademija se nalazila u samoj zgradi dvorca Luvra. mada su ga oči izdale.? – Ne. gospodine grofe? – upitala je ljubopitljivo Madlena. godine. i njihovi napori su doista usmereni u tom pravcu. recite im to – opet se nasmejao. objavljen pre više godina. – Nemam šta da vam praštam. obavestio ih je. Poslednji od njih. 374 .. koju je osnovao kardinal Rišelje 1634. – Besmrtnici. Vidi ti nje.. uvek četrdesetorica i uvek poznati kao „besmrtnici“. i na njega treba da se ugledaju autori i vlasti u svim svojim izdanjima da bi njihova dela i odluke bili tačno izraženi. te najbrižljivije vrše ulogu čuvara u izradi pravila valjane upotrebe jezika. gospodine Bah.

– Zapravo – umešao se Fridrih – monsieur Sindelara i gospođu vojvotkinju povezuje spona ljubavi. Obojica smo sinovi genijalnog kompozitora i muzičara Johana Sebastijana Baha. – Znam. – Izvinite. gospodine grofe.. – Čim ga vidim. Moje ime je Johan Kristof Fridrih.. smirite se. – Ali. draga moja prijateljice. bez oklevanja položio svoj život da spase vojvotkinju. – Hvala lepo. 375 . prenesite izraze mog poštovanja bratu. gospodine. – Izjavio je da je kriv za pobunu i. gospodine. – Pokazao im je gde da se smeste a on je seo u fotelju za radnim stolom... i on je. – Johan Sebastijan Bah? Aha. Kao što zna i da ste oslobođeni optužbi.. Pa.. Ne znam ko je to. U svakom slučaju. – A sad. – Plemenitost i čovekoljublje. I objasnite da mi se njegove kompozicije mnogo dopadaju. gospodine grofe – odgovorio je Fridrih ne znajući da li dobro razume grofa i njegov jezik. Uhapšena sam i suđeno mi je. draga moja gospođo. Cela Francuska zna za to. – Ali platila sam previsoku cenu. – Nije.ne znate kolika mi je čast što sam upoznao znamenitog muzičara Karla Filipa Baha. – Da. zaista – Bifon je prineo nokte potiljku i zamrsio kosu ispod bele perike. – I Bifon je zapao u nedoumicu da li se razume s pridošlicom. – Veoma časno. kao izuzetno veliki kavaljer.. čuvenog u celoj Evropi. i to znam – zavrteo je glavom. – Cenu? Kakvu cenu? – Moj prijatelj Markus Sindelar je osuđen na smrt. dve sve ređe vrline... – To je rekao samo da bi me zaštitio! – Smirite se. gospodine – požalila se dok su sve troje ulazili u Bifonov kabinet. – Hoću. Kako mogu da vam pomognem? Madlena je oborila oči i oklevajući izgovorila: – Sve se dogodilo baš kao što ste me upozorili. gospodine! – uzviknula je Madlena. naizgled iskreno nezadovoljan. gospodine Bah.. gospodine grofe. Vi niste.. – Sedite.. recite. ne znam. Moraćete da me izvinite.? – To mi je brat. preneću mu to i zacelo neće oklevati da vas poseti prvom prilikom.

– Molim vas! Uradiću šta god treba! – Smirite se. ali je zaćutala pošto je Bifon nastavio da šetka i razmišlja. čekajući njegovu odluku. – Očajna situacija zahteva očajničke mere! 376 . ali znate da ne postoji viša instanca od Kraljevskog suda. u svakom slučaju – i dalje je razmišljao Bifon.. Iznad njega. kojom treba da predsedava kancelar. Oči su joj bile prepune suza koje samo što nisu potekle. teško. Kabinet je počeo da se ispunjava pomrčinom i jedan sluga u uniformi ušao je da upali sveće na tri kandelabra koji su istog trena nadomestili svetlo u prostoriji. – Tri. bile su sve mračnije što su više prolazile sekunde.. da su slobodoumni mislioci njegovi neprijatelji. gospođo – pokušao je da je obuzda Bifon. a grof kao da je mozgao tako silovito da su se njegove misli gotovo mogle čuti. kao i pariske ulice. – Vi možete da nam pomognete.. Ne mogu da čekam kancelarov dolazak... Pa – zaključio je odrešito.. Veče se spuštalo iza prozora a Madlenine nade. – Njegovo veličanstvo kralj bi mogao da mu ukaže milost i pomiluje ga. Ne. Madlena i Fridrih su ga pratili pogledom... – pokušala je da kaže Madlena. Bifon je klimanjem glave zahvalio lakeju i nastavio da umuje. zar ne? Bifon je ustao iz fotelje i kratko prošetao po sobi. – Kad bi u skorije vreme bila održana sednica Akademije. i nije da nema pravo. kad je presuda jednom izrečena. dok Bifon nije prestajao nemirno da šetka niti se oglašavao da odgovori na njihovu molbu. mogao bih da ga odvedem u stranu i zatražim da razgovara s Njegovim veličanstvom u korist vašeg prijatelja. gospodine grofe! – opet je molećivo uzviknula Madlena. terajući mrak koji se prostirao u svakom kutku. Tek nakon nekoliko minuta zastao je i prozborio: – Kralj mrzi naše ideje. jedino bi kralj mogao. ovoga puta naglas. razmišljajući. ali sastaćemo se tek za dve nedelje a onda će možda biti kasno. gospodine.. – Pa ipak. nesiguran da li će njegova odluka uroditi plodom. – zaključio je. četiri dana. Za kada je zakazano izvršenje kazne? – Ne znamo. Možda sedam. – To nikad ne bude neposredno potom. Veruje. – Razmisliću šta može da se uradi. ako bi smatrao prikladnim.Međutim. – Tako je – uskliknuo je Fridrih.. – Teško.

. Hoćete li sa mnom na dvor? Nekoliko sekundi nije odgovarala.. gospodine Bah – odvratio je Bifon samouvereno. jedino. Smislio sam izgovor. koji je ovlaš klimnuo glavom... – Zašto mislite tako.. – Vidim da cela Evropa zna kakav je naš kralj Luj.. Za to se pripremala godinama pročitavši bezbroj knjiga i silna uputstva o držanju i lepim manirima. – Ali ja. i ako ne bude veoma loše raspoložen. Siguran sam da će radoznalost nadvladati. – Oprostite. nije znala kakve namere ima Bifon kad hoće da je predstavi kao lepu ženu. – Naravno.. – Ja. godine i prvi put se našla u situaciji da mora da se ponaša kao prava vojvotkinja. Umreću od stida. Pogledala je Fridriha. možda će odložiti prijem dok ne bude potpuno nepotreban. kao ni da li treba da govori ili da ćuti dok je neko nešto ne zapita.. gospodine grofe – kazao je Fridrih – ali ako bude unapred znao povod vaše molbe. Čim mu prenesu moju želju da mu predstavim najlepšu vojvotkinju u celoj Srednjoj Evropi. – Ah. u Versaju. zatim Bifona pa opet Fridriha. nije znala šta je ispravno u kraljevom prisustvu i na koji način da se ponaša.. Kako malo znate o Njegovom veličanstvu. Ne brinite zbog toga. – Ili ćete vi umreti od stida ili će monsieur Sindelar umreti zbog ljubavi – odgovorio je Bifon odsečno. *** Bio je četvrti novembar 1763. gospođo. naročito pošto je saznala za putene sklonosti 377 .Zatražiću zvaničan prijem kod Njegovog veličanstva. naravno.. da mu predstavim gospođu vojvotkinju. Koliko god da je pokušavala da zamisli prizor kome će prisustvovati. draga moja gospođo. ali ništa od toga nije sprečilo da joj popuste živci uoči tako izuzetne prilike. o vladanju jezikom i poznavanju protokola. – Birajte. I onda je odlučno odgovorila: – Javite mi dan i vreme. gospodine grofe? – Madlena je širom iskolačila oči.

da joj sašiju lepu haljinu. Margit joj je iz dana u dan ponavljala da se. ali ne dok prethodno ne učini sve što je u njenoj moći da vrati slobodu onome ko je nepravedno osuđen zbog nje.Luja XV. Imajući u vidu kako su se odigrali nedavni događaji. zgodan ogrtač i odaberu za nju najjednostavniji i najelegantniji šešir u tonu s haljinom. Posle mnogo razmišljanja i pošto se više puta posavetovala s Fridrihom. Ako treba da bude poslušna da bi spasla Markusov život. s 378 . Nije marila što će se baciti u veliki trošak: odvojila je poveću pregršt zlatnih lujeva i otišla kod najvrsnijih modistkinja u Parizu. i treba da ostvari svoj cilj. Madlenu bi svaki put ganule vesti koje joj je prenosila Margit. odlučila se za tkaninu azurnoplave boje u poslednjim danima juna i bele čipkane bordure. više služavki i prodavačica raspituje kad će opet početi časovi u školi pošto žele da počnu da uče da čitaju ili da dovrše školovanje savlađujući brojeve i računanje. a da bi to postigla potrudiće se koliko joj intuicija bude savetovala. A ona će jedino morati da se pridržava toga i da pazi da ne kaže nešto što ne treba. da ih uveri da će zahtevati da se škola otvori što je pre moguće i da se nikako ne kaje zbog zadatka koji ju je odveo u zatvor. A sad kad je opet slobodna i kod kuće. Možda jeste neuka. svaki put kad ode na tržnicu. biće poslušna. i žalila je što ne može da odgovori svakoj od njih ponaosob. pogodan za odlazak na dvor. Dva naredna dana je. u Fridrihovoj pratnji. šta god da se desi. razmišljala je o najpogodnijem trenutku da opet otpočne svoj obrazovni rad. treba da ima poverenja u grofa pošto će je on zacelo pre susreta s Njegovim veličanstvom uputiti u dužnosti i ceremonijal propisan za francuske kraljevske prijeme. s četvrtastim izrezom i zaobljenim vrhovima. da li je možda nudi kao adut u pregovorima ili će je samo dovesti u neprijatnu situaciju iz koje nije znala kako da se izvuče. naprave odgovarajuće cipele. išla da kupi ono što je smatrala potrebnim za prijem kod kralja koji je pripremao grof Bifon. da ukrase kroj haljine kakvu je želela: jednostavnu. fine i lepo izrađene. ali nije glupa. a neke su više puta ponovile da se mole da pravda pobedi i da ubrzo opet bude na slobodi. Ne. nijedna cena joj nije izgledala previsoka. Govorila je da su je onih dana koje je Madlena provela u pritvoru mnoge žene molile da joj prenese izraze njihove naklonosti i zahvalnosti.

– Ne smatram to velikim postignućem. Odabrani šešir. i često je nesnosna. Bele čarape i rukavice iste boje upotpunjavale su njenu garderobu za tako izuzetnu priliku. – Ne mogu da vam dam više. Odlučila se za jednostavne i udobne cipele: kožne natikače s ukrasima od kordovana. čiji je donji deo bio od baršuna a gornji od svile. Dozvolite da vam poljubim ruku. celu sašivenu zlatnim koncem. I to nije ništa u poređenju s onim što vi činite za moju unuku. – Molim vas. lepršavom suknjom čiji su slojevi slobodno padali s obe strane. obrubljen trakom i s bordo mašnom koja je isticala bež boju baršuna. – Znao sam da si veoma uticajna žena. koji se slagao s haljinom. Vrativši se kući. koje su poprilično škripale u hodu. kao što je bilo uobičajeno. Madlena.obzirom na njene nevelike grudi i želju da to istakne. – Vidim da si ti sama dovoljna da izazoveš požar revolucije u Parizu – primetio je Fridrih zadovoljno. gospođo – rekla je. – Nije potrebno. nećake ili drugarice. Ne bi trebalo da osećaš tugu. prišla joj i pružila buket georgina. izrađene s pravim kalupom.. gospođo. s trouglastim obodom i ukrašen perjem i pletenicama u gornjem delu. Fridrih. Madleni je najveću pažnju privukao veliki broj sirotih žena koje su je prepoznale na ulici i prišle da joj poljube ruku i zahvale na onome što čini za njihove ćerke. – Ni tugu ni kajanje. – Do zatvora. – Jeste. Zahvaljujući Vašoj visosti biće ono što bude najviše želela. – Slava se plaća. gospođo vojvotkinjo. jedna prodavačica s tezge sa cvećem čak je napustila svoje mesto. iskreno 379 . U tim odlascima kod modistkinja i majstora obućara i šeširdžija. pošto je istog tog jutra na tržnici najmanje šest žena moljakalo da budu upisane na spisak učenica da bi pohađale školu čim nastava počne opet.. bio je zimski model bagnolette. ništa manje. ali nikad nisam pretpostavio da ćeš stići tako daleko. Madlena je sve ispričala Margit a služavka je neumorno ponavljala da joj se to što čuje ne čini kao bogzna šta. uzanu u struku i sa širokom. ženo – odgovorila je Madlena. Ali nisam ovo očekivala od Pariza. kako je i priličilo dobroj „škripavoj“ cipeli. – Uzmite. videli ste – odvratila je utučeno.

grof Bifon 380 . Ima crnu kožu. – Neki veoma neobičan čovek. Margit je požurila da otvori i naišla na iznenađujuću pojavu crnog sluge. a on je saopštio da je u službi kod grofa Bifona i da je doneo pismo za gospođu vojvotkinju. Crna je. nije tamna. – Ko je to? – upitala je Madlena. Margit. veoma neprijatna vest. Oštri udarci su objavili da neko čeka iza vrata.. – Hajde. – Gospodin grof čeka odgovor – rekao je. tačno u osam sati ujutro.rečeno. Druga. Žao mi je što donosim dve loše vesti.. a taj susret tada neće biti ni od kakve koristi za naše namere. – Ili silazim s uma ili bih se zaklela da sam videla slugu čija je koža. da bismo odlučili kako da postupimo pred tako nepredviđenim i nepovoljnim vestima. U njemu je pisalo ovo: Draga moja vojvotkinjo. jeste da nam je Njegovo veličanstvo kralj odobrio audijenciju za sledeći petak u četiri po podne. Molim Vas da obavestite donosioca ovog pisma možete li da dođete danas posle podne... – Ima takvih muškaraca i žena. kod mene kući. kakvog nikad ranije nije videla. Očajna sam. – izvinila se služavka. ako želite. Uvek Vaš odani sluga.. S druge strane. gospođo. gospođo. – Doneo je ovo pismo. u šest sati.. – Margit nije mogla da se povrati od zaprepašćenja. u utorak. Prva je da je određen datum za pogubljenje Markusa Sindelara i presuda će biti izvršena prekosutra. Žorž-Luj Leklerk. Madlena i Fridrih su požurili da ga pročitaju. ne budi blesava – pohitala je Madlena da je obavesti.. – Sačekaj ovde – naredila je Margit. znaš za njih. mislim da je moguće da dobijem dozvolu od suda da Vam se odobri da posetite gospodina Sindelara u zatvoru već sutra. Ili ti nisu ničemu poslužile knjige koje sam ti dala da čitaš? – Ali ja.

Tačno u šest sati zazvonili su na ulazu Bifonove kuće. i prekraćivali te minute veoma različito: on je čitao šta piše na hrbatima knjiga na polici. a kod ulaza. a njen ugasli pogled bio je uperen u pod. Unutra je svećnjak s dvanaest sveća koji je stajao na velikom radnom stolu obasjavao prostoriju nameštenu s dve fotelje. dok je iz druge ispustila pismo i prinela je ustima. Fridrih ju je. lusterom sa šest debelih sveća i nekoliko stolica raspoređenih po raznim kucima kabineta. u strahu da iznenada ne izgubi svest. čekajući da dođe grof. – Odgovor je potvrdan. Da se uzdamo. Fridrih i Madlena su stajali. – Zašto bismo išli? – odvratila je Madlena. ali ona se opet našla izvan sveta. Preko puta. nemoćna 381 . Odveo ju je do obližnje stolice i naterao da sedne. koji je naslikao niko drugi do Bifon. A zatim donesi čašu vode gospođi. znatiželjno ispitujući šta ima u biblioteci. Madlena se skamenila. – Nemoguće! – Margit – pozvao je služavku. Napolju je bio mrkli mrak. u kome su s leve i desne strane stajale dve police pretrpane knjigama. jedan veliki prozor bio je dopola prekriven tankim belim zavesama i draperijama od crvenog baršuna. Madlena. Neka gospodin grof zna da ćemo danas po podne biti kod njega. ona je iščekivala nasred kabineta. i druga na kojoj je bila prikazana seoska svadba. Fridrih? Šta još? – Da se uzdamo u Boga. – Šta još može da se uradi. Crni sluga. s potpisom Žan-Batista Greza. s obe strane vratnica koje su ostale otvorene. u drveni čvor na daščici lakiranog parketa. i saopštio da će smesta obavestiti gospodara da su stigli. Oštar bol joj je probo grudi i pokušala je da ga ublaži prislanjajući na njih dlan jedne ruke. niskim stolom na kome su stajale tri gomile loše ukoričenih knjiga. uhvatio pod ruku i zadržao na nogama. bile su jedini ukrasi u odaji namerno nameštenoj za učenje i rad. jedna slika s portretom bele žene crne rase. odveo ih je do grofovog kabineta. U gradu je bio mrkli mrak. – Nemoguće – promucala je. i briznula u plač. ne prestajući da jeca. kao da će tako sprečiti da se iz nje otrgne jecaj nemoći i očaja. opet on. vrteći uzastopno glavom.

ili da li će uopšte imati neku budućnost nakon onoga što joj je usud dodelio. Najednom je osetila klonulost i nije joj bilo druge nego da sedne u najbližu stolicu. jeste – potvrdio je Bifon. – Odmahnuo je glavom i premestio hartije razbacane po stolu. još snažnije nego u najnesrećnijim trenucima koje je proživela. – Govorite. izvršiti samoubistvo.da dovede misli u red i s osećajem da je i ovog. kad mi je najednom sinula ideja i naposletku se ispostavila kao pravo prosvetljenje. Prvi put se zapitala da li je život vredan truda i ne bi li možda bilo pametnije odlučiti se za konačan izlaz. posle ručka. Počela je kiša i kapi koje su udarale u prozorska okna bile su otkucaji isto tako zbrkani. tako vam svega na svetu! – zavapila je Madlena. – Ja ću vam pomoći da se osetite bolje – uzviknuo je optimističnim tonom Bifon spremajući se da sedne u svoju fotelju. spremao sam se da odremam. – Jeste li dobili vesti o pomilovanju? – Ne. a kamoli da razmišlja šta će biti s njom u budućnosti. Čvrsto je poverovala da posle toga više neće ustati. 382 . – Bifon je u tom trenutku ušao u kabinet i prišao da joj poljubi ruku.. za pisaćim stolom u kabinetu.. – Herr Bah. ili na strah od umiranja. gospođo vojvotkinjo. – Nalazim da ste izvrsno raspoloženi – primetio je Fridrih privlačeći stolicu i sedajući naspram njega. Ali ne na mogućnost da umre. Gotovo da joj nije preostalo snage da stoji na nogama. sedite. Noć napolju i noć u izmučenoj duši pritiskali su je toliko da nije bilo moguće pronaći makar i tračak nade. to ne. pobeđena. – Gospodine? – Madlena nije bila kadra da savlada nestrpljenje. – Sedite. kao što imam običaj. – Gospodine grofe – odgovorio je Fridrih na pozdrav blagim naklonom glave. monsieur. Prvi put u životu. s izvesnošću je pomislila na smrt. – Da li je možda moguće podeliti to raspoloženje? – Veliki sam optimista. – Mislim da se ne osećam najbolje – požalila se Madlena. prenagljeni i neuravnoteženi poput onih što ih je osećala u grudima i bubnjali su joj u slepoočnici. Pogledao ju je živahnim očima i kazao: – Ali danas po podne. ispred sebe. možda poslednjeg puta. – Sedite.

. I smesta se ispravila. ima sve moje simpatije. ako ne bude želeo da spava sam. – Imate sva prava. ja znam – prekinuo ga je Bifon. gospođo vojvotkinjo. gospodine. kao što sam odista i siguran da čini.. prethodno morati da potpiše potpuno pomilovanje za osuđenika. gospodine grofe? – pohitala je Madlena da pita. – Propustio sam popodnevnu dremku. i da će kralj još večeras. a istina je da i ona mene uvažava. ali sam zato napisao pismo i naredio da bude odneto na dvor. Pustio sam vas da čekate zato što sam upravo dobio odgovor i to je razlog mog optimizma. 383 . – Ja znam.? – upitao je Fridrih. nego je uz to u raznim prilikama pokazala da je sklona nekim našim mišljenjima.. da će Njegovo veličanstvo noćas spavati u najboljem društvu.. A poznajući markizu od Pompadura kao što je ja poznajem. – I vi mislite. – Pa – produžio je – Bili smo preskočili jednu malenkost od najvećeg značaja: markizu od Pompadura. – Oprostite. dajući svojim pokretima dramsku snagu u kojoj je sasvim očigledno uživao. Naravno. draga moja vojvotkinjo od Lozenštajna. Ne bih htela da ispadnem previše radoznala. često sam u Akademiji branio zasluge njenog angažmana u kulturi i moj glas je nesumnjivo dopro do njenih ušiju. – Markiza od Pompadura i od Menara je mnogo više od kraljeve ljubavnice. – Šta vam je rečeno. Ne samo da je izuzetno lepa i toliko pametna žena da je kadra da vlada Francuskom.. To zaključujem pošto mi je jednom prilikom pokazala svoju zahvalnost.. – Kraljevu ljubavnicu? – Tako je – potvrdio je ushićeno. i zaključila da njegovo priznanje može biti jedino plod ljubavi a ne istine. da se i sama iznenadila srčanosti monsieur Sindelara čuvši šta se dogodilo u sudnici Kraljevskog suda. – Iz džepa na prsluku je izvukao pismo i pažljivo ga razmotao. ali ispričaću vam ukratko: da imam sve njeno poštovanje. – Možete ga pročitati. – To je fantastično! – uspravila se i oraspoložila Madlena. uveravam vas. da ste vi i on zadobili sve njene simpatije.

DESETO POGLAVLJE Bahova sobarica 384 .

godine u Parizu su se zbila dva izuzetna događaja. kapija od kovanog gvožđa i balustrada. sa zidova vrtova i s rešetki ograda. Prvi je bio neočekivana i jaka snežna mećava zbog koje se. s kamenih klupa i stubova postavljenih za vezivanje konja. kao crtež jednostavnih i savršenih oblika u kome je samo polovina stabala okrenutih ka jugu sačuvala svoju uobičajenu drvenastu boju. Odasvud su visile ledenice i samo što se nisu stropoštale s arkada i nadstrešnica. oštre poput bodeža. ličili na cvetno polje posuto sićušnim pamučnim granama što su se zaplele između sebe da bi se zaštitile od hladnoće. Gradski vrtovi su se krili pod snegom i tajili zelenu travu i šljunak na stazama. Na horizontu su se stapali belilo neba i snežnobeli plašt na zgradama i 385 . Po krovovima kuća mogao se uočiti sklad boja i oblika tako da su. taraba. avenije. Grad je osvanuo nem. izgledale očaravajuće lepo. kad se sneg stegao i pošto ničija noga tu nije kročila. Pariz probudio u neuobičajenom muku i zastrt devičanskom koprenom najčistije bele boje koja se pamtila. a između njih su se iz bazena zaleđenih fontana prelivale prozračne ledene sveće. kao da je naprečac nastupio smak sveta. trgove i bulevare popao je sloj od petnaest centimetara snega ili i više na nekim veoma otvorenim površinama i one su. 1 U ponedeljak sedmog novembra 1763. bila su podjednako lepa i stajala su u skulptorski skladnim nizovima. Na ulice. gledano s visine. takođe zaodevena u hermelinsku bundu. ne umejući da se odvoje od takođe zaleđene ruke što ih je držala. pošto su pahulje vejale cele noći s neumornom istrajnošću i retkom žestinom. Drveta. prekomerni snežni nanos bio je pesma ispevana preterivanju i iznenadio je sve pošto u nedelju temperatura nije mnogo pala a i takva pojava nije bila uobičajena u danima još podosta udaljenim od najoštrije zime. Veliki.

načelstvo policije i tri trga koja su razdvajala zgrade. Nasred rečnog korita. kljucajući po budžacima gde su tragale za insektima što su se sakrili od hladnoće. Zbog toga je tog dana blistalo osobito. i tromo vukla nekoliko ledenih blokova koji su se odvojili od obala. učmala Sena je malaksalo proticala pored svojih zaleđenih obala. bile su puste. večito nestalno i večito lepo. zabušavajući kao da ima nameru da ostane tu i da se oporavi od napora ili da vrati zemlji zaleđene kamenice koje je tako nevoljno nosila. Polagano i ne dižući glas. kao i bolnica Otel Dju. i rečni tok je bio strašljiv i bojažljiv. sekao je vazduh čim bi se otvorio neki prozor. Oko tog ostrva. nepomično kao koralna pustinja. netaknutom mlečnobelom koprenom. a njegov neobjašnjivi sjaj blistao je poput sunca na umoru što je prekrilo sve. uvek živa i šarolika pošto su na njih priticali prodavci. Vetar. iako zna da mu je to neizbežna sudbina. crno-beli paž što služi markiza dok spava. pričinjavao se očima kao najneprohodniji put u Parizu toga dana. na severu. prvi put ceo prekriven snegom i ledenicama otkako je izgrađen pre sto godina. Bilo je bolno gledati u njega. bilo je načinjeno od sedefa i pamuka kad je istovarilo svoj prtljag. Njene obale. Cvetna pijaca nije otvorila svoje dućane a sigurno i neće. neočekivan kao i mećava. njene vode su proticale oprezno kao neko ko želi da odloži čas samoubistva u moru.samo su se poneke rane ptice odvažile da potraže doručak u belom sagu koji je sve prekrivao. Svete kapele i Konseržerija16. do te mere da su najsujeverniji u toj pojavi videli sigurnu objavu da nastupa smak sveta. nalik na tavanicu od slonove kosti. Nebo iznad Pariza bilo je najbelje na svetu kad je neočekivano nevreme sručilo na grad neslućenu mećavu. Svitalo je a grad je i dalje bio tih kao na Božić. šepav i nečujan. Ostalo je glatko i dobro izbrušeno. Parisko nebo. Sena je tekla u bolovima. Ni ulična straža nije obavljala svoju uobičajenu patrolu. 386 . ali je uprkos tome privlačilo poglede kao nekakav egzotični. bezizražajan. potpunog uljeza nasred reke. putnici i radoznali posetioci. prazne bez uobičajenih ribara i melanholičnih šetača. bele kao i ostatak Pariza. a Novi most. i na njemu su stajala neobično bleda zdanja katedrale Notr Dam. sporije nego ikad. i primoravao da se opet potraži zaštita toplog doma zatvaranjem krila od drveta i stakla koja su se skupila zbog niske temperature. Gradsko ostrvo prekriveno je istovetnom.

a radni narod je navukao na sebe svu toplu odeću koju je držao po sobama. Pariz se tog ponedeljka. mnoge kokoši nisu snele jaje. Plemići su radije ostali u krevetu. trpeći zaleđeni sneg i ledeno hladnu vodu od tragova ranijih koraka koji su razvodnjavali i prljali brazde. nisu sletali na njih. pekari su se žalili na slabu prodaju hleba i nijedan brodić nije isplovio na reku. ali je ostala u svojim salonima posmatrajući sve kroz prozorska okna. i prvi put nije viđen ni jedan jedini pacov na ulici. a čeze i kola za jednu osobu nisu izašli iz tremova kao ni konji iz štala. U daljini je zakukurikao petao. koja su obično išla bosa. Golubovi nisu dirali biste znamenitih ljudi i mitološke skulpture. a stražari i policajci su uzjahali konje tek kad su bili sigurni da se neće okliznuti i zbaciti ih iz sedla. preobrazio u mirnu nedelju. i svi su oni izgledali smešno s neočekivanim snežnim kapama i plaštovima od leda i snežnih pahulja na nagim trupovima. Uobičajena užurbanost u gradu je tog dana izostala pošto su uobičajeni prolaznici sredinom prepodneva odložili obaveze za neki drugi dan i nije bilo bučne gradske vreve. pošto nisu mogle da prođu ispresecanim uličicama gde se ispod snega skrivalo kamenje i druge prepreke koje su lako mogle polomiti i najčvršću osovinu. u deset sati pre podne je naredio da se okončaju đavolje igre i da sva zvona na njegovom zvoniku zvone bez predaha i uporno dok ostale pariske crkve. Kočije za najam i taljige s robom teškom mukom su se vukle najširim bulevarima. pretvarajući to prepodne u simfoniju melodija koja je naposletku probudila građane. Grad iznenađenja. isterala zloduhe i njihove čini. Najsirotija deca. tog dana nisu izašla iz svojih ćumeza jer su im majke zabranile. jedna za drugom i kao da poslušno odgovaraju na topovski plotun. Ostali se nisu oglasili. obuven u sandale od konoplje ili kože. nisu takođe pokrenule svoja zvona veselo i učestalo. vraćajući 387 . Bio je to sablastan ponedeljak u pustom gradu. kad su mu preneli šta se govorka u narodu i kakve se praznoverice šire nezaustavljivo kao morski talasi. zbog čega je praznoverje poraslo. Nadbiskup katedrale Notr Dam. Krave jedva da su dale mleka. sedmog novembra. i malo-pomalo izašao na ulice da ode do radnih mesta. buržoazija se obukla kao i obično. Na tržnicama je otvoreno veoma malo tezgi. mada su želela da se poigraju s poklonom te preuranjene mećave. uspokojila duhove Parižana i na koncu ispunila ulice uobičajenom gungulom.

. – Ne znam šta se dogodilo. gospođo. naspram kapije tamnice ugledao je Madlenu i Fridriha kako stoje i čekaju ga da izađe... kad je u pola devet ujutro osuđenik napustio zatvorske prostorije u kojima je čekao čas pogubljenja. – I veoma srećan zbog vas. Dobio sam pomilovanje – objasnio je Markus zbunjeno. pružajući mu ruku. – Izvinite. prišao im je. korak po korak. gospodine Bah? – Sjajno – odgovorio je on. I tako. Drugi izuzetan događaj tog ponedeljka bilo je puštanje na slobodu Markusa Sindelara. nisam se pozdravio s vama – kazao je Markus Fridrihu. a usne su mu drhtale dok je govorio: – Hladno mi je. – Jeste li dobro. – Hvala – prihvatio je Sindelar. nije znao šta da kaže.Parizu pre podneva sjaj grada rođenog da se saživi sa svim čudesima. – Mnogo sam se molila za vas! I sad. – Naravno da imaš. – Da. konačno. – Oprosti mi – rekla je. – Rečeno mi je u zoru. Izgleda da je Njegovo veličanstvo 388 . Margit.. Madlena ga je uhvatila pod ruku i povela do kabine. Markuse – promucala je devojka sa suzama u očima. ispred kočija koje je vozio kočijaš umotan u krzna. – A ti. kroz čiji prozor se naziralo sitno lice Margit. obamro od hladnoće u ćeliji gde nije mogao da spava i zadovoljan što se u takvoj situaciji nalazi on. I izustio s naporom. Uzeo ju je za ruku i poljubio. – Privila se uz njega i poljubila ga u obraz. – Nemam šta da vam praštam. – Ne razumem vas. gazeći pažljivo po snegu što mu je dopirao do iznad gležnjeva. koja ga je dočekala osmehom i očiju prepunih suza. što je prošlo neopaženo za sve budući da je snežna mećava svojim belim plaštom sakrila i svaku drugu vest. jesi li i ti dobro? – Joj.. roneći suze radosnice. Fridrih je naredio kočijašu da ih odveze do vojvotkinjine kuće. – podigao je ramena. Markus ih je spazio izdaleka i nije odmah reagovao.. – Hajde da uđemo u kočije. a ne žena koju voli.. – Molim vas. cvokoćući. i kad se obreo ispred Madlene. istina – umešao se Fridrih.. Najzad. Kad su ušli unutra. – Moraš da mi oprostiš što nisam ranije shvatila šta osećam.

– Ćuti. i gotovo se mogla čuti koliko 389 . toj toplini tela savladanih osećanjima. Pogledala ga je tako nežno da se činilo da se sprema da ga preklinje da je shvati. Reći ću ti šta se sve izdogađalo ovih dana. volela bih da saslušaš nešto što moram da ti kažem. – Upravo sinoć nas je gospodin grof Bifon obavestio o tome.. i sklapajući oči da udahne miris ljubavi. Dok su kočije lagano i pažljivo prolazile kroz Pariz do vojvotkinjine kuće. veoma mi je važno.kralj. gospođo. – Kažite. – Tako je – potvrdila je i Madlena. Markuse – zamolila je. – Madlena ga je opet uhvatila za ruku i poljubila je. – Kasnije ću ti ispričati sve.. – Ali vi. neumorna kao zov cvrčka u poslednjim danima jula. o onome što je neophodno da saznaš o meni. I ako još nije kasno za mene. I u tom tihom spokoju.. – Izgleda da kralj preksinoć nije spavao sam. Njemu treba da zahvališ što. spustila na njegove usne poljubac lagan kao pero kad sleti na zemlju po danu bez i najmanjeg vetrića. Madlena je naslonila glavu na Markusovo rame i ispreplela šake s njegovima. – Ne plaši se. Želim da ti kažem da te volim.. našim dobrim prijateljima. – I markizi od Pompadura! – nasmejao se Fridrih zločesto. gospođo. šta sam uspela da učinim zahvaljujući Fridrihu. – Kasnije ćemo vam sve objasniti.. Primakla mu se.. – Jeste. Markusa je krepila misao koju je neprestano izgovarao u sebi. – I da mi oprostiš. – Madlena! – uzviknuo je. Ali sad si umoran i biće dovoljno da čuješ ono što ću ti reći pred Fridrihom i Margit. Markuse. – Sad treba da se odmorite. koji se nije odvajao od mene. vi. ali treba da saznaš i sve o meni. svi u kabini su se vozili ćutke i sa zadovoljnim.. Moraš da mi oprostiš mnogo toga. monsieur – odvratio je Fridrih srdačno i s osmehom. srećnim osmehom na usnama. – Plašite me. – Ne govori ništa.. – Šta hoćete da kažete? – Markus je bio sve ljubopitljiviji i nije shvatao povezanost između te markize i kraljevog spavanja.

jako ju je ponavljao: – Danas mi je najsrećniji dan u životu. – Da. – Monsieur Sindelar! Drago mi je što vas vidim. jednim izuzetnim čovekom. Možda prihvati da me opet zaposli. – Ali jasno je da škola neće nastaviti s radom i treba da potražim novi posao. – Mislio sam da ćete ostati uz našu dragu Madlenu. Shvatite da ne mogu da odbijem nešto što je pre počast nego učtivost. – Šta vas dovodi u Sent Džejms? – Došao sam u posetu vlasniku hotela. Moja stara prijateljica Madlena. Draga moja suprugo. Želim celim srcem da ste Vi i mali Vilhelm i dalje dobro sa zdravljem. Ja sam dobro. uskoro će sklopiti brak s gospodinom Markusom Sindelarom. – Fridrih je spustio pero na hartiju i uzeo da pospe list oblačićem talka pre nego što ga je presavio da bi napisao adresu primaoca i zapečatio kraj vrpce kojom će vezati pismo. o kojoj sam Vam mnogo pričao. – Hoćete da se vratite na raniji posao? – začudio se Fridrih. i oboje su zatražili da im budem kum na venčanju. pazeći da krajevi ostanu sasvim četvrtasti. Jer uz to. Deo Gratiae. Shvatam. Neka Vas Bog čuva. 390 . – Fridrih je pažljivo presavio pismo.17 Pišem Vam da Vam kažem da me neki događaji koji bi zahtevali da ih naširoko objašnjavam primoravaju da ostanem još nekoliko sedmica u Parizu. gospodine Bah? – upitao je Markus prišavši stolu u hotelskom predvorju za kojim je sedeo Fridrih s priborom za pisanje. Voli Vas Fridrih – Prekidam li vas u pisanju. herr Bah. oboje su pretrpeli mučne trenutke o kojima ću Vam potanko ispričati kad se vratim. Vas takođe. – Bih vrlo rado – odvratio je Markus. – Ima li kakvih vesti od gospodina grofa Bifona? – Pristao je da nas primi sutra posle podne. Lusija Elizabet. skrušeno sležući ramenima.

Hoćemo li ići zajedno? – Sjajno. – U koliko sati? – U četiri. – Bićemo. Svratiću po vas hotelskim kočijama i čekaću ispred vaše kuće u pola četiri. – Dobro. – Fridrih je opet uzeo pero da napiše ženinu adresu i umočio ga u mastionicu. Budite oboje spremni. – Kod njega kući? – Da. 391 .

dragi moj Markuse. Jer sad je shvatila koliko je on važan u njenom životu i kako ogromnu naklonost oseća prema njemu. razgovarajući i praveći planove za budućnost. I pošto nisu imali potrebu da potraže kod onoga drugoga oprost greha i žaljenje. – Ne znaš ništa o mom životu. 2 Markus i Madlena su te dane proveli zajedno. Nisu mnogo govorili o njegovoj stidljivosti i o njenoj smelosti. a važno je da me upoznaš onakvu kakva sam u stvari. Markus se izvinio što se usudio da izda svoj položaj zavolevši je iako nije dobio dozvolu za to. koju nikad više neće čitati. dogovorili su se da ne pričaju više o tome. samo su izrazili privrženost koju je on osećao prema njoj otkako ju je upoznao a ona je izjavila da oseća da je bila nepravedna što nije pažljivije osluškivala vlastita osećanja koja je umrtvila silom da se ne bi opet razbolela od ljubavne boljke. Ne mogu da pustim 392 . pošto će zajedno izgraditi novi život u kome će prošlost svakoga od njih biti stara stranica. – Zauzvrat – poželela je da prizna – ja moram da ti kažem nešto. Njena izjava ljubavi. – I ti ne znaš gotovo ništa o mom životu – priznao je. Markuse. a i zato što nije imala potrebu da ih izrazi i prihvati. tako veliku da je to ljubav iako je ranije nije prepoznala. Madlena je zamolila za oproštaj što nije slušala svoje srce onda kad je trebalo. – Imamo ceo jedan život da ga ispričamo jedno drugome. bila je samo dugo očekivani odgovor od kog je Markusu poraslo srce i vratila mu se sreća za koju je verovao da je nikad više neće naći. – Ali preko je potrebno da me upoznaš. budući da ih je prikrivala zalaganjem oko škole. koja je tako iznenada stigla do njega. – Reci.

Fridrihovog oca. nema razloga da žali. pa i da mu je kroz glavu prošao oblak ljutnje jer je za to trebalo da sazna ranije. – Mislio si da sam vojvotkinja. a nasuprot tome. i da je stoga morala da brani sebe da bi njeni planovi u Parizu imali odjeka koji su naposletku i dobili. I naposletku. Zatim za gospodina Šenberga i gospodina Baha. postavši to brakom. za gospodina Vihterhaltera i za bedu koja je bila tako duboka da je odlučila da mu se stavi na raspolaganje i u službu. izbrisao je prethodni. Pošto je tako. Prema tome. razumevanja. ukazavši mu da je očigledno da žena koja će mu postati supruga jeste prava vojvotkinja. za sina Bruna. za svoje detinjstvo i prve godine provedene u sirotištu u Lajpcigu. Dug poljubac se stopio sa zagrljajem u kome su se oboje osetili slobodnije pošto su to njihova bića pripijala tela jedno uz drugo. saslušaću te. nesumnjivo bi ga ranije uputila u činjenice koje mu je sad ispričala. Saznanje da oboje imamo dušu koju je naslikao isti slikar učiniće da naša ljubav bude neuništiva. Daj da te poljubim. A kad su se razdvojili. razmišljajući šta znači to otkrovenje. – Šta god da je u pitanju. Markuse – završila je. Madlena je duboko udahnula i kazala: – Razmišljam da se odreknem titule. i zagrlio je. i koje mu je veoma prijalo. – I misliš da je to loša vest? – osmehnuo se posle nekoliko trenutaka. Madlena. Da ga je zavolela ranije. a ja sam zapravo samo služavka. Kao i za zatvor u Haleu. ništa neće promeniti moja osećanja prema tebi – izjavio je. Tada mu je ispričala za svoje poreklo. – Ali ako želiš. ali drugi oblak. Zapravo mi nikad nije 393 . ima mnogo razloga da ceni poverenje koje mu je ukazala. moja supruga će biti vojvotkinja koja zna šta osećamo mi sluge. tako iskren i topao da nisu bile potrebne reči da bi se pretvorio u najstrasniji u njihovom životu.da prođe ni dan više a da ti ne ispričam. Bio je to zagrljaj pun istine. kog se setila sa suzama u očima. a ja sluga koji će naučiti kako se oseća vojvoda. – Vidiš. ili da je bila svesna ljubavi koju sad oseća prema njemu. Moguće je da se na časak zbunio. bez maski i razlika u staležu. Kaži. za Petru. Trebalo mu je malo vremena da prihvati to što je čuo i zaćutao je. Markuse. – Budi sigurna da bolju nisam mogao čuti. i za svoju prošlost u Beču.

bar ne odmah – odgovorio je Sindelar. gospodine grofe – odvratio je Markus. Lice mu je bilo natmureno.. da. Kada je.pripadala. gospođo vojvotkinjo? – Želeli bismo da ga utanačimo s vama. gde je prošetao po okolini. pacovi trčkarali nekažnjeno kao član kraljevske porodice. – Oh. kad bolje razmislim. Fridrih se vraćao s ulice. – To nikad. Sutradan ih je grof Bifon dočekao s otvorenom flašom konjaka da proslave ishod koraka preduzetih u blizini Njegovog veličanstva. Ugledavši Markusa. nebesa! Milo mi je. tako su mi kazali. Računajte na to. – To nam izgleda kao veoma lep datum da počnemo sve iz početka.. – I mojoj verenici i meni bila bi čast da prihvatite da nam budete svedok na venčanju.. – Možda kasnije. pretvarajući kolovoze u kaljuge i bare između kojih su. jeste! Odavno nisam bio na nekoj svadbi. nakon posete vlasniku hotela Sent Džejms. – Da li bi vaša visost mogla na dan Nove godine? – htela je da čuje Madlena. ljubavi moja. Svi su podigli čašu i nazdravili za srećni kraj događaja. Markus opet sišao u predvorje. pozdravio ga je oporo. Bifon se osetio polaskano i iskapio čašu da sipa sebi još malo pića. gospodine – požurio je da ga obavesti 394 . kao i za predstojeće sklapanje braka. – Jesu li vas vratili na posao? – Ne. da izgradimo novi život. Jutro je bilo hladno i ostaci velike mećave zaprljali su pariske ulice. – Pa sad. – Naravno! – složio se Bifon. – Bolje.. dok je zagledao mokre čizme i ratoborno otresao naramenice ogrtača. Osim mene. poprskane pregrštima snega što su ćudljivo padale s nadstrešnica. Tako vam ništa neće poremetiti planove. – Prvi januar! Lep datum! – I najednom se zamislio. – Možeš da se odrekneš svega. koji je danas datum? – Danas je trinaesti novembar. – Jeste li odredili datum. Kakve uspomene! Da. drveća i zidnih venaca. kao i uvek.

. – Sasvim tačno – obradovano je izjavio Bifon. – Šta ćemo da radimo.Fridrih. sutra će se napuniti nedelju dana. nimalo često. Međutim. A to nije često. Vrlo je blizu. – A vi ste. kao što znate. gospodine grofe – odvratila je Madlena radoznalo. potpuno pomilovanje. markiza od Pompadura je dobila za vas pomilovanje od Njegovog veličanstva. – Ne razumem vas... iz čega proizilazi obaveza da napustite Francusku. – Nisu mi poznati razlozi.. to je uobičajeno – nastavio je Bifon.. – Koji. Markuse? – Smiri se. – Stvar je u tome da uz vaše pomilovanje. – Šta hoćete da kažete? – Pa. Još vam nisam rekao da je pomilovanje Njegovog veličanstva sadržavalo i jedan uslov. Markuse! – Čvrsto je zgrabila 395 . – Održaćemo to venčanje na datum koji želite! – Ali moramo da napustimo Pariz. Madlena – umešao se Fridrih.? – Oslobođen sam sedmog. budući da je uključivalo ne samo poništenje smrtne kazne nego i neposredno oslobađanje osuđenika.. Kralj je naredio da se njegova naredba izvrši u roku ne dužem od dva meseca. ide i objava da ste persona non grata. – Tako je – složio se Fridrih. do šestog ili sedmog januara ima sasvim dovoljno vremena. monsieur Sindelar.. Zašto pitate? – Znači – izračunao je Bifon. – I ja sam se iznenadio. – Jeste.. – Dva meseca! – uzviknula je Madlena. šetkajući zamišljeno prostorijom – kralj vas je pomilovao šestog. u ovom slučaju.. – Zamena kazne obično uključuje određen broj godina u zatvoru. pomilovani. vrlo blizu. gospodine? – upitao je Sindelar. U Saksoniji se u takvim slučajevima smrtna kazna zamenjuje doživotnom robijom.. monsieur. – Čak i tako. – Uslov? – začudila se Madlena. mada podozrevam da to ima dosta veze s onim skandalom što ga je napravio austrijski ambasador u sudnici – objasnio je Bifon. krajnje povoljno i dosta neuobičajeno. zapravo.

– Drugi? – začudio se Fridrih. – Hvala. Njegovo veličanstvo nije voljno da dopusti. – Ni Lajpcig..Sindelarovu ruku. I sad. – Lajpcig? – upitao je Markus.. prestrašena. i skljokala se u nju nemajući snage da dalje razmišlja. Kažu da čovek nikad ne treba da se vraća tamo gde je bio srećan. a ja mislim da sasvim sigurno ne treba da se vraća tamo gde je bio nesrećan. – Dobro – umešao se Bifon. – Kuda ćemo? – Rado bih vas primio u Bikeburgu. – Nije da ja.. ne čini kao najbolja. ali morate shvatiti da bih radije živela u nekom drugom gradu. – Zaista – presekao je Fridrih. posmatrajući neodlučnost para. moja gospo. ni Hale. Madlena – ponudio je Fridrih. uvek treba da nađe neko novo mesto na kome će se održati na nogama i urediti svoj život. biće vremena da na miru razmislite o svemu. Opet je stvarnost sateruje u ćošak. – Znam da su vaše reči podstaknute naklonošću. carica uporno traži da budete izručeni Austriji. ni Austrija. – Šta još vaš kralj može želeti od Markusa? – Nije u pitanju kralj.. pomenuo sam vam drugi kraljev uslov.. nikad. – objasnio je Markus uzgred.. U svakom slučaju. – Moja porodica je iz Salcburga. uvek u bekstvu. opet je progonjena. – Da li bi voleo? – upitala je. Ipak. ali mora biti da nešto ne zna i da je kriva za 396 . možda tamo. Madlena je utučeno pošla da sedne na jednu stolicu u grofovom kabinetu. gospođo vojvotkinjo.. kao što želi svako ljudsko biće. Razmislio je nekoliko časaka i nije odgovorio ništa.. dobri moj prijatelju – odvratila je.. nimalo ubedljivo. koji mi srećom nije otkriven – odgovorio je grof očigledno zajedljivo. šta joj sudbina sprema? Pod kakvom se to ukletom zvezdom rodila da bi se tako ponašali prema njoj? Mislila je da nikome nije nanela zlo. što naravno.. ni Francuska. uvek begunica.. – Ako je tako. nego neki potajni kapric nadvojvotkinje Marije Terezije. a njegov poziv je bio iskren. – Da li bi želela da se vratiš u Lajpcig? – Nikako! – odgovorila je kategorično. ni Beč. Tako da mi se ideja da se vratite u Austriju.. – Hajde da popijemo još jednu čašu konjaka. ako dozvoljavate. – Po rečima njenog ambasadora. za sada. Ni Nemačka.

neki njoj nepoznat prekršaj pošto ne može da shvati zašto se mač zle kobi toliko ustremio na nju.. Opatija Sen Žermen de Pre je bila najstarija verska građevina u Parizu.. Imala je potrebu da joj neko to kaže. Njena izgradnja bila je u skladu s uobičajenim pravilom odavanja priznanja junačkim podvizima i časti čime se Katolička crkva odlikovala od samih početaka. ljubavi? – Nisam nikad bila tamo – izvinila se – ali ako je tebi po volji. – Možemo da se vratimo kući. naravno – odgovorio je.. I još malo pa. ljubavi? – Ne. – Onda će tako i biti – zaključio je Markus.. – Hoćete li mi vi biti svedok... – Slažeš li se? – Da. Madlena. grof je pokušao da skrene razgovor na nešto sasvim drugo ne bi li joj se tako povratilo raspoloženje. – Kući? Kojoj kući? Gde je moja kuća? U odgovor na njenu ojađenost. monsieur Sindelare? – opet je upitao grof. Osećam se umorno. Markuse. Šta ti kažeš na to.. gotova priča. Seo je pored nje i pozvao Fridriha i Markusa da sednu i oni. – Ko bi bio bolji? – Što se mene tiče. da joj pomogne da razume zašto je oduvek bila progonjena žena i uzrok tog progona. dužnost. – Da li se loše osećaš. – Da vidimo: dogovorili smo se da će venčanje biti održano prvog dana Nove godine i da ću vam ja biti svedok. očaran sam – odgovorio je Fridrih. Razgovor o svadbi joj je bio uzbudljiv i dopustio joj je da oseti novu snagu. ne može.? Digla je oči i duboko udahnula. zar ne? – osmehnuo se. – Uvek mi se dopadala opatija Sen Žermen de Pre. i okrenula se da pogleda Markusa. – A u kojoj crkvi nameravate da se venčate. A drugi svedok će biti. Osećam se iznemoglo. Konkretno. – Biće mi čast. Jer ona ne može više. Fridrih? – upitala je. iscrpljeno. manastir Sen Žermen je podignut da bi se u njemu čuvala tunika jednog mučenika iz Saragose koju je dobio merovinški kralj 397 ..

vrtovima. godine. Smesta je naredio da se izgradi versko svetilište Svetog Vikentija. ali sve te nesreće je nisu sprečile da i dalje zauzima glavno mesto na levoj obali Sene i podstiče verski žar kod parohijana. godine. dobrim delom je zaklonio prvobitni. U celini. duge izolacije tokom koje je franački kralj saznao da su žitelji Saragose stavili svoj grad pod zaštitu Svetog mučenika Vikentija i to je ostavilo tako jak utisak na Merovinga. Nije dobijala manje pobožnosti ni kad se našla izvan zidina koje je podigao kralj Filip II od Francuske. Zbog toga. konakom za kaluđere. upravo je podignut novi. kao da je izložena zlosrećnoj sudbini zbog besa đavola ili hira usuda. i uprkos različitim arhitektonskim stilovima koji su se smenjivali kod uzastopnih 398 . krajem dvanaestog veka. Manastir je ubrzo potom ponovo kršten u čast pariskog biskupa monsinjora Žermena. 542. opatija Sen Žermen de Pre je bila duhovno i opštinsko središte pariskog kvarta koji je po njoj dobio ime. i iako se toranj srušio pre nekoliko godina. Nedavno je benediktinska opatija pretrpela i ogroman požar u klaustru. već je njena privlačna moć za hrišćane ostala nedirnuta od osnivanja. isklesan početkom 1600. a iza njega su se uzdizala tri romanička tornja s uglovima ojačanim potpornim zidovima na čijim su se zvonicima oglašavala najglasnija zvona na periferiji Pariza. i da bude posvećeno tom mučeniku i Svetom krstu. čak i nakon uzastopnih pljački i požara koje su podmetnuli Normani u devetom veku. da bi crkva bila prepoznatljiva kao po prethodnom. bivšeg kaluđera opatije Sen Semforijen de Sen Pantaleon. i ponosnim romaničkim lukovima na stropovima i bočnim delovima broda. Zauzimala je veliki samostanski kompleks s crkvom. iz uticajne porodice Kapeta. Po ulasku unutra. šireći se uz to odlukom pape Aleksandra III. da je naposletku odlučio da podigne opsadu i pristane da u znak zahvalnosti iz ruku vizigotskog biskupa Saragose primi mučenikovu tuniku i odnese je u Pariz. u klasičnom stilu. iz šestog veka. Portik opatije.Hildebert I nakon opsade glavnog grada Aragona. Na taj način. klaustrom18. i osetio je tako dubok zov vere. ili onaj koji se pamtio iz dvanaestog veka. opatija je preživela i svaki put je obnavljana. na vrhu glavnog broda nalazio se gotički svod poduprt čvrstim mermernim stubovima. prostranim površinama obradive zemlje i zidinom koja ju je štitila.

– U vašem ormanu nema previše toga. A ako to nije dovoljno. i što više puta iznova stavlja i zateže čaršave. – Haljinu. starije i od sadašnjeg u opatiji Sen Deni. da šire njihova načela i znanja.rekonstrukcija. Neće mi trebati ništa više. ćebad i prekrivač. Njen skriptorijum.. opatija Sen Žermen de Pre je uz to bila i izuzetno bogato kulturno žarište u istoriji Francuske. – Buket cveća bi vas mnogo ukrasio – natuknula je služavka. Sen Žermen de Pre je i dalje bila jedna od najlepših crkava u Parizu. I kad je po četvrti put podavila 399 . sadržao je na hiljade knjiga svih vrsta. sve. videćete. krajem 1763. i cela zgrada je zadržala pečat intelektualnosti koji ju je od osnivanja pretvorio u uzor i primer za mnoge druge evropske opatije i manastire. napravljen u jedanaestom veku. možda mi pomogne da pronađem dobrog muža. pevnice i glavnog oltara. – Imam haljinu koju sam nameravala da obučem za prijem kod kralja – odgovorila je.. – A ako mi ga posle poklonite. – Šta ćete obući za venčanje. cipele. Hilperik I i Hlotar II. gladeći ih svaki put iznova. – U redu – složila se Madlena. Na oltaru se nalazilo pročelje prepravljeno pre jednog stoleća i pevnica sa savršenim deambulatorijumom19 čija konstrukcija je dobro držala njegovih pet vekova starosti. Sen Žermen je bio jedinstveno remek-delo posvećeno hrišćanskoj veri. I sad. iznenađena što je tako pedantna. kao i u utočište ideja širenih u svim benediktinskim zajednicama gde god su građeni novi samostani. Crkva se sastojala od tri broda. prvo kraljevsko groblje. – Biće veoma lep. I u toj pevnici. a glavni brod su osvetljavali bogati vitraži iznad oltara i skromniji na bočnim stranama. – Hvala. gospođo? – znatiželjno je upitala Margit sređujući Madleninu spavaću sobu. čime je postala prva grobnica francuskih kraljeva. kasnije su sahranjeni i sam Hildebert i drugi merovinški kraljevi. Služavka je nastavila da namešta sobu s obnovljenim optimizmom i odlučnijim pokretima dok ju je Madlena gledala kako posluje. jednim od najjednostavnijih i najlepših u hrišćanstvu. gospođo! – uzviknula je Margit oduševljeno. godine. – Ti odaberi cveće a ja ću nositi buket do trenutka dok ti ga ne predam u ruke. koja je dominirala centralnim brodom.

gospođa zna da sam voljna. – A tebi nije? Otkud ta nezadovoljna grimasa? – Pa. – Koje će biti? Amsterdam? Kopenhagen? Đenova? – Još ne znam.. – Služavka je odmahnula glavom i opet se sagnula da poravna krevetski prekrivač. šta ti je? Služavka je prestala da popravlja krevet i uspravila se. – Pa.... Margit – odgovorila je Madlena. – Pitala sam se da li gospodin i gospođa znaju gde će otići da žive..savršeno napravljen nabor. gospođo. Ma kakvi.. gospođo – produžila je Margit. – Da li ti to želiš? – Naravno! – Margit je najzad prestala da prevlači dlanom preko kreveta i okrenula se da pogleda Madlenu.. Da se preselimo i živimo u Madridu. Kao da joj je bilo žao zbog te vesti. – Ih.. ali htela sam da se polako privikavam na ideju o novom jeziku na kome bih morala da. – Razmišljamo o Španiji. – Izlizaće se od tog silnog glađenja. – Ostavi više taj prekrivač. – Ne znam – odgovorila je. – Ako je vama po volji.. ne znam. molim te! – naredila je Madlena. – Margit. – Možda bi mi gospođa dopustila da ostanem kod nje u službi. – Možda ti se ne dopadne naše odredište. gospođo. – Zašto želiš da znaš? – upitala je Madlena.. – Ne sviđa ti se? Margit je podigla ramena a osmeh joj se izbrisao s lica. – Mogu li s vama? Mogu li? Mogu li? Molim vas. je li? – Ne.. – Tek sam naučila da se sporazumevam s Francuzima a sad kad promenimo zemlju.. zagledala se u nju i rekla: – Ti želiš nešto da me pitaš. okrećući se da 400 .. – Shvatite.. – Madridu? – nije odmah reagovala Margit. – Nije to ništa... Da čujem. moraću da učim novi jezik. veoma ozbiljnog izraza lica. a znanje nikad nije naodmet.. spajajući ruke ispred brade i pocupkujući od radosti.. – oklevala je služavka. I nije da marim za to. – Služavka je i dalje gladila prekrivač ne gledajući u gospodaricu.

sanjarila sam da ćemo živeti u nekom gradu na moru.. Koji jezik se govori u Madridu? – Španski. Želela bih za sebe sreću kao što je njegova.. bio je veoma star.. Margit. ali znaj da je bio srećan. – A je li težak? – Nemam pojma. Jedino. – Madlena je prišla devojci i uhvatila je za ruke. – Ne može biti gori od francuskog. ne sumnjajte u to. Zamislite. nikad nisam videla more.stane pred Madlenu. Ne znam da li je još živ. gospođo. – Margit je podigla gospodaričine ruke i prinela ih usnama. baš sam glupača. – Ići ćemo u Madrid! 401 . Veoma polako je izgovorila: – Oprostite. ljubeći ih. muzičara po imenu Domeniko Skarlati. – Dobro – pomirila se Margit sa sudbinom.. Ići ću s vama gde god želite. shvataš li? Oduvek sam sanjala o tome.. Ali ne slušajte me. nežno pogledala i tiho izustila. I nadala sam se. – I ja vam to želim od sveg srca. gospođo. – Slušaj. – Jednom sam upoznala jednog gospodina iz Italije koji je živeo tamo..

– Hoćeš li mi pomoći da se obučem? – Da. poslednji put u toj kući. drveni sanduk s nekim skorašnjim uspomenama i torba s Margitinim stvarima. – Sa šesnaest godina. i kad su istovetna kao u njene gospodarice. jedna su nadjačavala na nekoliko časaka pa ustupala mesto drugima kod kojih se menjalo obeležje pobedničke strane. godine osvanuo je oblačan. – Margit je počela da rasprema sto da bi oprala upotrebljeno posuđe i ostavila sve na mesto. – Hoćete li vi obući 402 . Madlena je ustala pre prvih petlova i pošto je probudila Margit i pozvala je da požuri da joj pomogne da sve pripremi. Nameštaj i ostalo pokućstvo prekriveni su belim čaršavima i raznim raspoloživim prekrivačima. Doručkovale su zajedno u kuhinji. Sve je bilo poređano kraj kućnih vrata da svrate po njega nakon ceremonije i bez odlaganja krenu na put prema jugu. i jele ćutke pošto nisu imale šta da kažu jedna drugoj. nisu bitna u poređenju s njenima. gospođo. misleći da je najgore kod neke služavke to što njena osećanja. svaka žena je lepa. Nije bilo mnogo bagaža: samo tri kovčega s odećom i knjigama. paradoksalno. – Margit se osetila polaskano. i najtužniji. Najveseliji dan od njihovog dolaska u Pariz postao je. – Hvala. gospođo. – Veoma lepo izgledaš. završila je s pakovanjem prtljaga i potrepština koje će poneti na put posle svadbenog obreda. 3 Prvi dan 1764. – Da li vam moja haljina i kecelja izgledaju prikladno? To mi je najbolja odeća. da – odgovorila je Madlena. Margit je videla tu borbu u gospodaričinim očima i ćutala. i ta protivrečna osećanja su se borila između sebe. povinujući se izgnanstvu na koje su naterani i ona i Markus. a u kuhinji je ostao servis za ručavanje u kredencu i šerpe natrpane u ostavi.

svega nekoliko njih završavalo u Evropi i svi oni u službi hirovitih i imućnih dama i gospode koje je ispunjavalo uživanjem da iznenade i zaprepaste posetioce. – Trebalo bi da bude šest pletenica. Margit je protrčala kroz kuću i otišla da otvori. – Idem. – Ne slušaj me. bila je to ekstravagancija svojstvena epohi u kojoj je francusko i evropsko plemstvo strmoglavce hitalo u dekadenciju nasleđenu od starih doba na umoru. Nije bilo potrebe da kažu jedna drugoj da se čude što neko hoće da ih vidi. U tom trenutku su se začuli udarci na vratima kuće. nisam pomislila na to.. I bagnolette kupljen za odlazak kod kralja. Madlenu je iznenadilo što neko kuca tako rano ujutro tog veoma posebnog dana i pogled joj se susreo s Margitinim. čula je kako viče: – Dođite. – Hajde. I pošto je razmenila nekoliko reči koje Madlena nije razumela. Bio je to redak običaj. u ovo doba – promrmljala je završavajući s kopčanjem haljine.. s izuzetkom neke dece holandskih robova i malobrojnih crnih albino robova odbacivanih u Americi po diktatu sujeverja. – Ne shvatam ko. gospođo. Bili su to robovi oslobođenici.plavu haljinu? – Da. gospođo. gospođo! Požurite! *** Predstavljalo je znak otmenosti i veoma cenjenu nijansu egzotike da nekoga služe crne sluge. idi i vidi ko je. Baš sam glupa.. Mogu li? Mislim da će vam kika pričvršćena šnalama u punđu stajati odlično. – To je bila šala. – Dozvolite da vas očešljam. Margit – nasmešila se Madlena. u čast rimskih vestalki devica. poput 403 . gospođo. Udovica koja se opet udaje obično nije sačuvala nevinost. zar tradicija ne nalaže tako? – Ne znam. koje nije bilo dopušteno držati u zemljama s dubokim katoličkim korenima. – Tačno. i označavao je simbol bogatstva i moći pošto je..

kao što je bio slučaj s Meri Sabinom. ljubavnica kralja Luja XV. i stoga je i staro i mlado dolazilo da vidi tu pojavu. napisao 1744. Čak je i monsieur Pjer Luj Moro de Moperti. Te 1763. kraljica. Francuskom plemstvu bili su privlačni i beli crnci. uveseljavajući ljude koji su ga zagledali radoznalo i s trunčicom podsmeha. crno- belom crnkinjom iz Kartahene de Indijas. Oni su takođe bili sastavni deo svita kraljeva. astronom i matematičar.Italije ili Španije. ili ljudi crne rase koji su zbog nedostatka melanina u koži bili potpuno beli. vojvode. bila su igračka veoma cenjena kod odraslih kojima je bilo potrebno da imaju lične lakrdijaše. Zapravo nikad nisu bili potpuno slobodni. radi čega se oblačila kao 404 . da bi se istakli njihova posebnost i materijalni položaj njihovih gospodara. Mogli su se videti po ceni od samo dva sua. poludela je za jednim crnim slugom i zahtevala da joj on. bili su posebno na glasu. pošto su na njima vršili eksperimente za života i posle smrti a kasnije su ih čak preparirali i ustupali da budu izloženi u muzejima i na javnim priredbama. ali u ostalim državama ne samo da su bili veoma traženi kao domaća posluga nego su ih naročito cenili lekari. godine da je jedan beli crnac izlagan po pariskim salonima. veliki francuski filozof. Naročito beli crnci s pegama. odevena kao kraljevići. godine najslavnija kurtizana u Francuskoj. Neka mala crna deca. markiza od Pompadura. u broju sedam Pale Rojala20 u Parizu. i niko drugi. takozvani crno-beli crnci. neki plemići su nadoknađivali oskudicu portretima i crtežima nagih crnkinja koje su prelazile iz ruke u ruku po pariskim salonima. nego su kao sluge i poslužitelji bili dobro paženi i otmeno odeveni. bili to markizi. služi užinu. kurtizana i raznih plemića. iako su crte njihovih lica i tela bile kao kod obojenih rasa. A u nedostatku takve posluge. i neki od njih su naposletku izloženi u prizemlju Muzeja voštanih figura Filipa Kurcijea. albino. ali su se razlikovali od braće i sestara odvedenih u Ameriku po tome što nisu trpeli grubosti ropstva i u svom poslu nisu podnosili velike tegobe. I neki mladi crnci. koja je postala istinski popularna tih godina. medicinari i naučnici uopšte. ili s hotentotskom Venerom. grofovi ili vikonti. kao simbolom egzotične erotike. kad su bili dobro građeni. postajali su hir pojedinih starijih dama.

da ćemo dugo putovati dok se ne smestimo u Madridu a slika bi na putu mogla biti oštećena. uz pozdrave gospođe markize od Pompadura i želju da budete veoma srećni u braku. u svečanom stavu kao što im je naloženo za tu priliku. Ne znam kako da zahvalim gospođi markizi. zahvaljujem na poklonu. još zabezeknuta. s potpisom monsieur Van Loa. Izgleda mi kao najlepši poklon koji mi je gospođa markiza danas mogla dati. – Pa. Kad je promolila glavu napolje pred očima su joj se ukazali. – I recite joj takođe da još danas odlazimo iz Pariza.. Nije nalazila reči. ali ne mogu da ga primim. izljubiću joj ruke uz svu svoju ljubav i zahvalnost. istaknuti član Kraljevske slikarske i vajarske akademije u Parizu. Slika je tih godina bila deo lične zbirke madam Pompadur. – To je gospođa markiza – odgovorio je potvrdno jedan poručnik. 405 . dvojica poručnika kraljevskog garnizona držeći. – U tom slučaju. – Da. Tako je naslikao prizor i portretisao markizu Šarl-Andre van Lo. – Šta je bilo. i dodajte. – Poklon. još ošamućena od pogleda na nju i smetena zbog markizine velikodušnosti. da ga odnesemo. gospođo vojvotkinjo? – upitao je drugi poručnik. poručite joj da bi u svakom slučaju ja njoj trebalo da zahvalim na svemu što je učinila za mene i da nema potrebe da se odvaja od ovog fantastičnog portreta.. razmislila je nekoliko časaka i naposletku izjavila: – Hvala lepo. ali moje mišljenje je da treba da ostane kod nje. gospodo oficiri. svaki s jedne strane. Prema tome. otkrivenu sliku Madam Pompadur pije kafu kao sultanija.. Ja. – Za vas. Međutim.sultanija i legala na postelju punu jastuka i jastučića ispod krova od svilenih tkanina po ugledu na šator haimu iz afričke pustinje. Nakon što se začudila savršenstvu portreta i natenane uživala u njemu. ako se nekom prilikom sretnemo. gospođo. – Ali slika je predivna! – odvratila je Madlena.. i želim da joj to i prenesete. najboljem koji sam dobila u životu.. molim vas – odlučila je. gospođo vojvotkinjo od Lozenštajna. – Je li to ona na portretu? – upitala je Margit. gospodo.. Margit? – Madlena je uznemireno sišla niz stepenice i došla do vrata.

– Dobar početak! – uzviknuo je grof. – Bifon ga je potapšao po leđima ne skidajući osmeh s lica. svečano odevenog i s belom perikom koja mu je dopirala do pojasa. i s vremena na vreme bi uvrnuo ruke pa pljesnuo dva-tri puta uzastopce. – Uveravam vas da sve predskazuje da ćete biti srećni. ne izrodi u zlovolju što ga niste otkazali na vreme. herr Bah. ni u jednom trenutku nije obratio pažnju na njihovu odeću: videlo se da je uzrujan. sklonio se ispod arkade na prilazu crkvi pošto je u to vreme. – Volim Madlenu iz dubine duše. U pratnji grofa Bifona i Fridriha Baha. Ipak. – Trebalo je da te čekaju ispred vrata. – Rekao bi čovek da se prvi put ženite – nasmejao se Fridrih. zato što obred kasni. koji nije mogao nigde da se skrasi. a obuo je cipele od smeđe kože. – Ne pamtim to više. – Znam. – Kao da mlada kasni. Putem pored reke u tom trenutku su žurno dolazile. herr Bah. – Ah. Kad bih vam ja ispričao. Niti želim da se podsećam. šetkao je gore-dole ne prolazeći dvaput istim putem. – A shvatio sam da nije tako. 406 . znajte. koji je odlučio da se obuče kao plemić. u Parizu još bilo veoma hladno. tačno u deset sati pre podne. – I ja vam to želim – dodao je Fridrih. pešice. – Daj bože da se vaš sadašnji nemir.. čakšire do kolena i ružičaste čarape. ne čini li vam se? – upitao je Markus. Markus se iznenadio videvši ih tako. Od glave do pete je bio zaogrnut novim plaštom kestenjaste boje koji se kopčao oko vrata vrpcom od zlatnih niti. mladoženja je ličio na lakeja u službi dvojice plemenite gospode. Umro bih kad ne bi došla ovog jutra.. Ispod luka na ulazu u Crkvu Sen Žermen de Pre Markus Sindelar je čekao da dođe žena koja će mu postati supruga. Madlena i Margit. – Poslao sam kola po vas – kazao je zbunjeno. Pored grofa. gospodine. takođe s belom vlasuljom do ispod potiljka s pletenicom vezanom crvenom mašnom. i Fridriha. Na sebi je imao crni sako i belu košulju. dobri moj prijatelju... Grof i muzičar su se zgledali i saučesnički osmehnuli jedan drugome.

draga moja vojvotkinjo. gospodine Sindelare. moj odani kavaljeru – zamolila je Madlena uz osmeh. – Tačno u to vreme trebalo je da stignu vaša kola. – Izvini – zamolila je.. Vaša milosti? – Vaša je. – Jesam. – Nisam znala. iako je stajao pored sveštenika kod pročelja oltara. hoćemo li da uđemo? – Prvo vi. zahvaljujući na savetu čoveku koji se ponašao kao dobar otac. – Ne verujem – zastao je Markus. klimajući glavom ka unutrašnjosti 407 . – Kasnila su – izvinila se Madlena. izjeden nestrpljenjem. spreman da svojom muzikom doprinese svečanom ulasku mlade. ne prestajući da uvrće ruke. – Dobro. Hoćete li mi dati ruku. – Naravno – shvatio je. moj večni prijatelju. i nesposoban da stoji mirno. kuda je trebalo svakog časa da se pojavi Madlena. to je to – okončao je Fridrih razgovor. Ima dosta da se ide a nisam htela da budem netačna. pa će ubrzo biti ovde. – Volite li ga? – opet je upitao Bifon. – Sigurna sam. – U koliko sati ste izašle iz kuće? – Malo pre pola deset.. neprestano pogledavao ka ulaznim vratima crkve.. s dobrodušnim osmehom veoma prikladnim za događaj na kome je trebalo da služi službu božju. da ne bi propustila ni najmanju pojedinost predstojećeg događaja. blizu glavnog oltara. a Markus je.. Bifon je položio svoju šaku preko Madlenine. Napolju je mlada čvrsto uhvatila grofa Bifona pod ruku i oboje su se nasmešili. Fridrih je živahno i srdačno potapšao mladoženju po leđima. Fridrih. Unutra je paroh Crkve Sen Žermen čekao u svojoj najboljoj misnici i sa stolom21 za ceremonije. i otišao da sedne za orgulje. – I vi. Margit je otrčala da sedne u prvi red u crkvi u kojoj nije bilo vernika. imale biste i viška vremena. A sad. gospodine grofe – potvrdila je. prineo je usnama. Da ste došle njima. Za minut ćemo ući gospodin grof i ja da se nađemo s vama pred oltarom. – U svakom slučaju. Znate da je sad trenutak da se izbegne taj korak ako. poljubio i rekao: – Nisam vas pitao da li ste sasvim sigurni. kočijaš zna da treba da dođe po srećni par po završetku obreda.

Uzvišeni akordi tog dela preplavili su vazduh opojno svečano. volim ga – potvrdila je. – Jer ako nije tako.. – Umiruje me to saznanje. Putanja se beskonačno odužila dok nije stigla do stepenica oltara.. oslonjene na ruku grofa Bifona. znam da će Markus potražiti posao tamo gde odemo. a uveravam vas da ću se ja starati da što pažljivije vodim računa o novcu preostalom od mog pokojnog supruga. kao u device što je osetila zov svetosti. S druge strane. – Ne zahvaljujte mi. – Da. gospodine grofe! Osim toga... I pre nego što uđemo. veoma je pametan. Osim toga. draga moja gospođo. ja bih mogao. oduševljen i očaran lepotom žene koja će mu postati supruga i notama muzike što kao da je komponovana na nebu da bi 408 . gde je iščekivao ushićeni mladoženja. kompoziciju koju je odabrao njegov sin Fridrih u mladinu čast. – Onda. Mlada je bila prelepa dok je stidljivo koračala ka oltaru a od suza što su joj navrle na oči na tom veoma uzbudljivom putu. gospodine. poslednje pitanje: da li je vaša finansijska situacija dobra? – Da. Ali meni izgleda. Zažmurila je i blago se nasmešila. Vaša milosti! – osmehnula se još zahvalnije i poljubila ga u obraz. kroz središnji hodnik glavnog broda Crkve Sen Žermen de Pre otpočeo je zvucima orgulja koje su svirale Pasakalju i fugu u c-molu od Johana Sebastijana Baha. naravno! – odgovorila je. gospodine grofe. Zar vam to ne izgleda kao dovoljno razloga? – Da. – Još sam imućna. hoćemo li da uđemo? – Hajdemo. pogled joj je postao blistav i čist. I nešto još važnije: ima dobru dušu. – Znam šta mislite. Veoma dobru. niti može izgledati privlačno. – Hvala. draga moja Madlena – odobrio je Bifon zadovoljno. – Polovina brakova u Francuskoj se sklapa s mnogo manje argumenata. Spor i veličanstven hod Madlene Findelkind. toliko sam se navikla na njegovo prisustvo da više ne bih umela da napravim ni korak bez njega. – Pobogu. zanesen.crkve gde je čekao Markus. vojvode od Lozenštajna. svakako – složio se Bifon. Nije briljantan čovek.

gospođo! Pariske služavke! – povikala je oduševljeno.. gospođo? – upitala je. nalik na onaj kakav pravi krdo u jurnjavi. Grof Bifon se okrenuo da pogleda ulaz u crkvu i takođe odmahnuo glavom. ali u sebi je osećala zemljotres nepoznatih osećanja i vrtoglavicu koja je mogla nastati samo zbog ljubavi. – Šta se događa. Ono što je isprva ličilo na nekakav mukli zvuk. gospođo. – Služavke.! Hoće da prisustvuju vašoj svadbi! Kažu da žele da uđu! – Služavke? – ponovila je Madlena smušeno. Paroh je. sve glasnije čuo prigušen šum. Stigavši do Markusa. pridržavajući ogrtač zgrčenom rukom u visini vrata. pogledala Markusa.svet spoznao da čuda zasigurno postoje. i dotrčala natrag. zbunjeno podigao ramena. nešto ga je najednom nateralo da zastane. stotine. Amen22. koji ih je dočekao zadovoljno i spreman da otpočne službu sjedinjavanja dvoje ljudi svetom tajnom braka. – Idem. i kad je zanemela poslednja nota. počeo da izgovara reči In nomine Patris. a on ju je uhvatio za ruku da oboje stanu pred sveštenika. Margit se prekrstila ispred oltara i otrčala do vrata crkve. Udaljeno mrmljanje je malo-pomalo preraslo u tutnjavu. skamenjena.. – One? 409 . Međutim. kako se primicalo prelazilo je u žagor. Madlena nije oklevala dok je koračala. a on je digao oči ka svešteniku. Ali čim je Fridrih odsvirao muzički komad. Idi i proviri i dotrči da nam kažeš. koji je. puk kraljevske vojske što u neredu stupa u bitku. et Filii. et Spiritus Sancti. i nije odmah reagovala. prepadnuta. a on se pojačavao i pretvorio u galamu. i sve se više bližeći. okrenula se prema mladi i mladoženji. – Ima ih na desetine. kao što bi trebalo. – Ne znam. doista. – Šta je to? – upitao je naglas. prema obredu. – Kakva je to galama? Ispred opatije se. ili još bolje. grof Bifon mu je uz naklon predao mladu. Margit je uplašeno prišla Madleni. koji su i dalje stajali kraj oltara. u grmljavinu. nije zavladala tišina. pošto nije bio u stanju da razabere poreklo tih zvukova i šta izaziva taj nered i graju. Madlena je. iznenađen koliko i oni. Margit. Zastala je tamo. i zaćutao je iznenađen kao i svi ostali. Najzad.

dve stotine služavki opasanih belim pregačama... Pozdravila je zahvalnim klimanjem glave svaku od njih. deset. roneći suze radosnice i posmatrajući najlepšu publiku na svetu koju je mogla poželeti za svoje venčanje. Stisnula je Markusovu ruku. Pogled na ta radosna lica nadoknađivao je sve a njihovo zahvalno i saučesničko držanje. Bahova 410 . da – odgovorio je. nasmešenim i uzbuđenim licima. dragi moj supruže. Sreća se najčešće sastoji u tome da ideali koje drugi smatraju nemogućim uplove u luku. naravno. jedna. nastala je iznenadna. shvatila da je njena namera bila pun pogodak. i pohitale su da sednu na stolice u brodu dok nisu sve zauzele a ostale su stajale u bočnim kapelama i na dnu središnjeg broda dok se crkva nije ispunila belim. Ja sam samo bila. Ja sam. one koje su joj se iz prvog reda osmehivale kao da joj se mole. krepilo je Madlenin duh. s okruglim kapama ili velovima na glavi i sve u tamnim ogrtačima. – Mogu li? – Ako ne prave nered. Brada joj je zadrhtala od navale osećanja a u očima su joj se pojavile suze koje nije mogla da zaustavi. Zaboravimo da sam jednom greškom uzela plemićku titulu koju nikad nije trebalo da dobijem. A zatim je digla oči da zatraži dozvolu od paroha. moja vojvotkinjo buntovnice. gotovo nemo buntovništvo. Čim se Margit vratila do ulaza. – Margit. iskazujući divljenje i neizmernu ljubav. koja nije mogla da skine pogled s njih. – Jesi li srećna. – Poznajem neke. – Neke su bile vaše učenice a videla sam i druge koje su želele da pohađaju školu! Madlena je upitno pogledala Markusa. zahvalnim. I uto su počele da ulaze. – Mislim da možemo da nastavimo – rekao je Markus kad su sve zauzele mesto. a on je uživao videvši je tako ganutu i blistavu. – I ja sam. ženo moja? – Jesam – potvrdila je Madlena. i uvek ću biti. sto. služavka. i u srcu je osetila uzbuđenje koje nije mogla da zadrži za sebe. kome se osmeh vratio na lice. i ona sad jeste. makar u njoj doživeli brodolom. – Možda bi trebalo da zaboravimo na to. idi i kaži im da mogu da uđu. mada ih je još mnogo ostalo napolju ne mogavši da uđu. pobožna tišina. gospođo – potvrdila je Margit ushićeno. bez ikakve sumnje.

i uzvišene note te kompozicije ispunile su crkvu i vinule se u parisko nebo preko zidova opatije Sen Žermen de Pre da bi objavile svima da se u tom trenutku udaje najsrećnija žena što je mogla postojati u proleće sveta.sobarica. Fridrih je čuo Madlenine reči i opet spustio prste na dirke. I najednom je počeo da svira Preludijum i fugu u S-duru od Johana Sebastijana Baha. Sedeći za orguljama. 411 .

Nikad nije pustila da prođe nedelju dana a da ne ode u posetu kod Madlene. primljen je u službu kralja Karlosa IV da pregleda i sredi knjige na nemačkom jeziku čuvane u dvorskoj biblioteci. koja je sve vreme posvećivala svojoj deci i pisanju priče o svom životu. Markus je pronašao posao u štampariji u Ulici rekonvalescenata Svetog Bernarda kao slovoslagač i kao prevodilac nekih nemačkih i francuskih knjiga. Čim je počeo donekle tečno da govori španski jezik. Služavka Margit se 1767. posle smrti svoga muža 412 . veoma blizu trga Puerta del Sol u Madridu. Sve troje su nadživeli oca i majku. dobrog čoveka po imenu Lorenso. i zbog svog iskustva. odajući priznanje grofu Bifonu. Prevalili su dug put iz Pariza bez neprilika vrednih pomena i nije im bilo teško da nađu iznajmljeni stan od kog su načinili svoj novi dom. u Bahovu čast. Markus Sindelar je umro 1796. koju je volela kao majku do kraja života. svoje gospodarice. Huana Antonijeta. pripovesti koja nikad nije objavljena. Tih godina Markus i Madlena su dobili troje dece i dali im imena Huan Sebastijan. godine Madlena Findelkind i Markus Sindelar su se smestili u mezaninu jedne otmene zgrade u Širokoj ulici kod potoka Arenala. i Horhe. i u tom poslu je postao prilično poznat. i izrodila s njim petoro dece od kojih je troje preživelo. Epilog Prvih dana februara 1764. S godinama. u znak zahvalnosti markizi od Pompadura. udala za pekara koji je imao sopstvenu pekaru na početku puta za Fuenkaral. u šezdeset i trećoj godini. s malom Margit. A Madlena.

Ta radionica je bila otvorena u Ulici izvora sve do krvavih događaja od Drugog maja 1808. 413 . i u njoj je. u sedamdeset šestoj godini. upravo do tog dana radila Manuela Malasanja. Madlena Findelkind je umrla. 1813. posle napokon spokojnog i srećnog života.1796. Ali to je neka druga priča. godine otvorila je krojačku radionicu i zaposlila u njoj desetine mladih modistkinja koje je takođe učila da čitaju i da pišu. veli legenda.

Mom književnom agentu Antoniji Kerigan. 414 . Mom izdavaču Purifikasion Plasi. kolegama. Izjave zahvalnosti Paoli Martines Pestani i Anheli Molini. prijateljicama. Horheu Dijasu i Gregoriju Moralesu.

O autoru Antonio Gomes Rufo je rođen u Madridu. Smatra se jednim od najboljih španskih pisaca. scenarija i drugih tekstova. nagrada vojvodskog grada Loečes). portugalski. Pored ostalih romana. Mora straha (2003. Enanove suze. Zbogom ljudima (2006). grčki i poljski jezik. gde je studirao pravo i kriminologiju na Univerzitetu Komplutense. francuski. holandski. i autor je romana. i ušao u finale izbora Nacionalne nagrade za pripovedaštvo za roman Duša riba (2000). Dobio je nagradu Fernando Lara za roman i nagradu Nezavisnost Drugog maja za Tajnu zatočenog kralja (2005). bugarski. 415 . Njegova dela su pobrala pohvale španske i međunarodne kritike. rumunski. napisao je knjige Opatija zločina. Gospodin iz Češira (2006. među kojima je i Berlangina biografija. i prevođena su na nemački. Tužna balada u Madridu (2007) i Noć tamarinda (2008). nagrada udruženja knjižara Kartahene).

prev. (Prim. (Prim. prev. prev. (Prim.) 13 Biljka iz porodice trava. (Prim. prev. (Prim. smeđ. nepromenljivi deo mise. sedište Kraljevskog suda u Parizu. (Prim. posle istovetnog hirurškog zahvata istog doktora.) 7 Monopol na prodaju robova u Španskoj Americi koju su vršili britanski trgovci.) 12 Franc. što znači mrk.: napušteno dete. prev. prev. prev. prev. (Prim. aravačka plemena s Kariba.) 11 Naziv za britanske kolonije uspostavljene duž atlantske obale Severne Amerike između 1607. prev. (Prim. 4 Veliki kompozitor Georg Fridrih Hendl umro je na isti način u Londonu.: goveđa supa. u Kolumbiji. Džona Tejlora. prev.1 Lajpciška papazjanija. 5 Ime Bruno potiče od germanskog brun. (Prim.) 14 Franc. taman. i 1733.) 3 Nem. (Prim.) 10 Lat. 2 Glavni. služi za izradu vlakana za užad.). prev.) 6 Danas Kartahena.) 416 .) 8 Nem.). regionalno.: To je divno.: Châtelet. saksonsko jelo. (Prim. (Prim. prev. nekoliko godina potom. prev.: nepoželjna osoba. od raznih vrsta povrća. (Prim.) 9 Taino – kolektivni naziv za indijanska.

15 Lat. (Prim. odvojen stubovima od središnjeg prostora.) 19 Ophod u apsidi u obliku hodnika polukružnog ili potkovičastog plana. prev. nekada dvorac francuskih kraljeva.) 20 Franc. i Svetoga duha. prev. dok ostale strane zatvaraju manastirske zgrade. prev.) 22 Lat.: Conciergeri – istorijska zgrada. (Prim.) 16 Franc.) 417 . (Prim. (Prim.) 17 Lat. trg. Amin. prev. prev. (Prim. dvorac i park preko puta severnog krila Luvra. (Prim. prev.: Hvala Bogu.: Kraljevski dvorac.) 18 Pravougaono unutrašnje dvorište obično okruženo tremovima na stubovima.) 21 Stola je kod katolika deo odeće za službu. i Sina. u pravoslavnom obredu epitrahilj. prev. (Prim.: U ime Oca. (Prim. kasnije pretvorena u zatvor.: Hvaljen neka je Gospod. prev. naslonjeno jednom stranom na crkvu.