7.

Доситеј Обрадовић: Писмо Харалампију, Совјети здраваго разума, Басне

MODEL. Dositej kao pisac izgleda kao predodređen za onu vrstu kritike koja se bavi izvorima,
pozajmicama i uticajima. Najveći broj njegovih radova spada u prevde, prerade ili kompilacije, što je i on sam
najčešće isticao [Sovjeti su napisani na osnovu čitanja „premudrih knjiga francuskih, nemeckih i talijanskigˮ,
Basne su „Ezopove i pročih raznih basnotvorcevˮ] . Među Dositejevim originalnim delima najvažnije mesto
zauzima njegova autobiografija, koja ima književnoumetnički i dokumentarno-istorijski značaj kao
svedočanstvo o životu pisca. Sva Dositejeva dela, i „prevedenaˮ i „originalnaˮ pokazuju eliki stepen zavisnosti
prema svojim izvorima. Povezanost pisca sa književnom tradicijom je momenat koji se ne sme zaobići u
književnim istraživanjima jer je „najvažniji uticaj jednih dela na druga delaˮ. Naravoučenija uz basne su
njegovi samostalni sastavi. Dositejeva ličnost zrači iz njegovih dela. Ta svojstva se najviše ispoljavaju tamo gde
Dositej govori o sebi i svojim doživljajima, ali ona su prisutna i tamo gde je on zaokupljen svojim programom i
svojim idejama. Dositej nije prevodilac u pravom smislu, njegovi „prevodiˮ su najčešće slobodne prerade ili
čak samostalne obrade izvornika, npr. za Lesingove Basne utvrdio Alojz Šmaus.
STRUKTURA. Od književnih vrsta posebno se iteresovao za basnu i komediju. Od značaja za teoriju
književnosti su Dositejeva razmišljanja o književnom jeziku. On je dva puta pisao o toj temi: u Pismu
Haralampiju, svom prvom radu, i u eseju „Jest li polezno na prostom dijalektu na štampu što izdavatiˮ [prva
glava Mezimca, njegovog poslednjeg dela], sa znatnim međusobnim razlikama. U prvom se jezik posmatra
isključivo kao insturment kulture, a u drugom se ističe i književni i estetski aspekt jezika. Dositejeva estetika je
deo njegove filozofije. Karakteristična je reč „namjerenijeˮ, koja se vrlo često javlja kod Dositeja, i to u
različitim kontekstima. Dositej u svemu vidi neki plan, nameru, veruje da je svet racionalno, svrsishodno
uređen, da je sve što postoji stvoreno sa nekim ciljem i namerom. Kao što je u prirodi i u ljudskim odnosima
nalazio uvek plan i nameru, tako je i svoj svet, svoje delo gradio s određenim „namjerenijemˮ koje je uvek
programski unapred postvljeno i formulisano. U predgovorima svojim najglavnijim delima, kao i na drugim
mestima gde o njima govori, Dositej kao nešto najvažnije uvek ističe nameru koju je hteo njima da postigne.
Ukoliko se odnosi na poredak u svetu, onda je „namjerenijeˮ „previsokoˮ, „presvetoˮ, „premudroˮ, „božjeˮ,
ukoliko se odnosi na njegova dela, ono je „načalnoˮ i „poglavitoˮ. Dositej je verovao da kako u životu
pojedinca tako i u životu naroda sve zavisi od prvih znanja koja se dobiju, od prvog vaspitanja kroz koje se
prođe i prvih navika koje se steknu, a tu književnost ima presudnu ulogu. Značaj književnosti on vidi u njenoj
vaspitnoj, utilitarnoj funkciji. Pored principa korisnosti ili „polzeˮ ističe i princip „uveseljenijaˮ i ili
zadovoljstva, te bi se njegovo shvatanje književnosti svelo na staru horacijevsku formulu utile dulce, od čega
utile uvek u prvom planu, a dulce samo u podređenoj ulozi. U oba njegova napisa o basnama, u predgovoru
Basnama i u Pohvali basni iz Sobranija ističe da služe višem, za „polzuˮ, a ne samo za „uveseljenijeˮ. Nauka je
još jedna karakteristična dositejevska reč, i za njega je književnost u neku ruku nauka ili treba nauci da služi.
Njegovo prvo štampano delo trebalo je da budu Sovjeti zdravago razuma u kojima je „hoteo nakratko i voopšte
samo početak naravoučiteljne filosofije datiˮ. Ali umesto tog dela pojavio se Život i priključenija, delo
književnog a ne naučnog karaktera. Glavni predmet svih njegovih nastojanja je nauka, a razlike samo postoje u
pristupu i obraci tog predmeta. U Sovjetima, ili tačnije tri članka koja su posvećena etičkim pitanjima (ljubavi,
vrlini, poroku), on mu je prišao sa naučno-teorijskim pretenzijama, gde prema S.Novakoviću postoji pokušaj
„sistematskog izlaganjaˮ. Njihovi tragovi mogu se okriti i u prvom delu Života i priključenija, i u
naravoučenijama uz basne i u esejima. Kao antiteza njegovim „čistoˮ naučnim radovima, stoje radovi kao
proizvodi literature u užem smislu, imaginativne literature. Tu spadaju njegove basne, niz pripovedaka od kojih
se dve nalaze u dodatku Basana, jedanaest u Sobraniju i tri u Mezimcu, i među kojima se mogu razlikovati
nekoliko žanrova: istočnjačke, alegorične, moralističko-sentimentalne pripovetke i komedija Damon iz
Sobranija. Nauka i literatura su dve suprotne, granične oblasti Dositejevog opusa i obuhvataju njegova
najmanje samostalna dela, kao npr. za etičke članke iz Sovjeta, kako je pokazala V. Javarek, teorije potiču od
drugih filozofa. I njegovi „čistoˮ književni spisi su takođe prevodi, kao npr. sve basne koje se nalaze u njegovoj
zbirci prevedene su „s različitih jezikaˮ, kao što je sam istakao u naslovu. On je i u oblasti „čisteˮ literature i u
oblasti „čisteˮ nauke bio nesamostalan pisac, krećući se od prevoda do slobodnih parafraza, prerada. Koliko je
poznato, Dositej nije izmislio nijednu basnu. Njegov udeo se ispoljava u stilskoj i kompozicionoj obradi a ne u
stvaranju novih struktura koje bi bile izraz njegovog stvaralačkog duha. Ono po čemu je on značajan i kao pisac
i kao mislilac jeste u području njegovog pravog stvaranja koje se nalazi između dve granične oblasti i sadrži
elemente i jedne i druge. U to područje spadaju Pismo Haralampiju, Život i priključenija, autobiografski eseji u
Sovjetima (II i III glava), naravoučenija uz basne i eseji iz Mezimca. On i ovde pozajmljuje ideje i književne
motive, ali ovde on unosi pozajmice na osnove koje je sam stvorio, ovde stvara nove forme, nova dela. On je u
literaturi tražio u prvom redu skrivenu nauku. Stoga on najviše voli onu književnu formu koja je bliža nauci,
alegoriju, za koju i daje definiciju u predgovoru Basana, koja je po njemu „inoznačaštaja i inoskazajema
naukaˮ. Basnu kao jednu od najvažnijih alegorijskih formi najviše cenio i najviše negovao. Ali nije pokušao da
se samostalno ogleda u njoj. Svoj glavni zadatak video je ne u stvaranju nego u razrešenju alegorije. Tako
njegova naravoučenija, kao posebni sastavi, nastaju iz moralne pouke basne i predstavljaju razrešenje
alegorijskog smisla priče koja je data u basni. U suprotnom pravcu se ispoljavaju njegove slobode u obradi
naučno-filozofskih dela. U Sovjetima se udaljava od sistematskog izlaganja u pravcu propagande nauke,
popularisanja filozofskih dela, davanja praktičnih saveta. Basna je već po samoj svojoj prirodi dovoljno
tendeciozna, dovoljno poučna. Njena pouka je uz to eksplicirana u aforističkim poentama na kraju ili na
početku basne. Ali Dositeju nije ni to dovoljno. Istinu iz aforističke forme treba otkriti, potpkrepiti novim
primerima, učini je jasnom i razumljivom svakom čitaocu. Fundamentalna sposobnost Dositejeva na kojoj se
temelji njegovo delo jeste veština ubeđivanja, retorika. „Čistoˮ besedništvo je još jedna od graničnih oblasti
Dositejevog opusa. Ima jedan momenat koji podvlači njegov značaj: besede su originalni proizvodi Dositejeve
umetnosti reči. Naglasak je na piščevoj potrebi da uspostavi kontakt sa publikom koja treba da primi njegovu
poruku. Zanimljiva je u tom pogledu njegova odbrana vlastitog spisateljskog poziva od stvarnog ili
pretpostavljenog napada oca Serafima u polemičkom članku „Pravo reci, pa gledaj te uteciˮ iz Sovjeta zdravago
razuma. I zamerke njegovog kritičara i razlozi koje navodi u svoju odbranu otkrivaju tu njegovu orijentaciju na
publiku, na one koji treba da prime njegovu nauku. Dositej je stalno pred očima imao lica svoje mnogobrojne
publike kojoj je kazivao ono što je od drugih „čuo i naučioˮ, publike koju je u njegovim očima činio ceo srpski
narod. Otud kod njega „učiteljski tonˮ za koji ga optužuje otac Serafim, otud retorička inspiracija i
propovednički patos u njegovom delu. Kod Dositeja su spojene dve suprotne discipline: nauka i literatura, a
činilac posredstvom kojeg se njih dve približavaju jeste retorika, koja i nauku i literaturu stavlja u službu
praktičnih potreba i prilagođava ih shvatanjima i osećanjima publike kojoj su namenjene.
ELEMENTI. Razum je nešto integralno, objedinjujuće, nešto što pripada svim ljudima podjednako, on
je univerzalni smisao, logos, a nauka koja pokazuje način na koji on funkcioniše je logika. Pod naravima
podrazumeva se određeno ljudsko ponašanje, odnosno određeni karakteri u određenim socijalnim okolnostima.
Srce obuhvata unutrašnji život čoveka, svet njegovih osećanja i strasti iz kojih proizlaze sva njegova
„namjerenija, dviženija i delaˮ, odnosno psihološke osnove morala.

8. Доситеј Обрадовић: Живот и прикљученија

MODEL. Život i priključenija sadrži više autohtone nego pozajmljene građe. Dositejevi autobiografski
spisi pokazuju analogan odnos prema svojim izvorima, Dositejevom životu i njegovoj istorijskoj pozadini. Žip
nije veran faktografsko-istorijski dokument o životu njegovog autora. Istoričar Mita Kostić dokazao je da
Dositej ne prikazuje ličnosti i događaje objektivno i nepristrasno, da u portretima raznih lica o kojima govori
ima dosta netačnih podataka i subjektivnih ocena. Izražen je slobodan, stvaralački odnos prema izvorima, kao u
„prevodimaˮ. To su svesna preoblikovanja stvarnosti, namerna postavljanja i osvetljavanja događaja i lica tako
da u smislu njegovog prosvetiteljskog program učine što jači efekat i postignu što bolji uspeh u ideološkom
preobražavanju njegovih čitalaca, u autobiografiji više ideološkog karaktera, kao „literarni produkt dobijaˮ, a
manje kao istorijski dokument njegovog života. U odstupanjima od izvora može se konstatovati izvesna
pravilnost, izvesna tendencija koja pokazuje pravac kretanja od spoljašnjeg ka unutrašnjem, od neutralnih
elemenata u građi do književnih celina koje su od njih sazdane. Stvarnu vrednost i značaj Dositejeve misli
shvata se samo na osnovu uvida u njenu celinu, to kroz otkriće osnovnih tema kojima se bavio, problema o
kojima je razmišljao, ideja koje se provlače iz dela u delo, čime bi došli do misaonog centra prema kome su
upravljena sva njegova razmišljanja i pogledi. Dositej se interesovao pitanjima estetike i književne teorije.
STRUKTURA. Dositej je izjavio da je, pišući ga, imao dva „poglavita namjerenijaˮ: „prvo, pokazati
bespoleznost manastira u opštetstvu, a ftoro – veliku nuždu nauke.ˮ Ta dva cilja su međusobno povezana, jer
nauka treba da izleči ljude „od sujeverijaˮ koje se, pored ostalog, ogleda i u održavanju takve nekorisne
institucije kakva su manastiri, i da ih privede „k pravom bogopočitaniju, k razumnom blagočestiju i k
prosveštenoj dobrodjeteljiˮ. Dakle, nastanak ovog glavnog i najsamostalnijeg književnog dela Dositej povezuje
sa pojmom nauke. Naravoučenije imaju i naziv naučnog karaktera. Hvaleći basne misli isključivo na nauku,
naravoučenija koja one nose. Dositej je mogao stvoriti autobiografski roman, ali se njemu činilo važnije da
stalno upozorava čitaoca kako je njegov nekadašnji monaški zanos besmislen, kako mu je uzrok rđava lektira,
kako budućnost nacije nije u održavanju manastira i drugih nazadnih institucija već u prihvatanju nauke i
prosvećivanju pomoću nauke, mnogo važnije nego da se umetnički udubljuje u taj zanos, da ga postepeno
razvija kroz stalne sukobe sa stvarnošću kako bi ga razrešio u smislu osnovne tendencije svog dela. U stvari,
pomenuta upozorenja čitaocu predstavljaju osnovnu sadržinu njegovog dela, dok je samo pričanje pisca o
svojoj prošlosti potisnuto u drugi plan. Dositej stalno prekida nit svog autobiografskog izlaganja da bi ukazao
na pogrešnost svog nekadašnjeg opredeljenj, s jedne, i na pravi put kojim treba ići, sa druge strane, tako da
događaji prikazani u delu izgledaju samo kao primeri povodom kojih on izlaže i brani svoje ideje. Polazeći od
svog iskustva i doživljaja, propoveda istinu, propoveda protiv manastira i za nauku.

Književna analiza jeste kretanje prema vrednostima, kretanje unutarnje koje polazi od principa na
kojima je delo izgrađeno obuhvatajaću njegovu strukturu.