You are on page 1of 260

ДУШАН БАРАНИН

ДЕЛИГРАД

By

САДРЖАЈ:

ПРВИ ДЕО
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
XII
XIII
XIV
XV
XVI
XVII
XVIII
ДРУГИ ДЕО
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
ТРЕЋИ ДЕО
I
II

III
IV
V
VI
VII

ПРВИ ДЕО .

Већина гостију задржавала се у хану по дан-два у пролазу. опробан толико пута у служби. и на лицу места утврди шта раде дахије и колико су оправдане тужбе раје. У Београд није смео поћи без . по доласку у Скопље нашао на живој муци. који су пошли на ћабу. а богатим изгледом и раскошним живљењем привукао је на себе пажњу и био стално под присмотром. јер су везира обавестили пријатељи из Цариграда да је Порта послала изасланика да утврди стање у Србији и провери оданост суседних пашалука. налазио је одмора. Тајност своје мисије није смео паши да повери. јер се у Цариграду сумњало да околне паше у потаји подржавају јањичаре. кога је Порта послала да обиђе Србију. Цео тај шарени свет Блиског истока био је сакупљен ту као поплавом. затим јањичари из Србије. Портин изасланик. и нешто људи за које се није знало које су вере и чиме се занимају. али било је и таквих који седе месецима. у Меку или Јерусалим. трговаца из Солуна и Битоља. Међу гостима налазио се и Салих-бег. I Скопски Јанче хан био је пун путника. Његов је задатак био поверљив. Због тога се Салих-бег. као Салих-бег. хаџија. Та околност и све што је Салих-бег сазнао приморавале су га да се у Скопљу задржи више него што је предвидео. разоноде и обављао послове.

Стриц Коста се тада с њиме уортачио. Наћи такве људе могао је само међу Србима. одлучио је да од њега затражи помоћ. Марко је за тај посао имао поуздана човека. кога је примио јесенас к себи на зимовник. . пажљиво је проучавао закупника хана. Зими је по улицама продавао семенке и кикирики. Доцније је ступио код земљака у посластичарницу. али се то морало извести обазриво и уз нечије посредништво. Марко је пристао да организује пратњу. Кроз његову радњу. кад се све било смирило у хану. главата момчина. арнаутски и грчки језик. поред Турака. а због свог смиреног изгледа и понашања био је цењен од путника и Турака мештана који су долазили у хан. поред привидног мира. Илију је повео стриц Коста на печалбу у Цариград. Цинцарина Марка.сигурне пратње. пролазили су Руси. и ту се научио занату и трговини. знао је турски. а Салих-бег да разгласи међу Турцима како због послова мора да се врати у Цариград. па је био готов свуда и увек да се свети за зла која су Турци чинили хришћанима. сакривао је велику мржњу на све што је турско. Разговор између Салих- бега и Марка обавио се ноћу. и на тај начин стекао симпатије. међу Турцима је није могао наћи. увек насмејана и врло услужна човека. Како је био добар познавалац људи и прилика у царству. а лети бозу. Зато се Салих-бег одлучи да међу хришћанима потражи поуздану пратњу и крене до Ниша. Међутим. окретан и храбар. јер су сви били на страни дахија. па су заједно код Моста Валиде Султаније отворили посластичарницу за бољи свет. Свакоме се стављао на услугу. Као дечака од дванаест година. Илија је био крупна. Илију Галичанца. наслућујући да се бави пословима који Турцима нису по вољи. Већ у седамнаестој години имао је педесет дуката у пасу.

али како су се такве ствари свакодневно догађале. Други. посредник за продају робиња. испричао му је како у хану на пристаништу већ неколико дана борави Турчин из Куманова и нуди за харем . а пљачкаши су успели да однесу дневни пазар. човек једно жели. а Илији је речено да убудуће буде што опрезнији. скочио је на Илију. и угасио свећу. тај догађај је страшно деловао на њега. Познати Јерменин. алве и јели похлепно. Немци и други странци. па је измећу њега и старијега јањичара дошло до рвања у мраку. а живот му намеће друго. млађи. али је био предухитрен. који су се у Цариграду бавили трговином и дипломатским пословима. кривци се нису могли наћи. старији. јер га је он ударио тучком за орахе. Кад је Илија напунио двадесету годину. Притешњени јањичар испалио је кубуру. Кад их је Коста замолио да плате. То му је пружило могућност да уз посластичарницу отвори и мењачницу новца. Наручили су кадаифе. и кад су му послови доносили добру зараду. Ране муштерије нашле су убијеног Косту и рањеног Илију. Међутим. а Илија се свалио иза тезге.Енглези. оборио на земљу. Али оно што је заувек изменило његов животни ток био је догађај преко кога није могао прећи и због чега је све ставио на коцку. Французи. план му је био да се што ире обогати. Поред посла све више је мислио како да освети стрица. јер је требало да затвори радњу. баклаве. једне ноћи ушла су у посластичарницу два јањичара. па Је брзо тргао ханџар и сјурио га Кости у груди. Као и сваком печалбару. машио се руком према пасу као да ће извадити кесу с новцем. ожени и тамо настави с трговином. а затим врати у родни крај. Заптије су повеле истрагу. рошав и здепастог изгледа. Међутим.

— Нисам ја хајван да мислим да долазиш за дуг у Стамбол. Кад си се ти мени нашао у невољи и помогао ми да добијем потребна обавештења. и од Солуна до Скопља ће те . Кабулуш ли тако? — Вала и била. а поред тога врши насиља над хришћанским светом. мораћеш за пола пара да ме причекаш — рекао је Илија.четири младе девојке. а он њему да попусти на цени при откупу робиња. Кад им је рекао да ће их превести натраг са собом до Скопља и пустити кућама. учинићу и ја теби. Кренућу с тобом и робињама у завичај и исплатићу те у Ушћупу. задрхтао је од бола и гнева. па је рекао Јерменину да је вољан да откупи робиње ако га упозна с Турчином. — Дина ми. али ко зна кад ћу ја поново доћи у Стамбол — одговорио је Прешевац. одвезао је језик и поверио му се. У ствари. да пресреће трговце. Двеста дуката за робиње још истога дана дао је Илија Прешевцу и преузео девојке. рука руку мије. Дао му је дукат и замолио да га представи као Арнаутина. радо бих те чекао. најстарија међу њима одговорила је: — Прешевац је разбојник. Кад му се Илија представио као Арнаутин. имао је да провери хоће ли Порта послати на дахије војску. — А кад смо већ земљаци и постали пријатељи. Кад је то чуо Илија. или је услед тешкоћа на другим странама вољна да их трпи. Како се у Цариграду за паре све могло и добити и сазнати. кога су послале дахије да посвршава извесне послове у Цариграду. отима им робу. Од њих је дознао да су родом из једног села код Куманова. Илија се прими да му тај посао сврши. Трговац робљем био је Арнаутин из Прешева. а да је Прешевац одметник од власти.

а Прешевац код свог познаника. Испод облака крстарила су два орла и крвожедно кликтали. Прешевац и девојке су се укрцали у лађу за Солун. поготово кад је дознала да није ни Турчин ни Арнаутин. јурили су поточићи. Било је пролеће. да се вине небу. девојко! Нисам ја траву пасао. а посластичарницу и мењачницу предао у руке своме земљаку с погодбом да му је уступи натраг ако се кад поврати. а сећао се свега што је био заборавио у завичају. а нас поново продати. За неколико дана Илија је распродао све што је имао од вредности. Одмах сам видео с ким имам посла.убити. из оџака се извлачи таман стуб дима. ливадама и бреговима. из кога се могло наслутити да би без устезања могла за њега живот дати. па му се чинило да га њене очи зову у некакав чудан и њему непознат свет. Још у Цариграду између Илије и девојака склопљено је пријатељство. запењеног жубора воде и сунца што се разлива по њивама. А и код Илије се при сусрету са Симкиним очима рађало топло осећање. Све му Је тада изгледало добро и лепо. и око њих се играли јагањци. У њеним очима јављао се чудан сјај. Један облак бео пловио је модром пучином неба. У Солуну је Илија одсео у хану. и плови с облаком у далеке и непознате земље. снегови су се на планини топили. Илија и комшијина . Горе је кућица на брегу. После три дана Илија. села у Галичнику. на ливади је пасло стадо оваца. травне долине. Од планине је пиркао свеж ветрић и као паперје дотицао се његова образа. — Не плаши се. којим невоља људе чврсто везује. Тада се у њему јављала жеља да му на раменима порасту крила. Арнаутина и човека сумњивог држања. То је пробудило и друга осећања. Црноока Симка не само да му је као и остале била одана већ га је и заволела.

Сад му је било јасно да Прешевац није само дрзак разбојник већ и вешт трговац. на ветар с планине. ћутљив као земља. Прешевац је на бесном коњу измицао напред. То је њој досадило. Тек на другом конаку дошло је између њега и Илије до приснијег разговора. У хановима поред пута свима је био добро познат. Старешина каравана био је ситан сељак педесетих година. а иза леђа у силаву прикривену кубуру. Била је брбљива као сврака на плоту. чохе. и радо су га предусретали.девојчица правили су воденицу. свилене басме. Три дана проведена у Солуну за Илију су били испуњени бригама и мислима како да се на путу ослободи Прешевца. Ниједна разбојничка дружина ни хајдучка чета није се усуђивала да га нападне. бео облак што је пловио пучином неба. кренули су за Битољ. И баш због тога свега желео је да са Симком буде заједно. раширила је ручице и рекла: — Хајде да летимо! Гледајући Симкине очи морао је самом себи да призна да га је подсећала на његов драги и незаборављени завичај. Прешевац је био накуповао много робе и погодио се са Галичанским кириџијама да му је пренесу до Скопља. а он ћутљив дечак. бибера и других зачина. још пре зоре. правио се важан и хтео да јој покаже како уме боље да удеси јаз и пераја. лисичјег погледа. У пратњи свога пријатеља Ибрахима. а бојао се да је не дотакне руком. Највише је ту било оружја. На рамену је носио кириџијску соху. Схватио је да је његово име на караванском путу од Солуна до Скопља свима познато. Можда је све то била младићка лудост. а кириџије су без поговора испуњавале сваку његову заповест. кафе. али је за њега сада постало важно као живот. Четвртог јутра. Поверио му се и испричао .

А ето сад је дошла невоља. уморне кириџије спавале. који је пресретао царске изасланике. а да ће он ту срамоту под старост морати да понесе. Нема силе на свету која би га натерала да дату реч погази. Ватра је горела. а пуних двадесет откако је преузео да води караван. муселими. Страх и немир захватише Стола. Ибрахим. и то баш онда кад је био одлучио да вођство каравана преда своме синовцу Крстикаши. указивали му почаст и чашћавали га. Дуго је требало док је пристао да натовари Ибрахимову робу. Али како . муселиме и везирске караване. а Столе и Илија су ћутке замишљено гледали у замрачена брда Демир-капије. Сви су му се обраћали пријатељски. Илијом и девојкама оде у Скопље. макар да му је стоструки крвник. а око сувих усана јавио се љутит осмех. — Ја морам спасти девојке или дати главу — рекао је Илија. Старчево лице постало је тада још тврђе. све хајдучке харамбаше и крџалијске вође. значило је да им више нико неће моћи помоћи. није се никад досад усудио да нападне Стола. Његов је друг Ибрахим крџалија. Још се никад није десило да робу коју Столе преноси неко отме или путнику и трговцу под његовом заштитом живот угрози. шаљу им годишње по педесет дуката. Пустити да Прешевац с робом. а покрај њих шумео је пригушено Вардар. нити новца за који би поверена човека уништио. а дао је реч да ће је пренети до Скопља. Сви трговци од Солуна до Београда. ако желе с миром да прођу и обављају посао. Од Солуна до Ниша и Призрена знају га сви трговци. Тридесет година је кириџија. Старчево тврдо лице плануло је гневом. На травном пропланку пасли су коњи. замишљено. — Прешевца познајем боље него свој џеп.судбину девојака.

Од тог гласа све се притајило.пропустити да му испред носа одведу несрећне девојке у ропство. И они нису спавали. јер је Демир-капија што и његова тврда кула на Прешеву. Момак се пренуо. а шум Вардара био је гласан. капетаном га зову. стало и ишчекује да се некаква неодољива неман сруши право на њега и Ибрахима. од сунца и ветра преплануло лице у одсеву огња имало је у себи нечега скоро детињег. Ситни човек имао је оштру и брзу памет. а она никад није без вука. Демир-капија је ово. испијао такум за такумом кафе и размишљао. на балама робе и прикривени покровцима лежали су Прешевац и Ибрахим крџалија. који је спавао на супротној страни огња. Иза светлог круга ватре био је мрак. протрљао сањиве очи и упитно погледао стрица. Али ето од неког времена на путевима од Солуна до Ниша огласио се чудан ђаур. Једнога тренутка поглед му се уставио на Крстикаши. али и јасан израз смелости. Прешевцу се чинило да оне вечерас не трепере већ дршћу. Издвојени по страни. Горе су изнад брда звезде чудно биле узнемирене. Њега и Ибрахима зна сва Македонија. И везир у Скопљу одмахне руком кад се помену њихова имена. — Крсто! — викнуо је Столе. хајдука или крџалије. Чуле су ту и звери за њега а камоли људи. — Устани да обиђемо коње. а једног дана у Куманову донео му је уплашен кмет фишек и рекао: . Да ли је то страх или слутња? Презриво се осмехнуо. продоран и као да неког дозива. глув и тежак. али овога пута ништа није могао да смисли. снаге и окрутности. Његово младо. и закољу земљака Илију? Пушио је чибук за чибуком. што као црни зид легне ноћу у клисури.

— Јеси ли ти Прешевац? — упитао га је. главу не би изнео. Фес скадарлију затурио на потиљак. цела Македонија и Србија до Београда“. „Њега зна мало и велико. — Ово ти је послао капетан Жикић! — Капетан Жикић! Ко је то. Влаше? Никад нисам чуо за њега! — Ни ја. Јунак си. ђаурине! Алах је био много паметан. Знао је зашто је створио Турке а зашто и рају. Влаше. Хтео сам само да те видим. али раја пишти од тебе! — Арнаутин сам. раскорачио се и руку спустио на држак кубуре. а око усана поиграва подсмешљив осмех. Прострелио ме очима и упитао познајем ли Прешевца. На пијаци ме пресрео.Послао ти капетан Вучо Жикић’. у царском граду. очима сева. волео бих да смо се срели у Качанику . бре. а овај други подај капетану да се прво напије.“ — Дукат теби. „Е. Овде. јер је његова мисао недокучива. — Остави алаха на миру и његову мудрост. а ко си ти? — Капетан Жикић. јер се бојим да неће имати три чисте да трезан седне у заседу! Али од тога дана отпочели су да се дешавају чудни догађаји. Стао је пред њега. У Грделичкој Клисури капетан Жикић га је напао и десет му момака убио. Да му Гавран није имао брзе ноге. ако је откинем. Други пут га је усред Скопља пресрео млад човек у долами и сребрним токама. рекох му. мислим да није паметно један на другог да насрћемо. њему дај овај фишек и кажи му: . алах ти другу неће дати! — Дина ми. честити аго. Ти имаш само једну главу. то знам. — Зна пола царевине да сам Прешевац.

— рекао је Прешевац.
— Срешћемо се, Арнаутине — одговорио је капетан
Жикић и зачас га је нестало међу светином на пазару.
Сећајући се тог сусрета, Прешевац, осети како га пролази
језа целим телом. Унезверен, напето је слушао шум Вардара,
несхватљиве гласове ноћи, и видео како Столе, Крстикаша и
Илија замичу у мрак да обиђу коње. Одмахнуо је руком као да
је хтео да од себе отера сумњу. Ибрахим се накашљао,
усправио и рекао:
— Ни теби се не спава?
— Није ми по вољи што смо заноћили овде. Тај капетан
Жикић више је шејтан него човек. Већ две године свуда се
наши путеви преплићу.
— Да је хајдук, то сви знају, а у шуми не живи и свуда се
нађе. Ако Столе и Крстикаша не знају ко је, биће да је шејтан у
људском облику. Сумњиво ми је што се Столе опирао да узме
нашу робу?
Баш тога часа враћали су се Столе, Крстикаша и Илија.
Прешевац се уздиже, напуни чибук дуваном и рече:
— Столе, сврати на дуван и да егленишемо.
Изнад десног врха Демир-капије помолио се тога часа
излизан срп месеца. Поплава светла разлила се клисуром и све
је сада изгледало ново и друкчије. Брда около добише пун
облик, шума се дизала од земље до неба, а вода у кориту
Вардара између каменитог стега личила је на сребрну змију.
Док је стојао изнад Прешевца, Крстикаши се чинило да се све
око њега у некаквом узвитланом ритму креће. Илија је осећао
како му све убрзаније бије срце и рука прикривена ураста у
дршку каме. Столе је мирно пунио лулу из Прешевчеве
дуванкесе, а одједном блесну нож у руци Крстикаше. Кама у

Илијиној руци брзо се сјурила у Ибрахимове груди. Освестило
га је пригушено кркљање. Мала кириџијска секира у
Столетовој руци два пута се уздигла и спустила на Прешевчеву
и Ибрахимову главу.
Кад је све било готово, Илија је подигао очи и погледао
Стола, а учинило му се да је његово лице бледо и тврдо. Скоро
се уплашио, и био је спреман да устукне назад.
— Скините им оружје и ћемере с новцем, а лешеве баците
у воду.
Илија и Крстикаша скинули су са Прешевца и Ибрахима
ћемере с дукатима, предали их Столу, а затим обојицу понели
до Вардара и бацили у запенушану матицу. Кад су се вратили,
затекоше Стола како мирно седи и пуши. На покровцу је
лежала гомила новца и пресијавала се на месечини. Крстикаша
је пришао дукатима и зарио у њих шаке, уздизао их и пуштао
да уз звекет падају по покровцу. Столе га је дуго ћутке гледао, а
око његових сувих, спечених усана јавио се презир. У тишини
клисуре шумео је гласни Вардар. Илијине руке постале су
чудно тешке и пуне несхватљивог немира. Стезао их је и
пуштао, а чинило му се да и сада осећа у десној шаци урасли
држак каме. Нешто је расло у њему и још мало је требало да
заплаче.
— Остави те проклете паре! — издрао се на Крстикашу
Столе. — Оне никоме добро не доносе. Бог ми је сведок, ја
никад руке без велике невоље нисам окрвавио. Ова два
злотвора решио сам да смакнем, јер другога излаза није било.
Њихов је новац проклет. Ја за себе ни пару не тражим.
Половину ћемо поделити кириџијама. Четвртину на девојке, а
остатак послати манастиру Дечанима. Ти, Илија, узми оно што
си дао као откуп.

Крстикаша се усправио, обе су му руке биле пуне дуката.
Стезао их је грчевито, а у очима му се јављао дивљи сјај.
— Стриц си ми, и вођа каравана. Морам те слушати до
краја пута, али ја не одустајем да задржим део плена — викнуо
је Крстикаша.
— Узми колико год хоћеш, само више са мном у друштво
нећеш.
Крстикаша се брзо сагао, узео испражњени ћемер, набио
га дукатима, чудно се осмехујући и пошао према огњу. Столе
није покушао да прикрије на лицу озлојеђеност. Гледао је за
Крстикашом а онда мирно рекао:
— Ето, Илија, видиш, паре су велико искушење за људе.
Мислио сам да од њега створим вођу кириџија, који ће на овим
путевима несигурности наставити оно што сам ја радио.
Међутим, рођен је за хајдука и више му места нема са мном.
Оба сте млади људи, и пред вама је живот, а турска сила није
још малаксала. Ова ноћ неће бити последња у којој светите
увређене.
Столетов мирни глас и држање скинуло је терет са
Илијине душе. Први пут било му је јасно да ће у борби за
правду, слободу и освету много пута морати да уради оно што
никад није ни помишљао да би могао учинити. Убиством
Прешевца и Ибрахима крџалије из основа се мења све раније с
чему је сањарио. Најтеже му Је падало тп што је знао да овим
заувек губи Симку. „Каква је судбина додељена мени? Имам ли
право да је због тога упропастим? Мој живот од вечерас
припада несрећнима. Ја хоћу да се светим, а она треба да
живи“, мислио је прилазећи ватри, а изненадио се кад је видео
Симку где седи поред огња. Њене зажарсне очи гледале су га, у
њима је било много неказане љубави, а брига јој се изражавала

бледилом на лицу, јер је наслућивала шта се догодило…

II

Илија се у Битољу представио као Грк, трговац из
Солуна. У хану се распитивао о сигурности путева, јер је знао
да је то начин да се што пре отараси нежељеног плена. Новац
добијен за робу предао је Столету, опростио се од њега, па с
девојкама и Крстикашом кренуо у Скопље.
„Сад је све свршено“, помислио је оне вечери кад се
опростио од Симке, а у мислима је видео девојку са главом на
прсима, како марамом утире сузе, и збуњено му шапуће:
— Реци ми, реци, хоћеш ли ми доћи? Чекаћу те до краја
живота.
— Чекај ме годину дана; ако дотле не дођем, знај да сам
погинуо — одговорио јој је Илија. И увек после тога кад год би
склопио очи, могао је видети како Симка иде ливадом према
храстовом гају где се видело неколико зграда. Јесењи ветар
вијорио јој је развезаном, белом марамом, а рамена су јој била
погнута. Љубав, коју је Симка разбудила, потиснута је мржњом
коју никад ништа више неће моћи да засити. Крстикаша није
схватао шта се догађало у Илијиној души, па чим су остали
сами, предложио је да иду у хајдуке.
— Зима је на прагу, вратићемо се у Скопље и потражити
некакав посао до пролећа. Дотле ћемо ухватити везу са неком
хајдучком дружином и прикључити јој се! — одговорио му је

Крстикаша је радио у штали. Крстикаша је од слуге сазнао да је Арслан уграбио ћерку лесковачког проте и побегао са њоме у Скопље да је потурчи и ожени се њоме. урме и разне слаткише за хануму. Очи су му биле отворене. чим нешто у Лесковцу направи. Чинило му се да и мртве стричеве очи траже од њега освету. а слуга и коњи да му се сместе у шталу. маслинке. Тако су њих двојица доспели у хан код Марка Цинцарина. Затражио је печатлију ракије. само ако је човек храбар и уме да се прикрива. печене овчетине. јер су несигурни путеви све више присиљавали путнике да се дуже задржавају у Скопљу и у што већим групама крећу на пут. Једне вечери у хану је одсео богат Турчин са ханумом и слугом. Затражио је најбољу собу. бежи у Скопље и овде живи док се његово недело заборави или митом код кадије и муселима ствар уреди. страх је у њима остао залеђен.Илија. потуцању и Симки. Сећао се највише онога дана кад је видео мртвога стрица. Још исте вечери сазнао је од Марка да је то лесковачки силеџија. Споредним улазом повео га је у собу с огњиштем. давао им сено и зоб. који. коју је Марко чувао за царске службенике кад су у пролазу. па кад падне ноћ. Илија се исцрпен повлачио у своју собу и непрестано мислио о Цариграду. Оно с Прешевцем и Ибрахимом крџалијом јасно му је давало до знања да се све може у расутом турском царству. Илија је послуживао у хану. Прихватао је богатим путницима коње. тимарио их и хранио. Представио се као Арслан-бег из Лесковца. Лева рука му је била згрчена на рањеним прсима. Посла је било и превише. . Илија је запазио да је гост био узнемирен и није желео да иде у оџаклију. Та слика се није дала ничим отерати.

Све је то постало чудно. После два дана проведених у хану Арслан-бег је изнајмио конак у граду и преселио се с девојком у њега. направити неугодност. чашћавали и доносили му поклоне. Крстикаша и Илија почели су да се договарају како ће смрсити конце насилнику и ослободити девојку да је врате у Лесковац. али због некаквих посебних рачуна остављао га је на миру. маслинке и кафу. несвакидашње и будило радозналост. који је скоро сваке вечери свраћао у хан. ваљда због Марка. Илија је још одраније запазио трбушастог. увек се смешио са висине. упитао Илију: — Имаш нове госте? . и увек кретали заједно. Илији је јасно било да Ибрага и на њега гледа подозриво. Ибрага је умео лепо да прича. ако му се прохте. стално био на опрезу и скренуо пажњу Илији да посматра ко тих дана од њушкала долази у хан. као да га то баш нарочито не занима. Ибрага се као лисица неопажено увукао у оџаклију. који су се представили као људи нишког везира. пио пола печатлије мастике и јео неколико маслинки. ћелавог Ибрагу. Због тога су га трговци призивали. а уз пут. Јавна тајна је била да је Ибрага везирово њушкало. Марко ханџија је од њиховог доласка постао узнемирен. а пијући и мезетећи пажљиво загледао нове госте. заузео место у ћошку на сећији. а преко Илије и Крстикаше распитивали се за Арслан-бега. као човек који зна да му је за леђима власт. после неколико дана стигоше у хан четири џамбаса. Његове жуте очи подсећале су га на очи пса који потајно њушка и вреба плен. Сместили су се у велику собу. Међутим. наручио пола печатлије мастике. послати да по Македонији набављају за царску војску коње. од кога је добијао податке о путницима. и да свакоме може. Кад су се нишки џамбаси настанили у хану.

Право да ти кажем. ја с том врстом људи не волим ни да разговарам. — Да ли то они причају? — Јок. хм. С једне стране попреко га гледа Пазван Огла из Видина. и домаглио овамо док се то заборави. Илија. изделио је послузи велике бакшише и отишао у град. — Имам. добијао би плату дневно. — Да будем твоје њушкало? — Ко за цара и алаха ради. Ти. — Хм. а она ти капље. вајдица је. је ли овде пре три дана боравио Арслан-бег из Лесковца? — Некакав богат ефендија с ханумом преноћио је. кад би овако лепо са мном. Илија. Биће да се спрема да рашчисти са одметницима. Ако то није Арслан-бег из Лесковца. — То је Арслан. Они џамбаси везирови су из Ниша. ништа сем коња не виде. али је на грдној муци. Него реци ти мени. Плетица дневно за сиромаха као што си ти. Дан за даном иде. Цео живот проведу уз коње. С њима је најбоље на миру. Нишки везир је царски човек. Дошли су да купују коње за царску војску. а с друге стране дахије. Биће да је у Лесковцу некакав квар учинио. онда није ни долазио. — Чапкун си ти. Преке су ћуди и само што не њиште. . коње велиш? Зар чак из Ниша овамо ради коша потегли? Имају ли тескеру? — Чак и препоруку да им се изиђе наруку. никад није на рђаву путу. Ти мислиш да овај газда Марко набија ћемере само трговином? Време је ово ћораво. лукавац и разбојник. и знаш на чему небо стоји. Џамбаси ко џамбаси. брате! Они ћуте као рибе. и свак се на неку страну окренуо.

Везира кад неко помене. — Шта ћу добити ако ти кажем нешто ново о Салих- ефендији? — Зависи од тога каква је вест? — Салих-ефендија не сме да иде у Србију. Знаш како је? Ако Салих-ефендија нешто неповољно извести. гајтан из Стамбула шаљу. Сви Турци од муселима до везира су због тога узнемирени. Ибрага. . — У праву си. па је одлучио да се врати у Цариград. Салих-ефендија. ја не знам ко је био тај Сулејман? — То је био велики султан. чуо је да се раја у Србији побунила? — Није глув да то не чује. Крста ми. Зараду до Ђурђевдана морао сам унапред да узмем и купим жита мојима за прехрану. Тамо се изгледа побунила раја. научио бих се и томе. а ја и Крстикаша пратићемо га до Солуна. Плетица ми заиста не би била наодмет. Само. Велиш. Да су. — Ајване. каже: машала. и зову себе царским синовима. испод трепавица мерио је Ибрагу погледом. који је до Беча с војском допирао. а подузимала га је јаросна жеља да га лупи послужавником по ћелавом темену. Илија се направио као да размишља. све власти такве. Ибрага. томе доушничком послу сам невичан. царство би напредовало као под Сулејманом Величанственим. како може и сме раја да се буни? Дахије и јањичари су Турци. месецима овде седи у хану Салих-ефендија. Муселима хвали због реда и доброг поступка са рајом. О овдашњим властима чуо сам како је све најлепше говорио. у Галичнику ми десеторо виси о врату. а кад би ми дао по две. аго. Него баталимо еглен о томе. каже. па нити тамо одлази. И ћуран у авлији то зна. нити се натраг враћа. а из Цариграда је дошао да иде за Београд. Само не знам.

Оно се мора због нечега већег. Марко му је поверио да ће Салих-ефендија тајно кренути за Ниш. . „Лукав си. устао и одмах отишао. а узми за себе плету. негде иза планина и брда. врше насиља и присвајају сва добра. главе немаш. Падишах треба само прстом да макне па да нестане раје у Србији. Рекао сам ти да не волим џамбасе. Ово је царство мрака. То што се раја буни нек те није брига. дукат ћу ти дати. или немирни људи. слични њему. мислио је Илија. „али овога пута си насео. и скренути га с пута печалбе и мирног живота. Илија. није му јасно. Њему је сада било једно јасно. — Ти. Тамо се догађа оно што је скоро сваке ноћи прижељкивао. али по сваку цену морао би да с шима успостави везу и стекне њихово поверење. Сада му се чинило да је све то што се њему десило био некакав прст провиђења. Турчине”. а потребно је по сваку цену да за тај посао задобије и четворицу дошљака. Негде тамо иза високих планина побунила се раја. Ако о џамбасима дознаш нешто. и у њему није добро никоме. харамије. — Уз асну и батине су слатке. бољег и праведнијег срушити. Једном су ме резилили и то им до гроба нећу опростити. Него ево ти наплати трошак. лудове — рекао је Ибрага. а још си ми дао плету“. већ маљ на рамену носиш. Копилан је. нешто што је морало кад-тад доћи. и да су због нечега опасног дошли. а све остале сматрају робовима и бесправним бићима. О нашем еглену Марку ништа немој да говориш. Знао је и то да четворица младих људи нису џамбаси. Јесу ли они хајдуци. да ће га он пратити. хоћу да видим шта ће он да ми каже. Тамо негде према северу. — За дукат бих ја сву четворицу обесио. Мира нема и не може бити док једни људи живе од туђе муке.

окупљају се смели људи. Чуло се како вилице ршћу зоб и мељу сено. У сјају звезда видео је небо. који желе као и он слободу. Сумње брзо нестаде. Окренуо се према штали. Ко је то рекао? Нисам ли ја? Схватио је да су то његове мисли. Изишао је на двориште да удахне свежег ваздуха. Као сваки млад човек постајао је све нестрпљивији и желео да што пре крене тамо. Жута керуша Лиса појури из мрака право на . Опет је погледао преко планине у правцу севера. показивао фреске у цркви краља Милутина и дуборез у цркви Светога Спаса. а у њеним врховима су жмиркале звезде. На улици се чуо клепет папуча. Прошлост славе и величине израстала је из калуђерских речи. Већ читав месец дана бруји подземним шапатом међу људима и прича се о буни у Србији. по ћошковима улица жмиркали су димљиви фењери и плочником оштро одјекивало чакитање коњских копита. и сетивши се тога уздахнуо је. а под њим Душанов град. Знао је да ће тамо наћи Крстикашу. док се с времена на време дозивом јављао стражар. Мирис ракије. учинило му се да је неко рекао. Они су се већ одлучили да се боре. Причао му је о цару Душану. које га већ никако не остављају. чији су бедеми и куле немо ћутали. а никога није било. али неухватљиво као зрак светлости што кроз рупицу продире у мрачну просторију. Илији је све сада било привлачно. Врата на штали била су отворена. Пре неколико дана светогорски калуђер позвао га је да обиђе град. који се већ био спријатељио с дошљацима. Шар-планина је полегла испод неба. Окренуо се. „Дошло је твоје време”. печене браветине. дувана и испаравања људских тела гушио је Илију сада тешком запаром. Кроз њих је струјао мирис сена и воњ коњске мокраће.

Већ неколико дана сам га стално назирао како се шуња око штале. То је онај што бивољу кожу за опуту кроји. — Шта си му то рекао? — Оно што је требало. Турске их уходе свуда траже. Мали се зове Чуља. Одјурио је муселиму или везиру с новостима. Затим се спретно окренуо и размотрио около. а накострешени Стреља. бесно залаја. — Ко си? — чу се његов храпави глас. Крстикаша се засмејао као што се смеје човек коме је све равно до Косова. од које се сваки муселим и у сну штреца. заскича и уплете му се међу ноге. Онај спечени што му очи ледено мере јесте Жикић. Уцењени су са по двеста дуката. треба да их упозориш и приволиш да иду с нама у пратњу Салих-бегу. а они овде као џамбаси седе у хану… — Поверили су ти се? — Неко им је рекао о мени и теби. Скоро читава дружина. — Не мислиш да се медвед са Шарпланине спустио ноћас овамо! — прилазећи.Илију. Крстикаша се гласно насмејао и поново око себе обазриво погледао: — Зар је ми сви не кројимо? Него то више и није важно. Ако си ухватио с њима везу. — Малопре сам га посадио наглавачке. и који нема никаквих брига. — Опаснији је Ибрага њушкало од свакога медведа. Због тога сам и дошао до тебе. одговорио му је Илија. Много се распитивао о џамбасима. а кад га препознаде. Крупно Крстикашино тело појави се и испуни цео оквир врата. Ја сам отворено . нагнуо се и скоро шапатом упитао: — Јеси ли кад шта чуо за капетана Жикића? — Чуо сам. громадни Марко Црвењак.

— Знају ли они нешто више о томе што се у Србији догађа? — упитао је Илија. — Чули су. Њима се и без тога жури за Србију. сем одважности којом се све решава. Чврстом мирноћом прихватао је живот онакав какав постоји. дахије су покушале сечу кнезова. непогрешив као у зверке. а некакав хајдук из Шумадије дигао је устанак. правда и срећа. да испратимо цариградског ефендију до Ниша. и у њему настојао да ради оно што му погодује. — Јеси ли коње за нас двојицу набавио? — Набављени су. сељачки инстинкт. За капетана Жикића то је добро дошло да крене тамо.говорио с капетаном Жикићем о томе. али још у току ноћашње ноћи морају да пречисте с Арслан-бегом. Илија је знао да код Крстикаше не постоји разборитост. али га је у свим пословима водио слепи. За њега није постојао некакав ред у свету. .

Чим је вечера почела. окренуће за Ниш. воћа и пића. Анадолац није што и наш Мујо под чалмом. кадија Мустафа и амам Хамид. муселим Јашар. Пио је мастику. Код самог огњишта постављено је неколико малих трпеза. чим завара пашине шпијуне. а Басма Циганка. Марко ханџија му је приредио вечеру за срећна пута. али да ничим не ремете весеље великог ефендије. Да све буде како треба. запевала је своју . препуних јела. ослобођена хаљина. Постао је раскалашан и широке руке. а остали ће га сачекати на друму. III Салих-ефендија објавио је да се враћа у Цариград. расплетене косе. У кухињи се пекло двоје ране јагњади. пију и једу што желе. Гостима који су се затекли у хану дозвољено је да по ћошковима седе. светле и пркосне. Фазил ћехаја. Салих-бег се раскравио и забацио са себе ћутљиво цариградско господство. чочеци и Басма Циганка да пева. чочецима да изводе замршене источњачке игре. Ту су већ у први сумрак заузели своја места Салих-ефендија. с даирима у рукама. Доведени су најбољи зурлаши. још од заранака саопштено је да се у велику оџаклију хана од мештана нико не пушта сем позваних гостију и оних што су се затекли на ноћишту. очи су му постале веће. Наређивао је Циганима да свирају. а набављена је и пастрмка. Илија и Крстикаша ће да га прате. а по изласку из Скопља.

Очи свих мушкараца упиљено су гутале њено тело. бујрум! Алах је удесио за првог Турчина дуњалук како треба. и падишах да је види. а сваки мишић њеног трбуха. јер ће ме љубит Делија. изгубио би због ње памет. кад је ту мастика и млада Басма. . а у запари ханској јављала се визија нечега што само песма и игра са собом могу људима дочарати. освете. Дина ми. Дојке да изгризе. Нека ђаво носи све друге. Хан је испунила сумаглица лепоте и дуванског дима. у којој кроз сумаглицу трепери љубичасто румено тело Басме. који својим бесом и помамом распаљују жудњу за лепотом. бедра и кукова треперио је као ваздух на сунчаној јари. Ни да се шећем као ханума чардаком. Онај груби живот је ишчезавао. То више није задимљена дворана. а уши напето пратиле вибрације циктавог сопрана. Фруле сада више не јецају. и младост узме целу. нуди их да једу и пију: — Бујрум. Салих-ефендија оштро испод ока погледује своје госте.песму од које је те зиме цело Скопље губило главу и памет. већ златна одаја. Ал’ зато ништа не жалим. Већ да ме хајдук или пустахија уграби. неправде и људске подлости. „Нису ме гојили да будем танана невеста. И на бесном хату у планину однесе! Тело ће да ми скрши. а звонца и даире као да су се претвориле у несташну игру ђаволчића. Салих-ефендија!“ Басма је певала и витлала нагим телом као чигром. очи да ми испије. који зове у некакав бољи свет где нема мржње. неухватљиву као магла.

планинама. нешто му дошапнуо и у пролазу дао знак Илији да изиђе. Уз пригушени жамор набујалог Вардара од Шарпланине доскакивао је прохладан ноћни ветрић и тресао голим гранама. издвојени у једном полумрачном ћошку. Сад је тек схватао да је живот пун чудних супротности. затим је полако и неприметно пришао капетану Жикићу. ружичаст и заводљив. који с њима нема ничега заједничког. а предодређено му је да се рве с неманима зла. као да је хтела да му довикне: „Ја сам ту због тебе и певам само теби!“ А кад је весеље прешло у лудо урлање пићем омамљених Турака и ханских гостију. у нешто што га заувек лишава лепоте и заноса. и нечим што је блиско. на једној страни леп. јер је то за њих било туђе. После весеља и Басмине песме у хану. и који они желе заувек да униште. и за шта су давали своје младе животе. а на другој страни крваво-груб. Њему је прилазио Крстикаша и нешто му говорио. чинило му се да је изненада избачен у некакав опор и дивљи свет. Марко Црвењак. иако је певала Салих-ефендији и Турцима. У дну хана. Чуља и Стреља. на споредним вратима појавио се Крстикаша. И заиста је Басма. Стискао је срце. која опомиње на пролеће. испуњеном влагом априлске ноћи. Турско весеље и песма их је више замарала него заносила. а грч озлојеђености захватио . Осећали су да је то други свет. и постало му јасно да је њему заувек одузето све што је добро и лепо. седели су Жикић капетан. стреловито бацала поглед на Жикића капетана. Заболело га је у грудима. Једино је Басмина песма била оно што је одисало земљом. Илија је приметио покрај дрвета човека. Гранати орах опустио је дуге сенке. диваљ и опор. њиховим светом. Тренутак је стао збуњен призором. пун неправде и свирепости. У мрачном дворишту.

’Оџа каже погана је ваша вера. прилазећи Крстикаши и оштро се загледао у непознатог. да нема никаквог другог света. . Илија. знојили се и мучили. и два гроша давао му је ханџија Марко као награду за чишћење. брате. Биће подмлађени. Био је уверен да је калуђер фанатик. створиће они који устану да кроз крв и огањ поруше зло које постоји. урадили су само зато да они боље живе. „Сви ће мртви једнога дана васкрснути. ако постоји. — Ово је Преша. очишћен од зла и насиља. давао му је преостало јело и пиће. и неће бити овакви какви сада у животу изгледају. То. — Србин или Арнаутин? — упитао је оштро Илија. а калуђер то вама говори за нашу. и додијало ми је служити злотвору. сетио се изненада светогорског калуђера. који свакога јутра дође у хан да покупи смеће и узме за своју децу кости и корице хлеба. већ су јели готовину из туђих руку као што су твоје и моје. И док је прелазио онај кратки простор од врата до ораха. — Србин сам. „Зашто је потребно сада да о томе мислим“. и да добро треба остварити на земљи. који му је целу једну ноћ говорио о другом свету. питао се Илија. а Суљо му је говорио: „Ни твој ‘Ристос ни мој Мухамед нису овако као ја и ти ринтали. ђубретара. пречишћени. Арсланов коњушар. Ми узалудно једни другима очи вадимо”. Сетио се и Суља. Тај свет о коме је проповедао калуђер. васкрсењу мртвих и добру које чека оне што су се на земљи одлучили за страдања и патњу. као што се челик у ватри чисти“. Бог. Озлојеђен осмех искривио му је грчем лице. неправедан је кад је могао створити свет у коме постоје господари и раја. свет без мржње и злобе. А то што су нас завадили и поделили у два света. Он ће да нас води — рекао је Крстикаша. Илија је према њему имао увек сажаљења.му је вилице.

јер чим свршимо са Арсланом. Жикић се радознало загледао у Илију. треба да крећемо. и чим би се неком аги затулио чибук. Чуља и Стреља — сва су моја ордија. опљачкао кућу. јеси ли ти то? . Тога часа у двориште су изишли Жикић капетан. иди напред. и повео их уским сокачетом ка конаку. Чуља и Стреља. дометао му је жишку у лулу. Прошли су намерно испред кафане да погледају је ли још тамо Арслан-бег. — Разметљив си као Грк — дочекао га је Илија. Ја сам одрастао у коњушници. затим је поново затворио.Још док сам био дечак. Умрла је после годину дана. где их очекују хурије. а некакав чудан осмех играо му је око усана. пио кафу и нешто разметљиво причао Турцима. Кад је реза на брави шкљоцнула. Кад су пришли. Марко Црвењак. Кључем из паса отворио је капију. то сам чуо. а Турци слатко сањаре о царству и џенету. пушио наргилу. — Да си капетан. ти си тај Илија бимбаша? — рекао је и. Опустелим сокаком поред Вардара владао је мрак и свежина ноћи. присвојио имање. на мрачној одаји отворила су се врата и зачуо се женски глас: — Преша. Преша. — Видећемо ко је шта. Сребрне наргиле клокоћу. али где ти је војска? — узвратио му је шалом Илија. али му никад нисам ни у сну то опростио. дао руком знак капетану да заобиђу кафану. Преша се нагло повукао назад. — У силаву као и твоја. Време је. а мајку повео на кулу. убио ми је оца. У Шабановој кафани седели су бегови. ухватио га за мишицу. Седео је на шиљтету подвијених ногу. Један момак држао је у рукама машице. Ти. — Дакле. Црвењак. бимбаша. као да му проба снагу.

Иво би им продао кућу и све њене оставио на голој ледини. Смејала се лудом дечаку и његовој љубави. риђокоса Анђа се с њим више шалила него што га је волела. Жикић је побегао на море да их не гледа. смејала се. Тело јој је дрхтало док је беспомоћно лила сузе. грлила га. а затим се њоме оженити. загледао се у ћерку капетана Брла. зарадити много новаца. бродарењу. Био је сувише млад. После Анђине удаје укључио се у рибарску . Жикић ју је тешио. а Анђа му се баца на груди и напушта мужа. а ако не би пошла. бледа и измучена лица. и видео себе снажна како као победник долази. све до уочи вечери кад су по њу дошли сватови. и на оно што никад није могао да загуши и отера из себе… Као младић у Перасту. а он је схватио да се сложила. љубио сузама овлажено лице и заклео се да ће поћи на море. и чврсто загрлила као да је хтела да га унесе у себе. Маштао је о даљинама. пред њима је стајала риђокоса девојка. Кад је светлост обасјала богато украшену оџаклију. имао је петнаест година. — Ћути. заради. Јеси ли спремна? Према одсеву жишка капетан Жикић виде високо обличје младе девојке. ја сам. а бела рука подрхтавала док је припаљивала свећу у чираку. први пут га пољубила у уста. миловао дечачким дланом по коси. Кад су је сутрадан повели сватови. Подсетила га је на лик богомајке. Цео дан је прележао на стени. А те вечери рекла му је да дође на гребениту обалу мора. грлила га пред свима и називала својим вереником. Али једне вечери дошли су из Котора те је испросили. Упркос томе Анђа га је и даље звала вереником. Седела је на стени. Очи су јој сјале. пригрлила Жикића и испричала му како мора по очеву налогу да пође за трбушастог Ивана. дуга. Она се тужно осмехнула. Није му одговорила ништа.

Међутим. несхватљива тегоба испунила му је груди. а кад га је угледала. Ретки облаци од Ловћена све су се брже спуштали према мору. обрео се на обали где му је била привезана барка. Даљине су тамнеле. имала је лице срећно. само за часак се збунила. Тек кад је био далеко од обале. Она га је пољубила. а површина мора врила. а затим је спустила дете у колевку и рекла: — Мали мој. и одмах му је било јасно да то више није она Анђа. Сунце. клецавих ногу. са надом да ће је угледати онакву како ју је замишљао. дунуо је снажан ветар. а све је около постало црно. јеси ли још у мене заљубљен? Није могао реч да проговори. Била се подгојила и раскрупњала. Видећеш кад порастеш. и одјекнула . И док је он сагнуте главе ћутећи слушао. Љубав је нешто друго. претварала се у нешто недокучиво. Сви предзнаци буре. и не схватајући куда га ноге носе. Ускочио је у њу и завеслао према пучини. исплетено од чежње и снова. а једнога дана вратила се својима у госте с дететом на грудима. устао је нагло. море и рад учинили су да постепено у грудима ослаби бол. затече је под смоквом у хладовини измењену. Учинило му се као да му се земља испод ногу помиче. ја сам се с тобом шалила. Затим је изјурио на улицу. а мене одсада воли као сестру. помиловала га је руком по коси и рекла: — Чудан си. али је он није примећивао. и да не би заплакао. небо се замрачило.барку и сваке ноћи ишао на отворено море у лов. јер се осмехивала и причала о мужу и детету. Прошла је тако година. да се битно изменила. То што је било онда. јер му је срце бесно ударало. али мисао о риђокосој Анђи није га напуштала. Пошао је као без душе да је види. Дан је постајао необичан. Удаљена. да пажња коју му указује подсећа на милостињу. Жикићу.

чак и њена риђа коса која је прелазила у тамно била је као Анђина. а група рибарских барки журно је грабила према затону. танку горњу усну. фино чело. јер се таласање мора подударало с његовим душевним стањем. Још први пут кад сам га послужила кафом. повијене обрве. Оно давнашње. па се горко осмехнуо и упитао је. — Како се зовеш? — Стојче — одговорила је. и тек испред ноћи успео је да се прозебао и мокар докопа обале… Жикић је приметио да га девојка подсећа на Анђу. приметила сам да ме чудно гледа. враћај се назад! Зар не видиш да бура долази? За тили час нестало је неба. Барка је захваћена ветром летела према обали. Жикића је обузела слатка тајанственост избезумљене стихије. па је дуго гледао тужно девојчино лице. што је као слатку успомену носио из дечачких дана.грмљавина. Затим му је постало јасно да је то оно што се никада не може вратити. Жикић је упро сву снагу да не налети на стене. Хтео је да подигне једро. а доња јој је немирно подрхтавала. вода је још више побеснела. — Турчин те силом повео? — Отео ме кад сам се враћала из амама. Бури се придружила киша. букнуло је снажно и целог га смутило. — Колико ти је година? — Седамнаест. Један рибар притерао је барку близу његове и кроз комешање таласа довикнуо му: — Лудаче. Отац ми је прота у Лесковцу. а удари громова један другом нису дали издушити. Рикнуло је својом дубином и крдо таласа уздигло се глатком површином. Море је нагло узаврело. Веровао је Арслан-бегу и често га примао у госте. и да се још више отисне на пучину. После је . Имала је уско.

јер те као жену нећемо моћи водити. Сада хоће да ме потурчи и привенча — рекла је јетко. мед и восак за Марсељ. а морнари дугим пушкама. Осећао је да је поново враћен на полазну тачку. Чекајући Арсланов повратак.постао још љубазнији с оцем. Ја сам му рекла: ако ме не буде дирао. — Је ли вршио насиље над тобом? — упитао је Жикић и јаросно су му се стегле вилице. а године потуцања. који је из Пераста носио товар кунећих и лисичјих кожа. Пераштани и Которани плаћали су му увек више него другим капетанима. За посаду је бирао одлучне. тачно одмери снагу противника и сваки свој потез унапред одреди. После бурнога дана на мору. Жикић је постао прибранији. јер је умео да доплови до одређене луке. — Покушавао је да ме на лепо добије. Увек је волео да све добро прорачуна. зато су га чак и . преда робу. пљачкали их. јер су се тих година све више множили турски гусари. Сусрет с том девојком унео је донекле збрку у његове планове. — Узми и пресвуци се. Из многих окршаја са гусарима изишао је као победник. који су пресретали трговачке бродове. а оне вечери пресрео ме и отео. Капетан Брле био је вешт. а посаду заробљавали и продавали као робље. Обећавао ми је све што зажелим. Једрењак је био наоружан једним топом. прими товар и поврати се срећно назад. — Има ли мушког одела у кући? — Како да нема — одговорила је. јер сам се била договорила с Прешом да га убијемо и после бежимо хајдуцима. храбар и одлучан поморац. ступио је као морнар на једрењак капетана Брла. Дубровчани. борбе и освете оживеле су му у сећању. кубурама и ханџарима. потурчићу се тек после два месеца. младе и поуздане морнаре.

а једра су била упола савита. Попићемо флашу мастике. погодна ветра. То ти узимам само да се зна да нема пловидбе без моје . тргао иза паса ханџар и викнуо: — Гусари! На другом броду појавио се висок. Капетан нареди да се скупе једра и скрене у правцу тога брода. дигли једра и запловили назад. да сам ја овде годинама цар? Курва нисам да те мучки нападнем. ништа ти више нећу учинити. Примицали су се Крфу и сматрали су да су сада све тешкоће преброђене. курво арнаутска! Капетан Брле плаћа ђумрук само царевима и краљевима. имаш још времена да се предомислиш. Горео је од жеље да чује новости. десет пута сам ти слао поруке двеста дуката да ми пошаљеш и сербез пловиш. Бесу ти дајем. У моменту кад су бродови хтели да се поздраве и мимоиђу. Време је било повољно. Брле. На јарболу се вила дубровачка застава.најодважнији заобилазили не упуштајући се с њиме у борбу. Предали су товар и примили нови. чуо сам да топ носиш. иако је брод скретао у правцу „Галеба”. са прерушеног гусарског брода пребачен је мост и челичне куке које су повукле „Галеб“. Били су дани позне јесени. Брле. пуни сунца. а не разбојницима! — Знаш ли ти. Само да знаш. и довикнуо: — Брле. затим до Марсеља. и слатког сањарења. влашки копилане. ха. одмах се досетио шта је посреди. Плати ђумрук Суљу Камишу. и морнаре да си наоружао. са ханџаром у руци. — Ти си то. витак Турчин у белој чалми. Суљо. Ха. срећно су допловили до Малте. јер је познавао све капетане од Млетака до Котора. бре. и да мало проћаска. У сами сутон приметише да им у сусрет долази брод. Ничега сумњивог. јер је Брле хтео да зиму проведе код куће. стари морски вук.

а он је рикнуо. Невични таквој борби и збуњени погибијом старешине. Неколико гусара са Суљова брода већ су били прешли на „Галеб“. Око Улциња осматрач је приметио два гусарска бродића под пуним једрима. вични борби на мору. Одмах је чучнуо иза топа. Преостала Суљина дружина узбуниће улцињске гусаре. потпалио је топ. Истога часа грунуле су пушке с обе стране. . а ђумрук разбојнику нећу — одговорио је Брле. Главу ћу дати. гусари су побегли. На „Галебу“ су четири морнара погинула и седам их је рањено. и још ћемо с њима имати посла. Картеч је оборио Суља и још неколико гусара. Поред топа на броду стајао је Жикић. а Брлови морнари с пушкама и ханџарима спремали су се да јурну на нападаче. Слушајте њега. а међу њима капетан Брле. навио га и уперио на Суља и групу гусара спремних за борбу. Жикић је непрестано пунио топ. — Суљо. бацили су на гусарски брод запаљену кучину. догодило се оно што нису ни Брле ни Суљо очекивали. рекавши морнарима: — Ја сам тешко рањен и нећу моћи да вам заповедам. Међутим. откачили свој брод од гусарског. достојан је и поред младости да буде капетан. гађао и тукао преостале гусаре и њихов брод. Команду над бродом поверио је Жикићу. а на „Галебу“ постављене страже и осматрач на јарболу. Пре него што се ико снашао. копилане. Капетан Брле је превијен и смештен у одају. знаш да после тога мени више не би било живота. а Турке који су остали на „Галебу“ поубијали и бацили у море. Бокељи. а затим настала крвава сеча ханџарима.тескере.

На пролеће ступио је у хајдучку чету. а једног дана дође у додир с крџалијама из Гушанчева одреда. Санџак и Подриње. Навикнут на пустолован живот и немир. Као гладне хијене гусари су га пратили до Будве. ранио му полицајца. пошао је с њиме. дајући му тиме до знања да одсада настаје немилосрдна борба на смрт и живот између „Галеба“ и улцињских гусара. јер је био способан да улази у градове и проналази међу Турцима жртве за уцене. Везири и царски муселими плаћали су му данак. и да избегне казну. и једва чекали да га се отресу из свога подручја. Међутим. Кад је Гушанчев одред нарастао у војску од око хиљаду људи. и с њим сишао до Солуна. више се није могло живети од појединачне уцене и плена. Кад је требало да се иде на зимовник. испалили неколико топовских пуцњева. с том разликом што се коњ може укротити ђемом и снажном руком. Тако је Жикић у двадесето! години живота постао капетан. срећа је у човечјем животу као ћудљив коњ. придружио се трговачком каравану. оспособљен за борбу с улцињским гусарима. капетан Жикић се брзо истакао храброшћу. Гушанчев одред био је састављен од људи свих народности. Смели одметник отпочео је да уцењује градове. Време је проводио у пијанкама. Још исте јесени у неколико окршаја од Котора до Крфа капетан Жикић разбио је неколико гусарских бродова. Како је између крџалија и царских службеника врло често долазило до оружаног сукоба. без .Жикић је одмах распоредио морнаре. а пуцњем топа огласио нападачима да је спреман да прихвати борбу. побегао у Црну Гору. Жикић је у току карневала дошао у сукоб са провидуром. и с њоме прокрстарио Херцеговину. а адмиралитет Бокељске морнарице опремио је један брод.

Али и ту се случај поиграо његовом судбином. восак и стоку. приштинске и митровачке трговце.обзира на веру. склоних авантурама и безбрижном животу. Реља Крилатица. крда овнова и гонича. а Жикић је запазио како је . Оно што је везивало шарену гомилу пустолова био је пркос и пљачка. који су имали задатак да проведу караван до Демир-капије. Чудна је Шар-планина са својим гребенима. одликовао се храброшћу и желео да се свети Турцима. постао је бимбаша. свраћали су и ћутке спуштали на ћилимче по десет дуката. Жикић је данима седео на ћилимчету. а ноћу су међу звездама. кожу. пећке. били Турци или Срби. обзирући се да виде није ли то варка што су јефтино прошли. гледао на те врхове. носили су се као две немани летњи дан до подне. Топлица Милан и Косанчић Иван. огранцима. После Гушанца био је најутицајнији међу крџалијама. али су га и крџалије звали капетан Жикић. Мисли су навирале као мравињак. Како је Жикић био писмен и знао неколико језика. Једног јесењег дана сто крџалија с капетаном Жикићем налазило се у Качанику да ту сачекају призренске. Свакоме трговцу Жикић је давао ћате и момке. капетан Жикић је седео на узвишици поред пута. Наилазили су каравани и џелепи са стоком. Трговци. а потом да се врате и придруже одреду. а у мислима су му израстале приче из детињства о српским краљевима. буковим шумама и травним пашњацима. Ту баш где је седео некад је Марко сусрео Мусу Арбанаса. поздрављали се и одлазили. царевима и јунацима као што су Милош. Требало им је узети уцену и пропратити их до Демир-капије. који су гонили за Солун вуну. али је понео у срцу тугу што је морао да погуби бољег јунака од себе. Врхови се у чисте јесење дане стапају с модрим небеским сводом. Победио је Марко.

Скита се по печалбама од Стамбола до Дунава. турској сили и свему што се заверило да уништи помен на некадашњу славу и величину. Знали су да Качаник није никад без хајдука или одметника. Кораба и Шарпланине до Јегејског мора. Калуђер је такође имао добра коња. Сточарска насеља ишарала су зелене шарпланинске хрбате. Једнога дана наишли су калуђери из Дечана са караванима вуне. Шкрта је земља и неприступачна планина. Његов коњ био је бесан и везирски опремљен. а Жикића обузима жива жеља да пође до Дечана и Патријаршије у Пећи. али су јахали мирно. а у грудима му се јављао у исто време понос с нечим што је могло да буде призвук туге. стотинама година ништа се скоро није мењало. Не попушта ни за длаку у своме. Дани пролазе у мислима и сећањима. али је човек тврђи и од камена. али је био погурен. а Светогорска камилавка му је скоро притискивала обрве. а људи и живот су се променили. На челу каравана јахали су погрбљени калуђер и пећки трговац Милан Кујунџић.овде све остало на свом ранијем месту. мислио је и пожелео да се нашали и испроба калуђера и младог . Обојица су у бисагама носили новац. Држи се своје вере и својих обичаја. стотинак волова и око пет до шест стотина овнова. Дечани свему томе пркосе“. обучен у чохано одело извезено златним гајтанима. лута за стадима од Бистре. Македонија је чудна земља. само што су Турци постали господари у градовима и речним долинама. Жикић их је посматрао. носећи у својој опорој души меку тугованку за изгубљеним царством и слободом. јер су рачунали да се нико неће дрзнути да оглоби Дечане. храну и пиће. да види остатке прошлости која пркоси времену и људима. „У царству где су Турци господари живота и свега што је добро земаљско.

сребрни сан пун шарпланинског сира. сакривене да не изазивају Турке. предадоше их збуњеним гоничима. За то време кириџије су пожуривале уморне коње и гониче да што пре прођу. по обичају. где је седео на ћилимчету Жикић. пропустила је караван. папазе! Нека је слава Христу и светим . Турчине — одговорио је калуђер уз лако подрхтавање усана. Жикић им се учинио као страшна неман с којом нису предвиђали да ће се сусрести. Жикић их је оштро погледао. чак ни у време бурних година ратова и буна. и за Кондом кренуше према Мусиној могили. пола јагњета на ражњу и испод сача пшенична погача. Прва заседа крџалија. ставио руку на јатаган и рекао: — Јеси ли ти старешина овога каравана. Десно поред њега лежала је у сребро окована пљоска од две оке ракије. а још се никад није десило. превалио очима. То су биле кубуре очајнице. јер је у питању била имовина Дечана и Патријаршије. али су стегли срца. Караван је застао. али кад су наишли поред Жикића капетана. пеке. али је Конда стао на пут и дао знак руком да се караван заустави. а калуђер и Милан сјахаше коње. момак Кондо наредио им је да калуђер и Милан пођу с њиме бимбаши. И поред тога што је био млад. да неко опљачка светињу. а над овим је старешина и чувар спаситељ Исус Христос и његова свемоћна рука. Место чалме и феса на глави је имао капу вучетину. папазе? — Ја сам само слуга свете Патријаршије и Високих Дечана. — Пеке. преко крила у сребро оковану крџалијку.трговца Кујунџића. а у силаву две кубуре и јатаган. Страх као ледена језа испунио им је кости. Чудан и страшан изгледао је. Калуђер и Милан су се погледали и махинално опипали прикривене кубуре.

Жикић је оштро погледао Конду и наредио му: — Врати му оружје! А ти. и ту окрепи душу. хајдучке харамбаше и крџалије поштовали су досада оно што је већ вековима утврђено не само царским ферманима већ и свемоћном вољом господа. ни малим прстом не бих мрднуо. Схваташ ли ти то? — Схватам. али од свакога узимамо данак. — Овога пута то не важи. Жикић погледа на крџалије. реци ми шта си хтео? — Да браним добро Дечана и Патријаршије. да си опалио кубуру. везир или рајински кнез и калуђер. јер зна да ће га невоља кад-тад натерати да затражи залогај хлеба. Ти би платио својом главом што рушиш обичаје које нико до данас није дирнуо — одговорио му је дрско Милан. и засмеја се. Барабар нам је Турчин или Србин. покретом лепо однеговане руке. који су уплашено држали за . и нису дирали у оно што припада Патријаршији и Дечанима. Али је исто тако. — Неразборита ђаурска главо. пречи образ од главе. Ми крџалије у веру ником не дирамо. Милан Кујунџић. маши се силава и извади кубуру. али кад дођу виле очима. Моји људи све би вам узели. црни калуђере! Сто дуката на ћилим.Дечанима. Одједанпут се десило оно што није очекивао. ђауре. Турчине. онда се ни о чему више не води рачуна. али истог трена Конда му је изби из руке. Да је овде у питању моје. — Све кесеџије. и због твоје лудости исекли ону сиротињу. Чак и дивљи Арнаутин пролази крај Дечана скрушено. и пут под ноге! — викнуо је тобож срдито Жикић. од тебе ни комада не би остало. јер је глава преча од имовине. Гушанчев је ово одред и никоме дрскост не опрашта.

отвореног израза и непомућене мирноће. а од плена ћу послати Дечанима сто дуката. Гушанац га изненађено погледа. ’вала ти. која му је изненада захватила душу. пришао Милану. У великом хану био је смештен Гушанчев штаб. Хоћу. Кроз главу му пролете чудна мисао. пушио наргилу и пио с бимбашама и устрашеним муселимом ракију. кад си јунак! Хтео сам само да се нашалим. а крџалијски воћа седео је на дивану. Ти. а кад још више прикупи ноге пода се. То сећање као магнет привукло је за собом друго.уларе коње. јер није могао чуду да се начуди. само су му модре. Турци? — мирно и као поздрав упита сељак. ослањајући се на квргав дренов штап. Једнога дана крџалије из села доведоше ситна погурена сељака. — Арно ли сте. Него нека људи растоваре коње да отпочину. и никад га ни једна сила неће моћи да покори и понизи. муселим и сви грађани платили су уцену. а околна села доносила су сено и давала стоку за месо. Те исте јесени зазимио је Гушанац у Кочанима. бре. Од радости. да их почастим. славе ми. што је некакав пустахија запосео царски град и прогласио себе за власт. бегови. загрлио га и рекао: — Еј. Кад су момци увели сељака. Трговци. Србине брате. Одмерено је корачао. а сваки се спремао да се са прикривеним оружјем брани од неочекиване напасти. Кондо. Упоран је и несаломљив наш род. превали закрвављеним очима од пића и несанице. нагло је устао. упита га: — Ко си ти? . иди нареди да се од наших овнова закоље и испече неколико брава. настојећи да никога не види. благе очи зачуђено шетале од муселима до Гушанца.

— Моја ће ти кубура срце сагорети ако га само дотакнеш. Није . по свим градовима од Ниша до Солуна. Митко. Отада. моткама ћемо да их потепамо. Митко нека одмах иде кући. познајем — одговорио је збуњено муселим. кесеџијама. огласио се капетан Жикић. Марко Црвењак и Стреља. Крџалије су се с њим опраштале и говориле: — Праштајте. Али капетан Жикић није хтео да дозволи да га туче у његову присуству. брукаш пред светом и трпиш пустахију. и слушај што ћу ти рећи. ефендија? Ја сам Митко џелебџија. бре? — Познајем те. а народ сатире. где се сретнемо. Ја од данашњег дана више немам шта у твом одреду да тражим. бићемо се као два најцрња душманина. узимаћемо тамо где се прелива. што царску не ферма. Са Жикићем су се одвојили Чуља. — Повуци руку назад. Зар ме ти не познаваш. Кућу ми бре опљачкаше и на рз и образ насрнуше! Ако ти. Скочио је. пошао руком према кубури у силаву. Не идемо ми с тобом да рају напаствујемо и нови јој харач на плећа намећемо. немаш снагу. Гушанац више није могао то да поднесе. браћо. и настојте да нам се где не укрсте путеви. После. у борбама са насилницима. али Жикићева кубура већ је била пред његовим прсима. — Је ли за мене питујеш. Гушанац је севнуо очима. — Зашто се бре. јер смо доста соли и хлеба заједно појели. муселиме. пустићеш ме да одем. Кад нам затреба. стао између Митка и Гушанца. скочио је и измахнуо канџијом да ошине Митка. муселиме. пусти нас. Из очију му је севао ледени сјај одлучности. Ако си човек колико јунак. муселиме.

хајдуковао по шумама и планинама, већ се кретао по
друмовима и градовима. Сви су о њему причали, а мало га је ко
познавао. Турци су га се бојали као судњег дана. Два пута
после растанка сусрео се с Гушанцем, али је време већ било
учинило своје. Испили су по флашу мастике, погостили се,
испричали шта је ко доживео, и свако са својим људима кренуо
на своју страну.

IV

Тешко је и дубоко дисао Жикић широким и снажним
грудима, напето слушао како напољу влада дубока тишина и
мрак, који у позне сате захвата балканске градове, где се све
увукло у стеничаве куће, иза зидова авлија, чије су капије
чврсто замандаљене. У те сате изгледа да је све мртво,
задављено, и да се живот више никада неће повратити, а кроз
ту пустош да се притајено вуче глува, смрт, и као прегладнела
хијена њушка тражећи последње остатке живота. То одвратно
пропадање Жикић је већ давно уочио, а никако му није било
јасно зашто се ноћас поново због тога узнемирио? Оно што зна
везано је за борбу, уништење ругобе, а чему још може да води
то бездушно копкање по себи, и глупо разједање над бесмислом
онога што је већ било осуђено на смрт и неминовну пропаст.
Знао је да за њим свуда остаје крвави траг, и пред њим јури
ледени страх што мрзне крв у срцу Турака. Омркао би тамо где
није очекиван, а освитао где му се нису надали. Ништа није
могао да изгуби, а све је могао да добије, све да узме и ни од
кога да се устручава. Свирепи закон живота у ропству научио
га је да слободан може бити ако ни пред чим не поклекне и све
што му на путу стоји уништава.
Знао је како треба поступити с Турцима и шта би било од
ове земље да није хајдука? Живот би био бљутавији од помија,

а Турци би још више дивљали. Све би зграбили, узели сваку
лепу жену, а побили све што се мушким пасом паше. Зато ће
овој земљи увек требати одважан, поштен и правичан хајдук.
Не да хара, већ да сузбије хајдучију оних што се проглашавају
господарима, што никад нису сити, што своју смрдљиву
стражњицу дижу изнад људског достојанства, слободе и права
да сваки човек ужива благодети лепоте. Казао је то себи много
пута, али му ипак није ни ноћас било јасно зашто је узнемирен.
Можда га је узнемиравао подругљиви израз Крстикашиног
лица. То више није израз човека, већ прегладнелог вука, а у
исто време виде Стојче, пресвучену у мушко одело, како јој
Преша опасује силав и намешта кубуру, а у напаћеном изразу
његова лица јавља се оно жестоко и осветничко. Ситне оштре
очи му скривају некакав далеки бол и вековни мрак. Бледа,
прерушена девојка личи на момчића, па се иза тога бледила и
лепоте јасно испољава жеља за осветом, док погнута леђа
Марка Црвењака, који из гвоздена сандука шакачке пресипа у
зобницу новац, радосно подрхтавају и цело му биће изражава
бездушност.
Невероватно је, али и најмања сумња код Арслана могла
би да буде судбоносна, и донесе свима смрт. Грозну смрт на
кољу или вешалима. Само једна испаљена кубура била би у
стању да узбуни читав град и дигне на ноге Турке. А како је
одвратно то убијање ханџаром? Човек те гледа у очи, из зеница
му куља страх, а с усана вапије молба за живот? Буде ти га жао,
иако је крвник, а знаш да га мораш уништити ради добра и
живота. У исто време одвратан је овај задах трулежи,
уштављених кожа по сећијама, воњ масла и овчјег лоја. То је то
неподношљиво турско што се као гњила смрт уталожило у
касабама и испуњава кужном одвратношћу Балкан. Горе у

планини, међу боровима, јелама и оморикама мирише смола,
ширина и опорост што подсећа на здравље и крепкост. То је
оно тврдо и дурашно што носи у себи Македонац Крстикаша,
Милан Кујунџић, дечански калуђер, Митко из Кочана, капетан
Брле и морнари. Њих ради треба насиље уништавати, да им
постане на све стране широко, како би могли да се размахну,
слободно дахну, и створе оно што је видео у Марсељу.
С гађењем Жикић открива вечерас не свирепог борца у
себи, већ скоро некакву слаботињу, која почиње да размишља.
То га је више разљутило него озлоједило. Знао је, замахнуће
ханџаром и Арслана више неће бити. Онда се у њему јавило
уживање, које га је увек захватало кад је из убијеног наглим
потезом извлачио ханџар. Није то одједанпут постало. Сети се
како му је први пут било мучно док је загледао убијеног. После
се стално колебао годину дана, и подрхрањивао свирепо и
немилосрдно у себи. Чак задуго није могао да схвати
марсељске морнаре, који су са уживањем причали како су
смакли краља, убијали своје богаташе, псовали бога, цркву и
попове. Брле му је тумачио да се то назива братство, једнакост
и слобода. Очигледно, радило се о буни против оних што су
владали. Тако се засекло то у његову памет, па је у Перасту о
томе причао, а на карневалу због тога дошао у сукоб.
Опет је погледао Стојче, прозрачна топлина испунила му
је груди. Било је то оно нежно, дрхтаво, при чему се све
заборавља, а од чега сваки мишић затрепери. „Не треба да
мислим сада на то и њу, јер је потребно да се што пре сврши
овај гадни посао, а онда преко планина — у Шумадију. Тамо ће
ми све постати јасно. Наравно, наравно“, помислио је и ни сам
није знао зашто се осмехнуо Крстикаши. Некаква топла нит
спајала га је с тим суровим ликом. „И мене нису љуљушкали у

добру, јер ми је отац био морнар и још док сам био у колевци
однела га је бура. Беда и мука су ме задојиле”. Крстикаша се
осмехнуо и рекао:
— Капетане, Арслана пусти мени. Чему поганити ханџар
кад ћу га ја руком задавити. Хтео бих да малко дуже умире и
осети како је тешко губити живот! Схвати ме, овде у
Македонији највише се патило и најдуже се робовало.
Жикић га је погледао, осмехнуо се и не говорећи дао знак
очима да му препушта Арслана.
Напољу је мрак постајао све гушћи, а тишина ноћи све
језивија. На седлима се огласише петлови, а сокаком
узнемирено залајаше пси. Затим се чуло како калдрмом
шљапкају тешке ноге. Преша је духнуо те угасио свећу, а
Крстикаша, Црвењак, Стреља и Чуља као невидљиве сенке
изишли су напоље. На капији је ударио звекир.
— Успавао се гад — чуо се промукли глас Арсланова
пратиоца, Арнаутина.
— Будан сам, будан, ага! Ево ме, сад ћу отворити —
довикнуо је Преша и петљао око мандала, дајући времена
осталима да заузму своја места.
Капетан Жикић стајао је већ на улазним вратима, а као
зверчица уз њега се припијала Стојче. На своме лакту осећао је
њене груди, и чуо је како јој узнемирено куца срце.
Мандал је клепнуо и с треском су се отворила врата, први
је ушао Арслан. За леђима му се појавио Суљо пратилац.
Згурени Преша лагано се повлачио назад, теменао и настојао да
привуче пажњу Турчина.
— Ја сам ти, влашко копиле, наредио да чучиш уз капију, и
чекаш мој повратак. Деде, Суљо. оплети га канџијом!
— Господару, Стојче је плакала!

јер га је откако се на друмовима огласио капетан Жикић. Турчине. Суљо. а Крстикашини прсти продирали су све дубље у његов врат. то сам ја. рука му је механички пошла силаву и већ била на дршку јатагана. оплети га два-три пута. А сад Крстикаша притегни! Маркова рука све јаче је увртала Арсланову десну руку. и да се ту пред помраченим погледом отвара нешто црно. Изврнуте Арсланове очи препознале су у нападачу Крстикашу. Суљо није чекао да му се поново нареди. бре. Арслане. ако. а Суљо ће добро да га оплете канџијом. Арслану је све више недостајало ваздуха. То те да памтиш како имаш господара и увек да мислиш само о мени. мислио си. а после ћу га набити на колац. и рекао: — Ти више никад никога нећеш ударити нити набијати на колац. затим је узео и леву. једнога дана ћу ухватити вашега хајдука. а раји насиље да не правиш. схватио је да је сад свему крај. Марко Црвењак. спојио му их на леђима. то стално прогонило и свуда пратило. од чега се штрецао толико пута у сну. Сад то више није невидљиво. Ухватио га за врат. већ је узмахнуо канџијом на Прешу. Капетан Жикић је ено тамо са Стојчетом. капетана Жикића. бре. копиле влашко. Хоћу две-три пред смрт да му рекнем. али му је оружје истргао Марко Црвењак и рекао: — Крстикаша. како си могао добро и слатко да живиш. Бре. Бре. не брини се. попусти му мало грло. већ се јасно и испољило у . Тога истог часа на Арслана је скочио Крстикаша. Капетан Жикић. јесенас смо ти послали поруку да нам пошаљеш триста дуката. шали се! Ух. Прешо. — Ако. али му је Чуља изненада забио ханџар мећу плећа. Сети се.

а црвени колутови заиграли су му пред очима. постало тамно. који га затрпава и гуши. клонулост и све је постало још црње. — За сваки случај да га прободем — рекао је Црвењак. Свест се угасила.Крстикашиним рукама. Затим је телом преовладао умор. изведи коње да бежимо док је времена — наредио је Жикић. . само су још снажни мишићи трзањем одавали да није сасвим крај. Одједанпут се све у њему збркало. — Прешо. Грло је жудело да удахне само гутљај ваздуха. Мука га је све више спопадала и једино је осећао да пада у некакав густи муљ. сјуривши криви јатаган у Арсланове груди. стегнувши врелу Стојчетову руку и дајући јој знак да пође за њима.

Кад је оба коња завео у шумарак и привезао. скинуо им је узде и натакао зобнице. и само каткада сусрео би Жикић задоцнелу пијандуру. немирно је тупкао ногом о земљу и поткочивао врат. узе је у наручје и убаци у седло. али је коњ осетио да има посла са невичним јахачем. Жикић га удари снажно шаком по глави. топла струја свуда се осећала. Уплашене кириџије склањале су коње да им направе пролаз и сумњичаво загледали Стојче. Улице су биле пусте. тако да је јасно могао да види девојчино лице са ужагреним очима. На два сата испред зоре зауставише коње. Лево од пута уздизала се кржљава храстова шума. напуштена пса. Град је спавао тврдим сном. Маглено праскозорје мирисало је дахом земље и воњом буђења. па се окренуо према Илији и Крстикаши: — Пожурите да ме стигнете. Стојче је упоредо јахала с њиме. V Стојче је покушала да се успне на коња. просјака или гладна. па су окренули према њој. а затим из . приђе Стојчету. При изласку из града пут им је препречио задоцнели коњски караван. али му је студен и неугодан дрхтај захватао тело. Чекаћу вас поред друма за Куманово. Иако је био април. — Чврсто држи дизгине и не попуштај му! Брзо се бацио у седло другоме коњу.

која га је понела у чудан далек и добар свет. шчепа и повуче у некакву топлу. и . слатку струју. осмехнула се онако како то уме жена која зна своју цену и сигурна је да може у свако доба загосподарити суровом мушком снагом. увила се њиме. Услед тога око њега се окретала шума. Али је истога часа наишао страх и немир. и ту на ћурак смести Стојче. кад се већ одлучио да пође у Србију. јер се само очима и осмесима исказују жеље и поруке срца. напунио лулу. Може ли и сме ли он да сањари о љубави. Не. Она га је погледала као да није схватила шта хоће. — Што се тиче умора. о срећи. а да не буде примећен. Пажљиво је пронашао скровито место међу храстовим жбуњем одакле може да посматра пут. јер му се учинило да је у њеним очима видео нешто тамномодро слично небу. кад се сурови човек и тврдица срца занесе и заборави. што га је принудила да обори поглед. Наступио је онај несхватљиви тренутак кад се не уме нити може шта да каже. запалио и сео поред ње. где све гори у бесу буне и пламена? Док се то неочекивано и ново осећање разгоревало у Жикићевим грудима. па заплива у слатки сан о срећи и љубави. а крв је еве више надирала у главу.теркија одвезао Арсланов кунетином постављени ћурак. Јахати умем као најбољи буњаџија. јер ће дан бити напоран — рекао је. још никад се тако нешто није дешавало са тврдим капетаном Жикићем. Кад је све друго неважно. звезде су постале немирније. Стојче је села на ћурак. Мене је збунило оно што се догодило — одговорила је. — Ту лези и одмори се. одбачено и заборављено. Жикић је уздрхтао. а очи јој се засенише трепавицама. нисам га ни осетила. Затим га та иста сила.

Њу су у кући сви мазили. Тада је узимала братова коња. на љуљашци. али јој је чинио све по вољи. а нарочито у току лета. али да се не пода Арслану. да је загрли. Први пут је Стојче осећала да се с њом догађа нешто. Затим је дошло грабљење. а рука подрхтава. зове је и мами. Сада јој је тек јасно. Дани су јој пролазили у јурњави по дворишту. за даљинама. и њена чврста одлука да се убије. велику кућу у граду и читлук у селу. Желела је да јој приђе.своју лепу главу наслонила уз храпаво стабло храста. па је дрхтећи од узаврелих осећања и хладноће још оштрије упила поглед у њега. својој породици био је створио удобан живот. осећала се неугодно. Због те њене лудости у селу су је звали катаном. кад је породица ишла на имање у селу. није наваљивао. У исто време сећала се свега што јој се догодило у прошлости. пуштали јој на вољу. Чекала је без даха и мислила колико ће дуго моћи тако да гледа пре него што се одлучи да нешто проговори. већ запослен и ожењен. изјахивала из дворишта и у бесном галопу јурила на њему преко поља. А кад се у јесен враћала у град и затварала у кућу. препуштајући времену . и ишчекивању нечега ненадног. Турчин је добро познавао ћуди жене. После ноћашње страхоте. за оним што се однекуд прикрада. Цењен од Срба и Турака. бол. Прота је имао њу и сина. а ништа да не говори. скоро као заточеник. па јој је и он у свему угађао. чије очи беже у страну. однекуд јој је постало јасно да се тиме што се десило као челичним ланцем чврсто привезала за овог ћутљивог човека. кад је видела како се немилосрдно убија. у тихом певушењу. Брат је био старији. Тако је цео живот текао слатко у лепршању између сна и јаве. Већ у петнаестој години захватила ју је несхватљива жудња за нечим непознатим.

мора да си много препатила? — Тешко ми је. Сурови. седела је скоро сваке вечери насупрот њему на дивану. изненада зајеца.да учини своје. никад ни за кога у срцу није имао милости. Али што је време више пролазило. А кад се на њима избеснео. сада кад је мртав. а једнога дана букне и провали из ње. Међутим. нити се ма од чега устручавао. мезети маслине. Сећа се. Стојче се тада питала: „Шта би урадио кад би знао да ћу га убити?“ Затим. Целога свога живота Арслан је био набусит. коју више није могла да савлада. Месецима је то лежало пркосима и инатом потиснуто негде у дубини душе и требало је још мало да се пређе невидљива граница. На његовом лицу се већ јасно осећала помиреност са њеним настраностима. И баш због те противуречности у себи. све више пије. и све више бесни на Прешу и Суља пратиоца. тврди Арслан се у току та три месеца изменио. а ето пред њоме је изгледао питом и плашљив као зечић. Сатима је могао да седи на сећији. пије мастику. Тргао се. пришао јој и ћутке је загрлио. викала је: — Гадан си. а у исто време као вал топлине захватала је жеља да Жикић седне поред ње и загрли је. јер је знала да је једини разлог отмици страст. тешко! Тако ми је тешко да ћу од среће . свиреп и себичан. пуши и пиљи у њу. а реч да јој не рекне. Однекуд. — Сирота моја. кроз полуотворене капке. свирепим очима. њу је посматрао нестрпљиво. гадан! Ја не могу да те трпим. тек је сада схватила да је била отпочела и несвесно да га жали. однекуд се у њој јављало некакво чудно осећање сажаљења. тела укоченог од гађења. погледао је. запажала је како постаје све збуњенији. Њено ридање изненадило је Жикића. да га изазове и раздражи. али исто тако и жудња да је благошћу освоји.

Ништа јој није било важно тога тренутка. а немир њенога тела прелазио је на њега. Дрхтала је од чекања и несвесно му узела руку — Ето. Месец је као уплашено дериште провирио иза брега. који је лагано пролазио према Скопљу. и шумарак је облило светло. и оно што већ годинама тражим?“. Али узалуд. Скупила је сву снагу.умрети! Она га више није видела. — Жао ми је. Сада је личила на заспала младића. скупио у шаку њене дуге плетенице и поткратио јој косу. одсечена коса и Жикићева рука стајале су пред њоме. јер је све више гњурала главу у његова недра. а у очима су се јавили блистави зачеци суза. погледај! — рекао је и показао јој одсечене плетенице. али га више није видела. али другога излаза није било! — рекао је и одсечене плетенице савио и стрпао у џеп од доламе. али сломљена од . — Тако — чула га је како је рекао. Знала је да очекује њен одговор. која је назад измицала. Уместо њега видела је своју одсечену косу и његову збуњену руку. она је смирено спавала с главом у његовом крилу. Кад је свануло. отворила очи и видела како се смешка. махнито покушавајући да отера његову слику од себе. а то јој је дало нов изглед. Гледала га је. — Моја коса! — узвикнула је и нагло се усправила. и уздржавала се да га не загрли. Лагано је извукао нож. питао се Жикић и чврсто стезао Стојче. „Је ли то нов живот. Његов загрљај растерао би сву њену патњу. На друму се зачу багљеви клепет каравана. Светла пруга зоре јасно се оцртавала на истоку. Протрљала је прстима очи.

И изгледало је да више не постоји. Завлада тишина пусте планине. као да свет још није створен. или да је то први тренутак по његову стварању. није ми жао косе! То је било све што је могла да каже.ненаданог узбуђења. — Загрли ме — прошапутала је. могла је само да рекне: — Не. . Смртни страх овлада Стојчетовим грудима. и ућутала је. а срце јој се стезало. где се човек осећа ситан као мрав.

ћутала. Све је постало мутно у његовим мислима и сећању. кроз раздеране димије видела су јој се снажна бедра. а имала господствено држање. Заборавио је где се налази. VI Омршао. Погледао ју је и упитао кога има. Гледала сам како су ми агу обесили. Илија их је заустављао. Видео је себе на шиљтету и како му из женске одаје долази Султанија. У мислима се нашао у Стамболу. Што су се више примицали Нишу. пљачкању. У последњој групи. Турчин сам — рекао је и осећао како му немир све више испуњава груди. стајала је по страни. било би . та је жена личила на њу. деца и погурени старци. Да су и мене хтели да убију. а Салих-ефендији чинило се да то намерно ради да га што више уплаши. бујних груди. распитивао се. и због чега иде у Ниш. а његове ситне очи блистале су и поглед му стално застајао на широким Крстикашиним плећима. — Ако хоћеш. запазио је једну жену. Већином су то биле жене. сечи и борбама. његове очи су настојале да запамте лица гомиле. све чешће су сретали гомиле Турских избеглица из Србије. — Мени је баш свеједно с ким ћу поћи. Сад му одједном поста јасно. Добро грађена. — Никога — одговорила је жена равнодушно. Док су избеглице причале о паљевинама. узећу те са собом. на домаку Ниша. Салих-ефендија је јахао погнуте главе.

Испунили смо што смо обећали. Висока жена остала је и мирно чекала. Ја сам га волела. Случај ти је доделио нас за пратњу. обратио се Салих-ефендији и рекао: — Ниш је. нити силом узима жене.најбоље. Сузе су јој навирале на очи. честити ефендија. уздигла је главу и рекла: — То што су ваши с нама радили ничим се не може искупити. Чак су нас испратили до Мораве. и не замери! — Хајдуци! — зачуђено је упитао Салих-ефендија и радознало их загледао. Тада је иступио Илија. Али они. Поворка невољника кренула је ћутке према Нишу. Жени може да се допадне такво чудовиште. Само. — Зашто. Одржали смо задату реч. убојица и крвник. Сетила се како јој је било оне вечери кад ју је Арслан насилно повео. — Можда ће ти заиста све ово изгледати више чудно него немогуће. али не срамоти. мој муж је био насилник. Раја пали и убија. проклетници. гледала преда се и ћутала. Али ја сам капетан Жикић. пођи с њиме. млад си ти и још ништа не знаш. нису жене дирали. — Зато што смо ми хајдуци. али му поштено реци шта је све радио твој муж! — Момчићу. Стојче је стезала бичаље канџије. пред нама! Даље те нећемо пратити. и што ћемо тамо у буни имати пуне руке посла. Непозната сила одрешила јој је језик. момчићу. жив био? — узнемирено упита Салих-ефендија. Ефендија је царски изасланик. Срећан ти пут. Никада Салих-ефендија досада није могао да поверује да . и не кривим рају. а ово је моја дружина.

Ти. мирне и добре људе уврсти у појам хајдука. Хиљаде таквих окупљају се. Такав је сурови закон буне. чуо како сви причају да раја није устала против цара. узећу ти је. То што се догодило изгледало му је као да је спавао и сањао. а збуњени чибуклија уплашено трепће очима. А сада. С колико пажње. главу бих дао за тебе. Око њега су хајдуци. Сваки Турчин хоће да буде господар. већ против дахија и јањичара — изненада се побунио Салих-ефендија. — Султан је Турчин. али када је већ једном почело. Ипак никако није могао да те верне. Погледај ове моје људе. слична Султанији. више неће моћи да се опрости ни другима. бриге и труда су га неколико дана и ноћи пратили и своје животе због њега излагали. мој ага. ово је наше царство! — Било је. дахије и јањичари су Турци. да рекнеш истину кад се вратиш у Стамбол. ефендија. честити ефендија. — Капетане Жикићу. Данас сам те чувао. Отпишите из тефтера Србију.је живот и сан једно исто. А истина је да је раја због велике невоље устала. али ако те сутра случајно сретнем. И онда се изненада сетио. али га у Србији више неће бити. Сад кад је устала. Тамо на путу стојала је висока жена. а раја неће више господара. — Ја не знам шта бих могао да урадим за вас? — једва се одлучио да упита. више се неће смирити док једног Турчина види међу собом. срећан ти пут. Најгоре су биле дахије и јањичари. то је Балкан. Срби ће увек умети да се боре и погину. такође си Турчин. и ту је све могуће. ефендија! Зато дижите руке од Србије! — Чуо си. Желимо да се више не сретнемо — рекао је Жикић и дао знак својим људима да крећу према . — Само толико.

да ломе ордије. Све досад на буну У Србији гледао је некако с висине. али кад искале душу над јањичарима. а отишли су да се придруже онима што су побунили рају. а зар да то уради шака ушљиве раје? За мање од сата јахања Салих-ефендија је стигао у Ниш. учинио му се горостас. Занет мислима о задатку који је имао да обави.Морави. Чудни човек. Ћесар и Москов нису нас могли да отерају из Србије. Зато је одлучио да добро о томе размисли чим се смести и окупа у амаму. који није имао ништа сем ту луду главу. видео и доживео од . никако није могао из свести да истера ликове чудних људи за које је тек на растанку дознао да су врста хајдука. неће се моћи тамо проћи. постало му је јасно да то није оно што је мислио. А док се купао. који имају своје породице. Салих-ефендија збуњено је стајао и гледао за њима. да ли отићи код везира и све му предочити? Можда су оно речи хајдука занесењака? У Србији живи раја. Хладна језа испуњавала му је тело. а у мислима се јављала чудна празнина. Упознао га је и сетио се. Али сада. кметови. ту пушку преко крила. која се неће моћи лако угасити. никад ни једну реч није у ветар џаба пустио. дрске очи. Осећао се у шкрипцу. Ти ће умети да гину. неће им ништа друго бити потребно већ да се смире и прихвате плугове и мотике. онако како су увек велики царски чиновници гледали на све буне по своме пространом царству. грозничавим жаром отпочео је да размишља о свему што је чуо. Устали су од љуте невоље. и брзу руку. кад је чуо све оно што му је речено. Наредио је да се спреми соба за избеглу хануму и да јој се набави у граду потребно одело. Царство се сад игра живом ватром. и док један такав траје на границама Србије.

а . и ту је имао прилике да често долази у додир са страним посланицима. Са свршеном медресом. како би живот постао лакши и сношљивији. Салих-ефендија је дознао да се Гушанац Алија са хиљаду крџалија налази око Јагодине и нуди Србима или дахијама своје услуге. Кад је имао око тридесет година. Ширећи круг знања и упознавајући се са свим што се у свету догађало. скоро свуда царска власт је ослабила. и на тај начин живео на високој нози. већ одмах после Свиштовског мира велики везир му је поверио организацију обавештајне службе. а уз то је научио француски и руски језик. постао је чврст присталица реформи. У Видину је Пазван Оглу. Иако је био тако млад. Салих-ефендија спадао је у ону врсту људи који су се упорно дизали у чиновничкој каријери. уз чиновничке послове неуморно се бавио проучавањем историје. и зато није држао харем. доспео је на Порту. па у име алаха и падишаха хара и на све стране сеје зло. Јасно му је. а новац Је умео свуда добро да употреби. али који увек настоје да у свему створе некакав ред. Обазрив и спретан. што му је омогућило да има у рукама многе тајне и да му утицај међу знаменитим личностима султанског двора постаје све већи. ћерком великог везира. које се на све стране зацарило. и дају повод немирним људима да се буне. обрачунавају или бране од зла. Још у Врању. Не само што је умео да упорно диже свој углед. добијао је велике приходе.поласка из Стамбола до доласка у Ниш. није хтео да изазива судбину. већ је ревносно водио бригу и око увећавања свога богатства. разни месни насилници својим поступцима и самовољом нарушавају мир. а нема града или већег места у коме некакав Турчин или Арнаутин није себе прогласио газијом. Ожењен Султанијом.

Сетио се како га је један његов пријатељ. Из угла гледања тога света турско царство изгледало је замрачено. А кад све то среди у себи и учини могућим. досетио се да је такве очи имала ханума коју је довео Арслан Прешевац. која тек почиње. сећао се чудне нежности и топлине с којом су се према момчићу односили сви хајдуци из пратње. Њу је Салих-ефендија случајно срео у ходнику хана кад је ишла у амам. Сумња сад прерасте у нешто друго. који се разгоревао. а све је постављао наглавачке. кад је све примао хладно. антиохијски трговац. и чије пустошење нико неће бити у стању да заустави.задовољавао се пролазним везама са женама које је. Црв сумње замигољио је у његовом мозгу и почео је да преврће и претражује по памети. скептичном равнодушношћу. Зато је имао осећање као да се изненада приближио великом пожару. које га је по нечем подсећало на младога хајдука из Жикићеве дружине. изгледало му је немогуће да постоји један такав свет. опустошено ругобом и буром. Сетио се Стрељиних речи. турски мирно. кад их се засити. јер му се чинило да је те очи негде раније видео. Није се више осећао као раније. некако искривљен и на свој начин поремећен. он је све схватао могућим. већ прерушена девојка. дознао и запазио. док су логоровали у шуми поред . Због свега што је на путу видео. Склопио је очи. и једино прихватљив. И као кад се из таме раздвоји сенка и предмет. у сигурност да то није момак. Једне ноћи. удавао уз добар мираз. а чинило му се да још у њима осећа пламсање великог пожара. једнога дана позвао к себи и показао му младо девојче. Искривљена слика живота постаде једино могућа кад све то прихвати као стварност. али као такав једино могућ. онакав какав је био у Цариграду.

родних поља. Турчин. Ти си.планинског потока. дивљине. запамти. ефендија. Турчине. Нагомилао је на њој толико планина. Од ње је могао још много дознати и добро обавештен поћи Хафис- паши. и тупаво обезглављени. „Мени се чини да је ову земљу бог стварао у пијаном стању. животиње. четири стотине година смо раја. рекао му је. ми главу не повијамо. врлети и долина да би то било доста за цео свет. и све ово што ћу ти казати никад нећеш моћи да разумеш. птице и красоте од којих се лепотом пијани душа. . дајући нам душу која се с ропством не може да помири. Међутим. Пуно је земље. Само никако не знам зашто је бог нас Србе казнио. а никако вам не пође за руком да нас покорите и робовима направите. Онда је ту населио сваки божји милет. Успео је да потисне зебњу. питомина. а запажамо све што не ваља.“ Топла амамска вода и шикљање вруће паре постепено су смиривали Салих-ефендију. Кад нас туђинац погледа. али за нас највише зла и увреде. помислиће да смо скрушени. и отпочне мислити на жену што га је чекала у соби. луди смо и ни од чега не узмичемо. још више лепоте.

жене и нејач склонили у планину. Кнез. нећемо му сметати да пролази. Он као гладан вук гледа на коју ће страну. Видео сам их. Ми смс стоку. Кажу да га је Кучук Алија већ купио. Овде близу Јагодине утаборио се Гушанац Алија са крџалијама. Ко иде царским друмом. њима је . погурен. и некако су личили на вас. букнула је буна. Пожаревачкој и Смедеревској нахији. — Мени се чини да ти нас сматраш крџалијама? — упитао је Стреља. Тамо у Шумадији. Ако је тако. Једно време су ишли царским друмом према Јагодини. Црни Ђорђије дигао је народ и турско ухо живо не оставља. бићемо се. — Ја сам неки дан ишао у Јагодину. Схватио сам из разговора. С њиме су бимбаше Миленко и Петар од Добрња. а затим скренули селу завученом међу шумовите брегове. VII Сунце се спуштало за планину кад се мала чета коњаника појавила поред Мораве. али могу да вам рекнем оно што знам. скратите ме за главу. Од растанка пред Нишом са Салих- ефендијом већ су била прошла три дана. али ако скрене да пљачка и пали. одвраћао их је да ту ноће: — Ја не знам ко сте. Ако вас слажем. Станоје Главаш и много хајдука. лукав сељак. овим путем покушаће да се пробије до Београда.

а опрезнији си од лисице. Задобијене коње и оружје дали су новајлијама. а ти знаш да се међу нама прича много. који из града украде жива Турчина и узме за њега уцену.свеједно с киме ће да се бију. Чуо сам. и да неким градом загосподаре. брате. Ја сам капетан Жикић. направили су заседу и напали одељење крџалија. а рањеног крџалију капетан Жикић пусти и рече: — Кажи Гушанцу. Брату Србину у нашем селу никад длака с главе није фалила. о таквим људима. Огња и стеница имамо у изобиљу. Ово је моја дружина. проје и туршије. а нађе се мало ракије. Гушанац. Нарочито о некаквом Чуљи. Једино вук и хајдук имају смелости и ноћу да залутају до нашег села. који су били пошли у села по храну и у пљачкање. не либи се ни димљиве ватре. видећеш да је овај петлић Чуљав. нека зна да га чека капетан Жикић са својим бећарима! После тога још два дана су узалуд чекали у заседи крџалије. Ето погледај. ближе Јагодини. Човек кад озебе. Већ сутрадан десетак бескућника из села прикључило се Жикићевој дружини. — Јеси ли чуо за капетана Жикића. Главно је да нађу посла. ноћу је ухватио споредан пут и окренуо левом страном поред Мораве . Верујем да ђе се и капетан Жикић једнога дана обелоданити у овом немиру — загледајући Чуљу рекао је кнез. Него реци ти нама можемо ли ноћас у селу преноћити и бити сигурни да нас не изненаде Турци или крџалије? — Овде је ноћ господар кога сви поштују. — Знаш ти више него што говориш. Поред друма. пошто се погодио с Кучук Алијом. Стрељу и Марка Црвењака? — упитао је кнеза подругљиво Чуља. — Ми смо раја.

На челу је јахао Крстикаша. Струја раног пролећа јасно се осећала на све стране. и из те мутне сумаглице видео је само набујала недра од којих одскаче долама на девојчиним прсима. мисли. заокупљен осећањем озлојеђености. — Капетане. Тада је Марко Црвењак рекао. у жубору потока и звонкој песми шева. Жикић се на њу искосио и оштро јој подвикнуо: — Остаћеш код коња! . уморне очи. појурио је за њим. потом му се смрачи пред очима. јер је знао да се топлије и умиљатије смеши капетану Жикићу. Од шумских брегова пиркао је млак ветрић. Чак га је болело у самом срцу. Осећао је врелину и побрканост.према Београду. задужбина цара Лазара. све се у њему збркало. Поворка од стотину коњаника касала је ћутке јаругом уз поток. — Ако је згодно место. кад је Стојче и сама хтела да учествује у јуришу. Још од првога дана кад је видео Стојче. Њен глас жудно жамори у пролећном ветрићу. и како га обузима неко усхићење. али је од скелеџије дознао да је умакао у Београд. Дрвеће је пупело. а у ваздуху лебдео разбојник јастреб. осмех око усана и тамне. Уз то је весељак. поћи ћемо тамо да ноћимо. у којима се нешто сталожило од чекања и пригушене чежње. После борбе с крџалијама. а више воли ракију него богородицу. у јарузи је манастир Свети Роман. Постајало му је од тога тешко. Сада је и видео и осећао њу у свему: преливала се у модрини неба. и игуман није шкрт човек. Кад је Жикић то чуо. Нарочито га сапиње то што је у свему почео да осећа мирис њене косе. надирала је млада трава и дивље воћке су већ почињале да цветају.

Легао је насупрот ње и ћутке. Гледао је и ништа није видео сем њених уста с трзајем осмеха. цела га је испунио љубављу и саучешћем. набујалој рудини пролећне траве. танки бели врат јој је подрхтавао. Било му је жао. као да прихвата светињу. Врелина длана и нежни притисак прстију. Стреља. а око њених усана јавио се подругљив осмех. и загрлила Крстикашу. Видео ју је у свему око себе. као да ништа није било. Кад су се после јуриша вратили у шуму на место заседе. после. и није могао издржати да јој не приђе. и због чега је жали. Затим су обадвоје устали и сели. скоро срећна што јој је пришао. тежак и пун разбуђене земље. који их је посматрао рекао је: — Стојче. Онда је запазио да се смирила и постала радосна. узео њену руку. као да жели да загуши грцање. — Зашто? — зачуђено га је погледала и невесело села на пањ. а лице јој је било од узбуђења румено. поглади јаче медведа да му дужи порасте реп! Сви су се тада насмејали. жубору воде и кликтају сокола. Али је зов из очију друго говорио. Притисак њене руке на врату потпуно га је ошамутио. видео ју је како лежи у трави озлојеђена и наљућена. — Шта ти. зрикавче. То чудно и несхватљиво испуњава га све више и он не осећа радост коју је увек разумевао у пролећним сумрацима кад је ваздух утајен. А она. мајке. у нежном зуку пчеле. Није знао зашто му је милија од сестре. јављала му се у мирису шуме. а она је заплела своје прсте у густи смрсак његове косе. пуном ручицом чупкала је цветић. пришла капетану Жикићу. имаш против њега? — упитала је Стојче. и као пркосан водоскок испунио јој замагљене зенице. устала је. . И ето отада почео је само да мисли о њој. Својом меком.

Шаћир је вучитрнски Арнаутин. магазе за пшеницу. Чуља се препирао с Прешом око јатагана окованог златом и нашараног драгим камењем. Друге године субашовања имао је пет стотина оваца. а држао је педесет људи у пратњи. Око хана подигао је кошеве за кукуруз. јахао Је за Крстикашом.села покрај њега и као раздрагано дете играла се дршком његовог јатагана у силаву. најести месине и сира. Стреља се злурадо осмехивао. пленио села. Знао је да ће се тамо добро напити. Од најлепших девојака из околних села створио је харем. и тврдио да је морао припадати некаквом паши. и смишљао како да освоји хан у Оризишту. селу Оризишту. — Можда самом цару Мурату — ругао се Преши Чуља. Марко Црвењак од јуче није окусио ракије. са својом клинастом главом. По избијању устанка многе околне субаше и уплашени Турци збегли су се код Шаћир-аге. двеста говеда и ергелу коња. страшио рају Пазванџијом. Стреља. Било му је криво на њу. пчелињак и живео као паша. дошао је из Видина са дахијама и сам себе засубашио. Поред мржње према Шаћиру. а његове мисли јуриле су супротним смером. где је субаша Шаћир дигао кулуком раје велики хан. привлачило га је и субашино нагомилано богатство. а после тога биће вина. а он је често правио излете у ближу или даљу околину. Спадао је у ону врсту људи који себе никад много не . и око њега направио бедем од проштаца са осматрачницама и пушкарницама. А сада се то удесетостручило. грло му се сушило и још унапред се радовао што иду на конак у манастир. а оно светло у коме је дотада гледао старешину као да је изненада потамнело и први пут је запазио на његову лицу сурови израз вука. штале. који је овај скинуо с посеченог крџалије.

Сунце је већ зашло иза шумовитог Озрена кад се поворка зауставила пред капијом манастира Светог Романа. Волео је да из заседе напада Турке. Заслепљивала га је чудесним сјајем. она је постала све јаснија. Ту му се разбуктала мисао.замарају бригама и размишљањем. јер је хтео да цео његов живот припадне буни. Поглед му се све чешће устављао на уским Стојчетовим плећима. жене и њихову љубав. који је данас јахао последњи. брзо је затворио врата. и дуго га разговором припремао за смрт. а нарочито немирни Марсељ. сукобио се са самим собом. коју је изједначио са светлошћу о којој је сањарио. а целим својим бићем устремио се према тој светлости. Видео ј е многе лепе градове средоземља. Још онога дана кад се отргнуо од завичаја и пошао да плови морем. . али за коју је поуздано веровао да постоји. када му се учинило да Стојче својом појавом враћа његов живот у меке. и танком пасу. нарочито је уживао кад ухвати Турчина жива. Сада. који су ћутке застали и пропустили Стрељу да залупа алком. Доцније. Схватио је да су причања француских морнара у Марсељу предодредила његов животни пут према чудесној светлости. забринута лица и неповерљивих очију. која је у ствари била врста побуне. скоро видљива. коју није сагледао. отпочео је поново да се љути сам на себе. — Јеси ли на дому. Услед тога презриво је гледао на земаљско богатство. иако само наслућена у мислима. звала себи и потискивала све остало. млаке снове о срећи и љубави. Вечито је био у некаквој свађи и сукобу са самим собом. окованим вратима пажљиво је посматрао придошлице. Кроз округлу рупу на тешким. игумане Стефане? Овде је Стреља. затим се чуло како ставља гвоздени превор. Мршав и издужен калуђер. Његову дивљу суровост морао је увек да укроћује капетан Жикић.

који су одавали смела човека. Дебео старац шездесетих година. — Стрељо. Отварај ако си Србин. зацопао у девојку. Невоља је баш у томе што се онај медвед. да га загрлим. Него невоља је баш у томе што је жена међу хајдуцима као нечастиви у манастиру. а она. већ си се окомио на божју светињу? Али кад могу да гостим Шаћир-агу. уздише за нашим старешином капетаном Жикићем. нахранићу и напојити и тебе. познаћеш у њему девојку. и жалио ми се да му је Арслан-ага уграбио кћер и одмаглио пут Скопља. коме некаква будала даде име Крстикаша. проклета пијандуро.Марко Црвењак. ало проклета — одговорио је грлати и бубњави глас. у изношеној калуђерској мантији. Ма који је. ако си кад у животу видео протину кћер Стојче. и чуло се како пада запорањ на вратима. . не плашим се да ће коме ђаволу пасти на памет да овамо завири. — Шта бре. Чуља и све испичутуре. јер су нам се грла расушила од жеђи! — Још си међу живима. као и свако женско кратке памети. игуман Стефан био је врло покретан. кад год затреба. отворио им је врата. — Одмаглио је ђаволима у пакао! Ено. Скоро ми је долазио прото из Лесковца. шта рече? Ту је капетан Вучо Жикић. И поред дебљине. меснато лице и очи које су радознало жмиркале испод накострешених обрва јасно су говорили да је загрејан пићем. погледај онога младића. пустахијо? Зар нигде у Поморављу не нађе места да набијеш стражњицу. и да су му гости као поручени дошли. тебе нема. а његово пуно. јер ми је милије што је дошао но да се Патрика у манастиру појавио! — викнуо је игуман. А пошто си ти субаша демона. живахна изгледа и одсечних гестова.

Кажем му. на чардак. а ти. Стојче. Јешћемо. Чуо за игумана Стефана. али ми не поможе. а ви. скинуће ти је. пићемо и веселићемо се. он! . спаваћеш у коњушници. која краде богу дане и лема манастирско вино. неће ти бити код мене горе него код татка! Шта да вама лепоречим. кћери моја. — Капетан Жикић је овај голобради шиљоња! Он ме и потерао овамо. копиле лесковачко. већ сјахујте коње и предајте их момцима нека их назобе. бујрум. Прошле године боравио је овде код мене читав месец дана. нећеш видети игумана већ салнату мешину. Стрељо. па је хтео да те види. ако још једну ланеш. — Стрељо. капетане. ако ти нико није скинуо главу. сјаши да те загрлим. који чува цара Лазара задужбину. Наш се народ тргао из вечног сна. а Црни Ђорђе умеће Турцима да врати мило за драго. Одвраћао сам га. бели. а имамо и због чега.

— До самога села у јарузи је воденица. Стаза је водила долином потока. — Слушај. изнео је Стрељи свој план како да извиде Шаћир-агин конак у Оризишту. Шаћир-ага зна његову прошлост. Издужени калуђер. ако освојимо хан у Оризишту. калуђеру. и појурише касом за њим. сашићу ти џубе како ни владика Леоктије у Београду не носи — рекао је Стреља. Стреља је дао знак Чуљи да изиђе напоље. али никад у њој није било тишине. јер је и за једног и за другог . криле хајдучке чете. VIII После богате вечере. За њима је пошао дуги. Чуља и калуђер узјахаше коње. на брашња се не љути. Поћи ћемо до њега. а њу држи поуздан човек. али како му воденица доноси велику корист. Несметано се множило звериње. погнути калуђер. много пића и разговора. Човек и звер ретко су се сукобљавали. и због болести морао је да постане воденичар. Уз ратове је био хајдук. Шума је наступала одасвуд. лутали очајници и смуцали се осветници. замуцкујући од узбуђења. већ га у неку руку сматра пријатељем. Тако су сва тројица ћутке дошли до штале где су били коњи. и бацио се у седло коња. и сазнати колико субаша има момака и како се хан може напасти. као да је хтела да задави равницу поред Мораве.

а ветар мирис паљевине. Велико. крви и злокобне слутње од које су гневом. тврде и упорне руке кметова. Тако је шума силазила до самог Оризишта. онако како ју је осећао ловац коме увек доноси радост. Увече су се над брежинама гомилали тамни облаци. тамнозелено срце шуме већ у марту се разбудило. Изгледало је као да је шума осетила буну и жеђ за крвљу. али празнине створене пожарима попуњавале су се младим изданцима. Снажним грудима удисао је миришљави ваздух. Стреља је шуму осећао посебним чулом. не једанпут. Чак су и звери од тога постале узнемирене. Много пута је горела. С гневом су Турци покушавали. који су имали своју боју. Царски друм што је водио од Ниша према Београду. где турско око не сме да загледа и ухо да прислушкује. а испод тврде чеоне кости врео . посебан звук и значење. долазиле брзе непогоде. а ноћу страшнија од вукодлака. Пролеће је те године рано дошло.било довољно ширине. Зато је шума овде била господар. Сваком јаругом је јурила поточина. брегова Јастрепца и Озрена подмлађивало се модрином и светлошћу. Већ почетком априла пропланци су били риђе-зелени. страхом или радошћу дрхтала људска срца. Небо изнад шуме. утапао се у шуму и никад није био сигуран. а сада је помамно и необуздано бректало хиљадама гласова. али је она била и од њих јача и остављала им само оно мало равнице и присојитих брежуљака. Чак је надирала низ Дреновачки поток до Мораве. севале неме муње. Таманиле су је жилаве. Шума је доносила воњ пролећа. а пут на дрвећу увитлавао се у зеленило листа. али су јутра освитала топла и сунчана. Дању је била благородно уточиште. а из пробуђене земље дизала се голицава супарина. да шуму униште.

који пристижу са свих страна. која је вребала плен из заседе. Затресао је главом да отресе те мисли. Живот му је дат само зато да се игра њиме. и вероватно се због буне у Србији држи на опрези. Коњ под њиме је фркнуо ноздрвама. — То је вук на парењу. Уништити га.му је мравињак мисли. Исто тако није могао да разуме ни суровог Крстикашу. Стреља се ни тада нимало не би узнемирио. а из очију му је избијала ватра. а то би омогућило да се наоружају нови бећари. Коњ се све више узнемиравао. лукав. шумску земљу. коме су. Шаћир-ага је смео. Све је то замесила Стојче. Зато се мора радити брзо. Биле су то очи неке звери. зато је треба што пре некако безболно уклонити од бећара. Стрељо никад није помишљао на оно најгоре — могућност да погине. проналазио би турске лепотице. пиће и шале. До последњег часа збијао би шале. смишљено и одлучно. Поглед му се отео напред и Стреља запази како из грма светле два ужагрена колута. јер је жена. значило је срушити сва турска упоришта до Ниша. па су и остала два почела да фркћу и ударају копитима у влажну. наћуљио уши и застао. смишљао планове како да што више Турака истреби. Као и сваки бећар. Ако би свет морао да пропадне. више приличили бивољи рогови него туга. А ето момак је заиста постао тужан и збуњен. Од сељака се није могло ни смело тражити издржавање. по његову мишљењу. и с песмом на уснама умро би без страха. Само никако није могао да схвати шта се то између Стојчета и капетана Жикића догодило оне ноћи док су их чекали на друму за Куманово. а никад да не осети досаду? Друга страна његова живота су жене. да га нестане. — шапну калуђер — неће се . а плен који се задобије у Оризишту осигураће пола године дана храном бећаре.

Тек после трећег гребања. приђе опрезно. а у десну узе ханџар и оштро убоде мамузом бедевијин бок Она фркну још јаче кроз ноздрве. пошто је свезао свога коња. Калуђер. покривеном шиндром. у белу косурину зарасла глава. био је снажан. а затим паде запорањ и у светлом кругу врата појави се округла. затим се уздиже нешто као црно клупко и баци у правцу Аткиње. Млинар Ноле имао је шездесет година. Лице човека је било црвено. . Стреља скочи са Аткиње. пропе се на задње ноге и стреловито скочи напред. Из грма се зачу режање. и загреба ноктима по храстовој дасци. Јаруга. Ноле! Отвори! Прво се чуло како унутра тапкају босе ноге. стиснута шумом и заглушена слапом потока. које Аткиња приграби предњим копитима и заби у земљу. Батови ваљарица тутњавом су реметили сан околине. али по свему што се могло на њему запазити. а незгодно је да пуцамо! Стреља прикупи узде левом руком. жилавом врату. у воденици севну огањ и зачу се храпава гласина: — Јеси ли ти то. Пред згрченом воденицом. Под замахом Стрељине руке ханџар утону у нешто меко. Ускоро после тога стаза је завијала у дубодолину потока. утонула је у помрчину. а глава му је стајала на дебелом. — Добар предзнак за Шаћира — додао је калуђер. а затим радознало одмерио Стрељу и Чуљу. Каћо? — Ја сам. није схватио на какву је звер налетео — нашалио се Чуља. Чуља и калуђер заобиђоше пресеченог вука.склонити. Оштро се и с прекором загледао у калуђера. ураслом у широка рамена. где се чула бука воде и шум млинских пераја. и коњску узду набаци на колац за који су мељари везивали коње. — Несретник.

а бели брк му је стално подрхтавао. Моје су стадо вукови. и задовољиће се туршијом и опарницом. коме је недостајало жито. На лицу му се све више појачавао осветољубиви. а очи као да су лутале у нешто далеко што је као таласаста магла ишчезло. уђите. и наместио чекетало. оче Никифоре. Ако си повео госте к мени да их почастим. сем туршије и опарнице ништа друго неће добити. Ноле је устао. у којој се чуло уједначено ударање чекетала. с којим правом у невреме долазиш воденици? — Слушај. нити си ти јагње. Рекао сам ти да долазим послом. Стреља је наваљивао да се што пре нападне хан у Оризишту и уништи Шаћир-ага. Пошто и они знају да им је кожа доста цењена. лупеж си коме ни Шаћир-ага није могао да похвата конце. Најзад је завладала мучна тишина. за коже вам не гарантујем! Млинар је замандалио врата. али ако набасају Турци. Ово су са мном хајдуци. пришао кошу. шум воде на перајима и јаукање воденичног камена. ретко је свлаче и остављају на друму. Пажљиво је слушао Стрељино излагање. Некакав осмех горчине и злурадости јављао му се око усана. а потом сео на раније место. медведи и лисице. — Ноле. — Добро. жестоки израз. Ноле. нити сам ја вук. јаче распирио ватру и изнео пљоску ракије. — Ако неко жели посао с млинаром наполичаром. Ретко се сети да ми пошаље бардак ракије. Бели чуперци Нолове косе лелујали су се око главе. ускоро ће остати без чакшира. Шаћир-ага је тврде руке. уклонио сламку. Зато нас пуштај унутра да се договоримо! — Добро. и радознало .

Али пошто је за буну дошло време. . — Дакле. запалили сте цео крај. још горе. а ја више нисам у снази да хајдукујем. јер ако победи Шаћир. или. а патње је људима и без тога сувише. веселниче? — Нешто око педесет. — И сви сте спремни да погинете? — Зашто ме питаш када си био хајдук? — Зато. пристајем да вас сутра увече поведем. — Колико вас има.загледао Стрељу. утекне. решили сте да нападнете Шаћира? — Решили — одлучно је потврдио Стреља. Шаћир-агу узимам ја на душу.

Затражио је вечеру и пиће. Гледао им је кроз прсте ако се забораве у погледу жена. кога је приморао да пије. . Свој начин живота. обрео се Једне вечери у Жичи. а нарочито игумана Пајсија. За свакога је у манастирској скривници имао дугу пушку. пијанице и разблудника. скретао је на себе пажњу целе братије. коју су пратили насилници. Пајсије је правдао тежином услова под којима је живео и требало да сачува немањићку светињу. сумњиви људи из Аустрије смуцали су се свуда по селима. Његова чистота као да је сметала снажном старцу у кога су се у потаји заљубљивале снаше из целе околине. Стидљив и повучен. Такав један Турчин. Али кад дође до тесног. ханџар и све што би веселило хајдука. Затим је наредио да му позову игумана. залазили у манастир и причали о рату. Сваки његов калуђер пио је као смук. IX Пре тридесет година игуман Стефан био је рукоположени ђакон у манастиру Жичи. Пашалук на граници био је пун турске војске. Последња година Стефанова ђаковања била је немирна. а нарочито пијанство. вероватно сплавар са Дрине. Баш зато није трпео млакоње калуђере. јањичарске протуве и они који су у мутном желели да се науживају и дукатима набију ћемере. који су се повлачили у себе и искључиво предавали посту и молитви. никад никоме не би опростио ако се не одупре насиљу Турчина.

Међу врбама жаморила је набујала река. Гласови пролећа су бивали све јаснији. а кад би се пренуо. У мислима је било све помућено. док га није ухватило пиће. нареди нека се опере и окади оџаклија. а с планина је ћарлијао угодан поветарац. Затим је почео све више да се супротставља Турчину. и очима показа Стефану у ћошку секиру. и рекао: — Хајде са мном. Пајсије му је климањем главе одобравао. Сећао се да се пијанац отегао поред синије и трзао ногама као заклани петао. Стефан. као најмлађи у братству. Јасније од свега било је стењање повијеног калуђера Петра. Била је мрачна ноћ пуна јасних звукова раног пролећа. отпочињао је да прети и псује. који је ублажавао жар на Стефановим образима. игуман Пајсије све се више љутио и покушавао да приволи Турчина да пође на спавање. а ти. повијен у раменима и сув као сарага. одупрт лактовима на синију. На обали више Тамног . Игуман није могао то више Да поднесе. Око поноћи Турчин је изгубио сваку меру. Турчин затражи уцену од сто дуката. али му ни тада ни сада није било јасно је ли Турчина ударио само двапут или трипут. Водећи капетана Жикића својој ћелији на спавање. Већ и сам накресан. донео је костретну врећу и у њу стрпао убијеног Турчина. кувао им кафу и додавао жишке у чибуке. Крв је јурила помамно и пекла вене као сичан. пред очима црвен мрак. калуђер Петар.Заметнуо је разговор о рату и вери. оче игумане. а онда се окренуо према Стефану. служио их је ракијом. облачна и без звезда. а ноге су једва носиле отежало тело. игуман Стефан се сећао како је ужареним рукама прихватао држаље секире. У почетку. закуњао би. Црвена магла мутне светлости с огњишта испуњавала је целу оџаклију.

учио три године у Купинову.Вира збацио је врећу с лешом. у име Христа. — Сад. Више пута морао га је и својом . Стефан је већ тада био рашчистио не само са собом већ исто тако са светом. а напослетку одлутао до Свете Горе. зар заиста не схваташ да ми не убијамо зато што желимо. — Будало. Прелазио у Фрушку Гору. а затим је пуне три године лутао по свим манастирима Србије. јер она крепи и улива човеку чврстину. јер је сваки прижељкивао да му постане наследник. Томе има лека. а по путу је лежало блато. али у његовој души још је стајао мрак крваве ноћи. пао је једног јутра пред игумана Пајсија на колена и кроз плач му се исповедио. Тамо ће остати док га не поједу сомови. Снагом младости и жељом да се свети пребродио је ту кризу. већ што морамо. Тамо је у посту и молитви провео три године. болесни игуман Сотир био је немоћан да укроти калуђере. Месната. познавао је добро живот. попиј две-три чашице ракије. Затим је дуго тражио и донео велики камен. а пролећно пространство јављало се светлом радошћу над шумама. Пипаво и полако га је укрштао ужетом и завезивао за врећу. а како му је скитња досадила. Омршавио је од несанице и стрепње. Тешко је то први пут. У манастиру је владао неред. одлучно се заложио за завођење реда. Зелени ијед нове траве мењао је жуте пропланке. пуна рука спустила му се топло и пријатељски на потиљак. и као зрео човек обрео се једне вечери у Светом Роману. јер знаш да уништаваш зло на земљи. помози ми да га бацимо у воду. а после постане слатко. Било је влажно. Кад ти постане тешко и срце стисне туга. После те ноћи Стефан је крадом скоро свакога дана ишао на реку и буљио сатима у вир. Тамни облаци испуњавали су небо.

Некако одмах по Свиштовском миру. да чита молитве. Дошљак га је стално испод накострешених обрва посматрао. и подигао његов углед у народу. Упирати поглед у небо и тражити отуда помоћ. Упитао је за игумана и зажелео да насамо поразговарају. Кад су настале буне и отпочео рат између Турске и Аустрије. Корицу хлеба и чашицу ракије зарадићу. забачени манастир постаде стециште и прибежиште немирних људи и Турци су га све више заобилазили. црн сељак. Братство је једногласно изабрало Стефана за игумана. ракија и скува кафа. Повео га је у оџаклију. Слабашни Сотир. ћутке пушио. сурова изгледа и немирних очију. иако је цвилио. изненада је дигао главу и рекао: — Ја сам Карађорђе. Стефановом подршком у манастиру је заведен ред и вратило се обиље. јер је увек био спреман да брани манастир. знао је. а шума и хајдуци присиљавали су чак и незајажљивог Шаћира из Оризишта да Светог Романа не дира. узалудно је. није умирао. негде испред Лучиндана. изненада је бануо у манастир висок. игуман Сотир заковрну једне ноћи и умре. игумане. Оно неколико мирних година до доласка дахија на власт искористио је те увећао богатство манастира. али се често у бесаним ноћима препирао полугласно у својој ћелији с богом. а кад су остали сами. Потребно ми је да се неко време прикријем у овој светињи. Али је за све то време игуман Стефан осећао да га срце боли гледајући зло и неправду што су јањичари проводили над рајом која је све више постајала потуљена.страшном песницом да наметне. наредио да се изнесу чибуци. Прошле јесени. Већ годинама је био престао да служи литургију. . Њега нису збунили јањичарски пустахлуци.

мораћемо нешто радити. Ја мислим да га нападнемо. наточио две чаше вина и рекао Жикићу: — У име Христа спаситеља. Тек кад је пре месец дана чуо да је у Шумадији букнула буна. Ако бисмо ленствовали. Чуља и калуђер Петар пошли су да извиде Оризиште и агин конак. било му је јасно шта је тада припремао Карађорђе. а кад озелени луг. — Стреља. бећари. Свакога дана пристизаће нови. Надам се. игумане! . У току једномесечног Карађорђевог боравка у манастиру кроз оџаклију је прошло доста сумњивих људи. Ово зло трпећемо некако до пролећа. Уосталом. могли бисмо и ми на овом крају нешто да започнемо. могу ти рећи. Долазак Жикића и бећара усковитлао је у игуману из младости пригушени немир. — Значи. Сви су нешто с њиме шапутали. Сео је у столовак. а хтео бих да муселим у Крагујевцу заборави на мене. Поново му је мржња на Турке запалила крв. досадило ти је са Станојем? — Није ми додијало. а игуман се правио невешт. У мозгу је пуцао некакав светао блесак. већ имам нешто посла. биће весело. појели бисмо не само манастир већ и тебе заједно с калуђерима.

зверовима и наврелом жудњом живих створова. на чудни воњ лишавања и самоће. од кога је замирало тело и тамнела свест. Колена су јој се од жудње укочила. а Стојче те ноћи дуго није могла заспати. већ из ње. Чинило јој се да је сва одаја испуњена његовим мирисом дуванског дима и зноја. па је уза се пригрлила вунени јастук обнаженим мишицама. У соби је владала глува. која је. које се из часа у час претварало у велико бдење. . оглашавала се дивљином. чекање. звала хиљадама гласова. кога су од ње одвајали само дувари конака. Била је свесна да не може од тога ноћас никуд побећи. Догађало се с њоме нешто и осећала се као невешт пливач захваћен матицом. захваћена струјом пролећа. јер је очекивала нешто. Све је ту мирисало на стареж. манастирска тишина. јер је све долазило не споља. Неуморан је и неумитан као време. ћелијама. напрегнутост. амбарима и шталама утопио се у мрачну бескрајну шуму. а грозничаву главу увукла под покривач. који је упознала оне ноћи у шуми. X Магла се дизала из шума и са река. Тај трепет. Од свега тога у глави јој је врило и тело постајало напето. Манастир с конацима. восак и тамјан. брујала шумовима. а у црвоточној јапији греда и таваница чуло се како црв гризе дрво. Био је то мирис привлачан и голицав. долазило је због Жикића.

снажни Крстикаша? „Он ме је већ заволео”. јер је још од малена . звале или постајале избезумљене. који с подсмехом узима све. Стојче није била обична девојка. осмехнувши се. и осећала да је више ништа неће моћи да извуче из струје великог пожара. Какви су то људи? Откуда долазе? Сваки је на свој начин занимљив. страх је некуда утекао. али је сав од некаквог немира. то се услед страха привремено било утајило. чак и смрти. Сем шуме. прошапутала је. Само није никако могла још да схвати зашто су сви одреда пажљиви према њој. а сурови према свима. све друго њој није било ни ново ни непознато. и свима се око себе руга. а који ће овде већ сутра да потпири капетан Жикић и његови људи. јер је осећала задовољство што је толика дивљина и снага слабашна пред њеном лепотом. Зато је појава Жикића и његових људи још и сада остала у њој скоро нељудска. кад је захваћена некаквом дивљом и необузданом силом полазила од куће у амам. што својим држањем подсећа на бегове које је кроз прозор гледала? Чуља је више медвед него човек. моли и настоји лепо да је задобије. заједљив да у томе не уступа ни Марку Црвењаку. који се разбеснео тамо преко Озрена и Јастрепца. Несрећна девојка мрмљала је сама себи у недра узбудљиве речи. жудно и скоро уплашено гледао велики. али кад је силник отпочео да шени. а зачињена страшним гневом праведника. Доцније. чији мачеви севају у ноћи као муње. Како ју је само топло. Јављало се то и раније у Лесковцу. а немир и жеља за непознатим поново су је захватили. као да су чопор вукова. а сви су заједно олуја с муњама. прождирале је очима. Али зашто је тако уздржљив Илија. а стотине мушких очију пратиле сваки њен покрет. лишена свих слабости. кад ју је Арслан уграбио и повео у свој конак.

али ето сада. Загледала је очев јатаган. Изгледала је скоро провидна од нежности. кубуре. Јављала се код ње жеља да се наметне и њима. Баш зато није никад хтела да савлада и умери своје жеље. која је грациозном телу повећавала лепоту. побожну мајку. јахала коња. Илију. још је као шипарица жудела за бестидностима. све се некако наопако окренуло. а синоћ је чула како је рекао игуману: „Стојче ћемо морати привремено овде код тебе да оставимо. Марка. Један од конака ћеш испразнити да у њега сместимо рањенике. и врло често наученим псовкама од дечака збуњивала другарице. Стрељу. откад је видела Жикића. а нарочито своју скрушену. Чуљу. Једном јој је стари слуга донео ухваћеног зечића. Жикић је само једином речју сломио њену тврдоглавост и присилио је да остане у шуми поред коња. Срце је устрептало пркосом. Она ће о њима да води бригу и лечи их. С непоколебљивом упорношћу успела је да сломи суровост бездушног Арслана. и као никад раније овладала је њоме .испољавала многе настраности и необузданости. а кад је одрасла и преко лета живела на селу. али је волела да се игра с дечацима. Згрчено тело животиње трзало се од страха у њеним рукама. зграбила је из силава слугин нож и њиме пререзала врат зечића. а постизавала је све што је желела не водећи рачуна о последицама. често је пратила брата у лову. али кад је неки дан дошло до судара са крџалијама. Ток њених мисли увек је био захваћен бурним налетима необуздане страсти и фантазије.“ Најдражи човек оспоравао јој је право да свуда буде уз њега. гневно је ускипела њена крв. То ју је разбеснело. да је сматрају себи равном у борби и свирепости. Обдарена свирепошћу и енергијом. У почетку је мислила да ће јој то лако поћи за руком. живи и погине с њим.

збацила са себе покривач и села. прибрала и сетила где се налази. Она. Издигла се. када ће га позвати на страну и отворено му рећи да ће остати у одреду међу бећарима. . мрзнући јој обнажене груди и леђа. Знала је да за њу љубав није што и за друге жене. у косу упетља дуге. заиграо јој је осмех око усана и она се зарече. погледавши икону Богомајке. Више злобан него радостан. несигурност. помислила је. једва је чекала сутрашњи дан. Тело јој проже хладноћа. Тада се изнад шуме уздигао месец и сноп светла испунио је собу. Можда жели да ме не излаже опасности? Ја то и хоћу. да гледа смрт очима. а тамне модрице биле су трагови зуба.жеља да му се супротстави и не покори. да се неће покорити капетану Жикићу. као и бећари. са жељом да га загрли. Али руке су утонуле у мрак и празнину. жели вечити немир. То је деловало те се отрезнила. којим их је несвесно и немилосрдно гризла. Стојче је тек сада приметила како још држи уздигнуте руке. и да са стрепњом очекује сутрашњи дан. У жељи да то спроведе у дело. и нагло испод покривача уздигла своје пуне руке. спремна је на опасност. фине прсте и осети тврди потиљак главе.

а буна у Србији скоро га је обрадовала. прикривао је у густој бради подругљив осмех. султанов пријатељ из младости и најпоузданији саветник. седели су један према другом Салих-ефендија и Хафис-паша. У ствари. где је неколико година провео као служинче у сарају Хусеин- капетан-паше. који је тада био само бимбаша. добијао је из године у годину везирово поверење. и у себи прикривао жељу да њиме загосподари. Завести у њему чврст ред. Махмуд Челеби-ефендија. и омогућити да се развије трговина са Ћесаревином. Полако. Гранични пашалук својим пространством и богатством пружао је велике могућности за нагло уздизање. Кад је султан Селим отпочео да заводи реформу. присилити рају на покорност и рад — то би му помогло да у Делфету задобије пресудан утицај и постане убрзо после тога велики везир. падишахова љубимца. то је била његова највећа жеља. како то умеју само источњаци. Као младић од шеснаест година. Црнобради Хафис. јер је већ одавно био бацио око на београдски пашалук. ситних. настојећи да пажљиво слуша излагања Цариградлије. доведен је у Цариград. пушећи наргиле и пијући кафу. Хусеин-паша. лукавих очију. међу својом пратњом запазио је Хафиса. Раздор у царству њега није забрињавао. који је пет . XI Исте ноћи у везирском сарају у Нишу.

јер се услед утицаја руског и аустријског веровало да Наполеон жели поделу турског царства. и дао му одред нове војске. Његова свирепост узбудила је Хусеин-капетан-пашу. побегло је главом без обзира. А како је дуго живео у Русији. иако је већ имао јасан преглед свих зала и недела које су починили јањичари и тиме дали непосредан повод за устанак. Што није уништено у првом налету. а што се тиче дахија и јањичара — добили су што су тражили. Пре него сви у .султана служио и у тој служби оседео. да ту авантуру што пре одува. Та подозрења нису га ни сада напуштала. Салих-ефендија био је мишљења да Хафис-паша пошто-пото мора наћи пута и начина да се умеша у побуну раје. искористио је ту прилику да се упозна и проучи руске војне уредбе. остављајући све да се што брже може бежати. Свиреп и жељан власти и богатства. па де енергичног Хафиса поставио за пашу. којом је немилосрдно у Једрену угушио јањичарску побуну. најстарији по годинама. заштитио га је и послао за везира у Ниш. Хафис-паша је брзо поклао десетине хиљада јањичара и узео им сву имовину. из непосредне близине запазио је еве оно што се догађало у Србији. Али брзо разрачунавање с јањичарима допало се Махмуд Челеби-ефендији. био је најдубље уверен у потребу реформе у царству. да га као искусна стално држи над главом Пазван Огле и дахија у Београду. Хафис- паша. па је намеравао да га лиши чина и протера у Анадолију. иако је мрзео дахије и јањичаре. Зато је схватио да за промене треба наћи и нове људе. па је настојао да оживотвори све оно што је могло да се примени на турско царство. Још је у Цариграду Салих-ефендија обавештен да на Балкану постоји жива револуционарна пропаганда која се протура из Француске.

Сваки је хтео да кроз разговор . макар била и добра каква је била под Мустафа-пашом. Дахијска недела приморала су рају на покрет пре времена. и курјачку им ћуд мазим. а обојица су се трудили да буду на границама трпељивости. а дотле ћу је утростручити. Царски хлеб и понос не дају ми да се пред ушљивим бунџијама сагињем. Салих-ефендија. Свак је ишао за својом мишљу. прстом нећу маћи. а никад се није одрекла жеље да га поново обнови. ја ћу кренути војску и за хефту дана умирити рају. Ја овде мање видим него док сам био у Стамболу. одрећи ће послушност и цару. а затим се враћам у Стамбол. Желео бих да га пренесеш Хусеин-паши и Махмуд Челеби-ефендији. и зато се сада не треба заносити њиховим лажним изјавама да ће цару остати верни и да ће се зауставити само на уништењу јањичара. Отуда ћу ти послати исцрпна упутства шта даље да радиш. сем у случају да нападну мој пашалук. јер један другоме нису ништа веровали. — То је и моје мишљење. турску управу да сруши.царевини схватио је да буна у Србији има дубљи смисао. завести ред и једном заувек истерати Србима из главе мисао о сопственом царству. Раја што је пет стотина година робовала није заборавила да је некада имала своје царство. Док од Порте не добијем наређење. а кад буде потпуно Србију очистила. У ствари. Салих-ефендија је знао да разговор и саветовање са Хафис-пашом ничему не води. Моја војска је спремна. налазио довољно разлога да остане при њој. Зато је по његовом мишљењу најбоље змији згњечити главу док није ојачала. Ако га усвоје. Јасно је видео да раја не издваја једне Турке од других. већ их истребљује одреда. — Заиста си у праву. Остаћу још коју хефту да стекнем јасну слику развоја буне.

пун. поготово што се био много изменио и почео другим очима да гледа живот. У широким чакширама. и одлучио да се што пре врати у Цариград док му Ариф-ага не извуче асуру . А пропаст царства је и његов потпуни слом и уништење. рађао се нов живот. Међутим. Уз ту мисао јавила се друга. неодржив и скоро сахрањен. У ствари. пун неизвесности. наметнули су му сумњу да је царство на ивици пропасти. непоузданост паша и дивљање одметника. А питање је да ли ће се моћи снаћи у том свету или. Бугарској и Грчкој. увек се улагљиво осмехивао. он је осећао да се онај дојучерашњи свет. а нешто све оно што је за ових неколико месеци по доласку из Цариграда видео и доживео. који му је изгледао чврст и неуништив. помислио је Салих-ефендија забринуто. одједном показао немогућ. У погану телу погана и душа. И док се стари свет још копрцао у самртним трзајима. Догађаји у Србији. што је још горе. пресуднија. може немилосрдно од бржих и спретнијих да буде одгурнут. нешто пролеће. нереди у Македонији. поготово што га у хану чека Рашела. утегнут свиленим појасом. Ариф-ага је био Бошњак. сада кад је и то било завршено. ишао нечујним ходом као да се прикрада. немира и наглих заокрета. Ма колико да је владао својим осећањима. гурало га је у авантуру. То га је приморало да се изненада сети Ариф-аге. Већ прве недеље боравка у Нишу чинило му се да је јурећи за каријером био заборавио на живот. који је све дрзовитије наступао настојећи да га потисне и заузме његов положај. Ариф-ага није држао жене. узалудно је било губити време. у коме је требало изнова да се сналази. али је увек имао код себе по једног Грка као саветника и дилбера. и са пуним као у жене гојним прсима. мислио је Салих-ефендија.другога добро провери самог себе. плав. јак.

моћних и на положајима. — Истрошио сам се. а журбе није за враћање. и да ће супротно радити од онога што обећава. Везир му је лепоречио. и могао тачно да погоди кад лажу. Будем ли ја кад у твоме положају. Жене те воле. послао бих му на пешкеш једну печатлију. Само једно бих те молио.испод ногу. — За тебе ћу спремити мању бочицу. Овде је сто кеса. Ако ти то не буде тешко. а кад му истину говоре. Новац ми треба. јер је лако и једноставно запажао све око себе. Отпочео је да на људе гледа с подозрењем. сматрао је да има времена за мало разоноде са Рашелом. Зато је мислио о томе како људи не слуте. Знам колико Махмуд-ефендија воли ружино уље. — Знам. — Добро је да се нашло. И да то не буде као тражење мита. знам. Само ти га одмах нећу моћи вратити. колико има силних. кад је разговор са Хафис-пашом завршен и донета одлука о повратку у Цариград. лако ћеш ми то вратити. . слагао се с њим. То му је потврдио и разговор са Хафис-пашом. Сада. Требало је све уредити да му буде удобно путовање. али је Салих видео у жижи његових зеница да лаже. Салих-ефендија се тужно осмехнуо и рекао: — Надам се да Кеш ми дати поуздану пратњу до Једрена? — Свакако. а такав газија то не занемарује. ко не воли ружино уље? Понећу му и предати твој пешкеш и поздрав. Даће му поуздану пратњу и узети на себе цео трошак пута. свакако — рекао је Хафис-паша — а верујем да си се на путу истрошио. који увек живе од лажи и претварања. Знао је да ће Хафис-паша све учинити само да му што пре види леђа.

А за Рашелино одело мораће да потроши пет кеса. а слатка језа прожимала му је тело. нужди и потреба. мораће за њу наћи кућу. Раставши се од Хафис-паше. која ће га разјести и сломити. Знао је да ће уз њу све тешкоће проћи. платити послугу и сносити издржавање. Од везирова сараја до хана Салих-ефендија је ишао лагано. Опрезно је закуцао и напето ослушкивао ход босих ногу по асури. а два пратиоца намерно су заостајала иза њега. па је ужурбано пошао одаји у којој је спавала Рашела. Али зато Ариф-агу мора што пре да гурне у Босну. Пред ханом им је дао знак да се врате. Сто кеса не само да ће надокнадити све учињене трошкове већ ће му пружити могућност да приреди неколико теферича. . Салих-ефендија је претурао по мислима живот пун свакојаких слутњи. на које ће позвати највеће достојанственике Порте да што боље утврди свој положај. а како није хтео да се замери хануми.

У мушком оделу. Изазивачки је устремила поглед на Жикића. Тако. затим одлучно пришла Крстикаши и рекла: — Оседлај ми коња! Крстикаша јој је предао кајасе свога коња и не гледајући никога погнуте главе пошао према штали да изврши наређење. па је загрлио. клемпо. Очи и лице изражавали су јој пркос. — Кад бих ја био старешина као ти. више је личила на необуздана момчуљка него на девојку. XII На умодреном небу сунце је просуло последње зраке. а ти. Чуља се издвојио из реда. Група наоружаних бећара са капетаном Жикићем на челу држала је за узде спремне коње и чекала да крене за Оризиште. . оплео бих је канџијом и поставио где јој је место! — викнуо је Марко Црвењак. пресвучена у мушко одело и са оружјем. са пушком у руци. Жикић се нагло окренуо и погледао Стојче. У часу кад је све било готово за покрет. помислио је. а шума преливена златном светлошћу ближила се мраку. затурене шубаре на глави. она хоће да ми пркоси. ако на то пристају остали — рекао је Жикић. пришао Стојчету. изишла је Стојче. а жели да ме изазове! — Ја немам ништа против да идеш. деде забрани ми ако можеш! — још пркосније је одговорила Марку. — Ја хоћу да се бијем с Турцима.

. да ми је то Чуљан рекао. Шума је утонула у ноћ. јер је хтела на тај начин да покаже како га је достојна. Жикић је јахао на челу колоне и осећао прилив снаге и чудне радости. Борба с Турцима и ненадна љубав. од чега су му се одлучно надимале груди. Кад су сви били на коњима. сунце се утопило иза планине. Предвечерје се брзо претварало у таман понор мрака. а Жикић је осетио олакшање. и држећи у десној руци пушку. Његово громадно тело изгледало је још веће и чудније. Његов пут од ноћас је јасан као царски друм кроз шуму. оче! — Христ. Само кад си навалила. а њен мрачни зид уздизао се до звезда. страшан и несхватљив. — Добро си им одбрусила! Сестра си ми кад Црвењаку скреса тако у брк. мрак је нагло захватио предео. Затим јој је додао кајасе и бацио се своме коњу на плећа. Чуља ће их прати! Сви су се насмејали. Пут је водио јаругом потока. спаситељ. али код тебе је дужи језик од памети. узео је руком и као да је дете убацио у седло. Из тога мрака изронио је Крстикаша водећи коња за узду. Њему једином је било јасно да Стојче због њега полази. — Вражја жено. пођи. капетан Жикић се окренуо према игуману Стефану и довикнуо: — Благослови. одрезао бих му и то друго ухо. Све је одлучено. Ако чакшире уштетиш. Привео је коња до Стојчета. зато ти опраштам. Стојчетова одлука да упркос њему пође ослободила га је осећања жудње. Постоје само две важне ствари у животу. Учинило му се да није имао за собом дане лутања. Док је Крстикаша седлао коња. нека вам је у помоћи! — довикнуо му је игуман и знаком руке направио за њима крст. Педесет коњаника је касом јурнуло у ноћ.

Живот је поново букнуо великом истином. Раја је дигла главу. под бичем и унижен као шугав нас? Људи су се увек борили и бориће се да слободно дишу. Зар би то био живот да се живи као роб. Први је сјахао капетан Жикић. Куће на рубу шуме. за комад хлеба. а чаробне слике неста. одјашите коње и повежите их за дрвеће — викнуо је Ноле. Стојче се прогурала у пови ред и пажљиво настојала да види Жикићево лице. док једнога траје на земљи. Шикнуће широки млазеви слободе. Хтела је да се увери да ли се још љути . У мислима му се јавила слика мирнога живота. После ће све бити добро. воле ширину и лепоту. а из присенка јавила се и згрчена воденица. Стојче је већ зрела жена. Обузела га је слаба мржња док га је коњ носио низбрдицом. Зато их треба клати до безумља. а за њим остали бећари. Под истим небом нема места за нас и Турке. светло и велико. Повијени калуђер Никифор са пушком о рамену и брадом личио је више на сотону него на човека. очаја и свирепе освете. — Стрељо. Бука потока сада је постала гласнија. широко. Неколико малишана ваљају се по ледини. Осмехнуо се. Покидала ланце. јер му се чинило да је то наслутио још оне ноћи када је после борбе с гусарима стајао на палуби и зурио у тамну морску дубину. Зато се мора бити немилосрдан према онима који узимају то. О чему је још сада било потребно мислити? Душа се није џаба мучила. Две људске прилике изишле су из заклона на светло. за грубо отесаним столом од храстовине. Појавио се месец. Изнела му је литру ракије и пун сахан туршије.беспућа. гледају сунце. Видео је себе у поодмаклим годинама. Коње су привезали за дрвеће и окупили се око Никифора и Нола.

— Пошто ти заповедаш. да крећемо — рекао је калуђер Никифор. а Ноле приђе капетану Жикићу. упитао је Жикић. капетане. Ко није спреман да погине. нека остане да чува коње. у име господа. Другу ће Стреља повести да похвата чобане и заплени овце. Шаћирови момци су Арнаути. да дочекају оне који успеју да нам се извуку. можемо само џаба да изгинемо и ништа да не урадимо. Осећала је дрхтавицу у бедрима. — Хоћеш ли ти да водиш? — обративши се Нолу. — Ја. — Прво ћемо да се поделимо у групе. Ако то не успемо. — Крстикаша. Једну ћу с Никифором да водим ја право у хан. а лице јој је било бледо и узбуђено. Био би у стању за недељу дана да скупи хиљаде пустахија и све овде попали и покоље. Бећари су се брзо поделили у групе. узми десет људи и Стојче па постави заседу на путу за Ниш — нареди Жикић.што је пошла. гњавиш људе? Чудна ми чуда погинути — рекао је Џида. Ноле и Џида пошли су напред и брзо се изгубили у . Чуља. Чуља и Џида се издвојише. Мени су само сигурни људи ноћас потребни. — Кад је тако. Чуља и Џида идемо напред да смиримо псе и отворимо капију. — Зашто. Са Шаћир-агом се није шалити. пречисти још одмах ствари. — Слађе ћу их бити него да су Турци — викнуо је Стреља. — Чули сте. Трећу ћемо поставити као заседу. браниће се до последњег — рече Ноле. Боље је пола нас да погине него да нам утече. браћо! Ко нема чврсту петљу нека се издвоји — викнуо је капетан Жикић и погледао ћутљиве редове бећара.

мраку. Погнути по земљи. чули се гласови и кораци. — Скини му оружје и узми кључ од капије. утонуо у мрак и тишину. застајкивао. поново се повратио до Џиде и Чуља. и у часу кад се стражар окренуо да пође капији. погледавао узнемирено час у небо час према шуми. Ноле даде знак те сва тројица прилегоше земљи. Режање паса био је поуздан знак да све иде према плану. и опрезно пришао капији. Лево испод тамног храстовог гаја наслућивало се збијено село. а затим се поново све утишало. Десно. Сад је потребно да умиримо псе — рекао је Ноле. и вук цркне кад поједе комад осичањена меса. Стражар пред капијом шеткао је полако. а некакав тежак мир помешан с воњом крви и испунио је тегобом ноћ. Пригушено кркљање. али псећа сорта могла би својом болном циком и завијањем да нас открије — рекао је Ноле. У авлији је ускоро настало болно цичање. уз саму обалу потока дизао се хан. Када је све комаде меса побацао. а онда се Џида подигао на колена. — Колико знам. — Морамо да сачекамо дејство отрова — дошапнуо је Чуљо. . где су се брежуљци претварали у равницу. Оглашавало се лавежом паса и поноћним кукуриком петлова. чекали су све док им се стражар примакао. скинуо с леђа торбу. Шкрипнула су врата. извукао из паса каму. Уздржаног даха. оштро су зурили изоштреним зеницама. и брзо се примицали зиду подигнутом од проштина и земље. скочио му на леђа. Свеже комаде овчетине запрашене сичаном убацивао је преко авлијског зида и напето ослушкивао шта се унутра догађа. Кораци тројице људи били су брзи и нечујни.

Буна. Мујо. После се разбесни и ничим је не можеш задолмити. Разговор је нагло престао. Без топова нам ништа не би могли учинити. Шаћир-ага је ћорав код очију. Кад дође да се гине. Зато ћу сутра рећи аги. А ово је заиста права буна. јадан не био. Од како је избила буна. Ноле или ја. — Ко га смењује? — Ја. — Ајде. — Алах нека нам је на помоћи. Што је најгоре. Раја је побеснела. и њима ће нож под грло. ово је утврђење. Хасане? — Псећа сорта! Биће да се међу собом кољу због костију. чим нас покољу. Сутра ћемо се договорити. Изненадиће нас и поклати као овце. хајдуци неће биркати. У главу бих се кладио да одржава везу с хајдуцима. Шаћир се заиста осилио и не види да се време тумбе изокренуло. Дина ми. — Хајдемо унутра! Старији је одувек дан од ноћи. — Ко је на стражи? — Мујо. Чува га за своју несрећу. — Треба да смо на опрезу. Боље је увек нападати него пустити да будеш нападнут. гологузи као што смо и били. болан. али ми није дозволио ага. а омилиле му влахиње. Науживао се свега. Из мрака им је скоро нечујно пришао капетан . Само још није време. Ја сам хтео јуче да пођем до воденице да га убијем. залупила су се врата и све поново замукло. Идем да скувам кафу и попушим чибук дувана. Ми смо ти. везири около све мирно посматрају. долази у почетку шуњајући се као гладан вук. Из Ниша су јавили да се око Мораве смуца капетан Жикић са бећарима. — Шта им је. није се у хану појавио. — Мени је Ноле сумњив.

— Пођи напред — наредио је Жикић и позвао остале. лице је окренуо према Џиди. Чуља и остали бећари. а у великој одаји видела се светлост. Била су отворена. Џида га је предухитрио и с бока му сјурио ханџар у груди. Легао је поред Нола на земљу и шапатом упитао: — Можемо ли да нападамо? — Време је. Ја сам капетан Жикић. Крај огњишта седели су Хасан и Латиф. као жене. — Да се предамо и без оружја. Џида. Хасан је збуњено седео на месту. за њим Ноле. да идемо. пушили и пили кафу. Чуља им је одмотавао пасове и везивао их. и као неман се устремио на Жикића. Горе на спрату је Шаћир-ага са женама. Пушку без велике невоље не смемо опалити. узећемо вам оружје и пустити вас да идете у Ниш. нагло се извио. Отворићу капију. али млаз крви шикнуо му је на уста. Ноле је скоро нечујно отворио капију.Жикић са двадесет бећара. лудо би било без потребе да гинете! Ако се предате. и једва успео да промуца: — Ја се предајем! Бећари су брзо купили оружје осталих Турака. Занео се и пао. а затим су сви брзо јурнули вратима хана. — Турци. из паса тргао ханџар. У приземљу конака је велика одаја где су смештени јањичари. који су се тргнути из сна предавали. Кад је све било свршено. Латифова рука нагло је клонула. Влаше — викнуо је Латиф. Са јатаганом у десној и кубуром у левој руци улетео је први Жикић. Жикић се окренуо Хасану и рекао: . покушао да га опсује. Ти си заиста полудео.

а оба изненађени. рука је сама од себе пошла пасу. Говорићеш му да је из Ниша од Хафис-паше дошао гласник! Јеси ли разумео? — Разумео сам — блед у лицу одговорио је Хасан. — Пали свећу и пођи испред мене. Онда је Жикић одгурнуо у страну Хасана. Али да си кокошар. Подигао је главу и кроз полутужан осмех одговорио: — Да си ти ђаур и хајдук. Кад је угледао Хасана. и то видим. крупним телом прошла га је смртоносна језа. Знам и зашто си дошао. наталумио раје. а позади њега с оружјем у рукама Жикића. Несвесно. Мени је близу четрдесет година… Алах је био према мени све до ове ноћи издашан. Ђаурских сам се глава насекао. схватио је о чему се ради. Прошло је тако скоро неколико тренутака. Није могао ни замислити да постоји човек на свету који би могао да провали у његов конак и пође да га узнемири кад се налазио у ложници код жена. а како тамо није било ни силава. Џиду и Чуљу. Иако збуњен. па је у гаћама и кошуљи био пошао да види шта се доле догађа. Врата су се отворила пре него што је Хасан позвао Шаћира и на њима се појавио ага. иступио корак напред и рекао: — Шаћир-аго. Лупешки си упао у конак кад сам распојасан да ми узмеш главу. науживао јела и пића. прсти су нервозно задрхтали. Бука из оџаклије га је пробудила. Јазук више за тебе него за мене. Викнућеш агу. Подгојеним. Збуњено је упиљио очи у сумрког младића. покушао је да се увери да му се то што види није причинило. Ни везир није . Жикић и Шаћир-ага гледали су се радознало. ни оружја. досећаш ли се ко сам и зашто сам дошао? После тих речи изгледало је као да је изненада Шаћиру одлакнуло. јасно ми је.

У исто време јављао се у њему понос што ће с оружјем да умре као прави Турчин. ђаурине. Шаћир је покушавао да се отме. јазук је што ме крадеш! Жикић више није могао да издржи. окренуо се према Чуљи и рекао: — Чуљо. смрт је овде неизбежна. а из леве руке претурио у десну кубуру. а израз одлучности јавио му се на лицу. да те сутра обесим. свежи агу! Џида није чекао два пута да му се нареди. Звекнуо је челик од челика. Иако му је Џидо немилосрдно увртао руке на леђима. као да ваби прасе. Дунуо је кроз ноодрве. Шаћир је часак загледао ханџар. што ме не убијеш? — Шкакљив си изгледа. Капетан Жикић није копиле да голорука Турчина сече. — Турчине. Прискочио је са стране. увек га је дочекао и одбијао. Турчине! Хајдуци нерадо убијају . — Забога. Али се одмах видело да је Жикић вештији и окретнији. као што видиш. мунуо Шаћир-агу у ребра песницом. Већ после неколико минута успео је да избије ханџар из Шаћирове руке. Из једног џенета у други ћу прећи. Хтео сам да ти омогућим да умреш као јунак. Ма како био прорачунат Шаћир-агин ударац.више имао у своме харему лепотица од мене. Остаје ти. али хвала ти. Ханџари су се укрстили. алах ти ноћас није пријатељ. човече. цмокнуо скоро пожудно уснама. Џидо. подај аги твој ханџар. али осећање смрти никако није могао да потисне. — Ја знам. што ми омогући да умрем као човек — рекао је и одлучно навалио на капетана Жикића. Погледао је све присутне. Ви се остали размакните! Чуља је без речи пружио свој ханџар Шаћир-аги и измакао се у страну. и отпочео да га везује. Кажем ти.

Угодније ће ти бити да те сутра кметови обесе. Овде си ти много зла посејао.противнике ако то није у боју. право је и плодове да побереш! .

Свезани Турци. покушавао је да замишља како ће изгледати буна. Овај пожар. пажљиво му се загледао у подбуло лице. згрчен старчић. али никад није могао ни помислити да ће све тако бити једноставно и свирепо: изнакажена лица. Било је то некакво ново спајање и сазнање свирепог и узвишеног у исто време. равнодушно су гледали шта се ради. То избезумљено. отимаше и развлачење. Тек кад је све разграбљено. Илији се чинило да је то више сан него стварност. — Псето. Узбуркана сељачка гомила разносила је све што јој је долазило до руку. мишијега лица и зажагрених очију. Између светла и мрака. Један ћосав. лудо разараше. маса је изненадно схватила о чему се ради. . одвојио се од гомиле сељака. XIII Јутро пуно сунца као да је изненађено гледало пожар хана у Оризишту. Док је био на печалби у Цариграду. учинило је на шега утисак као да ступа у некакву туђу земљу. помирени са судбином. јагма и бесомучно урлање запенушене гомиле значили су прекретницу између дана и ноћи. псето! Јединца сам имао. пришао Шаћир- аги. а ти си га убио — викнуо је старац. Нешто као часак забуне и изненађења примора је да погледа свезане Турке. и кад се у огњу пламена срушио хан. помућени погледи и закрвављене очи.

вртећи око руке коњски улар и осмехујући се збуњено. Жикић је због дате речи имао намеру да пусти Турке. није имала ни појма са коликом се силом ухватила укоштац. осрамотио ћерку! Треба му коцем пробости леш да се кучкин син не повампири! „Маса је мудрија и луђа од вође“. поубијала Турке. Старац се окренуо према сељацима и викнуо: — Браћо. Шаћир-ага гледао је старца гадљиво. Старчић је узбуђено поскакивао за њиме и дотуцао га. Та црна гомила. вриштећи хистерично викала је: — Хасан ми је. — Овако ћу ја њега. зашто да поганим улар! Крупно Шаћирово тело с размрсканом главом претурало се по ледини у мукама. у име Христа спаситеља. Она у својим наступима делује као бујица. мислио Је Илија. Часак је застао поред плота. дај улар и дођи да ми помогнеш! Из гомиле сељака издвојио се белокос. са белом пеном око уста. и поносито уздигао главу. То је чудна смелост и моћ! И јест и није. а изгледала је до . поново ће доћи да се свете и лочу нам крв. мржњом освете замућених очију. Некакав недокучив бол зјапио му је из очију. Масу нико добро не познаје. чупавих глава. крупан младић. ишчупао храстов колац и пошао одлучним кораком. Једна од лудила избезумљена жена. помислио је Илија. То је дало подстрека осталим сељацима. Милораде. а онда изненада замахнуо коцем и ударио га по глави. То је безумље. Гомила је заурлала од беса и радости. али су им сељаци неочекивано брзо пресудили. браћо. гледао га скоро уплашено. да помлатимо ове зверове. Било му је чудно и скоро несхватљиво шта подивљала гомила ради. јер ако их пустимо. Све се то одиграло зачас. избезумљена и неурачунљива. Застао је пред Шаћир-агом. повадила коље и као кад навале на чопор вукова.

вриштале и своја уз буђења преносиле на народ. Хајдучка освета. Јасно је. батина. није могао схватити сурову бестијалност народа. зауздати и организовано повести на Турке. Нешто мучно и тешко испунило је цело Илијино биће. Ово је само почетак почетка. нарочито старице. Између ћутљивих бећара изишао је Стреља и дао руком народу знак да жели да говори. секла и комадала турске лешеве. Навикнут да у борби према силну и наоружану непријатељу буде немилосрдан. Није желео да се меша у ову ствар. безглаво трчале. То је само гнев што је букнуо као запаљени стог сламе. узнемирено и зачуђено гледали своје безумно дело и отрежњени почели да се повлаче. и дивљом снагом открило му праву слику буне. .малопре покорна и немоћна. а према побеђеном човечан и од речи. Побуњен народ је што и набујала вода. безумно су урлале. Све плави и све уништава. Маса је и даље мрцварила. Бујица се заталасала и окренула према њему. Крештаво. треба ту дивљу. Најпомамније и најсвирепије су биле жене. који је седео на храстовом деблу. сви су застали. и да се што више окрвави и дубље завади са својим господарима. И Жикић је исто тако био збуњен суровом одмаздом народа. Нешто што је између славе и витештва. безумну снагу у руке ухватити. Погледао је капетана Жикића. и спуштене главе посматрао међу коленима пушку. Али јој се овога пута мора пустити да искали душу. вила. Тек кад се уз тресак срушише последњи остаци хана и пламен букну. Тек ће после безумља схватити да назад нема куд. квргавих руку са секирама и мотикама. То узвитлано море сељачких кожуха и шубара. борба и снага биле су нешто сасвим друго. мутљало му се свешћу. јер Турака има много. — Браћо. није довољно запалити хан и побити неколико Турака.

па шта? Ако нећете да се бијете. Него ако још једну ланеш. кучкин сине? Завадили смо вас. Од данас се без војске више неће моћи живети. — Значи. Нарочито не ако мислимо да се бијемо и бранимо од Турака. пролећне радове што пре посвршавате. прорачунато сте нас завадили с Турцима? — поново је упитао сељак и још чвршће притегао лактом доламу. обесићу те! А ти. ако је међу вама капетан Жикић. Хоћемо . да будете спремни. шкакљаш медведе испод репа. Зато. јавиће нам се и мн ћемо му дати! Сељачка гомила се размакла и прогурао се седокос старац. доћи ће Турци. вреће и људи да заплењену храну што пре одавде на сигурно место склонимо. Велику магазу са пшеницом и кошеве са кукурузом морамо још данас пренети до манастира.Они што су остали желеће да своје свете и нас униште. Зато позивам све вас који имате оружја да будете спремни на сваки дати знак да пођете у борбу. а ја у селу кнез. без власти и старешина не може се. нека се гласне да му чујемо реч и видимо очи. како бисмо имали чиме да хранимо војску. Разјареног лица. који је под мишком држао Шаћир-агину доламу. За пола сата хоћу сви с колима да сте овде. — Какву војску? — изненађено је упитао разрок сељак. а нејач и старце у збегове да склањате. — Војску коју ћемо да стварамо од бећара и вас. док међу Турцима траје забуна. Марко Црвењак пришао је сељаку и оштро га погледао: — Што ти лајеш. Нама су потребна кола и волови. Ако у селу има некога без жита и стоке. Слажем се. Стрељо. Загледао се у Марка и смирено отпочео да говори: — Ти си хајдук. Зато је потребно да. попалити вам куће и вас побити. хајдуче.

— Марко. Започели смо буну и од ње нећемо одустати. Изнад Мораве хујала је шума. Ћосав старац говорио је групи око себе. већ ствар свих честитих Срба. остаће и даље старешина. бледа лица и зажарених очију. сељаци су почели да се раздвајају у гомиле и разговарају о томе шта се десило и шта их очекује. Ја ћу с мојим бећарима остати овде на Морави и само преко нас мртвих моћи ће Турци да вас пале и убијају. Велика је народна снага и ако сви заједно кренемо.да знамо шта намерава даље да ради. шума и планина им не . Дан је постајао све топлији. ако им притесни. Кнез је мудро говорио. После говора капетана Жикића. Храстова стабла су цвилела. После ове крви и паљевине назад немамо куд. А ослобођење отаџбине није само наша ствар. с грана су се откидале капи росе и падале шљапкајући на земљу. ово што су вам рекли Стреља и Марко углавном могу и ја да вам потврдим. Сељаци су осећали голицави мирис разбуђене земље и зов пролећа. заокружио погледом узбуђене сељаке и рекао: Браћо моја. После кнежевих речи капетан Жикић се невољно подигао. нема царске силе коју нећемо сломити. И ето нагважда којешта. Ми смо се дигли да бранимо част наших домова и слободу отаџбине. Ми нисмо дошли да изазивамо гнев Турака против вас. Дошло је пролеће. Је ли вам сада све јасно? — Да је јасно — није. Ако народ нема ништа против њега. ти уреди с кнезом да се сачува храна и стока — рекао је Жикић и заћутао. — Ја познајем Марка одавно. Једне зиме држао сам га на чувању код себе. Хајдуцима је лако. али да другог излаза нема. то већ и сами видимо — викало је неколико сељака.

Бећари су и немају шта да изгубе. а ни ми. Ако се одлучио да убија. не шале. веруј ми. сем у лонац. Знате да нисам кукавица. — Успрежи мисао и говор. Ђаво нас је понео. Неколико турских кожа сам већ осушио.гине. онда ради што мора. деко! Ови се. сем у буну — одговорио му је сељак узбуђеног лица… . Сељак ни у коме нема пријатеља. а све могу да добију. Све ми се чини да смо морали сачекати поруку од Карађорђа. јер је сељак као и ми. као што видите. Од ње ми никуда не можемо побећи. али због овог данашњег срце дршће у мени. Заклан певац нема куд. Нас земља зове себи.

Нико од њих није схватао зашто Жикић разгледа кланац. Ако не послушаш. Марко Црвењак. која се благим нагибом спушта до Мораве. Слушали су како у висинама певају шеве и жубори Дреновачки поток. без куће. Ако овако отпочнемо да се излежавамо. погледом премерио Марка. хоћеш одједном да заратиш са целом Турском царевином. — Ти. Чуља. Међу бећарима који су га пратили били су: Стреља. Једеш. Са запада и севера су брда утонула у непроходну шуму. Џида. окренуо се Марку и рекао: — Биће да наш старешина тражи закопано благо? — Тражи ђавољу матер. — Зар ми нисмо бећари. Кроз тај кланац водио је једини могући пут којим се с војском могло кретати за Београд. затим му се у зеницама јавио подругљив блесак. а оћорависмо од спавања. Са Црним се није шалити. Жикић је подигао главу. Напослетку се све то Чуљи досадило. породице и обавезе. скратиће те за главу. Црвењаче. XIV Три дана загледао је капетан Жикић Ђуниски теснац између Ражња и Алексинца на десној обали Мораве. пијеш. Додијало ми ово излежавање. Илија и погурени Преша. Зар ти није јасно да је Карађорђе поручио у нишки и лесковачки пашалук да не дирамо. лево је пукла равница. . душа ће ми се ошугати.

— Знао сам већ одавно да место главе носиш маљину. Па ако им се хоће Србија и пролаз према Београду. најбоље умеш са кнезом. а трупци да буду дуги три метра. узми стотину сељака и толико бећара и пођите у шуму. То са шанцем није лоша ствар. да Турке приморамо на напад. нека иду кроз шуму и преко планина. нити да седимо на једном месту. Чуљо. Ускоро ћу и теби један направити. Затворићемо Турцима пут кроз клисуру. Бећари су као омамљени запевали. Ја ћу да направим план и од сутра се нећемо излежавати. Обарајте само храстове. кад си схватио. шуме и природе осећао онај исти опојни дах који га је вртоглаво испуњавао кад би уз њега стајала Стојче. — Знао сам ја. Их. и на сељачке овнове навале. Овога хоћу. весело кад ми будемо иза опкопа. Направићемо град. Биркаћу их као безуба баба гњиле крушке. што ће бити. Марко. некада си био тесач јапије и добро тесао брвна? — Али сад умем само да сасецам мртвачке сандуке за будале који погину. Морамо наћи погодно место да подигнемо шанчеве. Затворио је очи. опојан мирис пролећног поднева као да је магијом наде и лепоте свима испунио душе. — Добро. — Колико се сећам. а Турци присиљени да јуришају. неће ти ништа друго остати већ да лудо погинеш! За нас бећаре није да се мотамо око женских стражњица. браћо. да је твоја мудрост кокошија. С једне стране обрлатила те Стојче. Ти. Кад се Турци у Нишу приберу и прикупе. а с друге џаба богу крадеш дане. Марко. Све запреге покупи да превлаче јапију. а Жикић је у мирису земље. Сладуњав. овога нећу! — рекао је церећи се Чуља. Ово није џаба губљење времена. а у .

удише ваздух који њоме мирише. да из себе отера мрачну сенку крви и убијања. Риђе коврџе косе падале су јој по врату. тамо је — одговорио је Жикић. али не схватам откуда Турцима толико упорности да гину као стока“. окренула се према Морави и замишљено зурила замамљеним погледом. Притерао је коња до њеног. „Ми ратујемо да се боље живи и да будемо слободни. — Тамо у оној сумаглици је Лесковац? — Да. мислио је. — Кад Турци сазнају да сам ја с вама. — Ипак је све то гадно — рекао је Жикић и стресао се. Цео предео натапало је блиставо светло. а с њима се несташно поигравао ветар. и ја сам једног часа пожелела неког Турчина да сасечем. Болела га је душа. ошинула коња канџијом . — Шта гледаш? — упитао је. Галопирала је на коњу. — Могли бисмо послати Прешу да га доведе? — Могли бисмо. Поготово сада му то неће тешко пасти кад зна да сам ја слободна. а око стиснутих усана поигравао је више загонетан него пркосан осмех. сем црне мрље згаришта из које се према небу и даље дизао дим. Било му је потребно да чује њену реч. Изгледала је уздржљива. али се она није окренула да га погледа. али он неће хтети да напусти град. обесиће ми оца. Знаш.свести му се јавила она. То га је изнуравало. Стојче се изненађено засмејала. Жикић није могао да одоли да и сам не погледа за њеним очима. и видокруг се осенчавао измаглицом. Хоће да живи и умире са својом паством. хладна и због нечега као увређена. Него знаш сељаци су заиста сурови. груди су јој се таласале. Све је било прекрасно. јер је више него икада осећао да воли Стојче. јер није могао да издржи напетост у грудима и тишину поднева. Гледала је у даљину. али су добро јутрос поступили.

Подли човече. — Ти знаш… — хтео је да јој објасни Жикић. она је чекала. јер не бих више била у стању да водим рачуна о себи. затече Стојче како седи на пању. али су зенице светлуцале радосно. — Луда си. Кад је зашао дубље у шуму. . нешто што је својствено само вољеним женама. али се нећу одрећи тебе. Окрснула се. надала се. Дуриш се цело време на мене. Видећеш. а никако није скидала са Жикића љупко запаљене зенице. Ја ти кажем да си кукавица. у исто време драго и глупо. а коњ пасе на пропланку. После овога све ми је јасно. ничему више немам да се надам. смакао му узду и пустио га да пасе. научићу да бијем из пушке. Стојче! Оно што могу и смем да ти кажем. и неодлучно се приближио њој. то је да те волим! Али зар не би било глупо да се заборавимо? — Сви сматрају да си јунак. да сечем ханџаром и будем најсвирепије створење на свету. Ако изгубим тебе. Скочио је с коња. Било би ми криво што сте ме преотели. — Ништа ја више нећу да знам. која се под навалом сунца ослобађала зиме. Коњске копите су урањале у размекшалу земљу. У њеном погледу крила се жеља за прекретницом. Јурнуо је за њом. Било је то нешто свирепо. паметан и одлучан. а очи су јој севале од гнева. које у своју игру уносе све што желе и имају. — Дојурио си за мном.по сапима и галопом потерала у шуму. као да сам ја крива што си ме заволео. Постало му је јасно. а немаш смелости да урадиш што треба. погледала га и на лицу јој се појавило препредено чуђење. мислиш да се ја више ма чега могу плашити и због кокошије памети твога Црвењака остати на пола пута. Није ништа говорила.

Сјај очајања и радости мешао се у њеним очима. Отргла се и потрчала према потоку. пуне лепоте и лудости. враћао јој се жељом и мислима. а њихала се у струку и куковима. Жикић је знао да је љубав то. Био је сав у врелини. као да је малопре стајао поред ужарене пећи. манастирске одаје. Пупови лишћа пуцали су на гранама. Дивља. и да ће све доћи — прошапутала је Стојче. а не очајање. јер су знали да је неминовно све остало што има да се догоди. — Знала сам да ме волиш. избацила га из тврдог бећарског мира. Груди су јој као зачикавање. Њен плач био је само бес. Препознао ју је не само по лицу. осетио је олакшање као да га је свеж ветар помиловао по лицу. Шума. јер ма шта радио. Јавила се у њему дубока. рањено спустила главу на груди и зајецала. Ваздух је био пун сунца и мириса младе траве. Није пошао за њом. Ништа није постојало сем ње. јер се бојао да не учини ма шта да лепоту доживљеног поквари. Очи су постале несхватљиве. она коју је чекао да је изненада сретне. силовит израз. „Ово је само сан”. Жикић тада више није умео да мисли. После су обоје настојали да се не сретну. привио ју је уза се. и нуде искушење. Она је била она која се тражи увек. Сањарио је и патио без одмора. претежући чврсто њену главу на своје груди. Изненада је уздахнула свим срцем. врелим дланом помиловао јој косу. безумна сила га је гурнула према Стојчету. О чему сад још ту има да се мисли? Живот је радост. Кад се удаљила. мрачне. па су обоје застали. смутила му мисли. свуда. очима. мислио је Жикић. само тренутак. Око уста и очију јавио се сув. слатка радост вука који је изненада и неочекивано сусрео на стази кошуту. Како су јој само топло и слатко набубриле усне. већ по ономе што је пробудила у њему. трава . Била је сигурно она. дубоко.

а дивљи бес неукротиве снаге заиграо му је око очију. неће бити рђаво да пођеш с Прешом.и дрвеће. Његово понашање све је било чудније и немирније. И у том збрканом хаосу мисли и осећања. Ма где бацио поглед. Шум свакога њенога корака изазивао је потрес у његову срцу. Преша је задуго ћутао. Чак ни умни игуман Стефан није могао да смисли како да дођу до таквог човека. јер ћу те згњечити! . Изветриће ти глупост из тупе маљуге — рекао је Чуља. — Медвед се заљубио у лисицу. Сада. а очи га звале у тајанствену шумску тишину. — Гњидо. Заиста. видео је њу. гађању белега и савлађивању напора. а онда се усправио и рекао: — Дајте ми два коња! Одавде до Ниша наћи ћу га или украсти. кад се одлучио да подигне шанчеве и утврђења. Њене неме усне изазивале су жео. био му је потребан ковач. Крстикаша се осмехнуо. не буди у мени звер. Час је нове бећаре упућивао како се рукује ханџаром. лукавим очима. Изналазио је стално посао да утекне од себе. први пут скренуо сву пажњу на Прешу. од ње. надмашивао је чак и старе бећаре довитљивошћу и вештином. — Ја ћу поћи с њиме! Досадило ми је овде. и свега чудног и необузданог. Из свега што је радила и говорила осећало се да је победила. све је мирисало њоме. а чини ми се да помало и сметам. Вежбао их у руковању пушком. А она је цветала у жару чекања. Испробавао њихову досетљивост и снагу. жмиркао је као кртица ситним. Шта може бити глупље од тога? А лисица облизује њушку за курјаком и око њега врти репином. Мали неугледни човек. а њега нигде у близини није било.

криво ти је што га више волим од тебе — викнула је Стојче и разљућена полетела на Чуљу. Замесиће та девојка међу нама такву попару да је ни гладни пси не би појели. и мигајући здравим ухом показивао на Крстикашу. — Стојче. чешући раздрљене рутаве груди. — Не лупетај глупости. — Ето погледај је. Застидео си девојку! — викнуо је злобно Марко Црвењак. Знаш како је! Може и у нежности да се заборави. — Покушај да му ти паднеш у руке! Ја бих чак и мртвог Крстикашу заобишао. Вешто као чигра. Чуљо. Чуља је брзо одскочио у страну. личи на сврачицу. Арслан-бега у Скопљу је само малчице притегао за јабучицу. Кац би их само погледала. — Кладио бих се да је Чуља јачи — намерно је подбадао Стреља. брате. Чак и капетан Жикић пред њоме обара поглед. то они од муке тако говоре. чучали би пред тобом као шарови — окретао је целу ствар на шалу Стреља. — Чуљави брбљивче. Не волим. а ни абера нема од његове слоновске снаге. . Стојче. А ти. припази се јер воли да те убацује у седло. чије се мрачно лице било озарило радошћу. Проклето женско. ни да ме загрли.

борба је добила сасвим други изглед. нити су ма пред чиме зазирали. горели су турски ханови. Кад је опасност већа. чији темпо рада из часа у час постаје све захукталији. Махнита бећарска снага тестерама и секирама у рукама већ недељама обара младе храстове. Смрти су се ругали. Секире су бесно лајале. а она је свуда ишла у стопу с њима. Волели су лак и пуст живот. До бесна коња и помамне жене није им било тешко доћи. Испред њих се ваљао невидљиви талас страха. пратили су их благослови раје и клетве Турака. Имали су изглед дрвосеча. а силави побацани у страну. Куд год су они пролазили. Али откако је устанак избио. Сељаци што су запрегама вукли јапију збуњено и задивљено су посматрали бећаре. Мржња и невоља били су једини саветници и помагачи људима који ништа за себе нису тражили. Пушке су сложене у купе. рушило се дрвеће и као надути ковачки мехови дахтале . којима ништа није било тешко. и остали одлучни да истрају до победе. шкргутале челичним зубима тестере. по дрвећу остајале обешене субаше. све су на коцку стављали. живот је за бећаре постајао слађи и пунији. а свуда иза њих крвав траг. Свирепи закон живота у ропству начинио је од њих немани. XV Наслућивао се непомирљив и немилосрдан рат с Турцима.

. вучје јаме и бркљаче. Претоварена кола шкрипала су. све се то у његовој машти претворило у дивну музику. упињали се воловски вратови. Из замршеног сплета брвана израстале су осматрачнице. вика. укреше и запали. саобраћајнице са настрешницама и собе за преноћишта и заштиту од зиме и невремена.су снажне груди раздрљених бећара. док су гледали како се подиже и расте град. пушкарнице и отвори за топовска грла. Игуман Стефан изиђе на брег. а слобода узима своје обличје. већ онаквог како га дочарава његова машта. напуни чибук. Бео. испод земље. склоништа за топовске гранате. повејарцем брега око Дреновачког потока. у чудни пој неразумљиве литургије страшном богу. На обе стране. Свима се чинило да то не расте град. већ и сељацима околних села будио се понос у грудима. а град растао. копали су се ровови. псовке и дозиви. У позадини. саобраћајнице и под надзором капетана Жикића намештали палисаде. Не види га он какав је. са безброј кула и осматрачница. граја. Чак је и Чуља престао да их више помиње и збија шале на њихов рачун. који ће ту једнога дана осветнички да заурла… Дани пролазе. седне. чуле се псовке сељака и радосни покличи бећара. Пролеће је журило. замршен. Лупа маљева. клепет секира. правили банкети. град расте. а Преше и Крстикаше нема никако да се врате. и сатима гледа како град из дана у дан прелази с једног брежуљка на други. с југа равницу испред утврђења заграђује Морава. копали су се магацини за џебану и храну. дани су пролазили. Са запада и севера су брда и непролазна шума. Неутољиви замах посла захватио је цео предео. Не само бећарима. већ њихова снага. које имају за циљ да на потребној удаљености зауставе талас непријатељске коњице. множе се опкопи и ровови.

где је требало да се смести хан и неколико трговачких породица. кувале су храну. У журби је набијао лулу дуваном. јер је свако радио оно што му прија. свако је у ту велику и замршену грађевину уносио по нешто своје. доносиле воду. забијали у земљу. налазили се при руци мајсторима да им додају алат. Жене и девојке које је Стојче подучавала. одвлачили земљу. наде и песме.Стојче Је била бледа и замишљена. Неуки и слаби по снази копали су ровове. гледајући раздрљене бећаре и помахнитале девојке. а од зоре до мрака био присутан на градилиштима. са великим маљевима дизаним помоћу ужади. питао се Жикић с врстом усхићења. загледао како се тешу брвна. „Какви су ово људи? Јесу ли чудовишта или ђаволи кад све ураде боље и лепше него што сам замишљао?“. и једва је могао да верује својим очима гледајући све што је било урађено. део себе самога и своје душе. Марко Црвењак ничим више није подсећао на ратника. . а сви су давали од себе све што могу. а Жикић забринут. јурећи од једне групе мајстора другој. Радови на подизању града на Морави постајали су све ужурбанији. Чак ни најгрубљи послови нису могли да изазову клетву или гунђање. Што је најчудније. Организација је текла сама по себи. помогну да оконче брвна. сасецају и намештају подументе а дижу унутар опкопа читаве улице кућица за смештај војске и хране. а завршавао се у сумрак. Капетан Жикић је свакога дана допуњавао свој план. допола у земљу укопана. које чак нису стизале ни дебеле плетенице да сложе у пунђу. што зна. Никад ни један град није растао с толико одушевљења. и својим присуством још више распаљивале мушку снагу и сујету. Посао је почињао рано изјутра. подигне велика барака. најснажнији су га. Тесачи су заоштравали коље. Његова је замисао била да се усред града.

грош човек за шега дао не би. Свега тога ћемо имати. направити то. — Овде ћемо. Ја не знам. Да побегне од себе. — Јеси ли чуо. — Чуља је синоћ наваљивао на Жикића да му дозволи да пође у потрагу за њима. наћи ћемо некакво име. браћо моја. Уосталом. због Стојчета је пошао да тражи ковача. Поморавље ће нам дати ракије. скоро ништа не једе. весеља и жена. Него виде ли ти како Преша и Крстикаша негде заглавише? Ни трага ни гласа. а чим падне ноћ. потуљено жмирка очима. поћи ћу у Мораву и расхладити се — рекао је млад бећар. биће га и напретек. јер да је ту. — Замишљаш себе на дивану са неком беговицом. — Вала и јесте необично. За Крстикашу јазук. и не брини. можда то са женама и јесте нешто чудно. Курвин-град. јер што будемо зажелели. — Теши добро то брвно. али ако ме једном нешто тако ухвати. — А како ћемо да назовемо град? — питао је један стидљиви младић. живот без њих двојице. а лако је за име. — Бећар-град. кога су тек осенчавале науснице. Досадио му. не би нам требало да правимо чекрке. каже. проклетињо — рекао је један од тесача. награбићемо се турских лепотица. — Да га саградимо. то ћемо и створити. или тако нешто. ту је игуман. Преша ћути. искраде се и одлази с њом у шуму. као да су у воду пропали. Ето и капетан Жикић по цео дан овде ради. Млад сам и још се никад нисам приближио ни једној жени. Бећари не могу без пића. а што се тиче весеља. а јунак је и паметан да му равнога међу свима нама нема. Стрељо? Тихомир мисли да Морава може .

и прича о њему лети на све стране. ветрови. који подижу бећари и хајдуци. Ако се небо наоблачи и загрми. луд и зелен. Где год се затекао млад и необуздан Србин. Било их је који су дошли са оружјем. а Тихомир блед и узнемирен гута сваку њихову реч. уведе у ред. жубор воде. Успеси устанка у Шумадији узбудили су све источне пашалуке. прича о новом граду. и Стојче јури кроз бећаре да га превије. а највише оних што су као бескућници лутали друмовима и градовима. био је одређен Илија бимбаша. кад се раја узмутила. јер се свима причињава да то с новога града грувају топови. У данима општег узбуђења. Сиње море не угаси што ураде пусте женске полутике. шум лишћа. пустоловинама. Бугарин или Грк. видински и лесковачки пашалук. расподели по четама и провери да међу њима нема и турских њушкала. нове придошлице бећара су се умножавале. Дунуо је био луди ветар и дошло време које и камен нагриза.да му замени жену. Талас наде и радости. вину. а људи су . из одреда крџалија. Али чим неку младу и лепу Туркињу заробим. и постаје све више узнемирен. Да придошлице прихвати. У међувремену неко се посекао секиром. Преносе је људи. а еви као по команди престају да раде и прате је погледима. И док рад траје све бешње. — Млад. И док се град подизао. Било би срамота и грехота да погине а то да не упозна. онда Турци подигну главе и погледају у правцу Мораве. бећари причају о женама. ишчекивања и узнемирености пренео се на нишки. па је у потаји смишљао како да пође у нови град на Морави. научићу ја мога Тихомира. Град на Морави расте. још више је цветала загонетком у срцима немирних људи на Балкану. радост раје и страх Турака. срце би му уздрхтало жудњом.

дочекан са зебњом и бригама. да нешто наслућује и назире некакав нов живот. Чак ни смрт више није изгледала страшна. изненада је кроз села.све више падали у некакво ишчекивање. Испрва је тај шапат био плашљив. Живот је био слеп и затворен у црни зид ропства. сашаптавања. сањало и жудело. немог споразумевања и договора погледима. будило се овог пролећа. а затим је из дана у дан постајао све гласнији. Моћна струја прелазила је и на рају. Сад је у очима раје све постајало друкчије него што је било. а мотике или секире постајале су чудесно лаке и спремне да се спусте на турске главе. градове и паланке забрујао шапат о буни раје у Шумадији. До тога пролећа раја се бавила искључиво својим невољама. опипавали сопствени мишићи. да даје аги агино. Отпочели су да наилазе дани ишчекивања. разбио црне зидове ропства и отворио пред очима нове видике. Људи су се изненада згледали. стезале жуљевите песнице. . учинило им се као да више нису оно што су били. кренуле воде. Чинило им се да никад пролеће није било тако. реметило све раније планове. дунули топли ветрови. Али кад је рано пролеће дошло. а у главама је мисао отпочела узбуђено да гмиже. будило у њима нове наде или изазивало неслућене могућности. цару царево. бруји и шапуће. из земље бујају чудесни дахови наде и окрепљења. Из шума и таласа ветра допиру до њих грлати дозиви слободе. Полако и скоро неосетно дизала се глава. оре земљу. сунце је светлије. пригушен. Све оно што се прижељкивало. с планина јављала чудна светлост. Настојала је да што мање привуче пажњу Турака. јер се тамо иза брда и. Све је у покрету: ваздух се таласа. приклања главу. планине. а и најневероватнији подухват постајао је могућан. које их је одвлачило од послова. разбудио. све је покренуо.

одрпане и смождене поворке жена. То су у почетку радили и сви околни муселими. — Ако је алах још на небу и падишах у Стамболу. жене запомагале. Уши су му зујале. вукле су се лагано. кад буна поста све јача. подвиће репину и наставити покорно да носи јарам. али и да им се забрани скитња. а буна не само да се није стишавала већ се све више разбуктавала. кад раја докусури јањичаре и дахије. У алахову тефтеру која хиљада мање или више Турака није велика штета. на добро не слути! И Хафис-паша немило прими ту вест. а . а у источне пашалуке допре глас да је пропала мисија Бећир-паше и да бећари на Морави дижу утврђење и град. Из очију им је зјапио страх. зар могу овакву грехоту и срамоту гледати? — чуо би се вапај из поворке. али чим добије по њушци. Обе су паше рачунале да ће их Порта. пролеће је одмицало. а жеђ раје за турском крвљу све је већа. Гладна животиња што живи у раји искезила је зубе и ујела господара. одредити да смире Србију и постану везири београдског пашалука. Али сви су остајали за ту патњу слепи и неми. а старци јечали. којих је одувек било у царству. више костури него живи људи. Хафис- паша је наредио да се избеглице сместе и нахране. Изнурене. Рачун им је био суров. Избеглице су се множиле. пролазили дани и месеци. деца су цвилела. деце и седобрадих Турака. Турци су у први мах мислили да је буна у Шумадији као и све раније буне. а царство се на једноставан и лак начин отарасило одметника Међутим. То исто урадио је и Шашит-паша у Лесковцу. Међутим. Турци се почеше збуњено запиткивати: — Шта то раја намерава? — Дина ми. Стамбол је далек и глув.

утростручи пажњу на свакога незнанца који дође у град. — Уради све што сматраш за потребно — рекао је Хафис- паша и дао му знак да је разговор завршен. Напео је уши и отпочео да ослушкује. . обећао је Карађорђу да се неће мешати у обрачун раје са крџалијама. а ја ћу послати гласника у Стамбол и затражићу да ми се дозволи да умирим рају у Србији. — Рамиз-ефендија. и испод од дувана пожутелих бркова севала су му два реда чврсто стегнутих зуба. — Честити везиру. Нађи неког поузданог шпијуна и пошаљи да извиди шта се то на Морави догађа.непознат немир изазвао је у њему узбуђење. а за услугу затражио је да они не буне његову рају. чврсто притискујући криву сабљу уз бедро. трептао очима. Рамиз бимбаша стајао је пред пашом укрућен. који је долазио равно из срца земље. Чинило му се да кроз дуварове конака чује потмулу буку и тутањ. требало би извидети шта намерава Шашит-паша? По обавештењима којима располажем. а маслине и мастика отужне. То га је раздражило до беса. Испитај га ко је и утврди зашто је дошао. Дувански дим из наргиле учинио му се горак. Наредио је да му доведу бимбашу заптија.

Као и сваког странца. С Милошем се упознао у хану. Мамурног ковача присилили су везирови момци да им поткује коње. опкољена ханским шталама. и као у жене гојним прсима. . плав момак. У Ниш је дошао пре пет година. а од јутра до касно у ноћ у њој су бректали мехови. Од ње се запажао само угнути чађави кров. претварао новац у дукате и пунио њима пас. Енергичан и вешт да посао организује. Од зараде је Милош за себе добијао трећу пару. Мешо се баш те године беше нагло пропио и потпуно занемарио посао. касаба је Милоша у почетку примила непријатељски и с неповерењем. Била је власништво Меша налбатина. али је услед ћосавости изгледао много млађи. Имао је нешто око двадесет и пет година. брзо је научио све што је знао Мешо и преузео радионицу у своје руке. Већ одмах сутрадан показало се да је његова срећа била што се упознао с овим момком. са широким. узео четири калфе и сав посао у своје руке. платио му вечеру и повео га са собом на конак. који већ пуних пет година не ради. XVI Ковачница се налазила на крају махале. јер му цео посао води калфа Милош. жарило се огњиште и четворица калфа једва су успевали да свршавају послове. а како је Милош био по занату пушкар. уз ковачницу је отворио пушкарско одељење и већ прве године исплатио све Мешине дугове. пун.

покушавали су неколико пута да га унизе. оставише га на миру. умрла му је мајка. која јој је упорно истицала црне. чију спољашњост осенчава белина. Милошева судбина у детињству није била ружичаста. Ујак Гиле имао је два одрасла сина који су тада већ били одељени од оца. помажући богатијим породицама. узео је дечака код себе и учио га занату.Трговачки момци. а бригу о храни. бавили су се трговином стоке. учинио оно чиме се једино у касаби стиче углед и поштовање. Али кад су поред Милоша осетили и тешке песнице Меша налбатина. јер су му замерили што се у шездесетој години оженио младом удовицом. Ипак је. називајући га због ћосавости „мисирска баба“. која је долутала у Ниш као просјакиња из Врања. на изглед смирено. изазову на тучу. Они се нису слагали с оцем. Имала је чудно лице. и сама је понешто зарађивала. али свима је било јасно да је старица умела изванредно да води кућу. Све је то било допуњено извијеношћу ноздрва и тамним луковима обрва. Родом је био из Ораховца. крупне очи пуне пригушене ватре. уз то. Још док је био у седмој години. где му је отац обављао терзијски занат. чистоћи и домаћинству водила му је хрома старица. и поред отуђености. чувени призренски пушкар. и наругају му се. Милошев ујак. папуџије и сарачи. Уздигао је оронуло имање свога газде и штедњом стекао доста новаца. Свет се у чаршији питао шта је могло да здружи два чудна створа. Њен лик је . које је она такође претварала у дукате и зашивала у памуклију. а после њене смрти отац се нагло пропио. Живео је у једној кућици уз саму ковачницу. а и Милош јој је свакога месеца као плату давао по двадесет гроша. но назив му остаде и мало-помало на њега се и сам Милош навикао. занемарио занат и одао се скитњи.

учио занат и први пут осетио шта је топлина. Кад је долазио кући. Милошу је било тешко да мирно гледа Јањино лице и блудном светлошћу зажарене очи. Једне ноћи. Гиле се у Приштини задржао месец дана. а за то време Милош је водио радионицу у Призрену. Споља су продирали неразумљиви шумови пуни чудног склада. чути јој глас. видети осмех и човек је никад више није могао заборавити. а Милош је постао калфа у непуној двадесетој години.требало само једном видети. пети или шести дан по Гилову одласку. Јања га је по обичају дочекивала на капији. била је месечина. Између њега и ујне Јање. остајао је до касно у ноћ у пушкарници. Јања је још неко време пословала око огњишта. развијало се све веће пријатељство. Посла је било и сувише. Затим је лагано на прстима ушла у собу и почела да се свлачи. како јој папуче лупкају и како понекад уздахне. и некаква чудна мека слаткоћа и клонулост испуњавала све. Тешки мириси дозрелог воћа надирали су у таласима кроз отворени прозор. Она му је све више указивала пажњу и нежност. и њиме пригушено пропевала. Било му је као да га нешто чудно распиње у грудима. Милош је окружен нежношћу његове жене растао. Време је пролазило. Мало је говорио. Под руком ујака. Затим су седали и заједно вечерали. коју нико у ујаковој породици није волео. отварала му врата. одмах пошао у собу. Сан га није обузимао. као да је свака ствар добила свој језик и глас. распремио се и легао. Чуло се како намешта лонце. а месечина му је мутила разум. Милош је кроз спуштене трепавице . Једне јесени Гила је позвао везир у Приштину да за дарове пријатељу у Стамболу изради неколико кубура и ханџара. У башти су дозревале такише. мирисао презрели невен.

Тада је наступио прелом у њеном држању. Све ми се чини да се неко шуња око куће. Затим је испружио руку и спустио Ле на Јањине обнажене груди. — Мене је обузео страх. — Јок. да Јања мисли како спава. — Лако је теби! Мушко си и није те страх. све док се не почеше да примећују знаци трудноће на Јањи. прелазио је у очајање. Љубоморан. Бојим се. Пуштала га је да бесни. а зреле такише падају. Сваку погодну прилику су искоришћавали. прек и суров. Међутим. Затим га је наговарала да их напусти ако је имало воли. Потпуно се окренула мужу. и привукла себи. а кад је исцрпен и заморен падао у тежак и бесвесан сан. заједно. После отпочеше да краду љубав. те ноћи ни Јањи није долазио сан. уздисала и напослетку се исправила и села. настојећи да гласно дише. то се настављало до Гилова повратка. — Милошу! Чини ми се да и ти не спаваш? — Не спавам.зиркао. и не схватајући шта хоће. ради њене среће и детета које ће ускоро доћи. обгрлила га. али изгледа да је то Јањи баш годило. Тако јој је муж био наредио. несрећан . Понекад као да чујем кораке. зарицао се да то више никада неће радити. дрхтећим телом. То ветар шушти у гранама ораха. Непрестано се окретала и превртала. Крвав од снаге и силне обести. Она се нагло издигла. Него дођи и седи код мене док заспим. Од Гилова одласка она је за себе наместила душек у ћошку собе и ту спавала. седала је уз његово узглавље и остајала да бди све док се из сна не тргне. кажем ти. Од те ноћи отпочели су да спавају. Разбио ми се сан — одговорио јој је. Ја сва дрхтим. Сео је код ње. јер је хтео да унапред пресече сва оговарања снаха и синова. Спавај ти и ништа се не плаши. није хтела више ни да га погледа. вала. међутим. Био је невичан свему.

насилно да га поведу. а потом лину киша. а у сусрету с Турцима обарали су очи и журно пролазили. а никога позната нису имали ко би им у томе помогао. не само у сну већ и на јави. Тако је после неколико месеци долутао у Ниш. одлучили су да прибегну препаду и да га силом поведу. Иза подне почело је да се облачи. почео је да хвата самог себе у грешној помисли да убије ујака. Кад су калфе отишле. које су одређене да изврше преметачине и све сумњиве Србе затворе. кад је Хафис- паша издао наређење бимбаши Рамизу да пооштри будност у граду. Очајни што им подухват не полази за руком. због чега је дошло до свађе између њега и Гила. али како није могао да заборави Јању. и ако не хтедне милом да пође с њима. И сам Милош тих дана није излазио из ковачнице. Али оно племенито у њему победило је зло и једнога дана намерно је покварио једну кубуру. хитао је у кућу и затварао се. преоблак и напустио Призрен. Крстикаша и Преша још у први сумрак заузели су место иза ковачнице и вребали Милошев излазак. Најтеже је било то што се нису могли да крећу по граду.и разједен болом. И ето тога Милоша пушкара и ковача већ читав месец дана вребају Крстикаша и Преша. а Милош се спремао да затвори . а само се с времена на време зачуо бат ногу заптијских патрола. У Приштини се задржао недељу дана. и како га је свуда и у свако доба прогонио њен лик. позову га. настојећи да с њиме успоставе везу и придобију га да пође на Мораву. да не привлаче на себе пажњу. а чим посао заврши. Још истога дана узео је торбу. одлучио се и кренуо даље. скоро нису кретали. тако да су сокаци скоро потпуно опустели. Преша предложи Крстикаши да сачекају Милоша када изиђе из ковачнице. Срби се у Нишу. Увече. Град је упао у мрачну ноћ.

зато завежи узлом језик. — Зашто. а ви овде течете новац. Кад се спремио да закључа врата. Раја диже град на Морави. а по гласу се осећало да је уплашен. Ти си овде у радњи где свако долази. Баш зато сам и дошао овамо да ти кажем оно што као Турчин не бих смео. Везир је издао наредбу да се сви сумњиви Срби још у току ове ноћи похапсе. — Знам. Зато буди опрезан. само не заборави да су људи услед крви полудели. Милош је једно време ћутке седео. затим је успремио алат и угасио ватру у огњишту. — Мешага. — Казаће ти зашто Рамиз-ефендија. па окренуо пустом улицом према хану. Турци су озлојеђени. тетурао. По његову изласку. ако не могу на кривцима да искале освету. тебе од мога Хасана ничим не одвајам. знаш да се ни у шта не мешам — одговорио је Милош. и нешто сам са собом говорио. кад ојача. јер ми ваља још неке ваше да позатварам! Милош је брзо обукао Фермен. ако бога знаш? Ја сам радан човек и ни у какве се сумњиве послове не уплићем. Свака је буна као жива ватра. соколе. — Е. искалиће је на правима. ушао је Мешо налбатин и рекао: — Милошу. Него. закључао радионицу. долијао си. можеш и сам да се досетиш. окрене се у пустошење околних пашалука. Затим је Мешо изишао. Турчине! — одговорио му је. вероватно с намером да. Ако имаш трунку памети.радионицу. Раја коље Турке. а . крмски сине! Закључај радњу. хајде. да не дангубимо. дошао је заптија и рекао: — Јеси ли ти Милош ковач? — Јесам. бива. јер морам да те водим у зиндан.

нека узме што му треба. Мрак је постајао све гушћи. Ми смо бећари из дружине капетана Жикића. бледећи и муцајући од страха: — Добри људи. дигни руке увис . али за то вечерас није било разлога. и ако ти нешто треба од алата. Ако нећеш милом с нама. побићемо вас! Пред нама натраг у ковачницу! Ти. а свезани заптија је стењао. Турчине. — Поћи ћу. — Прешо. ко сте ви и шта сте то наумили? — Наумили смо да тебе водимо са собом. Наредили су Милошу да само малко распири угаљ. ковач нам је потребан као хлеб. Опоро сажаљење испуњавало је Крстикашине груди. јер морамо што пре да измичемо.затим пред заптијом пошао у мрачну улицу. али по узнемирености Турака предосећао је да се нешто догодило.тк ти узмемо оружје. Заптија је држао руке изнад себе. киша је лила. јер му се чинило да је насиљем доводио у неку врсту понижења самог себе. не остаје нам ништа већ да те завежемо у врећу и понесемо — рекао је Крстикаша. Крстикаша није знао. ја ћу чувати Турчина! Шта се у граду радило. Ако имаш пара. Подижемо град на Морави. заслужује сажаљење? Они су . само треба да узмем из куће новац и да понесем најпотребнији алат. Затим су се вратили у ковачницу. Милош је узбуђено. Преша му је узео оружје и скинуо силав. изненађено гледао шта се ради. Лакше је убијати. Питао се да ли Турчин. Пут су им изненада препречили Преша и Крстикаша. упрли им их у груди и рекли: — Реч ако писнете. ма какав био. а при мутној светлости свезали су заптију и набили му у уста кучину. и да је потребно удвостручити опрезност. Држали су у рукама ханџаре. пођи с њим. узимај брзо.

и отпочне да зауздава људску слободу и мисао? Право на једну мисао. одаберу што им се допада. на једну веру. Али злу и неправди никад неће бити краја. Милош и Преша. с врећама на рамену. и измишљати нове да обману лаковерне и преко њих загосподаре животом. то је основица за ропство и странпутица којом се иде у ништавило. на једно уређење света и живота. господаре и робове. — Да крећемо? — упитао је пригушено Преша. Био је спреман да свакога . покорност и унижавање. Зар није глупо кад се слинав Турчин помами. лепоту и ширину. одбацивати старе лажи. — Можемо — одговорио је Крстикаша и погледао свезаног заптију. људи су створени да буду слободни. своју мисао. „Гурави свете. своје гледање на живот. По његовом.својим насиљем и присвајањем свега што је вредно. Изделили су људе на правоверне и невернике. погурени. Сажаљење је само нешто што треба пресећи немилосрдно у корену и бити чврст и суров док се све те немани што блате живот не униште. прљаво ропство. а истина је негде између супротних мисли и жеља. Гадно. паметнији. лепо и корисно сузили живот. а за њима Крстикаша с десном руком на дршку ханџара. узвишенији од других. па и најбалавији Турчин мисли да је бољи. само зато што је муслиман што има своју веру. Зато нема између нас и Турака могућег помирења. помисли Крстикаша прислушкујући шљапкање Прешиних и Милошевих ногу. у којима су носили алат. људи ће се присећати. вукли су се напред. кажу што желе. зар сам ја створен да те исправљам”. сатру и створе путеви у слободу. Крстикаши се зато чинило да је пронашао у мислима оно чиме се могао поносити. претворили га у мрачну јазбину.

заобилазећи малту и турског стражара. „Моћ је одувек била савезник људи који се боре за слободу”. помислио је Крстикаша.уклони с пута. .

а Милош се показао не само добар мајстор већ и подузетан. Калуђер Никифор. који одмах после другог пуњења прште. пронашао је двојицу ливаца. целе дане је проводио код пушкара. а без њих град не би представљао препреку турској војсци. тешку пијандуру. и тада су издржавали десетак пуцњева. бацило у Мораву два топа. али Милош је почео да их окива гвозденим обручима. Саградити утврђење није било тешко. Посматрао је како се ковачи муче и окивају трешњев топ. Ти топови после првог или другог пуцња прскали су. па је рекао: . Наиме. аустријског дезертера. Како су међу бећаре долазили младићи разних занимања. присиљено брзим напредовањем Турака. а нарочито кад су колари од трешњевог дрвета почели да израђују топове. али је било тешко набавити топове и кубуре. Једног дана у ковачницу дође сед старац из Дренове. уплетао се и сам да помаже. XVII Ковачку и пушкарску радионицу бећари су сместили у споредној згради манастира. као скелеџија видео је како је једно одељење Аустријанаца. једног колара и тобџију Јаноша. за време Кочине крајине. Из мутне старчеве свести испливало је сећање. откако је основана радионица. Старац се изненадно сетио нечега што је већ давно био заборавио.

Старац је пришао обали. цев једнога топа вири из песка. и то могнеш учинити. Морава је била пуна воде. прижељкује пушку и јатаган. затим му широк осмех набра смежурано лице. Окренуо се и погледао Жикића. а вир тамнозелен и тешко се могло видети ма шта у њему. Капетан Жикић приђе старцу и дуго је гледао у воду. Преша. а када се срео са ужагреним Стрељиним очима. ја ћу вам помоћи да дођете до два права топа? — Ако ниси луд. Још истог часа Стреља. и при сваком трећем кораку поскакивао. Кад су дошли до Мораве. Старчеву причу Преша је саопштио капетану Жикићу. — Ако ћете мене послушати. застао и забечио се у воду. Крстикаша. Како је већ био прошао мај месец. не шали се главом! Ако нас превариш да се џаба мучимо. одмеравао нешто штапом. а кад вода оплића. Милош и старац кренуше према Морави. — Ех. а дукате ћу узети ако ми их даднеш. Свете ми Тројице. За те паре набавићу му оружје. ваљда од радости или страха. ти! Зар би се од моје главе овајдио. који су Турци по одступању Аустријанаца покушали да изваде. Ја знам место. ја ћу ти дати десет дуката — одговорио је Преша. Старац је одупирући се на чворноват дренов штап ишао напред. заиста ћу узети десет дуката. Илија. — Луд нисам. старче. својим очима сам видео кад су Аустријанци два топа бацили у Мораву. — Чујеш. — Ено онде где је онај црњак лежи велики топ. Али кад ми не верујете. Имам унука делију. . друго је премишљао. рекао је: — Сад знам! То је овде горе испод три тополе у виру. приклаћу те као петла — умешао се Крстикаша.

На обали под тополама седела је Стојче и посматрала како Крстикаша наваљује свом тежином и снагом на полугу која је . — Равномерно окрећите! — О-рук! — викао је Крстикаша. Кад се појавио на површини. По Жикићевој замисли прво су маљевима у реку забијена два дебела стуба. једва је успео да доплива до обале. Морао се начинити још један и ужад ојачати.Затим се скину и без предомишљања скочи у Мораву. Везивање топова под водом преузео је на себе Жикић. Старчев унук Тихомир први се усудио да зађе у вир с мотиком. Задуго је ронио. Прошле су пуне три недеље дана и оба топа су откопана из песка. вода је била узмућена до те мере да се скоро читав сат вкша ништа није могло радити. Наступио је сада најтежи део рада. Калуђер Никифор подмазивао је вратила растопљеном машћу. Два велика чекрка. која су окретали педесет бећара. Једну топовску цев сам напипао у песку. дуго дисао и озарена лица рекао: — Старац је у праву. али је завршио што је требало. Само ћемо имати муке док топове извучемо. али су постоље и лафет још остали скривени. које су повезали гредама за друга два на обали. После недељу дана цев великог топа штрчала је потпуно из песка. Показало се да један чекрк није у стању ништа да учини. отпочели су уз шкрипу да раде. Сутрадан је неколико најбољих ронилаца од раног јутра радило око вира. На површини воде све су се више умножавали мехурови од испуштеног ваздуха. Морао је двадесет пута да силази под воду. Нагло се појавио на површини. Изнурен. Упорност бећара је све више расла. Колари су направили чекрке и обмотали их троструко упреденим костретним ужадима. Затим су шесторица ронилаца на смену силазили у вир и одгртали песак с топова.

у Нишу ће Турци да напуне чакшире. разговарала немарно и пркосно. Одједанпут се из воде појавила велика тучана цев топа. али се у задњем часу савладала. Чим је топ одигнут од воде. Сада више није. тако га је заволела да више није могла све то да издржи. Обузимала ју је жеља да му притрчи и пред свима га загрли. и постајала укочено збуњена. а у себи је одлучила — мораће. Скоро се згурила. а велики топ се померао пед по пед док није извучен на чврсто тле.окретала витло. Сваког часа је устајала. поднета је скела под њега и одржала га. који је дотле мирно седео. Са другим топом ишло је много лакше. а неколико пари волова једва су повукли топ. браћо. сравнили земљу. да ствар изведе на чистину. Радосни усклици свима су се отели из груди. Мишице бећара су се затезале и лица постајала црвена од напетости. стрепећи да му се нешто не догоди. прилазила бећарима. Мучила се. Задњи месец дана она се изменила. Чекрци су болно шкрипали. Старац. Силно јој је одлакнуло у грудима кад га је видела на површини воде. Бећари су у дивљем заносу опколили топ и почели да урлају. и покушавала да замеће разговор и шале. проклетиња. као раније. Двадесетина бећара упирала је такође у јармове да помогне. кажем ја вама да је овде Дели-топ! Кад груне са утврђења. Затим су је притерали обали. али јој то није полазило за руком. већ се све више повлачила у себе. А она. побледела у лицу и омршала. За све време док је Жикић био под водом. ма шта се десило. Животиње су падале на колена. јер се капетан Жикић стално уклањао да не остану сами. Извучен је без . устао је као подмлађен и играјући викао: — Браћо. окретали се око вратила и педаљ по педаљ умотавали ужад. Тада се десило нешто неочекивано. напето и без даха је ишчекивала.

не остаје ми ништа друго сем од радости да заплачем. из које се у правцу истока и југа ширио устанак.натезања. природни пут за продирање у Шумадију и према Београду. распиривали у народу буну. оживе српску моћ и поуздање у устанак. а топови унети и намештени у утврђење великог шанца. а међу њима је било и Бугара. Делиград је добио велики стратегијски значај. Милош је са ковачима и пушкарима радио око топова пуну недељу дана. подмазати лафете и учврстити постоља. и да захвалим Христу спаситељу за вас. Македоније. понеки Грк или Цинцарин. једини међу бећарима схватио значај утврђења. постројили као права војска да присуствују пробном пуцању и свечаном оглашењу шанчева као утврђеног града. пошкропио град освећеном водицом. окадио тамјаном. Кад је све било завршено. а данас. одслужио је Литургију. Зато је и хтео да завршеном послу даде свечан карактер. сада је долазило оно најтеже. Игуман Стефан. кад у вама борцима за српску слободу видим поново дизање наше некадашње славе и величине. Само. Вероватно је капетан Жикић. Бећари су сматрали да су регуларна устаничка војска. ја сам слуга божји и народни пастир. јер им је ратовање једино занимање. децо моја. Требало је топове очистити од блата и рђе. Они су дошли у Делиград да сатиру зло. јер је затворио долину Мораве. а Турцима доносили неминовне поразе и несрећу. Били су незадовољници из старе Србије. у присуству упарађених бећара и окупљеног народа. Град је срећнија будућност поколења што ће за нама доћи. скупили су се сви бећари. У исто време постао је солидна база. ја на моју стару и . У исто време. Пролазили су куда су год хтели и припремали устаничкој војсци пут. а затим се окренуо бећарима и рекао: — Браћо моја.

на реку. Тада је испред строја на својој Аткињи прогалопирао Стреља. А код њега. Топовске пуцње пропратило је момачко и девојачко коло. Ово ће бити бедеми где ће се сломити сва њихова сила. на реку. док је једног од нас живог. на Мораву! Код реке.грешну душу примам све ваше грехове. гледе Срдита јунака. А сада да кликнемо сви за нашу рођену Србију. окренуо се народу и рекао: — Напаћена браћо. Ђулад су се извила и полетела изнад поља скоро до Мораве. Жикића капетана!“ . Девојка русе косе мије. „Скоч’ коло! Скоч’ коло да скочимо. али у име моје и мојих бораца заклињем се на овом светом месту. код јаблана. Турци неће даље од опкопа шанчева. Ура за слободу. јаблан расте. пришао ближе банкету где су били постављени топови и командовао: — Пали! Поред топова стајао је накресан тобџија Јанош. ура за рођену! — Ура за рођену! — грмнули су бећари. Ослобођени сте да што немилосрдније сатирете крвника. После игумановог говора капетан Жикић је пројахао испред постројених бећара на коњу. нисам вичан умној и лепој речи као игуман. Танке шивке она плете. код реке. а Џида и Преша су усијаним жарачима пришли те их потрпали. за њену слободу и смрт Турцима. Док њене звезде очи. Два страшна тутња један другом нису дали издушити.

капетаном Жикићем. Стрељом. а старији сељаци похиташе за игуманом. Пошто су испаљена три свечана плотуна. да уз јело и пиће наставе весеље. Илијом и Џидом постављеним софрама. Марком Црвењаком. бећари ускочише у коло међу девојке. .

децу и старце пропраћали су у градове. а девојке и младе хануме водили са собом да се разоноде и за турска насиља освете. Бисаге су им биле . Због тога је на свим путевима од Ниша према Цариграду и Скопљу завладао страх и нико од Турака није се усуђивао ма куд кренути. Једни су међу собом разговарали. Трећи дан Карађорђе је с Добрњцем јахао од Београда према граду на Морави. обраћали су се Карађорђу и тражили од њега заштиту. видински и лесковачки пашалук. У мањим четама и групицама пребацивали су се дубоко у нишки. Турске жене. Плен су доносили у Делиград. Хафис-паша из Ниша и Шашит-паша из Лесковца. други се задиркивали. а трећи загледали питома моравска села. За час су свршавали с Турцима. XVIII Посветивши цео свој живот борби и ратовању. а имовину коју нису могли понети делили су раји. нарочито храну. Притужбе Турака из околних пашалука на бећаре са Мораве натерале су Карађорђа да с Петром Добрњцем изненада обиђе њихов град. бећари нису заборављали да уживају. Освитали су где их нико није очекивао. оружје и одело. Тамо су пресретали трговачке и војничке караване. Иза њих вукла се колона од неколико стотина устаника. притешњени акцијама бећара. За њих није било граница. По свему се видело да су кренули на даљи пут.

Нешто се и игром заваравања треба да постигне. мислили су војници из вождове пратње. Потребно је све то да се рашчисти. Ко је капетан Жикић? Зашто је баш нашао Мораву. Сваки је на текијама имао увезан ћурак. саградили град. Што нису могли да схвате да се са свима Турцима у исто време не може ратовати. Знали су да је вожд пошао некако све то тамо да уреди и бећаре уразуми. има своју кожу.надувене од брашњеника. ствари и преоблака. Ватра слободе палила се и тамо где је није потпиривао. али њима то умиривање није никако ишло у главу. у сада су већ сигурно знали да се проливање крви мора наставити. и да одатле продиру у источне пашалуке. човек као и ми. власт по нахијама и селима успостави и самовоља сузбије. коју бадава износи пред топ и пушку. плен скинут с јањичара и ага. Све то њему виси о врату. С времена на време . а сада кад смо устали. нашли себе и открили своју снагу. да су се тамо окупили бећари. подбадају клонулу рају на буну. Неколико векова су нас Турци секли. зашто је потребно то спутавати? Бећар је Србин. држао је везира као заробљеника и тражио уцену. и који га је ђаво терао сада да гради шанац који је узбунио све Турке до Цариграда? Размишља о Свему томе Карађорђе. убијали. С Бећир-пашом је запело око аутономије. али га је љутило што бећари нису имали мере. Гушанац. Сам вожд био је у исто време радостан и љут. снага је долазила откуда је није очекивао. чим га је шчепао у своје руке. и зашто да не узме и малко се не провесели с турским женама? „Сутра ће му можда гаврани кљуцати надуту лешину“. војска организује. а бећари или неће или не могу то да схвате. Устаници су веровали да изван Шумадије неће бити ратовања. пљачкали и палили. бију и пљачкају Турке. Знали су да иду на Мораву.

напите и раздражене бећарском песмом и миловањем. — Добро. Пило се вино и ракија. али овога пута морао је да малко поседи с бећарима. Извршили су неколико упада у мање касабе. У логору је. момче — одговорио је Жикић. Можда ће он бити још неразумнији од Жикића? Немилосрдно је пекло сунце. Међутим. Марко Црвењак. ослобођене страха и стида. Бећари су се забављали с турским девојкама. Баш тога дана вратили су се из акције Стреља. како и доликује старешини. мислио је. Потребно је да се припреми конак. Преша и још тридесет бећара. Ни у шуми нема свежине. а на ражњевима вртели овнови.. Цео тај плен је смештен. а на лицу му ни трага од бриге и замора. Капетан Жикић. окренуо се . а нови бећари распоређивани у чете. У светлој измаглици преливали су се брегови и шуме. Џида. Довели су са собом педесет нових бећара. Лица устаника су тврда и мрка.погледао би Петра Добрњца. као после сваке успеле акције. За непун сат биће овде вожд са двеста коњаника пратње. стотинак волова и коња. владало весеље. Илија бимбаша. Чудан је човек. оружју и дотерали неколико буљука оваца. избегавао је бећарске оргије и теревенке. Свима је већ додијало јахати. јер је Стреља био накресан. изненада дојури на коњу гласник и викну: — Ко је међу вама капетан Жикић? — Ја — одговорио је Жикић. али вожд није ни помишљао да почине пре доласка у град. — Петар Добрњац ме је послао да јавим. обесно су врискале и певале. Довели су и десет турских девојака. две кубуре и један мали топ. цео дан се клати на коњу. Туркиње. Овога пута су ишли скоро до Софије. који се могао носити на коњу. а ти уреди да дочекаш како треба Карађорђа. Дигли велики плен у новцу.

А сад ми реци ко су ти ови око тебе? — Ово је бимбаша Илија. а штаб око капетана Жикића. наставићемо весеље! — рекао је Џида. — Црни уме као од шале да скрати човека за главу! Није прошло ни пола сата. момци. која и тебе потерала да дижеш буну! — Међер си мудрији него што сам мислио. војвода Стреља. Невоља нас је. све дигла. а бећари су били сваки на своме месту. ајде. по души те твојој? — Господару. Нека се зна и види да су бећари права војска — викао је Стреља. Жикић је викнуо: — Ура.Стрељи и рекао: — Пијанство и оргијање одмах да се прекине! Те жене склањај где знаш. Крај топова послуга. Карађорђу је радосно синуло око. Бимбаше међу четама. Притерао је коња Жикићу. Крстикаша. Док је овде вожд. Кад су Карађорђе и Добрњац дојахали до бећара. а ко те закапетани? — Невоља. — Ајде. ја сам капетан Жикић! — Ене де. узбуђено је заиграо танки брк. — Додијао ми је овај калуђерски живот — викнуо је поднапити Марко. за рођену и за вожда Карађорђа! — Ура за вожда! Ура за Србију! — проломило се из стотине грла. Преша и Џида. нећу ниједну да видим међу војском. господару. страже на Морави. брате. Четири топа испалила су узастопно по три пуцња у почаст а пет стотина бећара стајало је упарађено у редове. на кулама осматрачи. и упитао: — Ко си ти. старешине бећара! . Ускоро осматрачи јавише да се примиче вожд са пратњом. склањај те роспије! Кад Карађорђе оде. буљубаша Марко. — Сад морамо све да поставимо на своје место.

Кад је и Петар свога коња предао другом бећару. час на равницу према Морави. по души вас вашој. Иза њих вождова пратња и Стреља. Сео на велику хаубицу. Разгледао магацине у којима је смештена храна и џебана. за шиме Карађорђе и Петар Добрњац. Један од бећара изишао је из реда те прихватио Дората. можеш заиста бити капетан. Марко. Пажљиво је мерио опкопе. толико старешина! А где вам је војска? — Господару. али ћемо је имати десетоструко више. лепо. а затим се окренуо те осмотрио околна брда. Преша и Џида. видим да си брз на језику. Много је несрећних и незадовољних људи на свету. Вожд је завирио у сваки кутак. чврстину прошћа и палисада. поведи нас да видимо шта си то урадио! Напред је ишао Жикић. Него реци ти мени. и рекао: . Карађорђе погледа Жикића и рече: — Деде. улазио у подземна склоништа. имамо и нешто војске. — О. Проверавао је дубину и чврстину настрешница и како су удешене пећи за грејаше. шта ти је ово овде? — Утврђење. још ако си све како треба уредио. часак размишљао. Напослетку се уставио код топова. — Лепо. Пео се на осматрачнице. Сви они које су Турци увредили доћи ће да се с нама боре противу њих. нећу те карати! Затим је вожд сјахао с коша. добро си место изабрао. Карађорђе је задуго бацао поглед час на утврђење. — Да видиш. господару! Направио сам град да Турцима препречим пут за продирање у Србију. ако си такав и на делу. Смркнуто лице се све више разведравало и у очима се јављао сјај.

по души те твојој. Нисам ни ја сува дреновина. Ракија разгреје тело. . Зато предлажем да се ово ваше утврђење зове Делиград! — Тако ћемо га звати. — Знаш ли ти. И што да ти кријем. Крв није вода. — Ја се уздам у бога да ћете ви то бити. и сада си накресан! — Од радости. — Знам. шта значи Делиград? — упитао је весело вожд. А ти. све до Једрена и Солуна поробили бисмо турско и очистили. — Пијаној снаши мили девери. онда у доколици. Окренеш се лево. душа окрилати. кад сте већ ово урадили. господару — сагласио се Жикић. — Град јунака — одговорио је Жикић. није лако пити. Млади смо а нема бојева с Турцима. господару. Боље је то да радите него распусно да бекријате с турским женама! — То са женама и пићем радимо само кад нас ухвати досада. десно. море. веселниче. нигде Турчина да бес и снагу на њему искалим. да се потпуно и како ваља затвори цела долина и онемогући сваки пут за опкољаваше и заобилазак града. него беше ли ти Марко Црвењак? — Погодио си. низом утврђења и саобраћајница повежите град са околним брдима. господару. Једна чаша зове другу. — Све је добро и како ваља урађено. заиста сам то ја. господару — одговорио му је Марко. — Је ли ово онај Дели-топ? — То је. Шта ми друго остаје сем да пијем и блудничим са роспијама? Кад би нам дозволио. господару — рекао је Марко. а срце само што од туге не зацвили. да по бећарском замаху ратујемо. господару — одговори му Стреља. Само.

— Испичутура је, Марко, господару! Хоће јарца место козе
да музе. Добар је кад треба главачке јурнути на Турке, али
овако да се малко промува и нешто из потаје опрезно сврши,
није способан! — уплете се Стреља.
— Ти значи и то умеш?
— Како не бих умео? — хвалисаво је одговорио Стреља.

ДРУГИ ДЕО

I

Још у току зиме постало је јасно да се буна неће моћи
ограничити на београдски пашалук, јер на Порти и Цариграду
нико није помишљао изићи у сусрет устаничким захтевима.
Због тога су на све стране старешине припремале народ, а
хајдучке и бећарске чете на границама добиле одобрење да се
слободно убацују на непобуњена подручја, и тамо ометају
окупљање турске војске и подбадају рају на буну. Услед тога су
се већ све источне области комешале, нарочито Крајина,
Заплање, Топлица и власотиначки крај. Бећарске чете из
Делиграда још у току зиме отпочеле су да развијају живу
акцију у Крајини, око Ниша, Лесковца и Власотинаца. Четири
чете под заповедништвом бећарских бимбаша стално су биле
на терену, ометале сакупљање турске војске, довлачење хране и
џебане у Ниш, одакле су се предвиђали турски напади у правцу
Београда, где је сада господарио Гушанац Алија са својим
крџалијама. Стрељина чета од педесет бећара држала је под
својом контролом каравански пут од Солуна, нападала турске
посаде и покрете око Врања и Лесковца. Она је успевала да
отуда свакога дана шаље у Делиград нове бећаре, заплењено
оружје, храну и стоку.
Крстикаша са Прешом деловао је у позадини Ниша на
друму за Софију и Цариград. Његови ноћни упади у турске

паланке и логоре били су смели и дрзовити. Турци се чак ни у
самом Нишу нису осећали сигурни. Страх који се створио међу
Турцима био је толико велик да се чинило да не постоји
никаква моћ или препрека која би омела бећаре у ономе што су
одлучили. Негде концем јануара Крстикаши је пошло за руком
да изненади на друму од Софије војнички караван, који је ишао
у Ниш и носио два брдска топа са џебаном за Хафис-пашину
војску. Брзим налетом и изненађењем у дубокој позадини успео
је да збуни војничку пратњу, која му се без отпора предала.
Разоружане и уплашене Турке вратио је натраг, а цео караван
преко планина довео у Делиград.
Марко Црвењак и Илија, прерушени у јањичарску ношњу,
умешали су се међу турске избеглице и обилазили околне
градове да на лицу места провере војничке припреме и намере
Турака. Џида је преко Топлице ушао у арнаутске крајеве и
растурио гласове од Гњилана до Вучитрна да устаници не бију
Арнауте сем ако помажу Турке. Бећари су знали да Хафис-паша
међу Арнаутима успева да врбује највише војника и ту су
његову намеру хтели да онемогуће. Џида је одлично говорио
арнаутски и није му било тешко да се издаје за бившег субашу,
а кривицу за буну раје сваљује на Турке Анадолце, који су и
међу Арнаутима били омрзнути.
Ове акције бећара тресле су стубове уздрманог Турског
Царства и стварале забуну у подухватима околних паша, а
Цариграду наметали зле слутње да се буна из Србије може
распрострети на цео Балкан, а тиме пружити могућност
уплитања Наполеоновог, који се већ са својом војском налазио
на границама и желео да узме Египат, како би потиснуо Енглезе
из Средоземља. Ствар српског устанка није више забрињавала
само Порту већ исто толико Русију и Аустрију, јер су се бојале

Наполеона. Због свега тога саветовале су Турцима да по сваку
цену нађу могућност и смире уступцима Србе. Тај савет дат је
и устаничком вођству, па је Карађорђе по наговору Руса послао
изасланике у Цариград, који су Порти предали молбу у којој је
тражена аутономија и уступање Београда, Шапца и Смедерева
устаничкој војсци. Велики везир, кад је прочитао устаничке
захтеве, избезумио се и узвикнуо руском посланику:
— Шта ће раји градови? То и није раја, већ хајдуци!
Затим је наредио да се устанички изасланици ставе под
стражу, а супротно аустријским и руским саветима, издао
наређење нишком Хафис-паши да пође с војском на устанике,
савлада рају и успостави ред у београдском пашалуку. Оваква
одлука Портина изазвала је још веће комешаше у непобуњеним
крајевима међу Србима, а устанике лишила заваравања да
преговорима могу решити основна питања у своју корист. Зато
чим се у Србији дознало шта је у Цариграду решено, устаничко
вођство донесе одлуку да се у свим нахијама купи војска,
Миленко и Добрњац да похитају са својим четама на Мораву, а
Карађорђе са Шумадинцима у Јагодину. За сваки случај
требало се осигурати од испада крџалија из Београда. Делегат
Живковић добио је задатак да се састане са Гушанцем, прозре
његове намере, и по могућству да га добије ако не за савезника,
а оно бар да мирује док се устаници обрачунају с Хафис-
пашом. Живковић је заиста успео да се у земунском контумацу
састане с Гушанцем. Уручио му је Карађорђев поздрав, а затим
испричао како је српско посланство ишло у Цариград, тражило
од Порте њега за београдског везира, а како су његови
непријатељи то омели, а место њега наметнули им за везира
Хафис-пашу.
— Зато сам и заказао с тобом састанак. Ми у Хафис-пашу

разљутићемо султана. Народ и Карађорђе хоће тебе. а изгубити тебе. Ја вам са своје стране дајем часну крџалијску реч. . Шта да радимо. не због устанка. рекао Живковићу: — Мој вам је савет да не пуштате Хафиса у Србију. Зато је. направио шанчеве да спречи Хафисов покрет преко Пожаревачке нахије. Ако му дозволимо. Гушанца је одлука Порте да се за београдског везира постави Хафис-паша узнемирила и потпуно озлоједила. Порта ће. Завладало је напето ишчекивање. хоће ли раја успети да се одупре турској царевини. Тако је забуна око српског устанка постајала све већа. а изгледи да се угуши или смири све мањи. Миленко је са својим одредом посео Иванковац. остаћу за све време миран у Београду и никакве вам сметње нећу правити.немамо вере. Ако он уђе с војском у Београд. Петар Добрњац са својим одредом ушао је као појачање бећарима у Делиград. морати мене да узме за везира. свога пријатеља. та војска је имала задатак да га сузбије. а кад буде поражен. Гушанцу није гинуо колац или гајтан. и у случају да покуша испаде у околину ради пљачке. али твоји и наши душмани то не дају. а Карађорђе је прикупљао снаге из Шумадије око Јагодине. Сад се сва устаничка снага већ у току јула налазила на Морави. већ због себе. Удрите га. Хафис је био познат као заклети непријатељ крџалија. Устаници су за сваки случај оставили нешто војске под Београдом да мотре на Гушанчеве намере. добићемо горег крвника и од дахија. не знамо? Ако не дозволимо Хафису у Београд. хтела-не хтела.

.

Дане де проводио у утврђењима. Живот му је изгледао светао и пун наде. Чак му је у сећању избледео и лик мајке. настојећи да у мутним данима наде и неизвесности постави све око себе и у себи на место. и покушавао да оживи љубавне јаде младости. јер су бећари неуморно оштрили ханџаре за турске вратове. Делиград је оживео као никад пре. Улежани и немирни људи једва су чекали да дође до гужве. II Лето је долазило пуно страха. обилазећи сваки кутак да . Много шта је одавно било пречишћено. освете и авантура. јер су се зажелели плена. Али исто тако у односима између Стојчета и капетана Жикића били су наступили одлучни тренуци. Њему је више него икоме међу бећарима било јасно да се судбина све досад играла с шиме жмурке. Сад је изнад свега била најпреча. а риђокосе Марије сетио би се још само кад је био мучен Стојчетовим присуством. одбачено и као неважно наживљено. борба с Турцима. Тоцила су се по цео дан окретала. Жикић је снажним рукама опипавао живот. у магацине се превлачила храна и џебана. мислио је. Већ је био заборавио на целокупну своју родбину. а други пут висио му је тежином као камен о врату дављеника и вукао га за собом у некакав мрачни понор. Утврђења су добила још неколико топова. наде и ишчекивања.

барут сабија. Осећање нелагодне одговорности нарочито се повећало откако су изгледи за борбу с Хафис-пашом постали стварност. — То је најмање важно. Кад им добро објасни. учио их како се њима рукује. и колики је домет кога топа. Оно што га је нарочито забрињавало били су људи топовске посаде. Него хајдемо до Стреље и Марка. Она девојка у манастиру прецрче за тобом. Потом би их натеривао да топ испразне и поново напуне. одмахивао би руком и викао: — Батали то већ једном. — Све видиш а на себе заборављаш. како се врше гађања. Расхладили су буренце ракије. али су и ту бећари све надокнађивали својом бистрином и одушевљењем.види је ли све на своме месту и спремно за борбу. . а двоје јагњади испекли и курјачки се сладе. Сам војвода Добрњац после дужег посматрања губио је стрпљење. Невоља ће их боље од тебе научити. Свадбе нема без меса. Чини ми се да диреци нису најбоље утврђени. нити рата без погибије. војводо — бранио се Жикић али је јасно осећао да га чак ни кад је у највећем послу на миру не остављају Стојчетове крупне црне очи с топлим сјајем. Жикићу. — Иди ти к њима. или како се набија картеч за одбијање јуриша. Сабрано и лагано објашњавао им јс намену појединих делова. С Турцима ћемо се обрачунати кад већ једном дођу овамо. ја ћу доћи само да још погледам палисаде у малом шанцу. пуштао је тобџије да то сами ураде. макар ме после тога ђаволи на усијаним ражњевима пекли. Морао их је обучавати како се топови пуне. спуштају низ цев ђулад. Неписмени људи тешко су се сналазили у нишанским справама. нити чујеш нити видиш њене јаде. За такво чељаде ја бих у пакао сишао. а ти као глув.

Вечерас је изгледала скоро погрбљена. које су уз бећаре. без оне запањујуће лепоте и пркоса. забацила уназад главу и укосила очи као да је својим држањем и стиснутим уснама тражила некакав већ давно постављени захтев. пуцњеви кубура и свирка виолина испуњавала је сумрак. и стално му подругљивим осмехом давала то до знања. пречисти љубавне муке и прекине намере неразумне жене. Жикић је имао намеру да им се придружи. некако скрушена. одлучио се да првом приликом. Нарочито је задњих дана то постало скоро неподношљиво. Џида и Илија бимбаша. настојећи да им угоде. Али да се смири и заборави на себе и њу. Циктава песма распојасаних Туркиња. Приметио је да га је она добро проценила. Тек што је кренуо у томе правцу. Ускоро му се указала згодна прилика. У великој бараци Добрњац је у заранке почео пијанку са Стрељом. . чочецима и свирачима. Одбијале су га од забаве и весеља Туркиње. сишао до Мораве и посматрао како групица бећара одлази у ноћни лов на Турке.Због тога се и држао према њој удаљено и хладно. али је све више осећао у себи узбудљиву и скоро несхватљиву жељу да је што чешће виђа. одлучио је да им се придружи. када је увидео да је и војвода Добрњац упућен у ту ствар. Њихово голо. једном заувек. изненада га је пресрела Стојче. Сада. али су јој крупне очи сипале варничаву љутину. из дана у дан постајале све бестидније. Ратници су похлепно узимали свој део живота. При сусрету стала му је на пут. не мислећи на оно што им сутрашњи дан може да донесе. У сумрак је обишао страже. али му се тамо није ишло. Због напрезања. у којој су учествовали Марко Црвењак. одвратно и упаљено тело будило је у њему нешто отужно и прљало чистоту онога што је осећао према Стојчету.

настојећи да ништа не мисле и не говоре.мрдала је раменом и ширила румене ноздрве тако да је Жикић устукнуо пред њом као пред замахнутим ханџаром. узео ју је за руку и повео путањом према шуми. — Стојче. прибијени једно уз друго. Обухватио ју је рукама око струка. Тек кад су зашли дубље у шуму и пут им препречило оборено стабло. Око усана јој је заиграо љубоморан осмех. и оштро потресли тишину сумрака. Зашто од себе да кријемо ствари које и ћорави око нас запажају? И да знаш. заносан мирис њене косе. Жикић сада ни сам није знао шта да јој одговори. затим привукао на груди. док је његова . Сва снага и памет морају да се упрегну против Турака. Ноге су му се скоро одузеле. Жикић није разумео њене речи. срце у грудима узбуђено разиграло. и осећао како га целог испуњава драг. Ишли су полако. — То је већ одавно отпочело. Ја од тебе не тражим ништа сем да се не правиш будала. на путу према Нишу. зар не схваташ да је глупо ово наше мучење? За љубав у рату није погодно време. од кога је одмах постала ближа. а ако ти је стало да се избесниш у оргијама. — Хајде да седнемо — предложила је Стојче. мене нећеш лако отиснути. заноснија и приступачнија. Волећу те упркос презира. јер је само видео у мраку варничаве очи. а мозак притискивала црвена магла. иди Туркињама. како му се привила на груди. Осетио је како је задрхтала. која га је заносом савладала. Не размишљајући шта ради. а чинило му се да је то урадио по вољи неумитне силе. и ничим се више не може зауставити. застали су и изненада се погледали. Зато би лудо било ма шта отпочињати. одјекнули су пуцњи. крв у венама је јурила. У даљини.

полако. — Стојче.пажња била сабрана на меку топлину од жудње набреклих усана. мило — шапутао јој је и уносио је све јаче у себе. нешто што је била надокнада за сав бол и тугу. Жикић није ни сада разумео њене речи. Хтео је нешто да јој рекне. — Полако. али реч је стајала у грлу. . немој тако грубо — узвраћала је она шапатом. и препуштала му се. није разумео ни то шта жели и зашто се на то одлучио.

Прочитавши Салих-ефендијино писмо. а затим је почео да прорачунава све трошкове око прикупљања нових десет хиљада војника. Све у свему. појачати коњицу м артиљерију. У исто време у посебној наредби саопштено му је да је постављен за везира београдског пашалука. Трошкови за све то. Замислио се. јер му се на Србију није ишло без премоћне снаге. Постало му је јасно да треба нових сто кеса послати Салих-ефендији. У ружином уљу и стоци приближно толико. Хафис-паша се више искезио него осмехнуо. јер је од њих зависила таква одлука. Свога новца имао је око двадесет хиљада рупија. Хафис-пашин финансијски положај био је врло повољан. А требало је за војску спремити храну. изнели би око пет стотина кеса. џебану. Прикупљени царски харач износио је отприлике око хиљаду кеса. III Хафис-паша никад није био толико пријатно изненађен као онога дана кад је у Ниш на ознојеном коњу дојурио царски гласник и предао му наређење у коме му се заповедало да крене војску и умири рају. а постављење за београдског везира отворило му је изглед да за годину дана постане најбитнији везир у . према најгрубљем прорачуну. Напоменуо је како је свих сто кеса морао потрошити да моћне подмити. Салих-ефендија писао му је да за велику милост може захвалити њему.

пак. Људи немају ни сами шта да једу. куда су и досада везири ишли за Београд. већ преко Јагодине и Хасан-пашине Паланке. гледаћемо кад дође у Београд. Изасланици су покушали да убеде Миленка да се мора ићи преко Иванковца и пожаревачке нахије. а ми смо раја ионако“. — Ако то урадиш. царским путем. За оружје. јер су представљале само ситницу у издацима. приредиће ми на путу преко пожаревачке нахије конаке. Затим је издао наређење да се у Нишу покупују све бритвице и беле пустене капице да их са собом понесе у Србију. Пожаревачка нахија је похарана. а камоли војсци конаке да дају. „Ако народ жели мир. — Не лудуј. Зато пут под ноге и кажите Хафис-паши да преко Иванковца неће прећи док сам ја жив и моји борци! . храну за војску и коње. попаљена и опустела. Чврсто је веровао у своју снагу и победу. и положити оружје“. а одмах је послао поруку устаничком вођству да га је Порта поставила за београдског везира и да је одлучио да с војском крене за Београд. али му није наређено да иде преко пожаревачке нахије. Сви ти разлози наметнули су му да нових сто кеса пошаље Салих-ефендији. којом је могао да стекне оно о чему се на другом подручју није могло ни сањати. Хафис-пашиним изасланицима Миленко је одговорио: „Ми смо чули да иде Хафис-паша. Турчине! Ово што ми је народ дао милије ми је него да ме ваш султан постави за великог везира над целом Србијом. Гранични пашалук пружао је могућности да се по завођењу реда отвори велика трговина с Аустријом. а могле су да донесу непроцењиве услуге. Зато је наредио своме благајнику да Салих-ефендији по гласнику пошаље сто кеса новца.царству. везир ће те поставити за обор-кнеза — рекао је један од изасланика.

Чинило му се као да се негде нешто крвожедно притајило. а док Карађорђе стигне од Јагодине. јер је хтео да избегне Делиград и шуме. Бећари и делиградска посада неће смети да напусте утврђење и да му притекну у помоћ. некаква чудна и несхватљива зебња испуњавала му је душу. Миленко ће бити потучен. у које су га мамили устаници. а све оне који му се предају поведе са собом. Дуго је седео. и да га из мрака вреба и гута очима. Наредио јс да извиде шта се догађа. Међутим. ма како да му је изгледао лако остварљив план. и хладна језа грознице подиђе га целим телом. побеснео је и викнуо: — Знам ја где је Београд! Нису ми потребни хајдуци да ми казују пут и заповедају куда ћу ићи. . Кад су се изасланици вратили у Параћин. Да разбије слогу и јединство раје. Иако је био уверен у своју снагу. затим је позвао момка. много пушио и сваки час пио кафу. који га је обазриво свлачио. Као и увек при важним одлукама. а њему отворен пут за Београд. одлучио се да уз пут никога не дира. Још исте вечери издао је заповест да идућег јутра рано крене сва војска и удари на Иванковац. Сени покланих јањичара из Једрена нагрнуше у његово сећање. па му казали Миленков одговор. Био је ћутљив и зловољан до поноћи. ноћ је провео доста немирно. да му служе као таоци док раја не положи оружје. где се био улогорио Хафис-паша и сакупио сву војску. халакање и вика. настојао је да о свему размисли и све добро прорачуна. По обавештењима је знао да Миленко располаже са око пет хиљада војника и два мала топа. Позвао је послугу. затражио мастику и наредио да се око шатора утроструче страже. Али баш тада у пољу где је била смештена коњица отпоче пуцњава.

Ударали су добоши. пезвенк ниједан! Сиктер. у гомилама су јуришали. — Ако се то још једанпут понови. али су нам умакли и одвели коње. Терали смо их скоро до тврђаве. за њима пешадија. Иза све те силе јахао је Хафис- паша са сво јом пратњом и резервом од пет хиљада. а устаници су их сачекивали и плотунима обарали. Није дуго потрајало и један коњички бимбаша стајао је пред њиме укрућен као колац. пиштале зурле. Гневни и озлојеђени Турци нагонили су хатове на српски шанац. рзали коњи и халакали срџбом и бесом распаљени Турци. Напред је ишла коњица од четири хиљаде сабаља. вичући: — Предај се. а затим несметано ићи даље. Хафис-паша ни као војник ни као политичар није умео да процени снагу револуције. Побили су десетак људи и одвели педесетак коња. рајо. не гини лудо! — Ми знамо зашто гинемо. журио се да што пре постигне што жели. Већ око подне Хафис-пашина војска успела је да са свију страна опколи Србе и уз велике жртве заузме мали шанац. У првом налету Турци су успели да допру до малог шанца на Иванковцу. а иза ње артиљерија и пионирске трупе. Свуда се на челу одреда налазио по један грлат викач да подбада мржњом правоверне. мислио је да ће узгред почистити Миленка како му не би остао за леђима. Борба је постајала све жешћа и крвавија. Преокупиран надом. . али ви Турци не знате! — одговарали су устаници и плотунима одбијали њихове јурише. — Бећари с Делиграда неопажено су се увукли у наш табор. Запаљени мржњом. омастићеш гајтан. и сутра да ми се јавиш! У сам освит дана целокупна турска војска била је постројена и спремна за удар на Иванковац.

На брзим коњима. Турци. Прешом и с других две стотине изненада су извршили јуриш на турску резерву. убијали су неприбране Турке. да видите како Секу бећари — викао је Марко. Турчин је успео последњим замахом сабље да захвати Кара-Стеву и обрани га. осетивши турску надмоћ. У новом јуришу један Турчин натерао је хата и успео да прескочи у српски ров. турски јуриши на Иванковачки шанац успешно су одбијани. — Станите. бимбаша Илија с једне стране са двеста бећара и Марко Црвењак с Џидом. Миленко се свуда налазио. у шуми где је била смештена џебана и резерва. У позадини Турака. викну: — Стани. зар не видиш да ћемо лудо изгинути? — одговорио му је. Из рова је искочио Милован. изненада се створила гужва и метеж. богме.Скоро цела посада у малом шанцу је изгинула. није ово више голорука раја — потегнуо је иза паса кубуру и скресао је у груди делији. али . ресавски бимбаша. храбрио устанике и чврсто држао велики шанац. а остатак се склонио у велики шанац. но ћемо овде сви да гинемо! — Добро. Турчин је срдито и избезумљено секао устанике. баш на месту где је био Кара Стево. Бећари су једним замахом пресецали турске војнике. поколебао се и предложио да се одступи у планину. војводо! Куда си наумио? — У планину. Стреља. Турчине. Падајући с хата. а битка се наставила са још већом жестином. Стево му препречи пут. — Нећеш. гинућемо — викнуо је и вратио се у ров. Међутим. кад ћемо да гинемо. неустрашиви и озлојеђени. и викнуо: — Стани. Један вођа.

као у некаквој магли. — За слободу. Сам капетан Жикић. Српска резерва. напустило је положај и у паничном бекству одступило према главнини. Срби из шанца и Турци који су били около шанца изненађено су посматрали. као знак да смо дошли испалићемо топ — рекао је Чуља. а капетан Жикић позвао Чуљу и упитао га: — Можеш ли се пробити до наших. за рођену. — Предај коња некоме. прибрала се и полетела им у помоћ. Десетковано и уплашено. . секао их и газио коњем. Чим уђем у шанац. ура! — викнуо је Стреља. и у првом налету посекао три Турчина. За то време бећари су брзо склањали задобијени плен. Него реци шта треба да урадим? — Ти и Крстикаша идите и јавите војводи Миленку да нам до ноћи из Јагодине стиже у помоћ вожд са десет хиљада војника. Сада више за то одељење Хафис-пашине војске није било спаса. Крстикаша. да идемо. Имају добре коње. налетео је на Турке. која је све дотад збуњено мировала у шуми. Само нису обратили пажњу на то да се на њих као лавина спушта капетан Жикић са својих двеста сабаља. То су радили и остали бећари. намигнуо Крстикаши и додао: — При повратку ћемо гледати да прикољемо кога турског атлију. у шанац? — Пробићу се да ми ни длака с главе не оде.се на крају Турци прибраше и отпочеше да се бране. Гнев бећара ништа више није могло да обузда и устави. кад је видела шта урадише бећари.

ако ћеш право. шта бих урадио? Извадио бих му срце да га помиришем. сада ми кажи шта би урадио? — Будало. а после је наша ноћ. То још нисам никад радио. пала је ноћ. не узбуђуј ме док посао не свршимо. мазго лесковачка. До ноћи стиже Карађорђе с . — Замисли. Чуља је непрестано распаљивао Крстикашу заједљивим речима. Два бега седе поред својих коња. казаћу ти. јер видиш каква нас је сила опколила! — Кад си искрен. криве сабље. Него казујте шта има ново. Чуља и Крстикаша испред самога мрака ушли су у српски шанац на Иванковцу и запитали првог војника: — Где је војвода Миленко? — Ено га поред топа. одмарају се и пуше. браћо? — Да ниси напунио гаће? — исцеривши се. али мислим да турско срце заудара некрстом! — На беговима доламе. које су се као смола хватале за његову душу. а ми се враћамо. пасови набијени дукатима… — Слушај. упитао је Чуља. Деде. IV Провлачећи се кроз грмље. — Нису ми чисте. Није ми ни замерити.

десет хиљада војника и топовима. Делија се повео на коњу и треснуо на ледину. а . Гасило се вечерње руменило и ноћ је црним скутом тишине застирала бојиште. У шанчевима је будно стајала српска војска. На западу су се гомилали облаци Смркавало се кад су Чуља и Крстикаша напуштали шанац. чуј! — Шта је. — Ако сте решили да се предате. Мрак је мирисао на крв. и тек после неког времена зачуо се пригушени шапат Илије бимбаше. — Нећемо да се предамо. — Умешаћемо се међу Турке. — Чуј море. устаничка војска је запевала. а турска се смирила око њих и држала опсаду. Ја ћу викнути „бежимо“. Влаше? Је ли већ додијало? — питао је на белом коњу добро опремљен делија. — Крмећу ти мајку… — опсовао је Турчин. Кад су се пришуњали. јер су посумњали да могу да буду Турци. Дуго и напето је ослушкивао. али је тога часа грунула Крстикашина пушка. Крстикаша је притиснуо шаком Чуљу и натерао га да легне на земљу. Јавите паши да долази Карађорђе с војском и топовима. Турадијо. Застали су да виде. Кад ју је потврдио Миленко. Доле око Мораве севале су муње. Један грлати риђан отпочео је да дозива Турке. — Је ли ту где близу Хафис-паша? — питао је Риђан. известићемо га — одговорио је Турчин и необазриво притерао коња ближе рову. Нечисте гаће моћи ћеш сутра турским да замениш! Радосна вест одмах се пронела кроз српске ровове. Чуља и Крстикаша опазише на једном пропланку како се окупља групица људи. Крстикаша га је узео на нишан и чекао да се разговор оконча.

Гледаћемо да изазовемо забуну После нека се спасава како ко зна! — То си ти. а Крстикаша ће мумлати као медвед. Баш тога часа настаде вика међу Турцима. — Повешћемо вас. — Је ли истина да долази Карађорђе с топовима? — Истина је. теже ми је без дувана него без јестива. — Примате ли у друштво и нас двојицу. Алах је знао много кад је створио дуван. Илија. напунио је дуваном и рекао: — Цео дан не успех да запалим. Него како је у шанцу? — Издржали су! Да је још који сат трајало. Један богато обучен бимбаша седео је по страни и пушио. Турчине. Користећи се мраком. само пушка не сме да се опали — саопштио је Илија. — Кренули сте да мало Турцима потпрашите тур? — упита Чуља. ево и нас двојице да сечемо! — викнуо је прилазећи Крстикаша. Дина ми. Турци. вала — повлађивао му је Крстикаша. — Нису Турци петлићи да подмећу своје главе теби. Него видиш како се бесно брани раја? — Брани. Ја умем да вичем на турском језику. — Ево. Хоћеш ли ми. бећари су неопажено заобишли стражаре и умешали се међу Турке. дошло би до свачега. ага. Крстикаша се спустио поред њега извадио лулу.ви тада надајте дреку. Карађорђа с десет хиљада војника! Алах ми је сведок да истину говорим — викао је из свег гласа Илија на . — Само да их збунимо и од шанца одвучемо — одговорио је Илија. дати мало ватре? — Даћу.

турском језику. а затим појми да се докопа ханџара. Сваки је водио коња. Крстикаша га неочекивано зграби за гушу и отпоче да дави. јер се без слободе. Хафис-паша је тада баш у шатору држао договор са старешинама. не може живети! По одступању Турака искупили су се бећари на договореном месту. Цео дан сам јуришао на шанац. газијо. Него. и ето сад ми се одузеле ноге. Старешине су наредиле Турцима да место барјака које су били побили око српског шанца ставе шумнате гране. донео плен у оружју. То исто поновио је неко на арнаутском језику. Изненађени Турчин у почетку се није сналазио. Турци? Кад ову шаку бећара и Миленкових људи не могасмо разбити. друго нам ништа не остаје — повладио му је Али Бирча. а толике делије погубисмо. вала! Турци смо и браћа у алаху — одговорио је Крстикаша и устао те привео коња. честити аго? — Шта нам друго остаје? Боље је да бежим него да нам бећари деру кожу. параћински ајан. погледао је по војсковођама и рекао: — Шта ћемо сада. што ти је било потребно да долазиш? Нас је невоља дигла. Кад је Турчин појмио да појаше. приведи ми коња. Крстикаша му је забио каму под ребра и шапнуо на ухо: — Пасји сине. Ту да се утврдимо и још војске прикупимо! — Вала и била. Крстикаша. како посада и Миленко не би опазили одступање. али је био предухитрен. упита бимбашу: — Хоћемо ли да бежимо. Тако је договор брзо био готов. . алаха ти. кад чу да Турци беже. као и без хлеба. мислим да је најбоље да одступимо до Параћина. Кад је чуо да долази толика устаничка војска. — Хоћу.

баш немате срца. Карађорђе је добро потегао. браћо! Ми смо данас однели победу над царском војском. војводо. по души вас. — А колико погибе данас бећара? — Десетак. Кад је посада дознала да су Турци одступили и да је дошао вожд. Ту ноћ стиже и Карађорђе. без којих Турци чак ни у рат не иду. — Није му ни замерити. али ми је погинуло преко двеста људи. господару — одговорио је капетан Жикић. затим је пружио чутуру Миленку. војводо? — упитао је Карађорђе. а право је. — Господару. — Ваљда преко хиљаду — одговорио је Миленко. Одмах се нашла још једна . Бадава побисте толике Турке. — Е. а лице му је било озарено. Турцима за душу потегнути — рекао је вожд. настало је весеље. Миленко је похитао вожду. — Колико је Турака погинуло. а он редом присутнима. Људи су се грлили и од радости плакали. зашто си невесео? — упитао га је Карађорђе. — Шта је. и пружајући је вожду рекао: — Господару.доламама. Бечу. мућнуо њоме. Цареви и краљеви изненадиће се — рекао је писар Стево. Војске се измешаше. такумима за кафу и разним прибором. овде има мало ракије! Наш писар се расушио и само испија за покој душе Турцима. Москви и Паризу. браћо. Него има ли ко у чутурици ракије? Осушило ми се грло. Марко Црвењак узео је чутуру од бећара званог Стева писар. За дан-два знаће се то у Цариграду. пољубио му руку. победио сам Хафис-пашу.

Настојао је у мислима да проникне њихову намеру. али још нису дотучени.чутура ракије и пошла од руке до руке. пијуцкао са капетаном Жикићем и Стрељом ракију. који је блештао од упаљених свећа. Зато ће сутра. Уз пут је Илија бимбаша свратио у село Извор. наредио је да свирају зурле и бубњају добоши. Турци су рањени. Карађорђе је. Ћутао је и размишљао. весели и раздрагани пекли су на ражњевима јагањце. и у виноградима имала готове шанчеве. а ноћ је донела мало свежине. Знао је. пили ракију и хвалисаво причали о току иванковачке битке. Вожду је било јасно да се Турци плаше. расположен. бити до избезумљености храбри. Параћин је био осветљен као да се запалио. задиркивао Миленка. а потом се окомио на Петра и Марка Црвењака. кад ударе. мезетио сир. Војници су били промукли од врућине и ракије. Миленко и Петар Добрњац већ су добили задатак да своје одреде спусте лево и десно и заокруже Параћин. А да би охрабрио Турке и уплашио устанике. Кад се војска одморила и весеље стишало. Дан је прошао брзо и пала је ноћ. а устаничка војска још није прекаљена . Знао је да то Хафис држи ратно веће. Цео план будуће битке јасно се оцртавао у вождовим мислима. Турци су се припремили за нову битку. пили вино и ракију. Јасно је. вожд је наредио да се још у току ноћи креће на Параћин. Бећари. У Параћину је врило од турске војске. Карађорђе је седео до топа. покупио сељаке и наредио им да копају шанчеве. заогрнула је у таман вео цео крај. Дан је кипео од жеге. Турци су наложили многе ватре и пекли овнове. Већ у зору устаничка војска је посела брдо више Параћина. Топла августовска ноћ. пуна мириса дозрелог воћа. гледајући пашин конак.

Стреља и капетан Жикић настојали су да му својим присуством не сметају. среће ти твоје! — Одлази. подај му нека испали топ. који је лежао мало подаље — бећар те закле срећом. — одговорио је Стева — него ми допусти да гађам. по души те. пијандуро — викнуо је љутито Карађорђе. — Е па удри. — Господару. свирке умукоше. Затим се загледа у Параћин слушајући турску буку и весеље. окренуо се и викнуо: — Сад пали! Топ пуче. Стева приђе великом топу. Кад је Стева удесио топ како је мислио да треба. Све се нагло утиша. остаће му деца сирота. . и погоди конак. а потом приђе Карађорђу и рече: — Чујеш. господару. Ако конак не погоди. — Немој болан. ђуле излете из грла и као светлица јурну кроз мрак. И док је вожд размишљао. бар ће Турке узнемирити и покварити им весеље. господару. Поднапит. Петљао је задуго око нишанских справа. ишао је поводећи се и загледао топове. — рече Јанко Катић. — Зар да убијеш пашу? — нашалио се вожд. похватаће их грозница од босотиње. богати — викао је Карађорђе. Неће имати ко да им купи патице. да избацим један топ на Турке? — Остави се спрдње. Тобџија га је пажљиво посматрао. а из винограда се појавио писар Стева. Сви присутни су заинтересовано гледали. — Ако ће.у великим биткама. кад си толико навалио! — смешећи се одговори вожд. само да погодим у онај конак — упорно је наваљивао Стева и пијано се клатио. — Да га убијем — озбиљно је одговорио Стева. — Молим ти се.

.светла се погасише и турско весеље престаде. видиш ли да убих пашу! — Куда ће му његове сироте? — шалећи се одговорио је вожд. затим се грлато засмеја. Стева је једно време зачуђено гледао. окрену се Карађорђу и викну: — Господару.

отпочели су да одступају. Један часак су изненађено застали. смештена је у шуми. коју . Лесама су ишли напред и халакали као да не иду у смрт. Наступили су у густом строју. на левом турском боку. V Још у току ноћи Карађорђе је наредио да се сваки устанички одред у зору нађе на одређеном положају. и одлучили да масовном навалом сломе леви устанички положај. Турски топови одмах су отворили ватру и непрестано гађали устаничке ровове. Настао је пресудан и преломан моменат. Нови топовски и пушчани плотун страшно их је покосио. и нови српски плотун их је десетковао. Онда се десило оно што Турци нису очекивали. Срби нису одговарали све док им се Турци не приближише до шанчева. Али раздражене Турке то није збунило. који је бранио Петар Добрњац. Ускомешали. Пушчаним плотуном и топовским картечом дочекали су турску навалу и направили велике проломе у њиховим редовима. Центар је држала пешадија. Бећарска коњида. Турци су се збунили. а крила коњица. Бећарска коњица. Тек други и трећи устанички плотун унео је збрку и пометњу у њихове редове. поново халакнули и јурили да скачу у српске ровове. Турска војска се рано спремила за напад. пет стотина сабаља. застали. Нови турски покушај да потисну Миленка и Карађорђа из винограда после неколико јуриша такође је пропао.

а и устаници нису излазили из ровова. а као заштита остајала је коњица. Избегавали су јуриш. Напред је одступала артиљерија. — Ако. али су они исто тако брзо одступили српским шанчевима не давши прилике турској коњици да се огледа с њима на отвореном пољу. Око подне Турци се повукоше на одмор. грдно су изгинули и косни су! — рекао је Карађорђе. — Да их мало поплашимо — рекао је капетан Жикић.су предводили Стреља и капетан Жикић. окренуо се Јанку Катићу и рекао: — Е! баш су без душе! Погледај шта урадише од људи! За то време већ се и турска коњица прибрала и престројавала да нападне бећаре. Ту је настала сеча и пушкарање. Земља је затутњала. неопажено се привукла већ збуњеној и десеткованој турској војсци. Испред Марка. за њом пешаци. Одред турске пешадије био је сасечен. Дан је освајао и постајало је све топлије. — Добро идите. сада се одмах могло запазити да су малаксали. господару — викнуо је Стреља. али мене после не кривите ако вам се што деси. . и ударила с бока. Сунце је пекло. нанеће ти штету! Знаш како је. коњи су у бесном налету газили збуњене Турке. Био је то несхватљив налет. мозак је врео у главама људи. Само. први је приметио Стреља да Турци прелазе преко Црвеног Брега и одлазе друмом према Нишу. а бећарске сабље су их једним замахом пресецале. Бећарска коњица са капетаном Жикићем на челу сјурила се у бесном галопу и већ на Црвеном Брегу сустигла Турке. Карађорђе је стајао и гледао. Тек око пет сати ударили су поново. Све је то трајало неколико минута. — Море пусти нека на миру беже! Турци су јунаци.

и тане га је погодило у чело. капетан и старешина делиградских бећара! А сад реци ти мени. Бећари су превили Жикића. појури према обореном коњу и замахну сабљом да одсече главу Жикићу. кад нећеш да ме слушаш — викао је Карађорђе кад је у манастир Светога Романа дошао да види рањеног Жикића. понели су га на носилима. а онда прихватили саблзе. реци ми ко си? Желео бих да знам од кога ћу погинути. узео из силава другу кубуру. Изненада је баш тога часа налетео Стреља на својој Аткињи.Један висок. Обојица су још у трку испалили кубуре. Селим се насмеја. ја сам Вучо Жикић. У моменту кад је кубура планула. а за то време Стреља је дотукао Селим-агу. Турци су нагло одступили. Прва царска војска је побеђена. Коњ се срушио и притискао Жикића. Жикићев дорат се пропео на задње ноге. исекао колане. ђаурине. нанишанио Жикића. скочио са свога коња. испалио је на Селима. и извадио Жикића испод убијеног Дората. Попритегнуо је дизгине хату. Турчине. Иванковачка битка је била срећна прекретница у упознавању снаге устаника. повукао се у Ниш и од срамоте . ко си? — Селим-ага. сув Турчин на бесном хату сударио се са капетаном Жикићем. — Славе ми. — Крста ти. Хафис-паша. и пошто се није могао држати на коњу. рањен и поражен. — Тако ти треба. Однекуда се створио Крстикаша. Погођени Турчин имао је још толико снаге да врхом сабље захвати по левом рамену Жикића. а како је у руци држао кубуру. рођени брат Шаћир-аге из Оризишта! Алах ми је данас сувише наклоњен кад ми досуди да се сретнем с крвником — одговорио је Турчин.

њему је било јасно. Бечу и Паризу изненада се сазнало да се дигао заборављени српски народ и голорук сломио царску војску. муфтија свега света огласио свети рат противу раје. скоро ништа није јео и непрестано је размишљао како да искористи победу. ускоро је преко поверљивих људи добио обавештење да је. Сада је већ свима било јасно да се нешто ново догађа на Балкану. Пораз царске војске још више ће раздражити Порту и због угледа пред европским силама учиниће све да угуши устанак. Карађорђе је после ове победе схватио да мора ићи још даље. Не само у Стамболу већ исто тако и у Москви. Турски војни министар послао је проглас свима околним пашама: „Сазовите све војне старешине на договор и саветовање. Оно што други нису могли да схвате. дипломати и политичари ужурбано су наређивали својим агентима да у што краћем року прибаве потребна обавештења о Србији и о догађају на Морави. мораће да узме учешћа у рату против неверничке раје и да се бори и бије док потпуно не буде . Свеколики муслимански свет. Тих дана мало је спавао. Народ није дозрео да схвати оно што се неминовно наметало. на основу фетве. Занет новим плановима и идејом ослобођења. снабде је оружјем и спреми је за нове борбе. И заиста. У све четири престонице. по верској дужности и због војничког угледа и царске части.— умро. Поготово зато што је победа дошла изненада. Многе старешине су рачунале да ће Порта увидети грешку и изићи у сусрет жељама раје. јер су племенити родољуби и падишах решили да се учини крај крвавом оргијању раје по Србији. бунити остале пашалуке и мислити како да се извојује потпуна слобода и створи држава. Карађорђе је мислио како да што боље организује војску.

која је говорила о душевном немиру и тешким мислима. и настојао је да помирљивим порукама и обећањима завара до зиме околне паше. пушио и с нежном стрепњом гледао ископнело Жикићево лице. Скоро никако није више боравио код куће у Тополи. — Гуцни. Издао је наређење за проширење делиградских утврђења и прикупљање нових бећара.“ Порта није сматрала довољним што је послала проглас муслиманском свету. Преморену и исцрпену. положаје под Београдом и припремио се да све среди за успешну борбу. њене људе. преклињући га да рањенику врати снагу и окрепљење. Дрини. Нашем рањенику као да иде набоље? — Добро је. Михаило! Тролетка је и душу крепи. На његовом високом челу појавила се дубока усечена бора. натеривао га је да седне. доносио ракије и започињао с њим разговор о болеснику. Обилазио је нахије.уништен највећи непријатељ дин-ислама. Уз помоћ Михаила Фелчера. Ако би у те позне сате ушао Михаило Фелчер. већ је наредила и општу мобилизацију на Балкану и у Анадолији. У мислима се обраћао молитвом богу. замењивао ју је игуман Стефан. Стојче му је видала ране не одмичући се од његове постеље дању и ноћу. оче игумане! Гнојење је престало. За све то време капетан Жикић лежао је у бесвесном стању у манастирској одаји Светог Романа. кад је савлада сан. њихове слабости и врлине. Познавао је све клопке турске лукавости. јер је знао да су Турци способни само у току лета за ратовање. па сам их извидао. границу на Златибору. Седео је у широком столоваку. Сазнавши за турске припреме. Имао сам ја и тежих рањеника. Он је познавао као свој длан целу Србију. Карађорђе је из дана у дан постајао у лицу све одлучнији и замишљенији. .

помажући хећиму при видању рањеника за време борбе с Пазван Оглом. и цело време није долазио свести. а углови стиснутих усана искривљени. спустила је главу и прислонила је на Жикићеве раздрљене. У часу кад се Стојче осмехнула. испружен на леђима лежао је Жикић. У жутим образима јављало се приметно руменило. Глава му је била уздигнута на ланеном јастуку. која су у почетку гнојила. па су морали да га запајају млеком и кашом да га одрже у животу. Од груди је мирисало на мушки зној. јак као сирће. Дуго је гледао замагљеним погледом и једва приметан смешак му се јавио у угловима усана. убрисала сузе. удобној постељи. много тога крило се у црној магли. ни сама не знајући шта ради. а испод дугих трепавица милеле су две крупне сузе и лагано се спуштале низ упале образе. чак није могао да се сети ко је та жена што седи поред његове главе. Михаило је свој посао почео још у доба Мустаф-пашино. Крај његова узглавља седела је Стојче. Љуљала се очајнички у пасу. Удар сабље му је пресекао кључну кост и врх продро до плућа. Михаило је већ био успео да воштаним фитиљима извуче гној из плућа и рана је почела да зацељује. а Жикићево срце је уједначено и смирено куцало. Педесет лакших рањеника после битке на Иванковцу залечено је и опремљено својим кућама. а затим. међу којима је најтежи случај био капетан Жикић. рањеник није могао да говори. очи сањиво затворене. Памћење му је било слабо. њен изоштрени поглед резао је као нож. узели су га к себи и забрањивали му да иде у бојеве чувајући га искључиво за лечење болесника и рањеника. На широкој. . али неколико тежих још је лечио. Жикић је први пут отворио очи. рутаве груди и слушала малаксало куцање његова срца. а престало је и болно јечање. Кад су бећари подигли Делиград. Оно што је било најтеже.

јер ракија душу повраћа! — Пићу. као први пут. испружио здраву руку и викнуо: — Дођи овамо! Пришла му је на прстима. видео опет Стојче. изненадио се и развеселио да се морао осмехнути. — Оче игумане. а затим рекао: — Пиј и ти. — Спава ми се! — рекао је и окренуо лице у страну. пићу — узбуђено је одговорила Стојче. Стојче је брзо изјурила у ходник и викнула. за његово поново рођење! Пиј. дуго натезао из ње. затим му се глава уморно свалила на јастук и захвално се осмехнуо. Стојче је зграбила чутуру. — Знао сам ја да ће оздравити наш соко. дошао је к себи и тражи ракије! — Ево. а кад је чуо свој глас. принела је . брзо пришла постељи и уклонила испружену Жикићеву руку: — Пићеш из моје руке! — рекла је надносећи се над њега. Сада ју је одмах познао. Игуман је од радости узео чутуру. мила! Сада ћу му ја донети — радосно је довикнуо игуман Стефан и истрчао с чутуром у рукама. прихватајући чутуру. Чим се наједе. А ти цмиздриш ли. — Дај ми ракије — рекао је први пут после толико времена. топло јој се осмехнуо. сва ће слабост отићи. цмиздриш! Него идем да наредим да се прибави које прасенце и које пиле. ево. потрчала унутра. Жикић је дуго теглио из чутуре ракију. Дашћући напорно. Снага је то момачка. Стајала је поред прозора и гледала замишљено у планине. узела здраву руку. И. Поново је дошао к себи негде испред ноћи.

пољубила. жене. Игуман ће да плаче од среће. Цела бећарија дрхтала је за њим као једно једино. Изгубе се по недељу-две дана. показаћу ја њима! . Марка Црвењака и Чуљу очима не могу више да видим. Никако не могу да схватим где смо и шта се то са мном десило? — Рањен си. И да чујеш шта су радили. и причају како су се светили. проклетници. Стојчетове очи су затрептале од узбуђења. Дођу и упиље се у мене. Црне слутње ме загушују. срце ми пуца од бола. Кажем ти. и да ћеш као од шале оздравити. Капетан Жикић је одмах схватио да су Марко и Чуља само грубошћу бранили његов живот. Долазили су и они сваки дан.својим уздрхталим уснама. Стреља никако нигде не може да се смири. доведу турске коње. Знао је да га од бећара више ни смрт не може раставити. — Марко и Чуља су прави мучитељи. — Мени сада као да није више ништа. стоје више тебе. и кад им се сузе заврте у очима. Сад ћу ја тебе да нахраним. Само да ти оздравиш. боже! Ја сам се тако бојала. Дође с Крстикашом. капетане! Где може та огреботина тебе да смори?“ А после се ваздан мувају по логору и причају да то није ништа. а налазимо се у Светом Роману. Кад се врате. ленствуј. беже напоље да мене не расплачу. Страшно сам гладан. уплашено срце. а бећари ће довече направити од радости триста чуда. Нагонили су ме да једем. Сузе радости навирале су му на очи. мили. али су се смејали и говорили: „Ленствуј. њих двојица немају срца. Мени није до јела. заплакала и рекла: — Ох. — Они су тако говорили само себе да заварају — стежући јој руку одговорио је Жикић.

кад оздрави. а чим остану сами. Дани су пролазили. узимао би Стојчетову малу и меку руку. Страх у њеним очима заменила је радост и зрачни одсеви наде и стрпљивог чекања. сав озарен седео је на ивици кревета и причао Жикићу о свему шта се радило у логору. . Била је то врста смелости његове чедне љубави. Живот. Жикић је сада могао да устане. којом је све. Постајало му је јасно колико се велико благо скривало у тој жени. Магле по бреговима јављале су се све чешће. помогао јој да га подигну и боље наместе. а нарочито у бурним временима кад људи заборављају на узвишене и велике ствари као што је љубав. Његове мисли претварале су се у плодну снагу. Дошао је Крстикаша. довољну да постане одлука. Разговор се продужио и после доласка игумана Стефана. а јављало се и осећање незадовољства због горчине које јој је раније задавао. морао искупити. Управо живот сам по себи умео је да реши све оно што нису умели њих двоје. а Стојче се све више прибирала. који је увек покретан. Додир и топло осећање њене жудње улазио је кроз њену руку у њега. Прошла је тако рана јесен и све се више примицала зима. који је почео да наваљује са јелом и пићем.

а све ће то. у коме ће се вековни снови и жеље остварити. За рају у Србији. Већ у фебруару Миленко је освојио Пореч и осигурао . Предах и прибирање после добијене битке на Иванковцу били су врло значајни. Значило је оно мутно. и помогли су да се стекне уверење како се срећа окренула раји. чим гране пролеће. а тиме се опасност од Србије што више удаљи. навалити. Курди. и устанак прошири на нова подручја. сече. Устанички прваци су обавестили народ да су се прилике у свету измениле. Само што се сада све то друкчије одражавало у свести људи. куда су вековима пролазиле турске војске према западу. Султан Селим се наљутио на Србе. VI На самом почетку зиме отпочеше да се шире гласови о припремама Турака да на пролеће навале са свих страна на Србију. стоглаво и незајажљиво. Устаничко вођство је још одмах после Нове године 1806. црно. појам „царска војска“ представљао је најцрње насиље. кад живи завиде мртвима. и да је Русија са Србима у савезу и готова да објави рат Турцима. Код млађег света вести су у срцима будиле светао блесак наде да је дошао дуго чекани час. донело одлуку да се искористи зима. пљачку. пожаре и уништења. кад Турци нису способни за ратовање. Арапи и свакакав божији милет. Причало се да је наредио по целој царевини да се купи тука и манџука.

по наређењу румелијског валије Ибрахим-паше. требало да се скупи. већ жеља да утицај на Порти још више ојача. нити ма каквих обавеза. У току боловања Жикић је имао превише времена да о свему много размишља. и стално је био нечим занет. схватио је да у животу свакога човека постоји узвишени циљ. морало се све предвидети и много урадити да се омету турски планови и створе што повољнији услови за одбрану Србије. Његови бећари су били напаст за источне турске пашалуке. Наиме. Његов циљ је коначно ослобођење од Турака. слично човеку који је у полусну и који гледа свет око себе затвореним очима.Србију са дунавске стране. Њега није руководила мржња према устаницима. Све док је лежао. А како он и бећари нису имали породице. одлично је познавао болест Турског Царства. одакле су се увек очекивали турски напади. Делиград је тих дана постао најживљи и најактивнији устанички центар. као преминулог Хафис-пашу. смишљајући како да омете скупљање и концентрисање турске војске. амбициозан и познат организатор. лабавост централне . и да је организује лесковачки Шашит-паша. логор је оживео одлучношћу и подухватима. коме се све остало мора подредити. Како је капетан Вучо Жикић био потпуно оздравио. живео је као у бунилу. Размишљајући. Западна устаничка војска продирала је према Новом Пазару до Вишеграда на Дрини. јер се носио мишљу да једног дана постане велики везир и коначно се обрачуна са противницима. а стајали су на најосетљивијем месту поред Мораве. Румелијски валија био је Шашит- пашин рођак и много цењен на Порти. коју је преко зиме. У томе стању сталне изолованости од стварности и свега што се у логору догађало проводио је дане и недеље. Једино је Мачва остала изложена турским упадима из Босне.

јер је показивао трпељивост према раји. амбициозан. с намером да пуца на неку дивљач ако му се пружи прилика. зажелео је да мало пролута шумом. требало је да му послужи у ономе што је намеравао да предузме. у мутној навали свести видео је пред собом Стојче у шуми. У току јесени 1805. године издао је наређење да се турски гарнизони у околним паланкама и касабама око Србије појачају. То му је све јаче наметало извесне обавезе. Млад. пуна два сата лутао је између дрвећа. а одлучно је сузбијао самовољу пустахија. Добро обавештен о свему што Турци раде и припремају. Са залеченом раном и опорављен. Био је топао и сунчан јесењи дан. и успео да у својим областима заведе добар ред. Поред тога преживљавао је и тешку љубавну кризу. капетан Жикић није могао с миром да то посматра и грозничаво је смишљао нешто чиме би збунио и избацио из равнотеже Шашит-пашу. У данима када се налазио на граници између живота и смрти. Све је око њега . Такви поступци заваравали су рају и тешко се у његовом пашалуку могла да покрене буна. и да послуже као језгро нове војске коју је припремао. испуњен лепотом и радошћу за коју раније није ни претпостављао да постоји. Ознојен. Стојче је показала оданост и толику жестину осећања да је више није могао мимоићи. Али што се више борио и размишљао. одлучио је да седне више потока. неукост војсковођа и неорганизованост војске. Са пушком на рамену. подмитљивост доглавника. енергичан. Шашит-паша му је изгледао врло погодан старешина. без обзира на то што је био потпуно решен да цео свој живот посвети борби за слободу. вешт као војник и политичар.власти.

Звизнуо је дајући јој до знања да је ту. Срне су сишле и напиле се воде. или нешто што све то уједињује. Она се није противила. Летошње срнче. Са мрких гребена обраслих шумом пиркао је свеж поветарац и угодно га миловао по лицу. подигла га са земље и пажљиво загледала рану на њему. али није имао нимало воље да пуца на њих. и узнемирена линија усана. За тренутак јој се загледао у очи. подгојено. Окренула се и кад га је угледала. Велики мравињак поред дебла столетне букве подсећао га је на устанички логор Делиграда. натапао се светлошћу и лепотом јесени која је стотинама боја дочаравала шуму. Мрави су журно јурили својим путањама у шуму и отуда нешто довлачили. . а истога часа из грма се појавила Стојче. Њено присуство. Груди су му биле пуне чудесног мира. одавале су изазивачки пркос. а затим пало.врело од светлости и живота. срећни доживљај. узнемирено дизале главе и осматрале околину. узнемирено подрхтавање усана. пришла убијеном срнчету. Тада се изненада проломио пуцаш. Зажелео је страсно да је загрли. а затим се наднео над њу и почео да љуби удубљења њених очију и набрекле усне. извило се у стреловит скок. потпуно одрасло. Одједном је приметио на потоку стадо срна. ситне пегице испод очију. Поглед му је лутао около. грч руке која је све узбуђеније кидала травчицу. али је зајецала. привукао јој је главу на груди и упитао је: — Зашто плачеш? — Од среће! Ти не знаш да се и од тога може плакати. Да ли је то био сан. Око потока је за трен ока постало тихо и пусто. лепоте и наде. Стојчетове очи. Села је без речи поред њега и почела да кида у ситне комадиће влат траве. мирис којим је испунила тишину. није могао да схвати. узела је убијено срнче и пришла. Изненађен. неочекивано се све то пренело и на њега.

а Жикић је запажао много лепоте и тамо где је раније није умео да види. дозрелих мириса трава и плодова.Прошла је скоро година. Њима је постало јасно да је то што се десило непоправљиво и да су заувек везани тиме. које су се под чудним ритмом вукле испод раздрљене кошуље и змијасто клизиле његовим голим раменом. Њено лице. топле набрекле усне. расцветавало се и све друго потискивало и уништавало. Жикић је с времена на време погледао на звездама осуто вечерње небо. Али зар има љубави без лудог и безумног заборава свега у животу? И сад му се чинило да је једном давно. и све страсније је миловао. необуздане љубави. пунију садржину. необуздана глад страсти. мимика. све је то деловало тако да више није хтео да мисли ни о чему другоме. Земља је још пуна дневне топлине. страсни грчеви руку. мислио је и настављао ћутке да иде. У њему је букнула дивља. Цео свет је имао нов изглед. „Какве лудости. лице јој се зарило осмехом. и из очију сијала захвалност. којој се све друго жртвује? Зар није његов . откопчао јој је блузу на грудима. топло и драго. покрети обрва. Да ју је у младости стално тражио и чекао. чудесно мило и топло. враћали су се ћутке из шуме. Све сам чинила да осетиш моју љубав. а дисала је страсно. Нешто слично ишчезавању обујмило га је свега. Све што је велико и добро проклијало је у њему. Избезумљено и не контролишући себе. Било је високо. Онда се изненада упитао да ли он и његови људи имају право на љубав. начин како их је подметала. После два сата смеле. врло давно познавао њу. и волео још и онда кад није тачно знао како је изгледала. брзо бујало. а кад се год сусрео са Стојчетовим погледом. Како је то било тешко дочекати. а звезде као да су му пријатељски мигале. и каква срећа“.

који никад неће и не може да прихвати ругобу и свирепост. дошли су нам у госте: Станоје Главаш. „Ако већ сутра треба да погинем. јер је ово излежавање досадило. живот очистити од корова. а Стреља само што не урличе од радости. смисао неба и звезда. Много је гадости и зла на земљи. Један бећар који је при улазу дерао шиљеже осмехну се кад их угледа. У очима јој је дубока и тамна заслепљујућа светлост љубави. а поготово не срозавање човека до скота. Младен Миловановић и Добрњац. Бунтовни човек. мислио је Жикић. Међу бећарима се прича да ће ускоро бити покрета. како је било са животом у ропству. Расположени су. Зато је гледао уздржани талас њених груди. извади нож из зуба.живот намењен нечему трајнијем. . који Је сурово и бездушно хтео да угуши нова осећања среће и лепоте. престаде са скидањем коже и рече: — Капетане. и све се то мора уништити. да се једном заувек створе могућности младима да се несметано воле. виткост струка. бар ће ми душа бити задовољна. снагу и лепоту бедара. Али је и срце те ноћи било исто толико достојно пажње и поштовања. узвишенијем и пречем? Милиони још грцају у паклу ропства. „Зашто и због чега да се одричем све те доброте?“. разголићену мишицу што се завршава нежном шаком са издуженим прстима што немирно чупкају ресу свиленог паса. Требало је само да се окрене и погледа дивну хармонију Стојчетова тела. Само да се једном почне. То се испречавао пред њим млади револуционар и ратник. Кроз њега је брујао несхватљиви величанствени и недокучиви смисао живота. Оне га зову и воде у непознате пределе среће.“ Из мисли га отрже граја што је владала у утврђењу.

али чим би га захватило пиће. Младен никад ништа што је добро и лепо у животу није пропуштао. јер је волео вино. Нарочито је волео игру чочека и песму Цигана. Петар Добрњац. јер још нисам имала прилике да видим Младена. — Шта се мене тиче што они тамо причају? Доћи ћу о вечери да вас послужим кафом. и сам је волео добре коње. чула се свирка и песма. бећарима. песму. Мислим да не би требало да се појављујеш. Зато се Жикић окренуо Стојчету и рекао: — Ти пођи до кувара. У великој бараци. који је био поред Жикића непосредни старешина бећарима. али је волео пре него што погине да се наужива. чочеке и разуздане Туркиње. лепо одело. Изразит у свему као бећар. отпочињао је да бесни. а увек кад је долазио у Делиград. Станоје Главаш је на јелу и пићу био уздржљив. јер и без тога има доста приче о Совјету и. Стреља је тамо одвео госте. помоћи ћеш му да спреме богату вечеру. није се обазирао на замерке Совјета. . јело и вино. — Узми и ово срнче те одери. саглашавао се са осталима. која је служила за весеље и окупљање бећара у часовима одмора. Спадао је у врсту људи који од богатства и славе најмање траже за себе. и понеси кувару нека од њега направи нешто посебно за вечеру — рекла је Стојче. проводио је дане са Стрељом у обесним пијанкама и оргијама.

прикупио војску од око седам стотина устаника. Напали су прво Крушевац и освојили га. Акција бећара на истоку и југу не само да је изненадила Турке. ставио се на чело одреда и заузео Ражањ. Победио је Турке и побунио Поречје око Ветренице. већ је постала судбоносна за ток и развој устанка и великих битака. пошто је пио и оргијао недељу дана. Поречу и Топлици. Затим су освојили Прокупље и Куршумлију. Стреља и Жикић. Огромне количине плена у храни и оружју скупљене су на новом подручју. Та акција распирила је устанак у Јабланици. VII Састанак старешина у Делиграду имао је значајне резултате за развој устанка на југу. Параћин и Алексинац. успели су по зими и невремену да пређу Јастребац. спалио све ханове по Топлици и Јабланици. и за ток борби у идућој години. које је предводио Главаш. Турке побили и омели прикупљање Арнаута. Побунио је педесет села. Одржао је два већа боја код Паликућа и Вучја. које ће се током лета водити око Делиграда и на Морави. Тиме су попушене оскудне резерве и створена могућност да се наоружају хиљаде нових . Делиградски бећари. На чело устанка ставио се Стрељин јатак Цветко Врановачки. Петар Добрњац. Донете су одлуке и одмах се приступило њиховом привођењу у дело.

бећара. Топлица и Јабланица, та колевка средњовековне српске
државе, пуна споменика и традиција постала је нови извор
снаге и окрепљења.
Све оно што се догодило око Делиграда, а затим
проширило према истоку и југу, изгледало је као случајно, кад
је те чудне, одважне и предузетне људе доносио ветар,
постављао их на њихова места и опредељивао њихове судбине.
Међутим, у целом том збивању постојао је један неуочљиви
законити ред, који Је из тамних дубина народне снаге извлачио
смеле људе, Случај Цветка из Врановца није ни случајан ни
необјашњив. Још као дете, кад су му помрли родитељи, Цветко
је отишао из села у свет да се скита и служи. Његово село
Врановице налазило се у подножју брега Смрчје на десној
обали Јабланице. У данима прве младости у родитељском дому
напојио се народном песмом и предањима, понео то са собом
као једино благо. Задојен немиром и сновима о српској
прошлости, младић се скитао и растао све до Кочине крајине.
Тада је узео пушку и ступио у добровољачки корпус, и пуне
три године ратовао.
Прекаљен и очврснут, једнога дана по Свиштовском миру
вратио се већ као зрео човек у родни крај са ћемером дуката о
пасу. У селу је подигао кућу, а затим почео да тргује сољу. Смео
и подузетан, брзо се обогатио. У времену мирних година
Мустаф-пашине владавине сазидао је цркву на Бршњаку.
Несрећна сеоба и ратови отанчали су српска насеља, и у
гњиланском крају ојачали арнаутлук. Зидање цркве на
Бршњаку раздраживало је Арнауте. Они су под својим прваком
Абдулахманом покушали да омету дизање Цветкове задужбине.
Вичан борби и одважан, уз помоћ мештана Цветко је дочекао
Арнауте код Лугастих Брестова и потукао их. Абдулахмана је

заробио, набио га на колац, привезао још жива на коња, а затим
коња ошинуо канџијом да га однесе у родни крај. После тога
Цветко је постао кнез над целим крајем, а страх и трепет за све
Арнауте до Косова и Вучитрна. Како Турци и Арнаути никоме
нису дали да остане миран, Цветко се уз трговину све до
устанка потајно бавио и хајдучијом.
Све је то радио мирно, без много истицања и изазивања.
Наоко скроман и потпуно предан своме трговачком послу,
Цветко је био цењен од муселима у Лесковцу, а сам Шашит-
паша захтевао је кад дође у град да га посети, јер је знао да је
он не само представник раје, већ и гаранција мира у Топлици и
Јабланици, где су хајдуци и немирни људи увек имали
приступа и прибежишта. Стреља се у Цветковој кнежини
осећао као у шуми, сигуран и добро чуван. Није само хајдучија
везивала Стрељу и Цветка. Оба су волели добро да попију,
песму и женску махнитост. Сада се појавило нешто још веће и
узвишеније да заувек сједини две немирне природе. Тако се
устанички одред Топличана придружио војсци која је прешла
Јастребац и угрозила подручје Лесковца.
Дан је био мутан, пун оштре хладноће. Војске су се среле
на једној превлаци. Планина се није могла видети, једино су се
назирали оближњи четинари, претрпани снежном китином. На
челу коњичке извиднице, у сусрет непознатој војсци похитао је
Стреља. Заустављајући се на потребном растојању, из
обазривости је упитао:
— Која је то војска и ко вам је старешина?
Крупан, глават човек на врану коњу, чија је
грива обасута белином снега, зауставио се и одговорио:
— Побуњеници из Топлице и Јабланице под вођством
Цветка Врановичког.

— Зар си ти то, ждероњо? — викнуо је Стреља и касом му
појурио у сусрет.
— Стрељо, копилане — одговорио је Цветко и брзо скочио
с коња.
Загрлили су се и дуго један другог тапкали ручурдама по
плећима, као да су хтели да се увере у истинитост сусрета,
Затим су поново узјахали коње и заједно касом кренули према
хану у долини. Уједињене војске по шуми око хана су
наложиле ватре, и док су једни клали заплењене турске овнове,
други су ханџарима тесали ражњеве. Стреља, капетан Жикић и
Цветко пођоше у хан.
— Ако си икад срео гладна вука који може да поједе и
садљива коња, онда сам то ја. Грло ми се, брате, расушило. У
кнежевину смо ти дошли, а нимало гостопримства не видим
код себе као домаћина. Зато пре приче хоћу добро да се
наждерем и напијем. Погледај, ово је капетан Жикић. Њега ћеш
лако угостити. Батачић од овна, две оке вина и толико ракије.
Туркиње неће ни да погледа, због ћерке проте из Лесковца. Зато
чим ово свршимо с Турцима, оженићемо момчића — брбљао је
Стреља.
— Клепећеш као празна воденица. Мозак ти је отупео од
пића и блуда. Кад бисмо сви радили што и ти, надокнадили
бисмо у освети према Турцима све што су они за ове четири
стотине година учинили — осмехујући се одговорио му је
Жикић.
У загушљивом хану на храстовом столу поређане су
велике тепсије вруће овновине, а око стола седеле су устаничке
старешине и таманиле јело и пиће. Кад је ушао ситан, уплашен
сељак, и радознало погледао по присутнима, његове мишје,
оштре очице прво су се уставиле на Стрељи, чије је лице било

црвено и успламтело од вина.
— Ако је међу вама капетан Жикић, хтео бих нешто да му
саопштим — рекао је сељак, чупкајући ресу паса.
— Ја сам — одговорио је Жикић.
На сељакову лицу се појавила неверица. Гледао је у
Стрељу. Чинило му се да је он онај главни међу бећарима о
којима се толико година прича.
— Наше је село близу Лесковца. Штоно кажу, увек под
носом Турцима. Откако се закрајинило, никад немамо мира.
Упала је група Шашит-пашиних коњаника. Међу њима је био
један јањичар. Сви су јели и пили, а он је само пушио и
посматрао шта се ради. Кад су Турци пошли, застао је и оштро
ме прострелио.
— Волиш ли Турке? — упитао ме.
Сељак се осмехнуо и шарао испитујућим погледом
старешине.
— Увио сам раменима, и рекао му: „Честити аго, зар се
могу волети људи који упадну у кућу и све живо поједу и
попију?”
— Можеш ли ти да будеш веран? — упитао је опет он.
— Дајте му чашу ракије да брже прича! — викнуо је
Стрељо момку.
Момак је насуо сељаку ракију. Он ју је прихватио скоро
побожно, прекрстио се и испио надушак.
— Ето, тај Турчин је послао ово ћаге капетану Жикићу.
Наредио је, у случају да ме сретну Турци и дође до невоље, да
га поједем. Шипак ће мене ухватити Турци, Знам сваки грм и
камен.
Жикић је узео писмо и прочитао га.
— Од Илије извештај! Дајте томе човеку нека се окрепи —

рекао је и осмехнуо се.
По освајању Крушевца Илија се, по Жикићевом наређењу,
придружио заробљеницима. Као јањичар је са избеглицама
отишао у Лесковац. Говорио је турски и никоме није пало на
памет да посумња у њега, Храбар и довитљив, чим је дошао у
Лесковац јавио се једном бимбаши и изразио жељу да ступи у
војску, која се у Лесковцу окупљала за пролетњи напад. Да не
изазове сумњу и стекне поверење, Илија је међу Турцима
причао о зверствима устаника, превртао очима, и заклињао се
алахом да ће се осветити. Кад је старешина затражио међу
војском неколико добровољаца, који су имали да извиде шта се
догађа у Топлици и око Прокупља, Илија се први јавио. Водио
је два Турчина са собом, упадао ноћу у села и после недељу
дана се вратио у Лесковац. То га је изнело на глас и прибавило
му још веће поверење.
Кад су устаници освојили Прокупље и Куршумлију,
Лесковац, као центар турског окупљања, био је угрожен.
Шашит-паша се побојао да ће устанички вал кренути у томе
правцу. Хтео је да осигура своју породицу и имовину
пребацивањем у Ниш. Сазнавши за пашину одлуку, Илија је
обавештавао Жикића, стављајући му у изглед велики плен и
могућност размене пашине породице, ако је заробе, за таоце
који су лежали код Шашит-паше у тамници.
Та вест обрадовала је највише Стрељу. Као Лесковчанин,
још одраније је имао непречишћене рачуне с Турцима у
Лесковцу. Пропустити такву прилику значило је лишити се
великог задовољства и жуђене освете. То ни по коју цену није
хтео да уради. Пиће и јело за њега више нису значили ништа.
Погледао је Жикића и рекао:
— Капетане, лесковачки Турци ми већ годинама као гнојав

— Спавај на оба уха и не брини — одговорио је Стреља и дао знак дружини да устају и спреме се. Двеста бећара је више него твојих овнова хиљаду! Педесет ми је доста. Али дај ми реч да Шашит-пашиној породици нећеш срамоту и насиље чинити.чир стоје на души. иди. Марка Црвењака и старе вукове! Жикић је размишљао часак. Џиду. Без две стотине немој ни да помишљаш на то — умешао се Цветко Врановачки. Водићу Прешу. — У оно што ти радиш у Топлици и Јабланици ја се не петљам. . а затим рекао: — Добро. — Јеси ли луд? Ти мислиш да ће Шашит-паша своје благо и породицу послати са малом пратњом. Дај ми педесет бећара да пођем и заробим Шашит-пашину породицу.

а бркови су били пуни леда. који се стварао од паре коју је издисао. Осећање глади га је мучило. настојећи да очупа леденице са обрва. размишљао и . Јела и пића што су понели у бисагама брзо је нестало. Двоумио се шта да ради. При додиру с бећарским главама звечала су као поломљено стакло. Стреља на челу. с времена на време је застајао. шта ти предлажеш? Лукав си и паметан. Овај кланац и шума створени су за заседу — додао је Џида. VIII Три ноћи су се бећари крали на коњима кроз шуму држећи стално под надзором друм од Лесковца до Ниша. Коса му је падала на чело. Шума кроз коју су се кретали била је прекривена снегом и окована леденицама које су висиле о гранама. Згурени Преша чепркао је прстом око носа. обазирао се и гледао ћутљиве редове. Кад је избио на ивицу шуме. нећу више да трпим. назобимо коње и окрепимо душе. са затуреном шубаром на глави. зауставио је коња и погледао село у долини. Марко Црвењак се на сваком одмору бунио: — Ово мучење. Мој је предлог да свратимо у село. Људи и коњи су били изнурени. — Слажем се с Марком. Стрељо. — Прешо. Знам да нећеш погрешити? — упитао је Стрељо. Више ваља ока ракије него твоја пишљива глава.

Сељак је отворио капију. а боље је за тебе да се мање распитујеш! — викнуо је нестрпљиво Џида. добри људи? — упитао је. сутра око подне мора бити овде. и одговорио: — Ми смо кнез! — Онда нас води у кућу! Ви. примицао се и измицао. Код капије велике куће покривене сламом Стреља је зауставио коња. момци. Одлажући босим ногама. Сељак је нешто гунђао. — Изиђи и умири пса! Пријатељи смо! — одговорио му је Марко Црвењак. већ отвори капију. загледао Стрељу и згуреног Прешу. — Ко је то ноћас? — упитао је забринуто. Најзад су шкрипнула врата и појавио се брадат сељак пригрнут кожухом. Мораћеш поћи да доведеш кнеза! — наредио му је Стрељо. Зло ти нећемо урадити. непрестано је одлагао ногама.нешто сам себи говорио у недра. Пун месец стајао је на смрзнутом небу. вабнуо пса и неодлучно пришао капији. — Иди у кућу. одјашите коње и . — Не брбљај. а на лицу му се приметила двоумица. обуј се и обуци. а како је био бос. Жмиркао је потуљеним погледом. У мрачном прозорском окну блеснуо је зрачак светлости и поново се угасио. — Ко сте. Рундав бео пас насрнуо је. сељак је поигравао на месту. Поворка коњаника ушла је у село. али није престајао да лаје. Затим је бацио испитивачки поглед низ ћутљиве редове бећара и одговорио: — Потребно је нахранити људе и одморити коње. Ако је Шашит-паша послао породицу за Ниш. Узнемирени пси подигли су лавеж.

ватре и ракије. Затим се окренуо Џиди: — У име Светог Алимпија. а за коње зоби и сена. — Има ли у селу људи који ће издати? — упитао је смирено и тврдо Преша. — Хајде. повешћеш ме његовој кући! — рекао је Марко и дао знак Џиди да пође с њиме. Одаја је мирисала на дим и испарину обуће. Сељак се угодно стресао и упитно погледао Стрељу. напије се ракије и још зарана хвата маглу. — Свашта се прича у народу — лукаво је одговорио кнез. обуј се. Отворио дућан и.сачекајте док с њиме средимо што треба. а позади Џида. и огласили се на Морави бећари. Усуди се само понекад да дође у село. Мраз . клиснуо је с харемом у Ниш. жута светлост обасја просторију. — Јеси ли чуо да на Морави постоји Делиград и у њему бећари? — упитао га је Стреља. унуке и снахе. Поједе цицвару. Кнез је прво избудио синове. за њиме Марко. Напред је ишао кнез. — Немој ти мени да завијаш! Ми смо бећари Треба нам ноћас хлеба. Синовима и унуцима је наредио да сваки узме по десет бећара и разведе их поузданим људима. Кад су ушли у пространу оџаклију. кнез приђе огњишту и подстакну угарке. Затим је набацио дрва. Од пре неколико година доселио се Цинцарин. Знаш поуздане људе у селу. и што пре то створи. брате! Има и таквих у селу. а снахама да метну у котао ракију. — Свашта се нађе у народу. можемо да кренемо дућанџији. замеде је и скувају. пасја душа. све што се у селу догађа јавља субаши. Има ли село субашу? — Нема! Откако је избила буна. Чим је пламен букнуо.

Џида је радознало размотрио оџаклију. Чопор паса насрнуо је на капију. После радите што год вас бог учи. У десном ћошку налазиле су се полице пуне бакарног посуђа. настало је режање и бесан лавеж. који је смиривао псе. Влаше. кажите да долазите од Бећир-аге из Ниша. На средини села. пришао сећији поред огњишта. а свакакви се људи смуцају кроз народ! — Чујеш. сео. Затим је пришао капији и залупао кундаком у врата. иди ти кући и спреми добру вечеру — наредио је Марко и сачекао док се кнез удаљио. отварај што пре јер ће бити боље за тебе. Јавите се и кад вас упита. — Кад је тако. само је узнемирено измахивао дреновим штапом. — Води нас у кућу — заповедио је Марко. где се уздизала зидана кућа. Носимо ти поруку. помрзосмо се ноћас! — Чек. ставио пушку међу колена и наднео . чек мало. Оштар пад мандала. прво да видим ко сте? Ја свакоме не отварам. отварај. Подгојени Цинцарин. отворићу — одговорио је трговац. Загледао их је радознало. Кнез није ништа говорио. Лудо је време. Ускоро се зачуло шкрипање врата и пискав глас. Ми смо Бећир-агини момци. На пространом огњишту велике оџаклије буктале су церове главиње и јасна светлост обасјавала је одају застрту ћилимовима. застао је и шапатом рекао: — Немојте мене уводити унутра. уклонио се у страну и пропустио Марка и Џиду.је постајао све већи. Свуда око огњишта су биле намештене сећије. Марко поново залупа на врата и викну: — Кир Вучо. покривена црепом и ограђена високом дрвеном тарабом од храстових проштаца. и врата се раскрилише. као да се брани од привиђења. — Добро. пригрнут ћурком.

запао међу ове вукове. — Сад. кренули? Онда сам пропао! — јекнуо је болно трговац. Жене и децу они не дирају. Заклаће ти стоку и појести. Нама ћеш за труд и што смо се изложили опасности дати по пет дуката. Зато узимај што имаш да кидамо — рекао је тобож уплашено Џида и навалио да срче кафу. Цинцарин је Брзо и услужно спремио све што му је тражено и меким гласом почео да говори: — Време је постало ћораво. — Кренули су! Због тога смо дошли. Уосталом. зар не? — теглећи дим из чибука. Бећари могу свакога часа наићи. — Јеси ли чуо шта се десило с Прокупљем. чим пукне пролеће. а ја сам. Ни кућу ти неће моћи однети. — Покупи новац и ствари од вредности. — Не. Влаше. — Шта ће бити с мојом вересијом? Пола ми села дугује. — Шта кажеш. ићи ћу — рекао је и брзо се изгубио у суседну одају. Оштри зубе. ти остани. Марко је сео са друге стране и урадио исто. па ћемо натенане разговарати. упитао је нехајно Марко. Право је. Бећир-ага зна да си наш човек и зато нас је послао. Крушевцом и Куршумлијом? — Чуо сам и зебем као овца од ножа да бећари не крену на Ниш — одговорио је Цинцарин. Турци. — Кад победимо рају и повратимо ред. Једнога дана све ће нас пождерати. Раја више није што је била. пристави кафу. . изнеси чибуке и ракију. ако ти није стало до главе. наплатићеш. Зато сам наумио. да се селим у Ниш или Софију. а дебели подваљак му је задрхтао.промрзле руке над огањ. не.

пришао му и рекао: — Пасји сине. Твој новац је сиротињска мука. Џидо. — Ћути. Село ће одлучити о твојој псећој судбини. Верујем да ће први пристати уз бунџије. Вратио се са бисагама преко руке. ништа немамо против. па ћемо га узети — рекао је Марко. а бисаге није испуштао из руку. гаде! — Викнуо је Џида и ударио га ногом. Твој новац смрди нечистоћом као и твоја душа. свежи га! Издајник ми је мрзнији од Турчина! Обесићемо га насред села. Затура своје трагове као лисица. радићу све што ми рекнете. — Цео сам живот утрошио у то новаца. водићемо те војводи! Ако ти он опрости живот. сам си се открио! Ми смо бећари. Морао сам као и сви да се удварам Бећир-аги. бледа лица и разјарених очију. Трговачка свињска њушка побледела је од страха. Од магле се сунце не види. Обавештаваћу вас о Турцима. Новац је сиротињски. Нама није стало до новца. — Браћо. гаде! Устани. . Није фукара и требало би му истрести ћемер — рекао је злобно. све ћу вам дати — рекао је и пао пред Џиду те му обгрлио ноге. нека служи за пример онима који хоће да држе страну Турцима. Ако ми живот опростите. само ми бар пола оставите. лукаве очи су му болно и немоћно заколутале. Кунем се крвљу Исусовом. То је разјарило Марка. — Пих. — Кнез је хуља са два лица. хришћанин сам. нагло је устао.

Турска претходница је сва оборена. лудо је да гинете! Узећемо плен и оружје а вас пустити да идете куд је коме драго — викнуо је Стреља. искезио беле. Ујутру је сунце сјало јарко. Млад Турчин на угојену коњу тргнуо је сабљу и одговорио: — Зар ушљивој раји да се предамо? Али пре него што је успео да јурне на заседу. Тек око подне осматрач је дојурио и јавио да долази караван и пратња. и пошто су били близу Ниша. ишли су необазриво. а од планине је дувао хладан ветар. снажне зубе и . IX Заседа је размештена по шуми са обадве стране пута. Турци. Његово смршало лице изражавало је напетост и ишчекивање. на удобно опремљеним коњима јахало је десетак Туркиња и деца. међу којима се налазио и Илија бимбаша. и тек кад је караван потпуно ушао у заседу. уверени да им никаква опасност не прети. Напред је јахало десетак Турака. а поред ших су каскале слуге. — Предајте се. за њима неколико натоварених коња. грунула је пушка. Шума је мрко ћутала. а напослетку одред од педесет коњаника. пушке су држали преко крила. и он се повио по коњу. Иза њих кретао се караван. грозд пушака проломио је тишину.

узимали им оружје и сабијали их у гомилу. свлачили их с коња. — Илија бимбаша — одговорио је Илија бледећи. — А.викнуо: — Курвински нападате из заседе! Од свега што се после тога догађало Илија је видео и запамтио да су се Турци предавали. викнуо је: . и да су из шуме излетали с ханџарима бећари. Желиш да нам подвалиш. и кад је видео да Марко и Џида терају шалу са Илијом. Него силази с коња ако ти је стало до главе! Иза Маркове мирноће учинило му се да види нешто злобно. „Није могуће да ме не познаје“. Турчине. зашто не сјашеш с коња? — упитао га је Марко. ти. — То је забуна! Шта је вама? Зар сте ме заиста заборавили? — викнуо је падајући у очајање Илија. Осетио је да му неко прилази са стране и видео је злобно исцерено лице Марка Црвењака. који је разметљиво прилазио. Тек кад је наишао Стреља. што тога балију не разоружаш? — викнуо је Џидо. заинтересовао се шта се догађа. — Претварање ти ништа неће помоћи. Баш зато ћемо те обесити — обуздавајући навалу смеха рекао је Џида. — Баш си будала! Илија је погинуо на Крушевцу. претеће и несхватљиво. а на лицу му се појавио радостан смешак кад је видео Џиду. — Марко. Зачас је цела пратња била разоружана. — Зар не видиш да сам то ја? — одговорио је Илија тешко дишући. помислио је. — Ко би то могао да будеш ти? — терао је шалу Марко.

Марко је тада пришао Илији и загрлио га. али због очију и мржње коју је у њима видео мисли су му се збркале. — То је Џида смислио. Осетили су једно према другом оштро непријатељство. — Јесам ли ја крив што су Турци рђе? — загледајући се у младу хануму. Вас је ето шака јада. Турци су заиста рђе. и жена муселимова. Коврџе вране косе . Једна млада Туркиња дигла је зар с лица. Стреља је чуо њене речи. Наљутио се на самог себе. Први пут је пред женом осећао забуну. прогутао пљувачку и одговорио: — Хајдуци нису Турци да над женама и нејачи праве насиље. али зато ће нам платити. Стрељин поглед изненада се задржа на њој. Сад ништа више није видео сем пркосно стегнуте усне жене. а у исто време да их нешто приближава и буди наклоност. и оштро изражену црту презира у угловима усана. Поворка заробљених жена и даље је остала на коњима и немо посматрала шта се догађа. пусти лудаке! Зар не видиш да се шале? Вама двојици било би паметније да што брже припремите покрет. Влаше? Теби као да се одузео језик? Ја сам синовица Шашит-паше. Све што је женска спрема и накит нико вам неће дирнути. — Шта је. — Илија. То је крв и зној раје! — Знаш шта. упитао је Стреља Ханума је још више устурила зар. језик одебљао и постао непокретљив. извијени лук обрва. Црне ватрене очи радознало су севале. уздрхтале дуге трепавице. Новац Шашит-пашин ћемо узети. Влаше? Жао ми је што нисам мушко. Надам се да над нама нећете правити насиље — уз нервозан осмех рекла је Туркиња. и разоружасте их.

Зато се све у њему збркало. — Момци. подсмехнуо се самом себи. опипао је чело. Осмехнуо се и пројурио на чело поворке. — Значи ли да ћете за нас тражити откуп? — упитала је. Стреља је постао намрштен и осећао се збуњен. не схватајући. Она је покушала да јурне напред. па их пустите нека иду куд им је воља — наредио је и осетио чудан немир. . Измахнуо те корбачем и ошинуо по сапима Аткињу. гурнуо Аткињу мамузом и пројурио мимо Туркиње. а бледо лице оживело је од узбуђења. али због скраћених кајаса само се пропела на задње ноге и зарзала. Кад је пролазио поред заробљених жена. и нешто несхватљиво и чудно догађало. са заробљених Турака поскидајте ћуркове и доламе. Рука јој је држала кајас узде и подрхтавала. Бећари су брзо свршили посао и поворка којој је на челу ишао Марко. Безумна и слепа мржња захватила га је. Затим се само у очима јавио осмех. После разговора с младом Туркињом. Стрељо је напрегао сву снагу воље. Џида и Илија окрену кроз шуму назад. и притерао Аткињу напред. Тек кад је последњи бећар замакао у шуму. али је стално осећао на својим леђима женин поглед. оборио очи. Стреља ју је још једном погледао. још једном се сусрео погледом с младом ханумом.немарно су јој падале по нежном белом челу.

Пушио је. и пушио. а Марко. јер су хтели и њему да уруче део заробљеног плена. Узбуђен. дуго није могао да се смири. Боса и само у дугој свиленој . Џида и Илија се договорише да пођу у суседно село да пију са Цветком Врановачким. узећемо га од других Турака. Марко. излазио напоље. сем за вино и ракију. Остатак. пунио лулу. Затим је разгледао задобијени плен. подели на равне делове и подај момцима. седао. који је био својина Шашит-паше. Кад нам буде требао. Уосталом. поново се враћао у одају. нама новац није ни потребан. разговарао са стражарима. Наредио је да им се припреми добра и обилата вечера. После деобе плена. Стреља је легао поред огњишта да спава. превртао се. Уста су му већ потпуно била горка од дувана и унутрашњег немира. X На четвртом конаку Стреља је у напуштеном турском хану у посебну одају сместио заробљене Туркиње. бећари су се увече разишли по селу на конак. оружје и одело. Окренуо се у том правцу и видео младу хануму. а бећари су истресали на прострто ћилимче новац. Десет хиљада дуката и све драгоцености поново су враћене у сандук. Допуњавао је већ четврту лулу кад је зачуо лако шкрипање врата одаје у којој су биле смештене Туркиње. — Овај новац послаћемо вожду да за њега набави џебану и оружје.

а у угловима усана процветао јој је топао осмех. Рука на дршку шареног чибука је немирно подрхтавала. — Мислила сам да су хајдуци у погледу жена досетљивији. Изазивао га је. и рекла: — Помакни се. али је њен радознали. а љубав без лудости је ништавна! Стреља је ћутке устао и затворио спољна врата. а сву моју младост и лепоту занемаривао. То је лудост.кошуљи. Мој муж је пашин синовац. да и он једном пати. — После размене. некаква чудна радост запљуснула му је свест. — Цео живот ми је протекао без лудости. Мутило му се у глави. држим до дате речи. доводио је кметице. Кад се поново сусрела са његовим погледом. затим одлучно пришла сећији на којој је седео Стреља. којој се неће моћи одупрети нити супротставити. и ћути! Стреља ју је гледао са запрепашћењем. Њена пуна. — Ја. обла и разголићена рамена обасјавала је жарка светлост разбукталог огња. ђауре — уз враголасти пркос рекла је ханума. Три ноћи те чекам! Туркиња је била мирна. а у лудовању с тобом радо бих провео ову ноћ — одговорио јој је Стреља осмехујући се испод црног обореног брка. — Пљуни на реч. постајао је мрачан и обећавао нешто што се често не сусреће и не нуди. Туркињо. Само се . шта ће Селим-бег урадити кад чује? — Сама ћу му рећи. још лепша и скоро нестварна као привиђење. поруменела је у образима. Учинило му се да га је изненада окружила чудна лепота. Осетио се немоћан. Образи су му горели. стајала је пред њим. севајући поглед више од свега говорио. Часак је стајала.

Џида и Илија нешто на своју руку . као у младе звери. Да се смири и обузда устао је и изашао пред хан. Учинило му се да осећа присуство суза у трепавицама. Као опекотине по целом телу осећао де додир младог Рузмаринкиног тела. Одсев на небу постајао је све руменији. Сто живота дала бих за овакву Једну ноћ! После трећих петлова су се растали не рекавши једно другоме ни речи. узбуђен неочекиваношћу доживљаја. није могао да заспи. Отпочела је да га мучи помисао. — Ох. црнпурасту руку. и није се дало истерати. Присетио се да су то Марко. Она се сву ноћ припијала уз њега. гризла му рамена и сплетове мишића. Тишина ноћи још више је тегобом жудње притисла његово тело. заморен од миловања. Ово са Рузмаринком остало је у њему као тежак мамурлук. Женина се душа отворила. Нека шејтан носи све што је турско.часак предомишљао. На западу се руменело парче неба. шта да ради с њоме? Ужурбано је почео да пуни лулу. зарезано у тело и душу. а ситним белим зубићима. нешто болно се покренуло у грудима. Опет је осетио како је цело његово биће букнуло жудњом. Било је то ново и Стрељи досад непознато осећање. и подметала му своје усне. а знао је да је неће моћи прегорети. Легао је и ставио своју тешку главу на њену нежну. како је све ово добро. и отпочео помамно да је милује. које је одавало пожар у правцу Топлице. Прелила му се као сноп жита преко руке и затворених очију подметнула усне. Дође му тешко. љубила га кроз смех и плач. Све раније жене узимао је као скидање магле с мозга. груди. После проведене ноћи осећао се олакшан. курјачку жудњу и хајдучку махнитост. упијајући јој се у очи. разбудило у њему дивљу. и то га је опило. Стреља. а онда се сагао и узео хануму Рузмаринку на руке.

Одвојили га од родитеља. а Бисенија да га спреми за починак и проспава с њиме ноћ. пијан и балав од жудње.урадили. Дубоко у ноћи. гологлав. Сетио се како је Мухарем субаша једне вечери дошао у очеву кућу. „Зашто о томе треба мислити?”. а трепавице су све узнемиреније дрхтале. срце му је препукло и постао је звер. Велика тешка туга човека коме све живот узима. затражио је да се доведе Стрељина сестра Бисенија. Они су се још у раној младости умешали у његов живот као непријатељи. али су успели да пробуде у мени звер. Хтели су да ме понизе и сруше у прашину. хтео је да му се у вајату намести постеља. Рикнуо је . „Дошло је оно што једном сваком човеку мора доћи. Стреља то није могао да трпи. са рукама под пасом. Стреља је пришао огради. скрушено је стајао посматрајући немо како Турчин ждере очима девојку. а док је пио ракију. наредио да му се готови вечера. кућног мира и топлине. Снежна белина обасјана месечином покривала је сво докле је могао допрети његов поглед. када се Мухарем наждерао. И мало-помало Стрељу је обузимала мржња према свему што га је подсећало на Турке. земље. шапнуо је самом себи пркосним и уздрхталим гласом. Зашто о томе нису мислили Турци кад су мој млади живот гурнули у скитњу и безумље? Својим злом су ме натерали да постанем сурови осветник. Из правца пожара одјекнули су пуцњи. Срце су ми осушили и скаменили. јер га је тихо и снажно обузела туга.“ Скоро му дође да заплаче гледајући свој досадашњи живот пуштен низ ветар времена. Чудна и несавладљива мисао јурнула је кроз Стрељин мозак. наслонио се на плот и заинтересовано загледао у планину. Од планине је дунуо хладан ветар и ошинуо га по лицу. Отац. Али он ништа није видео. Образи му се поново зажарише приливом крви.

Нашао је велики камен.безумно. а ето сада. дивље и свирепо покренуло. Никад му после није било јасно како је тако лако задавио Турчина. Стреља је затим дуго гледао издуженог субашу. Све је у његовом животу било одлучено и решено кад се за време мучних дана као бећар кретао друмовима. коме су очи скоро искочиле из дупље и лице постало модро. узео га на раме. Његово сунцем опаљено лице сањарећи је буљило у даљину. а треснути батином Цариград и целом свету показати да су Срби још живи. пронаћи некакав занимљив живот без обзира на опасност. То вече уочи поласка дуго је седео пред кућом на цепалу. Често је излазио напоље да види колико Још има до сванућа. Немир сличан несносном сврабежу све му је више захватао душу. кад више ништа није желео сем немилосрдне борбе до истраге. Требало је некуда кренути. а дани умртвљени и празни. и скоро трком носио га до реке. Остао је да бди. изненада се на његовом путу испречила жена Туркиња. Друмови су нудили оно што је немирно срце тражило. У њему се нешто чудно. отимати испод Турских ногу слободу и плодну српску земљу. натапати сваку стопу српском и турском крвљу. да траже своје место под сунцем. завртао им шију. Њему је било јасно да се раја мора борити на живот и смрт. скинуо му ћемер с дукатима и бацио га у вир. али после тога је живот у селу за Стрељу постајао све тешњи и досаднији. непокорени. Турци су дуго тражили несталог субашу. уцењивао Турке. скочио и ухватио Мухарема за гушу. привезао га Мухарему за врат. а из очију му је севао зао и претећи поглед. спопала га мука и отпочео да повраћа. разрезали на село крварину. до пуног уништења Турака. Отац је од страха позеленео у лицу. На тој уској и стрмој стази вечерас му је пут . Скинуо је са субаше оружје.

о његовим несхватљивим путевима. а осећао се неодлучан да је сломи и уништи. Распаљен слепом мржњом према несхватљивим дражима жене. . Ноћ пуна пригушених. све је више мислио Стреља о лудом заносу срца. заобићи је није могао.препречила Рузмаринка. тамних звукова испуњавала је тишину ханске оџаклије. а један разбуђени цврчак отпочео је да пева у сантрачу огњишта. и само за тренутак је заборављао на све друго.

расула косе. За месец дана била се усукала и некако видљиво опала. испод очију је имала плаве колутове. јер је Шашит-паша послао поруку да ће по сваку цену откупити породицу разменом таоца. истурала набрекле. излазила је и гледала га помамним очима у којима се изражавала избезумљеност. Те мере Жикић је извршио. Пио је док му се свест не замагли. а осећао се све више раздражен. пробуђена и озарена огњем срца. Скинула је потпуно зар с лица. Ракије је било као воде. Стреља је свакодневно пио да би загушио у себи пробуђену љубав и жудњу према Рузмаринки. Нарочито кад је по Жикићевом наређењу Шашит-пашина породица смештена у Свети Роман. Започињао је с пићем окупљајући око себе бећаре. мрка боја њенога лица осенчавала се бледилом. Од непроспаваних ноћи. незадовољан и потиштен. Међутим. али се њена лепота тиме још више истицала. а зажарено су јој севале изоштрене зенице. . Без обзира на Жикићеве претње и прекоре игумана Стефана. Порука пашина Туркињу је разбеснела. пожудне усне и смешила му се немирно и изазивачки. где је имала све удобности и била потпуно заштићена. чим би се код манастира појавио Стреља. чежњи и бдења. однос хануме Рузмаринке и Стреље све му је више задавао главобољу. XI У делиградском логору све је поново пливало у обиљу.

Сам Стреља. лутао је околином сагнуте главе као да нешто тражи. тугује за тобом. Проклети нека сте сви. Ја ћу је извести. зашто ме не оставите на миру. који годину дана блеји у Стојче. Издвајале се. и брљави као неосољен ован. Поручила ти је да дођеш после других петлова. Очи су му гореле махнито не стидећи се и не кријући навалу жудње. а у последње време почели су да га забринуто сажаљевају. Све до сусрета са Рузмаринком подсмехивао се Жикићу због пажње и нежности коју је испољавао према Стојчету. — Стрељо. седеле и увек имале нешто тајно једна другој да причају. Чак више ни дете неће да милује. пресећи ћу те на две половине. Сачекивао је у шуми мрак. Марко Црвењак усудио се и рекао: — Стрељо. Бећари су у почетку на Стрељину љубав гледали с подсмехом. У таквим часовима шибао је . бацао се у седло и бесним галопом јурио по околини. скакутала поред њега као врабац и шапатом му преносила Рузмаринкине поруке. захваћен буром страсти. пио је и беснео. — Марко. Најбоље би било да је убијем. не могу више да те гледам! Наметнула ти је кучка сијер на очи. Умилно је Стојче предусретала Стрељу. Зар треба мене да учи? Он. Она и Рузмаринка су се спријатељиле и постале нераздвојне. Једина га је Стојче схватала. осећајући се нелагодно и изгубљено. Понекад ме ухвати такав бес и добијем жељу да Жикићу просвирам куршум кроз главу. Од тога дана нико више није смео Стрељи ништа да каже. ако још једном то помислиш. Туговао би неколико дана и поново бисмо те имали. Чак и у пијанкама су ћутали. није више личио на самог себе. и чекаће те на трему великог манастирског коша! Стреља је увек после Рузмаринкине поруке узимао Аткињу.

а занет собом није осећао како се све више множе предзнаци пролећа. а пропланци. у мукама. Њено је лице имало чудан. А чим га назре у мраку.“ Дотле је Рузмаринка. Са устрепталим очима лежала је на ћурку. остајали су до зоре. грлио је и шапутао: „Ето. чекала га. прилазио Аткињи. јављало се сунце. осећајући на пуној згрченој мишици тешку Стрељину главу. обадвоје пропадамо. притајено. У тим часовима среће и заноса знала је да се све то брзо примиче крају. и стално јој се чинило да само чује потмулу тутњаву коњских копита. устајао. и да ће кроз који дан доћи пашини изасланици натраг да је поведу мужу у Лесковац. Грлећи Стрељу. Стреља је бивао све нестрпљивији. гушила се у чежњи. осећала је како јој се душа растапа од среће. прислоњена леђима уз брвна трема. занет изглед. Изнурена земља мирисала је буђењем. уши су могле да улове сваки шум и очи кроз мрак све да виде. и бацала му се у наручје. а у шуми се множили полугласни звуци који су наговештавали брзо буђење живота у природи. У заносу. Пушио је. Вода у Морави је нарастала. а његов црни брк пријатно је голицао њен бео заобљен подваљак. Гомила мисли несхватљивих и замршених врзмала јој се по глави.Аткињу бичем. Половином априла стигли су Шашит-пашини изасланици с коњима. За тренутак је залопарао снег. Мирис пролећа и мирис мушког зноја опијао ју је до бесвести. даровима и таоцима који су пуштени као замена за . затим је ветар разбијао облаке. завијена у тамни кадифени огртач. трчала му је у сусрет. Није осећала ветар нити се бојала мрака и пусте дивљине. Дисао је испрекидано. али се осећала као препорођена. Што је мрак постајао црњи. Ослушкивала је. Чекала би тако до судњега дана. шума и лугови око Мораве преливали се светлом.

а онда нагло устала и као у лудилу налетела на игумана вичући: — Шта ти мени. папазе. а друго љубав. мораш да стегнеш срце. Жикић је од Стреље крио споразум о размени робља и таоца. папазе! Он ми је открио како је ништаван и горак био пре њега мој живот! . Он је за мене цео свет. од себе? Једно је живот. јер се био пронео глас да је Ибрахим-паша нагомилао велику војску у Нишу. Ништа се тебе не тиче што сам удата и мајка. Кћери моја. Чим је Рузмаринка сазнала да ће бити враћена мужу. Паша и твој муж пристали су да пусте таоце. избеснела си се за цео живот. држиш предику! Нећу да идем. Ударала се песницама у груди. прелите топлином и благошћу. разумно и са поштовањем су је помиловале погледом. Чак ни Стојчетово тешење није успевало. да пашина породица добије поуздану пратњу док је приме његови људи. Нећу. Мени је потребан Стреља. Сагао се. дрхтавим дланом погладио је по коси и рекао: — Шта ти то чиниш. почела је да вришти. ваљала по поду. а пред тим све друго пада у воду! Рузмаринка га је слушала затвореним очима. Стојчетов отац. условивши то твојим повратком. јер си мајка. Затекао ју је како седи на поду и горко плаче. Узалуд су остале Туркиње покушавале да је смире и упозоравале да је удата жена и мајка.пашину породицу. Ако је до вајде. Међу таоцима био је и лесковачки прота. Жикић га је послао у извиђање. Да том приликом избегне сукоб са Стрељом. дете. Напослетку се одлучио игуман Стефан да пође и уразуми избезумљену Рузмаринку. а без њега нећу да живим. Стојчетов отац примио је на себе обавезу да код бећара све уреди како треба. гурала од себе уплашеног синчића. Његове сиве очи.

нека пошаље ово. загрлила је. да му не дођем! Затим је из недара извадила свилени јаглук. Очајна од бола помирила се са судбином. Испред ноћи се смирила и са обореном главом на прсима почела да се спрема. ако ми само поручи. После тога дошла је Стојче. Кажи му да га никад нећу заборавити и да неће бити силе да ме спречи. Увидела је да капетан Жикић не зна за шалу и да је све предузео да је отпреми мужу у Лесковац. дуго јој плакала на грудима и шапатом рекла: — Рођена. Пред том немани игуман Стефан је устукнуо и сам себи нешто промрмљао у браду. предала га Стојчету и јецајући додала: — Кад ме се зажели. загрлила Рузмаринку и скоро читав сат су заједно плакале. повукла у страну Стојче. . ја ћу му доћи. ти си жена и знаш шта је љубав.

ТРЕЋИ ДЕО .

У мутној сумаглици пићем помућене свести за све време банчења није га ни за трен напуштала Рузмаринкина слика. кога је разједала потмула љубав према Стојчету. Стреља је погледао око себе изнурене бећаре. што ближе њој. од којих је више од половине лежало испретурано око стола. усукан и закрвављених очију. ћути. I После неколико непроспаваних ноћи проведених у пијанчењу. Ко зна шта се све могло тих дана догодити између њега и капетана Жикића да није било Крстикаше. укроћавао је неман у себи. Морао је пронаћи ма какав разлог да оде тамо. На ту помисао крвава радост овладала је њиме. Велики. снажни човек. а жудња је излетала према небу. Живот се кретао по севу ханџара. а у исто време да му глава не клоне. дизала се у висину и треперила као распевана шева. одметне Заплање и Власотинце. да буде присебан као да . Стреље и Жикића било је нешто судбинско. Жмиркао је љутито и одлучио да за инат капетану Жикићу напусти Делиград. оде у Лесковачку нахију. У односима између Крстикаше. био потпуно одан Жикићу. Зато је Стреља настојао да исцеди у сећању сваку кап своје кратке бурне љубави Ниједна друга успомена није се мотала по његовом замагљеном мозгу. а неком чудном снагом успевао да савлађује наступе Стрељиног беса. По три дана и три ноћи могао је да пије.

Ако настави и даље како је започео. на сребрној табли македонски дуван и шарени чибук. и шта је с њиме и чочекињом. набијао је лулу дуваном. постајала тужно замишљена. — Опет нам је клемпоња упропастио најбољу играчицу.“ Његов поглед задржавао се на сваком мишићу игром разбуђеног женског тела. али покушај то да урадиш Шашит-паши. и сломљена тугом отпочињала бесомучно да пије. а био спреман да се одмах умеша и снагом руку и воље да га укроти. утолико је Крстикаша све будније мотрио на њега. Кад му се игра чочека не би свидела. заврнућу ти шију ако ме не оставиш на миру — одговорио би му Крстикаша. ускоро ни сам султан у Цариграду неће моћи да ужива и гледа игру чочека! — Џидо. Сто му мука. неумољив у досеткама и шалама. Кад га игра узбуди. хтео бих то да видим! — настављао је церећи се Џида. натезао је из чутуре и тужно би рекао: „Ова жена има превише широке кукове и не свиђа ми се. сан киселих паприка и плећка печене овнетине. тражила свуда ужареним очима Крстикашу. приђе занетој играчици. Увек је пред њиме стајала чутура пуна ракије. Само се понекад дешавало да изненада устане. — Лако ти је мени заврнути шију.ракију није окусио. запажао му сваки израз гнева или патње на лицу. Али је после тога свака од срећних изабраница упорно одбијала од себе понуде других бећара. По три дана и три ноћи после тога није се знало где је. Волео је да гледа чочеке и слуша како Туркиње певају. узме је на руке и однесе некуда у ноћ. Џидо. једини се усуђивао да понекад уједе Крстикашу. Крстикаша није био као остали бећари. жудно пушио и некако се одсутно осмехивао. Уколико је Стреља постајао горопаднији. .

Кажи ти мени. кренуће на нас с војском. — рекао је после недељу дана Крстикаша — него да видимо шта после овога да се ради? Ибрахим-паша стигао је. прихватио чутуру и пио ракију. Насуо је махинално чашу ракије и испио је надушак. Из потмуле даљине одјекивао је звонак и страстан глас тихе Стојчетове песме. а како се кроз њега разиграло тело хануме Рузмаринке. али није могао. у Ниш. после које се још више пати. — Доста је беснела. Све ме подсећа на њу. радије ћу теби заврнути шију него Шашит-паши — претећи би довикнуо Крстикаша. Чим гране пролеће. а он је Рузмаринку силом вратио Турчину. а све оно што је узимао и тражио код других жена само обмана. како сам кажеш. Оштар грч бола искривио му је уста. И тада му се чинило да су свет и сан једно исто. Трзао се нагло. мислила да је Жикић не воли и да је одбацује. А Жикић ми је крвав пред очима. Босански Турци већ харају Мачву. а игра сна и жеља се расплињавала и Крстикаша је видео пред собом унакажено Стрељино лице. — Тако ми Христа спаситеља. а чело му се борало и обрве сучељавале у повијама. Стреља је покушао да се насмеје. Испружио је руку. Сада. и у души остаје празнина. Затим је дуго пиљио у Крстикашу. Очи су га некуда звале. Тада се дешавало оно што нико није знао сем њега. Стрељо. У сумаглици ракијом захваћене свести изненада место хануме виде сву од светла исткану Стојче. У Македонији и Албанији прикупља се друга војска. савладана тугом и очајањем. учинило му се да је заспао и у сну видео пламен. Све је горело чега се она дотакла. — Овде у Делиграду не могу остати. кад је знао да исту муку мучи Стреља. коју је једном певала њему у шуми кад је. је ли то часно и поштено? . Зар се ми боримо да свако буде слободан.

спремио свога коња и Стрељину Аткињу. погледао Прешу и рекао му: — Ако хоћеш са мном. Вучена неком снагом којој се није могла одупрети претраживала је сваки кутак теснаца и гласно узвикивала његово име. Измолићу дозволу од Карађорђа и Добрњца да пођем у власотиначки крај. Обрела се на врху стене и личила на сокола. — То исто урадио би и ти да си на Жикићевом месту и у његовој кожи. обријао се. После тога Стреља је отишао на спавање. Ћутке је пошао до штале. Опчињеном пићем. а сутрадан рано устао. погледао бећаре и рекао: — Педесет вас који желе са мном нека буду спремни кад . стресао се. Корачала је у правцу Просеченице по камењару врелом од сунца. стрпао сав новац у бисаге. припасао сабљу. А кроз све то видео је као у стварности Рузмаринкин лик. извео их и рекао: — Да крећемо! Стреља се убацио у седло. које је Ибрахим-паша обесио у Нишу. обукао најбоље одело. Крстикаша. затворићу Просеченицу и дићи устанак. шта ћу да радим. затегао дизгине Аткињи. Знепоље је услед тога клонуло и треба га дизати. у разиграном буку воде кроз Просеченицу и вапају власотиначке раје. дуго је зурио у привиђење. На Прешином лицу заиграо је радостан осмех. спреми се да идемо у Алексинац Добрњцу и Карађорђу. Зар се с лесковачким таоцима не би десило оно исто што се догодило тројици попова. Као опчињен. Чуо је своје име у завијању ветра. протрљао очи. Сад ми је јасно. Стрељи се учинило да га из завичаја зове некакав дубок и болан глас.

се вратим из Алексинца. Још једном ће Шашит-паша осетити моје канџе! Под копитима Аткиње и Прешиног Дората затутњила је земља… .

и жив се не помаља. — Подвалио му. У руци је држао бардак пун препеке и вребао пасјим погледом да одмах наспе војводи и Карађорђу испијене чаше. више плав него смеђ. а чим је чуо да се Стреља враћа. Стреља га је свуда тражио. Његове светле очи задовољно су жмиркале док је причао вожду како је капетан Жикић подвалио Стрељи и разменио заробљене Туркиње за лесковачке таоце. Крупан и дебео. гомилају његови . огромна људина дивљег изгледа. Топло преподневно сунце измамило је војводу Петра и Карађорђа на доксат. и како се на тргу око једне пекаре. Пили су уз мезе ракију и разговарали о припремама за борбу са Ибрахим-пашом. Био је крај априла и у свему се осећало присуство пролећа. а камоли бећару. затим почео да пије и већ недељу дана се не трезни… — Лудоваће. бекријаће и у пићу заборавити на жену. Петар је уживао загрејан пролећним сунцем и ракијом. Испијене чашице ракије утицале су да се и вожд осећао угодно. лако ни смиреном човеку. II У бившем муселимовом конаку становао је војвода Петар Добрњац. Петре. Није то. затворио се код игумана у ћелију. Гледао је са задовољством групу војника како на тоцилу изоштрава ханџаре. Десно од Петра стајао је његов стални пратилац Тодор. где се на пању секла печена овновина.

Тога часа на ознојеним коњима догалопирали су Преша и Стреља. И све беле кике девојке оплетоше… — Чујеш ли. џанум Стамено. прихватио Аткињу и Дората. Песму не могу да ти запојем! Стреља је завукао руку у џеп од чакшира. Море пуштај војску. Стрељо. извадио шаку белог новца и сасуо га у Шамиров фес. Из штале је истрчао Шамир. Похитали су Карађорђевој руци. Сокаком лево од конака с времена на време заклепетале би нануле на ногама девојака што су пролазиле на чесму по воду. зато ми дај дукат. Кара Ђорђе. Често је праснуо звонак и заводљив женски смех. Бос и го је био кад ме је замолио да га примим за коњушара. а неко је довикивао: Аман! У штали иза конака коњушар Шамир. — Господару. Циганин. јер ми се грло од жеђи расушило. неуморно је певао: „Море пуштај војску. и чим подмажеш грло. девојке се поседеше. хоћу да чујем ону: „Убише ме. радосно заколутао буљавим очима и викнуо: — Исенићу ти Аткињу. . — Седите. — Ево ти узми ракије. Петре. дванаест сејмена!“ Стреља и Преша одмах се упутише уз степенице конака и тек тада приметише на доксату вожда и Добрњца. како пева? — рекао је осмехнувши се Карађорђе. цела му је душа створена од песме. по души га циганској. бре. Таман сам хтео да га одбијем. седите — рекао је вожд. поздравили Добрњца и сачекали стојећи да их понуде да седну. а фараонска сорта запева и песмом ме таче у срце.пратиоци.

које све воде теку поред Лесковца? — Знам. то му у рабош не зарезујеш. чибуке и наспи им ракију. а и Топлица је близу — одговорио је Стреља. донеси кафу. Чуо сам. Одметнућу народ и затворити пут од Врања — рекао је Стреља. има ли нешто ново од Ниша? — Има господару! Ибрахим-паша сваки дан привлачи војску и топове. — Деде. а Турцима ништа нећеш нашкодити. Сад реци. Ето. туда пролазе и моћне војске. — Е. а чуо сам да Стреља већ месец дана није кап окусио — шалио се Петар. Ветерница. у Делиграду се педесет бећара мање или више неће ни осетити. Господару. куда теку реке. господару: Морава. . момче. због те ствари дођох. дошао бих тамо и свима вам редом испрашио турове. Само да је који дан више потрајало. Тодоре. ја нисам дошао да молим тебе. Само. господару. Ја те молим. — Сада. нећу ти то дозволити. мислим да су бећари већ припремили дарове? — Ми смо увек спремни. — Којекуде. — одлучно је одбио Добрњац — поготово не зато што ћеш изгубити главу и људе. Капетан Жикић нада се гостима с те стране пре Ускрса и шарених јаја. чуо ја за твој русвај око пића и Туркиња. Замолио бих те да ми дозволиш да пођем с педесетак бећара до Власотинаца. Власеница. видиш. Уморни су. — Петре. — упитао је Карађорђе — знаш ли ти. — Имаћемо ове године много незваних и нежељених гостију. Јабланица. пусти ме да пођем у родни крај и урадим што сам наумио. — Што недељу дана пије и не престаје. већ вожда. кад ми је сваки човек на Делиграду потребан. да их дочекамо како ваља.

Ако Турке не разбијем. бар ћу их збунити и поплашити. мањ да главе не буде на мени! — Кад је тако. — Их бре. сваки камен и трн. те си толико на њих љут? — Нису ми посекли никога. Бојим се да те мржња не заслепи. могу. — Којекуде. побећи зечијим трагом. Умем. — Којекуде. Знам сваки грм. бре. — По души те.Шта ћеш ти учинити са педесет бећара кад се судариш са великом силом? — Господару. господару. — Нећу. узми другова колико ти је потребно и иди! Али ако то не урадиш. — Уздам се у бога. равном у свему Петру и Миленку. те да лудо изгубиш главу и људе. ти си и превише љут заиста на Турке. Него кад си ми измамио реч. Љут сам на Турке још и зато што си ти љут на њих. и нека ти је богом просто да ми је скинеш. тек сад видим. иди! . кац дође нужда. а мене би можда и убили да нисам ја њих почео да бијем. а поред тога и за оно што су ма коме брату Србину зло учинили. отели нам земљу. господару. баш си бећарски луд. Наметнули су ми селу харач. али су ме увредили као и све остале Србе. не иди ми на очи! Главу ћу ти скинути! — Ја ћу ти је донети. Кочиће својим миром моју наглост. — одговорио је Стреља — родио сам се у томе крају. начинићу те војводом. кога су ти Турци посекли. и пресећи пут врањском паши да не притече у помоћ Лесковцу и Нишу. ако се уздаш да можеш затворити Просеченицу. господару! Водим са собом Прешу.

појахали коње и јурнули друмом према Делиграду. Петар их је уставио на ручку. . чибуке. а затим су се Стреља и Преша опростили од вожда и војводе. а Карађорђе је дуго саветовао Стрељу како да ради. Тодор је донео кафу.

Остали Турци преко срца су дали оружје. или ћу ти сагорети срце! Палац десне Стрељине руке већ је био подигао ороз. поготово што је то исто као ватра или поплава. и над јасно . Стрељина чета бећара неопажено је прошла све турске посаде и обрела се једне ноћи у Знепољу. Стреља збуни стражара. али кад виде како их бећари опкољавају. III Кад живот загази у буну. тешко је унапред погодити како ће све испасти. Над Знепољем је бледело вечерње небо. У сам сумрак дојахали су пред хан у коме се налазила посада од тридесет Турака са бимбашом. страха и храбрости. Бимбаша је пратио сваки његов покрет суженим зеницама и невољно дизао руке. Али пре него је бимбашина рука доспела до силава. а цела посада да изиђе напоље. Бимбаша није могао ни помислити да се у дубокој позадини могу јавити устаници. постројио је Турке и похитао Стрељи. У душама људи јавља се плима и осека мржње. јер је донео из Ниша нарочито наређење од Ибрахим- паше. нареди му да позове бимбашу. јави му се сумња и рука пође кубури и силаву. Стреља му је унео своју кубуру под грло и викнуо: — Руке увис. Са стране је пришао Преша и узео бимбаши оружје. — Отпаши му и сабљу — наредио је Стреља.

За који дан почеће борбе до истраге. па ми још у току ноћи дођи са што више наоружаних људи. а у глави разрађивао даљи план побуне. Чутуре са ракијом ишле су из руке у руку. Врдања више нема. распитивали се како је у Србији. и довела га Стрељи. Стреља је седео. одговорио је кнез. око њих се окупљали побуњеници. али већина су носили секире или виле. Затим је десетина бећара пошла у село. Брзо је мислио. — Сад иди у село и доведи ми тридесет момака да их одмах наоружам. срце му јс лупало од узбуђења. Опрезно су се упознавали са бећарима. прво полако. пушио. Разоружану и повезану турску посаду заједно са бимбашом сатерао је у један ћошак оџаклије. затим све смелије. Оне међу Србима који буду слинили од страха требићемо исто као и Турке. загледали разоружане и повезане Турке. Међу њима био је понеко с оружјем. осредњег раста. На великом огњишту буктала је ватра. То ће бити прва знепољска чета! У исто време пошаљи верна човека до попа Јока у Велике Боњинце. пронашла кнеза. Стреља му је ринуо у очи поглед као изоштрен нож и рекао заповеднички: — Мене је овамо послао Карађорђе. чије су лукаве очи уплашено жмиркале испод густих.оцртаним бреговима јављале су се прве звезде. погрбљен сељак. Јавила се и песма. нити мира између нас и Турака. вадили испод гуњева чутурице с ракијом и нудили бећаре. Ускоро су око хана плануле ватре. Био је сув. јер су из околних села долазиле нове и нове групе сељака. проседих обрва. да се скоро претвори у нешто што је урлало . На ражњевима су зацврчали овнови. Ускоро су из села отпочели да долазе сељаци. Граја у хану и око њега све је постајала већа. Је ли ти јасно? — Јасно ми је — увлачећи главу међу рамена. да се народ диже на устанак.

Набрекле. Зачуо се коњски топот и радосни узвици. да је што више задржи крај себе. Сељаци и бећари су се грлили. Црнпураста невеста ушла је у хан и загледала се радознало у Стрељу. али некаква топла унутрашња срџба нагло га је захватила. Није му било јасно зашто се осмехнуо невести. Скинула је са рамена торбу. Чуле су се псовке и претње. Услед тога ублажиле су се боре његова лица. Невеста га је нудила час овим час оним. песму и узвике око хана. Право је да се прихватиш и окрепиш душу! Из зрикавих очију ошинуо га је топао блесак. изазивачки осмех око пуних усана подсетио га на Рузмаринку. црне очи и загонетан. једу и пију. питу. Напољу су запуцале пушке. Отпочеле су да долазе жене са торбама и завежљајима. Напослетку је извадила из торбе велику јаворову чутуру.као избезумљене звери. рекао јој је: — Послужи ме. раширила је и по њој поређала пршуту. и рекла: — Војводо. па. ја сам кнежева снаха! Сви се веселе. извадила бошчу. У одају је утрчао бећар и викнуо: — Војводо. дошао је поп Јоко из Великог Боњинца и довео триста наоружаних људи. кад си већ донела! Попио је скоро целу чутурицу вина и први пут се осетио некако растерећен од смушености која је била овладала њиме. оштро испупчене груди. . и сада је тек чуо грају. Загледао се оштро и радознало у зрикаве очи жене. иако му се није пило и јело. Стреља није могао да сакрије радозналост која је у њему букнула. јер његова мисао није више била забављена жудњом и мрачном жељом која је као коров бујала у њему. осмехивала му се и весело чаврљала као сврака на плоту. заструг сира и паприке.

Господ наш. Крвца је из земље проврела. затим је муњевитим погледом прострелио повезане Турке у ћошку одаје. ма где се налазио. ви жене. црномањаст човек. не може више да остане миран. Ви људи. велико догодити. да срамећи се од самих себе подносите унижење и срамоту. За попом је нагрнула гомила жена и сељака. скути његове мантије лепршали су се као крила гаврана. сличан Циганину коритару. Исус Христ. морали сте све то да гледате. свих светаца и наших мученика. показала своја знамења. вашу љубав. Ви што сте највише мучене и понижаване од Турака. позивам вас да ону пашчад тамо у ћошку батинама помлатите. Стреља је осетио узбуђење. Свима се учинило да је с попом ушао невидљиви пламен. окренуо се према вратима. Час наше освете је дошао. и ма каква га сила спутавала. које је господ одредио да будете заштитници жена и деце. Искашљао се и рекао: — Браћо. Грех ја примам на . раширио руке и изљубио се с попом у лице. — викнуо је. и опогане највећу светињу. Поп Јоко се нагло отргао из Стрељина загрљаја. а светогорска камилавка била је затургна високо према потиљку и преко мантије опасан силав. па су сви очекивали да ће се нешто чудно. чак је у блудницама поштовао мајке. љубав и дарове небеске. Частан Србин. а глас му је у почетку био промукао и храпав — саслушајте ме! Нарочито добро отворите очи и уши. што је улило снагу Црноме Ђорђу да дигне буну. а они су од вас правили врело своје насладе. устао је. и у име бога. Насилно су вас одвлачили у своје прљаве и блудне постеље да оскрнаве у вама мајке. За бећаром је ушао низак. У ходу је поскакивао. У њему су се кочопериле две кубуре и јатаган. Огњена кола божијег гнева су заиграла прошле године на небесима.

Часак су сви у одаји запањено и занемело ћутали као да је изнад њихових глава прелетела смрт и додирнула их својим крилима. оним што је која имала у рукама. бели. није далеко дан када ћемо вас све на коље набити! — Курвин сине. папазе! Имаш у пасу две кубуре и ханџар. стиснутих зуба и разјарених очију. — Псино. већ хајдучки разбојник. измахнуо песницом и ударио га у лице. брзо га извукла из корица. Потегао је песнице. Шкрипао је зубима и викнуо: — Ти ниси поп. ти то. Он је нас на превару разоружао. Тога часа. чутурицама. иступила је напред кнежева снаха. изненада за све присутне. Хватале су их за бркове. Турчин се повео. Али су се истога часа ускомешано и бучно покренуле жене и као разјарене вучице навалиле да бију свезане Турке. Ваша буна је свињско роктање помахнитале раје! Само. перчине. уздигао главу и пошао размичући гомиле жена према Стрељи и попу Јоку. презриво погледао попа Јока и изазивачки се осмехнуо. пљувале им у лице. очи су му раздражено севнуле. Ударале су их песницама. дерале са њих одела. нећеш видети! — рекао је поп Јоко. гребале их ноктима. Изненада се исправио свезани бимбаша. Зграбила је из попова силава ханџар. и неочекивано га сјурила бимбаши у груди. — Их. па што ме као човек човека не убијеш.своју душу. руке полетеле грудима где је био . још јаче се исправио. тргао снажно рукама и раскинуо уже којим је био свезан. што си рђа. проклета псино! Зар ниси хтео пре неки дан да ме опоганиш? На бимбашином лицу за часак се јавило изненађење. бледа у лицу.

потегао кубуру и испалио је увис.убод ханџара. загледа се и виде кнежеву снаху и бећара Саву Дедобранца како седе загрљени на седлу. Невеста је забацивала главу. Због тога је пошао да се мало удаљи од народа и добро размисли о свему. и говорила гушећи се од смеха. грлио се. ухватио се до коловође. Два сељака су довели баљаста вола. осећао се као човек који је свестан да је све то замесио. После тога настало је лудо и безумно весеље. Затим се поново устремила и неколико пута забола ханџар у бимбашина леђа. и изнова су се пекли овнови. говорио им. То као да је био знак за присутне жене и сељаке. Пажњу му привуче шапат. одвлачили их напоље и тамо комадали и дотуцали. иако је био пригушен. Иза штале сео је на храстов трупац. одрали и наместили уз ватру на ражањ. Јабучица му је на дугом врату брзо заиграла. певао. али су му се уста извила у болан грч и из њих је отпочела да куља крв. Навалили су на повезане Турке. Около су наложили нове ватре. Стреља је стајао по страни. Поп Јоко се умешао међу побуњенике и бећаре. пио је с њима. а кад је заиграло коло. — Немој овде! Њен глас звонио је младалачки. . Невеста је још више бледела. убили га секиром. хтео је нешто да рекне. Из села је дотерано неколико буради ракије. Избијали су им дна и свако је пио чим је стигао и могао. Занео се и пао. уплашено гледала. а сад види и зна да више није у могућности стихију гнева и освете да заустави.

вешт у ценкању оштро је загледао све и успео да се брзо приближи команданту турске артиљерије. пићу и рату. Војници у новим низамским униформама. мезетио маслине и радознало посматрао планине у правцу Србије. пили кафу и ракију. Међу тобџијама и подофицирима налазио се и понеки Француз. чишћени и већ од раног јутра изводиле су се вежбе. Стрпљив. придодата Ибрахим-пашиним трупама за брзе операције и да везир види како се организује нова војска. дуван. већином регрутоване од Арнаута. Топови су свакога дана подмазивани. Поред артиљерије логоровала су и четири пука коњице. оштра дисциплина и пуно реда. Све је ту изгледало на своме месту. сув и ћутљив официр. Продавао је кремење. узет у одред да подучава Турке. Око њега су се окупљали скоро свакога вечера нижи и виши турски официри. причали о женама. Увек је седео пред својим великим шатором. Био је то танак. скитнице турског олоша склоне нереду. Такође права царска војска. а као посебну врсту торбарске робе носио је десетак боца мастике за старешине турске војске. склон пићу. а повучен у себе. IV Илија бимбаша се већ пуне две недеље дана смуцао сам по турској војсци. пљачки и понете . пијуцкао мастику. седели укруг. луле. прибран. Али гро војске сачињавале су трупе на брзу руку сакупљене по целом Балкану.

Хтео је по сваку цену да са свима буде у добрим односима. И поред строге забране. Чак није било важно је ли лепа или ружна. честити ефендија — одговорио је смешкајући се Илија. Старешине су покушавале да строгошћу уведу посебан ред. Ефендија. одлазили су у град и околна села. Војници су махали пушкама. а никада није тужио старешинама кад би му неко од војника нешто отео или не би платио. Илија се тада церио задовољно. — Кад покоримо рају. — Ја ћу њу. арлаукали и по навици руље галамили. па су му веровали. пуно и бело… Мирелај је тада и сам сладострасно мљацкао уснама. У ствари. а кад је био расположен или напит. и сладострасно мљацкао језиком. одмах се могло уочити да је то сплављена руља. у чију је пратњу још као . Међутим. Мирелај Мак дао му је писмену дозволу да може кад му је потребно отићи у Ниш по набавку робе. ја то много волим. То се научио уз капетана Хусеин-пашу. Стрпљиво је подносио грубе шале. ђаурку. све се то претварало у некакву гужву. а отуда долазили пијани и доносили украдене или отете ствари те их продавали Илији. питао га је: — Јеси ли жењен? — Нисам. навикну те људе на послушност и извођење обуке. Још кад је онако румено.верским фанатизмом. јер је као потурчени Грк из мурта-табора узимао жене са великим стражњицама. која је више под страхом бича и наде да је чека обилна пљачка у побуњеној земљи пошла у војску. даћу ти једну робињу са добрим гузовима. све да пљескам по дупету. Кад се добро загледа. сви су мислили да је Арнаутин. Он је све куповао и продавао.

изишао је пред Мака мирелаја и рекао: — Велики ефендија. ви сте мени обећали да дарујете робињу. ја ћу вас пратити и понети робу која вам треба. и имао о њиховим особинама високо мишљење. Лукави Ибрахим-паша. чуо сам да крећете на рају. Мак мирелај се за последњих неколико година био много променио. — Набавићу. јер га је пио потајно.младић доспео. Преласком у ислам није постао фанатик. који је као Арнаутин боље него ма ко познавао Србе. Једанпут недељно га је позивао к себи на вечеру и саветовање. али ми треба дозвола да одем у село и купим коња. Ибрахим-паша је посебну пажњу указивао Маку мирелају. Као његов дилбер и миљеник успео је да постане мирелај. јер Турци никад нису могли да одлучно рашчисте с прошлошћу и истрају у новоме. Кад је Илија дознао за турску намеру да нападну Делиград. Макова замисао је била да се о ускршњим празницима јаким снагама изненада нападне Делиград и на препад заузме. али га је одобрио да угоди Маку. а из године у годину све је више сумњао у започете реформе. школован и . није се слагао с тим предлогом. Познавао је добро све струје на Порти и имао велики утицај на султанском двору капетана Хусеин- паше. Као младић из богате и пропале трговачке породице са Крита. ако дозволите. а сви официри су рачунали да ће ускоро бити произведен у чин паше. а губио је веру у постојаност изабраног пута. Како сам се сродио са вашим трупама. — Онда набави и доброг вина — наредио је Мак. и са задњом намером да му у случају пораза сроза углед. Све га је више морила жеља за влашћу.

Заплању и Власотинцима учинио се Маку као погодан тренутак за изненадни удар на Делиград. Мак је знао да пажња коју му указује Ибрахим-паша није наклоност. обесхрабривао га је. Због свега тога журио је да у гушењу српског устанка што пре постигне ма какав успех. кога је као рођака поставио за оперативног команданта трупа на јужном фронту. смрт и несрећу. где је рачунао да ће постићи успех. већ вешто скривена подлост. Наклоност капетана Хусеин-паше у задње време почела је да јењава. Међутим. Сам начин да се кроз борбу на бојном пољу стекне оно што није могло удвориштвом и милошћу моћних. Уз Французе инструкторе постао је стручњак за артиљерију и присталица завођења чврсте дисциплине и редовне стајаће војске. а њега све више употребљавали да их гуши. Отприлике оно . Међутим. Изгледи да се стекне слава и богатство све су били мањи. Било је у томе осмеху нечега злурадог и сажаљивог. којом га је хтео што више да веже за себе и баци у засенак Шашит-паше. суровог и одлучног Арнаутина сматрао је понижењем. Ослабљена амбиција гонила га је све више у размишљање. јер му се тада чинило да је то једини пут ка брзом уздизању. Упућивање у Ниш и стављање под команду Ибрахим- паше. То би у Цариграду дало могућности његовим пријатељима да изнуде од великог везира његово унапређење. Мака је жацнуо чудни осмех на лицу Ибрахим-паше кад је дао пристанак. брзо се навикао на крв. Устанак у Топлици.амбициозан дошао је у војску. како су буне у царству све чешће избијале. нарочито откада је изабрао себи за дилбера Босанца Арифа. а услед тога све се више повлачио у самоћу и одавао пићу. Чак ни пријатељство Салих-ефендије није му помогло да буд задржан у Цариграду као управник војне школе.

јер се преко мере интересовао о свему што се у Србији код устаника догађало. под изговором да му је потребан за обуку друга два пука артиљерије. То се јасно испољило и у томе што је Ибрахим-паша остао упоран у одлуци да му од све војске стави на располагање две хиљаде коњаника. Илија је успео да нешто од свега овога сазна. пет хиљада пешака и артиљеријски пук којим је командовао. благодарећи познанству са Соломоном. — Ефендија. На мостићу преко кога је водио пут у оближње село зауставила га је турска стража.што искусан човек неће да рекне нестрпљиву и амбициозном младићу који очигледно срља у пропаст. Вероватно је Соломон потајно био у обавештајној служби Француза. и желео да дозна колико су те две земље заинтересоване у српској буни. само није могао да докучи у чијој је служби и за кога ради. а успео да дозна све што га је код Турака интересовало. који је био главни снабдевач Ибрахим-пашине војске и лични пријатељ инструктора Пола. вероватно зато има разлога. извадио из торбе боцу мастике и поклонио је старешини . Сад кад је Илија имао у рукама Макову дозволу за одлазак у село. Његово оштро око још од првог дана познанства запазило је да Илија не торбари ради зараде. али кад ти је дозволу издао Мак мирелај. Старешина му је рекао: — Ја имам наређење да никог не пуштам. цариградским Јеврејином. Ја не идем само да купим од сељака коња већ и да прибавим неке податке — одговорио је Илија. У исто време задржао му је најбољег стручњака. одмах се пожурио да што пре умакне и стигне у Делиград пре изненадног турског напада. познајеш ме. Француза Пола. Баш зато је увек наводио разговор на Аустрију и Русију.

Узео му је оружје и коња и бесним галопом пројурио за Делиград. размахнуо батином и треснуо Турчина по глави. Накресан. Млад турски коњаник вршљао је по околним селима. Сунце се појавило у часу кад је улазио у утврђење поред бећара осматрача. пређе на ход. Први пут је осећао немир и неодређену зебњу. што није била његова особина. Случај му изненада поможе да дође до коња. Месец дана није знао шта се у Делиграду ради и до које су мере изведене припреме за одбрану. Пробо га је камом и одвукао у грм. јер је видео потпуно спремне турске трупе за ноћни покрет. превалио је закрвављеним очима и рекао: — Дај ми све паре које имаш код себе.страже. . или ћу те убити! — Глава је преча од пара! Даћу ти — одговорио му је Илија. Тек пошто је превалио већи део пута и добро ознојио коња. седео је поред пута и чекао да се ухвати мрак како би се неопажено вратио у логор. вероватно због жена и пљачке. али је и кроз мрак осећао како се приближава зора. Поздравио га је. Илија је мислио како да се што пре дочепа коња и пожури Делиграду. дао му кесу дувана и упозорио га да будно посматра и чим примети Турке да јави. Кад се сретно извукао из логора. Када је угледао Илију.

бацала му се око врата и љубила му образе. јер овако срце само што не пукне! — Нека. Не стидећи се више никога. Цело време проводио је с тобџијама. а кад падне ноћ. врат и груди. Пиј. Хатиџа! Проћи ће. V Односи између Жикића и Стојчета са наступањем пролећа постајали су све приснији. а ти тугујеш због ње. и мислио: „И ја сам у младим годинама умео да волим.” Крстикаша. тражила га је свуда погледом. Осевапио би се. За Стојче више ништа није постојало сем Жикића. а чим се нађу насамо. довлачио се у велику бараку и ћутке пио. али откако знам за себе. „Опет су се слизали и бесне читав месец. То је горе и од пијанства. Каква то ватра гори у њима? Попише једно другоме душу. Боље је да извадиш каму и прекољеш ме. иако је због тога много патио. Шапутала . Игуман Стефан је са наклоношћу гледао. Због тебе сунце и небо не видим. пила великом чашом ракију и шапатом му говорила: — Проклетниче.“ Бећари су међу собом поверљиво шапутали. пусти то. Дневни предаси изгледали су јој дуги. руке. биће ти лакше — одговорио је Крстикаша. нисам видео овакве журбе да се све узме и да се све да. настојао је да се скоро никако не сретне са њима двома. Чочекиња Хатиџа чучнула би уз њега. знаш ли шта си урадио са мном.

љупко. Изненађен тиме што је запазио. Тек на Велики петак Жикић се пробудио из омаме. — Значи. — Сутра ћу морати мало да пролутам околином због ове тишине. По ливадама је бујала трава. али смета ономе што је изнад свега. загрлио је и отишао у утврђење. соколе. — Не смета мени. сем Стојчета. зар ти смета моја љубав? — упитала га је Стојче и грчевито га стегла рукама. тргао се и рекао: — Дошло је пролеће. А зажелио сам се бећара и окршаја с Турцима — одговорио је Жикић. Све бих због њега могао да жртвујем. Хтела бих да празнике проведемо заједно. И тако су цео април проживели као у очараном сну. Затекао је Крстикашу где седи поред великог топа. Сео је ћутке поред њега. јер треба пооштрити пажњу да нас Турци не изненаде. дрвеће листало.му је умиљато. — Молим те немој за време Ускрса никуда ићи. поведи и мене. острвљен као у блудне вучице. а ја га због тебе нисам ни приметио. Надошла Морава хучала је гласније. чујем. неприметно га погледао са стране. воће бехарало. А немам гласа ни јава од Илије. па ћемо се договорити — устао је. Стреља је успео.” Крстикашино снажно лице. женски глупо и разнежено. — Вучо. Дотад није примећивао да се све около у природи променило. Сад ћемо морати да престанемо са лудошћу. теби је све прече од мене? Ако мораш ићи. да побуни Заплање и Власотинце. а поглед јој је био гладан. остало је и даље мирно и замишљено. После је . опаљено сунцем и тугом. пуши и замишљено гледа преко поља и Мораве. и упитао се узнемирено: „Пати због ње. — Сутра ћу доћи у манастир на ручак. покушавајући да је благо одбије од себе.

Није хтео да их узнемирава и отишао је у суседну бараку. који је у бараци држао крчму. Није хтео да сврати на кафу. а и теби. Пренуо се. Јутарњу тишину пригушено су из даљине испуњавали звуци ускршњих звона Светог Романа. а уз огњиште чучала млада Туркиња и кувала им кафу. Могу Турци да се досете и да нас због празника изненаде и нападну. Тек око поноћи Жикић се одлучио да пође код Крстикаше на спавање. срећан вам Ускрс. а пред бараку стиже Илија. одмах им изнесе ракију. Бећарске чете биле су се постројиле. чибуке и кафе. На Крстикашиној бараци врата су била затворена. Добрњац и Жикић свратише у велику бараку. У једној бараци пили су Џида и Марко Црвењак. Погледао је унутра. Сунце је провирило иза брега и све је запливало у мору златне светлости. јер је осећао замор и желео да се испава. војводо! Пићемо и бити спремни — одговорио је неко из редова бећара. а војвода Добрњац им је држао говор: — Браћо. пили. одјаха коња и журно приђе Добрњцу и Жикићу. Молим вас немојте данас и сутра да претерујете у пићу. протрљао очи и устао. нашарана јаја. Радознало је погледала Жикића и изазивачки се осмехнула. свалио се на први лежај и одмах заспао.наишао војвода Добрњац и позвао га код себе на кафу и вино. капетане! — викнуо . У свануће је залупао добош. војводо. који је позивао бећаре на устајање. а на њеним коленима се одмарала тешка Крстикашина глава. — Срећан ти Ускрс. али се кроз пукотину видело светло. Тек што су попили ио две-три чаше ракије. На сећији поред огња седела је чочекиња Хатиџа. шалили се и смејали. По рововима су још седели бећари. Живан скелеџија. — Спавај мирно.

Жикић нека врши припреме за одбрану. и . — Из Ниша. Данас ће за свакога бити превише посла. и целом свету довикује: „Васкрсла је Србија!“ Слушао је то брујање што пева и кликће. — Седи и причај шта има ново! — наредио му је Петар. Узми манастирске момке. дотурати џебану и уклањати мртве и рањене. Илији се учинило да оно дозива шуме. громовито је грувало. а све то да се слива у један хор. Распасали су се. — Откуд ти. да су то њихови весели гласови. узлеће у небеске висине. Ја ћу одмах послати момке у оближња села да купе и догоне све мушко што пушку носи. јер је свима наређено: чим чују топове да оставе празновање и одмах дођу — рече Жикић. — Турци ће још данас ударити — одговорио му је Илија и надушак испио чашу ракије. — Па шта да радимо? — упитао је узнемирено Илија. — Нису то твоји бећари. Илија? — упитао је радознало Добрњац. напили и прилегли уз жене. слуге и калуђере. Манастирско звоно. који нам стоје на располагању. пуниће нам пушке. Ако се не умеју тући. — Бранићемо се са ове две хиљаде бећара. чобане. као дубок и снажан глас бећара. а ти трчи манастиру те дигни све што затечеш на литургији. војводо. шири се на све стране земље. Њему се чинило да то око њега уз песму јуре бећари. и ширило силовите. већ сељаци. — узбуђено рече Добрњац — ја сам војску распустио да код породица проведу празнике. разбија петвековни мрак ропства. — Ето невоље. долине. најели. снажне тонове. Док своје не проведу. неће се помаћи да земља под њима гори. земљу и планине. капетане. — Испалићу оба обрдара.је и обрисао зној са прашњавог чела.

а рађа се српско. а мисао разбуктава као огромна ломача. Журно је угалопирао у манастирско двориште.” Поред потока гореле су две велике ватре и манастирски момци пекли су јагањце. што си се расцвала — рекао је и још је присније . И талас некакве чудне светлости разлива се по његовим грудима. Нешто им је причала. Царства се мењају. Све што је слабо и страшљиво већ је одавно прошло. Мисао га понесе горе у висине. Илији се чинило да га свег испуњава слатка присност и топлина док их је гледао. смелости и правде. У њима је блистала радост. На тим рушевинама дигнуће се царство слободе. пили ракију и мезетили. а они су се радосно смејали. турско пролази. лепоти сунца и светлости. — Ех. а њихов одјек пројури као крилати хат. уз шуме скривене кућице. и да види доле по земљи мале. Око цркве је ишла литија и чула се песма: „Христос воскресе из мертвих. прошапутао је. тиранију зла и ропство. ухватио у своје руке судбину и дивљом снагом разара царство. Чини му се да не јаше на уморном коњу. а све је то песма слободе. Шуме су као море. Два топовска пуцња све то разбише. „Мили моји“. Све је више у чудној хармонији. браћо! Изљубио се са свима редом. предао га момку и викнуо: — Срећан вам Ускрс. већ лети и маше невидљивим крилима.пева о срећи и радости будућих поколења што ће уживати плодове слободе за коју они желе да погину. а Стојчету се загледао нежно и топло у очи. а Србин је дигао главу. занос и младост. Разбили су песму звона и Илијине мисли. у крви и огњу. Крај чесме су седели Марко и Џида а крај њих је чучала Стојче с пуним решетом јаја. а кроз њих брује звуци звона. ближе модрини неба над Србијом. притерао коња. Пуцњеви су га вратили у стварност.

Сунце се све више пело и отпочело је јаче да греје. туцали се јајима и шалили. преполовљену печену јагњад. А ви. На пољу испред Делиграда прво се појавила турска коњица и артиљерија. груде сира. момци. Џида. испичутуре. Око себе су држали пуне пљоске ракије. као да се ништа неће догодити. Сада је све у Делиграду било спремно да се бије и погине. Жене су се опраштале од мужева. мислили сте да ће и Турци славити Ускрс.загрлио. тепсије пите и гомилице ишараних јаја. Пиштале су зурле. али нису заборавили да понесу печене јагањце. ударали бубњеви и бесно арлаукали Турци. Сваки војник се поставио на своје место. а дошли су манастирски момци. Капетан Жикић је наредио сви још овог часа да журите у утврђење. — И док је Илија пренео наређење народу који је дошао да код манастира прослави Ускрс. Црне масе људи и коња преплавиле су поље. — Добро де. Бињаџије су истеривали напред коње и разигравали их. На једном крају утврђења налазио се . У народу је одмах настала журба. — Турци нас данас нападају. слуге и калуђери. Марко Црвењак и Џида узели су шест стотина бећара на коњима. — Е. чобани. изјахали с њима из утврђења и завели их у шуму да у одлучном часу ударе Турцима из позадине. Већ око девет сати у утврђењу се сакупило око пет стотина бораца из најближе околине. Полако. пусти је већ једном! Прогоре ми трбух од радозналости да дознам шта има ново? — викнуо је Џида. натезали су из чутуре. у име бога. Предавале су им припремљено јело и пиће и журиле натраг кућама. а за њима је куљала пешадија. мезетили. и изведите нам коње. Марко. Крстикаша и Стојче већ су били на коњима. иставите јањце.

Пешаци су загледали пушке пригрливши их коленима и пажљиво посматрали како се Турци постројавају. Тобџије су још једном прегледали топове. игуман Стефан и тројица калуђера. Код устаничке артиљерије био је Крстикаша.капетан Жикић. . јер су видели непријатеља и очекивали његов напад. метнули жараче у ватру. Мукла и кобна тишина завладала је међу борцима. а на другом Петар Добрњац. потпрашили их. Позади у рову сместила се Стојче.

заузео Просеченицу и изненада напао Саву у Дедобарском хану. Власотиначки устаници. и место да оде у Просеченицу. а Сава са бећарима изврши јуриш да се пробије. Врањски паша. Стреља је побунио и Власотинце. Саво је уз пут разбио два мања турска одреда. поп Јоко се повратио у Знепоље и ту га је прикривени одред Турака ухватио. брзо је покренуо војску. а Ибрахим- паша наредио да га обесе. Стреља је у два мања сукоба разбио лесковачке Турке и бимбашу Саву Дедобранца послао да заузме Просеченицу и затвори пут врањским Турцима. VI Буна власотиначког краја развијала се у почетку брзо. За све то време Стреља је остао у Власотинцима. повео у Ниш. заустави се код Дедобарског хана и отпоче ту да пије. Знепољци су се дигли и очистили од Турака свој крај. Сава се затворио и из хана сузбијао турске јурише све док му топовима не запалише кров над главом. али ту погине. који су хтели да прискоче у помоћ Шашит-паши. а један део да крене низ Мораву и заузме клисуру код Курвин- Града. Међутим. исечен од Турака заједно са својом дружином. Успела је да му поручи да никако не . добро обавештен о свему. кад су видели то. Пио је и туговао за Рузмаринком. разбегоше се. У општем устаничком плану Заплањци и Знепољци имали су задатак да затворе Кутински пролаз.

а устаници се разбегли кућама да спасавају породице. затекао је Стрељу поред шедрвана у башти муселимова конака како лумпује већ три дана. Ниси ни пола човека. који га је стално опомињао и наговарао да престане с пијанчењем. Ако пије заузео Просеченицу. Скакао је као махнит. Кад је гласник ушао. Оштро и дивље колутале су му очи. раздрљила је јелек и кошуљу на грудима. па су јој услед покрета руку дојке играле у истом ритму.може утећи. а хоћеш мени да заповедаш! Ако ти ле до боја и Турака. а служиле су га две беговице. малко пегава. Попа Јока су ухватили Турци. Кад је у Власотинце дојурио гласник. На дан Великог петка сунце је сијало весело. Туркиње су певале сложно и осећајно. јер је затворена у харему и стављена под стражу. али већ изнурене од песме и блудничења. Искаљивао је љутњу на Преши. . лепо обучене. — Прешо. Пијандура је и неодговоран као и ти. Младој Ајши биле су раздеране димије и кроз подеротину се видело румено бедро. устанку у Власотинцима је крај. Заплањци су се исто тако разбегли. Седео је на ћилиму. Старија. Његово необријано лице имало је изглед медвеђе шушке побелеле од злоће. иди. па затим викнуо: — Војводо. застао је збуњено. потезао из силава кубуру и викао: — Ћути. три дана немаш никакве вести од Саве. У њиховим рукама. не гњави ме кад ти кажем! За дан-два ово ће ме проћи — одговорио је клонуло и помирљиво Стреља и наставио да пије. код Дедобарског хана погинуо је бимбаша Сава. одвели у Ниш и обесили. уштво шугава! Погледај се. тресле су се дахире. ја те не задржавам! — Будало. засуканим до лаката. лепа и чудна жена.

а сада хоћеш да бежиш? Стреља је пушио. Прешо. јер што не могосмо ми. јер га керови неће моћи полизати. а потом се окренуо Власотинчанима и рекао: — Власотинчани. Сад идем да све то платим главом. а зелене очи сиктале су бесом. Старија беговица погледала је млађу. трећи. По нашем трагу доћи ће други. „Јану коња. Пред конаком су се већ скупљали Власотинчани. Али. Гомила је продрла у башту предвођена разјареним протом. Власотинчани. ћутао и ни у кога није гледао. — Шта је то. војводо? Шта учини од нас. Пуче пушка. ваше куће сагорех. Нагло је устао. Пуче пушка из тог љутог луга. села поред Стреље. дао је оком знак Преши да и он узме старију Туркињу. моћи ће . Добар је бог. окренуо Туркињама и рекао: — Деде сада нову песму или ћу вас обе заклати! А ти. Момак му је већ извео бедевију. и вас побуних. зовни Власотинчане и саопшти им нека се спасава како ко може и уме. Стрељо. младо Српче. прекрстио се. Стреља се само часак загледао помућеним очима у гласника. узео млађу Туркињу и бацио се у седло. Јану коња низ тој равно поље. напунила уста вином и напојила га. још више раскопчала јелек на грудима и затресла даирама. придигао се на колена. Кад се наместио иза ње. да од бога нађеш? Гурну нам угарак у куће и завади с Турцима. наш траг ће остати. а дружину изгубих. четврти. али га не уби!“ Млађа је устала. Брада му се тресла. ја Просеченицу не заптих.

За њиме је појурио Преша. . То је изговорио. и као муња полетео према Делиграду. Који ће то бити. ја не знам. али да ће доћи. а два коњска тутња задуго су се чула као потмула грмљавина увређене земље.неки други. то знам као што вас гледам. и када ће доћи. привио Туркињу уза се левом руком и обо Аткињу.

ни од чега није зазирао нити је кад помишљао на смрт. Хоћу ли да им пошаљем једну бундеву? — упитао је Митар и клатећи се пришао топу. Глас експлозије ђулета није дало издушити гласу топа. кад је Митру пришао капетан Жикић. а кад је избио устанак. — Може ли топ да добаци у ону гужву где Турци намештају своје топове? — Може и двеста корака даље. Турци. нишанџија је био Митар из Срема. VII Поред великог топа. и ту све до доласка дахија бавио се крађом и препродајом коња. Тек тада добро нишаним и погађам. Са српских шанчева заграјаше бећари. узео жарач и потпалио топ. — Ништа ти зато не брини. Пребегао је у Пожаревачку нахију. — Ти си пијан. Још су се у пољу престројавали Турци. Вешт. Раскомадани делови побијених Турака летели су на све стране. несрећо? — викнуо је Жикић. Још много шарених . а затим пало у групу турских војника. који је после две године службе у Петроварадину дезертирао. — Нисмо ми вас заборавили. умешао се у гужву и доспео у Делиград. званог дели-топ. Затим је навио нишанске справе. Једно време одметнуо се у хајдуке. некадашњи коњокрадица. храбар и древна пијаница. Ђуле се извило под небо и јурнуло према Турцима.

а српске тобџије напуниле су топове картечом и подесиле цеви за непосредно гађање у масу. Крајност напрегнуте тишине сломили су добоши. напунио велики дели-топ. Увек срдачно дочекујемо незване госте. Пешадија се кретала у центру. и отворио брзу паљбу из петнаест топовских цеви. врисак зурла и халакање Турака. пропустили их опкопима и сручили градоносан плотун на турске редове. Тапкали су одлучно у рововима и мотрили сваки покрет Турака. За трен ока све је постало тихо. Српски топови дочекали . привукао је своју артиљерију на потребно одстојање. Пре него што су кренули на јуриш. Турска коњица и пешадија су се развиле у бојни поредак. за свету веру пророкову! — За рођену Србију! За крст часни и слободу златну — одговорили су им бећари. одакле је могла прећи на јуриш. а затим су халакнули: — Аа. Мак мирелај. скоро злокобно мирно. ко је Турчин. Гранате су највећим делом погађале спољне грудобране и палисаде. заћутала је турска артиљерија. Онда се догодило оно што се догађа у свим великим и добро припремљеним нападима. али су остали топови све више бљували ватру и олово на српске шанчеве. и послао ђуле на турске топове. Први је то осетио Митар тобџија. Бећари су прихватили дуге пушке. Турски топови нису били великог калибра и далеког домета. правиле проломе. а крила су јој штитила два пука коњице. сваки турски војник испалио је своју пушку. Кад је турска пешадија пришла на домет пушчане ватре. али су ретко добацивале у ровове. Борци су на обе стране осетили да је то час кад се све одлучује. Батерија која је прецизно гађала делиградска утврђења одмах је заћутала. поново напунио.јаја ћемо вам послати. и поред повременог дејства пешадије.

У часу кад је прва турска навала пешадије почела да јењава. Прилазила је грудобрану. узбуђено је узвикивала. па и сама испалила по који пут пушку. са крила је јурнула турска коњица и зачуло се бесомучно халакање Турака. ишле су напред. Навала је постајала све бешња. дојурила на опкоп. Ако се деси да погоди Турчина. Све то што се око ње и пред њоме догађало изгледало јој је као врло узбудљива игра. Стојче. попуњавали своје бреше и наређивали ненаоружанима да брже пуне пушке и одвлаче рањене и погинуле. Турски пешаци су се хватали рукама за проштаце палисада. постајао збркан и претварао се у запањено.су картечом набујале турске редове што су се као лесе примицали опкопима делиградских утврђења. Нови плотуни и нови картечи разбијали су и проређивали турске редове. То је поново вратило снагу турској пешадији. дивљим бесом и срџбом понето мноштво људи који нису више осећали страх од смрти. али су ту кошени плотунима бећара. Жикић. У часу кад је гужва око утврђења постала највећа. који је . Стојче је спретно пунила пушке и додавала тобџијама барут и сандуке са сачмом. храбрили своје људе. која се прикупљала и кренула у густим масама пуцајући на утврђење. Капетан Жикић и војвода Добрњац претрчавали су с једног краја шанца на други. Бој се све више разгоревао. попела се на грудобран да посматра. Тога тренутка јурнула је турска коњица. Разбарушена и занета чудним узбуђењем заборавила је на опасност. као обневиделе. занета призором свега што се догађало и не схватајући шта ради. натеривала коње на препоне и упадала у вешто замаскиране вучје јаме између спољних и унутрашњих ровова. али су се проломи брзо попуњавали и гомиле Турака. Марама јој је спала на рамена.

замахом ханџара пресецао је напола сваког Турчина. Турци су покушали да избезумљеном масом провале кроз проломе на палисадама. Бећари. Жикић је видео смрт у њеним очима. бацио се према њој да је свали у ров. Чуо је болан Стојчетов врисак. Фијук куршума зујао је око Жикићеве главе. грубо је одгурнуо бећара и покушао дланом да заустави истицање крви. кад је видео Стојче. Али кад је изгледало да ће турска маса надвладати храброст и одлучност бећара. Из велике ране млазевима је шибала крв. али му је полако глава пала и он се приљубио уз Стојчетово лице… Борба се све крвавије и бешње настављала. из позадине је . али су их ту сачекали бећари и сасецали ханџарима. Страшан и раскорачен на пролому палисада. Осетио је немоћ у рукама. Не знајући шта ради. Крстикаша. свестан да је погођен. и такође био изложен паљби. како је све то чудно и лако — рекла је Стојче. Тетурајући се пришао је Стојчету. Један бећар раздерао јој је кошуљу на грудима. Истога часа осетио је како га је нешто оштро и силовито лупило у груди. понети његовим примером.стајао лево од ње. која се увијала у самртним мукама. одбацили су пушке. заокренула очи у страну и издахнула. захваћен болом због Стојчетове погибије. Учинило му се да око њега све гори и уз страшну тутњаву да се руши и пропада свет. Није могао да дише. више није ништа могао да препозна око себе сем Турака. Свалио је Стојче у ров. Покушао је да нешто викне. али снага његове воље била је јача од свега. Тек кад се Стојчетово мртво тело прелило преко његових руку. Турски плотун загрмео је. — Вучо. Вучо. скочили на грудобране и битку претворили у покољ. Жикић је осетио да му је кошуља пуна крви и да му се магла навлачи на свест.

У задњим редовима турске навале одједном се створила пометња. коју су предводили Марко Црвењак и Џида. Али да турска пропаст буде потпуна. ухватио му коња и бацио се на њега. Турци. Кад је Цветко сазнао за Стрељину невољу. покушавајући да их освести и поврати у борбу. који су се већ били докопали палисада и настојали да кроз проломе уђу. На њега је у једном часу налетео Крстикаша. Мак мирелај узалудно је јурио на коњу. — Јуриш за рођену Србију! За крст часни и слободу златну! Захваћене паником. Оно што нису могли да прегазе коњи. Бећари су одмах схватили да је дошао њихов жељени час. већ звер. По своме бекству из Власотинаца Стреља и Преша дојурили су у Јабланицу и нашли одред Цветка Врановачког. турске масе нагнале су да се спасавају бекством. који су кадри стићи и утећи. Води . пијандуро проклета. Неко је на турском и арнаутском језику викнуо: — Бежимо. Побуна у Заплању и Власотинцима помогла ми је да очистим од Турака Топлицу и Јабланицу. — Стрељо. јер ћемо сви изгинути! Турски пешаци. То сада више није био човек. тукао Турке канџијом. изненађени тиме што се у позадини догађало.као вихор буре налетела бећарска коњица. смакао га из седла пуцњем кубуре. изненада се догодило оно што више нико није очекивао. дао му је триста коњаника. који се успешно борио с Турцима и сваког дана постајао све већа опасност Шашит-паши у Лесковцу. секли су бећари. Из хиљаде грла заорио се поклич. зачас су збуњено застали. Нико више није ни помишљао на борбу. дајем ти најбоље момке. Провала бећара из шанчева постала је као безумље.

то је Стреља! Јуриш да му отворимо пут! Турска коњица захваћена налетом распршила се на све стране. јер је заиста дошао други земан кад се царства мењају. Џида препознаде да је то Стреља. Налетом. Сада му је било потпуно јасно да је његов живот био узалудно дат. Велика мрачна пустош испунила му је груди.их. С тим одредом коњаника Стреља се појавио пред Делиградом у часу кад је српска победа добијала пуни замах. и сваки коњаник покушавао је да се спасе бекством. За то време рањени Мак мирелај. Десна рука му је још стезала балчак сабље. али по замаху сабље и опружености Аткињиног врата. гледао је у небо обасјано сунцем над Делиградом. — Ура за Србију! Ура за крст часни и слободу златну! — проломило се из две стотине грла. једва део његова тела. прилике да и ми покажемо шта знамо! Јуриш за рођену Србију! Две стотине коњаника са исуканим сабљама полетело је на већ потпуно растројене Турке. браћо. али некаква немоћ. а турско расуло постајало је све веће. скоро блажена. потресло ваздух. . владала је у целом телу. — Браћо. Стреља је схватио шта се догађа. а место њих доводиш других двеста. па је плен и заробљене Туркиње предао Преши и рекао: — Ево. Стреља је исекао збуњену посаду око турских топова и јурнуо на прикупљену гомилу турских коњаника која се већ организовано борила са Марком и Џидом. али му се чинило да је она нешто што већ не припада њему. изврнут на леђа. Само часак обе стране су изненађено застале. нека вожд види да си изгубио педесет. Широк осмех блеснуо му је на лицу. а под копитима коња затутњала је земља. Покушао је да је привуче.

отпасивао му силав и скидао ћемер у коме је држао новац. „Торбар је био српски шпијун. јер је главни заповедник у данашњој бици! — Баш зато ћу га скратити за главу — рекао је Марко. настојећи да све сабере у замагљеној свести. а кад је отворио очи.“ Тренутак доцније чуо је брзе кораке. — Њега нећемо сећи. Заклопио је очи. КРАЈ . Тада се неко дотакао његовог тела. а око њега завладао је мрак. Земља се ипак померила под њим. Нећу те сећи. да ће Ибрахим-паша кроз злобан осмех рећи Шашит-паши: „Грчки јарац је безглаво полетео под нож бећарима. Помислио је да је пијан и да се све догађа у сну. ћутао један часак. животу пропало.Одједном се сетио да је битка изгубљена. и није му било јасно да је умро. Подсмехнуо се и промуцао: — Где сам и шта се то догодило? — Рањен си. да је све у његовом. — Што га не сечеш — викнуо је Илији Марко Црвењак. За тебе ћемо тражити таоце из Ниша. а ти буди опрезан и не залећи се. Затим је осетио хладан рез на врату. видео је више себе Илију бимбашу.“ Повезао је мисли и препустио да раде с њим што год хоће. Погледао је изнад Илијине главе и видео мали круг сунцем обасјаног неба. Чуо је још како је фијукнуо ханџар.

Obrada: Disco Ninja .