012 - Drzavni Udar 27 Mart 1941

Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
Департман за историју
ДИПЛОМСКИ РАД
Тема: Државни удар – 27. март 1941. године
Ментор: Кандидат:
Проф. др Слободан Ђ. Керкез Јовановић Данијел
Ниш, 2009.
УВОД
Постоје историјски догађаји који својом појавом остављају снажан печат како на
савременике, тако и на касније генерације и који подједнако збуњују и једне и друге, како
природом свог настанка тако и последицама које производе за дуги низ година. Такви
догађаји несумњиво су они који су се одиграли у Краљевини Југославији у марту 1941.
године и који су још увек неразјашњени или бар недовољно објашњени.
Ретко су када два тако блиска дана носила два тако супротна, судбоносна решења по
један народ, као што су ту фаталну опречност донели Југославији, у првом реду Српском
народу, 25. и 27. март 1941. године. Ни пуних 48 часова није протекло између два решења
која су стајала једно према другом у потпуној супротности.
Немачки напад на Југославију, који је донео катастрофу у Априлском рату, окупацију и
комадање земље, разбуктавање Српско-Хрватског сукоба и отпочињање стравичног геноцида
над Србима у НДХ, имао је дугу, противречну и још увек недовољно расветљену
предисторију.
За разјашњење и објашњење догађаја који су довели до државног удара од 27. марта
1941. године, није довољно само разматрање збивања која су у непосредној вези са тим
ударом. Само посматран као део општих, крупних политичких збивања тога времена удар од
27. марта може да се разјасни.
Посебно место у истраживању мартовских догађаја заузео је Бранко Петрановић. Он
се у више радова враћао тумачењу догађаја из марта 1941. године. У две синтезе Историја
Југославије (1978, 1988) он је давао краће оцене, али је у тематској збирци под називом 27.
март 1941. (објављеној 1991. заједно са Николом Жутићем) готово заокружио све што је
релевантно за 27. март. Сегменти изворне грађе, литература, сећања и штампе о овим
догађајима, обухваћени овим делом, незаобилазни су за сва данашња али и каснија тумачења.
Реч је о вероватно најобимнијем и фактографски најбогатијем делу о овом питању у нашој
историографији.
У двотомном делу Слом Краљевине Југославије, Велимир Терзић је исцрпно описао
догађаје везане за удар од 27. марта учинивши ову тему скоро без предметном са становишта
истраживања у војним архивима на чијем је челу дуго година стајао. Настављачи Терзићевог
дела из Војноисторијског архива, објавили су две књиге докумената везаних за Априлски рат
1941, у којима је значајно место остављено за објављивање низа докумената који говоре о
догађајима пред потписивање пакта.
2
1. СПОЉНО-ПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ И
УНУТРАШЊЕПОЛИТИЧКИ РАЗВОЈ КРАЉЕВИНЕ
ЈУГОСЛАВИЈЕ ПРЕ ИЗБИЈАЊА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
A. ОБРАЗОВАЊЕ КРАЉЕВСКОГ НАМЕСНИШТВА И ВЛАДА

БОГОЉУБА ЈЕВТИЋА
После атентата на Краља Александра, извршеног у Марсељу, 9. октобра 1934. године,

у Краљевини Југославији је, према Александровом тестаменту, именовано намесништво од
три члана: Кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић. Александар је
замислио намесништво као тело у коме би Павле као члан краљевске породице могао
фигурисати као „Primus inter pares“. Међутим, сматрајући Павла аполитичним, Александар је
знатну улогу наменио др Раденку Станковићу. 1 Њега је Александар изабрао због обилате
помоћи коју му је пружио у борби против Светозара Прибићевића.
Међутим, кнез Павле је успео да значај друге двојице намесника, Станковића и
Перовића, сведе на улогу „двају присутних грађана“. У својству првог намесника, Павле је
сам примао стране дипломате, а председника владе и поједине министре доводио на положај
по својој вољи и по свом избору, стављајући остала два намесника најчешће пред свршен
чин.2
Прву владу после убиства краља Александра образовао је Никола Узуновић, последњи
председник владе за Александровог живота. Сви важнији ресори у влади остали су у рукама
носилаца власти из времена Александрове диктатуре. Ова Узуновићева влада је била кратког
века. Већ 20. децембра, он је поднео краљевском намесништву оставку своје владе.
Кнез Павле је мандат за састав нове владе поверио Богољубу Јевтићу, министру
спољних послова у Узуновићевом кабинету и творцу наводно последњих Александрових
речи: „Чувајте ми Југославију“. Влада Богољуба Јевтића означавала је напуштање отворене
диктатуре, али не и одбацивање централизма и унитаристичке идеологије. Изјаснила се за
Октроисани устав, државну целовитост и јединствену Југословенску нацију. 3
Дух помирљивости влада је показала пуштањем на слободу Влатка Мачека, вође
Хрватске сељачке странке који је 29. априла 1933. године био осуђен од Суда за заштиту
државе у Загребу на три године строгог затвора.4
1
Петрановић Бранко, Зечевић Момчило, Југославија 1918-1984. Збирка докумената, Београд 1985, стр. 277-278.
2
Миловановић Никола, Војни пуч и 27. март 1941., Београд, 1981, стр. 88.
3
Петрановић Б., Историја Југославије 1918-1988., Београд 1988, стр. 149.
4
Миловановић Н., наведено дело, стр. 88.
3
Намесништво је 6. фебруара 1935. распустило Народну скупштину изабрану 8.
новембра 1931. и заказало нове изборе за 5. мај 1935. Уочи петомајских избора Демократска
странка, Савез земљорадника и Сељачко-демократска коалиција постигли су споразум о
заједничкој листи Удружене опозиције. Овој листи придружио се и Мехмед Спахо, док су
радикали и СЛС прогласили апстиненцију. Влада је победила на изборима захваљујући
насиљу и фалсификатима. Владина листа је добила 1.746.988, а опозиционе 1.076.345
гласова. Захваљујући изборном закону Народна скупштина није одражавала изборне
резултате. Од 370 посланичких места изборној листи Б. Јевтовића је припало 303
посланичких места, а изборној листи В. Мачека свега 67 посланичких мандата. 5
Групе које су учествовале на изборној листи Удружене опозиције (сем ЈМО) донеле су
30. маја 1935. резолуцију истичући да неће слати посланике у Народну скупштину. Опозиција
је тражила да се Народна скупштина распусти и да се распишу нови избори али да се
претходно донесе нови изборни закон.6
Било је очигледно да Јевтићева влада не ужива поверење великог дела бирачког тела и
да Јевтић није личност која је могла водити преговоре са Мачеком ради смиривања стања у
земљи. Обарање Јевтића значило је уступак Удруженој опозицији, али без намере кнеза
намесника да овој формацији повери састав владе. Мандат је поверен Милану Стојадиновићу,
који је имао подршку СЛС и ЈМО.
Б. ВЛАДА МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА
Стојадиновић је био присталица централистичко-унитаристичке Југославије и велики

противник федеративног уређења. На српско-хрватске односе гледао је с класично
унитаристичке позиције: једна држава, један народ и један краљ. За разлику од свог
претходника, био је спреман да тражи компромис са Мачеком на линији тзв. малог решења,
нудећи ХСС неколико министарских места у новом кабинету.7
Политичку основу Стојадиновићеве владе чинила је Југословенска радикална
заједница (ЈРЗ), као општејугословенска радикална странка. Ова политичка странка
формирана је убрзо по Стојадиновићевом ступању на власт и у њу су ушли Корошецови
Клерикалци, Спахови Муслимани и знатан део радикала, као и многи који су се одвојили од
ЈНС, демократске и других грађанских странака. Ова комбинација је обухватила Србију,
Босну и Словенију, тежећи да задржи Хрватску у изолацији и натера на попуштање.
У уставно-политичком погледу Југославија се све више приближавала Немачкој и
Италији. Стојадиновић је намеравао да ослањањем на Берлин и Рим спречи евентуалну
немачку и италијанску интервенцију у хрватском питању. На оваквој спољнополитичкој
оријентацији Стојадиновић се руководио интересима појачане економске размене,
идеолошким разлозима, али и због притиска сила Осовине, које су настојале, и уз помоћ
Стојадиновића успевале да се убаце у конкурентски простор Француске и Британије.
5
Петрановић Б., наведено дело, стр. 151.
6
7
4
Немачка је, користећи се економском кризом, потискивала Велику Британију и
Француску из Југославије и повећавала свој увоз, који је већ 1936. износио 26,7%. Када је
1939. постигнут споразум о набавци наоружања из немачке, чија је испорука била условљена
испоруком сировина неопходних за немачки ратни поход, Југославија се још више економски
везала за Немачку. Оваква економска оријентација условила је и политичку зависност од
Немачке. Када је марта 1938. Хитлер извршио „Аншлус“, чиме је Немачка непосредно избила
на границе Југославије, Стојадиновић је изјавио да овим није угрожена безбедност
Југославије и да је „боље да на граници имамо Немце него Хабзбурговце“. 8
За разлику од Краља Александра, Кнез Павле је преко Стојадиновића успоставио
боље односе са Италијом, са којом је 25. марта 1937. године склопљен политички споразум.
Споразум се заснивао на поштовању граница, одрицању од рата као политичког средства у
међусобним односима, и на неутралности у случају напада на једну или другу земљу.
Зближавањем са Италијом, Стојадиновић је блокирао решење тзв. хрватског питања,
онемогућавајући Италију да активно подржи ХСС. Стојадиновић је придавао посебан значај
овом споразуму и због одредбе о забрани усташке активности на италијанској територији,
која је била уперена против државне целовитости Југославије. 9
Јануара исте године закључен је и Уговор о вечном пријатељству с Бугарском. Овим
пактом Стојадиновић је онемогућио да Бугарска јавно износи претензије према деловима
територије Југославије, пре свега оним крајевима који су се после првог светског рата нашли
у саставу Краљевине Југославије, а на коју је Бугарска буржоазија гледала као на своју земљу.
Независно од закљученог пакта, пропаганда у том духу се тајно настављала.10
Закључивањем поменутих уговора и благонаклоним држањем према агресивним,
ревизионистичким земљама, Југославија се одрекла принципа колективне безбедности и дала
предност политичкој и економској оријентацији на Немачку и Италију у односу на своје
традиционалне савезнике. Мала Атанта и Балкански савез су на овај начин били разбијени.
На унутрашње-политичком плану Стојадиновић је показивао диктаторске склоности,
испољавајући тежњу да постане југословенски „Дуче“. Подстицао је припаднике ЈРЗ да га
називају вођом по угледу на Хитлера или Мусолинија. Формирао је одреде сивих кошуља као
своје личне формације. Био је занет немачком организацијом привреде и друштва, снагом и
наоружањем Вермахта. Фашистички државници и дипломате сматрали су га јединим
политичарем у Југославији који је имао несумњив ауторитет.11
Стојадиновић је очигледно био неподобан за разговоре са Мачеком, а на другој страни
је показивао личне претензије, чиме је изазвао подозрење кнеза Павла. Западне демократске
државе су са неповерењем гледале на Стојадиновићеву политику приближавања Риму и
Берлину, док су се унутар земље против њега сврстале све опозиционе снаге, као и СПЦ која
је своје незадовољство према Стојадиновићевој влади нарочито испољила у време
Конкордатске кризе.12
Користећи државни апарат и ослонац на ЈРЗ, Стојадиновић је на последњим
скупштинским изборима у Краљевини Југославији децембра 1938. успео да оствари Пирову
8
Априлски рат 1941, Зборник докумената, Београд 1969, стр. 17-19.
9
Петрановић Б., Зечевић М., наведено дело, стр. 306-307.
10
Петрановић Б., Зечевић М., наведено дело, стр. 306.
11
Петрановић Б., Историја Југославије, стр. 156.
12
5
победу над Удруженом опозицијом. Али, фебруара 1939. министарски политички комплот
(Корошец, Спахо, Крек, Џ. Куленовић и Цветковић), иза којих је стајао кнез Павле, оборио је
Стојадиновића.13
Стојадиновић је заиста потонуо заувек у политици. Једно време је био конфиниран у
Југославији, а уочи априлског рата је предат Британцима који су га држали у заточеништву на
Маурицијусу. У окупираној Србији његови приврженици, пре свега Милан Аћимовић, који се
маја 1941. нашао на челу квинслишког Комесаријата, рачунао је на Стојадиновића као
могућег гувернера Србије. После рата Стојадиновић је живео у Аргентини, где је и умро.
Пад владе Милана Стојадиновића је отворио пут за преговоре круне са хрватском
опозицијом. Нови председник владе Драгиша Цветковић, радикал из Ниша, био је извршилац
политике кнеза Павла.
В. СТВАРАЊЕ ВЛАДЕ ЦВЕТКОВИЋ-МАЧЕК И СКЛАПАЊЕ

„СПОРАЗУМА“
Прва влада Драгише Цветковића (март 1939.) представљала је само прелаз на трајнију
комбинацију, на владу Цветковић-Мачек, базирану на „Споразуму“. „Споразум“ је приказан
као решење хрватског питања, основног националног проблема. Истовремено се наглашавало
да се ради о почетку општег демократизовања јавног живота Југославије и да је напуштена
Стојадиновићева спољнополитичка линија.
Радикалне промене унутрашње политике Драгиша Цветковић је наговестио 10. марта,
изјавом у Народној скупштини: „Нова оријентација наше унутрашње политике јесте:
Одлучно и брзо приступити решавању свега онога, што данас обухвата појам Хрватског
питања. Ово је један од изванредно важних проблема и његовом решавању има се
приступити у пуној озбиљности и у пуној искрености. ... Решење у сваком случају мора
бити такво да Хрватима створи формалну и стварну равноправност у границама ове
државне заједнице, коју они ни једним својим политичким актом нису порекли. Само
тако можемо учврстити Југославију, њену отпорност и престиж у међународном
животу.“14
У тренутку када је требало приступити склапању споразума, којим је требало да се
реши питање које је представљало централни политички проблем кроз две деценије, Србе
представља лице које је међу њима имало врло мало угледа и мало присталица. Могла је да се
нађе десетина угледнијих и јачих политичара за склапање „Споразума“ који је био, у ствари,
споразум између кнеза Павла и Мачека. Изабран је Цветковић баш због тога што се није
желео јак човек, већ локални политичар за ситну, дневну политику.15
13
14
Терзић В., Слом Краљевине Југославије 1941 - I, Београд 1982, стр. 78.
15
Терзић В., наведено дело, стр. 88.
6
Преговори о склапању споразума између Цветковића и Мачека започели су априла
1939. у Загребу. На ток ових преговора имали су утицаја и ванредни догађаји у Европи
изазвани нацистичко-фашистичком агресијом. Обе стране су ишле на то да услед ових
догађаја изнуде уступке друге преговарачке стране. Албанија је била окупирана, тако рећи
преко ноћи, а Чехословачка нестала са Европске карте. Издвајање Словачке у наводно
независну државу ишло је на руку Мачеку и ХСС.
Мачек је у разговорима тражио да се прво утврде границе Бановине и њене
надлежности. Спор је настао око Мачекових територијалних захтева. Намесништво је после
стишавања ситуације и става Берлина и Рима према Југославији одбило споразум од 27.
априла 1939. Тада је Хрватско народно заступништво 8. маја 1939. ставило до знања да ће
интернационализовати Хрватски проблем.16
Дефинитивну форму „Споразум“ је добио 20. августа 1939. а објављен шест дана
касније. Споразум је прокламовао постојање Бановине Хрватске која ће постати посебно тело
унутар државе. Сачињавали су је бивша Савска и Приморска бановина, са срезовима:
Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Дервента, Градачац, Травник и Фојница. Али:
„Дефинитивни опсег Бановине Хрватске одредиће се приликом преуређења државе. При
томе ће се водити рачуна о економским, географским и политичким околностима.“17
Стварањем Бановине Хрватске престала је да важи званична формула о народном
јединству на којој је заснивано и државно јединство. Српски владајући кругови нису
обезбедили Србима у Хрватској ни минимум аутономије. Они су заборављени. На тај начин
Југославија је разграђена, а српска јединица није конституисана. На другој страни, Мачек је
сматрао да је „Споразум“ тек први корак у остварењу крајњих Хрватских интереса, како у
процесу државног осамостављивања, тако и новим територијалним захтевима. 18
Споразум није задовољио ни једну друштвену и политичку снагу у Југославији.
Усташе и десница у ХСС-у били су за издвајање Хрватске из Југославије, а српске грађанске
снаге против концесија које је кнез Павле учинио Мачеку и Хрватима, налазећи да је тиме
угрожен српски народ. Био је то типичан компромис српске и хрватске буржоазије у
условима међународне кризе и заоштрених међународних односа. Био је закаснео, половичан
и недоследан, јер није решио питање осталих народа и њиховог положаја, укључујући и
српски.
Г. САСТАНАК КНЕЗА ПАВЛА И ХИТЛЕРА У БЕРЛИНУ 5. ЈУНА 1941.
У погледу спољнополитичке активности кнеза и владе, може се период од образовања

прве Цветковићеве владе до удара генерала Симовића поделити у две фазе, између којих
преломну тачку представља пад Француске јуна 1940. године. У првој фази, до почетка
другог светског рата, истицала се званична жеља да се остане по страни од спорова међу
великим силама, с тим да се са свима њима сачувају добри односи. Друга фаза, међутим,
16
17
Петрановић Б., Зечевић М., наведено дело, стр. 357-359.
18
7
окарактерисана је контактом са Берлином чија је званична сврха била обезбеђење Југославије
од евентуалног немачког напада, а који је повукао за собом све осетније клизање Осовини.
У првој фази, најзначајнији спољнополитички акт јесте званична посета кнеза Павла
Берлину. До ње је дошло два месеца после пада Милана Стојадиновића, који је Берлин
испунио незадовољством и сумњом у став Југославије, а у време када је интензивно рађено
на стварању споразума између Београда и ХСС-а, дакле на делу за који је превасходно био
заинтересован Лондон. Значај ове посете за Берлин био је утолико већи што је кнез Павле
био први носилац наследног суверенитета који је званично посетио Хитлера и тиме потврдио
његову легитимност.
Кнез Павле је посетио Хитлера 5. јуна 1939. Том приликом фирер је саопштио да ће
настојати да продужи политику присног пријатељства према Југославији у економском и
политичком погледу. Више пута је нагласио да је за Југославију важно и корисно да јасно
одреди своју политику, јер би тиме учврстила унутрашњу ситуацију, а хрватски и словеначки
сепаратисти би схватили да је њихова борба узалудна и да не могу очекивати помоћ када
сазнају да су Немачка и Италија за одржање Југославије у тадашњем облику.19
Као гест којим би очигледно показао своју пријатељску политику према Осовини,
Рибентроп је предложио да Југославија иступи из чланства Друштва народа. Кнез Павле је
одговорио да се Југославија већ доста удаљила од Друштва народа и да нема ништа против
коначног иступања.20
Права позадина посете кнеза Павла Берлину није довољно разјашњена. Сигурно да
разлог посете није било само разбијање неповерења изазваног обарањем Стојадиновића са
власти. Берлин је и даље остао у уверењу да је Павле по својим осећањима на страни Велике
Британије, „више Енглез него Југословен“. Познато је да је Павле био уверени присталица
идеје да Немачка треба, као најјача европска сила, да одигра важну улогу у уништењу
комунистичке Русије, а да у томе треба да постигне споразум и сарадњу са Британијом.
Можда је посета требала да буде још један британски покушај у отклањању опасности да
Хитлер не удари на „погрешну страну“.21 Овој претпоставци иде у прилог и чињеница да је
поменутој посети Берлину уследила Павлова приватна посета Лондону, када му је дато
највише британско одликовање „Подвезица“.22
Приликом посете Берлину, Павлу је приређен свечан дочек. Дефиле трупа, у коме је
учествовало око 50 000 војника са најмодернијом техничком опремом, оставио је на Павла
снажан утисак. Осврћући се на Павлову посету Хитлеру, Симовић каже: „Осећајући
опасност од те моћи, кнез је, по повратку из Берлина, форсирао наоружавање војске и
авијације и наредио да се златна подлога Народне банке пренесе у Енглеску, Америку и
Швајцарску. У другој половини јула кнез је са супругом посетио Лондон, где је такође
свечано дочекан и том приликом примио је највеће британско одликовање Орден
подвезице. Ова посета Лондону и пребацивање нашег злата за Енглеску ратним бродом
„Дубровник“, изазвали су сумњу код Немаца да посета кнеза Павла Хитлеру није била
искрена.“23
19
Априлски рат 1941, I, стр. 233.
20
Априлски рат 1941, I, стр. 233.
21
Николић Коста, Димитријевић Б. Бојан, Данило Грегорић и 25. март 1941., Београд, 2007, стр. 74.
22
Николић К., Димитријевић Б., наведено дело, стр. 75.
23
8
9
2. ОД ИЗБИЈАЊА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО КРАЈА 1940.
ГОДИНЕ
А. ОД ИЗБИЈАЊА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО СЛОМА ФРАНЦУСКЕ
Одмах по избијању другог светског рата југословенска влада је објавила своју

неутралност. Званично саопштење југословенске владе гласило је: „Да ће Југославија остати
неутрална у сукобима у којима нису тангирана њена независност и њен интегритет“. 24 Но,
осећајући се угроженом од осовинских снага после пораза Пољске, Југославија је
мобилисала око 500 000 људи и поставила две армије дуж целе северне границе од
Јадранског мора до Румуније. Влада је била одлучна да не уђе у рат на било чијој страни и да
се одупре нападу сила Осовине. Али Југославија је имала веома тежак географски положај –
била је окружена силама Осовине и малим државама сумњиве неутралности. У таквој
ситуацији, и поред своје воље, Југославија је морала да учини уступке Осовини, да би се у
повољном тренутку могла ставити на страну савезника. Зато је требало да усаврши вештину
одуговлачења и погађања.25 Између септембра 1939. и маја 1940. године, београдска политика
неутралности распала се заједно са француском противтежом Осовини. Кнез Павле се
залагао за војну сарадњу између Југославије и Француске. На његову су сугестију средином
априла министар војске и морнарице генерал Милан Недић и француски амбасадор у
Београду Брижер разменили мишљење о томе како да се успостави најбоља веза између
југословенског и француског генералштаба. Чак су се сложили да Недић одобри да један
Вегонов сарадник у највећој тајности у цивилном оделу обиђе југословенске војне објекте и
уређаје. Идеја о стварању Солунског фронта, тј. да се са Балкана и Блиског истока предузме
акција против Немачке остала је на снази и после слома Француске. Британска политика у
почетку другог светског рата настојала је да створи балкански блок. Сам Черчил је изјавио:
„Ми би смо морали учинити што год можемо да против Немачке опасности сврстамо
Југославију, Грчку, Турску, Бугарску и Румунију“.26
Осећајући све јачи економски притисак сила Осовине, владајуће снаге у Југославији
донеле су одлуку о успостављању дипломатских односа са СССр-ом. Пада у очи да је овај
корак предузео кнез Павле, који је по својим породичним везама и по свом менталитету био
непомирљиви противник Москве. Он сам је једном приликом нагласио: „Признати
Совјетски Савез само ако је апсолутно потребно и само кад прилике у земљи постану
мирне и нормалне. Имати на уму да ће се око будућег совјетског посланика окупљати сви
незадовољни елементи, укључујући ту чак и опозицију. Он ће вероватно привући и шире
масе народа, својим православљем и словенством. Ми треба да употребимо Русију, чак
24
Априлски рат 1941., Зборник докумената, Београд1987., I, стр. 126.
25
Хоптнер Јакоб, Југославија у кризи 1934-1941., Ријека, 1972., стр. 236-237.
26
Априлски рат 1941., Зборник докумената, Београд1987., I, стр. 293-294.
10
једну националистичку Русију, за наше циљеве. Али ми јој се не смемо предати, баш зато
што смо с Русима сродници, то је много опасније по нас“.27
Основе за разговор са Совјетским Савезом, југословенска влада усвојила је у марту
1940.. Цинцар-Марковић је дао инструкције Илији Шуменковићу, посланику у Анкари, да
свом колеги Алексеју Терентијеву, совјетском посланику предложи да две земље успоставе
економске односе. Добивши позитиван одговор из Москве, југословенска привредна
делегација је отпутовала у СССР 15. априла, а 11. маја потписани су Уговор о трговини и
пловидби, Протокол о методама плаћања робе и Споразум о отварању трговинских
представништава у Београду и Москви.28
Преговори о успостављању дипломатских односа почели су крајем маја, када је
Шуменковић из Београда добио упутства да, поново преко Терентијева, испита могућност за
тако нешто. Москава је 10. јуна пристала на преговоре о службеном признању. Споразум су
24. јуна у Анкари потписали Шуменковић и Терентијев. Немачка је неповољно реаговала на
овај корак Југославије, посебно на постављање Милана Гавриловића за првог посланика.
Фон Херен је чак то отворено рекао Гавриловићу, истичући да је он англофил, либерал и
демократа.29
Б. ИТАЛИЈАНСКО-ГРЧКИ РАТ. МЕМОРАНДУМ ГЕНЕРАЛА МИЛАНА

НЕДИЋА
Крајем октобра ратни пожар се проширио на Балкан. Италија је напала Грчку. Због
Хитлерове изненадне акције у Румунији, Мусолини је осећао слабљење личног престижа.
Повређен у својој болесној сујети, решио је да стави Хитлера пред „свршени чин“. После
понижавајућег ултиматума који су Грци одбили, Мусолини 28. октобра 1940. године почиње
из Албаније свој напад на Грчку.
Поводом италијанског напада на Грчку југословенска влада је дала званичну изјаву у
којој наглашава своју стриктну неутралност и жали због сукоба између две земље са којим аје
у пријатељским односима.30 Истог дана када је Италија напала Грчку, на седници Крунског
савета расправљано је о новонасталим околностима. Истицана је важност Солуна за
Југославију са војног и економског гледишта и могућност да ова лука падне у руке Италијана
или Бугара.31 На овом састанку донета је одлука да се изврши окупација Солуна и да се у том
циљу претходно добије сагласност и одобрење Хитлера. Немци су, међутим одбили да о томе
преговарају и упутили су Југославију да се по том питању споразуме са Италијом. 32
27
Хоптнер Ј., наведено дело, стр. 245.
28
Априлски рат 1941., Зборник докумената, Београд1987., I,.
29
Хоптнер Ј., наведено дело, стр. 248-249.
30
31
32
11
Министар војске и морнарице генерал Милан Недић, поднео је 5. новембра, кнезу и
влади Меморандум у коме је анализирао војни положај Југославије. У том Меморандуму
Недић прво констатује да држи под оружјем неколико стотина хиљада резервиста и да је
политичка и морална припрема тих људи немогућа, пошто због нејасне владине спољне
политике не може да им објасни ни због чега се држе под оружјем, ни ко је потенцијални
непријатељ против кога ће евентуално да се боре. Отуда он, као лице одговорно за морал и
ударну снагу војске, тражи да му влада објасни какву спољну политику води и ко је
евентуални противник против кога треба спремати војску.33
У другом делу Меморандума, Недић врши анализу стратешког положаја Југославије и
констатује да је рат узео такве размере да је остајање у неутралности немогуће. Отуда треба
узети три могућности: наслон на В. Британију, наслон на СССР и наслон на Немачку. У
опширној анализи Недић се не опредељује јасно ни за једну од ове три алтернативе, али се,
ипак из тог документа стиче утисак да он нагиње трећој.34
Резултат подношења тог Меморандума био је да је Недић преко ноћи смењен са
положаја министра војске. У томе су, вероватно, играла улогу и открића о његовој вези са Д.
Љотићем. Колико су далеко ишле те везе, види се из чињенице да је илегални билтен „Збора“
штампан у штампарији министарства војног. Билтен је садржавао врло оштру критику
владине политике и тешке нападе на кнеза Павла, а растуран је, свакако са Недићевим
знањем, међу официрима.35
Влада је, преко централног прес бироа, међу страним новинарима у Београду ширила
вест да је Недић уклоњен јер је предлагао да Југославија уђе у рат, удари на Италијане у
Албанији и Грчкој и у наслону на Британију постави фронт на Балкану. Разни италијански и
немачки листови су на основу ове информације објавили нападе на Недића и његове ратне
планове.36
На Недићево место доведен је генерал Петар Пешић, који је доведен на овај положај
из пензије и који није имао у војсци своје групе, нити нарочите везе због чега је био само
лично везан за кнеза Павла, који га је увео на положај.37
В. КОНТАКТИ ЗВАНИЧНИКА НЕМАЧКЕ И ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВЛАДЕ

У НОВЕМБРУ 1940. – „НЕСПОРАЗУМ“
Пошто су Немци после пада Француске запленили документа која су компромитовала

неутралан став Југославије, дошло је до захлађења односа са силама осовине. С тога је
Драгиша Цветковић сматрао, нарочито после уласка немачких трупа у Румунију, да их треба
33
34
Хоптнер Ј., наведено дело, стр. 257-258.
35
Априлски рат 1941., Зборник докумената, Београд1987., I, стр. 896-897.
36
Николић К., Димитријевић Б., наведено дело, стр. 81-83.
37
12
поново оживети мимо дипломатске линије, па је затражио од Данила Грегорића да се састане
са фон Хереном. До састанка је дошло 2. новембра 1940. Херен је том приликом изјавио како
немачка влада жели да се одржи мир на југоистоку, уколико са те стране не би запретио
британски напад. Чудио се зашто се Југославија још нада у британску победу, истицао је да
Немачка нема територијалних претензија према Југославији и да је то пут за побољшање
односа. Грегорић је питао каквој би се надокнади Југославија могла надати у случају да изађе
из своје неутралности и приђе Осовини, напомињући да је за њу Солун од највеће важности,
пошто је од Цветковића био овлашћен да Херену, као лично мишљење, саопшти да би
Југославија због Солуна отворено приступила анти британском блоку. Грегорић је позван да
посети Берлин и Цветковић га је овластио да то може саопштити и у Немачкој. 38
Контакт са немачким представницима, започет посредством тадашњег комесара-
директора „Времена“ др Данила Грегорића, настављен је његовим путовањем у Берлин, у
првој половини новембра 1940. године. До тог пута дошло је на немачку иницијативу, по
званичном позиву одељења за штампу немачког министарства иностраних дела, а по
сагласности Д. Цветковића. Ово је путовање било вероватно са немачке стране зато удешено
баш у доба Молотовљевог боравка у Берлину, да би посматрач београдске владе стекао
утисак о немачко-совјетској блискости.39
Са немачке стране аранжирани су састанци др Грегорића са функционерима
Министарства иностраних послова и са неколицином полузваничних новинара. На тим
састанцима немачки представници су истицали користи које Југославија може да има ако се
приближи Берлину и штете ако остане у свом неодређеном ставу и даље подложна британској
политици. као основа ове аргументације, послужила је теза да Немачка на пролеће спрема
одлучан удар против Велике Британије, услед чега мора иза себе да има јасну ситуацију, а да
против Југославије раде многи утицајни немачки савезници (Мађарска, Бугарска и Италија)
тако да она у сопственом интересу треба да се побрине да добије заштиту Берлина, а то може
једино ако се чвршће веже за Берлин.40
Крајем новембра, пошто је Молотов напустио Берлин, Грегорић је обавештен од
одељења за штампу немачког министарства спољних послова да би га примио фон Рибентроп
ако би поново дошао у Берлин. Цветковић је наложио Грегорићу да тај позив прими. Том
приликом му је дао инструкције да Рибентропу изјави како је он, Цветковић, присталица
идеје приближавања Југославије Берлину, како жели да се сва спорна питања пријатељски
рашчисте, а истовремено да информативно покрене и питање Солуна. 41 Поред тога је
Грегорић добио инструкције и од Цинцар-Марковића, по којима је требало да сугерише фон
Рибентропу, да, у циљу преиспитивања односа, позове југословенског министра спољних
послова на разговор.42
У два узастопна састанка, 23. и 24. новембра, фон Рибентроп је изнео да Немачка
сматра Југославију важним чиниоцем реда на Балкану и да према њој нема никаквих
територијалних претензија. Водећи рат на живот и смрт против Велике Британије она не
може да толерише нејасне ситуације на осетљивим европским тачкама. Стога сматра да
Југославија, која је после пада Стојадиновића скренула видљиво у правцу Британије, треба да
38
Николић К., Димитријевић Б., наведено дело, Београд, 2007, стр. 83.
39
Николић К., Димитријевић Б.,, наведено дело, стр. 84.
40
41
42
13
рашчисти своје односе према Немачкој. Поред тога, упутио је позив Цинцар-Марковићу да га
посети у Фушлу.43
Александар Цинцар-Марковић је у посети Немачкој био 28. и 29. новембра1940.
Првог дана се састао са Рибентропом, а сутрадан и са Хитлером. Приликом ових сусрета
Цинцар-Марковић се држао информативног додира, није дао ни Рибентропу ни Хитлеру
никакав одређен одговор. Изјавио је да ће саопштити њихово мишљење и жеље
југословенској влади и да ће одговорити дипломатским путем. Иначе је Цинцар-Марковићу, у
мало детаљнијој форми, саопштено оно исто што је било речено и Грегорићу.44
Хитлер је наглашавао да је опстанак Југославије важан за Немачку и да између Рајха и
Југославије нема политичких несугласица. Због равнотеже снага на Балкану, Немачка жели
јаку Југославију и да Немачкој изгледа корисно да се Југославији може прићи и преко других
лука, а не само јадранских. Велики утисак изазвала је Хитлерова реченица: „Ваша проста
неутралност није више довољна гаранција“.45
По повратку Цинцар-Марковића из Немачке, југословенска влада је у Берлин упутила
ноту која се односила на разговоре које је он обавио са највишим званичницима Рајха. У ноти
од 7. децембра 1940. упућеној у Берлин, поднесен је предлог да се са њом склопи споразум о
ненападању, по моделу споразума између Југославије и Италије од 25. марта 1937. На ту ноту
дошао је немачки одговор, у ком они категорички одбацују такве идеје и југословенску
иницијативу сматрају неспоразумом. 46 Берлин је инсистирао на приступању Југославије
Тројном пакту.
Југословенски одговор на овај одговор није ушао у суштину питања, већ је био
наставак линије из прве југословенске ноте. Сматрајући да је даља измена нота бесциљна, јер
југословенска страна не жели да се упусти у озбиљне разговоре већ их избегава, Берлин више
није сматрао потребним да настави измену оваквих нота.
Београд је прво преко незваничних лица, а затим преко министра спољних послова,
желео да утврди постоји ли опасност да Немачка нападне Југославију. Пошто се из ових
разговора утврдило да такве непосредне опасности нема и да, напротив, у Берлину постоји
жеља за мирним споразумом са Југославијом и доста пријатељско расположење према њој,
Београд није сматрао потребним да започете разговоре приведе крају на начин на који је
Берлин очекивао. Кнез Павле и његови сарадници, сматрајући да не прети у том тренутку
Немачка акција против Југославије, нашли су да је најзгоднији начин за одуговлачење да се
не упуштају у дискутовање о немачким предлозима, већ да створе нејасну ситуацију,
неспоразум.47
43
44
45
Априлски рат 1941., Зборник докумената, Београд1987., II, стр. 30.
46
47
14
Г. ПАКТ О ВЕЧНОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ ИЗМЕЂУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И
МАЂАРСКЕ
Југословенска дипломатија је за децембар 1940. припремила једно изненађење: пакт о

вечном пријатељству са Мађарском. Мађарска, која је од 1918. године била један од главних
носилаца идеје ревизионизма, која је непрекидно истицала обилне територијалне аспирације
према Југославији, која је давала уточиште терористичкој усташкој емиграцији, пристала је
да призна трајност границе, да се одрекне аспирација на области под југословенским
суверенитетом и да, пријатељство са Југославијом прокламује као саставни део своје спољне
политике.48
Заиста је врло упадљива разлика у држању тадашње Мађарске према Југославији, у
поређењу са ставом који је она заузимала против других суседа према којима је истицала
територијалне захтеве. Нарочито пада у очи да Мађарска тако поступа према Југославији,
пошто је неколико месеци раније у Берлину истицала антијугословенско држање, а
несумњиво уживала веће симпатије, него Југославија у то доба. Иза таквог става мађарске
мора да је стајао неки Мађарски интерес, или нечији притисак на Мађарску спољну
политику. Одмах треба истаћи да је Немачка негативно окарактерисала склапање поменутог
пакта између Југославије и Мађарске. 49 Берлин није волео никакво политичко или
дипломатско организовање у оном делу Европе који је сматрао својом утицајном сфером.
Према томе, Берлин свакако није давао никаквих сугестија да Мађарска склопи пакт са
Југославијом. С друге стране В. Британија је имала разлога да ради на зближавању Мађарске
и Југославије. Она је тиме подржала англофилске владајуће групе у обема земљама и
појачала је обе земље у односу према Немачкој и тиме створила за немачку политику један
нов проблем.50
48
49
50
15
3. ПРЕГОВОРИ ЗА ПРИСТУПАЊЕ КРАЉЕВИНЕ
ЈУГОСЛАВИЈЕ ТРОЈНОМ ПАКТУ
А. САСТАНАК ЦВЕТКОВИЋА И ЦИНЦАР-МАРКОВИЋА СА

ХИТЛЕРОМ
Крајем 1940. године војно-политички положај Југославије био је веома неповољан.

Немачка је, после победе на западу и брзе окупације западне и средње Европе, са огромном
армијом стајала према истоку и Балкану. Неке трупе у Румунији биле су спремне да преко
Дунава пређу у Бугарску, ради напада на Грчку, тако да се Југославија нашла потпуно
окружена снагама Осовине.
То је био разлог што је у Београду донесена одлука да се поново ступи у непосредан
контакт са Немачким руководством. Одлука је спроведена у дело на тај начин што је, по
налогу Драгише Цветковића, Д. Грегорић 20. јануара 1941. године писао Паулу Шмиту,
начелнику Одељења за штампу при Министарству спољних послова Трећег Рајха, како
председник југословенске владе жали што југословенско-немачки односи не мичу с мртве
тачке, услед извесних неспоразума које би он желео да уклони и да би врло радо прихватио
позив немачке владе да лично дође на разговор у Немачку.51
Берлин је на ово писмо одмах реаговао. П. Шмит је телефоном потврдио Грегорићу
његов пријем и замолио га да дође у Берлин у циљу припреме састанка. По Цветковићевом
налогу и снабдевен његовим инструкцијама, Грегорић је отпутовао првих дана фебруара за
Берлин, са задатком да припреми састанак и у Немачкој сачека Цветковића, да би га пре
састанка обавестио о својим разговорима. Цветковић је тражио да му се омогући да са фон
Рибентропом разговара у четири ока, без присуства Цинцар-Марковића, који је имао да га
прати на састанку.52
Хитлер је прихватио Цветковићеву жељу за посетом, а Грегорић је у Берлин стигао 4.
фебруара. Прво га је примио Шмит, а касније и Рибентроп. Грегорић је своје домаћине
обавестио да би владина политика због приступања пакту могла да постане врло
непопуларна, а то би се могло неутралисати „ако би се одмах после приступања објавили
успеси које би земља постигла приступањем – ја мислим на Солун“. 53 Истовремено је
наговестио да је кнез Павле желео и да после пунолетства свог синовца, када он преузме
круну, врши „одлучујући политички утицај“, а то је могао само ако би постао „носилац
једног програма спољне политике који је одлучујући за развој и будућност Југославије. Такав
51
52
53
16
програм је и сарадња са Немачком и положај Југославије у новој организацији европе“. 54
Грегорић је 6. фебруара јавио Цветковићу како фон Рибентроп жели да он и Цинцар-
Марковић дођу у Берлин.
Уочи поласка Цветковића и Цинцар-Марковића у Немачку, Данила Грегорића је
посетио др Јозеф Хрибовшек-Берге, тадашњи саветник за штампу при немачком посланству
у Београду. Уз напомену да долази од посланика фон Херена рекао му је следеће:
„Цветковићу и Цинцар-Марковићу биће предложено од стране Рибентропа да Југославија
приступи Тројном пакту. Овај предлог треба међутим схватити као максималну могућност. Да
је он, Берге, на месту југословенских руководилаца и да сматра да Југославија не може да
приступи Тројном пакту изнео би Рибентропу против предлог по коме би Југославија са
Немачком склопила двострани уговор о ненападању, узајамној помоћи, пријатељству, при
чему би у једној споредној клаузули могло да се помене да се тај уговор учлањава у стварање
„ново поретка“. Он, Берге, верује да би овакав противпредлог био прихваћен од немачких
руководилаца. Шта више, он би могао да буде прихваћен врло добро, јер би представљао
преседан за низ других држава, које такође не желе да се ангажују ступањем у Тројни пакт,
као што су Шпанија, Турска, Швајцарска и Шведска.55
Како је ово била очигледна сугестија са највишег места у Берлину, Грегорић је овај
разговор одмах саопштио Цветковићу који је изјавио да је сугестија коју је донео др Берге
одлично решење. Саопштавајући овим путем Југословенској влади предлог као базу за
разговоре фон Рибентроп је истовремено показао колико је немачкој стало да што пре,
конкретно већ приликом предстојеће Цветковићеве посете, постигне споразум са Београдом.
Исто тако је тиме ставио до знања да је вољан да учини и даље попуштање са максималних
захтева.56
Цветковић и Цинцар-Марковић су у Берлин, заједно са фон Хереном, кренули 13.
фебруара 1941. После прелиминарних разговора са Рибентропом, отпутовали су
аутомобилима из Фушла, где су били одсели, у Берхтесгаден, на састанак са Хитлером. Том
приликом је са немачке стране удешено оно што је Цветковић тражио преко Грегорића –
отворена му је могућност за разговор са Рибентропом без присуства Цинцар-Марковића.
Противно протоколу, фон Рибентроп је седео у једном аутомобилу, са Цветковићем, док је
Цинцар-Марковић смештен у други аутомобил, са једним високим функционером немачког
министарства спољних послова. На велико изненађење фон Рибентропа, Цветковић ту
прилику (путовање је трајало око један час) није искористио ни за какав значајан разговор.57
Хитлер је изнео оно што је Рибентроп већ саопштио Грегорићу. Нарочито је нагласио
своју жељу да са Југославијом дође до пријатељског споразума. Покренуо је приступање
Тројном пакту као једну од више алтернатива, којом би Југославија могла да регулише своје
односе према Немачкој и подвукао да очекује југословенске противпредлоге, јер Југославија
треба сама да одлучи, колико далеко може и жели да иде. 58 Уместо да после овога изнесе неки
предлог, који би се кретао у границама сугестије др Берга, као што су Немци очекивали,
54
55
56
57
58
17
Цветковић је изложио план о стварању новог балканског споразума, организацији на бази
неутралности.59
Хитлер је одбацио овај план као неприхватљив. После тога су југословенски
представници дали разговору неодређен карактер. Пошто им је наглашено да треба да дође
до конкретног резултата, они су одговорили да ће о свему што им је речено известити кнеза
Павла, који је једини надлежан да доноси спољнополитичке одлуке. На ово им је Хитлер
одговорио да питање уређења југословенско-немачких односа не трпи одлагања, због чега их
моли да кнезу Павлу саопште његове жеље да се што пре састане са њим, да би се то питање
већ једном регулисало.60
Држање Цветковића – Цинцар-Марковића приликом њихове посете Немачкој, указује
на то да је морао да постоји известан разлог због кога нису желели да разговори уроде
плодом. Пре одласка на састанак, они су имали детаљан преглед немачког схватања о
југословенско-немачким односима. Били су тачно информисани о томе шта ће се са немачке
стране рећи, па чак и о томе шта је Немачка страна спремна да прихвати као против предлог.
И поред свега тога, они су се у Немачкој појавили са предлогом за који су знали да је другој
страни потпуно неприхватљив. Намеће се утисак да је ово путовање и разговор са највећим
званичницима Рајха замишљени као некакав блеф, као трик коме је био циљ да се Немачкој
дају необавезна, вербална уверавања, да се тиме успори нека евентуална Немачка одлучнија
акција према Југославији, уколико се припремала и да се добије на времену.
Извештавајући Мусолинија о овим разговорима, Рибентроп је посебно нагласио
следеће: „Фирер је са своје стране обавестио југословенске министре да је, у сопственом
интересу Југославије, врло важно да она заузме јасан став према новом поретку у
Европи. Немачка и Италија су спремне да склопе споразум на бази разговора који су били
вођени у своје време са министром спољних послова Цинцар-Марковића. Даље, када
касније буде успостављен нови поредак, обе државе су вољне да узму у разматрање
југословенске тежње за излазак на Егејско море. Југославији се пружа јединствена
прилика да да непосредну изјаву солидарности са силама Осовине и да приступи Тројном
пакту“.61
Цветковић и Цинцар-Марковић вратили су се у Београд 15. фебруара пре подне. Затим
је Цветковић пред крунским саветом поднео оптимистички извештај о сусрету у
Берхтесгадену. Рекао је да: „Хитлер једино тражи гаранцију да се Југославија неће
ујединити са Немачким непријатељима у критичном, одлучујућем развоју рата и да ће
одржати строгу неутралност. Хитлер је поставио питање приступања Тројном пакту
али не у дефинитивном облику и изразио жељу да се састане са кнезом Павлом“.62
Крунски савет је препоручио кнезу да позив прихвати, али да посету одложи колико
год буде могуће. Истог дана, Рибентроп је дао упутства фон Херену у вези са састанком
Хитлера и кнеза Павла, као и са питањем приступања Југославије Тројном пакту: „До тога
треба да дође одмах, како би се постигао ефекат који сви желе. У случају да кнез
59
60
61
62
Терзић В., наведено дело, стр. 351-352.
18
намесник Павле жели да разговара са фирером, употребите свој утицај да се овај
састанак, ако је могуће, одржи у првој половини ове недеље, првенствено у Бергхофу“.63
Б. ТАЈНИ САСТАНАК КНЕЗА ПАВЛА И ЦИНЦАР-МАРКОВИЋА СА

ХИТЛЕРОМ У БЕРГХОФУ
Берлин је чекао двадесет дана на одговор на позив да кнез Павле дође на разговоре.
Тога одговора међутим, није било. Но, како се Београд није покренуо, а приближавао се
термин за почетак операције „Марита“, то је донесена одлука да се више не чека. Бугарска је
1. марта 1941. примљена у Тројни пакт и истог дана немачке трупе су почеле масовни прелаз
преко Дунава.
Кнез Павле је 25. фебруара прихватио да дође на тајни састанак са Хитлером. Он је
само у пратњи Цинцар-Марковића и не обавештавајући остале намеснике, пут Бергхофа
кренуо 4. марта. Тамо је, међутим, наишао на измењену ситуацију. Оклевање које је довело
до тога да Бугарска уђе у Тројни пакт пре него што је постигнут аранжман са Југославијом,
учинио је да је Немачка сада сматрала остале алтернативе недовољнима и тражила у
ултимативној форми да Југославија такође приступи Пакту. 64
Како је Рибентроп 7. марта известио Херена, на овом разговору Хитлер је најпре
„скицирао слику опште ситуације коју карактерише чињеница да је Енглеска већ изгубила
рат и да је дошло време да се све европске земље прилагоде будућем новом светском поретку.
Данас се Југославији пружа јединствена прилика, која се неће поновити, да заснује и
обезбеди свој положај у реорганизованој Европи. Стајући на страну сила Осовине,
Југославија може за себе обезбедити трајну гаранцију Немачке за свој територијални
интегритет и, пошто је слом Грчке само питање времена, за свој излаз на Егејско море. Грчка
свакако неће бити у стању да задржи своје позиције у Солуну, а немачке трупе на Балкану
повући ће се једног дана... Кнез намесник је очигледно био импресиониран овим
примедбама, али је отворено изнео колико му је тешко да донесе одлуку коју му фирер
саветује. Он је искрено рекао да се таквој одлуци противе и грчко порекло његове супруге,
његове личне симпатије према Енглеској и његов став према Италији. 65
Драгоцено сведочанство оставио је сам кнез Павле, у писму које је 1947. године
упутио својој ташти, великој војвоткињи Јелени Владимирновој Романов. У писму је између
осталог, изнео своје сећање на састанак са Хитлером, као и то да је на тај састанак пристао
после дугог одуговлачења: „Он је почео да тражи састанак са мном, а ја сам се дуго
правио глув“. Међутим: „Како су његови захтеви били све неодложнији, главни чланови
наше владе тражили су од мене да га посетим у интересу наше земље, па сам после још
одуговлачења морао да попустим и отишао сам у Берхтесгаден“. Кнез наводи да је
разговор трајао неколико часова, и затим следеће: „Хитлер је директно затражио од мене
63
64
65
19
да приступимо Тројном пакту, тврдећи да му је потребна јака, независна Југославија из
„егоистичних разлога“ и да неће моћи да нас штити ако Мусолинијев потпис не буде на
истом документу поред његовог. То је вероватно значило да је Мусолини хтео да има
одрешене руке у Југославији како би обезбедио неке територијалне добитке за своју
земљу. Одговорио сам му да је то немогуће, јер моја земља мрзи Италијане (нисам му
свакако могао рећи да мрзи и Немце) и јер су, по мом мишљењу, краља Александра убили
Италијани. Када ми је узвратио да ће ме моја земља благосиљати за шест месеци, ја сам
му одговорио да нећу остати на власти ни шест дана потпишем ли тај документ“.66
По повратку из Бергхофа, кнез је за 6. март сазвао сеницу Крунског савета, којој су
присуствовали намесници Станковић и Перовић и чланови владе Цветковић, Мачек, Куловец,
Цинцар-Марковић, Пешић, начелник Главног генералштаба Петар Косић и министар двора
Антић. Кнез је рекао следеће: „Са Хитлером сам имао разговор од четири часа. Он је од
мене тражио да приђемо Тројном пакту и рекао да неће ни по коју цену дозволити да се
створи Солунски фронт. Он ће Грчку смрвити и она више неће постојати као држава.
Ја сам доказивао да је за нас најбоље да останемо неутрални и да ја не могу никако да
пружим руку Мусолинију, који је убио мог брата Александра, а који и сада шаље
терористичке банде у Хрватску“.67
Кнез је још рекао како није сигуран да ће одбијање приступања пакту значити и
немачки напад на Југославију, али је ипак нагласио да је Хитлеров захтев имао карактер
ултиматума. Цинцар-Марковић је тврдио да ће приступање Тројном пакту обезбедити
Југославији неутралност.68 Драгиша Цветковић се није отворено изјаснио и изложио је и
позитивне и негативне стране ако се постигне пакт. Мачек је инсистирао да се разјасни да ли
је Југославија пред ултиматумом „пакт или рат“, а од генерала Пешића је тражио извештај о
спремности југословенске војске да се одупре евентуалном нападу. Генерал је одговорио да
се Југославија може бранити највише до 6 недеља, указавши на добро познате неповољне
околности, како спољашње (земља је са свих страна окружена непријатељима, војничка
супериорност непријатеља, помоћ са стране никако не би могла да стигне на време) тако и
унутрашње (снабдевање југословенске војске је веома слабо и недовољно за рат, бројно стање
људства и модерног оружја је недовољно). 69 Намесник Станковић се одмах изјаснио против
пакта – у случају напада треба пружити отпор и повлачити се према југу. Југославија треба да
води бар један симболичан рат. Генерал Пешић се том предлогу оштро успротивио, истичући
да сумња у британску помоћ Југославији и Грчкој, да Турска заузима нејасан став, да
Совјетски савез избегава да се изјасни у било ком смислу. Зато је поново тражио да се води
помирљива политика.70
Крунски савет се определио за пакт, уз извесне гаранције које би се добиле. Министар
Цинцар-Марковић је требало да немачкој влади поднесе контра предлоге и да прецизно
разјасни следећа питања: „Да ли ће Југославија, у случају приступања Тројном пакту,
моћи да добије следећу писану изјаву од Немачке и Италије:
1) Суверенитет и територијални интегритет Југославије биће поштовани;
66
Јанковић М., Лалић В., Кнез Павле – Истина о 27. марту, Београд, 2007., стр. 106-107.
67
68
69
70
20
2) Од Југославије се неће тражити за време рата никаква војна помоћ нити
транспорт трупа кроз земљу;
3) Приликом новог уређења Европе, водиће се рачуна о интересима Југославије за
слободан излаз на Егејско море преко Солуна.“71
В. ПОКУШАЈИ САД И В. БРИТАНИЈЕ ДА ОДВРАТЕ ЈУГОСЛАВИЈУ ОД

ПОТПИСИВАЊА ТРОЈНОГ ПАКТА. МИСИЈА АМЕРИЧКОГ
ПУКОВНИКА ДОНОВАНА
Док се француска налазила у рату изношене су идеје о образовању дунавског фронта,

с позивањем на искуство са солунским фронтом у првом светском рату, само што њихови
иницијатори нису имали ни минималне војне ефективе да би их остварили. В. Британија је и
пре 1939, а нарочито од почетка рата, показивала амбиције да појача своје присуство у
Југославији. Британски утицај ширио се дипломатским и обавештајним каналима. Британци
су могли да рачунају на официрске групе антифашистичке оријентације, неке прваке Савеза
земљорадника с Миланом Гавриловићем и Милошом Тупањанином на челу, као и на
организацију Народна одбрана, с преко 200 000 чланова коју је предводио Илија
Трифуновић.72
Черчил је рачунао да би енглеска помоћ Грчкој привукла Југославију на страну
савезника. Он је непосредно желео да помогне Грке оружјем и људством. А, истовремено,
желео је да створи један балкански фронт, спајајући заједно Југославију, Грчку и Турску. 73
Пошто је британска влада замолила САД да својим утицајем и интервенцијом подржи напоре
за стварање заједничког фронта на Балкану, председник Рузвелт је послао свог личног
емисара пуковника Донована у Грчку, Турску, Бугарску и Југославију, који је 22. јануара
стигао у Београд. Ту се срео са кнезом Павлом, главним члановима владе и са војним
властима. Док су се војни представници, посебно генерал Симовић, изјаснили да су спремни
да силом одбију притисак Осовине, кнез Павле и његови сарадници показали су више
забринутости за јединство земље ако је бескорисно жртвују. 74 Мачек је потпуно отворено
изјавио да ће влада тражити, и по цену њеног већег уступка Хитлеру, да одгоди што је могуће
више улазак у рат, сматрајући да ће вероватно ускоро доћи до немачко-совјетског сукоба који
би Југославију извукао из клешта Осовине и вратио јој извесну слободу акције и могућност
да ефикасније допринесе крајњој победи западних демократија.75
О тој посети генерал Симовић у својим Мемоарима, између осталог, каже: „Пуковник
Донован био је врло импресиониран држањем нашег људства, редом у хангарима и
нарочито летењем авиона. Ухватио сам и ову прилику да му изнесем наше потребе за
71
72
Петрановић Б., наведено дело, стр. 171-172.
73
74
75
21
хитну помоћ у наоружању и инсистирао сам да се он лично заузме. На то ми је он,
погледавши ми прво у очи, упутио питање: „А на којој ће се страни борити Југославија у
случају рата?“ Ово питање нисам очекивао... али сам му без размишљања одговорио; „Ја
не знам, шта мисле меродавни горе, али могу вам рећи само једно: наш народ никада неће
изневерити своје пријатеље из прошлог рата.“ Опраштајући се од мене при поласку,
пуковник Донован ми је срдачно захвалио на дочеку, додавши: „То је најпаметније што
сам чуо у Београду“.76
Извештај пуковника Донована председнику Рузвелту створио је у Америци извесну
наду да ће Југославија, упркос блиској сарадњи са Немачком, ипак пружити отпор Хитлеру. У
исто време Лондон је појачавао своју интервенцију у Београду. Черчил је обавештен о
резултатима Донованове посете Београду, наиме о томе како је амерички посланик установио
да у Београду влада страх од Немачке, да министри и водећи политичари не смеју да кажу
своје мишљење и да једини изузетак чини генерал Симовић, као представник оног дела
официрског састава који је против немачког продирања на Балкан и против неодлучности
југословенске владе.77
У случају да Југославија реши да се одупре притиску Берлина наде у британску помоћ
не би биле реалне.78 Сам Черчил као и други британски лидери били су свесни своје немоћи.
„Ако им не можемо обећати никакву материјалну помоћ, писао је Черчил, можемо им бар
пружити уверавање да ћемо се, као и прошлог пута постарати да се неправде које су им
нанесене исправе“.79 Тиме је мислио на исправке граница на рачун Италије по успешно
завршеном рату. Да би ова понуда била довољно привлачна, потребно је баш веровати да ће
В. Британија и њени савезници добити рат. Јасно је било да у зиму 1940/41. године кнез
Павле и многи други Југословени нису гајили такво уверење.80
Кнез Павле је 14. фебруара директно питао Роберта Кембела, британског посланика у
Београду, да ли В. Британија може да се у Грчкој бори на неодређено време или само
неколико недеља. Затим је изнео мишљење да би у овом другом случају, балканске земље
несумњиво нанеле Немцима известан број жртава и штету, али би оне биле уништене и
њихови војни потенцијал би нестао. 81 Кембел је саопштио како Југославија треба да се бори
заједно са Грчком и Турском против Немачке а британска влада ће пружити помоћ у својим
могућностима.82
Очигледно је да се до 27. марта 1941. године није приступило никаквој обради
заједничког операцијског плана са Грчком и Британцима. Међутим, Идн је убеђивао
југословенског посланика у Египту Рађеновића да се не сме попустити Хитлеровим
захтевима. А кад му је Рађеновић скренуо пажњу да је Југославија опкољена са свих страна и
да је Грци и Британци не могу помоћи, Идн је одговорио: „ако Југославија падне ми ћемо је
76
77
78
79
80
81
82
22
подићи“.83 Указивао је и на перспективу лаке победе над Италијанима у Албанији и говорио о
богатој жетви ратне опреме и другог материјала.84
Кад се 18. марта пуковник Донован вратио у Вашингтон и реферисао Рузвелту,
Рузвелт је био задовољан Доновановом мисијом, а затим у Београд послао поруку у којој је,
поред осталог, стајало: „Мислим да је потребно да на неки начин ставимо до знања кнезу
Павлу и другима да САД не гледају само на садашњост него и на будућност, и да ће свака
земља која се покорно преда без отпора, уживати мање наклоности у свету него земља
која пружи отпор, макар тај отпор трајао свега неколико недеља...“85
Иако се британска акција није ограничавала само на дипломатске кораке (Британски
клуб у Београду био је главни центар за пропаганду, дописници британских листова
доспевали су свуда, међу официрима су Британци имали подршку, а најјаче упориште имали
су у привредним круговима), ипак су пропали сви покушаји Черчила и Идна, па чак и
британског краља да одврате кнеза-намесника и југословенску владу од приступања
Југославије Тројном пакту.86
Када је 24. марта југословенски министар спољних послова преко посланика у
Лондону, обавестио британску владу да ће Југославија приступити Тројном пакту, као и да
немачке трупе неће пролазити преко територије Краљевине, „тако да нашим ставом неће бити
причињене тешкоће Грчкој“, сер Антони Идн је британском посланику у Београду послао
телеграм у коме је између осталог стајало: „Став кнеза-намесника показује безнадежни
смисао нереалности и од њега се више нема шта очекивати. Ви сте овлашћени да
предузмете све мере које вам стоје на располагању и по вашем нахођењу покренете
југословенске вође и јавно мњење да схвате стварност, да пређу у акцију и да се
супротставе садашњем стању. Ви имате моје пуно овлашћење да предузмете било коју
меру која вам буде изгледала оправдано, да помогнете промену југословенске владе или
режима, чак и државним ударом. Било која влада која би произашла као резултат ових
мера, а била би спремна да се супротстави немачким захтевима имаће нашу пуну
помоћ“.87
Г. ПРЕГОВОРИ О УСЛОВИМА ЗА ПРИСТУПАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

ТРОЈНОМ ПАКТУ. УЛТИМАТУМ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ
На услове које је поставила југословенска влада, немачко министарство спољних

послова одговорило је 9. марта, преко фон Херена. У начелу су прихваћени сви захтеви
југословенске стране, осим оног дела о формалном ослобођењу од обавезе пружања војне
помоћи у случајевима који проистичу из самог приступања Тројном пакту. У погледу Солуна
83
84
85
86
87
23
исказна је спремност на тајну клаузулу која би гарантовала југословенске претензије. О томе
су сутрадан разговарали Херен и Цинцар-Марковић. Шеф југословенске дипломатије је
инсистирао на ослобођењу од војних обавеза, а Херен је истицао да је онда и само
приступање пакту бесмислено. Преговори су настављени, а немачка страна је све више
излазила у сусрет југословенским жељама. Тако је 11. марта Рибентроп јавио Херену да је,
после разговора са Хитлером, донета формулација да Немачка и Италија, с обзиром на војну
ситуацију југословенске владе, одговарају да неће захтевати војне услуге, а да Југославија
може, када то сама одлучи, војно да се активира на страни сила Осовине.88
На седници Крунског Савета од 13. марта прихваћено је решење да клаузуле о војној
помоћи и о заузимању Солуна остану тајне, а Цинцар-Марковић је овлашћен да са Хереном
изради све потребне протоколе и да их поднесе на коначно одобрење. Немачка влада је 14.
марта поручила како сматра да се Југославији већ довољно изашло у сусрет и да се „није
очекивало да ће југословенска влада подносити нове захтеве. Што се тиче објављивања
да владе сила Осовине неће тражити од Југославије да за време рата допусти пролаз
или транспорт трупа кроз своју територију, постоје код нас приговор да осталим
партнерима Тројног пакта није дато такво обећање. Ово би лако могло изазвати
непожељна позивања у случају каснијих приступања. Па ипак, узевши у обзир посебан
значај који југословенска влада придаје таквом објављивању и да би јој положај био
олакшан, вољни смо да изађемо у сусрет њеним жељама у толико што ћемо јој
препустити да ово обећање, које смо спремни да дамо у ноти која не треба да се
објављује, искористи у облику саопштења за југословенску штампу, о чему ћемо се
договорити“.89
Да би се Југославија лакше одлучила на приступање пакту, Виктор фон Херен је 15.
марта предложио Берлину да се на посебној конференцији за штампу понови изјава о
лојалном ставу Рајха према интересима Југославије „ради умирења југословенске јавности“. 90
Југословенска страна је и даље одуговлачила, па је Рибентроп, преко Херена, 19. марта
ултимативно тражио да се пакт потпише до 25. марта. Јавивши да Берлин пристаје и на
ослобађање Југославије свих обавеза из војних клаузула Тројног пакта, он је истовремено
Цинцар-Марковићу ставио до знања да Немачка пристаје да чека на дефинитиван одговор
Југославије до 23. марта у поноћ.91
Између 20. и 24. марта одиграло се неколико карактеристичних догађаја. Први од њих
је била седница владе, на којој је један део министара оштро иступао против преговора са
Немачком. То су били Срђан Будисављевић, Бранко Чубриловић и Михајло Константиновић.
На крају седнице, сва тројица су поднели оставке. 92
Други догађај је епизода која баца врло интересантну светлост на држање Драгише
Цветковића. Начелник административног одељења председништва владе, био је Сава Микић.
Он је био и резервни виши ваздухопловни официр. Када је сазнао за извесне припреме које
су вршене међу ваздухопловцима, јавио је одмах Цветковићу, са тачним појединостима. Мада
је Микић био један од ближих Цветковићевих политичких пријатеља и мада је овом било
88
89
90
91
92
24
познато Симовићево држање, ипак Микићева саопштења нису изазвала никакав ефекат.
Цветковић је одбио да га до краја саслуша, рекао му је да су то глупости и да се он, у то не
треба да меша. Једном другом лицу, Данилу Грегорићу, коме се Микић жалио на
Цветковићево држање назвавши га неразумљивим, Цветковић је рекао да је Микић „будала и
паничар“ и да види завере тамо где их нема.93
У недељу 23. марта, требало је да се скупи Крунски савет на свој трећи састанак. Пре
састанка кнез Павле је примио генерала Симовића у присуству Петра Костића. Том приликом
је Симовић изнео отворене претње побуном војске, ако се потпише приступање Тројном
пакту. Упоредио је ситуацију са 1903. годином и поменуо је чак бомбардовање Двора од
стране ваздухопловних официра. Тражио је рат против Немачке. Генерал Пешић је наишао
пошто је Симовић напустио Двор. Протествовао је што Павле мимо њега консултује лица из
војске и чак је због тога подносио оставку. Косић је изнео мишљење да би Симовића требало
одмах ухапсити. Павле то мишљење није усвојио, већ је одлучио да се ништа не предузима
док пакт не буде потписан, а да после тога Симовић може да буде пензионисан. 94
На трећој седници Крунског савета одлучено је да Цинцар-Марковић пре поноћи
саопшти фон Херену да Југославија прихвата Тројни пакт, уз додатне споразуме о којима је
постигнут договор. Поред тога, јавиће му да југословенски представници могу да изврше
потписивање документа о приступања Тројном пакту 25. марта.
Цветковић је телефоном обавестио фон Херена, а тачно у поноћ немачки посланик је
примљен у представништву владе, где је обавештен да су Цветковић и Цинцар-Марковић
спремни да 24. марта отпутују у Беч ради потписивања Тројног пакта.95
Д. ПОТПИСИВАЊЕ ПРОТОКОЛА О ПРИСТУПАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

ТРОЈНОМ ПАКТУ
Југословенску делегацију, која је 25. марта пре подне стигла у Беч посебним возом,
дочекао је Рибентроп с вишим чиновницима Министарства иностраних послова. Око 14
часова гости владе Рајха стигли су пред дворац Белведер. После протоколарног сусрета, у 14 00
у салу за потписивање приступања Југославије Тројном пакту ушли су председник краљевске
владе Цветковић, а за њим и други актери или гости. Тако је започела церемонија. Двадесетак
минута после 14 часова на столовима се већ сушило мастило потписа југословенских
представника на Протоколу о приступању Југославије Тројном пакту. 96
Текст је гласио:
93
94
95
96
Петрановић Бранко, Жутић Никола, 27. март 1941. Тематска збирка докумената, Београд, 1991., стр. 126-127
25
„Владе Италије, Јапана и Немачке с једне стране утврђују преко својих доле
потписаних пуномоћника следеће.
1) Југославија приступа пакту трију сила, потписаном у Берлину 27. септембра

1940. године између Немачке, Италије и Јапана;
2) Кад заједничке техничке комисије, предвиђене у Чл. 4, буду расправљале питања
која дотичу интересе Југославије, биће исто тако и представници Југославије
позвани да учествују у саветовањима комисија;
3) Текст тројног пакта приложен је овом протоколу. Предњи протокол састављен је
на италијанском, јапанском, немачком и српско-хрватском језику, при чему се
сваки текст сматра као оригинал. Протокол ступа на снагу на дан потписивања.
Потврђујући горње, потписници и надлежни опуномоћени од својих влада
потписали су овај протокол и оверили га својим печатима.
Састављен у четири оригинална примерка у граду Бечу, 25. марта 1941.“97

Потписивање које је било предвиђено за 1030 часова одложено је због тога што фон
Рибентроп није прихватио говор који је Цветковић том приликом требало да одржи. По
протоколу, текстови говора који су имали да се одрже измењени су претходно у циљу
усаглашавања. Том приликом је утврђено да је у југословенском говору изостављено да се
спомене како Југославија приступа Тројном пакту. Цели говор је био стилизован у смислу
подвлачења југословенске жеље за неутралношћу. Рибентроп је тражио да се у говор унесу
елементи из којих би се видело да се он односи на тренутак уласка Југославије у пакт тројних
сила. 98 Преговарање које је на основу захтева требало извршити, изазвало је веома мучан
утисак, који је појачан приликом свечаног потписивања држањем југословенских и
италијанских делегата. Ћано је, пошто је потписао пакт, пред погледима око 150 немачких и
страних новинара, демонстративно бацио перо, као да је хтео да нагласи да му је тај потпис
натурен.99
Према исправљеном тексту говора, Драгиша Цветковић је рекао: „Главни, готово
једини циљ спољне политике Југославије био је и остаје да се југословенском народу
обезбеди мир, одржавањем најбољих односа са свим земљама које гаје мирољубива
осећања према њој. У духу ове политике, наши напори су стално тежили на
консолидацији мирољубивих и пријатељских односа са суседима ради обезбеђења мира на
границама, слободе, независности и државног јединства. Још пре, а и после повезивања
заједничким интересима, Југославија је одржавала најбоље односе са великим немачким
Рајхом, који су били прожети пријатељством и пуним поверењем... Сви политички
споразуми и привредни споразуми које је наша земља потписала у последњим годинама,
надахнути су вољом за остварење све боље организације мира у овом делу Европе. На
данашњи дан, када Југославија приступа Тројном пакту, она то чини са намером да
обезбеди мирну будућност и сарадњу са силама Тројног пакта. Пошто тиме даје свој
допринос организацији нове Европе, она испуњава највећу дужност према себи и
европским заједницама“.100
97
98
Петрановић Б., Жутић Н., наведено дело, стр. 128.
99
Петрановић Б., Жутић Н., наведено дело, стр. 130-131.
100
26
По потписивању протокола, југословенска делегација се сусрела са фирером, који је
боравио у бечком хотелу „Империјал“ док се у дворцу Белведере одржавала церемонија.
Према извештају новинских агенција, после свечаног ручка у Мраморној дворани прешло се
у суседну дворану. Ту је, у опуштеној атмосфери, око 16 45 часова Хитлер изразио
задовољство Југословенима због окончања процедуре приступа њихове Краљевине Осовини,
а затим истакао да независно од свих околности, ранијих сентименталности, пријатељства
или колебања. Југославија може да има само користи од овог акта. Поздрављајући
југословенско сврставање уз страну која ће донети нови поредак, он је између осталог
истакао да такав чин омогућава да Немачка употреби „свој глас и свој утицај“ у корист
развоја Југославије у будућности, као и у будућем организовању југоистока Европе. Истакао
је да је до сада био частан и искрен пријатељ Југославије и да ће она у њему увек имати,
лојалног посредника, заступника и пријатеља“. Посебно је нагласио да то буде пренесено
кнезу Павлу. Затим је додао да врло добро разуме став многих Југословена, као и кнеза-
намесника Павла према извесним питањима, утолико пре што и он сам није без оваквих
осећања“, али да „државни разлози и интереси народа имају превагу, управо као што и ја
после хладног размишљања морам да преузмем кораке војне природе који ми нису пријатни
са људског гледишта и да су и мени неке одлуке последњих неколико година биле тешке“. На
крају Хитлер је истакао корист од југословенског излаза на Егејско море, као и обострану
корист од привредне сарадње, посебно подвлачећи да Немачка нема никакве територијалне
интересе на Балкану, да ће по завршетку ратних операција повући и свог последњег војника
из чега проистиче могућност „за присно пријатељство“. 101
Рибентропови мемоари открили су међутим да је држање Цветковића и Цинцар-
Марковића, без обзира на пригодност прилике, било такво да је церемонија потписивања
протокола више „личило на погреб“.102
101
102
27
4. ДРЖАВНИ УДАР 27. МАРТА 1941. ГОДИНЕ
А. ПРИПРЕМЕ ЗА ИЗВРШЕЊЕ УДАРА
Завереничке организације са циљем извршења државног удара, у краљевини

Југославији, почеле су да се оснивају још за време режима М. Стојадиновића, и то од
момента, када се увидело да он све отвореније и интензивније спроводи фашизацију земље и
заједно са кнезом Павлом спроводи проосовинску спољну политику.
О томе када су стварно почеле припреме за државни удар, ко је био иницијатор и
творац удара и ко је све био умешан у то, постоје разне интерпретације. Постоји верзија да је
творац пуча био ваздухопловни генерал Боривоје Мирковић, који је наводно почињао да даје
облик својим плановима за пуч у време потписивања југословенско-италијанског пакта 1937.
Он је одлучио да мора наћи човека који би преузео војно и политичко вођство и у том циљу
се обратио генералу Симовићу, који је прихватио његов предлог. 103
О намерама за извршење државног удара још од 1938. године говори и официр бивше
југословенске војске и један од учесника у пучу Станиша Н. Костић. Он каже да му је његов
ранији познаник адвокат Младен Жујовић у јулу 1938. говорио „да постоји извесна група
људи која нешто ради да спасе част наше земље“ и привукао га на тајне састанке ове групе. 104
Он даље каже да је убрзо на првом састанку у Жујовићевој кући у Београду образована нека
врста тајне организације са главним циљем да обори режим кнеза Павла и Стојадиновића и
успостави демократски и антифашистички поредак. 105 Састанку су између осталих
присуствовали Слободан Јовановић, професор универзитета и председник Српског културног
клуба, као и бивши припадници „Црне руке“, Антоније Антић и Велимир Вемић.106
На једном од тајних састанака ове конспиративне групе закључено је да поједини
њени чланови прикупљају у тајности истомишљенике и да се организују у „петорке“ чији
чланови не смеју знати за друге осим за свога вођу који их је организовао и од кога ће
добијати потребне директиве. Прва таква петорка је организована у Првом противавионском
пуку у Београду, чији је шеф био поручник Костић.107
Изгледа да су се разна опозициона струјања против режима и политике кнеза Павла, и
у војсци и у грађанским политичким круговима, почела сједињавати средином 1940. године.
Мирковићева акција и круг око генерала Симовића тада се сједињују са поменутом акцијом и
тајном организацијом коју је водио Српски културни клуб.108
103
104
105
106
107
108
28
Како је утицај сила Осовине у Југославији све више растао, западне силе су вршиле
притисак на југословенску владу и у исто време тежиле да се оборе помоћу опозиционих
снага уколико она званично приђе Тројном пакту. Према подацима и изјавама неких западних
држава (Черчила и других)., које су дали после другог светског рата, „Inteligens servis“ је
имао задатак да уз помоћ америчке тајне службе, преко високих војних руководилаца и
истакнутих политичара опозиционе (претежно српске), организује државни удар и силом
уклони владајућу групу на челу са кнезом Павлом.109
Сам Симовић у својим Мемоарима тврди да лично није имао никаквих веза са
званичним представницима страних држава, док за свог помоћника генерала Б, Марковића
каже „да је стајао у вези са британским ваздухопловним изаслаником Макдоналдом и са
заступником енглеске фабрике мотора и авиона „Бристол“, Маплбеком. Но улога
западних обавештајних служби у организацији удара од 27. марта је несумњива.“ 110
Многи од учесника у завери били су у блиском контакту са британском обавештајном
службом а неки и на њеном платном списку. Можда отуда и изјава Донована, тада већ
генерала и шефа америчке обавештајне службе: „Срби се не могу позвати на 27. март 1941.
године, јер смо ми ту револуцију купили“.111
Исплате члановима опозиционих партија вршене су из фондова тајне службе за које се
не могу пружити тачне појединости. Међутим, у документима се помињу имена познатих
првака који су били у контакту са Британцима. Међу њима су били Милош Трифуновић,
представник Радикалне странке, Милош Тупоњанин, представник Српске земљорадничке
странке, Срђан Будисављевић, представник Самосталне демократске странке, Марко Косић,
Симовићев блиски пријатељ, за кога се каже да је врло тесно сарађивао са Британцима,
секретар Демократске странке професор Радивоје Кнежевић, брат мајора Живана Кнежевића
који је вероватно био у контакту са Слободаном Јовановићем.112
Нарочито је осовинска пропаганда истицала да је државни удар у Југославији био део
британске обавештајне службе. То су посебно наглашавали Хитлер и Рибентроп у својим
изјавама 6. априла приликом напада на Југославију. 113
Б. ОРГАНИЗАЦИЈА И ИЗВРШЕЊЕ УДАРА
Кад се после тајне посете кнеза Павла Хитлеру 4. марта 1941. сазнало да ће
Југославија приступити Тројном пакту, организатори удара су у Команди ваздухопловства и
6. ваздухопловног пука у Земуну ужурбано почели да припремају план за обарање режима.
Они су за ту акцију придобили многе млађе антифашистички расположене официре
београдског гарнизона и у то време су појачали своју политичку активност и у грађанским
109
110
111
112
113
29
редовима. Коначна одлука донета је 26. марта после повратка председника владе Цветковића
и министра спољних послова Цинцар-Марковића из Беча.
Војни пуч се одвијао готово без грешке. Започео је после поноћи 26. марта, када су
престале да важе посебне мере за одржавање реда и мира поводом повратка председника
владе из Немачке. Тачно у 1 час после поноћи све јединице које су учествовале у удару
кренуле су под командом својих старешина према постављеним циљевима и убрзо заузеле
зграде Генералштаба, Команде Београда, Представништва владе, зграду Управе града, Радио-
станицу Београд, Главну пошту, Електричну централу, Водовод и друге главне објекте и
установе. У исто време, по наређењу генерала Симовића, отпочело је хапшење чланова
владе.114
Извршењем задатака у заузимању објеката у Београду непосредно је руководио
потпуковник Стојан Здравковић, а објеката у Земуну и мостова на Сави генерал Бора
Марковић и пуковник Драгутин Савић, док се генерал Симовић у току ноћи 26/27. марта
налазио у свом стану, да би избегао подозрење полиције, будно пратећи извршење
постављеног плана.115
Пошто је покушај председника владе, Цветковића, да помогне, као и покушај
генерала: Косића, Стојића, Барјактаревића и Лека да организују отпор помоћу 2. и 18.
пешадијског пука и Краљеве гарде. Начелник Главног генералштаба Петар Костић тражио је
писмено овлашћење од два намесника (Перовића и Станковића) да преузме команду над свим
јединицама у београдском гарнизону да би угушио удар. Намесници су оклевали и
консултовали се, али на крају нису дали такво овлашћење. Радоје Кнежевић, један од
пучиста, касније је изјавио да би „државни удар био угушен да је Костић имао такво
овлашћење, а да се кнез Павле у том тренутку нашао у Београду сигурно би то дозволио у
случају потребе“.116
Удар је успео у врло кратком времену и без проливања крви, иако је била једна жртва,
и то несрећним случајем. Око 5 часова ујутру Радио Београд који је био у рукама пучиста
издао је саопштење:
„Краљ је одлучио да преузме власт у земљи. Намесници су дали оставку. Војска
стоји чврсто уз краља и извршава његове наредбе. Образовање нове владе поверено је
генералу Душану Симовићу...“117
Тако је званичним саопштењем потврђена вест о суштини онога што се догодило. Уз
звуке маршева саопштење је понављано сваких десет минута, а после једног сата уследио је и
„Краљев проглас“. о ком краљ није имао појма, по Симовићевом наређењу прочитао је
морнарички поручник Јаков Јововић.118
Симовић је зато позвао представнике неких политичких странака, као и генерала
Петра Живковића, и том приликом им је рекао да војска збацила владу Цветковића, која је
потписала Тројни пакт, и Краљевско намесништво и да је младог краља прогласила
пунолетним. Тада су са присутним представницима политичких странака вођени преговори о
114
115
116
117
118
30
саставу нове владе и закључено је да се у влади задрже „сви министри Хрвати с досадашњим
ресором“.119
У међувремену Симовић је о свему известио краља Петра, који је потписао
прокламацију раније објављену преко радија, као и указ о именовању Симовића за
председника владе. На краљево питање каква ће бити природа унутрашње и спољне политике
нове владе, Симовић је одговорио да покушава да убеди Мачека да уђе у владу. У погледу
спољне политике рекао је да је разговарао са Хереном и уверио га да ће се наставити
Цветковићева политика према Немцима.120
Кнез Павле је увече 26. марта кренуо дворским возом на одмор у Словенију, на Брдо.
Завереницима ово није ишло у прилог па су најпре покушали да кнеза одврате од пута
вестима о наводном атентату који се спрема на њега, а када то није успело, донели су одлуку
да на неки начин успоре кретање воза. 121 Воз са кнезом Павлом је у 7 сати 27. марта, стигао у
Загреб. Када је генерал Илић, будући министар војни, сазнао да је дворски воз стигао у
Загреб, позвао је генерала Недељковића и наредио да „у име његовог величанства краља“
саопшти кнезу Павлу да се одмах врати у Београд, уз напомену да је краљ себе прогласио
пунолетним и узео власт у своје руке.122
Пре него што је кренуо назад за Београд кнез Павле се у Банским дворима састао са
Мачеком и Баном Шубашићем. Том приликом Мачек је саветовао кнезу да ухапси генерала
Недељковића и да у својству врховног команданта подели оружје команданту четврте армије
Аугусту Марићу, заменику команданта и Хрвату. Захваљујући мобилизацији, Загреб и
околина били су пуни хрватских јединица, представљајући тако снагу која је била довољно
јака за изазов побуњеницима у Београду.123
Кнез Павле је одбио овај предлог и пред вече 27. марта вратио се у Београд. Пошто је
дочекан на железничкој станици у Земуну, аутомобилом је довезен у Београд, а затим је
уведен у велику салу Министарства војске и морнарице у Немањиној улици, где су се већ
налазила остала два намесника – Станковић и Перовић. Затим је пред присутним члановима
Симовићеве владе прочитан указ кнеза о разрешењу дужности намесника. Кнезу Павлу је
одобрено неколико часова да се спреми за пут, а затим је у току ноћи 27. марта отпутовао за
Грчку. Касније је по Черчиловом захтеву интерниран у Родезију.124
В. ОДЈЕК, ОЦЕНЕ И ЗНАЧАЈ ДРЖАВНОГ УДАРА ОД 27. МАРТА
Кад је већ било свануло 27. марта војска је у Београду имала потпуну власт у рукама.
До 10 часова тога дана готово на свакој згради лепршале су се југословенска, британска,
француска и америчка застава, а до подне свет је испунио улице и тргове. Маса је певала,
119
120
121
Миловановић Н., наведено дело, стр. 56-59.
122
123
Миловановић Н., наведено дело, стр. 61-62.
124
Јанковић М., Лалић В., наведено дело, стр. 106-107.
31
марширала и демонстрирала против пакта. Узвикиване су пароле „Боље рат него пакт“,
„Боље гроб него роб“, ... Демонстранти су заустављали (пљували) помоћника немачког војног
аташеа, претили су и окружили посланства Немачке и Италије, запалили и разбили њихове
туристичке агенције и опустошили биоскопске сале у којима су се давали немачки и
италијански филмови.125 Комунистички руководиоци, схвативши шта се догађа, пожурили су
да се уврсте у демонстрације да би преузели вођство где год је могуће. Активисти су имали
наређење да узвикују пароле које захтевају демократизацију земље и закључење пакта о
узајамној помоћи са СССР-ом да би се спречио немачки напад. 126
Одушевљење народа и манифестације поводом обарања владе убрзо су се рашириле
широм земље, нарочито у Србији и Црној Гори. У Хрватској је државни удар примљен доста
хладно и резервисано. Неки су критиковали пуч као чисто српску ствар, који је довео не само
Србију већ и целу земљу у опасност, док их је много више поздравило пуч баш због тог
разлога, што је земљу довео у опасност и омогућио да остваре свој стари сепаратистички сан
установљена независне државе Хрватске.127
Државни удар од 27. марта брзо је одјекнуо широм читавог света, нарочито у В.
Британији и САД. Председник британске владе Винстон Черчил је, с нескривеном радошћу
саопштио ову вест парламенту, изјављујући: „Јутрос рано Југославија је нашла своју
душу... У Београду је избила револуција, и јавља се да су ухапшени министри који су,
колико јуче, погазили част и слободу своје земље...“128
Прве вести о државном удару у Београду сензационално су одјекнуле у САД.
Председник Рузвелт, у посланици краљу Петру II, поред осталог каже: „У тренутку када
ваше величанство преузима потпуно вршење својих краљевских права и моћи и вођство
једног храброг независног народа ја желим да са народом Сједињених Држава узмем
учешћа у изражавању наших искрених жеља за здравље, добробит Вашег величанства и
з миран напредак Југославије.“129
Америчка штампа је у вези са догађајима од 27. марта писала: „Вест о догађају у
Београду примљена је у САД као муњевит бљесак који обасјава мрачан крај...
Манифестације олакшања и радости које су прекриле Југославију у ствари су славље
победе која се може поновити свуда ако се народи под чизмом усуде да одбаце окове...“ 130
27. март је имао великог одјека и у окупираној Европи, која је већ толико осећала
фашистичке окове. И у Грчкој су вести из Југославије поздрављене са огромним
одушевљењем.
Државни удар 27. марта имао је велики значај и с обзиром на војнополитичку
ситуацију у свету. Пре свега, реакција Немачке била је да се Југославија нападне и уништи.
Али његова најсудбоноснија последица огледа се у томе што је Немачка била принуђена да за
пет недеља одложи напад на СССР. Наиме, Хитлер је 30. марта дефинитивно одлучио да се
тај напад изведе 22. јуна, уместо 15. маја, како је то било раније предвиђено. Ово одлагање се
125
126
127
128
129
130
32
кобно одразило на немачке операције на Источном фронту у току 1941-1942. године и
допринело великом немачком поразу под Москвом.131
Немачки адмирал Асман који је посебно проучавао битку за Москву, закључио је да је
ова битка, више од Стаљинградске, значила прекретницу другог светског рата и утврдио да су
војне операције против Југославије проузроковале одгађање напада на СССР и губитак
драгоценог времена, што је уз крајње оштру зиму 1941/42. онемогућило Немце да освоје
Москву.132
Организатор државног удара генерал Симовић каже: „27. март 1941. је један од
најсветлијих тачака у историји нашег народа. То је највећи морални капитал
Југославије и целог југословенског народа... пред нашим савезницима, пред сопственим
покољењима и пред историјом...“133
131
132
133
33
5. ОД ПАКТА ДО РАТА
А. ОБРАЗОВАЊЕ И РАД ВЛАДЕ ГЕНЕРАЛА СИМОВИЋА
Први задатак који је очекивао официре-пучисте било је формирање владе националног

јединства, што се показало као веома сложен задатак: требало је придобити за сарадњу
Влатка Мачека. Он је на удар гледао као на чисто српску ствар, уперену не само против кнеза
Павла, већ пре свега против Споразума од 26. августа 1939. године.134
Симовић је рано ујутру 27. марта телефоном понудио Мачеку положај председника у
новој влади. Иако је том приликом дао начелну сагласност да припадници ХСС-а: Шутеј,
Торбар, Смољан и Андрес уђу у нову владу, Мачек је остао крајње резервисан. Он је
напоменуо Симовићу да он још задржава право одлуке и да га због тога моли да његово
место првог потпредседника остане непопуњено. 135
Пошто је знао да је Симовићу неопходан у новоствореној ситуацији, Мачек је намерно
одуговлачио преговоре постављањем нових услова за улазак у владу и тиме, у ствари, ишао
на руку планираној нацистичкој агресији.
Мачек је још 27. марта преко својих људи ступио у везу са немачким конзулом
Фројндом у Загребу, а са Кватерником се сагласио да се у спољној политици треба ослонити
на Немачки Рајх. Хитлер је био изразито против утицаја Италије. Циљ му је био да помоћу
Независне Државе Хрватске створи брану која би задржала италијанско продирање на
Балкан. Зато је тежио да на чело те нове Хрватске државе дође Мачек и Квартеник, а не
Павелић, кога је сматрао „италијанским човеком“.136
На иницијативу др Мачека, вођство ХСС, споразумно са усташама, одржало је 31.
марта 1941. конференцију преко 60 народних посланика ХСС у просторијама Господарске
слоге у Загребу. На овој конференцији, којој су присуствовали усташки прваци у земљи и
представници власти Бановине Хрватске, донета је одлука да се од сила Осовине тражи да
признају самосталну Хрватску државу. Према немачкој документацији ова прокламација и
резолуција хрватских представника достављена је Берлину тек 5. априла. 137
Про-немачки правац који је Мачек заступао, обезбеђивао му је повољну ситуацију код
Немаца и спас Хрватске, ако они нападну Југославију. Само један дан пре његовог разговора
са немачким агентом, Шутеј му је рекао да су изгледи за мир врло слаби. Ово мишљење га је,
писао је касније Мачек определило да се одлучи да иде у Београд и уђе у Симовићеву владу.
134
135
136
137
34
„Да је одбио да уђе у владу изгледало би као да је одобравао Хитлерову политику и
планове, а он није хтео да се хрватски народ нађе на страни Осовине ако буде рата.“138
Мачек је стигао у Београд 4. априла ујутру и одмах се састао са Симовићем. Прво
питање разговора било је како да се избегне рат са Немачком. Симовић је Мачеку изложио
мере које су предузете да се рат избегне, као и нова уверавања да ће се, у духу споразума од
августа 1939, још више појачати аутономност Бановине Хрватске. Међутим, Мачек се одмах
покајао што је уопште долазио у Београд и ушао у Симовићев кабинет, јер се уверио да у
новој влади нема јединственог става о будућој политици. Он је, такође, при поласку за
Београд, изјавио да улази у Симовићеву владу да се не би замерио Енглезима. 139
У Симовићевој влади, од 21 министра десет је било из управо обореног кабинета, а
осморица су чак била за безусловно поштовање споразума од 25. марта. 140
Поред председника владе и Министарства војске, један од најважнијих ресора било је
Министарство спољних послова, нарочито због спољних компликација које су предстојале.
За министра иностраних послова генерал Симовић је предложио Милана Гавриловића, вођу
Земљорадничке странке и у том тренутку југословенског посланика у Москви. Али на
иницијативу Милана Грола, који је сматрао да би Гавриловићево именовање на ову функцију
могло бити лоше протумачено у Берлину, предложиоје уместо њега Момчила Ничића
(министра иностраних послова из 1927. године), који је одржавао пријатељске односе са
Немцима и Италијанима и био потпредседник Немачког клуба у Београду. Грол се надао да
Ничићеви добри односи са Римом и Берлином могу ублажити напету ситуацију створену
збацивањем кнеза Павла, Цветковића и Цинцар-Марковића главних заговорника Тројног
пакта.141
Б. ПОКУШАЈИ СИМОВИЋЕВЕ ВЛАДЕ ДА ИЗБЕГНЕ РАТ
Хитлер је за пуч сазнао 27. марта ујутру. Берлин је још увек био препун
југословенских застава, истакнутих два дана раније, а новине су приступање Југославије
Тројном пакту оцењивале као политички Денкерк Велике Британије. Истога дана када је
сазнао за удар Хитлер је издао директиву „Подухват 25“ о нападу на Југославију. Он је
београдске догађаје схватио као увреду нанету шефу Трећег рајха у тренутку када се овај
налазио на врхунцу своје моћи, када је Европа дрхтала пред фашистичком силом. Иако је
било очигледно да ће Немачка напасти Југославију, влада генерала Симовића је гајила
илузију да ће тактизирањем и преговорима моћи да отклони напад.142
Председник владе генерал Симовић се 27. марта у 21 час обратио фон Херену и
изразио жаљење због догађаја који су се десили у току поподнева и обећавао му да се убудуће
тако нешто неће поновити. Сем тога, објаснио му је да је државни удар чисто унутрашња
138
139
140
141
142
35
ствар Југославије, јер кнез Павле није разумео народне масе, нити је био способан да се
окружи угледним личностима из народа.143
Министар иностраних послова Нинчић је 30. марта најпре позвао немачког посланика
фон Херена, а затим и италијанског Мамелија и дао им следећу изјаву: „Југословенска влада
остаје верна принципу поштовања међународних уговора, међу које спада и уговор са
Протоколом који закључен 25. марта у Бечу. Влада ће одлучно настојати на томе да не
буде увучена у садашњи конфликт. Њена главна брига биће да одржи пријатељске односе
са суседним Немачким Рајхом, као и са Краљевином Италијом. Краљевска влада се
нарочито интересује у погледу примене наведеног Протокола, имајући у виду заштиту
свих виталних интереса југословенске нације да иста ни у ком случају не буде
повређена.“144
Увидевши да не може да поправи положај код Немаца, генерал Симовић се обратио
Италијанима да посредују. Он је тражио да Мусолини одврати Хитлера од напада на
Југославију наглашавајући „да је за Италију корисније да не дође до заплета са Југославијом
због деликатног положаја италијанских трупа у Албанији“. 145
Мусолини није намеравао да понуди своје услуге да спаси Југославију од „Хитлерове
освете“, али је озбиљно схватио претњу југословенског напада на Албанију и одазвао се
Хитлеровом позиву да својим командантима нареди да „дају отпор до крајњих граница“ док
немачка интервенција не реши ситуацију.146
Симовић је одлучио да се обнове преговори са Британцима, и сходно томе у Београд
су 31. марта у највећој тајности стигли генерал Џон Дил, начелник британског Империјалног
генералштаба и представник Форин офиса Питер Диксон. Они су истог дана одржали
састанак са генералом Симовићем и министром војске и морнарице Богољубом Илићем. Ови
преговори са британцима нису се завршили пре 6. априла. Симовић каже: „Генерал Дил нам
је нудио савез са гаранцијама за будућност, само да одмах нападнемо Немце у Бугарској.
Тада савез није потписан.“147
Совјети су се резервисано држали према пучу. Официјелна Москва га није
прокоментарисала ниједном речју, али је 6. априла повукла један спектакуларан потез. Само
неколико сати пре немачког напада, у Москви је потписан Уговор о пријатељству и
ненападању између СССР и Југославије. Уговор је због немачког напада антидатиран на 5.
април. „То је био уговор са много лепих речи које никога ни на шта нису обавезивале.“ 148
При упирању погледа у Совјетски Савез, Симовићева влада је претпостављала да ће
Стаљинова империја заштитити земљу од немачког напада, од чега није било ништа. С друге
стране, можда је намера Москве била да потписивањем уговора само убрза немачки напад,
јер се веровало да ће рат на Балкану потрајати толико дуго да се СССР припреми за рат.
Стаљин је, чак, обећао и помоћ у ратном материјалу, уз услов да се транспорт изврши
143
144
145
146
147
148
36
југословенским бродовима. Основни интерес Совјетског Савеза био је, слично као и код В.
Британије да се отвори нови фронт према Немачкој.149
Југословенска влада је почетком априла са више страна добила обавештења о
предстојећем нападу на Југославију. О томе су владу обавестили југословенски војни
изасланици из Берлина, Рима, Лисабона и Букурешта, као и британска влада. У свим
обавештењима било је скоро потпуно тачно означено време напада. Нарочито поуздане и
благовремен податке о немачким припремама за напад на Југославију слао је из Берлина
југословенски војни аташе, пуковник Владимир Ваухник.150
На сва ова упозорења званичници у Београду нису придавали значај. Сам Симовић је
за 6. април припремао церемонију поводом удаје своје ћерке. Нису предузете потребне мере
за одбијање немачког напада који је био известан. Општа мобилизација није била
проглашена. По свему судећи Симовић то није смео учинити у првом реду због Мачека који
је непрекидно инсистирао да се призна Тројни пакт и да се Немачка ничим не изазове, тако
да је Југославија потпуно неспремно дочекала немачки напад у зору 6. априла.151
149
150
151
37
ЗАКЉУЧАК
У време када се пожар рата ширио Европом и приближавао границама Југославије.

Југословени су имали да се суоче са превирањем унутар земље. Споразум Цветковић-Мачек
показао се као неадекватни покушај да се реши „Хрватско питање“ које је кроз две деценије
представљало велики унутрашњи проблем земље. С друге стране многи Срби су сматрали
Цветковићеву владу нерепрезантитвном и веровали да је покушавала да Југославију претвори
у Немачког сателита.
Немачка и Велика Британија одмеравале су снагу свог утицаја на политичке врхове у
Југославији на питању потписивања Пакта, односно одбацивања немачких ултимативних
понуда. Напори Британије да Југославију увуче у рат на својој страни, уз пука обећања о
војној помоћи, укрштали су се с појачаним притиском да се кнез и влада Цветковић-Мачек
дефинитивно изјасне о приступању краљевине Тројном пакту.
Кнез-намесник Павле и одлучујући чиниоци у влади одлучили су да попусте пред
немачким притисцима у нади да ће на тај начин одржати земљу изван рата.
Поставља се питање: да ли је пакт заиста могао поштедети Југославију од свих ратних
пустошења. Ако је судити по ситуацији у Европи, март 1941. био је од великог значаја за
Немачку. Хитлер се спремао за обрачун са СССР-ом и кретао своје трупе ка Стаљиновим
границама. План напада на Грчку био је у току, и он је заобилазио Југославију. Рат против
Југославије стратешки је у том тренутку био ван Хитлерових замисли. Напротив, он и сви
његови сарадници су дочекали југословенско приступање пакту са олакшањем, које су
сменили бес и озлојеђеност због војног пуча. Ако је судити по самом Хитлеру, по његовим
поступцима, он је био аморалан и бездушан у сваком погледу. Следио је максиму: циљ
оправдава средства, по којој су га и сарадници видели као безобзирног освајача и циника,
који је пред собом имао само интерес своје фикције – Рајха.
Иако Немачка није планирала и припремала напад на Југославију, пакт није био
довољна гаранција да Хитлер неће у каснијој фази рата прегазити Краљевину Југославију. И
поред тога тешко је оправдати удар од 27. марта који је сам по себи представљао „гурање
прста у око“ Хитлеру и који је неминовно водио обрачуну са њим у тренутку када се налазио
на врхунцу своје моћи, нарочито када се узму у обзир могућности да се пружи достојан
отпор.
На крају бих истакао оцену удара од 27. марта коју је у једном писму Драгиши
Цветковићу из 1948. године изнео генерал Боривоје Мирковић, уз Симовића главни
организатор пуча. Мирковић је оценио да је пуч „ишао на руку само Енглезима, тада
спремним да жртвују и последњег Србина за одбрану Енглеске империје“.
38
ЛИТЕРАТУРА
1) Априлски рат 1941., Зборник докумената, I, Војноисторијски институт ЈНА,

Београд, 1969.
2) Априлски рат 1941., Зборник докумената, II, Војноисторијски институт ЈНА,
3) Јанковић Миодраг, Лалић Вељко, Кнез Павле – Истина о 27. марту, Београд,2007.
4) Миловановић Никола, Војни пуч и 27. март 1941., Београд, 1981.
5) Николић Коста, Димитријевић Бојан, Данило Грегорић и 25. март 1941., Београд,
2007.
6) Петрановић Бранко, Зечевић Момчило, Историја Југославије 1918-1984. - Збирка
докумената, Београд, 1985.
7) Петрановић Бранко, Жутић Никола, 27. март 1941. - Зборник докумената,
8) Петрановић Бранко, Историја Југославије 1918-1988, књига 1. Краљевина
Југославија 1914-1941., Београд, Нолит, 1988.
9) Терзић Велимир, Слом Краљевине Југославије 1941. Узроци и последице пораза, I
и II, Београд-Титоград-Љубљана, 1982.
10) Хоптнер Јакоб, Југославија у кризи 1934-1941., Ријека, 1972.
39
САДРЖАЈ
УВОД ..................................................................................................................................................2
1. СПОЉНО-ПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ И УНУТРАШЊЕПОЛИТИЧКИ

РАЗВОЈ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПРЕ ИЗБИЈАЊА ДРУГОГ
СВЕТСКОГ РАТА...................................................................................................................3
A. ОБРАЗОВАЊЕ КРАЉЕВСКОГ НАМЕСНИШТВА И ВЛАДА

БОГОЉУБА ЈЕВТИЋА..................................................................................................3
Б. ВЛАДА МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА.....................................................................4
В. СТВАРАЊЕ ВЛАДЕ ЦВЕТКОВИЋ-МАЧЕК И СКЛАПАЊЕ
„СПОРАЗУМА“................................................................................................................6
Г. САСТАНАК КНЕЗА ПАВЛА И ХИТЛЕРА У БЕРЛИНУ 5. ЈУНА
1941......................................................................................................................................8
2. ОД ИЗБИЈАЊА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО КРАЈА 1940. ГОДИНЕ...................10
А. ОД ИЗБИЈАЊА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО СЛОМА

ФРАНЦУСКЕ..................................................................................................................10
Б. ИТАЛИЈАНСКО-ГРЧКИ РАТ. МЕМОРАНДУМ ГЕНЕРАЛА
МИЛАНА НЕДИЋА......................................................................................................11
В. КОНТАКТИ ЗВАНИЧНИКА НЕМАЧКЕ И ЈУГОСЛОВЕНСКЕ
ВЛАДЕ У НОВЕМБРУ 1940. – „НЕСПОРАЗУМ“...................................................13
Г. ПАКТ О ВЕЧНОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ ИЗМЕЂУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И
МАЂАРСКЕ....................................................................................................................15
3. ПРЕГОВОРИ ЗА ПРИСТУПАЊЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

ТРОЈНОМ ПАКТУ..............................................................................................................16
А. САСТАНАК ЦВЕТКОВИЋА И ЦИНЦАР-МАРКОВИЋА СА

ХИТЛЕРОМ....................................................................................................................16
Б. ТАЈНИ САСТАНАК КНЕЗА ПАВЛА И ЦИНЦАР-МАРКОВИЋА СА
ХИТЛЕРОМ У БЕРГХОФУ.........................................................................................19
В. ПОКУШАЈИ САД И В. БРИТАНИЈЕ ДА ОДВРАТЕ ЈУГОСЛАВИЈУ
ОД ПОТПИСИВАЊА ТРОЈНОГ ПАКТА. МИСИЈА АМЕРИЧКОГ
ПУКОВНИКА ДОНОВАНА.........................................................................................21
Г. ПРЕГОВОРИ О УСЛОВИМА ЗА ПРИСТУПАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
ТРОЈНОМ ПАКТУ. УЛТИМАТУМ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ.....................23
Д. ПОТПИСИВАЊЕ ПРОТОКОЛА О ПРИСТУПАЊУ
ЈУГОСЛАВИЈЕ ТРОЈНОМ ПАКТУ.........................................................................25
40
4. ДРЖАВНИ УДАР 27. МАРТА 1941. ГОДИНЕ................................................................28
А. ПРИПРЕМЕ ЗА ИЗВРШЕЊЕ УДАРА.......................................................................28

Б. ОРГАНИЗАЦИЈА И ИЗВРШЕЊЕ УДАРА................................................................29
В. ОДЈЕК, ОЦЕНЕ И ЗНАЧАЈ ДРЖАВНОГ УДАРА ОД 27. МАРТА.......................32
5. ОД ПАКТА ДО РАТА...........................................................................................................34
А. ОБРАЗОВАЊЕ И РАД ВЛАДЕ ГЕНЕРАЛА СИМОВИЋА....................................34

Б. ПОКУШАЈИ СИМОВИЋЕВЕ ВЛАДЕ ДА ИЗБЕГНЕ РАТ...................................35
ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................................38
ЛИТЕРАТУРА..................................................................................................................................39
САДРЖАЈ.........................................................................................................................................40
41

012 - Drzavni Udar 27 Mart 1941

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

012 - Drzavni Udar 27 Mart 1941

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Универзитет у Нишу

Тема: Државни удар – 27. март 1941. године

A. ОБРАЗОВАЊЕ КРАЉЕВСКОГ НАМЕСНИШТВА И ВЛАДА

После атентата на Краља Александра, извршеног у Марсељу, 9. октобра 1934. године,

Б. ВЛАДА МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА

Стојадиновић је био присталица централистичко-унитаристичке Југославије и велики

В. СТВАРАЊЕ ВЛАДЕ ЦВЕТКОВИЋ-МАЧЕК И СКЛАПАЊЕ

Г. САСТАНАК КНЕЗА ПАВЛА И ХИТЛЕРА У БЕРЛИНУ 5. ЈУНА 1941.

У погледу спољнополитичке активности кнеза и владе, може се период од образовања

А. ОД ИЗБИЈАЊА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО СЛОМА ФРАНЦУСКЕ

Одмах по избијању другог светског рата југословенска влада је објавила своју

Б. ИТАЛИЈАНСКО-ГРЧКИ РАТ. МЕМОРАНДУМ ГЕНЕРАЛА МИЛАНА

В. КОНТАКТИ ЗВАНИЧНИКА НЕМАЧКЕ И ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВЛАДЕ

Пошто су Немци после пада Француске запленили документа која су компромитовала

Југословенска дипломатија је за децембар 1940. припремила једно изненађење: пакт о

А. САСТАНАК ЦВЕТКОВИЋА И ЦИНЦАР-МАРКОВИЋА СА

Крајем 1940. године војно-политички положај Југославије био је веома неповољан.

Б. ТАЈНИ САСТАНАК КНЕЗА ПАВЛА И ЦИНЦАР-МАРКОВИЋА СА

В. ПОКУШАЈИ САД И В. БРИТАНИЈЕ ДА ОДВРАТЕ ЈУГОСЛАВИЈУ ОД

Док се француска налазила у рату изношене су идеје о образовању дунавског фронта,

Г. ПРЕГОВОРИ О УСЛОВИМА ЗА ПРИСТУПАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

На услове које је поставила југословенска влада, немачко министарство спољних

Д. ПОТПИСИВАЊЕ ПРОТОКОЛА О ПРИСТУПАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

1) Југославија приступа пакту трију сила, потписаном у Берлину 27. септембра

Састављен у четири оригинална примерка у граду Бечу, 25. марта 1941.“97

А. ПРИПРЕМЕ ЗА ИЗВРШЕЊЕ УДАРА

Завереничке организације са циљем извршења државног удара, у краљевини

Б. ОРГАНИЗАЦИЈА И ИЗВРШЕЊЕ УДАРА

В. ОДЈЕК, ОЦЕНЕ И ЗНАЧАЈ ДРЖАВНОГ УДАРА ОД 27. МАРТА

А. ОБРАЗОВАЊЕ И РАД ВЛАДЕ ГЕНЕРАЛА СИМОВИЋА

Први задатак који је очекивао официре-пучисте било је формирање владе националног

Б. ПОКУШАЈИ СИМОВИЋЕВЕ ВЛАДЕ ДА ИЗБЕГНЕ РАТ

У време када се пожар рата ширио Европом и приближавао границама Југославије.

1) Априлски рат 1941., Зборник докумената, I, Војноисторијски институт ЈНА,

1. СПОЉНО-ПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ И УНУТРАШЊЕПОЛИТИЧКИ

A. ОБРАЗОВАЊЕ КРАЉЕВСКОГ НАМЕСНИШТВА И ВЛАДА

2. ОД ИЗБИЈАЊА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО КРАЈА 1940. ГОДИНЕ...................10

А. ОД ИЗБИЈАЊА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО СЛОМА

3. ПРЕГОВОРИ ЗА ПРИСТУПАЊЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

А. САСТАНАК ЦВЕТКОВИЋА И ЦИНЦАР-МАРКОВИЋА СА

А. ПРИПРЕМЕ ЗА ИЗВРШЕЊЕ УДАРА.......................................................................28

А. ОБРАЗОВАЊЕ И РАД ВЛАДЕ ГЕНЕРАЛА СИМОВИЋА....................................34

You might also like