Žil Delez:

SUBJEKT: FILOZOFSKI POJAM

Jedan filozofski pojam u poljima mišljenja obavlja više funkcija, koje su i same određene
internim varijablama. Postoje i spoljašnje varijable (stanja stvari, istorijski momenti) i one
stoje u složenom odnosu sa internim varijablama i sa funkcijama. To znači da se pojam ne
gasi kad to neko poželi, već samo ukoliko ga nove funkcije u novim poljima učine nevažnim.
I zbog toga, nikad nije naročito zanimljivo kritikovati neki pojam: bolje je stvoriti nove
funkcije, i otkriti nova polja, kako bi ga učinili izlišnim ili neodgovarajućim.

Ni pojam subjekta ne umiče ovim pravilima. Već odavno on ima dve funkcije. Prvo, funkcija
univerzalizacije u jednom polju, odnosno univerzalno, nisu bili predstavljeni objektivnim
suštinama, već noetičkim ili jezičkim činovima. Hjum time obeležava jedan od načelnih
momenata filozofije subjekta, jer se poziva na činove koji nadilaze dato (šta se zbiva kad
kažem "uvek" ili "nužno"?). Odgovarajuće polje nije pri tom baš polje saznanja, već, pre,
polje "uverenja" kao nova osnova saznanja. Pod kojim uslovima možemo uverenje smatrati
zakonitim, ako o nečemu kažem više od onoga što mi je dato? Drugo, subjekt obavlja funkciju
individuacije, u polju gde pojedinac ne može biti više neka stvar ili nekakva duša, već živa i
čulima obdarena osoba koja govori i kojoj se govori (Ja - Ti).

Da li su ta dva vida subjekta, univerzalno "Ja" i individualno "sopstvo", nužno povezani? Ako
to i jesu, nema li između njih sukoba, i kako se taj sukob može rešiti? Sva ova pitanja
upravljaju onim što je bilo nazvano filozofijom subjekta, već kod Hjuma, ali i kod Kanta, koji
je "Ja" kao determinaciju vremena suprotstavio "sopstvu" kao onome što se može u vremenu
determinisati. I kod Huserla se slična pitanja postavljaju u poslednjoj od Kartezijanskih
meditacija.

Možemo li pronaći nove funkcije i nove varijable kadre da začnu neku promenu? Funkcije
singuralizacije su ispraznile polje saznanja posredstvom novih varijabli vremena-prostora.
Pod singularizacijom ne podrazumevamo samo nešto što se suprotstavlja univerzalnom, već
činilac koji se može produžiti sve do susedstva nekog drugog, tako da ostvari izvestan spoj; to
je singularnost u matematičkom smislu reči. Saznanja i čak uverenja tada poseduju težnju da
budu zamenjene predstavama (pojmovima) kao što su"sklopovi" ili "dispozitivi", što upućuje
na puštanje u opticaj i na raspodelu singularnosti. Takva puštanja u opticaj, poput "bacanja
kocke", ustrojavaju jedno transcendentalno polje bez subjekta. Mnoštveno postaje imenica,
mnoštvenost, a filozofija jedna teorija mnoštava, koja se ne odnose ni na kakav subjekt
shvaćen kao prethodno jedinstvo. Sada ne biva važno šta je istinito ili lažno, već singularno i
pravilno, značajno i obično. Funkcija singularnosti zamenjuje funkciju univerzalnosti (u
novom polju u kojem univerzalno nema posla). To se čak može videti i u pravu: juridička
predstava (pojam) "slučaja" ili "jurisprudencije" otkazuje ljubav univerzalnom za račun
puštanja u opticaj singularnosti i funkcije prolongiranja. Koncepcija prava utemeljena na
jurisprudenciji nema potrebe ni za kakvim "subjektom" prava. I obratno: filozofija bez
subjekta poseduje koncepciju prava utemeljenu na jurisprudenciji.

Zavisno od toga, mogu se ispostaviti tipovi individuacije koji ne bi bili personalni. Pitamo se
šta od individualnosti čini događaj: jedan život, jedno doba, jedan vetar, jednu bitku, 5 sati...
Mogu se "to-stvima"ili "tu-stvima" nazvati ove individuacije koje više ne ustanovljuju osobe
ili "Sopstvo". Iskrsava pitanje: nismo li takva "to-stva", pre no "sopstva"? Angloamerička
književnost i filozofija su s te tačke gledišta posebno zanimljive, jer su na sjajan način
nemoćne da nađu smisao koji bi dale reči "sopstvo", a da to ne bude jedna gramatička fikcija.
Događaji pokreću izuzetno složena pitanja kompozicije i dekompozicije, brzine i sporosti,
širine i dužine, moći i afekta. Nasuprot svem personalizmu, psihološkom ili lingvistističkom,
one ustvrđuju izvesno treće, pa čak i "četvrto" lice jednine, ne-lice ili On, u kojem sebe ili
svoju zajednicu prepoznajemo bolje nego u ispraznim razmena između nekog Ja i nekog Ti.

Ukratko, verujemo da je pojam subjekta izgubio mnogo od svoje zanimljivosti u ime pre-
individualnih singularnosti i ne-personalnih individuacija. Ali nije dovoljno suprotstaviti
pojmove da bismo znali šta je bolje: moramo se sučeliti s poljem pitanja gde pojmove donose
odgovor, tako da raskrivaju snage pomoću kojih se problemi preobražavaju i prizivaju
ustrojavanje novih pojmova. Ništa od onoga što su veliki mislioci pisali o subjektu ni izlazi iz
mode jer, zahvaljujući njima, imamo zadatak da iznalazimo drukčije probleme, umesto da se
bavimo "vraćanjem", koje samo ukazuje na našu nesposobnost da one prve sledimo. U tome,
stanje filozofije nije u osnovi različito od stanja nauke ili umetnosti.

Preveo s francuskog
Novica Milić