You are on page 1of 10

1

Studio »JI» free edition


Belgrade, August 2018
Jadranka Ahlgren

Strukturiranje površine i indentitet – slike Natalije Simeonović


-----------------------------------------------------------
Structure of surface and identity – paintings of Natalija Simeonović

Clarity / Jasnost, akrilik na platnu, 90x110 cm, 2013


Facing it / Suočavanje, kolažirani digitalni print, 30x30cm.
iz serije radova, Face - Once Mine/ Lice- nekada moje, (2017-18)
2

Strukturiranje površine i indentitet – slike Natalije Simeonović

Natalija Simeonović, 1974, slikarka iz Beograda, diplomirala je na Fakultetu umetnosti u Beogradu,


1998, i član je ULUS-a od 2000 god. Magistrirala je na istom fakultetu 2002 i doktorirala na
Fakultetu za umetnost i dizajn, Beograd 2015. Profesor je na Visokoj školi strukovnih studija -
Beogradska politehnika. Do sad je imala 11 samostalnih i više kolektivnih izložbi u zemlji i
inostranstvu (Italija, Francuska, Engleska, Nemačka, Španija, Mađarska itd), dobitnik je više nagrada
i priznanja, a radovi joj se nalaze u kolekcijama galerija i brojnim privatnim kolekcijama.

U likovnosti Natalije Simeonović, izdvaja se jedna autorska tendencija: upotreba repeticije -


ornamenta, koju smo izdvojili za analizu u ovom tekstu, iz inače mnogo šireg likovnog
vokabulara ove umetnice koja radi u više tehnika i medija: akrilik na platnu, crtež, digitalni
print, kolaž, fotografija, mix-media, novi mediji: instalacija, video, teorija, predavanja.
Repeticiju – ornament, autorka koristi poslednjih godina, što je najuočljivije na velikim
slikama tipa Mandala, apstrakcije, akrilik na platnu, 90x110cm, 2013, koje je radila uz pomoć
šablona sopstvenih šaka. Dok se na ranijim radovima, osim na seriji slika sa kompozicijom
mandale, element repeticija – ornament javljao samo kao dodatni element slike, razrada
teksture pozadine, na poslednjoj seriji radova ove autorke, autoportreti u mix-media, Face –
Once Mine / Lice- nekada moje, 2017–18, on se javlja u prvom planu, na licu, koje sad biva
prekriveno raznim apstraktnim, transparentnim, koprenama i mrežama. Ove autoportrete,
umetnica je radila u različitim tehnikama: prvo kao fotografija; od kojih je neke kasnije
digitalino obradila i kolažirala. Rad na temi lica, autorka nastavlja u vidu performansa gde
lice prekriva aluminijumskim folijama i fotografiše, pravi od toga digitalni print kog kasnije
kolažira, da bi na kraju dobila autoportret sa nekom vrstom posmrtne maske, koji asocira na
maske starih kultura i civilizacija – rad Memento Mori-fication, digitalni print na grafičkom
papiru. Ova serija autoportreta nagoveštava nastavak i nešto novo, posebno zato što mix-
media pružaju mogućnost višeslojnih iskaza, što ovoj autorki odgovara budući da njen rad
stremi intelektualnom. Iz ove serije interesantan je i autoportret Facing it - Suočavanje, gde
autorka kosu tretira apstraktnim ornamentom dobijenim umnožavanjem jedne male šake sa
ispruženim kažiprstom, koju postavlja u više slojeva radijalno oko lica čime dobija
višeznačnu šaru koja iz daljine podseća na apstraktne strelice, talasastu kosu, ali i isijavanje,
oreol. Ovaj autoportret nema usta, ne može da govori, a ka mestu sa kog su ona izbrisana
podižu su dve male dečje ručice. To se dete u nama čudi i ne može da veruje, dete koje smo
zaboravili i kom smo zabranili da govori… ovo bi bilo sami jedno od mogućih tumačenja
ovog veoma intrigantnog i višeslojnog rada.
Ornamentom, istorijski gledano, u slikarstvu, naziva se repetativno ponavljanje formi u
dvodimenzionalnom polju, linearno - friz, ili površinski - ornamentalno polje. U primenjenim
umetnostima, pod njim se podrazumeva i simbol - grafem, ili plastika – ukras. Da li ti simboli
nešto govore ili predstavljaju samo ukras veliko je pitanje, jer, kako izgleda, u čoveku je
duboko usađena i potreba za lepim, a ne samo težnja za znanjem. Još od Paleolita čovek se
ukrašava i nosi nakit, često neočekivano sofisticiran. Kasnije, on koristi ornament u svojim
ritualima i religiji kao neku vrstu prvog, simboličnog pisma. Tad srećemo i prve petroglife i
piktograme /petroglyph; pictogram/, simbole urezane ili naslikane na stenama, a u Neolitu,
ornament se već uveliko aplicira na keramici, tekstilu i u arhitekturi. Ornamentisanje neke
površine, predstavlja želju da se ona strukturira, da joj se da identitet. Konstruktivna matrica
je pri tom geometrijski pravilna, ili nepravilna, amorfna. Već i sama činjenica da se nepravilni
ornamenti retko sreću, govori o suštini ornamenta – kodiranosti.
3

Površ, ornament i reč

Površi su skupovi tačaka u prostora čije su koordinate u funkciji samo dva parametra: širine i
dužine, a nemaju treći - visinu! To su ravni, plohe, opne – geometrijska mesta kojima se iz
jednog volumena prelazi u drugi, pragovi novog! Važnost pragova, mesta gde se unutra i
spolja mešaju, posebno su naglasili teoretičari fenomenološke filozofske škole, zasnovane na
teorijama nemačkih filozofa sa početka dvadesetog veka - Edmund Husserl /1859 –1938/
i Martin Heidegger /1889 – 1976/. Njihov je stav da su površi mesta prelaza, one su značajne
i treba ih uočiti, to je bolje za nas, jer u protivnom, ne doživljavamo ispravno svet oko sebe
već ga dogmatizujemo kroz prenaglašeni ego. Kako vreme prolazi, ovi stavovi se sve više
prihvataju. Ako prihvatimo generalni stav nauke danas, mi, kao pojedinci, jesmo samo deo
mnogo širih struktura, socijalnih – društvo, kulturnih kao i prirodnih - okruženje, priroda.
Obrađujući svoje površi nekom vrstom strukturalnih i ornamentalnih zapisa, Natalija
Simeonović nam kroz svoj rad poručuje da te granice, površi, opne i pragove, ona vidi i
respektuje, da o njima razmišlja, i da pokušava da ih označi i objasni.

Drugo dva /An Other Two, akril na platnu 90 x 110 cm, sa izložbe , Drugo dva /An Other Two, galerija Suluj,
Beograd, 2013, doktorska izložba autorke; Instalacija 1 – Novi Beograd, Oktobar 2016.

Ornament, danas, u vreme dominacije logosa – reči, nije opcija dovoljna za glavnu temu,
međutim, kao dodatna tema, nadogradnja slike, on je interesantan, bar ovoj umetnici. Slike
ove autorke su i inače višeslojni zapisi koje treba iščitavati, a ne konzumirati, jer ona svom
zadatku prilazi multidisciplinarno, ne samo u smislu rada sa mix-media, već i u smislu
intelektualne nadogradnje slike različitim sadržajima iz domena teorije, filozofije,
književnosti, religije, pa čak i alhemije, koju je ova autorka proučavala i čijim su temama
posvećene dve njene poslednje samostalne izložbe: O-dvojenosti, u Prodajnoj galeriji
Beograd, 2011, i Drugo-dva, galerija Suluj, 2013, doktorska izložba. Svoje znanje, a toga je
mnogo, umetnica inkorporira u sliku i njen diskurs. To sliku čini hermetičkom /zatvorenom/,
ali i bogatom naslagama, jer, humanista /l’uomo universale/ teži preispitivanju i sticanju
novih znanja.
Ponovna pojava ornamenta kod ove autorke nije slučajna, ona se bazira na uspešnoj saradnji
njenih intelektualnih istraživanja i intuitivnih osećaja. U trenucima formulacije novih slika,
ona je dozvolila svojoj podsvesti da se umeša, kolektivnom nesvesnom naše vrste, a ova se
oglasila kroz simbol, arhetip, znak, ornament, onako kako je o tome u svom radu pisao
švajcarski psihijatar sa početka dvadesetog veka, jedan od rodonačelnika psihoanalize i otac
teorije o arhetipu, Carl Gustav Jung /1875 – 1961/.
4

Zbog toga što autorka ima puno znanja, njen ornament nije isprazni ukras, kič, ona nije gađala
na slepo, njen osećaj je bio dobar. To njenom radu daje redak kvalitet, da ne kažemo –
magiju! Višeznačnosti slika ove autorke osmišljene su tako da svako od posmatrača može da
shvati bar po nešto, što je postignuto izborom univerzanih tema, koje se tiču svakog od nas:
jedno - dvoje, ili, muško – žensko; samoposmatranje - serija autoportreta; istraživanje oblika
plamena vatre, oblika oblaka u vazduhu; mandalični krugovi dobijeni šablonima šaka;
androgini prikazi delova tela; feminizam ...
Treba još reči i da je ornament u čestoj upotrebi u magiji, posebno kod indogenih plemena
koja čuvaju svoje hiljadugodišnje tradicije šamanizma, gde zapanjuje snagom svojih oblika i
boja koji zaista deluju, čak i na zapadnog čoveka danas. Ornament se koristi i u religiji,
indijskoj, Vede, i Budizmu – Mandala, i u Islamu - ornamentisana polja.

Drugi krug /Another Circle, i, Jasnost /Clarity, sa izložbe Drugo Dva/ On Other Two, akrilik na platnu,
90x110cm, 2013

To nije samo likovni fenomen, već i dublji, psihološki, da ne kažemo danas omraženu reč -
magijski, a što se često namerno previđa, budući da magijske prakse danas nisu prihvaćene od
strane zvanične nauke, mada ih ona proučava u domenu parapsihologije. Ovo magijsko
delovanje ornamenata nije tako jednostavno primenljivo, kod indigenih plemena ono je često
povezano sa muzikom, plesom, drogama, transom, u svakom slučaju, u sazvučju je sa masom
drugih upriličenih elemenata i okolnosti.Višeslojnost slika Natalije Simeonović, podseća nas
na te „upriličene okolnosti“, jer njeni ornamenti upriličeni su zajedno sa dejstvima drugih
elemenata slike, kompozicijom, naracijom, bojama i primenjenim tehnikama koje ona koristi.
Ornament kroz sve te slojeve prodire kao neka vrsta objašnjenja iskazanog šifrom, mantrom,
porukom šamana, što iznenađuje, jer to zaista nismo očekivali u Beogradu, danas...
Očigledno je i da se autorka dugo bavi ornamentom. Naime, ornamentom se ne može uspešno
baviti svako, za njega treba „biti znalac“, proučavati ga godinama, inače se njegova
zloupotreba i upotreba van konteksta odmah vidi kao kič! U razgovoru smo saznali odakle
potiče ovo znanje, iz detinjstva, perioda kad je Natalija sa porodicom živela u Africi i
Bliskom istoku. Kasnije su joj kao inspiracija za dalja proučavanja ornamenta služili ćilimi i
torbe doneti iz Tunisa, Libije, Sirije, i sličnosti njihovih ornamenata sa srpskim. Za mandalu
je vezuje i prakticiranje Joge...
5

Autorka je zato u stanju da preko svojih slika isplete jednu magijsku mrežu čiji je element
ornament! Možemo reči, veoma uspešno, jer, zaista, njen ornament „govori“!

Autoportreti, 2017-18, fotografija i digitalni print na papiru ili platnu, kolažirani digitalni print, ograničene,
autorske serije. Drugi rad gore je Momento Mori-fication /latinski – momento mori - podseti se da ćeš umreti /
posmrtna maska

Strukturiranje površine – teksture i identitet

Strukturiranje se računa kao poseg za identitetom, a identitet se itekako tiče naše prirode i
egzistencije. Ko /šta/ se strukturira/l/o taj /to/ i postoji… Ispitujućí same korene našeg bića i
mesto gde se oni vezuju za posebnost, autorka teksturama, ornamentom i bojama, nastoji da
taj identitet pronađe i naglasi. Ova svoja ispitivanja ona nam prezentira na dve svoje
samostalne izložbe: O-dvojenosti / A-part-ness, Beogradska prodajna galerija, 2011, i, Drugo
dva / On Other Two, galerija Suluj, Beograd, 2013. Na prvoj od ove dve izložbe, autorka
simbolički dekonstruiše polarnost muško/žensko, rastavljajući telo na zasebne entitete: ruke,
noge, šake, koji se zatim samostalno pojavljuju na slikama, a ne kao delovi jedinstvenih tela,
dok njena druga izložba, govori o androginosti, kao višem obliku postojanja tela, identiteta.
Destruktuiranjem tela, sa prve izložbe, autorka ne samo da simbolički poništava polarnost
muško/žensko, nego se poništava i odnos celina/deo, jer je očigledno da delovi tela sa prve
izložbe označavaju cela bića, samo što ta cela bića nisu predstavljena celim telom jer to nije ni
potrebno, nego su dati samo oni delovi tela koji reprezentuju odredjene funkcije i stanja.
6

Fokus se sa tela prebacuje na funkcije tela, doživljaj, trenutak… Svi propušteni trenuci za
dodir, odlazak negde, iskorak, su nenadoknadivi, poruka je sa ovih slika, i to tačna, jer, šta će
nam veliko, dobro odnegovano telo, ako nam ničem ne služi, ako nismo imali dovoljno dodira
i iskoraka, ako nismo sagoreli u vatri alhemijske transformacije. A to je poruka i jedne žene,
zato su ova istraživanja i feministička, i kao takva potrebna danas Balkanu, gde su žene još
uvek u procesu ostvarivanja svojih prava, posebno u okviru porodice. Ova autorka analizira
svoju žensku rodnu pripadnost, ali govori i o mogućnosti alhemijske transformacije gde se
muško i žensko ujedinjuju u jedinstveno, više i savršeno androgino biće. Put u androginost
ujedno je i put u Mandalu, jedinstvo sveta, u Bramu / Brahma, vrhovno božanstvo Veda, biće
vrhunske inteligencije čijeg smo daha svi deo, po indijskim verovanjima. Pravljenje mandala
od ruku otiscima ruku govori o identitetu u tim kosmičkim razmerama, jer, jednom nastao,
identitet, poznanje sebe, je po svim ezoterijama sveta, neuništivo. Isto tako, u alhemičarskom
smislu, jednom nastao androgin, ne znači da se čovek odrekao svoje polnosti već da ju je
shvatio, a zatim i proširio i na drugi pol, čime je prevazišao polarnosti u sebi i postao
celovitije biće.
……………………………..
Interesantno je pratiti genezu rada ova autorke. Njene slike, kao Autoportret i Encounter
/Susret/, iz 2006, su minimalističke sa ekspresivno iskazanim tematima sličnim sadašnjim:
čovek u prostoru, autoportret, i slično. U istočnjačkom vokabularu mogli bi reči da su to i
“Zen radovi”, spontani i dosta grubo urađeni, u duhu ne sakrivanja prirode stvari…

Autoportret i Encounter / Susret, akrilik na platnu, 30x40cm i 90x110cm, sa izložbe Niz-dah, Muzeju moderne
umetnosti, Kragujevac, 2006

Zatim slede slike na kojima autorka započinje svoja metafizička istraživanja gde se slika
iznenada smiruje i dobija promišljenu kompoziciju, a gde se javlja i repeticija – ornament. Na
nekim od tih slika postoji i tekst, kao na slici Dark Heat / Hladna vatra (Crna vatra), akrilik
na platnu 90x110cm, sa izložbe Drugo dva, gde je na desnoj strani slike ispisano She / Ona, a
na levoj Hi / On, dok je gore i dole ispisano In dark heat / U hladnoj vatri. Ova slika inače se
sastoji od jednog plavog kvadrata na plavoj pozadini u koji je postavljena kružna mandala
7

napravljena od puno plavih otisaka šaka, dakle generalno, slika je monohromna, plava. Leva i
desna ruka se unutar mandale sa ove slike kreću polukružno, iz centra ka periferiji, svaka u
domenu svog polukruga i pritom se, poštujući geometrijsku matricu krsta, kojoj je čitava slika
u stvari podređena, sastaju na sredini, ali sada udvojene, tako da imamo četiri ruke, dve i dve
jedna naspram drugoj, kao kod pozicije dva pregovarača koji sede za istim stolom…
Pregovori su dakle neophodni, čak i u hladnoj vatri, a kamoli u žutoj, koja je takođe tema
jedne od monohromnih slika sa ove izložbe, ovaj put žute: Dawn / Svitanje, akril 90x110 cm.
Na žutoj slici predstavljena je velika mandala dobijena repeticijom žutih vrhova kresti
plamena, na žutoj pozadini. Pozadina plave slike je puna i drugog teksta, koji je nečitak, dok
na žutoj slici nema reči. U vatri preobraženja od nižeg ka višem, što žuta boja simboliše u
alhemiji, nema razgovora. Prebačeno na jezik polova, muško/ženski, jer, plava slika govori o
dualitetu polova koji dovodi do sukoba, ako želimo da se volimo moramo prihvatiti razlike, u
hladnoj vatri, to jest razumom, jer, to je vatra koja neće uništiti naša tela, već unaprediti jaz
dvojstva.

Dark heat/ Hladna vatra, i Dawn/Svitanje, dve slike sa izložbe An Other Two/Drugo dva, galerija Suluj, akril
na platnu, 90x100cm, 2013

Monohromnost ovih slika, znak je da je autorka rešila da zavlada prostorom slike, kom više
ne prilazi na Zen način, nego planski, odakle potiče i jaka kompozicija. Ovo su slike sa
porukom, likovno vrlo interesantne, jer su nastale šablonima autorkinih šaka. Od autorke smo
čuli da je njihova izrada bila veoma zahtevna, da joj mnoge nisu uspele, i da ih je dugo radila.
Boje su takođe važne u ovim svesno - alhemijskim kompozicijama gde autorka koristi četiri
boje onako kako ih i alhemičari tumače, kao četiri faze transformacije materije iz nižeg u viši
nivo, to jest, njeno pročišćenje. Crna simboliše prvobitnu materiju i razdvajanja, polarnosti u
alhemijskim procesima; bela – pročišćenje; žuta – stanje tranzicije elemenata; i crvena -
osvećenost i red.

U smeni prve – “Zen faze” rada, i druge – alhemijske, autorka je očigledno napravila napor da
svoj rad zasnuje na čvršćim temeljima i bolje ga strukturira. To je napor da se iskorači u nešto
novo i bolje. Takvi napori se uvek isplate. Uskoro, umetnica nam se javlja sa novim temama i
mnogo širim asortimanom rada. Tu su sad i radovi na papiru, crteži, akvareli, radovi rađeni
tehnikom vazdušne četke ili kombinovanom tehnikom, kolaži, fotografije, video, instalacije…
8

Prelazne slike izmedju ove dve faze, akrilici na platnu velikog formata, 185x70 cm. sa izložbe
A-part-ness, Beogradska prodajna galerija, 2011, možda su likovno najinteresantnije, jer su
uradjene u slobodnijem maniru od slika tipa Mandala, više zenovski. Ove slike su pune
uskomešanih površina na kojima su naglašene razne teksture i motivi vezani sa temom
repeticija-ornament, a glavni prepoznatljiv motiv na njima su delovi ljudskog tela: ruke, noge,
šake… Ornament se javlja i kao samostalni na nekima od njih, u vidu ornamentisanih polja
gde se ponavljaju kreste rasplamsalih oranž sunca, ili plavih / da li? / talasa, i drugih
elemenata prirode, uglavnom apstrahovani do nekog višeg matematičkog reda, kako je to
oduvek bilo kod ornamenta, reda koji je smatran za lepo. Ta sunca, kreste talasa, ljušture
oblaka, krljušti, naslage su preko čiste nutrine, čistog bića, u koje ova autorka pokušava da
prodre svojim hermetičkim studijama. Veliki zadatak za likovnost, ali zašto da ne? To je
pokusaj da se koprene i velovi tajni strgnu, i pročita istina.

Slike i crteži serije A-part-ness, sa istoimene izložbe u Beogradskoj prodajnoj galeriji

Fenomenologija u umetnosti i ukras

Obrada površi nekom vrstom znakova, spada u fenomenološka istraživanja koja


kontinuirano traju od ranog modernizma do danas i govore o potrebi da se moderna
rekonstituiše od formalizma. Apstrakcija, interesantna u početku jer je imala težinu potrebe za
slobodom, što i te kako predstavlja njenu vezu sa svetom u tom trenutku, formalizovala se
kasnije i nije više zadovoljavala kriterijum te potrebe, te se pojavilo mnogo drugih pravaca,
sve do pluralizma u umetnosti danas u kom je istraživanje poželjno, to jest, do trenutka kad je
konačno priznato da je umetnost jedno istraživačko polje gde je svaki doprinos dobrodošao i
ne postoje neka opšteprihvaćena pravila. U postmodernističkim previranjima, vratio se i
9

ornament, doduše minimlistički i redukovan, ali ipak ornament. Da li je to moguće, pitamo se


posle izričitih tvrdnji rane moderne – levo krilo, funkcionalisti i socijalisti - da je ornament
kič!? Moderna je međutim imala i desno krilo, organsko, koje nije u potpunosti odbacilo
simbolizam, ali je nažalost nestalo tokom II Svetskog rata (o tom krilu piše Boris Podrecca,
1940, u svom eseju Teksture grada, objavljenom kod nas u knjizi Z. Gavrića: B. Podreka:
Teksture, Zavod za zaštitu spomenika kulture Kraljevo, 2003). Stav tog krila je bio da ukoliko
ne negiramo svet, onda možemo potražiti sebe u njemu, svoju toplinu “... estetsko
otopljavanje... kontrastnu paradigmu ohladjivanju rane moderne... u čijem purizmu oni vide
samo „borbu protiv očeva“... /preuzeto iz teksta B. Podreka: Teksture grada, str.54 i 60/. Po
Podreki, danas težimo „... proširenim idiomima identifikacije ...“, bogatijim teksturama fasada
i trgova grada, gde, kako on to kaže „... čitava paleta kamena obrazuje jedan depo primene sa
bezbroj mogućnosti ...“. Na neki način to predstavlja oboženje sveta, pojam koji po
pravoslavnoj teologiji predstavlja učestvovanje čoveka u životu Božijem
posredstvom nestvorenih božanskih energija. Oboženjem se čovek poziva da postane svetac i
da teži jedinstvu sa Bogom ...“/ definicija preuzeta sa www.Google.com - oboženje/.
Pojednostavljeno, oboženje sveta je nešto slično ikoni, gde je ikona istovremeno propadljiva
tvar i sveta, samo što se sad radi o čoveku u svetu i svemu onome što on stvara - gradovima,
institucijama, kulturi... To je nešto o čemu su pisali još stari Grci, veličajući čoveka kao
kreatora, a što se uklapa i u verovanja većine indogenih plemena i kultura, gde su šamani
sposobni da prošire svije psihičke granice na celu prirodu i razgovaraju sa njenim
elementima... Uspostavljanje otvorenog kruga sa prirodom, kako je o tome pisala Anica
Savić Rebac /1892–1053/, srpski klasični filolog, filosofkinja, i rani i jedini srpski
fenomenolog sa početka moderne. Ona se bavila književnosću predplatonovog doba /
Platon, grčki filozof / pri čemu je uspostavila novu misaonu kategoriju, pored logosa,
erotologos, enuzijazam, mentalnu aktivnost gde se emocije - zanos /eros/ ujedinjuju sa
logosom - mišlju, u jedinstveno stremljenje koje nas, po njenom mišljenju, čini kreativnijim...

Radovi na papiru, Vazdušna četka / Air - brush, Dim. 10x10 cm, 2012

U modernom društvu, funkcionalističkim motom - forma prati funciju - sentencom arh. Louis-
a Sullivan-a /1856–1924/, Čikaška škola, koja je uskoro postala svetski popularna, odbačen
je ornament, mada ga sam Sullivan, koji je smislio soliter, nikad nije odbacio i radio je sa njim
do kraja života. Zatim je trebalo više od sto godina da se ornament ponovo vrati u arhitekturu
i umetnost, jer svedoci smo da ga je svakog dana sve više i više. Izgleda da kod ljudi postoji
duhovna potreba za ukrasom, za estetskim. Koren ove potrebe nije samo u našoj potrebi za
označavanjem, nego i u potrebi za estetizacijom, za oboženjem sveta. Ukrasna i simbolička
funkcija ornamenta isprepletane su i teško ih je razdvojiti. Njegov estetski doživljaj vezan je
za telo: lepota – sreća – hormoni - dopamin / hormon sreće /, dok nam njegove konstruktivne
10

matricei simboli nameću racionalno čitanje, istovremeno, on nosi u sebi i vizuelni identitet
svakog društva i kulture. Nasuprot rečima, koje su se danas uveliko profanizovale i izgubile
svoju snagu, ornament se danas vraća u umetnost, zapanjujuće svež.

Instalacija 1. Žene sa rukama na kukovima, Novi Beograd, oktobar, 2016

Magijski ornamenti, Ram dance, Havasupai tribe, California, USA /preuzeto sa www.grandcanyonnews.
com.news.2016 nov 15 ; druga fotografija preuzeta sa Havasupai Yavapai Hualapai - Pai_People-book Stepan
Hirst

.......................
Jadranka Ahlgren, kontakt : studio.ji.jadranka @gmail.com