Elektrohemijski

TEHNOLOŠKO-METALURŠKI FAKULTET
BEOGRAD
Branimir N. Grgur
ELEKTROHEMIJSKI I BIOOBNOVLJIVI
IZVORI ENERGIJE
SINOPSIS PREDAVANJA SAMO ZA INTERNO

KORIŠĆENJE
Elektrohemijski i bioobnovljivi izvori energije
1. UVOD
Upotreba neobnovljivih izvora energije (ugalj, nafta i derivati nafte) od industrijske

revolucije krajem 18 i početkom 19 veka, a koja traje i danas je dovela do enormne emisije
gasova koji formiraju efekat staklene bašte. Efekat nastaje na sličan način kao u stakleniku,
gde Sunčevi zraci vidljivog i ultraljubičastog dela spektra prodiru kroz staklo i greju tlo ispod
stakla. Tlo potom emituje infracrveno zračenje koje ne može proći kroz staklo, zadržava se i
tlo ostaje zagrejano. Usled toga je u staklenicima mnogo toplije nego izvan njih. Na sličan
način se ponaša i planeta Zemlja ukoliko postoji neka materija koja će se ponašati kao
„stakleni krov“. Prilikom izbacivanja iz fabričkih dimnjaka i auspuha automobila ugljen-
dioksid i ostali štetni gasovi (azotni-oksidi, metan, freoni) formiraju omotač oko Zemlje koji
propušta toplotnu energiju da prodre do površine ali ne i da se vrati u vasionu. Na ovaj način
površina Zemlje postaje sve toplija i iz godine u godinu temperature su sve više.
Osnovni gasovi koji formiraju staklenu baštu su ugljen-dioksid, vodena para, metan,
kao i sumporni i azotni oksidi. Takođe, različite hlorovane ili fluorovane organske supstance
(freoni) koje se koriste u rashladnim uređajima i za punjenje sprejeva dovode do uništavanja
ozonskog omotača koji u značajnoj meri sprečava prolazak izuzetno štetnog UV zračenja do
površine Zemlje. Smatra se da najviše posledica na globalno zagrevanje imaju:
1) Ugljendioksid (CO2) – smatra se da ovaj gas učestvuje sa oko 50 – 55% u globalnom

zagrevanju. Osnovni razlog povećanjam koncentracije ovog gasa u atmosferi je sve veće
korišćenje fosilnih goriva (ugalj, nafta, gas) i seča šuma.
2) Hloro-fluorougljenici (CFC) – učestvuju sa oko 25% u globalnom zagrevanju. CFC
jedinjenja se koriste za pravljenje plastičnih masa i u rashladnim uređajima.
3) Metan (CH4) – oko 12% učešća, nastaje raspadanjem organskih jedinjenja i tokom
varenja hrane biljojeda preživara, ali najveća količina metana u atosferi potiče iz
industrijskih postrojenja
4) Azot (I) oksid – učestvuje sa 6% u globalnom zagrevanju. Najvećim delom se
oslobađa u industriji, ali velike količine ovog gasa se oslobode i u vulkanskim
erupcijama
Na donjoj slici je kao primer prikazan porast koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi

za proteklih pedesetak godina.
Slika 1. Promena koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi tokom proteklih 50 godina
1
Kao što se sa slike može videti porast koncentracije ugljen-dioksida je za više od 20%,
što je glavni razlog koji dovodi do inicijalnog globalnog zagrevanja i do promene klime.
Inicijalno globalno zagrevanje dovodi do bržeg isparavanja vode sa vodenih površina i do
daljeg ubrzanja zagrevanja što dovodi do lančane reakcije koja se teško može usporiti i
predvideti.
0oC je na bazi proseka za period 1961-1990 god.
Uključujući još i porast koncentracije azotnih i sumpornih oksida (iz termoelektrana i

prevoznih sredstava), kao i metana od velikog broja veštački uzgojenih preživara (broje se
milijardama) parametri globalnog zagrevanja i klimatskih promena postaju nepredvidivi. Ove
klimatske promene se mogu već danas primetiti u značajnoj meri u pojavama učestalih
uragana, poplavama i ostalim vremenskih nepogodama, topljenju leda na polarnim kapama i
glečerima što dovodi do porasta visine mora i okeana, nemogućnost tačnog predviđanja
vremenske prognoze i sl.
400
Ugljen-dioksid
Delova na milijardu (ppb)
Metan
Delova na milion (ppm)
1800
380
1700
360
340 1600
1980 1990 2000 2010 1980 1990 2000 2010

600
Azitni-oksidi
Delova na milijardu (ppb)
Delova na trilion (ppt)
320 CFC-12
400
310
200
CFC-11
300
0
1980 1990 2000 2010 1980 1990 2000 2010
Slika 1.5. Porast koncentracije glavnih gasova staklene bašte u atmosferi od 1978 godine.
Pošto su sve ove promene povezane sa narušavanjem dinamičke ravnoteže atmosfere

Zemlje, cilj ovoga predmeta je da ukaže na neke mogućnosti smanjenja emisije gasova koji
izazivaju ove klimatske promene, konverzijom i skladištenjem obnovljivih izvora energije.
2
1.1. NEGATIVNE POSLEDICE KOJE IZAZIVA EFEKAT

STAKLENE BAŠTE
Smena godišnjih doba uslovljava periodičnost rasta biljnih kultura. Na severnoj

hemisferi tokom proleća i leta buja vegetacija, koja u procesu fotosinteze troši atmosferski
ugljen-dioksid, a oslobađa kiseonik. Tokom jeseni i zime, dolazi do delimičnog odumiranja
biljne mase uz truljenje, pri čemu se deo ugljen-dioksida vraća u atmosferu. Suprotan proces
se odigrava na južnoj Zemljinoj hemisferi, i tako ciklično dolazi do kruženja ugljen-dioksida
u prirodi. Međutim, poremećajem koncentracije ugljen-dioksida, usled sagorevanja enormnih
količina fosilnih goriva, a i nekontrolisanom sečom šuma, došlo je do poremećaja u sastavu
atmosfere i uslova za formiranja „staklene bašte“.
Uticaj efekta staklene bašte na prirodu je ogroman i ima kumulativni i domino efekat.
Primarna posledica delovanja efekta staklene bašte je porast prosečne temperature atmosfere.
Sa porastom temperature, dolazi do topljenja ledenih pokrivača i glečera, koji su se formirali
desetinama hiljada godina. Smanjivanjem površine, koje obuhvataju ledeni pokrivači,
smanjuje se sposobnost refleksije primarnog zračenja Sunca i povećava apsorpcija zračenja na
tamnijim površinama ispod leda i snega, što dovodi do dodatnog zagrevanja. Tokom hiljada
godina taloženja snega i leda u njima je bila zarobljena i ogromna količina nekada
atmosferskog ugljen-dioksida, koji se otapanjem vraća u atmosferu. Isti efekat ima i taloženje
atmosferskih čestica čađi na ledenim pokrivačima. Takođe, topljenje leda oko polarnih kapa
dovodi i do porasta nivoa mora. Ukoliko bi se sav led otopio nivo mora i okeana bi porastao
za osamdeset metara. Povlačenjem ledenog pokrivača dolazi do topljenja permafrosta,
ogromnih prostranstava zaleđene zemlje u kojoj se nalazi velika količina biljne materije.
Porastom temperature stvaraju se idealni uslovi za anaerobno truljenje biljne materije, pri
čemu se formira i oslobađa metan, koji je daleko štetniji gas od ugljen-dioksida.
Ključ klime na Zemlji krije se u kružnom toku vodenih masa od severnog Atlantika do
severnog Pacifika - Golfska struja. Na krajevima su dve ključne zone preokreta. U Atlantiku
se topla i vrlo slana voda hladi i tone, pa hladna voda u obliku dubinske slane morske struje
teče oko cele planete prema Pacifiku. Tu se postupno zagreva i uzdiže kako bi potom
ponovno potekla površinom prema Atlantiku, kao što je prikazano na slici 1.6. Ovakvo
strujanje je glavni klima uređaj Zemlje, pri čemu se ekvatorijalni delovi rashlađuju a polarni
zagrevaju što je osnovni razlog relativno umerenih temperatura na Zemlji. Ukoliko bi došlo
do otapanja polarnih ledenih kapa, Golfska struja bi prestala da cirkuliše i temperatura u
ekvatorijalnom delu bi dostigla veoma visoke vrednosti, a severna i južna hemisfera bi se
ohladile i stvorili bi se pogodni uslovi za novo ledeno doba.
Slika 1.6. Ciklus kruženja vode u okeanima - Golfska struja.

3
Sekundarni negativni efekti delovanja gasova staklene bašte se ogledaju u uticaju na

biljni i životinjski svet. Porast temperature i topljenje leda drastično utiču na promenu staništa
različitih biljnih i životinjskih vrsta. Već se odomaćio izraz „ugrožen kao beli medved”.
Prisustvo sumpornih i azotnih-oksida u atmosferi dovodi do pojave kiselih kiša, koje imaju
negativne posledice na razvoj različitih biljnih kultura, odumiranje šumskih prostranstava i
slično. Uticaj na zdravlje ljudi (a svakako i životinjskog sveta) je više nego dokumentovan.
Takođe, negativne posledice se ogledaju i u smanjenju mase fitoplanktona, koji čine prvu
kariku u lancu ishrane morskih životinja, a i na odumiranje mikroskopskih feraminofora, čije
ljušture se sastoje od kalcijum-karbonata stvorenog u reakciji sa rastvorenim ugljen-
dioksidom.
Povećanje broja obolelih ljudi od zloćudnog i fatalnog raka kože - melanoma, je
posledica razaranja ozonskog omotača, koji skoro u potpunosti apsorbuje štetno
ultraljubičasto zračenje Sunca. Mehanizam razgradnje ozona je povezan sa prisustvom malih
količina hloro-fluoro ugljenika u atmosferi i odigrava se prema sledećim katalitičkim
reakcijama. Dejstvom UV zračenja ClFC se razlaže, dajući radikal hlora:
ClFC + hv (UV) → Cl* + FC (1.4)
radikal deluje na ozon oduzimajući mu jedan atom kiseonika:
Cl* + O3 → ClO* + O2 (1.5)
formirajući hloritni radikal, koji, takođe, reaguje sa ozonom ponovo formirajući radikal hlora:
ClO* + O3 → 2O2 + Cl* (1.6)
U cikličnoj katalitičkoj reakciji jedan atom hlora može da razori i do 100.000 molekula ozona.
4
2. ELEMENTARNI POJMOVI I DEFINICIJE
2.1. Uvod u obnovljive izvore energije.
2.1.1. Direktno pretvaranje različitih vidova energije u električnu i toplotnu energiju

Osnovni vidovi energije koji omogućavaju funkcionisanje današnje civilizacije su
uglavnom toplotna i električna energija, koje se u daljim tehnološkim postupcima
(konverzija energije) primenom određenih konvertora mogu pretvarati u ostale vidove
energije.
Toplotna i električna energija se danas u velikom procentu dobijaju iz neobnovljivih
izvora energije.
Pod pojmom neobnovljivih izvora energije se podrazumevaju svi potencijalni
nosioci nekog vida energije koji su jednom stvoreni (u davnoj Zemljinoj prošlosti) ali se za
sada ne mogu obnoviti nekim poznatim tehnološkim postupkom. Takvi nosioci energije su
ugalj, nafta i derivati nafte, prirodni gas, fisiona (nuklearna) goriva. Hidro energija je
delimično obnovljivi izvor, pošto se njihova količina može menjati tokom vremenu.
potencijalna energija
vodotokova - hidro
energija
gasovi
stalene baste, pregrejana vodena para
RA zarcenje turbina
parni generator
kotao elektricne
energije
ugalj = sagorevanje
nafta = sagorevanje toplota
prirodni gas = sagorevanje
nuklearno gorivo= fisija
TOPLOTNA ELEKTRICNA
ENERGIJA ENERGIJA
Slika 2.1. Pretvaranje potencijalne hemijske energije neobnovljivih izvora u različite vidove
energije.
Veoma bitna osobina različitih konvertora je stepen iskorišćenja, odnosno korisnog dejstva, η
 1. Pri tome za ukupni proces konverzije stepen korisnog dejstva je dat kao:
n
 uk  i
i 1
U tabeli su dati tipični stepeni iskorišćemja nekih konvertora energije.
5
Konvertor Konverzija Stepen korisnog

dejstva
Gasna turbina Hemijska/mehanička 0.30
Parna mašina Hemijska/mehanička 0.1
Parni kotao (industijski) Hemijska/toplotna 0.85
Parna turbina Toplotna/mehanička 0.45
Električni grejač Električna/toplotna 1
Električno motor Električna/mehanička 0.90
Električno generator Mehanička/električna 0.95
Automobilski motor Hemijska/mehanička 0.25
Kućna peć na gas Hemijska/toplotna 0.85
Kućna peć na ugalj Hemijska/toplotna 0.55
Kućna peć na lož ulje Hemijska/toplotna 0.65
Obična sijalica Električna/svetlosna 0.05-0.1
Fluorescentna sijalica Električna/svetlosna 0.2
Baterija Hemijska/električna 0.95
Tako na primer pri dobijanju električne energije u termoelektranama stepen korisnog

dejstva je,
   (prni kotao)  ( turbine)  (generatora ) = 0.85×0.45×0.95 = 0.36 (36%)
Problemi sa neobnovljivim izvorima energije su prvo u njihovoj količini i

rasprostranjenosti. Zalihe fosilnih goriva su ograničene i brzo nestaju povećanjem
eksplatacije, a usled koncentracije energetskih resursa u svega nekoliko oblasti u svetu,
korišćenje fosilnih goriva stvorilo je sistem međuzavisnosti, tako da se države koje zavise od
uvoza fosilnih goriva nalaze u podređenim položajima. Drugi problem je zagađenje čovekove
okoline. Sagorevanje fosilnih goriva, naročito onih baziranih na nafti i uglju, predstavlja
najverovatniji uzrok globalnom zagrevanju, dakle stvaranju tzv. efekta staklene bašte.
Promena klimatskih uslova predstavlja jednu od najozbiljnijih opasnosti za Zemljin ekološki
sistem zbog mogućeg uticaja na proizvodnju hrane i ključne procese koji stvaraju produktivnu
prirodnu okolinu. Primena nuklearne energije sa druge strane, predstavlja uslovno čistu
tehnologiju, ali u slučaju katastrofa može doći do izuzetno velikih zagađenja sa ogromnim
posledicama na čoveka i čovekovu okolinu. Takođe, veliki problem predstavlja i problem
odlaganja radioaktivnog otpada.
Sa druge strane obnovljivi izvori energije predstavljaju neiscrpan prirodan vid energije
koja se nalazi svuda oko nas.
2.1.2 Podela i značaj obnovljivih izvora energije u očuvanju čovekove okoline.
Pod pojmom obnovljivi izvori energije, podrazumevaju se izvori energije koji se

nalaze u prirodi i obnavljaju se u celosti ili delimično. Takvi nosioci energije su bioobnovljivi,
vetar, sunčeva, geotermalna, mali vodotokovi, energija plime i oseke i sl. Na primer za
Republiku Srbiju raspodela onovljivih izvora energije je sledeća:
6
a) bioobnovljivi izvori (63%)

b) energija malih vodotokova, (10 %)
c) energija vetra, (5%)
d) neakumulirana sunčeva energija (izuzimajući fotosintezu), (17%)
e) geotermalna energija. (~5%)
Pošto se potencijalna energija obnovljivih izvora nalazi u vidu koji veoma često nije
moguće direktno koristiti, potrebno je takav vid energije prevesti u drugi upotrebljivi vid
energije-pretvaranjem (konverzijom).
Bioobnovljivi izvori energije raspolažu sa potencijalnom hemijskom energijom koja

se na različite načine može prevesti u toplotnu, mehaničku i električnu energiju, kao što je
prikazno na slici 2.3.
Osnovni način korišćenja bioobnovljivih izvora energije je direktno sagorevanje,
uglavnom, čvrstih goriva. Sagorevanjem se oslobađa toplotna energija koja se primenom
različitih konvertora energije (parni kotlovi, parne turbine, električni generatori) može
prevesti u mehaničku i električnu energiju.
mehanička energija PARNI KOTAO

PARNA-
TURBINA
električna GENERATOR toplota

energija Električne toplotna energija
energije
sagorevanje
GORIVNI
GALVANSKI
SPREG
BIOOBNOVLJIVI
IZVORI
reforming ENERGIJE
reaktor
Motori sa hemijska ili

unutrašnjim gasovita goriva biohemijska
sagorevanjem modifikacija
tečna goriva
Slika. 2.3. Pretvaranje potencijalne energije bioobnovljivih

izvora u druge vidove energije.
Jedan od mogućih načina je i hemijska ili biohemijska modifikacija bioobnovljivih

izvora, kojom se mogu dobiti različita tečna goriva (bioalkoholi, biodizel), odnosno, gasovita
goriva (biovodonik, biometan i drugi biogasovi), koji se, na primer, u gorivnim galvanskim
spregovima ili motorima sa unutrašnjim sagorevanjem mogu prevesti u električnu, toplotnu i
mehaničku energiju.
POZNATO JE DA SE SAGOREVANJEM RAZLIČITIH BIOGORIVA OSLOBAĐA UGLJEN-DIOKSID,

KAO GLAVNI GAS EFEKTA STAKLENE BAŠTE. MEĐUTIM, MANJE JE POZNATO DA SE ISTI GAS
OSLOBAĐA I PROCESOM PRIRODNOG TRULJENJA BIOGORIVA (tzv. ciklus kruženja ugljenika u
prirodi), ČIME SE OSLOBAĐA ENERGIJA ALI U BESKORISNOM VIDU. SAGOREVANJEM
BIOGORIVA SE ZNATNO MANJE UTIČE NA ZAGAĐENJE ATMOSFERE NEGO SAGOREVANJEM
7
NEOBNOVLJIVIH GORIVA (NAFTA, UGALJ). NAIME, VREME KRUŽENJA UGLJENIKA U PRIRODI

RASTOM BILJAKA SE MERI GODINAMA. SAGOREVANJEM NEOBNOVLJIVIH IZVORA ENERGIJE
U CIKLUS SE DODAJE OGROMNA KOLIČINA UGLJENIKA, KOJI JE BIO ZAROBLJEN PRE VIŠE
MILIONA GODINA. TAKOĐE, SAGOREVANJEM NEOBNOVLJIVIH IZVORA OSLOBAĐAJU SE U
VEĆOJ MERI I DRUGI GASOVI STAKLENE BAŠTE, KAO ŠTO SU SUMPORNI I AZOTNI OKSIDI,
ČAĐ i sl.
2.4.1. Ciklus kruženja ugljenika u prirodi
Funkcionisanje biosfere ogleda se u uzajamnoj povezanosti njenih različitih

ekosistema na principima kruženja materije i jednosmernom proticanju energije u globalnim
razmerama. Osnovne elemente (C, O, H, N i dr.) organizmi, putem metaboličkih procesa,
ugrađuju u organska jedinjenja u svome telu. Organska materija prolazi kroz lance ishrane i
na kraju se razlaže. Tako se osnovni elementi vraćaju u spoljašnju sredinu, odakle ponovo
mogu da se koriste. Ovaj put osnovnih elemenata predstavlja biogeohemijske cikluse materije
na Zemlji, koji se mogu utvrditi za svaki element posebno.
Ugljenik se nalazi u atmosferi u obliku ugljen-dioksida i u hidrosferi, rastvoren u vodi.
U procesu fotosinteze:
6CO2 + 6H2O + svetlost → C6H12O6 + 6O2 (2.2)
vezuje se ugljenik i grade se organska jedinjenja (biljne materije), kojima se hrane viši
organizmi. Jedan deo ugljenika vraća se u atmosferu i vodu u toku disanja viših organizama, a
najveći deo ugljenika vraća se u spoljašnju sredinu procesima truljenja i vrenja (biljaka i viših
organizama), uz pomoć gljivica, gljiva i bakterija, kao što je prikazano na slici 2.4.
Slika 2.4. Ciklus kruženja ugljenika u prirodi.
Znatna količina ugljenika ostaje duže ili kraće vreme van kruženja. Ponekad ostaci
uginulih organizama, zbog posebnih uslova u kojima se nađu (na dnu okeana, duboko pod
zemljom, u uslovima niskih temperatura gde su procesi raspadanja usporeni) ne mogu biti
potpuno razloženi. U takvim (anaerobnim) uslovima može doći i do formiranja metana (tzv.
barski gas), koji ima mnogostruko veći uticaj na formiranje staklene bašte nego ugljen-
dioksid. Ugljen-dioksid, nastao sagorevanjem neobnovljivih izvora energije, uglavnom ostaje
van prirodnog ciklusa kruženja ugljenika u prirodi (uzrok je i nekontrolisana seča ogromnih
šumskih prostranstava) i proizvodi višak ugljen-dioksida, CO2.
8
Kinetička energija VETRA se može konvertovati u mehaničku ili električnu energiju

primenom vetrogeneratora. Vetrogenerator je uređaj koji pretvara kinetičku energiju vetra u
mehaničku, a u spoju sa električnim generatorom i u električnu energiju (tipično 220 V, 50
Hz). Mada jednostavan po shemi, ovaj sistem je veoma komplikovan u smislu održavanja
konstantnosti napona i frekvence naizmenične struje. To se postiže promenom ugla elise pri
određenim brzinama vetra i složenim elektronskim upravljačkim sistemom.
vetrogenerator
energija vetra
mehanicka elektricni
energija generator
jednosmerna ili
naizmenicna struja
Slika 2.4. Konverzija energije vetra u električnu i mehaničku energiju i izgled tipičnog
vetrogeneratora.
Energija zračenja Sunca se može prevesti u električnu energiju primenom

fotonaponskih konvertora (solarnih ćelija) odnosno u toplotnu energiju primenom solarnih
kolektora, a iz oba oblika u mehaničku energiju.
Sunce
solarna energija
solarni fotonaponska
kolektori celija
mehanicka energija
voda
toplotna energija elektricna energija
Slika 2.5. Konverzija energije Sunca u električnu i toplotnu energiju.
Izgledi solarnih fotonaponskih i toplotnih konvertora
9
Geotermalna energija uglavnom predstavlja toplotnu energiju. Osnovni vid su

geotrmalni izvori čija temperatura u principu varira od ~30 do 600C, pa čak i preko 1000C.
Ona se može direktno iskoristiti za zagrevanje ili nakon dogrevanja za proizvodnju vodene
pare i dobijanja električne i mehaničke energije primenom turbina i električnih generatora.
Drugi vid je bušenje dubokih rupa u zemlji (100-150 m) uz postavljanje cevi kroz koji
prinudno protiče neki fluid (npr: antifriz) uz pomoć pumpe. Sa obzirom da je temperatura
Zemlje na tim dubinama konstantna oko 20 – 25oC ovakav sistem se može koristiti i za
grejanje tokom zimskih meseci i za hlađenje tokom letnjih meseci u obliku visokoefikasnih
podnih i zidnih razmenjivača toplotne energije.
Na žalost to je još uvek veoma skupa investicija, ali se mora ozbiljno razmišljati o
njenoj primeni u skorijoj budućnosti.
električna
energija
kotao turbina
Pumpa grejanje dogrevanje

(biogorivo)
FLUID grejanje-hlađenje
100-150 m
konstantana
temperatura Voda (30-90o C)
tople stene Rezerve tople vode-

geotermalne vode
Slika 2.7. Mogućnost iskorišćavanja geotermalne energije.
Energija malih vodotokova u Srbiji sa oko 10% zastupljenosti predstavlja idealne

potencijale za dobijanje mehaničke i električne energije. Na žalost u Srbiji još uvek ne postoji
zakonska regulativa o korišćenju takvih izvora za ozbiljniju izgradnju i praktično nisu
dozvoljena. Energija malih vodotokova uglavnom se ne koristi, osim za turističko pokretanje
ražnjeva za pečenje mesa, malobrojnih vodenica i nekih ilegalnih električnih centrala? U ovoj
oblasti Država mora da napravi veliki pomak u Zakonskoj regulativi.
2.1.3. Mesto i uloga EHIE u konverziji i skladištenju energije
Zbog periodičnosti rada nekih ekološki prihvatljivih konvertora energije

(vetrogeneratora, fotonaponskih ćelija, solarnih kolektora i sl.), uslovljenih vremenskim
prilikama, dobom dana odnosno godine, neophodno je dobijenu energiju akumulirati
(skladištiti) da bi se omogućilo trošenje i pri nepovoljnim uslovima. Akumulacija energije je
naročito bitna ukoliko se konvertori koriste u specifičnim uslovi gde ne postoji mogućnost
povezivanja na elektrodistibutivnu mrežu, kao na primer: seoska domaćinstva, vikendice,
vojni objekti, telekomunikacioni repetitori i sl. Takođe, sve značajnija primena gorivnih
galvanskih spregova koji bi radili primenom određenih vrsta biogoriva u budućnosti može
postati osnovni izvor električne energije. To u manjoj meri važi i za fotoelektrohemijske i
mikrobne gorivne galvanske spregove.
10
3. ENERGETSKI POTENCIJALI OIE U REPUBLICI SRBIJI
3.1. ENERGETSKI BILANS REPUBLIKE SRBIJE
Energetski bilans uobičajeno predstavlja ukupnu potrošnju neobnovljivih izvora

energije. U okviru energetskog bilansa iznosi svih energenata se iskazauju u fizičkim
jedinicama (čvrsta goriva: u M tona, tečna goriva: u M tona, gasovita goriva: u M m3,
električna energija: u GWh, a toplotna energija: u TJ), a zajednički pokazatelj se obično
iskazuje u tonama ekvivalentne nafte (ten-energija koja se oslobađa sagorevanjem jedne
tone nafte).
Jedna tona ekvivalentne nafte iznosi:
- 41,87 GJ toplotne energije,
- 11,63 MWh električne energije,
- oko 2,0 tone kamenog uglja, ili 5,586 tona sirovog lignita,
- 0,99 t dizela
- 0.95 t benzina
- 1,16 t biodizela
- 1,56 t bioetanola
Energetski bilans po vrstama goriva za Republiku Srbiju.
RESURS Jedinica Domaća Uvoz

proizvodnja
Nafta M tona 0.646 3.080

Prirodni gas M m3 253.28 2564.43
Ugalj M ten 6.61 1.677
El. energija GW h 31305 1289
Ukupno M ten 8.37 7.31
Iz tabele se može videti da je u Republici Srbiji ukupna potrošnja energenata u 2006

godini iznosila oko 15.5 M ten, pri čemu je uvozna zavisnost (energetski debalans) ~47%.
3.1.1 Energetski potencijali obnovljivih izvora energije u Republici Srbiji
Tehnički iskoristivi energetski potencijal obnovljivih izvora energije u Republici

Srbiji je veoma značajan i procenjen je preko 3,83 miliona ten godišnje, pri čemu učešće
pojedinih OIE u tom potencijalu iznosi:
- oko 2,4 miliona ten godišnje (tj. oko 62,7% ukupnog potencijala) nalazi se u
iskorišćenju biomase, od čega oko 1,0 miliona ten, čini potencijal drvne biomase (seča
drveta i otpaci drvne mase pri njenoj primarnoj i/ili industrijskoj preradi), a više od 1,4
miliona ten čini poljoprivredna biomasa (ostaci poljoprivrednih i ratarskih kultura,
uključujući i tečni stajnjak nastao u stočarskoj proizvodnji);
- oko 0,4 miliona ten godišnje (tj. oko 10,4% ukupnog potencijala) nalazi se u malim
vodotokovima na kojima se mogu graditi male hidroelektrane. Procene su bazirane na
11
katastru malih hidroelektrana iz 1987. godine kojim je opisano 856 lokacija za izgradnju
malih hidroelektrana, snage od 90 kW do 8,5 MW, ukupne snage 449 MW i 1 590 GWh
pri čemu oko 90% lokacija poseduje tehnički potencijal snage ispod 1 MW;
- oko 0,2 miliona ten godišnje (tj. oko 5,2% ukupnog potencijala) nalazi se u
postojećim geotermalnim izvorima, koji su locirani na teritoriji Vojvodine, Posavine,
Mačve, Podunavlja i šireg područja centralne Srbije, kao i u postojećim banjama.
Nesistematičnost u istražnim i pripremnim radovima za korišćenje geotermalnih izvora i
odsustvo podsticaja za organizovano korišćenje ovog izvora energije su osnovni razlog
simboličnog iskorišćenja energije tople vode iz stotinak postojećih bušotina, relativno
niske temperature (retko preko 60°C), toplotne snage ispod 160 MJ s-1, iako dosadašnja
istraživanja ukazuju da je stvarni potencijal geotermalnih izvora bar pet puta veći od
ostvarenog;
- oko 0,19 miliona ten godišnje (tj. oko 5% ukupnog potencijala) nalazi se u energiji
vetra. Procena potencijala vetra bazirana je na dugogodišnjim podacima postojećih
hidrometeoroloških stanica koje vrše merenja na visini do 10 m, dok je za uvid u pravo
stanje potrebno da se vrše jednogodišnja merenja na visinama od 30 i 50 metara;
- oko 0,64 miliona ten godišnje (tj. oko 16.7% ukupnog potencijala) nalazi se u
iskorišćenju Sunčevog zračenja, uz plansku pretpostavku koja podrazumeva da svaka
stambena jedinica ugradi prosečno 4 m2, što predstavlja prosek potreba individualnog
stambenog objekta, odnosno ugradnju oko 10,6 miliona m2 (iako je na većini teritorije
Srbije broj sunčanih dana znatno veći nego u mnogim evropskim zemljama – preko 2 000
časova, zbog visokih troškova prijemnika Sunčevog zračenja toplote i prateće opreme,
intenezivnije korišćenje ovog i drugih obnovljivih izvora energije zavisiće prevashodno
od društvenog podsticaja za zasnivanje i sprovođenje nacionalnog Programa obnovljivih
izvora energije)
Sunce
0.64 Mten (16.7%)
Mali vodotokovi
0.4 Mten (10.4%)
Geotermalna
0.2 Mten
(5.22%)
Vetar
0.19 (4.96%)
Bioobnovljivi
2.4 Mten (62.7%)
Raspodela obnovljivih izvora energije u Republici Srbiji.
12
3.2. POTENCIJALI KORIŠĆENJA BIOMASE U SRBIJI
Biomasa je organska materija biljnog ili životinjskog porekla koja se pomoću

različitih procesa može prevesti u upotrebljivu energiju. Energija biljnog porekla predstavlja,
procesom fotosinteze akumuliranu svetlosnu energiju Sunca kojom se svetlost transformisala
u hemijsku energiju. U toku fotosinteze biljke koriste ugljen-dioksid iz vazduha i vode u cilju
stvaranja različitih ugljenih-hidrata, koji predstavljaju osnovne gradivne elemente biomase.
Na ovaj način se svetlosna odnosno sunčeva energija akumulira u hemijskim vezama
strukturnih komponenti biomase, a ova energije se može eksploatisati na različite načine.
Osnovni izvor biomase životinjskog porekla su u principu prirodni tečni stajnjak i
gradski otpad.
Energija akumulirana u biomasi je hemijske prirode pa u njenoj eksploataciji nema
prekida rada, kao što je to slučaj sa solarnom ili energijom vetra. Sa ovog aspekta, biomasa
ima više karakteristika fosilnih goriva nego obnovljivih izvora, sa razumljivim razlogom jer
su fosilna goriva ustvari fosilni oblik biomase. Istorijski gledano, biomasa je bila osnovni
izvor energije za čovečanstvo, uglavnom u obliku drveta koje se koristilo za grejanje i
spremanje hrane, dok su industrijskom revolucijom primat preuzela fosilna goriva. I pored
toga, biomasa danas učestvuje sa ~15% u ukupnoj potrošnji energije, a značajno je da je ovaj
udeo znatno veći u zemljama u razvoju nego u industrijalizovanim zemljama.
Slika 3.1. Približna raspodela agrarnih kultura u Republici Srbiji.
Jedan od najbitnijih faktora koji određuju potencijalnu ulogu biomase u energetskoj

industriji, predstavlja jaka konkurencija koja postoji između vrednosti biomase i zemljišta
neophodnog za njen uzgoj, što nije slučaj sa ostalim obnovljivim izvorima. Biomasa može da
se koristi kao hrana, đubrivo, za proizvodnju papirnih vlakana i kao energent. Čak i među
derivatima biomase postoji konkurencija koja može da smanji njen značaj kao potencijalnog
energenta: stajnjak je važno đubrivo i značajan izvor biogasa, drvna piljevina može da se
koristi kao zaštitini sloj plodnog zemljišta, u proizvodnji iverice ili kao briket za sagorevanje,
a otpadne masti kao hrana za domaće životinje ili sirovina za proizvodnju biodizela.
Pitanje koje država u okviru njenih planiranih potreba energetskog bilansa i hrane
mora postaviti je da li će se oranice zasaditi kulturama za prehrambene ili energetske potrebe.
Odluka da li će se na primer šećer iz šećerne repe, glukoza dobijena hidrolizom skroba iz
kukuruza ili krompira, kukuruzno/suncukretovo ulje koristiti kao prehrambena namirnica ili
13
prevesti u energent (na primer etanol ili biodizel), je vrlo delikatno pitanje i mora uključiti niz
planskih i često nepredvidivih aspekata.
Međutim, izuzimajući kompeticiju između različitih upotrebnih vrednosti biomase kao
energenta ili prehrambenih namirnica, stoji činjenica da se u Republici Srbiji praktično gubi
oko 1,5 do 2 miliona ten godišnje usled neadekvatnog korišćenja (truljenja) otpadne
biomase, pri čemu dolazi do izdvajanja ugljen-diosida i što je naročito opasno metana
pri anaerobnom truljenju.
Uzimajući u obzir gore navedene činjenice, adekvatni načini korišćenja biomase u
proizvodnji energije bi uključivao intenziviranje upotrebe otpadne biomase (na primer
briketiranje drvnih otpadaka, slame, sena, kukuruzovine i sl.), čijim se sagorevanjem osim
toplotne energije mogu dobiti i ostali vidovi energije primenom različitih konvertora.
3.3. BIOGORIVA
Biogorivo je naziv za goriva koja ili sama spadaju u biomasu ili su nastala preradom
biomase, te kao takva, za razliku od fosilnih goriva, spadaju u obnovljive izvore energije. U
biogoriva se ubrajaju i goriva koja su nusprodukt drugih procesa i koja bi, inače, bila otpadni
materijal.
Biogoriva danas predstavljaju ozbiljan izazov primarnim, fosilnim gorivima posle više
od jednog veka njihove upotrebe. Upotreba biogoriva u velikoj meri pomaže u borbi protiv
globalnog zagrevanja, imaju manji efekat staklene bašte i emituju ekološki prihvatljiviji
ugljen-dioksid od fosilnih goriva. Smanjena je i emisija drugih toksičnih materija, kao što su
azotni i sumporni-oksidi, koji utiču na povećanje broja oboljenja disajnih organa, naročito u
gradovima. Proizvodnja biogoriva ograničena je samo brzinom rasta biljaka i raspoloživošću
obradivih površina. Ukoliko se u proizvodnji biodizela koriste otpadne materije nema čak ni
tih ograničenja. U Evropi bi se od količine ulja za pripremu hrane, koje se svake godine posle
upotrebe baca, moglo proizvesti oko milijardu litara biodizela.
Većina, od 20 miliona vozača u Brazilu koristi automobilsko gorivo u kome ima
~25% etanola. O Brazilu se sve češće govori kao o „etanolskoj Saudijskoj Arabiji”. Sve je
veći broj zemalja koje sada propisuju kombinovanje biogoriva sa standardnim fosilnim
gorivima, a velike petrohemijske kompanije kao što su Šel (Schell) sve više ulažu u takvu
tehnologiju. Usled skokovitih porasta cene nafte, brizi zbog klimatskih promena i nesigurnosti
snabdevanja sirovom naftom, etanolu i drugim vrstama biogoriva predstoji svetlija budućnost.
Biogoriva koja će se u budućnosti bazirati na drvenastim biljkama, a ne na visokocenjenim
poljoprivrednim kulturama koja se koriste i za ishranu, zahtevaće krupna ulaganja, ali će se
ona brzo isplatiti: poljoprivreda će oživeti, obradivo zemljište će biti zaštićeno, vodotoci će
biti sačuvani. Biljke sa velikim sadržajem skroba i uljastih materija jedan su od dva
potencijalna izbora za proizvodnju biogoriva. U novijim istraživanjima posebna pažnja
posvećuje se uzgoju genetički modifikovanih drvenastih biljaka (brzorastuće vrste vrba,
topola i jablanova).
Biogoriva se mogu podeliti na čvrsta, tečna i gasovita.
3.1.1. Čvrsta biogoriva

Čvrsta biogoriva predstavljaju sve prirodne organske materije u čvrstom stanju, koje
sagorevanjem mogu dati toplotnu energiju, a koja se dalje može konvertovati u ostale oblike
energije (električnu i mehaničku).
14
U čvrsta biogoriva spadaju:

 drvo - u raznim oblicima: cepanice, usitnjeni drveni otpad, grančice, briketi, iverje, itd;
 slama - balirana ili ne;
 kukuruzovina i oklaska (šapurina);
 ostali biljni otpaci;
 seno (za sada bez praktične primene).
Toplotna moć biogoriva

Toplotna moć biogoriva zavisi od sadržaja vlage u biljnom materijalu. Sa porastom
sadržaja vlage u biljnoj masi opada njena toplotna moć. Ranije se toplotna vrednost biomase
upoređivala sa kamenim ugljem, a danas se upoređuje sa tečnim gorivom (dizel gorivom ili
uljem za loženje, sa energijom od ~39 MJ kg-1). Okvirno posmatrano, 3 kg slame (12,7 do 16
MJ kg-1) može da zameni oko 1 kg dizel goriva (D2) ili ulja za loženje, 2,6 kg oklaske (sa
7,5% sadržaja vlage, 14,7 MJ kg-1) po toplotnoj moći odgovara 1 kg lakog ulja za loženje.
Energetska vrednost drvne mase, takođe, zavisi od njegove vlažnosti. Drvo
uskladišteno 2 - 3 godine ima dvostruko veću energetsku vrednost od sveže posečenog drveta,
kao što se može videti u tabeli 3.1.
Tabela 3.1. Zavisnost energije drvne mase od sadržaja vlage.

Stanje drveta Sveže Uskladišteno Uskladišteno
preko leta 2-3 godine
Vlažnost, % 50 - 60% 25 - 35% 15 - 25%
Energija, MWh kg-1 2.0 3.4 4.0
Energija, MJ kg-1 7.2 12.24 14.4
Osnovni problem pri korišćenju biomase je njena mala zapreminska masa i velika
brzina sagorevanja. Iz tog razloga, čvrsta biomasa se prevodi u brikete i pelete, čiji je tipičan
izgled dat na slici.3.2.
Slika 3.2. Izgled briketa (levo) i peleta (desno).
Briketi se dobijaju presovanjem u ekstruderima, a peleti korišćenjem dva tipa

rotacionih presa. Izgledi valjaka rotacionih presa za peletiranje dati su na slici 3.3.
15
Slika 3.3. Izgledi valjaka rotacionih presa za peletiranje.
Bilo bi veoma korisno da se kao izvor mehaničke energije, za presovanje koristi, na

primer, parna mašina ili Stirlingov motor čiji bi se rad zasnivao na korišćenju biogoriva.
Sagorevanje je najjednostavniji vid korišćenja čvrste biomase. Međutim, primenom
različitih tehnoloških postupaka od celuloze (lignoceluloze) se mogu dobiti mnogo važniji
proizvodi. Postoje dva osnovna tehnološka potupka prerade čvrste biomase: gasifikacija, pri
čemu se dobija sintetički gas (singas) i piroliza, kojom se dobija pirolitičko ulje.
Kod prvog postupka, shematski prikazanog na slici 3.4, od biljne materije se u procesu
gasifikacije dobija sintetički gas (singas, smeša uglje-monoksida i vodonika). Singas se u
Fišer - Tropsovoj (Fischer - Tropsch) sintezi prevodi u različite ugljovodonike. Vodonik i
ugljen-monoksid se mešaju u odnosu ~2:1 i pri temperaturi od ~200°C, uz prisustvo
katalizatora, prevode se u različite ugljovodonike. Fišer - Tropsov postupak kojim se dobijaju
ugljovodonici opšte formule CnH(2n+2), uključuje čitav niz reakcija pri kojima se stvaraju
alkani:
(2n+1)H2 + nCO → CnH(2n+2) + nH2O (3.1)
Za ovu svrhu primene, stvaranje metana (CH4, n=1) je uglavnom nepoželjna reakcija.
Lignoceluloz
a
Predtretman
Gasifikacija
Singas
Sintetička
Sagorevanj Fišer-Tropsova tečna i
e sinteza gasovita
biogoriva
Slika. 3.4. Shematski prikaz dobijanja biogoriva gasifikacijom.
Tokom gasifikacije poželjno je stvaranje alkana koji imaju ravan lanac, jer su pogodni za
primenu kao dizel gorivo. Osim alkana, dobijaju se i male količine alokohola i drugih
jedinjenja. Dobijena smeša ugljovodonika se može podeliti na dizelsku i benzinsku frakciju.
U Fišer - Tropsovoj sintezi mogu se upotrebljavati različiti odnosi singasa: ako se
upotrebljavaju kobalt ili nikal, kao katalizatori, najbolji odnos H2:CO je od 1,8 do 2,1; ako se
16
upotrebljava gvožđe kao katalizator, onda je moguće koristiti i niže odnose H2:CO, što je
uobičajeno za singas dobijen iz uglja i biomase (odnos H2:CO je u ovom slučaju dosta nizak,
a može biti i manji od 1).
Druga, iako stara, danas veoma obećavajuća, je reakcija pirolize, tzv. brza termička
obrada (Rapid Thermal Processing, RTP) shematski prikaza na slici 3.5. Piroliza se zasniva
na veoma brzom termičkom tretmanu biljne mase bez prisustva kiseonika, pri čemu se
produkti brzo hlade dajući, u zavisnosti od uslova pirolitičko ulje i druge komponente. Ovim
procesom dobija se: čvrsto gorivo (drveni ugalј – ćumur), tečno gorivo (bioulјe koje
predstavlja mešavinu uglјovodonika sličnu nafti) i gasovito gorivo (gorivni ili drvni gas), od
kojih se daljom obradom može dobiti čitav niz vrednih proizvoda.
Drvna masa
Predtretman
Piroliza (450-500oC)
Pirolitičko ulje
Biogoriva Polimeri Aditivi Sagorevanje
Slika. 3.5. Shematski prikaz pirolize.
U zavisnosti od temperature i vremena reakcije pirolize dobijaju se produkti čiji je

tipičan sastav dat u tabeli 3.2.
Tabela 3.2. Sastav proizvoda pirolize u

zavisnosti od uslova odigravanja reakcije.
Vrsta Uslovi Tečno Čvrsto Gasovito
% % %
Brza 500oC, ~1 s 75 12 13
Srednja 500oC, 10-30 s 50% 25 25
Proizvodnja 400oC, 30 35 35
drvenog uglja nekoliko dana
Proizvodnja gasa 750-900oC 5 10 85
Tarifikacija ~290oC, ~0 80 20
20-60 min
3.1.2. Tečna biogoriva
Tečna biogoriva se mogu dobiti, različitim fizičko - hemijskim postupcima od čvrste biomase,
kao što je već pokazano na primerima gasifikacije i pirolize.
U tečna biogoriva spadaju:
 Alkoholna biogoriva (bioetanol, biometanol i biobutanol);
 Bioulja (suncokretovo ulje, ulje iz uljane repice, kukuruzno i sl., ali i upotrebljena jestiva
ulja, npr., iz friteze čijom se preradom može dobiti biodizel).
 Biodizel
17
Radi poređenja sa neobnovljivim izvorima energije, u tabeli 3.3. su date uporedne

vrednosti gustine energija različitih obnovljivih i neobnovljivih tečnih goriva.
Tabele 3.3. Gustine energija različitih

obnovljivih i neobnovljivih tečnih goriva.
Gorivo Energija
MJ dm-3
Dizel - D100 38.6
Biodizel - B100 37.2
Benzin 32.2
Biobutanol 29.2
Bioetanol 19.6
Biometanol 16.0
3.1.2.1. Bioalkoholi
Bioalkoholi se uglavnom dobijaju fermentacijom šećera, odnosno, skroba (nakon hidrolize)
ili iz biogasa. Najznačajniji predstavnici bioalkohola su metanol, etanol i butanol.
- Biometanol
Metanol je najjednostavniji predstavnik alkohola sa hemijskom formulom CH3OH,
temperaturom ključanja od 64,5°C i gustinom od 0,7918 g cm-3.
Metanol se ranije dobijao suvom destilacijom drveta, a danas se najčešće dobija sintezom iz
vodonika i ugljen-monoksida (singasa), dobijenih iz metana, prirodnog ili biogasa, ili
gasifikacijom čvrste biomase. Reakcija se odigrava pri povišenoj temperaturi i pritisku uz
prisustvo katalizatora, prema ukupnoj reakciji:
CO + 2H2 = CH3OH (p=50 – 300 bar; t = 200 – 400°C)
Danas je najrašireniji katalizator na bazi bakra, cink-oksida i aluminijum-oksida. Pri

pritisku od 5 – 10 MPa (50–100 bara) i na temperaturi od 250°C, može se proizvesti metanol
sa selektivnošću >99.8%.
Za dobijanje pravog biometanola bilo bi neophodno koristiti samo singas (dobijen iz
drvne mase) ili ugljen-monoksid (dobijen, na primer, nepotpunim sagorevanjem nekog oblika
biomase ili iz biogasa) i vodonika (dobijen elektrolizom vode primenom električne energije iz
obnovljivih izvora).
Metanol se koristi kao pogonsko gorivo kod automobilskih motora gde je potrebna
velika snaga i visoka izdržljivost protiv detonacije. Metanol sadrzi 50% kiseonika (oksigena)
što pospešuje sagorevanje u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, ima veći stepen
iskorišćenja od benzina i izrazito visok oktanski broj od ~130. Izduvni gasovi su čistiji od
benzina i sadrže manje CO2. Mana metanola, kao pogonskog goriva je što sadrži duplo manje
energije, 16 MJ dm-3, od benzina po jedinici zapremine, pa je potrebna dvostruko veća
količina metanola da bi se dobila ista snaga motora.
Pored primene kao osnovnog goriva, u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem,
metanol se najčešće razmatra kao izvor vodonika za napajanje gorivnih galvanskih spregova i
električni pogon automobila. Naime, upotreba gasovitog (komprimovanog) vodonika u
gorivnim galvanskim spregovima je povezana sa nizom mogućih incidentnih situacija
(teškoće u skladištenju, potencijalno velike opasnosti od samozapaljivanja i eksplozije i sl.),
iz tog razloga se kao izvor vodonika može koristiti reforming reakcija metanola vodenom
parom koga je mnogo lakše skladištiti u rezervoaru automobila:
CH 3OH  H 2O  3H 2 CO 2 (3.2)
18
- Bioetanol
Etanol je sledeći predstavnik nižih alkohola sa formulom C2H5OH. Njegova tačka ključanja
iznosi 78,4oC, a gustina 0.789 g cm-3. Etanol se može proizvesti sintezom iz vode i etena u
prisustvu sumporne kiseline kao katalizatora.
Za razliku od metanola, etanol se može u velikim količinama dobiti na ekološki
prihvatljive načine iz bilo koje biomaterije koja sadrži skrob ili šećer. Etanol se najčešće
dobija alkoholnim vrenjem šećera dobijenih iz različitih izvora u prisustvu odgovarajućih
gljivica (kvasaca) vrenja, kao što je prikazano na slici 3.6.
CHO 80-96% Etanol
H OH
vrenje 10-20%
skrob hidroliza H OH
C2H5OH
sećer
HO H
H OH frakciona
CH2OH destilacija
Glukoza biogorivo
Slika 3.6. Princip proizvodnje bioetanola klasičnom fermentacijom.
Nažalost, ograničavajući faktor u dobijanju etanola je otpornost mikroorganizama koji

ga proizvode (na primer, kvasac ugine pri koncentraciji etanola od ~18%), pa je za dobijanje
većih koncentracija neophodna destilacija. Prednost etanola je što se može u potpunosti
proizvesti upotrebom biomaterija. Cena bioetanola je dvostruko niža od cene benzina ili
dizela. U Brazilu se to gorivo može nabaviti širom zemlje. Sve je veći broj zemalja koje sada
propisuju kombinovanje biogoriva sa standardnim fosilnim gorivima.
U industrijskim razmerama bioetanol se može proizvoditi praktično iz svake čvrste
biomaterije koju čine celuloza, lignoceluloza, hemiceluloza, skrob ili šećer. Principijelna
tehnološka shema dobijanja bioetanola je data na slici 3.7.
Ostaci repe, trske Lignoceluloza

Šećerna repa, žitarice, hemiceluloza
šećerna trska krompir... celuloza
mlevenje mlevenje
ekstrakcija
ekstrakcija
predtretman
SKROB enzim
enzim celulaze
amilaze hidroliza
Hidroliza
RASTVOR
ŠEĆERA
kvasci stočna hrana, đubrivo
FERMENTACIJA DESTILACIJA BIOETANOL 98%
CaCl2
Slika 3.7. Principijelna tehnološka shema dobijanja

bioetanola iz različitih sirovina biljnog porekla.
19
Tokom hidrolize pod dejstvom različitih enzima (amilaze, celulaze) polisaharidi daju
proste šećere. Hemiceluloza se razlaže na smešu šećera koju čine pentoze (ksiloza i
arabinoza) i heksoze (galaktoza i manoza), a celuloza se prevodi u glukozu sledećom
reakcijom:
(C6H10O5)n + nH2O → nC6H12O6 (3.3)
Prosti šećeri podležu fermentaciji pod dejstvom gljivica kvasca,
C6H12O6 → 2C2H5OH + 2CO2 (3.4)
a bioetanol se dobija naknadnom destilacijom i sušenjem anhidrovanim kalcijum-hloridom.

Prinos bioetanola zavisi od polaznih sirovina i kao što se može videti iz tabele 3.4, najmanji je
za šećernu trsku, a najveći za pirinač.
Tabela 3.4. Prinos bioetanola iz različitih sirovina.
Vrsta sirovine Bioetanol,
dm3t-1
Šećerna trska 70
Šećerna repa 110
Šećerni krompir 125
Krompir 110
Pirinač 430
Kukuruz 360
Pšenica 340
Ječam 250
Celulozna biomasa 280
- Biobutanol
Butanol (C4H9OH, tačka ključanja 118oC, gustina 0,810 g cm-3) zbog bliske gustine energije,
obično se razmatra kao direktna zamena benzinu za korišćenje u OTO-motorima sa
unutrašnjim sagorevanjem. Butanol proizvodi sličnu snagu tokom ciklusa sagorevanja kao i
obični benzin, a pri tome nema potrebe za modifikacijom motora, manje je korozivan,
rastvorljiv je u vodi i može se distribuirati korišćenjem postojeće infrastrukture. Takođe,
velika prednost biobutanola je odsustvo sumpornih jedinjenja koja uvek prate naftni benzin.
Biobutanol se dobija ABE (aceton-butanol-etanol) fermentacijom šećera iz prerađenog
skroba (krompir, kukuruz i sl.), glicerola (koji je inače problematični nusproizvod pri
proizvodnji biodizela), celuloznih materija itd., uz prisustvo bakterija (na primer, Clostridium
acetobutylicum). Reakcija se odigrava na 33 - 370C u trajanju od 30 do 40 časova. Prinos je
oko 15 - 20 g dm-3, uz tipičan sastav 60% n-butanola, 30% acetona, 10% etanola. Frakcionom
destilacijom se ovakva smeša može razdvojiti. Mada je ova tehnologija, čija je uprošćena
shema data na slici 3.8, bila poznata još 1916. godine i u velikim razmerama se koristila do
četrdesetih godina prošlog veka, niska cena dobijanja benzina ju je istisnula. Pored svih
dobrih karakteristika, biobutanol se danas praktično ne koristi, iako postoje velike tendencije i
potreba za tim.
20
Skrob, melasa Kukuruzovina,

glicerol, šećer.. slama, celuloza..
Hidroliza Saharifikacija
FERMENTACIJA
Aceton Butanol Etanol Ostala jedinjenja

30% 60% 10%
Slika 3.8. Principijelna tehnološka shema dobijanja

biobutanola iz različitih sirovina biljnog porekla.
3.1.2.2. Biodizel
Biodizel je po hemijskom sastavu mešavina metil (ili etil) estara viših masnih kiselina.
Biodizel se dobija iz biljnih ulja (uljane repice, soje, suncokreta, kukuruza), kao i iz otpadnih
ulja i masti, reakcijom transesterifikacije uz prisustvo katalizatora. Zanimljivo je da je ova
reakcija otkrivena još 1853. godine, a da je prvi dizel motor kao gorivo koristio ulje od
kikirikija. Može se koristiti nezavisno ili u mešavini sa fosilnim dizelom, u bilo kom odnosu.
U zavisnosti od udela u mešavini, biodizel se naziva, na primer: B5 (5% biodizela i 95%
fosilnog dizela), B20 (20% biodizela i 80% fosilnog dizela) ili B100 (čist, 100% biodizel).
Primena biodizela, u poređenju sa fosilnim dizelom, obezbeđuje u smislu zaštite
životne sredine, smanjenje efekta staklene bašte, kao i redukovanu emisiju sumpornih oksida,
ugljen-monoksida i suspendovanih čestica, a ugljen-dioksid učestvje u jednogodišnjem
ciklusu ugljenika u prirodi.
U tabeli 3.5 dato je poređenje emisije biodizela u odnosu na fosilni dizel, uzimajući da
je emisija fosilnog dizela 100%.
Tabela 3.5. Promene u emisiji biodizela

u poređenju sa emisijom fosilnog dizela (100%).
Vrsta emisije B100 B20
Ugljen-monoksid -43,2% -12,6%
Ugljovodonici -56,3% -11,0%
Čestice -55,4% -18,0%
Azotni oksidi +5,8% +1,2%
Toksične materije -60% / -90% -12% / -20%
Mutagene materije -80% / -90% -20%
Ugljen-dioksid (životni ciklus) -78,3% -15,7%
Kvantifikacija ovih efekata na životnu sredinu vrši se popularnim pristupom Well-to-

Wheel, WTW, gde se vrši merenje neto emisije tokom celokupnog lanca proizvodnje -
21
potrošnje. Kompletna procena energetskog bilansa ciklusa goriva uključuje, ne samo

energetski sadržaj biodizela i energiju koja se potroši u njegovoj proizvodnji, već i energiju
koja se troši tokom svih procesa potrebnih da bi se došlo do konačnog proizvoda. Studije,
koje su rađene za biodizel, pokazuju da je ukupni energetski bilans za uljanu repicu
(uključujući i ekstrakciju, rafinaciju i esterifikaciju) pozitivan. U cilju optimizacije
kompletnog procesa, dobijanje sirovog ulja bi trebalo da se odvija blizu zemljišta na kojem se
usev uzgaja, tako se smanjuju energetski troškovi transporta. Ljuska i ostaci slomljenog zrna
mogu se sagorevati u cilju proizvodnje energije. Pokazatelji energetskog bilansa za suncokret
su slični kao za seme uljane repice. Sa jednog hektara zasađenog suncokretom, proizvodi se
manje biodizela, ali sa druge strane dobija se više stabljika, a koristi se manje veštačkog
đubriva i agrohemije.
Tehnologija proizvodnje biodizela
Tehnološki postupak proizvodnje biodizela zasniva se na transesterifikaciji, odnosno,

hemijskoj reakciji triglicerida sa metanolom u prisustvu Na-metilata kao katalizatora, pri
čemu nastaju metil-estri (biodizel) i glicerol (glicerin), kao što je shematski prikazano na slici
3.9.
O O
CH2 O C- R1 CH3 O C- R1 CH2 O
O Na-metilat O
CH O C- R2 + 3CH3OH CH3 O C- R2 + CH O
O O
CH2 O C- R3 CH3 O C- R3 CH2 O
trigliceridi biodizel glicerol

metanol smeša estara
masnih kiselina
Slika 3.9. Shematski prikaz proizvodnje biodizela
R-nastavci viših masnih kiselina mogu biti:

 Palmitinska: R = - (CH2)14 – CH3
 Stearinska: R = - (CH2)16 – CH3
 Oleinska: R = - (CH2)7 CH=CH(CH2)7CH3
 Linolna: R = - (CH2)7 CH=CH-CH2-CH=CH(CH2)4CH3
 Linoleinska: R = - (CH2)7 CH=CH-CH2-CH=CH-CH2-CH=CH-CH2-CH3
Tipične fizičke osobine reaktanata i proizvoda reakcije date su u tabeli 3.6.
Tabela 3.6. Fizičke osobine reaktanata i

proizvoda kod dobijanja biodizela.
Gustina (g cm-3) M (g mol-1)
Metanol 0.792 32.04
Ulje 0.915 872 (*)
Glicerol 1.26 92.9
Biodizel 0.88 292.2
*potrebno je odrediti u zavisnosti od vrste ulja
(obično se posredno određuje titracijom sa NaOH ili KOH)
22
Pojednostavljena tehnološka shema data je na slici 3.10. Reakcija se može odigravati

kontinualno i za manje količine diskontinualno. Nakon prerade čistog ili onečišćenog -
upotrebljenog ulja, određuje se titracioni broj ulja i količina potrebnog katalizatora. Nakon
reakcije transesterifikacije, razdvajanje estarske (lakše) faze i glicerolske (teže) faze vrši se u
uređajima za taloženje, praktično na granici rastvorljivosti ovih dvaju faza.
Slika 3.10. Principijelna shema procesa proizvodnje biodizela.
Dobijena estarska faza se dalje ispira vodom radi uklanjanja zaostalog metanola,
glicerola, katalizatora i sapuna. Isprani estri suše se u vakuumu i hlade. U biodizel se dodaju
aditivi za niskotemperaturne karakteristike (depresanti) i stabilizatori (antioksidansi).
Glicerolska neobrađena faza (glicerol, metanol i katalizator) meša se sa vodom iz
procesa pranja metil-estara. Zakišeljavanjem sa HCl, katalizator se razlaže na rastvor NaCl i
metanol.
Frakcionisanje metanola i glicerolske vode vrši se u rektifikacionim kolonama. Dobijeni
metanol, čistoće 99,99%, vraća se u proces transesterifikacije. Glicerolska voda se dalje
prerađuje do tehničkog glicerola, koji se upotrebljava u proizvodnji eksploziva. Glicerol se,
takođe, može prerađivati do nivoa farmaceutske čistoće. Međutim, količine izdvojenog
glicerola su ogromne, i on ne može biti u potpunosti iskorišćen, te nastaju problemi sa
njegovim skladištenjem. Jedna mogućnost rešenja tog problema bi mogla biti proizvodnja
biobutanola.
Stehiometrijski gledano od ~1000 l ulja i ~130 l metanola može se dobiti ~1000 l

biodizela, odnosno:
1000 l ulja + 127 l metanola → 1045 l biodizela + 77.3 l glicerola
Zbog različitog kvaliteta ulja i potrebe za korišćenjem katalizatora (natrijum ili kalijum
metilata), tipična potrošnja je:
 1000 l ulja
 220 l metanola
 6.5 kg NaOH ili 9.4 kg KOH (čistoće 89%)
pri tome se natrijum hidroksid rastvara u ukupnoj količini metanola i kontrolisano dodaje ulju.
Neophodno je voditi računa u eliminaciji vlage u svim tehnološkim fazama, pošto u
suprotnom može da dođe do saponifikacije.
23
Problem sa čistim biodizelom je geliranje pri temperaturama ispod 5°C. U ovom

trenutku ne postoji proizvod koji bi značajno smanjio gel tačku čistog biodizela. Tako da je,
tokom zime, potrebno koristiti mešavinu biodizela, klasičnog dizela sa niskim sadržajem
sumpora i kerozina. Zbog niže vrednosti pH od običnog dizel goriva, biodizel šteti nekim
plastičnim i gumenim delovima automobila koji nisu sertifikovani za upotrebu biodizela. Kod
tih automobilskih delova je primećeno da sa vremenom dolazi do rastvaranja gumenih cevi.
Primećena su i oštećenja dizel pumpi koje služe za dovod goriva u motor kod nesertifikovanih
biodizela (garažna izrada), gde nisu u potpunosti razdvojene estarske faze i katalizator.
I nakon dugog niza godina od pojave prvih biodizela, autoindustrija veoma sporo
reaguje i pravi malo automobila koji su sertifikovani za korišćenje biodizela.
24
3.1.3. Gasovita biogoriva
Gasovita biogoriva će u skorijoj budućnosti predstavljati ozbiljnu konkurenciju

prirodnom gasu. Biogasni digestori koriste biorazgradive materije, od kojih se dobijaju dva
korisna proizvoda: biogas i fermentisano biođubrivo vrhunskog kvaliteta. Biovodonik je
idealno ekološko gorivo, čijim sagorevanjem se dobija najčistija voda. Sagorevanjem
biogoriva i biovodonika moguće je dobiti toplotnu i električnu energiju. Biogas prečišćen do
nivoa čistoće za gasovod naziva se obnovljivi prirodni gas i moguće ga je koristiti u svakoj
primeni kada se, inače, koristi zemni - prirodni gas, što uključuje njegovu distribuciju
gasovodima, proizvodnju električne energije, grejanje, zagrevanje vode i upotrebu u raznim
tehnološkim procesima. Komprimovani biogas i biovodonik mogu se koristi i kao pogonsko
gorivo vozila.
U gasovita biogoriva spadaju:

- Biogas,
- Generatorski gasovi nastali preradom biomase (drvni gas),
- Destilacioni gasovi nastali preradom biomase,
- Deponijski biogas,
- Vodonik nastao cepanjem bilo kog ugljovodonika ili elektrolizom vode električnom
energijom dobijenom iz obnovljivih izvora.
3.1.3.1. Biogas
Osnovni predstavnik gasovitih biogoriva je biogas. Biogas je mešavina uglavnom
metana i ugljen-dioksida, koja se dobija prilikom razgradnje organskih materija pod
anaerobnim uslovima. On je metabolički proizvod anaerobnih bakterija koje proizvode metan.
Anaerobne bakterije predstavljaju jedan od najstarijih oblika života na Zemlji. One su se
razvile pre nego što je fotosintezom biljaka oslobođena velika količina kiseonika u atmosferu.
Kada se govori o biogasu, obično se misli na gas sa velikom količinom metana u sebi. Često
se za biogas koriste i nazivi kao što su barski gas, deponijski gas, močvarski gas i sl., već
prema mestu nastanka. Svaka varijanta ima različite koncentracije metana i ugljen-dioksida u
sebi, zajedno sa manjim udelom drugih gasova. Pošto se biogas proizvodi tamo gde se
organski materijal razgrađuje u anaerobnim uslovima, postoji širok spektar organskih materija
koje su pogodne za njegovu proizvodnju, kao što su:
 tečno i čvrsto stajsko đubrivo,
 posebno prikupljan biološki otpad iz stambenih objekata,
 obnovljivi materijali, kao što su kukuruzna silaža, semenke koje se ne koriste za
ishranu, itd,
 mulj iz kanalizacije,
 korišćeni podmazivači, upotrebljene masti i ulja,
 trava ili seno,
 biloški otpad iz klanica, pivara, destilerija, prerade voća i proizvodnje vina, mlekara,
industrije celuloze, šećerana.
Napomena: drvo i drvna masa u svom primarnom obliku nisu pogodni za proizvodnju biogasa, jer
bakterije koje proizvode metan ne mogu da prerade lignin, kojeg ima u drvetu. Pesticidi, dezinficijenti
i antibiotici imaju negativan efekat na bakterije metanskog vrenja.
Biogas se sastoji približno od 50% do 75% metana (CH4) i ostatka, koga čine ugljen-
dioksid, ugljen-monoksid i azot. Tipičan raspon sastava je dat u tabeli 3.7.
25
Tabela 3.7. Tipičan sastav biogasa.

Tipičan sastav biogasa, %
Metan, CH4 50-75
Ugljen-dioksid, CO2 25-50
Azot, N2 0-10
Vodonik, H2 0-1
Vodonik-sulfid, H2S 0-3
Ovaj relativni odnos gasova zavisi od obrađivanog materijala i postupka obrade.

Biogas ima značajnu energetsku vrednost od približno 6 - 7 kWh m-3 što ga čini vrlo
isplativim i univerzalnim gorivom, daleko isplativijim od ostalih fosilnih goriva i biomase.
Jedan kubni metar biogasa sadrži približno istu količinu energije kao 0,6 litara lož-ulja, ili
0,65 m3 prirodnog gasa
Ustanovljeno je da metan ima mnogostruko veći efekat na formiranje staklene bašte

od ugljen-dioksida. Shodno tome, sagorevanjem ili nekom drugom primenom biogasa u
kojoj se metan prevodi u ugljen-dioksid smanjuje se i uticaj na efekat staklene bašte.
Dokazano je da metan nastao varenjem biomase koju preživari koriste za ishranu, a čiji se
broj procenjuje na desetine milijardi grla, mnogo više doprinosi gasovima staklene bašte
(uglavnom metan) nego gasovi iz svih transportnih sredstava u svetu, ukupno.
Za sada se uglavnom koristi biogas dobijen iz tečnog stajnjaka na farmama. Na stočnim

farmama očekivana proizvodnja biogasa varira u zavisnosti od životinjske vrste i načina
uzgoja i kreće se u granicama 20 - 40 m3 biogasa po m3 osoke (stajnjaka). Energetski
potencijal biomase na farmama se određuje prema broju tzv. uslovnih grla stoke (UG) koji
predstavlja životinju ili više njih, ukupne težine 500 kg žive vage. Primer broja životinja koje
predstavljaju UG je dat u tabeli 3.8.
Tabela 3.8. Broj UG sa količinom proizvedenog
biogasa i njegova energetska moć.
Krave muzare: 1 UG = 0,6 - 1,2
- približno 1,3 m3 biogasa dnevno po UG
- snaga biogasa: 6 kWh/Nm3
Svinje: 1 UG = 2 - 6
Kokoške nosilje: 1 UG = 250 - 320
- približno 2 m3 biogasa dnevno po UG
- snaga biogasa: 6,5 kWh/Nm3
Ovce: 1 UG = 15-20
Toplotna moć biogasa zavisi od sadržaja metana i za prosečan sadržaj od 65% iznosi
6,4 kWh/Nm-3. Koristeći kogeneracione gasne motore, od 1 Nm3 biogasa, moguće je
proizvesti 2,5 kWh električne i 3,3 kWh toplotne energije. Napomena: 1 Nm3 predstavlja
zapreminu gasa pri normalnim uslovima, TN = 273,15 K (0oC), pN = po= 101325 Pa, i pri
vlažnosti gasa x = 0. Za preračun zapremine na normalne uslove koristi se sledeća jednačina:
p TNV
VN  o
(3.5)
p T (1  x )
26
Na primer, 2 m3 biogasa na temperaturi od 60oC na normalnom pritisku i vlažnosti od 35% (x

= 0,35), imao bi zapreminu od 1,26 m3 pri normalnim uslovima.
Proces proizvodnje biogasa

Osnovni proces proizvodnje biogasa obično se sastoji iz tri faze:
- Pripreme biološkog inputa,
- Razgradnje – fermentacije,
- Tretmana ostataka.
Principijelna shema procesa proizvodnje biogasa i njegovog korišćenja data je na slici

3.11.
izduvni 10
gasovi
7 razmenjivač toplote
gasna rezervoar
baklja biogasa 9 toplotna
5 energija
anaerobni 4
digestor 8
biomasa električna
gasna turbina-
1 električni generator energija
poljoprivredno
đubrivo
2 prethodni
tretman 3
Slika 3.11. Principijelna shema dobijanja i korišćenja biogasa.
Pošto se biogas može proizvoditi svuda gde se organski materijal razgrađuje bez
vazduha, postoji širok spektar organskih materija (1) koje su pogodne za anaerobnu
razgradnju. Neke od tih materija su: tečno i čvrsto stajsko đubrivo, posebno prikuplјan
biološki otpad iz stambenih delova, obnovlјivi materijali, kao što su kukuruzna silaža,
semenke koje se ne koriste za ishranu itd., mulј iz kanalizacije i masti, korišćeni podmazivači,
biloški otpad iz klanica; pivara, destilerija; prerade voća i proizvodnje vina; mlekara;
industrije celuloze, šećerane, i sl.
Kao što je prikazano na slici 3.11, pomenuti, organski materijal se prvo skuplјa u
rezervoaru za predskuplјanje i mešanje (2). Ovaj rezervoar služi za mešanje i homogenizaciju
različitih fermentacionih materija. Nakon zagrevanja na 70°C u rezervoaru za prethodni
tretman (3), uništavaju se sve bakterije negativne po proces fermentacije, materijal se
prebacuje u anaerobni digestor (4) i dodaju se korisne bakterije (na primer: Ruminococcus
flavefaciens, Eubacterium cellulosolvens, Clostridium cellulo-solvens, Clostridium
cellulovorans, Clostridium thermocellum, Bacteroides cellulosolvens i sl.) koje proizvode
biogas. U slučaju prestanka rada postrojenja, kao i u slučaju veće proizvodnje gasa,
neophodna je gasna baklјa (5), koja taj višak sagoreva. Prečišćena biomasa predstavlјa
početak anaerobne razgradnje. Neophodni uslov je konstantna temperatura i pH vrednost od
6,5 do 7,5. Biorazgradnja je najefekasnija na temperaturi od 15°C za psihrofilne bakterije,
35°C za mezofilne bakterije, i 55°C za termofilne bakterije.. U praksi se pokazalo da je
27
zadržavanje od oko 10 dana najefektivnije za termofilne, 25 do 30 za mezofilne i 90 do 120 za

psihrofilne bakterije. Većina postrojenja koja danas radi, koristi se mezofilnim temperaturnim
opsegom. Kako bi se osigurao stalni dotok gasa, nezavisno od protoka inputa, proizvedeni
biogas se skuplјa u gasnom rezervoaru (7), odakle se prosleđuje u gasni motor povezan sa
generatorom električne energije (8). Toplota koja se stvara tokom rada motora, može se
efekasno iskoristiti rekuperacijom preko izmenjivača toplote (9). Biogas, kao obnovlјivi
energetski izvor, proizvodi izduvne gasove (10) koji se bez prečišćavanja, vraćaju u prirodni
ciklus kruženja ugljenika.
Shodno navedenom, pri proizvodnji i preradi biogasa direktno se dobijaju električna i

toplotna energija, u najčistijem vidu, kvalitetno organsko poljoprivredno đubrivo, i drastično
se smanjuju zagađenja koja proizvode različite grane industrije, kao i negativni uticaj metana
na efekat staklene bašte prevođenjem u daleko manje štetan ugljen-dioksid koji se direktno
vraća u prirodni ciklus kruženja ugljenika.
3.1.3.2. Deponijski biogas

U novije vreme, zbog ogromnih količina različitog komunalnog i kanalizacionog
otpada, posebno nastalih u gradskim sredinama, sve je veća potreba za njihovom preradom.
Jedan od najjednostavnijih načina je proizvodnja tzv. deponijskog biogasa. Princip dobijanja
deponijskog gasa je vrlo jednostavan. Deponija čiji je kapacitet popunjen, prska se
anaerobnim bakterijama, prekriva debljim slojem zemlje, a nastali gas se isisava kroz šipove
pobijene u deponiju. Nakon iscrpljivanja gasa, zaostaje izuzetno kvalitetno zemljište, ali pod
uslovom da je društvena svest na visokom nivou i da se pre bacanja otpada vrši njegovo
sortiranje uz obaveznu reciklažu.
Zapremina deponijskog biogasa u Nm3 po toni otpadnog materijala, približno iznosi:
 Biološki otpad: 100 – 200,
 Otpad od hrane: 120 – 150,
 Mast iz kolektora: 80 – 150,
 Korišćeno ulje, mast: 1.000,
 Destilerija: 20,
 Mlečna surutka: 25,
 Otpad iz klanica: 100.
Za dobijanje 1 kWh struje i 1,24 kWh toplote, u principu su potrebne sledeće količine
otpadnih energetskih izvora:
 5 do 7 kg biološkog otpada,
 5 do 15 kg smeća,
 8 do 12 kg različitog organskog otpada,
 4 do 7 m3 komunalnih otpadnih voda.
Principijelna shema postrojenja za proizvodnju deponijskog biogasa je prikazana na

slici 3.12. Deponija (1) se nakon prskanja rastvorom koji sadrži neophodne bakterije, prekriva
debljim slojem zemlje (2). Nakon toga se pobija određeni broj gasnih sondi (3) koje u
principu predstavljaju perforirane metalne ili plastične cevi. Ocedna voda, koju je potrebno
tretirati, sakuplja se pomoću ocednih cevi (4). Kompresorom za isisavanje (6), gas se izvlači
iz deponije i skladišti u pogodnim rezervoarima. Korišćenjem visokotemperaturnog gorionika
(7), kogeneracionog motora (8) i električnog generatora, dobija se toplotna i električna
energija.
28
5
6
3 toplotna
2 energija
CH4 8 električna
1 4 7 energija
Slika 3.12. Principijelna shema dobijanja

i korišćenja deponijskog biogasa.
3.1.3.3. Biovodonik
Pojam vodonične energije, kao najčistijeg oblika, može se razmatrati na dva načina, u
širem i užem smislu. U širem smislu, ovaj pojam označava korišćenje vodonika kao nosioca
energije, odnosno, kao medijuma za manipulaciju energijom. Kao takav, vodonik ima
značajne prednosti nad električnom strujom koja je danas najrasprostranjeniji nosilac energije.
U užem smislu, vodonična energija je hemijska energija sadržana u vodoniku.
Ekološki efekat vodonika je u direktnoj zavisnosti od postupka dobijanja. Proces
izdvajanja vodonika iz fosilnih goriva je danas glavni i najjeftiniji metod proizvodnje.
Nažalost, ovaj proces emituje zagađivače i upotrebljava neobnovljiva goriva. Proces dobijanja
vodonika iz vode – elektrolizom, može biti bez emisije zagađivača, uz upotrebu električne
energije dobijene iz obnovljivih izvora (energija vetra, sunca, hidroenergija).
Upotreba biovodonika može biti neenergetska i energetska. Pod neenergetskom
upotrebom smatra se upotreba vodonika u industriji, kao sirovine za sintezu različitih
jedinjenja poput amonijaka i metanola, za hlađenje generatora, proizvodnju poluprovodnika i
za razne potrebe farmaceutske industrije. Energetska upotreba biovodonika podrazumeva
upotrebu biovodonika za proizvodnju toplotne energije (direktnim spaljivanjem u
gorionicama ili katalitičkom oksidacijom) ili za proizvodnju električne energije u gorivnim
ćelijama. Proizvedena toplotna energija može se koristiti:
 za zagrevanje,
 za pogon motora sa unutrašnjim sagorevanjem ili gorivnih galvanskih spregova,
 za proizvodnju električne energije u termoelektranama.
U dugoročnom periodu, vodonik bi mogao da predstavlja alternativu fosilnim gorivima.

Trenutno postoji niz bitnih naučnih, tehnoloških i ekonomskih poteškoća koje treba prevazići
kako bi ovo gorivo našlo veću primenu u različitim industrijama.
Proizvodnja biovodonika
Proizvodnja vodonika reforming reakcijom vodenom parom
Biovodonik se danas dobija uglavnom primenom reforming reakcijom vodenom
parom, na primer, iz biometana uz pomoć vodene pare koja se odigrava pri visokim
temperaturama (8000C) i uz prisustvo katalizatora:
CH4 + H2O = CO + 3H2 (3.6)
ugljen-monoksid dalje reaguje sa vodenom parom (350oC) dajući ugljen-dioksid i vodonik:
CO + H2O = CO2 + H2 (3.7)

29
Na ovakav način, vodonik se može dobiti iz različitih vrsta alkohola, glicerola - nusprodukta
pri proizvodnji biodizela, šećera i mnogih drugih organskih jedinjenja koja sadrže vodonik.
Sličnim postupkom vodonik se može dobiti iz biomase. Reakcija se odigrava uz

pomoć vodene pare, umerene temperature na atmosferskom pritisku, u alkalnoj sredini:
C6H12O6 + 12NaOH + H2O = 6Na2CO3 + 12H2 (3.8)
Primer jedne ovakve reakcije je reakcija celuloze sa natrijum-hidroksidom i vodenom parom

na atmosferskom pritisku i temperaturi 473 – 673 K u alkalnoj sredini. Kao katalizatori se
koriste nikal ili kobalt. Ovom metodom iz jedne tone celulozne materije moguće je dobiti oko
150 kg biovodonika visoke čistoće.
Elektrohemijska proizvodnja vodonika

Druga tehnologija, kojom se dobija najčistiji vodonik, zasniva se na elektrolizi vode:
2H2O = O2 + 2H2 (3.9)
Pri tome se na katodi izdvaja vodonik:
2H2O + 2e → OH– + H2 (3.10)
a na anodi kiseonik:
4OH– → 2H2O + 2O2 + 2e (3.11)
Za dobijanje biovodonika, obavezno je korišćenje električne energije dobijene iz obnovljivih

izvora (vetrogeneratora, fotonaponskih ćelija, električne energije iz pogona na biogas i sl.).
Elektroliza se odigrava u alkalnoj sredini primenom, obično bipolarno vezanih elektrolizera
(slika 3.13) pri čemu su anodni i katodni prostor razdvojeni separatorom (dijafragmom) koji
sprečava mešanje gasova.
- Katoda
Gasni prostor
Anoda +
H2 O2
O2 H2 H2
H2 O2
Elektrolit Separator
Slika 3.13. Shematski prikaz bipolarnog elektrolizera.
30
Tehnologija elektrolize vode veoma je razvijena, pouzdana i tehnički jednostavna

metoda za razlaganje vode i proizvodnju vodonika. Kao elektrolit se uglavnom koristi 30%
rasvor KOH, pri temperaturi od 80oC, a elektrode su na bazi nikla. Njena mana je to što troši
velike količine električne energije po jedinici izdvojenog proizvoda (industrijski elektrolizeri
troše oko 5 kWh m–3 H2). Elektroliza ima veliku perspektivu pod uslovom da se tehnološki
usavrši kroz razvoj boljih elektrokatalizatora i konstrukciona poboljšanja.
Biološka proizvodnja vodonika

Biovodonik je, takođe, moguće dobiti direktnom i indirektnom fotolizom i tamnom
fermentacijom. Proizvodnja biovodonika direktnom fotolizom se dešava u fotosintetskim
mikroorganizmima kao što su zelene alge koje konvertuju sunčevu svetlost u korisnu
hemijsku energiju. Indirektna fotoliza se odigrava pod dejstvom mikroorganizama, zvanim
Cyanobacteria, koji mogu da sintetišu biovodonik kroz fotosintezu. Proizvodnja biovodonika
tamnom fermentacijom se izvodi pomoću nekih anaerobnih bakterija koje rastu u odsustvu
svetlosti na supstratima bogatim ugljovodonicima. Ovim procesom se dobija smeša gasova
koji prvenstveno sadrže biovodonik i ugljen-dioksid i manju količinu ugljen-monoksida,
metana i vodonik-sulfida.
Fotoelektrohemijska proizvodnja vodonika

Fotoelektrohemijska proizvodnja vodonika u zadnje vreme zaokuplja veliki broj
istraživača. Ćelija za ovu namenu, shematski prikazana na slici 3.14, sastoji se od dve
elektrode uronjene u vodeni rastvor elektrolita, od kojih je jedna elektroda poluprovodnička,
obično n-tipa, a druga, na bazi metala koji imaju veliku aktivnost u reakciji izdvajanja
vodonika, kao na primer, platina. Kada solarna energija, sa energijom hv, dođe u kontakt sa
poluprovodničkom elektrodom, ona apsorbuje deo svetlosti, pri čemu dolazi do formiranja
parova elektron - šupljina. Šupljine oksidišu vodu do kiseonika, a elektroni kroz spoljašnje
kolo prelaze na katodu, gde vodu redukuju do vodonika. Pri ovoj reakciji se može proizvoditi
i električna energija, po principu fotoelektrohemijskog sprega. Ova metoda je još u razvitku,
ali u svetu već postoje primeri praktične primene.
e R e
O2 H2
e
hv H2O H2O
h+
TiO2 Pt
Slika 3.14. Shematski prikaz ćelije za

fotoelektrohemijsku elektrolizu vode.
31
3.2. TOPLOTNE MAŠINE
Tematika ovog poglavlja može biti povezana sa bilo kojim vidom alternativnih izvora
energije, s obzirom na to da biogoriva uglavnom raspolažu potencijalnom hemijskom
energijom koja se direktno konvertuje u toplotnu energiju, ono će biti posvećeno nekim
tipovima toplotnih mašina, koje su davno pronađene, imaju visok stepen korisnog dejstva, ali
se iz određenih razloga veoma malo koriste. Očekuje se da u budućnosti ovakvi uređaji
zauzmu značajno mesto u proizvodnji i prenosu kako toplotne, tako i električne energije.
3.2.1. Toplotne pumpe

Toplotne pumpe su sistemi, jeftinog i ekološki čistog načina grejanja, jer mogu
izdvajati toplotu iz vode, zemlje ili vazduha. Rade na principu sličnom kao i rashladni uređaji.
Osnovni proces koji objašnjava njihov rad je levokretni Karnoov kružni ciklus. Toplotne
pumpe najčešće koriste ekološki prihvatljive gasove, slične freonima, kao cirkulacioni
medijum, a mogu se koristiti i neki drugi gasovi (npr., amonijak). Način rada je gotovo
identičan načinu rada kućnog frižidera, a razlika je u tome što rashladni uređaj oduzima
toplotu namirnicama i predaje je okolini dok toplotna pumpa uzima toplotu iz vazduha, vode
ili zemljišta i dovodi je u prostor koji želimo zagrejati. Proces se sastoji od dve adijabatske i
dve izotermne promene koje zatvaraju ciklus.
W
Tconst
4 el. motor/ T
kompresor
gas
3 p T 1
isparivač kondenzator
Q Qo
ekspanzioni
sud
T 2
tečno p T Tconst
Slika 3.15. Shematski princip rada toplotne pumpe.
Izotermska ekspanzija odigrava se u kondenzatoru (1) koji predaje toplotnu energiju

cirkulacionog gasa, vodi ili nekom drugom prostoru koji želimo zagrejati. Rashladni gas,
tokom te promene, prelazi u tečnu fazu. Pri adijabatskoj ekspanziji, u ekspanzionom sudu (2)
fluidu značajno opada pritisak i temperatura. Izotermska promena se odigrava u isparivaču
(3), gde fluid oduzima toplotu iz okoline (voda, vazduh, zemljište), a zagrejani fluid u parnoj
fazi se uvodi u kompresor (4). Adijabatskom kompresijom u kompresoru, fluidu se
povećavaju pritisak i temperatura do značajnih vrednosti.
Faktor grejanja je pokazatelj energetske efikasnosti rada toplotne pumpe, gde je najvažniji
odnos predate toplote, Qo, i dovedenog spoljašnjeg, uglavnom električnog, rada W,
kompresora:
Q C T
 o ~  2 .5 (3.12)
W UIt
32
gde je C specifični tolotni kapacitet, J K-1kg-1 (za vodu 4,186 kJ K-1 kg-1), a razlika
temperatura. 
Izvori toplote za toplotne pumpe

Zemljište. Toplota tla se može koristiti kao izvor energije. Toplota zemljišta je najsigurniji
izvor za toplotne pumpe jer tokom cele godine na određenoj dubini ima konstantnu
temperaturu od +8°C do +15°C, što znači da je zemljište zimi mnogo toplije od vazduha.
Takav sistem sastoji se od dva načina preuzimanja toplote iz tla:
 podzemnim kolektorom i
 dubinskom sondom.
Voda. Kao izvor toplotne energije može se koristiti toplota podzemnih ili geotermalnih voda.
Kod takvih sistema koriste se dve bušotine sa minimalnim razmakom od približno 15 metara,
gde se iz jedne bušotine crpi voda temperature od +10°C do +15°C i dovodi u isparivač u
kome se zagreva radni fluid, a kroz drugu cev voda se odvodi do druge bušotine. Za ovu
primenu u određenim periodima godine mogu se koristiti i toplota površinskih voda: jezera,
reka, mora ili otpadne industrijske vode. Kod površinskih voda, pumpe uzimaju vodu iz
kolektora koji se postavljaju na dubinama gde je temperatura približno konstantna.
Vazduh. Vazduh se koristi najčešće kod malih jedinica, odnosno, zagrevanja objekata.
Invertori su vrsta toplotnih pumpi, koje su po svojoj konstrukciji najsličnije klima uređajima:
one i hlade i greju, imaju isti izgled i montažu, samo koriste drugačiji gas, kao rashladni
medijum, od klima uređaja. Invertor se sastoji od spoljašnje jedinice koja u fazi grejanja ima
funkciju isparivača, a za vreme hlađenja ima funkciju kondenzatora. Isto je i sa unutrašnjom
jedinicom koja za vreme grejanja ima funkciju kondenzatora, a za vreme hlađenja funkciju
isparivača. Njihov stepen iskorišćenja je oko 3,5, što znači da se za 1 kW uložene električne
energije prenosi 3,5 kW toplotne energije. Najveći nedostatak ovih uređaja je nemogućnost
rada pri vrlo niskim temperaturama.
3.2.2. Rashladne toplotne mašine

Iako zvuči nelogično, zahvaljujući osobinama nekih gasova koji lako menjaju
agregatno stanje, efekat hlađenja se može ostvariti zagrevanjem apsorpcionim mašinama, koje
su otkrivene još 1853. godine. Sistem na bazi amonijaka, čija je principijelna shema data na
slici 3.16, koristi amonijačnu vodu, koja se zagreva u generatoru pare i prevodi u parnu fazu.
U separatoru se voda kondenzuje, a gasoviti amonijak prelazi u kondenzator. Pošto amonijak
prelazi u tečno stanje pri atmosferskom pritisku na –34oC, sistem radi na povećanom pritisku
od 14 do 16 bara, gde amonijak prelazi u tečno stanje pri mnogo višim temperaturama.
Prelaskom u isparivač, koji je montiran u prostoru koji želimo da hladimo, amonijak prelazi u
gasovito stanje, pri čemu se oduzima toplota od okoline i njena temperatura opada.
Zahvaljujući velikoj rastvorljivosti amonijaka u vodi (na 0oC 1176 litara amonijaka u jednom
litru vode) gasoviti amonijak se veoma brzo rastvara u apsorpcionoj koloni koja sadrži tečnu
fazu vode, stvara se potpritisak i uspostavlja kruženje u sistemu. Da bi se sprečile velike
oscilacije u pritisku, isparivač i apsorpciona kolona su napunjene vodonikom.
33
kondenzator
NH3(l)
isparivač
NH3(g)
separator
Q H2O(l)
H2
T
H2O(l) generator
+NH3
NH3(g) parne faze
apsorpciona
Q
kolona
Slika 3.16. Shematski princip rada rashladne

toplotne mašine na bazi amonijaka.
3.2.3. Stirlingov motor

Stirlingov motor je vrsta toplotnog motora koji radi sa cikličnom kompresijom i
ekspanzijom vazduha ili nekog drugog gasa na različitim temperaturama, što dovodi do
pretvaranja toplote u mehanički rad. Originalno je izmišljen 1816. godine kao industrijski
motor i konkurent parnoj mašini. Stirlingov motor odlikuje visok stepen iskorišćenja, tih rad i
mogućnost korišćenja najrazličitijih oblika toplote. Pogodan je za upotrebu alternativnih i
obnovljivih izvora energije, pa postaje sve značajniji s obzirom na potrebu očuvanja prirodne
okoline. Ovaj motor zato ponovo izaziva interesovanje kao glavna komponenta kombinovanih
postrojenja za proizvodnju toplotne i električne energije i u toj ulozi je efikasniji i sigurniji pri
radu nego parne mašine slične snage. Stirlingov motor spada u vrstu motora sa spoljašnjim
sagorevanjem, pošto se gorivo koje proizvodi toplotu ne nalazi u motoru. Radni gas je stalno
zatvoren u motoru i nije predviđena njegova razmena sa okolinom. Postoje tri varijante ovog
motora: alfa, beta i gama, koje se razlikuju po konstrukcionim rešenjima. Kao u svim
toplotnim motorima, ciklus rada se sastoji od kompresije (hladnog gasa), zagrejavanja,
ekspanzije gasa i na kraju hlađenja gasa pre ponavljanja ciklusa. Na slici 3.17 date su faze
ciklusa alfa Stirlingovog motora, koji se sastoji od dva cilindra čiji je ciklus pomeren za 90o.
Ciklus rada alfa Stirling motora sastoji se od četiri faze:
1. faza: Zagrevanjem (bilo kojim vidom toplotne energije) dolazi do početka ekspanzije gasa
u toplom cilindru. Klip prenosi ovu akciju na zamajac, a u isto vreme, dolazi do početka
kompresije gasa u hladnom cilindru.
2. faza: Nastavlja se ekspanzija gasa u toplom cilindru. Dolazi do maksimalne kompresija
gasa u hladnom cilindru, što pomaže radu klipa u toplom cilindru, povećavajući pritisak u
čitavom sistemu. U ovoj fazi gas ima najmanju zapreminu i najviši pritisak.
3. faza: Dolazi do maksimalne ekspanzije u toplom cilindru. Ekspanzija je već uznapredovala
u hladnom cilindru i pritisak gasa u sistemu pada, a zapremina raste.
4. faza: Kompresija je počela u toplom cilindru i gas je potisnut u hladni cilindar gde je
dostignuta maksimalna ekspanzija. Ovo dovodi do pada temperature i pritiska i povećanja
zapremine gasa, pri tome je dostignuta tačka najveće zapremine gasa u sistemu.
34
1. faza 2. faza
3 faza 4 faza
Slika 3.17. Ciklus rada alfa Stirlingovog motora.
35
3.2. ENERGIJA SUNČEVOG ZRAČENJA
Energija Sunčeve radijacije više je nego dovoljna da zadovolji sve veće energetske
zahteve u svetu. U toku jedne godine, sunčeva energija koja dospeva na zemlju 10.000 puta je
veća od energije neophodne da zadovolji potrebe celokupne populacije naše planete. Oko
37% svetske energetske potražnje zadovoljava se proizvodnjom električne energije (približno
oko 16.000 TWh u 2001. godini). Ako bi se ova energija generisala fotonaponskim sistemima
skromne godišnje izlazne snage od 100 kWh po kvadratnom metru, neophodna bi bila
površina od 150 x 150 km2 za akumulaciju sunčeve energije. Veliki deo ove apsorpcione
površine mogao bi se smestiti na krovovima i zidovima zgrada, pa ne bi zahtevao dodatne
površine na zemljištu.
Godišnji prosek dnevne energije zračenjaSunca na horizontalnu površinu.
Potencijali fotonaponske tehnologije u Srbiji
U toku 21. veka Srbija će morati da primeni mudru energetsku strategiju koja će
obuhvatati nekoliko inovativnih mera efikasnog korišćenja energije, brz porast korišćenja
obnovljivih energetskih kapaciteta i korišćenje fosilnih goriva uz pridržavanje visokih
ekoloških normi u cilju očuvanja prirodne sredine i klimatskih uslova. Uprkos velikom
dugoročnom potencijalu, fotonaponska tehnologija će u početku igrati sporednu ulogu, ali će
njen doprinos konstantno rasti kako u urbanim tako i najudaljenijim mestima u Srbiji. Procena
ukazuje da instalacioni potencijali za fotonaponske sisteme do 2010. godine iznose oko 20
MW.
Brz porast fotonaponske industrije u svetu uz porast proizvodnih kapaciteta i pozitivnu

političku klimu u zemljama kao što su Japan, Nemačka i Španija, obećavaju dobru
perspektivu fotonaponskim tehnologijama i u Srbiji. Međutim, fotonaponska industrija
zahteva pogodne i stabilne političke uslove u Srbiji za konstantan i održiv razvoj. Uzimajući u
obzir današnji značaj fotonaponske tehnologije, njihove dugoročne potencijale i vreme
potrebno da se ovakve tehnologije razviju, razvoj i primene ovih tehnologija potpuno
opravdavaju i ohrabruju državnu podršku i subvencije. Fotonaponska industrija može znatno
da doprinese privredi zemlje otvaranjem novih radnih mesta, kao i malih i srednjih preduzeća.
36
Potencijal Srbije u primeni toplotnih kolektora
Energetski potencijal je zadovoljavajući na celoj teritoriji Srbije i moguće je efikasno

korišćenje termičkog dejstva sunčevog zračenja. U prethodnom dugom periodu ovaj prirodni,
ekološki i ekonomski najpovoljniji vid korišćenja energije nije mogao da se primenjuje jer
nije postojala nikakva stimulacija stanovništva. Sada kada se nedostatak energije u čitavom
svetu drastično oseća i kada cena struje u Srbiji raste kako bi dostigla cene u Evropskoj Uniji,
čista ekonomska računica će dovesti do upotrebe najracionalnijih izvora energije. Stimulacija
države u obliku poreskih olakšica za instaliranu opremu sigurno bi se višestruko isplatila u
poređenju sa novim investicijama u elektroprivredu koje nas očekuju.
Ekonomski i ekološki razlozi dovode do ulaganja u istraživačke i razvojne projekte koji

svojim rezultatima pokreću investicije u proizvodnji opreme za eksploataciju energije.
Apsurdno je da siromašne zemlje koje skupo plaćaju uvozne energente i opremu za
proizvodnju energije ne učine napor da na bazi ekonomskih računica krenu u razvoj i
proizvodnju onoga što je najpogodnije. To ukazuje na odnos vlasti prema svojoj zemlji,
energetskim resursima i planiranju
3.3. ENERGIJA VETRA
Energetske krize, smanjenje zaliha fosilnih goriva i enormno zagađivanje planete

uticali su da se industrija za proizvodnju vetrogeneratora (VTG) poslednjih 30 godina
razvijala u svetu skoro istom dinamikom kao i industrija računarske opreme, a danas se
smatra vrlo stabilnom i perspektivnom. Po predviđanjima mnogobrojnih eksperata, očekuje se
dalji intenzivan rast instalisanih kapaciteta, a trendovi daljeg povećanja ekonomičnosti, kao i
sve ozbiljnije pogoršanje stanja životne sredine, potvrđuju takve pretpostavke. Do kraja 2001.
godine u svetu je instalisano 56.000 vetrogeneratora sa kapacitetom od 25 GW. 2007 godine
povećanje kapaciteta iznosilo je 52%. Nemačko tržište ima i dalje najveći udeo, tržište SAD
drži drugo, a Španija je došla na treće mesto.
Analiza regiona u Srbiji pogodnih za izgradnju vetrogeneratora
Osnovni uslov za primenu energije vetra su brzine i konstantnost.
Godišnji prosek brzina vetra na 50 m visine.
37
Prosečna godišnja energija vetra na visini od 100 m.
U Srbiji postoje potencijalno pogodne lokacije za izgradnju vetrogeneratora:
1. Istočni delovi Srbije - Stara Planina, Vlasina, Ozren, Rtanj, Deli Jovan, Crni Vrh itd. U
ovim regionima postoje lokacije čija je srednja brzina vetra preko 6 m/s. Ova oblast prostorno
pokriva oko 2000 km2 i u njoj bi se perspektivno moglo izgraditi oko 2000 MW instalisane
snage vetrogeneratora.
3. Zlatibor, Bjelasica, Kopaonik, Divčibare su planinske oblasti gde bi se merenjem mogle

utvrditi pogodne mikrolokacije za izgradnju vetrogeneratora.
4. Panonska nizija, severno od Dunava je takođe bogata vetrom. Ova oblast pokriva oko 2000
km2 i pogodna je za izgradnju vetrogeneratora jer je izgrađena putna infrastruktura, postoji
električna mreža, blizina velikih centara potrošnje električne energije i slično.
U perspektivi bi se u ovoj oblasti moglo instalirati oko 1500 do 2000 MW vetrogeneratorskih

proizvodnih kapaciteta.
3.4. ENERGETSKI POTENCIJAL MALIH VODOTOKOVA U SRBIJI
Projekti koji podrazumevaju korišćenje hidroenergetskog potencijala malih

vodotokova uključuju one instalacije koje imaju mali pad (obično ispod 40 metara) i mali
kapacitet (nominalno manje od 16 MW). Hidroelektrična energija se dobija kroz dve faze. U
prvoj fazi potencijalna energija vodene mase pokreće hidrauličnu turbinu i pretvara se u
mehaničku energiju, a u drugoj fazi ova mehanička energija pokreće generator koji je pretvara
u električnu energiju. Snaga generisane električne energije zavisi od protoka vodene mase i
razlike u nivou između izvora vodotoka i ispusta akumulacije (pad).
Ukupni hidropotencijal Srbije procenjen je na oko 31.000 GWh godišnje. Veći deo tog
potencijala (oko 62%) je već iskorišćen jer je ekonomski opravdano građenje većih
proizvodnih kapaciteta. Ostatak hidropotencijala je iskoristiv gradnjom manjih i skupljih
38
objekata posebno ako se računa na mini i mikro elektrane. Neke procene potencijala malih
hidroelektrana, koje uključuju mini i mikro elektrane na preko 1000 mogućih lokacija sa
instalisanom jediničnom snagom ispod 10 MW, kazuju da je na malim vodotokovima moguće
ostvariti ukupnu instalisanu snagu od oko 500 MW i proizvodnju 2.400 GWh/god. Od toga se
polovina (1.200 GWh/god) nalazi u Užičkom, Niškom i Kragujevačkom regionu, gde može
da bude korišćen u brojnim malim postrojenjima sa ukupnom instalisanom snagom od oko
340 MW raspoređenom na oko 700 lokacija. Budući da je naš preostali neiskorišćeni
hidropotencijal značajnim delom u opsegu male hidroenergetike, taj deo je i posebno
izučavan. Izrađen je i katastar malih hidroelektrana za jedinične snage ispod 10 MW. Rezultat
je iskazan u ukupnoj instalisanoj snazi od 453 MW i prosečnoj proizvodnji od 1.600
GWh/god. na oko 868 lokacija.
Danas je u pogonu samo 31 mini hidroelektrana ukupne snage 34,654 MW i godišnje

proizvodnje od 150 GWh. Van pogona je 38 mini hidroelekrana ukupne snage od 8667 MW i
procenjene godišnje proizvodnje od 37 GWh. Ove male HE mogu se osposobiti za pogon uz
ulaganje koje je zavisno od stanja u kome se nalaze. Postoje značajne mogućnosti ugradnje
malih hidroelektrana u postojećim vodoprivrednim objektima, koje se takođe karakterišu
znatno nižim troškovima.
Procena ukupnih regionalnih potencijala malih hidroelektrana.
3.5. ENERGETSKI POTENCIJAL GEOTERMALNIH RESURSA SRBIJE
Geotermalna energija je svuda ispod nas. Negde je lako dostupna ili sama izlazi na
površinu zemlje u obliku tople vode ili pare, a negde je na velikoj dubini i praktično
nedostupna. Istraživanja su pokazala da Srbija ima značajne mogućnosti za korišćenje
geotermalne energije i da u budućnosti treba planirati njeno veće učešće u energetskom
bilansu. Postojeći rezultati pokazuju da bi se sa intenzivnim programom razvoja geotermalnih
resursa mogao do 2015. godine da postigne nivo zamene od najmanje 500.000 tona uvoznih
tečnih goriva godišnje.
Geotermalna energija u Srbiji se simbolično koristi, samo sa 86 MW i ako po
geotermalnom potencijalu spada u bogatije zemlje.
Korišćenje i eksploatacija geotermalne energije moraju postati intenzivniji jer na to

primoravaju sledeći faktori: tenzije naftno-energetske neravnoteže, neminovna tranzicija na
39
tržišnu ekonomiju, stalni porast deficita fosilnih i nuklearnih goriva, pogoršavanje ekološke
situacije i porast troškova za zaštitu okoline. Najveći značaj za Srbiju imaće direktno
korišćenje geotermalne energije za grejanje i toplifikaciju ruralnih i urbanih naselja i razvoj
agrara i turizma.
Geotermalne karakteristike teritorije Srbije su veoma interesantne. To je posledica povoljnog

geološkog sastava terena i povoljnih hidroloških i geotermalnih karakteristika terena. Gustina
geotermalnog toka je glavni parametar na osnovu kojeg se procenjuje geotermalni potencijal
nekog područja. On predstavlja količinu geotermalne toplote koja svakog sekunda kroz
površinu od 1 m2 dolazi iz Zemljine unutrašnjosti do njene površine. Na najvećem delu
teritorije Srbije gustina geotermalnog toplotnog toka je veća od njegove prosečne vrednosti za
kontinentalni deo Evrope, koja iznosi oko 60 mW/m2. Najveće vrednosti od preko 100
mW/m2 su u Panonskom basenu, centralnom delu južne Srbije i u centralnoj Srbiji. Na
teritoriji Srbije van Panonskog basena nalazi se 160 prirodnih izvora geotermalnih voda sa
temperaturom većom od 15°C. Najveću temperaturu od njih imaju vode izvora u Vranjskoj
Banji (96°C), zatim u Jošaničkoj Banji (78°C), Sijerinskoj Banji (72°C) itd. Ukupna izdašnost
svih prirodnih geotermalnih izvora je oko 4.000 l/s. Pema sadašnjim saznanjima na teritoriji
Srbije postoji 60 nalazišta geotermalnih voda sa temperaturom većom od 15°C do dubine od
3000 m. Ukupna količina toplote koja se nalazi akumulirana u nalazištima geotermalnih voda
u Srbiji do dubine od 3 km, oko dva puta je veća od ekvivalentne toplotne energije koja bi se
mogla dobiti sagorevanjem svih vrsta ugljeva iz svih njihovih nalazišta u Srbiji. Izdašnost 62
veštačka geotermalna izvora, tj. geotermalne bušotine, na području Vojvodine je oko 550 l/s,
a toplotna snaga oko 50 MW, a na ostalom delu Srbije iz 48 bušotina 108 MW. Na teritoriji
Srbije pored povoljnih mogućnosti za eksploataciju toplotne energije i ostalih geotermalnih
resursa iz geotermalnih voda, postoje i povoljne mogućnosti za eksploataciju geotermalne
energije iz "suvih" stena, tj. stena koje ne sadrže slobodnu podzemnu vodu. U tom slučaju
voda se upumpava u podzemne tople stene gde se zagreva. Ispumpavanjem tako zagrejane
vode ostvaren je prenos energije iz toplih stena. Eksploatacija energije iz ovog resursa neće
početi u dogledno vreme kada se uzme u obzir i trenutno minimalno korišćenje prirodnih
izvorišta tople i lekovite vode mada su u svetu razvijene i tehnologije za tu primenu.
Procena ukupnih regionalnih potencijala geotermalne energije.
40
Termalni izvori u Srbiji klasifikovani prema temperaturi vode i opštinama:
20 – 400C 40 – 600 C 60 – 800C

Požarevac Smederevska Palanka (Palanački
Malo Crniće (Salakovac) kiseljak) Vranje (Sijarinska
Smederevo (Jugovo) Kruševac (Ribarska banja) banja)
Prokuplje (Suva česma, Vička banja) Bujanovac (Bujanovačka banja) Raška (Jošanička banja)
Kuršumlija (Prolom banja) Uroševac (Klokot banja) Kuršumlija
Preševo (Miratovce) Mladenovac (Selters) (Kuršumlijska banja)
Grad Beograd (Leštane, Braće Kuršumlija (Lukovska banja,
Jerković) Banjska) Preko 800 C
Obrenovac (Poljane) Novi Pazar (Novopazarska banja)
Lazarevac (Vreoci) Vranje (Vranjska banja)
Sopot (Koraćica-Kosmaj)
Ljig (Onjeg)
Grad Aranđelovac
Topola (Stragari)
G. Milanovac (Mlakovac)
Čačak (Gornja Trepča)
Kraljevo (Mataruška banja,
Bogutovačka banja, Vitanovac)
Vranjačka banja (Vrnjačka banja)
Aleksandrovac (Mitrovo polje,
Veluće)
Raška (Baljevac)
Brus
Novi Pazar (Vuča)
Kosovska Mitrovica (Kisela banja)
Gnjilane (Ugljare)
41
4. KONVERZIJA I AKUMULACIJA ENERGIJE OBNOVLJIVIH IZVORA
Zbog periodičnosti rada konvertora energije (vetrogeneratora, fotonaponskih ćelija,

solarnih kolektora i sl.), uslovljenih vremenskim prilikama, dobom dana odnosno godine,
neophodno je dobijenu energiju konvertovati i akumulirati da bi se omogućilo trošenje i pri
nepovoljnim uslovima. Konverzija i akumulaciaja energije je naročito bitna ukoliko se
konvertori koriste u specifičnim uslovi gde ne postoji mogućnost povezivanja na
elektrodistibutivnu mrežu, kao na primer: seoska domaćinstva, vikendice, vojni objekti,
telekomunikacioni repetitori i sl, ali će u skoroj budućnosti ovo biti dominantniji vid dobijanja
svih vidova energije.
Osnovni vid energije koji se dobija korišćenjem vetrogeneratora i fotonaponskih ćelija
je električna energija, dok se primenom solarnih kolektora dobija toplotna energija. Shodno
tome, mogu se razmatrati i dva osnovna vida akumulacije energije, akumulacija električne,
odnosno toplotne energije.
Pošto se potencijalna energija obnovljivih izvora nalazi u vidu koji veoma često nije
moguće direktno koristiti, potrebno je tu potencijalnu energiju prevesti u drugi vid procesom
konverzije (pretvaranja). Takođe, zbog periodičnosti rada ekološki prihvatljivih konvertora
energije (vetrogeneratora, fotonaponskih ćelija, solarnih kolektora i sl.), uslovljenih
vremenskim prilikama, dobom dana odnosno godine, neophodno je dobijenu energiju
akumulirati (skladištiti) da bi se omogućilo trošenje i pri nepovoljnim uslovima. Konverzija
i akumulacija električne (kao i toplotne) energije je naročito bitna ukoliko se konvertori
koriste u specifičnim uslovi gde ne postoji mogućnost povezivanja na elektrodistibutivnu
mrežu, kao na primer: automobili, seoska domaćinstva, vikendice, vojni objekti,
telekomunikacioni repetitori i sl.
Na slici su kao primer, prikazani mogući tehnološki postupci konverzije i akumulacije
energije nekih obnovljivih izvora za pogon automobila, koji danas predstavljaju pojedinačno
male ali u celini (ako se uzme u obzir da se godišnje u svetu proizvede oko 50.000.000
automobila) ogromne zagađivače okoline.
Energija vetra
BIOMASA
-biodizel
Energija Sunca -bioalkoholi
Električ
Električna energija
-biogasovi
Gorivni galvanski
spreg
(FUEL CELL)
reforming
anoda katoda
Električna energija
Elektroliza KISEONIK/
vode VODONIK
VAZDUH
VODA
AKUMULATOR Električna energija
Različiti vidovi biomase se mogu prevesti u biodizel (ulja iz uljane repice, suncukreta,
kukuruza i sl.) i direktno koristiti kao pogonsko gorivo automobila transportnih sredstava.
42
Takođe, u procesu fermentacije biomase (šećera, skroba i sl.) mogu se dobiti bioalkoholi i
biogasovi koji se direktno mogu koristiti za pogon modifikovanih motora sa unutrašnjim
sagorevanjem. Ovako modifikovana biomasa se može koristiti direktno kao gorivo u gorivnim
galvanskim spregovima (fuel cell) ili nakon razlaganja (reforming proces) u obliku
vodonika.
Energija vetra primenom generatora električne energije ili energija zračenja Sunca
primenom fotonaponskih ćelija se može konvertovati u električnu energiju. Takva električna
energija se može akumulirati u elektrohemijskim izvorima električne energije (na primer
olovnim akumukatorima) i kasnije koristiti za pogon elektromobila. Drugi način
akumulacije je elektroliza vode pri kojoj se dobija gasoviti vodonik koji se može skladištiti,
komprimovati i koristiti kao gorivo u gorivnim galvanskim spregovima.
Iz ovog primera može se videti da konverzija i akumulacija energije obnovljivih

izvora pružaju neograničene mogućnosti primene kao i razlog za dalja razmišljanja o
unapređivanju tehnologija takvih procesa.
Principi akumulacije električne energije
Električna energije se može akumulirati na dva načina, neposredno i posredno.

Neposredna akumulacija pretpostavlja korišćenje akumulatorskih baterija (uz primenu
električnih pretvarača i stabilizatora), dok posredna akumulacija pretpostavlja elektrolizu
vode i skladištenje vodonika i kiseonika koji se prema potrebi mogu ponovo konvertovati u
električnu energiju u gorivnim galvanskim spregovima.
4.1. Neposredna akumulacija električne energije
U neposrednoj akumulaciji električne energije se uobičajeno koriste

elektrohemijski izvori električne energije ili akumulatori.
43
5. TEORIJSKI OSNOVI FUNKCIONISANJA EHIE
Elektrohemijski izvor električne energije je reaktor u kome se potencijalna,

hemijska energija reakcije, u vidu Gibsove energije, prostorno razdvojenih
elektrohemijskih reakcija direktno pretvara u električnu energiju u obliku jednosmerne
struje niskog napona.
Ukoliko mesto odigravanja ukupne elektrohemijske reakcije nije prostorno

razdvojeno, oslobađa se energija ali u beskorisnom vidu kao na primer u reakciji rastvaranja
cinka onečišćenog bakrom u sumpornoj kiselini.
H2
Zn = Zn2+ + 2e
H 2 SO 4 (Cu) 2H+ + 2e = H2
Zn 2+
Cu Zn + 2H+ = Zn2+ + H2 (Gr < 0)
Zn
Slika 2.1. Rastvaranje cinka onečišćenog bakrom u kiselini.
Prostornim razdvajanjem elektrodnih reakcija formira se elektrohemijski spreg, kao

što je shematski prikazano na slici i između polova sprega se može odrediti napon koji se
naziva elektromotorna sila sprega (Ems).
Ems= 1.1 V
V
a
Zn Cu
ZnSO4(aq.) CuSO4(aq.)
Slika 2.2. Elektrohemijski spreg: V - voltmetar a - elektrolitički most.
Konvencija označavanja elektrohemiskih spregova
Pošto se elektrohemijski spreg sastoji od dve elektrode (negativnije i pozitivnije) i u

principu od dva rastvora, ovim redosledom sa leva na desno ispisuje se simbol
elektrohemijskog sistema:
negativnija elektroda | rastvor 1 | rastvor 2 | pozitivnija elektroda
44
Uspravne crte označavaju granice faza između elektroda i rastvora elektrolita. Ova
granica ima poseban smisao. Zbog određenog znaka naelektrisanja svake od elektroda, oko
njih se akumuliraju joni suprotnog znaka. Na taj način u tankom sloju na površini elektrode,
postoji dvojni sloj suprotnih naelektrisanja - na površvini elektrode i u jednom tankom sloju
rastvora elektrolita u koje su suprotno naelektrisani joni. Ovaj električno strukturirani sloj na
granici faza, tzv. elektrohiemijski dvojni sloj, određuje elektrohemijski potencijal elektrode.
Iz toga razloga označavanje uspravnim crtama ima svoj značaj i ne treba ih mešati
proizvoljnim oznakama (crtica, kosa crta i sl.).
Na primer, spreg sa gornje slike se simbolično može predstaviti:
(–) Zn | ZnSO4 | CuSO4 | Cu (+)
Električna energija iz elektrohemijskog sprega se oslobađa odigravanjem reakcija na

prostorno razdvojenim elektrodama priključivanjem potrošača, a taj proces se naziva
pražnjenje.
Pri tome se na negativnom polu odigrava reakcija oksidacije, a na pozitivnom polu
reakcija redukcije.
Na primer, u datom elektrohemijskom spregu cink-bakar, tokom pražnjenja se
odigravaju sledeće reakcije:
Cu2+ + 2e = Cu (redukcija)
Zn = Zn2+ + 2e (oksidacija)
a ukupna reakcija u spregu je
2e
Zn(s) + Cu 2 +(aq)  Cu(s) + Zn 2 +(aq)
Shodno tome, elektrohemijski sistem elektrohemijskog izvora energije je skup

osnovnih komponenti koje određuju elektrohemiju te vrste. Ove osnovne komponente su: (1)
aktivna supstanca negativne elektrode, (2) rastvor elektrolita (skraćeno–elektrolit) i (3)
aktivna supstanca pozitivne elektrode.
Pored osnovnih komponenti svaki elektrohemijski izvor se sastoji i od dodatnih
komponenti koje direktno ne učestvuju u reakciji ali omogućavaju funkcionisanje izvora, kao
što su kućište, kontakti, separatori, nosači aktivne mase, kolektori struje i sl, kao što je
prikazano na slici.
kontakti (polovi)
nosac aktivne nosac aktivne

mase negativne mase pozitivne
elektrode-kolektor elektrode-kolektor
struje struje
kuciste
elektrolit
aktivna masa separator aktivna masa

negativne elektrode pozitivne elektrode
Osnovni delovi elektrohemijskog izvora energije.
45
Ukoliko se elektrodne reakcije na elektrodama odigravaju ireverzibilno tokom

pražnjena elektrohemijski sistem se naziva: primarni elektrohemijski izvor električne
energije (ili primarni element). Shodno tome ovakvi izvori se jednokratno koriste.
Uobičajeni termin BATERIJA je neispravan (baterija predstavlja vezu minimum dva
izvora).
Ukoliko se elektrodne reakcije odigravaju reverzibilno tokom pražnjena,
elektrohemijski sistem se naziva sekundarni elektrohemijski izvor električne energije ili
akumulator.
Razlika između primarnih i sekundarnih izvora električne energije je u tome što
se kod sekundarnih izvora aktivna supstanca može regenerisati i ponovo iskoristiti
priključivanjem spoljašnjeg izvora električne energije (u obliku jednosmerne struje
niskog napona) i obnoviti tokom preocesa koji se naziva punjenje.
Takođe, postoje i hibridni elektrohemijski izvori električne energije pri čemu se jedan
ili oba od reaktanata na elektrodama dovode iz spoljašnje sredine:
gorivni galvanski spregovi i metal|vazduh elementi.
Reverzibilnost i ireverzibilnost elektrohemijskih reakcija
Napon elektrohemijskog izvora tokom pražnjenja ili punjenja se može izraziti preko
sledeće jednačine:
n
U = U0  |E |  I  Ri ( )
i=1
n
gde U0 predstavlja napon otvorenog kola (elektromotornu silu), I  Ri je suma svih padova
i=1
napona usled postojanja omskih otpornosti (otpornost elektrolita, elektroda, provodnika,
kontakata i sl.), a E predstavlja odstupanje potencijala elektrode pri proticanju struje od
ravnotežnog potencijala, što je mera ireverzibilnosti posmatrane reakcije. Pozitivan predznak
se koristi tokom punjenja, a negativan predznak tokom pražnjenja.
Ukoliko se elektrohemijski spreg izvede iz ravnoteže, odvođenjem električne energije
(pražnjenje, Gr < 0), odstupanje ravnotežnog potencijala od potencijala pri proticanju struje
ukoliko se odigravaju više reakcija se naziva polarizacija (E). U sličaju da se odigrava samo
jedna dobro definisana reakcija odstupanje se naziva prenapetost i obeležava sa η
46
0.8 Er,+(A|B)
E-(A|B)
IRi
0.7
EMS~U0 U = U0-E -IRi
E/V
0.6
IRi
E+(C|D)
0.5 Er,-(C|D)
0 10 20 30 40
I / mA
Slika 3.4. Struktura napona elektrohemijskog izvora tokom pražnjenja
Sa druge strane, ukoliko se elektrohemijski spreg izvede iz ravnoteže, dovođenjem

električne energije iz spoljašnjeg izvora proces se naziva punjenje, Gr > 0.
1.1
1.0
0.9 IRi
0.8 E+(A|B)
Er,+(A|B)
E/V
0.7
EMS~U0 U = U0 +E + IRi
0.6
Er,-(C|D)
0.5 E-(C|D)
0.4 IRi
0.3
0 10 20 30 40
I / mA
Slika 3.5. Struktura napona elektrohemijskog izvora tokom punjenja.
47
4.2.3.2. Gorivni galvanski spregovi

Gorivni galvanski spregovi (GGS) su elektrohemijski sistemi koji konvertuju
potencijalnu, hemijsku energiju goriva direktno u električnu energiju u obliku jednosmerne
struje niskog napona. GGS pripadaju grupi primarnih elektrohemijskih izvora električne
energije ali sa spoljašnjom akumulacijom elektro-aktivnih supstanci. Ukupna elektrohemijska
reakcija odgovara sagorevanju goriva, ali zbog prostorne odvojenosti dolazi do usmerenog
protoka naelektrisanja, kroz spoljašnje električno kolo (potrošača), od anode ka katodi i
pojave električne struje. Sa druge strane, električni balans se uspostavlja usmerenim
kretanjem jona kroz elektrolit.
Osnovne prednosti i mane GGS u poređenju sa drugim izvorima električne energije
su:
PREDNOSTI: MANE
- direktna konverzija energije, - visoki investicioni troškovi,
- veliki izbor goriva, - većina je u fazi razvoja,
- korišćenje kiseonika iz - malo podataka o stabilnosti
vazduha, rada,
- mogućnost kogeneracije - korišćenje plemenitih metala,
energije, - tehnologija nefamilijarna
- visoka efikasnost, proizvođačima energije,
- brzo odavanje energije, - nepostojeća infrastruktura
- tih rad,
- mali broj pomičnih delova,
- modularna konstrukcija,
- fleksibilnost veličine
Osnovne komponente gorivnog galvanskog sprega su anoda (negativna elektroda, na

kojoj se oksidiše gorivo); katoda (pozitivna elektroda, na kojoj se redukuje oksidaciono
sredstvo, obično kiseonik iz vazduha) i elektrolit, kao što je shematski prikazano na slici 4.33.
Pored osnovnih delova GGS imaju i spoljašnje jedinice, rezervoare za skladištenje goriva,
pumpe za napajanje GGS gorivom i oksidansom, odvode produkata reakcije, kontrolne
jedinice za regulaciju protoka i pritiska goriva i oksidansa, hladnjake za odvođenje toplote, i
sl.
potrošač
R
anoda (-) katoda (+)
dovod dovod
goriva oksidansa
(kiseonik iz
strujni vazduha)
kolektor elektrolit
produkti
reakcije
Slika 4.33. Shematski prikaz gorivnog galvanskog sprega.
48
Osnovni tipovi GGS se mogu podeliti prema radnoj temperaturi na nisko (t < 250oC) i
visoko temperaturne (t > 300oC). Prema vrsti elektrolita GGS se dele na:
 polimer elektrolitne (polymer electrolyte fuel cell, PEFC),
 alkalne (alcaline fuel cell, AFC),
 fosforno kiselinske (phosphoric acid fuel cell, PAFC),
 rastopljeno karbonatne (molten carbonate fuel cell, MCFC),
 oksidno keramičke (solid oxide fuel cell, SOFC).
U Tabeli 4.5 je data podela GGS prema vrsti elektrolita sa osnovnim radnim
karakteristikama.
Tabeli 4.5. Podela i osnovne karakteristike GGS.

Tip GGS Elektrolit T,oC P, bar η, % w, kW m-2
PEFC polimerna membrana 80 ~4 60 - 65 3,5 - 14
AFC 30-80% KOH 80 1-5 50 - 60 0,7 - 8
PAFC 100% fosforna-kiselina 200 1 - 10 40 0,8 - 1,9
MCFC Li/K-CO3 650 1 - 10 48 - 56 0,1 - 1,5
SOFC Y2O3-ZrO2 1000 ~1 55 - 65 1,5 - 5
Kao gorivo u GGS, u principu, se mogu koristiti različite supstance koje se mogu
dobiti iz bioobnovljivih izvora (etan, metanol, etanol, biogas i sl.), ali se vodonik zbog svog
visokog specifičnog teorijskog kapaciteta od 26,8 Ah g-1, kao i loše efikasnosti GGS pri radu
sa nabrojanim supstancama, usled trovanja katalitičkih materijala, smatra gorivom izbora za
većinu GGS. Još jedna velika prednost upotrebe vodonika u GGS je to što je praktično jedini
produkt reakcije - voda, što se može videti iz tabele 4.6, tako da je on i najprihvatljivije gorivo
sa stanovišta smanjenja emisije gasova staklene bašte.
Tabela 4.6. Reakcije u različitim tipovima GGS.

Tip GGS Anoda Mobilni jon Katoda
PEFC H2 =2H++2e H+ O2+4H++4e=2H2O
PAFC H2 =2H++2e H+ O2+4H++4e=2H2O
MCFC H2+CO32-=H2O+CO2+2e CO32- 2O2+CO2+2e=CO32-
SOFC H2+O2- =H2O+2e O2- O2+2e=2O2-
Izvor vodonika može biti elektroliza vode, reforming proces metanola i sl. Kao
oksidans kod svih tipova GGS koristi se kiseonik, čist ili iz vazduha.
Danas je najpopularniji GGS na bazi polimernog elektrolita (PEFC), s obzirom na
nisku radnu temperaturu, visok sadržaj energije, jednostavnost konstrukcije, te će ovaj GGS
biti malo detaljnije obrađen. Treba napomenuti da se za stacionarne kapacitete koriste i
SOFC, a MCFC uglavnom u specijalnim primenama kao što su vasionske letelice sa ljudskom
posadom.
Teorijski napon GGS je iznad 1,23 V. Međutim, usled postojanja različitih gubitaka,
realni radni napon je 0,6 - 0,8 V, što se može videti na slici 4.34. Ukoliko se koriste čist
vodonik i kiseonik iz vazduha, glavni gubitak se javlja na strani odigravanja katodne reakcije.
Pre svega, količina kiseonika u vazduhu je 21% što smanjuje napon u odnosu na čist kiseonik
49
za 0,06 V. Sledeći razlog je velika prenapetost odigravanja reakcije redukcije kiseonika, koja
već pri maloj polarizaciji elektrode iznosi 0,2 - 0,3 V. Sa strane odigravanja anodne reakcije,
oksidacije čistog vodonika, ne postoje bitna ograničenja i pad napona je reda desetinu
milivolti.
Er(O2|H2O) = 1.23 V
+
1.0 O2+4H +4e=2H2O k+IR
Potencijal / V
UCO
H2+100ppm CO
0.5
U Napon, V
+
H2=2H +2e
a+IR
0.0
+
Er(H |H2) = 0 V
0.0 0.5 1.0

I/A
Slika 4.34. Struktura napona gorivnog galvanskog sprega sa čistim vodonikom i uz prisustvo
100 ppm CO u smeši sa vodonikom.
Čist vodonik nije pogodan za direktnu primenu zbog problema sa skladištenjem i

zapaljivošću, pa se kao izvor vodonika razmatra tečno ili gasovito gorivo, a bilo bi
najpogodnije biogorivo, koji se u procesu reforminga prevodi u smešu vodonika i ugljen-
dioksida. Na primer, alkani se procesom reforminga sa vodenom parom (steam reforming)
prvo prevode u smešu vodonika i ugljen-monoksida:
CnH2n+2 + nH2O = nCO + (2n+1)H2 (4.50)
CO se sa viškom vodene pare (water-gas shift reaction) prevodi u ugljen-dioksid:
CO + H2O = CO2 + H2 (4.51)
Ugljovodonici koji sadrže i kiseonik i imaju odnos ugljenika i kiseonika 1:1, podležu
reformingu, prema jednačini:
CxH2yOx = xCO + yH2 (4.52)
Relevantni predstavnici ovih ugljovodonika su metanol (CH3OH), etilen-glikol

(C2H4(OH)2), glicerol (C3H5(OH)3), sorbitol (C6H8(OH)6) i sl. Kao primer ukupne reakcije
može poslužiti reforming reakcija metanola, koja se za sada razmatra kao najpogodnija za
primenu u transportnim sredstvima zbog pogodnosti pri skladištenju i relativno niske
temperature reforming reakcije:
CH 3OH  H 2O  3H 2 CO 2 (200–300oC) (4.53)
Reforming reakcija metanola se odigrava na umerenoj temperaturi uz prisustvo katalizatora na

bazi CuO/ZnO/Al2O3. U početnoj fazi reaktor se zagreva iz posebnog električnog izvora, a pri
uspostavljanju stacionarnog rada proizvedenom električnom energijom. Sastav smeše nastale
50
u reforming procesu je približno 75 zap.% vodonika, 25 zap.% ugljen-dioksida i 1 - 2 zap.%

ugljen-monoksida. Prisustvo veoma malih koncentracija ugljen-monoksida, koji predstavlja
katalitički otrov, drastično pogoršava karakteristike gorivnog galvanskog sprega, što se može
videti na slici 4.34. Iz tog razloga sistem se sastoji i iz reaktora za selektivnu oksidaciju
ugljen-monoksida kiseonikom iz vazduha do ugljen-dioksida, tako da anodni napojni gas
sadrži ~5 - 100 ppm CO. Na slici 4.35, shematski je prikazan izgled celokupnog sistema
niskotemperaturnog gorivnog galvanskog sprega, sa dodatnim podsistemima koji
omogućavaju rad.
Odvod produkata
reakcije (H2O, CO2) Električna energija
Vlaženje goriva
Rezervoar
goriva Gorivni
75% H2 Reaktor za galvanski
25% CO2 selektivnu spreg
1-2% CO oksidaciju CO Kompresor
vazduha
grejač
Reforming 75% H2
membrana
reaktor 25% CO2 vazduh
10-100 ppm CO
Vazduh
Toplotna energija
Slika 4.35. Shematski prikaz celokupnog sistema niskotemperaturnog gorivnog galvanskog

sprega.
Produkti reakcije, vodena para i ugljen-dioksid kao inertna komponenta, se odvode iz

gorivnog galvanskog sprega i delimično koriste za vlaženje napojne gorivne smeše, a
delimično za zagrevanje reforming reaktora. Kao što se sa slike može videti u GGS se
oslobađa i toplotna energija, tako da se gorivni galvanski spreg može koristiti kako za
proizvodnju električne tako i za proizvodnju toplotne energije, što se naziva kogeneracija
energije.
Pošto jedna ćelija gorivnog galvanskog sprega ima veoma mali napon, potrebno je
više ćelija povezati u slog (stack) da bi se dobio neophodan napon, tipično >12 V.
Konstukcija gorivne ćelije je prikazana na slici 4.36. Kolektori stuje, obično izrađeni od
grafita, imaju i kanale za dovod goriva do katalitičkog sloja velikopovršinskih elektroda.
Anodni i katodni katalitički slojevi se presuju na polimernu membranu (na primer, NAFION-
117 koji ima protonsku provodljivost) i sve se slaže u slog.
Slika 4.36. Struktura ćelije niskotemperaturnog gorivnog galvanskog sprega.
51
Pored reforming reakcije, kao izvor vodonika razmatra se i elektroliza vode, pri čemu
izvor električne energije može biti vetrogenerator, fotonaponski generator ili neki drugi izvor.
Ovakav način se naziva posredna akumulacija energije, pošto se kada postoji višak elektične
energije vodonik proizvodi i skladišti, a u slučaju potrebe za energijom, ona se može
proizvesti u GGS. Posredna akumulacija električne energije podrazumeva korišćenje
primarno dobijene električne energije iz nekog obnovljivog izvora za elektrolizu vode kojom
se dobijaju gasoviti vodonik i kiseonik prema reakcijama:
2H2O + 2e  H2 + 2OH- (3.10)
4OH- + 4e  O2 + 2H2O (3.11)
Dobijeni gasovi se skladište u rezervoarima i po potrebi pretvaraju u električnu

energiju uz primenu gorivnih galvanskih spregova. Shematski prikaz sistema za posredno
korišćenje električne energije je prikazan na slici 4.37.
Izvor
električne
energije
H2 O2
Elektrolizer Potrošač
Pretvarač
napona Pumpa Pretvarač
Upravljačka napona
jedinica
Gorivni
galvanski
spreg
Slika 4.37. Shematski prikaz sistema posredne akumulacije električne energije.
Pretvarač napona ima dvojaku ulogu u zavisnosti od izvora koji se koristi. Ukoliko se
primarno dobija naizmenična struja (na primer, iz vetrogeneratora), pretvarač ima ulogu
snižavanja i pretvaranja napona u jednosmerni sa potrebnom vrednošću za elektrolizu. U
elektrolizeru se razlaže voda na vodonik i kiseonik, koji se dalje skladište u rezervoarima.
Upravljačka jedinica prema potrebi stavlja u funkciju GGS koji daje jednosmerni napon, koji
se u pretvaraču prevodi u naizmenični napon od 220 V.
Fotoelektrohemijski gorivni galvanski spregovi
Značajna primena fotoelektrohemijskih reakcija je i u fotoelektrohemijskim gorivnim

spregovima, koji su još na laboratorijskom nivou ispitivanja. Princip rada je sličan kao kod
fotoelektrohemijskih solarnih ćelija, s tim što se ne koristi regenerativni elektrolit, već rastvori
soli, baza ili kiselina. Ukoliko se u elektrolitu nalazi neki polutant ili organska materija (OM)
anodna reakcija (oksidacija) predstavlja degradaciju date materije do ugljen-dioksida. Ako je
katodna reakcija, reakcija redukcije kiseonika dobija se princip klasičnog gorivnog sprega.
Međutim, ukoliko je katodna reakcija, reakcija redukcije vodoničnih jona, simultano sa
anodnom oksidacijom zagađujuće materije, može se dobiti i biovodonik. Princip rada ovakvih
fotoelektrohemijskih ćelija shematski je dat na slici 3.35.
52
e R e
a) R b)
e e
V V
CO2 H2
hv CB hv CB
CO2
O2 H 2O
OM OM
VB OH- VB
anoda katoda anoda katoda

membrana
Slika 3.35. Shematski prikaz funkcionisanja fotoelektrohemijskih ćelija za: a) simultanu

degradaciju organskih materija i proizvodnju električne energije, b) degradaciju organskih
materija, proizvodnju električne energije i biovodonika.
Zavisnost napona-struje prototipa fotoelektrohemijskog gorivnog galvanskog sprega.
53
Zavisnost snage od gustine struje prototipa fotoelektrohemijskog gorivnog galvanskog sprega.

Fig. 4 (A) Polarization curves of various organics. (B) Power density curves derived from (A). All tests were done at 100 mW cm_2 irradiation from a xenon lamp with integrated an AM1.5 filter. The solution on the photoanode was an aqueous 1Msolution of the specific organic and 0.1MH2SO4 was used as an electrolyte throughout both the anode and cathode.
U tabeli 3.11, kao primer, date su laboratorijske karakteristike fotoelektrohemijske

gorivne galvanske ćelije u 0,1 M Na2SO4 sa TiO2 fotoanodom i katodom od folije platine, uz
primenu različitih organskih jedinjenja kao goriva.
Tabela 3.11. Laboratorijske karakteristike fotoelektrohemijske gorivne galvanske ćelije u 0,1

M Na2SO4 sa TiO2 fotoanodom i katodom od folije platine.
Rastvor (konc, M) Rastvarač (pH) Uoc (V) jsc (mA cm-2)
Metanol / 0,54 0,8
Metanol (50 vol.%) Voda (/) 0,44 0,76
Etanol / 0,49 0,52
Amino kiselina (0.5) Voda (5) 0,64 0,50
Urea Voda (5) 0,60 0,30
Amonijak (10) Voda (12) 0,84 0,53
Sirćetna kiselina 2% Voda (/) 0,94 0,47
Glicerol (0,5) Voda (5) 0,76 0,45
Glutaminska kiselina (0.5) Voda (1) 0,9 0,64
Tirozin Voda (13) 0,86 0,43
Fenilalanin (0.5) Voda (13) 0,90 0,61
Agar (0.2 vol.%) Voda (5) 0,60 0,12
Želatin (2 vol.%) Voda (1) 0,64 0,23
Kolagen (3mg ml-1) Voda (1) 0.62 0.16
Celulozni sulfat (2 vol.%) Voda (/) 0,56 0,29
Lignosulfonska kiselina Voda (/) 0,57 0,02
(0.5 vol.%)
Polietilen glikol (2 vol.%) Voda (5) 0,60 0,28
54
ELEKTROHEMIJSKE I ELEKTRIČNE KARAKTERISTIKE IZVORA

ELEKTRIČNE ENERGIJE
Elektromotorna sila, EMS (V), predstavlja razliku potencijala pozitivne i negativne

elektrode u ravotežnom stanju, odnosno kada kroz sistem ne protiče struja:
EMS = U0 = Er, + – Er, - (3.5)
U literaturi se elektromotorna sila često naziva i napon otvorenog kola, U0 (V).

Potencijal neke elektrohemijske reakcije :
pA + ne = qB (3.6)
koja se može simbolično predstaviti A|B gde uspravna crta označava granicu faza, definisan
je Nernstovim izrazom :
RT i
Er(A|B) = E r (A|B) – ln a
nF i
gde je Er(A|B), V, ravnotežni potencijal, E r (A|B), V, standardni ravnotežni potencijal

elektrohemijske reakcije, a aktivnost vrste i učesnika u reakciji,  stehiometrijski koeficijent
(pozitivan za proizvod, a negativan za reaktant) vrste i.
Za razblažene rastvore elektrolita aktivnost se može aproksimirati koncentracijom,
dok se za koncentrovane rastvore elektrolita moraju poznavati koeficijenti aktivnosti da bi se
tačno izračunao ravnotežni potencijal elektrode.
Za reakciju (3.6) Nernstov izraz se može prikazati kao:
RT a q (B)
Er(A|B) = E r (A|B) – ln p (3.7)
nF a (A)
Napon, U (V), EHIE, kada kroz sistem protiče struja tokom pražnjenja, je uvek manji
od napona otvorenog kola, odnosno veći tokom punjenja usled ireverzibilnosti
elektrohemijskih reakcija i postojanja različitih omskih komponenti u sistemu.
Bitne naponske karakteristike su i krajnji (prekidni) naponi punjenja (za akumulatore),
Uc,f (V), i pražnjenja, Ud,f (V). Pri naponima većim od Uc,f, dolazi do nepotrebnog utroška
energije, sa obzirom na to da se energija troši na elektrolizu elektrolita, a dolazi i do korozije
nosača aktivne mase i njenog osipanja. Pri naponima nižim od Ud,f može doći do promena u
strukturi aktivne mase i njene degradacije.
55
1.5
1.4 punjenje
U0
1.3
Uc,f
1.2
1.1
U/V
1.0 Ud,f
0.9
praznjenje
0.8
0.7
0.6
0 2 4 6 8 10
t/h
Slika Punjenje i pražnjenje sekundarnog izvora električne energije.
Kapacitet, C (A h), EHIE je količina naelektrisanja koja se iz njega može dobiti pri
konstantnoj temperaturi i struji pražnjenja do prekidnog napona pražnjenja:
C = Isr t (3.2.9)
gde je Isr, A, srednja jačina struje pražnjenja tokom vremena t , h. (naponena: u literaturi se
kapacitet često obeležava i sa Q).
Nazivni (nominalni) kapacitet, Cn (Ah) EHIE predstavlja kapacitet koji može da oda
pri propisanom režimu pražnjenja (na primer 20-časovni režim, C20) pri temperaturi od 20oC.
Vrednost kapaciteta koji može odati neki akumulator zavisi od jačine struje pražnjenja i
temperature. Na Sl. 3.2.1 prikazana je zavisnost vremena pražnjenja olovnog akumulatora na
raspoloživi kapacitet u odnosu na nominalni pri 10–časovnom režimu pražnjenja.
100
odnosu na nominalni / %
Kapacitet praznjenja u
80
60
40
20
0
0 2 4 6 8 10
Vreme praznjenja / h
Slika 3.2.1. Tipična zavisnost raspoloživog kapaciteta olovnog akumulatora
(u odnosu na nominalni) od vremena pražnjenja pri 10–časovnom režimu.
Kao što se sa slike može videti, sa smanjenjem vremena pražnjenja, raspoloživi

kapacitet se eksponencijalno smanjuje, pa pri vrlo kratkim vremenima pražnjenja, raspoloživi
kapacitet teži nuli. Razlog tome je brzo formiranje produkata reakcije na elektrodama koji
sprečava difuziju elektrolita u pore i dalju transformaciju aktivnih masa elektroda.
56
Temperatura, takođe ima veliki uticaj na kapacitet akumulatora. Sa sniženjem

teperature elektrolita smanjuje se raspoloživi kapacitet akumulatora. Ovo smanjenje
kapaciteta posledica je povećanja viskoznosti i električne otpornosti elektrolita. Smanjenje
raspoloživog kapaciteta na niskim temperaturama je naročito izraženo ako su struje pražnjenja
veće.
Struja pražnjenja, I (A), prema Omovom zakonu zavisi od napona pražnjenja i

otpornosti spoljnog strujnog kola. Struja pražnjenja predstavlja jedan od parametara kojim se
definiše režim pražnjenja. Struja pražnjenja može biti: (1) konstantna tokom svog vremena
pražnjenja, (2) konstantna, ali različitih jačina tokom ukupnog vremena pražnjenja, (3)
opadajuća pri konstantnoj otpornosti spoljnog kola i (4) promenljiva po unapred zadatom
programu.
Kod akumulatora se struja pražnjenja (i punjenja) često izražava u obliku količnika
nazivnog kapaciteta i zadatog vremena, iz koga se lako izračunava konkretna vrednost. Na
primer za nominalni kapacitet akumulatora od 100 A h, pri pražnjenju tokom 8 h (C8), struja
treba da ima vrednost I = C/8 = 12.5 A.
Energija, W (V A h ili W h), EHIE je jednaka proizvodu kapaciteta (I t) i srednjeg

napona pražnjenja:
t
W = Usr I t = I  Udt (pri konstantnoj struji pražnjenja) (3.2.19)
0
t
U sr2 t 1
W=   U 2 dt (pri konstantnoj otpornosti pražnjenja) (3.2.20)
R R0
Snaga, P (W), je količina energije koja se dobija pri pražnjenju u jedinici vremena pri
datim uslovima pražnjenja:
P = U I = I(IR + Ir) = I2R + I2r (3.2.23)
Član I2R predstavlja korisnu snagu u spoljnom kolu, a član I2r gubitak unutar izvora usled
unutrašnje otpornosti. Maksimalnu snagu koju neki izvor može da oda je pri uslovu R = r, a
struja koja se pri tome odaje naziva se struja kratkoga spoja.
Samopražnjenje, %, predstavlja gubitak kapaciteta izvora tokom skladištenja u odnosu na

početni kapacitet. Osnovni uzrok je postojanje parazitnih (na primer korozionih) reakcija u
kontaktu aktivnih masa elektroda sa elektrolitom. Samopražnjenje se povećava sa
temperaturom.
Vreme skladištenja, meseci, predstavlja maksimalno vreme u kome je samopražnjenje

relativno malo, odnosno izvor se u tom periodu može koristiti.
57
SEKUNDARNI ELEKTROHEMIJKI IZVORI ELEKTRIČNE ENERGIJE

Za akumulaciju električne energije proizvedene vetrogeneratorom ili fotonaponskim
ćelijama, kao i za mnoge druge primene uglavnom se koriste sekundarni elektrohemijski
izvori energije (akumulatori). Danas je u upotrebi veći broj različitih tipova akumulatora:
- olovo │ olovo–dioksid, (Pb|PbO2)

- metal–hidrid │ nikal–oksid, (MH|NiOOH)
- litijum–jon. (Li-jon)
- litijum-polimer (Li-polimer)
Neke osnovne karakteristike danas primenjivanih akumulatorskih sistema su date u donjoj

tabeli.
Olovni MH-Ni Li-jon Li-polimer
Nominalni napon (V) 2 1.2-1.25 3.6 or 3.7 3.6
Pozitivna elektroda PbO2 NiOOH LiCoO2 ili LiMn204 LiCoO2
Negativna elektroda Pb LaNi5, TiNi Ugljenik Ugljenik
Elektrolit H2SO4 KOH Organski rastvarač sa LiPF6 Polimer gel sa LiPF6
Maksimalni napon x < 1.8 <= 4.2 <= 4.2
punjenja (V)
Prekidni napon >1.6 1 2.7 ~ 3.0 2.7 ~ 3.0
pražnjenja (V)
Specifična energija W 20-35 50-80 100-150 100-150
h kg-1
Samopražnjenje 0.1 1.5 0.3 ~ 0.6 0.3 ~ 0.6
(%/dan)
Broj ciklusa 200 ~ 400 > 500 > 500 > 1000
Ekologija Sumporna kiselina, Niska Niska Niska
olovo- teški metal
Cena Niska Skuplji od Ni-Cd Visoka Veoma visoka
OLOVO|OLOVO DIOKSD AKUMULATORI
Iako olovo | olovo–dioksidni akumulatori (olovni akumulatori) imaju lošije

karakteristike u poređenju sa ostalim tipovima odnos njihove cene i karakteristika je znatno
povoljniji nego kod drugih tipova. Takođe usled uspešne reciklaže problemi sa zaštitom
čovekove okoline su znatno smanjeni. Iz tog razloga će ovaj sistem biti malo detaljnije
razmatran, u odnosu na druge akumulatorske sisteme.
Elektrohemijski sistem olovnog akumulatora se sastoji od porozne negativne elektrode
od olova, elektrolita (~30% sumporna-kiselina), porozne pozitivne elektrode od olovo-
dioksida, separatora i kućišta. Tokom punjenja olovnog akumulatora odigravaju se sledeće
reakcije:
PbSO4 + 2e  Pb + SO42- (negativna elektroda) (5.5.1)

+ 2-
PbSO4 + 2H2O  PbO2 + 4H + SO4 +2e (pozitivna elektroda) (5.5.2)
_________________________________
PbSO4 + 2H2O  Pb + PbO2 + 2H2SO4 (ukupna reakcija) (5.5.3)
dok se tokom pražnjenja odigravaju reakcije u suprotnom smeru:
Pb + SO42-  PbSO4 + 2e (negativna elektroda) (5.5.4)
58
PbO2 + 4H+ SO42- +2e  PbSO4 + 2H2O (pozitivna elektroda) (5.5.5)

_________________________________
Pb + PbO2 + 2H2SO4  PbSO4 + 2H2O (ukupna reakcija) (5.5.6)
Iz gornjih jednačina se vidi da tokom punjenja i pražnjenja olovnog akumulatora

dolazi do promene koncentracije sumporne-kiseline, pa se stepen napunjenosti može odrediti
merenjem gustine elektrolita. Tokom pražnjenja mora se voditi računa da ne dođe do
pražnjenja ispod dozvoljenog napona (1.7-1.8 V po ćeliji) pošto tada dolazi do nepovratnog
formiranja olovo-sulfata i smanjivanja kapaciteta kao i veka trajanja akumulatora.
Osnovne električne i eksploatacione karakteristike olovonog akumulatora su sledeće:
Nominalni napon 2.1 V po ćeliji

Prekidni napon punjenja 2.7 V po ćeliji
Prekidni napon pražnjenja 1.7-1.8 V po ćeliji
Specifična energija 40 W h kg-1
Samopražnjenje 0.1-0.3 % / dan
Broj ciklusa 500 - 1500
Efikasnost punjenja 65-70 % (14/10 h)
Na Sl. 3.3.2 prikazane su tipične krive punjenja i pražnjenja ćelije olovnog akumulatora
konstantnom strujom C10/10. Tokom punjenja napon neprekidno raste sa vremenom. U toku
punjenja napon se menja u zavisnosti od vrednosti koji odgovara ispražnjenom akumulatoru,
~1.9 V, do vrednosti koje odgovaraju potpuno napunjenom akumulatoru ~2.7 V.
2.8
2.7 e
2.6 d
2.5
2.4 c
2.3
U/V
2.2
b
2.1
2.0
a
1.9
1.8
0 2 4 6 8 10 12
t/h
Slika 3.3.2. Tipične krive punjenja i pražnjenja olovnih akumulatora strujom od C10/10, A.
Na krivoj punjenja mogu se uočiti četiri karakteristična perioda. U početnom periodu

(deo krive a-b) uočava se brže povećanje napona uslovljeno porastom gustine (koncentracije)
elektrolita u porama elektroda, pri čemu se još nije uspostavio ravnomeran tok difuzije nastale
sumporne kiseline iz pora u masu elektrolita izvan njih. Na početne vrednosti napona punjenja
utiče unutrašnja otpornost ispražnjenog akumulatora, koja je veća u odnosu na napunjen
akumulator. U tački b uspostavlja se ravnomeran tok difuzije sumporne kiseline iz pora
elektroda u elektrolit izvan njih radi izjednačavanja gustine elektrolita. Ravnomernom toku
59
difuzije, povezanim sa ravnomernim porastom gustine elektrolita odgovara ravnomerni porast

napona (deo krive b-c). Kada napon punjenja poraste do vrednosti ~2.4 V, tj. do napona
izdvajanja gasova (gasiranja), najveći deo olovo-sulfata je već pretvoren u aktivne
supstance (Pb i PbO2). Akumulator u tom trenutku ima ~80 % kapaciteta. Iznad vrednosti od
2.4 V, napon raste brže sa vremenom (deo krive c-d). U ovom periodu jedan deo struje se
troši na pretvaranje preostale količine olovo-sulfata u aktivnu masu, a drugi deo na elektrolizu
vode, pri čemu se na negativnoj elektrodi izdvaja vodonik (H2), a na pozitivnoj elektrodi
kiseonik (O2) prema reakcijama:
2H+ + 2e = H2 (negativna elektroda) (3.3.15)

2H2O = O2 + 4H+ + 4e (pozitivna elektroda) (3..3.16)
___________________
2H2O + O2 + 2H2 (ukupna reakcija) (3.3.17)
Prema ukupnoj reakciji, gasiranje u stvari predstavlja reakciju razlaganja (elektrolize)

vode. To dovodi do gubitka vode u elektrolitu i povećanje koncentracije kiseline u
akumulatoru. U tačci e završava se punjenje, jer je praktično sav olovo-sulfat koji je
učestvovao u elektrohemijskoj reakciji preveden u aktivni materijal. Za vreme perioda
punjenja tokom kojeg se izdvajaju gasovi dolazi i do porasta temperature elektrolita.
Izdvajanje gasova u poslednjem periodu punjenja utiče na eroziju aktivnog materijala sa
elektroda i smanjenja kapaciteta akumulatora.
Nakon isključivanja punjenja akumulatora prestaje izdvajanje gasova, temperatura se
snižava, izjednačava se gustina elektrolita u porama elektrolita i izvan njih, a napon otvorenog
kola se stabilizuje na vrednost od ~2.1 V.
Konstrukcija olovnog akumulatora je prikazana na donjoj slici.
Konstrukcija tipičnog stacionarno-trakcionog olovnog akumulatora.
60
4.2.2.2. Metal-hidrid | nikal-oksid akumulatori
Jedna delimično uspešna zamena klasičnog “nikal-kadmijum” akumulatora, čija je

upotreba zabranjena usled velike toksičnosti kadmijuma, su sistemi na bazi pozitivne
elektrode od nikal-oksida i negativne elektrode na bazi metal-hidrida (MH), tzv. metal-hidrid
akumulatori. Osnovne reakcije koje se odigravaju u sistemu su date sledećim jednačinama:
MH + OH- = M + H2O + e Er = – 0,83 V (4.40)

NiOOH + H2O + e = Ni(OH)2 + OH- Er = 0,52 V
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
(4.41)
MH + NiOOH = M + Ni(OH)2 U0 = 1,35 V (4.42)
Komercijalni sistemi se zasnivaju na korišćenju anoda na bazi legura nikla sa

elementima retkih zemalja, obično, lantan, ili kombinacija više elemenata retkih zemalja ‘‘miš
metal legura’’ umesto lantana, da bi se smanjila cena ovog veoma skupog i retkog metala. U
leguru se dodaju i manje količine drugih metala umesto nikla, radi poboljšanja karakteristika.
Tipičana legura sa sastavom LaNi5 ima sposobnost da akumulira 6 atoma vodonika, tokom
punjenja po jediničnoj ćeliji, prema reakciji:
LaNi5 + xH2O + xe= LaNi5Hx + xOH- (x = 0-6) (4.43)
Elektrolit je tipično od 20% do 40% KOH sa određenim dodacima. Cena ovakvih

sistema je viša od olovnih akumulatora, ali poseduju znatno više specifične kapacitete. Na
primer, AA ćelija (~30 g) može imati kapacitet i do 2500 mAh. Tokom punjenja sistem se
zagreva što je normalna pojava, ali tokom završetka punjenja pri galvanostatskim uslovima,
posebno pri brzom punjenju, dolazi do značajnog zagrevanja, kao što je prikazano na slici
4.21, a temperatura može preći i 90oC. Tokom takvog načina punjenja potrebno je voditi
računa da ne dođe do prenapunjavanja i pregrevanja koje može dovesti do izdvajanja
vodonika i eksplozije ćelije. Iz tog razloga, potrebno je koristiti “pametne punjače” koji pri
dostizanju određenog napona isključuju punjenje, kao što je prikazano na slici 4.22. Tipični
naponi pražnjenja su oko 1,1 V do 1,2 V, što je dvostruko niže nego kod olovnih akumulatora.
1.9
MH|NiOOH-AA
CN =1.7 Ah 40
1.8
Ic = 1.2 A (0.7C)
1.7
35
Uc/ V
t/ C
o
1.6
30
1.5
1.4 25
0 10 20 30 40 50 60 70 80
t / min
Slika 4.21. Zavisnost napona i temperature pri brzom

punjenju (0.7C = 1,2 A) cilindričnog AA
Ni-MH akumulatora nominalnog kapaciteta 1,7 Ah.
61
1.6 Uc,f MH|NiOOH (AAA)

Cnom = 1000 mAh
R = 28 
1.4 U0
U/V
1.2
1.0
0.8
0 5 10 15
t/h
Slika 4.22. Kriva automatskog naponostatskog punjenjena sa prekidom punjenja pri
dostizanju određenog napona i pražnjenje pri konstantnoj otporonosti.
Ovi sistemi se obično izrađuju kao cilindrični elementi sa kapacitetima od ~1 Ah do nekoliko

desetina Ah. Tipična konstrukcija cilindričnog elementa je prikazana na slici 4.23.
Slika. 4.23. Shematski prikaz konstrukcije cilindričnog

metal-hidrid – nikal-oksid akumulatora
Pošto svaka ćelija ovakvog akumulatora mora biti posebna, zbog obaveznog
sigurnosnog ventila na svakoj ćeliji, baterije većeg napona i kapaciteta se dobijaju redno-
paralelnim vezivanjem više posebnih akumulatora, kao što je prikazano na slici 4.24. Ovo
dodatno smanjuje specifični kapacitet baterije.
Slika. 4.24. Prikaz akumulatorske

baterije nominalnog napona 13,2 V.
62
Samopražnjenje ovakvih akumulatora je tipično 5 - 10% mesečno pa ih je potrebno

često dopunjavati. Nove metal-hidrid – nikal-oksid akumulatore je potrebno formirati prema
uputstvu proizvođača (obično 3 ciklusa punjenja i pražnjenja).
Prema izloženom, sistemi metal-hidrid – nikal-oksid akumulatora su manje pogodni za
akumulaciju energije u stacionarnim uslovima, osim za napajanje nekih manjih uređaja,
osvetljenje, radio prijemnici - predajnici i sl. i ne čudi što njihova proizvodnja opada, posebno
pojavom sistema na bazi litijuma. Međutim, i pored lošijih karakteristika u odnosu na
litijumske sisteme, ovi akumulatori bi mogli naći svoje mesto za pogon elektro ili hibridnih
transportnih prevoznih sredstava, uzevši u obzir visoku cenu litijumskih akumulatora i veliku
masu olovnih akumulatora.
4.2.2.3. Litijum - jon i litijum - polimer akumulatori

Korišćenjem vodenih rastvora elektrolita za sisteme olovnih i MH - NiOOH
akumulatora maksimalni napon pražnjenja iznosi od 1.2 do 2 V po ćeliji. Kako većina
elektronskih uređaja zahteva napone iznad ~3 V, potrebno je redno povezati minimum dve do
tri ovakve akumulatorske ćelije u bateriju da bi se dobio potreban napon. Pored
konstrukcionih problema, otkazivanje jedne ćelije dovodi do otkazivanja cele baterije. Sa
druge strane, potrebna vrednost napona se može ostvariti primenom samo jedne ćelije
litijumskih akumulatorskih sistema.
Danas se uglavnom koriste dva litijumska akumulatorska sistema koja se baziraju na

sličnim anodnim i katodnim reakcijama ali različitim sastavima elektrolita. Prvi tip je litijum -
jon, a drugi tip litijum - polimer akumulator. Oba sistema se zasnivaju na reakcijama
interkalacije (ugradnje) jona litijuma u grafitni-anodni i LiMxOy - katodni materijal (gde je M
= Co, Ni, Mn ili njihove kombinacije). Osnovni princip rada je da tokom punjenja deo
litijuma napušta interkalaciono jedinjenje (na primer, litijum-kobaltat) i ugrađuje se u
međuprostor između redova grafita. Obrnuta reakcija se odigrava tokom pražnjenja. Za sistem
na bazi katode od LiCoO2 i anode od grafita, slika 4.25, reakcije tokom punjenja i pražnjenja
se mogu dati sledećom jednačinom i prikazati strukturom:
punjenje

LiCoO2  C6 Li1x CoO2  C6 Li x
pražnjenje
Slika 4.25. Shema punjenja i pražnjenja litijumskog

interkalacionog akumulatora.
63
Kod litijum - jon akumulatora, zbog burnog reagovanja sa vazduhom i vodom, kao
elektrolit koriste se tečni aprotonski rastvarači na bazi propilen-karbonata (PC), gama-butil
laktona (GMB), dimetil-formamida (DMF), uz dodatak provodne soli na bazi LiClO4 ili
LiPF6. Međutim, anodni (grafitni materijal) u reakcijama sa elektrolitom formira pasivni sloj
koji smanjuje kapacitet tokom punjenja i pražnjenja. Iz tog razloga unapređeni sistem, tzv.
litijum - polimer akumulator koristi elektrolit koji ujedno služi i kao separator izrađen od
polimernog elektrolita (uglavnom gela polietilen-oksida, PEO) uz dodatak LiPF6. Ovakav
elektrolit/separator umnogome sprečava formiranje pasivnog sloja na grafitnoj negativnoj
elektrodi, ali i poskupljuje ovakve sisteme.
Litijumski akumulatorski sistemi se izrađuju u svim oblicima i dimenzijama i koriste
se za napajanje uglavnom mobilnih telefona, laptop računara, a u poslednje vreme se
razmatraju i za pogon elektromobila (npr., Tesla motors). Konstrukcija tipičnog cilindričnog
Li - jon elementa je prikazana na slici 4.26.
Slika 4.26. Konstrukcija litijum - jon cilindrične ćelije.
Litijum - polimer akumulator je konstruisan tako da se između elektroda nalazi gel

elektrolit, a ceo sistem je umetnut u fleksibilno plastično kućište kao što je prikazano na slici
4.27.
Slika 4.27. Konstrukcija (levo) i izgled (desno) tipičnog

Li - polimer akumulatora.
Za oba sistema je potrebno napomenuti da se fabrički formiraju i da nije potrebno

dalje formiranje. Ovakvi sistemi se mogu puniti galvanostatski pri konstantnoj struji. S
64
obzirom da tokom punjenja ovakvih sistema napon može preći ~4,2 V kada dolazi do
razlaganja organskog elektrolita i mogućnosti uništenja i/ili eksplozije ćelije, pri punjenju se
većinom koristi naponostatski punjač, koji ograničava napon punjenja na ~4,2 V, a tokom
punjenja struja opada, kao što je prikazano na slici 4.28.
4.2
4.0
3.8
I / mA
U/V
3.6
3.4
3.2
0 1 2 3 4 5 6
t/h
Slika 4.28. Tipično naponostatsko punjenje litijumskih akumulatora.
Kriva pražnjenja veoma malo zavisi od stepena napunjenosti, pri tipičnom naponu
pražnjenja oko 3,5 V, kao što je prikazano na slici 4.29.
4.5
4.0
U/V
3.5
3.0
2.5
100 80 60 40 20 0
Stepen napunjenosti / %
Slika 4.29. Tipična kriva pražnjenja litijumskih akumulatora.
4.2.3.1. Protočni redoks akumulatori

Prethodno razmatrani akumulatorski sistemi, sadrže elektrolit i elektrode unutar jednog
kućišta. Kod protočnih redoks akumulatora glavnina elektrolita, uključujući i rastvorene
reaktante, smeštena je van ćelije u posebnim rezervoarima. Tokom punjenja i pražnjenja
elektroliti se upumpavaju kroz elektrohemijski reaktor. Pri punjenju aktivna supstanca iz
rastvora se na negativnoj elektrodi redukuje, a na pozitivnoj oksiduje, a pri pražnjenju se
odigravaju suprotne reakcije, što je principijelno prikazano na slici 4.30.
65
Slika 4.30. Pincipijelna shema rada redoks akumulatora.
Kao izvor električne energije za proces punjenja može se koristiti bilo koji konvertor,
ali su ovi akumulatori, s obzirom da mogu imati značajne kapacitete, prevashodno namenjeni
za akumulaciju energije dobijene iz fotonaponskih pretvarača.
Postoji više vrsta redoks akumulatora, ali su danas uglavnom u upotrebi na bazi:
vanadijumskog (VR); cink - bromidnog (ZnBr) i polisulfid - bromidnog (PSB) redoksa.
Elektrodne reakcije se odigravaju u odeljcima ćelije, koje su razdvojene jono-izmenjivačkom
membranom da ne bi došlo do mešanja anolita i katolita. Elektrode su na bazi poroznog
ugljeničnog materijala (grafitna tkanina) sa ili bez katalitičkog sloja. Snaga (kW) i energija
(kWh) redoks akumulatora su nezavisne jedna od druge. Snaga je definisana veličinom i
brojem ćelija dok je energetski kapacitet određen količinom elektrolita uskladištenim u
rezervoarima. Tipične karakteristike redoks akumulatora su date u tabeli 4.4.
Tabela 4.4. Poređenje karakteristika različitih redoks akumulatora.

VRA ZnBr PSB
Napon, V 1,25 1,85 1,35
Napon pražnjenja, V 1,15 1,6 1,2
Gustina energije, Wh kg-1 10 - 30 35 - 55 20 - 50
Snaga, MW 0,5 - 100 1-15 0,05 - 1
Radna temperatura, oC 0 - 40 50 50
Broj ciklusa 12,000 – ~2500
Efikasnost, % 85 75 75
Reakcije koje se odigravaju u ova tri akumulatora su sledeće.

- Vanadijumski redoks akumulatori, se zasnivaju na oksido - redukcionim reakcijama soli
vanadijuma u rastvoru sumporne kiseline (1 - 5 mol dm-3). Osnovna reakcija na negativnoj
elektrodi tokom punjenja je:
V3+ + e = V2+ Eθ = –0,25 V (4.44)
a na pozitivnoj:
66
VO2+ + H2O = VO2+ + 2H+ + e Eθ = 0,99 V (4.45)
tako da je napon otvorenog kola ~1,2 V. Smer reakcija tokom pražnjenja je obrnut.
- Polisulfid - bromid akumulatori. U ovom sistemu na negativnoj elektrodi se tokom

punjenja odigrava reakcija:
S24- + 2e = 2S 22- Eθ = –0,265 V (4.46)
a na pozitivnoj:
3Br– = Br3– + 2e Eθ = 1,09 V (4.47)
pa je napon ~1,35 V.
- Cink -bromid akumulatori. U ovom sistemu na negativnoj elektrodi se tokom punjenja

odigrava reakcija:
Zn2+ + 2e = Zn Eθ = –0,76 V (4.48)
a na pozitivnoj:
3Br– = Br3– + 2e Eθ = 1,09 V (4.49)
ima najveći teorijski napon od razmatranih sistem, od 1,85 V, ali je realan napon otvorenog
kola oko 1,6 - 1,7 V.
Na slici 4.31 su kao primer prikazane tipične krive punjenja i pražnjenja tri razmatrana
akumulatorska sistema, sa koje se može videti da ZnBr pokazuje najmanju ireverzibilnost u
sistemu.
Slika 4.31. Tipične krive punjenja i pražnjenja

razmatranih redoks akumulatora.
Vršena su istraživanja i sa drugim redoks parovima, ali je vanadijumski sistem najšire

prihvaćen zbog svoje cene, jednostavnosti i zbog toga što ne sadrži toksične materije, kao na
primer, brom ili sumporna jedinjenja. Tipična kriva punjenja i pražnjenja VRE je prikazana na
slici 4.32. S obzirom na prosečni napon pražnjenja od ~1,2 V, za primenu je potrebno
povezati redno - paralelno više ćelija. Vanadijum redoks akumulatori manje snage, 5 - 10 kW,
67
mogu se koristiti za UPS (uninterruptible power supply) napajanje uređaja koji zahtevaju
neprekidno napajanje i u slučaju nestanka primarnog izvora električne energije, na primer, pri
korišćenju servera, telekomunikacionih repetitora i sl. VRA srednjih snaga, 10 - 100 kW,
mogu da se koriste za skladištenje električne energije iz solarnih elektrana, elektrana na vetar i
malih hidroelektrana za nezavisno snabdevanje udaljenih objekata energijom iz obnovljivih
izvora i omogućavaju brzo punjenje vozila na električni pogon i čamaca (stanice za napajanje
električnih vozila na solarni pogon).
VRA velikih snaga, >100 kW, omogućavaju klasičnim elektranama kraće snabdevanje
elektičnom energijom u trenutcima maksimalne potrošnje, pri čemu se VBR pune u periodima
manje potrošnje električne energije.
2.5 14
12
2.0
10
Napon, V
Struja, A
1.5 8
6
1.0
4
0.5
2
0.0 0
0 1 2 3 4 5 6 7
Vreme, V
Slika 4.32. Krive punjenja, pražnjenja i struja pražnjenja VRA ćelije sa 0,5 mol dm-3 VOSO4
u 2 mol dm-3 H2SO4.
68
5.5.2 Akumulacija toplotne energije
4.1. AKUMULACIJA TOPLOTNE ENERGIJE
Osnovni ekološki prihvatljivi izvori toplotne energije su energija nastala sagorevanjem

biogoriva, toplotna energija sunčevog zračenja i geotermalna energija. Kao pretvarači
toplotne energije sunčevog zračenja koriste se solarni kolektori, pri čemu se radni fluid tokom
cirkulacije zagreva i dalje koristi. Najjednostavniji način korišćenja je primena solarnih
kolektora, slika 4.1, kao što je ranije objašnjeno, za zagrevanje vode koja se akumulira u
bojleru ili direktno koristi. Solarni kolektor je u principu veoma jednostavne konstrukcije i
sastoji se od savijenih crno obojenih bakarnih ili aluminijumskih cevi koje su postavljene na
nosač, obično crno obojene aluminijumske ploče, i prekriveni staklom radi povećanja
efikasnosti. Za zagrevanje vode se može koristiti i geotermalna energija, odnosno toplotna
energija dobijena sagorevanjem različitih vrsta biogoriva, čija se energija preko kotla i
razmenjivača tolote koristi za zagrevanje radnog fluida.
^
Suncevo toplotno
^
zracenje
solarni
Geotermalna kolektor nivostat
energija
kotao termostat
automatski BOJLER
regulacioni
ventili
nivostat
Biogorivo elektromagnetni
ventil
vodovodna
voda potrošač
Slika 4.1. Shematski prikaz akumulacije toplotne energije primenom kolektora, kotla i
bojlera.
Problem sa primenom klasičnih bojlera, relativno malih zapremina, je što usled

znatnih gubitaka mogu akumulirati toplotnu energiju tokom 10 - 20 h. Iz tog razloga je, za
veće potrošače, potrebno koristiti drugi način akumulacije toplotne energije, kao što su
toplotni rezervoari. Oni predstavljaju takve sisteme u kojima primarno zagrejani medijum
(korišćenjem obično solarnog kolektrora ili nekog drugog vida alternativnih izvora energije),
preko razmenjivača toplote predaje energiju akumulacionom medijumu u akumulatoru
toplotne energije (toplotni rezervoar), kao što je prikazano na slici 4.2.
69
solarni toplotni
kolektor rezervoar
akumulacioni
medijum
pumpa
razmenjivači toplote
Slika 4.2. Shematski prikaz akumulatora toplotne energije u toplotnim rezervoarima sa

razmenjivačima toplote.
Kao akumulacioni medijum se obično koristi voda koja ima mali toplotni kapacitet i
praktično linearnu promenu temperature tokom hlađenja. Iz tog razloga pogodnije je koristiti
neke organske ili hidratisane neorganske supstance koje imaju visoku latentnu toplotu
topljenja, značajno veći toplotni kapacitet nego voda, a tokom očvršćavanja zadržavaju
temperaturu u uskom intervalu do promene faznog sastava. Kada supstanca menja fazu
prolazeći kroz ravnoteže čvrsto → tečno → gasovito, potrebno je dovođenje energije, što je
praćeno porastom temperature, kao što je prikazano na slici 4.3. Polazeći od tačke A,
supstanci u čvrstoj fazi se zagrevanjem dovodi toplota i dolazi do porasta temperature. Pri
dostizanju tačke B, koja se naziva temperatura topljenja, egzistiraju čvrsta i tečna faza, a
temperatura zadržava konstantnu vrednost. Iznad temperature tačke C postoji samo tečna faza.
Daljim zagrevanjem dolazi do prelaska tečne u gasovitu fazu. Energija potrebna za promenu
faze supstance je poznata kao latentna toplota promene faznog sastava. Hlađenjem se odaje
toplota pri relativno konstantnoj temperaturi. Za akumulaciju toplotne energije u toplotnom
rezervoaru najbitniji je prelaz faza iz čvrste u tečnu.
F
ito
ov
E
je
gas
D
an
TEMPERATURA
ej
promena faze
gr
(isparavanje)
no
^
tec
T = constat.
e
nj
C
je
ad
B promena faze
hl
(topljenje)
sto
cvr
^
ENERGIJA
Slika 4.3. Zavisnost temperature pri dovođenju i odvođenju

toplotne energije (promena faznog sastava).
U tabeli 4.1 su date karakteristične vrednosti nekih organskih i neorganskih supstanci

koje bi se potencijalno mogle koristiti u svrhu akumulacije toplotne energije.
70
Tabela 4.1. Latentna toplota topljenja i temperatura prelaza u

tečno stanje različitih organskih i neorganskih jedinjenja.
Jedinjenje Prelazna temperatura, Latentna toplota
o
C Wh kg-1
Voda - 60
Stene - 40
Kalcijum-hlorid x 6H2O 27-30 50
Natrijum-sulfat x 10 H2O 32 70
Magnezijum-nitrat 89 45
Parafin 62-64 48-53
Stearinska kiselina 58 45
Palmitinska kiselina 63 52
Butil-stearat 19 39
Zeolit + metanol 100 300
Na2Sx2H2O 50-100 500
Kalcijum hlorid-amonijak 100 1000
Toplotni rezervoari se mogu proizvesti od različitih plastičnih ili metalnih materijala i
neophodno ih je ukopati u zemlju radi bolje toplotne izolacije. Akumulisana toplota se po
potrebi može koristiti za zagrevanje preko razmenjivača toplote. Prednost ovakvog načina
akumulacije toplotne energije je u tome da toplotni rezervoari mogu imati značajnu
zapreminu i održavati konstantnu temperaturu više dana, pa i nedelja.
to
E ovi
gas
grejanje D
TEMPERATURA
promena faze
(isparavanje)
no
tec
T = constat.
C
B promena faze hladjenje
(topljenje)
sto
cvt
ENERGIJA
Polazeći od tačke A, supstanca je u čvrstoj fazi, zagrevanjem se dovodi toplota pri

dostizanju tačke B, koja se naziva temperature topljenja egzistiraju čvrsta i tečna faza. Iznad
temperature tačke C samo postoji tečna faza. Daljim zagrevanjem dolazi do prelaska tečne u
gasovitu fazu. Energija potrebna za promenu fazu supstance je poznata kao latentna toplota.
Hlađenjem se odaje toplota pri relativno konstantnoj energiji. Za akumulaciju toplotne
energije je najbitniji prelaz faza iz čvrste u tečnu.
U tabeli 5.5.4 su date neke organske i neorganske supstance koje bi se potencijalno mogle
koristiti u svrhu akumulacije toplotne energije.
71
Tabela 5.5.4 Latentna toplota topljenja i temperatura prelaza u

tečno stanje različitih organskih i neorganskih jedinjenja
Jedinjenje Prelazna Latentna toplota

temperatura, oC W h kg-1
Kalcijum-hlorid 27-30 50
Natrijum-sulfat (10 32 70
hidrat)
Magnezijum-nitrat 89 45
Parafin 62-64 48-53
Naftalin 80 -
Palmitinska-kiselina 63 52
Toplotni rezervoari se mogu proizvesti od raličitih plastičnih materijala i neophodno

ih je ukopati u zemlju radi toplotne izolacije. Ovako akumulisana toplota se po potrebi može
koristiti za različite namene, pri čemu se akumulisana toplota koristi za zagrevanje vode preko
razmenjivača toplote.
72

Elektrohemijski

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Elektrohemijski

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

TEHNOLOŠKO-METALURŠKI FAKULTET

SINOPSIS PREDAVANJA SAMO ZA INTERNO

Upotreba neobnovljivih izvora energije (ugalj, nafta i derivati nafte) od industrijske

1) Ugljendioksid (CO2) – smatra se da ovaj gas učestvuje sa oko 50 – 55% u globalnom

Na donjoj slici je kao primer prikazan porast koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi

Slika 1. Promena koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi tokom proteklih 50 godina

0oC je na bazi proseka za period 1961-1990 god.

Uključujući još i porast koncentracije azotnih i sumpornih oksida (iz termoelektrana i

1980 1990 2000 2010 1980 1990 2000 2010

Delova na trilion (ppt)

Pošto su sve ove promene povezane sa narušavanjem dinamičke ravnoteže atmosfere

1.1. NEGATIVNE POSLEDICE KOJE IZAZIVA EFEKAT

Smena godišnjih doba uslovljava periodičnost rasta biljnih kultura. Na severnoj

Slika 1.6. Ciklus kruženja vode u okeanima - Golfska struja.

Sekundarni negativni efekti delovanja gasova staklene bašte se ogledaju u uticaju na

ClFC + hv (UV) → Cl* + FC (1.4)

radikal deluje na ozon oduzimajući mu jedan atom kiseonika:

Cl* + O3 → ClO* + O2 (1.5)

ClO* + O3 → 2O2 + Cl* (1.6)

2. ELEMENTARNI POJMOVI I DEFINICIJE

2.1. Uvod u obnovljive izvore energije.

2.1.1. Direktno pretvaranje različitih vidova energije u električnu i toplotnu energiju

U tabeli su dati tipični stepeni iskorišćemja nekih konvertora energije.

Konvertor Konverzija Stepen korisnog

Tako na primer pri dobijanju električne energije u termoelektranama stepen korisnog

   (prni kotao)  ( turbine)  (generatora ) = 0.85×0.45×0.95 = 0.36 (36%)

Problemi sa neobnovljivim izvorima energije su prvo u njihovoj količini i

2.1.2 Podela i značaj obnovljivih izvora energije u očuvanju čovekove okoline.

Pod pojmom obnovljivi izvori energije, podrazumevaju se izvori energije koji se

a) bioobnovljivi izvori (63%)

Bioobnovljivi izvori energije raspolažu sa potencijalnom hemijskom energijom koja

mehanička energija PARNI KOTAO

električna GENERATOR toplota

Motori sa hemijska ili

Slika. 2.3. Pretvaranje potencijalne energije bioobnovljivih

Jedan od mogućih načina je i hemijska ili biohemijska modifikacija bioobnovljivih

POZNATO JE DA SE SAGOREVANJEM RAZLIČITIH BIOGORIVA OSLOBAĐA UGLJEN-DIOKSID,

NEOBNOVLJIVIH GORIVA (NAFTA, UGALJ). NAIME, VREME KRUŽENJA UGLJENIKA U PRIRODI

2.4.1. Ciklus kruženja ugljenika u prirodi

Funkcionisanje biosfere ogleda se u uzajamnoj povezanosti njenih različitih

6CO2 + 6H2O + svetlost → C6H12O6 + 6O2 (2.2)

Slika 2.4. Ciklus kruženja ugljenika u prirodi.

Kinetička energija VETRA se može konvertovati u mehaničku ili električnu energiju

Energija zračenja Sunca se može prevesti u električnu energiju primenom

Slika 2.5. Konverzija energije Sunca u električnu i toplotnu energiju.

Izgledi solarnih fotonaponskih i toplotnih konvertora

Geotermalna energija uglavnom predstavlja toplotnu energiju. Osnovni vid su

Pumpa grejanje dogrevanje

tople stene Rezerve tople vode-

Slika 2.7. Mogućnost iskorišćavanja geotermalne energije.

Energija malih vodotokova u Srbiji sa oko 10% zastupljenosti predstavlja idealne

2.1.3. Mesto i uloga EHIE u konverziji i skladištenju energije

Zbog periodičnosti rada nekih ekološki prihvatljivih konvertora energije

3. ENERGETSKI POTENCIJALI OIE U REPUBLICI SRBIJI

3.1. ENERGETSKI BILANS REPUBLIKE SRBIJE

Energetski bilans uobičajeno predstavlja ukupnu potrošnju neobnovljivih izvora

Energetski bilans po vrstama goriva za Republiku Srbiju.

RESURS Jedinica Domaća Uvoz

Nafta M tona 0.646 3.080

Iz tabele se može videti da je u Republici Srbiji ukupna potrošnja energenata u 2006

3.1.1 Energetski potencijali obnovljivih izvora energije u Republici Srbiji

Tehnički iskoristivi energetski potencijal obnovljivih izvora energije u Republici

Raspodela obnovljivih izvora energije u Republici Srbiji.