You are on page 1of 2

Ovo je jedan krajnje nostalgičan i sentimentalan blog u kome, sem u ovom pasusu, nema ni pomena od

rajfešlusa, nitni, ni čičak traka.

Ali, zato ima puno dugmića. Onih sa dve ili četiri rupice, najrazličitijih veličina, boja i oblika.

I puno setnih osmeha.

Nemo’ posle da mi se neko žali kako ga/je nisam upozorila!

Jer, nisam ja kriva što se ovaj tekst piše. Ono je krivo.

Okruglo, crno dugme sa dve rupice koje se, ničim izazvano, iskotrljalo i palo na patos kada sam otvorila
srednju fioku. Veliko skoro kao pola dlana, nalik onima kakve je moja baka zašivala na grombi kaput...

Podigoh ga i pogledah, onako crno i sjajno, a kadeiloskop sećanja zavrte mi se u mislima...

Na baku. Dostojanstvenu sedu gospođu rođenu u pretprošlom veku, sa večito istom frizurom – pletenicom
skupljenom u čvrst šinjon na potiljku. Njena kosa toliko je bila naviknuta na tu frizuru da ju je rasplitala i
raščešljavala samo jednom nedeljno. Uveče bi, jednostavno, povadila harnadle i spustila kiku preko ramena,
a ujutro bi ponovo bila sa svojom standardnom frizurom, naočarima na nosu i iglom zadenutom ispod revera
šlafroka – za slučaj da nešto mora odmah da se zašije. Recimo, dugme na tatin grombi kaput.

Koji je, kako je ponosno isticala, bio bez „prevrnute“ kragne. (Prevtanje kragni. Još jedna od navika potpuno
nepoznata današnjim generacijama. Seća li se iko osim nas nekoliko dinosaorusa o čemu se tu radilo?)

To dugme vratilo mi je, dugo zaboravljenu maminu priču kako je, baš u oči moje prve hodajuće zime tata
dobio nešto „na lozu“, pa je otišao sa taštom, mojom gorepomenutom legendarnom bakom, i kupio najlepši
crveni štof da mi sašiju zimski kaput. I kako su išli kod pravog krojača i sašili mi kaput i još je ostalo
dovoljno materijala pa je nana (tatina mama) odnela taj restl kapadžiji u Balkansku da mi napravi i šeširić. A
baka je stajala kao zmaj nad onom tetom u Višnjićevom, onom što je imala lokal za presvlačenje dugmadi i
krpanje čarapa, gore, blizu šustera, dok je ova presvlačila dugmiće za to kaputsko umetničko delo. I to ne
one obične, klot presvučene, nego one sa zlatnim cvetićem u centru...

I kako me je ponosni tata izveo, tako uparađenu, u šetnju Knezom i Kališom i kako sam, (baš čudno za bebu
koja je tek prohodala) uspela da upadnem u neku kaljugu i da upropastim sav njihov trud... I da izgubim
dugme. Prvo za koje se zvanično zna da sam ga lično izgubila! Crveno sa zlatnim u sredini!

Sreća te je moja dalekovida baka unapred tražila da se napravi i set viška, pa to, sve zajedno i nije ispala
baš potpuna katastrofa.

Da, bilo je to jedno drugo vreme u kome je, kanda, bilo mnogo više dugmadi. Onih, što se ušivaju na odeću.

Sećam se onih sitnih, belih, nestašnih, za tatine košulje, koja su večito otpadala i gubila se svud po kući.
Pošto baka nije mogla dobro da vidi mi, klinci, bili smo zaduženi da ih skupljamo i stavljamo u posebnu, za
to određenu kutijicu, da baka zna gde su, da može posle da ih ušije.

I onih plavih, dosadnih, za školske kecelje – mrzela sam ih, čini mi se, više od tog zloglasnog pokrivala svih
mojih „modnih“ kreacija toga doba. Najdosadnija na svetu. Šerpa plava, srednje veličine, sa dve rupice.
Prosto ti se prispava od dosade čim ih vidiš! I džaba smo ih vrteli u besvest ne bi li se otkinula i zagubila...
Sutradan ujutro novi omrženi pripadnik iste vrste već bi zauzeo mesto svog istovetnog prethodnika. Toliko
isti da i pored sve propagande protiv praznoverja poveruješ u vaskrsenje i reinkarnaciju!

Nikad nisam otkrila gde ih baka nabavlja u tolikim količinama. Jedno vreme sumnjala sam na gorepomenutu
tetu iz Višnjičeve, onu što je imala lokal od par kvadrata, zgodno smešten da se svrati na brzinu, a u lokalu
dve čudne mašine – jedna za presvlačenje dugmića i druga za „hvatanje žice“ i popravku najlon čarapa. Ta
je radnja, iako cela u izlogu, delovala nekako ušuškano i uvek je mirisala onako, ženski. Na puder i ljubičice i
naftalin. To je bilo neprikosloveno carstvo u koje pripadnici muškog roda nisu imali pristupa, deo čuvenog
trougla koji su, uz nju, činile i tetka Macina frizernica u Jovanovoj i bakina šnajderka sa nepoznate adrese
koja je dolazila kod nas kući...

No, da se vratim dugmadi. Sećam se i onih strogih, zlatastih, ili presvučenih, za kostime – posebno
pravljenih da tačno odgovaraju određenoj rupici, koje mama pažljivo vadi iz džepića na tašni, odmah pošto
se vratila s posla, i smesta ušiva nazad na mesto – da se slučajno ne zagubi. Vidim i baku kako je grdi jer joj
je sto puta rekla da uvek treba imati u tašni iglu i konac. „Ah, te moderne žene!“

Uvek imati iglu i konac...

Početak osamdesetih, odlazak na zakletvu tadašnjoj velikoj ljubavi i on, koji ponosno skida titovku i pokazuje
ocu, inače oficiru, kako, po PS-u, ima kod sebe iglu i konac, kao i izraz lica njegove zapanjene mame koja
prosto ne može da poveruje kako je njen potomak savladao visoko umeće korišćenja dotičnih!

A onda, opet unazad, u rano detinjstvo i primamljivo šarenilo skrivenog blaga leve fioke na mašini Singerici u
kojoj su završavala karijeru sva ona rasparena, prekobrojna i trenutno nepotrebna dugmad kojima smo mi,
klinci, mogli satima da se igramo prevrćući ih i sortirajući, zamišljajući neverovatne avanture kroz koje su
prošla.

Pa kako stojim, sad već đak starijih razreda, ovog puta sa nanom, u prizmelju NAME na početku Kneza, pred
beskrajnim redovima devičanski netknutih, još nigde ušivanih, najrazličitijih boja i oblika, (pošto je plastika
uveliko zavladala), i kako joj uprono dokazujem da su ona, u obliku ljubičastih delfina kao stvorena za novu
školsku kecelju! Nažalost, nana je, ipak, bila konzervativna. Ali dobila sam tri ljubičasta delfina – da ih ušijem
na školsku torbu, za ukras.

Ah ta dugmad pre strahovlade plastike! Pravljena od najrazličitijih materijala – sećam se kako je baka, jako
pažljivo, skidala sitna, loptasta, biserna, sa neke njene predratne bluze objašnjavajući mi, usput, da su ta
dugmad nešto najvrednije na njoj, a mi, klinci, nismo joj verovali. Čuj, dugmad, pa da su vredna???

Pa čuvenog „modnog“ saveta iz novina – promenom dugmadi promenite izgled svoje haljine!

Zgražanje moje bake kada sam, buntovnički, ušila crveno dugme na crni sako belim koncem! Zihernadlu na
reveru je još i progutala – ali za ovu drugu jeres morala sam da odslušam višesatno predavanje o tome kako
se prava dama prepoznaje po usklađenosti boja.

I tu se negde moja nit asocijacija prekida...

Poslednji put sam kupovala dugmiće kad je Prestolonaslednik bio hodajuća beba a novopečena mama
pokušavala da napravi gomilu šorcića sa tregerima po šnitovima iz Burde... I da ih ukrasi svim mogućim i
nemogućim potpuno nepraktičnim plastičnim dugmićima u obliku životinjama koje nije mogla da kači na
sopstvenu odeću.

Posle su zavladali oni iz prvog pasusa koje rekoh da više neću pominjati. Skoro potpuno istisnuše dugmad.
Izuzev onih malih, belih, nestašnih, za košulje...

I skrivenog blaga koje još uvek leži u levoj fioci Singerice. Ne usuđujem se ni da pomišljam čega ću se sve
setiti ako tu budem zavirila.