You are on page 1of 7

Značaj i uloga pisma u romanu Gordost i predrasuda Džejn Ostin

Uvod

Ostin u svom najpoznatijem romanu piše: „najbrižniji deo dana bio je onaj kad se
očekivala pošta. Jutro su provodili u nestrpljenju sve do dolaska poštara. Svako pismo je trebalo
da donese novosti, pa bile dobre ili rđave, svakog dana su nestrpljivo očekivane važne vesti“
(Ostin: 2011,48: 280). Ove rečenice jasno predstavljaju ulogu papira ispisanog mastilom bez čega
se život nije mogao zamisliti, što je tema ovog rada. Džejn Ostin je na svoje romane gledala kao
na svoju decu. a likove iz njih smatrala porodičnim prijateljima (Bloom: 2009, 51). O mnogo
likova romana Gordost i predrasuda nećemo gajiti ista mišljenja nakon čitanja njihovih pisama,
te ćemo se pozabaviti značajem i ulogom pisma u životima njenih likova i uplivu drugih dela pri
stvaranju istih.

Pri početku romana saznajemo koliko se razlikuju Darsi i Bingli u korespodenciji. Darsi „
,ne piše sa lakoćom,‘ “ jer predugo proučava reči sa četiri sloga, dok Bingli, po rečima njegove
sestre: „ , piše potpuno nemarno. Izostavi polovinu reči, a ostale zabrlja‘ “ (10: 48). Bingli se
pravda činjenicom da mu se previse ideja vrzma po glavi dok piše. Međutim, Darsi tvrdi da se
Bingli, možda nesvesno diči time što brzo razmišlja i dela.

Elizabet dobija pismo od Darsija dok je bila u šetnji, i prvi utisak o njegovom stilu pisanja
je da je uljudan (35: 192-198). Zvučao joj je povređeno na početku, izrekavši da neće ponovo
predložiti ono što joj je sinoć bilo mrsko i unapred žaleći ako joj povredi osećanja. Nakon čitanja
Elizabet prvobitno odbija da veruje u to što je napisano i biva potpuno zatečena. Pitamo se da li je
izabrala nevericu prema Darsiju jer smatra da on dobro procenjuje ljude ili zato što smatra da je
ponosan. Ne dopada joj se što se Darsi ne kaje za svoje postupke, uprkos izvinjenju koje joj
upućuje. Ona iznova i iznova pažljivo čita pismo i razlaže svaku rečenicu, razmatrajući njeno
značenje. Pri kraju romana joj je poverio da: „ ,Kad sam pisao to pismo … mislio sam da sam
savršeno miran i hladan; ali sam kasnije zaključio da je pisano u strahovitoj ogorčenosti‘ “ (58:
348). Dakle, on priznaje da se ton njegovog pisma ogleda u besu zbog sveže povređenih osećanja
i neispunjenih očekivanja.

1
Darsijev stil pisanja razdražuje Elizabet, a onda ona pomisli na to koliko ga je nepravedno
osuđivala pa kori samu sebe. Njegovo pismo budi u njoj osećaj krivice zbog nestašnosti njene
dve mlađe sestre, razdražljive i malodušne majke i nemarnog oca. Dobija informaciju o tome
kako njena porodica izgleda u tuđim očima, i pak postaje kritična prema ocu. U tom dramatičnom
trenutku sposobna je da staloženo i iskreno opravda Darsijeve utiske o Džejn i njenom skrivanju
osećanja: „Džejnina osećanja, mada snažna, nisu primetno ispoljavala i da je u njenom držanju i
izrazu uvek bilo izvesnog blagog samozadovoljstva, koje ne ide često s velikom osetljivošću“
(36: 203).

Poput Edipa i kralja Lira, Elizabet doživljava otkrovljenje i samospoznaju iscrpnom


analizom ovog, sporno najbitnijeg u romanu, pisma. Uočava da je pogrešno procenila kako
Darsija tako i Vikama, iako srdita zbog Darsijeve grube prosidbe. Tim potezom je umesto da
umanji njen ponos uspeo da uradi suprotno, jer ona je bila obuzeta trenutnim osećajem
superiornosti. Shvata je da nije bila zaljubljena u Vikama već se zadesio u pravo vreme da hrani
njenu sujetu prema Darsiju; naravno, laskala joj je i njegova pažnja (36: 203). Zbog lošeg
rasuđivanja poljuljano joj je sampouzdanje (McKeon: 1979, 516). „Počela je da se duboko stidi
same sebe. Ni o Darsiju ni o Vikamu nije mogla da misli a da ne oseti da je bila slepa, pristrasna,
puna predrasuda i nerazumna“ (36: 203).

Ruše se sva njena predubeđenja i teorije o ljudima koje je do tada gajila i uviđa koliko su
ona kao ličnost i njena dela zaslužni za odnos koji je uspostavila sa novim komšijama. Svako
naredno čitanje dovodi je bliže istini i baš to je razlog, kaže ona, što je tek nakon razmatranja
ovog pisma uspela da spozna sebe (36: 202). Ostin je ideju o romantičnoj heroini, dramatizovanoj
kod dve heroine u Razum i osećajnost i eksplicitno predstavljenoj kod snishodljive junakinje
Nortangerske opatije, u Gordost i predrasuda ubacila u podsvest svoje junakinje. (Copeland &
McMaster: 1997, 54)

Kako nikako nije uspevala da razbije predrasude o Darsiju, uprkos svojoj dovitljivosti i
inteligenciji, Blum je zapazio da joj je u tu svrhu bilo neophodno parče papira gde će slovima
pisati istina o Darsiju (2009, 131). On takođe zastupa mišljenje da je baš Darsi morao da napiše
to razjašnjavajuće pismo. U tom slučaju bi Elizabet bila primorana da ga čita jer ne može
ignorisati ono što je napisano o Darsiju. Uzevši u obzir komplikovan sadržaj tog pisma, ona bi ga

2
čitala vise puta da bi, napokon, morala priznati koliko je pogrešila u proceni (132). Zadovoljna
probitnom odlukom da ga odbije, vremenom kreće da Darsijeve namere posmatra sa pozitivne
strane jer oseća da joj prijaju. Darsijevu prosidbu shvata kao svoj uspeh do koga se došlo
prevazilaženjem prepreka kao što su gordost, predrasude, društvene lestvice, porodična
očekivanja. Od njega dobija i razumevanje za iskazan bes prilikom prve prosidbe (Anderson
371), izrekavši: „ ,Niste rekli ništa što nisam zaslužio. Iako su vaše optužbe bile neosnovane, jer
su potekle iz neobaveštenosti, moje ponašanje prema vama u ono vreme zasluživalo je najoštriji
prekor. Ono je bilo neoprostivo. Ne mogu ni da mislim na to bez gnušanja‘ “ (ch.58, p. 347).
Pismo od gospođe Gardiner koja objašnjava Darsijevu umešanost u problem sa odbeglim
Vikamom i Lidijom još jedan je veliki vesnik kajanja Elizabet što je pogrešno procenila Darsija
(52: 303-308).

Pismo koje joj Džejn šalje o Lidiji je opet uzdrmava i srozava samopouzdanje; Elizabet
iznova gubi osećaj superiornosti i postaje ranjiva. To iskazuje napadima plača u Darsijevom
prisustvu, jer uviđa da je zbog bujne mašte možda propustila priliku da voli i bude voljena, jer:
„ova nesreća samo je učinila da ona shvati svoje vlastite želje. I nikad nije tako iskreno osetila da
bi mogla da ga voli kao sad, kad sva njena ljubav mora biti uzaludna“ (46: 263). Nakon ovog
pisma stičemo utisak da je razlog što Elizabet iznova i iznova čita prvo Darsijevo pa Džejnino
pismo to što pokušava da oformi svoj stav, priču i lik. Kada počne da ceni Darsija i da žali što ga
je odbila, skrušeno se osvće na brak, rekavši: „sad je nemoguće da dođe do tog srećnog braka,
koji bi zadivljenom mnoštvu pokazao šta je prava bračna sreća“ (Ostin: 2011, 50: 294).

Svako od pisama nosilac je značajnih i istinitih događaja i utisaka. Obe starije sestre
Benet i te kako kreiraju sudbinu ostalih likova tako što biraju koje će informacije podeliti sa
njima a koje ne. Kao što je slučaj i u životu van knjige, naš izbor kreira našu budućnost. Elizabet
Benet bira da ne uznemirava ljude oko sebe svežom informacijom o Vikamovom pravom
karakteru jer veruje da je to suvišno pošto on sa svojim pukom nastavlja svoj put. Džejn
sakrivanje te informacije pripisuje očuvanju Vikamovog imena u dobrom svetlu jer čvrsto veruje
da se on već pokajao za svoja nedela.

Pismo najave dolaska gospodina Kolinsa, daljeg rođaka Benetovih, ili bolje rečeno
samopozivanja, uvodi nam izuzetno komičnog lika u roman, koji sam sebe smatra dobrodošlim

3
zato što je dobio dozvolu od svoje zaštitnice da ostavi parohiju.1 Čuvši sadržaj Kolinsovog pisma
namenjenog njihovom ocu, Elizabet, stiče utisak da je njihov rođak, naslednik imanja,izveštačen,
a Džejn naslućuje pravi razlog njegove posete. Po odmicanju romana, pokazalo se da ni jedna
nije pogrešila, međutim njegova pisma sažaljenja zbog Lidije su ih dodatno iznenadila. Njegov
način pokazivanja saosećanja čini nam se jako surovim. On jasno baca senku na Benetove tvrdeći
da su Lidiji previse udovoljavali i da je ona po prirodi loša, služeći se rečima: „ ,Smrt vaše kćerke
bio bi blagoslov u poređenju s ovim‘ “ (48: 280). Gospodin Kolins i njegova zaštitnica
pokazatelji su one vrste ljudi koja sebi dopušta da svima sudi dok za uzvrat očekuje isključivo
poštovanje.

Naposletku, Kolins zaista ispunjava svoje težnje i pronalazi životnu saputnicu, Šarlot
Lukas, usled čega se formira jaz između malopomenute i Elizabet. Zbog odluke da pristane na
brak sa tako besmislenom osobom kao što je Kolins, Šarlot pada u Lizinim očima pa Lizi bira da
se vise posveti starijoj sestri. Pouka koju Elizabet izvlači iz ove situacije je da postoji razlika
između prijatelja i člana porodice jer je clan porodice uvek stabilniji oslonac.2

O liku Binglijeve sestre, a pomalo i o samom Bingliju, doznajemo kroz njena pisma
namenjena Džejn. Naime, Kerolajn Bingli se služi ničim izazvanim sarkazmom dok saopštava
Džejn da su ona i njeni napustili Nederfild i ne planiraju povratak. Gospođica Bingli se otvoreno
trudi da povredi Džejnina osećanja, stavljajući joj do znanja svoje zamisli za bratovu budućnost
uz Darsijevu sestru, što joj i uspeva. Kroz Kerolajnina pisma i njihova tumačenja, saznajemo
dosta i o Džejn, pogotovu kroz njenu reakciju na Elizabetino mišljenje o istim. Džejn je previse
nežnog srca da bi za ikoga pomislila da je spreman na takvu podlost, dok je Elizabet pronicljiva i
dobro naslućuje. Vidimo nesigurnost Džejn kroz pismo koje šalje sestri, jer nalazi opravdanja ili
pokazuje razumevanje za izvesna dela Binglijeve sestre. Poseta koju Kerolajn upućuje Džejn
Bingli dok je boravila u Londonu ključna je jer tek tada Džejn postaje svesna neiskrene
srdačnosti Binglijeve sestre.

1
Imanje Benetovih ne može pripasti ženskoj deci, a kako nemaju muškog naslednika, prvi po rodnoj liniji muški
naslednik dobija Longborn nakon smrti gospodina Beneta. U njihovom slučaju, to je gospodin Kolins koji se
prvobitno nadao, kao i gospođa Benet, da će oženiti jednu od njenih ćerki.
2
Ovde Elizabet nikako ne ubraja svog rođaka Vilijama Kolinsa, što je pokazala više puta u romanu.

4
Elizabet prima dva pisma od Džejn: jedno zatureno zbog nečitkog rukopisa, oba nosioci
teških vesti (46: 258-266). Saznanje da je ta situacija mogla biti sprečena da su dve starije sestre
bile iskrene sa ostatkom porodice razara Elizabet kao i celu njenu porodicu. Prvobitan razlog za
to veliki pritisak sredine i fokusiranost na brak kao rešenje problema materijalnog opstanka.
Krivica i preispitivanje neminovno izranjaju iz ovih pisama. Ovo se dešava nekoliko trenutaka
nakon čitanja pisama, te je razumljivo što Elizabet pokušava sama sebi da opravda i oprosti
neiskrenost prema porodici. Džejn, pak, bodri sestru smatrajući da su dobro postupile i tvrdi da bi
u suprotnom napravile još veću grešku. Zanimljivo, ali Džejn i dalje u pismu sa nevericom govori
o Vikamovom lošem karakteru i veruje da će se on prvi dozvati pameti. Kako gospođa Benet
pada u očajanje kada čuje za Lidijin sraman beg, isto tako brzo se vraća u život nakon pisma
saopštenja o Lidijinoj skoroj udaji. Sreći pri udaji se ne pridaje nikakav značaj. Akcenat je
isključivo na reči brak, pogotovu ako je budući suprug iz bogate porodice.

Lidijina pisma majci i sestri se razlikuju, kao što je i očekivano da se razlikuje ono što
tinejdžerka prenosi majci i sestri. Dok gospođa Benet dobija kratak izveštaj o provedenom danu,
ljudima koji naiđu, ili novoj odeći, pismo namenjeno Kiti sadrži detaljnije i iskrene opise
dešavanja; kasnije saznajemo i da je Kiti pasivno sudelovala u Lidijinom begu, ne prenevši tu
informaciju porodici. Pripovedač nagoveštava da u oba slučaja pisma nisu preduga i ne prenose
srdačnost, i uvek se na njih dugo čekalo. Ona su veliki pokazatelj Lidijine bezbrižne, nemarne,
sebične, nezahvalne, i što je najgore, nepromišljene ličnosti. Čestitka Lidije upućena Elizabet
zbog braka je izuzetno sebična, poput same Lidije a i njenog Vikama. Lidija iskazuje radost zbog
sestrine dobre udaje dok većinu pisma zauzima molba da Darsi zaposli Vikama.

Robert Polhemus vidi Gordost i predrasudu kao prerađenu Richardsonovu Pamelu.3


Polhemus tvrdi da roman Džejn Ostin karakteriše misterija ženske erotske moći koja se ogleda
prvobitno u Elizabet. Dodaje da je Elizabet svesna svoje privlačnosti, dok njenom odnosu sa
ocem pripisuje element incesta koji se jedino može izlečiti brakom sa Darsijem. (Lambdin: 2000,
52)

3
“The Fortunate Fall: Jane Austen’s Pride and Prejudice (1813),” iz njegove Erotic Faith: Being in Love from Jane
Austen to D. H. Lawrence (1990).

5
Ideje za svoja dela i veštine pisanja Ostinova je pronalazila u tekstovima koje su pisali
muškarci pre nje. Poslužila se ironijom i parodijom kao odgovor na Ričardsove ideje iz njegovih
romana i članaka o tome kako žena treba da se ponaša.4 (Lambdin 2000, 116). Njegova
najpoznatija heroina Pamela je sluškinja koja pokušava da očuva svoju čednost od svog bogatog
poslodavca. Ona ga prezre zbog mnogobrojnih pokušaja da je siluje, ali onda kada je on zaprosi
ona odjednom shvata da ga voli. Njena nagrada je brak sa gospodinom B. Ostinova ubacuje
parodiju na dijalog u cilju odbacivanja Ričardsonovog insistiranja na svesnoj nevinosti jer želi da
podstakne svoje čitaoce da steknu drugačiju sliku o ženama i rodu. Njeni ženski likovi su
seksualni, plahoviti, i promišljeni (117). Ostinova je bila oštar protivnik načela vezanih za žene
njene generacije koje su poštovale pravila udvaranja nametnuta od strane ljudi kao što je
Ričardson. i knjiga koje su nalagale da žene trebaju biti što pasivnije i da apsolutno isključe svoju
seksualnost dok ne dođe do prosidbe (Lambdin: 2000, 177).

Zaključak

U pismu koje Elizabet šalje tetki Gardiner ona kaže: „ ,Srećnija sam čak i od Džejn. Ona
se smeši, ja se smejem‘ “ (60: 362). Međutim, Blum se ne slaže, smatrajući da radost pripada
Džejn; Elizabet naprosto dobija nov pogled na svet (2009, 137). Tu činjenicu ni sama Elizabet ne
osporava, a nama je vidna promena njenog razmišljanja dok razmatra pisma Darsija i najmilije
sestre. Pored Elizabet, i njene sestre uspevaju da zasijaju kako kroz reči koje su same napisale ili
kroz opise drugih, i kroz svoje mane i nedostatke postaju bliže čitaocu koji je i sam nesavršen.
Ostinova svoje heroine uzdiže i daje im glas za razliku od Ričardsona i njegove Pamele. Služi se
pismima kako bi nam približila likove, a kroz njih izražava svoje stavove i nezadovoljstvo
položajem žena. Zajedno, Darsi i Elizabet uspevaju da sklone sve prepreke koje su ih delile,
dajući ostalim likovima iz romana, a i nama samima, polet da uradimo isto.

4
Samjuel Ričardson je živeo u 18. veku u Engleskoj i bio je književnik i štampar. Najpoznatiji je po svoja tri dela:
Pamela, ili nagrađena krepost, zatim Klarisa, ili povest mlade dame, i Povest Ser Čarlsa Grandisona. Istakao se kao
začetnik psihološkog romana i kao prvi predstavnik sentimentalizma u evropskoj književnosti.

6
Literatura

Anderson, Walter E. Plot, Character, Speech, and Place in Pride and Prejudice.
Nineteenth-Century Fiction, Vol. 30, No. 3, Jane Austen 1775-1975. University of California
Press, 1975, pp. 367-382.

Bloom, Harold, ed. Bloom’s Modern Critical Views. Sterling Professor of the Humanities
Yale University. New York: Infobase Publishing, 2009.

Copeland, Edward and McMaster, Juliet, ed. The Cambridge Companion to Jane Austen.
Cambridge: Cambridge University Press, 1997.

Lambdin, Laura C. and Robert T., ed. A Companion to Jane Austen Studies. London:
Greenwood Press, 2000.

McKeon, Richard. "Pride and Prejudice": Thought, Character, Argument, and Plot.
Critical Inquiry, Vol. 5, No. 3. The University of Chicago Press, 1979, pp. 511-527.

Ostin, Džejn. Gordost i predrasuda. Beograd: Alnari, 2011.

Rogers, Pat, ed. The Cambridge Edition of the Works of Jane Austen. New York:
Cambridge University Press, 2006.