You are on page 1of 330

Проф.

др Милан Благојевић
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ
Проф. др Милан Благојевић

ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ

Бања Лука, 2018.
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ

Аутор
Проф. др Милан Благојевић
Издавач
ЈУ Службени гласник Републике Српске
За издавача
Драган Веселиновић, директор
Уредник издања
Вишња Бајић Прерадовић
Рецензенти
Проф. др Ђорђе Вуковић
Доц. др Александар Врањеш
Мр Слободан Наградић
Василије Лалошевић
Џевад Галијашевић
Саша Бижић
Лектор
Проф. Милорад Телебак
Техничко уређење
Горан Зеленбаба, спец. струк. инж. технол.
Дизајн корица
Марко Келечевић
Штампа
ЈУ Службени гласник Републике Српске
За Штампарију
Боро Лубурић, дипл. граф. инж.
Тираж
200 примјерака
СА Д РЖ А Ј

Ријеч унапријед.....................................................................9

Колумне објављене у
„Независним новинама“
Републици Српској је неопходна заштита њених
уставних надлежности........................................................15
О болестима правосуђа у БиХ...........................................19
Кратка хрестоматија уставносуд(иј)ског неправа............25
(Не)правна држава..............................................................31
Како смо појели себе...........................................................37
(Не)уставна олигархија......................................................43
Република Српска и(ли) Механизам координације.........47
Уставносудска неуставност................................................53

Колумне објављене у
„Гласу Српске“
Заједништво у неправу.......................................................61
Егземплар једне аутодеструкције......................................65
Противправност покушаја ревизије..................................69
Конформизам правосуђа и полицијска држава................73
Ишчашено право(суђе).......................................................77
Неуставна правосудна институција...................................81
Hannibal ante Српска...........................................................85
Охаеризам једне језичке политике....................................89
(Де)натоизација Републике Српске...................................93
6 Проф. др Милан Благојевић

Реплика једној незаконитости............................................97
Стратешко (де)маскирање................................................101
Хашко пасивизовање кривичног правосуђа...................105
Охаеризована неистина.................................................... 111
Усмјеравано правосуђе..................................................... 117
Тајновитост (не)уставне олигархије................................123
Хашка самовоља...............................................................127
Српска и(ли) ЕУ................................................................131
Русија и ми.........................................................................137
Дон Корлеоне и наше правосуђе.....................................141

Колумне објављене у
„Ослобођењу“
Тегелтизација правосуђа..................................................149
(Не)поштење и правосуђе................................................155
Плаћено је, не долаз’те више...........................................161
(Не)истина и правосуђе....................................................167
Законодавно и уставносуд(иј)ско кршење устава..........173
Зависно правосуђе............................................................179
Пензионери и (не)правна држава....................................185
Правосудни хаос...............................................................191
Тегелтијина правосудна кухиња......................................197
Самовоља уставносуд(иј)ска............................................203
Правосудно (про)падање..................................................209
Савјесно о несавјесном раду............................................215
Устави и (не)среће друшт(а)ва.........................................219
Приват(изова)ни судови...................................................223
Незаконити правосудни избори.......................................227
Квадрилогија правосудне неистине и неправа...............231
Квинтесенца нашег правосуђа.........................................237
Правосудна изборна лакрдија..........................................243
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 7

Неозбиљност законодавца и правосуђа..........................249
Марине овце и наше правосуђе.......................................255
Веестеовска изборна ујдурма .........................................261
Правосудни гаулајтери......................................................265
Гажење слободе судијске мисли – Први дио..................271
Гажење слободе судијске мисли – Други дио................275
Злоупотреба правосудне власти.......................................281
Нобило и херостратски закон(описци)...........................287
Маркс и ми.........................................................................293

Два посебна записа
Форма као суштина...........................................................301
Казивање Стефану............................................................307

Изводи из рецензија
Из рецензије проф. др Ђорђа Вуковића..........................313
Из рецензије доц. др Александра Врањеша...................315
Из рецензије мр Слободана Наградића...........................317
Из рецензије Василија Лалошевића................................319
Из рецензије Џевада Галијашевића.................................321
Из рецензије Саше Бижића..............................................323
Ријеч унапријед

Садржај ове књиге чине моје педесет и четири но-
винске колумне, које су написане и објављене од 2015. го-
дине до данас. Колумне су објављене у бањалучким днев-
ним листовима „Независне новине“ и „Глас Српске“ те у
сарајевском „Ослобођењу“, а неке од њих објављене су и у
београдској „Политици“. Поред тога, садржај књиге чини
и једна колумна (Казивање Стефану) која је објављена на
бањалучком web порталу „Фронтал“, као и једна необја-
вљена колумна под насловом „Форма као суштина“. Свима
њима заједничко је да су (на)писане о бројним негативним
појавама из свијета права и политике, како овдје код нас
тако и на међународном плану. Нажалост, у свијету који је
све више бременит негативностима, човјеку не преостаје
ништа друго до да (не)право спаси од заборава тако што ће
га записати. То је разлог за први дио наслова ове књиге, јер
свака од тих колумни јесте својеврсни запис, а сви они су
сада скупљени на једном мјесту, у овој књизи која је тако
и сама један запис.
Други дио наслова књиге је својеврсна апорија и
оксиморон. Апорија је утолико што треба да означи моја
стања збуњености и беспомоћности у којима сам писао
сваку од колумни, а оксиморон је зато што термин (не)
право означава конкретну мисао која само на први поглед
садржи унутрашњу противрјечност. Наглашавам то зато
што овај термин из наслова књиге у себи садржи и излаз
из сваке од противрјечности о којима сам говорио у својим
колумнама. Тај излаз је у моралу. Како? Да бих то објаснио,
подсјетићу најприје и себе и читаоце на то како свјетски
10 Проф. др Милан Благојевић

чувени српски правник и правни филозоф Радомир Лукић
одређује појам морала. Он то чини тако што каже да је мо-
рал: „...скуп друштвених норми које субјект, као сопстве-
ну безусловну, самоциљну обавезу, засновану на добром,
као самосталној врховној вредности, у моралној ситуацији
осећа тренутно, целим бићем, а не само увиђа разумом,
која често врши притисак на његове природне склоности
и остварује његово човештво, а за чији прекршај он осећа
грижу савести, док друштво на њега примењује споља-
шње санкције уз истовремени захтев да он осећа грижу са-
вести“ (Др Радомир Лукић: Социологија морала, Сабрана
дела др Радомира Лукића, седми том, Београд, 1995, стр.
127).
Остављајући по страни елементе из појма морала у
виду спољашње санкције друштва и гриже савјести, за раз-
умијевање сваке од мојих колумни од посебне важности је
поимање морала као друштвене норме, односно безуслов-
не обавезе, засноване на добром, која се не спознаје само
разумом (нити нам за то требају инстинкт и интуиција),
већ се и осјећа тренутно у датој моралној ситуацији.
Наглашавам то зато што ће пажљиви читалац у свакој од
колумни које слиједе у наставку (пре)познати не само то
да оне покрећу питање (не)моралности понашања субје-
ката подвргнутих критици већ и да је морални (а тиме и
правни) излаз из наметнутог неправа готово аксиоматски и
осјећа се тренутно, сам по себи. Два примјера које дајем у
наставку ће, надам се, све ово појаснити.
Први примјер тиче се односа Европске уније према
Републици Српској. Вријеме које је иза нас, и то више од
двадесет година, показало је, на примјерима датим у ко-
лумни под насловом „Српска и(ли) ЕУ“, да ЕУ у контину-
итету ради на десупстанцијализацији Републике Српске,
што би у коначном требало довести до њеног уставнопра-
вног и сваког другог обесмишљавања. Тиме се може објас-
нити и чињеница да ЕУ никада до сада није рекла (нити
ће) да је Република Српска за њу неспорна. Кад имате
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 11

посла са оваквим субјектом, морална је (а тиме и правна)
обавеза (и излаз), која се осјећа тренутно, да се не улази у
политички и правни савез са ЕУ. Нажалост, упркос свему
наведеном, Република Српска, тачније они који је воде, уп-
орно изражава(ју) своју жељу за таквим савезом.
Други примјер тиче се домаћег правосуђа, чије по-
нашање у дужем времену добрано показује знакове пато-
лошког. Кажем то зато што је патолошко понашање када
држава, као у примјеру из колумне „Марине овце и наше
правосуђе“, пропише својим уставом да се против одлука
судова донесених у првом степену може изјавити жалба
надлежном суду, након чега њен законодавац законом ипак
ограничи уставно право на жалбу тако што каже да се у
парничним споровима до 5.000 КМ вриједности жалбом
не може указивати на неистину о чињеницама садржану у
пресуди првостепеног суда против које се изјављује жал-
ба. Овдје не треба бити посебан стручњак ни за морал ни
за право, да би се тренутно осјетила и морална и правна
обавеза да се такво неуставно понашање законодавца ук-
лони из правног поретка, одговарајућом одлуком надле-
жног уставног суда. Нажалост, такво нешто се није десило
већ се, да трагедија буде већа, потврђује у пракси судова у
Републици Српској (како редовних жалбених судова, тако
и у пракси Уставног суда Републике Српске).
Ако бих све претходно казано изразио у пар ријечи,
могао бих рећи како нам за правно ваљано рјешавање про-
блема којима су посвећене све моје колумне није потребна
толико стручност, колико осјећај моралности и људскости
као њеног неодвојивог дијела. То је уједно и правни излаз
из сваке од противрјечности о којима сам говорио у својим
колумнама.
Све оне су у овој књизи систематизоване према но-
винским медијима у којима су објављене. Од тога је једино
изузетак необјављена колумна под насловом „Форма као
суштина“, али сам и њу овдје уврстио зато што је нераз-
12 Проф. др Милан Благојевић

двојиво везана за колумну „Република Српска и(ли) Меха-
низам координације“.

Бања Лука, септембар 2018. Аутор
Колумне објављене у
„Независним новинама“
https://www.nezavisne.com/index/kolumne/RS-
neophodna-zastita-njenih-ustavnih-nadleznosti/334569

Републици Српској је неопходна заштита
њених уставних надлежности

04.11.2015.
Прије неки дан у дневном листу „Независне нови-
не“ објављена је колумна господина Бранка Перића, судије
Суда БиХ, под насловом „Коме треба деликт посланич-
ког мишљења“. Из њеног садржаја јасно је да је колум-
на написана a propos иницијативе за нову инкриминацију
у кривичном законодавству Републике Српске, којом би
биле заштићене преостале уставне надлежности Српске
од њихове узурпације. У Перићевом тексту апострофира-
но је више питања која завређују одговор, тим прије јер
су постављена од човјека који има проминентну улогу у
домаћој правосудној заједници.
У одговору на најважнија питања која поставља гос-
подин Перић неизбјежно се мора поћи од неколико опште-
познатих чињеница. Оне су у БиХ толико познате да готово
представљају овдашњу аксиоматику када је ријеч о нашој
правно-политичкој збиљи. Карактеристика те збиље је го-
тово немилосрдно посезање у уставне надлежности Репу-
блике Српске, толико одомаћено да се слободно може кон-
статовати како је на том друштвеном пољу створен посебан
тип правне и политичке (не)културе у којој је кршење Уста-
ва нормално стање. Родоначелник тог процеса је високи
представник у БиХ, који је изградио не само темеље него
16 Проф. др Милан Благојевић

и огроман дио здања наведене (не)културе, због чега је на
европској цивилизацији, хтјела то она икада признати или
не, остављена тамна мрља, коју вријеме никада неће избри-
сати. Цијела монографија не би била довољна да се наброје
све активности високог представника којима је појединце,
смјењујући их с разних функција и послова, осуђивао на
грађанску смрт, док је друге именовао на разне функције,
омогућујући им узлет до за њих неслућених висина. О устав-
ним амандманима те законима и оснивању бројних органа
на нивоу БиХ да не говорим. Из овог кратког излета у не
тако далеку прошлост видимо ко је један од субјеката који
су неуставно преносили надлежности Српске на ниво БиХ.
Истина, високог представника у БиХ штити дипломатски
имунитет, рећи ће познаваоци овог проблема. Али, ако за
тренутак оставимо по страни ту чињеницу (која је неправда
par excellence) и ствари посматрано из угла правне филозо-
фије (која је за право оно што је етика за морал), несумњиво
је да све оно што су чинили овдашњи високи представници
представља, казано Радбруховом терминологијом, законско
неправо над којим тријумфује надзаконско право.
Но, није само високи представник у БиХ био актер
неуставног развлашћивања Српке, јер су то били разни и
многобројни домаћи субјекти. И ту, нажалост, има много
примјера метода помоћу којих су неуставно преношене,
односно преузимане уставне надлежности Српске у ко-
рист власти на нивоу БиХ. Ти примјери дају одговор на
питање, које господин Перић поставља у својој колумни,
ко све може починити кривично дјело неовлашћеног пре-
ношења или преузимања уставних надлежности Републи-
ке Српске (савезни посланици, министри у Савјету ми-
нистара и други). А на његово питање шта може значити
пренос надлежности у кривичноправном смислу, одговор
даје само биће наведеног кривичног дјела које сам изло-
жио у мојој иницијативи Народној скупштини Републике
Српске. Суштина тог бића је да ово кривично дјело чини
ко (умишљајем или нехатом) без овлашћења или противно
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 17

овлашћењу Народне скупштине Републике Српске пре-
несе у цјелини или дјелимично неку уставну надлежност
Републике Српске на било који други ниво власти у БиХ
или изван БиХ, затим ко за било који ниво власти у БиХ
или изван ње преузме неку уставну надлежност Републи-
ке Српске без сагласности Народне скупштине Републи-
ке Српске, као и ко без сагласности Народне скупштине
Републике Српске оснује институцију или орган на нивоу
БиХ у било којој области друштвених односа чије уређи-
вање није у надлежности БиХ, већ у надлежности Српске.
Када се има у виду овако одређено биће наведеног кривич-
ног дјела, не може бити дилеме о томе шта у кривично-
правном погледу значи пренос надлежности. Одговор на
то питање је више него јасан, а значи да неуставни пре-
нос, односно преузимање надлежности постоје сваки пут
када је посегнуто за надлежностима Српске без овлашће-
ња или противно овлашћењу њене Народне скупштине.
Усљед тога се учинилац овог дјела не би могао правно (а
ни политички) основано позивати на своје незнање. Ово
стога што се, и према Уставу БиХ и према Уставу Српске,
зна шта су надлежности БиХ, а шта надлежности ентите-
та, као и ко је субјект (институција) без чијег овлашћења,
односно сагласности се не може пренијети нити преузе-
ти било која уставна надлежност Српске. Све то је од по-
моћи за утврђивање свијести и воље учиниоца овог дјела,
а то значи и од помоћи при утврђивању да ли је ово дјело
учињено умишљајем или нехатом. Усљед свега наведеног
ова инкриминација није несувисла прича, а није ни било
какав „нови облик непријатељске пропаганде“ нити има
својства било ког од других „епитета“ којима се неоснова-
но послужио господин Перић у својој колумни.
Најзад, за крај сам оставио нешто што је, не само у
колумни господина Перића, већ и шире (нажалост посеб-
но у академској и правосудној заједници) готово уврије-
жено мишљење. Ради се о поимању према којем имуни-
тет штити носиоце законодавне и извршне власти од било
18 Проф. др Милан Благојевић

какве одговорности за чин извршен у оквиру њихових
дужности. Прије него што најједноставнијим језиком ука-
жем на неодрживост таквог схватања, подсјетићу на не-
што што је својевремено, половином XVIII вијека, запа-
зио Жан-Жак Русо. Наиме, у дјелу „Друштвени уговор“ он
је, између осталог, истинито запазио да суверена власт не
превазилази нити може превазићи границе општег спора-
зума. Пренесено у данашње вријеме, то значи да суверена
власт (законодавна и извршна) не може, а да за то не од-
говара и правно, чинити нешто чиме превазилази границе
устава. Наредни примјер, а таквих има безброј, довољно
је илустративан. Замислимо да Парламентарна скупштина
донесе закон о раду којим ову област уређује са важношћу
за цијелу БиХ, иако јој тако нешто не допуштају ни Устав
БиХ, а ни устави ентитета. Замислимо, што није нереално
јер је овом сличних примјера већ било, да се у том закону
каже како његовим ступањем на снагу престају да важе
одговарајући ентитетски закони, што би значило неустав-
но укидање надлежности ентитета у овој области и њено
неуставно преузимање од стране савезног законодавца.
Дакле, имамо еклатантну повреду савезног и ентитетских
устава, а савезним посланицима и делегатима је, према на-
веденом увријеженом и неоснованом схватању, довољно
да кажу како имају посланички имунитет и да им се због
тога правно не може ништа. Овакво поимање је не само
правно несувисло, већ је и неморално и крајње штетно и
опасно јер би, у крајњем, могло довести и до тога да посла-
ници и делегати у Парламентарној скупштини БиХ изгла-
сају амандман на Устав БиХ којим укидају ентитете, након
чега им је само потребно да кажу како имају имунитет који
их штити од било какве правне одговорности. Наравно да
је тако нешто недопустиво, а на онима који воде и брину о
Републици Српској (без обзира на њихово политичко оп-
редјељење и страначку припадност) је да одлуче хоће ли
одговарајућом инкриминацијом заштитити Српску од ова-
квих и ко зна каквих још метода њеног урушавања.
h t t p s : / / w w w. n e z a v i s n e . c o m / i n d e x / k o l u m n e / O -
bolestima-pravosudja-u-BiH/337886

О болестима правосуђа у БиХ

22.11.2015.
Дуго сам, боље рећи више него довољно присутан у
правосуђу у БиХ, што ми је омогућило да запазим једну
по правосуђе и наше друштво у цјелини негативну појаву.
Њена суштина је у томе да се у континуитету наго-
милавају негативне енергије, злоба, пакост, сујета, ташти-
на и ине друге девијације у домаћој правосудној заједни-
ци која, нажалост, није успјела (иако би то требала због
племените улоге и узвишене мисије које правосуђе има
у сваком друштву) да се издигне изнад истих таквих де-
вијација присутних у овдашњем друштву у цјелини, а по-
себно у његовој политичкој сфери. Када се споменутим
негативностима дода људско незнање, које је у правилу
саставни дио тих негативности, па када се тој ентропији
да друштвена моћ, човјек не може а да не упути барем ва-
пај, боље рећи крик тим поводом јер је дара већ прилично
превршила мјеру.
Колико су наведене негативности узеле маха у на-
шем правосуђу довољно показују три примјера које сам
издвојио за ову прилику. Недавно је у једном домаћем
дневном листу објављен чланак о „тезгарењу“ судија и
тужилаца на факултетима. Новинар-аутор, коме не треба
замјерити на његовом писању јер и новинарска професија
има племениту улогу и узвишену мисију, без којих нема
20 Проф. др Милан Благојевић

истинског и демократског политичког система и цивилног
друштва, рече у чланку како му је извор био саговорник из
домаћег правосуђа. Оно што је од важности у овом при-
мјеру је чињеница да је неименовани саговорник из пра-
восуђа извор за новинарово писање, а саговорник може
бити само судија или тужилац с обзиром на садржај ин-
формација пласираних у том чланку. Наиме, у чланку је
најприје правилно наведена важећа одредба из Закона о
Високом судском и тужилачком савјету БиХ, према којој
судија или тужилац може изузетно бити укључен у ака-
демске, наставне или сличне активности у сврху едуко-
вања јавности те може за то бити и награђен. Међутим,
оно што након тога слиједи у чланку, а што у ствари није
производ новинара већ његовог саговорника из правосуђа,
је егземплар људског незнања и осталих негативности из
увода овог чланка, због којих тај саговорник није кадар
да правилно протумачи врло једноставну правну одредбу
коју је прије тога правилно навео. Дакле, тај саговорник из
правосуђа у новинском чланку каже како се ова законска
одредба односи „...на едукацију јавности путем семинара
и медија и едукацију студената који присуствују суђењима
послије којих им судије могу појаснити детаље“, губећи
при томе из вида да је само мало прије тога рекао новина-
ру да иста одредба даје судији или тужиоцу право да буде
укључен у академске и наставне активности. Овај саговор-
ник из правосуђа очигледно не зна шта је садржај појмова
академске, односно наставне активности, које су увијек
и свугдје значиле извођење научне и теоријске наставе у
одговарајућим циклусима високог образовања, а не, како
неуки саговорник из правосуђа мисли, „семинаре путем
медија и едукацију студената који присуствују суђењима
послије којих им судије могу појаснити детаље“.
Због ове неукости не чуди ни то што саговорник из
правосуђа даје криву информацију новинару-аутору спо-
менутог чланка, према којој је Законом о ВСТС пропи-
сано да судија или тужилац мора претходно прибавити
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 21

сагласност ВСТС БиХ за укључивање у академске и на-
ставне активности. Истинита информација с тим у вези
гласи да је чланом 85 тог закона прописано да судија може
од ВСТС тражити мишљење да ли су те његове активно-
сти спојиве са његовим дужностима. Тек у том случају
одговор ВСТС на тражење судије постаје обавезујући за
судију. Према томе, није наведеним законом прописано
да судија мора претходно тражити ту сагласност, већ је
прописано да то може (што значи и не мора) учинити. Но,
остављајући сада по страни ове суптилне правне ствари,
у којима је садржана једина истина о овом случају, нешто
друго је од важности с тим у вези. Наиме, из претходно
наведеног је очигледно да споменути саговорник из пра-
восуђа износи више неистина и тиме ствара погрешну
слику у јавности о овом питању, чиме показује елемен-
тарно незнање о томе, које је посљедица злобе, пакости,
као и сујете и таштине у односу на оне његове колегице
и колеге које, као докторе правних наука, има у виду спо-
менута одредба Закона о ВСТС и која им управо због тога
дозвољава да буду укључени у академске и наставне ак-
тивности у сврху едуковања јавности. Шта је природније
и за свако друштво пожељније од тога да управо такви
људи, ван свог редовног радног времена, преносе своје
теоријско и практично знање и искуство новим нараш-
тајима који ће сутра постати правници и бавити се прав-
ничким позивом у разним областима живота. Може се
само замислити у какву позицију ће бити доведене судије
и тужиоци који учествују у академским и наставним ак-
тивностима, ако је саговорник из правосуђа још и моћна
особа, која може наметнути своје тумачење ових закон-
ских одредаба као једино исправно, упркос томе што је
оно правно ишчашено и као такво не одговара ни садр-
жају а ни циљу релевантних одредаба Закона о ВСТС.
Но, и ако се то деси, неће бити први пут да правно иш-
чашено поимање права тријумфује у домаћем правосуђу,
што ће бити не само тријумф правне ишчашености него
22 Проф. др Милан Благојевић

и људског незнања, злобе, пакости, сујете и таштине у
професионалној заједници.
Други примјер, прилично близак оном претходном,
је најновија информација према којој представници Репу-
блике Српске у ономе што се рогобатно зове структурал-
ним дијалогом о реформи правосуђа у БиХ инсистирају да
се оцјењује рад судија једном годишње, а да двије узастоп-
не негативне оцјене значе разрјешење од судијске функ-
ције. И ово је примјер нагомиланих негативности у до-
маћем правосуђу о којима овдје говорим, суфлиран из тог
правосуђа, којим се деградира сваки судија као носилац
часне и за друштво важне судијске функције. На овакав
облик деградације неће се наићи у земљама какве су, на
примјер, СР Њемачка или Република Аустрија, али овдје
код нас може све па и да се судије оцјењују и тиме дово-
де у позицију дјеце у основној школи која на крају сваке
године чекају свједочанство о томе како (којим успјехом)
су завршили протеклу годину. Нерационално инсистира-
ње на оваквом „рјешењу“ неће да прихвати да постојећи
систем већ има рјешења којима се вреднује рад судија у
БиХ. У том систему у току сваке године прати се коли-
ко је сваки судија завршио предмета (количина обављеног
посла), као и каква му је пролазност одлука на вишим суд-
ским инстанцама (квалитет његовог одлучивања). Дакле,
постојећи систем је довољан, уз одговарајућу доградњу
на коју касније указујем, да онемогући (кроз одговарајући
дисциплински поступак) да у њему буду и даље судије
које, на примјер, у току године остваре норму од 40% или
50% или у том или неком мањем проценту имају квали-
тет пролазности одлука. Стога се не могу отети утиску да
наведено нерационално инсистирање на томе да се судије
оцјењују (попут дјеце у школи) и да двије узастопне нега-
тивне оцјене значе разрјешење, није ништа друго до по-
кушај бројних снага (не само у сфери политичког живота
него и у домаћој правосудној заједници) да се на овај на-
чин обрачунају са својим колегама и колегицама који не
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 23

мисле као и они. Стога умјесто оваквог нерационалног и
по судије деградирајућег захтјева, треба досљедно инсис-
тирати на томе да ВСТС БиХ како приликом одлучивања
о напредовању било ког судије, тако и при одлучивању о
његовој дисциплинској одговорности због неквалитетног
рада, мора умјесто некритичког гледања у нечије оцјене
и сувопарне (најчешће табеларне) податке о томе колико
одлука је судији укинуто, скрупулозније него до сада мје-
рити и вредновати рад сваког судије. Тај скрупулознији
рад подразумијева да ВСТС вреднује рад сваког судије
тако што ће темељно ишчитавати одлуке судије канди-
дата за вишу судску инстанцу, или судије против којег се
води дисциплински поступак, затим ишчитавати одлуке
виших судских инстанци с тим у вези, и тек након тога
се упуштати у оцјењивање тог судије као кандидата, од-
носно у одлучивање о његовој евентуалној дисциплинској
одговорности. Вријеме показује да досадашњи начин рада
ВСТС БиХ, у којем се између осталог ослањало само на
то да ли је виши суд касирао одлуку судије, не даје праве
резултате, јер постоје бројни примјери из праксе у којима
управо више судске инстанце у жалбеном поступку знају
незаконито одлучити и укинути одлуку судије нижестепе-
ног суда, иако је управо одлука тог судије законита, а не
одлука више судске инстанце. Против оваквих девијација
постојећи систем нема прави одговор, а сигуран сам да
је ово што сам претходно изнио једини прави пут који ће
омогућити како напредовање само оних судија и тужилаца
који то својим знањем и радом заслужују, тако и одговор-
ност оних који због незнања и нерада заслужују да не буду
дио правосудне заједнице. Супротно понашање, а посебно
инсистирање на оцјењивању, неће довести до тог резулта-
та, већ ће још више омогућити оним нездравим тренутно
моћним снагама у домаћем правосуђу и изван њега да се
још лакше обрачунају са његовим здравим ткивом.
За крај сам оставио сопствену забринутост недавним
понашањем Европске комисије која је у свом посебном
24 Проф. др Милан Благојевић

извјештају навела да је број озбиљних дисциплинских ка-
зни против судија и тужилаца у БиХ и даље низак. Ако се
има у виду све што сам претходно навео, овакво понашање
Европске комисије представља својеврстан позив на линч
домаћих судија и тужилаца, што тој комисији никако не
служи на част.
https://www.nezavisne.com/index/kolumne/Kratka-
hrestomatija-ustavnosudijskog-neprava/339282

Кратка хрестоматија уставносуд(иј)ског не-
права

29.11.2015.
Quis custodiet ipsos custodes (ко ће нас чувати од чува-
ра) није само питање старо више од двије хиљаде година,
већ је и питање које је увијек и изнова актуелно. Кажу да је
у Јувеналовим сатирама тим питањем (по)казивано како се
жени ни чуварима не може наметнути морално понашање
ако су и њени чувари покварени. Оно, међутим, постаје
још актуелније када се пренесе на терен јавне власти.
Бројни су примјери на које ћемо с тим у вези наићи
у нашој не тако далекој прошлости, а свакако најсвјежији
је јучерашња одлука Уставног суда БиХ у предмету број
У 3/13, којом је тај суд гласовима двоје судија Бошњака и
троје судија странаца рекао како је неуставна релевантна
одредба из Закона о празницима Републике Српске, према
којој је 9. јануар Дан Републике. Није ово прва одлука тог
суда донесена на такав начин, због чега је, да се не забо-
рави, прије ове потоње одлуке хрестоматским путем неоп-
ходно подсјетити и на још неколико таквих (нај)важнијих
одлука.
Свакако да се на првом мјесту мора наћи одлука
која се код нас колоквијално зове одлуком о конститутив-
ности народа, донесена сукцесивно у предмету тог суда
број У-5/98. У том предмету Уставни суд БиХ је гласови-
26 Проф. др Милан Благојевић

ма двоје судија Бошњака и троје судија странаца рекао,
у битном, да се у Републици Српској и Федерацији БиХ
морају успоставити институције каква су вијећа народа,
иако о томе нема ни слова у Уставу БиХ. Остале судије
(двоје Срба и двоје Хрвата) су гласале супротно, што зна-
чи како би, да није било иностраних судија, одлука у том
предмету била радикално другачија. Не могу а да с тим у
вези не подсјетим и себе и друге на неке ствари које су том
(не)приликом у својим издвојеним мишљењима изније-
ле неке судије које су гласале супротно већинској одлу-
ци. Тако је судија Мирко Зовко указао на интервју који је
дневном листу „Аваз“ крајем 1998. дао Алија Изетбего-
вић, по чијем захтјеву је вођен тај поступак, а у којем је
старији Изетбеговић рекао: „За одлуку нам је потребно пет
гласова, три странца ће највјероватније да гласају за нас,
што значи да ћемо да имамо у најгорем случају пет гласо-
ва.“ Кад се има у виду ово на шта је указао судија Зовко,
не чуди што је у одлучивању у том предмету учествовао
тадашњи судија проф. др Касим Бегић, иако је он прије
тога био експерт у тиму Алије Изетбеговића на мировним
преговорима у Дејтону, а након тога и предсједник Устав-
но-правне комисије Парламента Федерације БиХ, која је,
у поступку усаглашавања Устава Федерације БиХ са Уста-
вом БиХ, 5. јуна 1996. године предложила 36 амандмана
на Устав Федерације БиХ, међу којима је и приједлог да су
Бошњаци и Хрвати конститутивни народи у том ентитету.
Кад је због тога оправдано затражено његово изузеће из
одлучивања у овом предмету, професор Бегић је, да ствар
буде (нај)трагичнија, гласао приликом одлучивања о ње-
говом изузећу па је на такав начин одлучено да он не буде
изузет од одлучивања у меритуму. Но, нису ово једине не-
уставности поменуте одлуке, јер их има још, од којих за
овај пут издвајам још двије. Прва је везана за тадашњег
судију (странца) Јозефа Марка. Наиме, он је прије ове
одлуке био члан радне групе Венецијанске комисије, која
је 27. јула 1996. у Стразбуру закључила „да је сасвим ре-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 27

гуларно да се Федерација дефинише као ентитет Бошњака
и Хрвата, а Република Српска као национална држава срп-
ског народа“. То му, међутим, неће сметати да промијени
своје мишљење када је требало одлучити о захтјеву Алије
Изетбеговића нити ће његово учешће у поменутој радној
групи бити сметња (а морало је) због које је и он требало
да буде изузет од одлучивања у овом предмету. На ову не-
уставност веже се и сљедећа, на шта је у њеном издвоје-
ном мишљењу указала тадашњи судија проф. др Снежана
Савић.
Да би се разумјело оно о чему говори судија Савић,
кратко ћу подсјетити да се прегласавањем хтјело пошто-
пото из преамбуле Устава БиХ извући закључак да је тим
дијелом Устава прописана конститутивност Бошњака,
Срба и Хрвата у цијелој БиХ, а не само на нивоу савезних
институција, иако о томе нема ни ријечи у нормативном
дијелу Устава БиХ. Дакле, с тим у вези је судија проф. др
Снежана Савић у свом издвојеном мишљењу (неслажућем
у односу на већинску одлуку) указала (курзив у цитату је
мој): „...Образложење Одлуке (аргументација) сачињено је
на полазној основи да је већина судија (пет напрема че-
тири) гласала за одлуку да оба члана ентитетских устава
нису у сагласности ни са посљедњом алинејом Преамбуле
Устава БиХ, нити пак са наведеним члановима Устава БиХ.
Међутим, из издвојеног мишљења судије др Ханса Дане-
лиуса види се да се он у својој одлуци није опредијелио за
овакву врсту одлуке, у погледу аргументације… Због све-
га наведеног постоји ситуација да је само четворо судија
одлучило онако како се, у овом дијелу образложења (ар-
гументације) предлаже у коначном Нацрту одлуке, а да су
петорица судија одлучила другачије, тј. да су заузела став
да посљедња алинеја Преамбуле Устава БиХ нема норма-
тивни карактер на који се, у погледу конститутивности на-
рода, позива подносилац захтјева, али и судија извјестилац
у самој Одлуци.“ Толико, овај пут, о поменутој неуставној
одлуци Уставног суда БиХ, уз напомену да се по њеном
28 Проф. др Милан Благојевић

доношењу високи представник у БиХ постарао да намет-
не своју одлуку (број 81/01 од 11. јануара 2001. године),
којом је у уставноправне системе ентитета увео рјешења
која, када је ријеч о вијећима народа у Републици Српској
и Федерацији БиХ и тзв. виталном националном интересу,
егзистирају и данас, иако је начин на који се до тога дошло
апсолутно неуставан.
Други примјер је везан за Закон о Суду БиХ, који је
12. новембра 2000. године неуставним путем наметнуо та-
дашњи високи представник у БиХ. Када је поднесен зах-
тјев за оцјену уставности тог закона, Уставни суд БиХ није
прихватио захтјев. Такву одлуку 28. септембра 2001. годи-
не донијело је троје судија странаца и двоје судија Бошња-
ка у том суду, док је четворо осталих (прегласаних) судија
(двоје Срба и двоје Хрвата) у издвојеним мишљењима
указало на непостојање уставног основа за доношење тог
закона. Дакле, радило се о одлучивању (тијесним) прегла-
савањем, мада треба нагласити како је високи представник
неколико година касније неуставним налогом од 23. мар-
та 2007. године (чланом 3. тог налога) неуставно одредио
да ће се било који поступак пред било којим судом у БиХ
којим се оспорава или доводи било како у питање једна
или више одлука високог представника прогласити недо-
пуштеним, осим ако високи представник изричито не да
своју претходну сагласност.
Најзад, трећи примјер је овај најсвјежији, којим сам
и почео ово писање, у којем је одлучивано о захтјеву Ба-
кира Изетбеговића, члана Предсједништва БиХ. Одлуку у
предмету број У 3/13 од 26. новембра 2015. опет је доније-
ло (какве ли „случајности“) троје судија странаца и двоје
судија Бошњака, прегласавањем двоје судија Срба и једног
судије Хрвата (други судија Хрват је, како наводе медији,
због болести био одсутан са сједнице на којој је донесе-
на ова одлука). Према саопштењу доступном на интернет
порталу Уставног суда БиХ прегласавањем је одлучено да
Закон о празницима Републике Српске, у дијелу који се од-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 29

носи на 9. јануар као Дан Републике, није у складу са чл. I/2
и II/4 Устава БиХ, Међународном конвенцијом о укидању
свих облика расне дискриминације и чланом 1. Протокола
број 12. уз Европску конвенцију за заштиту људских права
и основних слобода. Да није тужно (и трагично), било би
смијешно. Подсјећања ради, треба рећи како је чланом I/2
Устава БиХ прописано да је БиХ демократска држава која
функционише у складу са законом и на основу слободних
и демократских избора, због чега је више него неосно-
вано тврдити да је Даном Републике на било који начин
повријеђена иједна ријеч из ове уставне одредбе. Чланом
II/4 истог устава прописана је забрана дискриминације,
укључујући и забрану по националном и вјерском основу
што, у битном, забрањују и поменути међународноправни
документи. Када се има у виду садржај ових правних одре-
даба, и уз услове добронамјерности (на страни онога ко је
позван да их тумачи и примјењује) те елементарног људ-
ског поштења (чојства), без којег је бадава све знање овога
свијета, укључујући и оно правн(ичк)о, нема сумње да се
не ради о било каквом облику дискриминације тиме што
је законодавац Републике Српске за њен дан одредио 9. ја-
нуар. Свим добронамјерним људима на овим просторима
је јасно да је тог дана 1992. године донесена Декларација
о проглашењу Републике српског народа Босне и Херце-
говине, након чега је 12. августа 1992. Декларацијом о
државном и политичком уређењу само утврђено ново име
већ основане Републике, која се од тог датума зове Репу-
бликом Српском. Дакле, Декларацијом од 9. јануара 1992.
створена је Република Српска, усљед чега је сасвим при-
родно и једино правно исправно (уставно неспорно) што
је у Републици Српској тај дан слављен (и даље треба бити
слављен) као Дан Републике.
https://www.nezavisne.com/index/kolumne/Nepravna-
drzava/349388

(Не)правна држава

22.01.2016.
Од када је човјек из првобитне заједнице закрочио
у сложенију и интересно поцијепану друштвену органи-
зацију, а томе има неколико хиљада година, друштво је
постало политичка организација и као такво оно егзистира
све до данас.
Политици, боље рећи политичким процесима, изме-
ђу осталог је својствено и одлучивање (од стране моћних)
о томе како расподијелити друштвена добра и терете, што
неминовно изазива сукобе интереса. Некако упоредо са
претварањем друштва у политичку организацију почело
је да се јавља и прво људско сређено знање о политици.
Тако су већ у давна античка времена, због чега се за по-
литику каже и да је древна наука, као циљеви политике
одређивани опште добро, општа корист и правда. Управо
због тога, као и чојства и знања који иду упоредо с наведе-
ним вриједностима, политика се сматрала (а тако и јесте)
племенитом дисциплином и активношћу, и то је оно што
ју је разликовало од политикантства као њеног антипода.
Нажалост, вријеме и простор у којем живимо далеко
су од политике одређене на претходни начин, што не тре-
ба да чуди (мада се никако не може и не смије оправдати)
будући да већ дуже од двије деценије живимо у немило-
срдном хаосу првобитне акумулације капитала који ће још
32 Проф. др Милан Благојевић

трајати. У том хаосу, у којем је једини „склад“ потпуно
униформисање друштвеног живота, (про)падају бројне
људске вриједности, све више се удаљавамо једни од дру-
гих, вагамо (у интересном смислу) једни друге и постаје-
мо немилосрдни и бескрупулозни када се ради о нашем
личном интересу. Све то, како је давно примијетио Ђерђ
Лукач, има за посљедицу да вербално (к’о фол - казано ов-
дашњим арготизмом) промовишемо различитост и грађан-
ске слободе, чиме се на индивидуалном плану константно
јача аутономија појединаца (од које највећи број њих нема,
нити ће имати ама баш никакве користи), али све то по-
рађа апсурдну ситуацију у којој је живот без других људи
немогућ, а са другима неиздржив, што грађанско друштво
претвара у очајни индивидуализам, односно у трагедију
усамљених, у себе затворених појединаца.
Из свијета тих појединаца посебну пажњу овај пут
посвећујем нашим пензионерима, јер то они свакако заслу-
жују будући да овдашње пензијско-инвалидско осигурање
представља једно од подручја политикантских односа на
којем се, у дужем периоду, може примијетити сва трагика
збивања везаних за процес транзиције, која је у доминант-
ној мјери напуњена вриједносно негативним садржајем.
Оно о чему с тим у вези желим говорити јесу два
члана важећег Закона о пензијском и инвалидском осигу-
рању у Републици Српској, као и о, благо речено, чудној
судској пракси у њиховој примјени. Први од њих је члан
172. став 4. тог закона (на снази од 1.1.2012. године) којим
је, у суштини, прописано да ће се поново одредити (што
у пракси значи смањити) пензије одређеним корисницима
и да ће то бити учињено према одговарајућим одредбама
ранијег Закона о пензијском и инвалидском осигурању.
Међутим, одмах потом законодавац је у ставу 5.
истог члана прописао да се ипак неким пензионерима
(нпр. учесницима НОР-а и корисницима породичне пен-
зије остварене иза пензије учесника НОР-а) пензије неће
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 33

поново одређивати, то јест смањивати. Не треба имати
правничко образовање, а ни бити врстан правник, да би се
уочило како се на наведени начин врши дискриминација
међу људима корисницима пензије, с обзиром на то да јед-
ни требају поднијети терет друштвеног сиромаштва тиме
што ће им се пензије смањити, док за друге то не важи,
иако се то не може објаснити (ни оправдати) никаквим
рационалним разлозима, нити се може подвести под тзв.
дозвољену позитивну дискриминацију. Наиме, ако нам је
друштво (и држава) сиромашно, а јесте, онда сви без изу-
зетка треба да сносимо ту недаћу сразмјерно својим при-
мањима. Дакле, овдје је аргумент природе ствари (здраве
људске памети) довољан да се увиди дискриминација, која
је уз то забрањена и чланом 10. Устава Републике Српске.
Због тога се не могу прихватити ставови (из одлука
од 2013. и 2014. године) Уставног суда Републике Српске
који сматра како овдје нема дискриминације зато што је,
према том суду, ствар законодавчеве политике и цјели-
сходности којим пензионерима ће бити, а којим неће бити
поново одређиване (смањиване) пензије. Ако бисмо у ову
својеврсну формулу којом се послужио наш Уставни суд
уврстили друге вриједности, као у математичком свијету,
то би значило сљедеће. Замислимо да наш законодавац до-
несе закон о урбанизму и грађењу којим пропише да ће
надлежни орган по његовом ступању на снагу донијети
рјешење којим утврђује да су одређене куће изграђене не-
законито и да се као такве имају срушити, а да се изузетно
неке куће ипак неће срушити упркос томе што су и оне
незаконито изграђене.
Према наведеној формули Уставног суда, то не би
била дискриминација (не би било неуставно), јер би то
било ствар законодавне политике и цјелисходности да се
некима сруше куће, а да другима то ипак неће учинити,
иако је и једнима и другима заједничко да су их изгради-
ли незаконито (као што је и свим пензионерима заједни-
чко да примају пензију). Очигледно је да наведени став не
34 Проф. др Милан Благојевић

може издржати овај тест јер се противи природи ствари
и правди. Међутим, наведени став се не може (и не тре-
ба) одбранити ни правном аргументацијом јер се оваква
питања не смију препустити законодавчевој политици и
његовој оцјени цјелисходности, пошто се ради о уставном
праву свакога на равноправност у правима и дужностима
(дужност да сви сносимо терет сиромаштва у друштву и
држави) и праву на једнакост пред законом, а свега тога
нема ако се законодавцу дозволи да се понаша на претход-
но описани начин. Ако је Устав средство цивилизовања и
рационализовања вршења политичке власти (а јесте), онда
Уставни суд треба бити брана која неће дозволити да пре-
ко ње пређу овакве неуставности, чиме ће остваривати и
своју узвишену мисију морализације права, а тиме и мора-
лизације државе о чијем праву се ради.
Иако је законодавац у члану 172. став 4. прописао
да ће се пензије неким корисницима смањити примјеном
одговарајућих одредаба ранијег Закона о пензијском и ин-
валидском осигурању, ипак је након тога у члану 184. про-
писао да ступањем на снагу важећег Закона о пензијском
и инвалидском осигурању престаје да важи ранији закон
из ове области. На овај начин законодавац је каснијим чла-
ном (184) у ствари рекао (а само он то и може рећи) да се
не може примјењивати ниједна одредба из ранијег закона,
па тако ни одредбе на које упућује члан 172. став 4. Овакво
рјешење у закону остало је све до данас, то јест наш зако-
нодавац га није мијењао.
Међутим, упркос томе Врховни суд Републике Срп-
ске у својој пракси преузима улогу законодавца, што није
његова уставна задаћа, тако што у својим одлукама (нпр.
у одлукама из октобра и децембра 2015.) каже да је у: „....
у члану 172. став 4. закона требало стајати ‘Изузетно од
одредбе члана 184’ и онда би се избјегле ове дилеме у ње-
говој примјени“. Након што је на овај начин сам неуставно
преузео улогу законодавца (при чему су, због наведеног
неуставног захвата Врховног суда, његове одлуке на ште-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 35

ту корисника пензија из појединачних судских предмета),
Врховни суд потом рјешава случајеве на темељу норме
које нема у закону, а коју је сам тај суд створио.
Управо речено се може одмах запазити из оног дије-
ла цитираног текста у којем суд каже да је нешто требало
стајати у закону. Дакле, овим и суд признаје да то ипак не
стоји у закону. Ако је тако, а јесте, онда то не може, боље
рећи не смије чинити суд (не смије суд мијењати нити, као
у овом случају, допуњавати законе ни у једном њиховом
дијелу, а то значи ни на претходно наведени начин), јер
тиме еклатантно излази из граница својих уставних надле-
жности и неуставно закрочује у поље које према Уставу
припада искључиво законодавцу. Нажалост, и то се деша-
ва код нас, што не служи на част правосуђу у Републици
Српској, будући да је то учињено од највише судске ин-
станце у систему њених редовних судова, и то у стварима
од кардиналне важности без којих нема истинске владави-
не права и правне државе.
https://www.nezavisne.com/index/kolumne/Kako-smo-
pojeli-sebe/351651

Како смо појели себе

03.02.2016.
Већ више година биљежим и анализирам једну неус-
тавну врсту судске праксе какве нема у Федерацији БиХ
ни у земљама из нашег окружења, већ само у Републици
Српској, а која је попримила забрињавајуће размјере.
Њена озбиљност је тим већа ако се узме у обзир да
се, из онога о чему овдје говорим у сумарном облику, може
закључивати не само о неуставности и кардиналном не-
знању присутним тамо гдје свега тога нипошто не би смје-
ло бити, него и о вриједносно поремећеном стању колек-
тивне свијести која је добрано закорачила у социопатију.
О чему је ријеч?
Негдје крајем деведесетих година двадесетог вије-
ка у Републици Српској су забиљежене прве тужбе који-
ма су некадашњи припадници Војске Републике Српске,
односно чланови породица погинулих бораца, почели да
туже Републику Српску тражећи у бројним парничним по-
ступцима (у континуитету све до данас) да им Српска на-
докнади нематеријалну штету за душевне болове и страх
које су (пре)трпјели током рата у БиХ рањавањем од про-
тивничке стране, односно погибијом члана породице којег
је као борца Српске убила противничка страна у борбеним
дејствима.
38 Проф. др Милан Благојевић

Тим тужбама најприје су почели удовољавати основ-
ни судови у Републици Српској, досуђујући накнаде не-
материјалне штете по разним основима, као што су нак-
наде штете за душевни бол због умањења опште животне
активности, штете за претрпљени физички бол, штете за
претрпљени страх и штете за душевни бол усљед нару-
жености. Потом су такве пресуде у жалбеним поступци-
ма потврђиване од окружних судова у Српској, а онда и у
ревизионим поступцима пред Врховним судом Републике
Српске. Број оваквих предмета се мјери хиљадама [који на
свој начин (по)једу буџет Српске], а на најсвјежијем при-
мјеру из јануара 2016. (из једне ревизионе пресуде Врхов-
ног суда Републике Српске) то изгледа овако. Борцу Војске
Републике Српске којег су на ратишту ранили гелери про-
тивничке гранате, усљед чега је инвалид и по том основу
му је Српска признала и плаћа инвалиднину, досуђена је
накнада нематеријалне штете.
По тој пресуди Република Српска му због наведеног
рањавања мора платити 20.000 КМ за душевну бол због
умањења животне активности, 5.600 КМ за претрпљени
физички бол, 4.500 КМ за претрпљени страх и 5.000 КМ
за душевни бол усљед наружености. То даје укупни износ
од 35.100 КМ, на који Српска према истој пресуди мора
платити и законску затезну камату од 6. априла 2015. до
коначне исплате. На то се у правилу калеме и адвокатски
трошкови изражени у хиљадама марака, које Српска по та-
квим пресудама такође треба платити. Међутим, њих ћу
овај пут занемарити јер их не би ни могло бити да нема не-
уставне судске праксе о којој овдје говорим. У чему се огле-
да та неуставност? Да би се то објаснило, морам најприје
показати како се у оваквим случајевима образлажу пресу-
де од стране судова. Навешћу само један примјер у којем
ћу, из разумљивих разлога, изоставити ознаке предмета.
Примјер је сасвим довољан, јер се „размишљање“ судова
о овоме може посматрати кроз исти случај од најнижег до
највишег редовног суда у Српској, а тако се поступа и у
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 39

осталим предметима ове врсте. Дакле, у пресуди нижесте-
пеног суда се каже (курзив у цитату је мој): „...принцип
објективне одговорности за штету подразумијева између
осталог да је вршилац опасне дјелатности увијек одгово-
ран за штету насталу у вези са вршењем те дјелатности,
осим ако не докаже супротно, тј. да није одговоран за ште-
ту. ...Рат је свакако опасна дјелатност, а Република Срп-
ска је, као вршилац ове опасне дјелатности, мобилисала
тужиоца за учешће у истој, при чему је он у току борбе-
них дејстава тешко рањен“.
Када је исти предмет по ревизији стигао у Врховни
суд Републике Српске, тај суд по овом питању резонује на
сљедећи начин (курзив је мој): „Код чињенице да је ту-
жилац рањен као припадник Војске Републике Српске у
борбеним дејствима које је организовала тужена у сврху
одбране територије, а што без сумње представља опасну
дјелатност, указује се правилним закључак нижестепе-
них судова да је тужена одговорна за накнаду штете.“ Кад
човјек прочита овако нешто, заиста се нађе у чуду. Према
суду, па још Врховном, испаде да Република Српска врши
опасну дјелатност тиме што у рату изводи борбена дејства
у сврху одбране њене територије па да, и то њеном војни-
ку, она мора платити нематеријалну штету зато што га је у
таквим околностима ранио ратни противник, односно да у
случају погибије тог војника члановима његове породице
мора платити ту штету, без обзира на то што га је убила
противничка страна. Осим што се овакво „резоновање“
противи здравој људској памети, постоје и правни аргу-
менти који указују на неуставност овакве праксе.
С тим у вези на првом мјесту се мора поменути члан
17. Устава Републике Српске, чија суштина се своди на
то да Српска одговара за штету било коме под условом да
му је ту штету незаконитим или неправилним радом на-
нио њен орган или лице на раду у том органу. По томе
се Српска својим уставом не разликује од било које држа-
ве или друге федералне јединице у свијету, јер наведено
40 Проф. др Милан Благојевић

рјешење представља природу ове ствари (argumentum de
rerum natura), што значи да би се тако требало поступати и
кад наведена одредба не би била изричито (expresis verbis)
написана у уставу. Поред те одредбе треба имати у виду и
још нешто што је од кардиналне важности. Наиме, свака
држава у сврху одбране своје територије од напада про-
тивника мора, по природи ствари, мобилисати своје војно
способне држављане. Држављанство је свугдје у свијету
било и биће уставноправни и управноправни однос, а не
уговорни (облигациони) однос. Управо зато што се ради о
таквом правном односу, држављанин има уставну дужност
да брани своју државу када је нападне противник, чему од-
говара уставно право државе да га у ту сврху мобилише.
Стога када држава поступа тако, она врши своје
уставно право, а не било какву опасну дјелатност, па у так-
вом случају нема било каквог неправа, односно одговор-
ности. Другим ријечима, не може се у таквом случају оба-
везивати (ни морално ни правно) Српска да њеном војно
способном држављанину плати нематеријалну штету зато
што га је мобилисала ради одбране, након чега га је ранила
противничка страна, нити члановима његове породице она
треба плаћати нематеријалну штету зато што га је у рату
убила супротна страна. За одбрану државе и тегобе којима
су због тога били подвргнути, држава се својим државља-
нима одужује (и треба да се одужује) одговарајућим борач-
ким накнадама и инвалиднинама, према Закону о правима
бораца, и сразмјерно материјалним могућностима државе,
а не накнадом штете какву досуђују наши судови.
Када се укаже на овакву правно неодрживу праксу
(што ја као судија чиним у предметима ове врсте и гласам
супротно наведеном већинском мишљењу), не само да се
наилази на ћутање него и на отпор који указује на посебну
правосудну патологију. Њена суштина је у томе да кад се
укаже на овакве (или друге) неправилности, онда они који
су их продукавали почну још горљивије да их бране, па с
обзиром на то да имају моћ (јер су у хијерархији правосуђа
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 41

на врху), могу да наметну те своје ставове не само онима
нижим од њих него и законодавцу. Наиме, овакву праксу
законодавац Српске је неуставно (п)озаконио 2005. годи-
не Законом о накнади материјалне и нематеријалне штете
настале у периоду рата. Чланом 2. тог закона је прописано
да се о одговорности за штету просуђује према објектив-
ној одговорности за штету од опасне ствари или опасне
дјелатности. Такво законско „рјешење“ је не само прав-
ни нонсенс него и тешка неуставност, ако се узме у обзир
претходно изложена аргументација. Нажалост, на ту неу-
ставност све ове године није реаговао Уставни суд Репу-
блике Српске, упркос томе што према закону има право
да и сам покрене поступак за оцјену уставности сваки пут
када примијети неуставност у било ком закону или под-
законском пропису. То је још један у низу апсурда, а по-
нашање редовних судова (и нашег законодавца) те њихов
„успјех“ да овакву наопаку и неуставну праксу преточе у
слово закона неодољиво ме подсјећа на Шекспирове сти-
хове:
„Нарав је гријеха у болној души таква да је за њег
предзнак зла ситница свака, гријех у вјечном страху да
сумње не даје скривајући себе сам се одаје.“
https://www.nezavisne.com/index/kolumne/Neustavna-
oligarhija/353195

(Не)уставна олигархија

12.02.2016.
Ових дана пажњу домаће јавности привлаче деша-
вања у вези са Приједлогом закона о полицији и унутра-
шњим пословима Републике Српске, у којима је српска
парламентарна опозиција указала на неодрживост одредбе
према којој би структура полицијских службеника у Ми-
нистарству унутрашњих послова Српске требало да одра-
жава националну структуру становништва према попису
становништва БиХ из 1991. године. Ствар је кулминира-
ла кад је предсједник Републике прије два дана одбио да
потпише указ о проглашењу овог закона, који је претходно
усаглашен на Заједничкој комисији Народне скупштине
и Вијећа народа Републике Српске, из које му је потом и
упућен на потписивање. Умјесто потписивања указа, пред-
сједник Републике је вратио текст закона Народној скуп-
штини на поновно разматрање. Иако ово није честа ситу-
ација у процесу промулгације закона код нас, многи би,
чак и познаваоци ове материје, на прву рекли како у свему
овоме нема ништа необично и неправно. Међутим, такав
закључак се може изводити само уколико се ствари посма-
трају површински, али ако се загребе испод те површине
(филозофи би рекли ако се из форме уђе у есенцију), наићи
ће се на апсурд о којем овдје говорим. Да би се разумјела
његова суштина подсјетићу најприје на то да се (не)демо-
44 Проф. др Милан Благојевић

кратичност било ког, па и овдашњег политичког система,
анализира и оцјењује прије свега по томе да ли у поли-
тичком одлучивању (а доношење закона је један од обли-
ка тог одлучивања) учествује неколицина људи, или пак
знатан дио народа путем својих представника у парламен-
ту. Ако у политичком одлучивању учествује неколицина
људи, онда је то недемократски политички систем, који се
у правној науци и политикологији назива и олигархијом.
Па добро, запитали би се сада многи: какве то везе
има са законом с почетка овог текста? Оваква евентуална
запитаност не треба да чуди ако се има у виду сљедеће.
Наиме, у вези са наведеним законом прилично незапажено
је промакла чињеница да законска одредба која је апостро-
фирана на почетку текста није усвојена у Народној скуп-
штини и Вијећу народа Републике Српске, већ на Зајед-
ничкој комисији ова два законодавна дома. Према слову
Устава Републике Српске, задатак Комисије је да усагласи
текст закона ако он није усвојен у истовјетном тексту у
Народној скупштини и Вијећу народа, при чему Комисија
одлучује консензусом и састављена је на паритетном осно-
ву од представника Народне скупштине и Вијећа народа.
Ако Комисија усагласи текст закона, закон се сматра усво-
јеним, што је изричито прописано амандманом LXXXII
став 8. Устава Републике Српске. У суштини, тај амандман
је наметнут интервенцијом високог представника у БиХ
2002. године. С тим у вези треба подсјетити на то да је
Народна скупштина Републике Српске у то вријеме под
надзором високог представника, између осталог, усвојила
и амандман LXXXII на Устав Републике Српске. Потом га
је морала доставити високом представнику, уз писмо од
18. априла 2002. године, након чега је уставни амандман
(заједно с осталим амандманима) могао бити објављен у
„Службеном гласнику Републике Српске“ број 21, од 25.
априла 2002. године, и ступити на снагу тек пошто га је
прегледао и одобрио тадашњи високи представник, што је
поражавајуће (и срамота) не само за демократију него и за
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 45

право и правну науку и културу. Међутим, ништа од прет-
ходно реченог не може негирати чињеницу да се у случају
поменуте Заједничке комисије ради о неколицини људи,
боље рећи о (не)уставној олигархији, с обзиром на то да
је тој неколицини дато право да одлучи како ће у неком
дијелу гласити одређени закон, а свему томе се невјешто
хтио прибавити легитимитет гурањем таквог неуставног
рјешења под уставни кишобран.
Дакле, на овај начин је усвојен и Приједлог закона
о полицији и унутрашњим пословима Републике Српске,
након чега је достављен предсједнику Републике ради про-
мулгације. Наиме, на шестој сједници Заједничке комисије,
одржаној 2. фебруара 2016, неколицина људи, чланова те
комисије, усагласила се и у текст закона унијела одредбу
коју претходно нису усвојили ни Народна скупштина ни
Вијеће народа, према којој је од стране те неколицине тре-
бало да буде наметнута не било каква, већ законска обаве-
за да структура полицијских службеника у Министарству
унутрашњих послова Републике Српске одражава нацио-
налну структуру становништва према попису становништва
БиХ из 1991. године. С тим у вези не могу се отети утиску
како ономе о чему је претходно било ријечи тако пристаје
стара максима из римског доба која гласи: Non omne quod
licet honestum est, то јест: Није све што је правом дозвољено
истовремено и поштено. Осим тога, то је и апсурд о коме
се не смије ћутати, већ се на њега треба (и мора) указати.
Више је разлога за то, од којих за ову прилику издвајам два,
којима и завршавам овај текст. A propos првог разлога исти-
чем да се на овако нешто неће наићи у државама са демо-
кратском политичком традицијом и правном културом. Као
друго, подсјећам да наведена одредба, па још у Уставу, не-
допустиво (и у правном и у моралном смислу) егзистира у
правном поретку Републике Српске дуже од једне деценије.
Нажалост, нико од позваних није се побринуо да је избаци
из тог поретка, па се то мора учинити барем приликом бу-
дуће ревизије Устава Републике Српске.
https://www.nezavisne.com/index/kolumne/Republika-
Srpska-ili-Mehanizam-koordinacije/354195

Република Српска и(ли) Механизам коорди-
нације

16.02.2016.
Ових дана догађаји, и то не било какви, напросто
престижу једни друге.
Тако се страсти у вези са Приједлогом закона о по-
лицији и унутрашњим пословима Републике Српске нису
још ни смириле, а већ су поново узбуркане Одлуком Савје-
та министара БиХ о систему координације процеса европ-
ских интеграција у БиХ. Одлука је донесена на сједници
Савјета министара БиХ одржаној 26. јануара 2016, а обја-
вљена је у осмом броју „Службеног гласника БиХ“ од 9.
фебруара 2016. године. Пажњу јавности увелико је при-
вукла чињеница да је одлука усвојена прилично тајновито,
а да је четири дана након тога предсједавајући Савјета ми-
нистара господин Денис Звиздић допутовао у радну посје-
ту у Бањалуку гдје је са премијерком Републике Српске
госпођом Жељком Цвијановић имао консултације у вези
са Механизмом координације, при чему је, како преносе
медији, прећутао да је четири дана прије тога већ усво-
јена Одлука о механизму координације. И кад би се ства-
ри завршиле само на томе, било би више него довољно за
закључак о формалноправној ишчашености Одлуке о си-
стему координације, усљед које јој недостаје легитимитет
у формалном смислу.
48 Проф. др Милан Благојевић

Међутим, проблем је већи од тога и тиче се нечега
што се може назвати правном ишчашеношћу те одлуке у
супстанцијалном смислу, због чега она нема ни супстан-
цијални легитимитет. О овом потоњем у домаћој јавности
до сада није било говора, ако изузмемо квалитетним садр-
жајем испражњене изјаве, боље рећи голе тврдње једних
да је оваквим рјешењима нарушена позиција Републике
Српске, као и других који кажу да је урађено нешто што
је добро и за Српску јер имамо Механизам координације
који изражава дејтонску структуру БиХ, те да било која
одлука у усаглашавању ставова о европским питањима не
може бити усвојена без гласа Републике Српске. Посебно
чуди питање, боље рећи позивање да се каже шта то није
добро у Одлуци о систему координације, имајући у виду
да одлука напросто врви стварима које су лоше по Репу-
блику Српску.
Почећу од онога што се у теорији права везује за
појам правног акта у формалном смислу или, прецизни-
је речено, за надлежност и поступак доношења општег
правног акта. У вези с тим правно је неоснована и по Срп-
ску штетна процедура доношења ове одлуке јер Савјет
министара БиХ нема уставну надлежност за доношење
оваквог правног акта. Када се то има у виду, не чуди што
се Савјет министара БиХ у уводу ове одлуке није могао
позвати ни на једну одредбу Устава БиХ која би му дала
право да донесе правни акт којим он уређује Механизам
координације. Будући да таква уставна одредба не постоји,
не чуди што се Савјет министара у уводу одлуке као основ
за њено доношење позвао на чланове 17. и 23. Закона о
Савјету министара БиХ. Подсјећања ради, члан 23. се од-
носи на Дирекцију за европске интеграције, што никако не
може бити основ за уређивање Механизма координације
од стране Савјета министара. Чланом 17. је прописано
само то које врсте правних аката доноси Савјет министа-
ра, међу којима су и одлуке, тако да се ни из тога никако
не може извести надлежност Савјета министара да уређује
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 49

Механизам координације. Пошто, дакле, Савјет министара
нема ту уставну надлежност, онда је и сав поступак доно-
шења ове одлуке правно неваљан, при чему остављам по
страни приличну тајновитост којом је био обавијен. Све
су то разлози који говоре о томе да Српска не треба при-
хватити ову одлуку. У супротном, она би јој њеним при-
хватањем прибавила легитимитет и омогућила да неправо
постане право, а дугорочније гледано то би дало право Са-
вјету министара и да касније самостално мијења одлуку у
смислу који би био још неповољнији по Српску од онога
што сада стоји у одлуци. Умјесто тога, једино рјешење које
има уставно упориште јесте споразум о механизму коор-
динације, чији потписници и доносиоци су БиХ, ентитети
и кантони, што онда значи да се и све евентуалне измјене
врше опет и само на тај начин.
Осим из претходно наведених разлога, одлука је
правно неваљана и по Српску штетна и у супстанцијал-
ном погледу. За разумијевање овог проблема најприје су
од важности одредбе лоциране у члановима 3. и 4. одлу-
ке. Чланом 3. уређује се Колегијум за европске интегра-
ције као политичко тијело које у крајњој инстанци рјешава
спорове, а чине га предсједавајући и замјеници предсједа-
вајућег Савјета министара, ентитетски и кантонални пре-
мијери и градоначелник Брчко дистрикта. Оно што није
добро рјешење је одредба из става 7. овог члана, према
којој ово тијело не одлучује консензусом, како се ових
дана погрешно преноси јавности, већ консензусом при-
сутних чланова Колегијума. То практично значи да Ко-
легијум може одржати сједницу и на њој ријешити неки
спор и ако тој сједници не присуствује премијер Републи-
ке Српске, имајући у виду да наведена одредба не гласи
да Колегијум одлучује консензусом свих својих чланова,
већ консензусом присутних чланова Колегијума. Но, јед-
нако је опасна и одредба члана 3. према којој Колегијум у
крајњој инстанци рјешава спорове. Шта то у пракси може
да значи? За правилан одговор на ово питање мора се има-
50 Проф. др Милан Благојевић

ти у виду члан 4. одлуке, којим је успостављена Минис-
тарска конференција (коју чине ресорни министри у Са-
вјету министара те ентитетским и кантоналним владама и
представник Владе Брчко дистрикта). Дубиозном правном
терминологијом конференција је замишљена као тијело
које доприноси превладавању застоја који, како стоји у
ставу 3. члана 4. „...нису могли бити ријешени у оквиру
техничких и оперативних тијела у систему координације“.
Дакле, ни ова конференција, која је непосредно ниже тије-
ло у односу на Колегијум, неће доћи у позицију да допри-
носи превладавању застоја ако су они ријешени на нивоу
нижих техничких и оперативних тијела. Како видимо,
текст одлуке пружа основ за закључак да је стварно одлу-
чивање (рјешавање) у ствари удаљено и од Колегијума и
од Министарске конференције, који не могу доћи у пози-
цију да рјешавају ниједно од питања које је ријешено уну-
тар нижих тијела на која је пренесено одлучивање. А то су
Комисија за европске интеграције, бројне поткомисије и
радне групе. Сва ова радна тијела не одлучују консензусом
свих својих чланова, него консензусом присутних члано-
ва који гласају. На челу Комисије за европске интеграције
је директор Дирекције за европске интеграције БиХ, а на
челу поткомисија су, како стоји у члану 9. одлуке, предсје-
давајући поткомисије из ресорно надлежног министарства
Савјета министара БиХ. И предсједавајући радних група
се, према члану 11, именују са нивоа Савјета министара,
што јасно говори о јакој позицији коју је себи прибавио
Савјет министара на уштрб ентитетских влада.
Најзад, за ову прилику издвајам и то да је одлука
штетна по ентитете и када је ријеч о Савјету за стабилиза-
цију и придруживање те Одбору за стабилизацију и при-
друживање између БиХ и Европске уније. Савјет и Одбор
су заједничка тијела БиХ и ЕУ, али у њима, када је ријеч
о представницима БиХ, према одлуци има мјеста само за
лица са бх. нивоа власти. Наиме, чланом 12. одлуке је про-
писано да су представници БиХ у Савјету за стабилизацију
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 51

и придруживање само предсједавајући и замјеници пред-
сједавајућег Савјета министара БиХ, док су према члану
13. одлуке БиХ представници у Одбору за стабилизацију и
придруживање само они стални чланови поменуте Коми-
сије за европске интеграције који долазе са нивоа Савјета
министара БиХ.
У закључку овог разматрања желим још кратко под-
сјетити на нешто из не тако давне прошлости. Наиме,
протеклих двадесет година од потписивања Дејтонског
споразума обиљежило је не само бескрупулозно отимање
Српској дијелова њене територије (у Брчком и на До-
брињи) и правно насиље високог представника којим ју је
добрано развластио од њених уставних надлежности већ и
незнање и немар представника Српске којима су се одри-
цали од онога што de constitutione lata припада Републици
Српској. На ово потоње ме неодољиво подсјећа и одлука
о којој сам овдје говорио. Због тога сам осјетио људску и
професионалну потребу да укажем не само на оно што ову
одлуку чини правно неваљаном, него и на замке које она
носи, наравно у мјери у којој то дозвољава једна новинска
колумна.
h t t p s : / / w w w. n e z a v i s n e . c o m / i n d e x / k o l u m n e /
Ustavnosudska-neustavnost/356142

Уставносудска неуставност

25.02.2016.
Уставни суд Републике Српске прекјуче је објавио да
је донио одлуку у предмету број У-102/14, којом је утвр-
дио да члан 3. Уредбе о приоритетној помоћи за санацију
штете на стамбеним објектима узроковане поплавама у
Републици Српској у мају 2014. године није у сагласности
с Уставом Републике Српске и Законом о Фонду солидар-
ности за обнову Републике Српске.
У саопштењу које је тај суд издао за јавност наглаше-
но је како је оспореном одредбом наведеног подзаконског
прописа Влада прекорачила своја уставна овлашћења, јер
та одредба није донесена у циљу извршавања закона, већ
је њоме извршено непосредно уређивање односа какво за-
кон не предвиђа, чиме је дошло до повреде уставних наче-
ла о подјели власти и законитости.
Када се претходно речено доведе у везу с темом ове
колумне, а то је борачка проблематика, јавност би се, а на-
рочито она професионална, запитала у каквом уопште од-
носу може бити неуставност поменуте уредбе с борцима
Републике Српске. Да би се тај однос разумио, морам рећи
како је Уставни суд Републике Српске у вези с том уредбом
у саопштењу за јавност изнио двије констатације. Прва је
да је тим прописом Влада прекорачила своја уставна овла-
шћења, а друга да је тиме дошло до повреде уставних на-
54 Проф. др Милан Благојевић

чела о подјели власти и законитости. Ове констатације су
од пресудне важности да би се појмио и објаснио однос
између наведене одлуке Уставног суда, с једне, те неустав-
ности и својеврсне неправде која, с друге стране, према
борцима Републике Српске перзистира више година у ов-
дашњем правном поретку. У питању је неуставност чија
суштина је иста као и она везана за уредбу с почетка овог
текста, али ту неуставност према борцима Републике Срп-
ске њен Уставни суд неће да касира све ове године, што
представља уставносудску неуставност.
Неуставност о којој овдје говорим појавила се 2010.
године и од тада постоји све до данас, а лоцирана је у под-
законском пропису који се зове Правилник о утврђивању
процента војног инвалидитета, чији доносилац је ресорни
министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике
Српске. Закон о правима бораца, како онај који је био на
снази 2010. тако и садашњи, не овлашћује ресорног ми-
нистра да овим правилником утврђује на било који начин
обим права бораца. Тако нешто и не може бити учињено,
јер се субјективна права (како по квалитету тако и по коли-
чини) било којих правних субјеката (па тако и бораца као
физичких лица) могу прописивати искључиво законом, а
не подзаконским прописом (правилником, наредбом, упут-
ством).
Међутим, упркос томе, ресорни министар је Правил-
ником о утврђивању процента војног инвалидитета неу-
ставно и супротно Закону о правима бораца уредио обим
права војних инвалида.
Учињено је то својеврсном правном софистеријом,
којом се покушала замаглити неуставност и незаконитост
овог подзаконског прописа. Наиме, министар је у одгова-
рајућем члану тог правилника прописао да је његов са-
ставни дио Прилог број 2, чиме и тај прилог улази у нор-
мативни дио правилника, тим прије што и текст прилога
садржи нормативне, а не дескриптивне исказе. У том при-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 55

логу министар је себи дао за право да одреди на колики
максимални удио војног инвалидитета имају право војни
инвалиди.
Овдје ћу навести само три неуставна примјера из
прилога, мада их је много више у њему. Тако је у прило-
гу прописано да у случају дијабетеса удио војног инвали-
дитета не може бити већи од 50% ако су се прве појаве
болести испољиле за вријеме вршења војне дужности,
односно не може бити већи од 30% ако се та болест по-
горшала за вријеме вршења тих дужности. Или, у случају
реуматоидног артритиса удио војног инвалидитета према
истом прилогу не може бити већи од 30%, што је случај и
с алергијским обољењима и псоријазом. Другим ријечима,
ресорни министар, да се послужим примјером псоријати-
чара, прописује Прилогом број 2 да ова категорија лица
има право да им удио инвалидитета износи највише 30%,
па и ако инвалидитет по том основу у стварности, из меди-
цинског угла посматрано, износи и читавих 100%.
О оваквим облицима ограничавања права бора-
ца нема ни ријечи у Закону о правима бораца, што је и
разумљиво јер би било апсурдно и ако би законом било
прописано да, на примјер, војни инвалидитет у случају
псоријазе не може бити већи од 30%, када и лаици знају
да псоријаза (или дијабетес) могу у 100-одстотном изно-
су бити посљедица вршења војне дужности, нарочито у
рату. Усљед тога се не може било којим правним прописом
унапријед ограничавати колико може максимално износи-
ти удио војног инвалидитета, већ се то мора цијенити и
утврђивати у сваком конкретном случају од стране одго-
варајуће љекарске комисије. Но, министар је то учинио и
тиме припремио терен да након тога војне љекарске ко-
мисије (које он именује и осим њих нико други не може
обављати ова вјештачења), с позивом на такав неуставан
прилог, смањују борцима проценат војног инвалидитета
па и до мјере да бројни од њих изгубе у потпуности статус
војног инвалида.
56 Проф. др Милан Благојевић

На први поглед, све изгледа регуларно, казано про-
стим језиком, али управо се у таквим и бројним другим
ситуацијама огледа ratio постојања уставног суда, још од
времена када га је Ханс Келзен осмислио, а затим и успо-
ставио у Аустрији далеке 1920. године, одакле се проши-
рио и на бројне друге земље свијета, па тако и код нас.
Дакле, Уставни суд Српске би, све да за то и нема
иницијативе од било кога, требао по службеној дужности
да касира као неуставан наведени Прилог број 2, али он то
не чини све ове године, упркос томе што за то има одго-
варајуће иницијативе. У два наврата (2013. и 2015) тај суд
јесте касирао одређене одредбе Правилника о утврђивању
процента војног инвалидитета, али је упорно избјегавао
да се и у једној од тих одлука изјасни о томе да ли је не-
уставан и незаконит и Прилог број 2 као саставни дио на-
веденог правилника. Другим ријечима, Уставни суд нити
једном ријечју у те двије одлуке није рекао да је овај при-
лог неуставан или да је незаконит, иако је очигледно да
јесте пошто се ни законом, а камоли правилником као под-
законским прописом, не могу прописивати ограничења
субјективних права каква је прописао ресорни министар.
Штавише, Уставни суд се у одлуци број У-83/12 из 2013,
а посебно у одлуци број У-71/14 из 2015. године, у вези с
наведеним питањем користио дубиозном терминологијом,
која оставља простор и за тумачење како Прилог број 2
није неуставан. Када тако (не) поступи Уставни суд, онда
то, без обзира што се ради о флагрантној неуставности и
незаконитости, значи да доносилац таквог подзаконског
прописа (и његове љекарске комисије) тај прилог може и
даље примјењивати и тако наставити с неуставним и не-
законитим ограничавањем права бораца, које у многим
појединачним случајевима значи и потпуни губитак ста-
туса војног инвалида. За такво поступање довољно му је
само да каже како Уставни суд није (као што и није) рекао
ниједном ријечју досад да је Прилог број 2 неуставан, иако
је то била уставна задаћа Уставног суда, с обзиром на то
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 57

да аргументи који су претходно изнесени указују да и тај
прилог има правно-нормативну природу.
И тако долазимо до везе која постоји између Пра-
вилника о утврђивању процента војног инвалидитета и
уредбе с почетка ове колумне. Оно што им је заједничко
јесте чињеница да је и у једном и у другом случају под-
законским прописом извршено непосредно уређивање од-
носа какво закон не предвиђа, чиме је дошло до повреде
уставних начела о подјели власти и законитости. Једина
разлика је у томе што је у случају с почетка овог текста до
те повреде дошло подзаконским прописом (уредбом) Вла-
де Републике Српске, а у случају о којем сам овдје говорио
то је учињено подзаконским прописом (правилником) ре-
сорног министра.
Но, како Устав мора бити једнак за све, то значи да
правна посљедица која је задесила уредбу мора задесити
и неуставни Правилник о утврђивању процента војног ин-
валидитета, јер је то сама суштина не само уставности и
законитости него и правде и правичности (као у старој Ул-
пиановој максими Ius est ars boni et aequi - Право је наука
о добром и правичном). Нажалост, судећи према пракси
Уставног суда Републике Српске, то не важи за поменути
Правилник о утврђивању процента војног инвалидитета
и његов Прилог број 2, с чим у вези посебно жалости то
што се тиме оштећују људи који су своје животе и здравље
уградили у стварање и одбрану Републике Српске.
Колумне објављене у
„Гласу Српске“
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Zajednistvo-u-nepravu/2807.html

Заједништво у неправу

18.01.2017
Постоји нешто заједничко између онога што Уставни
суд БиХ чини у континуитету против Српске и одлуке Ми-
нистарства финансија САД којом су предсједнику Репу-
блике Српске Милораду Додику уведене санкције.
Та заједничка нит која се провлачи између уставно-
судске институције, на једној, и моћне државе на другој
страни, може се означити једном ријечју као неправо. Но,
прије него што изложим суштину тог заједништва, морам
рећи да САД и овим потезом само показују континуитет
погрешне политике. Није новост рећи да је извоз ратова
главна грана спољне политике САД, нарочито у исламском
свијету. Свјесне свега што тамо чине, тамошњи одијум на-
стоје безуспјешно умањити овдје, погрешно вјерујући да
ће мјерама попут ове (која, немојмо имати илузија, иде на
руку исламском фактору у БиХ) привући себи исламски
свијет. Погрешност ове политике САД, подржане од ЕУ,
најбоље се види у пракси, која показује да се том полити-
ком јаз између западног (за сада још хришћанског) свијета
и његовог исламског контрапункта само продубљује, и то
у мјери која је, дугорочно посматрано, на штету западног
свијета.
А сада о заједништву у неправу. У вези с тим треба да
имамо у виду да званични Вашингтон у саопштењу каже
62 Проф. др Милан Благојевић

да су санкције уведене у складу са извршном директивом
предсједника САД (Executive Order 13304). И управо у тој
директиви постоје мјеста која говоре о њеном неправу, а
тиме и о неправу санкција. Наиме, већ на почетку дирек-
тиве тадашњи предсједник САД најприје каже да је доно-
си на основу овлашћења која има по Уставу САД иако тај
устав не садржи ни слово о томе. Осим неоснованог пози-
вања на Устав САД, предсједник се у извршној директиви
правно неосновано позива и на одјељак 5. Закона о учешћу
у УН. Ово стога што према том закону такву директиву, а
тиме и мјеру каква је и ова, предсједник САД може доније-
ти тек ако су САД одлуком Савјета безбједности УН прет-
ходно позване да то учине. Међутим, такве одлуке нема,
па је и у томе противправност санкција.
Е сад, многи ће се зачудити зашто пишем о свему
претходно реченом и какве то има везе са Уставним су-
дом БиХ. Да би се разумјела та веза, неопходно је најприје
рећи како је у „образложењу“ санкција наглашено да се
уводе пошто се Додик успротивио Уставном суду БиХ.
Међутим, има један проблем у свему томе, а то је да се
том суду није успротивио само Додик већ је то, с правом
и легитимно, учињено и од стране становништва с правом
гласа у једној држави као федералној јединици унутар сло-
жене БиХ. Да се ради о правно основаном и потпуно леги-
тимном чину, свједочи неправо које у односу на Републику
Српску упорно перзистира у том суду, боље рећи у дијелу
тог суда оличеном у двоје судија Бошњака и троје страних
судија. На такав начин у тексту Устава БиХ „пронађено“
је нешто чега у њему нема, баш као што предсједник САД
немушто покушава да у Уставу САД нађе упориште за ње-
гову директиву. Ради се о фамозној одлуци о тзв. „консти-
тутивности народа“ у којој су двоје судија Бошњака и три
странца рекли да овдашњи народи морају бити конститу-
тивни не само на нивоу БиХ, већ и у РС и ФБиХ, што је
супротно Уставу БиХ у чијим правним одредбама о таквом
нечему нема ни слова. Затим је, да би се наметнуло то не-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 63

право, у све ово упрегнут високи представник, који је у
суштини одредио како ће гласити одредбе о конститутив-
ности народа у ентитетским уставима, а оне представљају
школски примјер једне уставне патологије.
Посебну уставносуд(иј)ску патологију представља
одлука двоје судија Бошњака и троје странаца од 26. маја
2016. у којој се свима жели наметнути „босански језик“
као један од језика у БиХ. Биће довољно навести да су те
судије као „аргументацију“ навеле, између осталог, и то да
је у тачки 10. формулара за подношење апелација том суду
(формулар није правна норма) одређено да је и „босански
језик службени језик на ком апеланти желе да комуници-
рају са Уставним судом“. Уз ову неуставност иде и она у
виду става тих судија према којем „...право на име јези-
ка према жељи оног народа који говори тај језик не може
бити увјетовано лингвистичким правилима јер уставно
право на име језика има превагу над лингвистичким пра-
вилима“. Судије то рекоше и не трепнувши при томе на то
што такве одредбе нема у Уставу БиХ, а и како би је било,
јер би онда Бошњаци, према таквом изопаченом схватању,
свој језик могли назвати и енглеским, а Енглези им при
томе не би имали право приговорити на то.
Најзад, за крај сам оставио одлуку двоје судија Бо-
шњака и троје страних судија којом су судили норми које
нема у Закону о празницима Републике Српске. Наиме, су-
протно Уставу БиХ, они су рекли да је противно Уставу ако
се у поменутом закону каже да је 9. јануар Дан Републике.
Када се тој сили неправа одупре становништво на рефе-
рендуму, онда није проблем у злоупотреби уставносуд(иј)
ске надлежности, већ је „проблем“ у становништву, њего-
вој Републици Српској и предсједнику Републике.
Ето то је, дакле, оно што, у битном, повезује непра-
во предсједника САД садржано у наметнутим санкцијама
предсједнику Републике Српске са неправом садржаним у
поменутим одлукама Уставног суда БиХ. Такво понашање
64 Проф. др Милан Благојевић

указује не само на заједништво у неправу, већ и на будуће
поступке којима ће се и даље радити против егзистенције
Републике Српске. Стога се против тога треба одупријети,
макар и на начин на који то чиним овим путем. То је нешто
што треба да (у)чини свако коме је стало како до владави-
не права, тако и до Републике Српске.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Egzemplar-jedne-autodestrukcije/2811.html

Егземплар једне аутодеструкције

23.01.2017
Не знам ни за један народ на свијету који је толи-
ко учинио и чини на сопственој деструкцији као ми Срби.
Примјера за то је сада већ безброј, а за ову прилику из-
двојио сам најсвјежији.
Прије неколико дана САД су увеле санкције против
господина Милорада Додика, што је с правом изазвало ре-
акцију РТРС-а као јавног сервиса Републике Српске, јер
је не само ријеч о санкцијама према човјеку који је пред-
сједник Српске, него и о чину којим администрација једне
моћне државе сопственим неправом жели да заштити са-
дашње и будуће неправо овдашње највише уставносудске
институције. Као реакцију на то неправо, поменута те-
левизија је реаговала емитујући 18. јануара 2017. емиси-
ју под називом „Специјал“. Већ наредног дана на једном
интернет порталу осванула је реакција извјесног Стефана,
препуна неумјесних изјава на рачун РТРС-а и учесника у
поменутој емисији. То писаније је једна телевизија одмах
пренијела на свом интернет порталу. У свему томе није
проблем реакција и њено преношење на једној телевизији,
јер је то, у крајњем, дио уставне слободе мишљења и сло-
боде медија. Умјесто тога, проблем је што све то садржи
такве неистине и незнање у мјери која је егземплар једне
савремене националне аутодеструкције.
66 Проф. др Милан Благојевић

За ову прилику своју пажњу ћу усредсредити на оне
опсервације господина Стефана које се тичу права народа
на самоопредјељење. Пишући о томе Стефан се острашће-
но противи праву Републике Српске на самоопредјељење,
након чега се у незнању позива на Војводину, Стару Рашку
и Брчко дистрикт, казавши да ако Република Српска има на-
ведено право... онда и Војводина има право на отцјепљење
од Србије, Санџак такође има право на отцјепљење, Брчко
дистрикт има право на отцјепљење од Српске и ФБиХ итд.
За његову информацију, још 1848. Српска Војводина
је проглашена као аутономни регион унутар Аустријског
царства. У том облику је постојала до 1849, када је цар-
ском одлуком настало Војводство Србија и Тамишки Ба-
нат, за које су се у незваничној употреби појављивали и
називи „Тамишки Банат и Српско Војводство“, „Српско
Војводство“ и „Српска Војводина“. Затим је 25. новембра
1918. Народна скупштина у Новом Саду прогласила при-
саједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији,
након што је претходног дана исту одлуку већ донијела
Скупштина Срема у Руми. Дакле, овај простор је био срп-
ско војводство (па отуда и назив Војводина), које је као
такво присаједињено Краљевини Србији. Ако се наведене
чињенице доведу у везу са тим да данас на том простору
од укупног броја становника више од 60% чине Срби, било
би сулудо очекивати отцјепљење овог дијела од Србије, јер
би се Срби отцјепљивали од самих себе.
У вези са оним што господин Стефан назива
„Санџак“, треба рећи да је овај турцизам означавао управ-
не јединице Отоманског царства, које су у Турској укинуте
1921. Нажалост, како смо склони да заборављамо и не по-
штујемо своју прошлост, само код нас се задржао овај на-
зив, упркос томе што се односи на простор на којем су ни-
кли српска средњовјековна држава и духовност. Због тога
историчар Салих Селимовић с правом каже да је Стара
Рашка најадекватније име за тај простор. Поред ових ис-
торијских разлога, постоје и они чисто правни због којих
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 67

ова област нема, нити може имати ни право на политичку
аутономију, а камоли право на отцјепљење. Наиме, про-
стор Старе Рашке у Републици Србији представља само
дио два управна округа (Златиборски и Рашки), који пред-
стављају облик деташизације власти републичких органа
управе. Једноставније речено, управни окрузи су начин
обављања власти државне управе Србије на том локалном
нивоу, који и због тих разлога у уставноправном, а ни у
политичком погледу не може пледирати на отцјепљење.
Што се тиче Брчко дистрикта, данас је добро позна-
то како је тзв. арбитражна одлука америчког адвоката Ро-
бертса Овена тешка злоупотреба арбитражних овлашћења.
Наиме, предмет овог спора између Српске и ФБиХ била је
њихова међусобна гранична линија у Брчком, то јест пи-
тање да ли ће та граница пратити линију фронта која је
била по завршетку непријатељстава или ће бити помјерена
јужно, како би Српска имала шири ваздушни коридор. И
умјесто да се одлучи о том питању, Овен је злоупотрије-
био своја овлашћења и противправно одлучио да креира
Брчко дистрикт, чиме је Српској отео овај дио њене тери-
торије, што никада не може постати, нити бити признато
као правно ваљано.
За крај сам оставио немушти покушај господина Сте-
фана да се бави међународним правом. У том покушају он
у тексту износи један цитат, али не наводи његов извор
иако је он важан из сљедећих разлога. Наиме, правилно
господин Стефан цитира један лични став, према којем
право на самоопредјељење имају... „народи који трпе ди-
скриминацију, одрицање права на представничку владу и
само уколико је дискриминационо понашање толико про-
дорно, разгранато и систематско да конкретно угрожава
опстанак таквих народа и гдје не постоји јака вјероват-
ноћа да ће се дискриминација окончати“. Међутим, након
тога заборавља да каже како то што је цитирао није текст
ниједне правне норме, већ доктринарни став Сузане Ман-
68 Проф. др Милан Благојевић

цини, италијанске професорке компаративног јавног пра-
ва, изнесен у једном њеном раду из 2008.
Насупрот томе, Повеља Уједињених нација и Међу-
народни пакт о грађанским и политичким правима дају
право народима на самоопредјељење, а овај потоњи пакт је
дио правног поретка БиХ, сагласно Анексу I на Устав БиХ.
Поред тога, и Конвенција УН о сукцесији држава у односу
на уговоре (из 1978) признаје сецесију као начин настан-
ка држава, па тако у чл. 34. прописује принцип уговорног
континуитета у случају отцјепљења дијелова територије и
стварања нове државе. Дакле, несумњиво је да ови међу-
народни правни акти као правне норме не забрањују, већ
препознају и признају право народа на самоопредјељење.
Имајући у виду да се на основу досадашње разграна-
те и систематске праксе Уставног суда БиХ може основано
очекивати да у догледно вријеме каже да Српска не може
имати тај назив, јер се у њему не препознају остали наро-
ди, а што је равно нестанку Српске, несумњиво је да се
она, узимајући у обзир и претходно цитирани став правне
доктрине, мора користити правом на самоопредјељење,
пошто је то ultima ratio њене и егзистенције српског на-
рода.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Protivpravnost-pokusaja-revizije/2838.html

Противправност покушаја ревизије*

21.02.2017
Ових дана пажња домаће јавности с правом је
усредсређена на противправни покушај господин Бакира
Изетбеговића да, као само један од чланова Предсједни-
штва БиХ, покрене поступак за ревизију пресуде из 2007.
године, донесене у предмету по тужби БиХ против Србије.
Подсјећања ради, треба рећи како странке у поступ-
ку пред тим судом могу бити само државе, а оне опет могу
бити представљене и заступане само од својих овлашће-
них органа.
Није потребно трошити много ријечи на објашњење
противуставности овог покушаја господина Изетбеговића,
јер је свима јасно да је Предсједништво БиХ према Уста-
ву БиХ одређено као колективна институција, која стога
одлуке може доносити колективно, а не на основу поједи-
начне воље било којег њеног члана. Већ у Уставу БиХ је
прописано да ће Предсједништво БиХ настојати да усвоји
одлуке консензусом, а посебно у области представљања
БиХ у међународним институцијама, каква је Међународ-
ни суд правде. Ове уставне одредбе су поновљене и у чла-
ну 42. важећег Пословника Предсједништва БиХ.
*
Ова колумна је објављена и у београдској „Политици“ 24.02.2017.
године. Доступно на: http://www.politika.rs/sr/clanak/374867/Pogledi/
Protivpravnost-pokusaja-revizije.
70 Проф. др Милан Благојевић

Када се ова уставна рјешења пренесу на терен по-
кушаја подношења ревизије пресуде из 2007. године, није
тешко закључити како је правно недозвољено да о томе
одлучује само један члан Предсједништва БиХ. Усљед
тога је противправно и када тај члан опструише закази-
вање сједнице (ванредне или редовне) Предсједништва
БиХ на којој би се расправљало и одлучивало о томе да ли
ће или неће БиХ поднијети захтјев за ревизију. Такво по-
нашање је еклатантна злоупотреба службеног положаја од
стране највишег званичника, пред чиме се не смије ћутати.
Противправно је, али и морално недопустиво, и када
тај исти званичник недавно рече како је наводно још на
снази одлука из октобра 2002. којом је господин Сакиб
Софтић именован за правног агента БиХ у овом предмету.
Противправност таквог понашања огледа се у томе што је
свакоме ко иоле познаје право јасно да је доношењем пре-
суде Међународног суда правде 2007. престало наведено
овлашћење господина Софтића за било какво заступање
БиХ у овом предмету. Ово стога што се против пресуда тог
суда не могу изјављивати жалбе, тако да је наведена пре-
суда постала правноснажна сада већ давне 2007. године,
а тиме је престала и важност поменуте одлуке из октобра
2002. године, као и сва овлашћења господина Софтића.
Стога он не може, а да то буде правно ваљано, сада изја-
вљивати било шта пред Међународним судом правде, а по-
себно не захтјев за ревизију, тим прије што садашње Пред-
сједништво БиХ није донијело било какву одлуку у том
правцу. Морална неваљаност покушаја господина Изетбе-
говића види се већ из тога што он зна за све претходно ре-
чено, али преко свега тога једноставно гази и хоће да каже
како наведена правила за њега не важе.
Вјерујем да ће се таквом правно и морално недопус-
тивом понашању одупријети Међународни суд правде, с
чим у вези сматрам потребним да укажем на једно њего-
во правило о којем у домаћој јавности до сада није било
говора. Наиме, чланом 38. став 3. Правила Међународног
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 71

суда правде је прописано да тужба за покретање поступка,
односно захтјев за ревизију пресуде, морају бити потписа-
ни од стране правног агента (заступника) државе, њеног
дипломатског представника са сједиштем у Хагу, гдје је
сједиште и овог суда, или од неког трећег лица. Међутим,
у сваком од ова три случаја та лица морају имати прописно
овлашћење за такву радњу, јер је то conditio sine qua non за
прихватање тужбе од стране Суда.
У случају БиХ то значи да било које од наведених
лица мора имати прописно овлашћење од садашњег Пред-
сједништва БиХ за подношење захтјева за ревизију пре-
суде, јер је то колективна институција која је према Уста-
ву БиХ искључиво надлежна за представљање БиХ пред
Међународним судом правде. У противном, такав захтјев,
без улажења у тзв. меритум спора, треба да буде одбачен
према слову међународног права, јер је поднесен од не-
овлашћеног лица.
Но, ствар се овим не завршава, и у томе и јесте ва-
жност онога на шта желим указати овим текстом. Наиме,
према члану 38. став 3. Правила Међународног суда прав-
де, уколико су тужба или захтјев за ревизију пресуде пот-
писани од стране заступника (правног агента) или другог
прописно овлашћеног лица, њихов потпис мора потом
бити аутентификован писмом дипломатског представника
или надлежног органа (министра иностраних послова) др-
жаве тужиоца. Тек тада, дакле, тужба или захтјев за реви-
зију пресуде се сматрају поднесеним од стране овлашће-
ног лица.
Када се претходно наведено има у виду, очигледно
је да, како са становишта домаћег правног поретка, тако и
са становишта међународног права, у овом случају кључ-
не улоге имају садашње Предсједништво и министар ино-
страних послова БиХ, јер без њихове сагласности (и аутен-
тификације) ниједно лице није, нити може бити овлашће-
но за подношење захтјева за ревизију пресуде. То је, дакле,
72 Проф. др Милан Благојевић

оно што представља слово права које је од важности за
овај случај, због чега сваки покушај да се ревизија поднесе
мимо тога треба да буде одбачен од стране Међународног
суда правде. Наравно, под условом да се тај суд придржава
слова права.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Konformizam-pravosudja-i-policijska-drzava/2862.html

Конформизам правосуђа и полицијска држава

20.03.2017
Правосуђе у БиХ већ дуго пати од бројних болести
чија листа је подуга, а једна болест, о којој овдје хоћу да
проговорим, нарочито разара тај систем.
Ради се о болести конформизма који је, истина, само
дио ширег модела општедруштвеног опортунизма као
облика понашања прилично укоријењеног у овдашњем чо-
вјеку, на шта је подстакнут свеколиким системом „развија-
ним“ код нас од завршетка рата до данас. Међутим, када
се конформизам развије у правосудном систему, а у томе
су инострани (САД, ЕУ) и домаћи планери наших живота
веома успјели, онда нам је јадна не само садашњост него
и будућност.
Како се ниједно уопштавање искуствене датости, на
које пледирам у претходном пасусу, не може добро раз-
умјети без навођења конкретних примјера, то ћу, руко-
вођен овом спознајом, своје казивање о наведеној болести
поткријепити једним примјером.
Прије неки дан присуствовао сам нечему што се
овдје зове „едукацијом судија“, а тема је био савезни За-
кон о заштити тајних података. Излагање о тој теми имали
су службеници Сектора за заштиту тајних података при
Министарству безбједности БиХ. У свом излагању они су,
74 Проф. др Милан Благојевић

позивајући се на уопштене и нејасне одредбе поменутог
закона (какав је највећи број закона код нас), упорно по-
кушавали да присутне судије и тужиоце „едукују“ о томе
како је обавеза овдашњих судова и тужилаштава да своје
запослене (нпр. дактилографе, уписничаре, курире) или
оне који тек конкуришу за таква мјеста морају подвргнути
безбједносној провјери, а њу ће, наравно, обављати Оба-
вјештајно-безбједносна агенција БиХ (ОБА). У пракси то
значи да би, на примјер, већ запослени дактилографи у
свим судовима у Републици Српској, без обзира на то што
су предсједници судова приликом њиховог пријема у рад-
ни однос провјеравали да ли су осуђивани и да ли се про-
тив њих води кривични поступак, морали ићи на безбјед-
носну провјеру у ОБА. Ако та агенција након тајновите
провјере утврди да постоје безбједносне сметње, провје-
равани дактилограф не може имати приступ повјерљивим
документима у судским списима, што би, практично, зна-
чило престанак радног односа за њега.
Упорно сам (и нажалост безуспјешно) тим „едукато-
рима“ настојао да објасним како судови судске поступке
воде само у складу са одговарајућим законима (о кривич-
ном поступку, парничном поступку), да ти закони уопште
не прописују појам „повјерљиви документ“, већ регулишу
ко има право да разматра и преписује судске списе. Због
тога се, ако истински хоћемо правну државу, на судове и
судске поступке не може односити Закон о заштити тајних
података, усљед чега дактилографи, уписничари и слични
запосленици судова и тужилаштава (што укључује и судије
и тужиоце) не смију бити предмет безбједносних опсерва-
ција ОБА, Министарства безбједности и сличних органа,
нити се у тим органима смију формирати њихови безбјед-
носни досијеи. У супротном, умјесто правне имаћемо (и
имамо) полицијску државу.
Ништа од овога није допирало до тих људи, а и како
би кад је Законом о заштити тајних података Парламентар-
на скупштина БиХ избјегла да то пропише. Умјесто тога,
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 75

она је, као и у другим случајевима када се овдје посло-
ви желе одрадити „испод жита“, у том закону рекла да ће
Савјет министара БиХ подзаконским прописом одредити
листу органа чији су службеници предмет безбједносног
провјеравања. Наравно, Савјет министара је то учинио
још 2006. и на ту листу својим правилником неуставно
ставио све судове и тужилаштва у БиХ. Тиме је дошло до
повреде уставног начела независности судске власти, јер
правосуђе мора бити независно од било каквог утицаја
осталих грана државне власти и када одлучује о томе ко
ће у њему радити. Дакле, од давне 2006. па до данас пер-
зистира овакво противуставно стање и нико од лица која
према Уставу БиХ једино могу поднијети захтјев Уставном
суду БиХ за оцјену уставности наведеног правилника Са-
вјета министара не нађе за сходно да то учини.
Али ова својеврсна трагедија се не завршава на томе.
Наиме, колико је правосуђе у БиХ инфицирано (не)култу-
ром конформизма, свједоче два примјера које сам оставио
за крај. Први примјер је Правилник Тужилаштва Брчко ди-
стрикта из 2013. о условима, начину и поступку обраде
тајних података у том тужилаштву. Правилник конформи-
стички напросто врви од термина о тајним подацима (ин-
терно, повјерљиво, тајно, врло тајно), иако закон којим се
уређује кривични поступак и по којем поступа то тужила-
штво такво нешто не дозвољава.
Други примјер је са већ поменуте „едукације“ којој
сам присуствовао. Том приликом један од присутних окру-
жних тужилаца пита оног „едукатора“ (који није правник)
како да поступи у једном свом предмету, чије чињенице се
своде на сљедеће. У кривичној пријави коју је тај окружни
тужилац добио у рад од једног центра јавне безбједности,
службено лице тог центра је на један од прилога уз прија-
ву одлучило да стави ознаку повјерљиво. На тужиочево
питање „едукатор“ га поучи да затражи од полицијског
службеника да скине ознаку тајности, а ако то овај одбије,
76 Проф. др Милан Благојевић

онда тужилац и даље треба да поступа са тим документом
као тајним.
Два су апсурда у свему овоме. Први је да тужилац
уопште постави такво питање, јер према закону тужилац
руководи истрагом, због чега њему не може у било чему
бити надређен полицијски службеник. Други апсурд је у
томе што одговарајући закон о кривичном поступку не
дозвољава полицијском службенику да ставља ознаке тај-
ности на било шта што уз кривичну пријаву достави на-
длежном тужиоцу. Међутим, са ове „едукације“ окружни
тужилац је отишао не опонирајући ниједног тренутка
мишљењу „едукатора“, већ га је само конформно прихва-
тио, што је поразно. Нажалост, ово је био само један у низу
примјера како се „едукују“ домаће судије и тужиоци. За
својих више од 15 година судијског стажа нагледао сам се
и бројних других примјера погрешне „едукације“ судија,
од које овдашњи грађани и правосуђе имају само штету.
Али о томе можда неком другом приликом.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Iscaseno-pravosudje/2887.html

Ишчашено право(суђе)

18.04.2017
Некада је у бившој заједничкој нам држави вођено
рачуна о достојанству човјека и његове породице, па је
Законом о извршном поступку СФРЈ било прописано да
се извршење новчаног потраживања не може принудно
спровести на ствари неопходној за задовољење основних
животних потреба дужника, у шта свакако спада дужни-
ков дом (нпр. једини његов стан или кућа). Нажалост, до-
ласком бескрупулозног капитализма ваљало је и законе
прилагодити том систему, а не човјеку у њему.
Због тога не чуди што од 2003. имамо и данас важећи
Закон о извршном поступку, из којег је (и)збрисана наве-
дена одредба. Да апсурд и малициозност буду већи, у ва-
жећем закону је прописано да предмет извршења не могу
бити електрични шпорет, посуђе и сличне ствари које су
неопходно потребне дужнику, а „заборавило“ се да њему
ништа од тога не треба када у поступку извршења оста-
не без свог јединог стана или куће, јер гдје ће и у шта ће
укључити електрични шпорет?
Некада је такође било законско правило да се у одго-
варајућем судском поступку суд стара о свестраном пре-
тресању датог спора и утврђивању правно релевантних
чињеница извођењем одговарајућих доказа, јер је то био (и
остао) услов без којег је незамислива правилна примјена
78 Проф. др Милан Благојевић

материјалног права. Нажалост, у ономе што се овдје нази-
ва реформом правосуђа и то правило је збрисано „реформ-
ским“ законима које су, о чему се мало говори и још мање
зна у домаћој јавности, (на)писали носиоци правосудних
функција баш по својој мјери. Кажем ово због тога што им
је тиме омогућено да фабрикују веће количине предмета
које приказују као завршене, што је од утицаја на оцјену
њиховог рада, иако је то науштрб квалитета (пре)суђења у
великом броју предмета.
Потом су те исте особе преко ноћи произведене у
„експерте“ и упрегнуте у оно што се зове „едукацијом пра-
восудних кадрова“, током које су судије индоктринисане
како више није њихова задаћа да се старају за правилно и
потпуно утврђивање релевантних чињеница, већ то треба
да раде странке у спору. Штавише, судије су „едуковане“
како ће, уколико би оне изводиле доказе, повриједити но-
воуведени канон према којем су странке дужне да изво-
де доказе ради утврђивања чињеница. До каквих апсурда
све то доводи, (по)казује не само претходно речено, већ
и неколико примјера из моје свакодневне судијске праксе
које сам издвојио за ову прилику. Тиме желим, у мјери коју
дозвољава новинска колумна, упознати (нај)ширу домаћу
јавност са аномалијама нашег правосудног система о који-
ма се ћути у професионалној заједници, иако оне наруша-
вају владавину права.
Први примјер тиче се неуставног правила парнич-
ног поступка, према којем се у споровима са вриједношћу
до 5.000 КМ пресуда првостепеног суда жалбом не може
побијати због неправилно утврђеног чињеничног стања.
То практично значи да кад једна странка тужи другу због
дуга од, рецимо, 4.900 КМ, оно што је у погледу чињени-
ца написано у првостепеној пресуди жалбени суд не може
испитивати, ма како се жалбом основано указивало да су
чињенице погрешно утврђене. Колико је овај канон усађен
у судијске главе, свједочи образложење из једне пресуде
жалбеног суда. Наиме, поводом жалбе у којој се указује
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 79

да је првостепени суд у својој пресуди одређене чињенице
погрешно утврдио, жалбени суд у другостепеној пресуди
одбија жалбу уз „образложење“ да се у споровима мале
вриједности пресуда не може побијати због погрешно
утврђеног чињеничног стања. То за незадовољну стран-
ку значи да је дужна да плати нпр. 4.000 КМ противној
странци, упркос томе што је суд погрешно утврдио одре-
ђену чињеницу из које би, да ју је правилно утврдио, про-
излазило да таква новчана обавеза не постоји.
Правна и морална неодрживост оваквог поступа-
ња судова лако је уочљива ако се узме у обзир да новчана
потраживања до 5.000 КМ јесу своте које за већину ов-
дашњег становништва представљају изузетно вриједне
износе. Стога онемогућити странке да жалбом указују да
је првостепени суд у оваквим споровима неку важну чиње-
ницу погрешно утврдио или је није утврдио, није само
правни нонсенс већ се ради и о морално недопустивом по-
нашању најприје законодавца, а затим и судова.
На исти начин ствари стоје и када је ријеч о тзв. пре-
суди због пропуштања, коју наводим као други примјер
онемогућавања странака да остварују своја права у пар-
ничном поступку. Према законском правилу, ако тужена
страна у парници не изјави одговор на тужбу у року од 30
дана, суд ће донијети пресуду без суђења, уколико тужбе-
ни захтјев није очигледно неоснован. При томе тај захтјев
може гласити не само на 5.000 КМ, већ и на било који дру-
ги износ преко тога. Ако након тога тужена страна изјави
жалбу против такве пресуде, опет је не може побијати због
погрешно утврђених чињеница, ма како суд у том погле-
ду погријешио и ма како то било на штету странке која
је изјавила жалбу. Овдје поред управо наведеног нонсенса
постоји још један који је, вјерујем, довољно илустративан,
па ћу њиме и завршити ову колумну. Да би се он разумио,
подсјетићу на то како је у свим демократским уставима
прописана слобода изражавања мисли, која подразумијева
слободу човјека и да не изрази своју мисао, а да при томе
80 Проф. др Милан Благојевић

не сноси правну одговорност. Када се то има у виду, онда
се не може законом прописати да је тужени у парничном
поступку дужан да изјави одговор на тужбу (тј. да изрази
своју мисао), а да ће уколико то не учини сносити правну
одговорност (санкцију) у виду пресуде због пропуштања
којом га суд, без икаквог суђења, обавезује да противној
страни плати износ од рецимо 30.000 КМ.
Ето то су неке од ишчашености овдашњих закона и
судовања које, нажалост, код нас перзистирају дуже од де-
ценије, а да нико из професионалне заједнице није осјетио
потребу да затражи да се то промијени ради истинске вла-
давине права и праведности.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Neustavna-pravosudna-institucija/2915.html

Неуставна правосудна институција*

22.05.2017
Од априла 2014. на нивоу БиХ постоји једна право-
судна институција створена на неуставан начин. О њој се
чак и у професионалној заједници не говори много, па не
чуди што ни шира јавност о тој институцији не зна готово
ништа.
Она је и те како важна, јер се ради о својеврсном вр-
ховном суду, што ће показати примјери које наводим у на-
ставку. Но, прије тога подсјетићу да су тог 10. априла 2014.
тадашњи предсједници највиших судова Републике Срп-
ске, Федерације БиХ и Брчко дистрикта, заједно са пред-
сједницима Високог судског и тужилачког савјета БиХ и
Суда БиХ, сјели и усвојили тзв. Правила панела за ујед-
начавање судске праксе. У уводу тог прописа написали су
да га доносе „у складу са препорукама Структурисаног
дијалога о правосуђу између ЕУ и БиХ и мишљењем Ве-
нецијанске комисије“. Дакле, за усвајање наведеног про-
писа његовим доносиоцима, иако су руководиоци најви-
ших институција правосуђа, било је довољно да учесници
нечега што није законодавно тијело и нема демократски
политички легитимитет (тзв. структурисани дијалог о пра-

Ова колумна је објављена и у београдској „Политици“ од 04.07.2017.
године. Доступно на: http://www.politika.rs/sr/clanak/384248/Pogledi/
Neustavna-pravosudna-institucija.
82 Проф. др Милан Благојевић

восуђу и Венецијанска комисија) кажу да треба успоста-
вити поменуту институцију. Такво поступање је противно
одредбама Устава БиХ о начину на који се може основати
институција на нивоу БиХ. Због тога не чуди што се шефо-
ви наведених највиших судских инстанци у уводу својих
правила нису позвали ни на једну одредбу Устава БиХ, а и
како би када их на тако нешто не овлашћује ниједна одред-
ба како савезног, тако ни ентитетских устава.
У Правилима је затим прописано понашање за
двије ситуације. У првој ситуацији ова институција врши
усаглашавање ставова и усваја правна схватања када нема
дисхармоније између савезних и ентитетских закона, али
се они различито тумаче од стране судова. То на једном
примјеру значи сљедеће. Претпоставимо да Закон о раду
има одредбу која гласи истовјетно у РС, ФБиХ и Брчко ди-
стрикту, али је судови у Српској примјењују на један, а
судови у Брчко дистрикту на други начин. У таквој ситуа-
цији према наведеним Правилима то се мора расправити
и одлучити у овој новој институцији на нивоу БиХ, а кад
се ту заузме заједнички правни став, онда он обавезује
све највише судске инстанце у БиХ, што у пракси значи
да обавезује и све остале ниже судове. Друга ситуација
је она када не постоје усаглашена законска рјешења у ен-
титетима. За тај случај доносиоци Правила прописали су
право овој институцији да даје иницијативу законодавцу
за измјене закона. Опет на једном примјеру показано, то
значи сљедеће. Замислимо да у Закону о привредним дру-
штвима Српске постоји нека одредба која гласи на један, а
у одговарајућем закону Федерације БиХ она гласи на дру-
ги начин. Е у таквом случају је овим Правилима прописа-
но да се та неуставна правосудна институција обраћа за-
конодавцима РС и ФБиХ казујући им, у суштини, како не
треба да имају различита законска рјешења и да их требају
измијенити и уједначити. То што у Уставу БиХ и уставима
ентитета, као ни у пословницима било ког овдашњег зако-
нодавног органа, нема ни слова о таквој могућности, није
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 83

било од важности приликом успостављања ове институ-
ције и прописивања Правила за њен рад.
Након што је успостављена те 2014. године, у раду
ове институције учествују судије највиших судова у БиХ,
па се тако понавља апсурдна ситуација да носиоци најви-
ших правосудних функција дају легитимитет нечему што
је створено очигледним кршењем свих овдашњих устава.
Осим ове посљедице, која не служи на част право-
судној професији, постоји још једна посљедица која није
нимало безазлена. Она се огледа у томе што је на претход-
но описани начин Врховни суд Републике Српске добрано
развлашћен у вршењу једне од његових основних устав-
них задаћа. Наиме, чланом 123. Устава Српске је пропи-
сано да њен Врховни суд, као највиши суд у Републици,
обезбјеђује јединствену примјену њених закона. То значи
двије ствари. Као прво, из ове уставне одредбе произлази
да је тај суд једино позван и овлашћен да обезбиједи је-
динствену примјену права у Републици Српској. Стога он
према Уставу, а ни по природи ствари, ову уставну задаћу
не може дијелити ни са ким, а посебно не са институцијом
створеном на неуставан начин. Као друго, не може Врхов-
ни суд Републике Српске, па ни његов предсједник, одлу-
чити да на било чију препоруку улази у аранжмане којима
се противуставно стварају институције каква је тзв. панел
за уједначавање судске праксе. Уставно право да одлучи
о преносу било које надлежности, па и дјелимично, има
само Народна скупштина РС, а ни она то не би требало
да учини у овом случају, јер би тиме добрано развластила
Врховни суд РС, послије чега он више не би био врховни
суд у пуном смислу те ријечи. Нажалост, сва та тако јасна
правила су очигледно прекршена у овом случају, што је
поражавајуће ако се има у виду да је то учињено управо од
субјеката позваних да штите уставност и законитост, без
којих нема владавине права.
84 Проф. др Милан Благојевић

Колико је Врховни суд Српске неуставно развлашћен
од своје најважније уставне задаће, показује и примјер из
праксе који сам оставио за крај. Неки дан сам учествовао
на једном стручном скупу судија на тему уједначавања
судске праксе, на том скупу је учествовало и троје судија
Врховног суда РС. У суд(иј)ској пракси примијетио сам
незаконито понашање неких првостепених судова да кад
донесу пресуде којима странци досуде трошкове парнич-
ног поступка, истовремено обавежу противну странку да
на те трошкове мора платити и законску затезну камату,
која тече одмах, од дана доношења првостепене пресуде,
иако та пресуда још није ни отпремљена нити је почео
тећи рок за жалбу. Како је таква пракса супротна услову
који мора бити испуњен да би према закону некоме припа-
ло право на законску затезну камату, искористио сам своје
присуство наведеном скупу да замолим присутне судије
Врховног суда РС да тај суд у што скорије вријеме зауз-
ме правни став о том проблему, ради уједначавања судске
праксе. Учинио сам то зато што је ово питање у искључи-
вој уставној надлежности Српске, па је сасвим природно
и једино уставно исправно да њен Врховни суд заузме о
томе став и тиме обезбиједи јединствену примјену закона.
Нажалост, добио сам одговор да је у Врховном суду РС
препознат тај проблем, али да он претходно мора бити из-
нијет на разматрање и одлучивање у наведеној правосуд-
ној институцији. Све то упркос томе што је она формирана
и функционише на неуставан начин.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Hannibal-ante-Srpska/2962.html

Hannibal ante Српска*

13.07.2017
Изворно је изрека Hannibal ante portas имала значење
које имају и ријечи употријебљене у њој, то јест Ханибал
је пред вратима. Но, како је име картагинског војсковође
представљало синоним за највећу опасност која је прије-
тила тадашњем Риму, изрека је убрзо постала пословица
са значењем „пријети нам највећа опасност“, што је оста-
ло све до данас.
Пропашћу римске државе престао је и разлог да се
ова пословица употребљава у смислу опасности која би се
надвила над том државом, па је тако с временом она доби-
ла значење опасности за било кога, а посебно је имала (и
има) значење спољашње опасности за друштво организо-
вано у државу.
Једна од таквих опасности која се већ дуже вријеме
надвија над Републиком Српском јесу такозване европске
интеграције. Оно што јој се под тим плаштом жели учини-
ти укратко се може означити као неуставно развлашћивање
Републике Српске од њених уставних надлежности. Број-
ни су примјери за то, попут недавног захтјева тзв. енер-
гетске заједнице са сједиштем у Бечу. Она од Републике

Ова колумна је објављена и у београдској „Политици“ од 22.07.2017.
године. Доступно на: http://www.politika.rs/sr/clanak/385348/Pogledi/
Hanibal-ante-Srpska.
86 Проф. др Милан Благојевић

Српске неуставно тражи да се одрекне свог уставног права
да путем свог регулатора и на својој територији уређује
питања која се односе на тржиште електричне енергије и
гаса. Наведена европска заједница иде тако далеко да Срп-
ској пријети како ће је изоловати са тржишта енергентима
ако не дозволи да се на нивоу БиХ оснује тзв. државни
регулатор, без обзира на то што би то значило даље раз-
влашћивање Републике Српске од ових њених уставних
надлежности.
Најсвјежији примјер оваквог противправног пона-
шања је оно што се назива транспортном заједницом ју-
гоисточне Европе. Наиме, 11. јула ове године од министра
иностраних послова БиХ господина Игора Црнатка могло
се чути да је немогуће испунити услове које је Влада Репу-
блике Српске поставила за прихватање нацрта уговора о
оснивању транспортне заједнице југоисточне Европе и да
тиме ова влада наводно не прихвата транспортну заједни-
цу. Већ наредног дана из савезног Министарства комуни-
кација и транспорта БиХ изашло је обавјештење како су
неприхватљиви закључци Владе Српске у вези с наведе-
ним уговором, јер су, како стоји у том саопштењу, „про-
цедуре већ договорене са земљама западног Балкана, које
су потписнице уговора“, због чега оно за шта се залаже
Влада Српске није прихватљиво ни Европској комисији,
која је претходно дефинисала одредбе уговора о тој транс-
портној заједници. Дакле, „довољно“ је да неко са нивоа
БиХ, супротно ставу Владе Српске, оде и потпише нацрт
уговора о оснивању ове транспортне заједнице чији текст
је припремила Европска комисија (у суштини влада ЕУ)
и да та Европска комисија каже да нешто за њу није при-
хватљиво, па да падну у воду све одредбе Устава БиХ о
расподјели надлежности између БиХ и ентитета.
Другим ријечима, не треба да маримо за Устав БиХ
(а то значи ни за Републику Српску) ако је ЕУ написала
нацрт неког уговора и тражи да се он усвоји (нудећи нам и
90 милиона евра ако потпишемо тај уговор), па досљедно
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 87

таквом извитопереном поимању не треба да маримо ни за
оно на шта легитимно и правно утемељено указује Влада
Републике Српске. Она, наиме, тражи да у секретаријату
те транспортне заједнице представљање ставова из БиХ
не врше искључиво представници савезног нивоа власти
у БиХ, већ наизмјенично, по систему ротације, представ-
ници три министарства из ове области код нас (савезно
министарство и министарства Републике Српске и Феде-
рације БиХ). Тај захтјев Владе Српске апсолутно је у скла-
ду са Уставом БиХ и надлежностима које у овој области
има Република Српска према том уставу. Осим тога, такав
захтјев је у складу и са механизмом координације, у којем
највиши нивои тог механизма не доносе одлуке прегласа-
вањем већ консензусом. Како, дакле, механизам коорди-
нације не смије бити нити је тијело које би било коме на-
метало рјешења у процесу придруживања БиХ Европској
унији, то значи да ниједна институција или орган са нивоа
БиХ нема тапију да само они представљају БиХ пред ЕУ
нити да само они износе ставове ове земље у том процесу.
Када се то има у виду, сасвим је легитимно и правно
утемељено што Влада Републике Српске инсистира на по-
штовању таквог механизма координације, досљедно чему
се и тражи да се у тој транспортној заједници чује глас
Републике Српске те да се уваже и поштују њене уставне
надлежности.
Да не би било забуне, све ово износим не да бих по-
влађивао актуелној Влади Српске. Могао је бити и сасвим
обрнут однос политичких снага у Републици Српској од
оног који сада јесте, па да савезни министар иностраних
послова буде неко из политичког блока који сада врши
власт у Српској, а да Владу Српске чини политички блок
који је сада опозиција у Републици Српској. И у том слу-
чају моје мишљење би било исто, јер се овдје ради о по-
штовању уставне расподјеле надлежности између савез-
ног и ентитетског нивоа власти, те о Републици Српској и
88 Проф. др Милан Благојевић

њеној будућности, а не о интересима било које политичке
опције.
Управо речено наилази на потврду и у компаратив-
ном праву, из којег сам за крај издвојио сљедећи примјер.
Заједничка декларација европских министара образовања
(познатија као Болоњска декларација, која говори о европ-
ском простору образовања) потписана је 1999. године
у Болоњи. Ништа у томе не би било необично да, у слу-
чају Краљевине Белгије, као потписници у име те државе
нису означене фламанска и француска заједница. Дакле,
не Краљевина Белгија, већ њене француска и фламанска
заједница као федералне јединице које чине Белгију. Ако
то важи за ту државу, а очигледно је да важи и поштује
се од стране ЕУ, онда то исто треба да важи и у случају
БиХ, односно Републике Српске и Федерације БиХ. То је
напросто у пракси примијењено начело једнакости држава
и поштовања њиховог уставног поретка.
Ако се не буде досљедно инсистирало на томе, онда
ће опасност о којој сам овдје говорио, која ће се у процесу
придруживања БиХ Европској унији даље мултипликова-
ти, бити погодан инструмент за даље отимање уставних
надлежности Републике Српске, што се никако не смије
дозволити, па и када се, као у овом случају, нуди 90 милио-
на евра. Ово стога што Република Српска нема нити смије
имати било какву цијену.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
KOMENTAR-Ohaerizam-jedne-jezicke-politike/2981.html

Охаеризам једне језичке политике*

03.08.2017
Боравећи 1. августа ове године у опроштајној посје-
ти Бањалуци, шеф Мисије ОЕБС-а у БиХ, амерички ди-
пломата Џонатан Мур рекао је да „Бошњаци имају право
да кажу да се њихов језик зове босански“.
Ако би овакво размишљање било прихваћено, онда
би то значило да Бошњаци могу језик којим говоре назвати
и енглеским, а Енглези (са све Американцима - укључујући
и господина Мура) не би требало да им приговарају због
тога. Сумњам да би се господин Мур сагласио са таквом
аргументацијом, без обзира на то што она тако логично
произлази из његове претходно цитиране изјаве. Та изјава
посљедица је једне правно неутемељене језичке политике,
са чијим наметањем је започео високи представник у БиХ.
О томе се у овдашњој јавности готово никако не говори па
сам осјетио потребу да на то подсјетим у најкраћим црта-
ма.
Но, прије тога, морам појаснити да сам термин „охае-
ризам“ извео из енглеске скраћенице за Канцеларију висо-
ког представника (OHR ‒ Office of the High Representative).
Њиме означавам читаву технологију владања коју је про-
теклих година на противправан начин развио високи пред-

Ова колумна је објављена и у штампаном издању београдске „По-
литике“, у броју 37269 од 14.08.2017. године.
90 Проф. др Милан Благојевић

ставник. У суштини технологије охаеризма јесте правно
насиље и наметање воље високог представника свакоме и
у свему па и у области језичке политике. У тој области он
је то учинио уз помоћ свог интернет портала. На њему се,
у опцији за језик на којем се жели читати садржај тог пор-
тала, нуде „босански, хрватски, српски и енглески језик“.
На тај начин високи представник, као својевремено Бења-
мин Калај, жели да нареди, urbi et orbi, како језик којим го-
воре Бошњаци има да се зове „босанским“ и тачка. То што
за такву наредбу нема упоришта ни у једном нормативном
исказу Дејтонског споразума (а нарочито у Уставу БиХ -
његовој преамбули и нормативном дијелу), није важно ви-
соком представнику, јер се ради о његовој вољи, која, како
су показале протекле године, нема правних граница.
Кад је тако поступио ововремени Калај, убрзо затим
су се на интернет порталима свих институција на нивоу
БиХ (савезни парламент, Савјет министара, сва савезна
министарства, Високи судски и тужилачки савјет итд.)
појавиле и до дан-данас остале опције о „босанском, срп-
ском, хрватском“ и понегдје енглеском језику. Ради се о
класичном обрасцу конформистичког понашања, који су
прихватили сви представници из Републике Српске на са-
везном нивоу власти. Наиме, није било реакције с њихове
стране на овакву појаву, а камоли захтјева да са наведених
портала буде уклоњен наведени садржај који је супротан
Уставу БиХ.
На крају овог процеса долази одлука Уставног суда
БиХ, број У-7/15 од 26. маја 2016. године, која би требало
да буде својеврсна круна охаеризма у овдашњој језичкој
политици. Међутим, тај суд, као и господин Мур, износи
само голе тврдње, попут оне да „...уставно право на име је-
зика према жељи оног народа који говори тај језик не може
бити условљавано лингвистичким правилима јер уставно
право на име језика има превагу над лингвистичким пра-
вилима“. Нигдје у тој одлуци Уставни суд не рече којом
правном одредбом Устава БиХ је прописано такво право
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 91

народа, затим шта је са правима других народа која би била
дерогирана у том случају, као и којом нормом је прописа-
но да је искључена лингвистика код одлучивања о свему
томе. А и како би то могао рећи Уставни суд када ништа
од тога нема не само у нормативном дијелу тог устава, већ
ни у његовој дескриптивној преамбули. Пошто тога нема,
Уставни суд БиХ се досјетио нечега чиме ћу завршити овај
текст, а што, вјерујем, довољно показује о каквом апсурду
се ради када се жели наметнути језик.
Наиме, као што је високи представник много годи-
на раније ставио на свој интернет сајт обавјештење да се
он може прегледати на „босанском, српском, хрватском и
енглеском језику“, са намјером да тиме наметне „босан-
ски језик“, тако је и Уставни суд БиХ у поменутој одлу-
ци наводно постојање „босанског језика“ желио извести
и наметнути contra constitutionem, тиме што је рекао да у
тачки 10. његовог формулара, то јест обрасца на којем му
се обраћају странке, стоји и „босански језик“ као језик ко-
муницирања са тим судом. O tempora, o mores!
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
KOLUMNA-DENATOIZACIJA-REPUBLIKE-SRPSKE/2999.
html

(Де)натоизација Републике Српске

24.08.2017
У мају 2017. навршило се 22 године откако је Репу-
блика Српска немилосрдно бомбардована авионским бом-
бама и ракетама испаљеним на њу и њено становништво
од стране НАТО-а (на челу са САД) и земаља чланица ЕУ,
попут Белгије, Њемачке, Француске, Велике Британије,
Холандије и Италије. Недуго затим, 1999. године иста та
два савеза извршила су злочин против мира и злочин агре-
сије, као најтеже злочине у међународном праву, немило-
срдно бомбардујући тадашњу СР Југославију и окупирав-
ши, а потом и отевши од Србије простор Космета.
У то вријеме злочиначко понашање наилазило је на
одговарајуће реакције како домаћег становништва, тако
и носилаца власти, али је то почетно стање колективне
свијести с временом еволуирало у резигнираност и добра-
ни заборав. Из њега се само неки пробуде када се једном
годишње полажу вијенац и цвијеће на мјестима попут
оног на којем је била зграда Радио-телевизије Србије у Бе-
ограду, која је уништена у НАТО бомбардовању те 1999, а
њени радници немилосрдно побијени.
За разлику од спорадичног сјећања на НАТО злочи-
не, убрзо по доласку тог савеза (са све ЕУ) на овај простор,
започет је процес његове натоизације који је, гледано са
94 Проф. др Милан Благојевић

ове временске дистанце, већ добрано одмакао. У том про-
цесу Народна скупштина Републике Српске је у августу
2005. прихватила да своје надлежности из области одбра-
не пренесе на ниво БиХ, што је за посљедицу имало пре-
станак постојања Војске Републике Српске. Убрзо потом
(у октобру 2005. године) усвојен је Закон о одбрани БиХ,
којим су положени правни темељи за оно што се данас
зове Оружаним снагама БиХ. Као доказ натоизованости
тих снага навешћу само неколико правних чињеница. Тако
је чланом 186. Закона о служби у Оружаним снагама БиХ
(усвојеном такође у октобру 2005. године) прописано да
сва професионална војна лица и лица у резервном саставу
са 1. јануаром 2006. преузимају и чинове НАТО-а. Стога,
на примјер, према члану 155. тог закона чину бригадног
генерала одговара НАТО ознака ОФ-6, а чину пуковника
одговара НАТО ознака ОФ-4. У члану 15. Закона о одбра-
ни БиХ прописано је да министар одбране предлаже и до-
носи прописе, те издаје директиве и наређења везане за
размјештај и обуку Оружаних снага како би се осигурала
њихова максимална интероперабилност са снагама НА-
ТО-а. У документу под називом Војна доктрина Оружаних
снага БиХ стоји записано да се реструктурисање тих сна-
га врши у складу са НАТО стандардима. Има још таквих
примјера, али мислим да су и ови сасвим довољни за оно
што желим истаћи у наставку.
Наиме, претходно излагање показује нашу спрем-
ност не само на заборав, већ и на прихватање идеја и иде-
ологија од оних снага које су нам зло чиниле. Тиме по ко
зна који пут дозвољавамо себи луксуз понављања историје
и грешака, као својевремено кад смо, на примјер, одлије-
пили за идеологијом Комунистичке партије Југославије,
без обзира што је та партија у Резолуцији са Конгреса у
Дрездену 1928. записала да ће се борити за успостављање
независне Хрватске и независне Црне Горе, да ће мађар-
ској мањини у Војводини дати право на отцјепљење, те
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 95

је позвала косметске Албанце на устанак ради стварања
своје независне и уједињене Албаније.
Ова историјска паралела је потребна јер су протекле
22 године показале да су НАТО, САД и ЕУ не само бомбар-
довали Републику Српску и убијали њено становништво у
дословном смислу те ријечи већ су јој отимали њену тери-
торију (Брчко дистрикт и Добриња) те је, политиком завр-
тања лактова, развлашћивали од њених надлежности које
јој припадају према Уставу БиХ.
На све ово указујем имајући у виду недавну иниција-
тиву предсједника Републике Српске господина Милора-
да Додика о потреби одржавања референдума у Републи-
ци Српској на којем би се гласачи изјаснили о томе да ли
треба ући у чланство НАТО-а. Није спорно уставно право
Републике Српске на одржавање таквог референдума, с
обзиром на то да је у Уставу БиХ прописано да се БиХ
састоји од Републике Српске и ФБиХ. Дакле, пошто се
БиХ састоји и од Републике Српске, то је, по мени, најва-
жнији уставни основ који даје право Српској на одржа-
вање наведеног референдума. Свако друго поступање тим
поводом би у коначном значило наметање воље са нивоа
БиХ, што је противно њеном уставу. Међутим, да би се
приступило одржавању тог референдума у Српској, она
претходно треба да поради на нечему што сам оставио за
крај. Наиме, у августу 2005. Народна скупштина Републи-
ке Српске је усвојила документ, објављен у „Службеном
гласнику Републике Српске“, у броју 82 од 8. септембра
2005. Документ се зове „Препоруке за измјене и допуне
у предложеном концепту реформе одбране“, а у његовој
преамбули дословно стоји да Република Српска подржа-
ва чланство БиХ у Партнерству за мир и НАТО-у. Тако је
остало све до данас, због чега поменути референдум има
смисла тек након што овакав став буде стављен ван снаге.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Replika-jednoj-nezakonitosti/3014.html

Реплика једној незаконитости

09.09.2017
Има неколико мјесеци како сам писао о једној појави
својственој овдашњим нормотворцима, којом се озбиљно
нарушава начело законитости као камен међаш владавине
права. Тада сам указао на савезни Закон о заштити тајних
података који је усвојила Парламентарна скупштина БиХ.
У том случају савезни законодавац није хтио да ура-
ди оно што је његова уставна задаћа него је у поменутом
закону рекао да ће Савјет министара БиХ подзаконским
прописом одредити листу органа чији су службеници
предмет безбједносног провјеравања. Савјет министара је
затим то и учинио, још 2006. године, и на ту листу својим
правилником неуставно ставио све судове и тужилаштва
у БиХ, чиме је дошло до повреде уставног начела незави-
сности судске власти, јер правосуђе мора бити независно
од било каквог утицаја осталих грана државне власти и
када одлучује о томе ко ће у њему радити. Поред тога, ова-
квим поступањем омогућено је, примјера ради, да одго-
варајући органи са нивоа БиХ безбједносно провјеравају
и контролишу свакога ко треба да ради и у Министарству
унутрашњих послова Републике Српске, упркос томе што
је материја унутрашњих послова уставна надлежност
Српске. И тако, од сада давне 2006. па до данас перзис-
тира наведено противуставно стање и нико од лица која
98 Проф. др Милан Благојевић

према Уставу БиХ могу поднијети захтјев Уставном суду
БиХ за оцјену уставности наведеног правилника Савјета
министара не нађе за сходно да то учини.
Случајно или не, ових дана понавља се идентичан
проблем са, истина, другачијим варијацијама, али тема и
проблем су остали исти. Наиме, крајем децембра 2016. го-
дине Савјет министара БиХ је донио акт, какав не познаје
овдашња правна наука, под називом Преглед повреда и од-
говарајућих казни које изриче Регулаторна агенција за ко-
муникације (РАК). Истине ради, на оваквом називу правна
наука не треба да приговара Савјету министара, већ Пар-
ламентарној скупштини БиХ, јер је она у важећем Закону
о комуникацијама прописала (у члану 46) да РАК израђује
преглед повреда и одговарајућих казни, који потом усва-
ја Савјет министара БиХ. Но, за владавину права на овим
просторима много важније од ових номотехничких рого-
батности јесу двије озбиљне противправности, од којих је
једна садржана у Закону о комуникацијама, а другу садр-
жи поменути Преглед повреда и казни.
Прва противправност у вези је са чињеницом да би
кажњива дјела из ове области требало да буду прописана
законом и само законом, а не да се РАК-у и Савјету ми-
нистара препушта да они буду ти који ће нешто инкрими-
нисати.
У вези са другим проблемом потребно је, да би се раз-
умјела његова незаконитост, најприје рећи да је чланом 46.
Закона о комуникацијама, између осталог, прописано да се
новчане казне изричу због намјерне или нехатне повреде
појединих одредаба закона или услова који се наводе у до-
зволи издатој од стране РАК-а, односно у кодексима рада
и правилима. Пажљивом читаоцу свакако неће промаћи
чињеница да се у тој законској одредби говори о кршењу
закона, услова из дозволе, те кодекса рада и правила. Дру-
гим ријечима, нигдје у поменутом закону није прописано
да се новчана казна може изрећи због непоступања по на-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 99

логу РАК-а, што није ни могло бити учињено законом ако
се има у виду да налог РАК-а није пропис, већ појединачни
правни акт који се односи на одређени предмет.
На све ово указујем зато што је, супротно Закону о ко-
муникацијама, РАК најприје припремио, а затим је Савјет
министара БиХ крајем децембра 2016. усвојио поменути
Преглед повреда и одговарајућих казни које изриче РАК. У
члану 143. тог прегледа прописана је инкриминација која
носи назив „Непоступање по налозима Агенције“. У тој
одредби дословно стоји да ће се корисник дозволе, опера-
тер, давалац услуге као и друго физичко или правно лице
казнити новчаним казнама ако не поступе по налозима
издатим од стране РАК-а. Дакле, иако то није прописано
Законом о комуникацијама, на мала врата је кроз подза-
конски пропис прогурана инкриминација којом се жели
наметнути мишљење РАК-а па и по цијену плаћања ви-
соких новчаних казни. Није важно што о овој инкримина-
цији нема ни слова у одговарајућем закону, нити је важно
што ти налози могу да садрже озбиљне незаконитости, већ
је према вољи приређивача и доносиоца овог подзаконског
прописа битно да је РАК нешто наложио, па ако се тај на-
лог не изврши, упркос његовим незаконитостима, има да
се плати висока казна.
То је, нажалост, још један у низу примјера којима се
код нас нарушава начело владавине права. И као у случају
са почетка овог текста, и овдје сви ћуте о томе, иако по-
стоји уставна могућност да се пред Уставним судом БиХ
покрене поступак (рецимо од стране једне четвртине по-
сланика у Народној скупштини Републике Српске) у којем
би било утврђено да је поменути члан 143. супротан уставу
и закону, па да као такав буде избачен из правног поретка.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Stratesko-demaskiranje/3024.html

Стратешко (де)маскирање

18.09.2017.
Као у животу сваког човјека тако и у животу друштва
организованог у државу, а Република Српска јесте држава,
постоје важни, важнији и најважнији проблеми.
Они се антиципирају и са њима се мора не само су-
очити него их треба на ваљан начин и ријешити. Држава
која је у дефициту исправне перцепције проблема те њихо-
вог селектовања на оне који захтијевају тренутни одговор
и оне који могу сачекати одређено (не дуго) вријеме, не
може рачунати на свијетлу будућност. У савременим др-
жавама сви ови процеси морају се одвијати на демократ-
ски начин, при чему се морају имати у виду двије важне
ствари. На обје њих исправно указује угледни сплитски
правник и правни филозоф др Никола Висковић, који каже
да за демократију: „...није битно да сви грађани стварно
политички дјелују и утјечу на власт, него да сви они могу
по праву и равноправно то чинити“. Дакле, није демокра-
тија само могућност која треба бити на располагању свим
грађанима да непосредно или путем својих политичких
представника врше власт или остварују утицај на њу, већ
демократија значи и равноправност грађана у свему томе.
То значи да не би требало да један дио тих грађана спреча-
ва онај други дио да партиципира у политичким процеси-
ма. Нарочито је правно недопустиво да мањина грађана (а
102 Проф. др Милан Благојевић

код нас и тзв. конститутивних народа) или њихових поли-
тичких представника спречава онај други дио да по основу
сопствене већине врши власт. Ако се то ипак деси, негира
се равноправност, а тиме и сама суштина демократије.
На све ово указујем због најактуелнијих дешавања
у Народној скупштини Републике Српске. Чиним то не
само зато што је скупштинска мањина недавно, на начин
који није допуштен правом, блокирала рад тог законо-
давног органа, већ и ради нечег другог што сматрам много
важнијим. Због тога овај текст и има наслов какав има, јер
оно што слиједи у наставку представља стратешко питање
за будућност Републике Српске, пред којим, ако их има,
треба да падну св(ачиј)е маске.
Наиме, чињеница је да су та посљедња дешавања
услиједила веома брзо након што је скупштинска већина
у Републици Српској недавно рекла да ће на првој наред-
ној сједници Народне скупштине усвојити акт о војној
неутралности Републике Српске. То између осталог зна-
чи да би били стављени ван снаге одређени акти којима је
претходно Република Српска дала подршку чланству БиХ
у НАТО савезу. А те акте својевремено је (2005) усвојила
тадашња скупштинска већина коју су чинили СДС и ПДП,
то јест управо оне странке које сада хоће да блокирају рад
Народне скупштине Републике Српске. Истине ради, тре-
ба рећи да нису само СДС и ПДП својевремено гласали
за подршку чланству БиХ (а тиме и Републике Српске) у
НАТО-у, јер је свој глас за то дао и СНСД. Сви они су,
дакле, 30. августа те 2005. усвојили не само Препоруке
за измјене и допуне у предложеном концепту реформе
одбране, у којим препорукама су дословно рекли да „Ре-
публика Српска подржава чланство Босне и Херцегови-
не у Партнерству за мир и НАТО-у“, већ су усвојили још
нешто о чему се овдје мало зна, а представља стратешку
ствар. Наиме, на тој сједници они су усвојили и закључке
(број 01-512/05, објављене у „Службеном гласнику Репу-
блике Српске“, број 82/05). У тим закључцима стоји да је
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 103

Република Српска опредијељена да у оквиру БиХ ствара
одбрамбени систем који ће БиХ и њене народе и грађане
бранити посебно кроз чланство у Партнерству за мир и
НАТО-у, као и да Народна скупштина Републике Српске
захтијева од Предсједништва БиХ да код званичних ин-
ституција НАТО-а текућу реформу Оружаних снага БиХ
верификује као коначну фазу структурне реформе, која ће
омогућити укључење Оружаних снага БиХ у НАТО.
Због тога сада, између осталог, српски члан у Пред-
сједништву БиХ учествује 25. јула 2017. у доношењу
закључка те институције (закључак број 01-50-1-2768-
18/17) којим је задужено Министарство одбране БиХ да
убрза активности на књижењу непокретних перспектив-
них војних локација, што у пракси значи развлашћивање
Републике Српске. Поред тога, Предсједништво БиХ је
19. новембра 2015. усвојило и закључак (број 01-50-1-
2860/15) у којем потврђује своју спремност потпуног
испуњења услова за чланство у НАТО-у те се задужује
Министарство иностраних послова БиХ да континуирано
информише НАТО и државе чланице НАТО-а о прогресу
БиХ с тим у вези. Казано једноставним, народним језиком,
овдашњи носиоци политичке власти су претходно много
тога обећали свемоћном великом брату, па сада не иде да
на било који начин кажу и раде нешто друго.
Стога би вријеме које је пред нама требало (надам се
ускоро) да покаже да ли иза посљедњих дешавања стоји у
ствари потреба да Народна скупштина не ради, како не би
био усвојен акт о војној неутралности Републике Српске.
На том тесту демократије налазе се и власт и опозиција.
Власт ће тај тест положити ако што прије стави на дневни
ред и усвоји јавно обећани акт о војној неутралности Срп-
ске, а опозиција ће тај тест положити пред јавношћу не
само ако не буде ометала Народну скупштину да донесе
такав акт, већ ако и она гласа за њега.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Hasko-pasivizovanje-krivicnog-pravosudja/3047.html

Хашко пасивизовање кривичног правосуђа

12.10.2017.
Недавно објављивање првостепене пресуде Суда
БиХ у предмету против оптуженог Насера Орића изазва-
ло је бурне реакције домаће јавности. Некако у сјени тих
реакција остала је чињеница да је предсједавајући судског
вијећа, износећи разлоге за ослобађајућу пресуду, рекао
да је она донесена јер тужилац није успио да ван разумне
сумње докаже кривицу оптуженог. Управо те ријечи су ме
подстакле на писање овог текста.
Њиме желим да укажем на суштину једног процеса
којим је извршена пасивизација и својеврсна десанктуари-
зација домаћег кривичног правосуђа. Да би се разумјела
суштина тог процеса, неопходно је најприје рећи да прва
помисао коју има човјек при помену појма суд јесте да је то
мјесто на којем људи, по природи ствари, траже уточиште
за рјешавање међусобних спорова. Од тог уточишта људи
с правом очекују да се оно постара о томе да све чињенице
буду правилно и потпуно утврђене, јер се само тако прона-
лази и утврђује истина, што је conditio sine qua non за пра-
вилну примјену права. Стога не чуди што је некада у би-
вшој СФРЈ одговарајућим законом о кривичном поступку
било прописано да се суд, а не тужилац и оптужени, стара
о томе да сва питања у конкретном кривичном предмету
свестрано буду претресена и утврђена истина. Ради оства-
106 Проф. др Милан Благојевић

ривања тог циља суд је имао не само право него и обавезу
да, и када то не предлажу тужилац и оптужени, одређује и
изводи доказе у кривичном поступку, како у фази истраге
коју су водили судови тако и на главном претресу.
Нажалост, од свега тога данас није остало готово
ништа. Умјесто наведених постулата неопходних за пра-
вилно функционисање кривичног правосуђа, добили смо
имплантате пресађене у овдашње законодавство под одлу-
чујућим утицајем онога што је настало у Трибуналу у
Хагу. Наиме, у поступку пред тим трибуналом осмишље-
но је правило да тужилац, а не суд, води истрагу. Тамо је
такође осмишљено и крајње нерационално правило да
доказе изводе стране у поступку, то јест тужилац и опту-
жени, а судско вијеће у свему томе има пасивну улогу. То
значи да судско вијеће „истину“ утврђује само из доказа
које су извели тужилац и оптужени, што у коначном има
за посљедицу да неистина постане формалноправна исти-
на. До које мјере иду апсурди овог трибунала свједоче и
његова правила о директном и унакрсном испитивању. У
обиљу нерационалних идеја садржаних у Правилима по-
ступка пред Трибуналом у Хагу ово су најважнија која сам
издвојио за ову (не)прилику.
Њихова важност, кад је ријеч о нашем простору,
лежи у чињеници да су све те идеје дословно преузете у
овдашњим законима о кривичном поступку. Несумњиво је
да су кључну улогу у том процесу, поред странаца, одигра-
ли и домаћи ликови. Они су се на тај начин незаслужено
уздигли на друштвеној љествици, успијевајући да својим
сервилним понашањем постигну коначни облик жељене
и ничим заслужене афирмације. Но, исто тако је важна и
чињеница да је управо захваљујући таквим ликовима вр-
шена својеврсна индоктринација домаћих правосудних ка-
дрова, на једној, и легитимизација наведених нерационал-
них идеја из поступка пред Трибуналом у Хагу, на другој
страни.
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 107

Имплантација наведених идеја најприје је започела
у Брчко дистрикту, убрзо по његовом успостављању 1999.
године. Наиме, тамо је најприје донесен Закон о кривич-
ном поступку, у којем су била садржана сва наведена пра-
вила из Трибунала у Хагу. Дакле, Брчко дистрикт је послу-
жио и као својеврсна правна лабораторија. Занимљивост
ове јуристичке лабораторизације је у нечему што је остало
прилично скривено од најшире домаће јавности. Ријеч је о
начину на који су домаћи кадрови све то некритички при-
хватали само због жеље да сачувају властите позиције и
високе плате.
У том смислу навешћу догађај којем сам непосредно
присуствовао, а збио се током једног семинара за овдашње
судије и тужиоце организованом у јесен 2013. године на
Влашићу. Том приликом један од носилаца правосудне
функције у Брчко дистрикту (име му нећу спомињати
да му не правим проблеме) лично ми је рекао како је и
у вријеме имплантације наведених идеја у законодавство
Брчко дистрикта обављао правосудну функцију у дистрик-
ту и имао веома добру плату. Због тога и само због тога је,
како ми је признао, прихватао све што би у афирматив-
ном смислу о тим имплантатима рекао Американац Мајкл
Карнавас, иначе инострани службеник који је у то вријеме
био кључна фигура у тзв. процесу правне реформе у Брчко
дистрикту.
Након што је овај процес завршен у Брчком, убрзо
се почело са његовим остваривањем у Републици Српској,
Федерацији БиХ и на нивоу БиХ. Сјећам се у вези с тим
бројних семинара који су, углавном под надзором стра-
наца, најприје организовани за наше судије и тужиоце.
Њихова сврха није била само да се упознају са тим како
ови имплантати функционишу у Брчко дистрикту, већ и
да се придобију за њих, односно да их прихвате и почну
их заговарати као будуће законско рјешење. За то стран-
цима није био неопходан посебан труд, јер су их овдашњи
кадрови прихватали без било каквог опирања. Штавише,
108 Проф. др Милан Благојевић

ти кадрови су почели горљиво заговарати да се уведу ова
„рјешења“. Као резултат свега тога данас имамо готово са-
кросантна правила у домаћој кривичној процедури, према
којима тужилац и оптужени изводе доказе. На другој стра-
ни је судија који води поступак, који је у вези с тим готово
нијеми посматрач, то јест процесни субјект који не изводи
доказе ради утврђивања истине. Умјесто тога, он „истину“
утврђује на основу доказа које су му понудиле странке.
И у вези са овим сјећам се бројних семинара на који-
ма су наше судије, индоктринисане од странаца и домаћих
„експерата“, говориле како извођење доказа ради утврђи-
вања свих релевантних чињеница не треба да буде њихов,
већ посао тужиоца и оптуженог. Колико далеко се ишло у
овим ирационалностима свједочи и један примјер из прак-
се који сам непосредно посматрао. Када се позове свједок
да свједочи у кривичном поступку, он је дужан да свједо-
чи о свим чињеницама које су му познате, а то могу бити
све оне чињенице које су обухваћене оптужницом. У слу-
чају који сам непосредно посматрао те чињенице, из раз-
умљивих разлога, нећу назвати њиховим правим именом
него ћу их за потребе овог текста означити као А, Б, В и
Г. Једна од странака у том поступку позвала је као свједо-
ка одређено лице и рекла да ће га саслушати о чињеници
А. Када је то и учинила на главном претресу, осјетила је
потребу да свједока пита и о чињеницама Б, В и Г, јер су
и оне предмет оптужнице. Међутим, супротна страна се
томе противила, истичући да је првобитно предложено да
се свједок саслуша само о чињеници А, због чега не може
бити саслушаван и о преосталим чињеницама.
Такво поступање је посљедица управо оне ирацио-
налне едукације и индоктринације судија, тужилаца и
адвоката о којој сам малочас говорио, којима се пласирају
идеје о томе да се свједок саслушава о чињеницама за које
је предложено и одређено његово саслушање. Да све буде
поразније, у овом конкретном случају суд је прихватио
приговор и није дозволио да се свједок саслушава о оста-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 109

лим чињеницама. Када се овако поступа, онда не треба да
чуди када чујемо закључак, као с почетка овог текста, да
нешто није доказано изван разумне сумње.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Ohaerizovana-neistina/3055.html

Охаеризована неистина

20.10.2017.
Готово да се није ни осушило мастило на Резолу-
цији Народне скупштине о војној неутралности Републике
Српске, усвојеној 18. октобра ове године, а високи пред-
ставник Валентин Инцко је одмах наредног дана реаговао,
изнијевши неколико неистина на које се не смије ћутати,
јер су оне од стратешке важности за овај простор.
У настојању да делегитимизује Резолуцију Народ-
не скупштине Републике Српске, високи представник је
рекао да је спољна политика у искључивој надлежности
БиХ, да одлуке о придруживању међународним органи-
зацијама морају доносити органи на нивоу БиХ те да се
одлуке тих органа морају поштовати. Само једна од тврд-
њи из ове Инцкове изјаве дјелимично одговара истини,
а све друго је неистина која се жели охаеризовати тиме
што је Инцко даје у својству високог представника. Но,
за сваки случај одмах је реаговала и Амбасада САД у БиХ
својим саопштењем чија садржина, у битном, одговара
неистинама изнесеним од стране високог представника
само неколико часова раније. Није тешко закључити да се
оваквим правно неутемељеним ставовима жели по сваку
цијену заједничким институцијама БиХ дати искључиво
право да одлучују о томе хоће ли овај простор бити дио
НАТО-а или не. Чини се то због тога што је тада круг оних
112 Проф. др Милан Благојевић

који одлучују знатно сужен па је на њих, уз помоћ дома-
ћих охаеризованих колаборациониста, неупоредиво лакше
утицати да у одсудном тренутку дају свој глас за НАТО.
У вези са тим не треба заборавити ни чињеницу да је тај
рецепт већ опробан, кроз оно што је у процесу натоизо-
вања режим Мила Ђукановића приредио Црној Гори, оне-
могућивши тамошње становништво да се о томе изјасни
на референдуму.
А сад да се вратим неистинама које је изнио госпо-
дин Инцко. Није спорно, и то је једина истина из његове
изјаве, да је спољна политика у надлежности заједничких
институција БиХ. За ову спознају није потребан посебан
напор, јер је то слово Устава БиХ. Међутим, одмах затим
се поставља питање шта је садржај појма спољна поли-
тика. У одређивању тог појма није исто да ли се ради о
спољној политици унитарно или сложено уређене државе,
а нарочито то није исто кад се ради о држави каква је БиХ,
која је конфедерација и федерација. Простор колумне ми
не дозвољава да објасним зашто је дејтонска БиХ и кон-
федерација, па ћу због тога остати само на овој тврдњи.
Дакле, у случају унитарно уређених држава није спорно
да се спољном политиком, са свим њеним садржајем, бави
централна држава, јер она ту државну власт не дијели ни
са једном другом организацијом на својој територији. Али,
код сложено уређених држава, каква је рецимо Република
Аустрија из које долазите ви, господине Инцко, ствари већ
стоје другачије. Кратко ћу вас подсјетити на члан 23д. став
3. Устава Аустрије, којим је у области послова Европске
уније (а и то је дио спољне политике Аустрије) прописа-
на могућност да аустријске покрајине, као федералне је-
динице, учествују на састанцима Савјета ЕУ и да у том
оквиру преговарају путем свог представника, ако се ради
о питањима из законодавне надлежности покрајина. Није
ово некакав изум Републике Аустрије, већ је то неизостав-
ни дио истинске културе федерализма, у одсуству које би
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 113

одредба члана 2. став 1. Устава Аустрије, према којој је
Аустрија федерална држава, била само празна љуштура.
Ако је тако, а јесте, господине Инцко, онда наведене
вриједности морају једнако да важе и у БиХ, јер је она по
свом државном уређењу знатно сложенија од ваше домо-
вине. Кад се ствари поставе на овакав начин, а само тако
оне морају бити постављене у цивилизованом друштву ор-
ганизованом у сложену државу, тек онда излазимо на те-
рен садржаја правног појма спољна политика и како се он
примјењује у сложеној држави. Несумњиво је да кад тако
уређена држава општи са другим државама и међународ-
ним организацијама, она с њима не општи о сувопарним
идејама, већ о реалним питањима од виталне важности за
своје становништво. Кад расправља о тим питањима, не-
сумњиво је да она из спољнополитичке форме прелазе на
унутрашњи терен, то јест на простор те државе, па тако од
наизглед спољнополитичких питања добијамо сваки пут
нешто што је прворазредно унутрашње питање. О њему
стога у сложено уређеним државама мора да се чује и глас
федералних јединица као њихових конституенаса, а не
само глас заједничких институција на шта ви, са све САД,
пледирате.
Да бисте ме боље разумјели, послужићу се једним
примјером. Ви, господине Инцко, веома добро знате да је
чланом 5. Споразума о успостављању НАТО-а прописано
да се оружани напад на једну или више држава чланица
сматра нападом против свих њих и да су у том случају све
државе и НАТО обавезни да предузму неопходне акције,
укључујући и употребу оружане силе, да би се, како стоји
у споразуму, успоставила и одржала безбједност подручја
НАТО-а. Да бисте ме још боље разумјели, послужићу се
једним веома могућим примјером, имајући у виду да све
ово што се ради овдје, а чији сте ви војник, представља
вид покушаја индоктринације овдашњег становништва
да прихвати НАТО као наводну легитимну организацију,
како би након тога овдје имали залеђе за крајњи циљ НА-
114 Проф. др Милан Благојевић

ТО-а, а то је напад на Русију и њено сламање. Од НАТО-а,
који је био спреман да током агресије на СР Југославију
безочно убије малу Милицу Ракић и бројну другу недуж-
ну дјецу, може се очекивати да уради све, јер њему ништа
није свето, а посебно не човјек ма које нације и вјере био.
Е такав савез се спрема да нападне Русију, која би на то
сасвим оправдано одговорила одговарајућом оружаном
силом. Тај одговор НАТО би приказао као оружани напад
на себе, а при томе би наравно сакрио чињеницу да је он
први напао Русију. У таквој ситуацији би БиХ, кад би била
чланица НАТО-а, била обавезна да предузме неопходне
акције, укључујући и употребу оружане силе против Ру-
сије. И тако долазимо до онога што би било најболније
по српски народ, а то је да удари на братску Русију, што је
апсолутно недопустиво.
На оваквим примјерима сваки добронамјеран човјек
са овог простора мора признати како чланство у НАТО-
у није само питање спољне политике и одбране, већ и
унутрашње-политичко питање par excellence, о којем Ре-
публика Српска не само што има уставно право да одлучу-
је, као један од конституенаса од којих је изграђена БиХ и
без које нема ни БиХ, већ је то и дужност Републике Срп-
ске. У томе се огледају политички легитимет и конститу-
ционалитет Резолуције о војној неутралности Републике
Српске, чији назив довољно говори о њеној бенигности и
пацифизму, више од биле које неистине изречене на њен
рачун од стране високог представника.
Но, о овим неистинама мора се водити рачуна не
само због разлога које сам претходно изнио, већ и због
још нечега. Наиме, ових дана је најављено како би до краја
године Парламентарна скупштина БиХ требало да усвоји
закон о спољној политици БиХ. Ако се имају у виду опа-
сности на које сам желио указати овом колумном, онда
би приликом креирања и усвајања тог закона Република
Српска и њени представници требало да поведу рачуна да
се у њему не провуче одредба која би, под плаштом наво-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 115

дне спољне политике, онемогућила Српску да расправља
и одлучује у будућности о свему што је од важности за
њен опстанак и развој.
http://www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/
Usmjeravano-pravosudje/3069.html

Усмјеравано правосуђе

03.11.2017
Невјероватно је колико домаће правосуђе, (руко)-
вођено особама које то никако не би требало да раде, срља
из грешке у грешку.
У то се можемо увјерити на бројним примјерима, а
два најновија о којима желим овдје проговорити то поново
потврђују. Недавно је Високи судски и тужилачки савјет
(ВСТС) БиХ усвојио закључак према којем ће од Парла-
ментарне скупштине БиХ затражити да допуни члан 44.
Закона о ВСТС БиХ, у смислу увођења изузетне могућ-
ности за разрјешење судије или тужиоца без спроведеног
дисциплинског поступка. У сјени овог закључка остао је
закључак који слиједи одмах за њим. Наиме, у том по-
тоњем закључку пише да ће Стална комисија за легисла-
тиву при ВСТС БиХ припремити садржај те нове законске
одредбе, који ће затим бити упућен законодавцу.
Једна од правних ишчашености ових закључака
јесте то да, дакле, неће ВСТС БиХ као институција осмис-
лити, а затим и усвојити „рјешење“ те законске одредбе,
већ би то требало да учини неко уже тијело унутар ВСТС
БиХ. Правна ишчашеност оваквог одлучивања најбоље
се може запазити на једном примјеру, који би био исто-
вјетан овој противправној радњи. Замислимо, рецимо, да
Народна скупштина Републике Српске донесе одлуку да
118 Проф. др Милан Благојевић

треба измијенити одредбу неког закона, али онда каже да
то неће она учинити, већ препушта Влади Републике Срп-
ске да она осмисли и усвоји ту одредбу. Е то је, у суштини,
учинио и ВСТС БиХ када је одлучио да неко његово уже
тијело, а не он, припреми садржај једне законске одредбе и
да се онда она упути законодавцу на усвајање. Но, оно што
је још важније, таквим „рјешењем“, какво год оно било,
удара се на независност судијске функције, имајући у виду
да у основи тог „рјешења“ стоји закључак ВСТС БиХ да
треба увести могућност разрјешења судије без спроведе-
ног дисциплинског поступка.
Доносећи овакав закључак ВСТС БиХ је, намјерно
или из незнања, превидио да важећи Закон о ВСТС БиХ
већ садржи одредбе које омогућују да се води одговара-
јући дисциплински поступак против било ког судије у БиХ
који је у том својству за вријеме рата, на примјер, злоста-
вљао на било који начин неко лице у судском поступку или
у вези са тим поступком. То је одредба члана 56. тачка 19.
Закона о ВСТС БиХ, према којој ће судија дисциплински
одговарати ако је, пријављујући се на конкурс за судију, о
себи дао недовољне информације у вези са пријавом за то
радно мјесто или у вези са било којим другим питањем у
надлежности ВСТС БиХ. Када се ова одредба примијени у
конкретном случају, то значи да треба водити дисциплин-
ски поступак против судије који је, примјера ради, у току
рата на било који начин злостављао странку у судском по-
ступку који је водио као судија. Ова чињеница би у том
случају била и више него позната таквом судији, па ако
то касније није рекао у пријави за конкурс, онда је учи-
нио дисциплински прекршај из члана 56. тачка 19. Закона
о ВСТС БиХ. У том или у другим случајевима сличним
овом, може се и мора се водити дисциплински поступак
против судије, тим прије што је чланом 72. Закона о ВСТС
БиХ прописано да не може застарити право на вођење
дисциплинског поступка против судије за дисциплински
прекршај из члана 56. тачка 19. Закона о ВСТС БиХ.
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 119

Ово је био један од примјера о којем се не смије ћу-
тати. Други примјер је најсвјежији догађај од 1. новембра
ове године, којем сам непосредно присуствовао. Наиме,
тог дана у Окружни суд у Бањалуци је дошла делегација из
ВСТС БиХ, у којој је било и двоје судија окружног суда у
Холандији те један судија апелационог суда у Норвешкој.
Одмах на почетку тог састанка један од судија из Хо-
ландије је рекао да би требало успоставити сарадњу изме-
ђу Окружног суда у Бањалуци и свих основних судова са
његовог подручја, у виду повремених састанака чија би
се суштина свела на то да жалбеним судијама постављају
питања судије првостепених судова о томе како да ријеше
неки случај који је у току или како да жалбени суд уједначи
своју судску праксу. Окружни судија из Холандије је, подр-
жан осталим својим колегама, отишао и тако далеко да је
указао како би у том смислу суд могао донијети правни акт
у виду смјерница, којим би била уређена ова питања. За
мене је, без обзира на беневолентност иностраних судија,
овакво размишљање било поражавајуће. Због тога сам им
указао на правну неодрживост таквог њиховог поступања
и приједлога, те сам им приговорио да су такав посао већ
неуставно (од)радили у Општинском суду у Сарајеву.
Наиме, тај суд је у марту 2017. године под покрови-
тељством иностраних судија и ВСТС БиХ донио акт који
је назвао смјерницама за поступање у парничном поступ-
ку. Затим је, примјера ради, у члану 2. тих смјерница про-
писао да ће суд одбацити тужбу у парничном поступку ако
утврди да тужилац или тужени није био жив у тренутку
подношења тужбе. Ова одредба је незаконита, јер тако не-
што није прописано као могућност ниједним чланом ва-
жећег Закона о парничном поступку Федерације БиХ.
У преамбули смјерница Општински суд у Сарајеву
је навео да их доноси на основу члан 4. Ц.1.3. Устава Фе-
дерације БиХ. Међутим, та а ни било која друга одредба
поменутог устава не даје право било ком суду у ФБиХ да
120 Проф. др Милан Благојевић

донесе овакав акт, јер је њоме прописано да се само зако-
нима ФБиХ могу прописивати поступци пред судовима у
том ентитету.
Иако сам им цитирао ову уставну одредбу, која је
више него јасна, те им рекао да би смјернице Општинског
суда у Сарајеву требало да буду оглашене неуставним, на-
ишао сам на неразумијевање иностраних судија и осталих
чланова делегације из ВСТС БиХ. Боље рећи, нико од њих
ме није подржао иако је више него очигледно неуставно
понашање Општинског суда у Сарајеву. Да туга буде већа,
није се само овај суд понашао неуставно, већ је то учи-
нио и Кантонални суд у Сарајеву са све странцима. Ка-
жем ово због тога што је на интернет порталу Општинског
суда у Сарајеву промовисана вијест да су 29. марта 2017.
у присуству великог броја гостију представљене наведене
смјернице које су, како пише у саопштењу, „настале као
резултат заједничких напора судија Опћинског и Канто-
налног суда у Сарајеву, који су у сарадњи са експертима
Окружног суда у Амстердаму анализирали постојеће про-
блеме у примјени Закона о парничном поступку ФБиХ“.
Ето, дакле, уз помоћ ових иностраних експерата, а уз
благослов ВСТС БиХ, добили смо неуставне и незаконите
смјернице које као такве примјењује Општински суд у Са-
рајеву у својој пракси.
Руковођен овим разлозима, који говоре на који начин
је усмјеравано овдашње правосуђе, све сам то казао у очи
иностраним судијама и члановима делегације ВСТС БиХ,
рекавши им и да је судска организација у свакој нормалној
држави уређена на принципу хијерархије, а не сарадње.
Због тога је супротно закону да се, како упорно инсисти-
рају ови странци, организују састанци судија првостепе-
них судова и жалбених судија на којима би ове потоње су-
дије одговарале на питања како треба ријешити неки слу-
чај који је у току или како да жалбени суд уједначи своју
судску праксу.
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 121

Да, замолио сам иностране судије, са све делегацијом
ВСТС БиХ, да нипошто не покушавају да и у Републици
Српској ураде оно што су већ учинили у Општинском суду
у Сарајеву, јер би то било у очигледној супротности са
Уставом и законима Републике Српске. Остаје да се види
да ли ће ова сугестија бити уважена или ће се ипак наста-
вити са погрешним усмјеравањем правосуђа.
http://www.glassrpske.com/komentar/kolumne/
Tajnovitost-neustavne-oligarhije/3149.html

Тајновитост (не)уставне олигархије

08.02.2018.
За који дан навршиће се двије године како је пред-
сједник Републике Српске одбио да потпише текст Закона
о полицији и унутрашњим пословима Републике Српске.
Учинио је то због тога што му је српска парламен-
тарна опозиција тада основано указала на неодрживост
одредбе према којој би структура полицијских службеника
у Министарству унутрашњих послова Републике Српске
требало да одражава националну структуру становништва
не према актуелном попису становништва у Српској него
према попису становништва БиХ из 1991. године.
Некако у сјени свега тога промакла је чињеница да
такав закон у коначном није усвојен од стране парламента,
већ од малог круга појединаца (њих десет) који се назива
Заједничком комисијом Народне скупштине и Вијећа на-
рода Републике Српске.
Због тога сам својевремено указао, што морам учини-
ти и сада, на апсурд који лежи у оваквом начину доношења
закона. Наиме, такво поступање је најприје недемократ-
ско, јер се ради о усвајању закона од стране неколицине
људи. Све то је посљедица неуставног понашања високог
представника (Волфганга Петрича) који је својом намет-
нутом одлуком из јануара 2001. године положио темеље
124 Проф. др Милан Благојевић

неуставности о којој говорим и овај пут. Петрич је тада
неуставно увео тзв. уставне комисије које су биле нуклеус
не само данашњег Вијећа народа Републике Српске него
и поменуте Заједничке комисије као својеврсне неуставне
олигархије. Затим је Народна скупштина Републике Срп-
ске под штапом високог представника формално усвоји-
ла амандман LXXXII на Устав Републике Српске који је
морала доставити високом представнику, уз писмо од 18.
априла 2002. године, да би, тек пошто се високи представ-
ник сложио са њим, тај амандман могао бити објављен у
„Службеном гласнику Републике Српске“ и тиме ступити
на снагу.
Све ово је учињено у поступку спровођења одлуке
Уставног суда БиХ о тзв. конститутивности народа. За ту
одлуку ми је недавно једно добро обавијештено лице које
је неколико година радило као службеник Канцеларије ви-
соког представника, а чије име из разумљивих разлога не
желим открити, рекло да је написана у Канцеларији висо-
ког представника. Због тога не чуди што се убрзо по ње-
ном формалном доношењу од стране Уставног суда БиХ,
високи представник дао одмах на посао наметања „рје-
шења“ у виду данашњег Вијећа народа Републике Српске
и Заједничке комисије.
Да апсурд буде већи, у тексту важећег Устава Репу-
блике Српске прописано је да се уставно уређење Срп-
ске темељи на подјели власти (члан 5. Устава) те да за-
конодавну власт у Републици врше Народна скупштина
и Вијеће народа (члан 69. Устава). Како видимо, нема у
овим уставним одредбама, као што и не треба бити, ни-
какве заједничке комисије која би било како могла врши-
ти законодавну власт. Међутим, одмах затим у истом 69.
члану Устава прописано је и да ако се Народна скупштина
и Вијеће народа Републике Српске не могу усагласити о
тексту било ког закона, формира се Заједничка комисија
(оних десет „величанствених“ - по пет из Народне скуп-
штине и Вијећа народа). Она усаглашава текст закона и
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 125

ако се ових десет „величанствених“ договоре и усагласе
текст закона, закон се сматра усвојеним.
Дакле, домаћи уставотворац је најприје прописао
(како једино и треба бити прописано) да парламент Репу-
блике Српске као колективно тијело усваја све законе, али
је одмах затим рекао и да то пуј пике не важи ако наступи
ситуација о којој сам претходно говорио.
На све ово сам поново осјетио потребу да укажем
због чињенице да је прије неколико дана усвојен Закон о
Правобранилаштву Републике Српске. Закон је објављен
у „Службеном гласнику Републике Српске“, број 7 од 25.
јануара 2018. године. Из објављеног текста јасно произла-
зи да је закон усвојила Заједничка комисија Народне скуп-
штине и Вијећа народа Републике Српске, што је апсурд
на који се не смије ћутати.
У тексту објављеном у поменутом броју „Службеног
гласника Републике Српске“ стоји да је Заједничка комиси-
ја на сједници одржаној 18. јануара 2018. године усвојила
амандман на Закон о Правобранилаштву Републике Срп-
ске, али се не може утврдити о чему је конкретно ријеч,
тако да се ради о својеврсној тајновитости ове (не)уставне
олигархије. На основу објављеног текста поменутог зако-
на можемо само нагађати да се ради о члану 35, којим је
десет „величанствених“ прописало да се приликом избора
правобраниоца Републике Српске, његових замјеника и
осталих запослених у Правобранилаштву Републике Срп-
ске, води рачуна о пропорционалној заступљености кон-
ститутивних народа и осталих.
Но „величанствени“ су „заборавили“ да у овом свом
закону кажу како се, боље рећи у односу на шта се, има
рачунати пропорционалност, јер овако како су они рекли
може се тумачити (сасвим легитимно и правно исправ-
но) да се ради не само о пропорционалности у односу на
посљедњи попис становништва у Републици Српској него
и о пропорционалности према попису становништва БиХ
126 Проф. др Милан Благојевић

из 1991. године. Кажем ово због тога што Устав Републике
Српске има одредбу према којој ће конститутивни народи
и група Осталих бити пропорционално заступљени у јав-
ним институцијама у Републици Српској и да ће се та про-
порционалност базирати на попису из 1991. године, док се
Анекс 7. Дејтонског споразума у потпуности не спроведе,
али је Уставом Српске пропуштено да се каже (а требало
је рећи) кад ће се тај анекс сматрати спроведеним и ко је
тај ко ће то рећи.
С обзиром на све изнијете разлоге, не могу се ни овај
пут отети утиску да се ради о апсурдима својственим само
нама, на шта се неће (и не може) наићи у државама са де-
мократском политичком традицијом и правном културом.
Због тога са оваквим квазиуставним понашањем треба од-
мах престати, а у поступку доношења новог Устава Репу-
блике Српске о чему се прича, наведени апсурд, да десет
особа, а не парламент доноси закон, треба послати на сме-
тљиште историје, гдје му је и мјесто.
http://www.glassrpske.com/komentar/kolumne/Haska-
samovolja/3212.html

Хашка самовоља

18.04.2018.
Име мало којег града на свијету смо спремни везати
за неки правосудни трибунал, као што ћемо одмах учини-
ти када се спомене холандски град Хаг и оно што се до-
недавно скраћеним називом звало Међународним кривич-
ним трибуналом за бившу Југославију.
Нема тога, барем не на нашем простору, који ова два
појма неће довести у везу чим се помене само неки од њих.
Стога и ја то чиним у овом тексту, повезујући самовољу са
Хагом, мислећи при томе, мада то више и није потребно
посебно наглашавати, на поменути Трибунал у Хагу, који
се однедавно назива Механизмом УН за међународне кри-
вичне трибунале (UN Mechanism for International Criminal
Tribunals).
Тај механизам (његово жалбено вијеће) је 11. априла
ове године донио пресуду у предмету против др Војислава
Шешеља. Моју пажњу посебно су привукле двије чињени-
це које, иако је ријеч о сажетку другостепене пресуде, тако
јасно говоре о самовољи судија чланова жалбеног вијећа, а
тиме и поменутог хашког Механизма у цјелини.
У стручној, па и најширој јавности, најчешће се ко-
ментарише дио пресуде којим је др Шешељ оглашен кри-
вим и осуђен на затворску казну од десет година, за до-
128 Проф. др Милан Благојевић

гађаје у Хртковцима од 6. маја 1992. године. С тим у вези
не смије се ћутати на очигледну самовољу и злоупотребе
којима је прибјегло жалбено вијеће с намјером да пош-
то-пото осуди др Шешеља, како би тиме покрило његово
хашко притворско утамничење дуже од 11 година, што је
случај незабиљежен у историји.
У чему је суштина наведене самовоље и злоупотре-
ба? Да би се одговорило на ово питање, неопходно је под-
сјетити на то да је претресно вијеће Трибунала у Хагу, у
ослобађајућој пресуди коју је изрекло др Шешељу 31. мар-
та 2016. године, утврдило (стр. 335. пресуде) да у вријеме
говора др Шешеља у Хртковцима 6. маја 1992. године он
није обављао било какву јавну функцију (тј. није вршио
државну власт), да се радило о политичким изјавама датим
на једном окупљању и да, што је од посебне важности, из
изведених доказа произлази да су дио аудиторијума чини-
ле избјеглице протјеране из Хрватске, те да је цијели говор
био хипотетички па се не може сматрати говором којим је
подстрекавано на насиље и злочине.
Како видимо, у овом дијелу пресуде претресно вијеће
је наведене закључке извело на основу оцјене доказа изве-
дених непосредно пред њим, а то значи и на основу изјава
бројних свједока који су саслушани пред тим вијећем. Још
једноставније казано, претресно вијеће је било у прилици
да непосредно посматра сваког од саслушаних свједока
током свједочења о догађајима у Хртковцима, што му је
омогућило да оцијени (не)истинитост сваког од тих исказа
те да на крају закључи и утврди да се говор др Шешеља
не може сматрати говором којим је подстрекавано на на-
сиље и злочине. Тиме се може објаснити и чињеница да
претресно вијеће у пресуди није утврдило да је говор др
Шешеља био у узрочно-посљедичној вези са било којом
појединачном радњом насиља, то јест да је неки насилник
појединачни акт насиља предузео подстакнут на то гово-
ром др Шешеља. Да је било таквих доказа, а сви они су
непосредно изведени пред претресним вијећем, не треба
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 129

сумњати да би његова пресуда била радикално другачија у
односу на ону ослобађајућу.
Послије свега овога жалбено вијеће у пресуди изво-
ди сасвим супротне закључке, сматрајући да (како стоји
у параграфу 33. сажетка пресуде) постоје упадљиве пара-
леле између запаљивог говора др Шешеља и аката који су
након тога почињени, што је, у визури жалбеног вијећа,
наводни суштински допринос др Шешеља извршењу зло-
чина против човјечности. Оно што је поразно у свему
томе, а нарочито за правничку и судијску професију, је да
су судије жалбеног вијећа овим погазиле једно од готово
аксиоматских правила правичног суђења.
Наиме, жалбено вијеће је извршило сасвим друга-
чију оцјену исказа бројних свједока из овог предмета, а
да при томе није непосредно саслушало ниједног од њих.
Ових дана често се може чути како је начело непосред-
ности својствено англосаксонском правном поднебљу. То
је само дјелимично тачно, јер непосредност је својствена и
нашем правном поднебљу и сматра се азбуком сваког суд-
ског поступка. Стога је и код нас забрањено да жалбени
суд преиначи пресуду нижег суда само на основу друга-
чије оцјене исказа свједока и вјештака, а да при томе не
саслуша ниједног од тих свједока и вјештака. Е управо та
забрана, својствена судском поступку пред било којим су-
дом (домаћим и међународним), је самовољно прекршена
пресудом против др Шешеља.
Некако у сјени овога остао је још један детаљ из исте
пресуде, везан за противправну конструкцију тзв. удруже-
ног злочиначког подухвата. Наиме, чињеница је да је др
Шешељ, са изузетком случаја „Хртковци“, и у жалбеном
поступку ослобођен свих осталих тачака оптужнице, што
значи и оних тачака везаних за поменуту противправну
конструкцију. Али не лези враже, жалбено вијеће се ипак
постарало да у својој пресуди каже (параграфи 18. и 19.
сажетка) како наводно има доказа за постојање удруженог
130 Проф. др Милан Благојевић

злочиначког подухвата на подручју Вуковара, Зворника,
Невесиња и Сарајева. Но, и овај пут је жалбено вијеће зло-
употријебило ту своју позицију, јер је опет самовољно по-
вриједило начело непосредности, пошто није саслушало
ниједног свједока, баш као и у случају „Хртковци“, за који
је произвољно осудило др Шешеља.
Учинивши то, жалбено вијеће је у суштини посту-
пило према старој латинској максими која гласи: Cornix
cornici oculos non effodiet, то јест врана врани очи не вади.
Зашто је то тако? Па зато што је противправна конструк-
ција удруженог злочиначког подухвата осмишљена у прак-
си Трибунала у Хагу, супротно слову његовог Статута, који
о тој конструкцији не садржи ниједну једину ријеч. Сада
већ бројни пресуђени случајеви показују како је тзв. уд-
ружени злочиначки подухват конструисан и примјењиван
једино против српског политичког и војног руководства
којем је суђено у Хагу, а случај покојног хрватског гене-
рала Слободана Праљка је изузетак, који само потврђује
наведено правило. Како је у бројним ранијим предметима
против оптужених Срба Трибунал у Хагу већ рекао да се
ради о наводно удруженом злочиначком подухвату, не иде
да се сада у предмету против др Шешеља каже да тог по-
духвата нема. Зато се, дакле, жалбено вијеће постарало да
барем оно, кад то није учинило претресно вијеће, каже да
тај подухват наводно ипак постоји.
Све то је у функцији стигматизације српског народа
и Републике Српске, која се и на овај начин, самовољом и
злоупотребом тужилачке и судијске функције, хоће прика-
зати као наводна злочиначка творевина. Због тога овакви
акти правног насиља не смију бити прећутани, већ на њи-
хову опасност и погубност треба увијек и изнова указива-
ти.
http://www.glassrpske.com/komentar/kolumne/Srpska-
ili-EU/3277.html

Српска и(ли) ЕУ

05.07.2018
Рече неки дан премијерка Републике Српске како
нашим ушима годи када представници ЕУ кажу да има-
мо европску перспективу, али и да иза тих ставова нема
конкретног одговора шта то суштински значи, због чега
је врло често магловита порука која према нама долази из
ЕУ.
Све речено је на мјесту, али недостаје објашњење
због чега је то тако. У одговору на ово питање морамо пог-
ледати чињеницама у очи, а да би се оне боље разумјеле,
подсјетићу на нешто што је истакнуто на скупу под на-
зивом „Српски идентитет - критеријуми у епохи глобали-
зма“, одржаном 23. јуна ове године у организацији бео-
градског Одбора „Просвјете“. На том скупу речене су три
суштинске ствари. Једну од њих рекао је професор Мили-
мир Мучибабић, казавши „да су Срби једини народ коме
глобализам или неолиберална парадигма државе укида све
вриједности и ставља их под посебну лупу дуплих стан-
дарда, односно како на путу ка Европи треба да раде“. Јед-
нако важну ствар на истом скупу казао је историчар Ми-
лош Ковић, нагласивши да су: „... у 100 година које су за
нама Срби заиста својски покушавали да се одрекну свог
изворног дела идентитета, да би се некако интегрисали у
југословенску политичку заједницу, а сада смо на прагу
132 Проф. др Милан Благојевић

нових покушаја да се опет с неким уједињујемо, да се опет
некоме допадамо и као гуске у магли покушавамо да уђе-
мо у ЕУ чија су врата затворена“. Најзад, важну ствар на
том скупу рекао је и лингвиста Милош Ковачевић. Он је
исправно запазио да се данашњи сукоб са српским нацио-
налним интересима води изнутра, проналажењем подоб-
них Срба који би да промијене Србе и да од традиционал-
них Срба, са њиховим језиком и писмом, направе такоз-
ване ‘Евросрбе’, при чему „... прављење европских Срба
значи прављење несрба од Срба“, у ком сукобу, у визури
српских противника, „Све српско треба свести на Србију
и укинути сам термин српски, јер се тиме одваја Србија од
осталих српских дијелова, а српски језик се своди буквал-
но на језик Србије који се тиче само самих Срба“.
Не треба ићи далеко у историју да бисмо се увјерили
у истинитост свега претходно реченог. Умјесто тога, до-
вољно је да анализирамо само неколико примјера из вре-
мена у ком живимо, јер и они у довољној мјери објашња-
вају маглу коју иначе у огромним теглама увозимо из ЕУ и
све то дебело плаћамо.
Данас ваљда никог добронамјерног више не треба
увјеравати да су земље ЕУ (са све САД) 1999. године из-
вршиле агресију на тадашњу СР Југославију, чиме су учи-
ниле злочин против мира као један од најтежих злочина
у међународном праву. Потом је од тих истих земаља ус-
лиједила окупација и отимање тог дијела територије једне
суверене државе. Сада своје злочинство ЕУ и САД желе да
покрију кроз тзв. преговарачки процес између Београда и
Приштине.
У том правном каламбуру нема чега се не досјете ови
из ЕУ. Тако су 2013. године (о)смислили Бриселски спора-
зум, натјеравши Србију (обећањем да је то један од услова
њене „европске перспективе“) да га потпише, иако у тачки
14. тог споразума стоји обавеза београдске и приштинске
стране да једна другу не блокирају у међусобном напретку
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 133

на путу према ЕУ. Кад се потпише овако нешто, очигледно
је да се ради о правној обавези, која је противна Уставу
Републике Србије, јер је у њему Косово и Метохија устав-
ноправно одређено као неодвојиви дио Србије. Но, кад се
пред Уставним судом Србије с правом поставило питање
уставности Бриселског споразума, у том суду је пронађен
довољан (већински) број судија, које су на волшебан начин
рекле како нема мјеста оцјени уставности, јер је тај спора-
зум наводно политички акт, иако је очигледно да се ради
о правном акту. Уосталом, и Александар Вучић је у об-
раћању јавности приликом посјете извјестиоца Европског
парламента за Србију Дејвида Мекалистера, 24. маја 2018.
године, у функцији предсједника Србије рекао за Брисел-
ски споразум да је међународноправни споразум.
У суштини, на овом примјеру добијамо потврду све-
га претходно реченог, то јест да у ЕУ за Србе и Србију не
важе вриједности државног интегритета и суверенитета,
али се Србија упркос томе жели интегрисати у такву ЕУ,
без обзира што ЕУ жели Србију одвојити од Косова и Ме-
тохија, чиме би у коначном добила (квази)јуридичко по-
криће за своју агресију.
Е ка(к)о тамо, преко Дрине, тако и овдје код нас ЕУ
у континуитету ради на десупстанцијализацији Републи-
ке Српске, што би у коначном требало довести до њеног
уставноправног и сваког другог обесмишљавања. Тиме се
може објаснити и чињеница да ЕУ никада до сада није ре-
кла (нити ће) да је Република Српска за њу неспорна. Пар
примјера које дајем у наставку само су потврда тога.
1. Слово Устава БиХ је више него јасно, а оно је за-
мишљено тако да се сва питања у области финансија и
финансијске политике уређују ентитетским прописима, уз
једину обавезу ентитета да у омјеру одређеном савезним
уставом из својих пореза и других буџетских прихода обе-
збиједе приходе за буџет БиХ. Упркос таквој јасној устав-
ној норми, ЕУ је инсистирала (са све високим представни-
134 Проф. др Милан Благојевић

ком Педијем Ешдауном) да се Република Српска развласти
од пореза на додату вриједност, у чему је и успјела. Да
није дошло до тога, Српска је могла да на својој терито-
рији уведе и убире порез на додату вриједност и да уређује
сва питања с тим у вези, а овако је на том пољу у значајној
мјери обесмишљена њена уставна позиција.
2. Или, ко се још сјећа Ренца Давидија, важне особе
у Делегацији Европске комисије у БиХ. Тај лик је, у наве-
деном својству, својевремено с почетка 21. вијека овдје на
сва звона звонио да материја јавних набавки треба бити
уређена само једним законом за БиХ, иако према Уставу
БиХ та питања спадају у надлежност ентитета. Но, Ренцо-
ва је (читај ЕУ) била пресудна, чиме је Српска и на овом
пољу развлашћена, па се тако данас кад, на примјер, МУП
Српске набавља тоалетни папир (да не говорим о осталом)
о томе одлучује у Сарајеву, а не у Бањалуци.
3. (Квази)европским стандардима ЕУ нас је убјеђи-
вала и исходила да Република Српска остане без своје
уставне надлежности у области давања државне помоћи.
На тај начин Српска је развлашћена од одлучивања у овој
све важнијој области друштвених односа, чиме је онемо-
гућена да на том пољу остварује своју економску полити-
ку.
4. Недавно смо из ЕУ добили 655 питања у вези са
захтјевом БиХ за чланством у ЕУ. Међу њима је и питање
које гласи: „Које су законске основе за принцип конститу-
тивности народа и како је тај принцип повезан са прин-
ципом једнакости свих грађана без обзира на њихову на-
ционалну припадност, како је то утврђено у acquis-u ЕУ“?
Овај примјер сам с разлогом оставио за крај, јер се у њему
крије суштина политике ЕУ према Републици Српској. Та
суштина се разобличује тек довођењем овог питања у везу
са оним што је Европски суд за људска права рекао у три
своје одлуке, почев од одлуке у предмету „Сејдић и Финци
против БиХ“ из 2009, преко одлуке у предмету „Зорнић
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 135

против БиХ“ из 2014. и одлуке у предмету „Пилав против
БиХ“.
Суштина тих одлука своди се на противправну ар-
гументацију овог суда, према којој је природа претходног
рата у БиХ била таква да је наводно због тога било неоп-
ходно пристати на конститутивне народе (што би значило
и ентитете), како би се осигурао мир. Међутим, сада, пре-
ма ставу истог суда, не може постојати било какав разлог
за одржавање оваквих уставних одредби, које су истовре-
мено и основа постојања Републике Српске. Када се ово
има у виду, може се разумјети и суштина оног додатног
питања које је недавно поставила ЕУ путем своје Европ-
ске комисије. Јасно је, барем мени, на шта се тиме алуди-
ра. У суштини, ЕУ овим хоће на један еуфемичан начин
да каже како постојећа уставна структура БиХ не одгова-
ра, што би у пракси требало да значи нестанак Републи-
ке Српске. Толико о односу ЕУ према нама, о чему треба
рећи јавно нашем народу. А на њему је да одлучи да ли ће
Српску или ЕУ.
http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/
KOLUMNA-Rusija-i-mi/265892.html

Русија и ми

19.07.2018.
Чудан је наш српски народ, а богами и Русија. Кажем
то с разлогом, јер су у Бањалуци убрзо по завршетку рата
отворене канцеларије амбасада САД и Велике Британије у
БиХ, које дјелују све вријеме.
За разлику од тога, ми Срби декларативно исказујемо
љубав према Русији, али од потписивања Дејтонског спо-
разума па све до данас Република Српска, као ни Русија,
нису ништа предузеле да рецимо у Бањалуци буде отворен
конзулат Русије, а у другим градовима Српске конзуларне
канцеларије Русије. А руски конзулат, конзул и конзулат-
ски службеници су и те како важни, јер се њихове функ-
ције огледају не само у проучавању, већ и у унапређивању
могућности развоја економских, трговинских, културних
и свих других односа између Руске Федерације и Републи-
ке Српске. То би у практичном погледу значило стварање
могућности нашим људима да непосредно у Републици
Српској остварују своје контакте са Русијом, ради успо-
стављања пословних и сваких других односа са руским
партнерима, а не да због тога морају ићи у Сарајево. Вје-
рујем да не треба трошити много ријечи на објашњење
колико би то тек учврстило наше односе и како би се тек
тиме они успјешно одржавали на обострану корист.
138 Проф. др Милан Благојевић

Е као што ништа до данас није предузето на том
пољу, Русија и ми нисмо ништа предузели ни на присуству
руских снага код нас, иако и за то постоји основ у међуна-
родном праву. Прије него што изложим тај основ, у мјери
коју дозвољава новинска колумна, неопходно је да се под-
сјетимо на нешто што је веома важно. Наиме, одмах по
завршетку рата и потписивању Дејтонског споразума на
наше просторе дошле су војне снаге НАТО-а. Истина, у
почетку, кратко вријеме, било је и нешто руских снага, али
су оне убрзо отишле одавде, тако да је НАТО остао једина
војна сила на нашем простору. Том силом су се користи-
ли сви високи представници, пријетећи њоме свакоме ко
би се дрзнуо да не спроведе противправне одлуке високих
представника. Никоме добронамјерном данас више не тре-
ба трошити много ријечи у објашњавању противправног
насиља високих представника. Довољно је с тим у вези
подсјетити на само неколико чињеница. Најважнија је
свакако та да је високи представник у БиХ успостављен
14.12.1995. у Паризу, потписивањем Дејтонског споразу-
ма. То значи да је пет страна потписница (тадашња Репу-
блика БиХ, Федерација БиХ, затим Република Српска, Ре-
публика Србија - тадашња СР Југославија, те Република
Хрватска) Анексом 10 Дејтонског споразума дало своју
сагласност за успостављање високог представника. Исте
те стране овластиле су га само на сљедеће: да надгледа
спровођење мирног рјешења, да одржава тијесне поли-
тичке контакте са странама, да координише активности
цивилних организација и агенција у БиХ, да олакша пре-
вазилажење свих тешкоћа, да учествује на састанцима
организација донатора, да периодично извјештава Ује-
дињене нације, ЕУ, САД и Русију о напретку у спровођењу
Дејтонског споразума и да даје смјернице и прима извје-
штаје од комесара за међународне полицијске снаге.
Дакле, то су овлашћења високог представника према
Дејтонском споразуму. Ниједно од њих, тачније ниједна
од болдираних ријечи, не овлашћује високог представ-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 139

ника да намеће уставе и законе, да формира институције
нити да смјењује било кога. С тим у вези треба имати у
виду и да Резолуција Савјета безбједности УН, број 1031
од 15.12.1995. године даје подршку успостављању ОХР-а
који ће, у складу са Анексом 10 Дејтонског споразума,
надгледати примјену Дејтонског споразума и, како стоји
у истој резолуцији, мобилисаће, давати смјернице и ко-
ординисати активности цивилних организација и аген-
ција укључених у тај споразум. Дакле, овом темељном
резолуцијом Савјета безбједности ни та институција није
овластила ОХР да ради што је иначе радио овдје. Стога
не стоји позивање ОХР-а на тзв. бонска (квази)овлашћења,
јер је њих измислио Управни одбор Савјета за примјену
мира, супротно Дејтонском споразуму и наведеној Резолу-
цији Савјета безбједности УН од 15.12.1995. године. Но,
то није сметало високим представницима да се служе тим
неправом, при чему су овдје размјештени НАТО, а сада и
ЕУФОР, биле оне снаге којима је ОХР увијек пријетио сва-
коме ко не би поштовао његове одлуке наметнуте по тим
бонским (квази)овлашћењима.
Нажалост, све смо то прихватали Русија и ми, а што
смо ми то више прихватали високи представник је био
незаситији да у свом подухвату, удружен са ЕУ, САД и
Великом Британијом, демонтира Републику Српску. При-
хватајући све то, и Русија и ми као да смо заборавили на
неколико одредаба Дејтонског споразума који је дио међу-
народног права, а које дају право и Русији да има овдје
своје снаге ради очувања мира и спровођења Дејтонског
споразума. Стога осјећам потребу да у лапидарном облику
подсјетим нашу јавност на те одредбе.
У члану 1. Анекса 1 А Дејтонског споразума фино
стоји да се снаге за спровођење Дејтонског споразума могу
састојати од земаља НАТО-а, али и од земаља ван НА-
ТО-а. Наведени анекс Дејтонског споразума није исцрпио
своје временско важење, већ је он и даље међународноп-
равни основ за размјештај свих иностраних војних снага у
140 Проф. др Милан Благојевић

БиХ. Дакле, по основу ове одредбе и Русија увијек може,
само ако хоће (јер је и она један од гараната Дејтонског
споразума), да размјести своје снаге у Републици Српској,
како би и она тим снагама учествовала у спровођењу мира.
На тај начин, кад би то учинила у скорије вријеме (а не
да нијемо посматра како Велика Британија недавно шаље
овдје своје додатне војнике), Русија би пресудно доприно-
сила у спречавању евентуалних немира, побуна и свих мо-
гућих сценарија усмјерених на рушење Републике Српске.
Нажалост, Русија то до сада није чинила, мада има
упориште у међународном праву и све зависи само од
њене воље и одлуке. Умјесто свега тога Русија је у новем-
бру прошле године дала свој глас за Резолуцију Савјета
безбједности, број 2384 од 7.11.2017. године, којом је при-
стала да снаге ЕУФОР-а и НАТО-а и у наредних 12 мјесеци
(до 7.11.2018. године) буду једине снаге за употребу силе
овдје код нас. Но, ни та резолуција није сметња Русији да
пошаље своје снаге у Српску, јер је Дејтонски споразум
такође извор међународног права, а његов Анекс 1 А даје
право Русији да увијек, што значи и прије 7.11.2018. годи-
не, пошаље код нас своје снаге ради спровођења и одржа-
вања Дејтонског споразума, при чему одржавање Републи-
ке Српске такође представља вид одржавања Дејтонског
споразума. Другим ријечима, Русија се у свако доба може
с правом позивати на Дејтонски споразум за размјештање
и држање својих снага у Републици Српској. То је, по мом
мишљењу, суштина проблема, али и излаз из њега и на-
чин како да се сачува Српска, уз једну напомену коју сам с
разлогом оставио за крај. Наиме, кад посматрамо простор
бивше СФРЈ треба рећи да од Дејтонског споразума нема
ниједног другог ваљанијег и важнијег правног основа који
омогућује Русији да буде присутна овдје и да буде активна
у заштити не само српског народа и Републике Српске, већ
и својих легитимних интереса на овом простору.
http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/
KOMENTAR-Don-Korleone-i-nase-pravosudje/269747.html

Дон Корлеоне и наше правосуђе

17.09.2018.
Код нас се појам “мафија” објашњава готово искљу-
чиво као тип организованог криминала, при чему се забо-
равља, а често и не зна, да тај појам има и друга значења.
Наиме, мафија је ријеч настала на Сицилији и, што се
може прочитати на “Википедији”, сицилијански придјев
“mafiusu” може се превести као смјелост, разметање, на-
силник, односно арогантна особа.
Управо у том смислу и ја користим појам мафије у
овом тексту, за чије писање имам и те какве разлоге. Али,
прије него што их изнесем подсјетићу и себе и читаоце на
пар сцена из култног филма “Кум”, америчког редитеља
Френсиса Форда Кополе. Сјећате ли се, а вјерујем да се
сјећате, да тај филм почиње вјенчањем кћерке дон Вита
Корлеонеа на које, између осталих бројних гостију, долази
и Корлеонеов кум Џони Фонтејн. Он је славни холивудски
глумац који је дошао да замоли свог кума да добије улогу
у филму која ће му поправити иначе посрнулу каријеру.
Фонтејн упућује ту молбу куму јер му шеф студија (Џек
Волц) не да улогу. Корлеоне као “добар” кум шаље одмах
свог емисара код шефа студија и у разговору током вече-
ре емисар му на мафијашки “рафинирани” начин ставља
до знања да би ипак требало да да улогу Корлеонеовом
куму. Али, пошто шеф студија истрајава у свом одбијању,
142 Проф. др Милан Благојевић

већ сљедећег јутра се буди у кревету и поред себе затиче
одсјечену главу свог омиљеног коња, након чега, наравно,
Корлеонеов кум добија тражену филмску улогу.
Невјероватно је колико сличности има између управо
реченог, на једној, и противправности, смјелости, насил-
ништва и арогантности са којима, на другој страни, Ви-
соки судски и тужилачки савјет БиХ (ВСТС БиХ) наступа
према нашим судовима. Наиме, од септембра 2017. године
ВСТС БиХ, са странцима (судијама из Холандије и Нор-
вешке, које представља као “експерте”), упорно тражи од
Основног суда у Бањалуци и Окружног суда у Бањалуци
да усвоје своје прописе којима ће уредити парнични по-
ступак пред њима, иако је то супротно Уставу Републике
Српске, Закону о парничном поступку те Закону о судо-
вима Републике Српске. Како се то ради? Најприје ВСТС
БиХ доведе ове иностране “експерте” (у септембру прошле
године) који нас неподношљиво извјештаченом финоћом
“уче” како је добро да ова два суда донесу своје прописе
којима ће регулисати парнични поступак, баш као што је
дон Корлеонеов емисар истом неподношљивом финоћом
убјеђивао оног шефа филмског студија да додијели улогу
Корлеонеовом куму.
ВСТС БиХ и иностране судије тражиле су од ова два
суда да усвоје нова правила, према којима Основни суд у
Бањалуци даје себи право да се обрати Окружном суду у
Бањалуци да тај суд, у једном предмету који буде изабран,
ради уједначавања судске праксе донесе одлуку која ће
затим бити образац по којем ће нижестепени суд одлучи-
вати у осталим сличним предметима. Такође су тражили
да Основни суд у Бањалуци усвоји своја правила (тзв.
Смјернице за поступање у парничном поступку) у који-
ма ће прописати, иако то не дозвољава Закон о парничном
поступку, да су упркос том закону “испуњени услови за
доношење пресуде због пропуштања (поред услова пропи-
саних чланом 182. ЗПП-а) у ситуацији када тужилац након
подношења тужбе поднеском изврши објективно преина-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 143

чење тужбе уколико је у том поднеску тужилац предложио
доношење пресуде због пропуштања и уколико је исти до-
стављен туженом на одговор.”
Отишао је ВСТС БиХ с иностраним судијама и тако
далеко да је тражио од Основног суда у Бањалуци да тај
суд својим смјерницама пропише и право на жалбу про-
тив рјешења којим суд одлучује о приједлогу странке о
наставку прекинутог поступка, упркос томе што Закон о
парничном поступку, примјера ради, у члану 382. став 2.
више него јасно прописује да кад суд на рочишту одлучи
да поступак одмах буде настављен, против тог рјешења
није дозвољена посебна жалба.
Није помогло ВСТС-у БиХ и странцима ни обја-
шњење да код нас у Републици Српској, према члану 123.
њеног устава, само Врховни суд Републике Српске има
уставно право и задаћу да брине о  јединственој примје-
ни закона, због чега ниједан други суд, па макар то био и
Окружни суд у Бањалуци, нема уставно право да уједнача-
ва судску праксу кад му се у том правцу обрати Основни
суд у Бањалуци. Такође им је указано на то да се, према
Уставу Републике Српске, само законом, а не смјерницама
било ког суда, могу уређивати сва питања везана за по-
ступање судова у Републици Српској у било ком судском
поступку, у шта спада и парнични поступак. На крају, ука-
зано им је и на то да је Уставни суд Републике Српске, као
коначни ауторитет за одлучивање о уставности и закони-
тости, својом одлуком број У-101/14 од 27. априла 2016.
године већ одлучио да се судски поступци у Републици
Српској уређују њеним законима и “...да судови могу суди-
ти само на основу Устава и закона (а не и на основу прав-
них схватања судских одјељења)”.
Међутим, све то је пало у воду пред разметањем, на-
силништвом и ароганцијом ВСТС-а БиХ и странаца. Зато
су они у јулу 2018. године од Грађанског одјељења Окру-
жног суда у Бањалуци тражили да размотри и под својим
144 Проф. др Милан Благојевић

именом (с Основним судом у Бањалуци) усвоји веестее-
совска неуставна и незаконита правила, од којих сам нека
навео у овом тексту. И тако, одржимо ми у Грађанском
одјељењу Окружног суда у Бањалуци сједницу 5. јула ове
године на којој смо се само упознали са наведеним неус-
тавним правилима, при чему нисмо гласали за њих.
Али, као у случају дон Корлеонеа и његовог кума
глумца, ВСТС БиХ одмах реагује и тражи од нас (читај
наређује нам), са неподношљиво извјештаченом финоћом,
да поново одржимо сједницу те да гласамо о тим акти-
ма. Како је наређено, тако је и учињено. Наиме, одмах по
приспијећу наредбе из ВСТС-а БиХ организовано је (11.
јула 2018. године) гласање у Грађанском одјељењу Окру-
жног суда у Бањалуци, на којем је 14 судија гласало за,
а троје против ових неуставних правила (ја сам, наравно,
гласао против), након чега је извјештај о (квази)сагласно-
сти одмах прослијеђен у ВСТС БиХ.
Чим је све то одрађено, убрзо је (5. септембра 2018.
године) у Основном суду у Бањалуци организовано потпи-
сивање (од предсједника Основног суда и Окружног суда у
Бањалуци) тих противуставних правила, уз обавезно при-
суство странаца и представника ВСТС-а БиХ (да случајно
нешто не би измакло контроли). Након свега, ови судови
ће у свом раду примјењивати и та правила, а то што су она
неуставна и незаконита, ма ко још мари за то.
Овакво понашање ВСТС-а БиХ је недопустиво на-
силништво, које нема никаквог обзира према правном по-
ретку Републике Српске и наведеној одлуци њеног Устав-
ног суда. Штавише, ВСТС БиХ се арогантно ставља изнад
свега тога, а о безобразлуку странаца (па још судија у њи-
ховим земљама) да и не говорим.
Али, осим свега наведеног, у ономе што сам претход-
но рекао треба уочити и једну опасност по Републику Срп-
ску, на коју указујем на крају овог текста. Наиме, сва прет-
ходно изложена аргументација говори о томе да је стварни
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 145

доносилац наведених аката ВСТС БиХ, а не поменути су-
дови, који су ту само као фасада иза које се крије ВСТС
БиХ. На тај начин се Републици Српској у овој области
друштвених односа отима један дио њених уставних на-
длежности, и то од ВСТС-а БиХ, чему се, нажалост, није
успротивио ниједан од судова. Да туга буде већа, у припре-
ми ових противправних аката учествовале су и поједине
судије Врховног суда Републике Српске.
Колумне објављене у
„Ослобођењу“
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
tegeltizacija-pravosuda

Тегелтизација правосуђа

23. 11. 2017.
С правом неки дан на сједници ВСТВ-а БиХ рече
судија Горан Незировић да фамозни закључак 5 ВСТВ-
а БиХ, на којем тако упорно инсистира Милан Тегелтија
заједно са Моником Мијић и још пет чланова тог вијећа,
јесте селективна лустрација судија и тужилаца. Тегелтија
и Мијићка овим настоје о себи рећи како су борци за прав-
ду, против веза и запошљавања по том основу, али је ствар-
ност другачија, на шта желим указати овим текстом.
Мијићка је, како пише у њеном животопису на
сајту ВСТВ-а, била вјежбеница (судијски приправник) у
Општинском суду у Сплиту од средине 2000. до децембра
2002. а затим је, убрзо након што је одвјежбала, одлуком
политичке а не професионалне институције из јуна 2003.
одмах именована, ни мање ни више до, за замјеника пра-
вобраниоца БиХ. Одатле је, опет политичким путем, оти-
шла и за заступника БиХ пред Европским судом за људска
права, а потом је истим путем од Вијећа министара БиХ
именована за члана ВСТВ-а.
На основу лустрације за коју се залажу Тегелтија и
Мијићка биле би избачене и судије, односно тужиоци од
знања и поштења, ако не одговарају особама попут Тегел-
тије и бројним другим моћницима и изопаченим ликовима
који су у позадини цијеле ове ујдурме.
150 Проф. др Милан Благојевић

Судија Незировић је на истој сједници био проз-
ван од Монике Мијић зато што износи своје мишљење у
јавности о овом проблему, уз приједлог Мијићке која је
отишла тако далеко да је тражила да се хитно донесе про-
пис према којем би чланови ВСТВ-а који се не слажу са
већином имали право да своје мишљење изнесу само на
сједници, али не да с њим излазе и у јавност. Једностав-
ним језиком речено, Мијићка би да затвори уста судији
Незировићу у јавности, па би тако јавности остало позна-
то само да је ВСТВ усвојио овакав закључак, а то да је
он усвојен гласањем 7 против 6 и шта је аргументација
оних који су прегласани не смије знати јавност, иако се
тиме очигледно крши људско право на слободу мишљења
и јавног изражавања мисли. На овај проблем морам указа-
ти, јер се и ја сусрећем са њим у својој судијској пракси.
Колико је само предмета у којима сам до сада гласао и на-
писао своја издвојена мишљења, у којима сам указ(ив)ао
на кршења људских права од стране суда, па и изнуђивање
признања осумњиченог у кривичном поступку, на осно-
ву којег је касније оптужен и осуђен за најтеже кривич-
но дјело. Али, дефектна судска пракса, попут дефектног
приједлога Мијићке, не дозвољава да то моје написано и
детаљно образложено мишљење дође у руке странака, већ
га задржава затвореног у посебном коверту у судском спи-
су. Јавност тако никада неће сазнати за њега.
У покушају да брани нешто што је неодбрањиво,
Милан Тегелтија каже да има подршку Удружења судија
Републике Српске. Јавности ради рећи ћу да је судија Не-
венка Митрић, са којом радим, на сједници Грађанског
одјељења Окружног суда у Бањалуци одржаној сада у но-
вембру рекла да је она члан Управног одбора поменутог
удружења и да тај одбор није одржао сједницу, за коју се
иначе прича да је одржана и да је након тога тај одбор вама
Тегелтија наводно дао подршку. А све и да јесте одржана,
ви Тегелтија веома добро знате да Управни одбор према
Статуту Удружења судија РС нема право да даје такве по-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 151

дршке, тим прије што ни Скупштина истог удружења није
одржана.
У истом покушају Тегелтија хоће да прикаже себе и
борцем против оних који би, по њему, изгубили утицај на
правосуђе ако не прође лустрација коју он хоће, а која не
би била ништа друго до тегелтизација овдашњег право-
суђа. Послије ње би оно било направљено таман по мјери
Милана Тегелтије, а он би за ово „постигнуће“ био поново
изабран на исту функцију, пошто му садашњи мандат ус-
коро истиче.
Недавно сам од добро обавијештених људи у гра-
ду на Врбасу чуо како, ви Тегелтија, градите, боље рећи
приводите крају градњу велике куће (са базеном) овдје у
Бањалуци. Ако је ова информација тачна, а имајући у виду
да сте 2014. постали предсједник ВСТВ-а, било би добро
да јавности кажете одакле вам новац за такав подухват. Од
судијске плате то сигурно не можете, а ако имате неки дру-
ги извор, било би поштено да га откријете. Уколико сте
добили кредит у банци, реците о ком износу се ради, а ако
је велики износ кредита, реците онда шта сте ви (или неко
друго лице) дали банци у залог да би добили велики износ,
јер су за градњу куће са базеном у Бањалуци потребне не
баш мале паре.
У недавном интервјуу Гласу Српске говорите о ути-
цају који би без ваше лустрације наводно могли вршити
појединци изван правосуђа. Ви се, кажете, бавите кривич-
ним правом, а ту је баш потребно за сваку тврдњу наве-
сти чињенице (са именима људи) и доказима. Знате ви ово
веома добро, али вам нимало не смета (а требало би вас
бити и срамота) да износите овакву тврдњу, и тиме ударате
шамар домаћем правосуђу у цјелини, а да не кажете који
су то појединци, на који начин су то (у)чинили и шта су
вам докази за то.
Не може се порећи да има тог утицаја, али кад се
то каже, онда се то чини на начин који слиједи у настав-
152 Проф. др Милан Благојевић

ку. Оно што ћу изнијети јесу чињенице, поткријепљене
доказима. Дакле, ради се о језику чињеница, а не мојим
субјективним вриједносним судовима и закључцима, јер
њих препуштам јавности. Дакле, ви сте, имењаче, у јуну
2014. постали предсједник ВСТВ-а БиХ, гдје сте дошли са
мјеста предсједника Основног суда у Бањалуци. Ваша би-
вша супруга Влатка Тегелтија је жена са којом имате једно
заједничко дијете, које је након развода брака повјерено
њој на чување и васпитање, уз вашу обавезу да доприно-
сите његовом издржавању заједно са бившом супругом. Е
сад, како то да баш ваше дијете, поред толике друге дјеце
чији разведени родитељи такође могу радити у правосуђу,
имадне „срећу“ да његова мајка, а ваша бивша супруга,
буде примљена у радни однос на неодређено вријеме јула
2013. у Окружни суд у Бањалуци на радно мјесто упис-
ничара (уговор о раду на неодређено вријеме, број 011-0-
Су-И-13-000 306-2 од 26.7.2013. године). Да вас подсјетим,
у то вријеме ви сте увелико били предсједник Основног
суда у Бањалуци, са пројекцијом да идете у ВСТВ БиХ.
Да, морам вам још нешто рећи. Кад сам затражио увид у
радни досје ваше бивше супруге, позивајући се на Закон
о слободи приступа информацијама, предсједница суда
ме је прилично дуго и упорно одбијала у том захтјеву. За-
тим је донијела рјешење којим је и формално одбила мој
захтјев, након чега сам изјавио жалбу. Пошто ни на жал-
бу није дуже вријеме одговарала, обратио сам се институ-
цији Омбудсмана БиХ и тек након што је та институција
затражила информацију од предсједнице, она је донијела
рјешење којим је укинула оно њено првобитно рјешење и
дозволила ми увид у тражени досје. Ето, тако сам ја дошао
до свих података које овдје износим, па и датума који су
јако важни.
Имењаче, како објашњавате (не мени, већ јавности,
јер мени је све кристално јасно) да је ваша бивша супруга
у међувремену завршила факултет, добила високу стручну
спрему, а онда су Правилником број 011-0-Су-15-000 826-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 153

1 од 24. 3. 2016. (кад сте ви увелико предсједник ВСТВ-а)
најприје измијењени услови за радно мјесто библиотекара
у Окружном суду у Бањалуци, тако што се умјесто једне
траже најмање три године искуства на пословима у суд-
ској администрацији (што је ваша бивша супруга прије
тога испунила), да би након тога она, без конкурса, била
премјештена на то мјесто одлуком број 011-0-Су-16-000
640 од 3. 5. 2016. и са њом закључен анекс уговора о раду
на неодређено вријеме, број 011-0-Су-И-16-000 640-1 од 3.
5. 2016. године (на овом новом мјесту коефицијент за пла-
ту је 13, а на мјесту уписничара је 7). Предсједница суда
која је донијела ове одлуке је иначе на то мјесто изабрана
одлуком ВСТВ-а од 1. 4. 2016. коју сте ви потписали као
предсједник, ако се не варам, као што сте недавно изабра-
ли и потписали и одлуку да се кћерка предсједника Окру-
жног суда у Добоју изабере ни мање ни више до за судију
Основног суда у Добоју, у истој згради у којој ради и њен
тата, само један спрат испод њега.
Е видите, имењаче, овакво нешто ви нећете наћи у
мом досадашњем раду, као ни код осталог огромног броја
наших судија, нити ћете икада наћи у будућности, јер ја
ћу судити (док год будем судија) увијек поштено, на осно-
ву мог најбољег знања и савјести, при чему никоме нисам
нити бих дозволио да било како утиче на моју судијску
одлуку, без обзира на то ко су странке којима судим (по
вјери, нацији или било чему другом).
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/ne-
postenje-i-pravosude

(Не)поштење и правосуђе

01. 12. 2017.
Од силних проблема по којима ће остати упамћено
наше вријеме и овај простор, а тиме и ми као њихов неи-
зоставни дио, посебно мјесто заслужује проблем уговора
о кредиту у швајцарском франку. Његова посебност је у
најмању руку двојака, а најприје треба истаћи трагичност.
Она се огледа у бројним индивидуама које су скончале
трагично због ових кредита, као и разарању њихових по-
родица немоћних да врате овај кредит. Друга посебност је
у непоштењу садржаном у тим уговорима на штету кори-
сника кредита које, нажалост, није доживјело правосудну
санкцију какву заслужује свако непоштење. Редови који
слиједе само потврђују како је овдашња првобитна акуму-
лација капитала разорила осјећај нашег човјека и за такве
елементарне ствари какве су савјесност и поштење. О томе
свједоче примјери које наводим у наставку, забиљежени у
мојој судијској пракси. На њих се не смије ћутати.
Подстакнут тим разлозима морам најприје рећи да
је код ових уговора суштинско да банка у њима наведе
да кориснику даје кредит у швајцарским францима, али
се одмах затим у уговору каже да банка у ствари не даје
кориснику швајцарске франке, већ му исплаћује конверти-
билне марке. Упркос томе, банка за себе уговори да јој ко-
рисник приликом уплате сваке рате кредита ту рату упла-
156 Проф. др Милан Благојевић

ћује у оној количини конвертибилних марака која одговара
вриједности швајцарског франка на дан уплате рате кре-
дита. Једноставним ријечима казано, ово не значи ништа
друго до да је тиме банка уговорила за себе исто као да јој
корисник на дан уплате сваке рате кредита треба дати ону
количину швајцарских франака којој одговара количина
конвертибилних марака на дан уплате рате кредита. То је
супротно начелима савјесности и поштења, због чињени-
це да корисник по овом уговору није ни видио, а камоли
примио швајцарске франке.
Због тога се у уговору наводи номинално мања камат-
на стопа, којом се привлаче клијенти, што је и несавјесно
и непоштено. Наиме, умјесто оваквог начина уговарања
банка је имала законски једино исправну могућност да у
уговорним одредбама које се односе на уговорну камату
уговори већу стопу те камате, како би таквом стопом себе
заштитила од евентуалне курсне разлике на њену штету.
Да је то учинила на такав начин, дакле кроз уговорну ка-
мату, онда то не би било противно принудним прописи-
ма, али би у том случају уговорна камата била много већа,
па је питање колико би се уопште клијената одлучило да
враћа кредит по знатно вишим уговорним каматама у од-
носу на ону какву је банка номинално уговорила за себе
овим уговором. Свјесна да би у том случају број клијената
које жели привући на овакве кредите био знатно мањи, јер
би уговорна камата била много већа, банка несавјесно и
непоштено привлачи клијенте наводећи формално мању
уговорну камату, а онда за себе противно закону уговара
и још једно право, у суштини још једну камату, по основу
курсне разлике за швајцарски франак у односу на домаћу
конвертибилну марку.
Из претходних чињеница пажљиви читалац ће одмах
запазити да се суштина проблема званог уговор о кредиту
с валутном клаузулом у швајцарском франку своди на пој-
мове савјесности и поштења. То су не само морални, већ и
правни императиви, јер је нашим Законом о облигационим
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 157

односима прописано да се уговорне стране морају придр-
жавати савјесности и поштења како у заснивању, тако и у
реализацији својих уговорних односа. Краће казано, није
дозвољено да се уговарају права и обавезе противни са-
вјесности и поштењу. Ову императивну норму дужни су да
примијене и судови када пред собом имају спор настао из
оваквих уговорних односа, а они то чине тако што својом
одлуком овакве уговорне одредбе треба да прогласе прав-
но ништавим.
Прописујући ову обавезу, право, међутим, не дефи-
нише појмове савјесности и поштења. Но, ако им садржај
није одређен правом, то не значи да је он и непознат. И
савјесност и поштење јесу појмови који су везани за појам
савјести, а она је везана за свијест која је предуслов рацио-
налног у људском бићу. Савјест је, како исправно запажа
др Никола Висковић, угледни правни филозоф из Сплита,
моћ човјекове свијести да суди себи и својим поступци-
ма. Свијест то чини тако што правилно просуђује моралну
исправност намјера и поступака појединца према другом
човјеку. Дакле, просуђивање се врши према другом субјек-
ту, и то његовим уважавањем. Једноставно казано, свијест
(у овом случају службеника банке, а преко њега и банке
према њеном клијенту као кориснику кредита) исправност
својих намјера у односу на другог треба да просуђује пре-
ма максими која захтијева да се другом не учини оно што
се не би пожељело нити учинило себи (чувати другог од
себе). То је, дакле, суштина савјесности и поштења, која
је у складу и са основним моралним законом (Кантовим
категоричким императивом) који тражи од појединца да
увијек поступа тако да максима његовог дјеловања може
да послужи као један општи закон. Ако се не поступа тако,
онда је суд природно мјесто (уточиште) које мора да санк-
ционише несавјесно и непоштено понашање.
Нажалост, домаћи судови нису санкционисали наве-
дену несавјесност и непоштење, због чега се наш човјек
с правом може запитати ко да га чува од чувара. Наиме,
158 Проф. др Милан Благојевић

најприје је Врховни суд Федерације БиХ у мају 2016. за-
узео правно схватање да су ови уговори правно ваљани,
пропустивши да се уопште бави питањем да ли су они про-
тивни законским императивима савјесности и поштења.
Умјесто тога, овај врховни суд се задовољио само тиме да
каже: „да су странке уговориле каматну стопу која се то-
ком постојања уговора о кредиту мијењала у складу са јед-
ностраним одлукама и другим актима банке. На тај начин
су обје стране преузеле ризик промјене девизног курса ре-
ферентне каматне стопе на валуту CHF“. Како видимо, ова
уговорна одредба за Врховни суд Федерације БиХ пред-
ставља, нажалост, само ризик (својеврсну коцку) промје-
не девизног курса референтне каматне стопе у односу на
швајцарски франак. А управо тај ризик, то јест коцкање
је оно што је и несавјесно и непоштено, јер у кредитним
пословима држава не смије допустити коцкање било коме.
Недавно је (у октобру ове године) наведено схватање
прихваћено и у пресуди Врховног суда Републике Српске,
која је, колико ми је познато, прва његова одлука у вези са
овим проблемом. У тој одлуци Врховни суд РС је, бавећи
се одступањима од законског начела једнаке вриједности
узајамних давања, рекао (курзив у цитату је мој): „Одсту-
пање од тог начела је дозвољено у оним двостраним уго-
ворима код којих по природи уговорног односа вриједност
давања једне стране не мора бити сразмјерна вриједности
давања друге стране (на примјер, уговори о осигурању,
уговори на срећу − такозвани алеаторни уговори − какав
карактер има и уговор који су закључиле парничне стран-
ке)“.
Дакле, Врховни суд РС је уговор о кредиту из оваквих
случајева правно недозвољено поистовјетио са уговором
на срећу (то јест оним ризиком о којем говори Врховни
суд Федерације БиХ), што је супротно члану 1065. Закона
о облигационим односима, којим је одређен појам уговора
о кредиту, чиме и завршавам овај текст. Наиме, из те за-
конске одредбе недвосмислено произлази да уговор о кре-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 159

диту није нити на било који начин смије бити уговор на
срећу, усљед чега је противна савјесности и поштењу сва-
ка одредба таквог уговора којом би се уговорило да било
шта у кредитном односу може зависити од среће (ризика).
Такав закључак недвосмислено произлази из тога што се
уговором о кредиту, сагласно члану 1065. Закона о облига-
ционим односима, банка обавезује да кориснику кредита
стави на располагање одређени износ новчаних средстава,
а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату
и да јој врати добијени износ новца.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/placeno-
je-ne-dolaz-te-vise

Плаћено је, не долаз’те више

07. 12. 2017.
Прошло је већ много година, али нисам заборавио
једну анегдоту из Грачанице у којој сам провео приличан
дио свог живота. Елем, живио је у том граду један добро-
душан човјек, мислим да се звао Кемо, који је тепао, а ра-
дио је као помоћни радник у једној од грачаничких радњи.
Због његове говорне мане шерети су вољели збијати шале,
па су му тако једном приликом у неколико наврата дола-
зили и постављали питање да ли је једна особа платила
неки дуг радњи у којој је Кемо радио. У једном тренутку
Кеми је све то додијало, па је шеретима, кад су му дошли
по ко зна који пут, тепајући кратко одбрусио: „Плаћено је,
не долаз’те више.“
Е као Кемо, тако и ја ових дана осјећам људску потре-
бу да овима из Европске уније кажем оно исто што је Кемо
одбрусио грачаничким шеретима, за шта имам два разло-
га. Један од њих односи се на домаће правосуђе и нашу
сервилну (не)културу, спремну да до бола подилази свему
што долази са Запада. Примјер који слиједи то најбоље по-
тврђује, а ради се о реконструкцији зграде Окружног суда
у Бањалуци у коме радим. Већ годину дана, ако не и дуже,
траје надзиђивање те зграде једним спратом, што ваљда
финансира Европска унија. Тим поводом за 5. децембар
ове године програмирано је и одржано отварање, са све
162 Проф. др Милан Благојевић

врпцама, заставом ЕУ (а чија друга би била) коју треба
скинути са једне табле окачене на зид у холу суда и, на-
равно, неизоставним Ларс-Гунаром Вигемарком, шефом
Делегације ЕУ у Босни и Херцеговини. Но, не лези враже,
све то није довољно, па је у наш суд стигла ни мање ни
више до наредба како сви ми запосленици тог суда мора-
мо да се понашамо овим поводом. Дакле, негдје око 13.30
сати 5. децембра 2017. мејлом је (од предсједнице суда)
свим судијама и осталим запосленим у Окружном суду у
Бањалуци стављено до знања дословно сљедеће (курзив
у цитату је мој): „Поштовани, предсједници суда је на-
ложено да што већи број запослених дочека Делегацију
Европске уније са амбасадорима у приземљу зграде суда.
Запосленици суда треба да направе пролаз гдје ће се ам-
басадори и делегација кретати, уз аплауз, као и да сачекају
да делегација оде, јер ће врло кратко трајати обилазак, а
све ће се дешавати између 15.30 до 16.20 часова“. Не зна
се субјект који је све ово наложио предсједници суда, али
је у овом тренутку можда важније то што је предсједници,
па још суда, тај неко наложио да се мора(мо) понашати на
наведени начин (што ја наравно нисам учинио).
Док пишем овај текст у својој канцеларији, слу-
шајући грају из шпалира добродошлице који су већ фор-
мирали запосленици Суда чекајући ЕУ делегацију са све
домаћим чимбеницима, размишљам не само о томе како
све на овом свијету има своју цијену, већ закључујем и како
се у менталном склопу нашег човјека ништа у суштинском
смислу није промијенило. Аплауз који до мене допире
баш у овом тренутку неодољиво ме подсјећа на аплаузе из
бројних шпалира у којима сам давно учествовао као Титов
пионир, славећи већ одавно заборављене празнике којима
смо морали присуствовати. Али, ако смо то морали ради-
ти тада, имали смо и зашто, јер је то био систем који је у
својој социјално-економској димензији омогућавао сваком
човјеку да буде истински човјек. Данас, нажалост, имамо
социјалу, која је антипод свему људском чиме је обиловало
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 163

економско уређење бивше заједничке нам државе. А у ту
социјалу гурнула нас је управо ЕУ, тако што је на примјер
својевремено осмислила тзв. критеријуме из Копенхагена,
као услов да би јој се придружиле државе које то желе.
Међу тим критеријумима је и постојање функционалне
тржишне економије, што за државе које су тада тек иза-
шле из социјалистичког система није значило ништа дру-
го до да морају извршити приватизацију државне својине.
То је убрзо довело до стампеда првобитне акумулације
капитала која, како је давно запазио Маркс: „игра у поли-
тичкој економији отприлике исту улогу коју у теологији
игра гријех првог човјека... А чим је у питању својина, на-
меће се света дужност да се становиште дјечијег буква-
ра утврди као једино исправно за старо и младо и за све
ступњеве развитка. У стварној историји освајање, подјар-
мљивање, пљачка и убијање, једном ријечи насиље, игра,
зна се, главну улогу“. У том насиљу и пљачки првобитне
акумулације страдали су и још увијек страдају бројни об-
ични људи и њихове породице, јер је то својеврсна социо-
лошка закономјерност тзв. претварања државне у приват-
ну својину. Свјесна је ЕУ свега тога, као што је свјесна и
чињенице да је и Европска конвенција о људским правима
(о)смишљена да би, ушима сваког човјека примамљиво,
глорификовала приватну својину, при чему се не види да
је то све зарад заштите богатства најкрупнијих капитали-
ста (милијардера и милионера), док је скромна приватна
својина највећег броја осталих људи пуки колатерал.
Као што нам ЕУ намеће ове „вриједности“, тако нам
помоћу својих људи настоји усадити у наше главе и по-
нашање које не само што је страно овдашњем правосуђу
него се противи и здравој памети. Недавно сам указао да
су странци овај посао већ одрадили у Општинском суду у
Сарајеву. Наиме, тај суд је у марту 2017. године, под по-
кровитељством иностраних судија и ВСТВ БиХ, донио
акт који је назвао смјерницама за поступање у парничном
поступку. Затим је, примјера ради, у члану 2. тих смјер-
164 Проф. др Милан Благојевић

ница прописано да ће суд одбацити тужбу у парничном
поступку ако утврди да тужилац или тужени није био жив
у тренутку подношења тужбе. Ова одредба је незаконита,
јер тако нешто није прописано као могућност ниједним
чланом важећег Закона о парничном поступку Федерације
БиХ. У преамбули смјерница Општински суд у Сарајеву
је навео да их доноси на основу члана 4. Ц.1.3. Устава Фе-
дерације БиХ. Међутим, та, а ни било која друга одредба
поменутог устава, не даје право било ком суду у Федера-
цији БиХ да донесе овакав акт, јер је њоме прописано да
се само законима Федерације БиХ могу прописивати по-
ступци пред судовима у том ентитету. Но, упркос томе ове
смјернице и даље егзистирају.
Сада странци, опет уз подршку ВСТВ БиХ, настоје
успоставити неуставну праксу у виду повремених саста-
нака ради сарадње између Окружног суда у Бањалуци и
свих основних судова са његовог подручја. На то нас желе
навести судије које нам овдје долазе из Холандије и Нор-
вешке, па нас тако они „едукују“ како би било добро да
се повремено организују састанци нижестепених и вишес-
тепених судова, на којима би судије првостепених судова
постављале питања како да ријеше предмете у којима суде
и како би, да апсурд буде већи, жалбени суд требао да ујед-
начи своју судску праксу. Једноставно казано, ови стран-
ци, што би ко фол да нам помогну, говоре како би било
добро организовати диван, на ком би првостепене судије
диваниле онима који су у хијерархији виши од њих о томе
шта ови виши треба да раде и како да раде да би уједна-
чили своју судску праксу. Колико су ови странци упорни у
томе, а све то им се још и плати, свједочи и чињеница да је
за 11. и 12. децембар ове године у Врховном суду Републи-
ке Српске заказан диван између судија тог врховног суда,
затим судија Окружног суда у Бањалуци и судија основних
судова, а све под будним оком неколико судија и правних
савјетника из Амстердама. Према већ утврђеном дневном
реду, сви они треба да диване и о наводном непотребном
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 165

укидању пресуда, што је као предмет дивањења предви-
ђено у оквиру тачке 1 првог радног дана. За оне неупуће-
не, ово значи да ће судије Врховног суда РС објашњава-
ти на овом неформалном скупу судијама Окружног суда
у Бањалуци зашто им укидају пресуде те их на оваквом
скупу, супротно закону, још и увјеравати да је то потреб-
но и зашто је потребно. Потом ће и судије Окружног суда
у Бањалуци исто то у погледу својих одлука објашњава-
ти судијама основних судова са свог подручја. И као што
није било добро за запосленике суда да данас не направе
шпалир и аплаудирају Делегацији ЕУ те буду у суду све
вријеме док та делегација не оде, тако није добро не доћи
на овај диван (а ја свакако нећу доћи), јер ће на том ди-
вану сви учесници (првостепене судије, жалбене судије и
врховне судије, са све странцима и ВСТВ) заузети ставове
како би требало ријешити „проблем непотребног укидања
пресуда“. Потом ће се странци, са све ВСТВ БиХ, моћи
хвалити како су „унаприједили“ овдашње правосуђе те ће
себе представљати великим експертима и за све то бити
добро плаћени. Како видимо, опет нам странци кроје капу,
што би било смијешно да није тужно и трагично.
Свјесна је ЕУ свих ових тегоба и трагедија, као што
је свјесна да их она продукује између осталог и на начин
на који сам настојао овдје указати, што никакав њен новац
не може поправити. Напротив. Стога, попут Кеме с почет-
ка овог текста, ЕУ и њеним стручњацима могу рећи: „Пла-
тили сте, не долаз’те више“.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/ne-istina-i-
pravosude

(Не)истина и правосуђе

15. 12. 2017.
Оно што желим и морам рећи јавно, у вези је са не-
чим о чему код нас постоји погрешно опште мишљење,
а изазивати то мишљење и средину у којој оно постоји је
увијек незахвално и опасно. Вјероватно најбољи доказ и
мудрост о томе оставио је наш Меша Селимовић, у дија-
логу његова два јунака, Ахмеда Шабе и Мула Ибрахима,
који тече тако што на питање Ахмеда Шабе: „Шта би прво
савјетовао човјеку коме желиш добро?“, Мула Ибрахим
одговара: „Да се својим мишљењем не издваја међу људи-
ма с којима живи. Зато што ће се онемогућити прије него
што ишта учини.“ У сјајном преводу на енглески језик
Селимовићевог романа „Тврђава“ (преводиоци Е. Д. Гоy
и Јасна Левингер) овај дијалог ми је још бољи и са јачом
поруком, због чега ћу га овдје цитирати и у том преводу:
„How would you advise a man if you wished him well?“ „Not
to challenge common opinion. If he does, he’ll come to grief
before he manages to do anything.“ Нажалост, и ову моју
причу, којом изазивам једно увријежено опште мишљење,
почињем, као некада један од Селимовићевих јунака, без
користи за себе и за друге. Али, ако неће бити те користи,
барем ће остати објашњење суштине нечега што је главни
проблем нашег правосуђа. У филозофији се суштина, бит
или есенција одређује као основно својство неког бића или
168 Проф. др Милан Благојевић

појаве. С тим у вези у нашој најширој јавности правосуђе
се доживљава као мјесто на којем људи траже и треба да
добију истину, као предуслов за правилну примјену права,
а та истина је оно што је, у визури наше јавности, есенција
правосуђа.
Ништа у овој перцепцији не би било погрешно да
није једног проблема, а то је да је истина напросто истје-
рана из домаћих судница. Све то се може запазити ако се
иоле пажљиво прочитају одговарајуће одредбе домаћих
закона о кривичном и парничном поступку, у којима више
нема, као што их је некада било, одредаба да се судови
старају за свестрано разматрање предмета и утврђивање
истине. Умјесто тога, све је након фамозне „реформе“ на-
шег правосуђа, која је све друго само не то, препуштено
странкама, а оне су, по природи ствари, заинтересоване за
истину таман толико колико им одговара у датом случају.
Кључну улогу у томе одиграли су странци, тзв. експерти
из ЕУ и УСА. Они су у том погледу држали све (и свакога)
под својом контролом, јер су усмјеравали домаће законо-
давство и појединце, тзв. домаће експерте које су странци
непогрешиво регрутовали, у правцу наведених правно и
морално изопачених идеја. Њихов је производ и садашња
законска одредба према којој судови у жалбеном поступку,
како у кривичним тако и у парничним предметима, пазе на
истину таман толико колико то странке у својим жалбама
траже од њих. Дакле, чак и ако странка евентуално из не-
знања не укаже у жалби на нешто што је дио материјалне
истине, жалбени суд ни тада на то неће пазити по службе-
ној дужности.
Имплантација наведених идеја најприје је започела
у Брчко дистрикту, убрзо по његовом успостављању 1999.
године, да би након тога све то било пренесено у Републи-
ку Српску и Федерацију БиХ.
Овако де(ре)формисано правосуђе и кадрови који су
ушли у њега том де(ре)формом, за посљедицу има и двије
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 169

ситуације које сам издвојио за овај пут. Оне су примјери
на којима јавност може најбоље учити и стицати спознају,
као што се на пресудама Врховног суда Федерације БиХ и
Врховног суда Републике Српске о кредитима у швајцар-
ском франку може спознати да су ти судови банке схватили
као својеврсне коцкарнице, тиме што су рекли да се у овим
случајевима ради о алеаторним уговорима (уговорима на
срећу) и да је корисник кредита потписујући такав уговор
преузео одређени ризик. Дакле, баш као што преузимамо
ризик кад уђемо у коцкарницу да се коцкамо.
Неки дан сам учествовао на сједници Грађанског
одјељења суда у ком радим као судија. Једна од тачака
дневног реда било је заузимање става о једном правном
питању. Кад бих користио опскурну правничку термино-
логију за објашњење иначе једноставног правног питања,
требало би ми много простора. Зато ћу се, за потребе ове
колумне, послужити нечим чиме се доста често служи(мо)
у логици када објашњавамо и најсложеније појмове. Да-
кле, у овом случају поставило се питање да ли субјекту А
припада право Б. У одлучивању о томе гласало је 19 судија
наведеног одјељења, међу којима и ја. Свих 19 судија било
је једногласно да субјекту А не припада право Б ако у пар-
ници потражује само то право. Међутим, ако у парници
потражује не само право Б већ и права Ц, Д и Г, е ту су се
мишљења подијелила. Тако је 10 судија гласало да субјек-
ту А припада право Б, ако у парници поред права Б тражи
и права Ц, Д и Г. Преосталих 9 судија, међу којима сам био
и ја, гласало је да му ни у тој ситуацији не припада право
Б. Кад сам затражио од оних 10 судија да напишу аргумен-
тацију за такав свој став, добио сам одговор да то они неће
учинити, без обзира на то што сам им указ(ив)ао да се про-
тиви не само праву него и логици и здравој памети рећи
да субјект А нема право Б ако у парници тражи само то
право, а да му то исто право припада ако у парници поред
њега тражи још и права Ц, Д и Г. Нажалост, овакав став је
170 Проф. др Милан Благојевић

преовладао пуким дизањем руку, без аргументације, па ће
он бити примјењиван у судској пракси.
Други примјер је једна недавна пресуда Врховног
суда РС, којом је тај суд осудио одређено лице на вишего-
дишњу затворску казну због покушаја тешког убиства, али
испод законског минимума казне. И овдје ћу само сумарно
објаснити суштину проблема истине, остављајући по стра-
ни бројне друге детаље о којима би се такође имало шта
рећи. Радило се о експлозији ручне бомбе у којој је једна
особа тешко тјелесно повријеђена, а све што је наведено
у оптужници почива на исказу осумњиченог из истраге у
којем је наводно признао извршење дјела. Међутим, кад
је ствар дошла на главни претрес, то лице је изнијело низ
важних детаља од значаја за истину. Тако је објаснио да је
од стране полицијског органа лишен слободе 17. 7. 2016.
године око 16 часова, а да је надлежном тужиоцу спрове-
ден 18. 7. 2016. тек у 18:37 часова (по истеку 24 часа од
часа лишења слободе), то јест у вријеме када је према за-
кону већ морао бити пуштен на слободу. Надлежни тужи-
лац ово није оповргао ниједним доказом, јер није ни било
потврде о лишењу слободе, која се иначе издаје осумњи-
ченом у часу када се лишава слободе. Усљед тога то што
исти тај тужилац у свом записнику о испитивању осумњи-
ченог каже да му је осумњичени наводно приведен прије
истека 24 часа од часа лишења слободе, није законито, јер
тужилац нема нити је извео као доказ поменуту потврду
о лишењу слободе. Тај недостатак промиче, а никако није
смио промаћи, и судовима приликом одређивања при-
твора (па и Врховном суду РС када је одлучивао о жалби
на притвор). Ово је од важности, јер оптужени није само
истицао да је у полицији задржан дуже од 24 сата, већ и
да је тамо малтретиран те да је због тога морао признати
дјело. Ове његове наводе на свој начин потврђује адвокат
који му је био бранилац у полицији, а који каже да кад је
ушао у полицијску просторију гдје је био оптужени, „он
се тресао као прут, његово понашање није нормално, ја то
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 171

примјећујем“, да би му оптужени пар дана након тога у
притвору рекао да је био малтретиран у полицији и да је
због тога дао признање.
Све то пред собом има као доказни материјал и
Врховни суд РС, али он не само што лаконски прелази
преко свега овога већ о томе нема ниједне једине ријечи
у његовој пресуди, а морало је бити ради истине. Наиме,
умјесто да анализира наводе оптуженог и да их доведе у
везу са поменутим исказом његовог адвоката који га је
бранио пред полицијом, те да све то на крају доведе у везу
са чињеницом да нема потврде о лишењу слободе (која ни
Врховном суду није предочена), Врховни суд РС се задо-
вољава тиме што у својој пресуди само каже да је опту-
жени у полицијској станици задржан у складу са законом.
Таквим (не)поступањем суда не само што је ускраћено
право на истину већ се тиме може објаснити зашто тај суд,
за покушај па још тешког убиства, смањује казну испод
њеног законског минимума. Уз поштовање суда као инсти-
туције, све ово ме тако подсјећа на оно за шта је Шекспир
давно рекао: „Гријех у вјечном страху да сумње не даје,
скривајући себе, сам се одаје.“
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
zakonodavno-i-ustavnosud-ij-sko-krsenje-ustava

Законодавно и уставносуд(иј)ско кршење
устава

29. 12. 2017.
Живимо у ишчашеном друштву и ова спознаја више
није нека новост, а какво је друштво, таква му је и власт у
цјелини. Термин „ишчашено друштво“ је само еуфемизам
за један примјеренији израз, који овдје нећу употријебити
зато што желим бити пристојан и (ис)поштовати јавност за
коју све ово пишем. Неки дан се у Парламентарној скуп-
штини БиХ догодила невиђена брука, како за ту законо-
давну институцију тако и за Вијеће министара БиХ, јер
су усвојени закони који имају различите одредбе, зависно
од тога на ком су језику написане. На овом испиту пали
су непоправљиво сви, од Вијећа министара до Парламен-
тарне скупштине, а све то више него довољно указује како
се аљкаво пишу закони, а затим и како аљкаво се они ра-
зматрају и усвајају у законодавном органу. Краће речено,
нико се у овом случају није бавио својим исувише плаће-
ним послом.
Међутим, осим овакве бруке постоје и примјери
злоупотребе власти од стране законодавца, у којој се ак-
тери те злоупотребе понашају веома промишљено, а све
зарад остварења личних интереса или преваљивања соп-
ствених грешака на леђа других. Посао који радим омо-
174 Проф. др Милан Благојевић

гућио ми је да непосредно, кроз суд(иј)ске предмете, запа-
зим ове перфидије, од којих сам за овај пут издвојио двије.
У априлу 2015. као жалбени судија имао сам у раду
предмет у ком је један од тужених у процесу приватиза-
ције државних станова најприје откупио један стан, након
чега је желио да откупи и још један на ком је, као функцио-
нер, имао сусвојину (са државом), а стан је држао у заку-
пу (можемо замислити каква је држава која је пристала да
купи само дио стана за себе, а да други дио припадне ње-
ном функционеру). Како такав откуп не дозвољава Закон
о приватизацији државних станова, у жалбеном поступку
утврдили смо као жалбени суд да је ово настојање туженог
правно недозвољено. О моралној изопачености свега тога
да и не говорим. У образложењу наше одлуке рекли смо,
између осталог, да се право на откуп дијела стана може
имати ако је прије тога исто лице на том дијелу имало
станарско право. Затим слиједи онај дио пресуде у којем
је апострофирано да неко ко има само закуп дијела ста-
на, као тужени у конкретном случају, не може стећи пра-
во откупа тог дијела стана. Ову пресуду донијели смо 30.
априла 2015, након чега је Народна скупштина Републике
Српске експресно 16. јула те исте године донијела Закон
о измјенама Закона о приватизацији државних станова,
баш по мјери овог случаја. Дакле, кад није могло проћи у
судском поступку, законодавац је само пар мјесеци након
пресуде донио закон чија релевантна одредба је написана
управо тако да и лице које је већ откупило један стан, а
затим још један стан држи у закупу (тј. није носилац ста-
нарског права на том стану) може извршити откуп и тог
стана. Аферим!
Други случај злоупотребе власти од стране законо-
давца везан је за област пензија. Ради се о члану 161. тач-
ка в) Закона о пензијском и инвалидском осигурању РС.
Злоупотребе законодавца, а потом и Фонда пензијског оси-
гурања РС (који је и написао ту законску одредбу) нигдје
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 175

се не могу тако добро запазити као у суд(иј)ској пракси.
Стога ћу и ја овдје навести један такав примјер.
У предмету Фонда пензијског и инвалидског осигу-
рања РС рјешењем његовог првостепеног органа од 12.
10. 2012. корисници пензије је утврђена наводна преплата
новчаног примања по основу пензије у укупном износу од
28.766,27 КМ и то за период од 3. 6. 1999. до 31. 10. 2011.
године. Дакле, тај фонд је овој жени 12 година исплаћивао
пензију у једном износу, да би се након 12 година досјетио
и одлучио како јој је наводно платио више, и то у износу
који се мјери десетинама хиљада конвертибилних мара-
ка, тако да овој јадној жени сада до краја њеног живота
умањује пензију у значајном дијелу, како би себи вратио
наводно више исплаћени новац.
Да трагедија и злоупотреба буду веће, пензијски ор-
ган ову корисницу није обавезао да му плати 28.766,27 КМ
зато што га је она нешто преварила, дајући му евентуално
лажне податке који су од утицаја на висину пензије, па да
јој је он тако преварен исплаћивао више него што јој при-
пада према закону. Не, није то учињено због тога, јер ова
корисница није учинила било шта што би представљало
превару, за који случај иначе већ постоји уставна и леги-
тимна одредба Закона о пензијском и инвалидском осигу-
рању (члан 161. тачка а), према којој је корисник пензије
дужан да врати износ који му је исплаћен на име пензије
ако га је примио тиме што је преварио пензијски орган
(дајући му неистините или нетачне податке који су од ути-
цаја на висину пензије или је на други противправан начин
остварило право из пензијског и инвалидског осигурања).
Дакле, није се радило о томе, већ је пензијски ор-
ган корисницу пензије обавезао да му плати 28.766,27 КМ
управо зато што је прије тога успио да напише и преко
законодавца „прогура“ у Закон о пензијском и инвалид-
ском осигурању одредбу члана 161. тачка в), према којој
корисник пензије има обавезу да пензијском органу врати
176 Проф. др Милан Благојевић

исплаћени новац на који није имао право по закону. Ова
одредба није ништа друго до покриће за незаконит (не)
рад пензијског органа. Наиме, ако се и деси да кориснику
пензије буде исплаћено више (а о томе се није радило у
случају ове јадне жене који овдје износим) и ако у свему
том корисник пензије није давао било какве лажне податке
(а ни о томе се није радило у овом и бројним другим слу-
чајевима ове врсте), онда до тога може доћи (и дошло је)
само грешком запослених у пензијском органу. Због тога
у таквом случају само ти запосленици и по праву, а и по
моралу, треба да обештете пензијски орган (и да више не
раде тај посао), а не да корисник пензије, па још након 12
година, плаћа (не)рад пензијског службеника тиме што ће
бити обавезан да плаћа астрономске износе, попут поме-
нутих 28.766,27 КМ, иако у свему томе корисник пензије
није учинио ништа што би било противно закону.
На све ово је указано Уставном суду РС у одгова-
рајућој иницијативи којом је предложено да се огласи не-
уставном одредба члана 161. тачка в) Закона о пензијском
и инвалидском осигурању, јер се њоме еклатантно крши
уставни принцип владавине права, а тиме и правне сигур-
ности која је неизоставни дио владавине права. Нажалост,
Уставни суд РС је својом одлуком од 20. децембра 2017.
само аминовао ово законодавчево кршење устава. Тиме је
и овај суд ушао у подухват кршења устава, чиме је апсурд
о којем овдје говорим доведен до свог „савршенства“. До
ове креације „савршенства“ поменути суд је дошао тако
што је рекао да обавеза корисника пензије, а то значи и
у случају поменутих 28.766,27 КМ, „проистиче из наче-
ла облигационог права“. Када ово каже, Уставни суд РС
потпуно превиђа да било која пензија није облигациони
однос него управноправни однос између пензијског орга-
на и корисника пензије. У том управном односу пензијски
орган иступа према кориснику пензије са позиције власти,
а не са позиције стране у неком облигационом односу. Ис-
тупајући као власт, пензијски орган има право да му се
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 177

врати новац ако га је исплатио кориснику пензије зато што
га је овај у нечему преварио. Ако нема таквог понашања
корисника пензије, а нема га у случају ових 28.766,27 КМ
које никога не би требале оставити равнодушним, онда
се не смије дозволити пензијском органу (и његовим слу-
жбеницима) да своје незаконитости покрију тиме што ће
осмислити, а потом и угурати у закон неуставну одредбу
члана 161. тачка в) Закона о пензијском и инвалидском
осигурању, којом свој (не)рад преваљују на леђа недужног
корисника пензије.
Има скоро већ један вијек како је чувени правник и
правни филозоф Ханс Келзен изнио идеју уставног суд-
ства, након чега је успио да ту своју идеју и опредмети
у одговарајућем Уставу Аустрије. Суштина те идеје је у
томе да уставни суд треба бити филтер кроз који не смије
бити пропуштена било чија неуставност, а посебно се то
не смије дозволити законодавцу. Нажалост, овдје код нас
све се изврће у своју супротност, па тако и ова Келсенова
племенита идеја која представља један од врхова правне
цивилизације.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/zavisno-
pravosude

Зависно правосуђе

17. 01. 2018.
Има нешто што се као својеврсна нит провлачи све
ове године у домаћем правосуђу. Није то начин на који је
сада већ бројним ликовима успјело да се разноразним ве-
зама и везицама вину до највиших овдашњих правосудних
институција, што је својеврсни рачун на почек који разара
друштво и државу. Иако су ми пред очима неки од њих, за
које сам лично гледао или слушао шта су радили да би по-
стали судије врховних или уставних судова, није то та нит
о којој желим говорити овај пут. Није то ни чињеница да
је једној особи (од двије колико их је БиХ имала до сада)
пошло за руком да без дана судијског искуства постане су-
дија Европског суда за људска права, док је друга особа
био судски регистрар пар година, потом је унапријеђен ни
мање ни више до за судију једног домаћег уставног суда, а
недуго затим и за судију већ поменутог Европског суда за
људска права.
Не, није то та нит, мада је све речено такође једно од
основних обиљежја нашег правосуђа (кроз које обиљежје
може да се види и какав је тај Европски суд кад се у њега
може доћи као судија и на овакав начин).
Умјесто тога, нит о којој је овдје ријеч везана је за
бројне странце који су, сваки на свој начин, овдје дефило-
вали и дефилују. У наредним редовима, у мјери коју дозво-
180 Проф. др Милан Благојевић

љава новинска колумна, показаћу, на три примјера, како су
странци уз неизоставну сервилну помоћ домаћих ликова
учинили наше правосуђе зависним од њих. Стога је свака
сличност са правим именима истинита и намјерна.
Примјер први. Нажалост, не само најшира јавност
већ и она професионална добрано је заборавила 2003. годи-
ну, када је тадашњи високи представник наметнуо Закон о
кривичном поступку БиХ. Иако је Педи Ешдаун наметнуо
тај закон, мора се признати да је у њему постојала одредба
(члан 239) која је обавезивала судију да се он (а не странке)
стара за свестрано претресање предмета и утврђивање ис-
тине. Такође је тај закон имао и једино исправну одредбу да
оптужени у кривичном поступку може имати само тај ста-
тус. Међутим, док су ове законске одредбе ишле друмом,
шумом је ишла пракса коју су у исто вријеме утемељиле
судије странци у Суду БиХ. Наиме, иако су знале шта пише
у закону, судије странци развиле су праксу да странке, а не
судија, изводе доказе ради претресања кривичне ствари,
при чему је истина истјерана из суднице. Исти ти странци
развили су и праксу да се оптужени на главном претресу
може саслушати само као свједок, а не као оптужени. Иако
се ова пракса противи закону и здравој памети, она је на
крају превагнула, а домаће судије се томе нису противи-
ле. Напротив, забиљежио сам само покушаје неких дома-
ћих судија, попут Бранка Перића, да пишу стручне радове
којима су безуспјешно бранили ово понашање странаца.
Тако је Бранко Перић негдје 2004. или 2005. године у јед-
ном сарајевском стручном правном часопису написао рад
у којем је из петних жила настојао оправдати да, иако у
закону пише супротно, оптужени у истрази може бити ис-
питан у својству окривљеног, а на главном претресу може
бити саслушан само као свједок. Дакле, по ономе што је
Перић тада мислио испаде да оптужени треба бити пола
риба (као окривљени у истрази), а пола дјевојка (као свје-
док на главном претресу). Овакво понашање довешће на
крају до тога да је неправо ипак тријумфовало над правом,
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 181

након чега је неправо унесено и у закон. Тако данас имамо
Закон о кривичном поступку према којем судија више нема
дужност да се стара за утврђивање истине, док је окривље-
ни у истрази риба, а на главном претресу дјевојка. Све то
„захваљујући“ странцима и домаћим правосудним трудбе-
ницима. Истине ради, Бранко Перић је ретерирао неколи-
ко година касније, и то као новелист, јер у свом роману
„Повратак пуковника Каламанде“ (издање 2014. године,
стр. 40. и 41) кроз лик једног свог јунака дословно каже:
„Побиједила нас је међународна неидентификована сила
својим параграфима“ и „...ми смо били статисти у великој
режији међународне правде“.
Примјер други. Негдје 2005. године био сам члан
нечега што се звало Тим за промјене Окружног суда у
Бањалуци. Имали смо задатак припреме терена за ауто-
матску обраду судских списа, то јест управљање судским
предметима помоћу посебног компјутерског програма, из
чега ће произаћи данашњи CMS. Све то се одвијало под
контролом USAID-а, који је организовао честе састанке.
Након неколико њих једног дана телефоном сам замољен
из USAID-ове канцеларије у Сарајеву да им још у току
тог дана доставим скенирану одговарајућу страницу мог
пасоша, што сам и учинио. Разлог за то је што су ме од-
редили у делегацију из БиХ која је требало да отпутује у
петнаестодневну посјету у САД, како би се упознали са
функционисањем тамошњих судова. Е сад, док се у међу-
времену чекало то путовање, USAID је наставио са нашим
заједничким састанцима, па је тако један од њих одржан
у Сарајеву. На том састанку разговарано је о унутрашњем
судском пословању наших редовних судова. У току те ра-
справе нисам се могао сложити са тврдњама изнесеним
неосновано на рачун система по којем се прије рата пос-
тупало у судским предметима у СР БиХ. Развила се жива
полемика о томе, као и о још неким тврдњама изнесеним
од једног јуноше из одговарајућег одјела ВСТВ БиХ, па је
тај састанак завршен нашим размимоилажењима. Неколи-
182 Проф. др Милан Благојевић

ко дана након тога (био је понедељак) долазим на посао и
добијам позив од тадашњег предсједника Окружног суда у
Бањалуци Милорада Новковића да одмах дођем код њега
у канцеларију. Новковић ми је у разговору рекао да су му
у петак били у службеној посјети један амерички службе-
ник USAID-а и један домаћи службеник те агенције (које
сам видио у суду тог петка, а чијих имена се сада заиста не
могу сјетити, иако сам их тада знао). Рекао ми је да су од
њега тражили да ме одмах разријеши од чланства из оног
Тима за промјене или ће то они учинити и да то значи да од
мог путовања у САД нема ништа. Новковић ме је замолио
да га разумијем што мора да ме разријеши, на шта сам му
рекао да је мени драго да не будем дио нечега што подра-
зумијева полтронисање. Истог дана био сам разријешен,
а Новковић (који је од прије неколико година предсједник
Врховног суда Федерације БиХ) о томе је одмах обавије-
стио надлежне у USAID-у.
Примјер трећи. Тек јуче смо у Окружном суду у
Бањалуци добили мејл у којем нам је, са више мјесеци
закашњења, достављена стручна анализа (из јуна 2017.
године) о оцјењивању рада судија и тужилаца. За ту ана-
лизу се код нас већ одомаћио туђизам Peer Review. Гледам
ту анализу, видим сачинили је извјесни Jose Igreja Matos
и Michael Haussner. Дакле, опет странци који кажу (стр.
16. њихове анализе, затражене од ВСТВ БиХ) да систем
оцјењивања судија и тужилаца у БиХ треба бити обавезан
те да би (стр. 12. анализе) негативна оцјена требала бити
разлог за провођење истраге, утврђивање дисциплинске
одговорности и разлог за разрјешење судије. Износећи
наведене тврдње, ова двојица, нажалост, не износе исти-
ну када се у анализи позивају на неколико међународних
докумената о овом питању. Напротив, из њихове анализе
неупућени читалац би закључио да је оцјењивање судија
свугдје обавезно (као да су судије основци или средњош-
колци), иако то није тако. Тако се Јоsе и Michael позивају
на Европску повељу о закону за судије из 1998. године,
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 183

али не рекоше, иако то произлази из те повеље, да она не
прописује обавезу оцјењивања судија. Затим се позивају
на Препоруку CM/Rec(2010)12 Комитета министара, али
опет неће да кажу како ни овај документ не захтијева да
се судије морају оцјењивати, већ у тачки 42. каже да др-
жаве чланице могу (дакле, и не морају) увести системе за
оцјењивање судија. Као што не рекоше ово, Michael и Jose
не хтједоше рећи ни да, на примјер, у земљама попут Дан-
ске, Чешке, Финске, Исланда, Луксембурга, Норвешке,
Шведске, Швајцарске и Велике Британије нема оцјењи-
вања судија, а не рекоше и да у мишљењу број 17 (2014)
Савјетодавног вијећа европских судија о вредновању су-
дијског рада стоји (тачка 23) да свака држава има слобо-
ду одлучивања о овоме (што значи без било каквог упли-
тања странаца) и да стога може одлучити да нема система
оцјењивања ако сматра да се правда највишег квалитета
и одговорност могу задовољити и другим средствима. А
код нас та средства постоје, само што ни њих не хтједоше
споменути Jose и Michael. Та средства су већ прописана
у члану 56. тач. 8−10. и члану 59. став 2. Закона о ВСТВ
БиХ. Суштина тих одредаба је у томе да судија, без било
каквог претходног оцјењивања, може, боље рећи треба
бити разријешен од те функције ако због свог немара, до-
ношења одлука којима очигледно крши закон или због не-
оправданог кашњења у изради одлука, чини озбиљан ди-
сциплински прекршај из којег је јасно да је неподобан или
недостојан да даље врши судијску дужност.
Нажалост, ништа ово неће помоћи, него ће, као и у
претходним примјерима, бити важно шта су рекли стран-
ци. Али то што ће домаћи моћници и овај пут слијепо
слиједити оно што кажу странци није ме одвратило од по-
требе да пишем, јер ће тиме наша најшира јавност барем
стећи потпун(иј)у слику.
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
penzioneri-i-ne-pravna-drzava

Пензионери и (не)правна држава

25. 01. 2018.
Крај прошле и почетак ове 2018. године обиљежен
је, између осталог, настојањима да се у Федерацији БиХ по
хитном поступку донесе нови Закон о пензијском и инва-
лидском осигурању, уз најаве Владе ФБиХ да ће се њиме
обезбиједити бољи социјални статус пензионера. Ова на-
стојања праћена су (за сада) мирним протестима чланова
одговарајућих синдикалних организација. Некако у сјени
ових догађања остало је једно дугогодишње неправно по-
нашање својствено само домаћим фондовима пензијског
и инвалидског осигурања, о којем морам јавно проговори-
ти, јер ће то понашање остати и даље, без обзира на то са
каквим садржајем и по каквој процедури буде усвојен овај
нови закон у Федерацији БиХ.
Недавно сам писао о још једном неправном пона-
шању својственом тим фондовима, који на основу својих
правноснажних одлука најприје више година исплаћују
пензионеру пензију у одређеном износу, а онда га позо-
ву да им враћа хиљаде конвертибилних марака наводно
преплаћеног износа, иако се не ради о томе, већ о незако-
нитом (не)раду службеника тих фондова. На ову незако-
нитост поново подсјећам, јер јој конвенира и проблем на
који желим указати овај пут, будући да им је заједничко то
што ниједно од њих не иде под руку са правном државом.
186 Проф. др Милан Благојевић

Све што ћу написати у наставку, представља примјер из
(моје) судијске праксе, а њега износим јер се на примјери-
ма најбоље учи. Но, да би се примјер боље разумио, под-
сјетићу укратко на суштину појма правна држава. Уоби-
чајено је рећи како садржај овог појма значи државу у којој
влада право, то јест државу чије су институције и органи
у вршењу власти ограничени правом. Овакво објашњење
правне државе је исправно, али није довољно, имајући
у виду да тај појам у себи садржи још три веома важне
ствари. Наиме, прва важна ствар је да правна држава значи
владавину не било каквих закона већ таквих закона чија
садржина је у складу са фундаменталним људским вријед-
ностима. Стога нема правне државе, јер нема ове људске
вриједности у њој ако она, као у малопређашњем примје-
ру, донесе закон којим пропише обавезу корисника пензије
да, иако ништа противправно није учинио, пензијском ор-
гану врати наводно преплаћени новац.
Поред тога што треба да имају људске вриједности
у себи, закони треба да буду написани јасним, односно
разумљивим језиком, јер само такав језик омогућује прав-
ну сигурност. То је друга важна ствар, из које произлази
и обавеза (трећа важна ствар без које нема правне држа-
ве) свих државних органа да када одлучују у појединач-
ним случајевима о људским правима и обавезама, њихове
одлуке морају бити написане на исти такав начин. Нарочи-
то је важно да те одлуке имају јасне разлоге како би стран-
ка и свако друго лице које их чита могли знати чиме се
руководио државни орган када је признао неко право или
наметнуо обавезу у одређеном обиму.
Када се ова својеврсна формула, која је conditio sine
qua non правне државе и владавине права, примијени на
терен проблема о којем пишем овај пут, то значи да пен-
зијски орган у одлуци којом одређује износ пензије њеном
кориснику мора да објасни како је, боље рећи на основу
чега је дошао до тог износа. Само на тај начин он омо-
гућује кориснику пензије да разумије све то и да евентуал-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 187

но уочи грешке у одлучивању пензијског органа, те да на
основу тога може затражити судску заштиту својих права.
Без таквог образложења бадава пише у закону да незадо-
вољни корисник може изјавити тужбу суду против конач-
ног рјешења пензијског органа, као што је бадава и суду
који има пред собом такво рјешење, јер ни суд не може
испитати законитост рјешења ако у њему нема ваљаног
објашњења како је одређен износ пензије.
Нажалост, на основу вишегодишњег посматрања и
анализирања запазио сам како се у раду пензијског орга-
на и у судској пракси сва ова тако јасна правила правне
државе изврћу у своју супротност, а судови претварају у
инструменте за аминовање незаконитих одлука пензијског
органа. Вјерујем да ће бити немали број оних који ће се
сјетити ситуација у којима су (прочитавши нпр. своја или
рјешења својих родитеља о одређивању износа пензије)
себи постављали питања како је пензијски орган утврдио
пензијски основ, а како висину пензије. Таква питања број-
них људи су разумљива, с обзиром на то да се из (квази)-
образложења рјешења пензијског органа ништа о томе не
може (са)знати. Умјесто тога, све је увијено у замршени,
боље рећи опскурни језик правних фраза, што је све скупа
антипод правној држави.
Ево како то изгледа на једном примјеру, каквих је ог-
роман број у свакодневној пракси. Дакле, надлежни орган
Фонда ПИО Републике Српске утврдио је кориснику нови
износ старосне пензије. Међутим, у „образложењу“ тог
рјешења само је наведено да пензијски основ у овом слу-
чају износи 277,69 КМ и да је утврђен у складу са одредба-
ма чл. 77. до 86. Закона о пензијском и инвалидском осигу-
рању, али су изостали било каква аргументација и докази
о томе како је пензијски орган утврдио да пензијски основ
у конкретном случају износи баш 277,69 КМ, иако се ради
о одлучној чињеници (основици пензије), од чијег правил-
ног утврђивања у коначном зависи висина пензије њеног
корисника. Када овако поступи пензијски орган, онда ко-
188 Проф. др Милан Благојевић

рисник пензије не може знати због чега је одлучено да му
пензија има одређени износ, као што и ако се тај исти ко-
рисник жали вишем пензијском органу ни тај орган, руку
на срце, не може испитати законитост рјешења свог нижег
органа. Наиме, не може то, а да буде законито, учинити ни
жалбени орган, јер рјешењу његовог нижег органа недо-
стају аргументи и докази, то јест она јасноћа и разумљи-
вост без којих нема правне државе.
Али у конкретном случају, као и у свим осталим слу-
чајевима, жалбени орган Фонда ПИО РС прелази преко
овога шаблонски, тиме што својим рјешењем одбија жал-
бу корисника као наводно неосновану, уз голу тврдњу да
у конкретном случају пензијски основ „...сходно члану
77−86. Закона о пензијском и инвалидском осигурању на
дан 1. 2. 2012. године износи 277,69 КМ како то и стоји
у ожалбеном рјешењу“. Дакле, оно што је заједничко и
првостепеном рјешењу и рјешењу жалбеног органа је да
ни један ни други управни акт немају образложење о томе
како је утврђен пензијски основ за корисника, што пред-
ставља такав недостатак који спречава и суд да оцијени
законитост тих рјешења. Позивање Фонда ПИО на то да
је пензијски основ утврђен према одредбама чл. 77. до 86.
Закона о пензијском и инвалидском осигурању није никак-
во образложење, јер такво (не)поступање није ништа дру-
го до пуко позивање на одређене законске одредбе (општег
карактера). Наиме, образложење рјешења органа власти
не може се огледати само у томе да се позове на одгова-
рајуће законске одредбе (или одредбе другог прописа),
већ се прије позивања на њих најприје мора изнијети ја-
сно објашњење (поткријепљено одговарајућим доказима)
о томе како је утврђен (на који начин, којим путем) износ
пензијског основа корисника пензије, па се тек након тога
тако утврђене чињенице супсумирају (подводе) под одго-
варајуће законске одредбе.
Само на овај начин се обезбјеђују постојање правне
државе и истинска владавина закона, на једној, те се, на
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 189

другој не мање важној страни, омогућује сваком човјеку
који чита акт органа власти да схвати зашто су у том акту
неко субјективно право или обавеза одређени у обиму за
који се одлучио носилац власти.
Нажалост, када је овај конкретни случај дошао пред
Врховни суд Републике Српске, тај суд није поступио
ништа боље од Фонда ПИО Републике Српске, јер је и
тај суд у својој одлуци поводом овог суштинског питања
само рекао да је правилно тај фонд одредио нови износ
старосне пензије њеном кориснику, на основу утврђеног
чињеничног стања, те да је на то стање правилно примије-
нио закон. Остало је, дакле, и послије ове судске инстанце
нејасно како је то и на основу чега утврђена висина пен-
зије њеном кориснику.
На овај начин ствари функционишу не само у овом
једном примјеру него и у свим другим сличним случајеви-
ма из ове области код нас. То је поразна чињеница на коју
се мора указати, јер се њоме судови, од стуба који носи
правну државу, претварају у инструмент одређених орга-
на. Тиме се доприноси развијању једног обрасца правне
некултуре, тако присутном у овој области друштвених од-
носа, који нагриза владавину права.
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
pravosudni-haos

Правосудни хаос

08. 02. 2018.
Док почињем писати овај текст, у себи имам осјећај
попут узбуђеног дјетета које, у жељи да о нечему каже све
и одмах (што је немогуће), просто не зна од чега би поче-
ло. Шерети би ми на ово рекли, па почни, брате, од почет-
ка. Међутим, да бих тако почео, морам се најприје вратити
у децембар 2017. године, када сам у једној својој колумни
указао на који начин се најприје креира, а затим и перпету-
ира хаос у домаћем правосуђу. Између осталог, том прили-
ком сам писао о томе да су нам странци („ескперти“), под
покровитељством актуелног сазива ВСТВ-а БиХ, најприје
једно вријеме посјећивали Општински и Кантонални суд
у Сарајеву, како би нам тобож они дали савјет шта треба
да раде ти судови, као да ми немамо домаћих паметних
људи који то и те како боље знају од њих. Затим су ти исти
странци успјели да у марту 2017. у Општинском суду у Са-
рајеву прогурају тзв. смјернице за поступање у парничном
поступку, за које се, што би наш народ рекао, већ из авиона
види да су супротне Уставу Федерације БиХ, јер се посту-
пање судова у сваком судском поступку, па и парничном,
према том уставу може прописивати само законом. Но, то
што пише у Уставу Федерације БиХ није важно, јер воду
пије само оно шта о овоме мисле страни „експерти“ (удру-
жени са све нашим домаћим „експертима“).
192 Проф. др Милан Благојевић

Е кад су тако „фино“ одрадили овај посао у Федера-
цији БиХ, странци би сад да то исто учине и у Републи-
ци Српској, а као најпогоднији терен за свој quasi-judicial
joint enterprise одабраше Основни суд у Бањалуци, гдје је
до прије неког времена дуго година предсједниковао Ми-
лан Тегелтија. И гле „чуда“, тамо наиђоше на пријем какав
се само пожељети може, о чему свједочи и оно што желим
рећи у овом тексту. Наиме, 30. јануара ове године на мој
службени мејл у Окружном суду у Бањалуци стигло је, као
и осталим судијама Грађанског одјељења тог суда, елек-
тронско писмо у којем се једна службеница ВСТВ БиХ
(Весна Пирија) обраћа судији Основног суда у Бањалуци
Биљани Вучетић, пишући јој дословно сљедеће (курзив
у цитату је мој): „Поштована судија Вучетић, како смо
се договорили, Вашу забринутост у погледу присуства
Пројекта и подршке низоземских и норвешких експерата
на Пројекту активности у Бањалуци коју сте ми преније-
ли у телефонском разговору прошле седмице, прослиједила
сам писменим путем нашим експертима“.
За неупућене читаоце, у цитираном тексту ријечи
„пројекат подршке низоземских и норвешких експерата“
значе исти онај enterprise који је већ одрађен у Општин-
ском суду у Сарајеву. Његова противправна суштина је у
томе да се омогући да судије првостепених судова повре-
мено сједну и диване са судијама жалбених судова, да им
постављају питања како би они као првостепене судије
требали ријешити своје предмете и како би, каквог ли ап-
сурда, жалбени судови могли и требали да уједначују своју
судску праксу.
Дакле, првостепени судија Биљана Вучетић телефо-
ном је у вези с тим изразила своју забринутост Весни Пи-
рији из ВСТВ БиХ, након чега је госпођа Пирија ту забри-
нутост бацила на папир, а онда са свим тим рапортирала
странцима. Е сад, мени не бјеше тешко па ја одмах тог
30. јануара ове године затражих од госпође Пирија да ми
достави текст који је она написала и предала странцима.
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 193

Учинио сам то јер из претходно реченог јасно произлази
да је један првостепени судија службеници ВСТВ БиХ ре-
кла да је забринута за поменути пројекат, иако је његова
противправност очигледна, због чега га и називам quasi-
judicial joint enterprise.
Истог дана госпођа Пирија ми је најприје одговорила
како сматра да би било коректно да се с тим у вези обра-
тим судији Вучетић. Кад сам прочитао овај одговор, нисам
могао а да у себи не кажем, а сада то чиним и јавно: Па,
драга госпођо Пирија, зашто да ја тражим од судије Вуче-
тић да ми каже шта сте вас двије причале телефоном, кад
сте веома јасно написали да сте након тог разговора ње-
гов садржај (са све забринутошћу судије Вучетић) ставили
на папир и тим папиром рапортирали странцима? Зато не
буде мени тешко те ја поново затражих од госпође Пирија
да ми достави ту њену ситну књигу странцима. Скренем
ја њој овај пут пажњу (па још то болдирам и подвучем)
да је она сама најприје рекла (у мејлу који смо као судије
добили) да је судији Вучетић написала како је „експерти-
ма“ прослиједила у писаном облику оно што јој је судија
Вучетић рекла у телефонском разговору, што укључује и
Вучетићкину бригу за овај enterprise−пројекат.
Ваљда зато што сам ја то болдирао и подвукао, гос-
пођа Пирија мени наредног дана доставља њену ситну
књигу странцима, писану енглеским језиком. Рече тако
госпођа Пирија странцима, што је од суштинске важно-
сти, дословно ово (курзив у цитату је мој): „Dear Esther,
yesterday I received the telephone call from judge Biljana
from Banja Luka and I would like to convey this message
to you, as it concerns absolute necessity for further project
interventions in that court.... Judge Biljana said that all the
judges are really disappointed because, after our last meeting
when we announced the end of the Project, they feel they are
left without support immediately after the start. Inevitably,
she compared the time and efforts invested into Sarajevo
Municipal Court, mentioned hard work that judges in Banja
194 Проф. др Милан Благојевић

Luka have done so far, believing that they will get similar
support – at least for achieving most important results, such
as drafting Guidelines.... Thus our priority until the end of the
Project must be Banja Luka – with very concrete activities.
And further support should be planned within next project.“
Елем, написа госпођа Пирија странцима да је разго-
варала са судијом Основног суда у Бањалуци и да се то
тиче апсолутне неопходности за даљим интервенцијама
enterprise−пројекта у том суду, које морају бити њихов
приоритет са веома конкретним активностима. Затим је
службеница ВСТВ БиХ рекла странцима и да, боже мој,
првостепени судија Биљана Вучетић каже да су све су-
дије Основног суда у Бањалуци заиста разочаране, да се
осјећају напуштеним од овог enterprise-пројекта, али да
ипак вјерују како ће добити подршку странаца у смислу да
се и за њих израде оне смјернице за поступање у парнич-
ном поступку, попут квазиуставних смјерница Општин-
ског суда у Сарајеву с почетка овог текста. То што би такве
смјернице такође биле неуставне није важно, јер побогу
иза њих би стајали странци, па још „експерти“, а кад они
кажу да то може, ко онда шиша (да не употријебим теже
ријечи) Устав Републике Српске који у члану 123. пропи-
сује (а и како би другачије могло бити свугдје у свијету)
да само Врховни суд РС обезбјеђује јединствену примјену
права. У вези са овим подсјетићу на нешто што је некада
давно записао проф. др. Фуад Мухић у свом уџбенику Те-
орија права. Наиме, професор Мухић је лијепо запазио (и
објаснио) појам тзв. скривене правне норме. Када се при-
мијени на претходну уставну одредбу, ово запажање про-
фесора Мухића значи да та одредба, према којој је само
Врховни суд надлежан за јединствену примјену права, у
себи крије и одредбу која каже да ту своју задаћу не смије
вршити у подухвату са било ким другим, а посебно не са
судијама судова који су у правосудној хијерархији нижи од
њега. Досљедно томе, ни виши судови (у РС су то окружни
судови, а у Федерацији БиХ кантонални судови) немају
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 195

шта да диване са судијама првостепених судова о томе како
они као другостепени судови треба да примјењују право.
Нажалост, судећи према писму госпође Пирија из
ВСТВ БиХ, све су (не)прилике да ће и овај пут надјачати
судије једног првостепеног суда, удружене са странцима и
ВСТВ-ом.
Како то изгледа у пракси, поткријепићу примјером са
недавног скупа одржаног 12. децембра 2017. године у Вр-
ховном суду РС. На том скупу, у оквиру Теме 1 (којом је,
да туга буде већа, предсједавао Роналд ван Хармелен, су-
дија Окружног суда у Амстердаму) расправљале су судије
првостепеног суда, окружног суда и Врховног суда РС, па
је у записнику са овог дивана дословно записано (курзив
у цитату је мој): „Не постоји договор по питању како рије-
шити питање смрти странке. Судије окружног и Врховног
суда виде могућност у ЗПП-у да се исправи овај недоста-
так, али се основни суд с тим не слаже“. Или, у оквиру
Теме 2 (на којој је модератор била Горјана Попадић, су-
дија Врховног суда РС) закључено је: „Дискутирало се и
на тему неконзистентних одлука окружног суда. Већина
се залаже за облик у којем не расправљају само шефови
одјељења о овом проблему, већ радне групе оформљене
за различита питања,...а у њиховом раду требају учество-
вати представници оба суда“. Нисам учествовао нити ћу
учествовати у оваквим противправним активностима, али
за све претходно речено знам јер нам је свима достављен
записник са поменутог дивана од 12. децембра 2017. годи-
не. Према том записнику, првостепене судије ипак морају
држати дерс оним вишим и врховним о томе како треба
да примјењују право. Све у свему, испаде на крају да ће
судије првостепеног суда све надјачати, а и како не би кад
су нам (глуво било) и предсједник (Милан Тегелтија) и
потпредсједник (Ружица Јукић) ВСТВ БиХ из првостепе-
них судова.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/tegeltijina-
pravosudna-kuhinja

Тегелтијина правосудна кухиња

21. 02. 2018.
Добрано је већ познато да су код нас у обављању
руководних јавних послова (нај)важније „способности“
сплеткарења, мешетарења и лобирања. Закуваш, а јавност
не зна да си то ти урадио, након чега све то посматраш са
дистанце и береш плодове свог нечовјештва пресвучен у
мантру вјештачке пристојности. Од тога, нажалост, није
имуно ни наше правосуђе, а егземплар за то је Милан Те-
гелтија. Кажем то не само зато што је овај лик из Основног
суда у Бањој Луци одмах именован ни мање ни више до за
предсједника ВСТВ-а БиХ, без икаквих озбиљних профе-
сионалних референци (што говори не само о њему него и
о нашем правосуђу) већ то морам рећи и због сљедећег.
Наиме, у току је покушај (преко једног овдашњег портала)
да се ја прикажем у најцрњем свјетлу. Јавност, наравно,
не може видјети да иза тог писања стоји Милан Тегелтија.
Међутим, ја то веома добро знам, али о томе како знам, не
бих овај пут.
Написа, дакле, тај портал да сам ја у Добоју у мају
2003. године био пијан, што је истина, али и да сам правио
ршум те да је против мене била поднесена кривична прија-
ва. Међутим, није написана суштина, а и како би то учинио
овај портал када им то ти, Тегелтија, као наручилац текста,
ниси рекао, као што им ниси рекао и да бих ја, да је то све
198 Проф. др Милан Благојевић

тако како хоћеш да изрежираш, био оптужен и осуђен за
кривично дјело или барем за прекршај. А нисам, и то није
остало тајна за ВСТВ БиХ. Зато ћу ја, кад већ неће Тегел-
тија, јавности ради рећи суштину ове његове кухиње.
Елем, 2001. године добио сам као судија Основног
суда у Добоју у рад предмет по оптужници због кривичног
дјела злостављање у вршењу службе. За то кривично дјело
била су оптужена три инспектора Центра јавне безбједно-
сти у Добоју, која су негдје 1999. у просторије тог центра
привела четворицу добојских младића те их тукли, боље
рећи иживљавали се на њима (везујући их и за радијатор),
све у времену од 9.30 до 15 сати. Када су били пуштени
кућама, родитељи ових младића су их, видјевши у каквом
су им стању дјеца, одвели у болницу у Добоју, гдје су им
констатоване повреде (код једног и микрохематурија). У
том предмету сам судио као судија појединац и како је
поступак одмицао, почели су покушаји утицаја на мене.
Сјећам се, као сад да је било, кад ми је један дан у кан-
целарију ушла једна колегица судија (била је тада, као и
сада, судија Окружног суда у Добоју) рекавши ми да би
било добро да им дам условне осуде. Нисам хтио да о томе
разговарамо, па је кроз неко вријеме код мене у канцела-
рију непозван дошао пријатељ оптужених са намјером да
ми провуче кроз уши како су они опасни, да ће ми кости
поломити и да ћу завршити у колицима. Неко вријеме на-
кон тога ја сам донио пресуду којом сам све оптужене ин-
спекторе огласио кривим за наведено кривично дјело те
сам сваком од њих изрекао безусловне казне затвора од
по шест мјесеци. Била је то, колико знам, прва таква пре-
суда не само у Републици Српској него и у цијелој БиХ.
Правилност такве пресуде потврђује и чињеница да у по-
ступку по жалби Окружни суд у Добоју оптуженима није
изрекао условне осуде, након чега је Врховни суд Репу-
блике Српске одбио као неоснован захтјев оптужених за
ванредно преиспитивање пресуде.
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 199

Међутим, то што Окружни суд у Добоју (у чијем
вијећу је судија извјестилац био садашњи предсједник тог
суда) није изрекао условну осуду оптуженима, не значи
да је тиме прича била завршена. Напротив, прави посао
је одрађен тек у том суду. Наиме, он је свим оптуженим
инспекторима умјесто шест мјесеци изрекао затворске ка-
зне у трајању од по три мјесеца. А све то је учињено, јер је
тада био на снази закон према којем се казна затвора до три
мјесеца могла замијенити новчаном казном. И тако је од-
мах учињено. Сјећам се да је тадашњи предсједник Основ-
ног суда у Добоју (сада добојски адвокат), кад је предмет
враћен са Окружног суда, одмах узео предмет, па сам му
ја рекао како је потребно да ја најприје, као поступајући
судија, дам наредбу да се оптуженима и тужилаштву от-
преми одлука жалбеног суда. На то ми је предсједник Суда
рекао да то одмах учиним и да му одмах затим вратим
спис. Кад сам то учинио, предсједник Основног суда је
донио рјешење којим је сваком од оптужених тромјесечне
затворске казне замијенио новчаним казнама. На тај начин
оптуженим инспекторима је омогућено да и даље наставе
радити на тим позицијама у Центру јавне безбједности у
Добоју.
Они су затим тај свој посао обилато (зло)употребља-
вали, па су тако у форми службених забиљешки Центра
јавне безбједности у Добоју (са све својим потписима)
почели да достављају пријаве против мене ВСТВ БиХ. У
то вријеме (2002.) ја сам конкурисао за позицију судије
Уставног суда Републике Српске, јер сам прије тога док-
торирао правне науке. Сјећам се како је John Payton, који
је био члан комисије, био веома задовољан интервјуом са
мном у ВСТВ-у. Али су ови инспектори одрадили наве-
дени посао, на шта је дошла комисија оне Ракел Сурлиен
па је један њен члан, полицајац из Nеw Yорка (сада му се
заиста не могу сјетити имена), написао да ја не могу бити
именован за судију поменутог уставног суда.
200 Проф. др Милан Благојевић

Видиш, Тегелтија, тако су ови инспектори поступа-
ли и у случају онога што си ти сада доставио медијима,
желећи ме приказати у најцрњем свјетлу. Знаш, човјеку је
послије свега, кад остане са собом и Богом, најважније је
ли му савјест чиста, а мени је савјест чиста. Кажем то зато
што ја никад нисам био оптужен нити осуђен за било какво
кривично дјело, а једини прекршаји за које сам кажњен су
невезивање појаса и већа брзина (која никада није била 30
км/х већа од дозвољене) и све то имају у ВСТВ БиХ. Ка-
жем то и зато што ја овдје гдје сада радим нисам дошао
муфте нити се преко мене може одрадити било који посао.
Стога ја никако не могу бити особа каквом ме ти по-
моћу медија желиш приказати, суфлирајући им да кажу
како сам ја против провјере прошлости судија из личних
интереса. Да сам ја то, сигурно не бих писао о безглаво-
сти овдашњег правосуђа, у којем ликове попут тебе и теби
сличних овдашњи моћници преко ноћи произведу у које-
какве руководиоце и правосудне експерте и поставе их на
мјеста која ни по чему не заслужујете. Знаш ти то добро,
као што знаш да сам ја претходно раскринкао начин на
који си дошао ту гдје јеси и шта све радиш да би ту и даље
остао.
Зато ево још једне цртице која говори у прилог томе.
Пред крај децембра прошле године био сам, Тегелтија, у
друштву предсједника једног основног суда и једног су-
дије окружног суда у РС. Имена им овај пут нећу рећи, али
ћу и то учинити ако буде требало. Причало се о правосуђу,
па је тако тај предсједник основног суда у једном тренутку
рекао како је, кад су ономад били избори на којима си ти
прошао у ВСТВ БиХ, он у свом суду лобирао код судија да
не прођеш ти већ један други кандидат. Међутим, нисам
успио, рече тај предсједник, јер и он (то јест ти, Тегелтија)
има своје везе. Чим је то рекао, пале су ми на памет ријечи
госпође Александре Пандуревић изречене прије тога у
емисији „Поштено“ на Федералној телевизији 6. 11. 2017.
године. Госпођа Пандуревић је тада рекла како је позна-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 201

то да, кад је било именовање новог члана у ВСТВ (а то
је вријеме кад си ти прошао у ВСТВ), онда је хеликоптер
Владе Републике Српске слетио у Бијељину, а у том хели-
коптеру је био пријатељ данашњег члана ВСТВ БиХ који
је дошао у Бијељину да лобира да његов пријатељ буде
изабран за тог члана.
Видиш, Тегелтија, ја се оваквим стварима нисам ни-
кад бавио нити ћу, јер би ми било испод части да помоћу
моћника постанем судија било ког суда или носилац неке
друге правосудне функције. То је рачун на почек, којег
моћници фактуришу кад-тад ономе кога су довели у неки
од овдашњих уставних и врховних судова или у ВСТВ
БиХ. Опет као примјер, рећи ћу, у ствари поновићу, како је
рачун и то што мрачне силе хоће да прогурају нешто чега
сада нема у Закону о ВСТВ БиХ, а то су сасвим неодређени
појмови, да изузетно судија може бити разријешен и ако се
утврди да се у прошлости понашао непримјерено. Међу-
тим, шта је непримјерено, не зна се. Зашто? Па зато што
си им ти, Тегелтија, ко створен да се најприје „избориш“
за такве неодређене појмове (створене за злоупотребу и
рушење људи), након чега ћеш ти, наравно, бити мјера те
неодређене „вриједности“ и њен врховни тумач, задужен
да из правосуђа лиферујеш све оне који су непожељни за
те мрачне ликове.
Ближи се истек овог твог мандата, али познајући
наше правосуђе у душу, неће ме изненадити да будеш по-
ново изабран ту гдје ти није мјесто. Само напријед, Тегел-
тијa, кад је бал, нек’ је маскенбал, а мени ће бити част да
ме у том (маскен)балу ликови као што си ти и теби слични
истјерају из правосуђа.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/samovolja-
ustavnosud-ij-ska

Самовоља уставносуд(иј)ска

02. 03. 2018.
Прошла је већ цијела једна деценија како је Уставни
суд Босне и Херцеговине донио одлуку у сада већ чуве-
ном предмету Мактоуф, коју је (а тиме и сва правно иш-
чашена схватања из ње) касније касирао Европски суд за
људска права. У том предмету апелант је Уставном суду
БиХ поставио сасвим једноставно питање, а то је да ли је
(уставно)правно допуштено да му за кривично дјело буде
изречена строжа казна, иако она није била прописана за-
коном у вријеме када је учињено кривично дјело. Мада је
одговор на ово питање веома једноставан и зна га сваки
студент са завршеном другом годином правног студија,
Уставни суд БиХ је у том предмету ствари искомпликовао
до бола. Умјесто да одговори на једноставно питање, ба-
вио се свим другим, па се тако позивао на некакав предмет
Кокинакис против Грчке који са предметом Мактоуф има
везе таман толико колико и моје покојне бабе Јелисавка
(по мајци) и Ружица (по оцу) имају са тим Кокинакисом.
Учињено је то не би ли се што више замрсиле ствари и
тако оправдало нешто што се никако не може оправдати
(ни правно ни морално), а то је осуда Мактоуфа на строжу
казну, упркос томе што она није била прописана у вријеме
извршења кривичног дјела. Некако у сјени тих акробација,
које су par excellence примјери уставносуди(јс)ке само-
204 Проф. др Милан Благојевић

воље, остало је непримијећено да је ипак један судија тог
суда (Мато Тадић) издвојио мишљење и гласао правилно,
онако како ће касније одлучити и Европски суд за људска
права. Међутим, још је више остао непримијећен начин
на који је судија Тадић изразио своје неслагање. Наиме, у
свом издвојеном мишљењу он је свим осталим судијама
рекао дословно сљедеће: „Оно што је интересантно је да
је Уставни суд у ствари избјегао да одговори на апеланто-
во правно питање постављено о блажем закону...“. Када
се цитирано преведе у рјечник шала и вокабулара код нас
у БиХ, слободно се може рећи да је судија Тадић овим
рекао осталим судијама: „Хало ба, кога ви фолирате, чо-
вјек вас лијепо пита једно, а ви му причате друго (са све
некаквим Кокинакисом)“. Или, казано рјечником култног
филма „Маратонци трче почасни круг“, судија Тадић је у
предмету Мактоуф рекао исто оно што је у једној сцени
тог филма Бата Стојковић – Лаки Топаловић казао Зорану
Радмиловићу – Билију Питону, рекавши му: „Немој с’ ти
правиш блесав ту“.
Све што рекох, важи дословно и за оно што слиједи
у наставку, а што се догодило недавно, с једином разликом
што је овај пут изостала реакција судије Мате Тадића. У
мојој судијској пракси уочио сам, и није ме нимало страх
да то кажем јавно, како ми као судије варамо људе, а све
због правно и морално изопачених одредаба Закона о пар-
ничном поступку (ЗПП).
Примјер први. Према једној од одредаба ЗПП-а, у
споровима до 5.000 КМ вриједности, оно што у погледу
чињеница пресуди првостепени суд (општински, односно
основни) је као да је Бог пресудио, а његова се, знамо, не
побија. На једном примјеру из праксе, то значи сљедеће.
Тужилац (банка) је тужио одређено физичко лице и у ту-
жби наводи да му је дао кредит од 4.000 КМ, да му је ту-
жени вратио 2.000 КМ и да му је остао дужан 2.000 КМ.
Као доказ за то, тужилац је уз тужбу приложио писане до-
казе, у виду потврда о стању кредита из којих произлази да
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 205

му тужени дугује још 2.000 КМ. Тужени то негира, али не
изводи доказе који би потврдили ту његову тврдњу. Након
тога општински суд донесе пресуду којом одбије тужбе-
ни захтјев, при чему наведе да то чини зато што тужени
нема дуговања према тужиоцу. Међутим, у пресуди прво-
степеног суда нема оцјене доказа тужиоца, што указује да
чињенично стање није правилно утврђено. Када тужилац
изјави жалбу и кад тај предмет дође у жалбени суд, он ће,
таква је пракса (вјеровали ми или не), жалбу тужиоца од-
бити уз стереотипно образложење да се жалбом апостро-
фира погрешна оцјена доказа (оних тужиочевих потврда о
стању кредита), чиме се првостепена пресуда побија због
неправилно утврђеног чињеничног стања, а то је ЗПП-
ом забрањено. И заиста, кад се погледа ЗПП, стоји да је
њиме у споровима до 5.000 КМ вриједности забрањено
жалбом указивати да је општински суд погрешно утврдио
чињенично стање. Е сад, судови су то једва и дочекали па
се грчевито боре да тако и остане, јер општински судови
знају да кад они ударе (народски речено ошину) чекићем
по чињеницама у својој пресуди, то више ниједан суд (па
ни жалбени) не смије да пипне. А судије у жалбеним су-
довима то једва и чекају, јер ето мање посла за њих, по-
што је најлакше рећи да закон нешто забрањује и да ето
они, тобож, жалбу странке одбијају само због тога. То што
странка на овај начин остане ускраћена за 2.000 КМ (као
у наведеном примјеру) или за сваки други износ до 5.000
КМ, никога није брига. Е такви су нам наша држава и пра-
восуђе.
Примјер други. Ништа боље није и кад је ријеч о оно-
ме што се назива пресудом због пропуштања у парничном
поступку. ЗПП прописује обавезу туженог да мора одго-
ворити на тужбу у којој је тужилац предложио доношење
такве пресуде и да то мора учинити у року од 30 дана, а ако
то не учини, суд ће донијети пресуду због пропуштања,
којом га може обавезати на плаћање било ког новчаног
износа (што укључује и милионске). Једини услов је да
206 Проф. др Милан Благојевић

тужбени захтјев није очигледно неоснован, али шта је очи-
гледно неосновано, то закон не каже, тако да је овом праз-
нином остављен простор за разне малверзације (које се и
дешавају у пракси), имајући у виду да ЗПП забрањује да се
оваква пресуда жалбом побија због погрешно утврђених
чињеница.
Сит оваквих изопачености и још изопаченије суд(иј)
ске праксе, затражим ја као судија од Уставног суда БиХ,
јер на то имам право према Уставу БиХ, да оцијени устав-
ност наведених одредаба ЗПП-а Републике Српске. Ука-
жем ја њима како се тиме повређује неколико уставних
права и слобода. Између осталог, повређује се право на
једнакост људи пред законом, чега нема ако они који имају
потраживање преко 5.000 КМ могу својом жалбом да по-
бијају пресуду због погрешно утврђених чињеница, док
кокузи са потраживањима до 5.000 КМ немају то право.
Кажем ја њима да се тиме повређује и право на дјелотво-
ран правни лијек, као што им рекох и да се повређује људ-
ско право на слободу изражавања мишљења (што подра-
зумијева и право да се не изрази мисао, а да се због тога
не буде санкционисан од државе) тиме што се пропише да
се мора изјавити одговор на тужбу, а ако се то не учини,
услиједиће санкција у виду пресуде због пропуштања. С
тим у вези повучем ја овима из Уставног суда БиХ и једну
паралелу. Наиме, кажем ја њима да то што ЗПП пропи-
сује о пресуди због пропуштања је исто као кад би јавни
тужилац подигао оптужницу за кривично дјело и достави
је оптуженом, уз упозорење да има 30 дана да изјави одго-
вор, а ако га не изјави, биће осуђен за кривично дјело, јер
се сматра да га је ћутањем (неизјављивањем одговора на
оптужницу) признао.
Дакле, само што још нисам цртеже и анимације
унио у мој захтјев, али све је било бадава. Наиме, као у
случају Мактоуф, Уставни суд БиХ је причао о некаквим
случајевима пред Европским судом за људска права. По-
мињaо је тако и некакав предмет Генкин против Русије,
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 207

који са мојим питањима има везе исто као онај Кокинакис
са мојим бабама, да би на крају закључио да су све наведе-
не одредбе ЗПП-а наводно исправне. Нажалост, овај пут је
изостало оно Тадићево: „Хало ба, кога ви фолирате...“, као
што прећуташе и онај мој дио захтјева у комe сам рекао да
бисмо, кад би пресуда због пропуштања била уставна, мо-
гли комотно да кажемо да и оптужени који ћути у кривич-
ном поступку признаје кривично дјело. Да, рече Уставни
суд и да наводно Европска конвенција о људским правима
не приморава државе уговорнице да оснивају апелационе
судове. Ово је тешка неистина, и то је јасно свакоме ко
зна члан 13. Европске конвенције, јер је њиме прописа-
но право на дјелотворан правни лијек, што подразумије-
ва постојање апелационих судова. Стога ме не чуди што
Уставни суд БиХ није ни одлучио о овом дијелу мог захтје-
ва. Биће да је то зато што сам употријебио само ријечи „не-
постојање дјелотворног правног лијека“, а нисам им навео
да су оне прописане чланом 13. Европске конвенције о
људским правима. Осим тога, заборавише судије како из
члана 1. Устава БиХ произлази да је БиХ држава заснована
на владавини права, па све и да нема члана 13. Европске
конвенције, био би довољан тај дио нашег Устава. Кажем
то зато што владавине права у њеном истинском облику
нема ако се законодавцу и судовима омогући да, без права
испитивања, дјелују на начин на који сам, надам се, указао
у овом тексту. Или, како би рекао Томас Џеферсон, „...у
стварима власти не треба више да се чује о повјерењу у
човјека, већ га ланцима устава треба спутати да не чини
зло“. Е мој Томасе, бадава је све то што си давно исправно
рекао кад нема(мо) правих судија.
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
pravosudno-pro-padanje-350125

Правосудно (про)падање

23. 03. 2018.
Пишући својевремено поему The Orchestra, потре-
сен бомбардовањима Хирошиме и Нагасакија, амерички
пјесник Вилијам Карлос Вилијамс је у својим стиховима
сјајно изразио једну разарајућу способност савременог
човјека. Наиме, Вилијамс је у тој поеми дословно казао
сљедеће: „Man has survived hitherto because he was too
ignorant to know how to realize his wishes. Now that he can
realize them, he must either change them or perish.“ Дакле,
рече Вилијамс (у слободнијем преводу) како је човјек до-
сад преживио зато што је био превелика незналица да би
знао како да оствари своје жеље, али да сада, када зна како
да их оствари, човјек мора да промијени своје жеље или
да пропадне.
Е сад, не сумњам да ће бити оних који ће рећи какве
везе има наслов ове колумне са Williamsovim стиховима.
Међутим, примјери који слиједе показаће, надам се, да та
веза и те како постоји, јер оно што правосуђе може да (о)-
смисли није ништа друго до способност одређених особа
из тог система да креирају противправне ствари којима
остварују своје жеље, чиме систем правосуђа не само да
пада већ и пропада.
Има већ година како сам учествовао на једном струч-
ном скупу овдашњих судија и тужилаца, на којем нас је
210 Проф. др Милан Благојевић

„едуковао“ службеник једне од безбједносних агенција
на тему заштите тајних података. Том (не)приликом један
од присутних окружних тужилаца питао је „едукатора“
(који није правник) како да поступи у свом предмету, чије
чињенице се своде на сљедеће. У кривичној пријави коју
је тај окружни тужилац добио у рад од једног центра јав-
не безбједности, службено лице тог центра је на један од
прилога уз пријаву одлучило да стави ознаку повјерљиво.
На тужиочево питање „едукатор“ га „поучи“ да затражи од
полицијског службеника да скине ознаку тајности, а ако то
овај одбије, онда тужилац и даље треба да поступа са тим
документом као тајним. Два су апсурда у свему овоме, како
сам тада говорио (што ћу поновити и сада). Први апсурд
је да тужилац уопште постави такво питање, јер према за-
кону тужилац руководи истрагом, због чега њему не може
у било чему бити надређен полицијски службеник. Други
апсурд је у томе што одговарајући закон о кривичном по-
ступку не дозвољава полицијском службенику да ставља
ознаке тајности на било шта што уз кривичну пријаву до-
стави надлежном тужиоцу. Да, све вријеме на истом скупу
провејавало је и „едуковање“ како овакви примјери указују
на потребу сарадње полиције и тужилаца. То је посљеди-
ца наопаке праксе, којој кумује ВСТВ БиХ, да полиција и
тужилаштва закључују тзв. споразуме о међусобној сара-
дњи. Глуво било, па однос између полиције и тужилашта-
ва није сарадња (координација) већ субординација, у којој
тужилаштво руководи (и сноси одговорност) истрагом,
због чега оно издаје наредбе полицији која поступа по тим
наредбама. Ако је тако, а јесте, онда немају шта да „са-
рађавају“ (казано рјечником Срећка Шојића) полиција и
тужилаштва и да закључују незаконите споразуме о томе.
Али авај, све то се ради и ступидно промовише у
пракси, па тако и (квази)сарадња између виших и нижих
судова, при чему у позадини свега тога стоји актуелни са-
зив ВСТВ БиХ, са Миланом Тегелтијом на челу. Најсвје-
жији примјер је оно што се у суду гдје радим догодило 20.
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 211

марта ове године. Тог дана, око подне, у канцеларију код
мене је ушла једна стручна сарадница да ми каже како од-
мах морам да идем на сједницу Грађанског одјељења, која
је ненајављено заказана. Тридесетак минута прије доласка
сараднице на мој службени мејл добио сам, као и остале
судије Грађанског одјељења, документ назван „Приједлог
Меморандума о сарадњи између Основног суда у Бањалу-
ци и Окружног суда у Бањалуци“. Припремила га је једна
колегица дугогодишњи судија Окружног суда у Бањалу-
ци, која се иначе пријавила за позицију судије Врховног
суда Републике Српске на конкурс који је у току, а по којем
треба да одлучи онај актуелни сазив ВСТВ БиХ који сам
претходно поменуо.
Из наведених чињеница произлази да дугогодишњи
судија једног апелационог суда пристаје да пише овакав
споразум о сарадњи, иако је он противан Уставу РС, За-
кону о парничном поступку, Закону о судовима РС, Пра-
вилнику о унутрашњем пословању редовних судова и
другим прописима. Неуставност и незаконитост тог спо-
разума произлази, између осталог, из чињеница да је њиме
предвиђено да се један првостепени и један жалбени суд
договарају да првостепени суд може поднијети захтјев за
уједначавање судске праксе жалбеног суда (тачка I прије-
длога Меморандума), по којем жалбени суд мора да посту-
пи, без обзира што је то, примјера ради, супротно Закону
о парничном поступку који такву могућност не дозвољава
ниједном основном нити окружном суду у РС. Или, у тач-
ки I је предвиђено и да Основни суд у Бањалуци има право
да делегира Окружном суду у Бањалуци нешто за шта је
у споразуму скован израз „пилот предмети“. Суштина ове
„ингениозности“ је да поменути основни суд има право
да делегира Окружном суду предмете у којима се појави
спорно правно питање, а Окружни суд се, према истом
споразуму, обавезује првостепеном суду да ће такве пред-
мете рјешавати у договореном року који неће бити дужи
од 90 дана. Наравно, све ово су тешке и озбиљне незако-
212 Проф. др Милан Благојевић

нитости, будући да је такво нешто забрањено прописима
на које сам претходно указао. Стога је незаконит и онај
дио приједлога Меморандума у којем се ова два суда, као
два ахбаба у механи, договорише да ће по његовом пот-
писивању ићи у joint quasi-judicial enterprise којим ће они
прописати Смјернице о провођењу парничног поступка,
са све Приручником за, како стоји у Меморандуму, писме-
ну (ваљда су мислили писану) израду пресуде.
На сједници Грађанског одјељења 20. марта ове го-
дине ауторка Меморандума је изложила његову суштину,
након чега се, да туга буде већа, за ријеч одмах јавила још
једна колегица судија Окружног суда у Бањалуци, рекавши
како је овај Меморандум нешто одлично што треба подр-
жати. Ја сам се томе успротивио рекавши да се ради о сра-
моти и озбиљној и тешкој незаконитости, док су остале ко-
легице и колеге Меморандум подржали мудрим ћутањем.
Дакле, проблем више није само у првостепеном суду
и оним стренџерима (Холандезима и Норвежанима) који
то индукују заједно са ВСТВ БиХ, већ је проблем што то
не само прихватају него се у томе и ангажују судије жал-
беног суда, које то никако не би требале чинити, јер је то
незаконито и води у (про)падање правосуђа.
Након свега овога не могу се отети утиску да је све
то у вези са неколико чињеница којима ћу завршити текст,
препуштајући читаоцу да и он изводи своје закључке.
Најприје ћу поновити нешто о чему сам већ писао, а то
је казивање госпође Александре Пандуревић у емисији
„Поштено“ на Федералној телевизији 6. 11. 2017. године.
Госпођа Пандуревић је тада рекла како је познато да, кад је
било именовање новог члана у ВСТВ (а то је вријеме кад
је у ВСТВ прошао Милан Тегелтија), онда је хеликоптер
Владе Републике Српске слетио у Бијељину, а у том хели-
коптеру је био пријатељ данашњег члана ВСТВ БиХ који
је дошао у Бијељину да лобира да његов пријатељ буде
изабран за тог члана. У вези са овим што рече госпођа
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 213

Пандуревић је чињеница да се у Влади РС (тачније у Ми-
нистарству правде) пишу закони из области правосуђа, па
тако и Закон о парничном поступку. Крајем јула 2013. сту-
пиле су на снагу измјене тог закона, којима је жалбеним
судовима забрањено да у парничном поступку могу уки-
дати првостепену пресуду више од једанпут. Као посљеди-
цу тога сада имамо, што сам искусио у сопственој пракси,
да основни судови након што им се укине пресуда често
доносе исте пресуде као оне које су претходно донијели,
све по моделу copy-paste. Стога жалбени суд у таквим слу-
чајевима, због грешака нижестепених судова, бива претва-
ран у првостепени суд, те због садашњег закона мора (нај-
чешће на више рочишта за расправу) поново саслушавати
бројне свједоке и вјештаке, чиме се никако не доприноси
ефикасности правосуђа. Али то и није важно, битно је да
је овакво законско „рјешење“ усвојено, а усвојено је мало
прије него што ће Милан Тегелтија са позиције предсјед-
ника Основног суда у Бањалуци ускочити на чело ВСТВ
БиХ. У том суду ради, ако се не варам, нешто више од 60
судија, што је готово четвртина свих судија у РС, с тим што
је број судија првостепених судова далеко већи од броја
судија жалбених судова, тако да су првостепени судови
(баш као у политици) најважнија изборна база како тада
тако и данас. Ускоро Тегелтији истиче тај мандат, са чим
се поклапа заказивање поменуте хитне сједнице Грађан-
ског одјељења Окружног суда у Бањалуци. На њој је истог
дана дата подршка поменутом Меморандуму о сарадњи
између Основног суда и Окружног суда у Бањалуци, све
да би одмах наредног дана Меморандум био прослијеђен
у даљу процедуру. Вјероватно и због тога да се све заврши
прије него што започну избори за нови мандат предсједни-
ка ВСТВ БиХ, па ће и „постигнуће“ у виду Меморандума
у изборној утрци бити приказ(ив)ано као борба за судије
првостепених судова, иако је позадина сасвим другачија.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/savjesno-
o-nesavjesnom-radu-353739

Савјесно о несавјесном раду

06. 04. 2018.
Ових дана често се код нас могу чути позиви на бри-
сање кривичног дјела несавјесног рада у служби. У комба-
тацији коју воде тим поводом заговорници ове идеје изно-
се најчешће два аргумента, од којих је један да је то кри-
вично дјело избачено из већине кривичних законодавстава
у ЕУ, а други је да се, када је уведено 1946. године код нас,
њиме покушавала очистити управа од непартијских људи.
Ниједан од ових аргумената напросто не стоји, што ме је
подстакло на писање овог текста којим желим указати на
то да морамо савјесно зборити о несавјесном раду и по-
треби његове инкриминације.
Када је ријеч о законодавству ЕУ, чињеница је, која се
не може порећи, да управо то законодавство врви од веома
неодређених појмова. Само Европска конвенција о људ-
ским правима је препуна таквих појмова, попут „нељудско
поступање“, „понижавајуће поступање“, „грађанско пра-
во“, „правично суђење“, „имовина“ итд, итд. Или, у члану
5. Директиве Вијећа Европске уније, број 2000/78/ЕЗ од
27.11.2000. године, прописана је обавеза послодаваца „да
предузму одговарајуће мјере, гдје су потребне, како би се
лицу са инвалидитетом омогућио приступ запошљавању,
учествовање или напредовање на послу или школовање,
уколико такве мјере не би за послодавца представљале не-
216 Проф. др Милан Благојевић

сразмјеран терет.“ Како видимо (а вјерујем да сви види-
мо исто), европски законодавац ниједном ријечју не уреди
правном нормом на овом мјесту (а ни на неком другом у
поменутој Директиви) шта су то одговарајуће мјере, када
су оне потребне, као и шта је несразмјеран терет за по-
слодавца и када се сматра да он постоји. Били су ово
само неки од примјера онога што је узроком правог хаоса
у правном поретку ЕУ. Изгледа да такав хаос и треба, јер
се само тако може оправдати постојање Европског суда за
људска права и Европског суда правде, чије одлуке су че-
сто у приличној мјери напуњене не тумачењем и примје-
ном важећих норми него креирањем нових правних нор-
ми, затим таутологијом, откривањем топле воде и бројним
веома неодређеним формулацијама, које се могу тумачити
и ‘вако и ‘нако, баш попут оног учесника на једним од ов-
дашњих протеста који сједећи на, чини ми се, бетону једне
од сарајевских улица поред себе држи таблу на којој пише
„Ја дошо ‘нако“. Е сад, да ли је то заиста ‘нако или је, пак,
‘вако, Бог ће га знати.
Дакле, поменути судови само захваљујући оваквим
неодређеним појмовима јесу ту, да неколицина људи који
се зову њиховим судијама могу са једног мјеста унифо-
рмисати и контролисати свеколики живот у ЕУ. То није
ништа друго до вид савременог тоталитаризма пресвуче-
ног у европску мантру, за коју је скован и посебан еуфе-
мизам „правно насљеђе ЕУ“ илити acquis communautaire.
Од наведених опскурних појединачних прописа, као
својеврсних стабала, професионална правничка заједни-
ца у Босни и Херцеговини не може (или неће) да види
(пра)шуму хаоса званог правни поредак ЕУ, јер побогу
то је ипак ЕУ, а све што долази из ње мора бити не само
беспоговорно прихваћено и глорификовано, већ ми ништа
на свом простору не треба да чинимо на поправљању тог
хаоса. Зато се неосновано напада инкриминација неса-
вјесног рада у служби, а кад понестане „муниције“ за кри-
тику ваљаним аргументима, па увијек се може позвати на
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 217

прошли систем и рећи да је она у том систему наводно
служила за прогон његових неистомишљеника.
Да ствари ипак не стоје тако, свједочи пажљива ана-
лиза онога што се зове бићем кривичног дјела несавјестан
рад у служби. Дакле, у том бићу од одлучне важности је
да учинилац овог кривичног дјела (свако службено лице)
свјесно крши закон или други пропис, пропушта да оба-
вља дужност надзора или на неки други начин очигледно
несавјесно поступа у вршењу службене дужности те тиме,
иако је свјестан тог кршења, повриједи нечије право или
му таквим својим (не)чињењем проузрокује штету. Нема у
овим ријечима ничег нејасног за сваког истинског профе-
сионалца, па ни у ријечима које гласе: „или на неки други
начин очигледно несавјесно поступа“. Тих нејасноћа нема
нити може бити у овим ријечима, ако се има у виду њи-
хово значење и циљ, а то је да се и „очигледно несавјесно
поступање“ односи на свјесно кршење прописа или невр-
шење дужности надзора.
Има једна латинска која каже: „Exempla discimus“,
што ће рећи да на примјерима (најбоље) учимо. Кажем ово
зато што када се ова стара мудрост примијени на проблем
о којем овдје пишем, то изгледа овако. У судској пракси
суда у ком радим уочио сам појаву да пролазе одлуке у
којима се странци која је успјела у парници досуде тро-
шкови парничног поступка, који могу износити и десети-
не хиљада КМ, зависно од вриједности предмета спора.
Није проблем у томе што се досуде ови трошкови, јер је
то слово закона и тако треба бити. Међутим, проблем је
у томе што првостепени судови на тек досуђене трошко-
ве досуђују и законску затезну камату која тече одмах, од
дана доношења првостепене пресуде. Е то је већ кршење
закона, јер законска камата на сваки новчани дуг, а и тро-
шкови поступка су новчана обавеза, припадају повјериоцу
тек када и ако дужник падне у доцњу са испуњењем те
обавезе. Да би дужник пао у доцњу, мора му се најприје
оставити рок за њено добровољно испуњење. То се мора
218 Проф. др Милан Благојевић

учинити и у пресуди којом се досуђују трошкови поступ-
ка, с тим што тај рок може почети да тече тек кад пресуда
постане правноснажна. Нажалост, у судској пракси се све
ради сасвим супротно, што проузрокује имовинску штету
дужнику који треба платити трошкове поступка. Наиме,
када дужник уложи жалбу на првостепену пресуду којом
је, на примјер, обавезан да плати 100.000 КМ трошкова
поступка (у неком вишемилионском спору) и истовре-
мено му је одређено да плати и законску затезну камату
почев од дана доношења првостепене пресуде, протекне
и по двије-три године док жалбени суд одлучи о његовој
жалби. Када тај жалбени суд одбије жалбу и у цијелости
потврди овакву првостепену пресуду (што се дешава у
пракси), то значи да овај јадни жалилац мора да плати и
законску затезну камату на оних 100.000 КМ трошкова и
за оне двије-три године док је чекао одлуку по жалби, иако
то није дужан ако се држимо слова закона. Осим тога, он
се на тај начин и санкционише због изјављивања жалбе,
што је апсурд над апсурдима.
Иако се радило о само једном примјеру он је, сигу-
ран сам, сасвим довољан да (до)каже колико је неопходно
постојање инкриминације несавјестан рад у служби и ко-
лико би било погубно када би она била укинута.
Осим тога, нема мјеста њеном укидању и ако се има
у виду функција сваког кривичног законодавства, па тако
и нашег. Наиме, свако кривично законодавство има двоја-
ку функцију: превентивну и репресивну. Другим ријечи-
ма, не постоји кривични закон само зато да би се на њега
позвали у примјени репресије према учиниоцу кривичног
дјела, већ је закон прије свега зато да својим садржајем
упозорава и одвраћа потенцијалног учиниоца од његовог
криминалног наума или непажње. Управо такву функцију
има и инкриминација несавјесног рада у служби, због чега
се њој самој не може ништа приговорити, већ се приговор
треба упутити само онима који су позвани да је примијене,
али то неће или не знају.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/ustavi-i-
ne-srece-drust-a-va-357195

Устави и (не)среће друшт(а)ва

20. 04. 2018.
Има већ више од шест година како сам написао
књигу под насловом „Исламски конституционализам на
ирански начин“. У њој сам указао на једну специфичност
својствену не само Уставу Ирана него и уставном уређењу
Либије Моамера ел-Гадафија, којег, нажалост, више нема,
као и уставима Сиријске Арапске Републике (оном из доба
Хафеза ел-Асада, као и важећем уставу донесеном под
владом његовог сина Башара ел-Асада). Заједничко свим
тим системима јесу одредбе о основама њиховог социјал-
но-економског уређења за човјека (не за богаташе). Тиме
се жели изградити срећније друштво, али је то истовреме-
но и њихова несрећа, јер се западни предатори са тим не
могу помирити и желе их немилосрдно уништити. Дубоко
потресен страдањем недужног сиријског народа, а наро-
чито посљедњим криминалним бомбардовањем Дамаска
од САД, Велике Британије и Француске, не могу а да и
овај пут не кажем зашто, између осталог, капиталистички
Запад тако бјесомучно кидише на ове државе. Чиним то
тим прије што се, колико сам запазио, о томе код нас мало
зна и још мање пише.
Да би се разумио „raison“ који је у позадини свега
тога, морам све нас подсјетити на чињеницу како се (рас)-
падом некадашњег комунистичког свијета Запад (тј. САД
220 Проф. др Милан Благојевић

и ЕУ) дао у подухват не само голог физичког подјармљи-
вања свијета већ и у подухват својеврсне индоктринације
чија суштина лежи у (квази)учењу (издигнутом на ниво
светости) према којем је приватна својина основа на којој
се мора и једино може градити не само економски него и
цјелокупан друштвени систем. И Европска конвенција о
људским правима је (о)смишљена да глорификује приват-
ну својину, при чему не видимо да се тиме у ствари штите
приватна својина милијардера и незајажљиви капитализам
који нашу планету води у пропаст. Нажалост, у све то је
упрегнута и уставна наука која нас индоктринише и на-
меће нам канон према којем нема привреде без тржишне
привреде и приватне иницијативе. Тиме се једино може
објаснити и чињеница да је ЕУ, еуфемизујући ову суштину
појмовима какав је појам тзв. функционалне тржишне еко-
номије, издала својеврсну заповијест за приватизацијом
државног и друштвеног власништва као услова да би се
приступило у њено чланство. Тиме се неизбјежно води у
првобитну акумулацију капитала и слабљење, тачније раз-
арање држава које прихватају овакве захтјеве, што Запад и
хоће пошто на тај начин омогућује сопствену хегемонију
над тим државама и друштвима.
Е управо свему томе се одупиру уставна уређења др-
жава с почетка овог текста. Иако је нормативном дијелу
Устава Ирана својствена дихотомија, јер се у њему мије-
шају елементи исламског и републиканског, ипак је чиње-
ница да из члана 44. тог устава произлази како економија
Ирана почива на државном сектору. Наиме, предузећа у
свим важним индустријама ове велике земље, затим спољ-
на трговина, банкарство, бродоградња, авионска инду-
стрија и саобраћај, радио-телевизија и сл. су у државној
својини и њима управља држава. Овај дио Устава Ирана
представља саму срж његовог социјално-економског уре-
ђења и у складу је са начелом из уводног дијела истог
устава које прописује да је економија средство, а не циљ,
како би се њоме омогућило задовољење потреба свих људ-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 221

ских бића. Таквим уређењем омогућује се дуговјечност
цјелокупном систему и оно представља контрарност данас
владајућем схватању, нарочито у западној уставноправној
теорији, према којем се успјешно функционисање савре-
мених политичких система наводно не може замислити
без тржишне привреде у којој доминира приватна својина.
У члану 13. тзв. Привременог устава Ирака из 1990.
године, дакле у вријеме Садама Хусеина, било је одређено
да су сва национална богатства и основна средства про-
изводње власништво народа, а чланом 15. истог устава
била је прописана неповредивост овог народног власни-
штва.
До прије неколико година оваквим схватањем еко-
номског уређења могла се похвалити и Либија пуковника
Гадафија. Основе њеног економског система биле су по-
стављене у Гадафијевој Зеленој књизи која је имала функ-
цију устава, јер Гадафијева Либија није имала устав у фор-
малном смислу. У другом дијелу Зелене књиге постављене
су основе за укидање приватне својине у свим за државу
и друштво важним сферама економског живота, узимајући
стално у обзир опште добро. Поставивши овакве основе
економског уређења Либије, Гадафију је пошло за руком да
Либију учини земљом са једним од највећих доходака по
становнику у Африци, затим земљом са бесплатном здрав-
ственом заштитом, бесплатним школовањем, бесплатном
струјом за грађане, ријешеним стамбеним питањем свих
својих грађана и др. Стога нас искуство Гадафијеве Либије
треба подсјећати на истину да се демократија не смије по-
сматрати само као могућност да се изађе на изборе и гласа
ко ће владати земљом у одређеном периоду, већ прије све-
га као систем владавине који дјелотворно остварује инте-
ресе народа.
Најзад, овом списку држава треба додати и Сирију.
Њеним Уставом из 1973. године (за вријеме предсједни-
ковања Хафеза ел-Асада) економија је била одређена као
222 Проф. др Милан Благојевић

планска социјалистичка економија, што довољно говори.
Наиме, таква одредба имала је за циљ елиминацију свих
облика експлоатације човјека. И према важећем Уставу
Сирије из 2012. године (потврђеном на референдуму),
државна својина је доминантан својински облик, уз обаве-
зу државе да инвестира у тај сектор и да надгледа његово
управљање ради користи цијелог народа (члан 14. Устава
Сирије из 2012. године). Захваљујући томе Сирија је била
држава без спољњег дуга, са стопом инфлације од 4% у
јуну 2011. године, што довољно говори о добром животу
којим се живјело у њој.
Запад је на криминалан начин, без одобрења Савје-
та безбједности УН, напао и срушио наведене економске
системе у Ираку и Либији (у Иран као војно моћну држа-
ву не смије ударити), а сада то бјесомучно чини и према
Сирији. Разлоге таквог понашања свакако треба тражити
и у ономе на шта сам желио указати овим текстом, јер су
овакви социјално-економски системи својим постојањем
и успјешношћу свједочили да људи могу и те како добро,
односно хумано живјети у државама организованим на
оваквим економским основама. Ова истина никако не од-
говара западним моћницима, али то не треба бити разлог
да се на њу не подсјећамо.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/privat-
izova-ni-sudovi-362540

Приват(изова)ни судови

11. 05. 2018.
У плејади великих правних мислилаца Француске
једно од најзначајнијих мјеста заузима Леон Диги. То мје-
сто он је заслужио својим оригиналним и утицајним прав-
ним учењем, чију окосницу чини учење о јавним служба-
ма, које је изложио давне 1913. године у дјелу под насловом
„Преображаји јавног права“. У том дјелу Диги је, између
осталог, правилно запазио како у друштву организованом
у државу постоји тежња да се у обављању јавних служби
примијени децентралистички систем, а у њему и систем
концесије којим се вршење јавне службе може повјерити
и неком појединцу. Међутим, запазивши то, Дигију ни на
памет није падало да каже како држава може повјерити
неком приватном лицу било који дио своје функције судо-
вања. Умјесто тога, Диги је говорио о повјеравању јавних
служби везаних за локалне потребе (тзв. територијална де-
централизација), додјељивању од стране државе неке имо-
вине одређеној јавној служби (тзв. имовинска децентра-
лизација), као и о индустријализацији јавних служби, што
се, казано Дигијевим ријечима, „...односи само на службе
које саме по себи имају индустријски карактер, као што су
разне транспортне службе, жељезнице, поште“.
Диги је све ово говорио зато што је добро знао да
владавина права поред материјалних ограничења држав-
224 Проф. др Милан Благојевић

не власти (одређеност и општост закона, њихова постоја-
ност те унутрашња морална вриједност и праведност), по-
дразумијева и институционална и процесна јемства. У та
јемства изнад свега спадају судови као институције, као и
одговарајући судски поступци. Дакле, нема истинске вла-
давине права, па ни оне о којој је ријеч у члану I.2. Устава
Босне и Херцеговине, ако судови (и само судови) не воде
било који од судских поступака, па тако и извршни судски
поступак.
Све је ово правна абецеда која се, као и свака абеце-
да, учи на првој години основног студија права. Рече ових
дана један познати сарајевски адвокат (и у праву је човјек)
да кад политика уђе у судницу, правда излети напоље.
Исто се може рећи и за (не)знање, јер кад незнање упадне
у правосуђе, знање и рационалност излијећу наглавачке
кроз прозор.
Сијасет је примјера тријумфовања незнања и ира-
ционалности у нашем правосуђу, а најсвјежији је онај
којим се неки дан чак и похвалио ВСТВ БиХ. Наиме, на
интернет-порталу ове институције 27. априла 2018. годи-
не објављена је вијест да је ВСТВ БиХ „...донио закључак
да се ефикасност извршног поступка може унаприједити и
повећати преносом одређених надлежности судова у извр-
шном поступку на институције изван правосудног систе-
ма успостављањем приватних агенција, односно приват-
них извршитеља у фази наплате потраживања“. За овакав
закључак ВСТВ БиХ се позива на то да је у судовима у
БиХ милион и седамсто хиљада неријешених тзв. кому-
налних предмета, који произлазе из неплаћених рачуна
за коришћење струје, воде, гријања и сл, на које предмете
отпадају двије трећине од укупног броја неријешених суд-
ских предмета.
Шта је посљедица „умног закључка“ ВСТВ БиХ,
није тешко закључити. Наиме, овим се полажу темељи да
код нас приватна лица постану судије у извршном поступ-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 225

ку, па ћемо тиме добити приват(изова)не судове. Све ово
ВСТВ БиХ чини упркос томе што зна, под условом да ње-
гови чланови нису заборавили оно што се учи на почетку
правн(ичк)ог образовања, да је и најмањи дио извршног
поступка функција иманентна само судовима у било којој
држави која истински хоће да буде правна. У супротном,
доћи ћемо у ситуацију да, на примјер, тражилац извршења
(рецимо, дистрибутер воде) ради намирења свог потражи-
вања поднесе приједлог за принудно извршење продајом
покретних ствари дужника, а онда ту продају не врши суд,
већ неки приватник. Ту се ствари додатно компликују, за
шта може послужити један у низу примјера. Рецимо, пре-
ма Закону о извршном поступку између дана пописа и за-
пљене покретних ствари и дана њихове продаје мора про-
тећи најмање 15 дана. Међутим, истим законом дозвољена
је продаја покретних ствари и прије наведеног рока ако
постоји опасност од знатног пада њихове цијене. Ако би
приватници постали судови, како жели ВСТВ БиХ, онда
би они на терену одлучивали да ли постоји наведена опа-
сност, па ако одлуче да постоји, могу данас пописати веш-
машину, шпорет и друге ствари дужника, а већ наредног
дана их продати и тиме оставити дужника без ових ствари
неопходних за живот. Шта има дужник од тога што би му
закон у оваквом случају дао право да се обрати суду, кад су
ствари већ продате. Осим тога, прописивање таквог права
за дужника значило би да се овакви предмети опет враћају
у суд, тако да бисмо оно што смо добили на мосту, овом
„ингениозношћу“ ВСТВ БиХ изгубили на ћуприји (народ
то још зове и пресипањем из шупљег у празно).
Новинска колумна је мало либро у које, због такве
њене природе, не може много стати. Но, вјерујем да је и
само један примјер који сам претходно навео довољан да
закључимо колика опасност по владавину права и државу
вреба иза ове авантуре у коју се упушта ВСТВ БиХ. Стога
од таквог авантуризма треба одмах одустати и рјешење за
нагомилани број предмета (про)наћи у ономе што посто-
226 Проф. др Милан Благојевић

ји у Уставу Федерације БиХ, Уставу Републике Српске и
Статуту (тачније речено уставу) Брчко дистрикта. Наиме,
устави Федерације БиХ (V.4.11) и РС (Амандман XCVI)
прописују и функцију додатног судије. Статут Брчко ди-
стрикта (члан 66) ова питања препушта свом законодавцу,
па тако из члана 42. Закона о судовима Брчко дистрикта
произлази да и овај дистрикт има могућност именовања
додатних судија, коју могућност прописује и члан 48. За-
кона о ВСТВ БиХ.
Шта хоћу овим да кажем? Прије свега, треба лоци-
рати проблем, односно одговорити на питање које, да се
послужим рјечником из култне „Аудиције“, гласи: „Ђе, ба,
запело?“. Другим ријечима, треба идентификовати судове
у БиХ у којима има највећи број неријешених предмета и
онда у тим судовима (првостепеним и жалбеним) повећати
број судијских извршилаца. Колики ће то број бити, није
тешко утврдити, ако се поред броја неријешених предме-
та узме у обзир просјечно вријеме потребно да се ријеши
сваки појединачни предмет. Међутим, повећање броја су-
дијских извршилаца не значи да би они били именовани
као сталне судије. Умјесто тога, а на основу наведених
уставних и законских одредби, биле би именоване додатне
судије на тачно одређени мандат, то јест на вријеме за које
претходно ВСТВ утврди да је потребно како би се ријеши-
ли сви неријешени предмети. Истина, то изискује финан-
сијска средства, али свака држава, па и ова наша, кошта и
тога морамо бити свјесни.
То је, дакле, пут којим треба ићи, јер ће тиме бити
остварено више циљева од користи за друштво и држа-
ву. Наиме, тиме би били ријешени нагомилани предме-
ти, сачувана владавина права, онемогућено стварање
приват(изова)них судова те омогућено бројним правни-
цима да као додатне судије стекну судијско искуство, што
ће им бити од користи у њиховој даљој професионалној
каријери.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/nezakoniti-
pravosudni-izbori-364009

Незаконити правосудни избори

17. 05. 2018.
Једна од одлика добрих закона без којих нема здраве
државе јесте њихова постојаност. У правној науци је уоби-
чајено да се постојаност закона одређује као потреба да се
не прибјегава честом и брзом мијењању важећих правних
норми, јер је још Тацит мудро запазио и казао истину која
гласи: Corruptissima re publica, plurimae leges, односно
„Што је у држави више покварености, то је више закона“.
Али, не нарушава се постојаност закона само њиховим
честим и брзим мијењањем него и тако што се подзакон-
ским прописима нарушавају смисао и циљ закона. Сушти-
на овог нарушавања своди се на то да, казано једностав-
ним језиком, закон иде друмом, а подзаконски пропис шу-
мом. Доносиоцу подзаконског прописа такво поступање је
потребно како би прикрио чињеницу да се ради о пропису
донесеном за одређени случај. За овакве ситуације у ста-
рој Грчкој употребљавала се ријеч псефизма. Њоме је оз-
начавана пракса доношења одлука које вриједе за одређене
случајеве и појединце, за разлику од номоса (закона) који
је вриједио за све грађане. Написавши 1790. године своје
дјело „Размишљања о револуцији у Француској“, Едмунд
Берк, британски државник, политички теоретичар и фило-
зоф, у псефизми је видио порок атинске демократије који
је довео до њене пропасти.
228 Проф. др Милан Благојевић

Од тада па до данас ништа суштинско није се про-
мијенило када је ријеч о овој за друштво и државу погуб-
ној појави. Штавише, домаћи (под)законодавци толико су
се осмјелили па својим правилницима и другим подзакон-
ским актима извитоперавају одредбе закона, прилагођа-
вајући их личним и групним интересима. Бројни примјери
оваквог противуставног понашања нарочито су присутни
у органима јавне управе, али посебну трагедију предста-
вља оно што у том погледу чини ВСТВ БиХ. Недавно смо
имали прилику чути како се актуелни ВСТВ БиХ залаже да
својим правилником његовим члановима, за вријеме док
обављају ту функцију, забрани могућност конкурисања на
судијске и тужилачке функције, иако такву могућност не
дозвољавају Устав БиХ и ниједан домаћи закон. А и како
би дозвољавали када је очигледно да се таквом забраном
негира уставно право на рад, које подразумијева уставну
слободу избора и промјене занимања.
Једнако погубан је и важећи подзаконски пропис
ВСТВ БиХ (Вијеће) под називом Правилник о избору
чланова ВСТВ БиХ, који је донијет 17. маја 2006. године,
за вријеме док је Бранко Перић дириговао овом институ-
цијом као њен предсједник. Прва ствар која је накарадна у
том правилнику је његов назив. У уводу Правилника каже
се да га Вијеће доноси на основу члана 4. став 4. Зако-
на о ВСТВ БиХ. Кад погледамо наведену законску одред-
бу, а друге о овом питању у том закону нема, лако ћемо
закључити, чак и ако нисмо правници, да она не овлашћује
Вијеће да било којим правилником уређује избор својих
чланова. Наиме, из те одредбе више него јасно произлази
да Вијеће својим правилником може регулисати само по-
ступке који су неопходни да би се осигурало поштовање
важећих одредби Устава БиХ и закона којима су уређени
састав и заступљеност народа и полна заступљеност у ин-
ституцијама власти. Дакле, према слову закона, ВСТВ БиХ
може правилником да уређује само питања заступљености
народа и полне заступљености, када је ријеч о његовим
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 229

члановима. Због тога овај правилник, да се Вијеће држи
слова закона (а не држи се), не може имати назив Правил-
ник о избору чланова ВСТВ-а БиХ, већ би се требао звати
правилником о поступку за остваривање заступљености
народа и полне заступљености у ВСТВ БиХ.
Кад се подзаконском пропису да овакав незаконит,
боље рећи веестеовско псефизматични назив, не чуди што
из њега произлазе остали облици правне детериорације
садржани у истом правилнику, од којих издвајам једну јер
је веома актуелна. Наиме, док је Бранко Перић дириговао
Вијећем, најприје је 2006. године, у члану 11. тог правил-
ника прописано да сваки од основних и окружних судова
у Републици Српској предлаже највише до три своја кан-
дидата за члана Вијећа. На овај начин еклатантно је огра-
ничено пасивно бирачко право, то јест право које према
важећем закону припада сваком судији основних и окру-
жних судова у РС да се слободно и самостално кандидује
за члана Вијећа (ствари ништа другачије не стоје ни кад
је ријеч о судијама општинских и кантоналних судова у
Федерацији БиХ). Другим ријечима, садржај овог пасив-
ног бирачког права уставно и законски значи да се сваки
судија основних и окружних судова у РС има право кан-
дидовати на изборе за члана ВСТВ БиХ, а да претходно не
мора бити изабран као једини кандидат суда у ком ради.
Потом би на изборима заснованим на тој самосталној и
слободној кандидатури све судије наведених судова у РС
изабрале једног од самостално и слободно кандидованих.
Но, ВСТВ БиХ својим подзаконским прописом огранича-
ва ово основно лично право судија, иако такво ограничење
не дозвољавају Устав БиХ, Закон о ВСТВ БиХ нити било
који други домаћи закон.
Међутим, ова веестеовска псефизма отишла је корак
даље, и то опет за вријеме дириговања Бранка Перића, јер
је 28. 2. 2008. године Вијеће усвојило измјену Правилника
о избору својих чланова. Према тој измјени, која је и данас
на снази, сваки од основних и окружних судова у РС може
230 Проф. др Милан Благојевић

предложити само једног свог кандидата за члана ВСТВ
БиХ. Дакле, на овај начин још више је ограничено пасивно
бирачко право судија основних и окружних судова у РС,
супротно Уставу БиХ и свим домаћим законима.
Све ово што сам претходно изнио може звучати
испразно, али се прави смисао тога може докучити ако
узмемо у обзир сљедеће. На примјеру Основног суда у
Бањој Луци, из којег је Милан Тегелтија дошао на сада-
шњу функцију у ВСТВ БиХ, али је и даље формално су-
дија тог суда, значи да овај суд за наредне изборе може
кандидовати само једног свог кандидата (чик погодите ко
ће то бити овај пут) и да то право нема ниједан други су-
дија тог суда. То затим треба довести у везу са чињеницом
да се 27. априла ове године Милан Тегелтија, у својству
актуелног предсједника ВСТВ-а БиХ, обратио судовима у
Републици Српској дописом број 08-07-2-1630-1/2018. У
допису стоји да је на сједници Вијећа, одржаној 18. и 19.
априла 2018. године, у складу са одредбама (у допису се
не каже којим одредбама) Правилника о избору чланова
ВСТВ БиХ, утврђено да нови члан тог вијећа изабран од
судија окружних и основних судова у РС треба бити ни
мање ни више до лице мушког пола српске национално-
сти. Дакле, таман по националним и полним референцама
Тегелтије (којем ускоро истиче мандат), али је у допису из-
остало било какво објашњење зашто баш и овај пут мора
бити не само лице српске националности, већ још и муш-
ког пола, иако је већ једном тако било, кад је прије четири
године управо Тегелтија изабран у ВСТВ БиХ. Додуше,
када се има у виду све оно о чему сам овдје говорио, обја-
шњење зашто баш и овај пут све треба да одговара Тегел-
тијиним габаритима и није потребно. Не барем мени, јер
ми је позадина више него јасна.
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
kvadrilogija-pravosudne-neistine-i-neprava-368299

Квадрилогија правосудне неистине и неправа

01. 06. 2018
Недавно сам у једном предмету водио суђење на
крају којег је адвокат у завршној ријечи горљиво рекао да:
„суд у парничном поступку одлучује искључиво на основу
доказа које су извеле странке и само на основу тих доказа
може донијети одлуку, па и ако судија зна да истина није
таква“. Чувши то, запитао сам се (наравно у себи) откуд
таква занесеност нечим што је не само неправо, као кон-
трапункт филозофском појму објективног права, већ је и
неистина и ирационалност. Моје одговоре на та питања у
овом тексту ћу сажети у четири дијела, који су својеврсна
квадрилогија једне правосудне изопачености. Но, да би се
та изопаченост боље разумјела, подсјетићу најприје на не-
што што је још давно запазио Тома Аквински, један од нај-
познатијих филозофа хришћанске сколастике. Он је још у
XIII вијеку у свом дјелу „Сума теологије“ исправно одре-
дио појам закона, рекавши да је то „правило разума које у
циљу остварења општег добра намеће онај коме припада
брига за заједницу“. Једна од ствари које произлазе из ове
дефиниције јесте то да закон мора бити правило разума,
што важи и за све законе којима се уређује поступак пред
судовима у држави. Дио тога је и једино разумно правило
да се не смије препустити странкама у судском поступку
да оне буду те које ће се старати о утврђивању истине или,
232 Проф. др Милан Благојевић

како правници воле рећи, за правилно и потпуно утврђива-
ње чињеничног стања. Из овог правила разума произлази
и правило да то треба бити задаћа искључиво судова. Но,
оно што слиједи у наставку показује како су овдје код нас
сва та правила изопачена.
1. У области кривичног судовања некада је у бившој
СФРЈ одговарајућим законом о кривичном поступку било
прописано да се суд, а не тужилац и оптужени, стара о
томе да сва питања у кривичном предмету буду свестра-
но претресена и утврђена истина. Ради остваривања тог
циља суд је имао не само право него и обавезу да, и када
то не предлажу тужилац и окривљени, одређује и изводи
доказе у кривичном поступку. Но, квазиреформом кри-
вичног поступка у Босни и Херцеговини је 2003. године
све то промијењено, па смо умјесто наведених постулата
неопходних за правилно функционисање кривичног пра-
восуђа добили квазиправила према којима доказе изводе
странке у поступку, то јест тужилац и оптужени, а суд у
свему томе има пасивну улогу. То значи да судско вијеће
„истину“ утврђује само из доказа које су извели тужилац
и оптужени, што у коначном има за посљедицу да је ис-
тина истјерана из суднице. Тужна страна ове приче је то
да се домаћи правосудни кадрови не само нису опирали
овим неразумним одредбама него су их свесрдно подржа-
вали. Објашњење за такво понашање налази се у чињени-
ци (коју нико од тих кадрова неће никада признати него ће
још нападати свакога ко на њу указује) да се тиме судови
ослобађају онога што је њихова искључива задаћа. Стога
не чуди што данас имамо велики број ослобађајућих пре-
суда у предметима организованог криминала и корупције,
јер су се судије најприје „избориле“ за овакав накарадан
закон који не обавезује судове да утврђују истину, чиме је
омогућено судијама да на суђењима сједе скрштених руку
и да на крају лаконски само кажу како оно што је предмет
оптужбе није доказано. Нема шта, прави Елдорадо за кри-
миналце и њихове адвокате.
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 233

2. Када се ствари овако поставе, а оне су као такве
остале све до данас, не чуди што у судској пракси наила-
зимо на примјере попут оног у наставку којег ћу, иако сам
га већ износио, поновити и овај пут. За боље разумијевање
рећи ћу како је правило разума да када се позове свједок да
свједочи у кривичном поступку он има обавезу да свједо-
чи о свим чињеницама које су му познате, а то могу бити
све оне чињенице које су обухваћене оптужницом. У слу-
чају који сам непосредно посматрао те чињенице, из раз-
умљивих разлога, нећу назвати њиховим правим именом
него ћу их за потребе овог текста означити као А, Б и Ц.
Једна од странака у том поступку позвала је као свједо-
ка одређено лице и рекла да ће га саслушати о чињеници
А. Када је то и учинила на главном претресу, осјетила је
потребу да свједока пита и о чињеницама Б и Ц, јер су
и оне предмет оптужнице. Међутим, супротна страна се
томе противила, истичући да је првобитно предложено да
се свједок саслуша само о чињеници А, због чега не може
бити саслушаван и о осталим чињеницама. Такво поступа-
ње супротне стране, којим се спречава утврђивање истине,
је најприје посљедица ирационалних законских одредби,
а затим и индоктринације у процесу тзв. едукације судија,
којом се пласирају идеје о томе да се свједок саслушава
само о чињеницама за које је предложено и одређено ње-
гово саслушање. Да све буде поразније, у овом конкретном
случају суд је прихватио приговор и није дозволио да се
свједок саслушава о осталим чињеницама. Све то је резул-
тирало пропустом да се утврди истина, што неизбјежно
води у неправо.
3. Ствари ништа другачије не стоје ни на пољу
грађанског судског поступка. Наиме, и овдје је у бившој
СФРЈ постојао Закон о парничном поступку који је у чла-
ну 7. прописивао задаћу судова да потпуно и истинито
утврде релевантне чињенице, због чега је суд имао право
и обавезу да одреди извођење доказа, чак и ако их стран-
ке нису хтјеле предложити. Нажалост, 2003. године ступа
234 Проф. др Милан Благојевић

на снагу квазиреформско законодавство, које прописује
да само странке предлажу и изводе доказе. На такво не-
разумно правило накалемљено је и правило да се пресуда
првостепеног суда може само једном укинути, а ако тај суд
поново донесе неправилну одлуку, онда жалбени суд пред-
мет више не може враћати нижестепеном суду на поновно
суђење него га мора сам ријешити. С обзиром на грешке
које учини првостепени суд управо на терену истине, то
најчешће значи да ће жалбени суд морати поново изводити
све доказе, чиме се он из жалбеног претвара у нижестепе-
ни суд. Е да не би морали то радити, жалбени судови се
веома често одлучују да пошто-пото у поновном жалбе-
ном поступку потврде првостепену пресуду. Тако добија-
мо искривљену слику о наводном квалитету нижестепе-
них одлука, иако је стварност сасвим другачија, што твр-
дим са пуном људском и професионалном одговорношћу.
Уосталом, то потврђује и примјер који сам оставио за крај.
4. У овом случају жалбени суд је у поновном по-
ступку потврдио пресуду првостепеног суда у којој ниже-
степени суд дословно каже како само претпоставља да је
уговором између туженог и одређеног трећег лица дого-
ворено да новчана средства по уговору закљученом изме-
ђу тужиоца и туженог буду пренесена на рачун тог трећег
лица, а не на рачун туженог. Ради се о одлучној чињеници
од чијег правилног утврђивања је зависила правилна при-
мјена материјалног права у овој парници, тачније члана
305. Закона о облигационим односима којим је прописано
да је испуњење пуноважно и кад је извршено трећем лицу,
али под условом да је повјерилац (а то је овдје био тужени)
тако уговорио са трећим лицем или је такво испуњење нак-
надно одобрио. Међутим, у првостепеној пресуди остало
је неутврђено да ли је тужени тако нешто уопште угово-
рио нити да је накнадно одобрио да наводно испуњење од
стране тужиоца буде извршено том трећем лицу. Стога је
неприхватљиво (квази)образложење одлуке жалбеног суда
у којем се каже да је логично закључити да је до преноса
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 235

новчаних средстава (а радило се о 50.000 КМ) на рачун
трећег лица дошло по овлашћењу туженог. Дакле, жалбе-
ни суд, да не би саслушавао свједоке и странке пошто је
то пропустио да учини првостепени суд, само логицира,
иако ниједан суд о (не)постојању неке чињенице никако
не смије закључивати логицирањем, већ извођењем одго-
варајућих доказа. Ето, тако се то ради у стварности, иако
то судови никако не би смјели чинити, јер се тиме од ин-
ституција које штите људска права претварају у субјекте
који та права крше.
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
kvintesenca-naseg-pravosuda-369720

Квинтесенца нашег правосуђа

08. 06. 2018.
За квинтесенцу се обично воли рећи како означава
језгро или суштину нечега, али се у стандардним рјечни-
цима страних ријечи каже и да је то оно што је најфиније
и најчистије у нечему, скуп онога што је најбоље. Да богдо
тако нешто могу рећи и за односе у нашем правосуђу, био
бих срећан човјек, али нажалост не могу, јер је суштина
тих односа сасвим другачија. Кажем то свјестан да сам
судија и да ће зато многи рећи како радим нешто непри-
мјерено, али ја морам тако јер је све што пишем истина.
Вјероватно ништа боље не одсликава суштину овог про-
блема до неколико ријечи које објашњавају главне болести
овдашњег правосуђа, иза којих стоје оскудан интелектуал-
ни потенцијал, том дефициту кореспондирајуће незнање,
сујетност и способност за лактање, која није ништа друго
до жеља појединаца да се домогну (и домогну се) врхов-
них правосудних функција, иако нису дорасли том послу.
То је попут спремности наших политичара да буду и пи-
лоти космичког брода, ако треба, а истински пилоти могу
евентуално бити само њихови савјетници. Кад имамо та-
кав „потенцијал“, не чуди што квинтесенца главне боле-
сти нашег правосуђа, казана у пар ријечи, изгледа овако.
Најприје судови, често они највиши, погријеше у својим
одлукама, а кад им се укаже на то, онда они који су је на-
238 Проф. др Милан Благојевић

правили почну још горљивије да бране своју грешку и да
је намећу као правило понашања, док онога ко им је ука-
зао да су погријешили настоје по сваку цијену срушити,
боље рећи урнисати. Колико само човјек мора потрошити
енергије и здравља да би тим ликовима указао на све ово,
а на крају никакве вајде од тога, јер они и даље тешу по
свом. Наредна три примјера, као својеврсна трилогија ове
квинтесенце извучене из обиља (не)људских глупости, то
потврђују, уз напомену да ни у једном од два примјера из
конкретних судских предмета та машинерија не дозвоља-
ва да се образложено неслажуће мишљење судије достави
странкама у поступку, тако да оно за странке остане тајна.
Први примјер. У овом случају Влада Републике
Српске је одлучила да постоји општи интерес за изград-
њу гробља за потребе једне вјерске заједнице и да се у ту
сврху може извршити експропријација некретнина у при-
ватном власништву. Кад су власници тужили Републику
Српску, тражећи новац (стотине хиљада КМ) као накна-
ду за експропријацију, Врховни суд РС је у својој одлу-
ци од септембра 2016. године рекао да Република Српска
не може бити тужена, већ то може бити вјерска заједни-
ца за чије потребе је извршена експропријација. Како је
због тога Врховни суд РС вратио овај предмет на поновно
суђење, ја сам као члан судског вијећа указивао осталим
судијама да је такав став Врховног суда правно неодржив
и да ми не судимо према ставовима било ког суда, па ни
врховног, већ само на основу закона. Упркос томе, оста-
ли чланови вијећа су ме прегласали, па сам ја написао
издвојено неслажуће мишљење у ком сам навео да се став
Врховног суда РС противи закону, јер је вјерска заједница
само инвеститор изградње гробља, при чему је одлуком
Владе РС утврђен општи интерес, а не интерес ове вјерске
заједнице за изградњу гробља. Стога је незаконито, немо-
рално и крајње неразумно да се код таквих чињеница не
може тужити и од РС добити накнада за експроприсане
некретнине, већ то њихови власници морају учинити про-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 239

тив вјерске организације, којој се на такав начин од стра-
не суда повређује право на имовину. Кад сам написао ово
своје издвојено мишљење, оно није достављено странка-
ма, иако сам ја то тражио. Указивао сам ја и садашњем
саставу ВСТВ БиХ на незаконитости у раду Врховног суда
РС, и то у више мојих обраћања. Одговор, наравно, нисам
никада добио. Јесам и ја нашао цркву гдје ћу се Богу мо-
лити!
Примјер други. Постоји једно правило у Закону о
извршном поступку које даје право повјериоцу, који тражи
принудно судско извршење ради намирења свог потражи-
вања утврђеног извршном исправом, да од суда затражи
утврђивање имовине дужника. У том случају суд, на прије-
длог тражиоца извршења, према том законском правилу
треба, примјера ради, да од банке затражи да му достави
број текућег или жиро-рачуна дужника. Али не лези враже,
судови су се „досјетили“ па у својој пракси траже од по-
вјериоца да им достави доказ да се он претходно обраћао
банци и тражио од ње тај број, а ако то не учини, они му
одбацују захтјев за утврђивање дужникове имовине. Кад
сам се први пут у својој пракси сусрео са овим, нисам мо-
гао да вјерујем да се тако нешто ради. Још више сам био
разочаран кад су ме моје колеге из жалбеног вијећа прегла-
сале и потврдиле одлуку нижестепеног суда, који је одба-
цио захтјев за утврђивање дужникове имовине зато што му
тражилац извршења није доставио доказ да се претходно
обраћао банци и тражио од ње да му да број текућег рачу-
на дужника те да му је банка одбила то учинити. Бадава
сам ја мојим колегама указивао да је такво поступање суда
незаконито, јер то не произлази из Закона о извршном по-
ступку. Кад то није помогло, послужио сам се и оним што
ми правници волимо звати argumentum de rerum natura, то
јест аргумент здраве памети. Рекао сам им, људи, па ми
врло добро знамо да ниједна банка неће и не треба дати
број рачуна свог клијента било коме до суду. Ако је тако, а
јесте и никако другачије не треба ни бити, па зашто онда
240 Проф. др Милан Благојевић

судови траже од повјериоца тако нешто, кад врло добро
знамо да банка такав податак може дати само на захтјев
суда, због чега повјерилац и тражи од суда да прикупи тај
податак. Нажалост, ни овај аргумент није био од помоћи,
јер је прије тога установљена таква наопака судска пракса
од које нема одступања. Стога ми није преостало ништа
друго до да издвојим и напишем своје неслажуће мишље-
ње, које се не доставља странкама, а кад ја то и учиним,
излажем се ризику да се против мене води дисциплински
поступак.
Трећи примјер. За крај сам оставио настојање Ми-
нистарства правде Републике Српске, које је прије неко-
лико година усвојило Правилник о унутрашњем судском
пословању и у њему члан 19. став 1, којим је било пропи-
сано: „Правна схватања заузета на сједницама одјељења
виших судских инстанци обавезујућег су карактера за сва
вијећа у саставу одјељења.“ Кад сам колегама у суду у ком
радим указивао да је неуставно и незаконито да министар
правде подзаконским прописом уводи наведену обавезу,
да се тиме постављају темељи за прецедентизацију нашег
права која није ништа друго до омогућавање наметања
мишљења једних судија другим судијама, да судије треба
да суде само на основу закона, а не на основу суд(иј)ских
ставова, наилазио сам и наилазим на њихов подсмијех и
презир, с тим што су они усвојили и судски пословник у
који су готово дословно пренијели цитирану одредбу. Ба-
дава сам ја гласао против тог пословника и бадава сам
им указивао да се тиме крши члан 123. Устава Републике
Српске којим је прописано да само Врховни суд Републике
Српске обезбјеђује јединствену примјену закона (а видје-
ли смо како и он то чини у првом примјеру). Што сам ја
јаче говорио, то је све мање допирало до њихових ушију.
Стога сам био принуђен да као грађанин дам иницијати-
ву Уставном суду Републике Српске за оцјену уставности
цитиране одредбе. Та иницијатива је усвојена, што је про-
извело двије посљедице. Једна је да је наведена одредба
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 241

оглашена неуставном, а друга посљедица је да ми то није
опроштено, јер је тиме онемогућено да већина судија на-
меће своја мишљења мањини, иза чега у стварности често
зна стајати веома прљава позадина која се на такав начин
жели прикрити. И прикрива се.
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
pravosudna-izborna-lakrdija-371157

Правосудна изборна лакрдија

15. 06. 2018.
Живот нас учи да увијек треба бити на опрезу. За оне
који су вјерници то је и заповијест на коју се наилази у
Библији (Стари завјет, Пета књига Мојсијева). И Куран то
говори вјерницима, јер у петој сури, у ајету 92, стоји не-
колико заповијести од којих се у једној каже: „...и опрезни
будите!“ Кажем све ово зато што није једноставно писати
о једној лакрдији која се недавно десила у нашем право-
суђу, тим прије што то чиним као судија. Свјестан тога, ја
ипак морам јавно проговорити о овој лакрдији, јер нико
други неће иако и ћутолози знају да ћутање није мудрост,
већ зло за истину.
Недавно су одржани избори за члана ВСТВ из реда
судија основних и окружних судова у Републици Српској,
на којима сам и ја учествовао као један од кандидата. По
завршетку избора један од овдашњих дневних листова је
прилично помпезно објавио да је Милан Тегелтија однио
апсолутну побједу, што је наравно истог дана пренио РТРС
на свом интернет-порталу. Глорификујући ову Тегелтији-
ну побједу, написа тај дневни лист у истом чланку и ово:
„Интересантно је да су Тегелтију апсолутно подржале су-
дије свих судова од Бањалуке до Сребренице, независно
од њихове националне припадности. Управо та подршка и
Срба и Хрвата и Бошњака, како истиче Тегелтија, побједа
244 Проф. др Милан Благојевић

је струке и показатељ исправног пута којим иде ВСТВ.“
Кад ово прочита човјек који се разумије у правну науку и
струку, не може а да се не запита како ће бити побједа, па
још струке, то што некога подрже Бошњаци, Срби и Хр-
вати. Наравно да не би требало бити тако, јер кад се ова-
ко „размишља“, онда нисмо далеко од тога да прогласимо
побједом струке и сваку правосудну незаконитост ако је
подржи довољан број гласова српске, бошњачке и хрват-
ске националности.
Позадина ове „побједе“ је сасвим другачија, али се
она не може видјети из помпезних медијских чланака, па
ћу је ја најприје приказати, јер се без ње не може разумјети
ни лакрдија о којој је ријеч. За разумијевање те позадине
неопходно је имати у виду да у Републици Српској, са изу-
зетком њеног Врховног суда, има укупно 349 судија распо-
ређених у 20 првостепених (основних) судова, 6 окружних
привредних судова (који су такође првостепени судови),
6 жалбених окружних судова и једном Вишем привред-
ном суду. Ако имамо у виду да у првостепеним судови-
ма има преко 250 судија, очигледно је да је то доминантан
број у односу на 349 судија, колико их укупно има у свим
овим судовима. Како се из реда тих судија бира само је-
дан кандидат за члана ВСТВ БиХ, јасно је да већ у старту
судије првостепених судова имају огромну предност. То
се и десило на овим изборима, јер је Милан Тегелтија у
првостепеним судовима освојио 198 гласова (167 у основ-
ним и 31 у окружним привредним судовима), па избори
у 6 жалбених окружних судова нису ни морали бити одр-
жани. Зашто је ова аномалија битна? Наравно, не зато да
бих ја постао члан ВСТВ БиХ, већ из разлога који су од
суштинске важности. Да би се они разумјели, треба знати
да у свакој нормалној земљи тијело попут ВСТВ БиХ није
грађевинско предузеће. Зато није његов успјех изградња
зграде суда коју финансира ЕУ својим парама, али ако је
тачна информација да предсједник ВСТВ гради кућу у
Бањалуци (са базеном) након што је дошао на ту функцију,
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 245

е то је већ успјех који препознају и вреднују наше судије,
јер се и добар дио њих или њихових брачних другова може
похвалити грађевинским и финансијским подухватима.
Умјесто свега тога, ВСТВ треба бити институција засно-
вана искључиво на високом стручном знању и судијском
искуству, а не на броју освојених гласова и изграђених
зграда, јер оно одлучује о томе ко ће бити судије, па тако
и судије врховног суда. Стога, уз дужно поштовање, у та-
квим тијелима не треба да сједе судије првостепених судо-
ва нити оне треба да одлучују ко ће бити судије наших су-
дова. Али код нас је све наопако, па тако имамо ситуацију
(извињавам се што ћу бити личан) да ја са преко 17 година
судијског искуства на свим судијским рефератима, докто-
ратом правних наука те више од 11 година универзитетске
професуре и ауторством 27 књига из разних области пра-
ва, када конкуришем за судију врховног суда (гдје наравно
нема мјеста за мене), дођем у ВСТВ БиХ да моје знање
испитује и оцјењује Милан Тегелтија, иако он има само
основни студиј права и правосудни испит положен 1997,
кад сам ја имао већ пет година судијског стажа.
Дакле, типови попут Тегелтије одлучују и одлуче,
између осталог, и да Весна Антонић постане предсједница
Врховног суда Републике Српске, јер је она за ту функцију
у датом тренутку (нај)погоднија Хрватица, погоднија од
претходника јој Желимира Барића, пошто се зна да је то
мјесто у РС већ дуги низ година хрватски резерват. Баш
као што је, на жалост цјелокупног нам правосуђа, и мје-
сто предсједника ВСТВ БиХ од стварања ове институције
искључиво српски резерват (Бранко Перић и Милорад
Новковић, са све Миланом Тегелтијом). Кратко речено,
перверзија у облику правосудног национално-политичког
проституисања, што је патологија sui generis.
Пошто је именована од ВСТВ БиХ, на чијем челу је
Милан Тегелтија, не чуди што је Весна Антонић, као пред-
сједница Врховног суда РС, одлучила да аранжира гласач-
ки листић за недавне изборе тако да Тегелтија Милана (са
246 Проф. др Милан Благојевић

тако написаним личним именом) стави на врх и да испред
његовог имена стави број 1. (са све тачком). Нас остале
кандидате ставила је испод Тегелтије (мене под број 3 као
Благојевић Милана, са обавезном тачком послије тог броја,
али без ознаке суда из ког долазим), након чега је такав
гласачки листић лично потписала као врховница (тако је
зовем и у наставку, јер је колумна мало либро). Нема шта,
сугестивно да тешко може бити сугестивније, због чега па-
дају у воду ријечи Тегелтије да су овакви избори потврда
онога што су радили он и цијели ВСТВ, у наводно тешкој
атмосфери пуној теорија завјере. Докази које овдје изно-
сим указују на сасвим супротно, наравно ономе ко хоће да
му буде (у)казано.
Потом је врховница гласачке листиће доставила су-
довима, али затворене у посебан омот, тако да смо тек на
дан гласања сазнали ко су кандидати. Због тога ми не би
тешко па ја врховници упутих приговор и рекох јој, што
чиним и сада, да је такво њено понашање недопустиво.
Указах јој да је темељна тековина сваког ваљаног изборног
процеса да се гласачи на вријеме, прије дана одржавања
избора, упознају са кандидатима за које могу гласати, како
би им било остављено довољно времена да размисле о сва-
ком од њих и да онда донесу своју индивидуалну одлуку, а
не да о томе сазнају тек када уђу у гласачку просторију. Па
то је нешто што се учи на другој години основног студија
права, у оквиру предмета уставно право (поглавља о би-
рачком праву и изборима). Наравно, од Антонићке нисам
добио одговор, што је све скупа лакрдија (као да су избо-
ре организовали аутомеханичари, обућари или неки други
људи који нису вични праву).
Пошто од врховнице не добих одговор, а имајући
у виду да је у суду у ком радим одржана општа сједница
пред изборе, јавих се за ријеч јер хтједох, у оквиру тачке
дневног реда посвећене изборима, да питам зна ли се ко су
све кандидати за члана ВСТВ БиХ. Таман што изустих у
том правцу, замјеница предсједнице суда која је руководи-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 247

ла сједницом ми напрасно одузе ријеч (на суфлирање једне
колегице судије), заврши сједницу (такође на суфлирање
исте те колегице судије) и изађе, а за њом и остале судије.
Можете мислити какав је суд и какво нам је правосуђе у
ком се овако ради. Али ствар се не завршава тиме, већ не-
чим што сам оставио за крај. Дакле, на дан избора у мом
суду кад сам ушао у просторију за гласање, гласачки лис-
тић ми је дала особа (запосленица у суду која није судија)
и показала ми мјесто гдје могу гласати. Мјесто је на око
три метра од ње, отворено (без гласачке кабине), тако да
је она са те удаљености могла видјети не само моје него
и гласање сваког од осталих судија, на шта ми је указао
један од судија који се због тога осјећао нелагодно током
гласања. Кад све то имам у виду, не чуди ме што је у мом
суду 8 судија гласало за мене, а 19 за Тегелтију. Аферим
судије и аферим правосуђе, нема шта!
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
neozbiljnost-zakonodavca-i-pravosuda-374298

Неозбиљност законодавца и правосуђа

27. 06. 2018.
Посљедњег дана маја 2018. године Уставни суд Босне
и Херцеговине је на својој општој сједници донио рје-
шење (број У-2/17) којим је утврдио да Народна скупшти-
на Републике Српске није извршила одлуку тог суда, број
У-2/17 од 1. јуна 2017. године. Многи ће, чак и након чи-
тања наведеног рјешења, рећи да у томе нема ништа ново
и значајно за ове наше (не)прилике. Међутим, ствари ипак
не стоје тако, због чега на све то желим указати, јер се на
овом примјеру веома добро може запазити сва неозбиљ-
ност једног законодавца, али и правосуђа у цјелини.
Рече Уставни суд БиХ у свом рјешењу да Народна
скупштина Републике Српске (читај и Министарство прав-
де РС) ни у првобитно, а затим ни у накнадно остављеном
року није доставила том суду обавјештење и разлоге због
којих није извршила наведену судску одлуку. Да би се раз-
умјела озбиљност овог (не)поступања, подсјетићу на то да
је Уставни суд БиХ одлуком из јуна 2017. године утврдио
да члан 93. став 4. Закона о извршном поступку Републи-
ке Српске није у складу са Уставом Босне и Херцегови-
не, слиједом чега је поменутом законодавцу наложио да
у року од шест мјесеци од објаве судске одлуке усагласи
ту законску одредбу са Уставом БиХ и Европском конвен-
цијом о људским правима. Извршење те одлуке не пред-
250 Проф. др Милан Благојевић

ставља никакву потешкоћу, због чега се све могло учинити
за мање од мјесец дана, а не за шест мјесеци колико је вре-
мена било остављено. Нажалост, законодавац РС се на све
то оглушио, што говори о његовој неозбиљности (као и о
неозбиљности Владе РС и Министарства правде, од којих
претходно мора бити написан и усвојен приједлог измјене
ове законске одредбе).
Али потпуна слика те неозбиљности, која предста-
вља и неозбиљност нашег правосуђа, стиче се ако се узме
у обзир и оно о чему говорим у наставку. Када сам се
крајем 2016. године први пут као судија Окружног суда у
Бањалуци у конкретном предмету сусрео са одредбом чла-
на 93. став 4. Закона о извршном поступку, нисам могао да
вјерујем до које мјере иде људска изопаченост у осмишља-
вању и усвајању оваквих прописа, па још законских.
Наиме, том одредбом, у чијем осмишљавању су својевре-
мено учествовале и судије које су након тога догурале и
до врховних судова, прописано је да рјешење, којим се
купцу досуђује непокретност (нпр. кућа или стан) продата
у принудном судском извршном поступку (ради намирења
нечијег потраживања), суд не доставља било коме лично,
па ни дотадашњем власнику. Умјесто тога, прописано је
да се то рјешење објављује само на огласној табли суда и
да се протеком три дана од стављања рјешења на огласну
таблу сматра да је рјешење достављено свима. Казано јед-
ноставним језиком, то значи да, примјера ради, повјерилац
који принудно наплаћује своје потраживање од дужника,
предложи суду да се прода дужников стан, што суд при-
хвати, прода стан и досуди га купцу, а затим то рјешење
не доставља ранијем власнику стана, већ рјешење стави
само на огласну таблу суда и Бог те веселио. Ако дужник
(као власник продатог стана) не сазна за то рјешење, па
због тога не изјави благовремену жалбу (а и како би то ура-
дио благовремено кад му рјешење није било достављено),
то је, по креаторима ове наопаке одредбе, његов проблем.
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 251

Или, како би рекао један из нашег сусједства: „Ко је јамио,
јамио“.
Увидјевши о каквој изопачености се ради, знао сам
да се за то не требам обраћати ВСТВ БиХ. Знао сам то не
зато што сам свјестан да бих од њих добио формалистич-
ки одговор како су они ненадлежни за овај проблем, већ
зато што знам да управо тамо сједе особе које и проду-
кују овакве ствари или утичу на њихов опстанак, а затим
их афирмишу као правосудне (квази)вриједности. Дакле,
умјесто тога покушао сам да на овај проблем укажем у
суду у ком радим, али сам и ту наишао на неодобравање.
Такво понашање ме није зачудило, јер сам ја одавно схва-
тио да је гомила законских одредаба које уређују судски
поступак у (квази)реформи правосуђа у БиХ и направљена
да би судови могли радити на брзу руку, што судије затим
обилато (зло)употребљавају. Другим ријечима, све је у тим
судским поступцима направљено тако да судовима, што
би рекао народ, посао изађе што прије из шака и са што
мање суд(ијс)ког напора, а да се све то још прикаже као
ефикасност правосуђа. То, на конкретном примјеру, значи
да је судији неупоредиво лакше да за свега пар минута на-
пише одлуку којом се жалба оног јадног дужника одбацује
као неблаговремена, него да се сатима и данима упушта у
неуставност законске одредбе којом је прописано да суд
нешто ставља на огласну таблу, па ко погледа у ту таблу и
добро му је, а онај ко то пропусти тешко њему. Није помо-
гло ни то што сам говорио колегама и колегицама у суду:
људи, па хајде да се ми ставимо у позицију овог дужника,
да смо на његовом мјесту, и ми бисмо сигурно приговара-
ли овој законској одредби, а као судије ћутимо! Ни то није
помогло, јер сам опет наишао на отпор. Наведене изопаче-
ности противе се не само садржају појма владавина права
већ и правди, поштењу и здравој људској памети на којима
такође мора почивати истинско правосуђе. Па није циљ
ниједне нормалне државе и ваљаног правосуђа да судови
избаце на брзу руку што већи број предмета, већ су држа-
252 Проф. др Милан Благојевић

ва и њени судови ту да би у правне односе међу људима
унијели истину и законитост. Краће казано, ефективност
државе и правосуђа заснованих на истини и законитости
морају бити увијек изнад ефикасности.
Пошто не имадох саговорника за све ово у право-
суђу, ја сам на основу Устава БиХ као поступајући судија у
марту 2017. године поднио захтјев Уставном суду за оцјену
уставности члана 93. став 4. Закона о извршном поступ-
ку. Написах ја у том захтјеву да се ова законска одредба
противи праву на правично суђење, којег нема ако нема
приступа суду. Тај приступ мора бити суштински, а не
само формалан као у овом случају. Очигледно је, како сам
такође навео, да правично суђење изостаје када законо-
давац пропише да се судска одлука којом се развлашћује
дотадашњи власник непокретности не доставља њему
лично, већ се само ставља на огласну таблу суда, што зна-
чи да та особа мора све вријеме стражарити код огласне
табле суда како би само на такав начин сазнала за судску
одлуку којом је лишена своје имовине. Најзад, нагласио
сам и како је праву на правично суђење инхерентно једино
то да се законом пропише да се судске одлуке достављају
странкама о чијим правима и обавезама је одлучено, а не
стављањем тих одлука на огласну таблу суда.
На срећу, Уставни суд БиХ је прилично брзо посту-
пио по мом захтјеву, који је у цијелости усвојио одлуком
из јуна 2017. године, рекавши у њој, између осталог, да је
због неизвјесности када ће рјешење о досуди непокретно-
сти бити оглашено на огласној табли суда, на заинтересо-
вана лица стављен прекомјеран терет у осигурању процес-
них гаранција за изјављивање жалбе.
Послије свега остају горак окус и двије поражавајуће
чињенице. Једна од њих је да се таквој одлуци испријечио
законодавац, који је није извршио у року који му је оста-
вљен, а ни до тренутка писања овог текста, иако се ради о
праву на правично суђење као једном од темељних људ-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 253

ских права. Друга поражавајућа чињеница је то што је до-
маће правосуђе о свему томе не само ћутало дуже од једне
деценије (од 2003. године када је усвојена ова изопачена
одредба) већ ју је, да би било лажно ефикасно, свесрдно
подржавало и примјењивало у судској пракси. Колико ли
је само људи због тога до сада оштећено за све ове године,
Бог драги зна.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/marine-
ovce-i-nase-pravosude-376410

Марине овце и наше правосуђе

05. 07. 2018.
Има много негативних појава овдје код нас, за које
човјеку не преостаје ништа друго до да их запише и барем
тако спаси од заборава. То је од важности нарочито када
се негативност догоди у институцији чија је улога да шти-
ти друштво од правних девијација. Када ту систем зака-
же, онда нам, поред вјечите запитаности ко да нас чува од
чувара, не преостаје ништа друго до да то забиљежимо, у
чему медији имају незамјењиву и колико-толико љековиту
улогу. За овај пут издвојио сам једну одлуку Уставног суда
Републике Српске, која је примјер како чувар оставља људе
правно незаштићеним на вјетрометини неправа. Помену-
ти суд је 23. маја ове године донио рјешење, број У-65/17,
којим није прихватио иницијативу за оцјену уставности
члана 433. став 1. Закона о парничном поступку РС, којим
је забрањено да се у парницама до 5.000 КМ вриједности
жалбом побија пресуда због тога што суд није истинито
утврдио чињенице. Пошто сам о томе већ писао https://
www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/samovolja-ustavnosud-
ij-ska, не бих да се понављам. Умјесто тога, упућујем на
наведени текст, а овдје желим да истакнем нешто друго,
што је такође од важности. Наиме, у поменутом рјешењу
Уставни суд РС је сву своју енергију усредсредио на то да
каже како наведена забрана није противна члану 6. став
256 Проф. др Милан Благојевић

1. Европске конвенције о људским правима, као да је то
једини члан Конвенције који је у вези са овим питањем.
Наравно, није пропустио Уставни суд РС ни да се послужи
флоскулом да је законодавац: „...имао слободу да одреди
обим, односно границе жалбе“.
Двије чињенице у свему томе су крајње поража-
вајуће. Једна је да нас је претходно цитираном тврдњом
Уставни суд обмануо, имајући у виду да према Уставу
Републике Српске законодавац нема слободу да пропише
забрану с почетка овог текста. Да бисмо се увјерили у то,
не требамо бити неки нарочити правници, а камоли устав-
не судије. Довољно је да само прочитамо члан 113. Устава
РС, у којем јасно пише да се против одлука судова доне-
сених у првом степену може изјавити жалба надлежном
суду. Како видимо, Устав РС овом, а ни било којом другом
одредбом, није овластио законодавца да законом ограничи
право на жалбу тако што ће рећи, казано народним јези-
ком, ви кокузи који би да путем суда наплатите, односно
да не платите 5.000 КМ, е ви немате право да жалбом ука-
зујете на неистину о чињеницама садржану у пресуди пр-
востепеног суда, ма колико велика била та неистина.
Друга поразна чињеница огледа се у томе што овај
суд све посматра уско, само кроз призму права на пра-
вично суђење из члана 6. Европске конвенције о људским
правима, мада и у томе гријеши. Наиме, није само ствар
по себи (што је искуство и правна наука) него је и у прав-
но-филозофском погледу (над)искуствена суштина ства-
ри зване правично суђење, да се процес суђења у сваком
предмету мора посматрати као јединствена цјелина. Ако
је тако, а јесте, онда и у аксиоматском и у аксиолошком
смислу ту цјелину не чини нити може чинити само посту-
пак пред првостепеним судом, већ и онај пред жалбеним
судом. Досљедно томе, нема правичног суђења ако стран-
ке о чињеницама важним за њихов спор могу расправљати
само пред првостепеним судом, а никако и у жалби пред
жалбеним судом. Такво нормирање није само противустав-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 257

но, већ је ријеч и о самовољи законодавца коју, да траге-
дија буде већа, аминује један уставни суд. Тим настојањем
Уставног суда да по сваку цијену каже како је нешто правно
ваљано, иако је очигледно да се ради о малигној неустав-
ности, може се објаснити и ускогрудост истог суда. Кажем
то с разлогом, јер је Уставни суд пропустио да каже и једну
једину ријеч о неуставности наведене законске одредбе са
аспекта члана 13. Европске конвенције о људским прави-
ма. Тим чланом, који у Босни и Херцеговини има уставну
снагу, прописано је да свако (дакле, и странке у судским
споровима мале вриједности) има право на дјелотворан
правни лијек пред националним властима. Појам дјелот-
ворног правног лијека својом садржином напросто значи
да се њиме судска одлука може побијати у свим правцима,
па тако и у правцу чињеница које су од важности за зако-
нитост судске одлуке. Дакле, и ово конвенцијско право, на
које је Уставни суд РС потпуно заборавио, говори колико
је неуставно када законодавац у РС (исто ствари стоје и у
Федерацији БиХ и Брчко дистрикту БиХ) законом забрани
да се пресуда првостепеног суда у споровима мале вријед-
ности побија због неправилно утврђених чињеница.
О томе како се тиме врши и дискриминација људи
да и не говорим, јер овакве неуставне забране значе да
странкама у споровима чија вриједност прелази 5.000 КМ
припада не само право на ефикасан судски поступак него
и право да пресуду жалбом дјелотворно побијају из свих
разлога, што значи и због неправилно утврђених чињени-
ца, док странкама у споровима до 5.000 КМ припада само
право на (квази)ефикасан судски поступак, али не и право
на дјелотворан правни лијек. Или, простије казано, држава
овим „малим“ тиме каже: ево ја вам дајем једно ништа те
вам указујем на потребу да то држите чврсто у рукама.
Оваква неуставност нарушава владавину права, што
се нигдје не може тако добро запазити као у судској прак-
си. Из ње сам издвојио један случај, због којег и ова ко-
лумна има наслов какав има. У овом случају тужилац је
258 Проф. др Милан Благојевић

тужио једну Мару, тражећи раскид уговора о доживотном
издржавању. У тужби је навео да је са Маром уговорио да
му она пружа издржавање до његове смрти, а да ће њој
након тога у власништво остати његове некретнине. Та-
кође је навео да му она није пружала издржавање и да због
тога тражи раскид уговора, с тим што је предложио да ако
Мара не изјави одговор на тужбу, у том случају суд донесе
пресуду због пропуштања којом ће усвојити тужбени зах-
тјев и раскинути уговор. Мара не изјави одговор на тужбу,
па је првостепени суд полетио и одмах донио пресуду због
пропуштања, раскинувши наведени уговор. Истине ради,
овакву брзоплетост не треба стављати на терет само том
суду, већ прије свега законодавцу. Наиме, законодавац је
„ингениозно“ прописао у Закону о парничном поступку да
у случају изостанка одговора на тужбу, суд треба да доне-
се пресуду због пропуштања којом усваја тужбени захтјев
или пресуду којом одбија тужбу. Треће могућности нема,
иако ју је требало предвидјети (а то је суђење), јер је са-
свим природно да стање ствари буде такво (и најчешће је
такво) да у тој фази суд не може одлучити ни на један од та
два начина. Е ту сад избија на површину чињеница да су
овакве „ингениозности“ најприје написале судије као (ква-
зи)експерти, како би тиме себи олакшале посао и ријеши-
ле се што брже предмета, након чега је све то законодавац
само усвојио. Нажалост, и једни и други су из ове глупос-
ти хтјели изаћи тако што су прописали да се пресуда због
пропуштања не може жалбом побијати због неправилно
утврђених чињеница, а поготово ако, као у овој Мариној
парници, тужилац вриједност спора означи испод 5.000
КМ. И тиме је Марина парнична позиција наопаким за-
коном запечаћена. Бадава је Мари што у жалби каже како
није тачна тврдња да тужиоцу није пружала издржавања.
Бадава су њој и докази којима све то поткрепљује, у виду
оваца које је набављала да би издржавала тужиоца и кре-
дита који је плаћала за њега. Све јој то пада у воду, јер
ће жалбени суд њену жалбу одбити и потврдити наопаку
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 259

пресуду, уз суд(иј)ски стереотип да се у споровима мале
вриједности пресуда жалбом не може побијати због по-
грешно утврђених чињеница. Тај стереотип, који је тешка
неправда, посљедица је неуставног „рјешења“ из Закона о
парничном поступку о којем је овдје било ријечи, а све то
је на крају аминовао Уставни суд Републике Српске. Те-
шко Мари и њеним овцама са оваквим правосуђем!
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
veesteovska-izborna-ujdurma-377717

Веестеовска изборна ујдурма

10.07.2018.
Медији су, како и треба, 9. јула ове године обавијес-
тили нашу јавност да је тог дана Високо судско и тужилач-
ко вијеће Босне и Херцеговине (ВСТВ БиХ) поново име-
новало Милана Тегелтију за свог предсједника. Не волим
репетиције, али је ово животна ситуација у којој се морају
поновити одређене ствари, како би наша јавност добила
потпуну слику о каквој веестеовској изборној ујдурми се
ради. Но, прије него што поновим те ствари, морам до-
маћој јавности најприје указати на то како је један домаћи
медиј, позивајући се на свој неименовани извор из право-
суђа, прије избора објавио да Тегелтија има највише шан-
си да поново буде именован за предсједника ВСТВ, с чим
у вези је тај неименовани извор рекао: „На челу правосуд-
них институција на нивоу БиХ нема нико из реда српског
народа, па ће Тегелтија, као једини кандидат из Републике
Српске, поново бити изабран“. Дакле, судећи по овоме све
се унапријед знало, што не служи на част ВСТВ. Посебно
му не служи на част што је тиме, газећи га, прешао преко
потпуно легитимног недавног захтјева Удружења судија
Федерације БиХ. Наиме, ово удружење је у свом захтјеву
више него основано указало на то да од оснивања ВСТВ
па све до сада ниједан предсједник те институције није
био из Федерације БиХ. Због тога су сасвим основано
262 Проф. др Милан Благојевић

затражили да се приликом садашњег избора на ту функ-
цију, у складу с принципом равноправности, има у виду
заступљеност и других правосудних система у Босни и
Херцеговини, укључујући и правосудни систем у Федера-
цији БиХ. Другим ријечима, ови људи су с правом, јасно и
гласно, рекли да се нарушава принцип равноправности ако
15 година само кандидат из Републике Српске бива биран
за предсједника ВСТВ БиХ. Ништа од овога није уважено,
па ћемо тако до јула 2022. године опет имати исто стање
којим се, то кажем с пуном људском и професионалном
одговорношћу, ништа неће поправити у нашем правосуђу.
Напротив, оно ће и даље бити болесно, на шта већ дуже
вријеме указујем.
Стога и овај пут желим указати на ујдурме које су
претходиле поновном именовању Тегелтије на наведену
функцију. Јавност треба да зна да је крајем априла ове го-
дине ВСТВ најприје упутио допис судовима у Републици
Српској у којем им је одржао дерс, према којем, какве ли
„случајности“, и у наредном периоду члан ВСТВ из Репу-
блике Српске, изабран од судија основних и окружних
судова, треба бити лице мушког пола и српске национал-
ности. Дакле, баш по Тегелтијиним мјерама. Након тога
на сцену ступа предсједница Врховног суда Републике
Српске, која је гласачки листић аранжирала тако што је
Тегелтију ставила на чело, (по)ставивши испред његовог
презимена редни број 1. Све остале кандидате је ранги-
рала испод Тегелтије, чиме је више него јасно сугерисала
судијама коме требају дати своје гласове. Наравно, до дана
одржавања избора остала је тајна ко су све кандидати, па
су тако судије остале ускраћене за информацију о томе.
Када се има у виду да се овако понаша предсједник јед-
ног врховног суда, не чуди што је било не само судова у
којима је нарушена тајност гласања јер су особе које су
дијелиле гласачке листиће биле у близини мјеста гласања
и тако могле видјети (и јавити на одговарајућу адресу) ко
је за кога гласао (као у суду гдје ја радим), већ је било су-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 263

дова (основни судови у Градишци и Сребреници) у којима
чланови изборних комисија нису биле судије, већ остали
упосленици. Уз дужно поштовање професије дактилогра-
фа, морам рећи како су у Основном суду у Сребреници
отишли тако далеко да им је члан изборне комисије била
особа која у том суду ради као дактилограф.
На све ово указујем зато што из таквих судова долазе
чланови ВСТВ БиХ. Кад се то има у виду, не треба да чуди
што, као финалну ујдурму, имамо поновни избор Тегел-
тије за предсједника ВСТВ БиХ, иако то он својим про-
фесионалним референцама, оним истинским рударским
послом судије, никако не заслужује. Е пошто он нема тих
заслуга, онда је ту Жељка Радовић, као члан ВСТВ БиХ из
РС (опет неко из РС), да свој приједлог Тегелтије за понов-
ног предсједника „образложи“ немуштим језиком. Кажем
то зато што су медији пренијели како је она на сједници
ВСТВ БиХ свој приједлог, који је био и једини приједлог,
„образложила“ тако што је рекла: „да су пред овај сазив
Вијећа којим је предсједавао Тегелтија стављени озбиљни
и одговорни задаци. Један корак смо направили. То је овај
упитник за приступ БиХ ЕУ. На крају на задњем састанку
добили смо позитивне задатке и позитивне ефекте. У раду
овог вијећа било је тешких тренутака али Милан Тегел-
тија, као предсједник Вијећа, као лидер ове институције
препознао је озбиљност свих задатака који су стављени
пред нас и уз његову помоћ и водство ми смо испоштовали
до сада све постављене задатке пред ово вијеће“. Послије
овога неће ме зачудити да Радовићка, којој мандат главног
окружног тужиоца у Добоју истиче 2020. године (судећи
по томе што је на тој функцији од 2014. године), буде поно-
во именована на исто мјесто (уколико се не одлучи за неку
вишу правосудну функцију).
Како видимо, не може Радовићка да наведе, а и како
би навела нешто чега нема, да је Тегелтија дугогодишњи
судија који се својом судијском стручношћу, бројем изра-
ђених квалитетних судијских одлука, доказао као струч-
264 Проф. др Милан Благојевић

но лице које је достојно ове важне правосудне функције.
Умјесто тога, имамо политику у правосуђу, коју је ВСТВ
наговијестио у априлу рекавши да нови (читај стари) члан
ВСТВ из РС треба да има Тегелтијине националне и полне
габарите. Након таквог наговјештаја, не чуди што се Радо-
вићка позива на испразне и магловите фразе, које немају
везе са судијском струком. Једна од њих је да је ВСТВ до-
био позитивне задатке, али нема ни ријечи о каквим зада-
цима се ради и како ти задаци могу било кога (ис)профи-
лисати да буде на челу ове институције. Посебно је јадан
Радовићкин навод да смо добили позитивне ефекте. Па
ефекти (судски) се ваљда постижу и исказују према дру-
гима (корисницима судских услуга), а не добијају се. Но,
осим те језичке рогобатности, Радовићкина тврдња пада у
воду пред чињеницама које ја запажам као судија у раду,
а тичу се Основног суда у Бањалуци из времена када је
Тегелтија био његов предсједник. Кажем то зато што сам
ја очевидац предмета које добијам у рад као жалбени су-
дија, а у којем су странке своје жалбе поднијеле Основ-
ном суду у Бањалуци док је Тегелтија у њему предсједавао
(прије јуна 2014. године), након чега се жалбе из тог суда
тек 2017. и 2018. године достављају жалбеном суду у рад.
Да је среће и поштења, као што није, за такве пропусте
би требао да одговара не само поступајући судија, већ и
предсједник суда. Нажалост, Тегелтија је награђен не само
новим именовањем, већ и Радовићкином тврдњом да је он
лидер ВСТВ као институције. Да није јадно и жалосно,
било би смијешно.
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
pravosudni-gaulajteri-379534

Правосудни гаулајтери

18.07.2018.
Њемачки Устав (Grundgesetz) има занимљиву одред-
бу у члану 20. став 4. Она каже да, ако нема другог сред-
ства, сви Нијемци имају право на отпор против било кога
ко би да укине њемачки уставни поредак. Основу тог
поретка чини и готово сакросантно федерално државно
уређење, којем се Њемачка вратила након Другог свјет-
ског рата. Учинила је то она између осталог и зато што се
у периоду нацистичке владавине, коју карактерише уни-
таризам, централна власт служила гаулајтерима, који су
у локалним заједницама били њени представници и фор-
мално се водили као савјетници локалних власти, али су
у стварности гаулајтери, а преко њих и централна власт,
били неприкосновени владари. Гаулајтери имају и једно
општије значење вође одређене области, у ком смислу тај
појам и ја користим овдје.
На њих ме подсјети неки дан један мој пријатељ, из-
ненађен чињеницом да је ВСТВ БиХ дозволио увођење
америчког савјетника у Тужилаштво БиХ. Ја таквим пона-
шањем ВСТВ нисам ни најмање изненађен, јер то ова ин-
ституција чини у континуитету од свог оснивања до данас.
Вријеме је показало да је снисходљивост домаћих право-
судних актера према странцима била рецепт личног успје-
ха и conditio sine qua non њиховог доласка и опстанка на
266 Проф. др Милан Благојевић

највишим правосудним функцијама. Заиста је било тужно
гледати како је ВСТВ БиХ у дневни ред своје сједнице од
9. јула 2018. уврстио као једну од првих тачака и „Захтјев
Амбасаде САД за ангажман вишег савјетника за право-
суђе у Тужилаштво БиХ“. Још је тужније да је ВСТВ тај
захтјев и усвојио, и то одмах након што је Милан Тегелтија
на истој сједници најприје поново изабран за предсједника
ВСТВ. Овај редослијед дневног реда није безазлен. Напро-
тив, он свакоме ко хоће да му се (у)каже говори много, да
не кажем све. Елем добисмо ми на такав начин једног пра-
восудног гаулајтера, иако је то супротно Закону о Високом
судском и тужилачком вијећу Босне и Херцеговине, који
такву могућност не прописује. Свако добронамјеран може
провјерити тачност ове моје тврдње, тако што ће прочи-
тати члан 17. тог закона, у ком је садржан списак надле-
жности ВСТВ. Ни у једној одредби тог и осталих чланова
овог закона, а ни у Закону о Тужилаштву БиХ, није дато
право ВСТВ БиХ да уопште одлучује о оваквим захтјеви-
ма, а камоли да дозволи било ком тужилаштву или суду у
БиХ да има гаулајтера, па још иностраног (америчког). За-
коном о Тужилаштву БиХ није дато право том тужилаштву
да закључује овакве споразуме. Али, ВСТВ не мари за за-
кон, већ ради contra legem. У суштини, ВСТВ се руководи
Брозовом логиком, према којој се не бумо држали закона
као пијан плота, ако то захтијева овдашња америчка амба-
сада. Кад се та амбасада обрати, и то ни мање ни више до
захтјевом, погазићемо наш закон и има да буде како амба-
сада захтијева. Рече Тегелтија послије тога, барем су тако
пренијели медији, да ВСТВ: „не може да утиче на то да
ли ће америчка амбасада ангажовати једног савјетника за
једно или сва тужилаштва“, те је додао да се протоколу о
сарадњи који ће након овога закључити Тужилаштво БиХ
и поменута амбасада могу придружити и друга заинтере-
сована тужилаштва. Другим ријечима, Тегелтија је овим
неуставно отишао и корак даље, дозволивши америчкој
амбасади да она свог гаулајтера може именовати не само
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 267

за Тужилаштво БиХ већ и за остала тужилаштва, чиме је
суфлирао осталим тужилаштвима да се придруже поме-
нутом Протоколу о сарадњи. Тиме ће бити прекршени не
само Закон о ВСТВ БиХ него и ентитеске надлежности и
одговарајући ентитетски закони о тужилаштвима, будући
да ниједан од тих закона такође не дозвољава могућност
овакве (квази)сарадње.
Да се ради о (квази)сарадњи, иза које стварно стоји
настојање да ови гаулајтери управљају нашим правосуђем,
потврђују два примјера које дајем у наставку. Један од њих
је од прије неколико година, а други је најновији.

Странци који су радили у Суду БиХ развили су и
у главе домаћих судија тог суда усадили праксу, супро-
тну тада важећем Закону о кривичном поступку БиХ, да
странке, а не суд, изводе доказе и „воде бригу“ о утврђи-
вању истине у кривичним предметима. Исти ти странци
су у том суду развили и праксу, такође супротну тадашњем
Закону о кривичном поступку, да се оптужени на главном
претресу не може саслушати у том својству, већ само као
свједок. Ни томе се домаће судије и ВСТВ БиХ нису про-
тивили, већ су све то прихватили чиме су еклатантну не-
законитост гаулајтера формално аминовали. Затим су ова
„постигнућа“ страних „експерата“ само пренијета у Закон
о кривичном поступку БиХ, а одатле и у ентитетске законе
о кривичном поступку. И чича мича, готова прича, на крају
које је неправо постало право.
Е као та прича од прије десет и више година, тако
сада имамо причу коју опет гура ВСТВ БиХ са све стран-
цима. Дођоше тако прије неколико мјесеци ти странци у
жалбени суд у којем ја радим и почеше нам причу да тај
жалбени суд треба да закључи меморандум о сарадњи са
Основним судом у Бањалуци, према којем ми на захтјев пр-
востепеног суда треба да уједначавамо своју судску праксу
и да одлучујемо у тзв. пилот предметима које нам делегира
268 Проф. др Милан Благојевић

првостепени суд, што ће рећи да им ми одлучимо у једном
предмету, а да онда они на основу те наше одлуке доносе
своје одлуке у свим осталим предметима који су слични
том пилот предмету. Да туга буде већа, све нам је то „са-
вјетовала“ (читај инсистирала) особа из Холандије, која је
судија једног тамошњег окружног суда, а то је у Холандији
суд првог степена, баш као код нас рецимо Основни суд
у Бањалуци. Кажем то зато што судски систем Холандије
обухвата 11 окружних судова (као првостепених), четири
жалбена суда и Врховни суд Холандије. Указивах ја мојим
колегама како није добро и деградација је да нама жал-
беним судијама лекције, па још незаконите, држи судија
првостепеног суда, макар то био и холандски судија. Џаба
сам ја то говорио и противио се, а једна моја колегица је
рекла да подржава ту сарадњу, јер је у оквиру ње предви-
ђено да наше судије путују у Амстердам. Кад сам на све
ове незаконитости указао предсједници Окружног суда у
Бањалуци, она ми је, након дугог ћутања, одговорила да
све ово имплементира ВСТВ БиХ и Окружни суд у Ам-
стердаму, тако да она не може да преиспитује законитост
тих активности. Убрзо затим из ВСТВ је, увијено у омот
вјештачке финоће и културе, стигао званичан мејл којим
је затражено да се судије Грађанског одјељења Окружног
суда у Бањалуци (дакле, не цијели суд) изјасне гласањем
да ли су за потписивање меморандума о сарадњи тог суда
и Основног суда у Бањалуци, те да се записник са те сјед-
нице одмах достави у ВСТВ. Не требам трошити ријечи на
то како је тим мејлом ВСТВ у ствари сугерисао да се при-
хвати потписивање меморандума, чему у прилог говори
чињеница да је ВСТВ у свом мејлу нагласио да је потпи-
сивање меморандума планирано у првој половини септем-
бра ове године. Одмах наредног дана Грађанско одјељење
мог суда је организовало гласање. Резултат гласања је био
очекиван, јер је од 17 судија само нас троје било против, а
сви остали су били за меморандум о сарадњи. Све то је од-
мах достављено ВСТВ БиХ, па ће сада услиједити потпи-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 269

сивање неуставног и незаконитог меморандума о сарадњи
једног жалбеног са једним првостепеним судом.
Шта је заједничко за оба примјера које сам навео. То
су двије чињенице, којима завршавам текст. Прва је да се
оваква понашања, што су незаконитости par excellence,
покрећу из ВСТВ, а друга чињеница је да се ВСТВ покри-
ва странцима које уводи у игру и који, као правосудни га-
улајтери, стоје у позадини свега. Али, да не би тако изгле-
дало (барем на први поглед), све се прикрије сагласношћу
домаћих носилаца правосудних функција. То што се тиме
даје сагласност на кршење права није од важности, јер ко
још овдје мари за то.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/gazenje-
slobode-sudijske-misli-i-381540

Гажење слободе судијске мисли – Први дио

26. 07. 2018.
Вријеме и простор у којима живимо карактеристи-
чну су, између осталог, и по јавном дискурсу који обилује
казивањима о људским правима. Рецимо, нема дана да у
медијима не чујемо или не прочитамо како је одређеној
особи повријеђено неко од њених људских или грађанских
права. Углавном су то животне приче у чијој основи лежи
однос између појединца, на једној, и јавне власти на другој
страни, у ком односу појединац остварује своја права или
испуњава обавезе, а јавна власт је ту да одлучи о томе.
Далеко од обавјештавања о тој врсти односа остаје
један однос унутар нашег правосуђа, који је оптерећен
баластом неразумијевања, незнања, (не)људске (па још
судијске) осионости и полтронства, а тиче се једног те-
мељног не само грађанског него и људског права. Ради
се о слободи мисли и слободи њеног јавног изражавања.
Подсјећања ради, треба рећи како је људска слобода једна
од темељних тековина људске цивилизације. У основи те
слободе је, како још давне 1859. у његовом дјелу О слобо-
ди запажа британски филозоф Џон Стјуарт Мил, то да није
довољно да се има само одбрана од власти, већ је потребно
имати и одбрану против владајућег мњења и назора, про-
тив оног нагона друштва који (тај нагон) хоће свој начин
мишљења и рада да натури као правило живота и онима
272 Проф. др Милан Благојевић

који тако не мисле. На другој страни, социолошка теорија
државе учи нас да је држава однос господарења, а то гос-
подарење се од господарења разбојничке банде разликује
својим правним поретком. Ханс Келзен с правом истиче
у његовој Општој теорији права и државе да: „Госпо-
дарење које карактерише државу тврди да је легитимно
и морају га стварно таквим сматрати и управљачи и они
којима они управљају“, при чему је то господарење леги-
тимно „једино ако се врши у складу с правним поретком“,
с тим што се господарење државе „представља као ства-
рање и извршавање правног поретка, тј. као господарење
које тумаче као такво управљачи“. Једноставније казано,
држава у функцији сопственог легитимисања створи пра-
во, именује управљаче (у које спадају и судије), а затим им
повјери да они тумаче и примјењују то право. То је тако и
другачије не може бити, због чега је ово, усуђујем се рећи,
не само искуствена него и надискуствена (метафизичка)
истина и суштина државе и права.
Како видимо, не само социологија него и право у
објашњењу појма државе наглашавају господарење вла-
сти према појединцу који не врши јавну власт, то јест није
државни управљач. Међутим, појам господарења осим
ове екстерне, има и своју интерну страну која се своди на
однос између управљача. У том односу такође имамо на-
стојање једних управљача да господаре над другим упра-
вљачима. Посебан је проблем, боље рећи болест, кад се
такво понашање појави и перзистира у односима између
судија као управљача, то јест кад једна група судија свој
начин мишљења и рада хоће да натури као правило и оним
судијама који тако не мисле. Будући да тај проблем гледам
и осјећам свакодневно у мом судијском послу, желим да о
томе јавно проговорим не само да бих разоткрио једну од
кључних болести нашег правосуђа, већ и да наша јавност
има информацију из прве руке како правосудни систем
функционише у стварности, кад се угасе свјетла суднице и
поскидају судијске тоге.
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 273

У наставку ћу дати три примјера из мог судијског
искуства, јер се на примјерима најбоље поима сваки про-
блем, па и овај о којем говорим.
Први примјер. У грађанском одјељењу суда у ком ра-
дим судије, тачније једна група њих као управљача, успјела
је да наметне своје (наопако) тумачење закона, према којем
се на трошкове парничног поступка, које противној стран-
ци треба да плати странка која је изгубила парницу, плаћа
и законска затезна камата од дана доношења првостепене
пресуде. Судије које и мисле другачије од тога ипак се при-
клоне овим јачим, у страху да не изгубе посао и судијску
плату. Таква наопака пракса има за посљедицу сљедеће. У
конкретној парници првостепени суд је тужиоцу досудио
трошкове парничног поступка у износу од 12.621 КМ те
је обавезао туженог да на тај износ плати и затезну камату
од 21.2.2017. као дана доношења првостепене пресуде. Ту-
жени изјави жалбу против те пресуде и предмет по жалби
буде ријешен у жалбеном суду 19.6.2018. године, то јест
након што је протекло 483 дана од доношења првостепе-
не пресуде. Жалба туженог је одбијена у погледу одлуке о
главној ствари, али је он сада дужан да плати тужиоцу не
само оних 12.621 КМ трошкова поступка већ је, због нао-
паке судске праксе, дужан и да му плати затезну камату за
ових 483 дана колико је трајао жалбени поступак. Претво-
рено у новац, тих 483 дана значе 3.047 КМ. Наиме, према
Закону о висини стопе затезне камате који је био на снази
у вријеме одлучивања по жалби туженог, стопа те камате
износила је 0,05% дневно. Када се тих 0,05% помножи са
оних 12.621 КМ трошкова поступка и када се тако добије-
ни износ помножи са 483 дана, добија се 3.047 КМ. То је,
дакле, износ који тужени додатно мора да плати иако је
то супротоно закону, а у позадини тога стоји наопака суд-
ска пракса једне групе судија као управљача. Пошто сам
био члан вијећа које је одлучивало о жалби, ја сам оста-
лим судијама указивао да жалба туженог није основана у
погледу одлуке о главној ствари, али да је треба уважити у
274 Проф. др Милан Благојевић

погледу незаконито досуђене затезне камате, на начин што
се у том дијелу не може досуђивати камата. С тим у вези
указивах ја мојим колегама да се ради о новчаној обавези и
да је дужник сваке новчане обавезе, па и обавезе плаћања
трошкова поступка, према закону дужан да плати затез-
ну камату тек ако и када падне у доцњу са испуњењем те
обавезе, то јест ако је не испуни у року који му петходно
мора бити остављен за добровољно испуњење. Указивах
ја такође и да тај рок по природи ствари може почети тећи
не од доношења првостепене пресуде, већ након што та
пресуда постане правноснажна, а у конкретном случају
она је постала правноснажна доношењем наше жалбене
пресуде 19.6.2018. године. Указивах ја мојим колегама и
на то да оваквом наопаком судском праксом суд у суштини
кажњава туженог као дужника зато што је изјавио жалбу
на пресуду, иако је жалба уставно право, при чему није ту-
жени крив што је жалбени поступак у суду трајао 483 дана.
Стога и због овог разлога не смије тужени на било који на-
чин да сноси посљедице овако дугог жалбеног поступка,
а сносиће их тиме што ће морати да плати и оних 3.047
КМ незаконито досуђене затезне камате. Најзад, указах ја
судијама и на то да тиме суд наопаком судском праксом
свјесно наноси штету странци, која у конкретном случају
износи 3.047 КМ. Ништа од ове аргументације није помо-
гло, па су моје колеге мене прегласале и тако је жалбени
суд оштетио странку за наведени новчани износ. Ја сам у
овом предмету написао издвојено неслажуће мишљење, са
свом претходно наведеном аргументацијом. Затражио сам
да и оно буде достављено странкама, али је то одбио да
учини судија који је задужен предметом. Чак ми је један
судија рекао да ја своје издвојено мишљење однесем сам
на пошту и пошаљем странкама приватно. Као да суд није
суд већ моја прћија.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/gazenje-
slobode-sudijske-misli-ii-383044

Гажење слободе судијске мисли – Други дио

02. 08. 2018.
У претходном дијелу ове колумне указао сам на то
како се осионошћу судија не дозвољава да до странака у
поступку стигне и образложено неслажуће мишљење су-
дије који се није сложио са већинском одлуком осталих
судија.
И наредни примјер то такође потврђује. У овом
случају радило се о принудном извршењу једне пресуде,
према којој је дужник требао да плати повјериоцу новча-
ни дуг, али то није учинио. Стога се повјерилац обратио
надлежном првостепеном суду приједлогом за принудно
извршење, који је тај суд усвојио. Након тога исти суд је
закључком од 2.10.2015. године позвао повјериоца да уп-
лати 15 КМ на име предујма за излазак судског изврши-
теља. Повјерилац је извршио уплату тог износа 19.10.2015.
године, о чему као доказ има одговарајућа уплатница у
спису. Међутим, првостепени суд је упркос томе обуста-
вио поступак извршења, уз образложење да повјерилац у
остављеном року није уплатио 15 КМ. Повјерилац је изја-
вио жалбу, а ја сам био члан жалбеног вијећа које је одлу-
чивало о жалби. И овдје су ме колеге судије прегласале и
одбиле жалбу повјериоца, па сам поново био принуђен да
напишем моје неслажуће мишљење. У њему сам истакао
да повјерилац основано указује у жалби на незаконитост
276 Проф. др Милан Благојевић

одлуке првостепеног суда. Наиме, закључак првостепеног
суда од 2.10.2015. године, којим је повјериоцу наложено
да уплати предујам од 15 КМ у року од 15 дана по пријему
тог закључка, достављен је повјериоцу 6.10.2015. године,
а он је уплату 15 КМ извршио 19.10.2015. године, како
произлази из одговарајуће уплатнице у спису. Дакле, по-
вјерилац је прије остављеног рока извршио уплату износа
од 15 КМ као предујма за излазак судског извршитеља.
Усљед тога, правно неосновано се у рјешењу прво-
степеног суда наводи да повјерилац није предујмио тро-
шкове извршења, јер се то противи доказима. Колико је
жалбом побијано рјешење незаконито свједочи и сљедеће.
Наиме, у том рјешењу које је донесено 16.11.2015. године,
првостепени суд каже да повјерилац ни до дана доноше-
ња рјешења није предујмио трошкове, иако из поменуте
банкарске уплатнице јасно произлази да је те трошкове
уплатио 19.10.2015. године. Према томе, код оваквог стања
ствари, указах ја у мом издвојеном мишљењу, не постоји
ваљан правни основ да ми у жалбеном поступку потврди-
мо овакво првостепено рјешење, јер је оно супротно за-
кону. Свака супротна одлука би била незаконита и њоме
би била повријеђена права повјериоца. Нажалост, колега
судија који је задужен овим предметом ни у овом случају
није дозволио да се моје образложено неслажуће мишље-
ње достави странкама, тако да оне о томе немају појма.
Оваква неуставна судска пракса и неправда натјерали
су ме да у једном предмету приликом јавног објављивања
пресуде кажем да сам ја гласао за супротну одлуку, да ћу
написати моје образложено неслажуће мишљење (што сам
и учинио) и да тражим да се то мишљење такође доста-
ви странкама, али то опет није учињено. Тиме се гажењем
прелази преко уставног права на слободу мисли и слобо-
ду њеног изражавања, које право има свако лице (значи
и судија) на територији Босне и Херцеговине, сагласно
члану II.3. тачке г) и х) Устава Босне и Херцеговине. То
уставно право подразумијева не само слободу судије да
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 277

изрази своју мисао у сваком конкретном предмету, већ и
да ту мисао сазна онај коме је упућена или намијењена,
а то су странке у судском поступку. Казао сам то и зато
што, примјера ради, у Правилима Уставног суда Босне и
Херцеговине фино пише, а примјењује се и у пракси, да
судија тог суда који је остао у мањини приликом одлучи-
вања у конкретном предмету има право да напише своје
издвојено неслажуће мишљење, које се такође доставља
странкама. Ако то право имају и требају да имају ове су-
дије, онда то једнако мора да важи и за све остале судије
у БиХ, јер се у суштини ради о истом суд(иј)ском послу
и о остваривању истог уставног права на слободу мисли
и слободу њеног изражавања, које треба једнако да важи
за све судије. Али авај, у мом случају то не важи, иако се
радило о кривичном предмету у којем сам изнио детаљ-
не разлоге о незаконитости у поступању суда, о чему сам
већ писао у мојој колумни „(Не)истина и правосуђе“. Све
претходно речено указује и да на овај начин једна већина
судија настоји наметнути своје тумачење права, без обзи-
ра колико оно било незаконито, чиме хоће да свој начин
мишљења и рада натуре као правило живота и онима који
тако не мисле. Тиме јавност добија искривљену слику, као
да се ради о јединственом судијском ставу, иако је ствар-
ност другачија, а све то се сакрије тиме што се не дозво-
љава да до јавности стигне и супротно судијско мишљење.
Осим у судовима, слобода судијске мисли спутава
се и на тзв. семинарима о едукацији судија. Присуство-
вао сам 2017. једном семинару на којем је нас судије и
тужиоце „едуковало“, ако се не варам, шест припадника
Обавјештајно-сигурносне агенције БиХ (ОСА). Тема је
била примјена Закона о заштити тајних података. И тако,
„едукују“ они нас да је дужност судова у БиХ да приликом
пријема радника у радни однос (нпр. уписничара и дак-
тилографа у суду) обавимо њихову безбједносну провјеру,
што значи да се обратимо ОСА да она на терену обави те
провјере. Након тога ОСА доставља суду информацију да
278 Проф. др Милан Благојевић

ли је неко безбједносно поуздан или није, што ће рећи да
ако није безбједносно поуздан не може бити примљен у
радни однос. Другим ријечима, једна грана државне вла-
сти (полиција) ће се мијешати и одлучивати другој грани те
власти (судству) кога треба, а кога не треба примити у рад-
ни однос. Кад сам то чуо, нисам могао да вјерујем својим
ушима, јер то значи увођење на мала врата полицијске др-
жаве код нас и враћање, само у другом облику, оне познате
морално-политичке подобности из периода социјализма.
Настојах ја тим едукаторима да укажем како нас погре-
шно едукују, тачније индоктринишу нас, јер уставно пра-
во на рад подразумијева да се у радни однос у судовима
не могу примити лица која су правноснажно осуђена на
одређену казну затвора или за одређена кривична дјела.
И ништа више од тога, јер нема у нашим уставима, а они
су основа и мјера којој морају бити уподобљени закони,
ниједне одредбе која би захтијевала претходну безбједнос-
ну провјеру оних који би да се запосле у суду. А и како би
било, јер би то било у колизији са уставним принципом
подјеле државне власти, који подразумијева да је судска
власт независна од извршне и законодавне гране власти.
Кад сам све то рекао, рече један од оних службеника ОСА
како хоће да ми све то мало ближе појасни. Кад је почео
да прича видим ја по његовом вокабулару да није правник.
За сваки случај, питах ја њега је ли правник, на шта ми он
одговори да није и да је дипломирани електроинжињер.
На то сам му рекао да ја и он немамо шта да причамо на
тему примјене Закона о заштити тајних података, али сам
након тога пријављен Уреду дисциплинског тужиоца не да
сам указивао на погрешну едукацију, већ да сам је ометао
и да оном електроинжињеру нисам рекао да немамо шта
причати, већ да сам му наводно рекао да нема појма.
Сад се води дисциплински поступак против мене, у
којем ми пријети губитак судијског посла, иако се ја само
желим изборити за уставно право сваког нашег судије, а
не само мене, да слободно мисли и да слободно изражава
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 279

своју мисао о тумачењу и примјени права у сваком поједи-
начном предмету, као и да нас не едукују на погрешан на-
чин. У тој борби ћу истрај(ава)ти до краја, па и по цијену
да останем без посла. Шта више, биће ми част кад ме због
тога истјерају из правосуђа.
h t t p s : / / w w w. o s l o b o d j e n j e . b a / d o s j e i / k o l u m n e /
zloupotreba-pravosudne-vlasti-384516

Злоупотреба правосудне власти

09.08.2018.
Живимо у времену и простору у којима се вријед-
ности изврћу у своје супротности. Једна од вриједности
извргнутих изопачавању је и принцип независности пра-
восуђа. У науци, као и у правној филозофији, за право се
каже да је у првом реду норма, односно пропис схваћен
као акт јавне власти. Дакле, свијет права је свијет нор-
ми, које се систематски организују и функционишу пре-
ма принципу хијерархије, а без ње нема реда који је не
само правна него и општедруштвена вриједност. Да би се
оствари(ва)о принцип хијерархије у правном поретку, а
тиме и ред у друштвеним односима, неопходно је да по-
стоји правосуђе. Није спорно да правосуђе, да би врши-
ло своју функцију, треба бити независно од осталих грана
јавне власти - законодавне и извршне. То је аксиоматика
организације савремене државне власти која, између оста-
лог, подразумијева културу у односима између наведених
грана власти, а нарочито културу непосезања једне гране
власти у домен оне друге, као и да свака грана власти своју
функцију врши на уставно ваљан начин.
Међутим, код нас се све ово изопачава, па тако има-
мо појаву да законодавна власт доноси законе ради оства-
рења приватних, а не општедруштвених интереса. О томе
сам већ писао (https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/
282 Проф. др Милан Благојевић

zakonodavno-i-ustavnosud-ij-sko-krsenje-ustava), наводећи
конкретан примјер како се, по мјери појединца, донесе за-
кон како би му се омогућило да у процесу приватизације
откупи стан. Извршна власт се такође злоупотребљава, па
тако, само примјера ради, имамо појаву (од 2010. до да-
нас) да ресорни министар за борачка питања у Републи-
ци Српској (ништа другачије није ни у Федерацији БиХ)
својим правилником, супротно Закону о правима бораца,
пропише да војни инвалидитет у случају псоријазе или
дијабетеса не може бити већи од 30%, иако и лаици знају
да псоријаза или дијабетес могу 100% бити (и најчешће
јесу) посљедица вршења војне дужности у рату. Усљед
тога се не може било којим правним прописом, а нарочи-
то не правилником, унапријед ограничавати колико може
максимално износити удио војног инвалидитета, већ се то
мора цијенити и утврђивати у сваком конкретном случају
од стране одговарајуће љекарске комисије. Но, министар
је то учинио и тиме припремио терен да након тога војне
љекарске комисије (које он именује и осим њих нико други
не може обављати ова вјештачења у Републици Српској), с
позивом на такав неуставан правилник, смањују борцима
проценат војног инвалидитета, па и до мјере да бројни од
њих изгубе у потпуности статус војног инвалида.
Али више од свега човјека боли кад правосуђе злоу-
потребљава своју функцију, за шта постоје бројни примје-
ри. Иако сам и о томе већ писао, не могу а да не изнесем
још један најсвјежији примјер. Неки дан у суд гдје радим
стигао је акт ВСТВ БиХ (број 12-50-2-975-149/2018 од
20.7.2018. године), упућен свим судовима у Босни и Хер-
цеговини. У њему се најприје каже да је ВСТВ усвојио ак-
циони план у вези са кршењем права на суђење у разумном
року те је због тога формирао и радну групу. То би, јед-
ноставним ријечима казано, требало да значи како се жели
убрзавање суђења, што је за поздравити. Но, тај ефекат се
може постићи само повећањем броја судијских извршила-
ца у цијелој БиХ, јер је постојећи број недовољан, због
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 283

чега и имамо проблем (пре)спорог правосуђа. Повећање
броја судијских извршилаца значи и већа средства у сиро-
машном буџету, али ни тај проблем није нерјешив. Наиме,
он се може ријешити смањењем постојећих судијских пла-
та. Искрено ме је, без икакве лажне скромности, срамота
да у овако сиромашном друштву моја стартна плата изно-
си 3.000 КМ, а са радним стажом она изађе и на 3.400 КМ,
као што је срамота да и запослени у осталим гранама јавне
власти примају плате које су и веће од судијских. Стога
бих, колико сутра, пристао да ми се смањи плата и опет
бих са задовољством радио судијски посао. Али ту настаје
проблем, јер би се бројни из правосуђа томе успротивили
и не би то дозволили, при чему би свој голи материјал-
ни интерес скривали, лажно приказујући да би смањење
плата био атак на независност правосуђа. То је, нажалост,
суштина проблема, чиме се може објаснити чињеница да
ВСТВ наведени пожар гаси бензином, умјесто водом, уп-
орно избјегавајући да призна како се проблем спорости
нашег правосуђа може ријешити само повећањем броја
судија (а негдје и оснивањем нових судова).
Пошто нам је ВСТВ такав, не чуди што у наведеном
акту од 20.7.2018. године он и његова радна група налажу
одржавање дискусија нижих и виших судова „по питању
пилот предмета ради уједначавања судске праксе“, то јест
предмета са истом чињеничном и правном грађом. Из њих
би нпр. општински суд у Федерацији БиХ требао издвоји-
ти један предмет и прослиједити га кантоналном суду да
овај то пресуди, а онда би та пресуда била урнек по којем
би се рјешавали остали предмети. Или, тражи ВСТВ: „да
вишестепени судови уведу праксу достављања информа-
ција нижестепеним судовима о најчешћим разлозима уки-
дања и преиначења судских одлука“, као да нижестепени
судови анализом одлука виших судова и сами то не могу
закључити. Најзад, наложи ВСТВ свим судовима у БиХ и
да је потребно да се организују „дискусије вишестепених
и нижестепених судова о различитим виђењима и недоста-
284 Проф. др Милан Благојевић

цима првостепених и другостепених одлука те усвајање
одређених закључака у том погледу“. Кад ово прочита, чо-
вјек не може а да се не хвата за главу од цитираних изопа-
чености и да не каже ВСТВ-у: Како болан све ово можете
тражити, кад је то супротно свим нашим законима?
Невјероватно је да ВСТВ злопутребљавајући своју
позицију тражи да се ради нешто што је супротно зако-
ну, а што неће ријешити проблем суђења у разумном року.
Ствар постаје невјероватнија ако се има у виду чињеница
да су чланови ВСТВ и судије врховних судова Федерације
БиХ, односно Републике Српске, који веома добро знају
да су тзв. „пилот предмети“ на којима се упорно инсисти-
ра у ВСТВ-у супротни закону. Довољно је, примјера ради,
да само прочитамо члан 61а. став 1. Закона о парничном
поступку Федерације БиХ (исто је и у РС) па да схватимо
да у Федерацији БиХ само њен Врховни суд може води-
ти поступак за рјешавање спорног правног питања. Стога
нема право било који општински и кантонални суд у том
ентитету да пилотира у оваквим случајевима, што једнако
важи и у РС. Исто тако, како болан ви из ВСТВ-а може-
те налагати вишим судовима да достављају информације
нижим судовима о разлозима укидања пресуда, кад веома
добро знате да то није дозвољено не само било којим од
закона о парничном поступку код нас већ је то супротно
и Закону о ВСТВ БиХ, Закону о судовима у Федерацији
БиХ, Закону о судовима Републике Српске и Закону о су-
довима Брчко дистрикта БиХ. Јавности ради, треба рећи
да ниједан од ентитеских закона о судовима, као ни исти
такав закон у Брчко дистрикту, не прописују могућност
нити обавезу виших судова да достављају нижим судови-
ма информације које сада својом самовољом хоће да уведе
ВСТВ БиХ. А и како би тако нешто могло бити прописано
законом, кад свугдје у цивилизованом свијету приликом
рјешавања предмета судови једни са другима комуници-
рају само путем својих пресуда. Кад се то има у виду, онда
у коначном немају шта виши судови да, мимо својих пре-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 285

суда, дискутују са нижим судовима о примјени права и да
са њима усвајају закључке о томе, какву праксу неуставно
и незаконито хоће овдје да уведе актуелни састав ВСТВ
БиХ.
Има једна изрека да теоретски љубав лијепо звучи,
ал’ је малчице друкчије у пракси. Пренијето на терен на-
шег правосуђа, то значи да лијепо звучи уставни принцип
независности правосуђа. Међутим, проблем је пракса у
којој се заклањањем иза тог принципа највиша правосудна
институција одважује да тражи неуставан и незаконит рад.
А то је болест за коју нема лијека.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/nobilo-i-
herostratski-zakon-opisci-390908

Нобило и херостратски закон(описци)

05.09.2018.
Херострат је, кажу, био младић непознатог поријекла
који је средином четвртог вијека прије нове ере у жељи
да пошто-пото постане славан запалио Артемидино све-
тилиште у Ефесу. Због тога данас херостратизам означава
не само тај догађај него и настојање поједин(а)ца да се по
сваку цијену постане популаран или славан. Ово инди-
видуално настојање вјероватно најсажетије изражава ла-
тинска изрека Fiat pecunia, et pereat mundus, што би се у
слободнијој верзији могло превести као: „Ма нека и свијет
пропане, само да ја добијем паре“.
Рекох све ово подстакнут нечим што је у интервјуу
једним домаћим дневним новинама ових дана рекао заг-
ребачки адвокат Анто Нобило. Али прије опсервације ње-
гових запажања, подсјетићу све нас на нешто што је и те
како у вези са казивањем колеге Нобила.
Колико сам се само у посљедњих петнаестак година
нагледао правничког херостратизма код нас, више се ни
сам не могу прецизно сјетити, и то све од стране оних које
је, потпуно незаслужено, овдашња домаћа и инострана по-
литичка (квази)елита преко ноћи произвела у правне екс-
перте. Такви преконоћни експерти су затим сјели и (на)
писали бројне законе од којих човјеку стаје памет. Тако су,
примјера ради, у јуну прошле године осмислили Закон о
288 Проф. др Милан Благојевић

пореском систему Републике Српске. Чланом 5. тог закона
погажено је старо правило No taxation without represantion,
па се сада у Републици Српској основица, стопа или износ
доприноса за пензијско и инвалидско осигурање или
доприноса за здравствено осигурање могу мијењати под-
законским прописом, ако на то дају сагласност Влада РС и
надлежни одбор Народне скупштине РС. Дакле, наглавач-
ке је избачен законодавац, иако би он (и само он) требао
доносити и мијењати законе о томе. Ово је био свјежији
примјер, али има и оних старијих. Истина, на њих сам већ
указивао, али није згорега да их поновим, јер су то слико-
вити примјери волунтаризма (и одсуства рационалности)
у писању и доношењу закона. Дакле, овдашњи херострати
су из парничног поступка наглавачке избацили правни ин-
ститут пресуде због изостанка, иако је она у потпуности
одговарала правичном суђењу. Кажем то зато што је таква
пресуда могла бити донесена тек ако тужена страна, иако
је уредно позвана, не дође на суђење (припремно рочиште
или главну расправу) или дође али неће да се упусти у ра-
справу, а докази тужилачке стране указују на основаност
тужбе. Умјесто таквог института, херострати су смислили
пресуду због пропуштања. Њу наши судови доносе, а да
тужени не буде ни позван у судницу, кажњавајући га про-
тивправно само зато што није изјавио одговор на тужбу,
упркос уставној слободи изражавања мисли која значи и
право да се мисао не изрази, у ком случају држава због
тога никога не смије кажњавати на било који начин. Но,
радећи тај посао наши херострати су се потрудили не само
да избаце готово све што је ваљало у правном поретку
бивше нам заједничке државе, већ и да задрже оно што
у том систему није ваљало. Тако су, опет примјера ради,
оставили из прошлог система парнично правило да се у
споровима мале вриједности (до 5.000 КМ) пресуда пр-
востепеног суда жалбом не може нападати због неистине
која је у погледу чињеница садржана у њој, што практично
значи да је у примјени правно и морално изопачено пра-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 289

вило према којем субјекти у споровима преко 5.000 КМ
вриједности од државе могу захтијевати да буде и ефикас-
на и ефективна, док ови испод 5.000 КМ могу захтијевати
само ефикасност, али не и ефективност (читај истину).
Е као у случају претходно наведених закона, код нас
су у правничкој херостратизацији успјели да из старог до-
брог Закона о кривичном поступку СФРЈ избаце све што
је ваљало (између осталог и истражног судију). Једно од
добрих рјешења из тог закона било је и оно о којем је не-
давно говорио адвокат Анто Нобило, исправно запазивши
да је код нас у Босни и Херцеговини статус оштећеног у
кривичном поступку очајан. Указао је колега Нобило у том
интервјуу на систем у СР Њемачкој, рекавши да тамо у
кривичном поступку постоји институт оштећеног као суп-
сидијарног тужиоца који има право да од јавног тужиоца
преузме кривично гоњење осумњиченог. Рече колега Но-
било да такво рјешење постоји у Републици Хрватској и
у праву је. Наиме, то рјешење је садржано у члану 55. та-
мошњег Закона о казненом поступку, којим је прописано
да оштећени као тужилац има право да преузме кривично
гоњење, под условом да је државни тужилац претходно
утврдио да нема основа за то гоњење. Наравно, таква рје-
шења садрже и одговарајући закони у другим земљама, од
којих за ову прилику издвајам Закон о кривичном поступ-
ку Норвешке. У члану 402. став 1. тачка 3) тог закона је
прописано право стране оштећене кривичним дјелом да
преузме кривично гоњење, ако државни тужилац сматра
да нема основа за кривично гоњење или је одустао од за-
почетог гоњења.
Како видимо, систем СР Њемачке, односно Републи-
ке Хрватске, нису усамљени примјери, али је за разматра-
ње овог проблема важније нешто друго. Наиме, све ово је
постојало и код нас до 2003. године, јер су закони о кри-
вичном поступку Републике Српске, односно Федерације
БиХ, познавали институт оштећеног као тужиоца у кри-
вичном поступку. Ти закони су познавали наведени инсти-
290 Проф. др Милан Благојевић

тут, јер су све то преузели из Закона о кривичном поступку
СФРЈ. У члану 17. тог закона било је прописано да кад
јавни тужилац нађе да нема основа за покретање или про-
дужење кривичног поступка, на његово мјесто може сту-
пити оштећени као тужилац под условима одређеним тим
законом. А ти услови су зависили од тога да ли се радило
о истрази или је јавни тужилац одустао од оптужнице на
главном претресу пред судом. Ако је, на примјер, тужилац
одустао од оптужнице на главном претресу оштећени се
морао одмах изјаснити да ли наставља кривично гоњење
оптуженог, па ако се изјасни да наставља, суд је био ду-
жан да даље води главни претрес по оптужници оштеће-
ног као тужиоца. Међутим, независно од тога у ком ста-
дијуму поступка је јавни тужилац одлучио да не предузме
гоњење, оштећени је увијек имао право да настави кри-
вично гоњење.
Нажалост, онда је дошла 2003. година у којој су на
сцену ступили овдашњи правнички и ини други херост-
рати (многи од њих и данас високо котирају у правосуђу),
који су све то срушили, укинувши сва ова права која је
оштећени имао у кривичном поступку. Потом је морао
да се деси трагичан догађај у којем је у Бањалуци смрт-
но страдао Давид Драгичевић, како би се увидјеле погуб-
ност и наопакост укидања института оштећеног у кривич-
ном поступку. Колега Нобило рече како нема законских
препрека ни забрана да се оштећени укључи у кривични
поступак те да ту има доста судске праксе и обичаја. Не-
мам ништа против тога, али је, по мени, умјесто ходања
несигурним и често магловитим стазама судске праксе
и обичаја боље да се што хитније допуне наши закони о
кривичном поступку на начин што ће, као у стара добра
времена, бити враћен институт оштећеног као тужиоца, са
свим правима која је имао, а која су му својим волунта-
ризмом одузели херостратски закон(описци). Но, да би се
и у томе успјело, мора се порадити на нечему што можда
најбоље објашњава једна сцена из култног филма „Ко то
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 291

тамо пева“. Наиме, ставши на једном мјесту како би од
путника у свом аутобусу извукао пару не само за карте већ
и за месо, Павле Вујисић ће, док пече месо које намјерава
да прода, отјерати Бору Стјепановића (који игра сипљивца
и кашље баш у правцу меса које Вујисић пече), ријечима:
„Немој да ми кашљеш ту на месо, бјежи тамо“. Е као што
је Вујисић морао да одстрани Стјепановића и тако сачува
месо (и здравље путника), и у случају да се буду писале
допуне наших закона о кривичном поступку у смислу који
заговарам, из тог процеса за добро свих нас морају бити
одстрањени они који су сав овај проблем закували. У про-
тивном, опет ћемо кусати њихову загађену чорбу.
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/za-razliku-
od-vremena-o-kojem-je-pisao-marx-kada-se-na-sirov-
nacin-otimalo-da-bi-se-obogatilo-ovdje-kod-nas-to-se-radi-
rafinirano-392526

Маркс и ми

12.09.2018.
Мало ко данас пише, а још мање држи до онога што
је давно запазио и још боље објаснио Карл Маркс у вези
са нечим што је својствено капитализму. Он је, наиме, у
свом „Капиталу“ сјајно записао и то да је „процес насилне
експропријације у XVI вијеку добио страховит подстрек
реформацијом и огромном крађом црквених добара која
је ту реформацију пратила. Укидање манастира гурнуло је
њихове становнике у пролетаријат, а црквена добра била су
великим дијелом поклоњена грамежљивим краљевим љу-
бимцима или продата у бесцјење шпекулантима. Glorious
revolution довела је (1688) с Willemom III Оранским на
власт велепосједничке и капиталистичке шићарџије који
су дотадашњу скромну крађу државних добара почели
вршити у огромном размјеру. Овако лоповски присвојена
државна имовина, заједно с плијеном из опљачкане цркве
чини основицу данашњих посједа енглеске олигархије.“
За оне који ће се евентуално запитати какве везе има
ово Марxово казивање са нама, морам рећи да има и те
како, јер оно што је Маркс запазио и објаснио, предста-
вља суштину својствену сваком зачетку система капита-
лизма (а ми нисмо одмакли далеко од тога), без обзира на
294 Проф. др Милан Благојевић

то у које вријеме и на којем простору се тај систем зачне.
Стога и овдашња тзв. приватизација државног капитала
није ништа друго до првобитна акумулација капитала, па
Марксова опсервација о гурању у пролетаријат огромног
броја становника са црквених добара, када се пренесе на
наш терен, није ништа друго до остављање великог броја
радника без запослења у државним предузећима, јер су та
предузећа продата у бесцјење носиоцима власти, њиховим
миљеницима и бројним шпекулантима.
Но, за разлику од времена о којем је писао Маркс,
када се на сиров начин отимало да би се обогатило, овдје
код нас то се ради рафинирано. Читам недавно једну одлу-
ку коју је 31. јануара ове године донијела Скупштина Града
Бања Лука. Ради се о Одлуци о општим условима за про-
изводњу, испоруку и коришћење топлотне енергије. Њеном
доношењу претходили су гашење дотадашње Топлане, у
којој је било јавног капитала, и повјеравање гријања града
једној приватној фирми. Док нас је гријала јавна топла-
на, сваки од корисника гријања имао је право да свој стан,
кућу или други објекат искључи са јавног топловода ако,
рецимо, нема новца да сваког мјесеца у току године плаћа
иначе високу накнаду (за мој стан од 60 м2 она износи 97
КМ мјесечно). За тако нешто кориснику који има стан у
стамбеној згради, према тада важећој одлуци Скупштине
Града Бања Лука, није била неопходна сагласност осталих
станара нити сагласност тадашње градске топлане. Али,
чим је гријање повјерено приватној фирми, бањалучка
Скупштина је све то промијенила. Тако је чланом 22. став
1. поменуте одлуке од 31. јануара ове године прописано да
се корисник услуге не може издвојити из централног топ-
лификационог система без сагласности осталих корисника
у објекту и без сагласности даваоца услуге гријања.
Здрав разум одмах се мора запитати па како је годи-
нама уназад, док је било јавно гријање, сваки корисник
стана, кад га неимаштина или ко зна шта већ натјера на
то, имао право да се искључи са гријања, без сагласности
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 295

раније топлане и без сагласности осталих станара у згра-
ди, а сад одједном градска власт прописа да то не може
више без свих тих сагласности. Одговор на ово разумно
питање намеће се сам по себи, будући да је оваквим про-
писивањем највећем броју корисника практично забрање-
но да своје објекте искључе са гријања, пошто је немогуће
да добију сагласност свих осталих станара. Посебно је
ирационално очекивати да ће нови давалац услуге гријања
дати своју сагласност, а и она је неопходна. О каквом ап-
сурду се ради, свједочи и чињеница да је чланом 22. став
2. исте одлуке Скупштина Града Бања Лука прописала
да се кориснику услуге не може одобрити искључење са
гријања све и да је прибавио наведене сагласности, ако би
искључење његовог стана негативно утицало на животну
средину. Да се човјек расплаче од толике „бриге“ градских
отаца за животну средину, мада ни ријечи не рекоше како
то искључење стана са гријања уопште може негативно
утицати на животну средину. Али нико не мари за то, јер
је важно да је оваквим ирационалностима човјек напрос-
то принуђен да плаћа високе цијене гријања. У противном
ће у касу новог даваоца гријања принудно бити наплаћени
рачуни за гријање, који неумољиво стижу сваког мјесеца.
Осим што се противи здравом разуму, овакво пропи-
сивање је и незаконито. Наиме, природно је право кад се
два субјекта налазе у неком уговору, што значи и угово-
ру о гријању, да ниједан од њих не може тражити од оног
другог да остане у уговору ако неће, а посебно то не може
тражити неко треће лице на које се не односи уговор. Је-
дино што је дужан да учини онај ко би да изађе из угово-
ра, то је да другој страни измири све дотадашње обавезе.
Пошто је све то тако природно, ту природност је уважио
и законодавац тиме што је све то у суштини потврдио За-
коном о облигационим односима. Због тога не може, а да
буде правно ваљано, ниједан други нормотворац, па макар
то била и Скупштина Града Бања Лука, да својим подза-
конским актом крши закон. Да је среће, Уставни суд Репу-
296 Проф. др Милан Благојевић

блике Српске би по службеној дужности требао да прове-
де поступак и утврди незаконитост оваквог подзаконског
прописа, али то до сада није учинио (а вјерујем и да неће).
Био је ово примјер незаконитог, а тиме и неуставног
понашања једног доносиоца подзаконских прописа. Али
ни законодавац није имун од тога, а најсвјежији примјер за
то су недавне измјене и допуне Закона о извршном поступ-
ку у Републици Српској. Тим новелама претходили су ду-
гогодишњи незаконити покушаји адвоката да у своју касу
наплате трошкове парничног поступка, иако је то имовина
странке коју су заступали у парници јер су странци, а не
адвокату, пресудом досуђени ти трошкови. Упркос томе,
адвокати су упорно подносили приједлоге за принудно
извршење на начин да суд одреди да се ти трошкови упла-
те не на текући рачун њихових клијената, већ на текући
рачун адвоката. Судска пракса жалбених судова се одупи-
рала томе, исправно указујући да су трошкови парничног
поступка имовина странке којој су досуђени, а не адвока-
та, па због тога адвокату могу бити исплаћени само ако му
је његов клијент пренио то своје потраживање. И Уставни
суд Босне и Херцеговине је потврђивао праксу жалбених
судова, наводећи, на примјер у одлуци АП 892/15 од 11. 10.
2017. године, да су таква образложења судова јасна и аргу-
ментована и да због тога није повријеђено право апеланта
на правично суђење. Али након само пола године исти тај
суд, у предмету АП 2344/18 од 6. јуна 2018. године, изла-
зи у сусрет адвокатима и неразумно мијења своју праксу,
казавши да у оваквим случајевима постоји повреда права
на правично суђење. При томе потпуно занемарује да се у
оваквим ситуацијама ради о интересима странке, а не ње-
ног адвоката, па је стога једино законито да се трошкови
поступка исплате странци као њена имовина, а не њеном
адвокату. Ово тим прије што кад се трошкови исплате на
рачун адвоката, ништа не гарантује да ће адвокат те паре
и дати странци, усљед чега се повређује право странке
на имовину (са све благословом Уставног суда БиХ). Но,
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 297

коначни благослов овој незаконитости дала је Народна
скупштина Републике Српске на сједници од 4. јула 2018.
године, тако што је унијела допуну у Закон о извршном
поступку према којој се паре странке убудуће могу упла-
ћивати на рачун њеног адвоката. Трагедија је што никога у
Министарству правде Републике Српске гдје је писана ова
допуна закона, а још мање у Народној скупштини Репу-
блике Српске, није забринуло да је то супротно члану 1.
Првог протокола уз Европску конвенцију о људским пра-
вима, из којег јасно произлази да свако, па и странка којој
су досуђени трошкови поступка, има право на неометано
уживање те своје имовине, чега нема ако тај новац заврши
не на њеном, већ на рачуну адвоката. Нема шта, велико-
душно од законодавца!
Два посебна записа
Форма као суштина

01.03.2016.
Има неколико дана како сам се слатко насмијао јед-
ној шали. У њој се каже да нас у будућности не треба из-
ненадити када нам на врата дома покуцају представници
фирме која се бави куповином бубрега, а дошли су да купе
и један од нас. Када их зачуђено питамо па зашто од нас
кад ми то не желимо, они нам показују отпринтани обра-
зац са интернета, са нашим именом, у којем стоји да смо
током посјете њиховом интернет порталу дали сагласност
за продају свог бубрега тиме што смо кликнули на сљедеће
опције: Next, Next, Next, I accept, I agree and Finish.
Након што ме је смијех прошао, схватио сам да ова
шала садржи и озбиљну поруку која се тиче формализа-
ције друштвеног живота. Наиме, савремени начин жи-
вљења све више формализује наше животе, што се превас-
ходно чини путем права. Међутим, форма није својствена
само праву. У њему је она само снажно изражена, али је
несумњиво да би и у друштвима без права (ако дозволимо
такву могућност) постојале форме које би можда биле и
бројније и строже, о чему на свој начин свједочи и шала
с почетка овог текста. Колико је форма важна, а посебно
у праву, свједочи и чињеница да су то још давно спознали
Римљани. Они су нам о тој истини оставили више мудрих
изрека, попут оних које гласе: Forma dat esse rei – Форма
даје бит ствари, односно Forma legalis, forma essentialis –
Законска форма, битна форма.
302 Проф. др Милан Благојевић

И наша блиска прошлост је (пре)пуна примјера који
потврђују правило да форма даје стварима суштину, уз
извјесне специфичности својствене овдашњим (не)при-
ликама на које ћу указати у наставку. За ову прилику из-
двојио сам само два примјера, јер су и више него довољни.
Данас је свима добро познато да је високи представник у
БиХ својевремено неуставно дао себи за право да намеће
законе, а међу њима и Закон о Суду БиХ и Закон о Ту-
жилаштву БиХ, чиме је супротно Уставу БиХ он основао
ове институције, које тако у својим темељима имају непра-
во. Но, оно што је једнако важно јест чињеница да су се
представници домаће власти сагласили са тим (попут оног
I accept, I agree из шале), па је управо та сагласност као
својеврсна форма дала суштину иначе неуставном пона-
шању високог представника. Затим је услиједило (и траје)
утркивање појединаца ко ће постати судија, односно тужи-
лац у наведеним институцијама, јер се тамо може примати
и за европске прилике одлична плата те, by the way, винути
у неслућене висине. Дакле, и појединци, понесени својим
личним потребама, таквим својим понашањем прибављају
важност нечему што је неуставно и нелегитимно. Други
примјер нас враћа у 2001. годину, када је високи представ-
ник наметнуо измјене Закона о кривичном поступку Репу-
блике Српске. Суштина те неуставне одлуке је у томе да је
њоме брисан став 1. члана 191. поменутог закона, којим је
било прописано да се притвор у кривичном поступку мора
одредити против лица за које постоји основана сумња да је
учинило кривично дјело за које се може изрећи пет година
затвора или тежа казна. Након тога, у једном кривичном
судском предмету из 2001. један основни суд у Републици
Српској се у рјешењу о продужењу притвора ипак позвао
на члан 191. став 1. Закона о кривичном поступку, али у
жалбеном поступку окружни суд у свом рјешењу „указује“
основном суду да гријеши када се позива на ранији став
1, уз објашњење да је тај став престао важити на основу
одлуке високог представника. Другим ријечима, високи
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 303

представник је рекао како има да нема наведеног става, а
потом судови својим одлукама формално прибављају ва-
жност таквом неуставном понашању.
Двије поуке се могу извући из наведених примјера.
Једна је да за свој успјех овдашња технологија охаеризма
има захвалити не само сили Запада која стоји у њеној по-
задини и управља нашим животима (што је посебан, нови
облик тоталитаризма), већ и нашој поданичкој (не)култу-
ри и спремности да таквом систему и било ком његовом
емисару до сервилности подилазимо и служимо, и то не
толико у страху од њега колико због жеље да тиме постиг-
немо или очувамо већ постигнути коначно жељени облик
сопствене афирмације. Друга поука, која важи за наш про-
стор, је да се до ваљане форме којом се добија суштина
ствари не долази само кроз одговарајућу правну процеду-
ру, већ и ако ми накнадно пристанемо на нешто, ма колико
то нешто било неправно и неправедно.
Ова потоња поука је од посебне важности код ра-
зматрања актуелног проблема форме усвајања Механизма
координације у процесу придруживања БиХ Европској
унији, будући да је придруживање том елементу Запада
опредјељење свих овдашњих политичких елита. Пишући
на ову тему већ сам указао на то да Савјет министара БиХ
нема уставну надлежност за усвајање тог механизма и
његово наметање ентитетима, због чега Република Срп-
ска не треба прихватити ту одлуку. Иако сам то већ рекао,
не могу а да још једном не поновим нешто што је од ве-
лике важности. Чиним то због тога што је од 29.2.2016.
у Републици Српској актуелна идеја (коју је изнио члан
Предсједништва БиХ из Републике Српске господин Мла-
ден Иванић) према којој ће бити довољна допуна Одлуке
Савјета министара БиХ о Механизму координације, којом
би (том допуном) било речено да се одлуке у Механизму
координације доносе гласовима ентитета. Након тога, су-
дећи према садржини те идеје, више не би било ниједног
елемента који би био штетан за Републику Српску. Ако би
304 Проф. др Милан Благојевић

било поступљено на такав начин, а нарочито ако би се Ре-
публика Српска сагласила с тим, била би то форма којом
би Српска прибавила важност нечему што је неуставно
и нелегитимно. Како? Па тако што ако се да сагласност
на такво понашање Савјета министара БиХ, тиме се при-
хвата да он има надлежност за доношење наведене одлу-
ке, иако такву надлежност Савјет министара нема према
слову Устава БиХ. Када би била дата сагласност на такву
неуставност, очекивати је да Савјет министара након тога
допуни Одлуку о Механизму координације уграђивањем
у њу реченице да се одлуке у том механизму доносе гла-
совима ентитета. Међутим, послије тога тај исти Савјет
министара ништа не би спречавало да Одлуку у том дијелу
у неком тренутку промијени и начин одлучивања врати на
старо, то јест на оно што сада пише у Одлуци, а то је да
се одлуке у Механизму координације доносе консензусом
присутних чланова, а не консензусом свих чланова. У том
случају Република Српска правно не би могла нападати
такву одлуку, јер се претходно сагласила са тим да Савјет
министара може да је доноси, што подразумијева и могућ-
ност да је касније мијења.
То су, дакле, замке од којих се треба чувати, што није
надгорњавање са било ким већ придржавање слова Уста-
ва БиХ. Стога, једино рјешење које има уставно упориште
јесте споразум о механизму координације (којим би ујед-
но била стављена ван снаге неуставна Одлука Савјета ми-
нистара о Механизму координације), чији потписници и
доносиоци су БиХ, ентитети и кантони, што онда значи да
се и све евентуалне измјене врше опет и само на тај начин,
чиме би Механизам координације постао мјесто разговора
и договора. Тиме БиХ не би била изузетак, јер се на тако
нешто наилази, на примјер, и у Белгији. У тој земљи по-
стоји Савјетодавни комитет у којем су окупљени представ-
ници федералне извршне власти и власти тамошњих феде-
ралних јединица. На сједницама тог тијела се расправља
и одлучује консензусом и о обавезама које Белгија треба
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 305

испунити на основу прописа Европске уније. Пренесено
на наш терен, то значи да Механизам координације није
орган власти који би наметао било коме одлуке, већ мјесто
разговора, договарања и договора између његових члано-
ва и уз поштовање надлежности које, према Уставу БиХ,
припадају ентитетима приликом испуњавања обавеза које
у појединим секторским политикама стоје на путу пријема
БиХ у чланство ЕУ. Само на тај начин омогућиће се да Ме-
ханизам координације не буде хегемон према било коме,
већ простор слободе за све. Тиме ће и на овом примјеру
бити потврђено исправно запажање њемачког правног фи-
лозофа Рудолфа Јеринга, који је у XIX вијеку рекао да је
форма заклети непријатељ произвољности, а сестра бли-
занкиња слободе.
http://www.frontal.ba/novost/86626/reagovanje-
blagojevica-na-blagicev-tekst

Казивање Стефану*

26.01.2017.
У тексту под насловом „Примјер једног само-
уништења“ господин Стефан Благић је реаговао на моју
колумну „Егземплар једне аутодеструкције“. Поводом тог
његовог текста осјећам потребу да му, веома кратко, ука-
жем на неколико ствари и да тиме завршим сваку даљу
полемику са њим (ма шта он након овога буде опет писао).
Господин Стефан у том тексту на самом почетку
каже: „Ко не зна да чува свој језик и културу, тај језика и
културе није вриједан. Нити народа, кад смо већ код тога“.
Овиме ме Стефан изопшти из српског народа, због тога
што сам у наслову моје колумне употријебио ријечи „ег-
земплар“ и „аутодеструкција“. Нисам, Стефане, у томе
проблем ја, већ то што, према вашем умовању, српског на-
рода онда не би био вриједан ни један Његош, јер је једну
од својих поема назвао Луча микрокозма, а микрокозма
није српска ријеч. Или, Иво Андрић своју књигу стихо-
ва назва Ex ponto, па ни он, досљедно вашем умовању, не
би био вриједан српског народа. Борислав Пекић је једну
своју књигу поезије назвао Ламент над Београдом, па ни
* Овај текст објављен је на бањалучком web порталу „Фронтал“. Иако
сам им га послао под насловом „Казивање Стефану“, због писања
Стефана Благића, текст на порталу није објављен под тим насловом
већ су му, без моје сагласности, дали наслов „Реаговање Благојевића
на Благићев текст“.
308 Проф. др Милан Благојевић

он, по вама, ако сте досљедни, није вриједан српског је-
зика и културе, а ни српског народа. Могао бих ја, Стефа-
не, наставити редајући и друге бројне примјере вриједних
Срба, али мислим да је и ово довољно у вези са тим вашим
екскурсом у језик и културу нашег народа.
Затим поменути аутор каже у свом писанију да се у
тексту Повеље УН „...недвосмислено наводи начело рав-
ноправности и самоопредјељења народа...“ и да се „...да-
кле, не говори ни о каквом праву на самоопредјељење или
сецесију“. Стефане, за вашу информацију, казаћу вам не-
што што се учи на првој години основног правног студија,
а то је да су начела (правна начела) правни прописи. Да би-
сте ме боље разумјели, послужићу се једним једноставним
примјером. Дакле, у области кривичног процесног права
једно од основних начела је начело претпоставке неви-
ности окривљеног (лат. presumptio boni viri), то јест да нико
није крив за кривично дјело док то не буде утврђено прав-
носнажном пресудом. Пошто је свако начело правни про-
пис, то онда значи да је наведену претпоставку као пропис
дужан да поштује свако до тренутка док правноснажном
пресудом не буде утврђено другачије. Када се овај наук,
примјера ради, пренесе на терен новинарства, онда то зна-
чи да ће новинар правно одговарати ако за некога износи
тврдњу да је учинио кривично дјело, иако за тако нешто
не постоји одговарајућа пресуда. Е сад, када овај примјер,
а таквих је огроман број у унутрашњем и међународном
праву, пренесете на терен правног начела међународног
права о равноправности и самоопредјељењу народа, онда
то начело јесте право, баш као и presumptio boni viri којом
сам се овдје послужио.
Најзад, ви се, Стефане, позивате у вашем реаговању
на онај дио Декларација УН о пријатељским односима
(1970), из које дајете цитат према којем: „ништа у пре-
тходним параграфима неће бити тумачено као давање
овлашћења или подстицање на било коју активност која
би распарчала или нарушила у потпуности или дјелимич-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 309

но, територијални интегритет или политичко јединство
суверених и независних држава, које поступају у складу
с начелом једнаких права и самоопредјељења народа и
стога имају владу која представља читав народ који при-
пада датој територији, без разлике по основу расе, вјере
или боје коже“. Међутим, ви у овом цитату не видите или
нећете да видите ријечи које су од кардиналне важности у
вашој комбатацији. Наиме, лијепо вам у цитираном тексту
пише између осталог обавеза свих држава да „...поступају
у складу с начелом једнаких права и самоопредјељења
народа и стога имају владу која представља читав народ
који припада датој територији...“. Зашто ја вама казујем
ово. Чиним то због тога што сам у својој колумни јасно
(на њеном крају) указао на опасност која се надвила над
Републиком Српском, а то је дугогодишња разграната и
систематска пракса Уставног суда БиХ на основу које се
може основано очекивати да у догледно вријеме већина
судија тог суда каже да Српска не може имати тај назив,
јер се у њему наводно не препознају остали народи, што
је равно нестанку Српске. То вам, Стефане, није ништа
друго до нихилистички однос према Српској, чиме се, у
суштини, понаша супротно претходно цитираној обавези
свих држава да „...поступају у складу с начелом једнаких
права и самоопредјељења народа и стога имају владу која
представља читав народ који припада датој територији...“.
Казано још једноставнијим ријечима, то значи сљедеће.
Као што у животу сваког човјека постоји одређени праг
личног достојанства који ниједан човјек који држи до себе
неће дозволити никоме да пређе, тако вам је, Стефане, и са
државом или федералном јединицом унутар сложене кре-
ације каква је БиХ.
Ако, дакле, поштујемо Републику Српску и желимо
да она постоји (а Српска никоме није пријетња), нећемо и
не смијемо дозволити никоме, па макар то био Уставни суд
БиХ или било ко други, да на било који начин укине Срп-
ску. Због тога ову полемику завршавам тиме што ћу поно-
310 Проф. др Милан Благојевић

вити да, ма ко се од моћника дрзнуо да доведе у питање
њено постојање, Република Српска и њен народ имају пра-
во на самоопредјељење, чије конзумирање у таквом слу-
чају није ништа друго до ultima ratio њене егзистенције.
Изводи из рецензија
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 313

Из рецензије проф. др Ђорђа Вуковића

„Рукопис проф. др Милана Благојевића, насловљен
Записи о (не)праву, представља збирку новинских комен-
тара, полемика и колумни које је аутор већ објавио у во-
дећим дневним листовима у Републици Српској и БиХ,
Гласу Српске, Независним новинама и Ослобођењу, а пред
читалачку публику враћа их с намјером, како наводи, да
их сачува од заборава. И, заиста, због изразите важности
и судбоносног значаја бројних питања које Благојевић
отвара, разматра и процјењује, његови текстови заслужују
нова ишчитавања, не само као хронике једног времена,
извјештаји о изазовним и драматичним тренуцима српског
народа западно од Дрине, већ као анализе и свједочанства
једног далековидог и одважног правника који одбија да не-
критички, нијемо и бездушно посматра правне, политичке
и културне процесе који српски народ усмјеравају у не-
извјесну историјску и цивилизацијску авантуру, због чега
су Благојевићеви записи крајпуташи националног лутања,
али и путокази који треба да преживе провјеру времена и
суд историје у отвореном дијалогу са читаоцима.
Милан Благојевић један је од ријетких и усамљених
интелектуалаца данашњице који своја раскошна правнич-
ка знања употпуњује са разговјетним политичким оријен-
тацијама, јасним и стаменим националним стајалиштима,
оплемењеним одговорношћу за општим интересом која му
не дозвољава да остане у кабинету, судници, амфитеатру,
већ изађе пред јавност и образложи своја запажања, упозо-
рења, критичке судове, моралне поуке.
314 Проф. др Милан Благојевић

Двострука вриједност ових текстова је у томе што
аутор на актуелна питања гледа очима разума, али и срца!
Душе! У вредновању догађаја, процеса и феномена који
га подстичу, надахњују и прогањају, Благојевић се руко-
води провјереним и поузданим чињеницама, законима и
начелима на којима се темељи његова професија, ослања
се на снагу аргумената и максима, сваку тврдњу илуструје
одговарајућим чланом закона, а често и посебно увјерљи-
во својеврсним параграфима искрених патриотских и ро-
дољубивих емоција.“
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 315

Из рецензије доц. др Александра Врањеша

„....Проф. Благојевић у својим текстовима између
осталог идентификује и критички преиспитује не само ин-
ституције на нивоу БиХ, почевши од Уставног суда БиХ,
преко Тужилаштва БиХ, Савјета министара до ВСТС-а,
него и рад Уставног суда Републике Српске, Владе РС,
Министарства правде РС, локалних судова, итд. Тако у
тексту „Законодавно и уставносуд(иј)ско кршење уста-
ва“ Благојевић почиње текст са „живимо у ишчашеном
друштву и ова спознаја више није нека новост“ наводећи
примјере злоупотребе власти од стране законодавца, а
наводи веома интересантан случај кршења Устава РС од
стране Уставног суда РС. Наиме ова институција је доније-
ла одлуку децембра 2017. године у случају преиспитивања
уставности одребе члана 161. тачка в) Закона о пензијском
и инвалидском осигурању са питањем да ли је прекршен
уставни принцип владавине права, а тиме и правне си-
гурности тиме што је законодавац увео у закон одредбу
да у случају да запосленик у пензијском органу направи
грешку и исплати већу пензију одређеном кориснику, да је
овај дужан да врати новац иако није крив што је до грешке
дошло, на шта је Уставни суд РС одговорио да је одредба
у складу са Уставом, а наведени примјер спада у домен
„облигационог права“. Благојевић маестрално увиђа нака-
радност одлуке Уставног суда РС која произлази из чиње-
нице да примање пензије није облигациони однос него уп-
равноправни однос између пензијског органа и корисника
пензије, те је Уставни суд био дужан да то увиди. На крају
текста, позивајући се на Ханса Келсена, Благојевић исти-
316 Проф. др Милан Благојевић

че да уставни суд треба бити филтер кроз који не смије
бити пропуштена било чија неуставност, а посебно се то
не смије дозволити законодавцу, а код нас се све нажалост
изврће у своју супротност. ....
На свим овим и многим другим примјерима проф.
Милан Благојевић бритким закључцима деконструише на-
карадну праксу, била она у Републици Српској, БиХ или
у ЕУ и САД-у и тиме себе сврстава у једног од ријетких
интелектуалаца који своје титуле оправдано носи.
Мишљења сам да је публиковање ове књиге од изу-
зетног значаја не само за стручну јавност Републике Срп-
ске, него и за ширу јавност, али и будуће генерације које ће
једног дана моћи валоризовати несавјесне одлуке поједи-
наца на различитим позицијама о којима Благојевић пише,
а које су произвеле конкретне посљедице по политичко-
правни положај Републике Српске. Управо те генерације
ће, надам се, из оваквих студија каква је књига проф. Бла-
гојевића, извући поуке за будућност.“
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 317

Из рецензије мр Слободана Наградића

„...Све овдје увршћене колумне публиковане су у пе-
риоду од друге половине, тачније: краја 2015. па до сре-
дине 2018. године у дневним листовима који се тренутно
штампају у Републици Српској („Глас Српске“ и „Незави-
сне новине“) и једним у Босни и Херцеговини („Ослобо-
ђење“), а неколико њих је пренесено и објављено, у елек-
тронској или принтаној верзији, и у београдској „Полити-
ци“, још увијек најчувенијим дневним новинама на Балка-
ну, у којој и даље не може баш свако да објави чланак, што
значи да Благојевићеви записи вриједе, да су актуелни и да
побуђују пажњу и изван Српске и БиХ. Неки од текстова,
не само својом дужином и формом, него прије свега садр-
жајем, тј. темама које проблематизују и објашњавају, те
аргументацијом која се износи за успостављање, подупи-
рање, образложење и одбрану теза и оцјена датих у њима,
превазилазе особине, функције и домете колумни. Они су
прави мали есеји, јуристичко-политиколошке провенијен-
ције, габарита и учинака. А за њихово писање није довољ-
но само обично списатељско умијеће него је неопходна и
препознатљива ерудиција, право знање из правних наука,
политикологије, историје, социологије и још неких науч-
них области. Све то је, на себи својствен начин, синтети-
зовао Милан Благојевић, а посљедица тога је његов нови
рукопис, ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ.
Ма колико се то некима, посебно онима који у свом
животу нису ништа написали и објавили, чинило једнос-
тавним, колумне није лако писати. Прво, ваља у правом
тренутку одабрати праву, тј. актуелну, „врућу“ и широј јав-
318 Проф. др Милан Благојевић

ности интересантну тему, а друго, треба наћи праву мјеру,
погодити обим текста, тако да елаборисана тема не буде
одвећ дуга, и, напокон, структура излагања не смије бити
превише компликована, језик и стил требају бити више
публицистички него строго научни или одвећ стручни.
Међутим, треба имати у виду да се у колумнама, с друге,
реверсне стране, а комплементарно претходном, аверсном,
експликација актуелизоване теме не може ни претјерано
поједноставити, тривијализовати, и да се при томе мора
јасно разликовати од осталих журналистичких и књижев-
них родова, врста и жанрова. Због тога њихови аутори
могу бити само искусни списатељи и људи који имају шта
рећи о, најчешће, самозадатој теми. Проф. Благојевић је
успио да то савлада и зато и слови као писац успјешних,
редовно и радо читаних колумни, чак и кад се читаоци не
слажу са поставкама, извођењима и закључцима изнесе-
ним у њима.“
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 319

Из рецензије Василија Лалошевића

„...Преко 50 колумни написаних у минулих пар годи-
на, у којима аутор говори о бројним проблемима и дилема-
ма у Републици Српској, односно БиХ, су за сваку врсту
респекта. Аутор се води логиком да човјеку не преостаје
ништа друго него да бројне, драстичне случајеве неправа,
забиљежи и тако спаси од заборава.
Као човјеку који је дуго присутан у БиХ правосуђу,
Благојевићу је омогућено да запажа једну по једну нега-
тивну појаву у правосуђу, али и друштву у цјелини.
Он врло концизно уочава да континуирано нагоми-
лавање негативне енергије, злобе и сујете, доводи до успо-
равања, чак и заустављања узвишене улоге коју правосуђе
има у сваком друштву. ... Књига коју анализирам значајна
је из више разлога. Осврнућу се на један, по мени круција-
лан. Професор Благојевић настоји да освијетли и појасни
дијелове појединих „тамних вилајета“ зарад оних који до-
лазе, како се не би дешавале „историјске“, али и обичне
грешке њихових претходника. Ово штиво има све пре-
дуслове да буде актуелно и у предстојећим временима.“
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 321

Из рецензије Џевада Галијашевића

„Нова књига проф. др. Милана Благојевћа предста-
вља снажну научну слику и правно сложени приказ тради-
ционално неуређене државе и заосталог друштва, у коме
се и кроз систем па и функцију правосуђа уочава сва дуби-
на кризе и нефункционалности државе, која и кроз право-
суђе манифестује безакоње, нестручност и незнање.
У таквом друштву грађани су, недвосмислено и ви-
дно, кроз безброј примјера које тумачи и анализира аутор,
само објекат манипулације, а правосуђе врло често, незре-
ло тумачећи и примјењујући законе уз кршење и утврђе-
них процедура, „себе“ практично дефинише као пуко
покриће немилосрдном управљању државом, друштвом
и грађанима. Октроисану моћ правосуђе користи баха-
то, злоупотребљавајући ауторитет легитимне репресије и
пресуђивања у име права и реда у земљи те се правним на-
сиљем користе као нужном мјером подузетом у интересу
и у име државе.
Свака расправа о овом бриљантном дјелу мора поче-
ти одбацивањем научне и стручне скромности која би је-
дан овакав рад представљала као одређени зброј колумни,
њих преко педесет. Пуно је ово сложенија форма и пуно
је овај рад садржајем и приступом богатији и снажнији од
представљања њега самог кроз форму новинског приступа
дефинисаног као „колумна“. Минуциозне анализе и струч-
ни пресјеци обогоћени компарацијама и видљивим пара-
лелама системских слабости, институционалне неизграђе-
ности и лоше судске праксе чини ово дјело врхунским
искораком у разумијевању права и правде које се најснаж-
322 Проф. др Милан Благојевић

није испољавају кроз разумијевање, знање и досљедну
примјену.
И ту није само ријеч о „знању и примјени закона“,
јер практично аутор свога читаоца доводи до руба, сво
вријеме инсистирајући на поимању и одређењу читаоче-
ве свијести о разликовању добра и зла. Онај читалац, који
није способан препознати и разликовати добро и зло, пре-
познати истину без квазипоетских нијансирања тренут-
ка, лажних оправдања, одглумљене сумње и невјерице о
постојању таквих и сличних, конкретних људских дјела и
порока, тај није схватио намјеру аутора да у форми тзв.
колумне опише правосудну хронику и прикаже политички
феномен правне дегенерације која производи (не)право.
Са друге стране, аутор на маргини стручних и науч-
них опсервација врло вјешто и успјешно укључује власти-
то искуство и лично знање и кроз конкретне примјере и
догађаје слаже мозаик за анализу укупног стања у друштву
и улоге правосудних институција, али и судија и тужилаца
у њему.
Кроз ово дјело аутор се у правној теорији и прак-
си, као судија и као научник, позиционира као један од
највећих правничких умова у земљи и најталентованијих
стваралаца тако потребне теорије, која би без дилеме раз-
умјела проблем и понудила рјешења.“
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 323

Из рецензије Саше Бижића

„Уколико су квалитетни, научни радови помјерају
границе људског сазнања, али често имају ограничен до-
мет, бар када је ријеч о броју читалаца до којих допиру.
Овај несрећни јаз, због којег низ вриједних књига остаје
ван видокруга широке популације, има више узрока – од
самодовољности академске заједнице до површности ма-
совне публике.
Међу савременим актерима научне продукције у РС
и БиХ, укључујући и посебно важну сферу права, ријет-
ке су личности које се не мире са таквим стањем. Проф.
др Милан Благојевић је готово усамљен у настојању да
искорачи из ових наметнутих оквира, јер већ годинама
храбро истрајава у јавној презентацији сопствених ставо-
ва и спремности да аргументовано брани оцјене изнесене
у његовим анализама.
Наравно, Благојевићев опус, уобличен у протекле
скоро двије деценије, чине десетине изузетних књига.
Иако је било каква селекција у овој обимној библиогра-
фији депласирана и непотребна - будући да унутар ње
нема „празног хода“, а има континуираног снажног инте-
лектуалног напора и набоја – остаће нарочито запамћена
луцидност с каквом је проф. др Благојевић разобличио
„врх леденог бријега“ страног интервенционизма у БиХ,
прво у „Технологији охаеризма“ (2004), а са неопходном
временском дистанцом и у капиталном остварењу „Хрес-
томатија технологије охаеризма“ (2018).
324 Проф. др Милан Благојевић

„Записи о (не)праву“ имају специфично мјесто у
том стваралачком мозаику. Ријеч је о колекцији више од
50 колумни, објављених током посљедње три године у два
бањалучка и једном сарајевском дневном листу, „Незави-
сним новинама“, „Гласу Српске“ и „Ослобођењу“. Уз још
два текста, један небјављени, а други полемичког карак-
тера, „Записи“ су ланац чије карике неумољиво шибају
бројне друштвене аномалије на које аутор указује већ у на-
слову зборника, апострофирајући кроз негацију у загради
честа дезавуисања, па и отворена гажења законитости и
уставности у овој земљи. Дакле, пред собом имамо бор-
беност у племенитом смислу те ријечи, од оне врсте која
нимало не штети научној објективности, трезвености, ра-
ционалности и осјећају за мјеру.
Лишен бесмисленог конспиративног гарда – каквом
су често склони и они људи у правосуђу који часно и ком-
петентно раде свој посао, као и они за које се то не може
рећи – Благојевић је у „Записима о (не)праву“ бољке про-
фесије којој припада освијетлио с разних аспеката. Не ус-
тручава се да са терена стриктне правне науке зађе у домен
социологије, етике или логике, у низу колумни, од „Кон-
формизма у правосуђу и полицијске државе“ до „Форме
као суштине“. ...Све то, у збиру, чини књигу након које
обични смртници, ван правосуђа, могу да кажу – ово је
написао човјек који схвата да закони постоје због људи, а
не људи због закона. Професионалци у медијима добијају
разлог да примијете – коначно неко из правосуђа ко пре-
ма новинама и телевизијама гради мостове, а не зидове,
и третира их као савезнике у истом подухвату залагања
за владавину права. Судије и тужиоци несклони трулим
компромисима у проф. др Милану Благојевићу имају исто-
мишљеника, који се од њих разликује једино по томе што
јавно говори и пише то што и они мисле, али не износе ван
четири зида канцеларије. Такође, послије увида у „Записе
о (не)праву“, разни моћници, склони класичном волунта-
ЗАПИСИ О (НЕ)ПРАВУ 325

ризму, имаће повод да понове презриву формулацију о су-
дијама које се држе закона као пијан плота.“
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна и универзитетска библиотека
Републике Српске, Бања Лука
34(046)
БЛАГОЈЕВИЋ, Милан, 1965-
Записи о (не)праву / Милан Бла-
гојевић. - Бања Лука : Службени гласник
Републике Српске, 2018 (Бања Лука : Слу-
жбени гласник Републике Српске). - 326
стр. ; 25 cm
Тираж 200.
ISBN 978-99938-22-60-8
COBISS.RS-ID 7669784