You are on page 1of 25

VAZDUŠNA POSTROJENJA

Od svog nastanka čovek je težio da svoje životno okruženje prilagodi sebi. S obzirom
da je čovekova tolerancija relativno mala po pitanju uslova životnog okruženja, jasno je da je
to bio osnovni uslov opstanka. Civilizacijski razvoj i unapređenje tehnika prilogađavanja
sredine omogućili su nastanjenost ljudske vrste u gotovo svim predelima na Zemlji. Ono što
se od nastanka čoveka javilo kao potreba to je održavanje životnog prostora u potrebnim
temperaturnim amplitudama i prisustvo vazduha u potrebnoj koncentraciji. Tehnikom
zagrevanja prostora čovek je ovladao vrlo rano, a vazdušna koncentracija je prirodno bila
uravnotežena. U modernim uslovima života, sa životnim prostorom koji je sve samo nije
prirodan, kao uslov opstanka javila se potreba za održavanjem pomenutih parametara u
domenu prihvatljivim za čoveka. Tako su formirani sistemi za grejanje, hlađenje i ventilaciju
a sve sa ciljem obezbeđenja potrebnih uslova za život ljudi. Grejanje je proces zagrevanja,
odnosno dodavanja toplote određenom prostoru (sistemu), kako bi njegova temperatura bila
prihvatljiva za čoveka. Hlađenje je obrnuti proces, odnosno odvođenje toplote kada je
temperatura prostora veća od željene. Ventilacija obezbeđuje željeni kvalitet vazduha u
određenom prostoru.
U pogledu okolne temperature date su izvesne granice koje treba zadovoljiti za
pojedine slučajeve. Za stanovanje najpogodnija temperatura je od 16° do 22° za naše
klimatske uslove, ali u zavisnosti od namene prostorija i ova temperatura može imati
određene vrednosti.
U većini stambenih zgrada, i u svetu i kod nas, izmena vazduha prepuštena je
prirodnoj ventilaciji, koja je u zimskim danima intenzivnija usled veće temperaturske razlike
između spoljnjeg i unutrašnjeg vazduha a u letnjim danima ili se drže otvoreni prozori ili se
vrši češće provetravanje.
U nekim slučajevima ova prirodna ventilacija se pojačava naročitim otvorima u
blizini radijatora ili konvektora.
Dalje, izmena vazduha se može vršiti i pomoću ventilatora bilo ubacivanjem čistog iii
izbacivanjem nečistog vazduha a i kombinacijom oba načina.
U nekim slučajevima za vreme hladnih perioda ubacivani vazduh se prethodno još i
temperira približno na temperaturu prostorija da ne bi promaja koju vazduh prouzrokuje
svojim strujanjem izazivala neprijatne osećaje obližnjim osobama. Pri ovome vazduh može
biti još i prečišćavan, vlažen ili sušen prema potrebi, dovođenjem na ođređenu temperaturu i
eventualno još izložen nekom drugom postupku i to sve u određenim, nekad vrlo strogim
tolerancijama. Ovakav vazduh je klimatizovan.

PROVETRAVANJE (VENTILACIJA)

Ako se provetravanje zgrada može vršiti samo prirodnim putem, onda je to prirodna
ventilacija. Međutim kada se cirkulacija vazduha vrši mehaničkim putem — pomoću
ventilatora — onda je to mehanička ventilacija. Svakako da u običnim zgradama u kojima se
koristi mehanička ventilaclja ima udela i priroda, samo je njen udeo neznatan, a u zgradama u
kojima se ventilacija sprovodi u kombinaciji sa klimatizacijom uticaj prirodne ventilacije se u
većini slućajeva skoro potpuno eliminiše hermetičkim zatvaranjem prostorije.

1
PRIRODNA VENTILACIJA

Prirodna ventilacija se obavlja u svakoj normalnoj zgradi ili objektu usled same
osobine vazduha, kao i svih gasova, da im se sastav izjednači u prostorima odvojenim iole
propustljivim pregradama. U ovom slučaju to se vrši kroz procepe vrata i prozora, pukotine,
pore zidova itd. jer ovi normalni objekti nisu obuhvaćeni hermetičkim zidovima. Ovo
mešanje vazduha se još potencira razlikom pritiska i temperature odvojenih sredina, tako da
se prirodna ventilacija vrši bez ikakvih tehničkih uređaja.
Posmatrajmo jednu prostoriju (slika) zagrejanu na 20° dok je spoljna temperatura 0°.

Strujanje vazduha kroz otvore na prostoriji

Topliji vazduh iznutra teži da izađe, penjući se kroz otvor B i zamenjuje ga hladan
ulazeći kroz otvor A. Kako zidovi praktično ne propuštaju vazduh, na njima će se usled
razlike unutrašnje i spoljasnje temperature pojaviti i razlike pritiska u zimskom dobu i to u
donjim delovima prostorije pojaviće se podpritisak a u gornjim nadpritisak.
U sredini prostorije kada bi se nalazio neki otvor u zidu kroz njega ne bi bilo strujanja
vazduha ni u jednom smeru, jer je na tom mestu uravnoteženo stanje pritiska. To je neutralna
zona koja deli prostoriju na dva dela — donji u koji ulazi vazduh i gornji iz kojeg izlazi.
Ove razlike pritiska, koje su stvarni uzrok prirodnoj izmeni vazduha u prostorijama,
doći će do većeg izražaja povećanom temperaturskom razlikom npr. ako je jedna strana
prostorije osunčana ili pod pritiskom vetra.
Prirodna ventilacija se može pojačati veštačkim putem postavljanjem otvora za vezu
sa spoljnim vazduhom gornjim i donjim stranama prostorije. U ovom slučaju bolje je ostaviti
više manjih otvora nego veće zbog smanjenja promaje koju bi oni mogli izazvati. Korisno je
takođe da se na ovakve otvore postave žaluzine radi njihovog regulisanja.
Preporučljivo je da se otvori postave iza radijatora ili konvektora, kako bi se hladan
vazduh u zimskim periodima zagrejao pre nego što uđe u prostoriju (slika).

Otvor za ventilaciju iza radijatora

2
Ako se ventilacija izvodi sa naročitim kanalima na gornjoj i donjoj strani prostorije
onda radi povećanja razlike pritiska mogu se otvori kanala na gornjoj strani još izdići, a na
donjoj spustiti (slika).

Prirodni dovod i odvod (Passive


Stack Ventilation). 1. Prirodni
sistem dovoda svežeg vazduha,
2. Rešetke za cirkulaciju
vazduha (vazduh takođe može
da prođe ispod vrata), 3. Otvor
za odvod “istrošenog” vazduha,
4. Prirodni odvod istrošenog
vazduha.

Na halama i sličnim prostorijama mogu se predvideti otvori na krovu za odvođenje


vazduha prirodnom ventilacijom.
Svi ovi načini se primenjuju za normalno stalno provetravanje, a ako je potrebna
intenzivnija i stalna izmena vazduha nezavisna od drugih okolnosti, onda se mora ona
pojačati prinudnom mehaničkom ventilacijom (bolnice, hemijske laboratorije i dr.).

MEHANIČKA (PRINUDNA) VENTILACIJA

Efikasnost izmene vazduha izvođene mehaničkim putem pomoću ventilatora ne zavisi


od atmosferskih prilika. Pritisak strujanja odnosno snaga ventilatora može se birati prema
potrebi pa se vazduh može podvrgnuti tretiranju kao što je prečišćavanje propuštanjem kroz
različite filtere radi otklanjanja prašine, mikroba, mirisa i drugih nepoželjnih elemenata.
Vazduh se rnože još ispirati, vlažiti ili sušiti i izlagati drugim postupcima tako da se može
postići primenom regulisanja izvesna željena sredina. Povećanjem količine vazduha odnosno
njegovog protoka mogu se smanjiti razlike temperatura između dovođenog i sobnog vazduha
što vršenje izmene čini efikasnijom i prijatnijom.
Propuštanjem vazdušne struje preko odgovarajućih grejača ili hladnjaka može se
postići zagrevanje odnosno hlađenje prostorija.

Sve su ovo mnogostrane prednosti ove vrste ventilacije u odnosu na prirodnu.

Najjednostavniji oblik mehaničke ventilacije je uziđivanje ventilatora najčešće


aksijalnog, u neki od spoljnih zidova. Ali za veće sale, dvorane ili ako je potrebno
provetravati više prostorija onda se ventilatori postavljaju u odvojene prostorije u koje se
vazduh dovodi do ventilatora i od njega odvodi naročito izrađenim kanalima. Međutim, ako
je potrebno vazduh tretirati pomenutim postupcima onda se to vrši u specijalnim

3
ventilacionim komorama u kojima su smešteni, pored ventilatora i svi ostali uređaji koji
obavljaju ove funkcije.
U prostorije se može pomoću ventilatora ili samo dovoditi ili samo odvoditi vazduh
iz njih. U prvom slučaju prostorija je pod izvesnim nadpritiskom dok se u drugom prostorija
nalazi pod depresijom (podpritiskom). Ova dva načina se primenjuju samo u manjim
prostorijama a koji će se upotrebiti zavisi od vazduha koji se evakuiše iz prostorije. Tako se u
hemijskim laboratorijama, radionicama, perionicama, kujnama, sanitarnim prostorijama i
svim ostalim u kojima se vazduh zagaduje iznad dozvoljene mere obavezno primenjuje
isisavajući način. U prostorijama gde borave ljudi treba primeniti uduvavanje vazduha, da se
vazduh iz sporednih prostorija ne bi uvlačio.
Treći, kombinovan način kod koga se vazduh i uduvava i isisava je najbolji i
raspored pritiska u pojedinim prostorijama se može regulisati prema potrebi.
Vazduh za provetravanje može se uzimati spolja potpuno ili samo delimično a
delimično se koristi vazduh isisan iz prostorije.
Prvi način se primenjuje samo u izuzetnim slučajevima jer je vrlo neekonomičan
naročito u instalacijama u kojima se vazduh zagreva za vreme zimskih dana. Kod upotrebe
ovog drugog načina kružni vasduh se mora prečišćavati, a eventualno još vlažiti, odnosno
sušiti ili zagrevati, izmešan sa delom svežeg vazduha, što zavisi od namene prostorija,
higijenskih, klimatskih i drugih uslova.
Zagrevanje vazduha, ukoliko služi samo za provetravanje, vrši se temperiranjem,
obično preko električnih grejača, samo na temperaturu prostorija. Ako služi i za zagrevanje
prostorija, bilo kao dopunsko ili isključivo grejanje onda se zagrevanje vazduha vrši na
znatno veću temperaturu u zavisnosti potrebne količine toplote ali ova temperatura ne treba
da pređe 50°. Potrebna količina toplote se postiže kombinacijom temperature i protoka
vazduha.

Uduvavanje vazduha u prostorije gde borave ljudi ne sme izazivati preteranu promaju.
Najveća brzina vazduha koji služi samo za provetravanje u blizini visine glave prisutnih lica
treba da se kreće u granicama od 0,25 do 0,5 m/s što bi odgovaralo temperaturi od 20° do 25°.
Zbog ovoga ventilatori ili dovodi sa većom brzinom vazduha postavljaju se iznad
visine od 3 m i to sa horizontalnim usmeravanjem strujanja.

Prilikom određivanja brzine ubacivanja vazduha treba voditi računa i o otporima u


unutrašnjosti prostorije, da li su zidovi slobodni i glatki, prolazi neometani, o razmeštaju
zavesa, nameštaja itd.

Na slici a) pokazana je šema cirkulacije mešanog spoljnjeg i kružnog vazduha


ostvarene jednim ventilatorom. Slika b) predstavlja jednu šemu na kojoj se cirkulacija postiže
upotrebom dva ventilatora — potiskujući i isisavajući (ekshaustor) čime se postiže bolja
efikasnost naročito pri većim otporima. U oba slučaja procenat smeše kružnog i spoljnjeg
vazduha se može po želji regulisati, što je od naročite koristi za postizanje brzog zagrevanja
prostorije pri hladnom vremenu, ako je sistem instalacije i za to predviđen.

4
a) Provetravanje mešavinom spoljnjeg i
b) Šema ventilacije sa dva ventilatora
kružnog vazduha

Šema jedne instalacije za centralno provetravanje u kojoj se vazduh samo prečišćava i


temperira, vidi se na slici. Dovedeni vazduh prolazi najpre kroz komoru (2) u kojoj se taloži
gruba prašina, potom prolazi kroz filter (3) koji zadržava finije čestice pa se preko ventilatora
(4), i grejača za temperiranje (5) vodi u razvodnu komoru (6), odakle se kanalima (7) razvodi
do pojedinih prostorija. Žaluzine kod grejača omogućavaju da se može po želji menjati odnos
temperiranog i hladnog vazduha a u letnjem vremenu da se sasvim eliminiše otpor grejača.
Struja toplog i hladnog vazduha se pod dejstvom ventilatora dobro izmeša i odlazi u razvodne
kanale sa ujednačenom temperaturom.

Šema instalacije za prečišćavanje i temperiranje vazduha. Ulaz mešavine regulisane klapnom


(1), komora za taloženje (2), prečistač (3), ventilator (4), grejač (5), žaluzine (6), razvodni
kanali (7)

Ulaz svežeg vazduha treba da je na čistom mestu, zaštićen od vetra, sunca, prašine,
dima i čađi. Ulazni kanal treba da je vertikalno postavljen sa grubom mrežom (okca da su
oko 10 mm) i sa klapnom kojom se zatvara kada nije u upotrebi.

5
Ventilatori treba da su bezšumnog tipa a u prostorijama gde je njihova primena
propisima predviđena moraju raditi sa sigurnošću.
Ventilatori, kao i vazdušni kanali dimenzionišu se prema potrebnoj količini i brzini
vazduha koje su propisane normama za pojedine slučajeve.
Ako kvalitet vazduha koji treba dovesti u prostorije ventilacionim uređajima zahteva
kontrolu i njegove vlažnosti u nešto širim granicama, onda se vrši tretiranje vazduha u
specijalnim komorama u kojima postoje i odgovarajući uređaji za njegovo pregrevanje i
vlaženje odnosno sušenje. Ovakav postupak se može nazvati i delimičnom klimatizacijom za
razliku od prave klimatizacije kod koje se primenjuju isti procesi samo sa strožijim zahtevima
u pogledu tolerancija temperature, vlažnosti i sastava uvođenog vazduha, što se postiže
potpuno automatizovanom regulacijom.

VAZDUŠNO GREJANJE

Svi sistemi u kojima se prenošenje toplote za zagrevanje prostorija vrši vazduhom,


kao toplonošem, spadaju u vazdušno grejanje.
1. Prema načinu zagrevanja vazduha vazdušno grejanje može biti direktno i
indirektno.
Kod direktnog načina vazduh se zagreva na izvoru toplote tj. na mestu gde se druga
vrsta energije pretvara u toplotu, odakle se izbacuje direktno ili kanalima u prostorije koje
treba zagrevati. Ovo zagrevanje se može vršiti u pećima na čvrsto, tečno i gasovito gorivo
kao i električnim grejačima.
Kod indirektnog grejanja vazduh se zagreva pomoću grejača koji su sa svoje strane
zagrevani nekom drugom vrstom fluida, vodom, parom i dr. Za indirektno vazdušno grejanje
upotrebljavaju se kaloriferi. To su cevni grejači, obično sa lamelama, zagrevani parom iz
mreže, toplom ili pregrejanom vodom. Kako već postoji grejna mreža topli se vazduh iz ovih
grejača ubacuje direktno u prostoriju a radi ujednačenja temperature vrši se pogodan raspored
samih grejača odgovarajućih jačina. Kaloriferi prema načinu učvršćenja mogu biti zidni ili
viseći.

Viseći kalorifer

6
2. Prema načinu ostvarenja cirkulacije vazdušno grejanje može biti gravitaciono i
prinudno. Kod prvog, cirkulacija se obavlja samo usled razlike specifičnih težina vazduha
odnosno temperatura. Kod drugih cirkulacija vazduha se postiže pomoću ventilatora.
3. Prema mestu zagrevanja vazduha vazdušno grejanje je individualno i centralno.
Individualno zagrevanje je kada svaka prostorija ima svoj autonomni grejač. Za individualno
zagrevanje prostorija vazdušnim grejanjem danas se uglavnom koriste grejači sa električnom
strujom, tečnim i gasovitim gorivom. Kod nas su najčcšće u upotrebi prva dva.
Skupno zagrevanje je kada jedna veća prostorija ima više autonomnih grejača.
Centralno zagrevanje je kada se više prostorija zagrevaju toplim vazduhom koji se razvodi od
jednog generatora za proizvodnju toplog vazduha (centralne komore).
4. Prema sastavu vazduha vazdušno grejanje može biti sa svežim, kružnim i mešanim
vazduhom. Sa svežim vazduhom je kada se u grejač ili komoru dovodi samo svež vazduh
spolja. Sa kružnim vazduhom je kada se u grejač dovodi 100% vazduha iz zagrevane
prostorije. Sa mešanim vazduhom je kada se u grejač dovodi mešavina kružnog i svežeg
vazduha u željenom odnosu. Prvi način je najneekonomičniji iako je najbolji u higijenskom
pogledu. Primenjen je samo u specijalnim slučajevima. Drugi je najekonomičniji ali
najnezdraviji za ljude. Primenjen je samo u prostorijama gde se ljudi ili malo ili nikako ne
bave a potrebno je održavati temperaturu u njima iznad odredenog minimuma ili se još koristi
u velikim halama i prostorijama gde je veliki promet pa se zamena vazduha vrši prirodnim
putern čestim otvaranjem vrata. Treći je način najčešće upotrebijen.
Kod oba poslednja načina vazduh se tretira prečišćavanjem a prema potrebi još i
vlaženjem ili sušenjem.

7
KLIMATIZACIJA

U početku izlaganja govoreno je o uslovima koje bi trebalo da ispuni sredina u kojoj


borave i rade ljudi. Ispitivanja su pokazala da efekat rada ljudi zavisi od stepena njihove
ugodnosti u ovoj sredini. Ugodnost čoveka, pored još nekih faktora, uveliko zavisi od stanja
vazduha. Kompleks postupaka kojima se izlaže vazduh pomoću tehničkih uređaja radi
postizanja željenog stanja u strogo određenim granicama naziva se klimatizacija.
Klimatizacioni uređaji funkcionišu sa potpuno automatskom kontrolom i regulisanjem.
Parametri koji karakterišu stanje vazduha koje bi trebalo da klimatizacioni uređaji
prilagode uslovima ugodnosti čoveka bili bi:
— temperatura,
— vlažnost,
— atmosferski pritisak (važan naročito na većim visinama),
— brzina (promaja),
— ujednačenost u sklopu prostorija sa istom namenom,
— osećaj zračenja od strane zidova i obrnuto,
— vlažna prašina (podloga za mikrobe),
— količina mikroba,
— jonizacija (još je u toku proučavanja),
— zračenje ultraljubičastim zracima (prirodno i veštačko),
— razni mirisi (dim od duvana, kujne, sporedne prostorije i dr.)
— pojava zvuka (liftovi, ventilacija, kanalizacija, usisači, instalacija grejanja itd.) i
— zaostaci raznih gasova od isparavanja, sagorevanja i dr.
Prilagođavanje ovih faktora stanja vazduha klimatizacionim uređajima vrši se ili u
cilju postizanja ugodnosti — komfora, ili radi propisanih tehnoloških procesa u pojedinim
industrijskim granama, skladištima, prehrambenih artikala i higroskopnih materijala, u
radionicama i ateljeima precizne mehanike u kojima su temperatura i vlažnost vazduha
određeni u veoma uskim granicama itd.
U cilju postizanja potrebnih uslova danas se u sistemima za klimatizaciju masovno
primenjuju sledeći postupci:
— prečišćavanje vazduha koje podrazumeva odstranjivanje mirisa, prašine, mikroba i
ostalih štetnih sastojaka,
— održavanje određene ujednačene temperature vazduha zagrevanjem ili hlađenjem
prema spoljnim uslovima,
— ovlažavanje ili sušenje.
Određeno stanje vazduha uređaji za klimatizaciju moraju automatski ostvariti
pomenutim postupcima nezavisno od spoljnih meteoroloških uslova.
Svi klimatizacioni uređaji su koncentrisani obično u predviđenim prostorijama koje se
nazivaju klimatizacione komore ili centrale a dovođenje i odvođenje vazduha se vrši
prikladno izvedenim kanalima do pojedinih prostorija pod određenim uslovima.
Pored pomenutih procesa kojima se sada izlaže vazduh u klimatizacionim komorama
vrše se dalja usavršavanja u primeni ozonizacije u cilju eliminisanja mirisa, jonizacije,
zračenja ultraljubičasrim zracima, glikola za mešanje sa vodom radi vlaženja itd.

8
Primena svih ovih procesa je vrlo delikatna i ukoliko nisu strogo dozirani mogu biti i
škodljivi pa nisu još potpuno odomaćeni u masovnim i serijskim instalacijama.
Kao i kod obične ventilacije i kod klimatizacije mora se vršiti izmena vazduha u
prostorijama samo u ovom slučaju on je uvek podvrgnut određenom tretiranju. Tako isto
vazduh koji se dovodi u komoru radi tretiranja, odnosno „klimatizovanja“ može biti kružni,
svež ili mešavina od jednog i drugog.
Količine vazduha koje treba menjati u klimatizovanim prostorijama određene su u
pojedinim zemljama normama, koje se u nekim pojedinostima razlikuju.
Ovde će se dati neke od njih koje se i kod nas mogu korisno upotrebiti.
Za proračune najmanjih količina vazduha potrebnih po osobi na čas u zavisnosti
spoljne temperature može poslužiti ova tabela:

T - Najmanja potrebna količina vuzduha po osobi [m3/h]

TEMPERATURA U KLIMATIZOVANIM PROSTORIJAMA

Normalna projektna temperatura u prostorijama gde borave ljudi je u granicama od


18° do 20°. Za proračune koji se tačno sprovode i kod kojih se vodi računa o svim uticajima
za UPT može se uzeti 20°, ali u eksploataciji treba omogućiti promene ove temperature radi
štednje toplotne energije.
U zavisnosti kako su prostorije obuhvaćene može UPT u klimatizovamm prostorijama
unekoliko varirati. Tako, na primer, kada je:
— prostorija obuhvaćena samo unutrašniim zidovima……... 18°
— prostorija sa jednim spoljnim zidom…………………….. 19°
— prostorija sa dva spoljna zida……………………………. 20°
— prostorija sa 3 spoljna zida………………………………. 20,5°
— prostorija sa 5 spoljnih strana……………………………. 21,5°
— terasa pokrivena i zastakljena s jedne strane…………….. 22,5°
— terasa zastakljena sa 5 strana…………………………….. 24°

Međutim zbog vazduha u pokretu i uslova vlaženja, temperatura koju treba predvideti
u klimatizovanim prostorijama u prelaznim periodima kada je spoljna temperatura ispod
+20°, treba da je 22°. Za letnje doba ova temperatura treba da je još veća i to tako da razlika
između spoljne i unutrašnje temperature vazduha nikad ne bude veća od 6° do 8°, osim u
izvesnim specijalnim slučajevima (npr. u prostorijama gde je veća fizička aktivnost kao

9
fiskulturne sale. i sl.). U tabeli ispod data je približna zavisnost unutrašnje temperature i
brzine vazduha od spoljašnje temperature.

Granice relativne vlažnosti vazduha za temperature klimatizovanih prostorija

Vidi se da je temperatura klimatizovanih prostorija u letnjim danima dosta povećana.


To je očigledno zbog više spoljne temperature i lakšeg odevanja.

Tolerancije u kojima se temperatura mora obezbediti uređajima za klimatizovane


prostorije, u kojima borave osobe, su ± 1°, za ostala mesta ±1,5°, ukoliko nisu određene
izuzetnim zahtevima.
Za temperature koje treba održavati u zavisnosti od različitih delatnosti i stokiranja
materijala podaci su dati u tabeli T—3 predmetnog udžbenika.
U proračunima sistema za klimatizaciju uzima se u obzir i toplota koju odaju lica,
naročito ako se radi o većem broju (bioskopi, restorani, pozorišta i dr.) a isto tako i toplota
koju proizvode razni uređaji u pojedinim prostorijama (ventilatori, elektromotori i dr.).

10
ZIMSKE I LETNJE SPT ZA KLIMATIZACIJU

Pri projektovanju uređaja za ventilaciju i klimatizaciju treba voditi računa o zimskim i


letnjim projektnim temperaturama. Za našu zemlju nisu još ozvaničene ove temperature za
pojedina područja i gradove ali na osnovu dosadašnjih studija mogu se upotrebiti sledeći
podaci:
Za zimsku projektnu temperaturu u našem području može se uzeti od -4° do -6°.
Izuzetak čini Niš sa -3°.
Letnja projektna temperatura za klimatizaciju se kreće prema istim podacima od 33°
do 34°, sa izuzecima za Niš i Zaječar od + 35°.

UTICAJ VLAŽNOSTI VAZDUHA

Za sada se smatra da čovečjem organizmu najbolje odgovara vazduh relativne


vlažnosti od 45 do 55%.
U čovekovom telu se neprekidno odvijaju fizičko-hemijski procesi koji se nazivaju
metabolizam. Pri tim procesima razvija se toplota koju čovek neprekidno mora da odaje
okolini da bi ostvario stanje termičke ravnoteže, odnosno da bi održao stalnu temperaturu
tela. Količina proizvedene i odate toplote zavisi od: fizičke aktivnosti, odevenosti,
temperature okoline, pola, uzrasta, mase tela, psihičko-zdravstvenog stanja, aklimatizovanosti
na podneblje, ishrane, individualnosti, itd.
Toplotu stvorenu metabolizmom čovek odaje okolini na više načina – to su tzv.
mehanizmi odavanja toplote. Tako se razlikuje: SUVA (osetljiva, osetna) toplota, koju čovek
odaje preko površine kože – konvekcijom, zračenjem i kondukcijom i LATENTNA (vlažna)
toplota, koju čovek odaje oslobađanjem vlage putem disanja i znojenja.
Čovečiji organizam odaje oko 100 kcal/h boraveći baš u sredinama koje odgovaraju
temperaturama klimatizovanih prostorija (22 do 26°). Jedan deo ove toplote otpada na
direktnu (suvu) a drugi, oko 20 do 40%, na indirektnu tj. na toplotu isparavanja.
I o ovoj vlazi koju ispuštaju organizmi se mora voditi računa prilikom proračuna
klima-uređaja, naročito kada se radi o većem broju lica. Kod klimatizacije prostorija dobro
proračunati i izvedeni uređaji održavaju i vlažnost vazduha u nepromenjenom stanju. Iz
dijagrama za vlažan vazduh se vidi da je pri povećanju temperature potrebno smanjiti
vlažnost, tj. vazduh sušiti tako da ostane u određenim granicama. Pri opadanju temperature
treba postupiti obrnuto.

BRZINA VAZDUHA

Kao i kod provetravanja mora se obratiti pažnja na izlaznu brzinu vazduha iz otvora u
prostorije, naročito ako su ovi otvori postavljeni na domaku lica, tj. ispod 1,5 m visine. U
tabeli Granice relativne vlažnosti vazduha za temperature klimatizovanih prostorija date su
orijentacione vrednosti ovih brzina u zavisnosti od temperature. U svakom slučaju brzinu od
0,5 m/s ne treba preći na ovakvim mestima.

11
Pitanje brzine vazduha u svakom specijalnom slučaju treba dobro prostudirati. Ovaj
problem je skopčan i sa karakteristikama prostorije i njenom namenom kao i sa prosečnim
brojem lica i njihovom delatnošću koju obavljaju u toj prostoriji. Primera radi navodi se da je
korisno u prostorijama gde su česti skupovi velikog broja osoba, predvideti ubacivanje
vazduha i sa većom temperaturskom razlikom kao i sa većom brzinom.

TERMIČKA UGODNOST – GENERALNI STAV

Generalni je stav da pri određivanju prihvatljivih termičkih uslova sredine treba težiti
da svaki parametar bude u “razumnim” granicama za datu namenu objekta (određena
aktivnost ljudi i uobičajena odevenost). Pri tome se treba pridržavati nekoliko osnovnih
principa:
• što je viša temperatura vazduha, relativna vlažnost vazduha treba da je niža;
• što je niža temperatura vazduha, brzina strujanja vazduha treba da je manja;
• što je srednja temperatura okolnih površina viša u zimskom periodu, temperatura
vazduha treba (može) da bude niža.

12
SISTEMI KLIMATIZACIJE

Sistemi klimatizacije u normalnom izvođenju vrše izmenu vazduha sa prečišćavanjem


i automatskim regulisanjem njegove temperature i vlažnosti.
Prema njihovoj ulozi ovi sistemi se dele na tri vrste:
1. za klimatizaciju u zimskim periodima. U njima se vrši prečišćavanje, zagrevanje,
vlaženje i izmena vazduha;
2. za klimatizaciju u letnjim periodima. U njima se vrši prečišćavanje, hlađenje,
odvlažavanje odnosno sušenje i izmena vazduha;
3. sistemi za potpunu klimatizaciju u kojima se vrše sve funkcije iz 1 i 2.

Sistemi za zimsku klimatizaciju su primenjeni u objektima gde nije obavezno vršiti i


letnju klimatizaciju odnosno gde se ova ne bi isplatila. Ovde dolaze u obzir javne zgrade,
koncertne dvorane (ne svake), škole i sl.
Isključivo letnja klimatizacija je takođe u upotrebi kod nekih javnih zgrada, manjih
magacina, stovarišta sa određenim materijalom i sl. gde je održavanje određene temperature
prioritetno. Za hladnije sezone ovakve zgrade se provetravaju prirodnim putem otvaranjem
prozora.
Potpuna klimatizacija se primenjuje u pozorištima, naročitim javnim ustanovama,
velikim robnim kućama i stovarištima i drugim objektima gde se ona smatra potrebnom.
Svakako uslovi koje treba da ispuni ova vrsta klimatizacije, pa i prve dve, mogu zavisiti od
pojedinih slučajeva.

Prema svojoj nameni sistemi klimatizacije se mogu podeliti na:


1. sisteme za klimatizaciju prostorija u kojima borave ljudi (sa raznom vrstom
aktivnosti), i
2. sistemi za klimatizaciju prostorija za smeštaj i proizvodnju osetljivih
materijala (tekstil, duvan, veštačka svila, prerađevine koža i mnoge druge vrste materijala
čija sredina mora biti u nekim granicama temperature i vlage radi smanjenja otpadaka i
gubitaka).

Prema broju prostorija koje jedan klimatizacioni uređaj u zgradi tretira, podela
sistema se može izvršiti na individualne, delimične i kompletne.
U prvom slučaju klima komora vrši klimatizaciju samo jedne prostorije u kojoj je
obično i smeštena.
U drugom slučaju kada se klimatizuje samo jedan deo zgrade.
U trećem slučaju se klimatizuje ceo objekat.

13
Na kraju, klima uređaji se mogu razlikovati i prema vrsti tretiranog vazduha. Ovaj
način podele je kao kod ventilacionih uređaja, tj, sistemi koji isključivo klimatizuju samo
spoljni vazduh, koji klimatizuju samo kružni i sistemi koji klimatizuju mešavinu spoljnjeg i
kružnog vazduha.

KOMORE ZA KLIMATIZACIJU VAZDUHA. KLIMA - KOMORE. KLIMA -


CENTRALE

U cilju postizanja određenih uslova njegovog sastava koji su napred izloženi, vazduh
se izlaže tretiranju u klima-komorama ili klima-centralama. Uređaji za klimatizaciju manjih
prostorija koncentrisani su u jednom zatvorenom prenosnom sklopu u vidu individualnog
agregata ili u sasvim maloj odvojenoj prostoriji koja se zove klima-komora. Za velike
prostorije ili više malih, velikih ili različitih prostorija, uređaji za klimatizaciju ili su
koncentrisani u jednom odeljenju koje takođe nosi naziv klima-komore ili komore za
klimatizaciju, ili su raspodeljeni u dve ili tri manje prostorije koje sve zajedno čine klima-
centralu. Kojem će se rešenju pristupiti zavisi od kapaciteta prostorija za koje se ima
obavljati klimatizacija i od veličine odgovarajućih uređaja.
Na slici je dat šematski prikaz jedne horizontalne klima komore, koja radi sa
mešavinom svežeg i recirkulacionog vazduha. Konstrukcija klima komore i broj i vrsta
elemanata koje komora sadrži zavise od namene samog sistema za klimatizaciju (npr. da li se
želi rad samo sa svežim vazduhom, da li se želi samo hlađenje tokom letnjeg perioda, da li je
potrebno vlaženje vazduha, da li se želi korišćenje otpadne toplote, da li je potrebno
prigušivanje buke i vibracija, itd.).

Šematski prikaz klima komore

Osnovni elementi klima komore su:


• mešna sekcija (kao opcija, ako se vrši recirkulacija sobnog vazduha),
• filterska sekcija (za prečišćavanje vazduha koji se uvodi u sistem),
• grejač (koji može biti podeljen na predgrejač i dogrejač – što je čest slučaj kada se
vrši vlaženje vodom,
• hladnjak (koji najčešće u klimatizaciji koristi hladnu vodu kao radni fluid),
• maglena komora za vlaženje vazduha vodom,
• ventilatorska sekcija (najčešće su u pitanju centrifugalni ventilatori)

14
GREJAČ služi za zagrevanje vazduha u zimskom i prelaznim periodima (mada se
nekad i tokom leta može korisititi). Zagrevanje vazduha se kreće u granicama od -20oC do
+50oC. U sistemu klimatizacije može postojati jedan ili više grejača, što zavisi od izbora
samog sistema klimatizacije.

Mesto ugradnje grejača može biti:


• klima komora (jedan grejač ili predgrejač i dogrejač),
• kanal pripremljenog vazduha (kanalski grejač, koji je najčešće dogrejač kod zonskih
sistema),
• uređaj u prostoriji (najčešće dogrejač kod vodenih ili vazdušno-vodenih sistema; tada
se u prostoriji nalaze aparati kao što je ventilator-konvektor (fan-coil) ili indukcioni
aparat).

Kao radni fluid u grejaču najčešće se koristi topla voda. Mogu se koristiti različiti
temparaturski režimi (90/70oC, 80/60oC, 60/45°C u kanalskim dogrejačima...). Grejni fludi
takođe može biti i vodena para niskog pritiska.
Zahtevi koje mora da ispuni grejač su:
• da bude kompaktan (što veće odavanje toplote po jedinici zapremine grejača),
• da ima što manji pad pritiska sa vazdušne strane (brzina vazduha po fasadnom
preseku se kreće u granicama w = 2÷4 m/s),
• da ima što manji pad pritiska sa vodene strane (brzina vode u cevima se kreće u
granicama w = 0,5÷1 m/s).

Na slici a) ispod je prikazan izgled grejača klima komore.

15
Spoljni izgled grejača sa spiralnim
Priprema vazduha u h-x dijagramu
rebrima koji se postavlja u klima komoru

Kada je u pitanju konstrukcija grejača, oni se najčešće izrađuju od orebrenih cevi,


kako bi se povećala razmena toplote pri konvekciji sa strane vazduha. Koeficijent prelaza
toplote sa vodene strane – sa tople vode na zid cevi je reda veličine 100 puta veći u odnosu na
koeficijent prelaza toplote sa zida cevi na vazduh ( αun ∼ 103 W/m2K, αsp ∼ 10 W/m2K). Zbog
toga je neophodno povećanje površine za razmenu toplote sa strane vazduha.

Na slici prikazane su konstrukcije grejača za vazduh i različita orebrenja cevi.

Vrste orebrenja cevi grejača za vazduh – a) spiralno orebrenje, b) kružne lamele, c)


lamelasta rebra sa koridornim rasporedom cevi, d) orebrenje od žice

Srednja temperaturska razlika zavisi od tipa strujanja koji može biti:


1. Istosmerni tok,
2. Suprotnosmerni tok i
3. Unakrsni tok.
Kod grejača se javlja kombinacija suprotnosmerno-unakrsnog toka grejnog i grejanog
fluida, Tačna vrednost koeficijenta prolaza toplote može se oderediti samo eksperimentalno.

16
Zbog navedenih razloga projektanti ne vrše proračun površine grejača, već taj podatak
daje proizvođač na osnovu sledećih podataka:
- protoka vazduha kroz grejač,
- temperature vazduha na ulazu i izlazu iz grejača
- temperaturskog režima grejnog fluida.

Na bazi datih podataka, odnosno uslova u kojima grejač mora da radi, proizvođač
određuje:
- površinu grejača,
- maseni protok grejnog fluida,
- pad pritiska sa vodene i vazdušne strane
- brzinu strujanja vazduha kroz grejač.

HLADNJAK služi za hlađenje vazduha u letnjem i prelaznim periodima.


Konstruktivno se ne razlikuje od grejača. I hladnjaci su, kao i grejači izrađeni od orebrenih
cevi. Mogu se izrađivati od bakarnih cevi, što je dobro zbog otpornosti na koroziju. Rebra
bakarnih cevi se izrađuju od aluminijuma ili bakra. Takođe se mogu izrađivati od čeličnih
cevi sa čeličnim orebrenjem. Oblik rebara može biti pravougaoni, kružni ili spiralni.
Kod hladnjaka se, u odnosu na grejač, razlikuju uslovi razmene toplote:
- manja je temperaturska razlika između vazduha i površine hladnjaka
- uz hlađenje se obično vrši i sušenje vazduha, tj. dolazi do izdvajanja vlage iz vazduha
koji se hladi i stvaranja kondenzata na površini hladnjaka. To ustvari znači da se u
hladnjaku odvodi i suva i latentna toplota.

Prema vrsti rashladnog fluida hladnjaci se mogu podeliti na:


- Hladnjake sa direktnim isparavanjem, kada je radni fluid neki od rashladnih fluida
(freon, amonijak, CO2...) Tada je isparivač rashladne mašine hladnjak u klima komori
i tada je površina hladnjaka na konstantnoj temperaturi koja odgovara temperaturi
isparavanja;
- Protočne hladnjake, kada je radni fluid hladna voda (ili vodeni rastvor antifriza ako
su potrebne niže temperature radnog fluida). U ovom slučaju temperatura površine
hladnjaka nije konstantna, već se menja kako se voda menja od temperature na ulazu
u hladnjak do temperature na izlazu iz hladnjaka. Danas se u klima komorama
pretežno koristi ovaj tip hladnjaka (sa sekundarnim rashladnim fluidom). Voda
potrebna za hlađenje celog objekta se priprema u rashladnoj mašini. Na ovaj način se
izbegava opasnost od curenja freona u klima komori i obezbeđuje centralna priprema
hladne vode, čime je smanjena količina primarnog rashladnog fluida u sistemu.
Međutim, rad sa sekundarnim rashladnim fluidom je termodinamički nepovoljniji
zbog dodatnog posrednika u predaji toplote.

Prema mestu ugradnje hladnjaci se mogu podeliti na:


- Hladnjake u klima komori, kada je hladnjak jedna od sekcija klima komore
- Hladnjake u elementima za doradu ili ubacivanje vazduha u prostoriju; tada se
obično u hladnjacima vrši samo odvođenje suve toplote bez izdvajanja vlage.

17
MAGLENA KOMORA je deo klima komore u kome se vrši vlaženje vazduha
vodom.
Maglena komora se sastoji od kućišta od pocinkovanog lima ili nekog veštačkog materijala
(plastike). Donji deo maglene komore je kada za skupljanje i dopunu vode. Na jednoj strani
maglene komore nalaze se mlaznice čija je uloga raspršivanje vode u što sitnije kapi. Da bi se
intenzivirao proces razmene materije (ostvarilo bolje vlaženje), potrebno je da raspršene kapi
vode budu jako sitne, u cilju povećanja površine kontakta između vode i vazduha. Šematski
prikaz maglene komore u 3 projekcije (sa strane, frontalno i odozgo) prikazan je na slici.
Osnovni elementi:
1 - kada za vodu
2 - korpa na usisnoj cevi
3 - ovod za pražnjenje
4 - cevni registar sa
mlaznicama
5 - prelivna cev
6 - odvod viška vode
7 - cirkulaciona pumpa
8 - priključak za dolivanje
9 - plovak
10 - eliminator kapi
Maglena komora sa osnovnim elementima
Većina mlaznica za raspršivanje vode je sa unutrašnje strane obrađena u obliku
spirale, pa struja vode dobija rotaciju i postiže se bolje raspršivanje. Mlaznica je vezana za
cevni registar (verikalne cevi koje su povezane sa horizontalnim razdelnikom). Često se
stavlja zaštitna mrežica kako bi se sprečio prodor nečistoća koje mogu da zapuše mlaznicu.
Mlaznice se izrađuju od mesinga, bronze, čelika, porcelana, plastičnih materijala, otvora 1÷5
mm. Veličina raspršenih kapi vode kreće se od 0,01÷1 mm u prečniku.
Kadica ima priključak za dolivanje vode, sa ventilom koji je povezan sa plovkom za
regulisanje nivo vode u kadi. Kada nivo vode u kadi opadne, otvara se ventil na priključku za
dolivanje. Na kadi se nalazi i prelivna cev, kao i cev za pražnjenje, koja je vezana za dno
kade. U kadu je potopljen usisni deo cevovoda koji je zaštićen mrežom za sprečavanje
prodora nečistoća. Cirkulaciona pumpa usisava vodu iz kade i šalje je u cevni registar.
Izlazni presek (a nekada i ulazni) snabdeven je eliminatorom kapi, čija je uloga da
izdvoji iz stuje vazduha kapi vode koje nisu isparile. Eliminator kapi je sačinjen od paralelnih
ploča u koje udaraju kapljice vode i slivaju se u kadu, dok struja vazduha prolazi kroz
eliminator (slika). Ploče eliminatora mogu biti izrađene od pocinkovanog lima ili od nekog
veštačkog materijala. Važno je da je materijal eliminatora kapi otporan na koroziju.

Eliminator kapi

18
Dužina maglene komore je od 1÷2 m, a brzina strujanja vazduha je 2÷3 m/s, tako da
je vreme kontakta između vode i vazduha nešto ispod 1s. Voda u maglenoj komori se, po
pravilu, termički ne obrađuje – niti se zagreva, niti se hladi.
Regulacija vlaženja se može vršiti na dva načina:
1. Uključivanjem i isključivanjem pumpe (ON/OFF sistem)
2. Delovanjem na ventil na dovodnoj cevi – prigušivanjem (pritvaranjem ventila)
smanjuje se protok vode koji dolazi do mlaznica.
Smer strujanja vazduha kroz maglenu komoru može biti istosmeran ili
suprotnosmeran (slika). Pri suprotnosmernom strujanju vazduha, u odnosu na pravac
raspršivanja vode, ostvaruje se bolji efekat vlaženja.

Smerovi strujanja vazduha kroz maglenu komoru: a) istosmerni, b) suprotnosmerni

Pored maglene komore postoje i lokalni ovlaživači vazduha sa vodom, koji se


postavljaju u prostoriji. Oni su veoma jednostavne konstrukcije: u kućištu, koje je uglavnom
lepo oblikovano, nalazi se posuda sa vodom (rezervoar) i mali aksijalni ventilator kojim se
ostvaruje cirkulacija vazduha kroz aparat (slika).

Lokalni ovlaživač vazduha

FILTRIRANJE VAZDUHA

Pored održavanja termičkih uslova sredine, zadatak klimatizacionih postrojenja je i


održavanje čistoće vazduha. Ovo je posebno značajno u današnje vreme sve veće zagađenosti
okoline i sve strožim zahtevima za čistoćom vazduha u mnogim oblastima i granama
industrije.
Prečišćavanje vazduha (eliminisanje čvrstih, tečnih i gasovitih nečistoća) može se
ostvariti na više načina:
- filtriranjem;

19
- apsorpcijom;
- otprašivanjem.
Filtriranjem se iz vazduha odstranjuju čvrste (i tečne) čestice, i to je proces
prečišćavanja koji se obavezno primenjuje u klimatizacionim postrojenjima. Izdvajanje
gasovitih primesa apsorpcijom vrši se u skruberima. Pod otprašivanjem se podrazumeva
izdvajanje prašine veće koncentracije. Poslednja dva navedena načina prečišćavanja vazduha
primenjuju se u industrijskoj klimatizaciji.
Zagađenost vazduha izazivaju čestice različitog porekla, materijala i veličine (biljnog,
životinjskog i mineralnog). Na slici prikazane su prosečne veličine najčešćih zagađivača
vazduha. Podela prašine prema veličini:
- gruba prašina 50 do 500 μm – lako se taloži;
- fina prašina 0,5 do 50 μm – lagano se talože;
- lebdeća prašina manja od 0,5 μm – ne taloži se već lebdi u vazduhu.

Zagađivači vazduha

Ne postoji univerzalni filter koji efikasno izdvaja čestice prašine svih dimenzija.
Filteri se proizvode za odstranjivanje čestica određene veličine, pa je u skladu sa
dimenzijama prašine i osnovna podela filtera:
- filter za grubu prašinu;
- filter za finu prašinu;
- filter visokog učinka za finu prašinu;
- apsolutni filter.

20
EFEKTI FILTRIRANJA VAZDUHA

U zavisnosti od veličine čestica prašine, u tehnici klimatizacije primenjuju se različiti


efekti za odstranjivanje zagađivača iz vazduha:
- taloženje;
- inercija;
- difuzija;
- intercepcija.
Efekat prosejavanja se koristi za izdvajanje najkrupnijih čestica prašine. Kada je
prečnik čestice nečistoće veći od otvora filtera, ta čestica ne može da prođe i zadržava se na
filteru.
Efekat taloženja je takođe karakterističan za čestice prašine veće mase. Na svaku
česticu koja se kreće deluju dve sile. Pored sile koja izaziva kretanje čestice u struji vazduha,
na česticu deluje i sila zemljine teže koja uslovljava taloženje pre svega krupnijih čestica
(slika a).
Efekat inercije je takođe karakterističan za čestice prašine veće mase, ali manje nego
u prethodna dva slučaja. Pri strujanju kroz filtersku masu, zbog prirode materijala od kog je
filter izrađen, vazduh mora često da menja pravac strujanja. Čestice prašine zbog inercije
teško mogu da prate ove česte promene pravca strujanja, pa se sudaraju s vlaknima filtera,
“lepe se” i ostaju na njima (slika b).
Efekat difuzije karakterističan je za čestice prašine vrlo male mase (prečnika manjeg
od 0,1 μm). Nastaje usled Braunovog kretanja molekula. Usled neravnomernog sudara
molekula i submikronskih čestica dolazi do haotičnog kretanja, nezavisno od smera strujanja
vazduha (slika c). Kada čestica prašine dospe blizu filterskog vlakna, ona “trpi” veći broj
udara sa suprotne strane, pa se usmerava ka vlaknu, sudara s njim i ostaje na njemu.
Efekat intercepcije nastaje kada čestica prašine prolazi pored filterskog vlakna na
rastojanju manjem od poluprečnika čestice. Usled dejstva elektrostatičkih sila, čestica se
“lepi” za vlakno (slika d). Efekat intercepcije naziva se i efekat kačenja.

Efekti filtiranja

21
Ne koristi svaki filter za vazduh sve navedene efekte izdvajanja čestica prašine, ali se
često istovremeno koristi više efekata filtriranja. Efikasnost filtera zavisi od:
- vrste filterske mase;
- veličine čestica;
- brzine strujanja vazduha kroz filter.
Pri strujanju vazduha kroz filter dolazi do pada pritiska. Vrednost pada pritiska na
filteru u klimatizacionim postrojenjima može da se kreće u vrlo širokom opsegu: od 20 Pa za
grube filtere do 500 Pa za apsolutne. Tokom rada filter se prlja. Čestice prašine koje se lepe
na filterska vlakna smanjuju svetli presek za strujanje vazduha, pa se pad pritiska u filteru
povećava. Na slici prikazane su krive pada pritiska u funkciji protoka (odnosno brzine
strujanja vazduha za filter date geometrije) za čist i zaprljan filter. Za nominalni (projektni)
protok vazduha kroz čist filter, pad pritiska je ΔpNč. Tokom rada, usled izdvajanja čestica
prašine na filterskim vlaknima, pad pritiska se povećava i kada se dostigne granična vrednost
koja odgovara maksimalno zaprljanom filteru, na kontrolnoj tabli uključuje se alarm koji
upozorava rukovaoca postrojenja da je potrbno da zameni ili opere filter.

Pad pritiska pri stujanju vazduha kroz filter

MATERIJALI ZA FILTERE

Materijali za izradu filera treba da ispune sledeće zahteve:


- velika sposobnost akumulacije čestica prašine u filterskoj masi;
- dobra propustljivost vazduha (što manji pad pritiska pri strujanju)
- dobra fizička svojstva (mehanička čvrstoća, otpornost na habanje, savitljivost,
postojanost na visokim temperaturama, itd.);
- da nije higroskopan:
- da zadržava svoje osobine pri obradi.
Materijali od kojih se izrađuju filteri:
- prirodni (pamuk, vuna, celuloza,...)
- veštački (poliamid, poliestar, polipropilen, polietilen, fiber vlakna, teflon,...)

Postoje različite vrste i konstrukcije filtera koji se koriste u tehnici ventilacije i


klimatizacije:

22
- Žičani filter – izrađuje se od isprepletane žice. Broj otvora po cm2 može biti različit
zavisno od veličine čestica koje treba da izdvoji. Ovo su vrlo grubi filteri i uglavnom
imaju zaštitnu funkciju.
- Kasetni filter – u metalni ram postavlja se filterski materijal (slika). Često se koriste u
klimatizaciji. Zauzimaju malo prostora u klima komori.
- Vrećasti filter – izrađuje se od istog materijala kao i kasetni. Za isti poprečni presek
ima znatno veću površinu od kasetnog filtera, tako da može da izdvoji mnogo više
prašine (duži period između zamene filtera), ali zauzima više mesta u klima komori
(slika). Ovo je danas najčešće korišćeni tip filtera u klima komorama.
- Filter sa pokretnom trakom, tzv. rol filter – koristi se uglavnom u industriji. Filterska
masa može biti i nauljena.
- Elektrofilteri – imaju vrlo visok stepen izdvajanja prašine. Izrađuju se u širokom
opsegu veličina: od najmanjih za primenu u kućnim klima uređajima do najvećih za
prečišćavanje dimnih gasova u termoelektranama.
- Filer s aktivnim ugljem – koristi se za izdvajanje gasovitih zagađivača iz vazduha

Vrste filtera

23
ELEMENTI ZA DISTRIBUCIJU VAZDUHA

Kod vazdušnih sistema se transport pripremljenog vazduha do mesta ubacivanja vrši


kanalskom mrežom, koja se deli na razvodnu i povratnu. U klimatizacionim sistemima, u
kojima je vazduh radni fluid, neophodno je izvršiti distribuciju vazduha od mesta na kome se
priprema do mesta koje se klimatizuje. Vazduh cirkuliše kroz sistem kanala - kanalsku
mrežu, a razliku pritisaka za njegovo stujanje obezbeđuju ventilatori. Kanalska mreža koja
povezuje klima komoru sa klimatizovanim prostorom, kroz koju struji pripremljen vazduh
naziva se razvodnom kanalskom mrežom. Pored razvodne kanalske mreže postoji i sistem
kanala za odvođenje vazduha iz klimatizovanog prostora, kojim se odvodi otpadni vazduh i
koji se naziva odsisna ili odvodna kanalska mreža.
Zadatak kanalske mreže je:
- dovođenje vazduha do svake klimatizovane prostorije što kraćim putem;
- da proizvede i/ili prenese što manje šumova (dozvoljeni nivo buke);
- da obezbeđuje lako održavanje (tokom eksploatacije kanali se prljaju, pa ih je
potrebno s vremena na vreme očistiti);
- da gubici i dobici toplote budu svedeni na minimum;
- dobro uklapanje u arhitektonsko-građevinsku celinu objekta;
- da investicioni i eksploatacioni troškovi budu minimalni.
Materijali koji se koriste za izradu kanala su čelični, pocinkovani, aluminijumski i
crni lim, zatim azbestni cement, beton, sintetički materijali, plastične i fleksibilne cevi. Ti
materijali moraju ispunjavati sledeće uslove:
- unutrašnje površine kanala treba da su glatke (manji pad pritiska usled trenja pri
strujanju);
- kanali moraju biti otporni na koroziju i moraju biti nezapaljivi;
- kanali ne treba da proizvode šumove, a treba da apsorbuju one koji potiču od klima
komore;
- da proizvodnja i montaža kanala bude što jeftinija;
- da težina kanala bude mala;
- da ne smeju biti higroskopni;
- da budu dugotrajni i da se lako čiste.
Najpogodniji materijal za izradu kanala je čelični lim, koji se koristi u preko 90%
slučajeva. Lim može biti pocinkovan ili češće premazan zaštitnim slojem. Crni lim, koji je
otporan na visoke temperature koristi se za kanale za izvlačenje vazduha iz kuhinja.
Kanali mogu biti kružnog poprečnog preseka (manje dimenzije) i kvadratniog ili
pravougaonog poprečnog preseka. Debljina lima od koga se kanali izrađuju zavisi od
prečnika kanala, što je važno zbog ukrućenja i širenja buke. Sa povećanjem prečnika kanala
raste i debljina lima od koga su kanali izrađeni.
Postoji veliki broj različitih elemenata za ubacivanje pripremljenog vazduha u
prostoriju. Neki od njih su prikazani na slici ispod. U zavisnosti od geometrije prostorije,
položaja mesta za ubacivanje i izvlačenje (odsisavanje) vazduha i željene strujne slike
projektant bira odgovarajuće elemente.

24
Elementi za ubacivanje vazduha

Najčešće se primenjuju anemostati i rešetke. Anemostati su predviđeni za plafonsku


ugradnju i imaju fiksne proreze kroz koje vazduh prostrujava. Rešetke za ubacivanje vazduha
se mogu postavljati na plafonu, zidovima i podu. U zavisnosti od željenog načina
usmeravanja vazduha koji se ubacuje mogu imati jedan ili dva reda usmeravajućih žaluzina.
Ukoliko se želi postići veći domet mlaza vazduha (kada su u pitanju prostorije velikih
gabarita) koriste se difuzori. Brzina struje vazduha prilikom ubacivanja difuzorom je znatno
veća u odnosu na rešetke i anemostate, ali se vodi računa da u zoni boravka ljudi ona bude u
odgovarajućim granicama.
Svaki element za ubacivanje vazduha može se isporučiti sa odgovarajućim
regulatorom protoka, ako se želi regulacija na svakom mestu ubacivanja. Regulatori protoka
mogu biti i kanalski, kada je kanalska mreža razgranata, pa je potrebno balansiranje sistema.

Elementi za regulaciju protoka – na rešetki (levo) i kanalski (desno)

25